SKEPTIKI ARGUMENTI I ODREIVANJE

PREDMETA TEORIJE SAZNANJA1

Svetlana Knjazev-Adamovi
Neosporna je injenica da veina znaajnih dela u kojima se razmatraju problemi
ljudskog saznanja sadri neke reference na skeptike argumente: bilo da se ti argumenti
eksplicitno ili implicitno osporavaju, bilo da se koriste za zasnivanje nekih teza vlastite
pozicije, bilo da se jednostavno pominju kao motiv, ili bar jedan od motiva, koji su autora
dela inspirisali na razmatranje teorijsko-saznajne problematike.
Poev od Platona, koji se u antikom svetu iscrpnije od ostalih bavio problemima
saznanja (ili su bar do nas doprla dela u kojima je to inio, dok za druge nemamo dovoljno
svedoanstava), preko Dekarta i engleskih empirista, te Kanta, koga je, po njegovom
vlastitom prizna-nju, iz dogmatskog dremea prenuo Hjumov skepticizam, sve do
dananjih mislilaca (naroito analitikog usmerenja) kritiko preispitivanje skeptikih
argumenata konstantno je prisutno bar kao deo tematike dela iz teorije saznanja.
Ali, da bi se ta istoriografska injenica preobratila u istorijsko-filozofsku, neophodno je
podvrgnuti je filozofskoj refleksiji dakle, problematizirati taj odnos i razjasniti njegovu
prirodu. Prvo o emu u tom kontekstu valja razmisliti jeste odnos izmeu skeptikih
argumenata i samog skepticizma. Postoje dodue autori koji smatraju da su ta dva pojma
skoro ekvivalentna. Tako u naoj filozofskoj literaturi Aleksandar Pavkovi, autor jedine
studije posveene kritikom preispitivanju skeptikih argumenata (uglavnom onih klasinih,
dekartovskih), pie: Skepticizam nije filozofsko uenje ili skup takvih uenja; skepticizam je
pre jedan nain argumentisanja.2
Meutim, ma koliko izgledalo privlano i jednostavno svesti skepticizam na specifian
nain argumentisanja, mislim da se tome opiru
injenice iz istorije filozofije. Naime, skeptiki argumenti su esto korieni u okviru
filozofskih strategija koje uopte nisu bile skeptike. Da ponemo opet od Platona: on,
dodue, koristi skeptike argumente, formulisane u okviru sofistikih uenja, ali svrha
iznoenja tih argumenata (koje Platon ne pobija) nije sumnja u mogunost saznanja, nego
osporavanje kako mogue istinitosti ulnog saznanja, tako i znaaja predmeta tog saznanja
ulnog sveta; nasuprot njima Platon onda istie svet ideja kao pravi predmet istinskog
saznanja (episteme).
Dekart takoe koristi skeptike argumente ne da bi osporio mogunost saznanja, ve da
bi doao do onog saznanja koje je apsolutno izvesno i stoga moe da bude vrsta taka
oslonca za izgradnju filozofskog znanja. Lok skeptike argumente koristi da bi utemeljio
svoju podelu ideja na ideje primarnih i ideje sekundarnih kvaliteta; Barkli se poziva na
skeptike argumente da bi tu istu podelu osporio i, u krajnjoj liniji, da bi pobio ne samo
materijalizam, nego i skepticizam. Bilo bi, dakle, ne samo krajnje neuobiajeno, nego i
veoma udno kada bismo sve ove mislioce ubrojali u skeptike samo zato to su koristili nain
argumentacije koji jeste skeptiki. To indirektno priznaje i sam A. Pavkovi, kada na primer
1
2

Theoria, 2, 1994.
Aleksandar Pavkovi, Razlozi za sumnju, IIC SSOS, Beograd, 1988, str. 1.

