Ursula Legvin, DVANAEST ETVRTI VETRA

Preveo Zoran Jak i

APRIL U PARIZU

Ovo je prva pria za koju mi je uop te plaeno; druga pria koju sam ikada objav
ila; i mo da trideseta ili etrdeseta pria koju sam napisala. Pisala sam poeziju i pr
ozu jo od kada me je moj brat Ted, umoran od toga da se oko njega maje nepismena
petogodi nja sestra, nauio da itam. Otprilike oko dvadesete poela sam da aljem stvari
izdavaima. Deo poezije od tampan je, ali nisam se sistematski dala na slanje proze
sve dok se nisam primakla tridesetoj. Ova se sistematski vraala.
'April u Parizu' prvi je ' anrovski' komad - prepoznatljivo fantastika ili
nauna fantastika - koji sam napisala od 1942, kada sam napisala priu o poreklu ivo
ta na Zemlji za 'Astounding', koji ju je iz nekog nezamislivog razloga odbio (ni
kada se nisam slagala sa D onom Kembelom). U dvanaestoj godini bilo mi je veoma dr
ago to sam dobila autentini, od tampani listi za odbijanje, ali u trideset drugoj zna
tno bi mi se vi e bilo dopalo da sam dobila ek. 'Profesionalizam' nije vrlina; prof
esionalac je naprosto onaj koga plaaju za ono to amater ini iz ljubavi. Ali u novano
j ekonomiji, injenica plaanja znai da e va e delo kru iti, da e biti itano; re je o sr
u komunikacije, a to je cilj umetnika. Sela Goldsmit Lali, koja je kupila ovu pr
iu 1962, bila je preduzimljiv i istanan urednik kakvog je nauna fantastika samo po el
eti mogla i ja sam joj zahvalna to mi je otvorila vrata.
Profesor Bari Penivider sedeo je u hladnom, senovitom potkrovlju i pilji
o u sto pred sobom, na kome su poivali jedna knjiga i korica hleba. Hleb mu je bi
o veera, knjiga ivotno delo. I jedno i drugo presu ilo je. Dr Penivider uzdahnu, a o
nda se strese. Iako su stanovi na ni im spratovima te stare kue bili prilino elegant
ni, grejanje je iskljuivano 1. aprila, pa ta bude da bude; sada je bio 2. april i
padala je susne ica. Da je dr Penivider malo digao glavu, mogao je da vidi dva etvr
tasta tornja pariskog Notr Dama, nejasna i vrtoglava u polutmini, gotovo dovoljn
o blizu da ih dodirne: jer ostrvo San Luj, gde je iveo, lii na malu barku koju teg
le niz reku za ostrvom grada, tamo gde se di e Notr Dam. Ali nije digao glavu. Bil
o mu je previ e hladno.
Veliki tornjevi utonu e u tamu, dr Penivider utonu u neraspolo enje. Zgaeno j
e gledao knjigu. Donela mu je godinu dana u Parizu - ili tampati ili nestati, rek
ao je dekan fakulteta, i zato je tampao, a za nagradu dobio je godinu dana odsust
va sa predavanja, neplaeno. Koled Manson nije mogao da dopusti sebi da plaa nastavn
ike koji ne dr e nastavu. I zato se od u tede prikupljene na jedvite jade vratio u P
ariz, da ponovo ivi kao student u potkrovlju, da u biblioteci ita rukopise iz petn
aestog veka, da gleda rascvetane kestenove du avenija. Ali nije upalilo. Bila mu
je etrdeseta, bio je prestar za samotna potkrovlja. Susne ica e uni titi cvetove keste
na. A on je bio sit svoga rada. Ko je mario za njegovu teoriju, Penividerovu teo
riju, u vezi sa tajanstvenim nestankom pesnika Fransoa Vijona godine 1463? Niko.
Jer, na kraju krajeva, njegova teorija o sirotom Vijonu, najveem maloletnikom del
inkventu svih vremena, bila je samo teorija i nikada nee moi biti dokazana, bar ne
preko bezdana od pet stotina godina. Ni ta se nije moglo dokazati. A osim toga, z
a to je bilo bitno da li je Vijon umro na monfokanskim ve alima ili (kako je Penivid
er mislio) u lionskom burdelju, tamo na putu prema Italiji? Niko nije mario. Nik
o drugi nije dovoljno voleo Vijona. Niko nije voleo ni dr Penividera; ak ni dr Pe
nivider. A i zbog ega bi? Nedru tven, neo enjen, nedovoljno plaeni akademac, sedeo je
sam na negrejanom tavanu neodr avane stambene zgrade i poku avao da napi e jo jednu neit
ljivu knjigu. "Nisam realista", ree on glasno, uz novi uzdah i novi drhtaj. Ustao
je i uzeo ebe sa le aja, ogrnuo se njime, seo tako umotan za sto i poku ao da pripal
i jedan goloaz ble. Upalja mu uzalud kresne. On ponovo uzdahnu, ustade, dohvati p
osudu francuske tenosti za upaljae opakog mirisa, sede, ponovo se umota u auru, nap
uni upalja i kresnu. Tenost se prosula u prilinoj koliini. Upalja se pripali, a isto
se desi i sa dr Penividerom od zglavaka nani e. "Oh, do avola!" drekne on dok su mu
plavi plamenovi buktali sa lanaka i skoi divlje mlatei rukama, urlajui: "Do avola!"
i besnei na sudbinu. Ni ta nije i lo kako treba. emu sve? Bilo je 8:12 u noi 2. aprila
1961.

ovek je sedeo pogrbljen za stolom u hladnoj, visokoj sobi. Kroz prozor iz

a njega dva etvrtasta tornja Notr Dama uzdizala su se u prolenoj tmu i. Pred njim na
stolu le ale su kri ka sira i ogromna, gvo em okovana, rukom pisana knjiga. Knjiga se
(na latinskom) zvala O prvenstvu elementa vatre nad ostala tri elementa. Njen au
tor gledao ju je sa gaenjem. U blizini, na maloj gvozdenoj pei, u maloj retorti je
kljualo. Jehan Lenoar tu i tamo radi topline mehaniki je primicao stolicu bli e pei,
ali misli su mu bile na dubljim problemima. "Do avola!" ree on (na francuskom kas
nog srednjeg veka), zalupi knjigu i ustade. ta ako mu je teorija pogre na? ta ukolik
o je voda osnovni element? Kako dokazati takve stvari? Mora biti nekog naina - ne
ke metode - da ovek bude siguran, apsolutno siguran, u neku pojedinanu injenicu! Al
i svaka injenica vodila je do druge, udovi no klupko, autoriteti su protivureili jeda
n drugom; uostalom, niko mu nee itati knjigu, ak ni prokleti akademci iz Sorbone. N
anju ili su jeres. emu sve to? ta mu je vredeo ivot proveden u siroma tvu i amotinji, ka
da nije nauio ni ta, samo je nagaao i teoretisao? Krupnim koracima gazio je po potkr
ovlju, besan, a onda stao. "U redu!" ree on sudbini. "Vrlo dobro! Ni ta mi nisi pru i
la, i zato u da uzmem ta god hou!" On prie jednoj od gomila knjiga kakve su prekriva
le najvei deo poda, i upa najni i tom (izgrebao je ko ni povez i povredio zglavke kada s
u se naslagani primerci obru ili), tresnu je o sto i poe da prouava jednu stranicu.
A onda, i dalje uz odluni, hladni izraz buntovnika, pripremi stvari: sumpor, sreb
ro, kredu... Iako je soba bila pra njava i pretrpana, mali radni sto bio mu je ure
dno i zgodno sreen. Ubrzo je bio spreman. Onda je zastao. "Ovo je sme no", promrmlj
a on i baci pogled kroz prozor prema tami u kojoj su se sada dva tornja tek nazi
rala. Stra ar proe dole izvikujui as, tano osam u hladnoj, vedroj noi. Bilo je toliko t
iho da je mogao da uje pljuskanje Sene. Slegao je ramenima, namr tio se, digao kred
u i nacrtao precizni pentagram na podu u blizini stola, a onda digao knjigu i poe
o da ita jasnim, ali postienim glasom: "Haere, haere, audi me..." Bila je to duga
bajalica i uglavnom bez ikakvog smisla. Glas mu klonu. Stajao je, obrvan dosadom
i stidom. urno je pre ao poslednje rei, zatvorio knjigu, a onda se svalio leima uz v
rata, razjapljenih usta, zapiljen u ogromnu, bezoblinu figuru koja je stajala unu
tar pentagrama, osvetljena samo plavim titranjem svojih treperavih, plamenih kan
d i.
Bari Penivider najzad uspostavi kontrolu nad sobom i ugasi vatru tako to
je gurnuo ruke u pregibe ebeta omotanog oko sebe. Neopeen, ali sav usplahiren, pon
ovo je seo. Pogledao je svoju knjigu. Onda se zapilji u nju. Vi e nije bila tanka,
siva i naslovljena Poslednje Vijonove godine: istra ivanje mogunosti. Bila je debe
la, smea i naslovljena sa Incantatoria magna. Na njegovom stolu? Neprocenjivi ruk
opis datiran 1407, iji je jedini preostali neo teeni primerak bio u Ambrozijanskoj b
iblioteci u Milanu. On se polako obazre. Usta mu se polako razjapi e. Video je pe,
hemiarski radni sto, dva ili tri tuceta neverovatnih knjiga uvezanih ko om, prozor,
vrata. Njegov prozor, njegova vrata. Ali uz njegova vrata stajalo je malo stvor
enje, crno i bezoblino, i iz njega dopirao je suvi, zveketavi zvuk.
Bari Penivider nije bio mnogo hrabar, ali bio je racionalan. Pomislio je
da je izgubio razum, i zato je rekao vrstim glasom: "Jesi li avo?"
Stvorenje se treslo i zveketalo.
Probe radi, sa pogledom prema nevidljivom Notr Damu, profesor se prekrst
i.
Na to stvorenje poskoi; nije to bio trzaj, ve skok. Onda ree ne to slaba nim gl
asom, ali savr eno dobrim engleskim - ne, savr eno dobrim francuskim - ne, prilino st
aromodnim francuskim: "Mais vous estes de Dieu", to je reklo.
Bari ustade i zapilji se u njega. "Ko si ti?" hteo je da zna, a ono podi e
sasvim ljudsko lice i ponizno odgovori: "Jehan Lenoar."
" ta radi u mojoj sobi?"
Nastade stanka. Lenoar se di e sa kolena i uspravi svih svojih pet stopa i
dva ina. "Ovo je moja soba", ree on najzad, iako veoma dostojanstveno.
Bari se obazre po knjigama i retortama. Nastala je nova stanka. "Kako sa
m onda dospeo ovamo?"
"Ja sam te doveo."
"Jesi li ti doktor?"

Lenoar klimnu sa ponosom. itavo dr anje mu se izmenilo. "Da, doktor sam", r

ee on. "Da, ja sam te doveo ovamo. Ukoliko priroda nee da mi pru i znanje, onda u pok
oriti prirodu samu, onda u stvoriti udo! Do avola sa naukom, tada. Bio sam naunik...
" ibao je Barija pogledom. "Ne vi e! Nazivaju me budalom, jeretikom, e tako mi Boga
, jo sam gori! arobnjak sam, ve tak u crnoj magiji, Jehan Crni! Magija deluje, zar n
e? Prema tome, nauka je traenje vremena. Ha!" ree on, ali nije zaista delovao slav
odobitno. "Voleo bih da nije uspelo", ree on ti e, koraajui tamo-amo izmeu tomova.
"I ja", ree gost.
"Ko si ti?" Lenoar izazivaki pogleda Barija, iako su se po visini razliko
vali za gotovo punu stopu.
"Bari A. Penivider, profesor sam francuskog na koled u Manson u Indijani,
na dopustu sam u Parizu da bih nastavio prouavanje kasnog srednjevekovnog franc..
." On se zaustavi. Upravo je shvatio kakav naglasak je imao Lenoar. "Koja je ovo
godina? Koji vek? Molim vas, dr Lenoare..." Francuz je delovao zbunjeno. Znaenje
rei se menja, ba kao i njihov izgovor. "Ko vlada ovom zemljom?" viknu Bari.
Lenoar sle e ramenima, pravo francusko sleganje (neke stvari nikada se ne
menjaju). "Luj je kralj", ree on. "Luj Jedanaesti. Prljavi matori pauk."
Stajali su i gledali jedan drugoga neko vreme poput drvenih Indijanaca.
Lenoar prvi progovori. "Znai, ovek si?"
"Da. uj, Lenoare, mislim da si - sa tom tvojom bajalicom - malo zabrljao.
"
"Oigledno", ree alhemiar. "Jesi li Francuz?"
"Ne."
"Jesi li Englez?" Lenoar je sevao pogledom. "Jesi li prljavi skot?"
"Ne. Ne. Ja sam iz Amerike. Ja sam iz - iz tvoje budunosti. Iz dvadesetog
veka." Bari se zacrvene. Zvualo je blesavo, a on je bio smeran ovek. Ali znao je
da nije re o privienju. Soba u kojoj je stajao, njegova soba, bila je nova. A ne p
et vekova stara. Nepoi ena, ali nova. I primerak Albertusa Magnusa pored njegovog ko
lena bio je nov, povezan u meku, gipku teleu ko u, zlatna slova su blistala. A tamo
je stajao Lenoar u crnoj odei, nije to bio kostim, ovek je zaista bio kod sopstve
ne kue.
"Molim vas, sedite, gospodine", govorio je Lenoar. I dodao, uz finu, iak
o rasejanu uglaenost siroma nog naunika: "Jeste li umorni od puta? Imam hleba i sira
, ukoliko biste me poastvovali time to ete ih podeliti sa mnom."
Sedeli su za stolom i vakali hleb i sir. Najpre Lenoar poku a da objasni zb
og ega je oprobao crnu magiju. "Bilo mi je svega dosta", ree on. "Dosta! Robovao s
am samoi jo od dvadesete, a zbog ega? Zbog znanja. Da spoznam neke tajne prirode. N
ije pisano da treba da se spoznaju." On zabi no pola palca u sto, a Bari skoi. Len
oar je bio mr av, nizak tip, ali oevidno strastan. Bilo je to fino lice, iako bledo
i ispijeno: inteligentno, ivo, bistro. Barija je podsealo na lice nekog slavnog a
tomskog fiziara koga je viao po slikama u novinama do 1953. Nekako ga ta slinost na
gna da ka e: "Neke treba, Lenoare; dosta smo saznali, tu i tamo..."
" ta?" ree alhemiar, sumnjiav, ali radoznao.
"Pa, nisam naunik..."
"Umete li da pravite zlato?" Iscerio se dok je pitao.
"Ne, ne verujem, ali prave dijamante."
"Kako?"
"Ugljenik - ugalj, zna - pod velikim pritiskom i na visokoj temperaturi, i
ni mi se. I ugalj i dijamant su ugljenik, zna , isti element."
"Element?"
"Kao to rekoh, nisam..."
"Koji element je osnovni?" povika Lenoar, u agrenih oiju, no a dignutog u ruc
i.
"Ima oko stotinu elemenata", ree Bari hladno, prikrivajui uznemirenost.
Dva sata kasnije, po to je istisnuo iz Barija svaku kapljicu zaostataka fa
kultetskog kursa hemije, Lenoar odjuri u no i ubrzo se ponovo pojavi sa bocom. "O
, gospodaru moj", povika, "kad pomislim da sam te ponudio samo hlebom i sirom!"
Bio je to valjani burgundac, godi te 1477, dobra berba. Po to su zajedno popili a u, Le
noar ree: "Kada bih nekako mogao da ti se odu im..."

"Mo e . Zna li za ime pesnika Fransoa Vijona?"

"Da", ree Lenoar, donekle iznenaeno, "ali pisao je samo francusko ubre, zna ,
a ne na latinskom."
"Zna li kako ili kada je umro?"
"Oh, da; obe en je kod Monfokana, tu '64. ili '65, sa bandom propalica pop
ut njega samoga. Za to?"
Dva asa kasnije boca je bila prazna, grla su im bila suva, a stra ar je izv
ikivao da su tri asa hladnog, vedrog jutra. "Jehane, iscrpljen sam", ree Bari, "bo
lje me po alji nazad." Alhemiar je bio previ e fini, previ e zahvalan i mo da preumoran z
a raspravu. Bari kruto stade unutar pentagrama, visoka, ko ata figura umotana u smee
ebe, sa upaljenim goloaz ble. "Adieu", ree Lenoar. "Au revoir", odvrati Bari. Len
oar krenu da ita ini unazad. Svea zatitra, glas mu se umek a. "Me audi haere, haere",
proitao je, uzdahnuo i digao pogled. Pentagram je bio prazan. Svea je treperila.
"Ali saznao sam toliko malo!" jeknu Lenoar praznoj sobi. Onda tresnu pesnicom po
otvorenoj knjizi i ree: "I jo takav prijatelj - pravi prijatelj..." Pu io je cigare
tu koju mu je ostavio Bari - smesta se navikao na duvan. Spavao je, sedei za stol
om, nekoliko sati. Kada se probudio, malo je razmi ljao, ponovo upalio sveu, popu io
drugu cigaretu, onda otvorio Incantatoriu i poeo glasno da ita: "Haere, haere..."
"Oh, hvala Bogu", ree Bari, brzo kroi iz pentagrama i dograbi Lenoara za r
uku. "uj, vratio sam se tamo - u ovu sobu, ovu istu sobu, Jehane! ali staru, u asno
staru, i praznu, nije te bilo tamo - pomislih, Bo e moj, ta sam uinio? Prodao bih d
u u da se tamo vratim, do njega - ta da uinim sa onim to sam saznao? Ko e verovati u t
o? Kako da doka em? I kome do avola i da ka em? Koga je briga? Nisam mogao da zaspim,
sedeo sam i plakao sat vremena..."
"Hoe li ostati?"
"Da. uj, poneo sam ovo - u sluaju da me pozove ." Stidljivo je pokazao osam
kutija goloaza, nekoliko knjiga i zlatni sat. "Mo da bi se mogao dobro prodati", u
skliknu on. "Znam da papirnati franci ne bi mnogo vredeli."
Pred prizorom tampanih knjiga Lenoarove oi zablista e od ljubopitljivosti, a
li i dalje je nepomino stajao. "Prijatelju moj", ree on, "rekao si da bi prodao du u
... zna ... i ja bih. Pa ipak, nismo. Kako - posle svega - kako se ovo dogodilo? D
a smo obojica ljudi. Ne avoli. Nema ugovora potpisanih krvlju. Dva oveka koja su iv
ela u ovoj sobi..."
"Ne znam", ree Bari. "Misliemo o tome kasnije. Mogu li ostati sa tobom, Je
hane?"
"Smatraj ovo svojim domom", ree Lenoar uz velikodu ni pokret po sobi, gomil
ama knjiga, retortama, svei koja je bledela. Sa druge strane prozora, sivi na siv
ilu, dizala su se dva tornja Notr Dama. Bilo je jutro 3. aprila.
Posle doruka (korice hleba i ostaci sira) izi li su i popeli se na ju ni tora
nj. Katedrala je izgledala isto kao uvek, iako istija nego 1961, ali vidik je bio
prilian udarac za Barija. Gledao je gradi: dva ostrvca pokrivena kuama; na desnoj
obali jo kua skupilo se unutar utvrenog zida; na levoj obali par ulica vijugalo je
oko univerziteta; to je bilo sve. Golubovi su gugutali na suncem zagrejanom kame
nu izmeu gargojli. Lenoar, koji je ranije video taj prizor, urezivao je datum (ri
mskim brojkama) u ogradu. "Hajde da proslavimo", ree on. "Hajdemo na selo. Nisam
izlazio iz grada dve godine. Da idemo pravo tamo..." On pokaza prema magliastom z
elenom bregu na kome tek to se naziralo par koliba i jedna vetrenjaa - "do Monmart
ra, ha? Ka u mi da tamo ima par dobrih krmi."
ivot im se ubrzo sredio u lagodnu rutinu. Najpre je Bari bio malo nervoza
n na pretrpanim ulicama, ali, u Lenoarovoj rezervnoj crnoj odori nikome nije izg
ledao tuinski, ako se izuzme njegova visina. Bio je verovatno najvi i ovek u Francus
koj petnaestog veka. ivotni standard bio je nizak i va ke su bile neizbe ne, ali Bari
nikada nije previ e cenio udobnost; jedino mu je zaista nedostajala kafa za doruak
. Kada su kupili krevet i brija - Bari je zaboravio svoj - i predstavili ga kuevla
sniku kao M. Barijea, Lenoarovog roaka iz Overnjea, stambeni aran mani bili su okona
ni. Za Barijev sat izvukli su izuzetnu cenu, etiri zlatnika, dovoljno da se ivi ita
vu godinu. Prodali su ga kao velianstveni novi satni mehanizam iz Ilirije, a kupa
c, dvorjanin u potrazi za lepim poklonom za kralja, pogledao je ugravirane rei Braa Hamilton, Nju Hejven, 1881. - i mudro klimnuo. Na nesreu, zatvoren je u jednu

od tamnica kralja Luja namenjenih neposlu nim dvorjanima pre nego to mu je dao svo
j poklon, i sat je mo da i sada tamo, iza neke cigle u ru evinama Plesija; ali ovo s
e nije ticalo dvojice uenih ljudi. Tokom prepodneva lutali su i poseivali Bastilju
i crkve, ili su i li u posetu razliitim neva nim pesnicima za koje se zanimao Bari;
posle ruka raspravljali su o elektricitetu, atomskoj teoriji, fiziologiji i drugi
m stvarima za koje se zanimao Lenoar i izvodili jednostavne hemijske i anatomske
eksperimente, obino bez uspeha; posle veere naprosto su razgovarali. Beskrajni, n
eobavezni razgovori premo avali su vekove, ali su se ovek okonavali tu, u senovitoj
sobi sa prozorom otvorenim prema prolenoj noi, u njihovom prijateljstvu. Posle dve
nedelje mogli su znati jedan drugog itavih ivota. Bili su savr eno sreni. Znali su d
a nee moi da uine ni ta sa onim to su saznali jedan od drugoga. Kako e 1961. Bari dokaz
ati svoje poznavanje starog Pariza, kako e 1482. Lenoar dokazati valjanost naune m
etode? To ih nije brinulo. Nikada nisu zaista oekivali da ih neko slu a. Naprosto s
u eleli da ue.
I tako su bili sreni prvi put u ivotu; zapravo, toliko sreni da su odreene el
je, koje su se ranije uvek potinjavale elji za znanjem, poinjale da se bude. "Pretp
ostavljam", ree Bari jedne noi preko stola, "da nikada nisi razmi ljao o enidbi?"
"Pa, ne", odgovori njegov prijatelj sumnjiavo. "To jest, ja sam ni a kasta.
.. a to mi se inilo nebitno..."
"I skupo. Osim toga, u moje vreme, nijedna ena sa samopo tovanjem ne bi elel
a da deli moj nain ivota. Amerike ene toliko su prokleto spremne, delotvorne i pune
sjaja, zastra ujua stvorenja..."
"A ene ovde su male i crne, poput buba vaba, sa kvarnim zubima", ree Lenoar
turobno.
Te noi vi e nisu govorili o enama. Ali sledee noi jesu; i sledee; a sledee, dok
su proslavljali uspe nu disekciju centralnog nervnog sistema trudne abe, ispili su
dve boce montra ea '74 i napili se. "Da prizovemo enu, Jehane", ree Bari lascivnim g
lasom, isceren poput gargojle.
" ta ako ovaj put dozovem avola?"
"Zar je stvarno tolika razlika?"
Divljaki su se nasmejali i nacrtali pentagram. "Haere, haere", poe Lenoar;
kada je poeo da tuca, nastavio je Bari. Proitao je poslednje rei. Doe nalet hladnog
vazduha koji je zaudarao na movaru, a u pentagramu stajalo je stvorenje divljih oi
ju i duge, crne kose, golo golcato, i vri talo.
" ena, tako mi Boga", ree Bari.
"Je li?"
Bila je. "Evo, uzmi moj ogrta", ree Bari, jer jadno stvorenje sada je staj
alo, blenulo i treslo se. On joj prebaci ogrta preko ramena. Ona ga mehaniki privue
sebi i promrmlja: "Gratias ago, domine."
"Latinski!" povika Lenoar. " ena koja govori latinski?" Bilo mu je potrebn
o vi e vremena da prebrodi ok nego Boti da prebrodi svoj. Bila je, kako je izgledal
o, ropkinja u kui pomonika prefekta severne Galije, koji je iveo na manjem ostrvu m
uljevitog ostrvskog grada zvanog Lutecija. Govorila je latinski uz te ki keltski n
aglasak i ak nije znala ko je bio rimski imperator u njeno vreme. Prava varvarka,
ree Lenoar prezrivo. To je i bila, neuka, utljiva, ponizna varvarka umr ene kose, b
ele ko e i bistrih sivih oiju. Probudila se iz krepkog sna. Kada su je ubedili da n
e sanja, oigledno je pretpostavila da je re o nekoj ali njenog stranog i svemonog go
spodara pomonika prefekta i prihvatila je situaciju bez daljih pitanja. "Da vas u
slu im, gospodari moji?" pitala je krotko, ali bez mrzovolje, gledajui od jednog do
drugog.
"Ne mene", zare a Lenoar i dodade na francuskom Bariju: "Nastavi; ja u spav
ati u ostavi." Oti ao je.
Bota di e pogled prema Bariju. Nijedan Gal nije bio toliko visok, i tek ne
kolicina Rimljana; nijedan Gal i nijedan Rimljanin nisu govorili tako blago. "Tv
oja svetiljka" (bila je to svea, ali ona nikada nije videla sveu) gotovo je izgore
la", ree ona. "Da je ugasim?"
Za dva dodatna sola godi nje kuevlasnik im je dozvolio da koriste ostavu ka
o drugu spavau sobu i Lenoar je sada ponovo spavao sam u glavnoj sobi potkrovlja.
Posmatrao je idilu svog prijatelja uz zami ljeno zanimanje bez ljubomore. Profeso

r i ropkinja voleli su se sa odu evljenjem i ne no u. Njihovo u ivanje prekrivalo je Leno

ara talasima za titnikog zadovoljstva. Bota je vodila brutalan ivot, uvek se prema n
joj postupalo kao prema eni, ali nikada kao prema ljudskom biu. Tokom jedne jedine
kratke nedelje procvetala je, o ivela, pokazala ispod blage pasivnosti veselu, o tr
oumnu prirodu. "Pretvara se u pravu Pari anku", uo je on kako je Bari optu uje jedne n
oi (zidovi potkrovlja bili su tanki). Ona odvrati: "Kada bi samo znao ta za mene z
nai to ne moram stalno da se branim, stalno da se pla im, stalno da budem sama..."
Lenoar sede na svoj le aj i zamisli se. Oko ponoi, kada je sve utihlo, on u
stade i bez uma uze izmeu prstiju sumpora i srebra, nacrta pentagram, otvori knjig
u. Vrlo tiho proitao je ini. Lice mu je bilo puno i ekivanja.
U pentagramu pojavi se mali, beli pas. uurio se i obesio rep, a onda stidlj
ivo pri ao, onju io Lenoarovu ruku, pogledao ga tenim oima i boja ljivo, preklinjue zacvi
leo. Izgubljeno kue... Lenoar ga pomilova. Ovaj mu liznu ruku i navali na njega,
pomahnitao od olak anja. Na beloj ko noj ogrlici nalazila se srebrna ploica u koju je
urezano: ' oli. Dipon, 36 Ru d Sen, Pariz VIe.'
oli zaspa, pogrickav i koru, sklupana ispod Lenoarove stolice. A alhemiar otv
ori knjigu i ponovo poe da ita, i dalje tiho, ali ovog puta bez stida, bez straha,
znajui ta e se dogoditi.
Kada je izjutra u ao iz svoje ostave-spavae sobe-medenog meseca, Bari stade
na vratima. Lenoar je sedeo u krevetu, mazio belo kue, udubljen u razgovor sa os
obom koja je sedela elo nogu kreveta, visokom, riokosom enom odeveno u srebrno. Kue
zakevta. Lenoar ree: "Dobro jutro!" ena se zanosno nasme i.
"Isuse blagi", promrmlja Bari (na engleskom). Onda ree: "Dobro jutro. Oda
kle ste?" Efekat je bio Rita Hejvort, prefinjena - Hejvortova plus Mona Liza, mo d
a?
"Sa Altaira, otprilike sedam hiljada godina od sada", ree ona i nasme i se
jo zanosnije. Francuski naglasak joj je bio gori nego kod bruco a sa kolarinom od ra
gbija. "Ja sam arheolog. Iskopavala sam ru evine Pariza III. Izvinjavam se to tolik
o lo e govorim jezik; razume se, poznat nam je samo iz zapisa."
"Sa Altaira? Zvezde? Ali vi ste ljudsko bie - mislim..."
"Zemlja je kolonizovala na u planetu pre otprilike etiri hiljade godina - t
o jest, tri hiljade godina od sada." Ona se nasmeja, najzanosnije, i baci pogled
na Lenoara. "Jehan mi je sve objasnio, ali sam i dalje zbunjena."
"Bilo je opasno probati to ponovo, Jehane!" optu i ga Bari. "Imali smo str
a no mnogo sree, zna ."
"Ne", ree Francuz. "Ne sree."
"Ali na kraju krajeva, to sa ime se igra je crna magija - ujte - ne znam va
m ime, madam."
"Kislk", ree ona.
"ujte, Kislk", ree Bari, a da nije ni zamucao, "va a nauka mora biti fantast
ino napredna - ima li negde magije? Postoji li ona? Mogu li se zakoni prirode zai
sta prekr iti, kao to izgleda da mi inimo?"
"Nikada nisam videla autentian sluaj magije, niti ula za njega."
" ta se onda de ava?" zagalami Bari. "Zbog ega te glupave stare ini rade za Je
hana, za nas, ta jedna arolija, i to ovde, nigde vi e, ni za koga vi e, u pet - ne, o
sam - ne, petnaest hiljada godina pisane istorije? Za to? Za to? I odakle je stiglo
to prokleto kue?"
"Kue se izgubilo", ree Lenoar; tamno lice bilo mu je ozbiljno. "Negde u bl
izini ove kue, na Il Sen-Luju."
"A ja sam razvrstavala parad kraga", ree Kislk, takoe ozbiljno, na iskopinam
a kue, ostrvo 2, jama 4, sektor D. Divan proleni dan, a ja sam ga mrzela. Gadila g
a se. I dana, i posla, i ljudi oko mene." Ponovo je pogledala mr avog, malog alhem
iara; dugi, mirni pogled. "Poku ala sam to da objasnim Jehanu pro le noi. Popravili sm
o rasu, razumete. Svi smo vrlo visoki, zdravi i lepi. Nema plombi u na im zubima.
Sve lobanje iz rane Amerike imaju plombe u zubima... Neki od nas su smei, neki be
li, neki zlatne ko e. Ali svi su lepi, zdravi, dobro prilagoeni, agresivni i uspe ni.
Na a zanimanja i stepen uspeha unapred se planiraju u dr avnim pred kolskim domovima.
Ali povremeno doe do genetske gre ke. Kod mene, na primer. Uila sam za arheologa zb
og toga to su uitelji uvideli da u stvari ne volim ljude, ive ljude. Ljudi su mi bi

