VIKTOR IGO :

''Ernani'' predgovor :
Igo, povodom prerane smrti jednog pesnika : Koga bi trebalo vie aliti u ovom trenutku okraja i
knjievne bure one koji su umrli ili one koji se bore? Nesumnjivo je alosno videti kako pesnik
odlazi u 20-oj g., kako se lira razbija, budunost nestaje; ali zar to ipak nije neka vrsta odmora? Citira
Lutera : ''Zavidim im jer poivaju''.
Igo poziva na hrabrost. Romantizam, toliko puta ravo definisan, kada se sve uzme u obzir, nije
nita drugo nego slobodoumlje u knjievnosti, i to je (ako se posmatra samo sa njegove borbene
strane) njegova prava definicija.
Sloboda u umetnosti, sloboda u drutvu dvostruki cilj kome treba da tee podjednako svi
dosledni i logiki duhovi. Tome su se priklonili, sa omladinom na elu, i svi mudri ljudi prethodnog
pokolenja, koji su (posle trenutnog nepoverenja) priznali da je knjievna sloboda posledica politike
slobode. To je naelo ovog sveta i ono e preovladati.
Uzalude e klasicistiki i monarhistiki ultrai pokuati da vrate stari poredak. U krajnjoj liniji njihovi reakcionarni napori bie od koristi, jer u revoluciji svako kretanje znai napredovanje. Istina i
sloboda imaju tu osobinu da im podjednako ide u prilog sve to se ini za i protiv njih.
Novom narodu, nova umetnost. Francuska 19.v., kojoj je Mirabo dao slobodu a Napoleon mo, ne
prestaje da se divi knjievnosti Luja XIV (tako dobro prilagoenoj njegovoj monarhiji), ali e umeti
da stvori svoju knjievnost, i linu i nacionalnu.
Igo : nije da drama ''Ernani'' zasluuje ime ''nova umetnost'', ''nova poezija'' ali naelo slobode u
umetnosti je uinilo korak napred, i dolo je do napretka, ne u umetnosti, s obzirom da ova drama nije
tako znaajna stvar, ve je napredovala sama publika. italaka publika se mnogo razlikuje od
pozorine, i postojao je strah da e druga odbaciti ono to je prva prihvatila, ali se to nije dogodilo.
Sada neka doe pesnik ! Publika ve postoji.
Publika zahteva slobodu, i zahteva da ona bude u skladu sa poretkom u dravi, sa umetnou, u
knjievnosti. Neka stara D'Obinjakova pravila (- uvrstio klasina pravila 3 jedinstva) izumru sa
starim Kiasovim obiajima; neka dvorska knjievnost ustupi mesto knjievnosti naroda; ali neka
sve novine u osnovi poivaju na jednom unutranjem razlogu. Neka naelo slobode vri svoj posao,
ali neka ga vri valjano. U knjievnosti, kao ni u drutvu, neka ne bude ni dvorskih propisa, ni
bezvlaa, ve zakona. Ni crvenih potpetica, ni crvenih kapa (= ni dvorana, ni jakobinaca).
To trai publika. Iz potovanja prema publici koja je blagonaklono primila taj njegov pokuaj
(''ovo delo nije delo talenta, ve savesti i slobode''), Igo daje svoju dramu u obliku u kom je izvoena.
Voleo bi da moe da je objavi u obliku u kom je bila zamiljena, i da pritom oznai izmene koje je
drama morala da pretrpi na sceni. Dramska cenzura je jedina prepreka pozorinoj slobodi sramota je
da u 19.v. jo uvek policijske stege sputavaju pozorite.

''Kromvel'' predgovor :
Zemlju nije naseljavalo oduvek isto drutvo. Ljudski rod u celini je porastao, razvio se, sazreo, kao
i svaki pojedinac.
Poezija se uvek izgrauje na osnovama drutva zato Igo eli da razjasni kakav je bio karakter
poezije u toku 3 velike epohe sveta : u prvobitnom dobu (doba pre onog koje savremeno drutvo
naziva stari vek, i koje su drevni narodi nazivali mitolokim), u starom i u novom veku.
I istovremeno sa ovekom budi se i pesnitvo. U prisustvu uda, ovekova prva re je bila
himna. Sva njegova religija je molitva, svo njegovo pesnitvo je oda.
II nacije su preplavile zemlju, raaju se ratovi i seobe. Pesnitvo odraava velike dogaaje; sa
ideja prelazi na stvari. Izraz jedne takve civilizacije moe biti samo ep. ak i istoriografija ne moe
odagnati pesnitvo Herodot je Homer. Ep posebno izbija u antikoj tragediji kada sva radnja i svi
prizori epske scene preu na scenu, ostatak preuzima hor, smeten izmeu prizora i gledaoca.
Tragedija samo opetuje ep svi antiki tragiari prikazuju Homera u malom.
III javlja se spiritualistika religija, kao potpuna religija : svetinja i razum, dua i telo.
Homerovi junaci su gotovo iste veliine kao njegovi bogovi. Nasuprot tome, hrianstvo duboko
razdvaja dah materije postavlja ponor izmeu due i tela, izmeu oveka i boga.
Sa novim vekom, javlja se jedno novo oseanje, nepoznato starima, koje je vie od ozbiljnosti i
manje od tuge : seta. U antikom drutvu pojedinac je bio stavljen tako nisko da je trebalo da nevolja
sie sve do njegove porodice da bi on bio pogoen bilo je gotovo neuveno da opte dravne nesree
poremete njegov ivot. Ali, u hrianskom drutvu, svet je uznemiren dogaajima koji rue staru i
stvaraju novu Evropu, tako da ovek, povlaei se u sebe zbog svih tih promena, poinje da saaljeva
oveanstvo, i da razmilja o gorkim poukama ivota. Od tog oseanja, koje je za Katona bilo oaj,
hrianstvo je stvorilo setu. Istovremeno se raa duh istraivanja i radoznalosti, jer su velike
katastrofe istovremeno i veliki prizori, neobini preokreti.
Tako se istovremeno raa duh sete i razmiljanja, demon analize i rasprave. Na jednom kraju ovog
doba nalazi se Longin, a na drugom sv.Augustin.
U novom drutvu, sa novom verom, razvija se i nova poezija. Do tada je isto epska muza drevnih
naroda prouavala prirodu samo sa jedne strane, odbacujui iz umetnosti sve ono to se nije odnosilo
na jedan odreen tip lepog u poetku velianstven, ali sada izvetaen, sitniav i konvencionalan.
Hrianstvo privodi poeziju istini. Savremena muza osea da u prirodi nije sve ljudski lepo, da
runo u njoj postoji uporedo sa lepoim, da je nakazno blizu ljupkog, groteskno nalije uzvienog, zlo
ide sa dobrim, senka sa svetlou.
Zato poezija, gledajui dogaaje istovremeno smene i strane, i pod uticajem duha hrianske sete
i filozofske kritike, poinje da postupa kao priroda unosi u svoja dela istovremeno svetlost i senku,
groteskno i uzvieno, tj. telo i duu, ivotinju i duh; ne meajui ih jer je polazna taka religije uvek i
polazna taka poezije.
Tako u poeziju ulazi jedan princip tu antici, jedan nov tip : taj tip je groteskno, taj oblik je
komedija. To je karakteristina crta koja deli modernu od antike umetnosti, savremen oblik od
mrtvog, romantinu knjievnost od klasine knjievnosti.
Zbog onih koji pitaju ta je sa ljupkou i dobrim ukusom, i koji smatraju da umetnost treba da
ispravlja i oplemenjuje prirodu, da stari nikada nisu meali komediju i tragediju, da se nisu sluili
runim i grotesknim Igo kae da ne eli da stvori sistem, ve samo utvruje injenicu.
Plodonosnim spajanjem grotesknog sa uzvienim nastao je savremeni duh, sloen i raznovrstan u
svojim oblicima, neiscrpan u svom stvaralatvu i tako potpuno suprotan jednolikoj jednostavnosti
antikog duha.
Komedija i groteska su postojale jo u antici Polifem je groteskno strailo, Silen groteskni
lakrdija. Ali, epopeja gui i pritiska ovu umetnost, groteskno je stidljivo i stalno trai da se sakrije.
Groteskna bia su pokrivena nekom koprenom veliine ili boanstvenosti Polifem je div, Silen bog.