Svetlana Knjazev-Adamovi
za Dekarta kae: Iako se u svom traganju za izvesnou slui skeptikim argumentima,
Dekart nije skeptik.3
Ako, dakle, nema dobrih razloga da se skepticizam svede na nain argumentisanja, valja
potraiti neki precizniji nain odreivanja i jednog i drugog. Poimo od pojma skeptikog
argumenta; on se ne moe odrediti nekim formalnim karakteristikama, jer formalne osobine
skeptikih argumenata zavise od strategije u okviru koje su upotrebljeni, zakljuaka koji se iz
njih nameravaju izvesti, kao i od formalnih karakteristika i standarda valjanosti onih
filozofema protiv ijih teza se skeptiki argumenti nameravaju upotrebiti. Iz istih razloga
skeptike argumente ne moemo definisati ni njihovim sadrajem, jer je u principu mogue
skeptiko osporavanje bilo kog uverenja (metafizikog, epistemolokog, etikog itd.).
Stoga preostaje da se skeptiki argumenti definiu specifinom intencijom koja se
pomou njih realizuje i utoliko odreenje koje daje A. Pavkovi, a po kojem skeptiki
argumenti izlau razloge za sumnju ili uzdravanje od suda u pogledu raznih filozofskih ili
vanfilozofskih uenja4 izgleda najadekvatnije. Dodue, skeptiki argumenti su retko kad
upravljeni protiv vanfilozofskih uverenja; to se deava tek onda kada se u nekom filozofemu
nekritiki prihvata neko vanfilozofsko uverenje (kao neto samorazumljivo odnosno
podrazumevano) kao sastavni deo filozofske argumentacije.
Skeptiki argument je tipian argument implicitne kritike koja u als ob modalitetu
prihvata ono stanovite protiv kojeg je skeptiki argument uperen i njegove standarde
valjanosti argumentacije, da bi se zatim usmerio ili na osporavanje pretpostavki na kojima se
neko uverenje zasniva (ime se ukazuje na njegovu nezasnovanost, pa se samim tim dato
uverenje dovodi u pitanje), ili na izvlaenje neprihvatljivih konsekvenci koje iz osporavanog
uverenja slede a koje nisu bile neposredno vidljive. S obzirom na to da je osnovna, tipina
svrha skeptikog argumenta samo dovoenje u pitanje nekog filozofskog uverenja, a ne i
dokaz njegove neistinitosti autor skeptikog argumenta nije obavezan ni da ima do kraja
promiljeno vlastito filozofsko stanovite, ni da ga eksplicira ukoliko ga ima. Stoga se
filozofsko stanovite autora skeptikog argumenta u velikom broju sluajeva moe
deifrovati samo paljivom analizom naina na koji on svoje argumente formulie.
Za razliku od skeptike argumentacije, koja nije jednoznano povezana sa odreenim
filozofskim stanovitem i stoga zaista nije ni filozofsko uenje, ni skup filozofskih uenja
odreenog tipa skepticizam jeste filozofsko stanovite kojim se tvrdi (odnosno porie)
skup odreenih filozofskih teza. Skepticizam se, dodue, slui skeptikim argumentima, ali se
na njih ne svodi; skeptiki argumenti mu slue samo za raiavanje terena: njima se
dovodi u pitanje verodostojnost nekih uvreenih uverenja (recimo, poverenje u ula ili
poverenje u razum itd), odnosno pouzdanost svedoanstava njima u prilog; tek nakon toga
skeptik svoje stanovite o nemogunosti saznanja nudi kao jedino reenje za nastale
probleme. On onda porie bilo mogunost saznanja, bilo mogunost neke odreene vrste
saznanja, pri emu ta vrsta moe biti odreena ili metodoloki (npr. saznanje steeno
indukcijom), ili prema moima saznanja (recimo: ulno saznanje), ili shodno predmetu na
koji se pretenzije saznanja odnose (npr. saznanje predmeta spoljanjeg sveta ili saznanje o
postojanju i#ili sadrajima tuih svesti, itd).
3
4

Op. cit, str. 12.

Op. cit, str. 1.

