Legvin Ursula

APLJINO OKO Prevod: Kosti-Opai Dubravka

Leguin Ursula K. EYE OF THE HERON (THE), 1978.
KENTAUR 1985.

1.
Na suncu, u sredini prstena koji je obrazovalo drvee, sedeo je Lev skr teni
h nogu, glave nagnute nad rukama.
Na toploj povr ini njegovih dlanova savijenih u obliku plitke olje ualo je ma
lo bie. Lev ga nije uhvatio; bie je samo odluilo ili pristalo da tu ostane. Liilo je
na malu krilatu abu. Krila, sklopljena na iljak iznad njegovih lea, bila su zagasi
to smee boje s tamnim pegama, a telo mu je bilo pro arano zagasitim mrljama. Tri zl
atna oka veliine ovee glave iode ukra avala su glavu bia: s obe strane i na sredini lo
banje nalazilo se po jedno. Ovo sredi nje oko, koje je gledalo uvis, posmatralo je
Leva. Lev mu namigmu. Bie naglo prameni izgled. Ispod njegovih sklopljenih krila
proklija e prljavorozikaste liske poput listastih organa paprati. Za trenutak, bie
je liilo na paperjastu loptu, koja se nije mogla jasno razabrati, jer je li e ili p
aperje neprestano padrhtavalo, zamagljujui mu obrise. Postepeno zamagljenosti nes
tade. Na dlanu se ponovo nalazila krilata aba, ali sada je bila svetloplave boje.
Zadnjom od svoje tri male ape poe ala je levo oko. Lev se nasme io. aba, krila, oi, nog
e nestado e. Pljosnatog oblika, nalik moljcu, ualo je sada bie na Levovom dlanu, goto
vo nevidljivo po to je, izuzev nekoliko tamnih mrlja, bilo iste boje i tkiva kao n
jegova ko a. Lev je sedeo nepomino. Polako, ponovo se pojavi plava aba sa krilima, k
oja ga je posmatrala onim zlatnim, okom. Pre la je preko Levovog dlana i pregiba n
jegovih prstiju. est tananih toplih no ica grilo se i spu talo, ne no i precizno. Zastal
a je na vrhu njegovih prstiju i naherila bi glavu kako bi mogla da ga pogleda de
snim okom, dok je levim i sredi njim o tro motrila u nebo. Najednom se skupi poput s
trele, izbaci dva providna potkrila, duplo du a od tela, i otisnu se u dugom ve tom
luku prema padini obasjanoj suncem iznad prstena koji je obrazovalo drvee.
"Lev?"
"Zanimljiv mudrija ." Ustao je i pridru io se Andreju koji je bio izvan prst
ena.
"Martin misli da bismo noas mogli da stignemo kui."
"Nadam se da je u pravu", ree Lev. Stavio je ranac na lea i prikljuio se kr
aju povorke sainjene od sedam mu karaca. Krenuli su u nizu jadan po jedan, ne razgo
varajui, osim kada bi se neko iz povorke javio da voi puta uka e na moguu preicu, ili
kada bi, drugi u povorci, onaj koji je nosio kompas, rekao voi da, skrene desno i
li levo. I li su prema jugozapadu. Po aenje im nije priinjavalo te koe, ali nije bilo nik
akve staze niti, graninih oznaka. umsko drvee raslo je u krugovima, dvadeset do ezde
set drveta obrazovalo je prsten oko istine u sredini. U lebovima odrona prstenasto
drvee raslo je tako blizu, esto zatvarajui krug, da su se putnici, naizmenino, as pr
obijali kroz iblje izmeu tamnih obraslih debala, as nesmetano prelazili preko sunera
ste trave to je rasla u suncem obasjanim krugovima izmeu drvea, zatim ponovo probij
ali kroz tamu, li e, gustu lozu i zbijena stabla. Na obroncima brda razmak izmeu prs
tenova bio je vei i ponekad se pru ao irok vidik iznad talasastih dolina u nedogled
i aranih blago nepravilnim prstenjem stabala.
Kako je poslepodne prolazilo magla je sve vi e prigu ivala sunevu svetlost. S
ve gu i oblaci pribli avali su se sa zapada. Poela je da pada sitna, retka ki a. Vreme j
e bilo blago, bez da ka vetra. Gole grudi i ramena putnika sijali su kao da su pre
mazani uljem. Ki ne kapi lepile su se za njihovu kosu. Nastavili su da hodaju upor
no se dr ei jugozapadnog pravca. Svetlost je postajala sve sivlja. U dolinama, u kr
ugovima koje je obrazovalo drvee, bilo je maglavito i mrano.
Ispev i se na vrh dugake kamenite uzvi ice, voa grupe, Martin, okrenu se i poz
va ih. Jedan za drugim popeli su se do njega, i stali na greben samog vrha. Ispo
d njih le ala je iroka reka, sjajna i providna izmeu tamnih obala.
Najstariji u grupi, Nepokolebljivi, poslednji je stigao na vrh i sada je
stajao gladajui dole, u reku, s izrazom dubokog zadovoljstva. "Hej", promrmljao

je, kao da se obraa prijatelju.

"Koji put vodi do amaca?" upita momak koji je nosio kompas.
"Uzvodno", ree Martin, nagaajui.
"Dole", predlo io je Lev. "Zar ono nije najvi a taka ovog lanca brda, tamo na
zapadnoj strani?"
Brzo su razmotrili ovo pitanje i odluili da poku aju nizvodno. Pre nego to e
krenuti, zastali su u ti ini na vrhu grebena odakle im se pru ao iri vidik nego ijedn
og od proteklih dana.
S druge strane reke, prema jugu, spu tala se uma u vidu beskrajnih prstenov
a ispod oblaka koji su lebdeli. Uzvodna, prema istoku, zemlja se koso uzdizala;
prema zapadu reka je zadirala u sive povr ine tla izmeu ni ih brda. Tamo gde se reka
gubila iz vida prostirala se slaba svetlost, odblesak sunevih zraka na otvorenom
moru. Na severu, iza lea putnika, le ala su po umljena brda, dani i milje njihovog pu
tovanja, gubei se u tami ki e i noi.
U itavam tom beskraju jedino spokojna slika prirode koju ine brda, uma, rek
a, bez traga dima; bez ijedne kue i bilo kakvog puta.
Krenuli su prema zapadu, sledei lananu kimu brda. Nakon otprilike jednog ki
lometra deak po imenu Gostoprimljivi, koji se sada nalazio na elu grupe, uzviknu v
eselo i pokaza u pravcu dva crna kolca na prevoju ljunkovite pla e, u pravcu amaca k
oje su tamo privezali pre nekoliko nedelja.
Spustili su se do pla e klizajui se i verui po strmom grebenu. Dole, pored r
eke, bilo je mranije i hladnije, iako je ki a prestala da pada.
"Uskoro e mrak. Hoemo li da se ulogorimo", upita Nepokolebljivi nevoljno.
Pogledali su u sivu masu reke koja je proticala pored njih, u sivo nebo
iznad nje.
"Na otvorenoj reci bie svetlije", ree Andrej, izvlaei kratka vesla ispod jed
nog privezanog, prevrnutog kanua.
itava porodica slepih mi eva-torbara na la je udoban sme taj izmeu kratkih vesal
a. Poluodrasli mladunci iskoi e i odskakuta e preko pla e, skviei ogoreno, a razdra eni r
telji polete e za njima. Ljudi se nasmeja e i podigo e lake unove na ramena.
Spustili su amce u vodu i krenuli, smestiv i se po etvoro u jedan un. O podig
nuta vesla iznad vode odbijala se srebrna svetlost zapada. Kada su stigli na sre
dinu reke nebo je izgledalo svetlije i vi e, obale niske i crne s obe strane.
"Oh kada stignemo
Oh kada stignemo u Lisabon,
ekae nas bele lae,
Oh kada stignemo."
Jedan ovek u prvom unu poe da peva, dva ili tri glasa iz drugog amca prihvat
i e pesmu. Dok su zvonko i e njivo pevali, svuda unaokolo vladala je ti ina divljine, i
znad i ispod njih, pre i nakon pesme.
Rene obale postajale su sve ni e, udaljenije, tamnije. Sada su se nalazili
na mirnoj masi sive vode, irokoj pola milje. Svakog trenutka nebo je postajalo sv
e tamnije. Onda iznenada, daleko na jugu, zablista neka svetla taka udaljena i ja
sna, razbijajui dotada nju tamu.
U selima niko nije bio budan. Izbi e preko pirinanih polja, slu ei se fenjerim
a koji su bacali lelujavu svetlost. U vazduhu oseti e te ak miris dima od treseta. T
iho, kao kad pada ki a, prolazili su ulicom izmeu malih usnulih kua, sve dok Gostopr
imljivi nije glasno uzviknuo: "Hej, stigli smo!" i s treskom otvorio vrata rodit
eljske kue. "Majko, probudi se! Ja sam!"
Kroz nekoliko minuta pola Grada na lo se na ulici. Svetiljke su upaljene,
vrata irom otvorena, deca su se unaokolo igrala, stotinu glasova je govorilo, vik
alo, postavljalo pitanja, izra avalo dobrodo licu, izricalo estitke.
Lev je po ao da nae Ju ni Vetar upravo u trenutku kada se ona urno spu tala niz
ulicu, pospanih oiju, nasme ena, ala prebaenog preko zamr ene kose. On ispru i ruke, kako
bi je zaustavio. Ona podi e pogled prema njegovom licu i nasmeja se: "Vratio si s
e, vratio si se!"
Zatim se izraz njenog lica promeni; hitro je bacila pogled oko sebe na v
eselu ulinu gu vu, zatim ponovo na Leva.
"Oh", ree, "znala sam. Znala."

"Na putu za sever. Otprilike pre deset dana. Spu tali smo se niz kanjon re
ke. Ispod njegovih ruku odronilo se kamenje. Gnezdo planinskih korpiona. U poetku
mu je bilo dobro. Ali bilo je na desetine ujeda. Ruke su poele da mu otiu..."
vr e je stegao devojine ruke, ona ga je i dalje gledala pravo u oi.
"Umro je nou."
"U velikim bolovima?"
"Ne", slaga Lev.
Oi mu se napuni e suzama.
"Ostao je, eto, tamo", ree. "Napravili smo humku od velikih belih oblutak
a. Blizu vodopada. Eto... eto, on je tamo."
U vrevi i brbljanju iza njih zau se jasan enski glas: "Ali gde je Timo?"
Ruke Ju nog Vetra izgubi e se u Levovim; izgledalo je kao da se smanjuje, da
propada u zemlju, da nestaje. "Poi sa mnom", ree on i, obgrliv i je oko ramena, kre
nu e utke prema kui njene majke.
Lev ju je tu ostavio s Timovom i njenom majkom. Iza ao je iz kue, zastao ne
odluno, zatim polako krenuo nazad ka okupljenim ljudima. Iz gu ve istupi njegov ota
c oekujui da e ga sresti; Lev ugleda njegovu kovrd avu sedu kosu, oi koje ga tra e kroz
svetlost baklji. Sa a je bio vitak, nizak ovek; kada su se zagrlili Lev ispod njego
ve ko e oseti kosti, o tre i krhke.
"Video si se s Ju nim Vetrom?"
"Jesam. Ne mogu..."
Privio se za trenutak uz oca, i jaka uzana aka lupnu ga po ruci. Zamagli
mu se pred oima i oseti bol u njima. Kada je konano pustio oca, Sa a se odmae da ga p
ogleda, ne govorei ni ta, napregrnutih tamnih oiju, ustiju skrivenih iza o trih sedih
brkova.
"Ti si bio dobro, Oe?"
Sa a potvrdno klimnu glavom. "Umoran si. Hajde kui." Kada su krenuli niz ul
icu, ree: "Jeste li prona li obeanu zemlju?"
"Jesmo. Dolinu pored reke. Pet kilometara udaljenu od mora. Sve ono to na
m treba. I lepu... planine iznad nje... Planinski lanac za planinskim lancem, sv
e vi i i vi i, vi i od oblaka, belji... Ne mo e da veruje koliko visoko mora da se gleda k
ako bi se video najvi i iljak planine." Prestao je da hoda.
"Planine se nalaze izmeu? Reke?"
Sa belih zami ljenih visina Lev spusti pogled na svog oca.
"Ima ih dovoljno da zadr e gazde da nas ne prate?"
Nakon izvesnog trenutka Lev se nasme i. "Mo da", ree.
Berba pirina u movari bila je u jeku, tako da mnogi ljudi koji su se bavil
i zemljoradnjom nisu mogli da dou, ali sva sela poslala su po jednog oveka ili enu
u Palanku da uju kakvi su izve taji istra ivaa i ta ljudi ka u za njih. Bilo je poslepodn
e, jo je padala ki a; veliki otvoreni prostor ispred Hrama bio je zakren ki obranima o
d irokog, crvenog, papirastog li a sa tr anog drveta. Ispod ki obrana ljudi su stajali il
i uali na asurama od li a u blatu, krckali orahe razgovarali, dok se konano nije oglas
ilo malo bronzano zvono Hrama, ding-dong-ding-dong; tada svi pogleda e na trem Hra
ma, gde je stajala Vera spremna da govori.
Bila je to vitka ena te ke, sede kose, uzanog nosa, tamnih bademastih oiju.
Imala je jak i razgovetan glas i dok je govorila nije se uo nijedan drugi zvuk os
im tihog dobovanja ki e i ponekog cvrkuta malog deteta u gomili, koje bi ubrzo bil
o uutkano.
Pozdravila je povratak istra ivaa. Govorila je o Timovoj smrti i, vrlo smir
eno i jezgrovito, o samom Timu, kao da je lino bila prisutna onog dana kada je na
pustio svoje istra ivako dru tvo. Govorila je o njihovom stodnevnom putovanju kroz di
vljinu. Uneli su u mapu veliku oblast istono i severno od zaliva Eho, rekla je, i
prona li su ono to su eleli da nau - mesto za novu naseobinu i prohodan put do tamo.
"Velikom broju ovde prisutnih", ree, "ne svia se ideja o novoj naseobini toliko u
daljenoj od Palanke. A meu nama sada se nalaze i neki na i susedi iz Grada, koji mo d
a ele da se pridru e na im planovima i diskusijama. itava stvar mora biti dobro razmot
rena i o njoj se mora slobodno raspravljati. Zato neka Andrej i Lev najpre govor
e u ime istra ivaa, i neka nam ispriaju ta su videli i prona li."
Andrej, zdepast, stidljiv ovek tridesetih godina, opisao je njihovo putov

anje na sever. Imao je mekan glas i nije se lako izra avao, i masa ljudi napeto je
slu ala kako opisuje svet koji se nalazio izvan njima dobro poznatih polja. Oni to
su se nalazili sasvim pozadi, istezali su vratove sve dok nisu ugledali ljude i
z Grada, na ije ih je prisustvo Vera ve utivo upozorila. Oni su se nalazili blizu t
rema, est mu karaca u kratkim kaputima i visokim izmama: telesna stra a gazda, svaki j
e nosio dugaak no u koricama na bedru i bi, uredno savijen kai , zadenut za opasa.
Andrej proguna ne to i ustupi mesto Levu, mladom oveku, vitkom i ko atom, guste
, crne, sjajne kose. Lev je takoe poeo da govori zamuckujui, tra ei rei da opi e dolinu
oju su prona li i da objasni za to smatraju da je ba ona najpogodnija za naseljavanje
. Dok je govorio sve vi e se zagrevao i poinjao da se zaboravlja, kao da je ispred
sebe video ono to opisuje: iroku dolinu i reku koju su nazvali Mirna reka, jezero
iznad nje, movarna zemlji ta gde je pirina divlje rastao, ume od kvalitetnog drveta,
sunane padine gde mogu uzgajati vonjake i itarice, i gde mogu da podignu kue za tiene o
d blata i vlage. Govorio im je o u u reke, o zalivu punom koljki i jestive morske tr
ave; govorio je jo i o planinama koje se izdi u iznad rene doline, sa severne i iston
e strane, titei je od vetrova zbog kojih je zima u Palanci, puna blata i hladnoe, u
vek bila tako zamorno jednolina. "Vrhovi planina uzdi u se visoko, visoko, ka ti ini
i sunevoj svetlosti iznad oblaka", rekao je. "One tite dolinu, kao to majka svojim
rukama titi dete. Nazvali smo ih Mahatmine Planine. Da bismo videli da li planine
zadr avaju oluje ostali smo tamo toliko dugo, petnaest dana. Rana jesen tamo lii n
a sredinu leta ovde, jedino su noi hladnije; dani su bili sunani, a ki a nije uop te p
adala. Nepokolebljivi misli kako bi tamo mogle da se obave tri etve pirina godi nje.
U umama ima mnogo voa, a pecanje riba u reci i na obalama zaliva pomoglo bi prehr
anjivanju naseljenika tokom prve godine, do prve etve. Tamo su jutra tako svetla!
Nismo se zadr ali jedino zato da bismo videli kakvo vreme tamo vlada. Bilo je te ko
napustiti to mesto, ak iako je re bila o povratku kui."
Slu ali su ga ushieno, a kada je prestao da govori nastala je mukla ti ina.
Neko doviknu: "Koliko je to mesto udaljeno, ako se rauna prema danima put
ovanja?"
"Martin pretpostavlja oko dvadeset dana, s porodicama i velikim zave ljaji
ma stvari."
"Ima li reka koje treba da preemo, opasnih mesta?"
"Najbolje re enje bilo bi da se po alje jedna prethodnica, nekoliko dana una
pred, koja e obele iti najlak i put. Kada smo se vraali klonili smo se svih divljih pr
edela kroz koje smo prolazili prilikom odlaska na sever. Jedina reka koja se te ko
prelazi, Eho, nalazi se upravo ovde, i nju emo morati da preemo amcima. Sve druge
reke, do Mirne, mogu da se pregaze."
Dovikivali su jo mnoga pitanja; ljudi behu prekinuli utanje koje je vladal
o nakon op te zanesenosti Levovom priom i upustili se u stotinu gorljivih diskusija
ispod ki obrana od crvenog li a, kada Vera ponovo istupi i zamoli za ti inu. "Jedan od
na ih suseda nalazi se ovde i eli da razgovara s nama", rekla je i pomerila se u s
tranu kako bi pustila oveka iza sebe da istupi napred. Bio je obuen u crno, s opas
aem ukra enim srebrnim figurama. est mu karaca koji su stajali blizu trema popeli su s
e zajedno s njim i istupili napred, obrazujui polukrug, i odvojili ga na taj nain
od drugih ljudi na tremu.
"Pozdrav svima", ree ovek u crnom. Govorio je suvim, slabim glasom.
"Falko", mrmljali su ljudi izmeu sebe. "Gazda Falko."
"Drago mi je to mogu da uruim estitke vlade Viktorije ovim hrabrim istra ivaim
a. Njihove mape i izve taji predstavljae najvredniju zbirku Dr avnog arhiva Grada Vik
torije. Savet je prouio planove o ogranienoj migraciji zemljoradnika i manuelnih r
adnika. Planiranje i kontrola neophodni su kako bi se osigurala bezbednost i dob
robit zajednice u celini. Kao to ova ekspedicija pokazuje, mi ivimo u jednom kutku
, jednom bezbednom raju, velikog i nepoznatog sveta. Mi koji ovde ivimo najdu e, ko
ji pamtimo prve godine na e naseobine, znamo da nagli planovi daljeg irenja mogu da
ugroze na opstanak, i da mudrost le i u redu i vrstoj saradnji. Imam zadovoljstvo d
a vam ka em da e Savet primiti ove hrabre istra ivae uz srdaan doek Grada, i da e im uru
i odgovarajuu nagradu za njihov trud."
Nastupi jedna drugaija vrsta utanja.
Sada je progovorila Vera; delovala je krhko pored grupe ogromnih mu karaca
, a glas joj je zvuao vedro i jasno. "Zahvaljujemo predstavniku Saveta na njegovo

m ljubaznom pozivu."
Falko ree: "Savet se nada da e primiti istra ivae i prouiti njihove mape i izv
e taje, kroz tri dana."
Opet mukla ti ina.
"Zahvaljujemo Savetniku Falku", ree Lev, "i odbijamo njegov poziv."
Jedan stariji ovek povue Leva za ruku, apuui muklo; meu ljudima na tremu razvi
o se ustar razgovor upola glasa, ali masa ispred Hrama i dalje je utala i bila nep
okretna.
"Moramo da donesemo odluke povodom nekoliko va nih pitanja", ree Vera Falku
, ali dovoljno glasno da su je svi mogli uti, "pre nego to budemo spremni da odgov
orimo na poziv Saveta."
"Odluke su ve danete, Senjora Adelson. Njih je doneo Savet. Jedino se oeku
je va a saglasnost." Falko se nakloni prema njoj, podi e ruku pozdravIjajui masu i na
pusti trem, okru en svojim uvarima. Ljudi se iroko razdvoji e da ga propuste.
Na tremu su se obrazovale dve grupe; istra ivai i ostali mu karci i ene, uglav
nom mladi, okupili su se oko Vere, a jedna vea grupa oko plavokosog, plavookog ove
ka po imenu Elija. Ovakav model okupljanja ponovili su ljudi koji su se nalazili
dole, tako da je okupljena masa poela da lii na prstenastu umu; mali krugovi bili
su sastavljeni uglavnom od mladih, a vei krugovi uglavnom od starijih ljudi. Svi
su strasno raspravljali, pa ipak bez ljutnje. Kada je jedna visoka stara ena paela
da uzmahuje svojim ki obranom od crvenog li a na neku uzbuenu devojku viui: "Bekstvo? e
ite da pobegnete i da nas ostavite same sa gazdama? Treba vas izudarati?" - slom
iv i ki obran pri tom - onda su se ljudi oko nje vrlo brzo razi li, vodei sa sobom devo
jku koja je uznemirila enu. Svi su napustili staricu i ona je ostala sama, crvena
kao njen ki obran, kojim je namrgoena mahala u prazno. Uskoro, mr tei se i gunajui, sta
rica se pridru ila periferiji drugog kruga.
Gore na tremu dve grupe sada su se spojile. Elija je govorio sa blagom es
tinom: "Otvoreni prkos predstavlja nasilje, Lev, isto toliko koliko i svaki udar
ac pesnicom ili no em."
"Kao to odbacujem nasilje, tako odbijam i da slu im nasilniku", ree mladi.
"Ako bude prkosio zahtevu Saveta, izazvae nasilje."
"Hap enje, batine, mo da; sla em se. Da li elimo slobodu, Elija, ili puku bezbe
dnost?"
"Prkosei Falku, u ime slobode ili bilo ega drugog, izaziva gu enje slobode. I
gra kako on svira."
"Ve igramo po njegovom taktu, zar ne?" ree Vera. "Ono to elimo to je da se t
oga oslobodimo."
"Svi se sla emo kako je do lo vreme, krajnje vreme, da razgovaramo sa Saveto
m, da razgovaramo odluno, razumno. Ali ako razgovor budemo poeli prkosom, moralnim
nasiljem, ni ta neemo postii, i oni e ponovo posegnuti za silom."
"Nemamo nameru da im prkosimo", ree Vera, "jednostavno emo se dr ati istine:
ali ako oni krenu sa silom, onda e, Elija, ak i na e pozivanje na razum predstavlja
ti otpor."
"Otpor je beznade an, moramo da razgovaramo meusobno! Ako nasilje stupi u d
ejstvo, bilo putem ina ili putem rei, istina je izgubljena - na
ivot u Palanci, na a s
loboda, bie uni teni. Vladae sila, kao nekad na Zemlji!"
"Sila nije vladala nad svakim na Zemlji, Elija. Samo nad onima koji su p
ristali da joj slu e."
"Zemlja je izgnala na e oeve", ree Lev. Na njegovom licu blistao je udan sjaj
; glas mu je poprimio uvreen, e njiv ton, kao kada se duboki tonovi harfe izvlae grub
im povlaenjem ica. "Mi smo izgnanici, deca izgnanika. Zar Tvorac nije rekao da je
izgnanik slobodna du a, Bo je dete? Na
ivot ovde u Provinciji nije slobodan ivot. Tek n
a severu, u novoj naseobini, biemo slobodni."
" ta je sloboda?" ree lepa, tamnoputa ena, D ul, koja je stajala pored Elije.
"Ne mislim da ete doi do slobode ako budete i li putem prkosa, otpora, odbacivanja.
Sloboda sama dolazi ako se koraa stazom ljubavi. Da bi se dobilo sve, mora se i d
ati sve."
"Mi smo dali ceo svet", ree Andrej svojim prigu eniun glasom. "Da li smo do
bili slobodu?"
"Prkos je zamka, nasilje je zamka, koje moramo odbaciti - a to i inimo",

ree Lev. "Poi emo slobodni odavde. Gazde e poku ati da nas spree. Upotrebie moralnu, a
ogu da upotrebe i fiziku silu; sila je oru je slabih. Ali ako budemo verovali sebi,
na im namerama, na oj snazi, ako budemo nepokolebljivi, sva mo koju imaju nad nama n
estae kao senke kad grane sunce!"
"Lev", ree tamnoputa ena blago, "Lev, ovo je svet senki."
2.
Ki ni oblaci vukli su se u dugim mrkim redovina nad zalivom Eho. Ki a je dob
ovala i dobovala po krovu od crepa Falkove kue. Na kraju kue, u kuhinjama, uo se da
leki zvuk u urbanog kretanja, glasovi posluge. Nikakav drugi zvuk, nikakav drugi g
las, samo ki a.
Luz Marina Falko Kuper sedela je u dubokom sedi tu u udubljenju prozora, p
odupirui bradu kolenima. Ponekad bi bacila pogled kroz debelo, zelenkasto prozors
ko staklo na more, ki u i oblake. S vremena na vreme spustila bi pogled na knjigu,
koja je le ala otvorena pored nje, i proitala nekoliko redova. Zatim bi uzdahnula
i ponovo pogleda kroz prozor. Knjiga je bila nezanimljiva.
To je doista bilo glupo. Polagala je velike nade u ovu knjigu. Jer, dosa
da, nikada nije proitala nijednu.
Nauila je, naravno, da ita i pi e, s obzirom na to da je bila Gazdina erka. P
ored toga to je uila lekcije naglas, prepisivala je i moralne savete i mogla je da
napi e pismo kojim je nudila ili odbijala neki poziv, na pergamentu s kitnjastim
okvirom, kao i pozdrav i potpis ispisan naroitim, velikim i krutim slovima. Ali u
koli su koristili crep od kriljca i pisanke koje je nastavnica ispisivala rukom.
Nikada u sopstvenim rukama nije imala neku knjigu. Knjige su bile isuvi e dragocen
e da bi se koristile u koli; u svetu je postojalo samo nekoliko desetina knjiga.
One su uvane u Arhivu. Ali kada je danas posle podne u la u dvoranu, videla je kako
na niskom stolu le i mala braon kutija; podigla je poklopac da vidi ta se u njoj n
alazi, a kutija je bila puna rei. Uredno ispisanih, uzanih rei, u kojima su sva sl
ova bila jednaka - koliko je samo strpljenja bilo potrebno da bi se postigla jed
naka veliina svakog slova! Knjiga - prava knjiga, sa Zemlje, sigurno ju je njen o
tac ostavio ovde. Podigla je knjigu, odnela je do udubljenja u prozoru, ponovo j
e pa ljivo podigla poklopac i vrlo polako proitala sve rei razliitog oblika sa prve s
trane.
PRVA POMO
UPUTSTVO ZA HITNU NEGU
POVREDA I BOLESTI
M.E. Roj, M.D.
tampa: grafiki zavod,
eneva, vajcarska
2027
Licenca Br. 83A38014
en.

eneva

Nije nalazila mnogo smisla u ovome. Bilo joj je jasno ta znai 'Prva pomo',
ali sledei red predstavljao je zagonetku. Na poetku je bilo ispisano neije ime, 'Up
utstvo', a zatim je sledio tekst o povredama. Potom su dolazila mnoga velika slo
va iza kojih su se nalazile take. A ta je znailo eneva, ili tampa, ili vajcarska?
Jednako udna bila su joj crvena koso postavljena slova preko cele strane,
kao da su bila ispisana preko teksta ispod: dar svetskog Crvenog krsta za upotr
ebu u ka njenikoj koloniji na Viktoriji.
Okrenula je stranicu, divei joj se. Pod prstima je bila ne nija od najfinij
e tkanine, krta a ipak savitljiva paput sve eg lista trske, i potpuno bela.
Nastavila je dalje da ita re po re do kraja prve strane, a zatim je poela da
okree po nekoliko stranica odjednom, po to joj ionako vi e od polovine rei nije ni ta z
nailo. Pojavile su se u asne slike. Usled oka interesovanje joj je naglo o ivelo: slik
e su prikazivale ljude koji pridr avaju glave drugih ljudi di ui im u usta; kosti u n
ozi, vene u ruci; bile su to slike u boji, na divnom sjajnom papiru, poput stakl
a, ljudi sa malim crvenim takama na ramenima, s velikim crvenim ranama na obrazim

a, s u asnim gukama svuda po telu, i tajanstvene rei ispod slika: Ko na alergija. Osp
e. Velika Boginja. Mala Boginja. Ne, pisalo je boginje, a ne Boginja. Prouila je
sve slike, vraajui se ponekad reima na spolja njoj strani. Shvatila je da je to knjig
a iz medicine, i da ju je doktor, a ne njen otac, sigurno ostavio na stolu preth
odne noi. Doktor je bio dobar ovek, ali osetljiv; da li bi se ljutio kada bi sazna
o da je gledala njegovu knjigu? Knjiga je sadr ala njegove tajne. On nikada nije o
dgovarao na pitanje. Voleo je da svoje tajne zadr i za sebe.
Luz je ponovo uzdahnula i pogledala napolje na razbacane ki ne oblake. Pre
gledala je sve slike, rei joj nisu bile zanimljive.
Ustala je i upravo je spu tala knjigu na sto tano tamo gde je pre le ala, kad
a je njen otac u ao u sobu.
Njegov korak bio je odluan, lea prava, pogled jasan i strog. Nasme io se kad
a je ugledao Luz. Malo upla eno, sa oseanjem krivice, naklonila mu se utivo, skrivaj
ui suknjom sto i knjigu. "Senjor! Hiljadu pozdrava!"
"Tu je moja mala lepotica. Majkl! Toplu vadu i pe kir! Sav sam prljav." Se
o je u jednu od iz rezbarenih drvenih fotelja i ispru io noge, dok su mu lea ostala
uspravna kao i uvek.
"Gde si se isprljao, Tata?"
"Meu crvima."
"U Palanci?"
"U Viktoriju su sa Zemlje do le tri vrste bia: Ljudi, Va ke i Palanani. Kada b
ih mogao da se oslobodim samo jedne vrste, to bi mi bilo poslednje prljanje." Po
novo se nasme io, zadovoljan sopstvenom alom, zatim pogledao u kerku i kazao: "Jedan
od njih drznuo se da mi odgovori. Mislim da si ga poznavala."
"Poznavala?"
"Iz kole. Crvima ne bi trebalo dozvoliti da idu u kolu. Zaboravio sam njeg
ovo ime. Sva njihova imena su glupa: Uzdr ani, Nepokolebljivi, Ljubazni, ta si me o
no... mali crnokosi trkljasti deak."
"Lev?"
"Taj. Onaj to pravi neprilike."
" ta ti je rekao?"
"Meni nije ni ta rekao," U sobu je urno u ao Falkov sluga sa dubokim lavorom
i bokalom vrele vode; pratila ga je slu avka s pe kirima. Falko je trljao lice i ruk
e, prskajui, duvajui i priajui dok se umivao i brisao. "On i jo nekoliko njih upravo
su se vratili iz nekakve ekspedicije gore, na severu, u divljini. Tvrdi kako su
prona li lepo mesto za grad. ele da se svi presele tamo."
"Da napuste Palanku? Svi?"
Falko potvrdno zabrunda i ispru i nogu prema Majklu da mu izuje izme. "Kao
da bi smeli da se itave zime ne staraju o Gradu? Zemlja ih je poslala ovamo pre p
edeset godina kao nedouene imbecile to oni doista i jesu. Vreme je da im se ponovo
oita lekcija."
"Ali oni ne mogu tek tako da odu u divljinu", ree Luz, koja je sledila so
pstvene misli dok je njen otac govorio. "Ko bi onda obraivao na a polja?"
Njen otac se podsmehnuo njenom pitanju ponaviv i ga, izvrui na taj nain ensko
izra avanje emocija u mu ku procenu injenica. "Ne sme im, naravno, biti dozvoljeno da
se ovako raziu. Oni obavljaju neophodan posao."
"Zbog ega Palanani obavljaju gotovo sav zemljoradniki posao?"
"Zato to nisu dobri ni za ta drugo. Skloni tu prljavu vodu s puta, Majkl."
"Te ko da iko od na ih ljudi zna da obrauje zemlju", primeti Luz. Razmi ljala j
e. Imala je tamne, o tro izvijene obrve, kao i njen otac, i kada je razmi ljala one
bi se spustile u pravu liniju iznad njenih oiju. Ova linija oneraspolo ila je njego
vog oca. Nije odgovarala licu ljupke dvadesetogodi nje devojke. Davala joj je grub
, ne enstven izgled. esto joj je to govorio, ali ona se nikada nije oslobodila rave
navike.
"Draga moja, mi smo graani, ne seljaci."
"Ali ko se bavio zemljoradnjom pre nego to su do li Palanani? Kolonija je bi
la stara ezdeset godina kada su oni stigli?"
"Radnici su obavljali manuelan posao, naravno. Ali ak ni na i radnici nisu
nikada bili seljaci. Mi smo graani."
"I onda smo gladovali, zar ne? Vladale su oskudica i glad." Luz je govor

ila zami ljeno, kao da se prisea neke stare istorijske recitacije, ali njene su obr
ve i dalje bile spu tene u onu pravu crnu liniju. "Tokom prvih deset godina postoj
anja Kolonije, i u drugim vremenima... veliki broj ljudi je gladovao. Nisu znali
kako da uzgajaju pirina u movarama niti da vade eernu repu, dok nisu do li Palanani."
Sada su crne obrve njenog oca takoe stajale u pravoj liniji. Jednim zamah
om ruke otpustio je Majkla, slu kinju i prekinuo predmet razgovora. "Pogre no je", r
ekao je svojim suvim glasom, "seljake i ene slati u kolu. Seljaci postaju drski, a
ene dosadne."
Pre dve tri godine ovo bi je rasplakalo. Tada bi se snu dila i odvukla u s
voju sobu da plae, i bila bi nesrena sve dok joj otac ne bi rekao ne to ljubazno. Al
i ovih dana nije mogao da je natera u pla. Nije znala za to je to tako, i to ju je
veoma udilo. Naravno da ga se, kao i pre, bojala i divila mu se; ali uvek je unap
red znala ta e rei. To nikada nije bilo ni ta novo. Nikada ni ta novo.
Okrenula se i kroz debelo prozorsko staklo ponovo pogledala na zaliv Eho
, iji je udaljeni obalni luk bio zastrt koprenom guste ki e. Stajala je uspravno, j
asna figura na prigu enoj svetlosti, u svojoj dugakoj crvenoj suknji od domae tkanin
e i u nabranoj mu koj ko ulji. Delovala je nezainteresovano i usamljeno, dok je staj
ala tako u sredini visoke, dugake sobe; a tako se i oseala. Oseala je takoe kako je
otac promatra. Unapred je znala ta e rei.
"Vreme je da se uda , Luz Marina."
ekala je sledeu reenicu.
"Otkad je tvoja majka umrla..." Potom uzdah.
"Dosta, dosta, dosta!"
Okrenula se ka njemu. "Proitala sam onu knjigu", ree.
"Knjigu?"
"Sigurno ju je ostavio doktor Martin. ta znai 'ka njenika kolonija'?"
"Nije trebalo da je dira !"
Bio je iznenaen. To je makar inilo stvar interesantnom.
"Mislila sam da je to kutija sa suvim voem", rekla je i nasmejala se. "Al
i ta to znai 'ka njenika kolonija'? Kolonija kriminalaca, zatvor?"
"To nije ne to to bi ti trebalo da zna ."
"Na i preci ovde su poslati kao zatvorenici, jesam li u pravu? To su nam P
alanani govorili u koli." Falko je prebledeo, ali opasnost je razveselila Luz; nje
ne uspomene naglo o ive e i ona glasno izgovori. "Rekli su da su u prvoj generaciji
svi bili kriminalci. Zemaljska Vlada upotrebila je Viktoriju kao zatvor. Palanani
su nam rekli kako su oni bili poslati zato to su verovali u mir ili tako ne to, al
i da smo mi poslati zato to smo svi bili lopovi i ubice. A veinu njih, iz Prve Gen
eracije, sainjavali su mu karci. Njihove ene nisu mogle da dou po to nisu bile venane s
njima, i zbog toga je u poetku bilo tako malo ena. Oduvek se smatralo glupo u da se u
koloniju alje vi e ena. A to takoe obja njava za to su brodovi bili napravljeni samo za
dolazak, ne i za povratak. I za to Zemljani nikada nisu do li ovamo. Mi smo odseeni.
To je istina, zar ne? Mi sebe nazivamo kalonijom Viktorija. Ali smo, zapravo, ta
mnica."
Falko ustade i pribli i joj se; ona je stajala mirno, vrsto na svojim nogam
a. "Ne", rekla je blago, kao nezainteresovano. "Ne, nemoj, Tata."
Njen glas zaustavio je razljuenog oveka; on je takoe stao mirno i pogledao
je. U jednom trenutku prozreo je. Videla je u njegovim oima da je prozreo, i da s
e upla io. Za trenutak, samo za trenutak.
Okrenuo se. Oti ao je do stola i podigao knjigu koju je doktor Martin osta
vio. "Za to je to sve va no, Luz Marina?" rekao je konano.
" elela bih da znam."
"To je bilo pre sto godina. I Zemlja je izgubljena. A mi smo to to jesmo.
"
Klimnula je glavom potvrdno. Kada je govorio na ovaj nain, suvo i mirno,
oseala je snagu kojoj se divila i koju je volela u njemu.
"Ono to me ljuti", rekao je, ali bez ljutnje, "jeste to to si slu ala rei tih
crva. Oni sve izvru. ta oni znaju? Dozvolila si im da ti priaju kako je Luis Firma
n Falko, moj veliki deda, osniva na e Kue, bio lopov, zatvorska ptiica. ta oni o tome
znaju! Ja znam, i ja ti mogu rei, ta su na i preci bili. Oni su bili pravi mu karci. L
judi isuvi e sna ni za Zemlju. Zemaljska vlada poslala ih je ovde zato to ih se pla ila