U modernoj misli, groteskno je svuda : sa jedne strane ono stvara nakazno i uasno, sa druge
komino i lakrdiju. Ono puni poeziju mnogim ivopisnim izmiljotinama, bezbrojnim prelaznim
biima iz narodne tradicije srednjeg veka, a ako iz izmiljenog sveta pree u svet realnosti, tu izvodi
nepresune parodije o oveanstvu.
Groteskno kao predmet posmatranja pored uzvienog, kao sredstvo kontrasta, je najbogatije
vrelo koje je priroda mogla otvoriti umetnosti. U sveoptoj lepoti antike bilo je izvesne jednolinosti.
Groteskno je trenutak predaha, predmet poreenja, polazna taka sa koje se ovek, sa sveijom i
budnijom percepcijom, moe vinuti ka lepom.
Dodir sa nakaznim je dao uzvienom neto istije, vee, neto uzvienije nego to je antika lepota.
U novoj poeziji, dok uzvieno bude predstavljalo duu onakvom kakva je preiena hrianskim
moralom, groteskno e igrati ulogu tela. Prvi tip daje sve drai, svu ljupkost, sve lepote. Drugi daje
sve smene strane, sve nedostatke i svu rugobu strasti, poroci i zloini.
Postoji samo jedan tip lepog, runog ima na hiljde : lepo je shvaeno u svom najjednostavnijem
obliku, u svojoj apsolutnoj simetriji, u najprisnijoj harmoniji sa ovekovim telesnim sastavom zato
ono uvek prua savrenu celinu, ali ogranienu kao ovek; runo je samo detalj jedne velike celine
koja oveku izmie, i koja se usklauje ne sa njim, ve sa itavom prirodom zato ono pokazuje
neprestano nove, ali nepotpune oblike.
Bujica grotesknog poinje jo od Apuleja, da bi u zoru knjievnosti na prag moderne poezije
izbacila istovremeno Ariosta, Servantesa i Rablea. U epohi zvanoj romantizam, sve pokazuje da se
groteskno prisno i stvaralaki povezalo sa lepim. ak i u najnaivnijim narodnim priama ponekad je
sa izvanrednim oseanjem izraena ova tajna moderne umetnosti. Stari vek nikad ne bi stvorio
''Lepoticu i zver'' (- pria Mme Leprince de Beaumont, iz 1757.g.).
Ipak, posle prevlasti grotesknog, lepo ponovo dolazi do svoje uloge i uspostavlja se ravnotea
izmeu ova dva principa. Dva suparnika duha ujedinjuju svoj plamen, a iz njega se raa ekspir.
Poetski vrhunac modernog vremena je drama, koja sliva groteskno i uzvieno, strano i
lakrdijako, tragediju i komediju.
Dakle, poezija ima tri doba, a svako odgovara jednoj drutvenoj epohi : oda, epopeja, drama.
Praistorijsko doba je lirsko, stari vek je epski, novo doba je dramsko. Oda peva o venosti, epopeja
velia istoriju, drama slika ivot. Odlika prve je naivnost, odlika druge je jednostavnost, odlika tree je
istina. Linosti u odama su kolosi (Adam, Kain, Noe), u epu su divovi (Ahil, Atrej, Orest), u drami
su ljudi (Hamlet, Magbet, Otelo). Oda ivi od idealnog, epopeja od velianstvenog, drama od
realnog. Ova trostruka poezija izvire iz tri razna vrela : Biblije, Homera i ekspira.
Drutvo poinje time to peva o onome o emu sanja, zatim pria ono to radi, i na kraju iznosi
ono to misli.
Biblija, kao lirska, sadri jednu epopeju i jednu dramu. U svim homerskim poemama osea se
ostatak lirske i zaetak dramske poezije. Ali, u svemu postoji jedan stvaralaki element kome su
podreeni ostali, i koji celini namee svoj karakter.
Drama je potpuna poezija. Oda i ep sadre u sebi samo zaetke drame, a u drami ima i ode i
epopeje ve u razvoju, ona ih obe saima i obuhvata. Neosporno je da ekspirova serija dramahronika predstavlja jednu veliku epopeju. Ali drami posebno pristaje lirska poezija, as uzviena u
Arijelu, as groteskna u Kalibanu. Igo kae da je njegovo doba, koje je pre svega dramsko, samim tim
i izrazito lirsko. Jer, izmeu poetka i kraja postoji dosta slinosti.
Savremena oda je uvek nadahnuta, ali nije vie naivna. Ona vie razmilja nego to posmatra;
njeno sanjarenje je setno.
Kada je hrianstvo reklo oveku da je dvostruk rodila se drama. Odlika drame je ono to je
stvarno, a to je rezultat sasvim prirodne kombinacije uzvienog i grotesknog, koji se prepliu u drami
kao to se prepliu u prirodi i ivotu. Jer prava poezija, potpuna poezija se sastoji od harmonije
suprotnosti. A i sve ono to je u prirodi, to je i u umetnosti.

Groteskno je jedna od najveih lepota drame ono nije samo prikladno, esto je neophodno.
Zahvaljujui njemu, nema se utisak monotonije. Ono u tragediju ubacuje as smeh, as uas, a
ponekad se mea sa najuzvienijim, najtunijim, najsanjalakijim melodijama due.
Pred razumom i ukusom se brzo rui proizvoljno razlikovanje rodova, a takoe se lako rui
tobonje pravilo o dva jedinstva (2, a ne 3, jer je jedinstvo radnje ili celine, jedino pravo i plodno, ve
odavno neosporno). Ni jedinstvo vremena nije nita vre od jedinstva mesta : svesti radnju na 24
asa isto je tako smeno kao i ograniiti je na predsoblje svaka radnja ima svoje trajanje kao to ima
i svoje posebno mesto.
Jedino je postojanje jedinstva radnje opte prihvaeno, jer ono proistie iz injenice da ni ljudsko
oko ni duh ne bi mogli odjednom da shvate vie od jedne celine. Ne treba meati jedinstvo radnje sa
njenom jednostavnou : jedinstvo celine ni u kom sluaju ne odbacuje sporedne radnje na koje se
mora oslanjati glavna radnja. Potrebno je samo da ovi delovi, znalaki podreeni celini, neprestano
tee ka glavnoj radnji, i da se oko nje grupiu u razne planove radnje.
Razbijmo teorije, poetike i sisteme. Ne postoje ni pravila ni uzori; tj. ne postoje druga pravila
osim optih zakona prirode koji lebde iznad cele umetnosti i posebnih zakona koji, za svaku
kompoziciju, proistiu iz okolnosti svojstvenih svakom predmetu. Jedni su veiti, unutranji, i ostaju;
drugi su promenljivi, sopljanji i slue samo jednom. Genije, koji vie nasluuje nego to ui, izvlai,
za svako delo, one prve iz opteg poretka stvari, a druge iz posebne celine predmeta o kom raspravlja.
Pesnik treba da prima savete samo od prirode, od istine i nadahnua, koje je isto tako istina i
priroda. Treba naroito da se uva podraavanja, posebno ekspiru, Molijeru, ileru i Korneju. Treba
da crpi snagu iz prirodnih izvora.
Neki pesnici su mogli da postanu veliki iako su podraavali druge, ali to je zato to su, izgraujui
na antikim formama, ipak esto sluali prirodu i svog genija, jer su jednim delom ostali svoji. Zatim
su doli podraavaoci drugog reda. A onda je sve preplavila osrednjost kada su se namnoile one
poetike, koje su tolika smetnja za talenat, a tako podesne za osrednjost.
Priroda, dakle, priroda i istina. Nove ideje, ne samo to ne ele da razaraju umetnost, ve jedino
ele da je izgrade na vrim i boljim osnovama.
Igo eli da pokae gde je ona nepremostiva granica koja razdvaja realnost u umetnosti od realnosti
u prirodi (neke ne ba napredne pristalice romantizma ih meaju). Realno u umetnosti ne moe biti
apsolutna realnost. Umetnost ne moe da da samu stvar.
Oblast umetnosti i oblast prirode su potpuno odvojene, a da nije tako ne bi postojale i jedna i
druga. Umetnost, pored svog idealnog dela, ima jedan zemaljski i pozitivan deo. Ma ta inila, ostaje u
okvirima izmeu gramatike i prozodije. Za svoje najudljivije kreacije, ona mora da pretae oblike,
sredstva kojima ih izvodi. Za genija su to instrumenti, za osrednjost alat.
Sve to postoji u svetu, istoriji, ivotu, oveku, sve to treba odravati pod arobnim tapiem
umetnosti. U toj irini se odvija drama u kojoj pesnik potpuno vri svoju viestruku svrhu umetnosti,
koja se sastoji u tome da gledaocu otvori dvostruk vidik, da istovremeno osvetli spoljanje i
unutranje u ljudima spoljanje po njihovim razgovorima i radnjama, unutranje njihovim
razgovorima a parte i monolozima; da u jednoj slici ukrsti dramu ivota i dramu savesti.
Pesnik za delo te vrste mora izabrati ne lepo, nego karakteristino. To ne znai da on treba samo da
doara tzv. lokalnu boju, tj. da tu i tamo naknadno doda nekoliko sastojaka celini (koja je uostalom
savreno lana i konvencionalna). Lokalna boja ne sme nikako biti na povrini drame nego u dubini, u
samom srcu dela, odakle se iri podjednako u sve delove drame. Drama treba da bude temeljno
proeta tom bojom vremena.