Skeptiki argumenti i odreivanje predmeta teorije saznanja

isto logiki gledano, skepticizam kao filozofsko stanovite i ne moe biti legitiman
zakljuak bilo kojeg pojedinanog skeptikog argumenta. On bi mogao postati logiki
legitimna posledica jednog niza skeptikih argumenata samo pod uslovom da ti argumenti
dovedu u pitanje sve mogue oblike saznanja i navedu na sumnju u sva mogua druga
filozofska stanovita u pogledu saznanja, to oigledno nijedan skeptik do sada nije uspeo da
uini i to je teko zamislivo kao realna mogunost.
Sada se nae prvobitno pitanje o karakteru odnosa izmeu skepticizma i teorije saznanja
zapravo razlae u dva pitanja: kakav je odnos izmeu skepticizma kao filozofskog stanovita
i teorije saznanja, i kakav je odnos izmeu skeptikih argumenata i teorijsko-saznajne
problematike.
Poimo od onog prvog; neki filozofski pisci smatraju da je upravo skepticizam, i to onaj
radikalni, koji negira mogunost saznanja uopte (a ne samo neke vrste ili nekog oblika
saznanja), odgovoran za nastajanje prvih dela u kojima se problematizira ljudsko saznanje.
Kao njihovog karakteristinog predstavnika citirau Hemlina (Hamlin), autora odrednice
Istorija epistemologije u Edvardsovoj Filozofskoj enciklopediji5. On pie:
Kada neki filozof pita da li je neto mogue, pitanje mora biti postavljeno nasuprot
razmatranjima da ta stvar moe i da ne bude mogua Nije to puka koincidencija da se
epistemologija zainje u kontekstu odreenog oblika generalnog skepticizma u pogledu
saznanja koji nalazimo kod sofista, jer sve dok takve sumnje nisu nastale, mogunost
saznanja je nuno bila prihvatana kao neto sigurno. Kada su sumnje jednom pobuene,
na njih se moralo odgovoriti.6
Hemlinu, dakle, izgleda da je apsolutna negacija mogunosti saznanja (generalni
skepticizam) neophodna da bi razmiljanje o saznanju poprimilo oblik filozofskog
razmatranja. Moda je to tano ako se odnosi na psiholoku motivaciju: tek radikalna
negacija je u stanju da nas pokrene na preispitivanje nekih duboko uvreenih uverenja koja su
dobila status samorazumljivosti. Meutim, filozofski gledano, radikalnost nekog stanovita
ne moe se meriti jedino stepenom negatorskog naboja, nego pre svega zasnovanou
upitnosti koju ono inicira, mogunou tog stanovita da se odri pred kritikim argumentima
koji mu se mogu uputiti.
A takozvanom generalnom skepticizmu, koji se u krajnjoj liniji zavrava tvrenjem da se
nita ne moe pouzdano znati, uvek preti prigovor da je samorefleksivan i kao takav
paradoksalan na jedan, da tako kaemo, samoubilaki nain. Naime, ako bi bilo tano da se
nita ne moe znati, onda se ne bi moglo znati ni to da se nita ne moe znati. A ako bi se
moglo znati da se nita ne moe znati onda bi iskaz da se nita ne moe znati bio neistinit.7
Neki savremeni skeptik bi mogao da se od tog prigovora brani pozivanjem na
razlikovanje objekt-nivoa i metanivoa, pa bi njegov kontraargument mogao da glasi:
skepticizam je teorija na metanivou u okviru koje se za sve iskaze objekt-nivoa tvrdi da je
njihovo saznanje nemogue (ili u radikalnijoj varijanti: nijedan iskaz objekt-nivoa ne moe
5
6
7

Paul Edwards (ed.), The Encyclopedia of Philosophy, The Macmillan Company & The Free Press, New
York London 1967, Vol. 3.
Op. cit, str. 9.
Generalni konvencionalizam i relativizam su na isti nain samorefleksivni i samoubilaki. Naime, ako
istinitost zavisi od sistema, a sistem biramo konvencionalno, onda moemo konvencionalno izabrati neki
drugi filozofski sistem u okviru kojeg e tvrenja konvencionalista biti neistinita. Slino tome: ako su sve
istine relativne, relativna je i istinitost tvrenja da su sve istine relativne.