li dosadni. Spolja svi poput mene, a iznutra potpuni stranci. Kada sve izgleda s
lino, koje mesto je dom? ... Ali sada sam videla nehigijensku sobu sa nedovoljnim
grejanjem. Sada sam videla katedralu koja nije u ru evinama. Sada sam upoznala ivo
g oveka ni eg od mene, sa krnjavim zubima i prgavog. Sada sam kod kue, tamo sam gde
mogu da budem to jesam, vi e nisam sama!"
"Sama", ree Lenoar blago Bariju. "Usamljenost, ha? Usamljenost je ta aroli
ja, usamljenost je jaa... Stvarno, to ne deluje neprirodno."
Bota je virila iza dovratka, lica rumenog izmeu crne, zamr ene kose. Stidlj
ivo se nasme ila i rekla uglaeno latinsko dobro jutro prido lici.
"Kislk ne zna latinski", ree Lenoar uz neizmerno zadovoljstvo. "Moramo ma
lo da nauimo Botu francuski. Francuski je jezik ljubavi, ha? Hajde, idemo napolje
da kupimo malo hleba. Gladan sam."
Kislk sakri srebrnu tuniku pod korisnim i bezlinim ogrtaem, dok je Lenoar
navlaio sopstvenu crnu odoru koju su izgrizli moljci. Bota poe lja kosu, dok je Bari
zami ljeno e ao mesto na vratu gde ga je ugrizla va . Onda su krenuli po doruak. Alhemia
r i meuzvezdani arheolog i li su prvi i govorili francuski; sledili su ih galska ro
pkinja i profesor iz Indijane, govorili su latinski i dr ali se za ruke. Uske ulic
e bile su pretrpane, blistave od sunca. Nad njima, Notr Dam uzdizao je dva etvrta
sta tornja naspram neba. Pored njih, Sena se blago talasala. Bio je april u Pari
zu i na obalama reke cvetali su kesteni.
MAJSTORI LO E
'Majstori lo e' moja su prva objavljena prava, autentina i istokrvna naunofan
tastina pria, ime podrazumevam priu u kojoj su ili za koju su postojanje i dostignua
nauke, na neki nain, su tinski. To je, bar, ono to mislim o naunoj fantastici ponedel
jkom. Utorkom ponekad mislim ne to drugo.
Neki pisci naune fantastike gade se nauke, njenog duha, metode i rada; dr
ugi to vole. Neki su protiv tehnologije, drugi su obo avaoci tehnologije. Meni je,
izgleda, slo ena tehnologija prilino dosadna, ali sam opinjena biologijom, psiholog
ijom i spekulativnim ciljevima astronomije i fizike, koliko bar mogu da ih prati
m. Figura naunika sasvim je uobiajena u mojim priama i vrlo esto je prilino usamljena
, izolovana, avanturista, u graninim podrujima stvari.
Tema ove prie jeste ona kojoj sam se vratila kasnije, sa znatno boljom op
remom. Ali ima jedna dobra reenica u njoj: "Poku avao je da izmeri rastojanje izmeu
Zemlje i Boga."
U tmini jedan ovek stajao je sam, go, i dr ao zadimljenu baklju. Crvenkasti
odsjaj obasjavao je vazduh i zemlju na samo nekoliko stopa okolo; iza toga nala
zili su se tama i ono neodmerivo. S vremena na vreme do ao bi nalet vetra, napola
opa eni odsev oka, siloviti mrmor: "Podigni je vi e!" ovek poslu a, iako mu se baklja t
resla u drhtavim rukama. On je podi e visoko iznad glave, dok je tmina hitala i bl
ebetala oko njega, primicala se. Vetar je duvao sve hladniji, crveni plamenovi p
oigravali. Ukoene ruke poe e da mu se tresu, zatim malo da se trzaju; lice mu je bil
o uljasto od znoja; jedva da je uo tiho, mono mrmljanje: "Digni je vi e, vi e, digni j
e vi e..." Tok vremena se prekinuo; samo je apat narastao i narastao sve dok se nij
e pretvorio u apat, i tada jo , zastra ujue, ni ta ga nije diralo, ni ta nije zalazilo u k
rug svetlosti. "Sada hodaj!" zaurla siloviti glas. "Hodaj napred!"
Baklje nad glavom, on kroi napred na tlo koje nije mogao da vidi. Nije ga
bilo. Uz vrisak zapomaganja on pade, tmina i grmljavina oko njega, baklja koju
nije hteo da pusti buktala mu je u oi.
Vreme... vreme, svetlost i bol ponovo su poeli. uao je u nekoj vrsti anca, n
a sve etiri u blatu. Lice ga je peklo, a oi, na toj blistavoj svetlosti, bile su m
u pune magle. On di e pogled sa svoje blatom prekrivene golotinje prema zamuenoj, b
listavoj figuri koja je stajala nad njim. Svetlost je velianstveno padala na sedu
kosu, duge pregibe belog ogrtaa. Oi su piljile u Ganila, glas mu se obratio: "Le i u
grobu. Le i u grobu znanja. Tako ti i preci veno poivaju pod pepelom paklenog ognja.
" Glas se pojaa: "O posrnuli ovee, digni se!" Ganil nekako uspe da se digne na noge
. Bela figura je pokazivala: "To je svetlost ljudskog razuma. Dovela te je do gr
oba. Baci je." Ganil shvati da i dalje dr i crni tap nakva en blatom, baklju; on pust

i da padne. "Sada ustani", kliknu figura u laganom ushienju, "ustani iz tmine i z

akorai u svetlost Obinog dana!" Ruke se pru i e prema Ganilu, pomagale su mu i podizal
e ga. Ljudi su kleali i pru ali mu zdele i sunere, drugi su ga brisali, trljali dok
nije stajao ist i ugrejan, sa sivim ogrtaem preko ramena, usred razgovora i smeha
koji su dolazili i odlazili, u svetloj, prostranoj dvorani. elavi ovek pljesnu ga
po ramenu. "Doi, vreme je za zavet."
"Jesam li - jesam li sve uinio kako treba?"
"Sjajno. Samo si predugo dr ao tu prokletu, a avu baklju. Mislio sam da e nas z
adr ati da itav dan re imo u mraku. Doi." Poveli su ga preko crnog plonika i ispod veom
a lagane tavanice belih greda do zavese koja je visila, isto bela, u par ravnih n
abora, trideset stopa od tavanice do poda. "Zavesa misterije", ree neko Ganilu to
nom koji se nije dao poricati. Smeh i razgovor zamrli su; svi su stajali oko nje
ga, nemi. U ti ini, bela zavesa se razdvoji. Ganil je smu eno zurio u ono to mu je ot
kriveno: visoki oltar, dugi sto, starac u belom.
"Kandidate, hoe li se zavetovati sa nama?"
Neko gurne Ganila i pro ape: "Hou." "Hou", zamuca Ganil.
"Zavetujte se onda, majstori rituala!" Starac di e srebrno oblije: krst u o
bliku slova X na gvozdenoj ipci. "Pod krstom Obinog dana kunem se da nikada neu izd
ati rituale i misterije svoje lo e..."
"Pod krstom... kunem se... rituale..." mrmljali su svi oko Ganila i novi
m guranjem nagnali ga da mrmlja sa njima.
"Da u valjano iveti, valjano raditi, valjano misliti..." Dok je Ganil zavr a
vao ponavljanje toga, jedan glas pro apta mu u uvo: "Ne zaklinji se."
"Izbegavau sve jeresi, odavati nekromante sudu Univerziteta i slu ati vrhov
ne majstore svoje lo e od sada sve do smrti..." Mrmljanje, mrmljanje. Izgledalo je
da neki ponavljaju dugi odlomak, drugi ne; Ganil, zbunjen, promrmlja re ili dve
i onda zauta. "I kunem se da nikada neu pouavati neposveene misterijama Ma ina. Zaklin
jem se time pod Suncem." kripava tutnjava gotovo im je zaglu ila glasove. Lagano, t
rzavo, deo tavanice povlaio se da otkrije uto-sivo, oblacima prekriveno letnje neb
o. "Pogledaj svetlost Obinog dana!" kliknu starac u belom slavodobitno i Ganil se
zapilji navi e. Ma inerija se oigledno zaglavila pre nego to se svetlarnik u potpunos
ti otvorio; zauo se glasan zveket zupanika, a zatim ti ina. Starac prie, poljubi Gani
la u oba obraza i ree: "Dobro do ao, majstore Ganile, na unutra nji ritual misterije
Ma ine." Inicijacija se okonala. Ganil je bio majstor lo e.
"Ima gadnu opekotinu", ree elavi tip dok su koraali niz hodnik. Ganil di e ruk
u i otkri da su mu levi obraz i slepoonica povreeni i bolni. "Sreom ti nije zakaila
oko."
"Umalo da te oslepi svetlost razuma, ha?" ree meki glas. Ganil se obazre
i vide oveka svetle puti, smee kose i plavih oiju, bukvalno plavih, kao kod albino
make ili slepog konja. On smesta skrenu pogled sa te nakaznosti, ali ovek svetle p
uti nastavi mekim glasom, onim koji je pro aptao: "Ne zaklinji se" tokom davanja z
aveta: "Ja sam Med Ferman. Biemo ko-majstori u Lijevoj radionici. Da li si za piv
o kad iziemo odavde?"
Vla na, pivom natopljena toplina krme bila je neobina promena posle svih u asa
i ceremonija tog dana. Danil oseti vrtoglavicu. Med Ferman ispi polovinu krigle
, zadovoljno obrisa penu sa usta i upita: "Kako ti se ini inicijacija?"
"inila me - inila me..."
"Poniznim?"
"Da", slo i se Ganil. "Zaista poniznim."
"ak poni enim", predlo i plavooki ovek.
"Da. To je - to je velika misterija." Zbunjen, Ganil je piljio u pivo. M
ed se nasme i i ree svojim mekim glasom: "Znam. Pij sada. Mislim da bi trebalo da t
i farmacista pogleda opekotinu." Ganil ga je poslu no sledio u vee, na uske ulice g
de su vrveli pe aci, konjske i volovske zaprege, brektava motorna kola. Na Trgovi tu
, tezge zanatlija bile su zatvorene tokom noi, a niz Glavnu ulicu velike dveri ra
dionica i lo a ve su bile zamandaljene. Tu i tamo, isturene, izboene kue razdvajale b
i prazne, ute fasade hramova sa simbolom prostog kruga od uglaane bronze. U tmurno
m, kratkom letnjem sumraku pod nepokretnim oblacima, crnokosi, bronzano preplanu
li ljudi Obinog dana tiskali su se, dokoliili, gurali, priali, psovali i smejali se
, a Ganil, o amuen od umora, bola i jakog piva, dr ao se Meda kao da mu je, i pored n

ovosteenog majstorstva, taj plavooki stranac jedini vodi.

"XVI plus IXX", ree Ganil nestrpljivo, "do avola, mome, zar ne ume da sabira ?
" Uenik se zarumene. "Znai nije XXXVI, majstore Ganile?" upita on tanu nim glasom. U
mesto odgovora, Ganil zabi jednu od poluga koje je mladi pravio na njeno mesto u
modelu parne ma ine koji su popravljali; bila je za itav palac preduga.
"To je zbog toga to su mi palevi toliko dugi", ree mladi i pokaza vornovate ak
e. U stvari, razmak izmeu prvog i drugog zgloba na palcu zaista mu je bio neobino
veliki. "Je li?", ree Ganil. Lice mu se smrklo. "Vrlo zanimljivo. Ali nema veze k
oliko ti je palac dug dok ga dosledno koristi . A ono to je bitno, tikvane, jeste d
a XVI i IXX ne daju XXXVI, nikada nisu, nikada to ne mogu i nikada nee sve do kra
ja sveta - ti nesposobna neznalice!"
"Da, gospodine. Tako je te ko upamtiti, gospodine."
"I zami ljeno je da bude te ko za pamenje, uenie Vano", ree duboki glas: Li, gla
vni majstor radionice, gojazni ovek irokih prsa, sjajnih crnih oiju. "Doi malo ovamo
, Ganile." Li ga odvede u mirniji ugao velike radionice i nastavi veselo: "Malo
si nestrpljiv, majstore Ganile."
"Vano bi morao da zna tablicu sabiranja."
"ak i majstori tu i tamo zaborave poneki zbir, zna ." Li oinski potap a Ganila
po ramenu. "Ama, na trenutak si zvuao kao da oekuje od njega da to srauna!" On se g
lasno nasmeja, fini smeh u basu kroz koji su mu oi blistale veselo i beskrajno bi
stro. "Malo lak e, to je sve... Koliko sam razumeo, dolazi na veeru za doek oltardana
?"
"Bio sam toliko slobodan..."
"Lepo, lepo! Sve najbolje. Voleo bih kada bi se ona skrasila sa dobrim,
pouzdanim mladiem poput tebe. Ali da te po teno upozorim. Moja kerka ti je jedna svo
jeglava bezobraznica." Majstor se ponovo nasmeja, a Ganil se nasme i, pomalo alosti
vo. Lani, kerka glavnog majstora, vrtela je oko malog prsta ne samo veinu mladia iz
radionice, ve i sopstvenog oca. Visprena devojka, tena poput ive, najpre je prilino
zapla ila Ganila. Bilo mu je potrebno izvesno vreme da zapazi da ona samo sa njim
e razgovara uz odreenu stidljivost, gotovo nagove taj preklinjanja. Najzad je priku
pio hrabrosti da zatra i od njene majke poziv za veeru, uobiajeni prvi korak udvaran
ja. Sada je stajao tamo gde ga je Li ostavio i razmi ljao o Laninom osmehu.
"Ganile, jesi li ikada video Sunce?"
Bio je to tihi glas, suv i gladak. On se okrete i vide plave oi svoga pri
jatelja.
"Sunce? Da, razume se."
"Kada je to bilo poslednji put?"
"Da vidimo, bila mi je dvadeset esta; pre etiri godine. Zar ti u to vreme
nisi bio ovde u Edunu? Izi lo je u kasno popodne i te noi bilo je zvezda. Seam se da
sam ih izbrojao osamdeset jednu pre nego to se nebo zatvorilo."
"Ja sam tada bio u Kelingu, na svom prvom majstorstvu." Med se naslonio
na drvenu ogradu modela masivne parne ma ine dok je govorio. Svetle oi okrenu e mu se
sa marljive radionice prema prozoru i finoj, ravnomernoj ki i kasne jeseni. "uo sa
m kako si maloas izgrdio mladog Vanoa... 'A ono to je bitno, tikvane, jeste da XVI
i IXX ne daju XXXVI...' 'Kada mi je bila dvadeset esta, pre etiri godine... izbro
jao sam osamdeset jednu zvezdu...' Jo malo i izvodie proraune, Ganile."
Ganil se namr ti i nesvesno protrlja beliasti o iljak na slepoonici. "Pa, do av
ola, Mede! ak i neposveeni znaju da oduzmu IV od XXX!"
Med se bledo nasme i. Dr ao je tap za uporeivanje u ruci, pa ga je spustio i n
acrtao krug na pra njavom podu. " ta je ovo?" upita on.
"Sunce."
"Tano. To je takoe i... i brojka. Cifra. Brojka koja oznaava Ni ta."
"Brojka koja oznaava Ni ta?"
"Da. Mo e da je koristi u tablicama oduzimanja, na primer. Kada oduzme I od I
I, ostaje I, je li tako? Ali ta ostaje kad oduzme II od II?" Stanka. On lupnu tapom
po krugu. "Ovo."
"Da, razume se." Ganil je gledao u krug, sveti prikaz Sunca, skrivene sv
etlosti, lica Bo jeg. "Da li je to sve teniko znanje?"
"Ne." Med nacrta krst u obliku X preko kruga. "Nego ovo."

"Onda ta - ije znanje je - brojka koja oznaava Ni ta?"

"Niije. Svaije. To nije misterija." Ganil se iznenaeno namr ti na tu izjavu.
Govorili su tiho i stajali blizu kao da raspravljaju o merama na Medovom tapu za
uporeivanje. "Zbog ega si brojao zvezde, Ganile?"
"Ja... eleo sam da znam. Uvek mi se dopadalo brojanje, brojevi, tablice.
Zbog toga sam mehaniar."
"Da. Trideseta ti je, zar ne, majstor si ve etiri meseca. Da li si ikada r
azmi ljao, Ganile, da biti majstor znai da si sigurno nauio sve emu je tvoja struka m
ogla da te naui? Od sada do smrti nee nauiti ni ta. Nema vi e niega."
"Ali glavni majstori..."
"Glavni majstori naue jo i neke tajne signale i lozinke", ree Med mekim, su
vim glasom, "i, razume se, imaju mo. Ali ne znaju vi e od tebe... Mislio si da je m
o da njima dozvoljeno da raunaju, je li? Nije."
Ganil je utao.
"A ipak, postoje stvari koje se mogu nauiti, Ganile."
"Gde?"
"Napolju."
Nastala je duga stanka.
"Ne mogu to da slu am, Mede. Ne govori ponovo o tome. Neu te odati." Ganil
se okrenu i ode, lica o trog od gneva. Svim svojim naporom volje on okrenu taj zbu
njeni i batrgavi gnev protiv Meda, oveka uma deformisanog jednako kao i telo, zlo
g savetnika, izgubljenog prijatelja.

Bilo je to prijatno vee: Li je bio aljiv, njegova debela ena majinska, a Lan
i stidljiva i blistavo lepa. Ganilova mladalaka ozbiljnost izazivala ju je da ga
zadirkuje, ali ak i u zadirkivanju oseala se ta preklinjua, podatna nota; jo samo as,
izgledalo je, i sva ta njena razigranost preobrazie se u ne nost. Dok je dodavala
tanjir preko stola, jednom joj je ruka na as dodirnula njegovu. Jo je znao gde, ta
mo, sa strane desne ake blizu zglavka, jedan jedini meki dodir. Sa u ivanjem je zaj
eao dok je le ao u krevetu svoje sobe iznad radionice u potpunoj tmini gradske noi.
O Lani, ne ni dodir ruke, usana, o Gospode, Gospode! Udvaranje je predstavljalo du
g posao, osam meseci u najmanju ruku, korak po korak kako se ve mora sa kerkom maj
stora. Ganil je morao da skrene misli sa te neizdr ive slasti. Ni o emu ne razmi ljaj
, ree on sebi vrsto, spavaj. Ni o emu ne razmi ljaj... Pa je razmi ljao o niemu. Krug. O
bli, prazni krug. Koliko je I puta 0? Isto koliko i II puta 0. ta ako stavi I pore
d 0, koji bi to broj bio, I0?
Med Ferman uspravi se u krevetu, smea kosa visila mu je preko bunovnih pl
avih oiju, i poku a da se usredsredi na osobu koja je treskala po sobi. Prva prljav
o uta svetlost zore pokazivala se na prozoru. "Oltardan je", zare a on, "odlazi, sp
ava mi se." Figura se razlui u Ganila, treskanje u apat. "Mede", aptao je uporno Ga
nil, "vidi!" On metnu plou Medu pod nos. "Vidi, vidi ta se mo e sa onom brojkom za N
i ta..."
"Ah, to", ree Med. On odgurnu Ganila i plou, ode i zaroni glavu u posudu l
edene vode na kovegu za odeu i zadr a je tamo izvesno vreme. Vratio se, a sa njega j
e sve kapalo, i seo na krevet. "Da vidimo."
"Vidi , mo e upotrebiti bilo koji broj kao osnovicu; ja sam upotrebio XII zbo
g toga to je zgodno. XII postaje I-0, vidi , a XIII je I-I, a onda kada doe na XIV...
"
"Pst."
Med je prouavao plou. On najzad ree: "Hoe li upamtiti ovo?" i kada je Ganil k
limnuo obrisa uredno zbijene brojke sa ploe trljanjem rukava. "Nije mi palo na pa
met da bi se mogla upotrebiti bilo koja osnovica... Ali pazi, upotrebi osnovicu
X, rei u ti za to za as, a ovo ti je nain da olak a stvar. Sada e X biti I0, a XI e bi
, ali za XII, napi i ovo", i on na tablici napisa 12.
Ganil je piljio u brojku. Najzad je rekao neobino suspregnutim glasom: "Z
ar to nije jedan od crnih brojeva?"
"Jeste. Sve to si uinio, Ganile, jeste da si stigao do crnih brojeva na sp
oredni ulaz."
Ganil sede pokraj njega, nem.
"Koliko je CXX puta MCC?" upita Med.

"Tablice ne idu toliko daleko."

"Pazi ovo." Med napisa na ploi:
1200
120
a onda, dok je Ganil posmatrao,
0000
2400
1200
144000

Nova duga pauza. "Tri puta Ni ta... XII mno eno samo sa sobom... Daj mi plou"
, promrmlja Ganil. A onda, posle ti ine koju je prekidalo samo pljuskanje ki e i krip
anje krede po ploi: "Koji je crni broj za VIII?"
Do sumraka tog hladnog oltardana pre li su onoliko koliko je Med mogao da
vodi Ganila. U stvari, Ganil je stigao dalje nego to je Med mogao da ga sledi. "M
ora da upozna Jina", ree plavi ovek. "On te mo e nauiti onome to ti je potrebno. Jin ra
i sa uglovima, trouglovima, merama. Mo e da izmeri rastojanje izmeu dve take, take ko
je ne mo e da dosegne , koristei trouglove. Veliki je on znalac. Brojevi su srce njego
vog znanja, njegov jezik."
"I moj jezik."
"Zaista. Ne moj. Ja ne volim brojeve zbog njih samih. Ja elim da ih koris
tim. Da obja njavam stvari... Na primer, kada baci loptu, zbog ega se lopta kree?"
"Zbog tvog bacanja." Ganil se nasme i. Bled poput platnenog pokrivaa - mnog
o blei od Medovih pokrivaa - glava mu je zvonila od esnaest punih sati matematike m
inus obroci i san, izgubio je sav strah, svu poniznost. Njegov osmeh kao da je p
ripadao kralju koji je stigao kui iz izgnanstva.
"Lepo", ree Med. "Zbog ega nastavlja da se kree?"
"Zbog toga... zbog toga to je vazduh dr i?"
"Zbog ega onda uop te padne? Zbog ega ide po krivoj? Koja je to vrsta krive?
Da li vidi zbog ega su mi potrebni tvoji brojevi?" Sada je Med izgledao kao kralj
, gnevni kralj ije je kraljevstvo previ e prostrano da bi se njime upravljalo. "A o
ni priaju o misterijama", frknu on, "po tim njihovim maju nim, rasparanim radionicam
a! - Hajde, doi, da ne to veeramo pa da odemo do Jina."
Izgraena odmah uz gradske zidine, visoka, stara kua virila je kroz prozore
olovnih okvira na dvojicu mladih majstora dole na ulici. Sumporni sumrak kasne
jeseni visio je nad strmim krovovima od indre sjajnim od ki e. "Jin je bio majstor
ma inac poput nas", ree Med Ganilu dok su ekali pred vratima zabravljenim gvo em, "a sa
da se povukao, videe zbog ega. Ljudi iz svih lo a dolaze ovamo, farmacisti, tkai, zida
ri. ak i neke zanatlije. Jedan kasapin. See crknute make." Med je govorio uz popust
ljivo zabavljanje, kao to fiziari obino govore o biolozima. Sada se vrata otvori e i
sluga ih odvede na sprat gde su cepanice blistale u velikom kaminu, a jedan ovek
podi e se iz stolice od hrastovine visokog naslona da ih pozdravi.
Ganil smesta pomisli na vrhovnog majstora lo e, figuru koja mu je povikala
dok je le ao u grobu: "Digni se." I Jin je bio star i visok i nosio je beli ogrta
visokih majstora. Ali bio je poguren, a lice mu je bilo naborano i iznureno kao
kod starog psa. On podi e levu ruku da ih pozdravi. Desna mu se zavr avala dugo leeni
m, blistavim patrljkom kod zgloba.
"Ovo je Ganil", govorio je Med. "Sino je izumeo duodecimalni sistem. Daj
da radi na matematici krivih linija za mene, majstore Jine."
Jin se nasmeja kratkim, blagim starakim smehom. "Dobro do ao, Ganile. Od sa
da, dolazi ovde kada po eli . Ovde smo svi nekromanti, upra njavamo crne ve tine. Ili po
ku avamo... Dolazi slobodno, danju ili nou. I odlazi slobodno. Ukoliko nas izdaju,
neka tako bude. Moramo verovati jedan drugom. Misterije ne pripadaju nijednom ove
ku; ne uvamo tajnu, ve upra njavamo ve tinu. Da li ti to zvui smisleno?"
Ganil klimnu. Rei mu nikada nisu lako dolazile, samo brojevi. A otkrio je
da je veoma dirnut, to ga je postidelo. Nisu to bili nikakva sveana simbolina inic
ijacija i zavet, ve je naprosto jedan starac tiho razgovarao.