. Najbolji, najhrabriji, najjai - sve hiljade malog slabog naroda na Zemlji pla ile
su ih se, zato su ih pohvatali i otpremili u jednosmernim brodovima, tako da bi
mogli da ine ta hoe sa Zemljom, shvata . Pa, kada je to uinjeno, kada su pravi ljudi
oti li, Zemljani su ostali tako slabi i boja ljivi da su poeli da se pla e ak i od takve
rulje kakvi su Palanani. Zato su ih poslali nama da ih ovde uvamo. to smo mi i uini
li. Shvata ? Eto, tako je to bilo."
Luz je klimnula glavom potvrdno. Prihvatila je oiglednu nameru svog oca d
a je umiri, mada nije znala za to joj se prvi put u ivotu obraa pomirljivim tonom, o
bja njavajui joj ne to kao da je smatra sebi ravnom. Bez obzira na to, meutim, koji je
bio razlog tome, njegovo obja njenje delovalo je ubedljivo; a ona je bila navikla
da slu a ubedljiva obja njenja i da kasnije razmi lja o njihovom pravom znaenju. Doist
a, dok u koli nije upoznala Leva, nije imala priliku da sretne nekoga ko bi radij
e govorio jasne injenice nego la koja bi delovala ubedljivo. Ljudi su govorili ono
to je odgovaralo njihovim namerama, kada su bili ozbiljni; a kada to nisu bili,
govorili su besmislice. Obraajui se devojkama, jedva da su ikada bili ozbiljni. Ru n
e istine trebalo je sakriti od devojaka, da njihove iste du e ne bi ogrubele i ukal
jale se. U svakom sluaju, raspitivala se o ka njenikoj koloniji najvi e zato da bi odv
ratila oca od razgovora o svojoj udaji; i trik je upalio.
Ali nevolja s ovakvim trikovima, razmi ljala je kada se na la u svojoj sobi
sama, jeste u tome to oni i tebe samog prevare. Ona je samu sebe prevarila time to
se prepirala s ocem, to je izazvala prepirku. On joj to nee oprostiti.
Sve devojke njenih godina i dru tvenog statusa u Gradu bile su udate ve dve
-tri godine. Ona je izbegla udaju jedino zato to Falko, bez obzira na to da li je
toga bio svestan ili ne, nije eleo da joj dozvoli da ode iz njegove kue. Bio je n
avikao da ona stalno bude pored njega. Oni su bili slini, veoma slini; u ivali su u
dru tvu jedno drugog vi e, mo da, nego u neijem tuem. Ali veeras ju je pogledao kao da vi
di nekog ko je drugaiji, nekog na koga nije bio navikao. Ako pone da je primeuje ka
o osobu koja se razlikuje od njega, ako ona pone da pobeuje u bitkama s njim, ako
prestane da bude njegova mala ljubimica, mogao bi poeti da razmi lja o tome kakva j
e ona u stvari - od kakve je koristi.
A od kakve je to ona koristi doista bila, emu mo e da poslu i? Za nastavak kue
Falko, naravno. A ta bi sledilo potom? Bilo Herman Markez ili Herman Makmilan. I
ni ta nije mogla da uini u vezi s tim. Bie supruga. Bie snaja. Savie kosu u punu, grdi
poslugu, slu ae kako se mu karci opijaju u dvorani posle veere i raae decu. Po jedno go
di nje. Mali Markez Falko. Mali Makmilan Falko. Eva, njena stara drugarica iz deti
njstva, udala se u esnaestoj, imala je troje dece i oekivala je etvrto. Evin suprug
, Savetnikov sin Aldo Di ulio Herc, tukao ju je, a ona se time ponosila. Pokaziva
la je modrice i mrmljala: "Aldito je tako temperamentan, tako divalj, kao mali g
nevni deak."
Luz je napravila grimasu i pljunula. Pljunula je na pod od crepa u svojo
j sobi i ostavila pljuvaku da le i. Ukoeno je posmatrala malu sivkastu grumuljicu i
po elela da Hermana Markeza, a potom i Hermana Makmilana udavi u njoj. Oseala se pr
ljavom. I njena soba bila je zatvorena i prljava: zatvorska elija. Prestala je da
razmi lja o tome i izletela iz sobe. Preletela je dvoranu poput strele, pokupila
suknje i popela se uz lestve do mesta ispod krova, gde niko drugi nije nikada do
lazio. Sela je na pra njavi pod - krov, po kome je dobovala ki a, bio je suvi e nizak
da bi se moglo stajati ispod njega - i pustila je mislima na volju.
Misli joj odmah odluta e napolje, daleko od ove kue i ovog asa, nazad u pro lo
vreme.
Na igrali tu pored kolske zgrade, jednog prolenog popodneva, dva deaka iz Pal
anke, Lev i njegov drug Timo, igrali su se hvatanja. Ona je stajala na tremu kols
ke zgrade, posmatrajui ih, udei se onome to je videla, pru anju i rastezanju lea i ruku
, gipkim okretajima tela, i proletanju lopte kroz svetlost. inilo se kao da igraj
u na neujnu muziku, muziku kretanja. Sa zapada, preko zaliva Eho, dopirala je isp
od olujnih niskih oblaka svetlost zlatna i niska; zemlja je bila svetlija od neb
a. Humka neobraene zemlje iza polja je zlatna, korov koji je prekrivao humku gore
o je. Zemlja je gorela. ekajui da uhvati dugaak hitac, Lev je stajao zabaene glave,
ispru enih ruku, i ona je zastala posmatrajui ga, zadivljena lepotom prizora. Iza ko
lske zgrade pojavila se grupa deaka koji su do li da igraju fudbal. Doviknuli su Le
vu da im dobaci loptu, upravo u trenutku kada je on skoio, sasvim ispru enih ruku,

da uhvati Timov visoki hitac. I uhvatio ga je, nasmejao se i bacio loptu uvis ka
novim deacima.
Kada su se njih dvojica pribli ili tremu, strala je niz stepenice. "Lev!"
Zapad je plamteo iza njega, a on je stajao crn, izmeu nje i sunca.
"Za to si im tek tako prepustio loptu?"
Nije mogla da mu vidi lice naspram svetlosti. Timo, visok, zgodan deak, d
r ao se malo podalje i nije je gledao u lice.
"Za to im dozvoljava da se igraju s tobom?"
Lev je konano odgovorio: "Ne dozvoljavam im", ree. Kada mu je pri la bli e vid
ela je da je on gleda pravo u lice.
"Oni ka u 'daj nam loptu!' i ti im je odmah da ..."
"Oni ele da se igraju; mi smo upravo zavr avali. Na red za igru ve je pro ao."
"Ali oni te nisu zamolili, ve su ti naredili. Zar uop te nema ponosa?"
Levove oi bile su tamne, njegovo lice bilo je tamno i grubo, nedovr eno; na
sme io se, milim, zbunjenim osmehom. "Ponosa? Naravno da ga imam. Kad ga ne bih im
ao, ne bi me se ticalo kada je njihov red."
"Kako to da uvek ima spreman odgovor na svako pitanje?"
"Zato to je ivot tako pun pitanja."
Nasmejao se, ali je nastavio da je posmatra kao da ona sama predstavlja
jedno takvo, iznenadno pitanje, bez odgovora. I bio je u pravu, po to ona uop te nij
e znala za to ga je izazivala.
Timo je stajao pored njih pomalo smeteno. Neki deaci sa igrali ta ve su ih p
osmatrali: dva deaka iz Palanke razgovaraju sa senjoritom.
Ne progovoriv i vi e ni re, njih troje se odmako e od kolske zgrade i krenu e prem
a ulici ispod nje, gde nee moi da ih vide s poljane.
"Kada bi se oni obraali jedan drugom na taj nain, kao to su viknuli na tebe
", ree Luz, "izbila bi tua. Za to se vi takoe ne borite?"
"Za fudbal?"
"Za bilo ta!"
"Mi se borimo."
"Kada? Kako? Jednostavno ste se udaljili."
"Mi dolazimo u grad, svakoga dana, u kolu", ree Lev. Nije gledao u nju sad
a dok su hodali jedno pored drugog, i njegovo lice izgledalo je kao i obino. Bilo
je to jedno obino deako lice, tvrdoglavo, namrgoeno. Najpre nije shvatila ta je hteo
da ka e, a kada je shvatila, sama nije znala ta da odgovori.
"Pesnice i no evi dolaze na poslednje mesto", ree on i verovatno je osetio
naduvenost u sopstvenom glasu, izvesnu hvalisavost, po to se okrenuo prema Luz sme
jui se i slegnuo ramenima, "a ni rei nisu ni ta bolje, takoe!"
Iza li su iz senke koju je bacala kua i spustili se u nisku zlatnu svetlost
. Kao razlivena crvena mrlja, Sunce se nalazilo izmeu tamnog mora i tamnih obala,
a krovovi Grada goreli su nezemaljskom vatrom. Troje mladih ljudi zastade, osma
trajui taj silni sjaj naspram tame zapada. Morski vetar, koji je mirisao na so, p
rostor i dim upaljenog drveta, duvao im je hladno u lice. "Zar ne vidi ", ree Lev,
"poku aj da vidi - poku aj da shvati kakav bi ivot mogao da bude, kakav ivot jeste."
Videla je, gledajui njegovim oima, videla je velianstvenost Grada kakav bi
mogao da bude, i kakav je bio.
Zanosa nestade. Gubei se u izmaglici, svetlost je gorela izmeu mora i oluj
e, Grad je jo bio zlatan na beskrajnoj obali; ali iza njih su i li ljudi niz ulicu,
razgovarajui i dovikujui se. Bile su to devojke iz Palanke, koje su se zadr ale u ko
li kako bi pomogle nastavnici da oisti uionice. Pridru ile su se Timu i Levu, pozdra
viv i Luz ljubazno, ali kao i Timo, plaho. Njen put ka kui vodio je na levu stranu,
dole prema gradu; njihov put vodio je na desnu, gore prema vrleti i Gradskom pu
tu.
Kada se idui strmom ulicom odmakla malo podalje od njih bacila je pogled
unazad prema njima, dok su se peli uz svoju ulicu. Devojke su nosile radnu odeu s
vetlih, prijatnih boja. Gradske devojke podrugljivo su se smejale Palanankama to n
ose pantalone, ali one same pravile su svoje suknje od materijala iz Palanke, ka
da su mogle da ga nabave, po to je njihov materijal bio finiji i bolje uraen od sva
kog tofa koji se pravio u Gradu. Pantalone i jakne dugakih rukava i visokih kragni
koje su nosili mladii bile su krem boje od prirodnog svilenog vlakna. Levova gla

va sa gustom mekom kosom delovala je veoma tamno iznad te beline. On je i ao iza o

stalih, s Ju nim Vetrom, lepom devojkom tihog glasa. Prema polo aju njegove glave Lu
z je mogla da zakljui kako on slu a taj tihi glas, i da se sme i.
"Pokvarenjak!" ree Luz, i stu ti se niz ulicu dok su je dugake suknje ibale p
o lancima. Bila je isuvi e dobro vaspitana da bi znala da psuje. Znala je za izraz
'Do avola!', zato to je to govorio njen otac, ak i pred enama, kada bi bio besan. Do
sada nikada nije rekla 'Do avola!', to je bila privilegija njenog oca. Ali, pre
vi e godina, Eva joj je rekla da je pokvarenjak vrlo ru na re i stoga je, tek kada bi
bila sama, upotrebljavala ovu psovku.
Odjednom, izroniv i kao Mudrija ni iz ega, i poput njega grbava, zlih oiju i
delimino obrasla perjem, kako je izgledala uzbuenoj devojci, pojavi se njena prati
lja, roaka Lores, za koju je Luz mislila da ju je napustila i oti la kui jo pre pola
sata. "Luz Marina! Luz Marina! Gde si bila? ekala sam i ekala - pretrala sam ceo pu
t do kue Falko i nazad do kole - gde si ti bila? Za to sama pe ai ? Uspori, Luz Marina, u
mirem, umirem."
Ali Luz nije elela da uspori zbog sirote kre tave ene. Produ ila je velikim ko
racima, borei se protiv suza koje joj iznenada navre e na oi: protiv suza gneva zato
to nikada nije mogla da se eta sama, nikada da uradi ne to samostalno, nikada, nika
da. Zato to su mu karci o svemu odluivali. Sve inili po sopstvenoj volji. I sve stari
je ene bile su na njihovoj strani. Tako da devojka nije mogla da sama eta ulicama
grada, po to bi neki pripit radnik mogao da je uvredi, a ta ako ga zbog toga strpaj
u u zatvor ili mu odseku u i? Veina bi tako postupili s njim. Devojaki ugled bio bi
tada uni ten. Zato to su na osnovu njenog ugleda mu karci jedino i sticali mi ljenje o
njoj. Mu karci su o svemu razmi ljali, sve inili, o svemu odluivali, sve stvarali, don
osili zakone, ru ili zakone, ka njavali one koji ih ru e; i nimalo prostora nije ostav
ljeno za ene, nikakav grad nije postojao za njih. Nigde, nigde, osim u njihovim s
opstvenim sobama, kada bi ostale same.
ak je i Palanka bila slobodnija od nje. ak i Lev, koji nije eleo da se bori
za fudbal, ali koji je, kada se spusti no na njihov svet, glasno osporavao zakon
e i smejao im se. ak je i Ju ni Vetar, koja je bila tako tiha i blaga - ak je i Ju ni
Vetar mogla da se vraa kui s kim je elela, ruku pod ruku preko otvorenih polja po v
eernjem vetru, be ei ispred ki e.
Ki a je dobovala po krovu od crepa iznad potkrovlja, gde se sklonila toga
dana pre tri godine kada je konano stigla kui, dok je roaka Lores dahtala i kre tala
iza nje sve vreme.
Ki a je dobovala iznad potkrovlja, gde se sklonila danas.
Tri godine je pro lo od one veeri na zlatnoj svetlosti. Pre tri godine jo je
i la u kolu; verovala je da e, kada se zavr i kolovanje, na udesan nain biti osloboena
Zatvor. itava Viktorija bila je zatvor, tamnica. I nikakvog izlaza nije b
ilo iz nje. Nigde se nije moglo otii.
Jedino je Lev oti ao i prona ao novo mesto negde daleko na severu, u divljin
i, mesto gde se moglo otii... I vratio se odatle, uspravio se i rekao 'Ne' GazdaFalku.
Ali Lev je bio slobadan, uvek je bio slobodan. Eto za to u njenom ivotu, ni
pre ni kasnije, nije pastojalo nijedno drugo vreme, osim onog kada je stajala s
njim na uzvi enju svog grada, u zlatnoj svetlosti pre oluje, kada je zajedno s nj
im shvatila ta predstavlja slobodu. Ali za samo jedan tren. Koliko traje udar mor
skog vetra, susret oiju.
Pro lo je vi e od jedne godine kada ga je poslednji put videla. Vratio se, n
azad, u Palanku, da bi potom oti ao u novu naseobinu, slobodan, zaboraviv i na nju.
Za to bi je se i seao? Za to bi se ona njega seala? Imala je o emu drugom da razmi lja. B
ila je odrasla ena, morala je da se suoi sa ivotom. ak i ako bi itav ivot, koji je tre
balo da upozna, predstavljao zakljuana vrata, iza kojih nije bilo nikakvog prosto
ra za nju.
3.
Dve ljudske naseobine na planeti Viktarija bile su est kilometara meusobno
udaljene. Koliko su stanovnici Palanke i Grada Viktorije znali, nije bilo drugi
h naseobina.
Velika veina ljudi je radila, prenosei ulov i poljoprivredne proizvode ili

su enu ribu, to ih je esto odvodilo iz jedne u drugu naseobinu, ali bilo je mogo vi e
onih koji su iveli u Gradu, i nikada nisu i li u Palanku, ili koji su iveli na jedn
oj od seljakih farmi blizu Palanke i od poetka da kraja godine nisu odlazili u Gra
d.
Kada se mala grupa, od etiri mu karca i jedne ene, spustila niz Gradski put
do ivice strme obale, nekoliko njih gledala je sa ivim interesovanjem i odgovaraj
uim strahopo tovanjem Grad koji se prostirao ispod njih na brdovitoj obali zaliva E
ho; zaustavili su se tano iznad velikog Gradskog spomenika - iznad keramike koljke
jednog od brodova koji su dovezli prve stanovnike u Viktoriju - ali nisu utro ili
mnogo vremena gledajui gore u spomenik; bila je to domaa znamenitost impresivne ve
liine, ali samo simbolina i vi e iz samilosti postavljena gore, na vrh stene, prkosn
o uperena prema zvezdama, ali koja je slu ila jedino kao vodi za ribarske brodove n
a otvorenom moru. Spomenik je bio mrtav. Grad je bio iv. "Pogledaj tamo", ree Hari
, najstariji u grupi. "Ne bi mogao da izbroji sve te kue kada bi sedeo ovde itav sa
t! Ima ih na stotine!"
"Ba kao grad na Zemlji", ree drugi, mnogo e i posetilac, s ponosom znalca.
"Moja majka je roena u Moskvi, u Crnoj Rusiji", ree trei ovek. "Ona ka e da bi
grad predstavljao samo malu varo tamo na Zemlji. Ali to je zvualo prilino neuverlj
ivo ovim ljudima, koji su svoje ivote provodili izmeu vla nih polja i zbijenih sela,
vezani neraskidivim okovima za te ak posao i ljudsko dru tvo, izvan ega se prostiral
a ogromna ravnodu na divljina."
"Ona je", ree jedan od njih sa blagom nevericom, "svakako mislila na veli
ki grad?" I produ ili su da stoje ispod uplje lju ture vasionskog broda, gledajui u po
krivene i zbijene krovove boje svetle re, u dimnjake koji su se pu ili, geometrijsk
e linije zidova i ulica, a ne gledajui u prostrani pejza pla e, zaliva i okeana, pra
znih dolina, golih brda, praznog neba, pejza koji je okru ivao grad svojom beskrajn
om pusto i.
Tek kada su pro li kolsku zgradu i spustili se na ulice, mogli su sasvim da
zaborave na postojanje divljine. Sa svih strana okru ivala su ih dela ljudskih ru
ku. Kue, uglavnom nisko graene, oiviavale su put s obe strane visokim zidovima i ma
lim prozorima. Ulice su bile uzane i itavu stopu utonule u blato. Mestiimino, prek
o pe akih prolaza zbog blata su bile postavljene daske, ali one su se nalazile u lo e
m stanju, i bile su klizave od ki e. Sreli su samo nekolicinu ljudi u prolazu, ali
kroz jedna otvorena vrata uspeli su da bace pogled na unutra njost dvori ta ispred
kue: ono je bilo puno ena to su prale, dece, dima i glasova. Zatim ih je ponovo ekal
a neudobna ti ina skuene ulice.
"Divno! Divno!" uzdahnu Hari.
Pre li su fabriku u kojoj su se od gvo da iz Vladinih rudnika i livnica prav
ile alatke, kuhinjsko posue, kvake za vrata i slino. Ulaz je bio irom otvoren pa su
zastali i zavirili u ukastu tamu koju je osvetljavala iskriava vatra i ispunjavala
huka ekia i maljeva, ali jedan im je radnik doviknuo da se udalje. Tako su nastav
ili dalje do Ulice zaliva, i ugledav i njenu du inu, irinu i savr enu pravu liniju, Har
i pinovo ree: "Divno!" I li su za Verom koja je poznavala ovaj put do Grada, du Ulic
e zaliva, do Kapitola. Pri pogledu na Kapitol Hari je ostao bez rei, i samo je za
panjeno posmatrao.
Bila je to najvea zgrada na svetu - etiri puta vi a od svake obine zgrade - i
sagraena od vrstog kamena. Njen visoki trem podupirala su etiri stuba, svaki od je
dnog ogromnog debla prstenastog drveta, u ljebljen i izbeljen, sa izrezbarenim i u
kra enim glavama na vrhu. Posetioci su se oseali malim dok su prolazili izmeu ovih s
tubova, malim dok su ulazili kroz portale to su zjapili svojom ogromnom irinom i v
isinom. Ulazna dvorana, uzana ali takoe vrlo visoka, imala je oblo ene zidove; oni
su pre vi e godina bili ukra eni freskama koje su se prostirale od poda da tavanice.
Pred ovim prizorom ljudi iz Palanke ponovo su stali i piljili bez rei; jer to su
bile slike koje su prikazivale Zemlju.
U Palanci je jo bilo ljudi koji su se seali Zemlje i rado bi priali o njoj,
ali njihova seanja, stara pedeset i pet gadina, uglavnom su se odnosila na stvar
i koje su videli kao deca. Malo je preostalo onih koji su u vreme izgnanstva bil
i odrasli. Neki su ostatak svojih ivota proveli u zapisivanju istorije Naroda Mir
a i izreka njegovih voa i heroja, u opisivanju Zemlje, bele enju njene daleke stra ne
istorije. Drugi su retko govorili o Zemlji, oni su naje e pevali svojoj deci koja s

u roena u izgnanstvu, ili deci svoje dece, jednu staru pesmu udnog imena i rei, ili
su im priali prie o deci i ve tici, o tri medveda, o kralju koji je jahao na tigru.
Deca su ih slu ala irom otvorenih oiju. " ta je medved? Da li i kralj ima pruge na sv
om telu?"
Prva generacija iz Grada, s druge strane, koja je poslata na Viktoriju p
edeset godina pre Naroda Mira, uglavnom je prispela iz gradova, Buenos Airesa, R
ija, Brazila i drugih velikih centara Brazil-Amerike; i neki od njih bili su moni
ljudi, u vezi sa udnijim stvarima nego to su i same ve tice i medvedi. Tako je slik
ar fresaka naslikao scene koje su izgledale neizmerno lepe ljudima to su ih sada
posmatrali: kule naikane prozorima, ulice pune sprava s tokavima, nebesa puna krila
tih sprava; ene u sjajnoj odei ukra enoj nakitom i s usnana crvenin kao krv; muz karci
visokih herojskih figura, koji ine neverovatne stvari - sede na ogromnim etvorono n
im ivotinjama ili iza velikih sjajnih drvenih blokova, koji pucaju iz podignutog
oru ja na velike gomile ljudi, probijajui se izmeu mrtvih tela i lokvi krvi na elu re
dova mu karaca, koji su svi bili slino obueni, pod nebom punim dima i rasplamsale va
tre. Posetioci iz Palanke trebalo bi da ostanu itavu nedelju dana ukoliko su eleli
da vide sve freske; meutim, morali su da po ure kako ne bi zakasnili na sastanak S
aveta. Ali svi su jo jednom zastali pred poslednjim platnom, koje se razlikovalo
od drugih. Umesto da bude ispunjena licima, vatrom, krvlju i raznim spravama, sl
ika je bila crna. Nisko u levom uglu nalazio se mali plavozeleni disk, a visoko
u desnom uglu nalazio se drugi; izmedu i oko njih, ni ta - crno. Tek kada bi se pr
i lo bli e toj crnini moglo se videti da je ona poprskana bezbrojnim sjajnim zvezdam
a; a na kraju video se tanano nacrtan srebrni vasionski brod, ne du i od ostru ka no
kta, usmeren prema praznini izmeu svetova.
Na ulazu iza crne freske stajala su dva stra ara impozantnih figura, obueni
u istovetne iroke pantalone, kratke jakne s opasaima i izme. Nisu nosili samo savi
jene bieve, ve i pu ke: dugake mu kete, runo izrezbarenih kundaka i sa te kim cevima. Ve
Palanana ula je za pu ke ali nikada nije videla nijednu, i sada su ih radoznalo pos
matrali.
"Halt!" ree jedan od uvara.
" ta?" Poe Hari. Narod Palanke rano je usvojio jezik kojim se govorilo u Gr
adu Viktoriji, po to su oni bili narod mnogih razliitih jezika i stoga im je bio ne
ophodan zajedniki jezik za meusobno sporazumevanje i sporazumevanje sa Gradom; ali
mnogi stariji meu njima nisu nauili neke od gradskih izraza. Hari nikada nije bio
uo za re 'Halt'.
"Stani tamo", ree uvar.
"Dobro", ree Hari. "Moramo da ekamo", obratio se ostalima iz Palanke.
Iza zatvorenih vrata Savetnike sobe dopirao je zvuk razgovora. Palanani us
koro poe e da se pojedinano razilaze po dvorani kako bi posmatrali freske dok ekaju n
a poziv; uvari su im naredili da stanu u grupu, i oni se ponovo pojedinano vrati e n
azad. Vrata su se konano otvorila i delegaciju iz Palanke uvar je uveo u Savetniku
dvoranu vlade Viktorije: u jednu veliku sobu u koju je prodirala sivkasta svetlo
st kroz prozore postavljene visoko na zidu. U udaljenom kraju nalazila se izdign
uta platforma na kojoj je u polukrug bilo postavljeno desetak stolica; na zidu i
za njih visio je komad platna crvene boje, sa crvenim diskom u sredini i deset ut
ih zvezda oko diska. Nekih dvadesetak ljudi sedelo je tu i tamo u klupama svrsta
nim u redove i okrenutim prema uzvi enom mestu. Od deset stolica na platformi samo
su tri bile zauzete.
ovek kovrd ave kose koji je sedeo za malim stolom upravo iznad platforme us
tao je i objavio kako delegacija iz Palanke tra i dozvolu da se obrati Vrhovnom pl
enumu Kongresa i Saveta Viktorije.
Dozvola je data, ree jedan od mu karaca na platformi.
"Priite bli e - ne, ne tuda, ve sa strane..." Kovrd avi ovek je aputao i grdio s
ve dok nije doveo delegaciju do mesta gde je eleo, blizu platforme. "Ko je govorn
ik?"
"Ona", ree Hari pokazav i glavom na Veru.
"Navedite va e ime kako se ona vodi u nacionalnom registru: Kongresmenima
se morate obraati sa 'Gospodine', a Savetnicima sa 'Va a Ekselencijo'", pro aputao je
slu benik, napetog izraza lica. Hari ga je posmatrao sa blagom simpatijom, kao da
je re o slepom mi u-torbaru. "Ponite, ponite!" pro aputao je slu benik, znojei se.

Vera istupi jedan korak ispred grupe. "Zovem se Vera Adelson. Do li sano d
a sa vama razmotrimo na e planove povodom slanja jedne grupe na sever radi otvaran
ja nove naseobine. Nismo mogli da naemo vremena kako bi neki drugi dan posvetili
razgovoru o pomenutoj stvari, usled ega je da lo do izvesnog nesporazuma i neslagan
ja. Sada je sve spremno. D on je poneo mapu koju je Savetnik Falko eleo da vidi, i
mi smo sretni to mo emo da vam predamo ovu kopiju za Arhiv. Istra ivai su vas upozoril
i da mapa nije sasvim precizna, ali ona daje osnovnu predstavu o zemlji severno
i istono od zaliva Eho, ukljuujui neke prohodne rute i gazove. Iskreno se nadamo da
ova mapa mo e biti od koristi na oj zajednici." Jedan mu karac je izvadio rolnu harti
je od li a koju je prihvatio zabrinuti slu benik, baciv i pogled prema Savetnicima kao
da od njih tra i dozvolu.
Vera, u svom odelu sa pantalonama od bele svile, stajala je mirno poput
statue, obasjana sivom svetlo u; glas joj je bio miran, govorila je pribrano.
"Pre sto i jedanaest godina, vlada Brazil-Amerike poslala je nekoliko hi
ljada ljudi na ovaj svet. Pre ezdeset i est godina, vlada Kan-Amerike poslala je j
o dve hiljade. Dve grupe se nisu spojile u jednu, ve su meusobno saraivale; a sve do
danas Grad i Palanka, iako su i dalje udaljeni, duboko su vezani jedno za drugo
.
Prve dekade bile su te ke za obe grupe; bilo je mnogo umiranja. Smrtnost s
e smanjila kada smo nauili da ivimo ovde. Popis je gadinama bio neredovan, ali raun
amo da populacija Grada iznosi negde oko osam hiljada ljudi, a populacija Palank
e, prema na em poslednjem proraunu, iznosila je etiri hiljade trista dvadeset."
Meu ljudima koji su sedeli na klupama pro ao je talas iznenaenja.
"Oblast zaliva Eho u stanju je da, smatramo, prehrani samo dve hiljade l
judi bez natprosenog rada na zemlji i stalnog rizika od gladi. Zato mislimo kako
je do lo vreme da se neki od nas isele i ponu novi ivot. Ima, uostalom, dovoljno pro
stora."
Falko, koji se nalazio gore na svojoj Savetnikoj stolici, nasme io se bledo
.
"S obzirom na to da se Palanka i Grad nisu meusobno spojili, ve jo obrazuju
dve odvojene grupe, smatramo da zajedniki poku aj osnivanja novog naselja ne bi bi
o mudar. Prvi stanovnici, pioniri, morali bi da ive zajedno, da rade zajedno, da
zavise jedni od drugih i, naravno, da se meusobno venavaju. Poku aj da se ouvaju dve
socijalne kaste, u takvoj situaciji, bio bi nemogu. U svakom sluaju, oni koji ele d
a osnuju novo naselje pripadaju jedino narodu Palanke.
Oko dvesta pedeset porodica, to ini nekih hiljadu ljudi, eli da poe na sever
. Nee otii svi odjednom, ve po nekoliko stotina svaki put. Kada budu oti li, njihovo
mesto na farmama naselie mladi ljudi koji ovde ostaju, kao to, po to je Grad ve prilin
o pun, i neke porodice iz Grada mogu da, ukaliko ele, preu na to zemlji te. Bie dobro
do li. I pored toga to jedna petina na ih zemljoradnvka ide na sever, nee biti nikakvo
g pada u proizvodnji hrane; i bie, naravno, hiljadu ustiju manje da se hrani.
To je na plan. Verujeno da pomou diskusija, kritike i zajednike te nje ka ist
ini, mo emo zajedno da doemo do pune saglasnosti povodom stvari koja se tie svih nas
."
Zavladala je napeta ti ina.
ovek s jedne od klupa ustao je da govori, ali je urno ponovo seo kada je v
ideo da se Savetnik Falko sprema da uzme re.
"Hvala, Senjara Adelson", ree Falko. "Biete obave teni o odluci Saveta povod
om ovog predloga. Senjar Braun, koja je sledea taka na dnevnom redu?"
Kovrd av slu benik jednom je rukom pravio nervozne pokrete prema Palananima,
dok je drugom poku avao da nae svoje mesto meu razbacanim papirima po svojoj klupi.
Dva stra ara pribli i e se brzo sa strane petorici ljudi iz Palanke. "Hajde! Krenite!"
"Oprostite", ree im Vera blago. "Savetnie Falko, bojim se da je meu nama po
novo do lo do nesparazuma. Mi smo doneli odluku, u vidu predloga. Sada, u saradnji
sa vama, elimo da donesemo definitivnu odluku. Ni mi, niti vi, ne mo emo sami da o
dluimo o stvari koja se tie svih nas."
"Vi niste shvatili", ree Falko gledajui u vazduh iznad Verine glave. "Vi s
te dali predlog. Odluka zavisi od Vlade Viktorije."
Vera se nasme ila. "Znam da niste navikli da ene govore na va im sastancima,
mo da e zato biti bolje ako Jan Serov govori u na e ime." Povukla se unazad i jedan k

rupan ovek, svetle ko e stao je na njeno mesto. "Vidite", ree on, kao da nastavlja V
erinu reenicu, "najpre moramo da iznesemo ono ta elimo i kako to elimo da uinimo, a o
nda kada se slo imo povodom predloga i da ga izvr imo."
"Ova taka dnevnog reda je zavr ena", ree drski savetnik Selder sa Falkove le
ve strane na platformi. "Ukoliko nastavite da ometate rad plenuma morae vas silom
udaljiti."
"Mi ne naru avamo rad, ve upravo nastojimo da ga privedemo kraju", ree Jan.
Nije znao ta da ini sa svojim velikim rukama koje su mu neprestano visile sa stran
e, poluzgrenih aka kojima kao da je tra io dr ku neke zami ljene motike. "Sve moramo da
raspravimo do kraja."
Falko ree veoma mirnim glasom: "Stra a!"
Kada je stra a poela da se pribli ava, Jan zbunjeno pogleda Veru, a Hari, odg
ovori: "Ma, hajte, smirite se savetnie, sve to elimo jeste malo ljudskog razumevanj
a, i sami to mo ete videti."
"Va a Ekselencijo! Izbacite ove ljude napolje!" viknu jedan ovek s klupa, a
drugi nastavi e da uzvikuju isto, kao da su eleli da ih uju savetnici na platformi.
Narod iz Palanke stajao je mirno, iako su Jan Serov i mladi Kralj zaprepa eno gled
ali u ljutita lica koja su vikala okrenuta prema njima. Falko se posavetova za t
renutak ne to sa Felderom, zatim dade znak jednom od stra ara, koji smesta u trku na
pusti dvoranu. Falko dade rukom znak za ti inu.
"Narode", ree mirno, "morate shvatiti da vi niste lanovi vlade ve 'da ste j
oj potinjeni. Odluivanje o nekom planu nasuprot vladinoj odluci predstavlja in pobu
ne. Da bi vam to postalo jasno, kao i celom va em narodu, biete ovde zadr ani u pritv
oru sve dok ne budemo sigurni da je ponovo uspostavljen red."
" ta to znai 'zadr ani u pritvoru'?" upita Hari apatom Veru, koja ree: "Zatvor.
" Hari klimnu glavom. On je bio roen u zatvoru u Kan-Americi; nije se toga seao al
i je bio na to ponosan.
Najednom ue osam stra ara i poe da po uruje i gura Palanane prema vratima. "Svi
u jedan red! Po uri sada! Ne be i, inae pucam!" naredio je njihov oficir. Niko od nj
ih petoro ba niim nije pokazivao da poku ava da be i, pru a otpor ili protestvuje... Kra
lj, koga je gurnuo jedan nestrpljivi stra ar, ree: "Oh, izvinite", kao da se na ao na
putu nekome ko je bio u trku.
Stra ari su sproveli grupu napolje pored freske, ispod stubova, na ulicu.
Tu su se zaustavili. "Gde ih vodimo?" upita jedan oficir.
"U zatvor."
"Nju, takoe?"
Svi su pogledali u Veru, urednu i ne nu u njenoj beloj svili. Pogledala je
nazad u njih s mirnim interesovanjem.
"Gazda je rekao u zatvor", ree oficir mrgodno.
"Pobogu, gospodine, ne mo emo je tamo zatvoriti", ree mali stra ar o trog pogle
da, preko ijeg lica se protezao o iljak.
"Tako je rekao Gazda."
"Ali ona je dama."
"Odvedi je onda u kuu Gazde Falka i prepusti njemu da donese odluku o tom
e kada se vrati", predlo io je drugi, blizanac onog sa o iljkom, kome je jedino o ilja
k nedostajao.
"Dajem vam re da neu be ati odande gde me smestite, ali bih radije ostala sa
svojim prijateljima", ree Vera.
"Uutite, gospoo", ree oficir, odmahujui ljutito glavom. "U redu. Vas dvojica
odvedite je u kuu Falko."
"I drugi e dati re, ukoliko... " poe Vera, ali oficir joj je okrenuo lea i p
ovikao: "U redu! Krei! Jedan za drugim!"
"Ovuda, senjora", ree onaj s o iljkom.
Pre nego to je krenula Vera je zastala i u znak pozdrava podigla ruku pre
ma etvorici svojih drugara, koji su se sada nalazili dalako dole na ulici. "Mir!
Mir!" daviknu Hari unazad, strasno. Onaj s o iljkom promrmlja ne to i pljunu sna no na
stranu. Dvojica stra ara bili su mu karci od kojih bi se Vera upla ila da ih je srela
sama negde na ulici Grada, ali dok su sada hodali, okru ujui je s obe strane, njih
ova za tita bila je vidljiva ak i po njihovom dr anju. Shvatila je da se oseaju kao nj
eni spasitelji.

"Da li je zatvor veoma neudoban?" upitala je.

"Pijanice, tue, smrad", odgovori onaj s o iljkom, a njegov dvojnik dodade s
a velikim po tovanjem: "To nije mesto za damu, senjora."
"Da li je to mesto i ta bolje za mu karce?" raspitivala se, ali nije dobila
odgovor.
Kua Falko nalazila se samo tri ulice od Velikog Kapitola: bila je to veli
ka, niska, bela zgrada sa crvenim krovom od crepa. Debela domaica koja je si la da
im otvori vrata bila je zbunjena prisustvom dva vojnika i uzbueno je, dahui, pro apta
la: "Oh, ah, Gospode, oh, Gospode!" I odletela, ostaviv i ih na ulazu. Nakom duge
pauze, dok je Vera razgovarala sa svojim stra arima i utvrdila da su njih dvojica
doista braa blizanci, po imenu Emilijano i Anibal, a da vole svaj posao stra ara za
to ta su dobro plaeni, ali da se Anibalu - onom s o iljkom - nije svialo to toliko vre
mena mora da provede stojei, po to su ga zbog toga bolele noge i oticali mu zglobav
i - upravo u tom trenutku razgovora u la je devojka ije su suknje lepr ale. "Ja sam S
enjorita Falko", ree baciv i hitar pogled na stra are, ali obraajui se Veri. Zatim joj
se izraz lica naglo promeni. "Senjara Adelson, nisam vas prepoznala. Izvinite. M
olim vas, uite!"
"To je nezgodno, draga, vidite, ja nisam posetilac, ja sam zatvorenik. O
va gospoda bila su vrlo ljubazna. Simatrali su da zatvor nikako nije mesto za ene
, pa su me doveli ovde. Mislim da i oni treba da uu, ako ja uem, da bi me uvali."
Obrve Luz Marine spustile su se u finu pravu crtu. Stajala je utei jedan t
renutak. "Mogu da priekaju ovde na ulazu", ree. "Sedite na one sanduke", obrati se
Amibalu i Emilijanu. "Senjora Adelson e biti sa mnom."
Blizanci ukoeno izao e kroz vrata pored Vere.
"Molim vas uite", ree Luz stojei sa strane, izra avajui na taj nain po tovanje p
ema Veri, koja ue u dvoranu kue Falko, s njenim drvenim stolicama koje su prekriva
li jastuci, drvenim stolovima i ukrasnim kamenim podom, debelim prozorskim stakl
ima i ogromnin kaminom - u svoj zatvor. "Molim vas sedite", ree njena tamniarka, i
ode do unutra njih vrata da narui od posluge kafu.
Vera nije sela. Dok se Luz vraala gledala je u devojku sa divljenjem. "Dr
aga moja, vi ste ljubazni i predusretljivi. Ali ja sam zaista uhap ena - po nareenj
u va eg oca."
"Ovo je moja kua", ree Luz. Njen glas je bio o tar, poput Falkovog, "a to je
gostoprimljiva kua."
Vera je pomirljivo uzdahnula i sela. Njena siva kosa bila je ra upana od ve
tra na ulici; zagladila ju je, a zatim mirno sklopila svoje uzane, tamnopute ruk
e u krilu.
"Za to vas je uhapsio?" Po to se dugo uzdr avala da ga izgovori, pitanje je bi
lo izbaeno naglo, kao iz topa. " ta ste uinili?"
"Pa, do li smo i paku ali da razgavaramo sa Savetom o planovina za novu nase
obinu."
"Jeste li znali da e vas uhapsiti?"
"Razmatrali smo to kao jednu od mogunosti."
"Ali o emu je tu zapravo re?"
"O novom naselju - o slobodi, pretpostavljam. Ali doista, draga, ne smem
da o tome razgovaram s vama. Obeala sam da u biti poslu an zatvorenik, a od zatvore
nika se ne oekuje da vr e propagandu svojih zloina."
"Zato da ne?" ree Luz prezrivo. "Je li taj zloin zarazan, kao prehlada?"
Vera se nasmeja. "Da!... Znam da smo se ve upoznale, ali se ne seam gde je
to bilo."
U sobu urno ue uzbuena domaica nosei poslu avnik, postavi ga na sto, i ponovo p
o uri napolje, uzdi ui. Luz je sipala crno, toplo pie - zvano kafa, koje se pravilo od
peenog korena jedne domae biljike - u oljice od fine crvene gline.
"Bila sam na zabavi u Palanci, pre godinu dana", ree. Autoritativne o trine
nestalo je iz njenog glasa, sada je delovala veselo. "Da vidim ples. A i nekoli
ko puta govorili ste u na oj koli."
"Naravno! Vi, Lev i sva ta gomila dece do li ste zajedno u kolu! Znai da si
poznavala Tima. Da li zna da je umro, na putu za sever?"
"Ne. Nisam to znala. U divljini", ree devojka i nakon toga nastupi duboka
ti ina. "Da li je Lev bio... Da li je Lev sada u zatvoru?"