Svetlana Knjazev-Adamovi
biti istinit); ovo skeptiko tvrenje ne odnosi se na iskaze na metanivou, pa stoga ni na iskaze
samog skeptika.
Ostavljajui po strani pitanje da li se razlikovanje objekti meta-nivoa, koje je plodno u
razmatranjima vetakih jezika i formalizovanih teorija, moe uspeno preneti na prirodni
jezik i neformalizovane teorije, moemo naem skeptiku da odvratimo pitanjem: na koji se
nain moe opravdati tako radikalna razlika izmeu iskaza objekt-nivoa i iskaza metanivoa
koju on pravi? Zato bi se skeptiko poricanje mogunosti saznanja odnosilo samo na objektnivo? Koliko vidim, to razlikovanje bi moglo da bude uvedeno samo ad hoc konvencijom, a
to e rei da ono ostaje neutemeljeno i stoga neobavezno. A u tom sluaju, ta bi moglo da
nas navede da prihvatimo tu ad hoc konvenciju kojom skeptik nastoji da izbegne pogubne
posledice vlastite teorije?
Drugi poznati prigovor koji se upuuje generalnom skepticizmu jeste tzv. argument o
lanom novcu: kao to govor o lanom novcu ima smisla samo u sluaju da postoji pravi
novac i da se bar u nekim sluajevima moe razlikovati pravi novac od lanog, tako i govor o
neistinitim uverenjima ili uverenjima ija eventualna istinitost nikada ne moe biti sa
izvesnou poznata ima smisla samo ako postoje bar neka istinita uverenja, kao i uverenja
iju istinitost moemo znati.8
Trei prigovor generalnom skepticizmu sastoji se u ukazivanju na njegovu
nedoslednost: dokazujui da nita nije istinito ili da nita ne moemo znati, skeptik koristi
argumente, a to podrazumeva da su istinita bar pravila logike po kojima su ti argumenti
sainjeni. Koristei te argumente skeptik dokazuje da zna pravila logike i da od svojih
slualaca (italaca) oekuje da znaju ta ista pravila (odnosno odgovarajue analitike teze
logike). Na taj prigovor savremeni skeptik moe odgovoriti pozivanjem na razlikovanje
analitikih i sintetikih sudova, ali je onda obavezan da svoj generalni skepticizam revidira
i ogranii samo na sintetike sudove.
Naravno, ovo su samo skice nekih najvanijih moguih prigovora. Ti prigovori
generalnom skepticizmu mogu se po potrebi i precizirati i umnoavati. Ali, ve na osnovu
ovih skica jasno je da pobijanje generalnog skepticizma ne zahteva neki vei trud, ni
filozofsku inventivnost, i utoliko, po mom miljenju, nema mnogo razloga da se generalnom
skepticizmu kao filozofskom stanovitu pripisuje neka znaajnija uloga u iniciranju
filozofskih razmatranja problematike saznanja. Uostalom, ako bi bilo tano da je generalni
skepticizam sofist inicirao Platonovo bavljenje saznanjem kao filozofskim problemom,
zato kasniji, helenistiki skepticizam nije izazvao slina reagovanja? Da li samo zato to su
argumenti kasnijeg skepticizma izgubili smisao u periodu smene filozofskih paradigmi,
periodu u kome je antika paradigma filozofije kao racionalnog istraivanja najdubljih pitanja
oveka i kosmosa nestala pred paradigmom hrianskog sveta u kome je filozofija
ancilla theologicae, a pitanja kojima se ona bavila predmet vere, a ne uma?9
8
9

Videti polemiku izmeu N. Sesardia i A. Pavkovia u asopisu Theoria, poseban broj za 1975. god, i
Theoria, 1#2, 1976.
Konstataciji da pozni, helenistiki skepticizam nije podstakao nastajanje nekih novih filozofskih razmatranja
saznanja moda bi se moglo prigovoriti da je taj skepticizam bio upravo jedan od motiva naputanja antike
paradigme filozofije. Ako bi to ak i bio sluaj uticaj skepticizma na taj proces je zanemarljiv,
beznaajan.