"Dobro", ree Jin, kao da je Ganilovo klimanje bilo sasvim dovoljno. "Hoete
li vina, mladi majstori, ili piva? Tamno pivo mi je ove godine prvorazredno. Zn
ai, dopadaju ti se brojevi, Ganile?"
U rano prolee Ganil je stajao u radionici i nadgledao Vanoa dok je uenik p
renosio mere na tap za uporeivanje sa modela motora tegleih kola. Ganilovo lice bil
o je mrgodno. Izmenio se tokom tih nekoliko meseci, delovao je starije, odlunije,
tvre. etiri asa spavanja svake noi plus izum algebre mogu dobro da izmene oveka.
"Majstore Ganile?" ree stidljivi glas.
"Ponovi to merenje", ree on Vanou i onda se upitno okrete devojci. I Lani
se izmenila. Lice joj je delovalo pomalo ljutito, pomalo izgubljeno, a Ganilu s
e obraala sa pravom pokorno u. Pre ao je na drugi korak udvaranja, tri veernja poziva,
a onda, obuzet radom sa Jinom, nije nastavio. Niko do tada nije odbacio Lani usr
ed udvaranja. ta li je to video dok je gledao kroz nju? udela je da to sazna, da d
opre do njegove tajne, da dopre do njega. Na neodreeni, neodmerljivi nain znao je
to i bilo mu je ao Lani i malo je se pla io.
Gledala je Vanoa. "Da li... da li ikada menjaju te mere?" pitala je u po
ku aju da zapodene razgovor.
"Izmena modela je jeres izuma."
Time je stvar bila okonana. "Otac je eleo da ti ka em da e radionica sutra bi
ti zatvorena."
"Zatvorena? Za to?"
"Univerzitet je obznanio da se podi e zapadni vetar i da e sutra mo da izai Su
nce."
"Dobro! Dobar poetak prolea, ha? Hvala." I vratio se modelu.
Sve tenici sa Univerziteta bar su jednom bili u pravu. Prognoza vremena, n
a koju su tro ili najvei deo budnih asova, bila je nezahvalan posao. Ali jednom u ot
prilike deset poku aja uhvatili bi Sunce, a ovo je bila jedna od tih prilika. Do p
odneva ki e su prestale i pokriva oblaka bledeo je, poinjao da previre i lagano da t
ee prema istoku. Do ranog popodneva sav narod Eduna bio je na ulicama i trgovima,
po dimnjacima i kro njama drvea, po zidu i poljima iza zida i posmatrao je; sve teni
ci sa Univerziteta otpoeli su ceremonijalnu igru, klanjali su se i preplitali po
velikom prednjem dvori tu Univerziteta; sve tenici su stajali po svim hramovima spre
mni da povuku lance koji e otvoriti krovove da Suneva svetlost dodirne kamen oltar
a. I u kasno popodne nebo se najzad otvori. Izmeu iskrzanih, zadimljenih uto-sivih
ivica pojavi se pruga plavetnila. Uzdah, meko, prostrano mrmljanje odi e se sa ul
ica, trgova, prozora, krovova, zida grada Eduna: "Nebesa, nebesa..."
Rascep u nebu pro iri se. Pljusak zapljeska preko grada, isko en sve im vetrom
i odjednom ki ne kapi zablista e kao nou tokom bakljade; ali sjaj koji su ovde odra av
ali pripadao je Suncu. Stajalo je na zapadu, samotno na nebu, zaslepljujue.
Ganil je stajao sa ostalima, dignutog lica. Na licu, na o iljku od opekoti
ne, oseao je toplinu Sunca. Piljio je dok mu oi ne prepuni e suze, krug ognja, lice
Bo je...
" ta je Sunce?"
Bio je to Medov glas, mek, upamen. Hladna no usred zime, on, Med, Jin i os
tali razgovarali su oko vatre u Jinovoj kui. "Da li je krug, ili lopta? Zbog ega p
relazi nebo? I koliko je veliko - koliko daleko? Ah, kad pomisli da je nekada bil
o dovoljno da ovek podigne glavu da bi video Sunce..."
Flaute i bubnjevi pulsirali su, veseli, slaba ni zvuk tamo po strani na Un
iverzitetu. Ponekad bi vetar naneo krpe oblaka preko nepopustljivog lica i svet
bi ponovo posiveo i zahladneo, flaute bi prestale; ali duvao je zapadnjak, oblac
i su prolazili i Sunce se ponovo pojavljivalo, svaki put ne to ni e. Neposredno pre
nego to e utonuti iza te ke zavese oblaka na zapadu bilo je crveno i u njega se mogl
o gledati bez bola. U tim trenucima u Ganilovim oima uop te nije delovalo kao disk,
ve kao ogromna, izmaglicom izobliena lopta u laganom padu.
Ono pade i nije ga bilo.
U visini, kroz rastrgane oblake, delovi nebesa jo su blistali, prozrani i
duboko, plavo zeleni. A onda, na zapadu, blizu mesta gde je za lo Sunce, na ivici
sve veeg oblaka, zasvetle jedna blistava taka: zvezda veernjaa. "Gle!" povika Ganil,
ali tek su se retki obazreli da pogledaju. Sunce je za lo, za to bi zvezde bile bit

ne? ukasta izmaglica, deo jedinstvenog pokrivaa oblaka koji je prekrivao zemlju zas
torom pra ine i ki e sve vreme jo od Paklenog ognja pre etrnaest generacija, di e se pre
ko zvezde, obrisa je. Ganil uzdahnu, protrlja vrat ukoen od savijanja i poe kui sa
svim ostalim ljudima Obinog dana.
Uhap en je te noi. Od stra ara i drugih zatvorenika (itava radionica utamniena
je izuzev glavnog majstora Lija) saznao je da mu se zloin sastoji u tome to je poz
navao Meda Fermana. Med je bio optu en za jeres. Videli su ga kako na polju okree n
ekakav instrument prema Suncu, napravu, kako su govorili, za merenje rastojanja.
Poku avao je da izmeri rastojanje izmeu Zemlje i Boga.
Uenici su ubrzo pu teni. Treeg dana stra e doo e po Ganila i sprove e ga do jednog
od zatvorenih dvori ta Univerziteta, na blagu, finu ki u ranog prolea. Sve tenici su pr
ete no iveli van graevina i veliki kompleks edunskog univerziteta predstavljao je sa
mo niz slaba nih baraka koje su okru ivale dvori ta-spavaonice bez krova nad njima, pi
sarska dvori ta, molitvena dvori ta, trpezarijska dvori ta i sudska dvori ta. U jedno od
takvih oni sprovedo e Ganila, terali su ga izmeu redova ljudi odevenih u belo i uto
koji su ispunjavali dvori te, sve dok se nije zatekao ispred svih. Video je praza
n prostor, jedan oltar, dugi sto blistavo vla an od ki e i iza njega sve tenika u zlat
noj odori vrhovne misterije. Na daljem kraju stola bio je ovek poput Ganila okru en
stra arima. Taj ovek gledao je Ganila, direktan pogled, hladan i prazan; pa ipak,
bile su to plave oi, isto toliko plave koliko i nebo iznad oblaka.
"Ganile Kalsone od Eduna, osumnjien si za sauesni tvo sa Medom Fermanom, opt
u enim za jeres izuma i prorauna. Bio si prijatelj tom oveku?"
"Bili smo ko-majstori..."
"Da. Da li ti je ikada govorio o merenju bez tapa za uporeivanje?"
"Ne."
"O crnim brojevima?"
"Ne."
"O crnim ve tinama?"
"Ne."
"Majstore Ganile, odgovorio si ne tri puta. Da li zna odredbu sve tenika-ma
jstora misterije zakona koja se tie osumnjienih za jeres?"
"Ne, nisam..."
"Odredba ka e: 'Ukoliko osumnjieni odreno odgovori etiri puta, pitanja se mog
u ponoviti sa upotrebom stezaljke za ruku dok se ne doe do odgovora.' Sada u ponov
iti, ukoliko ne eli da povue neki od odrenih odgovora."
"Ne", ree Ganil, zbunjen, obazirui se po okupljenim praznim licima, po vis
okim zidinama. Kada su doneli nekakvu zdepastu drvenu ma inu i zatvorili mu desnic
u u nju, i dalje je bio vi e zbunjen nego upla en. Kakve su to besmislice? Liilo je n
a njegovu inicijaciju, kada su se toliko potrudili da ga upla e; tog puta uspeli s
u.
"Kao mehaniar", govorio je zlatni sve tenik, "zna kako se koristi poluga, ma
jstore Ganile. Hoe li povui re?"
"Ne", ree Ganil, malo namr ten. Primetio je da sada izgleda kao da mu se de
sna ruka zavr ava kod zgloba, poput Jinove.
"Vrlo dobro." Jedan stra ar polo i ruke na polugu koja je virila iz drvene k
utije, a zlatni sve tenik ree: "Jesi li bio prijatelj Meda Fermana?"
"Ne", ree Ganil. Odgovorio je 'ne' na svako pitanje ak i kada je prestao d
a uje sve tenikov glas; nastavio je da govori 'ne' dok nije zauo kako mu se glas me a
sa pljeskavim odjekom sa zidova iznad dvori ta: ne, ne, ne, ne.
Svetlost doe i ode, ki a mu je, hladna, padala na lice, pa je prestala, nek
o je poku avao da mu pomogne da se uspravi. Njegov sivi ogrta zaudarao je, povraao j
e od bola. Na tu pomisao ponovo mu se smui. "Polako, sada", aptao mu je stra ar. Nep
okretni beli i uti redovi jo su bili okupljeni, lica bezizra ajna, oi su piljile... a
li vi e ne u njega.
"Jeretie, poznaje li ovog oveka?"
"On mi je ko-majstor."
"Jesi li mu govorio o crnim ve tinama?"
"Da."
"Jesi li ga nauio crnim ve tinama?"
"Ne. Poku ao sam." Glas mu za kripa; ak i u ti ini dvori ta, gde je jedino morao

da nadjaa apat ki e, bilo je te ko uti Medove rei. "Bio je previ e glup. Nije smeo i nije
umeo da ui. Bie taj dobar glavni majstor." Hladne, plave oi gledale su pravo u Gani
la bez sa aljenja ili preklinjanja.
Zlatni sve tenik okrenu ponovo lice prema dvori tu. "Nema dokaza protiv osum
njienog Ganila. Mo e ii, osumnjieni. Doi ovde sutra u podne da prisustvuje izvr enju pr
de. Nedolazak e se smatrati dokazom tvoje krivice." Pre nego to je shvatio, stra ari
povedo e Ganila iz dvori ta. Doveli su ga do bone kapije Univerziteta i zamandalili
vrata za njime uz metalni tresak. Stajao je tamo neko vreme, onda unuo na plonik, p
ritisnuv i pocrnelu aku prekrivenu usirenom krvlju uz grudi ispod ogrtaa. Ki a je aptal
a oko njega. Niko nije prolazio. Tek pred sumrak digao se i hodao, ulicu po ulic
i, kuu po kuu, korak po korak, preko grada do Jinove kue.
U senci ulaza jedna druga senka pokrene se, progovori: "Ganile!" On stad
e. "Ganile, ne marim to si osumnjien. Svejedno mi je. Vrati se kui sa mnom. Otac e t
e primiti nazad u radionicu. Hoe ukoliko to ja zatra im."
Ganil je utao.
"Poi sa mnom. ekala sam te, znala sam da e doi ovde, sledila sam te i ranije.
" Njen nervozni, slavodobitni smeh brzo zamre.
"Pusti me, Lani."
"Ne. Zbog ega dolazi u kuu starog Jina? Ko tu ivi? Kako joj je ime? Vrati se
sa mnom, mora , otac nee primiti osumnjienog nazad u radionicu ukoliko ja ne..."
Jinova vrata nikada nisu bila zakljuana. Ganil se progura pored nje i ue,
zatvoriv i ih za sobom. Nije bilo sluge; kua je bila mrana, nema. Sve su ih odveli,
sve izuavaoce, sve e saslu avati, muiti i ubijati.
"Ko je?"
Jin je stajao na podestu stepeni ta, svetlost svetiljke blistala mu je na
sedoj kosi. Pri ao je Ganilu i pomogao mu uz stepenice. Ganil je govorio veoma brz
o: "Praen sam dovde, re je o jednoj devojci iz radionice, Lijevoj kerci, ukoliko mu
bude rekla, on e ti prepoznati ime, poslae ovamo stra e..."
"Poslao sam sve ostale odavde pre tri dana." Na zvuk Jinovog glasa Ganil
zastade, zagleda se u starevo izborano, smireno lice, a onda ree detinjasto: "Gle
", i podi e desnu ruku, "gle, kao tvoja."
"Da. Doi, sedi, Ganile."
"Osudili su ga. Ne mene, mene su pustili. Rekao je da nije mogao da me n
aui niemu, da nisam u stanju da uim. Da me spase..."
"A i tvoju matematiku. Doi sad ovamo, sedi."
Ganil se sabra i poslu a. Jin ga natera da legne, a onda uini ono to je moga
o da mu oisti i previje aku. A onda sede izmeu Ganila i u arene vatre i i tavo uzdahnu.
"Pa", ree on, "sada si osumnjien za jeres. Ja sam to bio dvadeset godina. Navikne
se ovek... Ne brini za na e prijatelje. Ali ukoliko devojka ka e Liju i tvoje ime pov
e u sa mojim... Najbolje da napustimo Edun. Odvojeno. Ali noas."
Ganil ni ta ne ree. Napustiti radionicu bez odobrenja glavnog majstora znail
o je izop tenje, gubitak majstorstva. Oduzee mu njegovu sopstvenu struku. ta je moga
o da radi sa obogaljenom rukom, kuda da poe? Nikada u ivotu nije izi ao iz Eduna.
Ti ina kue irila se iznad i ispod njega. Ganil se napinjao da uje zvuke sa ul
ice, te ke korake ete stra ara koji sti u da ga ponovo uhapse. Morao je da ode, da pobe
gne, noas... "Ne mogu", ree naglo. "Moram da budem - da budem na Univerzitetu sutr
a u podne."
Jin je znao ta to znai. Ponovo se ti ina sklopi oko njih. Starev glas bio je
veoma suv i umoran kada je ponovo progovorio. "To ti je uslov oslobaanja, ha? U r
edu; idi i uini to; nee valjda da te gone kroz etrdeset gradova kao osuenog jeretika.
Osumnjiene ne love, samo ih prokazuju. To je pogodnije. Odspavaj sada, Ganile. P
re nego to poem rei u ti gde emo se sresti. Poi to pre mo e ; i putuj lako..."
Ali kada je Ganil napustio kuu u kasno prepodne, nosio je ne to sa sobom, s
vitak hartije skriven ispod ogrtaa, svaki list bio je ispisan od ivice do ivice r
azgovetnim rukopisom Meda Fermana: 'Trajektorije', 'Brzina tela u padu', 'Prirod
a kretanja'... Jin je oti ao pre zore, smireno je otkasao iz grada na sivom magarc
u. "Vidimo se u Kelingu" bile su jedine njegove rei opro taja sa Ganilom. Ganil nij
e video nijednog drugog izuavaoca. Samo robovi, sluge, prosjaci, kolarci na raspus
tu i ene sa guvernantama i rasplakanom decom stajali su sada sa njime u mutnom po
dnevnom svetlu na velikom glavnom dvori tu Univerziteta. Samo su se ljam i besposlia

ri okupili da vide smrt jeretika. Jedan sve tenik naredi Ganilu da stane u sam prv
i red gomile. Mnogi su se radoznalo osvrtali prema njemu dok je sam stajao tamo
u majstorskom ogrtau.
Sa druge strane trga, pred gomilom, video je devojku u ljubiastoj odori.
Nije bio siguran da li je to Lani. Zbog ega bi do la da posmatra Medovu smrt? Nije
znala ta je to to je mrzela; ili ta je volela. Ljubav koja samo eli da dobije, da po
seduje, udovi na je stvar, pomisli Ganil. Volela ga je, od njega ju je odvajala sam
o irina trga. Nikada nee hteti da vidi kako su je od njega razdvojili njeni sopstv
eni postupci, neznanje, izgon, smrt.
Izveli su Meda neposredno pre podneva. Ganil mu naas vide lice; bilo je v
eoma bledo, sva njegova izoblienost bila je izlo ena, atavistiko bledilo ko e, kose, oi
ju. Nije bilo odugovlaenja; sve tenik u zlatnoj odori digao je prekr tene ruke u priz
ivanju Sunca koje je stajalo, nevieno, usred podneva iza nakupina oblaka, a kada
je spustio ruke, baklje su prinete naramcima drveta oko lomae. Dim poe da se vije
prema gore, iste sivo- ute boje kao oblaci. "Neka ga prvo ugu i dim..." Ali drvo je
bilo suvo i brzo se razgorevalo. On oseti vrelinu na licu, na slepoonici na kojoj
je vatra ostavila o iljak. Pored njega mladi sve tenik poku a da se odmakne, nije mog
ao od gomile koja se gurala, piljila, uzdisala, pa je nepokretno stajao, malo se
njihao i dahtao. Dim je sada bio gust, skrivao je plamenove i figuru meu njima.
Ali Ganil je mogao da mu uje glas, sada ne vi e tih, ve glasan, veoma glasan. uo ga j
e, prisilio je sebe da ga uje, ali istovremeno u svom duhu slu ao je mirni glas, bl
ag, kako nastavlja: " ta je to Sunce? Zbog ega prelazi preko neba?... Da li vidi zbo
g ega su mi potrebni tvoji brojevi?... Umesto XII, napi i 12... Postoji jo jedna bro
jka, brojka koja oznaava Ni ta."
Vri tanje prestade, ali ne i blagi glas.
Ganil podi e glavu. Gomila se rasipala; mladi sve tenik kleao je na ploniku po
red njega, molio se i glasno jecao. Ganil di e pogled prema te kom nebu i onda krenu
sam ulicama grada i kroz gradsku kapiju prema severu, u izgnanstvo i prema svom
e domu.
KUTIJA MRAKA
Kada je moja kerka Karolina imala tri godine, do la mi je sa malom drvenom
kutijom u ruicama i rekla: "Pogodi ta je u vovoj kufiji!" Pogaala sam gusenice, mi e
ve, slonove itd. Ona je odmahnula glavom, nasme ila se jednim neizrecivo vilinskim
osmehom, malo otvorila kutiju tako da mogu tek da zavirim unutra i rekla: "Mrak
."
Otud ova pria.
Po mekom pesku obale mora koraao je deak i nije ostavljao tragove. Galebov
i su kliktali po sjajnom nebu bez sunca, pastrmke su iskakale iz okeana slatke v
ode. Daleko na obzorju, morska zmija odi e se naas u sedam ogromnih lukova i potom,
uz riku, zaroni. Dete zazvi di, ali morska zmija, zauzeta lovom na kitove, nije p
onovo izranjala. Dete nije nastavljalo hod i nije bacalo senku, iza njega nisu o
stajali tragovi na pesku izmeu litice i mora. Pred njim uzdizao se travom pokrive
ni zemljouz na kome se nalazila kuica na etiri noge. Dok se pelo stazom uz liticu,
kua poskoi i protrlja prednje noge jednu o drugu poput advokata ili muve; ali kaz
aljke sata unutra, koje su pokazivale deset minuta do deset, nisu se ni pomakle.
" ta to ima , Diki?" upita mati dok je dodavala per un i zrnce bibera zejem gul
a u koji je vrio u retorti.
"Kutiju, mama."
"Gde si je na ao?"
Mamin Domai skoi sa krovne grede ukra ene crnim lukom i, omotav i joj se oko v
rata poput lisijeg krzna, ree: "Pored mora."
Diki klimnu. "Tako je. Izbacilo je more."
"A ta ima unutra?"
Domai ni ta ne ree, nego je samo preo. Ve tica se okrene da pogleda u sinovlje
vo oblo lice. " ta ima unutra?" ponovi ona.
"Mrak."
"Oh? Da vidimo."

Kada se sagla da pogleda, Domai, koji je i dalje preo, zatvori oi. Dr ei kuti
ju uz grudi, deai veoma pa ljivo od krinu poklopac.
"Zaista", ree mu majka. "A sada je ostavi negde, nemoj da se vucara. Pita
m se gde li se deo klju. Idi trkni, operi ruke. Stoiu, postavi se!" I dok je dete p
okretalo te ku ruku pumpe u dvori tu i pljuskalo lice i ruke, koliba stade da odzvanj
a zveketom tanjira i vilju aka koji su se pojavljivali ni iz ega.
Posle obroka, kada je majka oti la na prepodnevni poinak, Dik uze vodom izb
eljenu, peskom ulepljenu kutiju sa svoje police za dragocenosti i poe sa njom pre
ko dina, dalje od mora. Crni Domai ga je sledio u korak, strpljivo je trkao po pes
ku kroz grubu travu, jedina senka koju je imao.

Na najvi oj taki prolaza princ Rikard okrene se u sedlu da pogleda unazad p

reko perjanica i barjaka svoje vojske, preko dugog puta koji se spu tao u dubinu,
prema kulama obele enim zidinama oevog grada. Pod nebom bez sunca ovaj je titrao us
red ravnice, loman i bez ikakve senke poput bisera. Kada ga je tako gledao, znao
je da ovaj ne mo e nikada biti zauzet i srce mu je pevalo od ponosa. On dade zapo
vednicima znak da narede brzi mar i obode konja. Ovaj se propne i stu ti u galop, d
ok se njegova grifonka obori i krikne iznad njega. Zaikivala je belog konja, suno
vratila bi se pravo na njega kljocajui kljunom i skrenula u stranu u poslednji as;
konj, nezauzdan, besno bi kljocnuo zubima za njenim zmijskim repom ili bi se prop
eo da je zakai srebrnim kopitima. Grifonka bi zakvocala i zaurlala, napravila kru
g iznad dina i uz kre tanje stu tila se i ponovila itavu varku. Upla en da je to ne izm
ori pre bitke, Rikard joj najzad stavi povodac, posle ega je mirno letela uz njeg
ov bok, predui i cvrkuui.
More je poivalo pred njim; negde podno litica skrivale su se neprijateljs
ke snage koje je vodio njegov brat. Put je krivudao nani e i postajao sve peskovit
iji, more se pojavljivalo as sleva, as zdesna, svaki put sve bli e. Najednom puta ne
stade u dubini; beli konj skoi preko procepa od deset stopa i zagalopira preko pl
a e. Kada je izbio izmeu nanosa peska Rikard ugleda dugi niz ljudi rastegnut preko
peska, a iza tri broda crnih pramaca. Njegovi ljudi spu tali su se niz padinu, roj
ili iznad dina, plave zastave ibale su na primorskom vetru, glasovi slaba ni naspra
m zvukova mora. Bez upozorenja ili pregovora dve sile se susreto e, ma na ma i ovek n
a oveka. Uz siloviti, kre tavi vrisak grifonka se vine u vazduh, istrgne povodac iz
Rikardove ruke, a onda se obori poput sokola, isturenih kand i i kljuna, na visok
og oveka u sivom, vou neprijatelja. Ali ma visokog oveka bio je isukan. Kada mu gvoz
deni kljun kljocnu prema ramenu, u poku aju da mu dohvati grlo, gvozdeni ma zabi se
napred i navi e i raspori trbuh grifonke. Ona se presamiti u vazduhu i pade, obori
v i oveka zamahom ogromnog krila, urlajui, pesak se zacrne od njene krvi. Visoki ovek
teturavo se uspravi i odsee joj glavu i krila i okrenu se, napola zaslepljen od
peska i krvi, tek kada se Rikard gotovo oborio na njega. Bez rei okrenu se i podi e
ma koji se pu io da parira Rikardovom udarcu. On poku a da udari po nogama konja, al
i nije uspeo, jer ivotinja se povlaila, propinjala, pa bi tako jurnula na njega, a
Rikardov ma sekao je odozgo. Ruke visokog oveka ote a e; dahtao je. Rikard mu nije da
vao predaha. Ponovo visoki ovek podi e ma, sa e se i primi siktavi udarac bratovljevog
maa posred lica okrenutog navi e. On pade bez rei. Smei pesak obori mu se preko tela
poput malog pljuska sa kopita belog pastuva kada Rikard obode ovoga prema mestu
gde je borba bila najgu a.
Napadai su se tvrdoglavo borili, sve malobrojniji i malobrojniji, a i ta
manjina potiskivana je korak po korak prema moru. Kada je preostala samo grupica
od njih dvadesetak oni se razbi e i oajniki potra e za brodovima, odgurnu e ih kada su s
e na li do grudi u obalskim talasima i uspentra e se na palubu. Rikard povika svojim
ljudima. Oni mu prio e preko peska, birajui put izmeu iseenih le eva. Te ki ranjenici po
u avali su da dopuze do njega na rukama i kolenima. Sve to je bilo u stanju da koraa
prikupilo se u stroj u udubljenju podno dine na kojoj je stajao Rikard. Iza nje
ga, na puini, u dubokim vodama, tri crna broda poivala su nepokretna; veslima su o
dr avala ravnote u.
Rikard sede, sam na vrhu dine meu retkom travom. On pogne glavu i polo i ru
ke preko lica. Pokraj njega, beli konj stajao je nepomino poput konja od kamena.
Ispod njega, ljudi su mu nemo stajali. Iza njega na obali visoki ovek lica oblive
nog krvlju le ao je pokraj tela grifonke, a drugi mrtvi poivali su pogleda uperenih

u nebo na kome nije bilo nikakvog sunca.

Dune slaba ni nalet vetra. Rikard podi e lice, veoma mrko, iako mlado. On da
de znak svojim zapovednicima, vine se u sedlo i poe kasom oko dina nazad prema gr
adu, ne ekajui da vidi kako crni brodovi prilaze obali gde njihovi vojnici mogu da
se ukrcaju, niti kako njegova sopstvena vojska popunjava redove i mar ira za njim
. Grifonka prohuja iznad njega sa krikom, a on di e ruku i isceri se na ogromno st
vorenje kada ovo poku a da mu sleti na zglavak u rukavici, mlatei krilima i kre tei po
put maora. "Ti nevaljala grifonko", ree on, "ti koko ko jedna, be i kui u svoj piliarnik
!" Uvreeno, udovi te klikne i odjedri istono, prema gradu. Iza njega, vojska se pela
kroz bregove ne ostavljajui za sobom traga. Iza njih, smei pesak poivao je gladak p
oput svile, bez ijedne mrlje. Crni brodovi, dignutih jedara, ve su dobro odmakli
prema moru. Na krmi prvog od njih stajao je visoki ovek u sivom, mrkog lika.
Birajui lak i put kui, Rikard proe nedaleko od etvorono ne kuice na zemljouzu. V
ica stade na ulaz da ga pozdravi. On odgalopira do tamo i onda, zategav i uzde odm
ah ispred vratnica malog dvori ta, pogleda mladu ve ticu. Bila je blistava i tamna p
oput ugaraka, crna kosa ibala joj je na morskom vetru. Gledala ga je, oklopljenog
u belo na belom konju.
"Prine", ree ona, "previ e esto ide u bitku."
On se nasmeja. " ta da radim - da dopustim da moj brat digne opsadu oko gr
ada?"
"Da, pusti ga da to uini. Nijedan ovek ne mo e zauzeti grad."
"Znam. Ali otac moj, kralj, prognao ga je i on ne sme polo iti nogu ak ni n
a na u obalu. Ja sam vojnik svoga oca i borim se kako on naredi."
Ve tica pogleda prema moru, zatim ponovo prema mladiu. Tamnoputo lice posta
de joj o trije, nos i brada trali su demonski, oi sevale. "Slu i i neka te slu e", ree on
, "vladaj i neka nad tobom vladaju. Brat ti je odabrao da niti slu i, niti vlada..
. Poslu aj me, prine, pripazi se." Lice joj se ponovo ogreja lepotom. "More jutros
donosi darove, vetar duva, kristali prskaju. Pripazi se."
On ozbiljnim naklonom iskaza zahvalnost, a onda okrenu konja i nestade,
beo poput galeba nad dugom krivinom dina.
Ve tica se vrati u kuicu i baci pogled po jedinoj odaji da vidi da li je sv
e na svom mestu: i mi i, crni luk, kotlii, prostirke, metle, krastavo kamenje, kristal
ne kugle (mada napukle), maju ni polumesec visio je sa dimnjaka, Knjige, Domai... O
na se ponovo obazre, a onda po uri napolje i pozove: "Diki!"
Vetar sa zapada sada je bio hladan, povijao je grubu travu.
"Diki!... Mac, mac, mac!"
Vetar joj dohvati glas sa usana, iskida ga u parie i oduva.
Ona pucnu prstima. Metla jurnu kroz vrata, vodoravna i na otprilike dve
stope iznad tla, dok je kuica drhturila i skakutala od uzbuenja. "Zapu i labrnju!" d
reknu ve tica i vrata se poslu no zatvore. Ona se pope na metlu i uzlete u dugom, gl
atkom luku prema jugu niz pla u, tu i tamo viknuv i: "Diki! ... Doi, mac, mac, mac!"
Kada se pridu io svojim ljudima, mladi princ sjaha da bi hodao sa njima. K
ada doo e do prevoja i ugleda e pod sobom grad u dolini, on oseti kako ga neko vue za
ogrta.
"Prine..."
Mali deak, toliko mali da je jo bio dundast i oblih obraza, stajao je, upl
a enog pogleda i dr ao izudaranu kutiju prljavu od peska. Pokraj njega jedna crna mak
a iroko se sme ila. "More je ovo izbacilo - to je za princa kopna, znam da jeste molim te, primi to."
" ta je unutra?"
"Mrak, gospodine."
Rikard uze kutiju i posle kratkog oklevanja malo je otvori, tek da bude
od krinuta. "Obojena je u crno iznutra", ree on uz opori osmeh.
"Ne, prine, stvarno nije. Otvori je ire!"
Rikard pa ljivo odi e poklopac vi e, palac ili dva i zaviri unutra. Onda je br
zo zalupi, jo dok je dete govorilo: "Nemoj da ga vetar izduva napolje, prine!"
"Odneu ovo kralju."
"Ali to je za tebe, gospodine..."
"Svi darovi mora pripadaju kralju. Ali hvala ti za to, deae." Gledali su j
edan drugoga na trenutak, mali, obli deak i vrsti, blistavi mladi; onda se Rikard o