"On nije po ao s nama. U ratu, zna , ne rasporeuju se svi vojnici na isto mes
to odjednom." Vera, po to joj se povratilo raspolo enje, srknu kafu i namr ti se sa bl
agim izrazom nezadovoljstva zbog njenog ukusa.
"U ratu?"
"Pa, u ratu bez borbe, naravno. Mo da je bolje upotrebiti re pobuna, kao to
tvoj otac ini. Mo e biti, kako se ja nadam, da je re samo o neslaganju." Luz ju je i
dalje gledala s nerazumevanjem. "Ti zna
ta je to rat?"
"Oh, da, kada stotine ljudi ubijaju jedni druge. Istorija Zemlje, uili sm
o u koli, bila ih je puna. Ali ja sam mislila... da va i ljudi ne ele da se bore."
"Ne", potvrdila je Vera. "Mi se ne borimo. Bar ne s no evima i pu kama. Ali
kada se jedanput slo imo oko toga da li ne to treba preduzeti ili ne, postajemo vrlo
uporni, a kada se na a upornost suoi s tuom tvrdoglavo u, mo e da doe do neke vrste rata
do borbe ideja, do jedinog oblika rata koji se uop te mo e dobiti. Shvata ?"
Luz oigledno nije shvatala.
"No, dobro", ree Vera ute nim glasom, "shvatie ve."
4.
Drvo prstenova iz Viktorije vodilo je dvostruk ivot. Na poetku to bi bila
obina sadnica sa zupastim li em, koja brzo raste. Kada bi drvo sazrelo, bagato bi pro
cvetalo velikim pupoljcima boje meda koji su se brzo rascvetavali. Mudrija i i dru
gi mali stvorovi koji lete, privueni miri ljavim laticama, hranili bi se njima, a z
a to vreme po njihovom perju, krilima ili kljunovima nahvatao bi se polenov prah
. Oploujui ostaci cveta uvukli bi se u tvrdu lju turu semena. Na drvetu je moglo bit
i nekoliko stotina takvog semena, ali ono se, jedno za drugim, su ilo i padalo, ta
ko da bi na kraju ostalo samo jedno seme na visokoj sredi njoj grani. Ovo seme, te k
o i gorkog ukusa, postajalo je sve vee i vee, dok je njegovo drvo sve vi e slabilo i
venulo, sve dok gole grane ne bi konano tu no klonule pod velikom, te kom, crnom lop
tom semena. Tada, nekog poslepodneva, kada bi jesenje sunce zasijalo kroz otvore
izmeu ki nih oblaka, seme bi izvelo svoje neobino delo: onako prezrelo, zagrejano s
unevom toplotom, seme bi eksplodiralo. Eksploziju je pratio zvuk koji se mogao uti
kilometrima uokolo. Podigao bi se oblak pra ine i estica koji bi vetar postepeno r
azneo preko bre uljaka. U tom trenutku ivot prstenastog drveta bio je, oito, zavr en.
Ali u krugu oko sredi njeg stabla nekoliko stotina semenki koje su izletel
e iz lju ture, no ene sna nom eksplozijom, duboko bi se zarilo u vla no, debelo blato. G
odinu dana kasnije mladice su se ve meusobno borile za prostor neophodan korenju;
one koje su bile manje izdr ljive umirale su. Nakon deset godina, i sto ili dvesta
godina posle tog vremena, od dvadeset do ezdeset drveta, na kojima raste li e bakar
ne boje, obrazovalo bi savr en prsten oko sredi njeg davno i ezlog stabla. etrdeset prst
enastih drveta, izraslih jedno pored drugog, ije su se grane i korenje samo dodir
ivali, obrazovala bi jedan prsten. U periodu od osam do deset godina drvee je jed
anput cvetalo i raalo malo jestivo voe, ije su semenje raznosili mudrija i, slepi mi ev
i-torbari, umski zeevi i drugi ljubitelji voa. Iz semena palog na pogodno tle prokl
ijalo bi i izraslo samo jedno drvo; ono bi rodilo jedno seme; i ovaj ciklus, od
jednog prstenastog drveta do celog prstena, neprekidno se panavljao.
Tamo gde je zemlji te bilo povoljno prstenovi bi se zatvarali, gotovo u po
tpun krug ali, i pored toga, u njegovoj sredini nije raslo nikakvo drugo veliko
bilje, samo trava, mahovina i paprati.
Veoma stari prstenovi toliko bi ispostili zemlji te iz sredine da je ono t
onulo i obrazovalo krenjak, koji se punio padzemnim vodama i ki om. Tako se, konano,
krug obrazovan od visokog, starog, tamocrvenog drvea mogao ogledati u mirnoj pov
r ini vode sredi njeg ribnjaka. Sredina prstenova uvek je predstavljala mirno mesto.
Najstariji prstenovi, u ijoj su se sredini nalazili ribnjaci, bili su najti i, naju
dniji.
Hram Palanke nalazio se izvan varo ice u dolini koja se sastojala od jedno
g takvog prstena: etrdeset i est stabala izdizalo je svoja stubasta tela i bronzan
e kro nje oko vodenog kruga iju bi mirnu povr inu ponekad poremetila ki a ili zamaglio
sivi oblak, ili bi je, pak, obasjavala suneva svetlost probijajui se kroz crveno l
i e sa savr eno istog neba. vornovato korenje drvea raslo je i izbijalo ivicom vode, pra
vei sedi ta za one koji su eleli da u samoi razmi ljaju. Samo jedan par aplji iveo je u
rstenu Hrama.

aplja sa Viktorije zapravo nije bila aplja; nije to bila, ak, ni ptica. Za
opisivanje svog novog sveta izgnanici su posedovali samo rei iz starog sveta. Bia
koja su ivela pared malih ribnjaka, imala su noge poput taka, bila su svetlosive b
oje i jela su ribu: to ih je inilo apljama. Prva generacija je znala da nije re o p
ravim apljama, ni pticama, niti reptilima, ni sisarima. Sledea generacija nije zna
la ta ova bia nisu bila, ali je donekle znala ta jesu. Bile su to aplje.
inilo se da ive koliko i drvee. Niko nikada nije video bebu-aplju ili neko n
jeno jaje. Ponekad, aplje su plesale i ukoliko su plesale u paru taj ples se odvi
jao obavijen divljinom noi, nevidljiv za bilo koga. Neujno, ko ate, elegantne aplje pr
avile su gnezda u nanosima crvenog li a izmeu korenja, tragale za vodenim biima u plia
cima ribnjaka i piljile preko vode u ljudska bia svojim velikim, okruglim oima bez
bojnim poput same vode. Nisu pokazivale nikakav strah od oveka, ali nikada mu nis
u dozvolile da im se pribli i.
Stanovnici Viktorije jo nikada nisu pri li blizu nekoj velikoj oblasti na k
ojoj su ivele ivotinje. Najvei biljojed bio je koni, debela spora zverka, slina zecu
, sa finim za titnim ljuskama po itavom telu; najvei grabljivci bile su larve, crven
ooke i o trih zuba, dugake pola metra. Kada bi upale u zamku larve su grizle i greb
ale sve oko sebe u bezumnom besu sve dok ne bi uginule; koniji su odbijali da je
du, legli bi mirno i umirali kada bi ih uhvatio ovek. Bila su to velika morska bia
. Kitolovci su dolazili u zaliv Eho i svakog leta su ih hvatali sebi za hranu. '
Kitolovci6 nisu bili kitolovci, ali ta su ovi monstrumi predstavljali niko nije z
nao. Nikada se nisu pribli avali ribarskim amcima. Ni ivotinje iz ravnica i uma nikad
a se nisu pribli ile oveku. Nisu be ale. Jednostavno su se dr ale na odstojanju. Posmat
rale bi ga izvesno vreme, jasnog pogleda, a onda bi se udaljile, ignori ui stranca.
Jedino su se padavci svetlih krila i mudrija i uop te odluivali da se pribli e o
veku. Stavljeni u kavez, padavci bi savili krila i umirali; ali ako bi im neko o
stavio med moglo se desiti da padavac podigne gnezdo-osmatranicu nalik oljici za v
odu u kojoj je, budui da je bio vodeno bie, spavao. Mudirija i su oigledno verovali u
svoju izuzetnu sposobnost da svakih nekoliko minuta lie na ne to drugo. Ponekad su
pokazivali prijateljsku elju da obleu oko nekog ljudskog bia, ili ak, da sednu na n
jega. Promenljivost njihovih oblika imala je u sebi ne to od sposobnosti aranja pom
ou oiju, mo da hipnoze, i Lev se ponekad pitao da li mudrija i vole da koriste ljudska
bia za uve bavanje svojih trikova na njima. U svakom sluaju, ako bi ga zatvorili u
kavez, mudrija se pretvarao u bezoblinu braon grudvicu nalik hrpici pra ine, i nakon
dva ili tri sata uginuo bi.
Nijedno bie na Viktoriji nije se moglo pripitomiti, nije htelo da ivi sa ov
ekom. Nijedno bie nije elelo ni da mu se pribli i. Sva su izbegavala oveka, izmicala
mu u ume opojnog mirisa, zaklonjene ki om, ili su be ala u duboko more, ili konano, u
smrt. ovek ih nije uop te zanimao. On je za njih bio stranac. Nije im pripadao.
"Imala sam maku", imala je obiaj, veoma davno, Levova baka da pria. "Debelo
g, sivog maora s krznom poput najmek e, najlep e svile. Imao je crne pruge na leima i a
pama, i velike zelene oi. Skoio bi mi u krilo, i stavio svoj nos ispod mog uha, ta
ko da bih mogla da ga ujem, i preo bi, preo - ovako!" Stara gospoa bi napravila du
bok, mekan zvuk hrkanja koji je mali deak slu ao sa dubokim u ivanjem.
" ta bi maak rekao kada je bio gladan, Nano?" zadr avao je dah dok je ekao nje
n odgovor.
"Frrr, frrr!"
Nasmejala bi se, i on bi se nasmejao.
Iza vrata, izvan malih obraenih polja, prostirala se divljina, beskrajan
svet bre uljaka, crvenog li a i izmaglice, pun ti ine. Govoriti, tamo, bez obzira na to
ta je htelo da se ka e, znailo bi rei: ja sam stranac.
"Jednog dana", ree dete, "poi u da istra im ceo svet." Bila je to nova ideja
za njega, koja ga je celog ispunila. Krenuo je da napravi mape, i sve ostalo. Al
i, Nana ga nije slu ala. Imala je tu an izraz lica. Znao je ta treba u takvom trenutk
u da uradi. Pri ao joj je tiho i prislonio nosi uz njen vrat ispod uha, pravei: "frr
r..."
"Je li to moj maor Mino? Zdravo, Mino! Gle", ree, "to nije Mino, ve Ljevu ka!
Kakvo iznenaenje!"
Seo joj je u krilo. Obgrlile su ga njene velike, stare tamnopute ruke. N
a svakom zglobu nosila je narukvicu od finog, crvenog sapunovog kamena. Njen sin

Aleksandar, Sa a, Levov otac, napravio ih je i izrezbario specijalno za nju. "Lis

ice za ruke", rekao je kad joj ih je predao za roendan. "Lisice sa Viktorije, mam
a." I svi odrasli su se nasmejali, ali Nana je imala tu an izraz lica dok se smeja
la.
"Nano. Da li je Mino bilo njegovo ime?"
"Naravno, glupane."
"Ali, za to?"
"Zato to sam ga ja tako nazvala."
"Ali ivotinje nemaju imena."
"Ne. Ovde nemaju."
"Za to nemaju?"
"Zato to ne znamo njihova prava imena", ree baka gledajui napolje preko mal
ih obraenih polja.
"Nano?"
"Da?" uo se meki glas iz toplih grudi na koja se bio naslonio.
"Za ta nisi donela Mina ovde?"
"Nismo mogli ni ta da unesemo u vasionski brod. Ni ta od linih stvari. Nije b
ilo prostora. Ali, u svakom sluaju, Mino je uginuo mnogo pre nego to smo do li. Ja s
am bila dete kada je on bio mae i jo sam bila dete kada je on ostario i umro. Make
ne ive dugo, samo nekoliko godina."
"Ali ljudi du e ive."
"Oh, da, vrlo dugo."
Lev je nastavio da sedi u njenom krilu, pretvarajui se da je maka sivog kr
zna, poput prostirke od pamune vune s njihovog poda, samo topla. "Frrr", ree meko,
dok ga je stara ena dr ala sedei na pragu i gledajui iznad njegove glave u zemlju sv
og izgnanstva.
Dok je sada sedeo na tvrdom prostranom korenu prstenastog drveta na ivic
i Zajednikog Ribnjaka, mislio je o Nani, maki, srebrnoj vodi mirnog jezera, o plan
inama iznad jezera na koje je arko eleo da se ispne, o uspinjanju na planine to su
se nalazile iza ove magle i ki e, o uspinjanju u led i svetlost planinskih vrhova;
mislio je na mnoge stvari, na isuvi e mnogo stvari. Sedeo je mirno, ali njegov du
h nije mogao da miruje. Do ao je ovde zbog ti ine, ali njegov duh je lutao, od pra los
ti do budunosti i nazad. Samo se za trenutak umirio. Jedna aplja je neujno zagazila
u vodu sa udaljene strane ribnjaka, podigav i svoju uzanu glavu i zagledala se u
Leva. Uzvratio joj je pogled i za jedan trenutak ostao zarobljen tim okruglim, p
rozirnim pogledom, beskrajne dubine poput neba bez oblaka; i za trenutak postao
je i sam okrugao, providan, tih, sredi nji trenutak svih trenutaka, veiti trenutak
neme ivotinje.
aplja se okrenula na drugu stranu, savila glavu tra ei ribu u tamnoj vodi.
Lev ustade nastojei da se kree mirno i neujno poput same aplje, i napusti pr
sten, koji je obrazavalo dirvee, pro av i izmeu dva masivna, crvena debla. Bilo je to
kao da se prolazi kroz vrata u jedan sasvim drugaiji prostor. Nisku dolinu obasja
valo je Sunce, nebo je bilo vetrovito i ivopisno; Sunce je bacalo zlatnu svetlost
na krov Hrama crvene boje, koji se nalazio na ju noj strani padine. U Hramu se ve
nalazio veliki broj ljudi, koji su stajali na stepeni tu i tremu razgovarajui meusob
no, i Lev pa uri k njima. Po eleo je da tri, da vie. Ovo nije bilo vreme za utanje. Bil
o je to prvo jutro bitke, poetak pobede.
Andrej mu doviknu: "Hajde! Svi ekaju na Gazda-Lema!"
On se nasmeja i potra; u dva koraka pre ao je est stepenika. "E pa, dobro",
ree, "kakva je to disciplina, gde su vam izme, da li smatra da je tvoj polo aj dastoj
anstven, Seme?" Sem, sme, zdepast mu karac, obuen samo u bele pantalone, dubio je mi
rno na glavi, pored ograde trema.
Elija je otvorio sastanak. Nisu ulazili unutra nego su seli na trem da r
azgovaraju, budui da je suneva svetlost bila vrlo prijatna. Elija je, kao i obino,
bio ozbiljan, ali Levov dolazak oraspolo io je druge i razgovor je bio iv ali o tar.
Smisao sastanka gotovo da je odmah postao jasan. Elija je eleo da jo jedna delegac
ija poe u Grad na razgovor s Gazdama, ali niko drugi nije na to pristao; svi su t
ra ili da se odr i op ti sastanak naroda Palanke. Dogovorili su se da se sastanak odr i
pre nego to zae sunce, i mlai ljudi preuzeli su na sebe obavezu da obaveste udaljen
a sela i farme. Kada se Lev spremio da poe, Sem, koji je sve vreme razgovora dubi

o na glavi, uspravi se jednostavnim ljupkim pokretom i ree, sme ei se, Levu: "Juhuu,
bie to velika bitka."
Lev, iji je um bio zaokupljen stotinama stvari, nasme i se Semu i odjuri.
Kampanja koju je narod Palanke pripremao bila je za njih ne to novo, a ipa
k i ne to poznato. U Palanakoj koli i Hramu, svi su uili o principima i taktikama kam
panje, poznavali su ivote junaka-filozofa, Gandija i Lutera Kinga, istoriju Narod
a Mira, ideje koje su nadahnule te ivote, tu istoriju. U izgnanstvu Narod Mira na
stavio je da ivi prema tim idealima; i sve do sada to su inili uspe no. Odr ali su, na
kraju krajeva, sopstvenu nezavisnost, time to su preuzeli celokupnu brigu o zeml
joradnji u svojoj zajednici i po to su dobrovoljno delili sve proizvode sa Gradom.
Za nadoknadu; Grad ih je snabdevao alatom i ma inerijama koje su se pravile u vla
dinim livnicama, ribom koju je lovila gradska flota i raznim drugim proizvodima
koje je, po to je prvi bio osnovan, Grad mogao lak e da proizvede. Bio je to dogovor
kojim su obe strane bile zadovoljne.
Ali, postepeno, uslovi trgovine postajali su sve vi e nejednaki. Palanani s
u gajili biljke od kojih su se dobijali pamuk i vuna, kao i drvee od koga se prav
ila svila, odnosili su sirov materijal u gradske fabrike na sukanje i tkanje. Al
i fabrike su bile vrlo stare; kada su Palananima bili potrebni materijali, vi e im
se isplatilo da ih sami predu i tkaju. Sve e i su ene ribe koje su oekivali iz Grada
nisu stizale. Lo ulov, objasnio je Savet. Alatke nisu bile zamenjivane. Grad je p
ravio alat za farmere; po to zemljoradnici ne postupaju pa ljivo s oruem, morae sami d
a ga zamene, rekao je Savet. Tako je to teklo, dovoljno sporo da ne izbije nikak
va kriza. Narod Palanke pravio je kompromise, nalazio opravdanja, popu tao. Deca i
unuad prvih izgnanika, koji su sada bili odrasli mu karci i ene, nikada nisu videli
kako izgledaju primena i tehnika napada i otpora, to je predstavljalo vezivnu sn
agu njihovog zajedni tva.
Ali oni su stekli znanje o toj tehnici, o njenom duhu, motivima i pravil
ima. Oni su je nauili i primenjivali u beznaajnim konfliktima u samoj Palanci. Ima
li su prilike da vide kako njihovi odrasli lanovi re avaju probleme i nesuglasice,
ponekad strasnom diskusijom, a ponekad pomou gotovo preutne saglasnosti. Nauili su
da u sastancima tra e smisao, ne da slu aju one koji su najbuniji, bilo da je pokorno
st bila nu na i ispravna ili neumesna i pogre na. Nauili su da in nasilja jeste izraz
slabosti, i da duhovna snaga le i u nepokolebljivoj doslednosti.
Konano, verovali su u sve to, kao to su verovali da su sve to nauili izvan
svake prisile ili sumnje. Niko od njih ne bi pribegao nasilju, ni pred kakvim pr
ovokacijama. Verovali su u svoja uverenja i stoga su bili jaki.
"Nee biti lako ovog puta", rekla im je Vera, pre nego to su ona i ostali p
o li u Grad. "Znajte da nee biti lako."
Potvrdno su klimnuli glavom, sme ei se i hrabrei je. Naravno da nee biti jedn
ostavno. Lake pobede nisu ni vredne pobeivanja.
Dok je i ao od farme do farme jugozapadno od Palanke, Lev je pozivao ljude
da dou na veliki skup i odgovarao na njihova pitanja o Veri i drugim taocima. Ne
ki su se pla ili onog to bi ljudi iz Grada mogli da preduzmu kao sledee, i Lev ree: "
Da, u stanju su da uine i ne to gore nego to je zadr avanje talaca. Ne mo emo oekivati od
njih da se jednostavno slo e s nama, kada se mi ne sla emo s njima. Ali mi smo spre
mni za borbu."
"Ipak, kada se bore oni upotrebljavaju no eve - a tamo se nalazi i ono mes
to gde biuju, znate", ree jedna ena spu tajui ton. "Gde ka njavaju svoje lopove i..." Ni
je dovr ila. Svima je bilo neugodno i oseali su se postieni pri pomenu tog mesta.
"Oni su upali u zamku nasilja koje ih je i dovelo dovde", rekao je Lev.
"Mi nismo. Ako ostanemo vrsti, svi koliko nas ima, shvatie na u snagu; videe da je vea
od njihove. Poee da nas slu aju. I da se bore za slobodu, sopstvenu." Njegovo lice
i glas bili su tako vedri da su farmeri mogli da osete kako govori pravu istinu,
i poinjali su da se raduju buduem sukobu sa Gradom umesto da ga se pla e. Dva brata
koja su dobili imena iz vremena Dugog Mar a, Lion i Pamplona, postali su naroito v
redni; Pamplona, koji je bio doista prostodu an, pratio je Leva od farme do farme,
tako da je do kraja jutra jo deset puta mogao da uje planove za pru anje otpora.
Poslepodne Lev je radio sa svojim ocem i druge tri porodice koje su obrai
vale njihovo pirinano polje, po to je do lo vreme za poslednju etvu koja se morala oba
viti bez obzira na druga zbivanja. Kada je do lo vreme za veeru, otac je po ao s jedn

om od tih porodica da jede; Lev je oti ao sa Ju nim Vetrom. Ona be e napustila kuu svoj
e majke i ivela je sama u maloj kuici zapadno od varo i koju su ona i Timo sagradili
kada su se venali. Kuica je stajala usamljena, meu poljima, iako se mogla videti i
z najbli e grupe kua koje su le ale izvan Palanke. Lev, ili Andrej, ili Martinova ena
Italija, ili sve troje, esto su dolazili kod nje na veeru, nosei sa sobom pone to da
podele sa Ju nim Vetrom. Ona i Lev jeli su zajedno, sedei na pragu, po to je bilo bla
go, zlatno avgustovsko poslepodne, a zatim su zajedno po li u Hram, gde se ve be e ok
upilo dvesta ili trista ljudi, a svakog minuta pristizalo ih je jo vi e.
Svi su znali za razlog svog dolaska: da se meusobno ponovo uvere kako su
jedinstveni, i da se dogovore o sledeem postupku. Duh okupljanja bio je praznian i
pomalo pro et ushienjem. Ljudi su stajali na pragu i svi su, na jedan ili drugi nai
n, govorili isto: "Ne idemo da se predamo; neemo dopustiti da zadr e na e taoce!" Kad
a je Lev progovorio radosno su ga pozdravili: bio je on unuk velikog ulca koji je
predvodio Dugi Mar , istra iva divljine i op ti miljenik u svakom sluaju. Klicanje je p
restalo, u okupljenom narodu koji je sada ve brojao preko hiljadu ljudi, nastao j
e mir. Pribli avala se no, a svetiljke na tremu Hrama, koje je snabdevao strujom va
ro ki generator, slabo su gorele tako da je bilo te ko videti ta se de ava na kraju gom
ile. Izgledalo je da se kroz narod probija nekakav nizak, masivan, crni predmet.
Kada se prili io tremu videlo se da je re o grupi mu karaca, o jednoj trupi stra ara i
z Grada, koja se kretala kao neprobojan blok. Blok je imao glas: "Okupljeni... r
ed... bol..." bilo je sve to se uop te moglo raspoznati, po to je svako iz mase posta
vio neko pitanje nezadovoljstva. Lev, koji je stajao ispod jedne svetiljke, zamo
li za ti inu, i po to se gomila uti ala, zauo se sna an glas:
"Masovna okupljanja su zabranjena, gomila se mora razii. Masovna okupljan
ja zabranjena su prema nareenju Vrhovnog Saveta pod pretnjom hap enja i ka njavanja.
Smesta se raziite i poite svojim kuama!"
"Neemo", reko e ljudi; "za to bismo se razi li? Kakvo oni imaju pravo?"
"Poite svojim kuama!"
"Hajde, dosta!"
"Hajde, umirite se!" zagrmeo je Andrej, glasom za koji niko nije znao da
ga poseduje. Kada su se ponovo umirili on se obrati Levu na svoj uobiajen nerazg
avetan nain: "Hajde govori."
"Ova delegacija iz Grada ima prava da govari", ree Lev glasno i razgovetn
o. "I da bude saslu ana. A kad budemo uli ta ka u, moi emo da se suprotstavimo, ali zapa
mtite da smo odluili da nas ne dozvolimo da nas isprovociraju nikakvo delo i nika
kva re. Ljudima koji su do li meu nas ne nudimo ni ljutnju ni uvrede. Ono to im mi nu
dimo jeste prijateljstvo i istinoljubivost!"
Pogledao je u stra are, a oficir je istim nestrpljivim glasom smesta ponov
io nareenje da se skup razie. Kada je zavr io, nastupila je ti ina. Muk je patrajao. N
iko ni ta nije rekao. Niko se nije pokrenuo.
"Hajde, krei", viknuo je oficir, podigav i glas, "kreite, razilazite se, odl
azite svojim kuama!"
Lev i Andrej se pogleda e, prekrsti e ruke i sedo e.
Nepokolebljivi, koji se nalazio gore na tremu, takoe sede; a za njim i Ju n
i Vetar, Elija, Sem, D ul, i drugi. Svi ljudi, koji su se nalazili okupljeni na me
stu za sastanak, poeli su da se spu taju u sedei stav. Bio je to udan prizor meu leluj
avim senkama, pri ukastoj slaboj svetlosti. Neka se deca zasmeja e. Kroz pola minuta
svi su sedeli. Niko nije ostao na nogama osim trupe stra ara, dvadesetorice ljudi
koji su stajali zbijeni jedan uz drugog.
"Bili ste upozoreni", viknuo je oficir, a glas mu je istovremeno zvuao sa
mopouzdano i zbunjeno. Bilo je oito da nije siguran ta treba da radi s ovim ljudim
a koji su sada utei sedeli na zemlji, gledajui u njega s izrazima miroljubive radoz
nalosti, kao da su deca na predstavi lutkarskog pozori ta gde je on sam predstavlj
ao jednu takvu marionetu. "Ustanite i raziite se, ili u poeti sa hap enjem!"
Niko ni ta ne ree.
"Dobro, uhapsiu tri... dvadeset najbli ih. Ustanite. Vi, ustajte!"
Ljudi kojima se stra ar obraao ili na koje je pokazivao rukom ustali su i s
tali mirno. "Da li i moja ena mo e da poe s nama?" upita tihim glasom jedan ovek stra a
ra, ne elei da prekine veliko duboko utanje okupljene gomile.
"Nikakvih masovnih okupljanja bilo kakve vrste ne sme vi e biti. Po nareenj

u Saveta!" prodera se stra ar, i povede svoje ljude ispred grupe od dvadeset i pet
Palanana. Oni uskoro nestado e u mraku, gde elektrino osvetljenje nije vi e dopiralo.
Iza njih ostala je gomila u dubokom muku. Jedan glas podi e se iz grupe pe
vajui. Pridru i e mu se drugi glasovi, u poetku tiho. Bila je to stara pesma, iz doba
Dugog Mar a na Zemlji.
"O kad stignemo,
o kad stignemo u slobodnu zemlju
sagradiemo Grad,
o kad stignemo..."
Kako je grupa stra ara i uhap enika odmicala u mrak pevanje se, iza njih, ni
je ulo slabije ve je postajalo sve jasnije i jae, kao da se stotine glasova ujedini
lo u jedan jedini koji se prostirao iznad tamne mirne zemlje izmeu Palanke i grad
a Viktorije.
Dvadeset i petoro ljudi koje je stra a uhapsila, ili koji su dobrovoljno p
ro li s njom, vratili su se u Palanku kasno sledeeg dana. Tamo su ih preko noi smest
ili u jedno stovari te, verovatno zato to u Gradskom zatvoru nije bilo dovoljno mes
ta za toliko osoba, od kojih su esnaestoro bile ene i deca. Poslepodne je odr ano sue
nje, rekli su, nakon koga im je reeno da idu kui. "Ali, moraemo da platimo kaznu",
rekao je stari Pamplona va no.
Pamplonin brat, Lion, bio je uspe an vrtlar, ali Pamplona, spor i bole ljiv,
nikada ni u emu nije bio naroito uspe an. Ovo je bio trenutak njegove slave. Bio je
u zatvoru, ba kao i Gandi, kao ulc, ba kao na Zemlji. Bio je heroj, i ushien zbog t
oga.
"Kaznu?" upitao je Andrej s nevericom. "Novac? Oni znaju da mi ne upotre
bljavamo njihove novanice..."
"Kazna", objasnio je Pamplona, mirno prelazei preko Andrejeve neverice, "
sastoji se u tome to emo morati da radimo dvadeset dana na njihovoj novoj farmi."
"Kakvoj novoj farmi?"
"Na nekoj vrsti nove farme koju Gazde planiraju da naprave."
"Gazde se spremaju da preu u zemljoradnike?" Svi se nasmeja e.
"Bilo bi im najbolje da to uine, ako ele da jedu", ree jedna ena.
" ta e biti ako ne odete da radite na toj novoj farmi?"
"Ne znam", ree Pamplona zbuniv i se. "Niko nam nije rekao. Od nas se nije t
ra ilo da govorimo. Bilo je to suenje, s pravim sudijom. Samo je on govorio."
"Ko je bio sudija?"
"Makmilan."
"Mladi Makmilan?"
"Ne, stari, savetnik. Mada se i mladi nalazio tamo. To je jedan krupan ov
ek! Kao drvo! I sve se vreme sme kao. Fini, mladi."
Stigao je Lev, trei, po to je upravo dobio vest o povratku zatvorenika. Iz u
zbuene grupe to se be e skupila na ulici da bi po elela dobrodo licu zatvorenicima, Lev
zagrli prve na koje je nai ao. "Vratili ste se, vratili... svi?"
"Da, da, svi su se vratili, mo e sada da ide da veera !"
"Drugi, Hari i Vera..."
"Ne, oni se nisu vratili. Nisu ih videli."
"Ali vi svi... nisu vas povredili?"
"Lev je rekao da nee moi ni ta da jede dok se vi ne vratite, gladovao je."
"Dobro smo, idi pojedi ne to za veeru, kakvu to glupost ini ?"
"Jesu li dobro postupali s vama?"
"Kao sa gostima", potvrdio je stari Pamplona. "Pa mi smo svi braa. Zar ni
je tako? Dali su nam i ukusan, obilan doruak."
"Na sopstveni pirina, koji mi uzgajamo, eto ta su nam dali! Divni domaini! Z
akljuaju svoje goste u kolibu u kojoj vlada mrkli mrak, a ledenu kao smrznuta ka a.
.. Svaka me kost boli i hou da se okupam, svaki od onih stra ara bio je pun va iju, v
idela sam jednu tano na njegovom vratu, onog to me je uhapsio... va ka je bila veliin
e tvog nokta, uff, hou smesta da se okupam!" Bila je to Kira, sna na vesela ena koja
je u kala pri govoru zato to je izgubila dva prednja zuba; govorila je kako joj zub
i ne nedostaju i svi su ve bili navikli na njen nain govora. "Ko e da me primi na p
renoi te? Neu da pe aim do kue ak u Istono Selo dok me svaka kost boli a desetine va ij
i mi niz kimu!" Petoro ili estoro ljudi odmah joj je ponudilo kupanje, krevet i hr

anu. Svi osloboeni zatvorenici bili su zbrinuti i samo se o njima sada vodilo raun
a. Lev i Andrej odo e niz malu uzanu ulicu koja je vodila do Levove kue. Izvesno vr
eme i li su utei.
"Hvala bogu!" ree Lev.
"Da. Hvala bogu. Vratili su se; pomoglo je. Da su se samo Vera, Jan i os
tali vratili s njima!"
"Za njih ne brinem. Ali ova grupa... Niko od njih nije bio spreman, nisu
prethodno razmi ljali o ovome, nisu se ranije pripremili za hap enje. Pla io sam se d
a e ih to uvrediti, bojao sam se da e se upla iti, naljutiti. Mi smo bili odgovorni,
jer mi smo doveli do toga da svi sednu u znak protesta. Zbog nas su uhap eni. Ali
, izdr ali su: nisu se upla ili, nisu se borili, bili su nepokolebljivi!" Levu zadrh
ta glas. "Bila je to moja odgovornost?"
"Zajednika", ree Andrej. "Nismo ih mi poslali, niti si ih ti poslao, oni s
u sami po li. Izabrali su da pou. Prestani da se sekira . Mora da jede . Sa a!" Nalazili s
u se pred ulazom u kuu. "Nateraj ovog oveka da jede. Oni su nahranili njegove zatv
orenike, sada ti nahrani njega."
Sa a, koji je sedeo pored ognji ta istei ga od pepela, baci pogled prema njima
; brkovi kao i obrve iznad njegovih duboko usaenih oiju, podrhtavali su. "Ko mo e na
terati mog sina da ini ono to sam ne eli?" ree. "Ako eli da jede, zna gde se nalazi in
ija sa supom."
5.
Senjor Savetnik Falko priredio je veernji prijem.
Najvei deo prijema proveo je alei to ga je uop te priredio.
Trebalo je da to bude prijem u starom stilu u stilu Starog sveta, sa pet
poslu enja, s obaveznom sveanom garderobom, odgovarajuom konverzacijom i muzikom na
kon veere. Stari ljudi stigli su u zakazani as, svako u pratnji svoje ene i jedne i
li dve neudate keri. Neki mlai ljudi, kakav je mladi Helder, takoe su stigli na vre
me, sa svojim suprugama. ene su stajale oko kamina, na jednom kraju dvorane Kue Fa
lko, u dugakim haljinama, s nakitom, i askale; mu karci su stajali oko kamina na dru
gom kraju dvorane u svojim najboljim crnim odelima i razgovarali. Izgledalo je d
a se sve odvija kako treba, upravo onako kako se odvijalo kada je deda, Savetnik
Falko, Don Ramon, prireivao veernje prijeme, upravo poput nekada njih prijema na Ze
mlji, kako je Don Ramon esto govorio sa zadovoljstvom i ponosom, jer je, konano nj
egov otac Don Luis bio roen na Zemlji i bio najpoznatiji ovek u Rio de aneiru.
Ali neki gosti nisu do li na vreme. Vreme je prolazilo, a oni i dalje nisu
stizali. Savetnika Falka pozvala je kerka da doe u kujnu; kuvarovo lice imalo je
tragian izraz, propa e izvrsna veera. Na Falkovu komandu u dvoranu je iznesen i posta
vljen veliki sto, gosti su seli, prvo jelo je servirano, pojedeno, sto je ra i en, dru
go jelo je servirano i tada, tek tada, u li su mladi Makmilan, mladi Markes, mladi
Vejler, slobodno i lako, bez izvinjenja i, to je bilo jo gore, sa itavom grupom sv
ojih prijatelja, koji nisu bili pozvani: sedmoricom ili osmoricom krupnih veselj
aka koji su za pojasevima nosili bieve a na glavi e ire sa irokim obodom, koje nisu o
stavili na ulazu; u li su u prljavim izmama, unosei mnogo bunog, nepristojnog razgovo
ra. Trebalo je u zbijenom prostoru za stolom pronai mesta za ove nepozvane prido li
ce. Mladii su ve pili pre nego to su stigli i sada su nastavili da ispijaju Falkovo
najbolje svetlo pivo. tipkali su ensku poslugu, ali na dame nisu obraali nikakvu p
a nju. Dovikivali su se preko stola i sadr aj iz nosa istresali u ra irene salvete. Ka
da je stigao najznaajniji trenutak veere, poslu enje od mesa, peenje od kunia - Falko
je bio unajmio deset lovaca na nedelju dana kako bi obezbedio ovakav luksuz - za
kasneli gosti toliko su prepunili svoje tanjire da za druge nije ostala mnogo i
niko od onih sa zaelja stola nije uop te dobio meso. Ista stvar dogodila se sa dese
rtom - me anim pudingom od korena tirka, kuvanog voa i nektara. Nekolicina mladia gra
bila je prstima puding iz inija.
Falko je dao znak svojoj kerki, koja se nalazila na kraju stola, i ona je
povela etiri dame u ba tensku dnevnu sobu iza kue. To je mladie jo vi e oslobodilo da g
alame, pljuju, podriguju, psuju, i da se opijaju do besvesti. Male a ice za rakiju,
po kojoj je Kua Falko bila uvena, ispijane su kao da je u pitanju voda, i mladii s
u vikali na zbunjenu poslugu da ih ponovo napuni. Nekima od drugih mladih ljudi,
i nekima od starijih, dapadalo se ovo prostako pona anje ili su mo da mislili da se

tako treba pona ati na prijemu, te su u ivali u svemu. Stari Helder se tako opio da
je oti ao u o ak da povraa, ali se potom vratio za sto i ponovo poeo da pije.
Falko i nekolicina njegovih bliskih prijatelja, stari Markez, Burnije i
doktor, povukli su se do kamina i poku ali da razgovaraju; ali galama oko velikog
stola bila je zaglu ujua. Neki su plesali, neki su se svaali; muziari koji su prestal
i da sviraju nakon veere pome ali su se sa gostima i pili su kao smukovi; mladi Mar
kez stavio je jednu servirku u krilo, a ona je tu sedela bledei, cvilei i mrmljajui
: "Oh, Gospode! Oh, Gospode!"
"Vrlo veseo prijem, Luis", ree stari Burnije, nakon jedne naroito zaglu ujue
provale pesme i vriske.
Falko je sve vreme ostao stalo en; kad je odgovorio lice mu je bilo mirno:
"Dokaz na e degeneracije."
"Mladi ljudi nisu navikli na takve zabave. Samo Kua Falko zna kako da pri
redi prijem u starom stilu, u pravom zemaljskom stilu."
"Oni su degenerisani", ree Falko.
Njegov dever, Kuper, ovek ezdesetih godina, klimnu glavom. "Izgubili smo s
til Zemlje."
"Ni najmanje", ree ovek iza njih. Svi se okrenu e. Bio je to Herman Makmilan
, jedan od onih koji su kasno stigli; on je neumereno pio i vikao sa ostalima, a
li sada nije pokazivao nikakve znake pijanstva osim to je njegovo privlano mlado l
ice bilo ne to malo vi e zajapureno. "ini mi se, gospodo, da ponovo otkrivamo stil Ze
mlje. Ko su, konano, bili na i preci koji su do li iz Starog sveta? To nisu bili slab
i, skromni ljudi, zar ne? Ve hrabri, veliki, jaki mu karci, koji su znali da ive. Pl
anovi, zakoni, pravila, maniri, ta e nama sve to? Jesmo li mi sluge, ene? ega se pla i
mo? Mi smo mu karci, slobodni mu karci, gospodari itavog sveta. Vreme je da toga post
anemo svesni jednom zauvek. Tako stvari stoje, gospodo." Sme kao se nadmeno, pa ip
ak i dalje savr eno vladajui sobom.
Falko je bio impresioniran. Mo da ovaj brodolom od veera njeg prijema mo e i da
poslu i neemu, na kraju krajeva. Ovaj mladi Makmilan, koji nikada nije liio ni na ta
drugo osim na lepu mi iavu ivotinju, moguu buduu enidbenu priliku za Luz Marinu, pokaz
uje istovremeno i snagu, i volju, i inteligenciju, glavne odlike mu karca. "Sla em s
e s tobom, Don Hermane", ree. "Ali mogu da se slo im s tobom jedino zato to smo i ti
i ja jo u stanju da razgovaramo. Za razliku od veine na ih prijatelja tamo. Mu karac
mora biti u stanju da istovremeno pije i razmi lja. Po to se ini da si jedino ti od m
ladih ljudi u mogunosti da ini oboje, reci mi: ta misli povodom moje ideje o pravlje
nju latifundije?"
"Velike farme, mislite?"
"Da. Velike farme. Prostrana polja s jednogodi njim prinosom, to bi bilo na
jpraktinije. Moja je ideja da upravitelje izaberemo izmeu na ih najboljih mladia; da
svakom od njih dam jednu veliku oblast kojom e rukovoditi, jedno imanje, i dovolj
no seljaka da ga obrauju; i da im dozvolim da po sopstvenoj elji upravljaju ovom z
emljom. Tako e biti proizvedeno vi e hrane. Vi ak stanovni tva u Palanci bie uposlen, i
dr an pod kontrolom, kako bi se spreio svaki dalji razgovor o nezavisnosti i novim
kolonijama. A sledea generacija gradskih mu karaca ukljuie izvestan broj velikih pose
dnika imanja, ime e se pro iriti na a klasa. Dovoljno dugo smo se dr ali jedni drugih zb
og moi. Vreme je, kao to si rekao, da se ra irimo, da iskoristimo na u slobodu, da pos
tanemo gospodari ovog na eg bogatog sveta."
Herman Makmilan je slu ao, sme kajui se. Na njegovim lepo uoblienim usnama got
ovo stalno lebdeo je osmeh.
"Nije lo a ideja", ree. "To uop te nije lo a ideja, Senjor Savetnie."
Falko je podnosio pokroviteljski ton Hermana Makmilana zato to je do ao do
zakljuka kako je to ovek od kojeg bi mogao imati koristi.
"Razmisli o tome", ree. "Kako bi se to tebi lino dopadalo?"
Znao je da mladi Makmilan upravo to i ini. "Kako bi ti se dopadalo da pos
eduje jedno takvo imanje, Don Hermane? Jedno malo... kako se ono ka e, to je stara
zemaljska re..."
"Kraljevstvo", dapuni ga stari Burnije.
"Da. Malo sopstveno kraljevstvo. Kako ti se to dopada?" Govorio je laska
vim tonom i Herman Makmilan oseti kako u njemu raste samoljublje. U oseanju sopst
vene va nosti, razmi ljao je Falko, uvek ima mesta za jo malo takvog oseanja.

"Ne zvui lo e", ree Makmilan, klimajui potvrdno glavom.

"Da bismo sproveli takav plan, potrebni su nam velika energija i intelig
encija vas mladih ljudi. Organizovanje posla na novoj farmi uvek je bio dug i sp
or posao. Prinudni rad jedini je nain da se veliki prostori brzo ra iste. Ukoliko se
ovaj proces u Palanci produ i, biemo primorani da veinu seljakih pobuna osudimo na p
risilan rad. Ali po to se njihove pobune sastoje od samih rei bez ikakve akcije, mo d
a emo morati da ih izazovemo, da upotrebimo bi kako bismo ih naterali da se bore,
mo da emo morati da ih navedemo na pobunu, shvata ? Kako ti gleda na ovakvu vrstu akci
je?"
"Raduje me, Senjor. ivot je ovde dosadan. Akcija je ono to nam treba."
Akcija je, razmi ljao je Falko, ono to i ja elim. Voleo bih, recimo, da ovom
mladom poltronu izbijem zube. Ali, on e mi biti od koristi, a ja u ga iskoristiti
. I nasme i se zadovoljno.
"To sam eleo da ujem! Slu aj, Don Hermane, ti ima uticaja na mlade ljude - to
je uroeni dar za vostvo. Reci mi sad, ta misli o sledeem. Na e regularne stra e prilin
u odane, ali one su sastavljene od priprostih ljudi, koje trikovi naroda Palanke
mogu lako da zbune. Da bismo ih vodili potrebna nam je trupa elitnih vojnika, m
ladih aristokrata, hrabrih, inteligentnih i dobro uve banih. Mu karci koji vole borb
u, poput na ih dobrih predaka sa Zemlje. Da li misli da se takva trupa mo e obrazovat
i i uve bati? ta predla e u vezi s tim?"
"Sve to vam je potrebno jeste voa", ree Herman Makmilan bez oklevanja. "Ja
bih mogao da uve bam takvu trupu za nedelju ili dve dana."
Nakon te noi, mladi Makmilan postao je est posetilac Kue Falko: dolazio je
u nju makar jedanput dnevno na razgovor sa Savetnikom. Svaki put kad bi se Luz n
alazila u prednjem delu kue inilo joj se da je tu i Makmilan; poela je stoga da sve
vi e vremena provodi u sopstvenoj sobi, na mansardi, ili u ba tenskoj dnevnoj sobi.
Uvek je izbegavala Hermana Makmilana, ne zato to joj se on nije dopadao, bilo je
nemogue da joj se ne svia neko ko je toliko privlaan, ve stoga to ju je poni avalo saz
nanje da e svako, videv i Luz i Hermana kako razgovaraju, pomisliti i rei: "Ah, da,
oni e se uskoro venati." eleo to ili ne, on je stalno nosio u sebi ideju da e se ona
udati za njega, primoravajui i nju na taj nain da o tome misli; a po to nije elela d
a o tome razmi lja, uvek je bila veoma stidljiva pred njim. Poslednjih dana bilo j
e isto osim to je, viajui ga esto kao da je lan kue, shvatila - mada je to bilo porazn
o i tu no saznanje - da se ak ni vrlo zgodan mu karac ne mora voleti.
U ao je u zadnju dnevnu sobu bez kucanja, zastao u dovratku: privlana i sna n
a figura obuena u pripijenu tuniku s opasaem. Obuhvatio je pogledom sobu koja je s
vojim prednjim delom gledala na prostranu sredi nju ba tu oko koje je bio ozidan zad
nji deo kue. Ba tenska vrata bila su otvorena i zvuk fine, blage ki e, koja je rominj
ala po stazama i bunovima ba te, ispunjavao je sobu mirom.
"Tu se, dakle, krije ", ree.
Luz je ustala kada se on pojavio. Bila je obuena u suknju od domaeg platna
i belu iroku ko ulju koja je svetlucala na prigu enoj svetlosti. Iza nje, u senci, s
edela je jo jedna ena koja je prela pomou vretena.
"Uvek se ovde krije ?" ponovio je Herman. Nije ulazio dublje u sobu, verov
atno oekujui da bude pozvan unutra, a mo da i stoga to je i sam bio svestan privlanog
utiska koji je ostavljao njegov lik uokviren dovratkom.
"Dobar dan, Don Hermane. Tra ite mog oca?"
"Upravo sam razgovarao s njim."
Luz potvrdno klimnu glavom. Iako je bila radoznala da sazna o emu su Herm
an i njen otac razgovarali do ovog doba, svakako da nije imala nameru da se rasp
ituje o tome. Mladi je u ao u sobu i stao ispred Luz, gledajui je sa superiornim osm
ehom na licu. Pribli io joj se sasvim, uzeo njenu ruku, prineo je svojim usnama i
poljubio. Luz se tr e, s oseanjem neprijatnosti. "To je glup obiaj", ree okrenuv i se o
d njega.
"Svi obiaji su glupi. Ali stari narodi ne mogu da ive bez njih, eh? Oni mi
sle da bi se pri tom svet raspao. Rukoljub, klanjanje, senjor ovo, i senjora ono
, kako se to inilo u Starom svetu, istoriji, knjigama... ubre... zar ne?"
Luz se nasmeja uprkos svemu. Bilo je dobro uti kako Herman kao pravu glup

ost otpisuje stvari koje su je toliko optereivale i muile u ivotu.