Skeptiki argumenti i odreivanje predmeta teorije saznanja

Meutim, iako je generalni skepticizam kao filozofsko stanovite odigrao vrlo malu
ulogu u istoriji filozofije, to ne znai da su skeptiki argumenti isto toliko beznaajni.
Odustvo panje prema skeptikim argumentima, koje neki filozofski pisci demonstriraju,
delimino potie i otud to se te dve stvari: skepticizam kao filozofsko stanovite i skeptiki
argumenti kao specifian vid filozofske argumentacije ne odvajaju dovoljno jasno.
Ali, ako paljivo pratimo istorijsku sudbinu pojedinih skeptikih argumenata, naroito
onih u okviru epistemologije, videemo da su oni na eksplicitan ili implicitan nain
veoma prisutni i delotvorni bar na dva naina. Jedan od njih je izazivanje promena u pristupu
filozofskim problemima. Paradigmatian sluaj takvog delovanja je Kantovo reagovanje na
Hjumov skepticizam, posebno na njegovo tretiranje problema uzronosti i uvoenje pojma
sintetikih a priori sudova kao transcendentalnih uslova saznanja. Budui da se lanak A.
Pavkovia u ovom istom broju10 bavi sluajevima takve vrste, ja se u njihovu analizu neu
uputati.
Postoji, meutim, i drugi nain na koji skeptiki argumenti mogu biti delotvorni: oni
otkrivaju slabe take naih uverenja, teorija i sl, ukazujui ili na njihovu nezasnovanost, ili na
to da oni imaju neeljene posledice, odnosno nemaju one eljene posledice za koje se
pretpostavljalo da ih imaju. Na taj nain skeptiki argumenti dovode do korekcije i revizije
teorija protiv kojih su upravljeni, pre nego do njihovog naputanja. Ta vrsta delovanja je
manje spektakularna i upadljiva, ali ne manje znaajna. Paradigmatski sluaj takvog
delovanja skeptikih argumenata imamo u razvoju teorije indukcije.
Skeptiki argumenti u ovom sluaju mogu biti izloeni po shemi:
1) Indukcija u nekim sluajevima dovodi do istinitih zakljuaka, a u nekim drugim do
neistinitih (pri emu se, naravno, podrazumeva da se ta istinitost#neistinitost moe ustanoviti
nekim kriterijumom odnosno procedurom nezavisnim od njihovog induktivnog zasnivanja).
2) I u jednim i u drugim sluajevima indukcija se odvijala prema istom skupu pravila P 1,
, Pn.11
3) Induktivna pravila ne obezbeuju istinitost zakljuka i uzeta sama po sebi ne pruaju
kriterijum za razlikovanje istine od neistine, pa stoga nisu dovoljan osnov da neki iskaz koji
je dobijen pomou njih smatramo istinitim, odnosno da sa izvesnou tvrdimo da ga znamo;
4) Dakle, budui da svaki induktivni zakljuak moe (mada ne mora) da bude neistinit
na osnovu indukcije se nita ne moe pouzdano znati.
Skeptiki argumenti ovog tipa su u okviru klasine teorije indukcije dovodili do
permanentnih napora da se iznalaenjem odgovarajuih pravila pobiju premise skeptikih
argumenata, tj. da se formulie takav skup pravila koji e obezbediti nunu istinitost
induktivnog zakljuka; dok je u savremenoj teoriji indukcije skeptiki prigovor konano
prihvaen utoliko to se odustalo od pretenzije na izvesnu istinitost induktivnog zakljuka i
teorija indukcije je povezana sa teorijom verovatnoe i tehnikama iznalaenja naina za
poveanje verodostojnosti induktivnog zakljuka.

10
11

Theoria, 2, 1994.
Ovaj skup pravila je, naravno, varijabilan; u svakom pojedinanom argumentu se na tom mestu navodi onaj
skup pravila koje preporuuje onaj autor protiv ijeg stanovita je skeptiki argument usmeren. U uoptenoj
formulaciji moe se tvrditi da nijedan dosad poznati skup pravila ne garantuje istinitost induktivnog
zakljuka; u radikalnoj varijanti bi se na tom mestu tvrdilo da je nemogue iznai takav skup pravila.