krete i ode dugim koracima, dok je Diki polako i ao niz bregove, utljiv i nemiran.
Zauo je majin glas izdaleka prema jugu i poku ao da odgovori; ali vetar mu ponese po
vik prema kopnu, a Domai je i ezao.
Bronzane gradske dveri otvori e se kada se pojavi e trupe. Psi uvari lajali s
u, stra ari su stajali mirno, narod grada klanjao se do zemlje dok je Rikard na ko
nju kloparao punim galopom uz mermerne ulice prema palati. Kada je u ao, on baci p
ogled na ogromni, bronzani sat na zvoniku, najvi em od devet belih tornjeva palate
. Nepokretne kazaljke pokazivale su deset minuta do deset.
U dvorani za prijeme otac ga je ekao: estoki, sedokosi ovek krunisan gvo em, ak
e su mu stezale glave gvozdenih himera koje su mu obrazovale oslonce za ruke na
prestolu. Rikard klee i pognute glave, ne podi ui pogled ni za tren, izvesti o uspeh
u svoje misije. "Izgnanik je ubijen, zajedno sa najveim delom njegovih ljudi; ost
ali su pobegli u svojim brodovima."
Odgovori mu glas poput gvozdenih vrata pokrenutih na neupotrebljavanim ar
kama. "Dobro si to obavio, prine."
"Donosim ti poklon od mora, gospodaru." Glave i dalje pognute, Rikard po
di e drvenu kutiju.
Duboko re anje dopre iz grla jednog od izrezbarenih udovi ta prestola.
"To je moje", ree kralj tako o tro da Rikard di e pogled naas i vide kako su s
e zubi himera ogolili, dok su kraljeve oi sevale.
"Zbog toga ti je i donosim, gospodaru."
"To je moje - ja sam je dao moru, ja lino! A more je ispljunulo moj poklo
n." Dugo utanje, a onda kralj progovori bla e. "Pa, zadr i je, prine. More je ne eli, a
ni ja. U tvojim je rukama. Dr i je - zakljuanu. Dr i je zakljuanu, prine!"
Rikard, na kolenima, nakloni se jo dublje, zahvalan i zadovoljan, a onda
ustade i ode unatrag dugim hodnikom, ne di ui pogled. Kada je izi ao u blistavo predv
orje, oficiri i plemii okupi e se oko njega, spremni kao i obino da se raspituju o b
itki, da se smeju, piju i razgovaraju. On proe izmeu njih bez ijedne rei ili pogled
a i ode do sopstvenih odaja, sam, nosei kutiju pa ljivo u obe ruke.
Njegova blistava soba bez senki, bez prozora, bila je po svim zidovima u
kra ena arama od zlata sa umetnutim topazima, opalima, kristalima i, naj ivljim od sv
ih dragulja, plamenovima svea nepokretnim na zlatnim svenjacima. On spusti kutiju
na stakleni sto, zbaci ogrta, otpasa pojas za ma i sede uz uzdah. Grifonka upade i
z spavae sobe, kand e su joj strugale po podu ukra enom mozaikom, i zabi mu veliku gl
avu u krilo, ekajui da joj poe e pernatu grivu. Po sobi se unjala i maka, vitka i crna;
Rikard je nije ni primetio. Palata je bila puna ivotinja, maaka, pasa, majmuna, v
everica, mladih hipogrifova, belih mi eva, tigrova. Svaka dama imala je sopstvenog
jednoroga, svaki dvoranin imao je tuce ljubimaca. Princ je imao samo jednog, gr
ifonku koja se uvek borila uz njega; njegov jedini prijatelj koji nikada nije po
stavljao pitanja. e ao je grifonkinu grivu i esto spu tao glavu da bi se sreo sa pogle
dom njenih okruglih oiju, punim ljubavi, a tu i tamo okrenuo bi se i prema kutiji
na stolu. Nije bilo kljua kojim se mogla zakljuati.
Muzika je blago svirala iz udaljene sobe, beskrajno preplitanje nota pop
ut zvuka vodoskoka.
On se okrete da pogleda sat na kaminu, ornamentirani kvadrat od zlata i
plavog emajla. Bilo je deset minuta do deset: vreme da se digne i opa e ma, sazove
ljude i krene u bitku. Izgnanik se vraao, re en da zauzme grad i preotme presto, na
sledstvo. Njegovi crni brodovi moraju se oterati na more. Braa se moraju boriti,
jedan od njih mora da pogine, a grad mora biti spasen. Rikard ustade, a grifonka
smesta poskoi ibajui repom, spremna za borbu. "Dobro, doi!" ree joj Rikard, ali glas
mu je bio hladan. On gurnu ma u kanije prekrivene biserjem i opasa ga, a grifonk
a zacvile od uzbuenja i protrlja mu kljun o ruku. Nije odgovarao. Bio je umoran i
tu an, udeo je za neim - za im? Da uje muziku koja se prekida, da jednom progovori sa
bratom pre nego to otponu boj... nije znao. Naslednik i branilac, morao se pokora
vati. On polo i srebrni kalpak na glavu i okrenu se da podigne ogrta, baen preko sto
lice. Biserne kanije obe ene o pojas zaangrlja e o ne to iza njega; on se okrenu i vide
kako kutija le i na podu, otvorena. Dok je stajao i gledao je istim hladnim, odsu
tnim pogledom, ne to crnila poput dima skupi se oko nje na podu. On se sa e i podi e j
e, a mrak mu potee preko ruku.
Grifonka se povue uz cviljenje.

Visok i oklopljen u belo, plavokos, sa srebrnim kalpakom u blistavoj sob

i bez senki, Rikard je stajao i dr ao otvorenu kutiju, gledao gustu tminu koja je
lagano kapala iz nje. Sada je svuda oko njegovog tela, ispod ruku, bio sumrak. N
epokretno je stajao. Onda polako podi e kutiju, pravo iznad glave, i prevrnu je.
Tmina mu potee preko lica. On se obazre, jer se udaljena muzika prekinula
i sve je bilo veoma tiho. Svee su gorele, take svetlosti odra avale su pege zlata i
ljubiaste prisenke sa zidova i tavanice. Ali svi uglovi bili su mrani, iza svake
stolice poivala je tmina, a kada Rikard okrenu glavu, senka mu poskoi po zidu. On
se tada hitro pokrenu i ispusti kutiju, jer u jednom crnom uglu opazio je crvenk
asti sjaj dva ogromna oka. - Grifonka, razume se. On ispru i ruku i progovori joj.
Nije se pokrenula, ve je samo ispustila neobini, metalni krik.
"Ma hajde! Zar se pla i mraka?" ree on, a onda, odjednom, i sam se upla i. On
isuka ma. Ni ta se nije micalo. On napravi korak unatrag prema vratima; udovi te skoi.
On vide kako se crna krila ire preko tavanice, gvozdeni kljun, kand e; njena masa n
a la se preko njega pre nego to je mogao da zabije ma navi e. Borio se, ogromni kljun k
ljocao mu je prema vratu, a kand e su mu kidale ruke i grudi, dok nije oslobodio r
uku sa maem i uspeo da zasee, i upa i ponovo zasee. Drugi udarac napola odsee vrat grif
onke. Ona pade; le ala je previjajui se u senkama meu razbijenim staklom, a onda je
le ala bez pokreta.
Rikardov ma ispade i zaangrlja po podu. Ruke su mu bile lepljive od njegov
e sopstvene krvi i jedva da je mogao da vidi; udarci krila grifonke pogasili su
i poobarali sve svee izuzev jedne. Pipao je dok nije na ao stolicu, a onda sede. Po
sle jednog asa, iako se jo borio za dah, on uini ono to je uradio na vrh dine posle
bitke: pognu glavu i sakri lice u ruke. Bila je potpuna ti ina. Jedna svea treptala
je na dr au, slaba no se odra avala u grozdu topaza na zidu iza nje. Rikard podi e glavu
.
Grifonka je nepokretno le ala. Krv joj se razlila u lokvu, crna poput prve
prosute tmine iz kutije. Gvozdeni kljun bio joj je otvoren, oi otvorene, poput d
va crvena kamena.
"Mrtva je", ree slabi, meki glas, dok se maka ve tice oprezno probijala izmeu
paradi razbijenog stola. "Jednom i zauvek. Slu aj me, prine!" Maka sede i uredno omo
ta rep oko apa. Rikard je nepokretno stajao, praznog lica, dok ga nagli zvuk ne n
atera da se prene: malo ting! u blizini. Onda sa tornja nad njime siloviti, mutn
i udar zvona stade da odzvanja u kamenu poda, u njegovim u ima, krvi. asovnici su o
tkucavali deset.
uo je lupanje po vratima, a povici su odjekivali hodnicima palate, pome ani
sa poslednjim, tutnjavim udarcima zvona, kricima prestra enih ivotinja, dozivanjem
, naredbama.
"Zakasnie u bitku, prine", ree maka.
Rikard je pipao po krvi i senkama za maem, gurnuo ga u kanije, ogrnuo se
i po ao prema vratima.
"Danas e biti popodneva", ree maka, "i sumraka, i pa e no. Uvee e jedan od vas
kui u grad, ti ili tvoj brat. Ali samo jedan od vas, prine."
Rikard je na trenutak nepokretno stajao. "Da li sada napolju sija sunce?
"
"Da, sija - sada."
"Pa, onda je vredelo", ree mladi, otvori vrata i odva no kroi u halabuku i pa
niku suncem obasjanih hodnika, dok se senka crnela za njim.
RE OSLOBAANJA
Dve prie koje slede predstavljaju moj prvi prilazak i istra ivanja po 'seku
ndardnom svetu' Zemljomorja, o kome sam kasnije napisala tri romana. Najpre nisa
m mnogo znala o tom mestu i itaoci upoznati sa trilogijom primetie da su trolovi u
nekoj taki istrebljeni u Zemljomorju, te da je istorija zmaja Jevoda pomalo neja
sna. (Mora biti da je boravio na ostrvima Satins nekoliko decenija ili mo da vekov
a pre nego to ga je Ged prona ao i zatvorio na ostrvu Pendor). Ali tako ne to se i mo e
oekivati od zmajeva, koji odbijaju da se pokore jednosmernim, razlo nim zahtevima
istorije, budui da su mitski i niti su vezani vremenom, niti oni njega vezuju.
'Pravilo imena' prvi put istra uje su tinski element toga kako magija deluje

u Zemljomorju. 'Re oslobaanja' nagove tava kraj poslednje knjige u trilogiji, roman
a 'Najdalja obala', opisom sveta mrtvih. Takoe otkriva i odreenu opsednutost drveem
koja, jednom kada je primetite, neprekidno nie kroz itavo moje delo. Mislim da sa
m nepobitno naj umskiji pisac naune fantastike. Sve je u redu to se tie vas ostalih k
oji ste si li, razvili aku kao alatku, uspravno dr anje i tome slino. Ima nas jo po nek
o tamo gore, ljuljamo se.
Gde je bio? Pod je bio tvrd i sluzav, vazduh crn i smrdljiv, i to je bil
o sve. Izuzev glavobolje. Pruen na vla nom podu Festin zajea, a onda ree: " tape!" Kada
mu arobnjaki tap od drveta jove ne doe u ruku, znao je da je u opasnosti. On sede i
, budui da nije imao tap kojim bi napravio valjano svetlo, kresnuo je iskru izmeu p
alca i ka iprsta, promrmljav i odgovarajuu Re. Plava svetlost lutalica iskoi iz iskre i
slaba no zalebdi po vazduhu, psikajui. "Gore", ree Festin, a vatrena lopta lelujala
je navi e sve dok nije osvetlila vrata-poklopac vrlo visoko, toliko visoko da Fes
tin, kada se odasla u vatrenu loptu, na trenutak vide sopstveno lice etrdeset sto
pa ni e kao bledu taku u tmini. Svetlost se nije odra avala na vla nim zidovima; ovi su
ispleteni od noi, od arolija. On se vrati u sebe i ree: "Gasi." Vatra izdahnu. Fes
tin je sedeo u tmini i puckao zglavcima.
Mora da su ga nadarali sa lea, iznenada; jer poslednje ega se seao bila je et
nja kroz njegovu linu umu i razgovor sa drveem. U poslednje vreme, tokom tih usamlj
enih godina sredi njice njegovog ivota, bio je optereen oseajem protraenosti, nepotro en
e snage; i zato, budui da mu je bilo potrebno da se naui strpljenju, napustio je n
aselja i oti ao da saobraa sa drveem, naroito hrastovima, kestenovima i sivom jovom, i
je korenje je dubokoj vezi sa tekuom vodom. Pro lo je est meseci otkako je razgovara
o sa ljudskim biem. Bio je zauzet onim najneophodnijim, nije bacao ini i nikoga ni
je uznemiravao. Ko ga je onda zaarao i zatvorio ga u taj smrdljivi bunar? "Ko?" n
aredi on zidovima da mu odgovore, i lagano se ime prikupi na njima i potee prema
njemu poput guste, crne kapi iznojene iz pora kamena i spora gljivica: "Vol."
Na trenutak Festin je i sam bio u hladnom znoju.
Davno je bilo kada je prvi put uo za Vola Groznog, za koga se govorilo da
je vi e od arobnjaka, pa ipak manje od oveka; koji je i ao od ostrva do ostrva Spoljn
ih Prostranstava, ra injavao dela Prastarih, porobljavao ljude, sekao ume, upropa ivao
polja i zatvarao u podzemne grobnice svakog arobnjaka i maga koji bi poku ao da se
bori protiv njega. Izbeglice sa uni tenih ostrva uvek su pripovedale istu priu, da
je do ao uvee sa mranim prekomorskim vetrom. Njegovi robovi sledili su u brodovima;
njih su videli. Ali niko od njih nikada nije video Vola... Bilo je mnogo opakih
ljudi i stvorenja meu Ostrvima i Festin, mladi arobnjak usredsreen na uenje, nije ob
raao mnogo pa nje na te prie o Volu Groznom. "Mogu ja da za titim ovo ostrvo", mislio
je, jer je poznavao sopstvene neisku ane moi, pa se vraao svojim hrastovima i jovama
, zvuku vetra u njihovom li u, ritmu rasta u njihovim zaobljenim deblima, granama i
granicama, ukusu sunevog svetla na li u ili mrane podzemne vode oko korenja. - Gde je
sada to drvee, njegova stara dru ina? Da li je Vol uni tio umu?
Najzad razbuen i na nogama, Festin napravi dva iroka pokreta ukoenim rukama
i glasno povika Ime koje e rasprsnuti sve brave i otvoriti svaka vrata koja je ov
ek nainio. Ali ovi zidovi, optoeni tminom noi i imenom svog tvorca nisu obraali pa nju
, nisu slu ali. Ime odjeknu nazad, grmnu u Festinovim u ima tako da on pade na kolen
a, skrivajui glavu u rukama dok jeka ne zamre po svodovima nad njim. A onda, jo uz
drman povratnom vatrom, on sede, zami ljen.
Bili su u pravu; Vol je bio sna an. Ovde, na njegovom sopstvenom tlu, unut
ar tamnice dignute inima, magija e mu izdr ati svaki direktni napad; a Festinova sna
ga bila je prepolovljena gubitkom tapa. Ali ak ni zarobljiva nije mu mogao oduzeti
moi oda iljanja i preobra aja, vezane samo za njega. I zato, protrljav i najpre glavu k
oja ga je sada dvostruko bolela, on se preobrazi. Telo mu se be umno pretopi u obl
ak fine izmaglice.
Lenjo, lelujavo, izmaglica se odi e sa poda; klizila je uz sluzave zidove
dok nije na la, tamo gde se svod spajao sa zidom, pukotinu poput vlasi kose. Curil
a je kroz nju kapljicu po kapljicu. Gotovo da je itava pro la kroz pukotinu kada vr
eli vetar, vreo poput udara iz penice, udari po njoj, rasipajui kapljice izmaglice
, isu ujui ih. Izmaglica se urno usisa nazad u tamnicu, spiralno se spusti prema pod
u, poprimi Festinovo oblije i ostade zadihano da le i. Preobra aj je emocionalni napo

r za sebi okrenute arobnjake Festinove vrste; kada se tom naporu doda udarac usle
d suoenja sa neljudskom smru u tuem obliju, iskustvo postaje u asno. Festin je izvesno
vreme le ao i naprosto disao. Bio je takoe i ljut na sebe. Na kraju krajeva, bila
je prilino priprosta ideja pobei u vidu magle. Taj trik zna svaka budala. Vol je v
erovatno naprosto ostavio vrui vetar da eka. Festin se prikupi u malog, crnog slep
og mi a, polete do tavanice, preobrazi u tanku struju obinog vazduha i pocuri kroz
pukotinu.
Ovoga puta se izvukao i lagano je duvao niz hodnik u kome se zatekao pre
ma prozoru, kada ga o tri oseaj opasnosti natera da se sabere i on se sklopi u prvi
mali, vrsti oblik koji mu je pao na pamet - zlatni prsten. U pravi as. Uragan ark
tikog vetra koji bi mu rasuo vazdu no oblije u bespovratni haos samo mu je neznatno
rashladio prstenasti oblik. Dok je oluja prolazila, on je le ao na mermernom podu
i pitao se u kom obliku bi mogao najbr e da pobegne kroz prozor.
Prekasno, on poe da se kotrlja. Ogromni trol praznog lica gazio je zastra u
jue preko poda; zatim zastade, dohvati prsten koji se brzo kotrljao i di e ga u ogr
omnu aku nalik krenjaku. Trol ogromnim koracima prie vratima-poklopcu, podi e ih za g
vozdenu ruku, promrmlja vrad binu i baci Festina dole u tminu. On pade etrdeset stop
a i zaustavi se na kamenom podu - klink.
Poprimiv i pravo oblije on sede i tmurno protrlja ugruvani lakat. Dosta je
preobra aja na gladan stomak. Gorko je eznuo za svojim tapom, pomou koga je mogao da
prizove proizvoljno veliku veeru. Bez njega, iako je bio u stanju da se preobrazi
i da prizove odreene ini i sile, nije mogao da preobrazi ili sebi prizove bilo ka
kvu materijalnu stvar - ni munju, ni jagnjei but.
"Strpljenja", ree Festin sebi, a kada je povratio dah on razlo i svoje telo
u beskrajnu prefinjenost isparljivih ulja i pretvori se u miris peenog jagnjeeg b
uta. Ponovo je pocurio kroz pukotinu. Trol koji je ekao sumnjiavo onju i, ali Festin
se ve pregrupisao u sokola i mahnuo krilima pravo prema prozoru. Trol se baci za
njim, proma i za vi e jardi i dreknu sna nim, kamenim glasom: "Jastreba, hvataj jastr
eba!" Obru iv i se preko zaaranog zamka prema svojoj umi, koja je, mrana, poivala na zap
adu, dok su mu sunce i blesak mora zaslepljivali oi, Festin je jahao vetar poput
strele. Ali pronae ga jedna br a strela. Kriknuv i, on pade. Sunce, more i tornjevi z
avrte e se oko njega i utrnu e.
Ponovo se probudio na vla nom podu tamnice; ruke, kosa i usne bili su mu m
okri od krvi. Strela ga je pogodila u krilo kao sokola, u rame kao oveka. Dok je
nepomino le ao, on promrmlja vrad binu da zatvori ranu. Konano je bio u stanju da sedn
e i priseti se du e, dublje ini isceljivanja. Ali izgubio je mnogo krvi, a sa njome
i moi. Hladnoa mu se uvukla u ko tanu sr , a nju ni isceliteljske ini nisu mogle da za
greju. U oima mu je bila tama ak i kada je kresnuo svelost lutalicu i osvetlio smr
dljivi vazduh: ista ona mrana izmaglica koju je video dok je leteo iznad svoje ume
i malih gradova svoje zemlje.
Od njega je zavisila odbrana te zemlje.
Nije mogao ponovo da proba direktni beg. Bio je preslab i preumoran. Bud
ui da je imao previ e poverenja u svoje moi, izgubio je snagu. Sada e svaki oblik koj
i poprimi deliti njegovu slabost i biti zarobljen.
Drhtei od hladnoe, uao je pu tajui vatrenu loptu da zapucketa poslednjim dahom
metana - movarnog gasa. Miris mu dovede u um sliku movara koje se prote u od zida ume
do mora, njegovih voljenih movara u koje nije zalazio nijedan ovek, gde su u jese
n labudovi leteli, izdu eni i ravni, gde su izmeu bara i evara prema moru tekli brzi
, tihi potoii. Oh, biti riba u jednom takvom potoku; ili, jo bolje, biti dalje uzvo
dno, bli e izvoru, u umi pod senkama stabala, u bistrom, smeem rukavcu podno korenja
jove, poivati skriven...
Bila je to velika magija. Festin je nije izvodio ni ta vi e od bilo koga dru
gog ko u izgnanstvu ili opasnosti udi za zemljom i vodama doma, vidi sopstveni kun
i prag i ezne za njim, za stolom za kojim je nekada jeo, za granjem pokraj prozor
a sobe u kojoj je spavao. Samo u snovima spoznaju i drugi izuzev velikih maga tu
aroliju povratka domu. Ali Festin, dok mu je hladnoa gmizala iz ko tane sr i u ivce i
vene, di e se izmeu crnih zidova, pribra volju i poe da stvara tu velianstvenu i nemu
magiju.

Zidovi nestado e. Bio je u zemlji; kamenje i granitne ile umesto kostiju, p

odzemna voda umesto krvi, korenje stvari umesto ivaca. Poput slepog crva kretao s
e kroz zemlju prema zapadu, lagano, tmina pred njime i iza njega. A onda, odjedn
om, sve ina potee preko njegovih lea i stomaka, ivahno, neodoljivo, neiscrpno milovan
je. Bokovima on okusi vodu, oseti tok struje; oima bez kapaka video je pred sobom
duboki smei vir izmeu irokih, razgranatih korenova jove. On se praaknu napred, sreb
rnast, u senku. Oslobodio se. Stigao je kui.
Voda je bezvremeno tekla sa bistrog izvora. Le ao je na pesku na dnu vira
i pu tao da mu tekua voda, jaa od bilo kakve ini isceljenja, smiruje ranu i svojom sv
e inom spira onu mraniju hladnou koja je prodrla u njega. Ali dok je tako poivao, on
oseti i zau drhtaje zemlje i te ko ga enje po njoj. Ko je to sada koraao umom? Previ e iz
nuren da poku a da izmeni oblije, on sakri svoje blistavo telo pastrmke ispod luka
korena jove i stade da eka.
Ogromni, sivi prsti brknu e po vodi, uzmuti e pesak. U tmu i nad vodom nejasna
lica, prazne oi nadnosili su se i nestajali, nanovo se pojavljivali. Mre e i ruke
grabili su, proma ivali, ponovo proma ivali, zatim ga uhvati e i digo e ga, praakavog, u
vazduh. Upinjao se da povrati sopstveno oblije i nije mogao; zaarale su ga njegove
sopstvene ini povratka domu. Koprcao se u mre i, zevao u suvom, blistavom, u asnom v
azduhu, davio se. Agonija se nastavljala i nije znao ni za ta drugo izuzev nje.
Posle dugo vremena i malo po malo on postade svestan da je ponovo u ljud
skom obliju; na silu su mu sipali u grlo neku o tru, oporu tenost. Vreme ponovo pres
koi i on se nae pruen licem nani e na vla nom podu tamnice. Ponovo je bio pod vla u nepri
atelja. I, iako je ponovo bio u stanju da di e, ne previ e daleko od smrti.
Hladnoa ga je sada sveg pro imala; a trolovi, Volove sluge, mora da su mu z
drobili krhko telo pastrmke, jer kada bi se pokrenuo, grudni ko i jedna podlaktic
a sevali su od bola. Slomljen i bez snage, le ao je na dnu bunara noi. U njemu nije
bilo snage da izmeni oblije; postojao je samo jedan izlaz iz svega toga.
Dok je tako poivao, nepokretan, gotovo, ali ne sasvim van doma aja bola, Fe
stin pomisli: zbog ega me nije ubio? Zbog ega me dr i u ivotu?
Zbog ega ga niko nikada nije video? Kakvim oima ga je mogue videti, po kakv
im terenima koraa?
Pla i me se, iako u meni nema nimalo snage.
Ka u da svi arobnjaci i monici koje je porazio ive u zapeaenim grobnicama poput
ove, ive godinu za godinom i poku avaju da se oslobode...
Ali ukoliko neko odabere da ne ivi?
I tako Festin donese odluku. Poslednja misao bila mu je: ukoliko gre im, l
judi e misliti da sam bio kukavica. Ali nije se dr ao te misli. On okrenu glavu mal
o u stranu, zatvori oi, udahnu duboko poslednji put i pro apta re oslobaanja, koja se
izgovara samo jednom.
Nije to bio preobra aj. Nije se izmenio. Njegovo telo, duge noge i ruke, s
pretne ake, oi koje su volele da gledaju drvee i potoke, le ali su neizmenjeni, samo
nepokretni, savr eno nepokretni i puni hladnoe. Ali zidovi su nestali. Svodovi podi
gnuti magijom i ezli su, kao i odaje i tornjevi; isto tako i uma, more i veernje nebo
. Sve to je nestalo, a Festin lagano poe udaljenom padinom postojanja, pod novim
zvezdama.
U ivotu je imao velike moi; ovde ih nije zaboravio. Poput plamena svee kret
ao se po tmini jedne prostranije zemlje. Prisetiv i se, on pozva neprijateljevo im
e: "Vol!"
Prizvan, nemoan da se odupre, Vol mu prie, zgusnuto, bledo oblije pod svetl
o u zvezda. Festin se primae, a onaj drugi stade da se otima i vri ti kao oparen. Fest
in ga je sledio kada ovaj pobe e, sledio u stopu. Pre li su dug put, preko okamenjen
ih tokova lave iz ogromnih uga enih vulkana koji su podizali svoje kupe ka bezimen
im zvezdama, preko grebena nemih bregova, kroz doline niskih, crnih trava, pored
gradova ili kroz njihove neosvetljene ulice izmeu kua kroz ije prozore nije gledal
o nijedno lice. Zvezde su visile na nebu; nijedna nije zalazila, nijedna se nije
dizala. Tu nije bilo nikakvih promena. Dan nikada nee doi. Ali oni su nastavljali
; Festin je neprekidno gonio onog drugog ispred sebe, sve dok ne stigo e do mesta
na kome je nekada tekla reka, veoma davno: reka iz zemalja ivih. U suvom koritu,
meu stenjem, le alo je mrtvo telo: telo starca, golo, ravnih oiju zagledanih u zvezd
e koje ne znaju za smrt.