Stih drame : stih slobodan, otvoren, iskren, koji sve sme da kae bez lane ednosti, sve da izrazi
bez izvetaenosti; koji prirodno prelazi iz komedije u tragediju, sa uzvienog na groteskno; veran
rimi, neiscrpan po raznovrsnosti svojih obrta; lirski, epski i dramski, po potrebi; koji moe da pree
itavu pesniku skalu, od najuzvienijih ideja do najvulgarnijih, od lakrdijakih do najozbiljnijih, od
najpovrnijih do najapstraktnijih, ne izlazei nikada van okvira govorne scene. Takav stih bi bio isto
toliko lep koliko i proza.
Stih se u pozoritu mora odrei svakog samoljublja, svih preteranih zahteva, svakog kaiperstva.
Misao koju stih prekali odjednom postane otrija i blistavija.
ovek osea da proza, koja je neminovno bojaljivija, primorana da dramu odvoji od svake lirske i
epske poezije, ograniena na dijalog i na stvarnost ne prua te mogunosti. Osim toga, ona je mnogo
pristupanija; osrednjost se tu udobno osea. Nain pisanja istovremeno u stihu i prozi, kao ekspir,
ima prednosti, ali kada je tkivo homogeno mnogo je vre. Uostalom, znaaj jednog dela ne moe se
odreivati prema njegovom obliku, ve prema njegovoj unutranjoj vrednosti.
Francuski jezik nije utvren i nikada to nee biti. Jezik se ne moe okovati. Ljudski duh je u
stalnom kretanju, pa i jezik sa njim. Montenjev jezik nije jezik Rablea, niti je Paskalov jezik jezik
Monteskijea. Svaki od ova 4 jezika uzet sam za sebe je divan, jer je originalan. Svaka epoha ima svoje
ideje, pa isto tako mora imati i rei koje odgovaraju tim idejama.
Igo navodi prigovor koji mu je uputio neki nemaki kritiar : da je stvorio ''poetiku za svoju
poeziju''. Kae da njegova namera nije bila da uniti poetike, nego da ih pravi. Zar ne bi bilo bolje da
se poetike prave prema poeziji, a ne poezija prema poetici? Za sebe kae da nema talenta da stvara,
niti nameru da zasniva sisteme. Naprotiv, on se zauzima za slobodu umetnosti protiv despotizma
sistema, zakona i pravila. Navikao je da nasumice prati ono to smatra svojom inspiracijom, i da kalup
menja kad god menja sadrinu. U umetnosti se najvie kloni dogmatizma. Ne eli da postane jedan od
onih ljudi, romantiara ili klasiara, koji dela stvaraju po sistemu, koji sebe osude na to da zauvek u
glavi imaju samo jedan oblik.
Kao to postoji stari politiki reim, tako postoji i stari knjievni reim. Ljudi i dalje navode
Voltera : ''Ukus je za poeziju ono to je za ene nakit.'' prema tome, ukus je kaiperstvo.
Ukus je razum genija. Mlada kritika, ozbilja i uena, e ljude osloboditi od dve napasti : od
oronulog klasicizma i lanog romantizma. Ali ono to pre svega treba unititi je stari lani ukus.
Savremenu knjievnost treba oistiti od njegove re.
Uskoro e se uopte shvatiti da pisce ne treba suditi prema pravilima i rodovima, stvarima koje su
izvan prirode i izvan umetnosti, ve prema neizmenljivim naelima te umetnosti i specijalnim
zakonima temperamenta i linosti svakog pojedinog pisca. Da bi se dobio pojam o nekom delu, ljudi
se pristati da se stave na pievo gledite, i da predmet posmatraju njegovim oima kao to je rekao
atobrijan : ostavie sitniarsku kritiku nedostataka radi velike i plodne kritike lepota. Ko je video
da postoji medalja bez nalija? Takoe treba voditi rauna o vremenu, podneblju i lokalnim uticajima.
U Bibliji i kod Homera oveka ponekad ak vreaju stvari koje su kod njih uzviene ali ko bi hteo da
izbaci i jednu re? Osim toga, postoje pogreke koje mogu pustiti koren samo u remek-delima; samo
nekim duhovima je dato da imaju neke nedostatke (ekspir).

Kolja Mievi pogovor :

Pol Valeri kae da je Igo izvrio unutranji uticaj, dok su Bodler, Rembo i Malarme izvrili
spoljanji uticaj (uinili da njihove pesnike ideje preu granice Francuske i da dodirnu itave
generacije stranih pesnika). Igo je u svom gigantsko zaletu uspeno razreio mnoga kritina pitanja
francuske poezije 20-ih god.19.v., ali je nehotice izvrio pravo pustoenje svojim nepresunim
stvaralakim poletom. Meutim, upravo ta iscrpjenost je omoguila nov procvat pesnike rei.
Igoova velika udnja : beskraj. U predgovoru za zbirku ''Ode i balade'', Igo kae : ''Najzad, oblast
poezije je bezgranina. Pod realnim svetom postoji idealni svet koji se pokazuje sjajan u oima onih
koji su navikli da kroz ozbiljna razmiljanja vide u stvarima vie od stvari.''.
Igo je kola. Igo je skup kola. U njegovom delu se nalaze razbacane itave teorije pojedinih
pesnika ili pesnikih kola koje su se pojavile posle njega. Igo je pre Nervala oseao postojanje
''tajanstvenog bia tose nemo pravi''. Pre Bodlera je osetio meuodnose mirisa, boja i oblika u
prirodi. Pre Verlena je napisao ''Muzika je svuda''. Neke pesme, po bogatstvu melodijske linije i po
istoti, mogu da se porede sa najmuzikalnijim pesmama Stefana Malarmea.
U romanima se vidi koliko je Igo raspolagao neiscrpnim zalihama najraznovrsnijeg znanja. U prozi
se ogleda aktivan politiki ivot. Ali, poezija ima mo da ublai razliku izmeu realnog i idealnog
sveta poezija postaje nerazdvojan pratilac Igoove proze, proimajui je na njenim najlepim
stranicama, dok se politika ubeenja se prelivaju u zvune strofe zbirki ''Kezne'' i ''Strana godina''.
Igo nije bio ljubavni pesnik, ali ljubav nije odsutna u njegovom delu naprotiv, ljubav je proela
celo njegovo delo. Neverna ena, verna ljubavnica, erka Leopoldina (koja se utopila u Seni zajedno
sa muem ubrzo posle venanja), majka.
''Les Contemplations'' (1856.) kratak predgovor koji nije izvrio takav preokret kao predgovori
njegovim dramama, jer nije ni pisan u ime nekih postojeih sledbenika, ve ga je Igo pisao za sebe.
To je zbirka koja nije pripremana kao celina, ve je nastajala punih 25 godina.
''ta su Kontemplacije? To je ono to bi moglo da se nazove, kad re ne bi bila malo
neskroman, Memoari jedne due.
To su, u stvari, svi utisci, sve uspomene, sve pojave, svi nejasni likovi, nasmeeni i
zagrobni, sve to moe da sadri jedna svest. To je oveji ivot koji izlazi iz tajne kolevke i
zavrava u tajni kovega; to je duh koji stupa od sjaja do sjaja, ostavljajui za sobom
mladost, ljubav, iluzije, borbu, oajanje, i koji se zaustavlja izgubljen na ''ivici beskraja''. Sve
to otpoinje jednim osmehom, nastavlja se jecajem, a zavrava se zvukom ponorne trube.
Sudbina je jedna ispisana, dan po dan.
Da li je to ivot oveka? Da, ali i ivot drugih ljudi, takoe. Niko od nas nema tu ast da
poseduje ivot koji je samo njegov. Moj ivot je va, ve ivot je moj, vi ivite ono to ja
ivim; sudbina je jedna. esto se tue na pisce koji kau Ja. Priajte nam o nama, dovikuju
mu. Avaj! Kad vam govorim o sebi, ja vam govorim o vama. Kako to ne oseate? Ah!
bezumnie koji veruje da ja nisam ti!
Ova knjiga sadri, ponavljam to, itaoevu linost isto toliko koliko i linost samog pisca.
Homo sum. Nadvisiti tutnjavu, umove, san, borbu, zadovoljstvo, rad, bol, tiinu; poinuti u
rtvovanju i, tu, posmatrati Boga; otpoeti u Gomili i zavriti u Samoi, nije li to zajednika
istorija? ''.

Mirko Tomasovi ''Romantizam u pjesnitvu'' :

Francuska : romantizam je posebno bio intenzivan i plodan u pesnitvu. Renesansni humanizam,
koji se u romanskim knjievnostima ukorenio u vreme njihovog novovekovnog konstituisanja, u
Francuskoj se, vie nego u jeziki srodnim zemljama, produio u klasicizam autoritativni sistem sve
do 19.v. U vreme kada su u nekim drugim evropskim literaturama ve bili prisutni raczni oblici i
elementi romantiarske oseajnosti, u francuskoj kulturi je jo uvek preovladavala klasicistika
atmosfera. Lirika je dugo bila u stagnaciji zbog pritiska klasicistikog racionalizma i njegovih
poetikih pravila i anrovske uniformnosti.
Romantizam po svojoj sutini trai iroku difuziju pesnike rei i njenu ulogu u ljudskoj
egzistenciji, a za takvu funkciju je najmanje bila pogodna akademska, mitologizovana i alegorizovana
poezija. Pesnici romantizma prvi put piu za itaoca, ije emocije ele da potaknu, i od kojeg ele da
naprave suesnika sopstvenog bola, oduevljenja ili miljenja.
Mladi francuski italac je bio potpuno zasien i nezainteresovan za repertoar pesnike kole 17.v. i
njegih izdanaka. Time se moe objasniti izuzetan uspeh Lamartinovih ''Meditacija'' iz 1820.g., koji se
moe uporediti sa uspehom Ronsardovih ''Ljubavi'' i Kornejevog ''Sida'' sva tri dela su odgovorila
zahtevu jedne nove publike i nagovestila drugaiji knjievni ukus.
Tradicionalna lirika je bila toliko sputana manirima i artificijelnou, da su u njoj iezavali njeni
eminentni sadraji kao to je ljubavna poezija ili poezija suodnosa sa prirodom i pejzaom. Upravo
u tim vrstama su se javile prve inovatorske tendencije, uokvirene optim vraanjem intimnoj, linoj,
individualnoj poeziji. Tome treba dodati subjektivisanu eleginost, uvenu romantiarsku melaholiju
(Igo - stanje duha ''tree civilizacije''). Tendencije deluju ka razotkrivanju i rasprostiranju pesnikog
subjekta u raznim stupnjevima : od samooboavanja (le culte de moi) i egoizma, preko lamartinovske
smirene sete i miseovske opijenosti sopstvenom patnjom, do vinjievskog kosmikog pesimizma.
Mme de Stal je jo 1800.g. naglasila potrebu razmatranja veze izmeu knjievnosti i drutvenih
institucija. Po Igoovoj koncepciji, ceo javni ivot mora da se odraava u pesniku, iji su oseaji deo
sveukupnih javnih oseaja (''Kad vam govorim o sebi, govorim vam o vama.''). Igo je najindikativniji
svojim demokratsko-humanitarnim delovanjem, dok su Lamartin i Vinji vrovali u svoju misiju,
direktno uestvujui u politikim kretanjima. Jo simptomatiniji su pokuaji ove trojice pesnika da na
filozofsko-religijskom stanovitu rekonstruktuie istorija oveanstva kroz njene karakteristine
razvojne smernice.
Istovremeno sa intimnom kolom javlja se i pitoreskna kola sa programskim pretenzijama
lokalne boje (la couleur locale), imaginacije i egzotke, i napora da se reafirmie pesniki nepomueni
narodni genije. (-pr. Merime : ''La Guzla'', 1826.g.).
Francuska knjievnost u romantizmu dolazi u viestruk dodir sa stranim liteaturama, posebno
nemakom i engleskom : najvei uticaj su imali Gete i iler, Viland i Hajne, kao i Bajron, Osijanove
balade i u manjoj meri jezerski pesnici.
Kao drugi evropski romantiari, Francuzi se okreu vlastitoj knjievnoj batini, i reafirmiu one
njene vrednosti koje je klasicistika doktrina otpisala. Otkrivaju se renesansni pesnici, posebno
pripadnici Plejade na elu sa Ronsardom obnavljaju se renesansna pesnika iskustva, vrlo
podsticajna za romantiare (na podruju ljubavne, idiline, meditativne i satirike poezije).
Istovremeno se otkriva i sredjovekovlje, prema kome je klasicizam bio jo otriji.
U sklopu bujne i raznovrsne versifikacije, uz postojee tematske i anrovske vrste, neguju se i
lirsko-epski oblici : balada, romansa i poema, i oblici narativne poezije kao pokuaj da se ponovo
osamostali ep (- ostali na nivou ambicije, Igo citira Voltera da Francuzima nedostaje epska glava).
Romantiari su u poeziji bili manje revolucionarni, nego u pozoritu i romanu. Transformacija
pesnikog jezika i metrike nije bila tako velika. Igoove reformatorske aspiracije su bile usmerene ka
ruenju ''starog reima'' jezika i rima. Umesto pesnikog govora sa izvetaenim frazama, metaforama
i slinim retorikim ukrasima, Igo proklamuje direktniji, konkretniji jezik, koji ne poznaje nedostojne
izraze ili nepoeljne rei. Pesnika slika dobija prvenstvo nad svim drugim sredstvima izraavanja.