"Crne Stra e vrlo dobro napreduju", ree. "Mora doi da vidi kako ve bamo. Doi sut
a ujutru."
"Kakve Crne Stra e?" upita ona prezrivo, sedajui i uzimajui ponovo u ruke sv
oj rad, pare tkanine od kojeg je, za etvrto dete to ga je oekivala Eva, ila kapicu. U
tome je bila nevolja s Hermanom: ako bi mu se samo jednom osmehnuli, rekli ne to
iskreno ili pokazali da mu se divimo, on bi odmah navalio da iskoristi svoju pre
dnost i morali ste da ga ukorite.
"Moja mala armija", odgovorio je. " ta je to?" Seo je pored nje na sedi te o
d pletenog prua. Nije bilo dovoljno prostora za njegovo veliko i njeno vitko telo
. Ona povue suknju na koju je on seo. "Kapica", ree, nastojei da suzbije bes koji j
e navirao u njoj. "Za Evitinu bebu."
"Oh, Bo e, da; kako je to plodna devojka! Aldo ve ima punu kuu dece. Mi ne u
zimamo o enjene ljude u stra u. To je fin skup mladia. Trebalo bi da doe da ih vidi ."
Luz je napravila mikroskopski mali zavr ni vor, i ni ta nije odgovorila.
"Bio sam izvan grada da pregledam svoju zemlju. Zato jue nisam dolazio ov
de."
"Nisam primetila", ree Luz.
"I ao sam da odaberem zemlju za svoje imanje. Onu dolinu koja se nalazi do
le na vodeniarskoj reci. Bie to dobra zemlja, kada se jednom dovede u red. Moja kua
bie sagraena na vrhu brda. Smesta sam shvatio koje e to mesto biti. Bie to velika k
ua, poput ove, ali vea, na dva sprata, okru ena tremovima sa svih strana, ambarima,
kovanicom i slinim stvarima. Zatim, dole u dolini, blizu reke, nalazie se seljake ko
libe koje u moi da nadgledam odozgo. Pirina u gajiti na movarnom tlu tamo gde se reka
iri ka dnu doline. Vonjaci e se nalaziti na padinama bre uljaka - drvo za svilu i voe
. Trgovau jednim delom ume, a drugi deo sauvau za lov na konije. Bie to divno mesto,
pravo kraljevstvo. Poi sa mnom da ga vidi kad sledei put budem i ao tamo. Poslau mali
fijaker iz Kue Makmilan. Mesto je suvi e daleko da bi devojka i la pe ke do njega. Obav
ezno mora da ga vidi ."
"Zbog ega?"
"Dopa e ti se", ree Herman s apsolutnom sigurno u. "Kako bi ti se dapadalo da l
ino poseduje takvo imanje? Da poseduje sve to sam ti opisao. Veliku kuu, mno tvo poslug
e. Svoje sopstveno kraljevstvo."
" ene nisu kraljevi", ree Luz. Savila je glavu nad svojim runim radom. Svetl
ost je sada doista bila suvi e mutna za ivenje, ali to joj je bio dobar izgovor da
ne gleda u Hermana. On je nastavio da je posmatra, prodorno i s napetim i bezizr
a ajnim izrazom lica; oi su mu bile tamnije nego obino i prestao je da se sme ka. Ali
iznenada usta mu se otvori e i on se nasmeja: "Ha, ha!" suvi e tur smeh za tako velik
og oveka. "Ne. Uvek je isto, ene imaju svoj nain da dobiju ono to ele, zar ne, mala m
oja Luz?"
Ona se jo vi e savi napred i ni ta ne odgovori.
Herman je pribli io svoje lice njenom i pro aputao: "Oslobodi se starice."
" ta si rekao?" upita Luz sasvim narmalnim glasom. "Oslobodi se nje", pono
vi Herman, pokazav i neprimetno u pravcu ene.
Luz pa ljivo zabode iglu na svoje mesto, zamota svoj rad i ustade. "Izvini
te me, Don Hermane, moram da poem ne to da ka em kuvaru", rekla je i iza la napolje. Dr
uga je ena sedela mirno, za preslicom. Herman je sedeo jo koji minut, grizui usne;
onda se nasme io, ustao i non alantno iza ao napolje, zadenuv i palac za opasa.
Kroz etvrt sata Luz pogleda u otvorena vrata kroz koja je malopre iza la i
po to nije videla Hermana Makmilana vrati se u sobu. "Taj ljigavac", ree i pljunu n
a pod.
"On je veoma zgodan", ree Vera izvlaei poslednju traku svile i brzo je poto
m namotavajui na kalem, spustiv i vreteno uz svoje krilo.
"Veoma", ree Luz. Pokupila je pa ljivo malopre zamotanu kapicu za bebu na k
ojoj je radila, pogledala u nju, skupila je u loptu i zavitlala preko sobe. "Pro
kletnik", ree.
"Tebe ljuti nain na koji on razgovara s tobom", ree Vera, poluupitno.
"Nain na koji govori, na koji izgleda, nain na koji sedi, na koji... uhh,
uhh, uhh! Moja mala armija, moja velika kua, moja posluga, moji seljaci, moja mal
a Luz. Da sam mu ko udarala bih njegovom glavom o zid dok mu ne ispadnu svi ti vel

iki zubi."
Vera se nasmeja. Nije se esto smejala, to je obino inila samo kada bi bila
iznenaena. "Ne, ne bi ti to uinila!"
"Bih. Ubila bih ga."
"Oh, ne. Ne bi ti to uinila. Jer kada bi ti bila mu ko znala bi da si sna na
kolika i on, ili jo sna nija, i stoga ne bi morala da to dokazuje . Nevolja je biti en
a, ovde, gde ti stalno govore kako si slaba da im to na kraju i poveruje . Kako je
bilo sme no kada je rekao da su Ju ne doline suvi e udaljene da bi devojka do njih mo
gla da pe ai! Oko dvanaest kilometara!"
"Nikada nisam prepe aila toliku razdaljinu. Verovatno ni upola od toga."
"Pa, upravo to hou da ka em. Ka u ti da si slaba i bespomona. I ako im poveruj
e , onda poludi i eli da napada ljude."
"Da, to elim", ree Luz, okrenuv i se od Vere. " elim da napadam ljude. elim i v
erovatno u to i uraditi."
Vera je sedela mirno, gledajui gore u devojku. "Da." Govorila je ne to ozbi
ljnijim glasom. "Ako se uda za ovakvog oveka i ivi njegovim ivotom, onda se sla em. Ne
mora doista eleti da povredi ljude, ali e to uiniti."
Luz je zaprepa eno pogleda. "To je gnusno", ree konano. "Gnusno! Rei to na tak
av nain. Da nemam nikakvog izbora, da u morati da napadam ljude, da ak nije bitno ta
lino elim."
"Naravno da je va no ono to sama eli ."
"Nije. U tome je sav problem."
"Va no je. I u tome je itava stvar. Ti bira , ti odluuje hoe li ili nee izabra
oju sopstvenu sudbinu."
Luz je ostala jo koji minut u istom polo aju, ukoeno gledajui u Veru. Obrazi
su joj jo bili za areni od besa, ali obrve joj nisu bile spu tene u ravnu liniju; bil
e su uzdignute kao u uenju ili u strahu, kao da se ne to neoekivano ispreilo pred njom
.
Pokrenula se neodluno, zatim je brzo iza la kroz otvorena vrata u ba tu koja
se nalazila u samom centru kue.
Oseti na licu ne an dodir retke ki e.
Ki ne kapi su padale u mali bazen fontane usred ba te i pravile ne ne prstenov
e, tako da je cela povr ina vode u okruglom bazenu od sivog kamena neprekidno blag
o podrhtavala.
Zidovi kue i zatvoreni prozori koji su okru ivali ba tu, poivali su u dubokoj
ti ini. Ba ta je podseala na neku unutra nju sobu kue; zatvorenu i za tienu. Ali na sobu b
z krova. Na sobu u koju je padala ki a.
Ruke su joj bile vla ne i hladne. Stresla se. Vratila se do vrata, do polu
mrane sobe u kojoj je sedela Vera.
Stala je izmeu Vere i svetlosti i upitala oporim, tihim glasom: "Kakav je
tip oveka moj otac?"
Nastala je pauza. "Da li je to lepo od tebe da me to pita ? Ili od mene da
ti odgovorim?... Pa, mislim da je to ipak u redu. ta mogu da ti ka em? On je jak.
On je kralj, od onih pravih, doista pravih kraljeva."
"To je samo re, ali ja ne znam njeno znaenje."
"Mi imamo stare prie... o kraljevom sinu koji ja e na tigru... pa, mislim d
a je on du evno jak, da ima plemenito srce. Ali kad je ovek zatvoren izmeu zidova ko
je je itavog ivota stalno dograivao da budu to vei i sna niji, onda mu mo da nikakva sna
a nije dovoljna. On ne mo e da izae izvan tih zidina."
Luz je pre la preko sobe, sagla se da pokupi deju kapicu koju je bacila isp
od stolice, i zastala, okrenuv i lice od Vere, ispravljajui maleni komadi polusa iveno
g materijala.
"Ne mogu ni ja", ree.
"Oh, ne, ne", ree starija ena energino. "Ti nisi zazidana zajedno s njim! N
e titi on tebe - Ti njega titi . Kad duva vetar, ne duva na njega, ve na krov i zidin
e ovoga Grada koji su njegovi oevi sagradili kao tvravu protiv nepoznatog, kao sop
stvenu za titu. A ti si deo toga grada, deo njegovih krovova i zidina, njegove kue,
Kue Falko. A to je i njegova titula, Senjor, Konsiljer, Gazda. To su sve njegove
sluge i stra a, svi mu karci i ene kojima izdaje nareenja. Svi su oni deo njegov, kue,
zidine koje treba da ga za tite od vetra. Shvata li ta hou da ti ka em? Izra avam se tak

o glupavo. Ne znam kako da se izrazim. Ono to hou da ka em jeste da mislim kako je t

voj otac mu karac koji je mogao biti veliki ovek, ali je uinio veliku gre ku. Nikada n
ije iza ao napolje, na ki u."
Vera je poela da na ravnu plou premotava konac koji je isprela sa vretena;
svoj posao obavljala je te ko jer je u sobi postajalo sve mranije.
"I tako, po to ne eli da sam bude povreen, pogre no postupa sa onima koje najv
i e voli. A onda to ipak shvati i, na kraju krajeva, zbog toga pati."
"On pati?" ree devojka besno.
"Oh, to je poslednja stvar koju saznajemo o na im roditeljima. Poslednja,
jer po to je nauimo, oni prestaju da budu na i roditelji, postaju samo drugi ljudi sl
ini nama..."
Luz je sela na pleteno sedi te i stavila deju kapicu na svoje koleno nastav
ljajui da je pa ljivo ispravlja sa dva prsta. Nakon izvesnog vremena ree: "Drago mi
je da si do la ovde, Vera."
Vera se nasme ila i nastavila da odmotava trake.
"Daj da ti pomognem."
Kleei, dok je s vretena odmotavala niti kako bi Vera lak e nainila jednake na
motaje, ree: "Glupo je od mene to sam to rekla. Ti eli da se vrati svojoj porodici, o
vde si u zatvoru."
"U vrlo prijatnom zatvoru! A ja nemam nikakvu porodicu. Naravno da elim d
a se vratim. elim, zapravo, da mogu da dolazim i odlazim kad to sama po elim."
"Nikada se nisi udavala?"
"Bilo je toliko drugih stvari koje je trebalo uraditi", ree Vera vedro, s
me ei se.
"Toliko drugih stvari da se uradi! Ne postoji ni ta drugo, za nas."
"Ne postoji?"
"Ako se ne uda , postaje stara usedelica. Pravi kapice za decu drugih ena. Na
reduje kuvaru da sprema riblje orbe. Poinju da te ismejavaju."
"Da li se boji toga, da te ne ismejavaju?"
"Da. Veoma se bojim." Luz je izvesno vreme provela u razmrsivanju konca
koji se zakaio na iljak vretena koji je Vera dr ala. "Nije me briga ako se glupi lju
di smeju", ree mnogo mirnije. "Ali ne dopada mi se da me preziru. A zaslu ila bih p
rezir. Zato to je potrebno hrabrosti da bi se doista bilo ena, isto toliko hrabros
ti koliko je potrebno da se bude mu karac. Potrebna je hrabrost za venanje, za podi
zanje dece i njihovo vaspitavanje."
Vera je posmatrala njeno lice. "Da. Potrebna je velika hrabrost. Ali, po
navljam, je li to tvoj jedini izbor... brak i materinstvo - ili ni ta?"
" ta drugo postoji za enu? ta se drugo doista ceni?"
Vera se malo okrenula kako bi pogledala kroz otvorena vrata u sivu ba tu i
ispustila je dubok, nesvestan uzdah.
"Veoma sam mnogo elela decu", ree. "Ali, vidi , bilo je drugih stvari... koj
e su ekale na mene." Nasme ila se blago. "Oh, da, re je o izboru. Ali ne i o jedinom
. Mo e se biti majka i jo mnogo pored toga. Neko je u stanju da se bavi vi e nego jed
nim poslom. Uz veliku volju i sreu... ja, eto, nisam imala dovoljno sree, ili sam
mo da bila pogre no usmerena, napravila pogre an izbor. Ja ne volim kompromise, zna . Po
klonila sam srce oveku koji je... svoje srce poklonio nekom drugom. Bio je to Sa ka
, Aleksandar ulc, Levov otac. Oh, pre mnogo, mnogo vremena, pre nego to si se ti r
odila. On se, dakle, o enio i ja sam nastavila da se bavim poslom za koji sam bila
dobra, jer me je taj posao oduvek interesovao, ali nijedan drugi mu karac nije vi e
uspeo da me privue. Meutim, ak i da sam se udala, da li bih morala celi ivot da pre
sedim u zadnjoj sobi? Vidi , ako boravimo u zadnjoj sobi, sa decom ili bez njih, i
sav ostali svet prepustimo mu karcima, onda e doista mu karci sve obavljati i sve pr
edstavljati. A za to bi to bilo tako? Oni predstavljaju samo jednu polovinu ljudsk
e rase. Nije po teno da im prepustimo sav posao. Nije po teno ni prema njima ni prem
a nama. Osim toga", i nasme i se jo
ire, "ja mu karce veoma volim, ali ponekad su... t
ako glupi, tako ogranieni svakakvim teorijama... Oni se kreu jedino pravolinijski
i ne ele da se zaustave. Opasno je pona ati se tako. Opasno je prepustiti sve mu karc
ima, zna . To je jedan od razloga zbog kojih bih elela da poem kui, makar u posetu. D
a vidim dokle su Elija, sa svojim teorijama, i Lev, sa svojim idealima, stigli.
Bojim se da e otii suvi e daleko, isuvi e pravolinijski, i da e nas dovesti do mesta od

akle se neemo moi izvui, do zamke. Meni se, vidi , ini da ono to mu karce ini slabim i
e opasno po njih jeste njihova sujeta. ena poseduje jezgro. Ona jeste jezgro sveg
a. Ali mu karac to nije, on te i spolja njem svetu. On, dakle, kree u irinu, osvaja stva
ri i gomila ih oko sebe pa ka e: Ja sam ovo i ono, ovo sam Ja, ovo ini mene. Dokazau
svima ko sam Ja! I on je u stanju da uni ti mnogo ta kako bi tako ne to i dokazao. T
o sam poku ala da ka em o tvom ocu. Kada bi on bio u stanju da bude samo Luis Falko.
To je sasvim dovoljno. Ali ne, on mora da bude Gazda, Konsiljer, Otac i tako da
lje. Kakvo gubljenje vremena! A Lev? On je takoe u asno ta t, mo da na isti nain. Ima ve
liko srce, ali nije siguran gde mu se nalazi jezgro. Oh, elela bih da mogu da raz
govaram s njim samo na deset minuta i da se uverim." Vera je ve odavno zaboravila
da odmotava svoje trake; tu no je zavrtela glavom i odsutno pogledala dole u svil
u.
"Pa, idi onda", ree Luz tihim glasom.
Vera je pogleda malo iznenaena.
"Vrati se u Palanku. Jo noas. Ja u te pustiti da izae . I rei u ocu, sutra, da
am to ja uinila. Mogu da uinim ne to... ne to drugo, osim da sedim ovde, ijem, kunem i
slu am onog glupog Makmilana!"
Gipko i odluno devojka skoi na noge i stade iznad Vere, koja je sedela mir
no, delujui sasvim siu no.
"Dala sam re, Luz Marina."
" ta to znai?"
"Ako ne govorim istinu ne mogu ni da je zahtevam od drugih", odgovori Ve
ra te kim glasom.
Gledale su jedna u drugu, ozbiljnog izraza lica.
"Ja nemam dece", ree Vera, "a ti nema majku. Kada bih mogla da ti pomognem
, dete, uinila bih to. Ali ne na ovaj nain. Ja dr im svoja obeanja."
"Ja nisam ni ta obeala", ree Luz.
Uklonila je s vretena i poslednju nit, a Vera je namota na preslicu.
6.

Udarci bia zaklopota e po vratima. Zau se odjek mu kih glasova; dole pored Rene
Farme neko je dozivao ili vri tao. Po hladnoj, zagu ljivoj magli koja je mirisala n
a dim; seljaci su se zbili; u gomilu; zora jo nije bila svanula, kue i lica gubila
su se u magli i mraku. U malim kuama upla ena sveop tim strahom i pometnjom svojih r
oditelja, deca su vri tala uglas. Ljudi su poku avali da upale lampe, da pronau odeu,
da umire decu. Gradski stra ari, besni, naoru ani meu nenaoru anima, i obueni meu neobuen
ma, s treskom su otvarali vrata, upadali u tamnu unutra njost kua, izvikivali nareen
ja seljacima i jedni drugima, gurali mu karce na jednu stranu a ene na drugu, njiho
v oficir nikako nije mogao da uspostavi kontrolu nad narodom ra trkanim u mraku, i
zmeu kua, i samo delimino zbijenim u gomilu na jednoj seoskoj ulici; jedino je posl
u nost seljaka spreila da se podivljala surovost stra ara ne pretvori u ekstazu ubija
nja i silovanja. Protestvovali su, raspravljali se i glasno postavljali pitanja,
ali po to je veina mislila da je uhap ena, i kako se u Hramu behu svi dogovorili da
ne pru aju otpor prilikom hap enja, izvr avali su nareenja stra ara to su br e mogli; kada
u shvatili naredbe - "odrasli mu karci napolje na ulicu, ene i deca ostaju u kuama"
- sledili su uputstva spremno i tano kao najbolji vid sopstvene za tite; tako je po
divljali oficir bio zateen prizorom zatvorenika koji se sami okupljaju. im se obra
zovala grupa od nekih dvadesetak ljudi, on pozva etiri stra ara, od kojih je jedan
bio naoru an mu ketom, da izvedu ljude iz sela. Dve takve grupe ve su mar irale iz Ravn
og sela; kada je stigao Lev, etvrtu su grupu upravo odvodili iz Ju nog sela. Lionov
a ena Roza dotrala je iz Ravnog sela u Palanku i, iscrpljena, gotovo se sru ila na ul
cova vrata, te ko di ui: "Odvode mu karce, stra ari, odvode sve mu karce." Lev je smesta kr
enuo sam, ostaviv i Sa u da probudi ostatak Palanana. Kada je stigao, te ko zadihan od
trokilometarskog tranja, magla je stala da se razreuje, postajui providna; figure s
eljaka i stra ara na Ju nom putu udno su se talasale u polusvetlu, kada je po ao preicom
preko polja do voe grupe. Zaustavio se ispred oveka na elu poluzbijenog, polura trka
nog reda. " ta se de ava?"
"Radna grupa. Stani u red s ostalima."
Lev je poznavao stra ara, visokog oveka po imenu Aneo; godinu dana su zajedn
o i li u kolu. Ju ni Vetar i druge devojke iz Palanke pla ile su se Anela zato to ih je s

aterivao u o ak hodnika kad god je mogao i poku avao da ih tipka.

"Stani u red", ponovio je Aneo i podigao mu ketu nasloniv i kraj cevi na Levo
ve grudi. Disao je te ko, gotovo kao i Lev, a oi su mu bile iroko otvorene; ispustio
je ne to poput rapavog smeha, posmatrajui kako se cev podi e i spu ta od Levovog disan
ja. "Jesi li ikada uo da ovo mo e da opali, mome? Jako, jako, poput semena prstenast
og drveta..." Pritisnuo je jae mu ketu na Levovu kljunu kost, zatim je iznenada podi
gao pu ku prema nebu i opalio iz nje.
Zaglu en u asnom bukom, Lev odskoi unazad i stade gledajui zapanjeno. Anelovo l
ice postade mrtvaki sivo; on je takoe stajao nekoliko sekundi bez rei, uzdrman trza
jem i bukom koju je izazvao pucnjem.
Seljaci iza Leva, mislei da je on pogoen, urno prio e napred. Ali osam stra ara
potra za njima viui i psujui; dugaki bievi, odmotani i uzvitlani, fijukali su divlje k
roz maglu. "Dobro sam", ree Lev. Glas mu je zvuao slabo i udaljeno. "Dobro sam!" p
ovika to je jae mogao. uo je kako Aneo takoe vie i ugleda kako se udarac bia spusti pr
vo preko lica jednog seljaka. "Nazad, u red!" Pridru io se grupi seljaka, a oni se
zbi e to su vi e mogli, zatim, slu ajui stra are, proo e pored drvea u redu dvojica po d
a, i krenu e prema jugu niz divlju stazu.
"Za to idemo prema jugu? Ovo nije gradski put. Za to idemo ka jugu?" uzbuenim
apatom upita jedan od njega, momak od osamnaest godina.
"Ovo je grupa za rad", ree Lev. "Za jednu vrstu prisilnog rada. Koliko su
ljudi poveli sa sobom?" Zatresao je glavom kako bi se oslobodio vrtoglavice i n
esnosnog zujanja u u ima.
"Sve mu karce iz na e doline. Za to moramo da idemo?"
"Da bismo vratili ljude iz ostalih sela koje su poveli sa sobom. Kada sm
o svi na okupu mo emo da dejstvujemo zajedno. Sve e biti u redu. Niko nije povreen?"
"Ne znam."
"Sve e biti dobro. Dr i se vrsto", apnu Lev ne znajui uop te ta govori. Poeo je
se povlai unazad izmeu drugih dok nije stigao do oveka koji je bio i iban. On je hod
ao s rukom preko oiju, dok ga je drugi mu karac pridr avao za rame po to nije video put
; oni su bili poslednji u redu, jedva vidljivom u gustoj magli, a iza njih je i ao
stra ar.
"Mo e li da vidi ?"
"Ne znam", ree ovek, pritiskujui rukom preko lica. Njegova seda kosa trala je
u neurednim pramenovima; bio je u ko ulji i pantalonama za spavanje i bos. Njegov
a iroka bosa stopala izgledala su poput deijih dok je zapinjao i saplitao se o kam
enje i upadao u blato na putu.
"Skloni ruku, Pamplona", ree drugi ovek zabrinuto. "Da vidimo kako stoje s
tvari."
Stra ar koji ih je pratio uzviknu ne to, neku pretnju ili naredbu da po ure.
Pamplona spusti ruku. Oba oka bila su mu zatvorena. Jedno je bilo itavo,
drugo se izgubilo u otvorenoj rani od udarca biem, koja je krvarila na mestu gde
ga je jezik bia rasekao, od ugla obrve do ivice nosa. "Boli me", ree. " ta se to des
ilo? Ne mogu da vidim, imam ne to u oku: Lione? Jesi li to ti? elim da idem kui!"
Vi e od stotinu mu karaca odvedeno je iz sela i udaljenih farmi ju no i zapadn
o od Palanke na rad po novim imanjima u Ju noj dolini. Tamo su stigli negde sredin
om jutra, kada je magla u lelujavim pramenovima poela da se uzdi e nad Vodeniarsku r
eku. Nekoliko stra ara be e postavljeno du Ju nog puta kako bi spreili ljude iz Palanke,
koji su se pridru ivali grupi za prisilni rad, da prave nered. Alatke, motike, a ov
i, kose, bili su ve isporueni; ljudi su poslati na rad u grupama od etvorice ili pe
torice mu karaca, a svaku grupu nadgledao je po jedan stra ar naoru an biem ili mu ketom.
Nikakve barake nisu bile postavljene za njih, niti za tridesetoricu stra ara. Kad
a je palo vee, podigli su logorske vatre od vla nog drveta i spavali na vla noj zemlj
i. Hrana im je bila obezbeena, ali je hleb pokisao tako da se uglavnom pretvorio
u ljigavu ka u. Stra ari su se meusobno gorko vajkali i gunali. Seljaci su neprestano
razgovarali. Oficir koji je upravljao radom, kapetan Eden, najpre je poku ao da im
zabrani razgovor, pla ei se zavere; zatim, kada je shvatio da se jedna grupa raspr
avlja sa drugom grupom koja se spremala da be i tokom noi, dopustio im je da razgov
araju. Nije mogao da ih sprei da se puzei pribli e jedan drugom. Stra ari, naoru ani mu ke
tama, bili su rasporeeni uokolo, ali nisu mogli da vide u mraku, jer nije postoja
la mogunost da se po ki i odr i jaka vatra, a oni nisu bili u stanju da sagrade zasvoe

n prostor kako im je bilo nareeno. Seljaci su mukotrpno radili na ra i avanju zemlji ta,
ali se pokazalo da su nesposobni i glupi za konstruisanje bilo kakve ograde ili
palisade od skupljenog grmlja i trnja, a njegovi sopstveni ljudi nisu smeli da o
dlo e oru je kako bi obavili takav posao.
Kapetan Eden je naredio svojim ljudima da stalno motre; on sam cele noi n
ije sklopio oka.
Ujutru je izgledalo da se itava grupa, i njegovi ljudi i seljaci, nalazi
tu; svi su se sporo kretali kroz hladnu maglu i trebalo im je nekoliko sati da u
pale vatre, da skuvaju neku vrstu doruka i da ga poslu e. Zatim je trebalo ponovo i
sporuiti alatke ljudima, dugake motike, o tre eline kose, vile, krampove. Sto dvadeset
mu karaca naoru anih ovim alatom, protiv tridesetorice sa bievima i mu ketama. Zar nis
u shvatali ta mogu tako lako da uine? Pod nepoverljivim pogledom kapetana Edena, s
eljaci su se pribli ili gomili alata, ba kao to su uinili jue, uzeli su to im je bilo p
otrebno i ponovo se dali na ra i avanje grmlja i iblja koje je raslo du padina doline na
dole, sve do reke. Radili su naporno i savesno; poznavali su ovu vrstu posla; ne
obraajui mnogo pa nje na nareenja stra ara, podelili su se u timove, smenjujui se na na
jte im poslovima. Veini stra ara bilo je dosadno i hladno i oseali su se suvi nim; raspo
lo enje im je bilo sumorno i zlovoljno i ono ih je pratilo od onog kratkog i nezad
ovoljenog besa prilikom upada u sela i sakupljanja ljudi.
Sunce je iza lo kasno ujutru, ali oko podneva oblaci su ote ali i ki a je pono
vo poela da pada. Kapetan Eden je naredio prekid za ruak - za jo jednu porciju upro
pa enog hleba - i razgovarao je sa dvojicom stra ara koje je potom poslao nazad u Gra
d po sve e zalihe hrane, neka platna za atore i prostirke za pod, kada mu je pri ao L
ev.
"Jednom na em oveku potreban je lekar, a dvojica su suvi e stari za ovu vrstu
posla." Pokazao je na Pamplonu, koji je sedeo, obmotav i glavu pocepanom ko uljom,
razgovarajui s Lionom i dvojicom sedokosih mu karaca.
"Trebalo bi ih poslati nazad u njihova sela."
Levovo pona anje, mada nije spadalo u podreeno obraanje jednom oficiru, bilo
je savr eno utivo. Kapetan ga je pogledao iznenaeno, ali bez podozrenja. Pro le noi Ane
o je ukazao na ovog ilavog malog oveka kao na jednog od voa Palanke, a bilo je oito
da su seljaci imali obiaj da gledaju u Leva kad god bi im bila izdata neka naredb
a ili im pretila opasnost, kao da oekuju neko uputstvo od njega. Kako su dobijali
to uputstvo, kapetan nije znao, jer nikada nije video Leva da im lino izdaje nek
a nareenja; ali ako je momak bio, na neki nain, voa, kapetan Eden bio je voljan da
se tako i ophodi prema njemu. U ovoj situaciji kapetana je najvi e uznemiravala inj
enica da nedostaje hijerarhija. On je bio glavni, pa ipak nije imao vi e autoritet
a nego to su ovi, kao i njegovi ljudi, bili voljni da mu priznaju. Njegovi ljudi
bili su u najboljem sluaju grubi najamnici, a sada su se oseali frustriranim i zlo
upotrebljenim; narod Palanke za njih je predstavljao potpunu novinu. Kad je sve
procenio, Eden je video da mu preostaje jedino sopstvena mu keta da se na nju oslo
ni.
Bez obzira na to da li je odnos tridesetorica naspram stodvadesetorice,
ili jedan protiv sto etrdeset devetorice jedino mudro pona anje, razmi ljao je Eden,
oito je razumna vrstina bez pretnji. "To je samo udarac bia", rekao je zato mirno m
ladom oveku. "Mo e da izostane s posla nekoliko dana. Stari mu karci mogu da se stara
ju o hrani, da su e ovaj hleb, da odr avaju vatru. Nikome nije dopu teno da ode dok je
posao u toku."
"Rana je duboka. Izgubie oko ako se ne povede rauna o tome, a ima i bolove
. On mora da ide kui."
Kapetan se slo io. "Dobro", ree. "Ako ne mo e da radi, mo e da ide. Ali sam."
"Isuvi e je daleko za njega da hoda bez neije pomoi."
"Onda ostaje."
"Morae da ga nose. Uzeu etiri oveka da ga prenesu na nosilima."
Kapetan Eden slegnu ramenima i okrete se. "Senjor, mi smo se dogovorili
da ne radimo dok Pamplonu ne odvedu kui."
Kapetan se ponovo okrenuo ka Levu i pogledao ga ne s nestrpljenjem ve sam
o strogo. "Dogovorili...?"
"Kada on i stari ljudi budu poslati kui, vratiemo se na posao."
"Ja sam primio naredbe od Saveta", ree kapetan, "a tebi ja izdajem nareenj

a. Mora

to da objasni ovim ljudima."

"Vidite", ree mladi ovek, malo ustrije, ali bez ljutnje, "mi smo odluili da
nastavimo s radom, makar privremeno. Ovaj posao je vredan truda, zajednici je po
trebna nova zemlja za obraivanje. Ovo je dobra lokacija za to. Ali mi ne primamo
nareenja. Mi podnosimo va e pretnje silom da bismo po tedeli sebe, i vas, od povreda
i ubistava. Ali sada je jednom oveku koji se zove Pamplona ugro en ivot i ukoliko vi
neete da ga spasete, onda emo to morati da uinimo mi. Dvojicu staraca takoe; oni ne
mogu da ostanu ovde bez ikakvog zaklona. Starac po imenu Sunce ima artritis. Do
k oni ne budu poslati kui ne mo emo da nastavimo s radom."
Okruglo, crnomanjasto lice kapetana Edena prilino je pobledelo. Mladi Gaz
da Makmilan rekao mu je: "Skupi nekoliko stotina seljaka i daj im da oiste zapadn
u obalu Vodeniarske reke ispod gaza", i to je zvualo privlano, ne kao lak ve kao mu ki
posao, prava odgovornost s nagradom koja za nju sledi. Ali izgleda da je jedino
on, kapetan Eden, snosio odgovornost. Svoje ljude jedva je dr ao pod kontrolom, a
ovi Palanani bili su nerazumljivi. Najpre su bili upla eni i neverovatno pitomi, a
sada su poku avali da njemu izdaju nareenja. Ako se u su tini nisu pla ili njegovih st
ra ara, za to gube vreme u razgovoru? Kada bi on bio jedan od njih, poslao bi sve do
avola; njih je bilo etvorica naspram jednog stra ara, i najvi e bi deset Palanana pogi
nulo pre nego to bi oborili i vilama pobili stra are koji imaju mu kete. Nije bilo ni
kakvog smisla u njihovom pona anju ali ono je bilo sramno, nemu ko. Gde je on lino mo
gao da stekne samopo tovanje, u ovoj prokletoj divljini? Siva reka zastrta zavesom
ki e, neprohodna, divlja dolina, bljutava ka a koja je trebalo da predstavlja hleb,
hladnoa od koje su mu promrzla lea, mrzovoljna lica njegovih ljudi, glas ovog udno
g deaka koji mu govori ta da radi - sve je to bilo isuvi e za njega. vrsto je rukom o
buhvatio mu ketu. "Slu aj", ree. "Ti i ostali, vratite se na posao, smesta. Ili u nare
diti da te ve u i odvedu u Grad, u zatvor. Lopatu u ruke!"
Nije govorio glasno, ali svi ostali, i stra ari i seljaci, bili su svesni
njihovog sukoba. Mnogi su ustali od ruka pored logorske vatre, nekoliko izme anih g
rupa mu karaca, blatnjavih, vla ne kose koja im se lepila po licu. Jedan trenutak je
pro ao, nekoliko sekundi, najvi e pola minuta, i to je trajalo veoma dugo u ti ini. uo
se jedino zvuk ki e koja je padala po itkom blatu, po zamr enom iblju padine to se spu t
ala do reke, po li u od pamukovog drveta pored reke; fino, meko, dobovanje ki e svuda
unaokolo.
Kapetanov pogled, nastojei da sve odjednom obuhvati, svoje ljude, seljake
, gomilu orua, susrete se s Levovim pogledom i zaustavi se.
"Zateeni smo, Senjor", ree mladi gotovo apatom. " ta emo sad?"
"Reci im da prionu na posao."
"Dobro!" ree Lev i okrui se na drugu stranu viknu: "Rolf, Adi, hoete li da p
onete s pravljenjem nosila? Vi i dvojica Graana nosiete Pamplonu nazad u Palanku. T
omas i Sunce ii e s njima. Ostali se vraaju nazad na posao, va i?" Oni ostali poo e do g
omile alatki, prikupi e svoje orue, i ponovo se razio e po padini upajui zapleteno granj
e divljih kupina i kopajui duboko korenje bunova.
Kapetan Eden s oseanjem hladnoe u stomanoj duplji, okrete se svojim ljudima
. Izdao je nareenje dvojici najbli ih. "Vi ete sprovesti bolesne u njihova sela pre
nego to odete u Grad i vratite se sa drugom dvojicom sposobnih za rad. Morate ovd
e biti do sumraka. Jasno?" Opazio je kako ga Aneo, dr ei mu ketu u rukama posmatra. "T
i e poi s njima, porunie", ree mu odseno. Dvojica stra ara, gledajui pogledom bez izr
tpozdravi e; Aneov pogled bio je otvoreno drzak podsme ljiv.
Te veeri, Lev i tri druga seljaka ponovo doo e do kapetana koji se nalazio p
ored vatre za kuvanje. "Senjor", ree jedan od najstarijih ljudi, "odluili smo, vid
ite, da ovde radimo nedelju dana, kao na dru tvenom, zajednikom poslu, ako i vi graa
ni, budete radili zajedno s nama. Ne ide, vidite, da dvadesetoro ili tridesetoro
vas samo stoji oigledno besposleno dok mi radimo."
"Vrati ove ljude tamo gde im je mesto, Martine!" ree kapetan uvaru na osma
tranici. uvar poe da im se pribli ava, dr ei ruku na biu; seljaci se zgleda e, zatim sle
ramenima i vrati e se svojoj logorskoj vatri. Va no je, ree kapetan Eden, u sebi, ne
razgovarati - ne dozvoliti im da razgovaraju. Padala je no, crna i ki na. Nikada o
vako nije padala ki a u Gradu; tamo je bilo krovova. Zvuk ki e u mraku ovde bio je u a
san, dok se irio svuda uokolo, miljama i miljama po mranoj divljini. Vatra je puck
etala, i postepeno se gasila. uvari su se skupili ispod drveta, spustili svoje na

bijene pu ke u itko blato, zgureni, proklinjui i drhtei od hladnoe. Kada je svanulo, s

eljaka vi e nije bilo; nestali su u noi, u ki i. Nedostajalo je, takoe, i etrnaest stra a
ra.
Bled, promukao, pora en, besan, kapetan Eden pokupi ostatke svoje promrzle
i pokisle trupe i krenu nazad u Grad. Mo da e izgubiti in kapetana? Mo da e biti i iban
i osuen na odsecanje nekog organa zbog svoje gre ke, ali u ovom trenutku ni ta ga se
nije ticalo. Nije mario ni za ta to mu mogu uiniti, osim ako to ne bude izgon iz Gr
ada. Naravno da e shvatiti kako ovo nije bila njegova gre ka, pa niko ne bi bio u s
tanju da obavi ovaj posao uspe no! Kazna izgnanstvom izricala se retko, samo za na
jgore zloine, kao to su izdaja ili ubistvo gazde s predumi ljajem; zbog ovog posledn
jeg zloina odvezli bi oveka izvan grada, obino bi ga odvezli amcem daleko od obale,
ostavili ga na divljem, pustom ostrvu samog, sasvim samog, pod pretnjom da e ga m
uiti i ubiti ako se ikada bude vratio u Grad; ali niko se nikada nije vratio; umi
rali bi sami, izgubljeni u u asnoj, ravnodu noj praznini, ti ini. Kapetan Eden je te ko
uzdisao dok je hodao, oima tra ei ispred sebe prve obrise gradskih krovova.
Po mraku i gustoj ki i morali su seljani da se dr e Ju nog puta; kada bi poku al
i da se pojedinano ra trkaju preko brda odmah bi se izgubli. Bilo je dovoljno te ko d
r ati se puta koji nije bio ni ta drugo do staza utabana stopalima ribara i povremen
im prola enjem kola za prevoz drva. Morali su da se kreu veoma sporo, tumarajui i pi
pajui po mraku, dok se ki a nije proredila i poela da nadire prva svetlost. Veina je
otpuzala u asovima posle ponoi, a kada se pojavila prva svetlost behu pre li tek ne to
malo vi e od polovine puta prema kui. Uprkos njihovom strahu od potere, veina je os
tajala na putu, kako bi se kretali br e. Lev je po ao s poslednjom grupom, i sada sv
ojevoljno i ao na kraju, iza ostalih. Ako bi ugledao stra u mogao je da vikne u znak
opomene i ostali bi mogli da se sklone s puta u okolno rastinje. Nije bilo neke
stvarne potrebe zbog koje bi morao to da ini, jer svi su o tro motrili oko sebe; a
li to mu je bio dobar izgovor da ostane sam. Nije eleo da bude s ostalima, niti d
a razgovara s bilo kim. eleo je da ostane sam sa sobom, dok se iznad vla nih istonih
bre uljaka pomaljala srebrna svetlost izlazeeg sunca; eleo je da hoda sam u pobedi.
Pobedili su. Uspelo im je. Dobili su bitku bez nasilja. Nisu imali mrtvi
h; samo jednog ranjenog. 'Robovi' su se oslobodili ne koristei metode zastra ivanja
ili nasilja; gazde sada tre nazad svojim drugim gazdama da im saop te poraz i, mo da
, da se zajedniki pitaju gde su to pogre ili da bi konano poeli da shvataju, da spozn
aju istinu... Bili su dovoljno pristojni mu karci, kapetan i ostali; kada konano bu
du osetili ukus slobode, sve e im postati jasno. Grad e se pridru iti Palanci, na kr
aju. Kada ih budu napustili stra ari, gazde e morati da odustanu od svoje bedne pot
rebe da vladaju, od svoje te nje ka moi i vlasti nad drugim ljudima. Oni e takoe shva
titi, dodu e sporije od radnika, ali ak i oni e morati da shvate kako e, ako ele da bu
du slobodni, morati da odlo e oru je, da se opravdaju i da se pojave pred Palananima,
jednaki meu jednakima, braa. I tada e sunce obasjati zajednicu ljudske vrste na Vi
ktoriji, kao to se sada, ispod te ke mase oblaka iznad brda jasno nazire srebrna sv
etlost, kao to se svaka senka jasno prostire preko uzanog puta, a svaka barica ko
ju je napravila sinonja ki a prska pod nogama poput dejeg smeha.
A ja sam bio taj, mislio je Lev s neizmernim zadovoljstvom, ja sam bio t
aj koji je govorio u njihovo ime, kome su se okrenuli, ja im nisam dozvolio da p
opuste. Bili smo nepokolebljivi! Oh, bo e moj, kada je opalio iz one pu ke u vazduh,
a ja pomislio da sam umro, a potom da sam ogluveo! Ali jue, kada sam bio s kapet
anom, nijednog trenutka nisam pomislio: " ta ako opali?" po to sam znao da nikada nee
moi da podigne pu ku i on je to znao, jer pu ka nije bila ni od kakve pomoi u toj sit
uaciji... Ako postoji ne to to se mora uiniti, to se i mo e uiniti. Samo se mora biti n
epokolebljiv. Ja sam izdr ao, svi smo izdr ali. Oh, bo e moj, koliko ih volim, kako ih
sve volim. Nisam znao, doista nisam znao, da postoji tolika srea na svetu!
On potra kroz sve , bistar vazduh prema kui, a ki a koja je padala odzvanjala
je svojim brzim, hladnim smehom pored njegovih stopala.
7.
"Treba nam jo talaca - naroito njihovih voa, efova. Moramo da ih razljutimo
dok ne odlue da pru e otpor, ali ne i da ih zastra imo u tolikoj meri da se upla e akci
je. Da li razumete? Njihov otpor sastoji se u pasivnosti i razgovoru, razgovoru,

beskrajnom razgovoru. elimo da ponovo stupe u trajk, dok imamo njihove voe, tako d
a njihov otpor bude neorganizovan i da ga lako mo emo razbiti. Onda e se demoralisa
ti i bie lako upravljati njima. Morate poku ati da naete momka, kako se ono zva e, ulca
; zatim oveka po imenu Elija; ali prekinite za izvesno vreme da ih zastra ujete. Da
li mo ete da raunate na svoje ljude da e prestati sa zastra ivanjem kada im to naredi
te?"
Luz nije mogla da uje ta je odgovorio Herman Makmilan; ula je samo nehajno,
zlovoljno mrmljanje. Oigledno da mu se nije dopadalo da mu se govori kako 'mora'
da uradi to i to, niti da ga pitaju da li je ne to razumeo.
"Svakako uhvatite Leva ulca. Njegov deda bio je jedan od velikih voa. Mo emo
da ga zapla imo time da emo ga ubiti, a mo emo i da to stvarno uinimo ukoliko se uka e
potreba. Ali bolje je ne postupiti tako. Ako ih preterano zapla imo, vratie se onim
svojim idejama, i zakaie se jedino za njih jer nemaju ni ta drugo. Ono to elimo da ur
adimo, a to e zahtevati obuzdavanje s na e strane, jeste da ih nateramo da se odrek
nu svojih ideja - da izgube veru u sopstvene voe, njihove argumente i govor o mir
u."
Luz se nalazila ispred oeve radne sobe, sa spolja nje strane zgrade, upravo
ispod prozora irom otvorenog prema mirnom od ki e vla nom vazduhu. Herman Makmilan j
e urno u ao u njihovu kuu pre nekoliko minuta donosei novosti; ula ga je kako ka e, ljut
itim i optu ujuim glasom: "Trebalo je da odmah upotrebimo moje ljude, rekao sam vam
to!" Bila je radoznala da sazna ta se desilo, a jo vi e da uje nekoga ko tim tonom r
azgovara s njenim ocem. Ali Hermanova tirada nije dugo trajala. Posle izvesnog v
remena iza la je napolje i stala ispod prozora odakle je mogla da prislu kuje; Falko
se savr eno kontrolisao, dok je Herman gunao. "Da, da", samo toliko se ulo od Hvali
savca Makmilana. Konano je nauio ko izdaje zapovesti u kui Falko i u Gradu. Ali zap
ovesti... ipak.
Dodirnula je obraze, vla ne od sitne ki e, a zatim brzo otresla ruke kao da
je dotakla ne to ljigavo. Njene srebrne narukvice zazvea e i ona mugnu kao konj, presk
oiv i zid, koji se nalazio pored kue ispod prozora, kako je Herman ili otac ne bi vi
deli ako pogledaju napolje. Jedanput, dok je govorio, Falko je pri ao prozoru i na
slonio se rukama na drveni okvir; njegov glas uo se tano iznad nje, i uinilo joj se
kako bi mogla da oseti toplinu njegovog tela u vazduhu. Osetila je neodoljiv na
gon da skoi i vikne "Buuu!" i u isto vreme je grozniavo smi ljala izvinjenja, obja nje
nja, "tra ila sam naprstak koji sam izgubila..." Po elela je da se glasno smeje, a s
lu ala ih je s oseanjem pometnje koje joj je nateralo suze u oi. Da li je to njen ot
ac, njen otac govorio tako u asne stvari? Vera je kazala kako on ima veliku du u. Da
li bi velika du a mogla tako da govori o obmanjivanju ljudi, njihovom zastra ivanju
, ubijanju, iskori avanju?
A on to ini i s Hermanom Makmilanom, razmi ljala je Luz. Iskori ava ga.
Za to da ne? za to da ne? Za ta je drugo Herman Makmilan bio dobar?
A za ta je ona sama bila dobra? Da bude iskori ena, i on ju je doista korist
io - za svoju ta tinu, svoju udobnost, kao svoju mezimicu, celog njenog ivota. A ov
ih dana koristio ju je kako bi Hermana Makmilana dr ao u poslu nosti. Pro le noi naredi
o joj je da ljubazno prima Hermana kad god eli da razgovara s njom. Herman se nes
umnjivo alio da ga ona izbegava. Veliki razmetljivac, koji cvili i ali se. Razrmet
ljivci, obojica, svi oni sa svojim velikim pleima, svojim velikim ponosom, svojim
nareenjima, svojim dono enjem planova.
Luz je prestala da slu a ta dva mu karca govore. Odmakla se od kunog zida, usp
ravno stojei, kao da je nezainteresovana da li e je neko videti. Nastavila je da h
oda oko kue do zadnjeg ulaza, pro la kroz prazne, prljave kuhinje kakve su u vreme
popodnevnog odmora, i stigla do sobe date Veri Adelson.
Vera se takoe poslepodne odmarala, i primila ju je pospano.
"Prislu kivala sam svog oca i Hermana Makmilana", ree Luz stojei na sredini
sobe dok je, Vera sedei na krevetu, trepui gledala u nju. "Planiraju iznenadni napa
d na Palanku. Nameravaju da uhapse Leva i sve druge voe, a potom da poku aju da va e
ljude razljute i nateraju ih da se bore, tako da bi mogli da primene silu i veli
ki broj njih po alju da po kazni rade na novim farmama. Neke od njih ve su poslali
tamo dole, ali svi su pobegli, ili su stra ari pobegli - nisam dobro razumela taj
deo. Zato Makmilan sada kree sa svojom 'malom armijom' a moj otac mu govori da na
tera ljude da uzvrate napad, kako bi na taj nain izdali svoje ideje, i on ih tada

mo e iskoristiti za ono to eli."