"Ui u njega", ree Festin. Vol-senka zacvile, ali Festin se primae. Vol ustu
knu, sagnu se i ue na otvorena usta sopstvenog mrtvog tela.
Le smesta i eze. Bez traga, bez ijedne mrlje, suve gromade blistale su pod s
vetlo u zvezda. Festin je neko vreme nepomino stajao, a onda lagano sede izmeu ogromn
og stenja da otpoine. Da otpoine, ne da usni; jer morae tu da dr i stra u sve dok Volov
o telo, poslato nazad u grob, ne istrune i dok mu sva zla mo ne i ezne, rasuta vetro
vima i sprana ki ama prema moru. Morae da uva ovo mesto na kome je smrt jednom prona l
a put nazad u drugu zemlju. Sada strpljiv, bezgranino strpljiv, Festin je ekao meu
stenjem preko koga nikada vi e nee potei reka, u srcu zemlje koja nije imala morsku
obalu. Zvezde su nepomino stajale nad njim; i dok ih je gledao, lagano, veoma lag
ano on poe da zaboravlja glasanje potoka i zvuk ki e po li u u umama ivota.
PRAVILO IMENA
Gospodin Podbrdni izie ispod svog brega nasme en i duboko di ui. Svaki dah izl
eteo bi mu na nozdrve u vidu dvostrukog oblaka pare, sne no belog na jutarnjem sunc
u. Gospodin Podbrdni pogleda blistavo nebo decembra i name i se ire nego ikada, pok
azav i sne no bele zube. Onda sie do naselja.
"Jutro, gospodine Podbrdni", govorili su seljani dok je prolazio pokraj
njih po uskim ulicama izmeu kua sa kupastim, nadstre enim krovovima nalik debelim, c
rvenim kapama otrovnih peurki. "Jutro, jutro!" odgovarao je on svakome. (Razume s
e, bilo je baksuz po eleti ikome dobro jutro; prosta izjava doba dana bila je sasv
im dovoljna na mestu toliko pro etom Uticajima poput ostrva Satins, gde je olako i
zreeni pridev mogao promeniti vremenske prilike tokom itavih nedelju dana). Svi su
mu se obraali, neki arko, neki sa arkim prezirom. Bio je jedini od arobnjake sorte n
a ostrvcu i na taj nain zaslu ivao po tovanje - ali kako da po tujete debelog oveuljka od
pedesetak godina koji gaca unaokolo na krivim nogama, duva paru i sme i se? Nije
bio ba ni prilje an radnik. Vatrometi su mu bili prilino valjani, ali napici su bili
slabi. Bradavice koje bi uklonio aranjem esto bi se pojavljivale posle tri dana;
paradajzi koje bi omaijao nisu rasli krupniji od dinjica; a u onim retkim prilika
ma kada bi tuinski brod zastao u luci Satinsa, gospodin Podbrdni uvek bi ostajao
ispod svog brega - u strahu, obja njavao je, od urokljivog oka. Bio je, drugim reim
a, arobnjak na isti nain na koji je razroki Gan bio drvodelja: zato to ga je zapalo
. Seljani su se snalazili sa ukrivo postavljenim vratima i nedelotvornim inima to
kom te generacije, i olak avali ozlojeenost time to su prema gospodinu Podbrdnom pos
tupali sasvim obino, kao da je samo puki seljanin poput njih. ak su ga i pozivali
na veeru. Jednom je i on pozvao neke od njih na veeru i poslu io izvanrednu gozbu, s
a srebrom, kristalom, vezenim stolnjakom, peenom guskom, iskriavim andradeom od be
rbe '639. i pudingom od ljiva sa tvrdim prelivom; ali bio je toliko nervozan toko
m obroka da je to ubilo svako zadovoljstvo, a osim toga svi su ponovo bili gladn
i pola sata kasnije. Nije voleo da mu iko poseuje peinu, ak ni predsoblje, dalje od
koga zapravo niko nikada nije u ao. Kada bi video kako se ljudi pribli avaju bregu,
uvek je urno izlazio da ih presretne. "Sedimo ovde ispod borova!" rekao bi, nasm
e io se i mahnuo prema skupini etinara u blizini, ili ukoliko je padala ki a: "Idemo
na pience u krmi, eh?" iako su svi znali da ne pije ni ta jae od izvorske vode.
Neka deca iz sela, koju je ta zabravljena peina kopkala, nju kala su, vrzma
la se i upadala dok gospodin Podbrdni nije kod kue; ali vrata ca prema unutra njoj od
aji bila su zatvorena inima i izgledalo je da je bar jednom re o delotvornim inima.
Jednom je grupa deaka, uverena da je arobnjak oti ao na Zapadnu obalu da izlei boles
nog magarca gospoe Rune, donela tamo gore gvozdenu ipku i sekiricu, ali na prvi ud
arac sekirice po vratima iznutra dopre urlik gneva i oblak ljubiaste pare. Gospod
in Podbrdni vratio se kui ranije. Deaci pobego e. On nije izlazio i deacima se ni ta ni
je dogodilo, iako su govorili da, dok to ne ujete, ne biste mogli da poverujete k
ako silno, buno, gromoglasno, siktavo, jezivo taj mali debeljko ume da se prodere
.
Tog dana posao u gradu bili su mu tri tuceta sve ih jaja i funta d igerice;
isto tako, zaustavljanje kraj imanja pomorskog kapetana Fogena da obnovi aranje z
a bolji vid namenjeno starevim oima (potpuno beskorisno kada se primeni na sluaj pr
opale mre njae, ali gospodin Podbrdni svejedno je poku avao) i najzad razgovor sa sta
rom tetkicom Guld, udovicom majstora za pravljenje konertina. Prijatelji gospodin

a Podbrdnog uglavnom su bili stari ljudi. Bio je u neprilici sa sna nim mladiima iz
naselja, a devojke su ga se stidele. "Od njega sam nervozna, toliko se sme i", sv
e su govorile, napuenih usana, i uvijale svilene uvojke oko prsta. Re 'nervoza' bi
la je novotarija i njihove majke mrko su odgovarale: "Nervoza tvoj nos, prava re
je blesavost. Gospodin Podbrdni je jedan vrlo ugledan arobnjak!"
Kada je po ao od tetkice Guld, gospodin Podbrdni proe pored kole, koja se to
g dana dr ala na gradskom dobru. Po to niko na ostrvu Satins nije bio pismen, nije b
ilo knjiga iz kojih bi se uilo itanje, niti radnih stolova da se u njih urezuju in
icijali, niti tabli koje bi se brisale, zapravo nije bilo ni kolske zgrade. U ki ni
m danima deca su se skupljala u prostoriji gradskog ambara pa bi im se sve slama
uvukla u pantalone; sunanim danima uiteljica, Palani, vodila ih je gde god joj se
svidi. Danas, okru ena sa tridesetoro zainteresovane dece ispod dvanaest godina i
etrdeset nezainteresovanih ovaca ispod pet godina, uila ih je bitnoj stavki u obr
azovanju: pravilu imena. Gospodin Podbrdni, stidljivo nasme en, zastade da uje i da
pogleda. Palani, bucmasta, slatka dvadesetogodi njakinja, predstavljala je dra esnu
sliku tamo na zimskom suncu, sa ovcama i decom oko sebe, hrastom bez listova na
d sobom, a iza nje bile su dine, more i vedro, bledo nebo. Govorila je ozbiljno,
lica rumenog od vetra i rei. "Vi ve znate pravila imena, deco. Ima ih dva, i ista
su po svim ostrvima sveta. Kako glasi jedno od njih?"
"Nije pristojno pitati ikoga kako mu je ime", povika debeli, ustri deko, a
onda ga prekide devojica koja zavriska: "Nikad ne sme da ka e ime nikome, tako mi ma
ma rekla!"
"Jeste, Suba. Jeste, Popi, du o, nemoj da cii . Tako je. Nikada ne pitate dru
goga za ime. Nikada ne izgovarate svoje. A sada porazmislite o tome naas i onda m
i recite zbog ega zovemo na eg arobnjaka gospodin Podbrdni." Nasme ila se, preko kovrd a
vih glava i vunom obraslih lea, gospodinu Podbrdnom, koji se sav ozari i nervozno
privue sebi torbu sa jajima.
"Zato to ivi ispod brda!" ree polovina dece.
"Ali da li je to njegovo pravo ime?"
"Ne!" ree debeljko, a mala Popi zavriska poput jeke: "Ne!"
"Otkud znate da nije?"
"Zato to je do ao ovamo sasvim sam pa mu niko nije znao pravo ime, prema to
me niko nije mog'o da nam ka e, a on nije mog'o da..."
"Vrlo dobro, Suba. Popi, nemoj da se dere . Tako je. ak ni arobnjak ne mo e da
ka e pravo ime. Kada vi deco zavr ite kolu i proete obred, ostaviete detinjstvo za sob
om i zadr ati samo prava imena, za koja vas niko ne sme pitati i koja nikome ne sm
ete odavati. Zbog ega postoji to pravilo?"
Deca su utala. Ovce su blago blejale. Gospodin Podbrdni odgovori na pitan
je: "Zbog toga to ime jeste stvar", ree on stidljivim, blagim, promuklim glasom, "
a istinsko ime jeste istinska stvar. Izgovoriti ime znai upravljati sa stvari. Je
sam li u pravu, uiteljice?"
Nasme ila se i naklonila, oevidno malo postiena njegovim ue em. A on ustrim kora
om poe prema svom bregu, sti ui jaja uz grudi. Na neki nain, taj minut koji je potro io
na gledanje Palani i dece uinio je da postane jako gladan. On zabravi unutra nja vr
ata iza sebe urnom bajalicom, ali mora da su u njegovim inima postojale pukotina i
li dve, jer ubrzo potom golo predsoblje peine bilo je bogato od mirisa pr enih jaja
i cvree d igerice.
Vetar tog dana duvao je sa zapada, lak i sve , i na njemu u podne u luku S
atinsa doe mali brod, sve poskakujui po talasima. Jo dok je zaobilazio njen isturen
i kraj jedan o trooki deak ga opazi, i budui da je poput svakog deteta na ostrvu zna
o svako jedro i katarku na svih etrdeset brodova ribarske flote, on potra ulicama
viui: "Strani brod, strani brod!" Vrlo retko ostrvo su poseivali brodovi sa nekog o
d podjednako samotnih ostrva Istonih Prostranstava, ili neki avanturama skloni tr
govac sa Arhipelaga. Do trenutka kada se brod na ao uz kej, polovina seljana na la s
e tamo da ga pozdravi, ribari su ga sledili do kue, a kravari, tragai za koljkama i
biljoberi klipsali su zadihano tamo i amo po kamenitim brdima, zaputiv i se prema
luci.
Ali vrata gospodina Podbrdnog ostala su zatvorena.
Na brodu je bio samo jedan ovek. Kada su to rekli starom pomorskom kapeta
nu Fogenu, on navue ekinju sedih obrva nad oi koje nisu videle. "Samo jedna vrsta ov

eka", ree on, "plovi sama Spoljnim Prostranstvima. arobnjak, vra ili mag..."
I tako su seljani bez daha ekali u nadi da bar jednom u ivotu vide maga, j
ednog od monih posveenika u belu magiju sa prenaseljenih, kulama naikanih unutra njih
ostrva Arhipelaga. Bili su razoarani, jer putnik je bio sasvim mlad, zgodan crnob
radi tip koji ih je veselo pozdravio sa broda i skoio na obalu kao to bi to uinio s
vaki mornar radostan to je stigao do luke. Predstavio se kao pomorski trgovac. Al
i kada su rekli pomorskom kapetanu Fogenu da ovaj nosi sa sobom hrastov tap za ho
danje, starac samo klimnu. "Dva arobnjaka u jednom gradu", ree on. "Ravo!" I usta m
u se zatvori e uz kljocaj kao u starog arana.
Budui da stranac nije mogao da im otkrije svoje ime, smesta su mu nadenul
i jedno: Crnobradi. I posvetili su mu mnogo pa nje. Imao je mali, me oviti teret odee
, sandala, pisvijevog perja za ukra avanje ogrtaa, jeftinog tamjana, kamena plovuca,
finih zaina i izvanrednih staklenih perli sa Venveja - uobiajena trgovaka kolekcij
a. Svi sa ostrva Satins do li su da pogledaju, da proaskaju sa putnikom i mo da da ku
pe ne to - "Tek onako, da ga se prisete!" kikotala se tetkica Guld koju je, kao i
sve ene i devojke iz naselja, oaralo ponosito i stasito dr anje Crnobradog. I svi mo
mci vrteli su se oko njega, da uju kako pria o svojim putovanjima na daleka, neobin
a ostrva Prostranstva ili opisuje silna, bogata ostrva Arhipelaga, Unutra nje Staz
e, luke bele od brodova i zlatne krovove Hevnora. Ljudi su rado slu ali te pripove
sti; ali neki meu njima pitali su se zbog ega bi trgovac putovao sam i zami ljeno gl
edali njegov hrastov tap.
Ali sve to vreme gospodin Podbrdni ostajao je ispod brega.
"Ovo je prvo ostrvo koje sam video da nema arobnjaka", ree Crnobradi jedne
veeri tetkici Guld, koja je pozvala njega, svog neaka i Palani kod sebe na oljicu a
ja od site. " ta radite kada vas zaboli zub, ili muzara prestane da daje mleka?"
"Za to, pa imamo gospodina Podbrdnog!" ree starica.
"Koliko god to vredelo", promrmlja njen neak Birt, a onda sav potamne kol
iko se zarumeneo i prosu aj. Birt je bio ribar, krupan, hrabar mladi, krt na reima.
Bio je zaljubljen u uiteljicu, ali najbli e to je dospeo do izjave ljubavi bilo je to
je poklanjao vedra sve ih sku a kuvaru njenog oca.
"Oh, znai imate arobnjaka?" upita Crnobradi. "Da li je on nevidljiv?"
"Ne, samo je veoma stidljiv", ree Palani. "Ovde ste tek nedelju dana, zna
te, a mi ovde viemo toliko malo stranaca..." I ona je malo porumenela, ali nije p
rosula aj.
Crnobradi joj se nasme i. "Onda je znai dobar Satinjanin?"
"Ne", ree tetkica Guld, "ni ta vi e nego vi. Jo jednu oljicu, neko? ovaj put zad
r i aj unutra. Ne, du o moja, do ao je u maleckom brodu, pre etiri godine, jel' toliko b
e e? bilo je to samo dan posle kraja sezone lova na epe, seam se, jer vadili su mre e
tamo preko iz Istonog potoka, a kravar Pondi slomio je nogu ba tog jutra - mora bi
ti pet godina. Ne, etiri. Ne, pet, te godine beli lukac nije nik'o. I tako ti on
dojedri u onoli noj alupi krcatoj do vrha velikim kovezima i kutijama, pa ka e kapetan
u Fogenu, koji tada nije bio slep, iako dovoljno mator, Bog zna, da dvaput ooravi
, 'pria se', ka e on, 'da nemate uop te arobnjaka ni vraa, da vam sluajno ne treba takav
?' 'Jo kako, ako je magija bela!' ka e kapetan, i pre nego to ka e sipa gospon Podbrdni
uselio se u peinu ispod brega, pa je inima izleio od uge maku tetkice Beltove. Iako
je krzno izraslo sivo tamo gde je opalo, a bila je to narand asta maka. Ala je to s
tvorenje posle izgledalo uvrnuto. Crklo je pro le zime u vreme velikih hladnoa. Tet
kicu Beltovu toliko je pogodilo kad je maka uginula, jadno stvorenje, gore nego k
ada joj se ovek udavio na Dugoj Obali, u godini duge sezone lova na haringe, kada
je ovaj ovde neko Birt bio tek bebac u suknjici." Tu Birt ponovo prosu aj, a Crno
bradi se isceri, ali tetkica Guld nastavi neometano i priala je sve do mraka.
Sledeeg dana Crnobradi je si ao do keja, pa se postarao za izvaljenu dasku
u svom brodu za iju popravku mu je izgleda trebalo mnogo vremena; kao i obino uvlai
o je utljive Satinjane u razgovor. "Pa koje je onda plovilo va eg arobnjaka?" pitao
je on. "Ili je on jedan od onih maga koji ga spakuju u orahovu ljusku kada ga ne
koriste?"
"Nee", ree jedan tromi ribar. "Tamo je guri u peinu, pod bregom."
"Odvukao je brod kojim je do ao gore u peinu?"
"Jest. Pravo guri. Ja pomago. Te a neg olovo, ja ta je bila. Do guri puna ve
lkih kutija, a one su do guri pune silnih arolija, ka e on. Te a neg olovo, ja ta je bi

la." I tromi ribar okrenu lea, tromo uzdahnuv i. Neak tetkice Guld, koji je u blizin
i popravljao mre u, di e pogled sa posla i upita sa podjednakim nezanimanjem: "Dal'
biste mo da voleli da upoznate gospon Podbrdnog?"
Crnobradi uzvrati Birtov pogled. Prepredene crne oi jedan dugi trenutak g
ledale su u iskrene plave; onda se Crnobradi nasme i i ree: "Da. Hoe li da me odvede n
a taj breg, Birte?"
"Jesje, kad zavr im sa ovim", ree ribar. I kada je mre a bila zakrpljena, on
i Arhipela anin dado e se ulicama naselja prema visokom zelenom bregu nad njim. Ali
dok su prelazili preko gradskog dobra, Crnobradi ree: "Saekaj as, prijatelju Birte.
Treba da ti ispriam jednu priu, pre nego to se sretnemo sa tvojim arobnjakom."
"Otpriaj", ka e Birt i seda u senku zimzelenog hrasta.
"Ta pria poela je pre stotinu godina, i jo nije gotova - iako e skoro biti,
vrlo skoro... U samom srcu Arhipelaga, tamo gde su ostrva gusta poput muva na me
du, nalazi se ostrvce zvano Pendor. Gospodari Pendora behu moni, u starim danima
rata pre Lige. Rezultati pljake, otmica i porezi slivali su se u Pendor i oni pri
kupi e tamo silno blago, jo pre mnogo godina. A onda, odnegde iz Zapadnih Prostrans
tava, tamo gde se zmajevi legu po ostrvima od lave, jednog dana doe veoma moan zma
j. Ne jedan od onih prekomerno naraslih gu tera kakve vi, narod sa Spoljnih Prostr
anstava, zovete zmajevi, ve ogromno, crno, krilato, mudro, prepredeno udovi te, puno
snage i prefinjenosti, i poput svih ostalih zmajeva zaljubljeno u zlato i drago
kamenje vi e od svega. On je ubio gospodara i njegove vojnike, a narod Pendora po
be e nou u brodovima. Svi su pobegli i ostavili zmaja sklupanog u kulama Pendora. I
tamo je ostao stotinu godina, vukao je ljuskavi trbuh preko smaragda, safira i z
latnika, izlazei jednom u godinu ili dve kada je morao da jede. Napadao je okolna
ostrva u potrazi za hranom. Ti zna
ta zmajevi jedu?"
Birt klimnu i ree apatom: "Device."
"Tako je", ree Crnobradi. "Pa, to se nije moglo trpeti veno, ta pomisao da
sedi na svem tom blagu. I tako, kada je Liga postala jaka, a Arhipelag nije bio
toliko zauzet ratovima i piratstvom, odlueno je da se napadne Pendor, otera zmaj
i uzmu zlato i dragulji za riznicu Lige. Ta Liga uvek bi htela novca. I tako se
ogromna flota sakupila sa pedeset ostrva, a sedam maga stajalo je na provama se
dam najjaih brodova, pa su odjedrili do Pendora... Stigli su tamo. Iskrcali se. N
i ta se nije micalo. Sve kue stajale su prazne, tanjiri po stolovima puni stogodi nje
pra ine. Kosti starog gospodara i njegovih ljudi le ale su na sve strane po dvori tu
zamka i po stepeni tu. A odaje kule zaudarale su na zmaja. Ali nije bilo zmaja. Ni
ti blaga, ni dijamanta veliine makovog zrna, ak ni kuglice srebra... Znajui da se n
e mo e odupreti sedmorici maga, zmaj je pobegao. Pratili su ga i otkrili da je otp
lovio do pustog ostrva na severu, po imenu Udrat; tu su mu sledili trag, i ta su
otkrili? Ponovo kosti. Njegove kosti - zmajeve. Ali nije bilo blaga. Neki arobnja
k, neki neznani arobnjak odnegde, mora da se sukobio sa njim, sasvim sam, i poraz
io ga - a onda utekao sa svim blagom, pravo ispred nosa Lige!"
Ribar je slu ao, pa ljiv i bez ikakvog izraza.
"E sad, to mora da je bio moan arobnjak i prepreden, da najpre ubije zmaja
, a drugo, da pobegne ne ostaviv i traga. Gospodari i magi sa Arhipelaga uop te nisu
mogli da ga prate, niti odakle je do ao, niti kuda se zaputio. Bili su spremni da
odustanu. Bilo je to pro log prolea; ja sam bio na trogodi njem putovanju do Severni
h Prostranstava i vratio sam se otprilike u to vreme. A oni su me zamolili da im
pomognem da nau neznanog arobnjaka. To je bilo pametno od njih. Jer ja ne samo da
sam arobnjak, kao to mislim da su neki od ovda njih klipana naslutili, ve sam takoe i
naslednik gospodara Pendora. To blago je moje. Moje je, i zna da je moje. Te bu
dale iz Lige nisu bile u stanju da ga nau, jer ne pripada njima. Pripada kui Pendo
ra, a veliki smaragd, Inalkil Zelenkamen, poznaje svog gospodara. Pogledaj!" Crn
obradi podi e tap od hrastovine i glasno viknu: "Inalkile!" Vrh tapa zasvetle zeleno
, vilinskim zelenim sjajem, iskriavom izmaglicom boje aprilske trave, a u istom t
renutku tap se na e u ruci arobnjaka, krivio se, ugibao dok nije pokazivao pravo na
padinu brega ispred njih.
"Sjaj nije bio toliko jak, daleko u Hevnoru", mrmljao je Crnobradi, "ali
tap je pokazivao kako treba. Inalkil je odgovarao kada sam ga zvao. Dragulj zna
svog gospodara. A ja znam ko je lopov, i savladau ga. Moan je on arobnjak kada je m
ogao da nadvlada zmaja. Ali ja sam moniji. Hoe li da zna za to, klipane? Zato to mu zna

m ime!"

Kako je glas Crnobradog postajao osorniji, Birt je delovao sve mranije i

mranije, praznije i praznije; ali na to on se tr e, zaklopi usta i upilji se u Arhi
pela anina. "Kako si to... saznao?" upita on vrlo lagano.
Crnobradi se isceri i ne odgovori.
"Crnom magijom?"
"Kako drugaije?"
Birt je prebledeo i nije rekao ni re.
"Ja sam gospodar Pendora, klipane, i imau zlato koje su moji oci izvojeva
li, dragulje koje su moje majke nosile, i Zelenkamen! Jer oni su moji. A sad, mo e
da ispria itavu priu tupanima iz naselja kada pobedim tog arobnjaka i odem. ekaj ovde.
Ili mo e da doe i da gleda , ukoliko se ne pla i . Nikada vi e nee imati priliku da vid
g arobnjaka na vrhuncu moi." Crnobradi se okrete i ne osvrui se poe krupnim koracima
uz breg prema ulazu u peinu.
Veoma lagano, Birt ga je sledio. Na dobrom rastojanju od peine on stade,
sede ispod glogovog stabla, pa je gledao. Arhipela anin se zaustavio; kruta, tamna
figura usamljena na zelenom pregibu brega ispred razjapljenih usta peine, stajao
je savr eno mirno. Odjednom, on zamahne tapom iznad glave, a smaragdni sjaj zablis
ta nad njime dok je vikao: "Kradljive, kradljive blaga pendorskog, istupi!"
Iz unutra njosti peine zauje se lomljava, kao da je ispu tena grnarija, i napol
je izbije mnogo pra ine. Upla en, Birt se uuri. Kada je ponovo digao pogled on vide kak
o Crnobradi jo nepokretno stoji, a na ulazu u peinu, pra njav i ra upan, stajao je gosp
odin Podbrdni. Delovao je sitno i jadno, palevi na nogama bili su mu okrenuti pre
ma unutra kao i obino, kratke, krive noge bile su mu u pripijenim pantalonama i n
ije imao tap - nikada ga nije imao, odjednom pomisli Birt. Gospodin Podbrdni prog
ovori: "Ko si ti?" ree on u kavim, tihim glasom.
"Ja sam gospodar Pendora, lopove, i do ao sam da uzmem svoje blago!"
Na to, gospodin Podbrdni lagano postade rumen, kao to je to uvek inio kada
bi ljudi bili grubi prema njemu. Ali onda postade drugaiji. Postade ut. Kosa mu s
e nakostre i, on ispusti grleni urlik - i bio je uti lav u skoku niz brdo prema Crn
obradom, blistavih belih onjaka.
Ali Crnobradi vi e nije stajao tamo. Gigantski tigar, boje noi i munje, pol
ete da presretne lava...
Lava nestade. Podno peine odjednom je stajao visoki lug stabala, crn na z
imskom suncu. Tigar, zaustaviv i se u pola skoka upravo pre nego to e uleteti u senk
u drvea, planu usred vazduha, preobrazi se u ognjeni jezik koji suknu prema suvim
, crnim granicama...
Ali tamo gde je stajalo drvee nagli vodopad briznu iz padine; luk srebrna
ste, zapenu ane vode zagrmeo je prema vatri. Ali vatre nestade...
Samo na trenutak pred ribarevim zapiljenim oima dizala su se dva brega onaj zeleni, koga je znao, i novi, goli, smei bre uljak spreman da upije hitri vodo
pad. To proe toliko ustro da natera Birta da trepne, a kada je trepnuo on ponovo t
repnu, pa jeknu, jer ono to je sada video bilo je daleko gore. Tamo gde je bio vo
dopad uzdizao se zmaj. Crna krila zamraila su itav breg, eline kand e pru i e se grabljiv
, a sa tamnih, ljuskavih, razjapljenih usana briznu e vatra i para.
Pod udovi nim stvorenjem stajao je Crnobradi i smejao se.
"Poprimi koji god hoe oblik, mali gospodine Podbrdni!" zaikavao je on. "Uve
k ti mogu uzvratiti. Ali ova igra postaje zamorna. elim da pogledam svoje blago,
Inalkila. A sada, veliki zmaju, mali arobnjae, uzmi pravo oblije. Zapovedam ti moima
tvog istinskog imena - Jevode!"
Birt nije mogao da se mrdne, ak ni da trepne. uurio se i zapiljio, hteo to i
li ne. Video je kako se crni zmaj nadnosi u vazduhu iznad Crnobradog. Vide kako
vatra li e poput mnogih jezika iz krlju tavih eljusti, mlaz pare iz crvenih nozdrva.
Vide kako lice crnobradog postaje belo, belo poput krede, a usne uokvirene brado
m tresle su mu se.
"Ime ti je Jevod!"
"Da", ree siloviti, hrapavi, siktavi glas. "Moje pravo ime je Jevod, a mo
je pravo oblije je ovo oblije."
"Ali zmaj je ubijen - na li su zmajeve kosti na ostrvu Udrat..."
"Bio je to drugi zmaj", ree zmaj, a onda se obori poput sokola, ispru enih

kand i. A Birt zatvori oi.

Kada ih je otvorio, nebo je bilo vedro, padina brega prazna, izuzev crve
nkasto-crnkastog uga enog mesta i nekolicine tragova kand i u travi.
Ribar Birt di e se na noge i potra. Pretrao je gradsko dobro terajui ovce lev
o i desno, pa pravo ulicom naselja do kue Palaninog oca. Palani je bila u vrtu i
plevila dragoljube. "Poi sa mnom!" prodahe Birt. Zablenula se u njega. On je dogra
bi za zglavak i odvue za sobom. Malo je cikala, ali se nije opirala. Otrao je sa n
jom pravo do keja, ugurao je u svoju ribarsku alupu, Kraljevnu, razvezao prihvatn
o u e, uzeo vesla i dao se na veslanje poput demona. Poslednje to je ostrvo Satins
videlo od njega i Palani bilo je jedro Kraljevne koje je nestajalo u smeru najbl
i eg ostrva prema zapadu.
Seljani su mislili kako nikada nee prestati da govore o tome kako je Birt
, neak tetkice Guld izgubio razum i odjedrio sa uiteljicom istog onog dana kada je
trgovac Crnobradi nestao bez traga i ostavio za sobom sve perje i inuve. Ali ipak
su prestali da govore o tome, tri dana kasnije. Imali su da govore o drugim stv
arima kada je gospodin Podbrdni najzad izi ao iz svoje peine.
Gospodin Podbrdni zakljuio je da, po to njegovo pravo ime vi e nije tajna, mo e
ba da se okane i preru avanja. Hodanje je bilo mnogo te e od letenja, a osim toga bi
lo je davno, davno kada se poslednji put dobro najeo.
DOBAR TRIP
Ova pria objavljena je u vreme kada su mediji bili prepuni razgovora o dr
ogi, a odgovor na to bio je da sam poku ala da zaradim pare na vruoj temi. To mi je
delovalo sme no, kada se uzme moja nepogre iva nadarenost da proma im sve redom brodo
ve na koje se ukrcavaju ljudi od mode - a takoe i sa take gledi ta injenice da je, na
neki nain, poenta ove priice da Luis ne ide na hemijski trip, ve odlazi tamo na so
pstveni pogon... uz malu pomo svoje prijateljice.
Ali nije to ni pria protiv droge. Moje jedino sna no mi ljenje u vezi sa drog
ama (trava, halucinogeni, alkohol) jeste protiv zabrana, a za obrazovanje. Moram
da priznam da se ljudi koji ire sopstvenu svest ivljenjem, a ne uzimanjem hemikal
ija obino vraaju sa mnogo zanimljivijim izve tajima o tome gde su boravili. Ali i sa
ma sam zavisnik (duvan) i bilo bi ba luckasto kada bih poku avala da nekom pevam hv
alospeve ili ga osuujem zbog sline zavisnosti.

Kada je progutao stvar, znao je da nije trebalo da proguta stvar, znao j

e to za sigurno, znao kao to voza dobro zna kamion koji nalee pravo na njega sa 70
milja na sat: iznenada, iz dubine du e, konano. Grlo mu se zatvorilo, solarni pleks
us zgrio poput morske sase, ali prekasno. Poletelo je niz tunel, mrvuljak mrkog s
latki a, kapljica acida, lopta kiseline, sivonjski smotuljak snage, progrizao je z
a sobom malu, izgorelu stazu u asa itavim putem niz njegov jednjak, kao kad odjedno
m proguta otrovnog pu a. U as je bio ono to ne valja. Pla io se, nije to znao, a sada je
bilo prekasno. Ne smete dozvoliti sebi da se pla ite. Strah sve ufleka i alje onu
manjinu, onu nesrenu manjinu, pravo u dilkarnicu da se gre po uglovima i ne zbore
ni re...
Nema ega da se pla ite izuzev samoga straha.
Da, ser. Da, ser, gospodine Ruzvelte, gospodine.
Prava stvar je opustiti se. Misli lepe misli. Ako ne mo e izbei silovanje...
Gledao je kako Ri Haringer otvara mali smotuljak (precizno ga sainilo i hi
gijenski upakovalo par tipova koji su se provukli kroz srednjo kolski kurs hemije
oprobanom amerikom metodom slobodnog preduzetni tva, razume se, nezakonitom, ali to
nije ni ta neobino u Americi gde je toliko malo toga legalno da ak i beba mo e biti n
ezakonita) i guta malog kiselog pu a sa formalnim i odre itim u ivanjem. Ako ne mo e izbei
silovanje, opusti se i u ivaj. Jednom nedeljno.
Samo, da li je i ta neizbe no izuzev smrti? emu opu tanje, emu u ivanje? Borie se.
Nee ii na lo trip. Borie se protiv droge svesno i odluno, ne u panici ve usredsreeno,
a da vidimo ko e da pobedi. U ovom uglu LSD/alfa, 100 mikrograma, papirni omot, t
ibetanski vihor; a u ovom uglu, dame i gnuspodo, L.S.D./lik. akad, Mr, 166 funti
, cmizdravac iz Sonome, nosi bele gaice, crvene torbice i plave kese ispod oiju. P
u tajte me odavde, pu tajte me odavde! Gong!