Ali, ni Igo, ni Lamartin, a jo manje Vinji ili Mise, nisu se oslobodili nekih osnovnih konvencija
klasicistike pesnike elokvencije. Iako su proirili renik, u znatnoj meri su zadrali staru sintaksu. U
metrikom obliku preovladavaju aleksandrinac i osmerac. Sa druge strane, razraena je ritminost i
zvunost pesme, pri emu se jako ceni rima, koja je postala odluujui element stiha. Vie slobode je
izraeno u domenu sezure, opkoraenja, hijata, elizije.
Stvarno distanciranje od klasicistikih pravila koje su nagovestili romantiari, dostii e simbolisti.
Tek e Bodler radikalno preobraziti pesniku izraajnost, slikovitost i sugestivnost francuskog jezika.
atobrijan :
Prvenstveno pisac proznih vrsta, ali znaajan i za liriku ''otac ne samo romantizma, nego i gotovo
svih oblika kjievne umetnosti 19.v.''. U lirici ''generacije 1820'' prepoznaje se atobrijanovska
atmosfera : u poetizaciji pejzaa, u melanholiji, u istorijskim evokacijama, u oseajnosti religioznih
nadahnua. To je posebno uoljivo kod Lamartina. atobrijanova naracija ritminou i upotrebom
stilskih sredstava esto tei pesmi u prozi. Svoj knjievni rad je otpoeo elegijama i poemama.
Alphonse-Marie Prat de Lamartine (1790-1869.g.) :
Memoari ''Poveravanja'' porodica, zaviaj, lektira (Biblija, Ruso, atobrijan, Osijan, Verter).
Roman ''Graziella'' ljubav iz Italije.
Autobiografski roman ''Raphael'' Elvira, lik koji dominira i ''Meditacijama'' udata ena, koja od
ljubavnice prerasta u neku vrstu nadzemaljskog bia, u kojem je otelovljen ideal snatrene (=krotka)
ene kontemplativno-platonska ljubav, bliska koncepciji lionske kole.
''Pesnike meditacije'' (1820.- 24 pesme, 1849.- 41 pesma) preloman trenutak za francusko
pesnitvo, jezgro i ishodite Lamartinove lirike. Predgovor : ''To su neni i setni izlivi oseanja i
misli jedne due, koja se predaje pustim nadahnuima''. Glavna nekonvencionalna karakteristika je
prisnost direktan, samoispovedan ton, blizak prvoj generaciji pobornika romantiarske knjievnosti.
Suprotno Igou, koji je graenje pesme podvrgao kritikom procesu i stilskoj kombinatorici,
Lamartinovi stihovi su nastali u jednom dahu, objavljivani u prvoj varijanti, pisani u stihovnoj
organizaciji unutranjeg dijaloga pesnika i njegove due. Zato se on ne odvaja radikalno od tradicije,
jer nema elju za knjievnom obnovom, niti se deklarativno vezao za pesnike kole. Vanost
''Meditacija'' je u spontanosti i emotivnosti, i muzikalnim svojstvima stiha. Kroz Lamartinove
istanane prelive oseanja i razmiljanja odraava se samo njemu svojstven izraajni sklad, koji je
skoro muziki ujan. Ostale osobine : pretapanje u prirodu, opisi pejzaa, melanholinost,
reminiscencije na Elviru, enja da se ivotne tegobe i nespokoj smire uzdizanjem srca ka boanstvu.
Tu specifinu lirsku atmosferu, Lamartin pokuava da ostvari i u narednim delima, ali mu to retko
uspeva. Pokuava da osmisli i problematizuje tu oseajnost do pesnikog izraza egzistencijalnih
pitanja, ali ideje nemaju vrst sistem : u pojedinim pesmama se vide kao platonski spiritualizam,
paskalovski hrianski misticizam, ak kao platonizam. Poruke se veu iz odreeni setni optimizam :
za sve nevolje i patnje, oveku je dato utoite u prirodi, koja je slika boje promisli.
To je podloga ''Novih meditacija'' (1823.), kao i zbirke ''Pesnika i verska blagoglasja'' (1830.), u
kojoj preovlauju izrazito religiozni akcenti, i u kojoj se potvrdila njegova izvanredna melodinost i
gipkost versifikacije.
Epopeja simboliki prikaz ''faza koje ljudski duh mora prei da bi stigao svrsi putevima Bojim''.
Uvodna scena ''Jocelyn'' (1836.) i zavrna ''Posrnue jednog anela'' (1838.). Iako je epinost
zatajila, lirski fragmenti su antologijski.
Poslednja zbirka pesama ''Smirenja'' (1839.) samo pokazatelj politikih stavova (program
drutvenog poretka na naelima slobode i jednakosti zakona).
Poslednje delo : elegija ''Vinova loza i kua'' (1857.) rezignirano rekapitulira seanja i nadanja
ivota. Predeli detinjstva, dodiri sa prirodom, lini doivljaji ponovni procvat Lamartinovog lirizma.
Jedno od najboljih njegovih dela, sa podnaslovom ''Psalmodije due'', organizovana je kao ''dijalog
izmeu mene i moje due'' svojim oblikom e nadahnuti Miseove ''Noi''.

Alfred-Victor de Vigny (1797-1863.g.) :

Pesnik, pripoveda, romanopisac, dramatiar i prevodilac; srazmerno mala produkcija i izvestan
intelektualni elitizam.
Prva zbirka ''Poeme'' (1822.), koju dorauje : ''Antike i moderne poeme'' (1826, 1829. i 1837.).
Nekoliko pesama u asopisu ''Revue de Deux mondes'' zbirka ''Sudbine'' (1864.), objavljena
posmrtno, kao i ''Dnevnik jednog pesnika'' (1949.). Poema ''Eloa'' (= aneo roen iz Hristove suze) (1829).
Vinji pie dela u kojima je ''neka filozofska misao izneta na videlo u epskom ili dramskom obliku''.
Zazirui od intimne i sentimentalistike lirike, teko objavljuje iako ima ''vie izvornosti od bilo kog
velikog pesnika romantizma''. Ta originalnost se ranije tumaila problematikom njegovih filozofskoreligioznih poema, u kojima versifikatorski skladno pokree vena pitanja ovekove egzistencije i
sudbine, dok je moderno doba otkriva u simbolistikim i mitskim obelejima Vinjijeve poezije.
Jo od prve zbirke, u kojoj preovlauju biblijski sadraji, Vinji razrauje sline teme - neka vrsta
leopardovskog pesimizma, koja kod njega evoluira do neposredne optube boanstva i filozofije
beznaa. Dok u ranoj poemi ''Mojsije'' bajronovski naglaava traginu usamljenost genija, u
''Sudbinama'' je ve propovednik apsolutnog fatalizma i teze da je ovaj svet zao, jalov i zanemaren od
boga - teza koja dovodi u pitanje i samo postojanje boga. U razvoju Vinjijevih poema vidi se elja za
epskom konstrukcijom istorije oveanstva, bliska Igoovoj ''Legendi vekova''.
Vinjijeva ideja o oajnom i izolovanom ljudskom poloaju (razapetost izmeu Neba i Zemlje) ne
implicira nikakvu mogunost revolucionarne promene. ''Dnevnik'' : ''Istina o ivotu je beznae. Dobro
je i zdravo ne imati nikakvih nada''. Vinjijev pojedinac je prosveen i ponosan stoik, koji svojim
utanjem dostojanstveno odgovara na veno utanje i okrutnost neumoljivog boanstva.
Vinji je bio uveren da ''svi veliki problemi oveanstva mogu biti pretresani u obliku stiha'', za
njega je ''tiina ve pesnitvo'', a samo pesnitvo je ''dragulj misli''. U predsmrtnoj pesmi ''isti duh'',
Vinji poruuje da su pesnici izdvojenici, bez predaka i naslednika, iezavaju ispunivi uzvieni
zadatak. ( Sainte-Beuve je Vinjijevu dugogodinju osamljenost nazvao ''kulom od slonovae''. )
Vinjijeva poetika ne polazi od egoizma i subjektivne emocionalnosti, ve od univerzalnijih
pobuda, koristei se mitovima i simbolima.
Iako se Vinji kao pesnik kree svesno izdvojenim putem, jer misaonou, zgusnutim izrazom i
klasinom smirenou izbegava karakteristine romantiarske versifikatorske postupke, on se ipak
nalazi u okvirima svoje epohe, posebno u odnosu prema ljubavi (''tajnoj, nevidljivoj i neobjanjivoj
moi'') i patnji. Iz te patnje proistie uzdignue (elevation) pesnika i trenuci njegovog stvaralakog
komuniciranja sa drugima. Vinjijeva poetika bola se pribliava Miseovoj i prethodi Bodlerovoj.
+
Vinjijevi romani i novele proizilaze iz njegovog linog iskustva i nadovezuju se na autobiografsku
struju sa poetka veka. Posle 1830.g., on naputa poeziju, jer mu se ini da je proza pogodnija za
iskazivanje ''epopeje razoaranja''. Njegov roman je ambiciozan, jer tei da bude umetniko delo
komplikovano kao i ep, a simbol u njemu bi trebalo da zameni ulogu zapleta.
''Cinq-Mars'' (1826.) prvi znaajni istorijski roman u Francuskoj : sukob centralne vlasti i
nezavisnog plemstva u doba Rieljea izraz razoaranja savremenim stanjem posle revolucije, kad
plemstvo gubi ostatke svojih pozicija pred napretkom kapitalistike buroazije. Luka kae da se
Vinji ima koncepciju romana potpuno suprotnu od Skotove. U pregovoru, koji je zamiljen kao
manifest ovog knjievnog anra, pisac smatra da je cilj istorijskog romana pre svega istinitost i
dokumentarnost. Za razliku od Skota, koji svoje likove stvara iz mate, Vinji eli da oivi stvarne
istorijske likove. Ali, u ovom romanu se vie nego epoha Luja XIII opisuje vreme apsolutistike
monarhije i opteg niveliranja kome tei 19.v., kao i linost samog pesnika (u liku deklasiranog
plemia i razoaranog oficira Cinq-Marsa).
Naredni romani nisu istorijski, ali odraavaju isto nezadovoljstvo. ''Stello'' o usamljenom i
omraenom geniju : individualni moral je neizmirljiv sa drutvenim, za pesnika je jedini izlaz
zatvaranje u kulu od slonovae. Slina pesimistika poruka - ''Robovanje i veliina vojnikog poziva''
(1835.) : sanjati o junatvu je isto toliko isprazno koliko i verovati u proroku ulogu pesnika u drutvu