Vera je sedela irom otvorenih oiju. Ni ta nije rekla.
"Shvata ta time misli. Ako ti ne razume , Herman sigurno shvata. Time misli
da pusti Hermanove mu karce da siluju ene." Luzin glas bio je hladan, iako je govor
ila veoma brzo. "Trebalo bi da ide da ih opomene ."
Vera i dalje nije progovarala. Gledala je u svoje sopstvene bose noge uk
oenim pogledom, bilo od o amuenosti bilo zato to je razmi ljala ta da se preduzme povodo
m onog to je Luz govorila.
"Da li i dalje odbija da ide ? Da li te tvoje obeanje jo obavezuje? Nakon ovo
ga?"
"Da", ree starija ena slabim glasom, kao da je odsutna duhom, a potom mnog
o jae, "da."
"Onda u ja poi."
"Gde?"
Znala je; pitala je samo da bi dobila u vremenu.
"Da ih upozorim", ree Luz.
"Kada treba da se dogodi taj napad?"
"Sutra uvee, mislim. U toku noi, ali nisam sigurna na koju no misle."
Nastala je pauza.
"Mo da je to veeras. Rekli su, 'bolje ako se nalaze u krevetu'"
To je rekao njen otac, Herman Makmilan se nasmejao.
"A, ako poe ... ta namerava da uini ?"
Vera je jo govorila kao da je pospana, tihim glasom, esto zastajui.
"Obavestiu ih a zatim u se vratiti."
"Ovde?"
"Niko nee znati. Ostaviu poruku da sam oti la u posetu Evi. To nee smetati...
Ako budem rekla ljudima iz Palanke ta sam ula, ta e oni preduzeti?"
"Ne znam."
"Ali moglo ba da im pomogne ako ih obavestim o svemu kako bi se pripremi
li unapred? Rekla si mi kako sve mora da isplanira unapred, da svakog upozori i pri
premi ..."
"Da. To bi moglo da im pomogne. Ali..."
"Onda u poi. Smesta."
"Luz. Slu aj. Razmisli o tome ta radi . Da li mo e da izae po danu a da niko ne p
imeti da napu ta Grad? Hoe li moi da se vrati ? Razmisli."
"Nije me briga ako ne budem mogla da se vratim. Ova kua je puna la i", odgo
vori devojka brzo, istim onim hladnizn glasom; i ode.
Lako je bilo otii. Pe aenje je bilo te ko. Uzeti stari crni al i umotati se nji
me, kao to je ona uinila kada je po la iz kue; izvui se neujno kroz zadnja vrata i niz
sporedne ulice, trei poput slu avke koja uri kako bi stigla kui na vreme; napustiti Kuu
Falko, Grad - to je bilo lako. To je bilo uzbudljivo. Nije se pla ila da e je iko
zaustaviti; nije se nikoga pla ila. Ako bi je zaustavili jedino je trebalo da ka e:
"Ja sam kerka Savetnika Falka!" I oni se ne bi usudili da bilo ta uine. Niko je nij
e zaustavio. Bila je sasvim sigurna kako je niko nije prepoznao, po to se kretala
zabaenim alejama, najkraim putem koji je vodio iz Grada, gore pored kole. Kroz neko
liko minuta ostavila je gradske ulice za sobom, pro la pored Makmilanovih stovari ta
sa drvenom graom, zatim je pre la nasip i na la se na putu za Palanku.
Kada je zakoraila na ovaj put pe aenje je postalo te ko.
Samo jedanput u ivotu na la se na njemu, kada je sa grupom svojih prijatelj
a, u prigodnoj pratnji tetaka, dvorkinja i stra e iz Kue Markes, i la na igranku u Hr
am. Bilo je leto, brbljali su i smejali se sve vreme, s fijakera Evine tetke Kat
arine otpao je jedan toak, tako da je tetka pala u pra inu, i celo paslepodne pasma
trala igranku sa belom flekom na zadnjem delu svoje odee, zbog ega devojke nisu pr
estajale da se kikou... Ali Palanani, ak, nisu ni prolazili kroz Grad. Kako je Pala
nka izgledala? Koga da zaustavi tamo i ta da im ka e? Trebalo je najpre da se posav
etuje s Verom, umesto to je ovako naglo jurnula. ta e joj oni odgovoriti? Hoe li je
uop te pustiti da ue u Palanku po to je dolazila iz Grada? Hoe li piljiti u nju, podsm
evati joj se, poku ati da je napadnu? Govorilo se da oni nikoga ne napadaju. Verov
atno samo nee govoriti s njom. Vetar je sada bio hladan. Ki a se probila kroz njen a

l i odeu sve do lea, a krajevi njenih sukanja ote ali su od blata i vlage. Polja su
bila pusta i siva. Kada se okrenula unazad nije mogla da vidi ni ta osim Spomenika
, bledog i udaljenog, besmisleno uperenog prema nebu. Sve to joj je bilo blisko s
ada je le alo skriveno iza te krajnje take vidika. Na levoj strani povremeno bi ugl
edala reku, iroku i sivu, na koju je padala gusta ki a.
Mogla bi da preda poruku prvoj osobi na koju naie, da ih pusti da urade ta
god hoe u pogledu itave te stvari i da se odmah vrati kui. Stigli bi nazad najvi e z
a jedan sat, mnogo pre veere.
Kroz jedan vonjak ugledala je seosku kuicu, malo udaljenu od leve strane P
uta, i enu u dvori tu. Luz malo uspori svoj brzi hod. Mogla bi da skrene prema farm
i, da preda eni poruku, a potom bi ta ena mogla da krene umesto nje u Palanku i da
ljudima prenese novost, a ona sama mogla bi da se odmah ovde okrene i vrati kui.
Oklevala je, gledajui prema farmi, zatim se okrete i ponovo krenu nazad, niz vla n
u travu, prema putu. "Treba samo da nastavim, predam poruku i da se vratim", aput
ala je samoj sebi. "Nastavi, zavr i posao, vrati se." Hodala je br e nego ikad, goto
vo trala. Obrazi su joj goreli, u asno se zadihala. Nije hodala dugo ili brzo ve mes
ecima, godinama. Ne sme da se pojavi meu strancima sva crvena i zadihana. Prisili
la je sebe da uspori, da koraa mirno i uspravno. Usta i grlo su joj se osu ili. elel
a je da stane i pije ki u s li a na bunju to je raslo pored puta, da jezikom dohvati hl
adne kapi koje su visile sa svake vlati divlje trave. Ali to bi bilo detinjasto.
Ovaj put bio je du i nego to je zami ljala. Da li se uop te nalazi na putu za Palanku?
Da nije krenula pogre nim pravcem i stigla na neki put kojim prolaze drvosee, na n
eku stazu koja ne vodi nikud osim u divljinu?
Pri pomisli na re divljina telom joj prostruja hladan talas u asa i zaustav
i je u pola koraka.
Okrenula se nazad da vidi Grad, svoj lepi Grad uzanih ulica, toplih zido
va, zbijenih krovova, pun dragih lica i glasova, da vidi svoju kuu, dom, svoj ivot
, ali tamo nije bilo nieg, ak je i Kula utonula iza duge uzvi ice na kojoj se nalazi
o put i nestala sa vidika. Polja i bre uljci bili su prazni. Nad celim prostranstv
om duvao je blag vetar koji je dolazio s pustog mora.
Nema ega da se pla i , govorila je Luz samoj sebi. Za to si tolika kukavica? Ne
mo e da se izgubi , nalazi se na putu, i ako eli da se vrati kui treba samo da se okren
suprotnom pravcu. Nisi krenula u planine tako da ne mo e da naie na korpione, ne zalaz
i u umu da bi mogla da se ubode na trn otrovne ru e, ega se toliko pla i , na putu nema n
g to te mo e povrediti, tu si savr eno sigurna.
Ali, ipak je nastavila da hoda, u u asnom strahu, zagledajui prepla eno svaki
kamen, bun ili kro nju drveta, sve dok nije ugledala crvene krovove i osetila miri
s dima: u la je u Palanku. Izraz lica bio joj je smiren, lea uspravna; vrsto je obmo
tala al oko sebe kada je kroila na prve blatnjave ulice varo ice.
Male kue nalazile su se izmeu drvea i ba ta s povrem. Bilo je mnogo kua, ali me
sto nije bilo zbijeno, ograeno zidom, za tieno poput Grada. Nigde u blizini nije vid
ela ljude. Luz se polako spustila niz jednu ulicu, nastojei da pronae nekog kome b
i se obratila - da li da priem onom oveku tamo? da li da zakucam na ona vrata?
Iznenada, jedno malo dete izniklo je niotkuda i zastalo posmatrajui je. D
eak je imao svetlu ko u, ali je bio poprskan blatom od vrhova no nih paleva do kolena,
i od prstiju na rukama do laktova, kao i svuda po telu, tako da je liilo na neka
kvo areno dete. Odea koju je nosio takoe je imala udne are i boju blata.
"Zdravo", ree on nakon du e pauze, "ko si ti?"
"Luz Marina. A ti?"
"Marijus", ree on i poe da se udaljuje kosom stazom.
"Da li zna gde... gde ivi Lev ulc?" Nije elela da pita za Leva, radije bi se
videla s nekim nepoznatim; ali nije mogla da se seti nijednog drugog imena. Ver
a joj je priala o mnogima, ula je svog oca kako pominje imena 'voa prstenova', ali
sada nije mogla da ih se seti.

"Koji Lev?" ree Marijus, e kajui uvo i dodajui okolnom blatu jedno povee pare z
korele zemlje koje je upravo izvukao iz uveta. Palanani, znala je, nikada ne izgo
varaju prezimena u meusobnom sporazumevanju, osim kada bi se nalazili u gradu.
"On je mlad i on..." nije znala ta je Lev: voa? kapetan? gazda?
"Sa ina kua je tamo dole", ree umazano dete pokazujui dole na blatnjavu, zara

slu stazu i udalji se brzo kosim putem kreui se tako ve to da je izgledalo kao da je
postao deo op te magle i blata.
Luz je stegla zube i po la prema kui koju joj je pokazao. Nije imala ega da
se boji. Ovo je bilo samo jedno prljavo malo mesto. Deca su bila prljava, a ljud
i su bili seljaci. Mogla bi da ostavi poruku bilo kome ko joj otvori vrata, tada
bi sve bilo gotovo i mogla bi da se vrati kui, u visoke, iste sobe Kue Falko.
Zakucala je. Vrata joj je otvorio Lev.
Poznala ga je iako ga nije videla ve dve godine.
Bio je poluobuen i razbaru en, po to se upravo digao iz kreveta nakon popodne
vnog odmora, i gledao ju je svetlim pogledom tek probuenog deteta koje ne razume t
a se oko njega de ava. "Oh", ree, zevajui, "gde je Andrej?"
"Ja sam Luz Marina Falko. Iz Grada."
Svetli deji pogled se izmeni, nestade, postade dublji; Lev se probudio.
"Luz Marina Falko", ree. Njegovo tamno, uzano lice o ive; pogledao je najpr
e u nju, onda iza nje, tra ei pogledom njene pratioce, zatim ponovo u nju dok mu se
u oima ogledala itava skala oseanja - oprez, podozrivost, vedra znati elja, neverica
. "Jesi li ovde... sa..."
"Do la sam sama. Imam... imam ne to da ti saop tim."
"Vera", ree on. Na tom ivahnom licu nije bilo vi e osmeha, ve samo napetosti,
srd be.
"Vera je dobro. Kao i ostali. U pitanju si ti, Palanka. Ne to se dogodilo
pro le noi, ne znam ta... Ti zna o emu je re..."
On klimnu potvrdno glavom, posmatrajui je.
"Oni su ljuti, i spremaju se da dou ovamo, mislim da e to biti sutra uvee..
. jedan mu karac, mladi Makmilan, uve bavao je svoju etu grubijana, i poku ae da uhvati
tebe i druge voe i da vas zatvori, a onda... da zlostavlja i osramoti ostale kako
bi im oni uzvratili napad, pa e Makmilanovi ljudi da ih kazne zbog pobune i odve
du na prisilni rad na latifundiju. Dolaze po to se smrkne, mislim sutra, ali nisam
sigurna... On ima oko etrdeset ljudi, ini mi se, i svi su naoru ani mu ketama."
Lev ju je i dalje posmatrao. Nije ni ta govorio. Tek tada, dok je utao, ula
je pitanje koje sebi ranije nije postavila.
I to ju je pitanje u tolikoj meri obezoru alo da joj nije padao na pamet n
ikakav mogui odgovor; pa je samo stajala tu i gledala u njega, dok joj je lice sv
e vi e crvenelo od zbunjenosti i straha, i nije bila u stanju da progovori ni jedn
u jedinu re.
"Ko te je poslao, Luz?" upita on konano, blagim glasom.
Bilo je normalno da e ovo biti njegov odgovor na njeno pitanje, da e misli
ti kako ona la e, ili da je Falko koristi zbog nekog trika ili pijuniranja. Bilo je
prirodno da on tako misli, da pomisli kako ona slu i svome ocu, a ne da zamisli k
ako izdaje svog oca. Sve to je mogla da uini bilo je da odreno odmahne glavom. Ruke
i noge su joj drhtale, a u oima joj je gorela vatra; oseala je da e joj pripasti m
uka. "Moram sada da se vratim", ree, ali se nije pokrenula jer su je kolena izdal
a.
"Da li se dobro osea ? Ui, sedi. Nakratko."
"Vrti mi se u glavi", ree. Glas joj je bio slab i drhtav, i stidela se to
ga. Uveo ju je unutra i ona sede u pletenu stolicu, koja se nalazila za stolom;
u tamnoj, dugakoj, nisko zasvoenoj sobi. Skinula je al sa glave da bi se oslobodila
njegove toplote i te ine; to je pomoglo; iz obraza i oiju postepeno je poela da se
povlai vatra kada se malo privikla na tamu ove sobe. Lev je stajao blizu nje, na
kraju stola. Bio je bos, obuen samo u pantalone; stajao je mirno; nije imala snag
e da mu pogleda u lice, ali u njegovom dr anju i nepokretnosti nije osetila nikakv
u pretnju, nikakvu ljutnju, nikakav prezir.
" urila sam", ree. " elela sam da se brzo vratim, to je dugaak put, i to me je
iscrplo." Zatim je do la k sebi, otkriv i da ispod uzrujanosti i straha, postoji je
dno mesto u njoj, jedan tihi ugao gde je njen um mogao da se spusti i razmi lja na
miru. Razmi ljala je i konano ponovo progovorila.
"Vera ivi s nama. U kui Falko. Jesi li to znao? Ona i ja provodimo zajedno
svaki dan. Razgovaramo. Ja njoj prenesem sve to ujem da se de ava, ona meni pria...
o svemu i svaemu... Poku ala sam da je nagovorim da se vrati ovamo. Da vas lino upoz
ori. Nije elela; ka e kako je obeala da nee be ati, tako da mora da dr i obeanje. Zato sa

do la ja. ula sam ih kako razgovaraju, Herman Makmilan i moj otac. Prislu kivala sam
, oti la sam i stala ispod prozora da slu am ta govore. Ono to su rekli, naljutilo me
je. Smuilo mi se od toga. I tako, po to Vera nije elela da doe, do la sam ja. Da li zna
za te nove Makmilanove stra e?"
Lev odreno odmahnu glavom, posmatrajui je napeto.
"Ja ne la em", ree ona hladno. "Niko me ne alje. Niko osim Vere ak ni ne zna
da sam napustila kuu. Do la sam jer mi je dosta toga da budem iskori avana, jer mi je
muka od la i i nerada. Mo e mi verovati ili ne. Nije me briga."
Lev ponovo odmahnu glavom, trepui oima, kao da je zaslepljen neim. "Ne, ne m
islim... ali uspori malo..."
"Nemam vremena. Moram da se vratim pre nego to iko primeti moj odlazak. D
obro, evo: moj otac je uzeo mladog Makmilana da uve bava jednu trupu mu karaca, sino
va gazdi, za specijalnu armiju, kako bi ih upotrebio protiv tvojih ljudi. Ve dve
nedelje ne razgovaraju ni o emu drugom. Spremaju se da dou ovde zbog onoga to se de
silo dole, u Ju noj dolini; nadaju se da e uhvatiti tebe i druge voe, zatim e primora
ti tvoje ljude na borbu kako bi se odrekli svojih ideja o miru, kako bi se odrek
li onoga to zovete nenasiljem. I vi ete se zaista boriti i izgubiti, jer smo mi bo
lji borci, a u svakom sluaju posedujemo pu ke. Da li poznaje Hermana Makmilana?"
"Iz vienja, ini mi se", ree Lev. On se toliko razlikovao od oveka ije je ime
sada izgovorila i ija je slika lebdela jo uvek pred njom - sjajno lice i mi iavo telo
, iroka plea, dugake noge, jake ruke, te ka odea, tunika, pantalone, izme, opasa, kaput
pu ka, bi, no - a ovaj je ovek bio bos; mogla je da nazre rebra i grudnu kost ispod
tamme, ne ne ko e na njegovim grudima.
"Mrzim Hermana Makmilana", ree Luz manje ustro, govorei iz onog malog hladn
og mesta sopstvene unutra njosti gde je mogla da razmi lja na miru. "Njegova du a je m
alecna poput odrezanog pareta nokta. Trebalo bi da ga se pla i . Ja ga se bojim. On v
oli da vrea ljude. Nemoj poku avati da razgovara s njim onako kako to tvoj narod ini.
Nee te slu ati. On je sam sebi dovoljan. Sve to mo e da uini s tom vrstom ljudi jeste d
ih udari ili da pobegne od njih. Ja sam pobegla... da li mi veruje ?" Mogla je da g
a to upita, sada.
Lev potvrdno klimnu glavom.
Pogledala je u njegove ruke na naslonu stolice; vrsto je stezao drvenu pr
eku. Njegove ake bile su sama ila i kost ispod tanke ko e; jake, a krhke ake.
"Dobro. Sada moram da se vratim" ree i ustade.
"ekaj. Mora ovo da ispria i drugima."
"Ne mogu. Ti im sve reci."
"Ali rekla si kako si pobegla od Makmilana. Sada mu se vraa ?"
"Ne! Vraam se svom ocu... svojoj kui..." Ali on je bio u pravu. To je bilo
isto.
"Do la sam da te upozorim", ree ona hladno, "zato to se Makmilan sprema da v
as prevari, i zaslu uje da sam bude prevaren. To je sve."
Ali to nije bilo dovoljno. Pogledala je kroz otvorena vrata i ugledala s
tazu koju bi morala da pree, ispod nje nalazila se ulica, zatim put, potom Grad i
njegove ulice; zatim vide svoju kuu i svog oca...
"Ne shvatam", ree. Ponovo je sela naglo, zato to je ponovo drhtala, mada s
ad ne iz straha, ve od ljutine. "Nisam razmi ljala. Vera je; rekla..."
" ta je rekla?"
"Da stanem i razmislim."
"Da li je ona..."
"ekaj. Moram da razmislim. Kad onda nisam to uinila, moram sada."
Sedela je mirno na stolici, nekoliko minuta, sklopljenih ruku u krilu.
"U redu", ree. "'Ovo je rat', rekla je Vera. Trebalo bi da... Ja sam izda
la stranu mog oca... Vera je talac koji je zadr an u Gradu. Ja u biti talac za Pala
nku. Ako ona ne mo e da se vrati nazad, ne mogu ni ja. Moram da se s tim pomirim."
Dah joj je zastao u grlu, proizvodei mukli zvuk na kraju reenice.
"Mi ne zadr avamo taoce, ne hapsimo, Luz..."
"Nisam rekla da vi to inite. Rekla sam da ja moram da ostanem ovde. Ja sa
m izabrala da ostanem, ovde. Hoe li mi dopustiti?"
Lev ode na drugi kraj sobe, sagnuv i se automatski kada je stigao ispod ni
skog kosog svoda. Njegova se odea su ila ispred vatre. On je obue, ode u zadnju sobu

, vrati se sa cipelama u rukama, sede na stolicu pored stola da bi ih obuo. "Vid

i", ree saginjui se da navue cipele. "Mo e da ostane ovde. Svako mo e. Mi nikoga ne tera
o, nikoga ne zaustavljamo." Uspravio se gledajui je pravo u oi. "Ali ta e pomisliti
tvoj otac? ak i ako poveruje da si ostala ovde po svojoj volji..."
"Nee to dozvoliti. Doi e po mene da me odvede nazad."
"Silom?"
"Da, silom. S Makmilanom i njegovom malom armijom bez sumnje."
"U tom sluaju postae povod za nasilje koje oni tra e. Mora da poe kui, Luz."
"Za va e dobro", ree ona.
Ova misao izletela joj je sama od sebe, kada je videla ta je uinila i kakv
e posledice moraju iz toga da proiziu. Ali Lev je sedeo nepomino, sa cipelom - bla
tnjavom, izga enom, plitkom izmom, primetila je - u ruci.
"Da", ree. "Za na e dobro. Do la si ovde da nas spase . Sada se i vrati za na e d
obro. A ako saznaju da si bila ovde?" Nastala je pauza. "Ne", ree. "Ne mo e da se vr
ati . Uhvatili bi te u la i - svojoj i njihovoj. Do la si ovde. Zbog Vere, zbog nas. T
i si s nama."
"Ne, nisam", ree Luz ljutito; ali sjaj i ljubaznost Levovog lica duboko j
e postide e. Govorio je tako jasno, s takvom sigurno u. Sada se sme kao. "Luz", ree, "sea
li se kada smo i li u kolu? Uvek si bila... uvek sam eleo da razgovaram s tobom, nik
ad nisam skupio hrabrost... Jednom smo razgovarali pri zalasku sunca, ti si me p
itala za to ne elim da se borim s Anelom i njegovom grupom. Nikada nisi bila kao dru
ge devojke iz Grada, nisi se uklapala u njihovu sliku, nisi im su tinski pripadala
. Ti pripada ovde. Ti eli istinu. Sea se kako si se jednom razbesnela na uitelja kada
je rekao da koniji ne provode zimu u snu, a Timo poku ao da ka e kako je prona ao itavu
peinu punu konija zaspalih zimskim snom, a uitelj se spremao da ga i iba zbog drsko
sti, da li se sea ?"
"Rekla sam da u sve rei svom ocu", ree Luz tiho. Bila je veoma bleda.
"Ustala si sa svog mesta u uionici i rekla kako uitelj ne zna istinu, i da
hoe da i iba Tima zato to je on u pravu - imala si tek oko etrnaest godina. Luz, slu a
j, poi sada sa mnom. Otii emo do Elijeve kue. Mo e im rei ono to si meni ispriala i o
o odluiti ta da preduzmemo dalje. Ne mo e sada da se vrati , i bude ka njena, posramljena
Slu aj, mo e da ostane s Ju nim Vetrom, ona ivi izvan varo ice, tamo e biti na miru. Al
de sada sa mnom, ne smemo da gubimo vreme." Ispru io je ruku ka njoj preko stola,
tu lepu, toplu aku, punu ivota; prihvatila je njegovu aku i susrela njegov pogled;
oi joj se ispuni e suzama. "Ne znam ta da radim", ree dok su joj suze oblivale lice.
"Obuo si samo jednu cipelu, Lev."
8.
Po to im be e ostalo sasvim malo vremena, trebalo je hitno obavestiti i okup
iti celu zajednicu, kako bi se vrsto zbili i na li snage u op toj nepokolebljivosti.
Doista - urba im je odgovarala jer su ih inae mogle da pritisnu zebnja i sumnja u
sopstvene snage; pod pretnjom skorog napada svi su eleli da pronau i ouvaju nekakvo
sredi te, koje bi predstavljalo snagu grupe.
Jezgro je postojalo i nalazilo se u njemu - on sam predstavljao je jezgr
o, zajedno s Andrejom, Ju nim Vetrom, Martinom, Italijom, Santom i svima ostalima
koji su bili mladi, odluni. Vera nije bila fiziki prisutna, a ipak je bila tu, jer
se u svim njihovim diskusijama oseala njena blaga i nepokolebljiva vrstina. Ni El
ija nije bio prisutan; on, D ul i nekolicina, drugih, uglavnom starijih ljudi, sta
jali su po strani, morali su da stoje, jer se nisu slagali s op tim stavom grupe.
Elija nikada nije bio odluno za plan emigracije a sada im je zamerao kako su oti li
isuvi e daleko, da devojka smesta mora da se vrati svom ocu sa delegacijom koja b
i, "Sela zajedno sa Savetom i razgovarala - kada bismo samo seli i meusobno razgo
varali, ne bi bilo nikakve potrebe za svim ovim nepoverenjem i otporom..."
"Naoru ani ljudi ne sede i ne pregovaraju, Elija", ree stari Lion, ustro.
Ljudi iz Palanke nisu se priklonili Eliji nego 'Verinom narodu', mladima
. Lev je oseao snagu svojih prijatelja i cele zajednice, njihovu saglasnost i pod
r ku. Gotovo da mu nije bilo potrebno da savetuje ove ljude, da im obja njava ta mora
ju da uine; oni su znali da je re o op tem, mirnom otporu kojim se treba suprotstavi
ti nasilju Grada. To su znali jo od ranije i sada su razmi ljali u njegovo ime, a o
n u njihovo; njegova re izra avala je njihovu volju.

Devojka Luz: upravo je prisustvo ove strankinje, poluizgnanika, u Palanc

i, izo trilo njihov oseaj za savr eno zajedni tvo i obogatilo ga sa aljenjem prema njoj.
Znali su za to je do la i nastojali su da budu ljubazni s njom. Bila je usamljena meu
njima, upla ena i sumnjiava, i branila se ponosom i arogancijom Gazdine kerke svaki
put kada ne to nije razumela. Ali, ona ipak sve razume, mislio je Lev, bez obzira
koliko je njen razum spreava u tome; razumela je srcem, jer je do la kod njih s po
verenjem.
Kada joj je to rekao, kada joj je rekao da ona jeste i da je uvek bila,
u duhu, jedna od njih, jedna od Naroda Mira, zaogrnula se svojom oholo u. "Ne znam a
k ni ta te va e ideje znae", ree. Ali ona je ve mnogo toga, zapravo, nauila od Vere; i
za vreme tih udnih, napetih dana bez delanja, dana ekanja na re ili napad iz Grada,
kada je svakodnevni posao bio odlo en a Verini ljudi bili mnogo vi e zajedno; Lev j
e razgovarao s njom to je e e mogao, udei da je potpuno uvede meu njih, u centar gde je
bilo toliko mnogo mira i snage, i gde pojedinac nije bio usamljen.
"Veoma je glupa, doista", obja njavao je, "ta nekakva vrsta odreenog spiska
pravila, ba kao u koli. Najpre uradi to, zatim ono. Prvo poku ava s pregovorima i izn
o enjem problema, bez obzira na to o kojem je problemu re, putem postojeih sredstava
i institucija. Nastoji da razgovara o tome kao to Elija stalno zahteva. Takav kora
k preduzela je, kao to zna , Verina grupa - da razgovaraju sa Savetom. I nije i lo. Z
ato se prelazi na drugi korak. Nesaraivanje. Na neku vrstu povlaenja i mirovanja,
tako da shvate kako doista najozbiljnije veruje u svoje rei. Tu se mi sada nalazim
o. Trei korak koji pripremamo jeste objavljivanje ultimatuma. To je poslednji ape
l, nuenje konstruktivnog re enja i jasno tumaenje ta e se preduzeti ako se ovako re enje
ne prihvati."
"I ta e se desiti ako se oni ne slo e?"
"Prelazak na etvrti korak. Graanska neposlu nost."
" ta to znai?"
"Odbijanje da se poslu a svako nareenje ili zakon, koje nam je vlast silom
nametnula. Mi smo ustanovili na u sopstvenu, parlamentarnu, nezavisnu vlast, i sle
dimo na sopstveni kurs."
"Doista?"
"Doista", ree on, sme ei se. "Ovakav stav uvek je, zna , imao uspeha na Zemlji
. To je stav protiv svih oblika zastra ivanja i hap enja, tortura i nasilja. Mo e da ita
o tome, trebalo bi da proita Mirovskajinu Istoriju..."
"Ne umem da itam", ree devojka na svoj prezriv nain. "Jednom sam poela da ita
m jednu... Ako to funkcioni e tako dobro, za to ste onda otpremljeni sa Zemlje?"
"Nije nas bilo dovoljno. Vlade su bile suvi e velike i mone. Ali oni nas ne
bi poslali u izgnanstvo, zar ne, da nas se nisu pla ili?"
"To isto ka e moj otac o svojim precima", primeti Luz. Obrve su joj bile s
pu tene u pravu liniju iznad oiju, tamnih i zami ljenih oiju. Lev ju je posmatrao, umi
ren za trenutak njenim utanjem, zateen njenom neobino u. Jer uprkos njegovoj tvrdnji k
ako je ona jedna od njih, ona to nije bila; nije liila na Ju ni Vetar, niti na Veru
, niti na bilo koju enu koju je poznavao. Bila je drugaija, njemu strana. Kao i u
sivoj aplji sa Zajednikog Ribnjaka bilo je mira u njoj, mira i ti ine koji su ga odv
laili, na drugu stranu, prema drugaijem jezgru.
Bio je toliko zaaran, toliko privuen njenom udnom lino u, da nije uo kad je Ju
Vetar ne to rekla, a kada je sama Luz ponovo progovorila gotovo se zaprepastio i,
za trenutak, prisna soba kue Ju nog Vetra delovala je udno, kao neko strano mesto.
"Volela bih kada bi to sve moglo da se zaboravi", ree ona. "Zemlja... to
je bilo pre stotinu godina, to je jedan drugaiji svet, drugaije Sunce, ta nam ona d
anas znai? Mi se sada nalazimo ovde. Za to ne mo emo da ivimo na sopstveni nain? Ja nis
am sa Zemlje. Ti nisi za Zemlje. Ovo je na svet... Trebalo bi da ima i sopstveno
ime. 'Viktorija', to je glupo, to je jedna zemaljska re. Na em svetu treba da damo
neko na e ime."
"Kakvo ime?"
"Neko koje ne znai ni ta. Oobo, ili Babo. Ili, nazovimo ga Blato. Ovaj svet
je sav u blatu ako je Zemlja nazvana 'zemljom' za to ovaj svet ne bi mogao da se
nazove 'blatom'?" Govorila je ljutito, kao to je esto inila, ali kada se Lev nasmej
ao, nasmejala se i ona. Ju ni Vetar se samo sme kala, ali konano i ona ree svojim meki
m glasom: "Da, to je ispravno."

"A tada bismo mogli da uredimo svet po svome, umesto da uvek imitiramo o
ne sa Zemlje. Ako ne bi bilo nikakvog nasilja, onda ne bi moralo da postoji ni b
ilo kakvo nenasilje..."
"Poeti sa blatom i sagraditi svet", ree Lev. "Ali zar ne vidite da upravo
to i inimo?"
"Pravite kolae od blata", ree Luz.
"Gradimo novi svet."
"Nezavisno od zabluda starog sveta."
"Ako ljudi zaborave svoju pro lost, moraju da sve ponu od poetka i nikada ne
sti u do budunosti. Zato na Zemlji stalno vode ratove. Zaboravili su kako je izgle
dao poslednji rat. Mi doista poinjemo sasvim nov ivot. Zato to pamtimo stare gre ke i
ne elimo da ih ponovimo."
"Ponekad mi se ini", ree Andrej, koji je sedeo pored ognji ta pravei sandale
za Ju ni Vetar - njegovo uzgredno zanimanje bilo je krpljenje cipela, "ako mi ne z
ameri to tako govorim, Luz, da se u Gradu seaju svih starih gre aka tako da stalno mo
gu da ih ponavljaju."
"Ne znam", ree ona nezainteresovano. Ustala je i oti la do prozora. Bio je
zatvoren, po to ki a nije prestajala da pada i vreme je bivalo sve hladnije, s vetro
m koji je duvao sa istoka. Mala vatra u ognji tu davala je toplinu i svetlost sobi
. Luz stade okrenuta leima toj udobnosti, gledajui napolje kroz tanka, zamagljena
prozorska stakla, u tamna polja i te ke oblake.
Onog jutra nakon njenog dolaska u Palanku, posle razgovora s Levom i ost
alima, napisala je pismo svom ocu. Kratko pismo, iako joj je bilo potrebno itavo
pre podne da ga napi e. Pokazala ga je prvo Ju nom Vetru, a zatim Levu. Kada je on s
ada pogledao tu uspravnu, sna nu figuru, obrisa crnih naspram svetlosti, ponovo se
setio sadr aja njenog pisma, pravih, crnih, krutih poteza. Napisala je:
Po tovani gospodine!
Napustila sam na u kuu. Ostau u Palanci zato to ne odabravam Va e planove. Ja s
am odluila da odem i ja sam odluila da ostanem. Niko me ne dr i kao zatvorenika ili
taoca. Ovi ljudi su moji Taoci. Ako mislite da im pretite nisam na Va oj strani. M
orala sam da napravim ovakav izbor. Napravili ste gre ku povodom Hermana Makmilana
. Senjora Adelson nije ume ana u moj dolazak ovde. To je bio moj izbor.
S po tovanjem
Va a kerka Luz Marina Kuper.
Nijedna re prenemaganja; nijedna molba za opro taj.
I nikakav odgovor. Pismo je odmah odneo trka, mladi Gostoprimljivi; gurnu
o ga je ispod vrata Kue Falko i smesta otrao nazad. im je bezbedno stigao u Palanku
, Luz je poela da eka na oev odgovor, da strepi od njega, ali isto tako, oito, i da
ga eljno i ekuje. To se desilo pre puna dva dana. Nikakav odgovor nije stigao. Ni ta.
Svi su razgovarali o tome kakvu je promenu Luzino napu tanje kue moglo da izazove u
Falkovim planovima, ali nisu o tome raspravljali pred njom; sve dok ona lino nij
e naela tu temu.
Kada je rekla: "Ne razumem va e ideje, doista. Sve te korake, sva pravila,
sve razgovore."
"Oni predstavljaju na e oru je", odgovori Lev.
"AIi ta e vam borba?"
"Ne postoji drugi izbor."
"Da, postoji. Da se poe odavde."
"Da se ode?"
"Da! Poi na sever, u dolinu koju ste prona li. Jednostavno otii, napustiti.
To sam ja uinila", dodade gledajui ga oholo po to joj nije odmah odgovorio. "Ja sam
oti la."
"Ali oni e doi za tobom", ree on blago.
Slegnula je ramenima. "Nisu do li. Nije im stalo."
Ju ni Vetar promrmlja ne to poput upozorenja, protesta, simpatije; time je s
ve bilo reeno, ali Lev prevede njen gest - "Ali njima jeste stalo, i oni e doi, Luz

. Tvoj otac..."
"Ako on doe po mene, ja u pobei dalje. Nastaviu da be im."
"Kuda?"
Ponovo se okrenula ne rekav i ni ta. Svi su mislili na isto: o divljini. inil
o se kao da se divljina uvukla u sobu, kao da su se zidovi sru ili, ne ostavljajui
nikakav zaklon. Lev je ve bio tamo, i Andrej je bio tamo. Meseci beskrajne usamlj
enosti bez ijednog zvuka; usamljenost se sada uvukla u njihove du e i oni nikada n
isu uspeli da je se u potpunosti oslobode. Ju ni Vetar nije bila u divljini, ali n
jena ljubav je le ala pokopana u njoj. ak je i Luz, koja nikada nije videla divljin
u niti ula za nju, kao dete onih koji su stotinama godina podizali svoje zidove p
rotiv divljine, poriui je na taj nain, poznavala divljinu i pla ila je se, i znala je
da njene rei kako treba napustiti koloniju naglo, bez pripreme, predstavljaju bu
dala tinu. Lev ju je posmatrao utei. Oseao je sa aljenje prema njoj, duboko o tro sa aljen
e, kao prema nekom uvreenom tvrdoglavom detetu koje odbija utehu, dr i se povueno i
nee da zaplae. Ali ona nije bila dete. ena se nalazi tu pred njim, ena stoji sama na
svom mestu bez pomoi ili za tite, ena u divljini; i njegovo sa aljenje se pretvori u
divljenje i strah. On se nje pla io. U njoj je postojala nekakva snaga koja nije p
oticala iz ljubavi, poverenja ili zajedni tva, koja nije izvirala ni iz jednog nje
mu poznatog izvora. Pla io se te snage i istovremeno udeo za njom. Ova tri dana, ot
kako je bio s njom, stalno je mislio na nju, na sve je gledao njenim oima. Kao da
e itava njihova borba imati smisla jedino ako ona bude u stanju da je razume, ako
se opredeli za njihove planove i ideale po kojima ive. Ona je bila vredna sa aljen
ja, divljenja, dragocena kao to je svako ljudsko bie dragoceno, ali ona ne sme da
okupira njegov duh u toj meri. Ona mora biti jedna od njihovih, da radi s njim,
da podr ava njega, ali ne da ispunjava i remeti njegove misli na ovaj nain. Kasnije
, kada sukob bude prevazien, kada budu osvojili mir, imae vremena da razmi lja o njo
j i da je shvati. Kasnije, imae sve vreme ovoga sveta.
"Ne mo emo da poemo na sever sada", ree on strpljivim ali ne to hladnijim glas
om. "Kada bi grupa sada po la, to bi oslabilo jedinstvo onih koji moraju da ostanu
ovde. A Grad bi krenuo u poteru za beguncima. Moramo da obezbedimo slobodu za o
dlazak - ovde i sada. Tek tada emo poi."
"Za to ste im dali mape, pokazali put!" ree Luz, nervozno i ustro. "To je bi
lo glupo. Mogli ste jednostavno da odete."
"Mi smo zajednica", ree Lev. "Koju ine Grad i Palanka." I zaustavio se na
tom obja njenju.
"U svakom sluaju, ne mo emo jednostavno da se ot unjamo odavde. Velika grupa
ljudi koja se seli ostavlja za sobom veoma vidljive tragove koji se mogu lako pr
atiti", ree Andrej.
"Pa, ako vas oni budu pratili sve tamo do severa, gde se nalaze va e plani
ne, gde ste ve bili, vi ete im rei: ' ao nam je, ovo pripada nama, a vi idite i pronai
te za sebe drugu dolinu, ima dovoljno prostora za sve!'"
"I oni e tada upotrebiti silu. Najpre moraju da se uspostave principi jed
nakosti i slobode izbora ovde."
"Ali oni ovde upotrebljavaju silu! Vera je ve zatvorenik kao i drugi koji
su u zatvoru, a jedan je starac izgubio oko, i Makmilanovi grubijani sti u da vas
napadnu ili pucaju u vas - sve zbog uspostavljanja nekakvih principa; iako ste
jednom bili u stanju da odete, i oti li ste, slobodni!"
"Sloboda se stie rtvovanjem", ree Ju ni Vetar. Lev pogleda u nju, a zatim brz
o u Luz; nije bio siguran da li Luz zna kako je Timo umro na putu za sever. Vero
vatno da je, dok je ovde bila sama tokom poslednje tri noi sa Ju nim Vetrom, saznal
a za to. U svakom sluaju, miran glas Ju nog Vetra umirio ju je. "Znam", ree Luz. "Mo
rate da rizikujete. Ali rtve... Mrzim tu ideju rtvovanja!"
Lev se nasmeja veselo uprkos sopstvenoj elji. "A ta si ti drugo uinila?"
"Nisam se rtvovala ni za kakvu ideju! Jednostavno sam pobegla - zar ne sh
vata ? I to je ono to bi svi trebalo da uinite!" Luz je govorila izazivaki, prkosno,
u samoodbrani i neubedljivo, ali odgovor Ju nog Vetra zaprepastio je Leva. "Mo da si
u pravu", ree. "Sve dok ostajemo i borimo se, iako se borimo sopstvenim oru jem, m
i vodimo njihov rat."
Luz Falko bila je prido lica, stranac, nije znala ta Narod Mira misli i osea
, ali uti Ju ni Vetar kako govori ne to neuobiajeno bilo je okantno, to je predstavljal

o napad na njihovo savr eno jedinstvo.