Svetlana Knjazev-Adamovi
Mislim da se moe pokazati kako se slian, analogan proces odvijao i u istoriji teorije
saznanja: klasina epistemologija je reagovala na skeptike argumente nastojanjem da se
iznau uslovi, kriterijumi i sl., kojima bi se u okviru date vrste saznanja obezbedilo
razlikovanje istinitih od neistinitih uverenja, odnosno utvrdilo koji su to iskazi, tvrenja,
uverenja kojima se moe pripisati izvesnost, nepogreivost, nepopravljivost ili neka slina
apsolutna vrednost. Savremena epistemologija pak reaguje preispitivanjem svojih
fundamentalnih pojmova: istine, znanja, izvesnosti i u vezi s tim itave plejade izvedenih
epistemolokih pojmova koji su zavisni od onih pobrojanih.
Uporedo sa time u savremenoj epistemolokoj literaturi vidljiv je porast interesovanja za
skeptike argumente. Klasini argumenti se preispituju i reinterpretiraju bilo s namerom da se
otklone eventualne nedoreenosti, nepreciznosti i greke, bilo s namerom da se oni upotrebe
u strategijama reavanja novih problema; tako, na primer, skeptiki argumenti u pogledu
naeg znanja o tuim svestima igraju vidnu ulogu u polemikim raspravama o (ne)postojanju
mentalnog ivota robota. U nekim tekstovima se ti argumenti osavremenjuju; tako Nozik
(Nozick) umesto Dekartovog zlog demona uvodi zle naunike neuro-fiziologe koji
stimulacijom centara u velikom mozgu izazivaju lane doivljaje i stoga lana uverenja.
Zanimljiva su i nastojanja da se skeptiki argumenti uopte, tj. da se konstruiu neke opte
sheme za grupe srodnih argumenata, kao i nastojanja da se skeptiki argumenti reformuliu
tako da se sauva njihova poenta, a da se oni upotrebe za neka optija razmatranja u
epistemologiji i o njoj.
Tako A.D. Ejer (A.J. Ayer) konstruie jednu optu shemu po kojoj se, prema njegovom
miljenju, odvijaju skeptiki argumenti, formuliui je tako da mu u isto vreme poslui i za
klasifikaciju pravaca u teoriji saznanja. Naime, Ejer smatra da skeptiko osporavanje
mogunosti saznanja fizikih predmeta, tuih svesti, naunih entiteta i prolosti ima u osnovi
istu strukturu. U prvoj premisi skeptik tvrdi da je nae znanje o fizikim objektima, tuim
svestima itd, iskljuivo posredne prirode (tj. da nemamo nikakav neposredan pristup tim
entitetima). U drugom koraku on dokazuje da nema legitimne deduktivne procedure koja bi
opravdavala zakljuak sa neposrednog znanja na traenu vrstu posrednog. U treem koraku
se to isto dokazuje za induktivnu proceduru i konano u etvrtom koraku se zakljuuje da
nema nikakvog logiki legitimnog puta od neposrednog ka posrednom znanju eljenog tipa.
Time se dovodi u pitanje zasnovanost uverenja koja se odnose na fizike objekte, tue svesti
itd. i osporava pretenzija da se o njima moe imati znanje. Zanimljivo je ta Ejer (odnosno
skeptik u Ejerovoj interpretaciji) smatra sadrajem neposrednog, a ta posrednog znanja:
Ono to se redom dovodi u pitanje jeste nae pravo da preemo sa ulnih iskustava na
fizike objekte, sa zdravorazumskog sveta na naune entitete, sa spoljanjeg ponaanja drugih
ljudi na njihove unutranje misli i oseanja, sa sadanjosti na prolost, kae Ejer.12
Ova opta shema za neke tipove skeptikih argumenata Ejeru slui da izvri klasifikaciju
razliitih pravaca u epistemologiji prema tome koji se korak u skeptikom argumentu
osporava. Ostaviemo po strani pitanja kao to su: da li su ovo zaista najznaajniji skeptiki
argumenti; da li ovakva shema adekvatno predstavlja njihovu sutinu; da li se i drugi
skeptiki argumenti mogu izloiti prema istoj shemi i sl. Oigledan nedostatak te sheme jeste
da ona predstavlja suvie usku bazu za klasifikaciju epistemolokih pravaca (u koju bi
12