Victor-Marie Hugo (1802-1885.g.) :

Najangaovaniji u romantiarskom konfliktu sa klasicistima i u borbi za novi knjievni pokret.
Nadiveo je pomantizam i realizam, i delimino je savremenik naturalizma i simbolizma (prvo izdanje
sabranih dela, bez korespondencije, sadri 57 tomova).
U 17-oj god. osniva asopis ''Conservateur litteraire''. 1822.g. izdaje prvu zbirku. 1841.g. postaje
akademik. 1851.g. emigrira u Brisel, u izgnanstvu ostaje do 1870.g. za to vreme nastavlja da se bori
protiv diktature. Ugled mu neprestano raste, i on postaje ne samo prvi knjievnik svog naroda, ve i
simbol muenika, branitelja obespravljenih i bespotednog borca protiv tiranije. Polazei od
romantiarske doktrine, koja u pesniku vidi savest nacije, svoje literarno zalaganje ne razlikuje od
drutvenog. Zato posle povratka iz emigracije postaje neka vrsta nacionalne svetinje i institucije.
Nekoliko etapa u pesnitvu : od klasicistikih relikata preko temeljne romantiarske orijentacije
do nagovetaja simbolizma. U poetku je jo zavistan od tradicionalnih modela, to se vidi u prvoj
zbirci ''Ode i razliite pesme'' zbog rojalistikog i katolikog tona dobija kraljevsku nagradu.
Meutim, u sledeim doradama te zbirke ''Ode'' (1823.) i ''Nove ode'' (1825.) primetna je
odreena poetika i politika evolucija. Predgovor treem izdanju zalae se za slobodu inspiracije i
slobodu umetnosti.
''Balade'' (1826.) - u tradiciji nemakih i engleskih balada, sa izrazitom crtom srednjovekovnog
dekora. Igo ih u predgovoru opisuje kao slike, snove, praznoverne legende, narodne predaje u duhu
trubadura. Primetno jaa imaginativnost i odvajanje od pesnikih postupaka. Sve ode i balade Igo je
skupio u zbirci ''Ode i balade'' (1828.).
Zbirka ''Orijentalke'' (1829.) delom pesme posveene helenskim temama, odjek oduevljenja za
grki ustanak, delom pesme koje evociraju Afriku, paniju, Arabiju, Persiju (inspirisan tada
objavljenim prevodima grkih narodnih pesama, romancera i arapskih tekstova). Odlikuje ih ''lokalna
boja'', bogatstvo fantazije, neoekivani kontrasti i raznovrsnost ritmikih i stihovnih elemenata.
Igo ovom zbirkom izbija na elo tzv. pitoreskne kole. ''Jesenje lie'' (1831.) blia drugoj,
intimnoj koli, sa kojom je i otpoeo francuski romantizam. Autor se vraa svom sopstvenom svetu i
doivljajima.
U tom duhu slede ''Sutonske pesme'' (1835.), ''Unutranji glasovi'' (1837.) i ''Zraci i senke'' (1840.).
Pesnitvo ove faze, iako ima i motiva izazvanih politikim kretanjima, u znaku je intimizma i
subjektivizma. Stihove karakterie pomalo setan, topao prirodan lirizam, primeren tadanjem
senzibilitetu, a posveeni su ljubavi, prirodi, porodici, sopstvenoj patnji. Nezadovoljstvo savremenim
zbivanjima raste do pobune. Romantiarsko nezadovoljstvo pronalazi tipinu utehu : kad pesnika svet
napuni tugom, tei ga priroda, puna lepote i sklada. Tu je ve oblikovan jedan od Igoovih osnovnih
stavova : osveeno oveanstvo e ipak prevladati mrak i nepravdu, i zato se valja boriti.
Versifikatorsko umee i nepresuna reitost. Stih dobija smireniji, istiji zvuk, ima negovan i
bujan izraz, i ustalio se na nivou specifine igoovske patetike.
Politika satira ''Les Chatiments'' (''Kazne'', 1853.) istovremeno obraun sa despotom
Napoleonom III, i bolan protest pesnika izgnanog iz domovine. Meavina satire, lirike, epopeje.
''Les Contemplations'' (1856.) 10.000 stihova. Ne previe misaona, pomalo haotian panteizam,
neka vrsta filozofije progresa (naznaen jo u pregovoru ''Kromvela''). Za Igoa, dua stanuje u svim
stvarima, manje ili vie osloboena materije, bog je kraj te lestvice, koja poinje sa kamenom, a
ovek e isto tako dostii vrhunac.
''Legenda vekova'' (1859., dopunjavana 1877. i 1883.) nedovrena, trebalo da bude trilogija (uz
''Kraj Sotone'' i ''Bog''). To je trebalo da bude obnova francuskog epa pesnik je hteo da opeva svetsku
istoriju od postanka do savremenog doba, da bi prikazao ''nain na koji se ljudi od tmine izdiu ka
idealu''. Opisuje etape razvoja od biblijskog doba, srednjeg veka (najvie poema) i renesanse, preko
17.v., do stvarnosti njegovog vremena i budunosti. U druga dva dela, bog oprata sotoni i poinje
era univerzalne sree. Ideja vodilja, esto isticana u tiradama, je osuda tiranije, klerikalnog
mranjatva, nasilja i nepravde, u ime potlaenog naroda. To su, ustvari, istorijski i mitski fragmenti
nejednake vrednosti, stilski inkoherentni, epski vie po deskriptivnosti nego po strukturi i naraciji.