"Pobei i kriti se po umama - zar je to izbor?" ree Lev. "Za konije, da. Ne
i za ljudska bia. To to stojimo uspravno i imamo dve ruke ne ini nas ljudima. Uspra
vno stajanje, na e ideje i ideali jeste ono to nas ini ljudima! I vrsto pridr avanje ti
h ideala. Ali zajedniko pidr avanje. Ne mo emo iveti sami. Ili emo umreti sami - kao ivo
tinje."
Ju ni Vetar tu no potvrdi glavom, ali Luz mirno pogleda u njega. "Smrt je sm
rt, zar nije svejedno da li nas zatie u krevetu, u kui, ili napolju, u umi? Mi jesm
o ivotinje. Zbog toga uop te i umiremo."
"Ali iveti i umreti za... u ime duha... to je ne to drugo... to je ne to drug
aije nego kad be imo, skrivamo se, svi razdvojeni, sebini, u potrazi za hranom, uureni,
puni straha i mr nje, sasvim sami." Lev je poeo da zamuckuje od uzbuenja, osetiv i ka
ko mu lice gori. Srete Luzin pogled, ponovo zamuca i uuta. U njenom pogledu video
je divljenje, takvo divljenje kakvo nikada do sada nije osetio, nikada sanjao d
a e dobiti, divljenje i radosno prihvatanje tako da je, upravo u tom trenutku bes
a i prepirke, znao da je stekao priznanje, potpuno priznanje za svoje rei, svoj iv
ot, svoje bie.
To je pravo jezgro, pomislio je. Rei su mu prolazile kroz glavu. Nije sti
gao da ponovo razmi lja o njima, ali posle tih rei, ni ta nije bilo isto; nikada ni ta
nee biti isto. Konano se ispeo na svoje planine.
Desna ruka bila mu je poluispru ena prema Luz kao da od nje tra i podr ku. Opa
zio je, i ona je opazila, taj nedovr eni pokret; polusvesno, on iznenada spusti ru
ku; pokret ostade nedovr en. Ona se naglo pomeri, okreui se na drugu stranu i ree lju
tito i oajno: "Oh, ne razumem, sve je to tako udno. Nikada neu shvatiti, vi sve zna
te a ja nikada nisam ak ni razmi ljala o bilo emu..." Dok je govorila delovala je fi
ziki smanjeno, usamljeno, besno, pora eno. "Jedino elim..." naglo zastade.
"Doi e, Luz", ree on. "Ne mora uriti k tome. To dolazi, to e doi... obeavam..
Nije ga upitala ta joj to obeava. Niti bi on to mogao rei.
Kada je napustio kuu vla ni vetar ga je udario u lice oduzimajui mu dah. Uzd
ahnuo je duboko; oi mu se napuni e suzama, ali ne zbog vetra. Mislio je na ono blis
tavo jutro, potom na srebrni izlazak sunca i svoju veliku sreu, od pre samo tri d
ana. Danas je sve bilo sivo, nebo se nije videlo, bilo je malo svetlosti, a mnog
o ki e i blata. Blato, ime ovog sveta je Blato, mislio je, i po eleo da se nasmeje,
ali oi su mu jo bile pune suza. Ona je promenila ime svetu. Onog jutra na brdu, ra
zmi ljao je, to je bila srea, ali ovo je - i nije imao nijedne rei za to, jedino nje
no ime, Luz. Sve je bilo sadr ano u tome, srebrni izlazak sunca, veliki crveni zal
azak sunca iznad Grada od pre nekoliko godina, cela pro lost, i sve je to trebalo
da doe, ak i njihov sada nji posao, razgovori i planiranja, sukob i njihova sigurna
pobeda, pobeda svetlosti. "Obeavam, obeavam", aputao je u vetar. "itav svoj ivot, sve
godine svog ivota."
eleo je da hoda sporije, da stane, da zaustavi ovaj trenutak. Ali sam vet
ar, koji mu je duvao u lice, terao ga je napred. Trebalo je toliko toga uraditi,
a ostalo je tako malo vremena. Kasnije, kasnije! Ova no mo e biti upravo ona no kad
a e doi Makmilanova eta; ni ta se nije znalo sa sigurno u. Pretpostavljajui da je Luz iz
ala njihove planove oni su ih, najverovatnije, izmenili. Ni ta nije moglo da se uin
i, osim da se eka i bude spreman. Sve je zavisilo od spremnosti. Ne sme doi ni do
kakve panike. Bez obzira na to hoe li Grad ili Palanka napraviti prvi korak, Naro
d Mira mora znati ta treba da uini. Kako da se pona a. Krenuo je, gotovo trei, u Palan
ku. Na njegovim usnama ki a je imala sladak ukus.
Nalazio se u kui, jednog kasnog mranog popodneva, kada je stigla poruka. D
oneo ju je njegov otac iz Hrama. "ovek sa o iljkom, stra ar", ree Sa a tihim ironinim gla
som. "Do ao je nakon du eg tumaranja, tra io je ulca. Verujem da je mislio na tebe, ne
na mene."
Poruka je bila ispisana na debelom, grubom papiru, kakav je pravljen u G
radu. Za trenutak Lev pomisli da je Luz ispisala kruta, crna slova...
ulc: nalaziu se u prstenu kod topionice sutra u sumrak. Povedi koliko hoe
udi. Ja u biti sam.

lj

Luis Burnije Falko

Trik, oigledan trik. Suvi e oigledan? Bilo je taman toliko vremena da se vra
ti u kuu Ju nog Vetra i ovu bele ku poka e Luz.
"Ako ka e da e tamo biti sam, bie doista sam", ree ona.
"ula si ga kako se sprema da nas prevari, s Makmilanom", ree Andrej.
Oholo ga je pogledala. "Ovo je njegov potpis", ree. "On ne bi stavio svoj
potpis ispod neke la i. Bie tamo sam."
"Za to?"
Slegnula je ramenima.
"Idem", ree Lev. "Da! Idem sa tobom, Andrej! I s onoliko ljudi koliko mis
li da je potrebno. Ali morae da ih sakupi prilino brzo. Ostao nam je samo sat dnevne
svetlosti."
"Zna da te ele za taoca", ree Andrej. "Da li eli da im upadne pravo u ruke?"
Lev ustro odmahnu glavom. "Kao mudrija ", ree i nasmeja se. "Upasti - i izai!
Hajde, hajde da zajedno skupimo ljude, Andrej. Luz, da li eli da poe ?"
Stajala je neodluno.
"Ne", ree; ustuknula je. "Ne mogu, bojim se."
"To je mudro."
"Trebalo bi da poem. Da mu sama ka em kako me vi ne zadr avate ovde, da sam l
ino izabrala da ostanem. On to ne veruje."
" ta si ti izabrala, i da li on u to veruje, nema pravog znaaja", ree Andrej
. "Ti jo uvek predstavlja izgovor: njihovo vlasni tvo. Bolje nemoj da ide , Luz. Ako b
ude tamo, verovatno e upotrebiti silu da te uhvate i vrate nazad."
Klimnula je potvrdno glavom, ali je i dalje oklevala. Konano ree: "Treba d
a poem." Izgovorila je to s tako oajnikom odluno u da joj je Lev upao u re: "Ne...", al
ona nastavi. "Moram. Neu da stojim po strani dok se o meni razgovara, neu da bude
m odbaena dok se o meni pregovara da bi me na kraju vi izruili njima."
"Niko te nee predati njima", ree Lev. "Ti pripada sebi. Poi s nama ako si ta
ko odluila."
Klimnula je potvrdno glavom.
Topionicu je sainjavao prostor jednog starog prstena od drvea; nalazio se
ju no od Gradskog puta, tano na pola puta izmeu Palanke i Grada, i bio nekoliko veko
va stariji od drugih prstenova; drvee je tu odavno poluistrulilo, ostaviv i za sobo
m jedino okrugao ribnjak u sredini. Prvi gradski radovi na topljenju gvo a obavljal
i su se ovde; oni su takoe napu teni, kada je pre etrdeset godina pronaeno bogatije n
alazi te rude u Ju nim brdima. Dimnjaci i ma ine su nestali, staro razvoe je zaraslo u
korov i grmlje divljih ru a, i delovalo je izgubljeno i zapu teno pored ravne obale
ribnjaka.
Kada su po li, Andrej i Lev su poveli sa sobom grupu od dvadeset ljudi. An
drej ih je vodio okolnim putem pored starih razvoa, kako bi se uverio da se nikak
va grupa stra ara ne krije u njima ili oko njih. Razvoa su bila prazna, i na nekoli
ko stotina metara unaokolo nije bilo drugog mesta gde bi se Makmilanova eta mogla
sakriti. Ovo je bilo ravno mesto bez drvea, pustog i jadnog izgleda, u kraju koj
i je bio mraan i pri dnevnoj svetlosti. Sitna ki a padala je na sivu vodu i oko nje
, a voda je le ala nezasvoena, bespomono, poput slepog, otvorenog oka. Na udaljenoj
strani ribnjaka stajao je Falko ekajui ih. Videli su kako se odmie od gusti a gde je
potra io zaklon od ki e, i kako im prilazi sam, putem koji je okru ivao obalu.
Lev se izdvojio ispred ostalih. Andrej mu je dopustio da ide napred, ali
je nastavio da ga prati na odstojanju od nekoliko metara, zajedno sa Sa om, Marti
nom, Luz i nekolicinom drugih ljudi. Ostatak njihove grupe bio je rasporeen du siv
e ivice ribnjaka i na padini koja je vodila gore ka putu, da uvaju stra u.
Falko je stao, posmatrajui Leva. Stajali su tano uz samu ivicu ribnjaka, g
de je hodanje bilo lak e. Izmeu njih je le ao uzani blatnjavi rukavac vode, zaliv, ne
iri od du ine mu ke ruke, s obalama od finog peska, pravo malo pristani te za deije amce
-igrake. Usled izo trene moi zapa anja Lev je istovremeno bio svestan tog dela vode i
peska, i kako bi deca mogla da se tu igraju, kao i Falkove uspravne figure, njeg
ovog privlanog lica koje je bilo Luzino lice a ipak sasvim razliito od njenog, nje
govog kaputa s opasaem, potamnelog na ramenima i rukavima natopljenim ki om.
Falko je svakako video svoju kerku u grupi iza Leva, ali nije gledao u nj

u niti joj se obraao; obratio se Levu, polusuvim glasom, koji se pomalo te ko uo od u

bora ki e koja je svuda unaokolo padala.
"Ja sam, kao to vidi , sam i nenaoru an. Govorim u sopstveno ime. Ne kao Save
tnik."
Lev saglasno klimnu glavom. Osetio je elju da zovne ovog oveka po imenu, a
ne Senjor, ili Falko, ve njegovim linim imenom, Luis; nije shvatio ovaj nagon i n
e ree ni ta.
" elim da moja kerka dode kui."
Jedva primetnim pokretom Lev nagovesti da se ona nalazi tu, iza njega. "
Obratite se njoj, Senjor Falko", ree.
"Do ao sam da razgovaram s tobom. Ako si ti taj koji govori u ime pobunjen
ika."
"Pobunjenika? Protiv ega, Senjor? Ja, ili bilo ko od nas, govorie u ime Pa
lanke, ako elite. Ali Luz Marina mo e da govori u svoje sopstveno ime."
"Nisam do ao da se prepirem", ree Falko. Njegovo pona anje bilo je savr eno kon
trolisano i utivo, na licu je imao tvrdoglav izraz. Falkov mir i vrstina bili su o
d one vrste kakvu ispoljava ovek koji pati. "Slu aj, uskoro e napasti Palanku. Sada
to znate. Nisam vi e bio u stanju da to spreim, ak i da sam to eleo, mada sam odlo io n
apad. Ali elim da svoju erku izvuem iz svega. Da bude bezbedna. Ako je po aljete sa m
nom kui, ja u vama poslati senjoru Adelson, i druge taoce, u pratnji stra ara, jo noas
. I ja u poi s njima, ako elite; pustite je, dakle, da se vrati sa mnom. Ovo se tie
samo vas i mene. Ostalo, borba... pa vi ste je svojom neposlu no u zapoeli; ja ne mogu
da je zaustavim, niti to mo ete vi, sada. To je sve to mo emo da uinimo. Da zamenimo
na e taoce i tako ih spasemo."
"Senjor, uva avam va u otvorenost... Ali ja nisam oteo Luz Marinu od vas i n
e mogu ja da vam je vratim."
Dok je govorio, Luz je do la do njega, umotana u svoj crni al. "Oe", ree jasn
im, tvrdim glasom, ne blago kako su ona i Falko obino razgovarali, "ti mo e da zaust
avi Makmilanove grubijane ako to eli ."
Izraz Falkovog lica nije se promenio; nije, mo da, nije mogao da se promen
i, a da mu se lice ne raspadne u paramparad. Nastupila je duga ti ina, ispunjena zv
ukom ki e koja je padala. Vidljivost je bila slaba, bilo je svetlo jo jedino sasvim
nisko i daleko na zapadu.
"Ne mogu, Luz", ree on onim bolnim, mirnim glasom. "Herman je... on je od
luio da te vrati nazad."
"A ako se ja vratim s tobom, tako da on vi e nema povoda za napad, hoe li mu
narediti da ne na padne Palanku?"
Falko je stajao utei. Gutao je te ko, kao da mu je grlo veoma suvo. Lev je s
tisnuo ake, videv i to - videv i oveka takvog ponosa koji inae ne podnosi nikakvo poni en
je, a koji sada stoji poni en, videv i tako sna nog oveka koji mora da prizna sopstvenu
nemo.
"Ne mogu. Stvari su oti le odve daleko." Falko ponovo proguta pljuvaku i pok
u a nanovo: "Poi kui sa mnom, Luz Marina", ree. "Smesta u poslati nazad taoce. Dajem r
e." Bacio je pogled na Leva, a njegovo bledo lice govorilo je za sebe ono to on sa
m nije mogao da izgovori: da tra i Levovu pomo.
"Po alji ih", ree Luz. "Nema nikakvog prava da ih dr i zatvorene."
"I ti e doi..." To nije bilo pravo pitanje.
Ona odmahnu glavom. "Nema nikakvog prava da me dr i kao zatvorenika."
"Nisi ti zatvorenik, Luz, ti si moja kerka..." Zakoraio je napred. Ona uzm
aknu nazad.
"Ne!" ree. "Neu doi dokle god se bude pogaao oko mene. Neu se nikada vratiti s
ve dok napada i, proga... nja ljude!" Zamucala je, tra ei rei koje su joj nedostajale.
"Nikada se neu udati za Hermana Makmilana, niti u ga uop te pogledati, ja se njega
gadim! Doi u kad to budem elela, iniu ono to sam sama izabrala i sve dok on bude dolaz
io u Kuu Falko nikada se neu vratiti!"
"Makmilan?" ree otac gu ei se, u panici. "Ne mora se udati za Makmilana..." Z
astade i pogleda u Luz pa u Leva, s ne to vi e ljutnje. "Doi kui", ree. Glas mu je zadr
htao, ali se borio da zadr i kontrolu nad njim. "Zaustaviu napad ako budem mogao. M
i... mi emo razgovarati s vama", obratio se Levu. "Razgovaraemo."
"Mo emo da razgovaramo sada, kasnije, kad god elite", ree Lev. "To je jedino

to smo ikada tra ili, Senjor. Ali vi ne mo ete da zahtevate od va e kerke da zameni svo
ju slobodu za Verinu slobodu, ili za va u dobru volju, ili za bilo iju sigurnost. T
o je pogre no. Ne mo ete to da inite; mi neemo to da prihvatimo."
Falko je ponovo stajao mirno, ali to je sada bio drugaiji mir: poraz ili
njegov poslednji poku aj da ne bude pora en? Njegovo lice, bledo i vla no od ki e i znoj
a, bilo je mirno, bezizra ajno.
"Neete, dakle, da je pustite da ode", ree.
"Ja neu da idem", odgovori Luz.
Falko klimnu glavom samo jedanput, okrete se i laganim korakom udalji kr
ivudavom obalom ribnjaka. Pro ao je kraj gustog bunja koje je u dubokom sumraku izg
ledalo nejasno i bezoblino, i uputio se uz klizavu padinu do puta to je vodio naza
d u Grad. Njegova uspravna, niska, tamna figura, brzo se izgubila iz vida.
9.
Jedna devojka iz posluge zakucala je na Verina vrata, otvorila ih i rekl
a poludrskim - poluboja ljivim glasom koji su kune pomonice koristile kada su sledil
e nareenja: "Senjora Vera, Don Luis eli da vas vidi u velikoj sobi, molim vas!"
"Oh bo e, oh bo e", uzdahnu Vera. "Da li je jo lo e raspolo en?"
"U asno", ree devojka, Tereza, zaboravljajui smesta svoje pona anje u stilu 'p
reno enja nareenja' i sa e se da poe e ulj na svojoj gruboj, goloj, debeloj, peti. Sve de
vojke u kui do sada su dobro upoznale Veru i smatrale su je za prijatelja, za nek
u vrstu dobre tetke ili starije sestre; ak je i stroga sredovena kuvarica Silvija
jednog dana nakon Luzinog nestanka do la u Verinu sobu i razgovarala s Verom o tom
e, oito ne marei ni najmanje to od neprijatelja tra i obave tenja. "Jeste li videli Maj
klovo lice?" nastavila je Tereza. "Don Luis mu je izbio jue dva zuba zato to mu je
Majkl sporo izuvao izme; Majkl je stenjao i gunao, znate ve kako sve obavlja, i Do
n Luis samo uini hop! nogom na kojoj se jo nalaziia izma. Sada je Majkl sav oteen ka
o slepi mi -torbar, stvarno izgledao sme no. Linda ka e da je Don Luis i ao u Palanku jue
uvee sasvim sam, video ga je Markesov Tomas, Don Luis se peo kosinom ulice prema
glavnom putu. ta mislite da se desilo? Da li je poku ao da otme sirotu Senjoritu,
Luz? ta mislite?"
"Oh bo e", uzdahnu Vera ponovo. "Pa, bolje da ga ne pu tam da eka." Zagladila
je kosu, poravnala svoju odeu i rekla Terezi: " to ima lepe minu e. Hajdemo!" I po la je
za devojkom u dvoranu Kue Falko.
Luis Falko je sedeo u dubokom sedi tu na prozoru, piljei napolje, u zaliv E
ho. iva jutarnja svetlost prostirala se nad morem; oblaci su bili veliki, uskome an
i, ble tavo beli po ivicama kada bi ih obasjala suneva svetlost, tamni kada bi dunu
o vetar i vei oblaci zaklonili manje. Falko ustade da se pozdravi s Verom. Izraz
njegovog lica bio je te ak i veoma zabrinut kada je progovorio. Nije gledao u nju.
"Senjora, ako imate ne to od svojih stvari ovde koje biste eleli da panesete sa so
bom, molim vas uzmite ih."
"Nemam ni ta", ree Vera polako. Falko je nikada do sada nije pla io; doista,
u toku meseca koji je provela u njegovoj kui, poeo je da joj se svia veoma, poela je
da ga po tuje. Sada se na njemu zapa ala promena; nisu to bili vidljivi bol i bes to
su se u poetku, nakon Luzinog odlaska, mogli zapaziti i razumeti; nije bila re o
oseanju, ve o promeni u oveku, o njegovom oiglednom propadanju, kao kod nekog ko je
bolestan ili ranjen na smrt. elela je da mu se pribli i na neki nain, ali nije znala
kako. "Dali ste mi odeu, Don Luise, i sve ostalo", ree. Odea koju je sada nosila p
ripadala je nekada njegovoj eni, znala je to; naredio je da se hrpa odee odnese u
njegovu sobu - divne suknje, bluze i alovi od fine vune, sve pa ljivo slo eno, s li em o
d slatke lavandule umetnutog izmeu delova odee tako davno da je sav miris ve izvetr
io. "Da li da se presvuem u svoje stvari?" upitala je.
"Ne... da, ako elite. Kako vi hoete... Vratite se ovamo to br e mo ete, molim v
as."
Kada se kroz pet minuta vratila, obuena u svoju belu odeu od bele svile, o
n je ponovo nepomino sedeo u prozorskom udubljenju, upirui ukoen pogled napolje, iz
nad velikog srebrnog zaliva nad kojim su visili oblaci.
Ponovo je ustao kada mu se pribli ila, ponovo je nije gledao u oi. "Poite sa
mnom, molim vas, Senjora."
"Kuda idete?" upita Vera, ne pomeriv i se.

"U Palanku", dodade kao da je zaboravio da to pomene, mislei na ne to sasvi

m drugo. "Nadam se da e vam biti mogue da se ponovo pridru ite va em narodu kada stign
ete tamo."
"I ja se nadam da hoe. ta bi moglo da to onemogui, Don Luise?"
Nije odgovorio. Oseala je da ne izbegava njeno pitanje ve da jednostavno n
ije u stanju da joj odgovori. Povukao se u stranu kako bi je propustio da proe is
pred njega. Obuhvatila je pogledom veliku sobu, koju je tako dobro upoznala, a z
atim pogledala u njega. " elim da vam zahvalim na va oj ljubaznosti prema meni, Don
Luise", ree konvencionalno. "Zahvaljujem na iskrenom gostoprimstvu, koje je od ob
inog zatvorenika nainilo gosta."
Njegovo umorno lice nije menjalo izraz, samo je odmahnuo glavom i saekao
da krenu.
Pro la je pored njega i on ju je utivo pratio kroz celu dvoranu sve do ulic
e. Nije pre la prag ove kue od onog dana kada je bila dovedena u nju.
Oekivala je da e Jan, Hari i drugi biti ovde, ali nije bilo ni traga od nj
ih. Desetak ljudi, koje je prepoznala kao Falkove line uvare i sluge, ekalo je u gr
upi, a tu je bila jo jedna grupa sredovenih mu karaca, meu kojima se nalazio savetnik
Markes i Falkov dever Kuper, sa delom svoje pratnje, mo da tridesetoricom mu karaca
sve u svemu. Falko je pre ao brzim pogledom po svima, zatim, i dalje izra avajui for
malno po tovanje prema Veri, propu tajui je da hoda ispred njega za jedan korak, kren
u niz strmu ulicu, dajui ostalima znak da ga prate. Dok su hodali ula je kako star
i Markes razgovara sa Falkom ali nije mogla da razazna o emu govore. ovek s o iljkom
, Anibal, namignuo joj je prijateljski, dok je sa bratom prolazio pored nje. Sna
ga vetra i sjaj suneve svetlosti, nakon toliko vremena koje je provela zatvorena
u sobi ili u ograenoj ba ti kue, zbunili su je; oseala se nesigurno na nogama, kao da
je dugo vremena provela bolesna u krevetu.
Ispred Kapitola ekala je povea grupa, od oko etrdeset, mo da pedeset mu karaca,
koji su svi bili sasvim mladi, svi nosili isti model kaputa, od te kog tamnosmeeg
materijala. Fabrike za preradu pamuka i vune sigurno su radile neprekidno kako b
i proizvele toliku koliinu istog tofa, pomislila je Vera. Kaputi su imali opasae i
velika metalna dugmeta, tako da su mladii meusobno veoma liili. Svi mu karci nosili s
u i bieve i mu kete. Liili su na one ljude sa zidnih slika u Kapitolu. Herman Makmil
an je istupio ispred svih, visok, irokih ramena, sme ei se. "Stojim vam na usluzi, D
on Luis!"
"Dobro jutro, Don Hermane. Svi spremni?" upita Falko svojim prigu enim gla
som.
"Svi spremni, Senjor. Pravac - Palanka, mu karci!" On se brzo okrenu i pov
ede povorku ljudi pravo uz Morsku ulicu, ne ekajui na Falka, koji je uhvatio Veru
za ruku i po urio napred s njom probijajui se izmeu ljudi u tamnim kaputima da bi se
pridru io Makmilanu na elu trupe. Njegovi lini stra ari nastojali su da se probiju za
njim. Vera je bila prite njena izmeu mu karaca, njihovih pu aka i bieva, njihovih grubi
h ruku i mladih lica koja su bacala neprijateljske poglede na nju. Ulica je bila
uzana i Falko se urno uspinjao uz nju, vukui Veru za sobom. Ali im je izbio na elo
trupe do Makmilana ispustio je Verinu ruku i nastavio da koraa sam, kao da se sve
vreme nalazio na elu.
Makmilan ga je pogledao i nasme io se svojim turim, samozadovoljnim osmehom
. Zatim je odglumio iznenaenje kada je ugledao Veru. "Ko je ovo, Don Luise? Jeste
li poveli pratilju sa sobom?"
"Ima li novih vesti iz Palanke u toku poslednjeg sata?"
"Jo se okupljaju, ali ne za pokret, ve za poslednji raport."
"Gradska stra a ekae nas kod Spomenika?"
Mladi potvrdno klimnu glavom. "Aneo ih je sakupio, a poveo je i izvesno po
jaanje sa sobom. Krajnje je vreme da krenemo! Ovi su ljudi isuvi e dugo ekali."
"To su tvoji ljudi, oekujem da odr ava red meu njima", ree Falko.
"Oni su tako eljni akcije", ree Makmilan s odglumljenom poverljivo u. Vera vi
de kako mu je Falko uputio jedan brz, mraan pogled.
"Slu ajte, Don Hermane. Ako va i ljudi ne ele da primaju nareenja, ako vi ne el
ite da ih primate... onda emo se ovde zaustaviti. Smesta." Falko stade a snaga nj
egove linosti bila je tolika da se Vera, Makmilan i njegovi ljudi takoe zaustavi e z
a njim, kao da su svi za njega vrsto vezani nekakvim u etom.

S Makmilanovog lica nestade osmeha. "Vi nareujete, Savetnie", ree laskavim

tonom koji nije mogao da sakrije njegovu zlovolju. Falko klimnu glavom i nastavi
put. Sada on diktira tempo, primeti Vera.
Kada su se pribli ili strmoj obali ispod nasipa, blizu Spomenika, spazila
je vei broj mu karaca koji su ekali na njih; a kada su se uspeli na vrh i pro li ispod
senke sablasnog, potamnelog vasionskog broda, ova nova grupa im se pridru ila stu
pajui iza Falkovih ljudi i Makmilanovih braon-kaputa a, tako da ih je, kada su prod
u ili niz Put, bilo oko dve stotine ili vi e.
Ali ta to oni rade? - razmi ljala je Vera. Je li to napad na Palanku? Ali z
a to bi onda poveli mene? Na ta se spremaju? Falko je lud od bola a Makmilan je lud
od zavisti, a zatim ovi ljudi, svi oni, svi tako veliki, sa svojim pu kama i kapu
tima, koji koraaju ogromnim koracima, ne mogu da ih pratim, kada bi samo Hari i o
stali bili ovde da vidim jedno oveno lice! Za to su poveli samo mene, gde su ostali
taoci, jesu li ih ubili? Oni su svi ludi, to se mo e osetiti po mirisu, svi miri u n
a krv... Da li znaju kuda idu, u Palanku? Da li znaju? ta li e uiniti? Elija! Andre
j! Dragi moj Lev! ta ete vi uiniti, ta ete uiniti? Hoete li izdr ati? Ne mogu da odr i
ak, hodaju tako brzo, ne mogu dalje.

Iako su ljudi iz Palanke i seljani poeli da se okupljaju - za Kratak mar ,

kako je Sa a ovo okupljanje opisivao ozbiljnog izraza lica - rano ujutru, nisu sti
gli do puta skoro sve do podneva; a po to je u pitanju bila velika grupa, neve ta u
rukovanju oru jem i pone to haotina, zbog prisustva tolikog mno tva dece i usled stalno
g pristizanja novih pojedinaca koji su tra ili prijatelje s kojima e pe aiti, nisu kre
nuli tako brzo niz put prema Gradu.
Falko i Makmilan, naprotiv, krenuli su veoma brzim korakom kada su dobil
i vest o velikom okupljanju Palanana na putu. Njihove trupe - Makmilanova armija,
gradska stra a, lini telohranitelji nekolicine Gazda i me ovita grupa dobrovoljaca,
- nalazile su se na putu ve oko podne, i kretale su se brzo.
Tako su se dve grupe susrele na putu za Najvi e brdo, bli e Palanci nego Gra
du. Izvidnica Naroda Mira pre la je preko niskog obronka brda ca i videla kako ljudi
iz Grada upravo poinju da se penju prema njima. Smesta su se zaustavili. Bili su
u prednosti zbog vee visine na kojoj su stajali, ali i u goroj poziciji, takoe, s
obzirom da se veina njihovih ljudi jo nalazila na istonoj strani brda, odakle nisu
mogli da vide ta se de ava, niti da sami budu vieni. Elija je predlo io Andreju i Lev
u da se povuku oko stotinak metara, da se susretnu sa Graanima na jednom zaravnje
nom prostoru na samom vrhu brda, i mada je to povlaenje moglo da se protumai kao p
redaja ili slabost slo ili su se kako je najbolje da tako postupe, Vredelo je vide
ti lice Hermana Makmilana kada se ispeo na vrh brda i prvi put u ivotu ugledao sl
edei prizor: negde oko etiri hiljade ljudi okupljenih du puta, niz celu padinu brda
, i daleko pozadi du ravnice, decu, ene i mu karce, najvee okupljanje ljudskih bia koj
e se ikada odigralo na ovom svetu; i svi su pevali. Makmilanovo sirovo lice izgu
bilo je boju. Izdao je neke zapovesti svojim ljudima, onim u braon kaputima, i o
ni su svi ne to uinili sa svojim pu kama, a zatim ih, spremljene za upotrebu dr ali u r
ukama. Mnogi od stra ara i dobrovoljaca, poeli su da viu i gotovo urlaju, kako bi za
glu ili zvuk pesme.
Falko je poeo da govori, ali jo je vladala velika galama, tako da se njego
v suvi glas nije uo. Lev je stupio napred i uzeo mu re. Njegov glas je uutkao sve d
ruge, odzvanjajui vedro srebrnastim, vetrovitim vazduhom na vrhu brda.
"Narod Mira drugarski pozdravlja predstavnike Grada! Da li smo da vam obja
snimo ta nameravamo da inimo, ta tra imo od vas da inite, i ta e se dogoditi ako odbije
e na e odluke. Slu ajte ono to govorim, ljudi Viktorije, jer sve na e nade polo ene su u
to! Prvo, na i taoci moraju biti osloboeni. Drugo, nee vi e biti prisilnog rada. Tree,
predstavnici Palanke i Grada sastae se zbog utvrivanja povoljnih trgovakih sporazum
a. I na kraju, plan Palanke da osnuje koloniju na severu bie sproveden bez posred
ovanja iz Grada, kao to e plan Grada da raskri Ju nu dolinu du Vodeniarske reke za nase
obinu biti sproveden bez me anja od strane Palanke. Ove etiri take razmotrili su i u
svojili svi stanovnici Palanke, i one ne mogu da predstavljaju predmet spora. Ak
o ne budu usvojene od Saveta, narod Palanke mora da upozori narod Grada da e svak
a poslovna saradnja, svaka trgovina, svako snabdevanje hranom, drvetom, odeom, ru
dom i ostalim proizvodima, prestati i nee biti obnovljeno sve dok ove etiri take ne

budu usvojene i sprovedene u delo. Ova odluka ne podle e nikakvom kompromisu. Mi

ni u kojem sluaju neemo upotrebiti nasilje protiv vas; ali sve dok na i zahtevi ne b
udu prihvaeni mi, takoe, ni na koji nain neemo da saraujemo s vama. Niti emo pregovara
ti s vama, niti praviti kompromise. Govorim u ime svog naroda. Biemo nepokoleblji
vi, do kraja!"
Okru ena krupnim mu karcima u braon kaputima tako da nije mogla ni ta da vidi
osim njihovih ramena, lea i kundaka, Vera je stajala drhtei, te ko zadihana od ubrza
nog mar a, otirui suze. Taj jasan, hrabar, jak, mladi glas, koji je govorio bez lju
tnje i nesigurnosti, koji pevajui izgovara rei razuma i mira, ta pesnika Levova du a,
njena du a, njihove du e, izazov i nada...
"Nema ni govora", progovori mranim i oporim glasom Falko, "o nekakvom pre
govaranju ili kompromisu. S time se sla emo. Broj va ih ljudi koji su se ovde okupil
i impresivan je. Ali imajte na umu, svi, da se mi dr imo zakona i da smo naoru ani.
Ne elim da dae do nasilja. To je nepotrebno. Vi ste ti koji nam nameete nasilje, ti
me to ste izveli tako veliku masu ljudi da nas prisili na va e zahteve. To je nepri
hvatljivo. Ako va i ljudi poku aju da se pribli e samo jedan korak prema Gradu, na im lj
udima bie nareeno da ih zaustave. Odgovornost za povrede i mrtve bie va a. Vi ste nas
primorali da preduzmemo krajnje mere u cilju odbrane Zajednice Mu karaca u Viktor
iji. Neemo oklevati da ih upotrebimo. Sada u izdati nareenje ovoj masi da se razdvo
ji i poe kui. Ukoliko smesta ne poslu aju, narediu svojim ljudima da upotrebe oru je. P
re toga eleo bih da razmenimo taoce, kako smo se ranije dogovorili. Dve ene, Vera
Adelson i Luz Marina Falko, jesu li ovde? Dozvolite im da bezbedno preu granicu k
oja nas deli."
"Nismo se dogovorili ni o kakvoj razmeni!" ree Lev i sada se u njegovom g
lasu oseala ljutnja.
Herman Makmilan je prokrio sebi put izmeu svojih ljudi i zgrabio Veru za r
uku, kao da eli da je sprei da pobegne ili da je, mo da, sprovede napred. Ovaj te ak p
ritisak na njenoj ruci zapanjio je i naljutio Veru, i ona ponovo zadrhta, ali ni
je se istrgla, niti bilo ta rekla Makmilanu. Sada je mogla da vidi obojicu, i Lev
a i Falka, i ostala je mirna na svom mestu.
Lev ju je posmatrao, stojei na ravnoj uzvi ici brda, nekih desetak metara u
daljen od Vere. Lice mu je bilo neuobiajeno svetlo pri ivom, ble tavom zalasku sunca
. Elija je stajao pored njega i govorio mu ne to ustro. Lev odmahnu glavom i ponovo
pogleda u Falka. "Nikakav dogovor nije, niti e biti napravljen. Pustite Veru i d
ruge na slobodu. Va a kerka je takoe slobodna. Mi ne dr imo taoce, da li razumete? I m
i nikome ne pretimo."
U masi od nekoliko hiljada ljudi koji su stajali iza puta nije se uo nika
kav zvuk. Mada svi nisu mogli da uju ta je reeno, meu svima je zavladala ti ina; jedin
o se, tu i tamo, ulo slabo gugutanje ili plakanje beba, koje su na taj nain izra ava
le nezadovoljstvo zbog priklje tenosti u tako velikoj gu vi. Vetar na uzvi ici naglo j
e dunuo da bi potom sasvim prestao. Oblaci nad zalivom Eho postajali su sve gu i, a
li jo nisu zaklonili sunce.
Falko nije u prvi mah ni ta odgovorio.
Konano se, naglo, okrete. Vera ugleda njegovo lice, tvrdo kao da je saliv
eno od gvo da. Pokazao je rukom u njenom smeru, upirui oito prst u nju, dajui joj zna
k da krene napred - da slobodno ode, zapravo. Makmilan ispusti njenu ruku. Jo ne
verujui, ona napravi jedan, zatim drugi korak napred. Oi joj se susreto e sa Levovim
pogledom; on se sme io. Zar je to tako lako, ta pobeda? Tako lako?
Eksplozija Makmilanove pu ke tano pored njene glave odbacila joj je celo te
lo unazad. Po to je ve izgubila ravnote u lako su je oborili na tlo ljudi u braon kap
utima, kada su jurnuli, a zatim je pala na ruke i kolena. Nastupila je u asna buka
, urlanje i prodorno pi tanje kao od nekakve velike vatre, ali sve je to dopiralo
iz daljine, gde je mo da izbio po ar; ovde su se nalazili samo ljudi koji su gazili,
navaljivali u grupama, lomili sve ispod i ispred sebe, posrtali; ona je puzala
poku avajui da se sakrije, ali nije bilo mesta gde bi se moglo sakriti, nije bilo n
iega osim i tanja vatre, stopala i nogu koja su gazila sve ispod i ispred sebe, gomi
le tela i bele, kamene pra ine.
Vladala je ti ina, ali ne ona prava. Glupa, besmislena ti ina u njenoj sopst
venoj glavi, u njenom desnom uhu. Zatresla je glavom, kako bi iz nje istresla tu

gluvou. Nije bilo dovoljno svetlosti. Suneva svetlost je nestala. Bilo je hladno,
duvao je ledeni vetar, ali svojim duvanjem nije proizvodio nikakav zvuk. Otresl
a je pra inu sa sebe, kada je ustala, i pritisla je rukom stomak. Kakvo glupo mest
o da ovek padne, da le i dole; to ju je ljutilo. Njeno lepo odelo od svile bilo je
blatnjavo i poprskano krvlju, lepljivo ispod njenih grudi i ruku. Pored nje le ao
je neki ovek. Uop te nije bio velik. Svi su oni izgledali tako veliki, krupni, dok
su stajali uspravno i gurali je izmedu sebe, ali dok je le ao dole, ovaj ovek bio j
e sasvim siu an, i zabio se u zemlju kao da je poku ao da postane deo nje, upola uton
ov i u blato. Nije to vi e ni bio ovek, samo blato, kosa i prljavi smei kaput. Nikakav
ovek to nije bio. Niko osim nje nije ostao. Bilo joj je hladno dok je sedela tak
o a, osim toga, bilo je glupo sedeti na takvom mestu; poku ala je malo da puzi. Ni
je ostalo vi e nikoga ko bi mogao da je obori, ali ona jo nije bila u stanju da ust
ane i hoda. Od sada pa nadalje uvek e morati da puzi. Niko vi e nee moi da ustane. Ni
je bilo nieg za ta se ovek mogao uhvatiti. I zato niko nee moi da hoda. Nikad vi e. Svi
su le ali na zemlji, nekoliko njih koji su ostali ovde. Nakon kratkog puzanja pro
na la je Leva. On nije bio toliko duboko zaglibljen u blato, ni prljav, kao braonkaputa i; njegovo lice, moglo se videti, tamne oi, bile su otvorene prema nebu; ali
nisu videle ni ta. Nije ostalo dovoljno svetlosti. Uop te nije bilo nikakve svetlos
ti i vetar nije proizvodio ni najmanji zvuk. Spremala se ki a, te ki oblaci iznad nj
ene glave podseali su je na krov. Jedna Levova ruka bila je zga ena, a kosti su bil
e slomljene i ble tavo bele. Pomerila se malo, do mesta s kojeg nije morala da to
gleda, i uzela je njegovu drugu ruku u svoju. Bila je nepovreena, samo hladna. "T
ako", ree ona, poku avajui da nae rei utehe. "Tako, dakle, dragi moj Lev." Jedva je ula
rei koje je izgovarala, utonule u duboku ti inu. "Uskoro e biti dobro, Lev."
10
"Dobro je", ree Luz. "Sve se dobro razija. Ne brini." Morala je da govori
glasnije i oseala se glupavo uvek kada bi govorila iste stvari; ali to je, takoe,
uvek pomagalo, makar za izvesno vreme. Vera je morala da le i na leima i da bude m
irna. Ali odskora, poku avala je da ponovo sedne, raspitujui se ta se de ava, nervozno
i upla eno. Pitala bi za Leva: "Da li je Lev dobro? Ruka mu je bila povreena." Zat
im bi rekla kako mora da se vrati u Grad, u Kuu Falko; kako nikada nije smela da
poe s tim ljudima koji su nosili pu ke, to je bila njena gre ka, ali je tako silno ele
la da doe kui. Kada bi se vratila da bude ponovo talac, stvari bi se popravile, za
r ne? "Sve je u redu, ne brini", ree Luz glasno, po to je Verin sluh bio o teen. "Sve e
biti u redu."
I doista, ljudi su uvee odlazili u krevet i ujutru ustajali, obavljali su
svoje poslove, kuvali jela i jeli ih, razgovarali; i ivot se nastavljao. Luz je
takoe nastavila da ivi. Ona je odlazila u krevet uvee, bilo joj je te ko da zaspi, a
kada bi zaspala budila se usred mrkle noi, prenuta iz sna slikom u asne gomile ljud
i koji se guraju, vri te; ali ni ta od svega toga nije se uistinu de avalo; to se sve
ve desilo... Soba je bila mrana i tiha. To se ranije desilo, bilo je zavr eno i ivot
u Palanci nastavio je da tee uobiajenim tokom.
Sahrana sedamnaestoro ubijenih ljudi odr ana je dva dana nakon mar a u Grad;
neke je trebalo sahraniti u njihovim selima, ali skup i slu ba za sve odr ana je u
Hramu. Luz je oseala da ne pripada tu i pretpostavila je kako e Andrej, Ju ni Vetar
i drugi smatrati kako je bolje da ona ne ide s njima. Rekla je, stoga, da e ostat
i s Verom i oni su je ostavili. Ali nakon du eg vremena koje je provela u tamnoj t
i ini kue okru ene vla nim poljima, Vera je zaspala, dok je Luz kupila semenje iz svile
nih vlakana sa svilenog drveta, kako bi neim uposlila ruke; tada se na vratima po
javio jedan ovek: vitak, sedokos mu karac. Nije ga odmah prepoznala. "Ja sam Aleksa
ndar ulc", ree on. "Je li ona zaspala? Hajde. Nije trebalo da te ostave ovde." I o
n je povede sa sobom u Hram, na kraj slu be za mrtve, a potom krenu e na groblje, u
tihoj povorci koja je nosila dvanaest mrtvakih sanduka iz Palanke. Stajala je tak
o ogrnuta svojim crnim alom dok je padala ki a, na ivici groba pored Levovog oca. B
ila mu je zahvalna zbog ovoga, mada mu nije ni ta rekla, niti on njoj.
Ona i Ju ni Vetar preko dana su radile u polju oko krompira koji je pripad
ao Ju nom Vetru, odakle je uskoro trebalo da se vade plodovi; jo nekoliko dana i poee
da trunu u vla noj zemlji. Radile su zajedno, dok je Vera spavala, a smenjivale b
i se, jedna na polju a druga u kui, kada Vera nije bilo dobro i kada je trebalo d
a neko ostane pored nje. Majka Ju nog Vetra i krupna, vredna Italija, prijateljica