A. J. Ayer, The Problem of Knowledge, London, 1955, p. 76.

Skeptiki argumenti i odreivanje predmeta teorije saznanja

rubriku ovde spadao Kant?) zato to je izgraena na implicitnim filozofskim
pretpostavkama koje nipoto nisu neosporne i zajednike za razliita nastojanja da se
odgovori na nabrojane tipove skeptikih osporavanja.
Dodue, razlikovanje neposrednog i posrednog (dobijenog putem zakljuivanja) znanja
jeste taka oko koje bi se sloila veina ne samo filozofa nego uopte obrazovanih ljudi. Ali,
o tome koje vrste znanja mogu spadati u domen jednog od njih (neposrednog), a koje pak u
domen drugog (posrednog) oigledno ne postoji nikakvo opte slaganje. To da se, recimo,
nae svedoanstvo o tuim svestima i njihovim sadrajima svodi na ono to opaamo kao
spoljanje ponaanje odgovarajuih ljudskih tela (ukljuujui i njihovo verbalno ponaanje)
vie je nego sporna pretpostavka. Takoe je sporno da li je neposredno znanje u svim
sluajevima izvesno, kao i to da li izmeu neposrednog i posrednog znanja postoji otra i
odsena razlika. Implicitne pretpostavke Ejerove formulacije opte sheme skeptikih
argumenata mogu biti sporne ak i u iroko shvaenom krugu analitikih filozofa, da o
filozofima drugaije provenijencije ne govorimo.
Filozofi drugaije orijentacije imaju puno razloga da ovako interpretirane skeptike
argumente ne prihvate ve na samom poetku, tj. ve kod prve premise i da stoga ne budu
intelektualno isprovocirani takvom skeptikom argumentacijom. Oni mogu ukoliko obrate
panju na ovako formulisane skeptike argumente da jednostavno uzvrate pitanjem:
odakle autor skeptikog argumenta zna ta je sadraj naeg neposrednog, a ta posrednog
znanja? Time se panja i polemika prenosi na drugi rekla bih, u mnogim sluajevima isto
doktrinarni teren i ne koncentrie na ono to je, po mom miljenju, u skeptikoj
argumentaciji upravo filozofski najvrednije i najrelevantnije: na izazov koji autor skeptikog
argumenta upuuje samorazumljivom uverenju da se o fizikim objektima, tuim svestima
itd. moe neto znati (tj. opravdano i sa izvesnou istinito tvrditi).
Poueni analizom ovog Ejerovog pristupa, moemo zakljuiti da, ako skeptiki
argumenti treba da poslue nekom optijem sagledavanju problematike teorije saznanja i
pravaca u njenim okvirima, oni ne smeju da budu formulisani tako da impliciraju odreeni tip
filozofskih stanovita.
Ostaje pitanje: da li skeptiki argumenti uopte mogu da poslue tom tipu optijih
razmatranja? Mislim da mogu, pod uslovom da se formuliu na adekvatan nain, a to e rei
tako da se izbegnu (a) univerzalnost, koja je, kao to smo videli, samorefleksivna i stoga
samoubilaka; i (b) eksplicitne ili implicitne filozofske pretpostavke koje nuno suavaju
mogui opseg opravdanosti i delotvornosti skeptike argumentacije. Stoga u nastojati da
formuliem jednu optu shemu (razliitu od Ejerove) onih skeptikih argumenata koji su
relevantni za teoriju saznanja, za koju mi se ini da uva poentu skeptikih argumenata i
njihovu delotvornu funkciju. Ta shema glasi:
Prvi korak: u okviru one vrste saznanja protiv ije izvesnosti je skeptiki argument
uperen nabrajaju se sluajevi u kojima evidentno, po optoj saglasnosti i optem iskustvu
dolazi do pogrenih uverenja.
Drugi korak: konstatuje se da ne postoje nikakvi pouzdani kriterijumi na osnovu kojih bi
se u svakom konkretnom sluaju pogrena uverenja prepoznavala, tj. povlaila sigurna
demarkaciona linija izmeu istinitih i pogrenih uverenja date vrste.