''Popevke ulica i lugova'' (1865.) kratki sastavi u estercu, sedmercu i osmercu; iznenaujue
lepravi, formalni artizam.
''Strana godina'' (1872.) reakcija na nemako-francuski rat i na Parisku komunu.
''Umee kako biti deda'' (1877.) neposredan odraz porodine atmosfere
''Le pape'' (1878.) neka vrsta epsko-lirskog pledoajea (=zavrni govor) za dobrotu, ljubav i mir.
''etri vetra duha'' (1881.) podeljena na satiriki, dramski, lirski i epski ciklus.
Izuzetno irok i ambiciozan program i poetika. Pesnik rodoljubivih, religioznih, socijalnih,
filozofskih, ljubavnih tema, pesnik neumoljive politike satire i istorijskih vizija, pesnik porodine
intime, idile, elegije, pejzaa, mora. Igoova ogromna produktivnost je izmeu ostalog i posledica
njegove svesti o potrebi obnove i preporoda francuskog pesnitva, za ta se on oseao pozvanim.
Njegova poezija je proeta duhom barikada, duhom izuzetno aktuelnim u tadanjim istorijskim
deavanjima; uz to je bila i savremenija i komunikativnija, i nalazila je vie odjeka.
Obino se kao odredbe njegove poetike istiu versifikacija, jezika kreativnost, oseaj za ritam,
vizionarstvo... Igo je obogatio aleksandrinac i druge metre zvunou, sigurnou, ritminou.
Jo vaniji je doprinos pesnikoj leksici i stilu izuzetan broj novih rei i sredstava izraavanja.
U Igoovom reniku nalaze se najobinije i najapstraktnije rei, kolokvijalne i bizarne, a izrazi iz
svakodnevnog govora i specifinih argona koegzistiraju sa izrazima nabijenim romantiarskom
lirskom emfazom (=naglasak). Igo je ponekad i suvie elokventan, ali tom odlikom je iskupljivao
mnogo ta drugo : banalnost optih, pesniki istroenih sadraja, prosvetiteljsku deklamatoriku,
romantiarske kliee, previe lian sentimentalizam, povrnost i plitkost filozofskih pretenzija.
Navedenim odlikama treba dodati i Igoovu veliku imaginativnu mo, i retku vetinu u korienju
svih elemenata pesnike retorike i njihovom struktuiranju u pesmu, to je odravalo izvesnu poetsku
napetost ak i tamo gde su rutina i propovednitvo postajali sami sebi cilj.
+
U Igoovom opusu se nalaze svi vidovi romantikog romana.
''Islandski Han'' (1823.) samoispovest u duhu vremena, u kojem ima elemenata ''crnog romana''.
''Zvonar crkve Notre-Dame'' (1831.) slikovito uskrsava srednjovekovni Pariz najuspelije
ostvarenje u nizu romantikih istorijskih vizija.
''Jadnici'' (1862.) Igo evocira sopstveno detinjstvo, Napoleonovo doba i revoluciju 1868.g., a
savremenost poprima patinu prolosti.
Uspeh ''Jadnika'' utire put itavom nizu romana : u ''Poslenicima mora'' (1868.) pesnik se prisea
svog boravka u izgnanstvu, dok u romanu ''ovek koji se smeje'' (1869.) slika Englesku u 18.v.
Francuska revolucija je nadahnula poslednji Igoov roman : ''Devedeset i trea'' (1874.).
Osim ''Poslenika mora'' (''Pomorci''), romana kosmiki intoniranog, svi drugi Igoovi romani su
vezani za odreeno razdoblje i prostor, i pribliavaju se namerama pesnika iz epa ''Legenda vekova'',
jer su delovi jedinstvene epopeje oveanstva.
U ''Pomorcima'' ljudska drama nije smetena u svoj drutveni okvir glavni junak se bori sam
protiv kosmosa u prometejskom sukobu sa svojim iskonskim neprijateljom okeanom. ini se kao da
materija a to je jedna od temeljnih crta Igoove ideologije utelovljuje u sebi zlo (u vidu uasne
hobotnice). Maniheizam e ipak biti prevladan utapanjem zla u dobru, a pesnik tako u duhu
romantiara izraava svoju istovremeno uasnutu i zadivljenu viziju prirode.
Igoovi romani su odraz romantizma kao stilskog pravca i odgovaraju raspoloenju epohe. Ali, oni
su isto tako odraz opsesivnih vizija pesnika koji ispunjava svoje zaplete i likove sopstvenim
simbolima. Metafore i slike ''nisu tek privid stvari, nego senka koju na stvari baca unutranji san'' (Igo). To potvruju i neki izuzetni primeri automatskog pisanja koje izvire iz prebogate podsvesti (npr.
poznati ''nokturno'' u ''Jadnicima''). Pored shema ''crnog romana'', formule progonitelj-progonjenizatitnik, tehnike ''suspense'' i melodramatinih zapleta, u ''Jadnicima'' Igo otkriva nove romaneskne
vrednosti u slikanju nepoznatih i prezrenih sredina, velegradske i drutvene periferije, parikih zatvora
i podzemlja, nove socijalne momente.

Ovaj istorijski roman obuhvata gotovo sve vanije dogaaje 19.v., iako u proizvoljnoj hronologiji.
Kompozicija mu je sloena ali majstorski voena, jer bezbrojne digresije (koje se kreu od bitke kod
Vaterloa do razmatranja o parikom argotu) ne ostavljaju dojam rasprenosti. Osnovna tema romana
je ozbiljna socijalna preokupacija otkriti drutvenu bedu, ukazati na izopaenost i poroke kojima je
ona uzrok. Pisac, meutim, ne uoava ekonomski uzrok drutvenih pojava : brutalnom naletu mladog
kapitalizma on suprotstavlja plemeniti, naivni optimizam, humanitarnu ljubav i pratanje. Ova
istorijska i filozofska epopeja ipak je po nekim karakteristikama i realistiko delo, haotino ali i
jedinstveno po snanoj mitologiji koja njima vlada. Ona je odraz verovanja i unutranjih sukoba
samog autora, a vrlo moderno ''Ja'' pripovedaa je istovremeno i svedok i iznosilac dogaaja.
U ''Zvonaru'' i ''Jadnicima'' drutvena freska se spaja sa moralnom problematikom, u kolopletu
grozniave imaginacije koja podstie i neke probleme iste umetnosti, to je uoio i Bodler.
Sa ''Zvonarom crkve Notre-Dame'', Igo se ogleda u istorijskom romanu koji je 30-ih god. 19.v. u
modi. Uprkos uenoj dokumentaciji o Parizu 15.v., i ugledanju na Skota, Igo smatra ovaj roman
delom ''hira i mate''. U prvom planu nisu ni izmiljeni likovi kao kod Skota, ni istorijski kao kod
Vinjija, nego uzavreo ivot srednjovekovnog Pariza koji kljua oko uvene katedrale koja je znak
neprolazne umetnosti, dok je prolazno sve to je ljudsko i zemaljsko. Likovi takoe imaju simboliki
karakter, graeni su na suprotnostima i otelovljuju apstraktne ideje. Tri razliita udvaraa Ciganke
Esmeralde dobri grbavac Kvazimodo, strastveni arhiakon Frolo i povrni lepotan Febus kao i
sama lepa arobnica, rtve su fatalnosti koja dominira romanom. Kvazimodo, utelovljenje
plemenitosti pod likom rugobe, znai duu zarobljenu materijom koja trai da se oslobodi. ''Hteo sam
od romana uiniti epopeju'' kae Igo u predgovoru romanu ''ovek koji se smeje'', a to se moe
odnositi na sve njegove romane. ''Zvonar'' se, uprkos meanju uzvienog i grotesknog, uprkos
ustupcima publici u fabuli, uzdie do remek-dela na stranicama gde se opisuje mentalitet masa i
velianstvena freska srednjovekovnog grada.
Igo nije svesni pretea modernog romana; on sledi tenje romana svog vremena kada ova
knjievna vrsta jo nije bila tano odreena. Zato mu se moe prebaciti izvesna glomaznost, loa
kompozicija, neuverljivost fabule, stalno uplitanje pripovedaa, kao i celokupni barokni i raznorodni
karakter dela - ali to znai biti neprijemiv za udesnu pesnikovu imaginaciju koja se po prvi put
slobodno razmahala u romanu.
Gerard de Nerval :
Poznatiji kao pesnik u prozi esejistika, novelistika, putopisi i sl. Njegovo delo je probudilo
zanimanje tek posle odumiranja romantizma. Ceo njegov opus nosi peat nekog mistinog unutranjeg
nespokoja, koga nikada nije uspeo da prevlada i dovede do bilo kakvog racionalnog uporita. Bavio se
problemima besmrtnosti due, otkupljenja, reinkaracije. U religijskim traenjima doao je do
neobinog sinkretizma : u kultu Izide zdruio je Orfeja, Pitagoru, Mojsija i Hrista.
Naginjui snovienjima ''jedne druge egzistencije'', Nerval se naao u raskoraku izmeu stvarnosti
i snova. Taj dualizam u literarnoj transpoziciji predstavljaju dve ene : prostoduna, ljupka seljanica
Silvija, prijateljica njegovog nepovratnog detinjstva, i ponosita, idealna Adrijana, do koje se ne moe
dovinuti i koju je ''moda ve video u nekom drugom postojanju''.
Sredite Nervalove lirike tvori desetak antologijskih soneta zbirke ''Himere'' (1854.). U posveti
prijatelju A.Dimi (sa kojim ga vee i koautorstvo drame ''Leo Burchart''), Nerval naziva ove pesme
''sloenim u stanju supernaturalistikog sna''. U njima se najbolje primeuje pesnikov jaz izmeu
realnosti i halucinacija, njegovi asovi lucidne vidovitosti, to se pesniki ostvaruje u maginoj
sposobnosti da u strogo omeenu formu unese brojne skrivene, fantomske i iroko aluzivne akcente.
''Himere'' i po grotesknom govoru i po pesnikoj tajnovitosti zasluuju atribut najdirektnijih
prethodnica simbolizma.
Nervalova poezija i u nekim drugim ciklusima prua zanimljive podsticaje, posebno u tzv. malim
odama (''Odelettes rythmiques et lyriques'', 1855.), navodnim imitacijama Ronsardovih oda, u kojim
Nerval interpretira razne romantiarske motive.