Ni ta se nije desilo.
Luis Sidni Dejvid, ovek bez prezimena, jevrejski Kelt, prite njen u svom ug
lu, oprezno se obazre. Sva tri njegova kompanjona delovali su normalno, u i i, mada
izvan doma aja. Nisu imali oreole. D im je le ao na opakom krevetu-sofi i itao Rampart
s, mo da je ma tao da tripuje do Vijetnama, ili do Sakramenta. Ri je delovao apatino,
uvek je delovao apatino, ak i kada se u parku servirao besplatni ruak, a Aleks u tima
vao gitaru. Beskrajno zadovoljstvo akorda. Srebrna struna, gorda. Sursum corda.
Kad ve eka gitaru sa sobom, za to nije nauio da ne to i odsvira? Ne. Nerviranje je znak
gubitka samokontrole: potisni ga. Potisni sve. Cenzura, cenzura. Borite se, momc
i, borite!
Luis ustaje, uz zadovoljstvo primeuje spretnu lakou svojih reakcija i savr e
nost oseaja za ravnote u, i sipa a u vode na opakom lavabou. Dlaice iz brade, ispljunut
i kolgejt, ra i ostaci rotkvica, gre ni lavabo. Lavabo mali, al' je zato moj. Zbog e
ga je iveo u toj rupi? Zbog ega je pozvao D ima, Ria i Aleksa da dou i tu podele sa nj
im svoje kocke eera? Bila je dovoljno va ljiva i bez toga da bude pu ionica opijuma. U
skoro e biti pretrpana nepokretnim telima, oi e ispadati poput klikera i kotrljati
se ispod kreveta da se pridru e pra ini i op toj propasti narogu enim tamo. Luis odnese a u
vode do prozora, popi polovinu i poe blago da sipa ostatak oko korenova drvca ma
sline u krpljenoj saksiji od deset centi. "Da te astim piem", ree on, izbliza zagle
dan u drvo.
Bilo je visoko pet ina, ali je veoma liilo na deblo masline, vornovato i vr
eme no. Bonsai. Banzai! Ali gde je satori? Gde je smisao, obogaenje, svi oblici, bo
je i znaenja, pojaanje percepcije stvarnosti? Koliko treba toj prokletoj stvari da
proradi? Pred njim je poivalo stablo masline. Ni ta manje, niti vi e. Nepojaano, bezn
aajno. Ljudi viu mir, mir, ali mira nema. Nema dovoljno stabala masline da ih svi
obilaze, usled eksplozije populacije ljudske vrste. Da li je to bila Percepcija?
Ne, svaki nedrogirani buoglavac mogao bi to da pojmi. O doi, otrove, zatruj me. D
oi, halucinacijo, doi, tako da mogu da se borim protiv tebe, da te odbijam, poriem
te, izgubim bitku i poludim, nemo.
Kao Izobel.
Zbog toga je iveo u toj rupi, i zbog toga je pozvao ovamo D ima, Ria i Aleks
a, zbog toga je po ao na trip sa njima, turistiko krstarenje, praznik u slikovitom
starom Edginu. Poku avao je da pristigne enu. Ono najte e kad posmatra sopstvenu enu ka
ko ludi jeste to ne mo e sa njom. Ona koraa dalje i dalje, ne osvre se, dugi put u utan
je. Lira ostaje nema, a i psihijatri su la ovi. Ostaje iza staklenog zida svoje nor
malnosti poput nekog na aerodromu to posmatra survavanje. Vie : "Izobel!" Ni ta nije ul
a. Avion se sru io u ti ini. Nije mogla da uje kako joj doziva ime. Niti je mogla da
mu govori. Sada su zidovi koji su ga razdvajali od nje bili od gline, vrlo vrsti,
a on je mogao da ini ta ga je volja sa sopstvenom staklenom ba tom normalnosti. Da
baca kamenje. Baca alfu. Cangr, tras.
LSD/alfa nee te oterati u ludilo, razume se. ak ti i ne razdre i hromozome.
Naprosto otvara vrata prema vi oj stvarnosti. Isto tako i shizofrenija, pretpostav
ljao je, ali nevolja sa njom je da nisi mogao da govori , nisi mogao da op ti , nisi m
ogao da ka e
ta.
D im spusti Ramparts. Sedeo je dostojanstveno i duboko udisao. Ima on da s
e snae sa stvarno u kako valja, kao lama, ovee. Bio je pravi vernik i ivot mu je sada b
io usredsreen na iskustvo sa LSD/a-om kao to se verski mistik usredsredi na mistinu
disciplinu. Samo, mo e li da se tako dr i jednom nedeljno godinama? U tridesetoj? etrd
eset drugoj? ezdeset treoj? To je stra na monotonija i odbojnost prema ivotu; bie ti p
otreban manastir. Jutrenje, none, veernja, ti ina, okolo zidovi, veliki, vrsti zidov
i od cigle. Da zadr e napolju ni u stvarnost.
Hajde, halucinogene, prei na stvar. Halucinogeneri i, halucinogenizuj. Razb
ij stakleni zid. Povedi me na trip tamo kuda mi je ena oti la. Nestala osoba, stara
22 godine, vis. 5 st. 3 pal, te . 105 fnt, kosa smea, rasa ljudska, pol enski. Nika
da nije bila brz hoda. Odvedi me tamo kuda je oti la... Ne.
Sam u otii tamo, ree Luis Sidni Dejvid. Dovr io je izlivanje vode u tankim ml
azevima oko korenja stabalca masline i podigao pogled, zagledao se kroz prozor.
A tamo, kroz zamrljano staklo, video se Maunt Hud, udaljen etrdeset milja, visok
dve milje, vulkanska kupa obdarena dostojanstvenom simetrijom tipinom za vulkansk
e kupe, neaktivan ali ne slu beno uga en, pun snenih vatri i okru en sopstvenom atmosf

erom i klimom drugaijom nego ona na manjim visinama: sneg i prozrana svetlost. Zbo
g toga je iveo u ovoj rupi. Jer kad pogledate kroz njen prozor, onda vidite vi u st
varnost. Vi u za jedanaest hiljada stopa.
"Neka sam proklet", ree Luis glasno, oseajui da je bio na ivici i granici s
poznaje neega zaista bitnog. Ali taj oseaj imao je prilino esto, bez hemijske pomoi.
U meuvremenu, bila je tu planina.
Mnogo prljav tine, autoputeva i monta nih uredskih zgrada, oblakodera, zone
katastrofe od gradili ta i neonski slonovi to peru neonska kola takastim pljuskovima
neona prostirali su se izmeu njega i planine, a osnovica joj je bila skrivena sk
upa sa padinama u bledi smog, tako da je vrh lebdeo.
Luis oseti sna an poriv da zaplae i glasno izgovori enino ime. Potisnuo je t
aj poriv, kao to je inio ve tri meseca, jo od maja, kada ju je odveo u sanatorijum,
posle meseci utanja. U januaru, pre nego to je utanje poelo, mnogo je plakala, nekim
danima po itav dan, a on je poeo da se u asava od suza. Najpre suze, zatim utanje. N
i ta dobro. O Bo e, izbavi me odavde! Luis popusti, prestade da se bori protiv nedod
irljivog neprijatelja i poe da preklinje da bude osloboen. Ubeivao je drogu u svom
krvotoku da deluje, da uini ne to, da mu dopusti da se zaplae, da vidi boje, da poma
hnita, bilo ta.
Ni ta se nije dogaalo.
Dovr io je izlivanje vode u tankim mlazevima oko korenja maslinovog stabal
ca i digao pogled po sobi. Bila je vla na, ali prostrana, i imala je dobar vidik p
rema Maunt Hudu, a vedrim danima i prema umnjakom vrhu Maunt Adamsa. Ali ovde se
ni ta nije moglo dogoditi. Ovo je bila ekaonica. On podi e mantil sa slomljene stolic
e i izie.
Bio je to dobar mantil, postava od jagnjee vune, kapuljaa i tome slino; nje
gova sestra i majka udru ile su se da mu ga dobave za Bo i, naterav i ga da se osea kao
R. R. Raskoljnikov. Ali danas nije nameravao da ubija matore zelena ice. ak ni da i
spipava teren. Na stepenicama obi ao je molere i zidare sa merdevinama i kofama, n
jih trojicu, i li su da mu srede sobu, ljudi miroljubivih lica, sve ih pogleda u etrd
esetim i pedesetim godinama. Jadni kopilani, ta li e da rade sa lavaboom? sa tri a
lfike, Riom, D imom i Aleksom, koji se nektarom hrane i ispijaju mleko raja? sa nje
govim bele kama o LeNotru, Olmstedu i Meklarenu, sa njegovih etrnaest funti fotogra
fija japanske domae arhitekture, njegovim Sabranim delima Teodora Sterd ena uvezani
m u senzacionalni karton, nedovr eno platno 8 x 10 stopa sa prikazom iznurenog akt
a slikareve prijateljice ija je rent-a-kar kompanija kaila njegove slike, Aleksovo
m gitarom, maslinovim drvcem, pra inom i onim jabuicama ispod kreveta? To je bio nji
hov problem. On sie niz stepenice kue sa stanovima za izdavanje koje su se oseale n
a matorog maora i u kako mu pe ake izme srano trupkaju. Oseao je kao da se sve to ve d
lo nekada ranije.
Bilo mu je potrebno dugo da izie iz grada. Budui da je javni saobraaj bio z
abranjen za ljude u njegovom stanju, razume se, nije mogao da uzme gre amski autob
us koji bi mu u tedeo mnogo vremena, jer bi ga proveo kroz predgraa i na pola puta
do tamo. Ali imao je na raspolaganju more vremena. Letnje vee ostae svetlo; na to
je mogao da rauna. Milosrdni i slatki po svojoj du ini su sumraci na geografskoj iri
ni na pola puta izmeu ekvatora i pola: nema tropskih monotonija, nema arktikih aps
oluta, ve zime dugih senki i leta dugih sutona: gradacije i prilagoavanja blistavi
la, oslabljenja jasnoe, prefinjenosti i ugodnosti svetlosti. Deca su jurcala po z
elenim parkovima Portlanda i niz duge bone ulice, sva zajedno uesnici jedne jedine
velike igre po itavom gradu, igre mladosti. Tek tu i tamo po koje dete i lo je sam
o, igralo se usamljenosti, za vee uloge. Neka deca roeni su kockari. Parad otpadaka
u tala je po slivnicima kada bi ga, tu i tamo, pokrenuo vrui vetar. Iz daljine, izn
ad grada uo se silni, turobni zvuk, kao da lavovi riu po kavezima, hodaju, ibaju zl
atne bokove repovima sa zlatnom kiankom i riu, riu. Sunce je za lo, negde na zapadu i
znad krovova, ali ne za planinu koja je i dalje plamtela belom vatrom daleko i u
visini. Kada je Luis napustio grad i po ao kroz prijatni predeo, brdovit i sa dob
ro odr avanim farmama, vetar poe da miri e na vla nu zemlju, sve e, slo eno, kao to e sve
niti kako no napreduje; pored Sandija bila je tmina pod velikom, sve gu om umom na pa
dinama koje su postajale okomitije. Ali imao je more vremena. Nad njim i ispred
njega vrh je stajao beo, slaba no zabojen kajsijom na suncu. Dok se peo dugim, str
mim putem, ponovo i zatim ponovo izbijao je iz mranih uma u zalive ute prozranosti.

Nastavio je dok se nije na ao nad umom i nad tminom, u visinama gde je bilo samo sn
egova i kamena, vazduha i prostrane, bistre, trajne svetlosti.
Ali bio je sam.
To nije bilo u redu. Nije bio sam kada se to dogodilo. Trebalo je da se
sretne sa - bio je sa - gde?
Nema skija, nema krplji, ak ni unutra nje gume. Da sam ja ne to zadu en za ovaj
predeo, Bo e, napravio bih tu jednu stazu. rtvovanje velianstvenosti radi pogodnost
i? Ali samo jednu stazicu. Nikakva teta. Tek mala pukotina u zvonu slobode. Samo
malo curkanje u brani, fitilj na bombi, crv u mozgu. O, luda moja devojice, moja
zanemela ljubavi, eno moja koju sam prodao u ludnicu jer nisi htela da uje kad govo
rim, Izobel, doi, spasi me od sebe! Peo sam se za tobom preko svih staza i sada s
tojim ovde sam: vi e nemam kuda.
Dnevna svetlost zamre i belina snega zamuti se. Na istoku, iznad beskraj
nih mranih venaca, uma i bledih jezera okru enih bregovima, sjao je Saturn, blistav
i saturnovski naburen.
Luis nije znao gde se nalazi koliba; negde na granici ume, ali ve je bio i
znad granice ume. Nee silaziti. U visine, u visine. Excelsior! Mladi koji je sred s
nega i leda nosio steg sa sledeim neobinim ispisom: U POMO U POMO JA SAM ZAROBLJENIK
VI E STVARNOSTI. Peo se padinama neispetim, nezae ljanim, i dok se peo plakao je. Su
ze su mu gmizale niz lice dok je gmizao uz planinsko lice.
Veoma visoka mesta su jeziva, samotna u sutonu.
Svetlost vi e nije ostajala sa njim. Vi e nije imao more vremena. Vreme mu j
e isteklo. Zvezde izio e i gledale su ga oi u oi preko provalije tmine kad god bi skr
enuo pogled sa ogromne, bele, podignute ravnice, vi e ravni na koju se peo. Sa obe
njegove strane bila je provalija sa po par zvezda unutra. Ali sneg je zadr avao s
opstvenu hladnu svetlost, a on je nastavljao da se penje. Prisetio se staze kada
je nai ao na nju, Bog, dr ava ili on sam ipak je stavio stazu na planinu. Skrenuo j
e desno i ispalo je levaki. Okrenuo se levo i ukopao u mestu. Nije znao kuda da k
rene, drhtav od hladnoe i straha on glasno krikne smrtno belom vrhu nad sobom i c
rnom mestu izmeu zvezda ime svoje ene: "Izobel!"
Do la je stazom iz tame. "Poela sam da se brinem za tebe, Luise."
"Oti ao sam dalje nego to sam nameravao", ree Luis.
"Ovde gore toliko dugo ostaje svetlo da nekako pomisli da e tako do venosti
..."
"Tako je. Izvini to sam te zabrinuo."
"Oh, nisam bila zabrinuta. Zna ve. Usamljena. Pomislila sam da te je mo da n
oga usporila. Je li bilo dobro pe aenje?"
"Spektakularno."
"Povedi me sutra sa sobom."
"Zar ne u iva u skijanju?"
Zavrtela je glavom. "Ne bez tebe", promrmljala je, postienog lica. Krenul
i su nalevo niz stazu, ne prebrzo. Luis je jo lako hramao zbog istegnutog mi ia koji
ga je skinuo sa skija poslednja dva dana, a bilo je mrano i nije bilo razloga za
urbu. Dr ali su se za ruke. Sneg, svetlost zvezda, mir. Vatra pod nogama, tmina ok
olo; pred njima, svetlost ognji ta, pivo, krevet. Sve u svoje vreme. Neki, roeni ko
ckari, uvek e birati da ive na padini vulkana.
"Kada sam bila u sanatorijumu", ree Izobel i zastade, tako da je i on sta
o i vi e se nije uo ak ni zvuk njihovih izama po suvom snegu, ba nikakav zvuk osim mek
og zvuka njenog glasa, "sanjala sam ne to kao ovo. Stra no kao ovo. Bio je to... naj
bitniji san koji sam imala. Pa ipak, ne mogu da ga se prisetim jasno - nikada to
nisam bila u stanju, ak ni na terapiji. Ali bilo je poput ovoga. Ova ti ina. Oseaj
da si u visini. Ti ina iznad svega... iznad svega. Bilo je toliko tiho da bi, da s
am ne to rekla, i ti mogao to da uje . Znala sam to. Bila sam sigurna. I u snu mislim
da sam ti izgovorila ime i ti si mogao da me uje - odgovorio si mi..."
"Reci mi ime", pro apta on.
Okrenula se i pogledala ga. Nije bilo ni uma na planini ili izmeu zvezda.
Ona mu izgovori ime.
On odvrati rekav i njeno, a onda je zagrli; oboje su drhtali.
"Hladno je, hladno je, moramo da siemo."
Nastavili su, po svom zategnutom u etu izmeu spolja njih i unutra njih ognjeva.

"Vidi onu ogromnu zvezdu."

"Planetu. Saturn - Otac vreme."
"Pojeo je sopstvenu decu, zar ne", promrmlja ona, upijajui mu se u ruku.
"Svu osim jednog", odgovori Luis. Niz dugu, jasnu padinu pred sobom sada
su u sivoj svetlosti zvezda videli masiv gornje kolibe, kule ski-lifta nejasne
i tanu ne i dugi potez nani e kablova.
Ruke su mu bile hladne i on skinu naas rukavice da pljesne jednom o drugu
, ali bilo je to te ko uiniti zbog a e vode koju je dr ao. Dovr io je izlivanje vode u mal
im mlazevima oko korenja stabalca masline i spustio a u pokraj krpljene saksije. Al
i ne to mu je jo ostalo u ruci, smotano na dlanu poput pu kice za srednjo kolski zavr ni
ispit iz francuskog, que je fusse, que tu fussses, qu'il ft, mala i ulepljena zno
jem. Otvorio je aku i prouavao stvar izvesno vreme. Poruka. Od koga, za koga? Iz g
roba, za matericu. Mali smotuljak, zalepljen, sa 100 mg LSD/a na eeru.
Zalepljen?
Prisetio se, sasvim precizno i sve po redu, kako ga je otvorio, progutao
stvar, seao se njenog ukusa. Seao se sa istom takvom precizno u i po redu i gde je b
io od tada i znao je da jo nije bio tamo.
On prie D imu koji je upravo izdisao dah koga je uvlaio kada je Luis poeo da
zaliva stabalce masline. Spretno i blago Luis gurnu smotuljak u d ep D imovog mantil
a.
"Nee sa nama?" upita D im i nasme i se blagim osmehom.
Luis zavrte glavom. "Utronjao se." Bilo je te ko objasniti da se ve vratio
sa tripa koji nije napravio. Osim toga, D im ga ne bi uo. Bio je tamo gde ljudi ne u
ju i ne umeju da odgovore, ograen sa svih strana.
"Srean trip", ree Luis.
On uze ki ni mantil (mrljavi puplin, bez postave od ovije ko e, dr ' se, ekaj) i
sie niz stepenice, pa do ulice. Leto se okonavalo, godi nje doba menjalo. Padala je
ki a, ali jo nije bilo mrano, a gradski vetar duvao je u sna nim, sve im naletima koji
su mirisali na vla nu zemlju, ume i no.
STVARI
Dejmon Najt, 'editor mirabilis', najpre je publikovao ovu priu u jednoj s
vesci 'Orbite', pod naslovom 'Kraj'. Ne seam se kako smo do li do toga, ali podozre
vam da je pomislio da 'Stvari' previ e zvue poput neega to vidite na televiziji u jed
an posle ponoi, sa ljubiastim pipcima. Ali vratila sam im se jer - bar posle itanja
tog psihomita - on daje onaj pravi naglasak. Stvari koje upotrebljava ; stvari ko
je poseduje i kojima si posednut; stvari kojima gradi - cigle, rei. Njima gradi kue,
gradove i nasipe. Ali graevine se ru e, nasipi te ne mogu prevesti itavim putem. Pos
toji izvestan bezdan, provalija, poslednji korak koji se mora napraviti.
Stajao je na obali mora zagledan preko duge linije pene tamo daleko gde
su se Ostrva uzdizala ili tek nasluivala. Tamo, ree on moru, tamo poiva moje kralje
vstvo. More njemu ree ono to more govori svakome. Dok mu se vee primicalo iza lea pr
eko vode, linija pene bledela je, a vetar zamirao, a vrlo daleko sjala je mo da zv
ezda, mo da svetiljka ili njegova elja za svetiljkom.
Uspeo se ponovo ulicama grada u kasni suton. Trgovine i kolibe njegovih
suseda sada su delovale prazno, ra i eno, pospremljeno, zapakovano u pripremi za kraj.
Veina ljudi bila je na Narikanju u Dvorani Visova ili dole u poljima sa Mahnitim
a. Ali Lif nije bio u stanju da ra isti i pospremi; njegova roba i vlasni tvo bili su
prete ki da ih baci, pretvrdi da ih slomi, prehladni da ih spali. Samo vekovi su
ih mogli razoriti. Gde god bili nagomilani, ispu teni ili baeni, obrazovali su ono t
o je moglo biti, ili je izgledalo kao da jeste, ili bi jo moglo biti, grad. I zat
o nije ni poku ao da se otarasi svojih stvari. Dvori te mu je i dalje bilo nagomilan
o i pretrpano ciglama, hiljadama i hiljadama cigala koje je sam izradio. Pe cigla
ne stajala je hladna, ali spremna; burad gline, suvog materijala za malter i krea
, vedra sa obranicama, kolica i mistrije njegove struke, sve je bilo tu. Jedan p
rikan sa Staze Pisara pitao je uz prezriv sme ak: hoe da sagradi zid od cigle, pa da
se sakrije iza kada kraj doe, ovee?
Drugi sused na putu gore prema Dvorani Visova jedno vreme piljio je u te

nizove, gomile, tovare i hrpe valjano oblikovanih, valjano ispeenih cigala, blag
o crvenkasto zlatnih u zlatu popodnevnog sunca i najzad uzdahnuo sa njihovom te in
om na srcu: stvari, stvari! Otresi se stvari, Life, te te ine koja te vue nani e! Poi
s nama iznad sveta kome doe kraj!
Lif je podigao ciglu sa hrpe, stavio je na mesto u nizu i postieno se nas
me io. Kada su svi pro li, nije ni oti ao do Dvorane niti je pomagao pri uni tavanju pol
ja i ubijanju ivotinja, ve je si ao do pla e, kraja sveta koji je do ao do kraja, iza ko
ga se pru ala samo voda. Sada, ponovo u kui u svom ciglarskom dvori tu, sa mirisom so
li u odei i lica vrelog od morskog vetra, i dalje nije oseao ni smeh i ru ilako oajanj
e Mahnitih, niti vrtoglavo i narikako oajanje posveenika Visova; oseao je prazninu;
oseao je glad. Bio je te ak oveuljak i morski vetar na ivici sveta duvao je na njega i
tave veeri ne pokrenuv i ga nimalo.
Hej, Life! ree udovica sa Staze Tkalja, koja mu se ukr tala sa ulicom par k
ua ni e, - videh kako sti e ulicom, a nigde ni ive du e jo od zalaska sunca, a sve je mra
je i ti e nego... Nije rekla od ega je grad bio ti i, ve je nastavila: jesi li veerao?
Upravo sam se spremala da izvadim peenje iz pei, a malecki i ja nikako neemo moi da
pojedemo sve meso pre nego to kraj doe, u to nema sumnje, a mrzim da vidim kako se
dobro meso baca.
Pa, mnogo vam hvala, ka e Lif i ponovo navlai kaput; i idu zajedno Stazom Z
idara do Staze Tkalja, po mraku i kroz vetar to bri e ulicama sa mora. U udoviinoj k
ui osvetljenoj svetiljskom, Lif se igrao sa bebom, poslednjom roenom u gradu, mali
m, debelim dekom koji je tek uio da stoji. Lif ga je podigao, a ovaj se nasmejao i
preturio na lea, dok je udovica postavljala hleb i vrue meso na sto od gusto ispl
etene trske. Seli su da jedu, ak i beba, koja se dala na posao sa etiri zuba na tv
rdoj kori hleba. - Kako to da nisi u Dvorani ili na poljima? pitao je Lif, a udo
vica odvrati, kao da je takav odgovor u njenim oima dovoljan: Oh, imam bebu.
Lif se obazre po kuici koju je sagradio njen mu , jedan od Lifovih polagaa c
igli. - Ba je dobro, ree on. Nisam okusio meso jo od nekog doba pro le godine.
Znam, znam! Kue se vi e ne grade.
Nijedna, ree on. Nijedan zid, ni koko arnik, nema ak ni popravki. Ali tvoje
tkanje, to se jo tra i?
Da; ima ih koji ele novu odeu do samog kraja. Ovo meso kupila sam od Mahni
tih koji su poklali itavo stado mog gospodara, a platila sam novcem dobijenim za
pare finog platna istkanog za haljinu gospodareve kerke koju bi ova htela da nosi
na kraju! Udovica ispusti mali, prezrivi, sa aljivi frktaj i nastavi: ali sada vi e
nema lana i jedva da je preostalo ne to vune. Nema vi e ta da se prede, niti da se pl
ete. Polja su spaljena, a stada pobijena.
Da, ree Lif dok je jeo dobro peenje. Rava vremena, ree on, najgora vremena.
A sada, nastavi udovica, odakle e da dolazi hleb kada su polja spaljena?
A voda, sada kada truju bunare? Zvuim kao Narikai tamo gore, zar ne? Poslu i se, Lif
e. Prolena jagnjetina je najlep e meso na svetu, moj ovek uvek je tako govorio, sve
dok ne bi do la jesen, a onda je govorio da je svinjsko peenje najlep e meso na svetu
. Hajde, odseci valjano pare...
Te noi, u svojoj kolibi pored ciglane, Lif je sanjao. Obino je spavao mirn
o poput samih cigala, ali te noi lutao je i plutao itave noi i stigao je do Ostrva,
a kada se probudio, ona vi e nisu bila pusta elja i nagaanje: poput zvezde dok se d
nevno svetlo smrauje, znao ih je. Ali ta ga je, u snu, prenelo preko vode? Nije le
teo, nije koraao, nije zaronio pod vodu poput ribe; pa ipak, pre ao je sivozelene r
avnice i vetrom pokretane bre uljke mora do Ostrva, uo je kako ga glasovi dozivaju
i video je svetlosti gradova.
Dao se na razmi ljanje kako ovek mo e da pree vodu. Pomislio je na to kako tra
va plovi u potoku i video kako bi ovek mogao da napravi neku vrstu prostirke od p
letene trske, pa da le i na njoj i odguruje se rukama: ali prostrane tr are jo su se p
u ile tamo pored potoka, a sve gomile vrbovog prua kod korpara su spaljene. Na Ostr
vima svoga sna video je trsku ili travu visoku pola stotine stopa, sa smeim stabl
jikama debljim nego to mogu ruke da mu obujme i svetom zelenog li a pru enim prema sun
cu sa hiljada izdignutih granica. Na tim stabljikama ovek bi mogao prei more. Ali t
akve biljke ne rastu u njegovoj zemlji, niti su ikada rasle; iako je u Dvorani V
isova postojala dr ka noa napravljena od mrane, smee materije za koju se govorilo da
potie od biljke koja raste u nekoj drugoj zemlji, a zove se drvo. Ali nije mogao

da pree urlajue more na dr ci no a.