Svetlana Knjazev-Adamovi
Trei korak: zakljuuje se da se stoga ni za jedno uverenje date vrste ne moe sa
izvesnou znati da li je istinito ili pogreno (neistinito), a samim tim se u datoj oblasti ne
moe pretendovati na znanje.
Primer: skeptikim argumentom se osporava da se na osnovu seanja moe neto
pouzdano zakljuiti o postojanju i#ili karakteristikama odgovarajueg dogaaja u prolosti.
Argument u tom sluaju glasi:
Svi iz linog iskustva znamo da su neka naa seanja bila pogrena, tj. da se
odgovarajui dogaaji nisu zbili ili su se zbili na drugaiji nain, nego to ih se navodno
seamo.
Meutim, u samim slikama seanja nema nikakvih imanentnih karakteristika po kojima
bi se verodostojne slike seanja pouzdano razlikovale od neverodostojnih.
Dakle, mi nikada nismo sigurni koja su naa uverenja u pogledu prolosti, zasnovana na
seanjima, istinita, a koja neistinita, te ne moemo pretendovati da neto znamo o prolosti
na osnovu seanja.
Ovakva interpretacija skeptike argumentacije uva njenu poentu i delotvornost, jer
istie ono do ega je skeptiku prvenstveno stalo: nepostojanje pouzdanih kriterijuma za
razlikovanje istinitih od neistinitih uverenja u datom domenu saznanja. Ona ujedno ne
prejudicira nain na koji se moe traiti razreenje tekoe, tj. kriterijumi (empirija? intuicija?
koherencija? intersubjektivno slaganje?) da bi se razlikovanje istine od neistine sa sigurnou
uspostavilo, dakle, ne iskljuuje svojom formulacijom problema bilo koje filozofsko
stanovite u okviru kojeg bi se problem eventualno mogao reavati.
Sem toga ponuena formulacija ima jo jednu prednost: ona shematski prikazuje relaciju
izmeu zdravorazumske svesti i filozofskog razmatranja, odnosno mehanizam po kojem
problem nastaje na zdravorazumskom nivou (lino iskustvo o pogreivosti nekih uverenja
date vrste), ali se na tom nivou obino ne moe razreiti, jer zdrav razum prikriva uoeni
problem pozivanjem na neko samorazumljvo reenje (u ovom sluaju zdrav razum e
tvrditi da mi ipak nekako uspevamo da prepoznamo neistinita uverenja); filozofska
refleksija e problem prihvatiti, otkrivajui svu sloenost i upitnost onoga to se iza te
navodne samorazumljivosti krije. Skeptiki argument posluio je upravo tome da se problem
prevede iz domena zdravog razuma u filozofsko istraivanje.
Ako se skeptiki argumenti, odnosno njihova funkcija razumeju na taj nain moemo
rei da su oni zaista nuni korak u konstituisanju teorije saznanja, pa i samu teoriju saznanja
moemo definisati kao skup razliitih strategija opovrgavanja skeptikih argumenata,
odnosno skup razliitih pristupa problemima koje skeptik otvara, dovodei u pitanje (a ne
radikalno osporavajui) mogunosti saznanja u razliitim oblastima.
Takav nain razumevanja predmeta teorije saznanja ima odreene komparativne
prednosti pred nekim drugim uobiajenim pristupima. On je adekvatniji od neutralnih
definicija po kojima se epistemologija odreuje samo oblau istraivanja (u stilu: grana
filozofije koja se bavi saznanjem), jer se u definicijama tog tipa ne vidi ni ta je to filozofsko
u epistemologiji, ni kako se ona razgraniava od srodnih nefilozofskih disciplina
psihologije ili sociologije saznanja.
Adekvatniji je i od onih definicija koje poivaju na odreenim implicitnim filozofskim
pretpostavkama, kao to su, na primer, definicije koje pominju ispitivaje granica moi
saznanja (lokovsko-kantijanska filozofska pozadina) ili one koje se pozivaju na subjekt8

Skeptiki argumenti i odreivanje predmeta teorije saznanja

objekt relaciju (dualistika filozofska pozadina), jer taj tip definicija, prvo, suava
mogunosti teorije saznanja i ograniava je na odreeni tip filozofskih pristupa; a drugo, daje
povoda za osporavanje njene relevantnosti, osporavanjem filozofskih pretpostavki koje su
implicitno prisutne u definiciji. Bavljenje problemima saznanja sa nekih drugaijih
filozofskih pozicija onda po definiciji prestaje da bude epistemoloko, te ostaje pitanje kuda u
tom sluaju spada.13
Nadam se da ponueno odreenje epistemologije kao skupa razliitih pristupa i strategija
odgovora na skeptike izazove u obliku sumnji u mogunosti saznanja, izbegava ove tekoe
i naglaava ono to je za filozofiju bitno kritiko preispitivanje samorazumljivih
uverenja, bilo da su ona nastala na nivou zdravog razuma (a nekritiki su prihvaena u samoj
filozofiji), bilo da su nastala u okviru same filozofije i dugom upotrebom stekla taj status.

13

Tako, kada se teorija saznanja definie preko subjekt-objekt relacije, osporavanjem fundamentalnog znaaja
te relacije stvara se privid osporavanja smisla teorije saznanja kao filozofske discipline. Onda se zakljuuje
da se drugi filozofski pravci primerice marksizam dodue bave saznajnim problemima, ali da u sebi
ne sadre teoriju saznanja (epistemologiju, gnoseologiju). Videti: Lino Veljak, Marksizam i teorija odraza,
Naprijed, Zagreb, 1979.