Ju nog Vetra, esto su dolazile, dok je Andrej dolazio jedanput dnevno, mada je i s
am imao posla na polju i takoe morao da preko dana odlazi u Hram, s Elijom i drug
ima. Elaja je sada bio njihov zajednaki staratelj, sada je on vodio pregovore s l
judima iz Grada. Andrej je posle priao Luz i Ju nom Vetru ta je na tim pregovorima p
ostignuto i reeno; lino nije izra avao nikakvo mi ljenje; Luz nije znala ta on odobrava
, a ta ne. Svako mi ljenje, verovanje, teorije, principi, sve je to nestalo, prohuj
alo, umrlo. Duboki, pora avajui bol velike mase ljudi na zajednikoj sahrani bilo je
sve to je ostalo. Sedamnaestoro ljudi uz Palanke poginulo je tamo na putu; osmoro
ljudi iz Grada. Jedni su poginuli u ime Mira, ali ovi drugi su ubijali takoe u i
me Mira. Andrejeve oi bile su tamne poput ugaraka. Pravio bi ale kako bi razveseli
o Ju ni Vetar (a Luz je shvatila, kao to je sada sve shvatila, nepristrasno posmatr
ajui sve oko sebe, da je on ve dugo zaljubljen u Ju ni Vetar) i obe su se devojke sm
ejale njegovim alama, i nastojale da mu omogue malo odmora dok boravi tu, s njima
i Verom. Luz i Ju ni Vetar radile su zajedno svakog poslepodneva na poljima. Kromp
iri su bili mali, vrsti i isti, dok su izbijali napolje, iz blata, na svojim ne nim
zapletenim vlaknima korenja. Rad na polju predstavljao je zadovoljstvo; ni u emu
ostalom nije bilo mnogo zadovoljstva.
S vremena na vreme Luz je mislila: "Ni ta od ovog nije istina", jer joj se
inilo da je ono to se desilo bila samo neka vrsta slike ili predstave, poput igre
senki, iza koje le i prava stvarnost. Bila je to lutkarska pazori na predstava. Sve
je, uostalom, bilo tako udno. ta je to ona radila u polju kasno poslepodne u gust
oj ki ovitoj tami, obuena u okrpljene pantalone, u blatu do kolena i laktova, vukui
krompir za Palanku? Sve to je trebalo da uini bilo je da ustane i ode kui. Njena pl
ava suknja i iroka bluza visile bi iste ispeglane u njenoj garderobi; Tereza bi do
nela toplu vodu za kupanje. U zapadnom delu dvorane Kue Falko gorele bi toplom, p
ucketavom vatrom cepanice u kaminu. Iza debelog prozorskog stakla vee bi postajal
o sve modrije, tamo iznad zaliva. Doktor bi mo da upao na a icu razgovora, sa svojim
starim prijateljem Valerom, ili starim Savetnikam ulijem, nadajui se partiji aha s
njenim ocem...
Ne. To su bile lutke, male svetle lutke koje je samo ona videla u svojoj
ma ti. To nigde nije postojalo; ovde se nalazilo sledee: krompiri, blato, tihi gla
s Ju nog Vetra, Verino upalo, bezbojno lice, u kanje slamnih du eka u ovom golubarniku
od kolibe tokom itave crne i gluve noi. Sve je to bilo udno, pogre no, ali to je sve t
o je ostalo.
Vera se polako oporavljala. Doktor, Dragulj, rekao je kako je opasnost o
d posledica potresa pro la; ali e morati da ostane u krevetu makar jo nedelju dana,
i tek onda e sasvim ozdraviti. Vera je tra ila ne to da radi. Ju ni Vetar joj je dala k
orpu sa pamunom-vunom, skupljenom sa divljeg duvea iznad Crvene doline, da prede.
Na vratima se pojavno Elija. Tri ene su upravo zavr ile svoj podnevni ruak.
Ju ni Vetar je prala sudove, Luz je stavljala stolnjak, Vera je sedela naslonjena
na jastuk, izvlaei prve upredene niti s vretena. Elija izgleda isto, poput malih kr
ompiria, pomislila je Luz, gledajui njegovo vrsto, okruglo lice s plavim oima. Glas
mu je bio neoekivano dubok, ali vrlo ne an. Seo je za raspremljen sto i poeo da govo
ri, najvi e se obraajui Veri. "Sve se dobro odvija", rekao joj je, "sve je u savr enom
redu."
Vera je malo govorila. Leva strana lica jo joj je bila nepokretna i nateen
a tamo gde je najpre bila udarena a potom izga ena, ali ona je okretala tu stranu
prema sagovorniku kako bi mogla da ga uje; njena desna u na koljka bila je raseena. S
edela je naslonjena na jastuk, vrtela je svoje vreteno i klimala glavom dok je E
lija priao. Luz nije obraala mnogo pa nje na ono to je govorio. Andre im je ve ispriao:
taoci su osloboeni; uslovi saradnje meu Grada i Palanke usvojeni su kao i dogovor
o po tenijem snabdevanju Palanke oruem i su enom ribom za hranu; sada su razmatrali
plan o zajednikom naseljavanju Ju ne doline.
"A ta je sa severnom kolonijom?" upitala je Vera svojim sasvim slabim gla
som.
Elija je spustio pogled na svoje ake. Konano je odgovorio: "To je bio san.
"
"Da li je sve bio san, Elija?"
Verin glas se izmenio, odla ui inije, Luz je poela da ih slu a.

"Ne", ree ovek. "Ne! Ali suvi e brzo... suvi e brzo, Vera. Suvi e je mnogo nade
polagano u samo jedan in - u in otvorenog otpora."
"Da li bi tajni otpor bio bolji?"
"Ne. Ali suprotstavljanje je bilo pogre no. Saradnja, zajedniki razgovori,
promi ljenost... razum. Rekao sam Levu... sve vreme, poku avao sam da ka em..."
U Elijinim plavim oima pojavile su se suze, primetila je Luz. Ona uredno
slo i inije u kredenac i sede pored ognji ta.
"Savetnik Markes je razuman ovek. Da je samo on bio ef Saveta..." Elija se
zaustavi. Vera ne ree ni ta.
"Sada najvi e razgovara s Markesom, ka e Andrej", ree Luz. "Je li on ef Saveta
sada?"
"Jeste."
"Da li je moj otac u zatvoru?"
"U kunom pritvoru, kako oni to zovu", odgovori Elija u asno pometen. Luz kl
imnu glavom, ali Vera je uporno gledala u njih. "Don Luis? iv? Htela sam rei... uh
ap en? Zbog ega?"
Bilo je bolno gledati Elijevu zbunjenost. Luz odgovori: "Zato to je ubio
Hermana Makmilana."
Vera je ukoeno pogleda.
"Nisam to videla", ree Luz svojim o trim, mirnim glasom. "Nalazila sam se p
ozadi u masi sa Ju nim Vetrom. Andrej je bio gore napred sa Levom i Elijom, on je
video i ispriao mi je. To se desilo nakon to je Makmilan pucao u Leva. Pre nego to
je iko od nas znao ta se de ava. Makmilanovi ljudi su upravo poinjali da pucaju u na
s. Moj otac je uzeo pu ku iz ruku tih mu karaca i upotrebio je kao batinu: nije puca
o iz nje, rekao je Andrej. Pretpastavljam da je bilo te ko utvrditi istinu, nakon
borbe koja je nastupila i po to su ljudi kasnije prelazili preko le eva, ali Andrej
ka e da se misli kako je taj prvi udarac morao ubiti Makmilana. U svakom siluaju, o
n je bio mrtav kada su se vratili."
"I ja sam to video", ree Elija, stegnutog grla. "To je bilo... pretpastav
ljam da je to bilo... ono to je neke ljude iz Grada spreilo da pucaju, to ih je zb
unilo..."
"Nikakva zapovest uop te nije bila izdata", ree Luz. "Zato su uesnici Mar a im
ali vremena da jurnu na graane. Andrej misli da ne bi uop te do lo do borbe da se moj
otac nije okrenuo protiv Makmilana. Da bi do lo samo do pucnjave i bekstva uesnika
pohoda."
"Niti bi do lo do napu tanja na ih principa", ree Ju ni Vetar jasnim glasom, nepo
kolebljlvog tona. "Mo da, da nismo jurnuli napred, ljudi iz Grada ne bi pucali u s
amoodbrani."
"I samo bi Lev bio ubijen", ree Luz jednako razgovetno. "Ali Makmilan bi
svima naredio da pucaju, Ju ni Vetre. On je i zapoeo pucnjavu. Da su uesnici Mar a br e
pobegli, da, mo da bi bilo manje mrtvih. A nijedan graanin ne bi bio smrtno pogoen.
Tvoji principi bili bi sauvani. Ali Lev bi i pored toga bio mrtav. A Makmilan bi
ostao iv."
Elija je gledao u nju s takvim izrazom lica kakav nikad ranije nije vide
la u njega. Nije znala ta bi ovaj izraz lica mogao da znai - odvratnost, mo da, ili
strah.
"Za to?" upita Vera, sa aljivim, jedva ujnim apatom.
"Ne znam!" ree Luz i po to je bilo veliko olak anje govoriti ove stvari, razg
ovarati o njima, umesto da se kriju i govori kako je sve u redu, ona se gotovo n
asmeja. "Da li razume ta moj otac radi, ta misli, ta on predstavlja? Mo da je poludeo.
To je stari Markes rekao Andreju pro le nedelje. Da sam bila na njegovom mestu zn
am da bih i ja takoe ubila Makmilana. Ali to ne obja njava za to je on to uinio. Ne po
stoji nikakvo obja njenje. Lak e je rei da je to uinio u ludilu. Vidi , to je ono to je p
ogre no u tvojim idejama, Ju ni Vetre, u idejama tvog naroda. Sve su one tane, isprav
ne i istinite. Nasiljem se ne posti e ni ta. Ni ubijanjem... samo to je ponekad to ni
kad upravo ono to ljudi ele. Smrt je ono to ele. I oni je i nalaze."
Vladala je ti ina.
"Savetnik Falko je shvatao ludost Makmilanovog ina", ree Elija. "On je nas
tojao da sprei..."
"Ne", ree Luz, "nije. Nije on nastojao da sprei vi e pucnjave, ubijanja i on

nije bio na va oj strani. Zar u svojoj glavi nemate ni ta drugo osim razuma, senjor
Elija? Moj otac je ubio Makmilana iz istog razloga zbog kojeg se Lev tamo isprs
io naspram ljudi s pu kama, izazivao ih i bio ubijen. Zato ta je bio mu karac, eto ta i
ne mu karci. Razum dolazi naknadno."
Elija je vrsto stisnuo ake; lice mu je bilo bledo tako da su njegove plave
oi svetlele neprirodnim sjajem. Gledao je pravo u Luz i rekao, prilino blagim gla
som: "Za to ostaje ovde, Luz Marina?"
"A kuda bih inae mogla da idem?" upita ona, skoro veselim glasom.
"Svome ocu."
"Da, to je ono to ene rade..."
"On je ucveljen, nesrean; potrebna si mu."
"A vama nisam."
"Jesi, potrebna si i nama", ree Vera u oajanju. "Elija, jesi li i ti polud
eo? Da li poku ava da je otera ?"
"Sve se desilo zbag nje... Da ona nije do la ovde, Lev... to je bila njena
krivica..." Elija je bio u emocionalnom gru koji nije mogao da savlada, glas mu
je podrhtavao, oi se ra irile. "To je bila njena krivica!"
" ta to radi !" pro aputa e Vera i Ju ni Vetar u asnute. "Nije bila njena krivica! N
i ta od toga nije tano!"
Luz ne ree ni ta.
Elija, trasui se, prekri rukama lice. Dugo vremea niko nije progovorio ni
rei.
"Izvini", ree on kanano, podigav i glavu. Oi su mu bile suve i svetle, usta s
u mu se pakretala udno kada je govorio. "Oprosti mi, Luz Marina. Sve to sam rekao
bilo je besmisleno. Do la si k nama i ovde si do brodo la. Postao sam... postao sam
veoma umoran, poku avajui da shvatim ta je trebalo da uinim, ta je ispravno, te ko je ut
vrditi ta je dobro..."
Tri ene su utale.
"Pravim kompromise, da, ja pravim kompromise s Markesom, ta drugo mogu da
radim? Onda ka ete: Elija izneverava na e ideale, baca nas u veite okove Grada, gubi
sve za ta smo se borili. ta, dakle, elite? Jo mrtvih? Vi elite jo jedan sukob, elite
a vidite kako ponovo ubijaju ljude Mira, kako se oni bore, kako ih biju... Kako
ponovo biju oveka na smrt... oni koji... koji verujemo u mir, u nenasilje..."
"Niko to ne govori o tebi, Elija", ree Vera. "Moramo polako da napredujem
o. Moramo biti razumni. Ne mo emo sve da postignemo odjednom, napreac, divlje. To n
ije lako... nije lako!"
"Nije", ree Vera. "To doista nije lako."

"Do li smo iz svih krajeva sveta", ree starac. "Ljudi su dolazili iz veliki
h gradova, i iz malih sela. Kada je u gradu Moskvi poeo mar bilo je etiri hiljade l
judi, a kada su stigli na kraj zemlje koja se zvala Rusija ve ih je bilo sedam hi
ljada. A zatim su pre li preko velike oblasti koja se zvala Evropa, stotine i stot
ine ljudi se prikljuivalo mar u: porodice i porodice, mladi i stari. Dalazili su iz
susednih varo i, iz velikih zemalja koje su bile daleko preko okeana, iz Indije,
Afrike. Svi su donosili sa sobom ta su mogli da ponesu od hrane i dragocenog novc
a za kupovinu hrane, jer tolikom broju uesnika mar a hrana je bila neophodna. Ljudi
iz mnogih varo i stajali su du puta da posmatraju kako pralaze uesnici mar a, a ponek
ad bi deca strala s poklonima u jelu i dragocenom novcu. Vojske velikih zemalja s
tajale su takoe du puteva i posmatrale, titile uesnike i pazile da ne naprave nikakv
u tetu, da ne uni te polja i drvee oko gradova po to ih je bilo toliko mnogo. A uesnici
su pevali, ponekad su i vojske pevale zajedno s njima, a ponekad bi vojnici bac
ali svoje oru je i pridru ivali se mar erima u mrkloj noi. Pe aili su i pe aili. Nou bi s
gorili i tada bi se inilo da na otvorenim poljima nie ogromna varo , od svih tih lju
di. Pe aili su, pe aili i pe aili, preko francuskih i nemakih polja, preko visokih planin
panije, pe aili su nedeljama i mesecima, pevajui pesme mora, i tako su konano stigli
na kraj kopna i poetak mora, do grada Lisabona, gde su im bile obeane lae. I lae su
doista le ale u luci.
To je dakle bio Dugi Mar . Ali to nije bio kraj, sledilo je putovanje. U li
su u brodove da bi otplovili do Slobodne Zemlje gde e biti dobrodo li. Ali sada ih

je bilo isuvi e mnogo. Lae su mogle da prime samo dve hiljade ljudi a njihov broj s
talno se poveavao dok su mar irali, i sada ih je bilo deset hiljada. ta su uinili? Ok
upili su se u grupe; sagradili su vi e kreveta, okupljali su se po desetoro u jedn
u sobu velikih laa, u sobu koja je bila namenjena za dvoje. Gazde brodova su rekl
e: 'Prekinite, ne mo ete vi e da optereujete brodove, nema dovoljno vode za dugo puto
vanje, ne mo ete svi da otputujete brodovima.' Zato su kupili amce, ribarske amce, am
ce s jedrima i motorima; a ljudi, oni veoma bogati, dolazili su i govorili: 'Uzm
ite moj brod, pove u pedeset du a do Slobodne Zemlje.' Ribari iz grada po imenu Engle
ska do li su i rekli: Uzmite moj brod, pove u pedeset du a.' Neki su se pla ili da u mali
m amcima preu tako veliko more, a neki se tada vrati e kui i napusti e Dugi Mar . Ali uve
k su dolazili novi ljudi da se pridru e Mar u, tako da se njihov broj stalno poveavao
. I konano, svi otplovi e iz luke Lisabon; muzika je svirala, a na vetru su se vijo
rile trake a svi ljudi na velikim laama i u malim amcima otplovi e zajedno pevajui.
Nisu, meutim, mogli da ostanu zajedno na moru. Lae su bile brze, a amci spo
ri. Kroz osam dana velike lae su doplovile u pristani te Montreal, u jednoj zemlji
Kan-Amerike. Drugi amci stigli su kasnije, kroz nekoliko dana ili nedelja, plovei
pomou jedara preko celog okeana. Moji roditelji su se nalazili na jednom od tih am
aca, na divnom belom amcu po imenu 'Anita', koji je jedna otmena dama poklonila N
arodu Mira kako bi mogli da stignu do Slobodne Zemlje. To su bili sreni dani, pria
la je moja majka. Bilo ih je etrdesetoro na brodu. Vreme je bilo lepo, oni su sed
eli na palubi pod suncem i planirali kako e da izgrade Grad Mira na zemlji koja i
m je obeana, na Zemlji izmeu planina, u severnom delu Kan-Amerike.
Ali kada su stigli u Montreal, presreli su ih ljudi s pu kama, koji su ih
pokupili i strpali u zatvor. A tu, u zatvorskim logorima, nalazili su se i svi o
stali, s velikih brodova, ceo narod, koji je ekao.
Bilo ih je previ e, rekli su voi te zemlje. Trebalo je da ih bude oko dve h
iljade, a bilo je deset hiljada. Nije postojala nijedna zemlja niti mesto za tol
iko ljudi. Bili su opasni u tolikom broju. Ljudi sa cele Zemlje nastavili su da
dolaze kako bi im se pridru ili; kampovali su izvan grada i zatvorskih lagora, i p
evali pesme mira. Dolazili su ak i iz Brazila, zapoeli bi svoj sopstveni Dugi Mar s
everno, iznad velikih kontinenata. Vladari Kan-Amerike su se upla ili. Rekli su da
ne postoji nikakva mogunost za odr avanje reda, niti da se nahrani toliki broj lju
di. Reko e da je to invazija. Reko e da mir znai la , a ne istinu, zato to sami nisu raz
umeli niti eleli istinu. Rekli su kako ih njihovi sopstveni ljudi napu taju i pridr
u uju se Miru, a da se to ne sme dazvoliti zato to svi moraju da uestvuju u Dugom Ra
tu s Republikom, koji je trajao ve dvadeset godina i nije prestajao. Reko e kako su
Ljudi Mira izdajnici i pijuni koje je poslala Republika! I tako nas stavi e u zatv
orske logore, umesto da nam daju onu zemlju izmeu planina koju su nam obeali. Tu s
am ja roen, u zatvorskom logoru Montreala.
Konano, vladari reko e: dabro, odr aemo na e obeanje, daemo vam zemlju na kojoj
iveti, ali na na oj zemlji nema mesta za vas. Daemo vam brod koji je odavno sagraen
u Brazilu, gde aljemo lopove i ubice. Sagradili su tri broda, jedan su poslali na
svet po imenu Viktorija, trei nikada nisu upotrebili zato to im se izmenio Zakon.
Niko nije eleo taj brod zato to je bio napravljen za putovanje samo u jednom smer
u pa nije mogao da se vrati na Zemlju. Brazil nam je dao takav brod. Dve hiljade
va ih ljudi mo e da stane u njega, samo toliko ljudi brod mo e da izdr i. A vi ostali m
orate ili da pronaete nain na koji ete se vratiti nazad u va u zemlju preko okeana, n
azad u Crnu Rusiju, ili da ostanete ovde u zatvorskom logoru i pravite oru je za r
at s Republikom. Sve va e voe moraju na brod, Meta i Adelson, Katnijnski, Vi evska i u
lc; ne elimo te ljude i ene na Zemlji, zato to ne vole Rat. Oni moraju da odnesu Mi
r na neki drugi svet.
Tako je pomou bacanja kacke izabrano dve hiljade ljudi. A takav izbor bio
je gorak, bili su to najte i od svih te kih dana. Za one koji su odlazili postojala
je nada, ali uz kakav rizik! - tako to je trebalo da se vinu bez upravljaa preko
zvezda na neki nepoznati svet, s nemoguno u povratka. A za one koji su morali da ost
anu, nikakva nada nije vi e postojala, jer na Zemlji nije vi e bilo mesta, nijednog
jedinog mesta za Mir.
Tako je napravljen izbor, suze su tekle, a brod je poslat. I tako je, za
te dve hiljade ljudi, za njihovu decu i unuad Dugi Mar bio zavr en. Zavr io se ovde,
u mestu koje smo nazvali Palanka, u dolinama Viktorije. Ali mi ne zabaravljamo D

ugi Mar , veliko putovanje i one koje smo ostavili za sobom, njihove ruke ispru ene
ka nama. Ne zaboravljamo Zemlju."
Deca su slu ala: svetlih lica u tami crne kose i obrva; napetog pogleda, p
re nego to su odlazila na spavanje; u ivajui u prii, ponesena njom... koja im je pone
kad bila dosadna... sve su to ve ranije bili uli, ak i oni najmlai meu njima. Bio je
to deo njihovog sveta. Samo je za Luz sve bilo novo.
Stotinu pitanja prolazilo joj je kroz glavu, isuvi e pitanja; pustila je d
ecu da ih postavljaju. "Da li je Amiti crna zato to je njena baba do la iz Crne Rus
ije?" ... "Priaj nam o vasionskom brodu! O tome kako se spavalo na njemu!" ... "P
riaj nam o ivotinjama na Zemlji!" ... Neka pitanja postavljali su u njeno ime; elel
i su da ona, prido lica, odrasla devojka koja ovo nije znala, uje omiljene delove s
age o njihovom narodu. "Priaj Luz o leteim laama!" uzviknu jedna mala devojica, vrlo
uzbueno; okreui se ka Luz, ona poe da prepriava starevu priu umesto njega: "Njegova m
jka i otac nalazilli su se u amcu nasred mora a letei brod preleteo je iznad njih
u vazduhu, bio pogoen, pao u more i eksplodirao, a to je uinila Republika, i oni s
u to videli. I poku ali su da izvade ljude iz vode, ali nije bilo nijednog oveka a
voda je bila otrovna pa su morali da odu." ... "Priaj o narodu koji je do ao iz Afr
ike!" tra io je jedan deak. Ali Hari je bio umoran. "Dosta za sada", ree. "Hajde da
pevamo jednu od pesama sa Dugog Mar a. Marija?"
Devojica od dvanaest godina ustade, nasme ena, i okrenu se prema ostalima.
"O, kada stignemo", poela je slatkim zvonkim glasom, i ostali joj se pridru i e.
"O kada stignemo
o kada stignemo u Lisabon,
ekae nas beli brodovi,
O kada stignemo..."
Oblaci su se razilazili, te ki i nejednake veliine, iznad reke i severnih b
rda. Na jugu, le ala je srebrna, udaljena obala zaliva u vidu tanke pruge. Posledn
je kapi ki e te ko su se odvajale s li a velikog pamukovog-drvea i padale na vrh ovog br
da koje se nalazilo istono od kue Ju nog Vetra; nije se uo nikakav drugi zvuk. Svet t
i ine, neujni sivi svet; Luz je stajala sama ispod drvea, gledajui preko prazne zemlj
e. Nije zadugo ostala sama. Kada se uputila prema brdu, nije ni znala ta tra i. Nes
vesno je po la ka ovom mestu, ovoj ti ini, od usamljenosti. Noge su je vodile prema
samoj sebi.
Zemlji te je bilo blatnjavo, korov te ak od vlage, ali pono koji joj je dala
Italija bio je debeo; spustila se na tek izniklo li e ispod drvea, i obgrliv i rukama
kolena ispod pona, sela je mirno, pogleda uperenog prema zapadu iznad iroke reke.
Sedela je tako dugo, ne videi ni ta osim nepokretne zemlje, oblaka koji su se polak
o kretali i reke.
Sama, sama. Bila je tako sama. Nije imala vremena da shvati koliko je us
amljena: dok je radila s Ju nim Vetrom, negovala Veru, razgovarala s Andrejem, ukl
apajui se postepeno u ivot Palanke; dok je pomagala da se osnuje nova palanaka kola,
jer je gradska odskora bila zatvorena za narod Palanke, prihvaena kao gost u toj
kui i u tom mestu, privuena njihovom gostoprimljivo u po to su oni bili ljubazni ljudi
, kojima su ogorenost ili nepoverenje bili nepoznati. Jedino nou, dok je le ala u u kav
oj slami i mraku kolibe, poseivala ju je njena usamljenost, s maskom belog i ogore
nog lica. Tada se pla ila. ta da radim? vikala je u sebi i, okreui se na drugu stranu
da bi izbegla gorko lice svoje usamljenosti, nalazila je pribe i te u svom umoru, u
snu.
Stara usamljenost sada joj je prilazila opet, primiui se lagano preko sivo
g bre uljka. Ali njeno lice sada je bilo Levovo. Luz nije imala nikakvu elju da pob
egne od tog lica.
Do lo je vreme da se suoi s onim to je izgubila. Da se suoi sa gubitkom i da
ga konano prihvati. Proleni zalazak sunca iznad krovova Grada, davno nekad, i njeg
ovo lice osvetljeno svetlo u slave... Tamo, tamo, mo e videti ta je moglo biti, ta jeste
... Polutama u sobi kue Ju nog Vetra, i njegovo lice, njegove oi. " iveti i umreti u i
me duha..."
Vetar i svetlost na Visokom brdu, i njegov glas. I ostalo, sve ostalo, s
vi dani i sva svetlost, vetrovi i godine koje su mogle biti, a koje nikada nee bi

ti, koje bi trebalo da budu, a nee, zato to je on bio mrtav. Smrtno pogoen na putu,
po vetru, u dvadeset i prvoj godini. Njegove planine na koje se nije popeo, na
koje se nikad nee popeti.
Ako je njegov duh ostao na svetu, mislila je Luz, eto gde je do sada oti a
o: na sever u dolinu koju je on prona ao, u planine o kojima joj je priao s ogromno
m rado u poslednje noi pre mar a u Grad: "Vi e su nego to mo e da zamisli , Luz, vi e i b
leda nagore, i jo dalje, a iznad vrhova koje vidi nalaze se uvek novi iljci."
Trebalo bi da se on sada nalazi tamo, ne ovde. Ono to je videla bila je j
edino usamljenost, mada je imala njegovo lice.
"Produ i, Lev", pro aptala je glasno. "Popni se na planine, idi jo vi e..."
"Ali gde ja da poem? Kuda ja da poem, ovako sama?"
Bez Leva, bez majke koju nikada nisam upoznala i oca kojeg nikada neu upo
znati, bez svoje kue i Grada, bez prijatelja... oh, da, prijatelji; Vera, Ju ni Vet
ar, Andrej i svi ostali, svi ti ljubazni ljudi, oni nisu moj narod. Jedino Lev,
jedino je Lev bio moj ovek, i on nije mogao da ostane, nije eleo da eka, morao je d
a poe da se popne na svoju planinu, i da odlo i ivot za kasnije. On je bio moja ansa,
moja srea. A ja njegova. Ali on nije hteo da to shvati, nije hteo da se zaustavi
i pogleda. Sve je to odbacio.
Zato sam se sada zaustavila ovde, izmeu dolina, ispod drvea, i moram da po
gledam. A ono to vidim jeste mrtvi Lev i njegova izgubljena nada; moj otac ubica,
koji je poludeo; i ja koja za Grad predstavljam izdajnika, a za Palanku stranca
.
I ta jo postoji?
itav ostali svet. Ona reka tama, brda i svetlost nad Zalivom. Sve ostalo t
o ini ovaj mukli ivi svet, bez ljudi u njemu. I ja sama.
Kada je si la sa brda videla je Andreja kako izlazi iz kue Ju nog Vetra, okreui
se da ka e ne to Veri koja je stajala na vratima. Javili su se jedna drugom preko ir
okog polja i on ju je saekao na krivini staze koja vodi u Palanku.
"Gde sa bila, Luz?" upitao je na svoj ozbiljan, stidljiv nain. On nije ni
kada kao drugi poku avao da je uvue u ne to; jednostavno se nalazio tu, uvek pouzdan.
Nakon Levove smrti nikada nije bio veseo ve uvek veoma zabrinut. Sada je stajao
tako, sna an i pomalo poguren, bri an, strpljiv.
"Nigde", odgovorila je iskreno. "Jednostavno sam etala. Razmi ljala. Andrej
, reci mi. Nisam nikada htela da te pitam u Verinom prisustvu, ne elim da je uzne
miravam. ta e se desiti sada, izmeu Grada i Palanke? Ne znam dovoljno da bih mogla
da shvatim ta Elija pria. Hoe li sve da se jednostavno nastavi po starom?"
Nakon ne to du e pauze, Andrej potvrdno klimnu glavom. Njegovo tamno lice s
izra enim jagodicama kao od izrezbarenog drveta, bilo je smrknuto. "Ili jo gore", r
ee on. Potom, iz obzira prema Eliji, dodade: "Neke stvari su bolje. Trgovaki ugovo
ri... ako ih se oni budu pridr avali... i krenje Ju ne doline. Nee biti prisilnog rada
, ili 'novih imanja' i svega slinog. Nadam se da e tako i ostati. Moi emo tamo da ra
dimo zajedno, prvi put do sada."
"Hoe li i ti ii tamo?"
"Ne znam. Pretpostavljam. Voleo bih."
" ta je sa Zapadnoan kolonijom? Sa dolinom koju ste prona li, s planinama?"
Andrej podi e pogled prema njoj, odmahnu glavom.
"Nema naina...?"
"Jedino kada bismo i li kao njihove sluge."
"Markes se ne bi slo io da idete sami, bez ljudi iz Grada?"
On odmahnu glavom.
" ta e se desiti ako ipak odete?"
" ta misli , o emu sanjam svake noi?" ree on i prvi put u njegovom glasu osetil
a se gorina. "Nakon to sam bio s Elijom, D ul, Semom, Markesom i Savetom, kada smo s
klapali kompromise, razgovarali o saradnji, razumno razgovarali... Ali ako bismo
oti li, oni bi po li za nama."
"Poite onda tamo gde ne mogu da vas prate."
"Gde bi to moglo da bude?" upita Andrej, iji je glas postao tih, pomalo i
ronian i tu an.
"Bilo kuda! Dalje na istok, u ume. Ili jugoistono, ili ju no, uz obalu... Ta

mo mora da se nalaze drugi zalivi, drugi prostori za novi grad! Ovo je itav konti
nent, itav svet. Za to moramo da ostanemo ovde, ovako zbijeni, uni tavajui se meusobno?
Ti si bio u divljini, ti, Lev i ostali, zna kako ona izgleda..."
"Da. Znam."
"Vratili ste se. Za to morate da ostanete? Za to ljudi ne bi mogli jednostav
no da odu, ne mnogo njih odjednom, ali da ipak odu, preko noi, i da se vi e ne vrat
e. Mo da bi nekolicina mogla da poe kao prethodnica i da napravi mesto za odmor sa
zalihama hrane; ali vi ne ostavljate trag, nikakav trag za sobom. Vi samo idite.
Daleko! I kada preete stotinu kilometara, ili petsto kilometara, ili hiljadu kil
ometara, i naete dobro mesto, zaustavite se, i podignite naselje. Novo mesto. Sam
i."
"To nije... to razbija zajedni tvo, Luz", ree Andrej. "Bilo bi to... be anje.
"
"Ooo", ree Luiz i oi joj ljutito sevnu e. "Be anje! Upali ste u Markesovu zamk
u u Ju noj dolini i to nazivate svojom postojano u! Priate o izboru i slobodi a... sve
t, itav svet nalazi se pred vama da biste iveli u njemu kao slobodni, i to bi za t
ebe bilo bekstvo! Od ega? Ka emu! Mo da mi ne mo emo da budemo slobodni, mo da ljudi nik
ada ne mogu da pobegnu od sopstvenih mana, ali mogu makar da poku aju. Za to ste pre
duzimali va Dugi Mar ? Zbog ega misli da je Mar uop te zavr en?"
11
Vera je nameravala da ostane budna kako bi ih videla kad odlaze, ali je
zaspala pored vatre a meko lupkanje vrata nije je probudilo. Ju ni Vetar i Luz se
pogleda e, Ju ni Vetar odmahnu glavom. Luz je klekla i pa ljivo, to je mogla ti e, polo ila
sve u gomilu treseta iza ara, da bi u kui bilo toplo preko noi. Ju ni Vetar, koja se n
espretno kretala u svom te kom kaputu i s putnim tovarom na leima, sagla se i dodir
nula Verinu sedu kosu usnama; zatim je obuhvatila pogledom kuu, uzbuenim, brzim po
gledom - i iza la. Luz poe za njom.
No je bila oblana ali suva, i vrlo mrana. Ushienje zbog odlaska koje je obuz
elo Luz brzo je ugu ila velika hladnoa, koja joj je oduzimala dah. Oko nje, u mraku
, nalazili su se ljudi, ulo se nekoliko tihih glasova. "Jeste li obe tu? Dobro, h
ajdemo." Krenuli su, pro li kuu, zatim polje s krompirom, i po li prema niskom lancu
brda koja su se prostirala iza polja prema istoku. Kada su joj se oi navikle na t
amu, Luz je otkrila da je osoba koja hoda pored nje Levov otac, Sa a; oseajui njen p
ogled u mraku, on ree: "Da li ti je te ak prtljag?"
"Sve je u redu", ree ona apatom. "Ne smeju da razgovaraju, ne smeju da pra
ve nikakvu buku, razmi ljala je, ne jo , sve dok ne napuste naselje, dok ne prou pole
dnje selo i poslednju farmu, dok ne preu Vodeniarsku reku, tamo daleko. Moraju da
idu brzo i tiho, i ne sme ih niko za ustaviti. Oh, gospode bo e, molim te da nas n
iko ne zaustavi!"
"Mine se prave od gvozdenih poluga, ili od neoprostivog greha", promrlja
o je Sa a; zatim produ i e da hodaju u ti ini, desetak senki u senci sveta.
Jo je bilo mrano kada su stigli do Vodeniarske reke, na mesto koje se nalaz
ilo nekoliko kilometara ju no od u a reke u Zaliv. Tu ih je ekao amac pored kojeg su eka
li Andrej i Gostoprimljivi. Hari je prebacio estoro ljudi na drugu obalu, zatim s
ledeih est. Luz se nalazila u drugoj grupi. Dok su se pribli avali istonoj obali, nep
rozirna tama noi postajala je sve neprozirnija, usled magle koja se zgusnula nad
vodom, zakriljujui sve stvari. Drhtei, Luz je pru ila nogu prema udaljenoj obali. Os
tavljen sam u amcu koji su Andrej i ostali odmah gurnuli nazad u vodu, Hari dovik
nu tiho: "Sreno, sreno! Neka vas prati mir!" I amac nestade u magli poput duha; dva
naestoro ljudi stajalo je na sablasnom nevidljivom pesku.
"Ovuda gore", zau se Andrejev glas iz magle i sivila. "Spremili su nam do
ruak."
Oni su bili poslednja i najmanja od tri grupe koje su napu tale Palanku, p
o jedna grupa svake noi; prethodne dve grupe ekale su ih tamo dole u kotlini, izmeu
divljih brda istono od Reke, na zemlji u koju su odlazili jedino lovci na konje.
U nizu, sledei Andreja i Nepokolebljivog, napustili su obalu reke i krenuli u di
vlju zemlju.
Razmi ljala je ve satima, dok su se udaljavali korak po korak, kako e im se b
udu zaustavili klonuti pravo dole u pra inu, blato, ili pesak, kako e klonuti, i nee

se pomai sve do jutra. Ali kada su se zaustavili, ugledala je Martina i Andreja,

kako gore na elu o neemu raspravljaju, i produ ila je da koraa sporo, korak po korak
, dak se nije dovukla do njih, pa ipak, ni tada nije klonula, ve je nastavila da
stoji kako bi ula o emu razgovaraju.
"Martin misli da kompas nije ispravan", ree Andrej sumnjiavog izraza lica.
Pru io je instrument prema Luz, kao da e ona jednim pogledom moi da utvrdi njegovu
ispravnost. Ono to je ona zapazila, meutim, bila je lepota kompasa: kutija od uglaa
nog drveta, zlatan prsten, staklo, ne na sjajna igla koja lebdi i podrhtva izmeu ur
ezanih taaka; kakva divna, udnovata, neverovatna stvar, pomislila je. Ali Martin j
e gledao u kompas s negodovanjem. "Siguran sam da ga ne to vue prema istoku", rekao
je. "Sigurno se u ovim brdima nalaze ogromne koliine gvozdene rude koje privlae k
ompas." Pokazao je glavom u pravcu istoka. Nakon jednog i po dana na li su se u udn
oj oblasti obrasloj rastinjem, na kojoj uop te nije raslo prstenasto drvee ili pamun
a-vuna, ve samo ra trkano, zamr eno iblje koje nije bilo vi e od dva metra; to nije bila
uma, ali ni gola zemlja; retko se mogla videti istina. Ali znali su da se prema i
stoku, s njihove leve strane, nastavlja lanac visokih brda koja su prvi put ugle
dali pre est dana. Kad god bi se popeli na neku uzvi icu, ugledali bi tamnocrvene,
stenovite vrhove brda koji su parali nebo.
"Pa", ree Luz prvi put uv i sapstveni glas nakom nekoliko asova, "da li je to
mnogo va no?"
Andrej je grizao donju usnu. Lice mu je bilo usahlo od umora, su enih oiju
i be ivotna pogleda. "Nije mnogo va no za dalje napredovanje", ree. "Sve dok imamo Su
nce ili poneku zvezdu tokom noi. Ali za pravljenje mapa..."
"Pa ta mari ako ponovo krenemo na istok. Ako preemo ona brda. Ona se ionak
o ne smanjuju", ree Martin. Mlai od Andreja, delovao je mnogo manje umorno. On je
bio jedan od glavnih lanova grupe. Luz se oseala prijatno u njegovom dru tvu. On je
liio na ljude iz Grada, sna an, tamnoput, dobro graen, prilino o tar i namrgoen; ak je i
njegovo ime bilo jedno od uobiajanih imena u Gradu. Ali i pored sve Martinove pri
vlane snage, Andrej je bio taj kome se obratila sa pitanjem: "Zar jo ne smemo da o
stavljamo trag za sobom?"
Ne elei da napravi ijedan trag po kojem bi mogli da ih slede, poku ali su da
na mapi obele e pravac svog kretanja, kako bi mapu mogli da odnesu nazad u Palank
u. Nekoliko glasnika moglo bi da odnese mapu u Palanku kroz nekoliko godina, kak
o bi prema njoj doveli drugu grupu u novu koloniju. To je bio jedini razlog zbog
koga bi trebalo praviti mape, o kojem su oni ikada razgovarali. Andrej, koji je
pravio mapu prilikom putovanja na sever, bio je i sada zadu en za to, i oseao je d
a je njegova odgovornost velika upravo zbog njihove osnovne namere da dovedu i o
stave ljude iz Palanke ovamo. Mapa je bila njihova jedina veza s Palankom, s lju
dskom vrstom, s njihovim sopstvenim dosada njim ivotima; jedina potvrda da nisu uza
lud lutali po divljini bez ikakvog cilja i, po to nisu smeli da ostave nikakav tra
g za sobom, bez nade u povratak.
Ponekad, Luz bi se uhvatila za ideju o mapi, ponekad je bila netrpeljiva
prema njoj. Martinu se dopadala ova ideja, ali njegova najvea briga bila je da v
odi rauna hoe li uspeti da prikriju sve svoje tragove; trgao bi se, primetila je I
talija, svaki put kada bi neko stao na neku granicu ili vei prut i polomio ih. Nar
avno da su, u toku deset dana svog putovanja, ostavili onoliko malo tragova kali
ko je to mogue grupi od ezdeset sedmoro ljudi.
Martin je odmahivao glavom na Luzino pitanje. "Vidi", ree, "na pravac, oigl
edno je, od samog poetka predstavljao izbor najlak eg puta."
Andrej se nasmejao. Bio je to suv, praskav smeh, poput pucketanja kore o
d drveta, pri emu su mu se oi suzile u dve uzane pukotine. Zbog toga je Luz volela
da bude s Andrejom, da crpi snagu od njega, iz tog humornog strpljivog smeha, p
oput pucketanja drveta.
"Uzmi u obzir mogunost izbora, Martine!" ree on, i ona je shvatila da on z
ami lja grupu ljudi iz Grada, Makmilanove ete, pu ke, bieve, izme i sve ostalo, kako st
oje na strmoj obali reke Eho, gledajui prema severu, istoku, jugu, preko sive bes
krajne ogromne divljine, bez ijedne staze, i prekrivene ki nom zavesom, i nastojei
da pogode koji su od stotinu moguih pravaca izabrali begunci.
"Dobro", ree ona, "preimo, dakle, preko brda."
"Uspinjanje nee biti mnogo te e od provlaenja kroz ovaj gusti ", ree Andrej.