Podmazane ko e mo da bi plutale; ali tavioci su bili besposleni ve nedeljama,
nije bilo ko a na prodaju. Mogao bi da prestane da poku ava da pronae pomo. Tog belog,
vetrovitog jutra odneo je vedro za cigle i odgurao najvea kolica do pla e i polo io
ih u mirnu vodu lagune. Zaista su plutali, duboko uronjeni, ali kada bi na njih
polo io makar i te inu jedne ake prevrnuli bi se, napunili vodom, potonuli. Bili su p
revi e laki, pomislio je.
Vratio se uz liticu, pa kroz ulice, napunio kolica beskorisnim dobro nap
ravljenim ciglama i odgurao te ki teret dole. Budui da se toliko malo dece raalo tih
poslednjih godina, nije bilo radoznale mlade i oko njega koja bi zapitkivala ta ra
di, iako su ga jedan ili dvojica Mahnitih, mamurni od sinone svetkovine uni tenja,
pogledali ispod oka sa mranih pragova preko blistavila vazduha. itav dan nosio je
dole cigle i materijal za malter, a sledeeg dana, iako nije ponovo sanjao, poeo je
da pola e cigle tamo do olujne pla e marta, gde je pri ruci bilo mnogo ki nice i pesk
a da mu stegnu cement. Gradio je malu kupolu od cigle, okrenutu naopake, zaobljen
u, sa iljatim krajevima poput ribe, sve od jednog jedinog niza cigli vrlo promuurn
o polaganih u spiralu. Ukoliko olja ili vedrica puna vazduha plove, za to ne bi i k
upola od cigle? A bila bi jaka. Ali kada se malter stegao i kada je, napregav i iro
ka plea, prevrnuo kupolu i odgurao je u penu obalskih talasa, ova se sve dublje i
dublje zarivala u mokri pesak, zavlaila se u dubinu poput prilepka ili pe ane krabe
. Talasi su je napunili, i ponovo napunili kada ju je izvrnuo da se isprazni i n
ajzad obalski talas zelenih ramena zahvati je belim, povlaeim zamahom unazad, prev
rnu, razbi na pojedinane cigle i potopi ih u nemirni, raskva eni pesak. Lif je samo
stajao, mokar sve do vrata, bri ui slani vodeni prah iz oiju. Prema zapadu nije se
pru alo ni ta izuzev talasa koji su se razbijali i ki nih oblaka. Ali bila su tamo. Po
znavao ih je, sa travama deset puta vi im od oveka, divljim zlatnim poljima po koji
ma grabulja vetar sa mora, belim gradovima, brdima belih vrhova iznad mora; i gl
asovima dozivanja pastira na bregovima.
Graditelj sam, ne pluta, ree Lif kada je sa svih strana sagledao sopstvenu
glupost. Pa je tvrdoglavo izi ao iz vode i uz stazu na litici i po ki nim ulicama d
a dogura nova kolica cigli.
Prvi put posle nedelju dana osloboen budalastog sna o plivanju, on primet
i da Ulica ko arska deluje napu teno. tavionica je bila zasuta otpacima i prazna. Rad
nje zanatlija poivale su poput niza malih, crnih, razjapljenih usta, a prozori sp
avaih soba nad njima bili su slepi. Na kraju staze stari obuar spaljivao je, uz gr
ozan zadah, hrpicu novih, neno enih cipela. Pored njega ekao je magarac, osedlan, s
tri ui u ima na smrdljivi dim.
Lif produ i i napuni kolica ciglama. Ovaj put, dok ih je kotrljao dole, od
upirui se potezanju kolica na strmim ulicama, zamahujui svom snagom pleima ne bi li
odr ao ravnote u njihovog kretanja na zavojitoj stazi na litici na putu prema pla i,
sledilo ga je par ljudi iz grada. Jo dvojica ili trojica sa Staze Pisara sledili
su njih, kao i nekoliko drugih sa ulica oko tr nice, tako da se do trenutka kada s
e ispravio, dok mu je morska pena u tala na golim, crnim stopalima, znoja hladnog n
a licu, mala gomila nanizala du dubokog jednostrukog traga njegovih kolica na pes
ku. Imali su udno, neute no dr anje Mahnitih. Lif nije obraao pa nju na njih, iako je bi
o svestan da je udovica sa Staze Tkalja na litici i da gleda upla enog lica.
Odgurao je kolica u more dok mu voda nije bila do prsa, izruio cigle i iz
leteo skupa sa velikim talasom, kloparavih kolica punih pene.
Neki Mahniti ve su se razilazili po pla i. Visoki tip iz grupe sa Staze Pis
ara lenjo mu prie i ree uz osmejak: za to ih ne baca sa vrha litice, ovee?
Onda bi samo pale na pesak, ree Lif.
A ti eli da ih potopi . Vrlo dobro. Zna , meu nama je bilo nekih koji su mislil
i da gradi ne to ovde dole! Nameravali su da te pretvore u cement. Samo ti dr i te ci
gle na mokrom i hladnom, ovee.
Isceren, pisar od eta, a Lif poe uz liticu po novi tovar.
Doi na veeru, Life, ree udovica sa vrha litice zabrinutim glasom; bebu je p
rivila uz sebe da je za titi od vetra.
Hou, ree on. Doneu veknu hleba; ostavio sam na stranu par komada pre nego to
su pekari oti li. Nasme io se, ali ona nije. Dok su se zajedno peli ulicama, ona up
ita: da li baca svoje cigle u more, Life?

On se od srca nasmeja i odgovori da.

Izraz njenog lica mogao je predstavljati olak anje, a mogao je predstavlja
ti i tugu; ali tokom veere u njenoj kui osvetljenoj svetiljkom bila je tiha i laka
kao uvek, pa su pojeli sir i ustajali hleb u dobrom raspolo enju.
Sledeeg dana nastavio je da nosi cigle, tovar za tovarom, a ako su ga Mah
niti posmatrali, mislili su da je zauzet njihovom sopstvenom vrstom posla. Pla a s
e postepeno spu tala prema dubinama, tako da je mogao da nastavi gradnju, a da nik
ada ne radi nad vodom. Poeo je tokom oseke, tako da mu delo nikada ne bi bilo otk
riveno. Tokom plime bilo je te ko bacati cigle i poku avati reanje u grubom nizu dok
mu je itavo more vrelo u lice i grmelo nad glavom, ali je svejedno nastavljao. Pr
edvee je doneo duge gvozdene ipke i osigurao ono to je sagradio, jer je bona struja
te ila da mu potkopa nasip nekih osam stopa od poetka. Osigurao se da ak i vrhovi ipk
i budu pod vodom u vreme oseke, tako da nijedan Mahniti ne posumnja da se stvara
ispunjenje. Par starijih ljudi prilikom silaska sa narikanja u Dvorani Visova p
roe pored njega dok je zveketao i kloparao praznim kolicima kamenitim ulicama po
sutonu, pa mu se ozbiljno nasme i e. Dobro je osloboditi se stvari, ree jedan od njih
, a drugi se nasme i.
Sledeeg dana, iako jo nije ponovo sanjao o Ostrvima, Lif nastavi gradnju n
asipa. Pesak se sve strmije spu tao kako je napredovao. Sada mu je metoda bila da
stoji na poslednjem sagraenom delu i da odatle prevrne pa ljivo natovarena kolica,
a onda da se i sam otisne i da na posao, teturav i dahtav, da se podi e i ponovo z
aranja ne bi li izravnao i namestio cigle izmeu prethodno postavljenih ipki; a ond
a ponovo gore, preko sivog peska, uz liticu i tres-bang po tihim ulicama po novi
tovar.
U neko doba te nedelje udovica ree kada je do la do njega u dvori te ciglane:
daj da ih bacam sa litice za tebe, u tedee ti jedan deo puta.
Te ko je tovariti kolica, ree on.
Oh, dobro, ree ona.
U redu, dok ti tako hoe . Ali cigle su te ki kopilani. Ne poku avaj da nosi prev
i e. Dau ti mala kolica. A ovaj pacovi ovde mo e da sedne na tovar da se provoza.
I tako mu je pomagala da nastavlja tokom dana srebrnastog vremena, izjut
ra magla, bistro more i vedro nebo itavog popodneva, korov po pukotinama litice j
e cvetao; nije preostalo ni ta drugo to bi cvetalo. Nasip se sada pru ao mnogo jardi
od obale i Lif je morao da naui ve tinu za koju nije znao da ju je iko nauio, izuzev
riba. Umeo je da plovi i da se kree po vodi ili pod njom, u samom moru, a da ne
dodiruje rukama ili nogama vrstu zemlju.
Nikada nije uo da ovek to ume da radi; ali nije mnogo razmi ljao o tome, jer
je bio toliko zauzet sa ciglama, po itav dan na vazduh i iz njega, u vodu i iz n
je, uz penu, mehurove vazduha okru enog vodom i vode okru ene vazduhom na sve strane
oko njega, kao i maglu, aprilsku ki u, zbrku elemenata. Ponekad je bio srean dole
u mranom, zelenom svetu gde nema disanja; borio se protiv udnovato svojeglavih i b
este inskih cigala po zjapeim nanosima peska i samo ga je potreba za vazduhom nagon
ila, dahtavog, na vetar pun vodene pra ine.
Gradio je po itav dan, ispentrao bi se na pesak da prikupi cigle koje mu
je verna pomonica bacila preko ivice litice, napunio sopstvena kolica i oterao po
nasipu koji je pru ao pravo na stopu ili dve ispod nivoa mora pri oseci i etiri il
i pet stopa po plimi, a onda ih bacio sa kraja, zaronio i gradio; zatim ponovo n
a obalu po novi tovar. Dolazio je u grad tek uvee, iznuren, izbeljen solju, pun s
vraba od soli, gladan poput ajkule, da podeli ta bi ve bilo od hrane sa udovicom i
njenim deaiem. U poslednje vreme, iako je prolee otpoelo s blagim, dugim, toplim veer
ima, grad je bio veoma mraan i miran.
Jedne noi, kada nije bio preumoran da bi to primetio, on progovori o tome
, a udovica ree: oh, svi su, mislim, oti li.
- Svi? Stanka. - Kuda su oti li?
Slegla je ramenima. Digla je tamne oi prema njegovim preko stola i neko v
reme gledala kroz svetiljkom obasjanu ti inu prema njemu. Kuda? ree ona. Kuda vodi
tvoj morski put, Lif?
Neko vreme utao je. Do Ostrva, odgovorio je najzad, a onda se nasmejao i
pogledao je u oi.
Ona se nije smejala. Samo je rekla: ima li ih uop te? Da li je onda istina

da Ostrva postoje? Onda je pogledala usnulu bebu, pa kroz otvorena vrata prema
tmini kasnog prolea koja je, topla, poivala na ulicama kojima niko nije koraao i so
bama po kojima niko nije iveo. Najzad vrati pogled na Lifa i ree mu: Life, zna , nij
e jo mnogo cigala ostalo. Par stotina. Mora da napravi jo . A onda se polako zaplakal
a.
Boga mu! ree Lif, razmi ljajui o svom podvodnom putu preko mora koji se pru ao
na stotinu dvadeset stopa i o moru koje se nastavljalo deset hiljada milja od n
jegovog kraja. - Plivau do tamo! Hajde, nemoj plakati, srce drago. Zar bih ostavi
o tebe i ovog pacovia same? Posle svih cigala kojima si mi gotovo pogodila glavu i
udnih korova i koljki kojima si nas hranila u poslednje vreme, posle tvog stola,
kamina, tvog kreveta i smeha, zar bih te napustio kada zaplae ? A sada, budi mirna,
ne plai. Daj da smislim kako da doemo do Ostrva, svi zajedno.
Ali znao je da nema naina. Ne za ciglara. Uinio je ta je mogao. Ono to je mo
gao pru alo se na sto dvadeset stopa od obale.
Misli li, upita on posle dugo vremena, tokom koga je ra istila sto i oprala
tanjire u bunarskoj vodi koja je ponovo izvirala bistra sada kada Mahnitih ve dan
ima nije bilo - misli li da je mo da... ovo... Otkrio je da mu je te ko da to izgovor
i, ali ona je stajala nema, ekala, i on je morao da ka e: Da ovo jeste kraj?
Ti ina. U jednoj svetiljkom osvetljenoj sobi i svim mranim sobama i ulicama
i po spaljenim poljima i opusto enim zemljama, ti ina. U crnoj Dvorani nad njima na
vrhu brda, ti ina. Nemi vazduh, nemo nebo, ti ina na svim mestima, neprekinuta, bez
odgovora. Izuzev dalekog zvuka mora i, veoma tiho, iako bli e, disanja usnulog de
teta.
Ne, ree ena. Sela je naspram njega i polo ila ruke na sto, fine ruke tamne p
oput zemlje, dlanova poput slonovae. Ne, ree ona, kraj e biti kraj. Ovo je tek ekanj
e na njega.
Onda za to smo jo ovde - samo mi?
Oh, ree ona, ti si imao svoje stvari - svoje cigle - a ja bebu...
Sutra moramo da idemo, ree on posle izvesnog vremena. Klimnula je.
Bili su na nogama pre zore. Nije preostalo ni ta za jelo i zato, kada je o
na stavila ne to odee za bebu u vreu i navukla toplu ko nu pelerinu, a on gurnuo no i m
istriju za pojas i ogrnuo topli ogrta, napustili su kuicu i zaputili se na hladnu,
bledu svetlost napu tenih ulica.
I li su nizbrdo, on je vodio, ona sledila sa usnulim detetom u pregibu ogr
taa. Nije skrenuo ni putem koji je i ao severno niti ju nim putem, ve je pro ao pored tr n
ice i van grada do litice, a zatim kamenitom stazom prema pla i. Sledila ga je itav
im putem i nijedno od njih nije progovorilo. Na ivici mora okrenuo se.
Odr avau te na vodi koliko god budemo mogli, ree on.
Klimnula je i blago rekla: koristiemo put koji si sagradio, onoliko kolik
o se pru a.
Uzeo ju je za slobodnu ruku i poveo u vodu. Bila je hladna. Bila je gork
o hladna, a hladna svetlost sa istoka iza njih sjala je na linijama pene siktavi
m po pesku. Kada su kroili na poetak nasipa, cigle su im bile vrste pod nogama, a d
ete je ponovo zaspalo u pregibu njenog ogrtaa.
Dok su koraali, udaranje talasa pojaa se. Plima je nadolazila. Talasi bli e
puini pokvasili su im odeu, sledili meso, natopili im kosu i lica. Stigli su do kr
aja njegovog dugog rada. Pla a se pru ala ne to iza njih, pesak je bio taman ispod lit
ice nad kojom je stajalo nemo, sve blee nebo. Oko njih bili su divlja voda i pena
. Pred njima bile su nemirne vode, veliki ponor, bezdan.
Talas nalete na njih na putu prema obali i oni se zatetura e; beba, probuen
a tvrdim udarcem mora, zaplaka se, slaba no cviljenje u dugom, hladnom, siktavom m
rmoru mora koji je uvek izgovarao istu stvar.
Oh, ne mogu! kriknu mati, ali je vr e uhvatila mu karca za ruku i stala uz nje
ga.
Podigav i glavu da napravi poslednji korak sa onog to je stvorio prema obal
i koje nije bilo, on vide oblije kako klizi zapadnim vodama, beli titraj poput pr
sa laste koja hvata prvo svetlo dana. Izgledalo je da glasovi zvone nad glasom m
ora. ta je to? ree on, ali njena glava bila je pognuta bebi, poku avala je da ute i sl
aba no cviljenje koje je izazivalo prostrani blebet mora. Stajao je nepokretno i u
gledao belinu jedra, razigranu svetlost nad talasima; igrala je prema njima i on

oj veoj svetlosti koja je rasla za njima.

ekajte, dopre poziv od oblija koje je klizilo na sivim talasima i plesalo
na peni, ekajte! Glasovi su zvonili, veoma slatki i kada se jedro nadnelo nad nji
h on ugleda lica i ispru ene ruke i zau kako mu govore: doite, doite na brod, doite sa
nama na Ostrva.
Dr i se, ree on blago eni i oni napravi e poslednji korak.
PUT DO GLAVE
Veina ljudi 'vodi ivote tihog oajanja', a i neke prie tamo poinju. Bili smo u
Engleskoj, bio je novembar i mrano u dva popodne, padala je ki a, kofer sa svim mo
jim rukopisima ukraden je na doku u Sautemptonu, a ja ni ta nisam napisala mesecim
a, nisam mogla da razumem prodavca povra, a on nije mogao da razume mene i bilo j
e to oajanje - ali tiho - ukoena gornja usna, znate ve. I tako sam sela i poela da p
i em rei, savr eno beznade no. Rei, rei, rei. Doprle su otprilike do: '"Poku aj da bude
a", ree druga osoba durljivo' i stale. Posle godinu dana ili tu negde (britanska e
leznica, svaka joj ast, na la je ukradeni kofer, bili smo kod kue u Oregonu, padala
je ki a) prona la sam na krabane rei, nastavila da krabam i do la do kraja. Nikada nisam o
tkrila kako je trebalo da glasi naslov - to je uinila Vird inija Kid, moj agent, na
moje zadovoljstvo.
Postoji jedna vrsta pria koju ja opisujem kao upae epova. Pisac se zaglavi i
z ovog ili onog razloga, ne mo e da radi; a onda odjednom ponovo pone da radi, uz p
ucanj, a mnogo piva potee iz krigle i zapeni se svuda po podu. Ova pria je u svako
m sluaju upa epova.
"Da li je to Zemlja?" kriknu on, jer stvari su se odjednom izmenile.
"Da, ovo je Zemlja", ree onaj pored njega, "a ni ti nisi van nje. U Zambi
ji ljudi se kotrljaju po bregovima u buriima radi treninga za let u svemir. Izrae
l i Egipat su jedan drugom uni tili svo zelenilo u pustinjama. Rajders Dajd est je k
upio veinski udeo deonica za kombinat Sjedinjene Amerike Dr ave/Op ta obrada. Populaci
ja Zemlje poveava se za trideset milijardi svakog utorka. Gospoa aklina Kenedi Onaz
is udae se za Mao Ce Tunga u subotu u potrazi za bezbednosti; a Rusija je zagadil
a Mars hlebnim kvascem."
"Ama", ree on, "ni ta se nije promenilo."
"Ni ta bitno", ree onaj pokraj njega. "Kako to an-Pol Sartr ree na svoj dra esn
i nain: 'Pakao, to su drugi ljudi.'"
"Ma neka se an-Pol Sartr goni u pakao. Hou da znam gde sam."
"Dobro", ree drugi, "u tom sluaju, reci mi ko si."
"Ja sam."
"Dakle?"
"Ime mi je."
" ta?"
Stajao je, oiju sve punijih suza, a kolena slabosti i znao je da ne zna s
opstveno ime. Bio je praznina, brojka, iks. Imao je telo i tome slino, ali nije i
mao svoje ko.
Stajali su na ivici ume, on i ono drugo. Bila je to prepoznatljiva uma, ia
ko poprilino mrkog li a i po ivicama o teena herbicidom. Paun je koraao od njih u dubinu
ume i dok je i ao ime mu spade. Ne to ih je gledalo blagim oima iz tmine drvea pre neg
o to je nestalo. "Ovo je Engleska!" kliknu prazni, dograbiv i se za slamku na vodi,
ali onaj drugi ree: "Engleska je potonula pre mnogo godina."
"Potonula?"
"Da. Potopljena. Ni ta nije ostalo izuzev najvi ih etrnaest stopa planine Sno
udon, poznate kao Novi Vel ki Greben."
Na to i praznom kao da su sve lae potonule. Bio je smlavljen. "Oh", krikn
u on na kolenima, u elji da zatra i neiju pomo, ali nije mogao da se priseti iju pomo j
e tra io. Poinjalo je sa T, bio je gotovo siguran. On se rasplaka.
Onaj drugi sede na travu pored njega i najzad mu polo i ruku na rame uz rei
: "Hajde sada, nemoj to primati toliko te ko."
Prijatni glas malo ohrabri praznog. On uspostavi kontrolu nad sobom, obr
isa lice rukavom i pogleda drugu osobu. Bila je poput njega, u grubim crtama. Bi

la je neko drugi. Meutim, ni ona nije imala ime. ta mu sve to vredi?

Senke doo e u oi kako se Zemlja okretala oko svoje ose. Senke su klizile pre
ma istoku i navi e u oima onog drugog.
"Mislim", ree prazni pa ljivo, "da treba da iziemo iz senke tog, eto, ovde."
On mahnu prema objektima u blizini, velikim stvarima, tamnim odozdo i raznoliko
zelenim odozgo, ijih imena vi e nije mogao da se priseti. Pitao se da li je svaka
od njih imala ime, ili su se sve zvale istim imenom. ta je sa njime i onim drugim
, da li su oni delili isto ime, ili je svako imao svoje. "Imam oseaj da u se bolje
seati kada budem dalje od ovoga, od njih", ree on.
"Svakako", ree drugi. "Ali to nee biti onoliko bitno kao nekada."
Kada su se sklonili dalje na sunce, on se smesta seti da se to zove uma,
a da njih zovu drvee. Meutim, nije mogao da se seti da li svako drvo ima sopstveno
ime ili nema. Ukoliko je imalo, on nije mogao da se seti nijednog. Mo da nije lino
poznavao to drvee.
" ta da radim", ree on, " ta da radim?"
"Pa, slu aj ovamo, mo e sebi da nadene ime kakvo god eli , zna ? Za to ne?"
"Ali elim da znam svoje pravo ime."
"To nije uvek lako. Ali u meuvremenu mogao bi naprosto da uzme etiketu, ka
kva god bila, radi lak eg obele avanja i zarad razgovora. Izaberi ime, bilo koje ime
!" ree ona druga osoba i pru i plavu kutiju sa natpisom ZA JEDNOKRATNU UPOTREBU.
"Ne", ree Prazni ponosito, "Izabrau sopstveno."
"Dobro. Ali zar nee papirnatu maramicu?"
Prazni uze papirnatu maramicu, izduva nos i ree: "Nazvau sebe..." On u asnut
o stade.
Druga osoba gledala ga je, blagih oiju.
"Kako mogu da ka em ko sam kad ne znam ta sam?"
"Kako bi ti saznao ta si?"
"Kada bih imao ne to - kada bih ne to uradio..."
"To bi uinilo da bude ?"
"Razume se da bi."
"To mi nije palo na pamet. Pa, onda, nije bitno kojim imenom se zove ; bil
o koje e poslu iti; bitno je ono to uini ."
Prazni se podi e. "Postojau", izjavi on vrsto. "Nazvau sebe Ralf."
Pamune nogavice bile su mu pripijene uz mone butine, jahaka marama dizala m
u se visoko oko vrata, znoj mu se upio u gustu, kovrd avu kosu. On lupnu po izmi ja
hakom kamd ijom, leima okrenut Amandi koja je sedela u staroj sivoj haljini u duboko
j senci stabla bapca. Stajao je u punoj svetlosti sunca, vreo od besa. "Vi ste b
udala", ree on.
"Ama, gospodine Ralfe", ree meki, napevni ju njaki glas, "ja'h sam vam samo
malo tvrdoglava."
"Shvatate, zar ne, da, ovakav jenki kakav jesam, posedujem svu zemlju od
avde do Vivilvila? Posedujem ovu pokrajinu! Va a farma ne bi mogla da bude ni leja
sa kikirikijem u nekom od vrtova mojih crnuga za potrebe kuhinje!"
"Zaista ne bi. Zar neete da sednete 'vamo u senku, gospodine Ralfe? Tolik
o va'hm je toplo tamo napolju."
"Ti lisice lukava, promrmlja on i okrete se. Video ju je, belu poput lji
ljana u izno enoj haljini, u senci ogromnog starog drvea: beli ljiljan toga vrta. O
djednom joj je bio kraj nogu, stezao ju je za ruke. Treperila mu je u monom stisk
u. "Oh gospodine Ralfe", slaba no je jeknula, " ta to znai?"
"Mu karac sam, Amanda, a ti si ena. Nikada nisam eleo tvoju zemlju. Nikada n
isam voleo ni ta osim tebe, moj beli ljiljane, moja mala buntovnice! elim tebe, elim
tebe! Amanda! Reci da e mi biti ena!"
"Da'h, hou", slaba no je dahnula i nagla mu se kao to se povija beli cvet; u
sne su im se srele u dugom, dugom poljupcu. Ali izgledalo je da to nimalo ne pom
a e.
Mo da treba da se pomeri za dvadeset ili trideset godina.
"Kuko izopaena", promrmlja on i okrenu se. Video ju je, golu golcatu tamo
u senci, leima oslonjenu o stablo bapca, podignutih kolena. Krupnim koracima joj
prie, raskopavajui lic. Parili su se u travi zagaenoj stonogama. Propinjao se poput d
ivljeg mustanga, ona je vriskala kao da zavija: Oooh! Aaah! Svr avam svr avam svr avam

SVR ILA AU AU AU VRHUNAC!

ta sad?
Prazni je stajao nedaleko od ume i neute no piljio u drugu osobu.
"Jesam li mu karac?" raspitivao se. "Jesi li ti ena?"
"Ne pitaj me", druga osoba ree turobno.
"Mislio sam da je svakako najbitnije utvrditi tu stvar!"
"Nije toliko prokleto bitno."
"Hoe da ka e da nije va no da li sam mu karac ili ena?"
"Razume se da je va no. Va no je i meni. Isto tako je va no i koji smo mu karac
i ena ili, kao to to mo e biti sluaj, koji nismo. Na primer, ta ako je Amanda bila crn
kinja?"
"Ali seks."
"Oh, do avola", ree druga osoba u naletu gneva, "ekinjaste gusenice vode lj
ubav, pra umski lenjivci vode ljubav, an-Pol Sartr vodi ljubav - ta to dokazuje?"
"Za to, voenje ljubavi je stvarno, hou da ka em stvarno je stvarno - to je pos
edovanje i delanje u najsna nijem obliku. Kada mu karac uzima enu on dokazuje sopstve
no bie!"
"Shvatam. Ali ta ako je ena?"
"Bio sam Ralf."
"Poku aj da bude Amanda", ree druga osoba durljivo.
Nastala je stanka. Senke su stizale prema istoku i navi e iz ume, pa preko
trave. Ptiice su vikale Cip cip, kvrrr. Prazni je sedeo pogrbljen iznad sopstveni
h kolena. Druga osoba le ala je ispru ena i arala po opalim borovim iglicama, u senci
, turobna.
"Izvini", ree prazni.
"Nema veze", ree druga osoba. "Na kraju krajeva, nije bilo stvarno."
"uj", ree prazni i skoi, "znam ta se desilo! Ja sam na nekoj vrsti tripa. Uz
eo sam ne to i sada putujem, to je to!"
I bilo je. Putovao je. Putovao je kanuom. Veslao je u malom kanuu dugim,
uskim, blistavim potezom vode. Tavanica i zidovi bili su od betona. Bilo je pri
lino mrano. Dugo jezero, ili potok, ili slivnik, vidljivo se peo navi e. Veslao je n
asuprot struje, uzbrdo. Bio je to te ak posao, ali kanu je sve vreme klizio uzvodn
o isto toliko nemo kao to se crna, blistava voda slivala nadole. Zamasi su mu bil
i nemi, veslo je ulazilo u vodu tiho poput no a u buter. Njegova velika crna i sed
efna gitara le ala je na prednjem sedi tu. Znao je da ima nekog iza njega, ali ni ta n
ije govorio. Nije mu bilo dozvoljeno da bilo ta ka e, ili da se makar obazire, i zb
og toga ako nisu dobro pazili to je bio njihov previd, niko nije njega mogao poz
vati na odgovornost. U svakom sluaju, nije mogao da uspori, jer struja bi mu mogl
a zahvatiti kanu i izvui ga pravo ispod njega, a gde bi onda bio? Sklopio je oi i
nastavio da vesla, tiho uranjanje, tihi zamah. Iza njega nije bilo ni zvuka. Pit
ao se da li zapravo ide napred ili samo nepokretno visi, dok crna voda tee ispod
njega pakleno zakrivljena. Nikada nee izbiti na svetlo dana. Napolje, napolje...
Druga osoba kao da nije ni primetila da je prazni bio na putu, ve je napr
osto le ala i pravila are u borovim iglicama, a onda je najzad rekla: "Kako tvoje s
eanje?"
Prazni ga pretra i da vidi da li se popravilo dok je bio odsutan. U njemu
je bilo jo manje toga nego ranije. Plakar je bio prazan. U podrumu i na tavanu bi
lo je mnogo ubreta, stare igrake, deiji stihovi, mitovi, bapske prie, ali nikakve pr
ehrane za odrasle, ni najmanji ostatak posedovanja, ni korica od uspeha. Pretra iv
ao je i pretra ivao poput izgladnelog, metodinog pacova. Najzad nesigurno ree: "Stva
rno se seam Engleske."
"Ama, razume se. Pretpostavljam da se ak sea Omahe."
"Ali, hou da ka em, seam se da sam bio u Engleskoj."
"Zar?" Druga osoba ustane i raspe borove iglice. "Stvarno se sea , znai! Kak
va teta to je Engleska potonula."
Ponovo su utali.
"Sve sam izgubio."
U oima druge osobe bila je tmina, kao i na istonoj ivici zemlje koja je za
ranjala sve dubljom nizbrdicom noi.
"Ja sam niko."

"Bar", ree druga osoba, "zna da si ljudsko bie."