Louis-Charles Alfred de Musset (1810-1857.g.) :

Pesnik, dramatiar, prozaista i publicista.
''panske i italijanske prie'' (1830.) sa pomalo bizarnim i traginim sadrajem, proete
stastvenou i linim pesimizmom. Ove dve zemlje, koje su tada ule u knjievnu modu, sa svojim
mitovima, folklorom i legendarnim linostima, posluile su Miseu da nervozno i grevito izrazi
opsesije sopstvene psihe, uznemirene i ustreptale od romantiarske lektire. Ljubav je pokreta svih
manifestacija, dvoboja, ubistava, muzike, plesa.
Vrhunac Miseove lirike i neposredan odraz njegove ivotne krize su pesme nazvane ''Noi''
''Majska'' (1835.), ''Decembarska'' (1835.), ''Avgustovska'' (1836.), ''Oktobarska'' (1837.). Tom
ciklusu na svojevrstan nain pripada ''Pismo Lamartinu'' (1836.), a zatvara ga ''Uspomena'' (1841.).
''Noi'', nastale posle njegove uvene avanture sa or Sand, koncipirane su u raznovrsnom
metrikom dijalogu izmeu pesnika i muze, odnosno pesnika i njegovog alter ega. Kao polazite za
''Uspomenu'', Mise direktno negira Danteovu misao : ''Vee boli ne imade, ve seati se svojih srenih
dana u nevolji.''. Pesme nemaju ambiciju da oblikuju neki samostalni pogled na svet Mise je
zaokupljen svojim ljubavnim oseanjima i njihovim svemonim delovanjem na njegovo duevno
stanje. On u sutini svoju duboku sentimentalnu, psihiku i moralnu krizu ekstremno romantiarski
generalizuje kao venu ljudsku sublimaciju.
Veliina oveka, po njemu, meri se koliinom patnje, umetnost takoe. U okviru takve inspiracije
nisu se mogli izbei patos, ponavljanje, lamentiranje, ali ona omoguava praenje svih stupnjeva
jedne zaista proivljene ljubavne teskobe, pri emu pesnik dopire do istananog i ponekad
impresivnog psiholokog lirizma.
U ''Majskoj noi'' Mise u jednom odlomku pokuava da eksplicitno odredi program romantiarske
poezije : njen izvor je pesnikovo krvaree, umirue srce, kult patnje, a predeli nadahnua bi trebalo
da budu kotska, Italija i posebno antika Grka. Muza alegoriki predlae pesniku poetske vrste :
ljubavnu elegiju, epopeju, tragediju, filozofske, bukolike, petrarkistike pesme i satiru.
U ''Avgustovskoj noi'' opsednutost ljubavlju i e za njom dovedeni su do paroksizma, do
udnje za apsolutnim iezavanjem u tom oseanju.
Kao liriar, Mize je delovao samo izmeu 1830. i 1841.g., stekavi blistavu reputaciju. ''Dete
veka'' magnetski je privlailo svojim eleginim stihovima, koji su ispovedali nevienu opijenost
ljubavnim bolom, neku samounitavajuu simbiozu ljubavi i patnje, ali je njegovo delo brzo palo u
zaborav. (Bodler je bio otro kritian prema njemu, iako je po poetici bola Mise uticao na njega, kao i
na Verlena).
Iako se esto navodi kao primer lirskog hiper-romantizma, Mize mnogo toga duguje klasicistikoj
versifikaciji uostalom, kao svoje uzore navodio je Boaloa i Rasina. To se osea u jezikom izboru i
konstrukcijama, stilskim figurama, i uote u klasinosti forme njegovih stihova. Mise je ipak tipini
romantiar : pesnika opsesija tog pokreta, potreba da se sasvim objavi i izrazi sopstveno Ja, jedini je
impuls Miseove lirike, a kako se u njemu neprestano odvijala ista drama, tako on zapravo varira uvek
iste motive i raspoloenja.
Po njemu, ''umetniku ili pesniku potrebna je samo emocija''. Zato Mise, poput Lamartina, peva
trenutano, gotovo improvizujui, i zazire od pesnikog doterivanja, upornog rada. Stalno
emocionalno aktivan, stvara ovidijevskom lakoom, zahvaljujui izvanrednom lirskom temperamentu,
i kolovanosti na primerima klasika. Tako ovo pesnitvo, iako stalno polazi od i vraa se ljubavi, sa
mazohistikom glorifikacijom patnje koju ona izaziva, ima specifinu ivost i eleganciju.
Mise je svoju poeziju za ivota sistematizovao u dve knjige : ''Prve pesme'' (1829-35.), i ''Nove
pesme'' (1835-52.).

Teophile Gautier (1811-1872.) :

Zapoeo karijeru kao vatreni i impulsivni pristaa romantiara, a okonao je kao ideolog nove
pesnike kole larpurlartizma. Pisao pesme, romane i novele, bavio se kritikom (knjievnosti,
likovne umetnosti, pozorita), bio je novinar i urednik.
Ve 1835.g u predgovoru svom romanu ''Gica de Maupin'', napada utilitarnu umetnost, branei
naelo krajnje umetnike nezavisnosti i formira uveni moto ''umetnost radi umetnosti'', da bi 20 god
kasnije, napravivi vidan otklon od nekih postulata romantiarske poetike, u listu ''Artiste'' (1852.)
razradio svoje ideje do granice avangardnog estetizma : ''Verujemo u autonomiju umetnosti; umetnost
za nas nije sredstvo nego cilj; - svaki umetnik koji eli neto drugo osim lepo, nije za nas umetnik;
nismo nikada mogli shvatiti odvajanje ideje od forme...''. Flober, koji e godinu dana nakon tog
manifesta objaviti svije kapitalno delo, prihvata bez rezerve Gotjeova stanovita, a Bodler mu
posveuje ''Cvee zla''.
Kao pesnik, on prolazi put od romantiarskih postupaka do impersonalne plastine lirike. Zbirka
''Pesme'' (1830.) je pod jakim uticajem Igoa. Poema ''Albertus'' (1833.), pod uticajem Misea,
koncipirana kao neka vrsta teoloke legende sa temom odnosa due i greha, i dosta fantastine grae.
Gotje proklamuje sintezu poezije i likovne umetnosti (''pesnik je slikar'').
Zbirka ''Komedija i smrt'' (1838.) ima nevalovskih situacija. Kao i kod grobljanskih pesnika, niu
se none scene sa groblja iz mrtvih ustaju Faust, Don uan, Napoleon, i govore o iluzijama svog
ivota. Mrana atmosfera je naturalistiki potcrtana opisima raspadanja leeva, migoljenja crva.
Od 1847. do 1870. pie iskljuivo ''Emajle i kameje'' (1852-1872.), obuzet tenjom da na
razliitim temama realizuje ideal totalne pesnike forme i da je impregnira simfonijama boja, linija,
muzikih zvukova. U kratkim osmercima on vraa u opticaj izraze izvuene iz drevnih renika, u
skladu Igoove tendencije obogaavanja francuskog jezika.
Pesma ''Umetnost'', iz te glavne njegove zbirke, postala je kredo parnasovske kole.
Gotje smatra da je poezija poput ''plastinih umetnosti'', istovremeno umetnost i zanat, koji zahteva
tehniku. Zato pesnik treba da dobro poznaje jezik, jezik je za njega materija koju obrauje, kao to
vajar obrauje kamen a slikar boju. Ako pesnik eli da iskae svoju vetinu, mora odabrati to tei
oblik : jedino je forma trajnija od vremena i smrti.

Helena Mandi-Pachl ''Romantiko kazalite, nova kazalina klima'' :

Romatiko pozorite, poput romantizma u celini, uklapa se u kontekst socioloko-istorijskih i
knjievno-teorijskih zbivanja. Francuski romantiari pokuavaju da svoj umetniki kredo izraze i
putem dramskog stvaralatva, pri emu dolazi do nesuglasja izmeu zahteva scene i pesnike
inspiracije. Iako romantizam kao pokret zahvata prvenstveno poeziju, francuski romantizam ipak pre
svega mata o pozoritu, i definie se kroz teoretske rasprave koje prethode pobedi na sceni.
Mladi knjievni narataj les Enfants du siecle odrastao pod Napoleonom, u pozoritu vidi
najdirektniji i najbri put za afirmaciju i realizaciju svojih ideja. Znaajno je da se romantizam razvija
uporedo sa uzdizanjem graanstva, i da ''revolucionarni dani'' 1830.g. imaju pandan u ''knjievnim
danima'' oko premijere ''Ernanija''.
1827.g. godina Igoovog predgovora drami ''Kromvel'', koji po optem miljenju ustvari
predstavlja teorijsko-estetski program romantikog pozorita.
1829.g. prvi scenski uspeh rom.pozorita : drama A.Dime Oca - ''Henrik III i njegov dvor''.
1830.g. premijera Igoove drame ''Ernani'' definitivna pobeda romantikog pozorita.
Na silaznoj putanji bitna je 1843.g. godina Igoovog neuspeha sa dramom ''Nemaki grofovi'',
koja je u pozorinim analima ostala zabeleena kao datum silaska romantizma sa pozorine scene.
Pobeda romantikog pozorita, prvenstveno romantike drame, bila je u znaku verbalnog revolta,
opozicije klasicizmu, u znaku negacije pravila prikladnosti, verodostojnosti, plemenitog jezika i
ostalih tradicionalnih klasicistikih normi i konvencija.
Romantika drama ima svoj izvor u melodrami, a nakon kratkog vremena sjaja ponovo stagnira u
melodramu. U melodrami koja dominira francuskom scenom u prvoj etvrtini 19.v. nalazi se ve
mnogo elemenata romantike drame. Melodrama se raa iz graanske drame 18.v., kao odgovor na
potrebe nove publike koja trai spektakl i jake emocije, dinaminost umesto statinosti. Korienje
istorije ili legende, briga oko vernosti prikazivanja, moralna pouka bitne karakteristike romantike
drame ve su prisutni u melodrami kao elementi. Francuska scena je u romantikom pozoritu
dobila ono to je nedostajalo melodrami : smisao za meru (u relativnom znaenju), i novi jeziki izraz.
Uz to je romantiko pozorite elelo da deluje ne samo na oseaje nego i na razum, i da bude pouno
kao delo mislilaca sadravae i odreenu filozofiju.
Osim melodrame, tematsko-formalni uticaj na razvoj romantikog pozorita izvrile su i istorijska
drama i tragedija. Ve je Prosper Merime prekinuo sa tradicionalnim pozorinim konvencijama,
nadahnjujui se aktuelnou ili istorijom. Dramatiari poinju da kroz realne i poznate likove daju
simbole kojima ele da poue publiku. Sa druge strane, istorijska tragedija je mogla posluiti kao
idealan primer apsurdnosti konvencija klasicistike tragedije.
U to vreme, na nemaki su ve prevedeni ekspir i iler, a 1814.g. izlazi i prevod legelovih
''Predavanja o dramskoj umetnosti'', u kojima on modernu dramu naziva ''romantikom'',
suprotstavljajui je klasicistikoj tragediji kao konkretnu istinu apstrakciji.
Stendalova rasprava ''Rasin i ekspir'' (1823,1825.) verni sledbenik senzualista i analitiara 18.v.,
Stendal postaje neka vrsta glasnogovornika romantiara, od kojih ga inae sve deli. Osnovna misao se
temelji na tvrdnji da se dramsko delo mora ''dopasti savremenoj publici''. Romantizam to postie kod
svoje publike i Rasin i ekspir su bili romantiari kod svoje publike. Ali, dok Rasin zbog
klasicistikih konvencija kod savremene publike vie ne izaziva ono neophodno ''dramsko uivanje'',
ekspir, koga ne sputavaju nikakva pravila ni konvencije, moe posluiti kao uzor savremenim
dramatiarima. Stendal u ime ''romanticizma'' stvara svoju doktrinu i odbacuje pravila o tri jedinstva i
prikladnosti, zalae se za prozu umesto stiha, i za sadraje iz nacionalne istorije, a umesto opisa i
neodreenog dekora zahteva lokalni kolorit.
Igo u pregovoru ''Kromvelu'' saima teoretski i programski zakljuak svih tih tenji koje se se
ispoljavale ve ranije. Njegova ideja vodilja je romantiarska krilatica : ''Sloboda u umetnosti''.