Martin potvrdno klimnu glavom. "Ponovo kreemo na istok, dakle?"

"Odavde ili sa bilo kojeg drugog mesta mo emo da krenemo", ree Andrej i izv
adi svoju izlizanu, iskrzanu skicu mape da obele i dalji pravac njihovog kretanja.
"Kreemo odmah?" upita Luz. "Ili emo se najpre ulogoriti?"
Obino nisu kanpovali dok sunce ne bi gotovo za lo, ali danas su prevalili d
ugaak put. Obuhvatila je pogledom trnovito bunje bronzane boje koje je raslo do vi
sine ovekovog ramena, meusobno udaljeno jedan do dva metra, tako da su milioni bes
ciljnih krivudavih stazica vodili unaokolo, izmeu i unutar rastinja. Samo se neko
licina iz grupe mogla videti; veina s spustila na najni a mesta da se odmori, kada
je dat znak da stanu. Iznad njih prostiralo se olovnosivo, bezlino nebo, bez ijed
nog oblaka. Ve dve noi nije padala ki a, ali je svakog sata postajalo hladnije.
"Pa, jo samo nekoliko kilometara", ree Andrej, "i nai emo se u podno ju brda;
mo da emo tamo pronai neki zaklon i vodu." Pogledao je u nju oekujui potvrdan odgovor.
On, Martin, Italija i ostali putnici, esto su navodili nju i nekoliko starijih en
a kao predstavnike slabih, onih koji ne mogu da odr e korak sa najjaima. Njoj to ni
je smetalo. Svakog dana pe aila je tano do granice svoje izdr ljivosti, ili iznad nje.
Prva tri dana putovanja, kada su urili, u strahu od potere, iznurila su je, i ma
da je u meuvremenu fiziki ojaala nikada nije uspela da prevazie taj prvi utisak koji
je ostavila. Pomirila se s tim i sav svoj bes prebacivala je na te ki ranac, iznu
rujui teret pod kojim je padala na kolena i koji joj je lomio vrat. Kad samo ne b
i morali da nose sve sa sobom! Ali ne bi bili u stanju da guraju kola ukoliko pr
ethodno ne naprave staze pomou orua koje su nosili u svom prtljagu; a ezdeset sedmo
ro ljudi ne bi moglo da napusti divljinu u toku putovanja ili da se nastane u nj
oj, bez pomoi alatki, ak i da nije bila pozna jesen koja je ve ulazila u zimu...
"Jo samo nekoliko kilometara", ree. Uvek bi se zaudila kada bi izgovorila t
ako ne to. "Jo nekoliko kilometara", kao da to nije predstavljalo ni ta, po to je u tok
u poslednjih est sati udela, beskrajno eznula da sedne, samo da sedne, samo da sedn
e na jedan minut, na mesec dana, itavu godinu! Ali sada, kada su razgovarali o po
vratku na istok, uvidela je da isto tako eli da se to pre izvue iz ovog sumornog la
virinta od trnovitog bunja, ka brdima, odakle e mo da moi da utvrde kuda dalje.
"Nekoliko minuta odmora", dodala je i sela, svlaei remenje svog zave ljaja i
trljajui utrnula ramena. Andrej takoe brzo sede. Martin ode da porazgovara s neko
licinom ostalih ljudi i da razmotri promenu pravca. Niko od njih nije se mogao v
ideti, svi su i ezli u moru trnovitog bunja, koristei svojih pet minuta odmora, ve isp
ru eni na peskovitom, sivkastom zemlji tu iz kojeg je virilo opalo trnje. Nije mogla
da vidi ak ni Andreja, ve samo deo njegovog zave ljaja. Pod naletom severozapadnog
vetra, slabog ali hladnog, u kale su male, suve granice bunja. Nikakav drugi zvuk nij
e se uo.
ezdeset sedmoro: a ni traga ni glasa od njih. Nestali. Izgubljeni; kap vo
de u reci, re koju je zameo vetar. Nekolicina malih bia za la je u divljinu, ne odve
duboko, zatim je prestala da se kree, i to ni najmanje nije poremetilo samu divlj
inu, niti bilo ta; nije izazvalo veu promenu u njoj od pada samo jednog trna od hi
ljadu trnova ili od pomeranja jednog zrnca peska.
Ledeni, slepi strah koji je upoznala tokom ovih deset dana njihovog puto
vanja preplavljivao je njen duh kao to sive magle preplavljuju polja, uvlaio se u
nju. Dok je ivela iza zatvorenih vrata svoje kue jedva da je znala za strah. Tamo
se oseala potpuno bezbedno. ak i u Palanci, gde je bila stranac, zaboravila je na
strah, jer tu zidovi nisu bili vidljivi iako su bili veoma jaki; zidovi drugarst
va, saradnje, ljubavi; zatvoren ljudski krug. Ali iza la je iz tog kruga, po sopst
venom izboru, i etala u divljinu, i konano se suoila sa strahom, od kojeg je itavog s
vog ivota bila odeljena, ograena. Sada, kada je strah poeo prvi put da je preplavlj
uje, nije bila u stanju da ostane ravnodu na ve je morala da se bori protiv njega,
inae bi je strah u potpunosti preplavio i ona bi izgubila snagu, mo slobodnog izbo
ra, zauvek. Morala je da se slepo bori, jer nikakav razum nije se mogao suprotst
aviti strahu. Strah je bio kudikamo sna niji i stariji od ideja.
Postojala je ideja o Bogu. Tamo u Gradu priali su deci o Bogu. On je stvo
rio sve svetove, on ka njava zle ljude, a dobre alje gore na nebo, u raj, kada umru
. Raj je bio divna kua sa zlatnim krovom gde Marija, Bo ja majka, svaija majka, ne no
doekuje du e umrlih. Dopadala joj se ta pria. Kada je bila mala molila se Bogu da om
ogui nekim stvarima da se dogode a nekima ne, jer on je bio u stanju da uini bilo t

a ako biste ga zamolili; kasnije je volela da zami lja kako Bo ja majka i njena majk
a zajedno uvaju kuu. Ali kada je ovde razmi ljala o raju, izgledao joj je mali i dal
ek, poput Grada. Nije imao nieg zajednikog sa divljinom. Ovde nije bilo nikakvog B
oga; on je pripadao ljudima i tamo gde njih nije bilo nije bilo ni Boga. Kada su
sahranjivali Leva i ostale, razgovarali su o Bogu, takoe, ali to je bilo na sasv
im drugaijem mestu, na sasvim drugaijem mestu. Ovde nije bilo nieg slinog, niko nije
stvorio ovu divljinu, i nije bilo ni zla ni dobra u njoj; divljina je jednostav
no postojala.
Nacrtala je krug na peskovitom tlu pored svoga stopala, oblikujui ga to je
savr enije mogla, koristei trnovitu granicu za crtanje. To je bio svet ili bie, ili
Bog, taj krug, nazvali ga kako mu drago. Ni ta drugo u divljini nije upuivalo na kr
ug kao ovo - mislila je na ne an zlatni prsten oko stakla na kompasu. Po to je bila
ljudsko bie, posedovala je um, oi i ve te ruke kojima je mogla da zamisli i nacrta i
deju kruga. Ali svaka kap vode koja padne s lista u ribnjak u stanju je da napra
vi krug, mnogo savr eniji, koji se iri iz centra prema spolja njosti, i kada ni ta ne b
i ograniavalo vodu, krug bi zauvek nastavio da se iri, sve sporije i uvek sve vei.
Nije bila u stanju da uini ono to je mogla svaka kapljica vode. ta se nalazilo unut
ar njenog kruga? Zrnce peska, pra ina, malo sitnog ljunka, poneki trn zaboden u tle
, Andrejevo umorno lice, zvuk glasa Ju nog Vetra, Sa ine oi koje su liile na Levove, b
ol u njenim sopstvenim ramenima i njen strah. Krug nije u stanju da izbaci taj s
trah. Njena ruka izbrisa krug, poravnavajui pesak, ostavljajui ga onakvim kakav je
oduvek bio i kakav e uvek biti nakon to budu oti li.
"Najpre sam se oseala kao da ostavljam Tima", ree Ju ni Vetar, dok je posmat
rala najvei plik na svom levom stopalu. "Kada smo napustili kuu. Zajedno smo je sa
gradili... zna . Oseala sam se kao da odlazim i konano ga napu tam, zauvek, da odlazim
od njega. Ali sada mi to ne izgleda tako. On je umro ovde, napolju, u divljini,
ne na ovom mestu, znam; umro je tamo iza, na putu za sever. Ali nemam utisak da
je tako u asno udaljen od mene kao to sam oseala tokom itave jeseni dok sam ivela u n
a oj kui; ini mi se, gotovo, kao da sam iza la napolje da mu se pridru im. Ne u smrti, n
eu to da ka em. To jednostavno znai da sam tamo samo razmi ljala o njegovoj smrti, a d
ok hodamo, sve vreme mislim o njemu ivom. Kao da se sada nalazi sa mnom."
Ulogorili su se ispod jednog nanosa zemlje tano ispod crvenog brda, pored
brzog planinskog potoka. Podigli su ognji ta, kuvali i jeli; mnogi su se ve ispru il
i na svoju ebad za spavanje. Jo uvek se nije bilo sasvim smrklo, ali je bilo tako
hladno da su oni koji se nisu kretali morali ili da se zbiju uz vatru ili da se
umotaju i spavaju. Pet prvih noi putovanja nisu podizali ognji ta, iz straha od pot
ere, i to su bile mune noi; Luz nikada ranije nije upoznala tako potpuno zadovoljs
tvo kao onda kada su upalili prvu logorsku vatru, tamo u velikom prstenu od drvea
na ju noj padini ove ru ne zemlje, i svake noi to zadovoljstvo se ponavljalo, to kra
jnje u ivanje u toploj hrani i upaljenoj vatri. Tri porodice s kojima su se ona i
Ju ni Vetar ulogorile i kuvale ve su oti le na poinak; najmlae dete - najmlai u celoj mi
graciji, deko od jedanaest godina - ve je bio umotan kao slepi mi u svoje ebe, i vrst
o spavao. Luz je razgorevala vatru dok je Ju ni Vetar bu ila svoje plikove. Uz rene o
bale i niz njih nije sijala jae od plamena svee u plavosivoj tmini, poput u arenog,
drhtavog zlata. Buka koju je pravio potok prekrivala je svaki zvuk razgovara to s
e vodio oko drugih ognji ta.
"Uzeu jo malo iblja", ree Luz. Nije imala nameru da izbegne odgovor na ono to
je Ju ni Vetar malopre rekla. Nikakav odgovor ni nije bio potreban. Ju ni Vetar je
bila ljubazna i zrela osoba; davala je i govorila, ne oekujui ni ta zauzvrat. Na itav
om svetu ne bi se mogao nai prijatelj koji manje zahteva, a vi e ohrabruje.
Prevalili su veliki deo puta toga dana, oko dvadeset sedam kilometara pr
ema Martinovom proraunu; izvukli su se iz tog jednolinog i ubitanog lavirinta od gu
stog rastinja; imali su toplu veeru, vatra je dobro gorela i nije padala ki a. ak je
i bol u Luzinim ramenima bio prijatan zato to je sada nije pritiskao teret prtlj
aga. Upravo su ovi trenuci na kraju dana, pored vatre, nadoknaivali duga sumorna,
gladna popodneva beskonanog hodanja i njene uzaludne poku aje da olak a pritisak rem
enja na svojim ramenima, i asove provedene u blatu i ki i kada se inilo da nema nika
kvog razloga da se produ i dalje, i najgore asove, u mrkloj tami noi, kada se uvek b
udila zbog jednog istog u asnog sna: u tom snu videla je krug koji obrazuju nekakv

a bia, ne ljudi, koja okru uju njihov logor, upravo na mestu do kojeg dopire pogled
, bia koji oni, zapravo, ne mogu da vide u mraku, ali koja posmatraju njih.
"Ovaj je ve bolje", ree Ju ni Vetar, kada se Luz vratila s naramkom drva koj
a je pokupila u gusti u iznad padine, "ali ovaj na levoj peti jo lo e izgleda. Zna , ce
o dan sam bila sigurna da nas niko ne prati."
"Ne mislim da smo ikad i bili praeni", ree Luz potpaljujui vatru. "Nikada n
isam mislila da im je ozbiljno stalo do toga, ak i da su znali da se spremamo za
odlazak. Tamo u Gradu, oni i ne ele da misle na divljinu. Vole da se pretvaraju k
ao da ona ne postoji."
"Nadam se da je tako. Mrzela sam oseanje da nas neko juri. Mnogo je bolje
oseati se kao istra iva nego kao begunac."
Luz je udesila da vatra gori niskim ali toplim plamenom, i uala je pored n
je izvesno vreme u ivajui u toploti.
"Nedostaje mi Vera", ree. Grlo joj se osu ilo od pra ine tokom pe aenja i nije es
to govorila tih dana; kada je progovorila sopstveni glas joj je zazvuao suvo i gr
ubo, poput oevog glasa.
"Doi e sa drugom grupom", ree Ju ni Vetar uverljivo, obmotavajui pare materijal
a ako svojih lepih, mlenobelih stopala, vezujui ga vrsto na lanku. "Ah, ovako je bol
je. Sutra u da umotam stopala kao to Nepokolebljivi ini. Tako e mi biti i toplije."
"Samo da ne padne ki a."
"Nee padati noas." Ljudi iz Palanke bili su mnogo spretniji u predvianju vr
emena od Luz. Oni nisu toliko dugo iveli zatvoreni u kui kao ona, znali su ta koji
vetar znai i kakvo vreme donosi, ak i ovde, gde su duvali drugaiji vetrovi.
"Mo e pasti sutra", dodade Ju ni Vetar, name tajui se udobno u svojoj vrei za sp
avanje, dok joj je glas ve zvuao usnulo i meko.
"Sutra emo se nalaziti gore u brdima", ree Luz. Pagledala je gore, prema i
stoku, ali bliska padina strme doline i plavosiva tmina skrili su taj stanoviti
horizont. Oblaci su se proredili; visoko na istoku zasijala je nakratko jedna zv
ezda, mala i zamagljena, zatim je nestala kada su se nevidljivi oblaci ponovo sa
kupili. Luz je ekala da se zvezda panovo pojavi ali nje vi e nije bilo. Oseala se gl
upo razoaranom. Nebo je sada bilo tamno, i zemlja je bila tamna. Nigde se nije mo
gla videti svetlost, izuzev osam zlatnih mrlja, njihovih logorskih vatri, jedino
g bledog sazve a u ovoj noi. A daleko odavde, daleko iza njih na zapadu, odakle su k
renuli, hiljadama i hiljadama koraka iza njih, iza ibljaka, siroma ne i ru ne zemlje,
prevaljenih brda, dolina i potoka, pored velike reke koja juri ka moru, bilo je
ne to vi e svetlosti nego ovde: Grad i Palanka, slabo treperenje mleno uto osvetljenih
prozora. Tamna reka, to juri kroz mrak. I nimalo svetlosti nad morem.
Pomerila je panj da tinja laganije i nabacala pepeo po njemu. Prona la je
svoju vreu za spavanje i uvukla se u nju, pored Ju nog Vetra. Sada je po elela da raz
govara. Ju ni Vetar je retko govorila o Timu. elela je da slu a kako pria o njemu, i o
Levu; prvi put lino po elela je da govori o Levu. Suvi e je dugo utala. Stvari bi mog
le da se izgube u tom utanju. ovek mora da govori. A Ju ni Vetar bi je razumela. Ona
je takoe izgubila svoju sreu, upaznala smrt, pa ipak nastavila da ivi.
Luz je blago pozva po imenu, ali topli zamotuljak pored nje nije se pome
rio. Ju ni Vetar je spavala dubokim snom.
Luz se pa ljivo spusti dole, name tajui se udobno. Rena pla a, iako kamenita, pr
edstavljala je bolji krevet od trnovitog ibljara pro le noi. Ali telo joj je bilo to
liko umorno da je postalo te ko, utrnulo, nepokretno; plua su je bolela i nije mogl
a da di e. Sklopila je oi. U trenutku je ugledala veliku dvoranu kue Falko, dugaku i
tihu, srebrnu svetlost koja se odbijala o vode zaliva, obasjavajui prozore dvoran
e, i svog oca kako tamo stoji, uspravno, napeto, samapouzdano, kako je uvek staj
ao. Ali sada je bio besposlen, to nije liilo na njega. Majkl i Tereza nalazili su
se u dovratku, apuui izmeu sebe. Osetila je udnu odbojnost prema njima. Njen otac bio
im je okrenut leima, kao da nije znao da se tu nalaze, ili kao da je znao, ali i
h se pla io. Podigao je ruke na udan nain. Za trenutak ugledala je njegovo lice. Pla
kao je. Nije mogla da di e, poku ala je da duboko uzdahne, ali nije mogla; uhvatilo
ju je konano; prvi put je plakala - dubokim drhtavim jecajima zbog kojih je te ko d
olazila do daha. Iscrpljena jecanjem, le ei potresena i uzbuena na zemlji, utanuloj
u no, plakala je zbog smrti, zbog gubitka - za mrtvima, za izgubljenim ocem. Sada
to nije bio strah, ve bol, nepodno ljiv bol, koji je trajao.

Umor i tama iscrpli su je i ona utonu u san pre nego to je prestala da pl

ae. Cele noi spavala je bez snova, kao kamen meu kamenjem.

Brda su bila visoka i stenovita. Penjanje uz njih nije bilo te ko, po to su

mogli da ih prelaze cik-cak linijom, preko velikih, otvorenih padina, ali kada s
u stigli na vrh, meu o tre litice visoke poput kua i kula, videli su da su se uspeli
tek na prvi od trostrukih ili etvorostrukih lanaca brda, i da su novi vrhovi bil
i jo vi i.
U kanjonima izmeu planina gusto je raslo drvee, koje ovde nije obrazovalo
prstenje ve je bilo vrsto zbijeno, stremei neprirodno visoko prema svetlosti. Te ko bu
nje aloja bilo je zbijeno izmeu crvenih stabala, ote avajui hodanje, ali na alojama
je jo bilo voa, sonih, velikih i tamnih mesnatih plodova sa semenom, koji su predst
avljali dragoceni dadatak oskudnoj hrani iz njihovih zave ljaja. Na ovoj zemlji ni
su mogli da ne ostavljaju tragove za sobom: da bi mogli uop te da napreduju morali
su put ispred sebe da kre o trim srpovima. Jednog dana probijali su se kroz kanjon
, drugog dana peli su se uz drugi lanac brda, iza kojeg se prostirao sledei lanac
kanjona, gusto obrastao bronzanim drveem i grimiznim rastinjem, a iza toga ekala
ih je u asna planinska izboina, jedan strmi greben to se, potpuno ogoljen, uzdizao d
o zaravnjenog vrha.
Trebalo je da se ulogore dole, u kanjonu, sledee noi. ak je i Martim nakon
krenja i prosecanja njihovog puta, korak po korak, ve posle podne bio suvi e umoran
da bi mogao da nastavi dalje. Kada su se ulogorili, oni koji nisu bili umorni od
pravljenja staze razi li su se izvan logora, oprezno i ne udaljujui se daleko, jer
se u gustom rastinju veoma lako mogao izgubiti svaki oseaj za orijentaciju. Tra il
i su i brali aloje, a nekolicina deaka, koje je predvodio Gostoprimljivi, prona la
je vrelo sve e vode u potoku na dnu kanjona. Dobro su veerali te noi. To im je bilo
potrebno, jer je ponovo padala ki a. Magla, ki a, veernja tama, zamaglile su napadno
crvenilo uma. Podigli su zaklon od iblja i okupili se oko vatri koje nisu mogle da
ostanu upaljene zbog ki e.
"Video sam ne to udno, Luz."
Bio je udan ovek taj Sa a. Najstariji od svih njih, ali izdr ljiv i ilav, u sta
nju da pe ai du e od mladih ljudi; nikada nije gubio ivce, bio je krajnje povuen, i got
ovo je uvek utao. Luz ga nikad nije videla da uestvuje u razgovorima, osim to bi re
kao da ili ne, nasme io se ili odmahnuo glavom. Znala je da nikada nije govorio u
Hramu, da nikada nije bio jedan iz Elijeve grupe, niti pripadao Verinim ljudima,
da nikada nije donosio odluke meu svojim ljudima, iako je bio sin jednog od najv
eih junaka i voa, ulca, koji je predvodio Dugi Mar od grada Moskve do luke u Lisabon
u, i dalje. ulc je imao jo dece, ali ona su pomrla tokom prvih te kih godina u Vikto
riji; jedino je Sa a, poslednje dete roeno u Viktoriji, pre iveo. I sam je dobio sina
, i video ga kako umire. Nikada nije govorio. Jedino se, ponekad, obraao njoj, Lu
z. "Video sam ne to udno, Luz."
" ta?"
"Jednu ivotinju." Pokazao je nadesno uz kosu padinu rastinja i drvea to je
sada, pri svetlosti koja je trnula, liila na tamni zid. "Tamo gore, gde se nekoli
ko stabala sru ilo i tako oslobodilo malo prostora, ima ne to vi e svetlosti. Na ao sam
nekoliko aloja na jednom kraju tog prostora i poeo da ih berem. Pogledah preko ra
mena... osetio sam da me ne to posmatra. Bilo je to na najudaljenijem kraju te isti
ne." Zastao je za trenutak ne da bi ostavio utisak, ve da bi na ao rei kojima e dopun
iti svoj opis. "To je takoe skupljalo aloje. Najpre sam pomislio da je re o nekom o
veku. Da je to ne to slino oveku. Ali bie nije bilo vee od konija, kada se spustilo na
sve etiri. Tamne boje, crvenkaste glave - velike glave koja je delovala prevelik
o u odnosu na njegove ostale delove. Na sredini glave oko, kao kod mudrija a, koji
m me posmatra. Sa strane, takoe oi, ini mi se, ali nisam mogao sasvim jasno da vidi
m. Bie je piljilo jedan minut u mene, zatim se okrenulo i za lo meu drvee."
Govorio je tihim, jednolinim glasom.
"To zvui zastra ujue", ree Luz tiho. "Ne znam za to." Ne znajui ni sama za to, al
setila se svog sna o biima koja su do la i posmatrala ih; i pored toga to ovaj san
nije sanjala otkako su napustili ibljak.
Sa a odmahnu glavom. Sedeli su uureni jedno pored drugog ispod grubog krova o
d granja. On je otresao kapi ki e s kose i o trih sivih brkova. "Nema ovde nieg to mo e

da nas povredi", ree. "Osim nas samih. Da li u Gradu postoje prie o ivotinjama za k
oje mi iz Palanke ne znamo?"
"Ne... osim bajki."
"Bajki?"
"Starih pria. O biima nalik oveku, sa sjajnim oima i kosmatim. Moja roaka Lor
a priala je o njima. Moj otac je rekao da su to nekad bili ljudi - izgnanici, ili
ljudi koji su lutali unaokolo, ludaci, podivljali."
Sa a klimnu glavom. "Ni ta nalik tome ne bi do lo ak ovamo", ree. "Mi smo prvi."
"Mi smo tamo iveli samo na obali. Pretpostavljam da postoje ivotinje koje
nikada do sada nismo videli."
"I biljke. Vidi onu tamo, lii na ono to zovemo bele-jagode, ali nije isto.
Nikada je pre nisam video, sve do jue."
Nakon kraeg utanja on ponovo ree: "Nema imena za ivotinju koju sam video." L
uz potvrdno klimnu glavom.
Izmeu nje i Sa e sada je nastupilo duboko utanje, utanje ti ine. Ni on ni ona n
isu ostalima ispriali ni ta o njegovom susretu sa udnom ivotinjom. Nisu ni ta znali o o
vom svetu, njihovom svetu, osim da moraju da uu u njega tiho, dok ne naue jezik ko
jim e moi ovde da govore. On je bio jedan od onih koji su voljni da ekaju.
Treeg dana kako je padala ki a poeli su da se penju na sledei lanac brda.
Negde sredinom dana vetar je promenio pravac, duvajui sada sa severa, i o
terao je oblake i maglu s planinskih vrhova. Celo posle podne peli su se uz posl
ednju padinu i te veeri, pri sveobuhvatnoj, hladnoj, jasnoj svetlosti na li su se i
zmeu masivnih grubih stena na samom vrhu, i ugledali prostranu zemlju na istoku.
Polako su se tu okupljali, najstariji su se jo te ko uspinjali uz kamenitu
padinu dok su voe stajale na vrhu ekajui ih - pet siu nih tamnih figura, kako su izgle
dali onima koji se penju, naspram ogromne, svetle praznine neba. Niska, retka tr
ava koja je rasla na vrhu brda o tro se presijavala pri zalasku sunca. Svi su se t
u okupili, ezdeset sedmoro ljudi, i stali da posmatraju ostali deo sveta. Malo su
govorili. Ostatak sveta izgledao im je ogroman.
Senke to ih je bacao lanac brda uz koja su se popeli prostirale su se dal
eko preko ravnice. Ispod tih senki zemlja je bila zlatna - treperavo, crvenkasto
, mutno zlatna, nejasno ispresecana tokovima udaljenih potoka i naikana niskim brd
a cima ili gajevima prstenastog drvea. Daleko iza tog platoa, na samom rubu vidokru
ga, uzdizale su se planine naspram ogromnog, bezbojnog, te kog neba.
"Koliko su udaljene?" upita neko.
"Stotinu kilometara do podno ja, verovatno."
"Velike su..."
"Kao one koje smo jednom videli na severu, iznad Mirnog jezera."
"Mo da su iste veliine."
"Ova ravnica je kao more, isto se tako spu ta i podi e."
"Hladno je ovde gore!"
"Spustimo se dole, ispod vrha, gde ne duva vetar."
Dugo nakon to su visoke zaravni uronile u sivilo, na istonom horizontu mog
la se jo videti fina mala ivica suncem obasjanog leda. Zatim je i ova svetlost iz
bledela i nestala, pojavile su se zvezde, gusta sazve a u dubokom mraku nad prostor
om koji nije bio njihov dom.
Divlji pirina rastao je pored potoka na platou; tu su iveli osam dana, kol
iko je trajalo prela enje poslednjeg lanca. Gvozdena brda nazirala su se iza njih,
poput krivudave linije to se gubila prema zapadu. Ravnica je bila puna kunia koji
su ovde imali mnogo du e noge od kunia iz njihovih uma pored morske obale; obale re
ke bile su izbu ene i ispresecane njihovim skloni tima, a kada bi granulo sunce kunii
bi iza li na istinu, sedeli na suncu i posmatrali ljude oko sebe mirnim, nezainter
esovanim pogledom.
"Ovde niko ne mo e da umre od gladi", ree Nepokolebljivi posmatrajui Italiju
kako postavlja zamke pored jednog velikog kamena u pliaku.
Ipak su krenuli dalje. Vetar je sna no duvao na tom visokom otvorenom plat
ou i nije bilo drvea za gradnju niti grejanje. Nastavili su sve dok zemlja nije p
oela da se talasa, uzdi ui se prema podno ju planina i dok nisu stigli do velike reke

koja je tekla prema jugu; nju je Andrej uneo u mapu pod nazivom Siva reka. Da bi
je pre li morali su da pronau gaz ili da sagrade skele. Neki su bili za to da se r
eka pree, kako bi ostala iza njih poput velike pregrade izmeu novog i prethodnog s
veta. Drugi su bili za to da se ponovo ide na jug i nastavi du zapadne obale reke
. Dok je rasprava trajala, podigli su svoj prvi logor za odmor na du e vreme. Jeda
n ovek je povredio nogu pri padu, a nekolicina drugih imala je sitne povrede i ma
nje nevolje; svi su bili umorni i eljni odmora. Podigli su zaklone od iblja i veli
kog li a ve tokom prvog dana. Bilo je hladno, oblaci su se skupljali, ali hladan vet
ar ovde nije duvao. Te noi pao je prvi sneg.
U zalivu Eho sneg je retko padao; nikada nije padao tako rano, na samom
poetku zime. Nisu se vi e nalazili na obali gde je vladala blaga klima. Ova brda, z
emlja i Gvozdene planine zadr avali su ki u koju su donosili vetrovi s mora; ovde je
vreme bilo suvlje, ali hladnije.
Veliki planinski lanac prema kojem su se kretali visoki vrhovi pod ledom
, retko su se mogli videti dok su prelazili ravnicu jer su sne ni oblaci skrivali
sve osim modrog planinskog podno ja. Sada su se nalazili upravo na tom podno ju, na
prostoru izmeu vetrovite ravnice i visokih vrhova na kojima duva oluja. Odatle su
izbili na uzanu dolinu kojom je tekao potok i gde je duvalo; dolina se irila pre
ma prostranom, dubokom kanjonu Sive Reke. Bila je po umljena; tu je uglavnom raslo
prstenasto drvee i ne to pamune-vune, ali izmeu drvea bilo je mnogo proplanaka i golo
g prostora. Na severnoj strani doline uzdizala su se strma kr evita brda, zaklanja
jui dolinu i niske, otvorene ju ne padine. Bilo je to prijatno mesto. Oseali su se u
godno dok su podizali zaklone tokom prvog dana. Ali ujutru, proplanci su osvanul
i beli, a ispod prstenastog drvea, iako se na bronzanom li u zadr ao sneg, na svakom k
amenu i na svakoj vlati sparu ene trave presijavao se debeli sne ni prekriva. Ljudi s
u se okupili oko vatri da se osu e pre nego to budu u stanju da krenu u sakupljanje
drva za potpalu.
"Zakloni od iblja nee nam biti dovoljni po ovakvom vremenu", rekao je Andr
ej tu nim glasom, trljajui svoje ukoene, promrzle prste. "Jao, jao, jao to mi je hlad
no."
"Razvedrava se", ree Luz gledajui kroz irok otvor izmeu drvea u pravcu gde se
njihova dolina irila prema kanjonu reke.
"Za sada. Uskoro e sneg ponovo pasti." Andrej je delovao krhko dok je sed
eo tako uuren pored vatre koja je na sve oj jutarnjoj svetlosti gotovo nevidljivo gor
ela; krhko, smrznuto, obeshrabreno. Luz, koja se prilino odmorila od dosada njeg pe ae
nja, osetila je veliku ljubav prema Andreju, tom ne nom, oseajnom oveku. unula je pore
d njega uz vatru i potap ala ga po ramenu. "Ovo je dobro mesto, zar ne", rekla je.
On je potvrdno klimnuo glavom, uuren, i dalje trljajui svoje bolne, crvene p
rste.
"Andrej."
On samo promrmlja ne to.
"Mo da bi trebalo da sagradimo kalibe, ne zaklone od iblja."
"Ovde?"
"Ovo je dobro mesto..."
On baci pogled na visoko crveno drvee, na potok koji je jurio prema Sivoj
reci, proizvodei sna an zvuk, na sunanu svetlost, na otvorene padine prema jugu, na
velike plave visine istono. "Mesto je dobro", ree mumlajui. "Ima mnogo drvea i vode
, u svakom sluaju. Riba, konija... Mogli bismo da ovde provedemo zimu."
"Mo da bi trebalo? Dok jo ima vremena da podignemo kolibe?"
uuren pored vatre, dok su mu ruke visile izmeu kolena, Andrej je mehaniki trl
jao prste. Posmatrala ga je, i dalje dr ei ruku na njegovom ramenu.
"To bi mi odgovaralo", odgovori on konano.
"Ukoliko smo ve dovoljno odmakli..."
"Moraemo svi da se okupimo, da se saglasimo..." Pogledao ju je i obgrlio
oko ramena. Sedeli su uureni jedno pored drugog, zagrljeni, ljuljajui se blago na pe
tama, gotovo priljubljeni uz treperavu, jedva vidljivu vatru. "Dosta mi je be anja
", ree on. "A tebi?"
Ona potvrdno klimnu glavom.
"Ne znam. Pitam se..."
" ta?"

Andrej pogleda u slaba ni plamen koji je osvetljavao njeno od vetra i ki e o

grubelo lice.
"Ka u da se ovek, kada je izgubljen, doista izgubljen, stalno kree u krug",
ree. "Da se vraa tamo odakle je krenuo. Jedino to nije uvek toga svestan."
"Ovo nije Grad", ree Luz. "Niti Palanka."
"Nije. Jo ne."
"Nikada nee ni biti", ree ona, a obrve joj se spusti e u pravu, odlunu liniju
. "Ovo je novo mesto, Andrej. Gde poinje na novi ivot."
"Daj bo e."
"Ne znam ta bog eli." Ispru ila je slobodno ruku i uhvatila malo vla ne, polus
mrznute zemlje koju je stegla akom. "To je bog", ree, otvoriv i aku. "To sam ja. I ti
. I svi ostali. I planine. Svi smo mi... Sve je to jedan krug."
"Mene nisi pomenula, Luz."
"Ne znam o emu govorim. elim da ostanem ovde, to je ono to znam, Andrej."
"Onda se nadam da emo ostati", ree on i lupi je blago po leima. "Da li bism
o ikada krenuli, pitam se, da nije bilo tebe?"
"Oh, nemoj tako da govori , Andrej..."
"Za to da ne? To je istina."
"Imam ve toliko mnogo na savesti i bez toga. Imam... Da sam ja..."
"Ovo je novo mesto, Luz", ree on vrlo blago. "Imena su sada nova." Opazil
a je suze u njegovim oima. "Ovde emo sagraditi novi svet", ree on, "daleko od blata
."
Jedanaestogodi nji A er spu tao se prema Luz koja se nalazila na obali Sive re
ke gde je vadila sve e koljke iz zaleenih pukotina stenja. "Luz"; ree on kada joj se
dovoljno pribli io da bi mogao da govori tiho. "Pogledaj."
Bila je srena to mo e da se uspravi i izvadi ruke iz ledene vode. " ta si pron
a ao?"
"Pogledaj", ree deak apatom, ispru iv i otvoren dlan. Na njemu se nalazilo jedn
o malo bie nalik pegavoj abi s krilima. Tri zlatna oka veliine glave iode gledala su
ne trepui, jedno u A era, drugo u Luz.
"Mudrija ."
"Nikada nisam videla nijednog izbliza."
"Pri ao mi je sam. Silazio sam ovamo s korpama i on je sleteo na jednu, is
pru io sam ruku, i on se spustio na nju."
"Da li bi pre ao kod mene?"
"Ne znam. Ispru i ruku."
Stavila je ruku pored A erove. Mudrija je zadrhtao i u jednom trenu pretvor
io se u samo-treperenje perja i paperja; zatim, u skoku ili letu koje ljudsko ok
o nije moglo da prati, na ao se na Luzinom dlanu i ona oseti dodir est toplih tanan
ih, vrstih no ica.
"Oh, kako si lep", obratila se ne no udnom biu, "kako si ti lep. Mogla bih d
a te ubijem, ali ne bih mogla da te zadr im, ak ni da te uhvatim..."
"Ako se stave u kavez, ova bia umiru", ree dete.
"Znam", ree Luz.
Mudrija je sada dobio plavu, jasnu azurnoplavu boju kakvu ima nebo izmeu v
rhova Istonog brda preko dana kakav je bio ovaj vedri, zimski dan. Tri zlatna oka
zasvetluca e. Krila, svetla i prozirna, ra iri e se, prepla iv i Luz; nagli pokret njene
ruke naterao je bie da poleti nagore, prema irokoj reci na istoku, i ono zalepr a po
put mauhice na vetru.
Ona i Andrej napunili su svoje korpe te kim, crnim koljkama za jelo i krenu
li nazad putem prema naselju.
"Ju ni Vetre!" doviknuo je A er, odla ui korpu pored sebe: "Ju ni Vetre! Ovde ima
mudrija a! Jedan mi je pri ao!"
"Naravno da ih ima!" ree Ju ni Vetar krenuv i prema njima da im pomogne u no en
ju te kih korpi. "Koliku ste gomilu nakupili! Oh, Luz, tvoje jadne ruke, doi, u kol
ibi je toplo, Sa a je kolima dovukao novu gomilu drva. Zar si mislio da ovde nee bi
ti mudrija a? Pa nismo toliko daleko od kue!"
Kolibe - do sada su podigli devet, a tri su bile pulugotove - nalazile s
u se na ju noj obali potoka koji se ispod granja ogromnog prstenastog drveta irio u

ribnjak. Vodu za pie uzimali su s malog vodapada na poetku ribnjaka, a kupali su

se i umivali na njegovom kraju gde se ribnjak su avao pre nego to e, s velike visine
, voda pasti u Sivu reku. Svoje novo naselje nazvaIi su aplja, ili apljin Ribnjak,
prema jednom paru sivih bia koja su ivela na udaljenoj obali jezera, gde ih nije
uznemiravalo prisustvo ljudskih bia, dim njihove vatre, buka njihovog posla i kre
tanja, njihovo dola enje i odla enje, zvuk njihovih glasova. Elegantne, dugih nogu i
tihe, aplje su se bavile skupljanjem hrane na drugoj strani irokog, tamnog ribnja
ka; ponekad bi zastale i svojim istim, mirnim, bezbojnim oima posmatrale ljude. Po
nekad, za vreme tihih hladnih veeri koje su prethodile snegu, aplje bi plesale. Ka
da su Luz, Ju ni Vetar i dete krenuli prema svojoj kolibi, Luz je opazila aplje kak
o stoje pored korenja jednog velikog drveta - jedna aplja je zastala da ih posmat
ra, druga je okrenula svoju uzanu glavu prema umi. "Noas e plesati", rekla je polug
lasno; i zastala je za trenutak, sa svojim te kim bremenom, stojei na stazi mirno p
oput aplji; zatim je produ ila prema kolibi.