Razvoj drutva i pesnitva dovodi Igoa do zakljuka da su postojala 3 razdoblja : lirsko, epsko i
dramsko. Ovo poslednje, moderno doba, posledica je ovekovog hrianskog dualizma, koji postaje
izvor moderne drame. Drama izraava i veliinu i bedu oveka, tj. daje potpunu realnost, to implicira
meanje tonova u dramskom izraavanju. Ali, to ne znai uvoenje integralnog realizma, nego
lokalnog kolorita na scenu nije re o spoljanjoj, materijalnoj, lokalnoj boji, ve o unutranjoj,
intimnoj, koja treba da izvire iz samog dela. Upotreba stiha bi trebalo da samo najtalentovanijima
omogui pristup na scenu, i time osigura pesniki kvalitet. I stih treba da se podvrgne osnovnom
principu istine sadrajno mora da se oslobodi svih ogranienja, kao to mora da se oslobodi i stare
klasicistike prozodije. Sve to e obogatiti dramsku umetnost koja postaje ''potpuna poezija''.
Ne samo u pogledu zahteva za uvoenjem stiha, nego i po imperativnom traenju meanja vrsta i
tonova, Igo se razlikuje od Stendala koji smatra da nije mogue ostvariri dramsku koegzistenciju
tragikog i komikog. Jasno je da dramska koegzistencija tonova, kako je zahteva Igo, treba da za
posledicu ima mnogo slobodniju i fluidniju strukturu drame, i samim tim da se suprotstavi
klasicistikim konvencijama.
Meutim, u tom pogledu je najmanje uinjeno. I romantika drama na odreen nain koristi bitne
tekovine klasicistike dramaturgije. Gotovo svaka romantika drama obiluje dilemama, peripetijama,
monolozima, tiradama, kraljevima, dostojanstvenicima, neverodostojnostima. Re je o razliitom
shvatanju pozorine iluzije. Romantiari tu ilziju ele da postignu veom dozom realizma u oseajima
i radnji, dok su je klasicisti oekivali od ujednaenosti dramskog i stvarnog vremena. Ponovnim
uvoenjem heroja na scenu (u okviru svojih vienja), romantiari se suprotstavljaju graanskoj drami
18.v., ali nastavljaju jednu od klasicistikih normi. Razlika je samo u tome to se klasicista povlai
putajui da njegovi junaci ive svoj ivot, dok romantiar gotovo uvek direktno progovara u liku
svog junaka. Igo prvenstveno odbacuje jedinstva mesta i vremena, ali on sam ih primenjuje ak i u
''Kromvelu''. Zanimljivo je da u pogledu jedinstva radnje, Igo nije verbalno toliko radikalan i zahteva
''jedinstvo celine'', koja dozvoljava postojanje sporednih radnji. Prema tome, njegova koncepcija nije
daleko od klasicistikih zahteva, i ustvari znai jedinstvo perspektive u kojoj se doputa interferiranje
drugih koncentrinih radnji. Po Igou, nije re samo o odbacivanju pravila, o novoj tematici, nego o
novom obliku dramske umetnosti u kojoj treba da u ime istinitosti vladaju ''opti zakoni prirode''. Ali, i
klasicizam je proglaavao za lepo samo ono to je istinito i pozivao na oponaanje prirode u kojoj se
nalazi prava istina. Iako je Igo poao od ideje istinitosti u umetnosti, on je svestan granica, jer kae
''Umetnost je odabrana istina'', a ''stvarnost prema umetnosti'' razlikuje se od ''stvarnosti prema
prirodi''. Drama treba da bude ogledalo u kom se odraava priroda, ogledalo koje ima mo
koncentracije i izbora. Pesnik treba da odabere ono to je karakteristino.
U predgovoru drami ''Marija Tjudor'' (1833.), Igo iznosi jo ambicioznije zahteve. Drama se ne
zadovoljava zahtevom za istinom, nego tei da u grandioznoj freski objedini sveobuhvatnu sliku
oveka i sveta.
Uprkos ambicioznim teorijama, Igo nije uspeo da da njihovu vernu ilustraciju u svom dramskom
stvaralatvu. Sama drama ''Kromvel'', iako ekspirovski zamiljena, ostala je u senci Predgovora.
Ubrzo posle ''Kromvela'', Igo pie dramu u stihu ''Marion de Lorme'' (1829.), koju cenzura zabranjuje
zbog sadraja (rehabilitacija kurtizane). Ipak, on za mesec dana pie novu dramu : ''Ernani'' cenzura
ovog puta daje dozvolu za prikazivanje, raunajui na odbojnost interpretatora naviklih na klasicistiki
repertoar, kao i na neuspeh kod publike. Ali, nisu raunali na mladu publiku.
Premijera ''Ernanija'' (25.02.1830.) ostae poznata kao ''la bataille d'Hernani'' bila je to zaista
organizovana manifestacija preteno mlade publike koja buno prihvata Igoov napad na ukruenu
drutvenu hijerarhiju, demonstrira u prilog ljubavi i mladosti, a protiv estetskih konvencija. T.Gotje je
bio jedan od organizatora aplauza u publici.
U istoriji romantikog pozorita, poput predgovora ''Kromvelu'', i bitka oko ''Ernanija'' znai vie
od same drame. ak postoji miljenje da se mlaa generacija klasicista suprotstavila starijoj, a borba
se vodila vie oko izraza, renika, versifikacije, a manje oko sutine drame.

Midhat ami predgovor ''Bogorodiina crkva u Parizu'' :

Igo je imao visoko shvatanje o misiji, funkciji pesnika : ''Pesnik, u danima nepravde, / dolazi da
oglasi lepe dane; / on je borac za utopije, / stoji tu, al' upire oi dalje.''
To shvatanje je primenio i u praksi : u mnogim pesmama igoe ugnjetavanje, nasilje, drutvene
nepravde, i trai nezavisnost, slobodu, toleranciju. Borio se i protiv koncepcija teorije larpurlartizma,
kada se ona razvila u francuskoj poeziji : hladnoj objektivnosti parnasovaca Igo suprotstavlja strasnu
borbenost i interes za drutveni ivot i progres. U delu ''Viljem ekspir'', on kae : ''O! Umovi! budite
korisni! sluite neemu. ... Umetnost radi umetnosti moe biti lepa stvar, ali umetnost radi progresa
jeste jo lepa. ... Korisno, daleko od toga da ograniava uzvieno, uveliava ga.''.
Pria ovog romana uzeta je iz francuske srednjovekovne prolosti deava se u Parizu 1482.g. Tri
najznaajnija podstreka za pisanje : interes za istorijski roman, kao i za srednji vek; akcija za zatitu
francuskih kulturnih spomenika (u vezi sa delovanjem tzv. ''crne druine'', koja je ruila francuske
spomenike i prodavala ih u inostranstvu); negativan Igoov stav prema kraljevskom apsolutizmi i crkvi.
Nedostaci dela : sklonost ka erudiciji i digresijama, melodramatinost izvesnih pojedinosti i
itavih scena, neoekivani susreti i neverovatni doivljaji (koji se pravdaju izvesnom fatalnou koja
lebdi nad likovima), sumorna psihologija, konvencionalnost linosti...
Dobre strane : pre svega zanimljivost i jedinstvo sadrine Igo je uspeo da sauva celovitost i
harmoniju dela. Delo obiluje mnotvom slika, od kojih su neke prave, snane freske pr. slika napada
prosjaka na katedralu, za koju Balzak kae da, u oblasti epskih pria, ne poznaje nita to bi je moglo
nadmaiti. U slikama Pariza, Igo evocira naravi, obiaje, verovanja, sujeverja, predrasude, zakone i
umetnost pokazuje se kao sjajan slikar narodnih masa, svih drutvenih slojeva i profesija, u svim
stanjima - od slavlja i veselja, do besa i oajanja.
injenica je da ovom delu ne samo da nedostaje verski akcenat, ve je po svom optem duhu i
likovima, po nemilosrdnoj kritici i jetkoj satiri srednjovekovnog mranjatva, varvarskih naravi,
ustanova ponekad proeto neprijateljskim stavom prema katolianstvu. Zato je i iznenadilo Igoove
savremenike i izazvalo otre prigovore. Lamartin je isticao da je Igoov roman ''nemoralan usled dosta
naglaenog odsustva provienja'', i da u njemu ima svega ''osim malo religije''.