"Oh, ta mi to vredi? bez imena, bez pola, bez iega? Isto tako mogu biti gu
senica ili lenjivac!"
"Isto tako", slo i se druga osoba, "mo e biti an-Pol Sartr."
"Ja?" ree prazni uvreeno. Nateran na poricanje tako gnusnim mi ljenjem, on u
stade i ree: "Ja svakako nisam an-Pol Sartr. Ja sam ja." I kada je to rekao on otk
ri da je on zapravo on: ime mu je bilo Luis D. arls i to je znao isto toliko dobr
o koliko je znao sopstveno ime. Eto ga.
uma je bila tu, od korenja to granja.
Ali druga osoba je nestala.
Luis D. arls zagleda se u upaljeno oko zapada i mrano oko istoka. On glasn
o povika: "Vrati se! Molim te, vrati se!"
Sve je uinio naopako, unatra ke. Na ao je pogre no ime. Okrenuo se i bez makar
i najmanjeg poriva za samoouvanjem zaronio u neutabanu umu, odbaciv i sebe da bi mog
ao pronai ono to je odbacio.
Pod drveem ponovo je smesta zaboravio ime. Isto tako je zaboravio i ono z
a ime je tragao. ta je to izgubio? Zalazio je dublje i dublje u senke, ispod li a, pr
ema istoku, u umu po kojoj su plamteli bezimeni tigrovi.
ZVEZDE ISPOD NAS
Popularno shvatanje naune fantastike, pretpostavljam, jeste da je to pria
koja uzima neku moguu ili nemoguu tehnolo ku spravicu budunosti - zeleni sojlent, vre
meplov, podmornicu - pa krene da mlati slamu iz nje. Svakako postoje naunofantast
ine prie koje rade upravo to, ali definisati naunu fantastiku po njima pomalo je ka
o definisati Sjedinjene Dr ave kao Kanzas.
Dok sam pisala 'Zvezde ispod nas' mislila sam da znam ta radim. Kao i u r
anoj prii 'Majstori lo e' pripovedala sam priu ne o nekoj spravi, napravi ili hipote
zi, ve o samoj nauci - o ideji nauke. I o tome ta se de ava sa idejom nauke kada naie
na u potpunosti suprotstavljene i mone ideje, otelotvorene u vlasti, kao kada je
astronomija sedamnaestog veka naletela na papu, ili kada je genetika 1930-tih n
aletela na Staljina. Ali sve to je bilo oblikovano kao psihomit, pria van stvarno
g vremena, pro losti ili budunosti, delom da bi ga uop tilo, a delom zbog toga to sam
ja koristila nauku i kao sinonim za umetnost. ta se de ava sa kreativnim umom kada
ovaj bude oteran u podzemlje?
To je bilo pitanje, a ja sam mislila da znam odgovor. Sve je delovalo di
rektno, puka alegorija, stvarno. Ali ne mo ete da istra ujete mesta u podzemlju tako
lako. Simboli za koje ste mislili da predstavljaju proste jednakosti, znakove,
o ivljavaju i uzimaju znaenja koja niste nameravali i ne mo ete ih objasniti. Dugo vr
emena po to sam napisala ovu priu nai la sam na odlomak u Jungovoj 'O prirodi psihe':
'Dobro bismo uinili kada bismo svest o egu zami ljali okru enom mno tvom malih svetlos
ti... introspektivni uvidi... hvataju stanje nesvesnog: nebesa posuta zvezdama,
zvezde odra ene u mranoj vodi, grumenje zlata ili zlatni prah rasut po crnoj zemlji
.' I on citira jednog alhemiara: 'Seminate aurum in terram albam foliatam' - drag
oceni metal rasut po slojevima bele gline.
Mo da ova pria nije o nauci, niti o umetnosti, ve o umu, mom umu, bilo kom u
mu koji se okree unutra, prema samom sebi.
Drvenu kuu i pomone graevine plamen je brzo hvatao, planule su, sagorele; s
amo kupola, sagraena od armature pokrivene gipsom nad zidom nosaem od cigle, nije
htela da gori. Najzad su nagomilali izrazbijane ostatke teleskopa, instrumenata,
knjige, mape i crte e nasred poda ispod kupole, posuli naftom gomilu i sve to pot
palili. Plamenovi su se pro irili do drvenih greda okvira velikog teleskopa i do s
atnih mehanizama. Seljani koji su gledali iz podno ja brega videli su kako kupola,
beliasta na zelenom veernjem nebu, podrhtava i okree, najpre u jednom smeru, zatim
u drugom, dok je crni i uti dim pun varnica kuljao iz izdu enog pravougaonog otvor
a: ru an i neprirodan prizor.
Smrkavalo se, zvezde su se pojavljivale na istoku. Zauje se vikanje zapov
esti. Vojnici sio e putem u koloni po jedan, mrani ljuti u mranoj opremi, nemi.
Seljani u podno ju brega ostali su i kada su vojnici oti li. U ivotu bez prom

ene ili irokih vidika po ar je dobar poput praznika. Nisu se penjali na breg, a kad
a je no postala potpuno tamna, oni se privuko e bli e jedan drugome. Posle izvesnog v
remena, poeli su da se vraaju u svoja naselja. Neki su se obazirali preko ramena p
rema bregu, gde se ni ta nije micalo. Zvezde su se lagano okretale iza crne ko nice
kupole, ali ova se nije okretala da ih sledi.
Otprilike sat pre svitanja, jedan ovek odjaha gore strmim cik-cak putem,
sjaha pored ru evina radionice i pribli i se pe ke kupoli. Vrata su udarcem bila zabij
ena unutra. Kroz njih bila je vidljiva crvenkasta izmaglica svetlosti, vrlo slab
a, dopirala je iz masivne grede nosaa koja se sru ila i itave noi tinjala je prema so
pstvenoj unutra njosti. Nepokretni, gorki dim zgu njavao je vazduh unutar kupole. Je
dna visoka figura kretala se tamo, a njena senka kretala se s njom, baena navi e pr
ema tami. Ponekad bi se sagla, ili zastala, onda je nastavljala lagano batrganje
.
ovek na vratima ree: "Guenare! Majstore Guenare!"
ovek u kupoli nepomino stade, zagledan prema vratima. Upravo je podigao ne t
o iz haosa razbijenih i napola sagorelih stvari na podu. On mehaniki odlo i predmet
u d ep kaputa, i dalje zagledan u vrata. Poe prema njima. Oi su mu bile crvene i to
liko naduvene da su se gotovo zatvorile, disao je o tro i dahtavo, kosa i odea bili
su mu nagoreli i uprljani crnim pepelom.
"Gde si bio?"
ovek iz kupole pokaza neodreeno prema tlu.
"Tu ima podrum? Tamo si bio tokom po ara? Tako mi Boga! Oti ao pod zemlju! Z
nao sam, znao sam da e biti ovde." Bord se nasmeja, pomalo luckasto, i uze Guenara
za ruku. "Hajde. Izii odatle, za ljubav Bo ju. Na istoku ve ima svetla."
Astronom poe uz oklevanje, zagledan ne u sivilo istoka, ve nazad prema pro
rezu u kupoli, tamo gde je par zvezda jasno plamtelo. Bord ga povue napolje, nate
ra da uzja e konja, a onda, sa povocem u ruci, dade se niz breg vodei konja brzim h
odom.
Astronom je jednom rukom dr ao jabuku sedla. Drugu ruku, opeenu preko dlana
i prstiju kada je digao metalni odlomak jo crveno usijan ispod pokrivaa od ugarak
a, pritiskao je uz butinu. Nije bio svestan da to ini, niti je bio svestan bola.
Ponekad bi mu ula rekla: "U sedlu sam", ili, "sve je svetlije", ali ti odlomci po
ruka za njega nisu imali nikakvog smisla. Stresao se od hladnoe kada se di e vetar
zore, zazveketa mranom umom pored koje su dva oveka sada koraali dubokom stazom natk
rivenom kaljem i vresom; ali uma, vetar, sve belje nebo, hladnoa, bili su mu daleki
u umu u kome nije bilo niega izuzev tmine prostreljene zadahom i vrelinom spalji
vanja.
Bord ga natera da sja e. Sada je oko njih bilo sunca, poivalo je, izdu eno, p
o stenju nad dolinom reke. Bilo je tu jedno mrano mesto i Bord ga potera i odvue d
o tog mranog mesta. Tamo nije bilo vrelo i zatvoreno, ve hladno i tiho. im mu je Bo
rd dopustio da stane, on se skljoka, jer kolena nisu vi e mogla da ga nose; i on o
seti hladnu stenu uz svoje povreene i bolne ruke.
"Oti ao pod zemlju, tako mi Boga!" ree Bord i obazre se po zidovima ispruga
nim ilama, oznaenih o iljcima od rudarskih pijuka u svetlosti njegove zaklonjene svee
. "Vratiu se; mo da posle mraka. Ne izlazi. Nemoj zalaziti dublje. Ovo je staro rud
arsko okno, nisu radili na ovom kraju rudnika ve godinama. Po tim starim tunelima
mo da ima odrona i rupa. Ne izlazi! Lezi. Kada ne bude vi e pasa tragaa, prebaciemo t
e preko granice."
Bord se okrene i vrati se do ulaza u okno po tami. Kada je zvuk njegovih
koraka ve zadugo zamro, astronom podi e glavu i obazre se po tamnim zidovima i mal
oj, upaljenoj svei. Ubrzo dunu i ugasi je. Oko njega se prikupi tmina sa mirisom
zemlje, nema i potpuna. Video je zelena oblija, ukaste mrlje plutale su u crnilu; o
ne lagano nestado e. Tmurno, ledeno crnilo bilo je melem za njegove upaljene i bol
ne oi, kao i za um.
Ukolio je i razmi ljao dok je sedeo tako u tami, njegove misli nisu pronal
azile rei. Bio je grozniav od iscrpljenosti, udisanja dima i par lak ih opekotina, a
um mu je bio u nenormalnom stanju; ali mo da delovanje njegovog uma, iako lucidno
i stalo eno, nikada nije bilo normalno. Nije normalno da ovek provede dvadeset god
ina u bru enju soiva, pravljenju teleskopa, piljenju u zvezde, u proraunima, listama
, mapama i kartama stvari za koje niko nije znao niti mario, stvari koje se nisu

mogle dosegnuti, dodirnuti ili dr ati. A sada je sve na ta je potro io ivot nestalo,
spaljeno. Ono to je ostalo od njega moglo je biti, kao to neko vreme i jeste, sahr
anjeno.
Ali to mu nije palo na pamet, ta ideja da bude sahranjen. Jedino je bio
o tro svestan silnog bremena besa i bola, bremena koje nije bio u stanju da nosi.
Ono mu je drobilo um, drobilo razum. A tama ovde kao da je o ivljavala taj pritisa
k. Bio je naviknut na tminu, iveo je nou. Ova te ina poticala je samo od stenja, od
zemlje. Nikakav granit nije toliko tvrd kao mr nja, nijedna glina toliko hladna po
put surovosti. Zemljina crna nevinost okru ivala ga je. Le ao je unutar nje, malo dr
htao od bola i olak anja bola, pa je zaspao.
Svetlost ga probudi. Grof Bord bio je tu, palio je sveu kremenom i elikom.
Bordovo lice bilo je ivo na svetlosti: blistava boja i plave oi spretnog lovca, c
rvena usta, oseajna i istrajna. "Nanju ili su miris", govorio je. "Znaju da si umak
ao."
"Za to..." ree astronom. Glas mu je bio slab; grlo mu je, poput oiju, jo bilo
upaljeno od dima. "Za to me gone?"
"Za to? Zar ti je i dalje potrebno obja njavanje? Da te spale ivog, ovee! Zbog
jeresi!" Bordove plave oi sevale su kroz sve mirniji sjaj svee.
"Ali nestalo je, spaljeno, sve to sam uinio."
"Tako je, zemlja se zaustavila, u redu, ali gde je njihova lisica? Oni h
oe svoju lisicu! Ali proklet da sam ako im dopustim da te uhvate."
Oi astronoma, svetle i iroko razmaknute, sreto e njegov pogled i zadr a e se. "Z
a to?"
"Misli da sam budala", ree Bord uz cerenje koje nije bilo osmeh, iscerenos
t vuka, iske enost lovine i lovca. "I jesam. Bio sam budala to sam te upozorio. Nis
i hteo da slu a . Bio sam budala to sam te slu ao. Ali dopada mi se da te slu am. Dopadal
o mi se da slu am kako govori o zvezdama, putanjama planeta i kraju vremena. Ko dru
gi mi je ikada govorio o neemu drugom izuzev o kukuruzu za setvu i kravljoj baleg
i? Shvata li? A ne volim vojnike i strance, suenja i spaljivanja. Tvoja istina, nj
ihova istina, ta ja znam o istini? Jesam li ja majstor? Znam li putanje zvezda? M
o da ti zna . Mo da oni znaju. Znam samo da si sedeo za mojim stolom i priao mi. Zar tr
eba da gledam kako gori ? Bo ja vatra, ka u: ali ti si govorio da su zvezde Bo ja vatra.
Za to me pita to: 'Za to?' Zbog ega postavlja budalasto pitanje jedne budale?"
"Izvini", ree astronom.
" ta ti zna o ljudima?" upita grof. "Mislio si da e te pustiti na miru. I mi
slio si da u ja dopustiti da gori ." Gledao je Guenara preko svetlosti svee, iske en p
oput prite njenog vuka, ali u njegovim plavim oima nazirao se titraj pravog zabavlj
anja. "Zna , mi to ivimo na zemlji, a ne izmeu zvezda..."
Doneo je kutiju sa kremenom i ocilom i tri visoke svee, bocu vode, loptu
pirea od gra ka, vreu sa hlebom. Ubrzo je oti ao, upozoriv i ponovo astronoma da ne izl
azi iz rudnika.
Kada se Guenar ponovo probudio, neobinost njegovog stanja ga uznemiri, ne
ona koja bi zabrinula veinu ljudi skrivenih u rupi da sakriju ko u, ve ona koja je
njega najvi e uznemiravala: nije znao koje je doba.
Nisu mu nedostajali satovi, slatka zvonjava crkvenog zvona u selima to po
ziva na jutarnju ili veernju molitvu, slo ena i voljna preciznost satnog mehanizma
koga je koristio u opservatoriji i od ijeg usavr avanja je zavisilo toliko njegovih
otkria; nisu mu nedostajali takvi satovi, ve onaj veliki asovnik.
Kada ne vidi nebo, ovek ne zna da se zemlja okree. Svi procesi vremena, bl
istavi luk sunca i meseeve mene, igra planeta, obrtanje sazve a oko Severnjae, jo opse n
ije zvezdano obrtanje godi njih doba, sve to je izgubljeno, iskrivljenje na kome m
u je ivot sazdan.
Ovde nije bilo vremena.
"Oh, Bo e moj", molio se Guenar astronom u tami ispod zemlje, "kako te mo e
uvrediti slava imena tvog? U svojim teleskopima jedino sam viao iskricu velianstva
tvoga, najsitniji deo reda tvog stvaranja. Na to ne mo e biti ljubomoran, o Gospod
e moj! A ak i tako, postoji samo malo onih koji mi veruju. Da li je re o mojoj drs
kosti to sam se usuivao da opisujem dela tvoja? Ali kako sam mogao da se uzdr im, go
spode, kada mi dopu ta da vidim beskrajna polja zvezda? Zar mogu da ih vidim i da ut

im? Oh, Bo e moj, ne ka njavaj me vi e, dopusti mi da napravim manji teleskop. Neu govo
riti, neu objavljivati ukoliko to uznemirava svetu crkvu. Ni ta vi e neu govoriti o or
bitama planeta i prirodi zvezda. Neu govoriti, Gospode, samo mi dopusti da vidim!
"
"Do avola, budi tih, majstore Guenare. ujem te sa polovine tunela", ree Bor
d, a astronom otvori oi za blistanje Bordove svetiljke. "Pokrenuli su pravu hajku
na tebe. Sada si nekromant. Kunu se da su videli kako spava u svojoj kui kada su
do li, a zamandalili su vrata; ali nema kostiju u pepelu."
"Spavao sam", ree Guenar, zakloniv i oi. "Do li su, vojnici... Trebalo je da t
e poslu am. Oti ao sam u prolaz ispod kupole. Ostavio sam tamo prolaz da bih mogao d
a se vratim do ognji ta u hladnim noima; kada je hladno prsti mi se previ e ukoe i mor
am ponekad da zagrejem ruke." On ra iri plikovima pokrivene, pocrnele ake i nejasno
ih pogleda. "Onda sam ih uo nad sobom..."
"Evo ti jo hrane. Do avola, zar nisi jeo?"
"Da li je pro lo mnogo vremena?"
"No i dan. Sada je no. Pada ki a. uj, majstore: u mojoj kui su sada dva crna p
sa. Izaslanici Koncila, pa, do avola, morao sam da ponudim gostoprimstvo. Ovo je
moja pokrajina, ovde su, ja sam grof. To mi ote ava dola enje. A ne elim da aljem ovam
o svoje ljude. ta ako ih sve tenici upitaju: 'Da li znate gde je? Hoete li odgovorit
i Bogu da ne znate gde je?' Najbolje je da ne znaju. Dolaziu kada budem mogao. Sa
tobom je ovde sve u redu? Ostae ovde? Odve u te odavde i preko granice kada se budu
poistili. Sada su kao muve. Nemoj tako da govori naglas. Mogli bi pogledati u te s
tare tunele. Trebalo bi da zae dublje. Vratiu se. Budi s Bogom, majstore."
"Bog s tobom, grofe."
Video je boju Bordovih plavih oiju, skok senki po grubo klesanoj tavanici
kada je ovaj digao svetiljku i okrenuo se. Svetlost i boje zamre e kada Bord, na
okuci, ugasi svetiljku. Guenar u kako se saplie i psuje dok je pipao da nae put.
Najzad Guenar upali jednu od svojih svea i malo pojede i popi; najpre je
jeo bajati hleb, onda bi odlomio pare skorele grudve pirea od gra ka. Ovog puta Bor
d mu je doneo tri vekne i ne to usoljenog hleba, jo dve svee i drugu ko nu bocu vode,
kao i te ki vuneni ogrta. Guenaru nije bilo hladno. Nosio je ogrta koji je uvek nosi
o tokom hladnih noi u opservatoriji i u kome je vrlo esto spavao kada se u zoru is
teturao iz kreveta. Bila je to dobra ovija ko a, zaprljana od preturanja po ostacim
a u kupoli i nagorela na krajevima rukava, ali bila je topla kao i uvek i za nje
ga bila je poput njegove sopstvene ko e. Sedeo je u njoj i jeo, zagledan kroz krug
slaba ne ute svetlosti svee u tamu tunela iza nje. Bordove rei: "Trebalo bi da zae dub
lje" bile su mu u umu. Kada je zavr io sa jelom, zamotao je provijant u ogrta, uzeo
zave ljaj u jednu ruku i upaljenu sveu u drugu i krenuo bonim tunelom i zatim po ok
nu, sve ni e i prema unutra njosti.
Posle nekoliko stotina koraka, nai ao je na prostrani boni tunel, od koga j
e vodilo mnogo kratkih staza i nekoliko velikih sala ili kopova. Skrenuo je levo
i ubrzo pro ao veliki kop na tri nivoa. On ue. Najdalji nivo bio je na samo pet st
opa ispod tavanice koja je jo bila dobro poduprta stubovima nosaima i gredama. U u
glu najdaljeg nivoa, iza jednog ugla kvarcnog ispusta koga su rudari ostavili da
tri kao podupira i oslonac, napravio je novi logor, odlo io hranu, vodu, kutiju za o
gnjilo i svee tako da mu se zgodno nau pod rukom u mraku, a ogrta je prostro kao le a
j po tlu, koje se sastojalo od pariima posute tvrde gline. Onda je ugasio sveu, ve i
zgorelu do etvrtine du ine i legao u tami.
Posle treeg povratka do tog prvog bonog tunela, ne na av i znaka da je Bord do
lazio, on se vrati u logor da proui zalihe. Tu su i dalje bile dve vekne hleba, p
ola boce vode i usoljeno meso, koje jo nije taknuo; i etiri svee. Pretpostavio je d
a je moglo proi est dana otkako je Bord dolazio, ali moglo je biti i tri, ili osam
. Bio je edan, ali se nije usuivao da pije, sve dok ne bude imao jo zaliha.
Krenuo je da nae vodu.
Najpre je brojao korake. Posle stotinu i dvadeset video je da su se gred
e tunela iskrivile i bilo je mesta gde su se parii kamenja probili i napola ispuni
li prolaz. Stigao je do ventilacionog otvora, uspravnog tunela, gde je bilo lako
spustiti se ni e po onome to je preostalo od drvenih merdevina, ali posle toga, na
ni em nivou, zaboravio je da broji korake. Jednom je pro ao pored slomljene dr ke pij

uka; jo dalje, video je odbaenu rudarsku eonu traku, pare svee jo je bilo ugurano u eo
i otvor. Ubacio je to u d ep kaputa i nastavio dalje.
Monotonija zidova od klesanog kamena i dasaka umrtvila mu je um. Koraao j
e poput nekoga ko e koraati veno. Tmina ga je sledila i koraala ispred njega.
Svea koja je gotovo dogorela do kraja prosu mu mlaz vrelog voska na prste
i opee ga. On ispusti sveu i ova se ugasi.
Pipao je da je nae u nagloj tmini, oseao je muninu od zaudaranja njenog dim
a, dizao je glavu da izbegne taj zadah paljevine. Pred sobom, pravo pred sobom,
daleko, ugledao je zvezde.
Siu ne, blistave, udaljene, uhvaene u uskom otvoru poput proreza u kupoli op
servatorije: uski pravougaonik pun zvezda u tmini.
On ustade, zaboraviv i na sveu, i potra prema zvezdama.
Kretale su se, igrale, kao zvezde u polju teleskopa kada satni mehanizam
zadrhti ili kada su mu oi veoma umorne. Igrale su i postajale svetlije.
Za ao je meu njih, a one mu progovori e.
Plamenovi su bacali neobine senke po pocrnelim licima i izvlaile neobinu sv
etlost iz blistavih, ivih oiju.
"Hej ti tamo, ko je to? Hano?"
" ta to radi u tom starom prolazu, bao?"
"Hej, ko je to?"
"Ko do avola, zaustavi ga..."
"Hej, bao! Stani!"
Slepo je potrao u tamu, nazad putem kojim je do ao. Svetlosti su ga sledile
i on je gonio sopstvenu slaba nu, ogromnu senku niz tunel. Kada senku proguta sta
ra tmina i kada ponovo doe stara tmina jo se teturao, saginjao se i pipao tako da
je naje e bio na sve etiri ili na nogama i jednoj ruci. Najzad se sruio i le ao je sklup
n uza zid, grudi punih vatre.
Ti ina, tmina.
Na ao je u d epu okrajak svee u limenom nosau, pripalio ga kremenom i ocilom i
pri njenom sjaju na ao vertikalni tunel ni pedeset stopa od mesta gde se zaustavi
o. Na ao je put nazad do logora. Tamo je spavao; probudio se, pa je jeo i popio os
tatak vode; nameravao je da ponovo ustane i tra i vodu; zaspao je, ili utonuo u dr
eme ili mute u kome je sanjao da mu se obraa neki glas.
"A tu li si. Sve je u redu. Ne boj se. Neu ti ni ta. Rekoh ja da nije kucav
ac. Ko je ikada uo za kucavca visokog kao ovek? Ili ko ga je ikada uop te video, kad
a je o tome re. Oni su ono to ne vidi , bao, to sam rekao. A ono to smo videli bio je o
vek, raunajte na to. Pa ta onda radi u rudniku, reko e oni, i ta ako je duh, neki mom
ak koji je zaglavio kada je potopljeno staro ju no okno, mo da, pa je sada prohodao?
E onda, rekoh ja, odoh da vidim. Nikada nisam video duha, koliko god da sam slu a
o o njima. Ne bih voleo da vidim ono to ne treba da se vidi, kao to je to narod ku
cavaca, ali ta bi bilo lo e da ponovo vidim Temonovo lice, ili starog Tripa, zar ih
nisam viao u snovima, iste kao nekad, na kraju, radili su lica oznojenih isto ka
o za ivota? Za to ne? Pa sam po ao. Ali ti nisi ni duh, niti rudar. Mo da si dezerter,
ili lopov. Ili si si ao s uma, da li je to u pitanju, sirotane? Ne boj se. Skrivaj
se ako hoe . ta to meni znai? Ima ovde dole mesta i za tebe i za mene. Za to se skriva
od dnevnog svetla?"
"Vojnici..."
"Tako sam i mislio."
Kada starac klimnu, svea vezana za njegovo elo baci svetlost u skoku preko
itave tavanice kopa. On unu na nekih deset stopa od Guenara, ruke su mu visile izm
eu kolena. Sve anj svea i pijuk, kratke dr ke, fino oblikovana alatka, visili su mu sa
pojasa. Lice i telo, pod nemirnom zvezdom svee, bili su mu grube senke, zemne bo
je.
"Dopusti da ostanem ovde."
"Ostani i budi dobrodo ao! Zar sam ja vlasnik rudnika? Gde si u ao, eh, kroz
staro okno iznad reke? Imao si sree to si ga na ao, a srean si i to si skrenuo ovamo
na raskr u i nisi umesto toga oti ao istono. Prema istoku ovaj nivo nastavlja se u pein
e. Ima ovde velikih peina; jesi li to znao? Niko to ne zna osim rudara. Otvorili
su prolaz za peine pre nego to sam roen, sledili su staru ilu koja se ovde pru ala pre
ma suncu. Video sam jednom peine, odveo me otac, treba i to jednom da vidi , ka e mi

on. Da vidi svet ispod sveta. Prostoriju koja nema kraja. Peinu duboku poput neba
i crni potok koji se obru ava u nju, pada i pada sve dok svetlost svee ne bude pres
laba i ne mo e vi e da ga sledi, a voda jo pada u ponor. Zvuk iz nje di e se kao apat be
z kraja, tamo iz mraka. A dalje, iza toga, mo da su druge peine, a i ispod. Mo da im
nema kraja. Ko zna? Peina pod peinom, blistava od golog kristala. Sve je to tamo g
oli kamen. A ovde je sve iscrpljeno pre mnogo godina. Izabrao si ba bezbednu rupu
, bao, samo da nisi naleteo na nas. ta si tra io? Hranu? Ljudsko lice?"
"Vodu."
"Toga ne nedostaje. Doi, pokazau ti. Ovde ispod, na ni em nivou ima i previ e
izvora. Krenuo si u pogre nom smeru. Ja sam radio tamo dole, prokleta voda bila mi
je do kolena, pre nego to je ila iscrpena. Nekada davno. Doi."

Stari rudar ostavio ga je u logoru, po to mu je pokazao gde je vrelo i upo

zorio ga da ne sledi vodeni tok, jer je graa tamo sigurno trula i jedan korak ili
zvuk mogli bi izazvati usov. Tamo dole sva graa bila je pokrivena debelim, blist
avim belim krznom, mo da je to bila alitra, ili plesan; delovala je veoma neobino, n
ad uljastom vodom. Kada je ponovo ostao sam, Guenar pomisli da je sanjao taj bel
i tunel pun crne vode i posetu rudara. Kada ugleda treptaj svetla daleko niz tun
el, on unu iza kvarcnog stuba sa velikim klinom od granita u ruci: jer sav strah,
bes i bol skupili su mu se u jednu stvar ovde dole u tami, u re enost da ne dopust
i nijednom oveku da polo i ruku na njega. Slepa odlunost, tvrda i te ka poput kamenog
odlomka, te ka u njegovoj du i.
To je samo starac dolazio, sa kri kom suvog sira za njega.
Sedeo je sa astronomom i priao. Guenar pojede sir, jer nije mu preostalo
hrane, pa je slu ao starevu priu. Dok je slu ao, te ina kao da se malo odigla, inilo mu s
e da mu pogled dose e dublje u tminu.
"Nisi ti obian vojnik", ree rudar, a on odvrati: "Ne, nekada sam uio kole",
ali ni ta vi e, jer se nije usuivao da ka e rudaru ko je. Starac je poznavao sve dogaaje
u toj oblasti; priao je o spaljivanju okrugle kue na bregu i o grofu Bordu. "Oti ao
je u grad sa njima, sa tim crnim mantijama, da mu sude, tako su rekli, da ga iz
vedu pred njihovo vee. Da mu sude zbog ega? ta je ikada radio osim to je lovio divlj
e veprove, jelene i lisice? Da li mu to sudi vee lisica? ta im sve to znai, to nju ka
nje, vojnikovanje, spaljivanje i suenje? Bolje bi bilo da ostave po ten narod na mi
ru. Grof je bio po ten, koliko ve to bogata mo e da bude, ispravan zemljoposednik. Ali
ne mo e ti njima da veruje , nikome od takvih. Samo ovde dole. Mo e da veruje oveku koji
je si ao u rudnik. ta drugo ima ovek ovde dole osim svojih ruku i ruku svojih drugar
a? ta je izmeu njega i smrti, kada na nivou doe do obru avanja ili se zatvori kop, a
on je na slepom kraju, nego njihove ruke, njihove lopate i njihova volja da ga i
skopaju? Ne bi bilo srebra gore na suncu da nema poverenja izmeu nas ovde dole u
mraku. Ovde dole mo e da rauna na svoje drugare. I niko ne dolazi osim njih. Mo e li da
predstavi vlasnika u njegovim ipkama, ili vojnike, kako silaze niz te merdevine, i
du sve ni e i ni e kroz veliki tunel u mrak? Ne njih! Hrabri su oni kada treba da se
gaca po travi, ali ta ti vrede ma i vika u mraku? Voleo bih ja da ih vidim kako s
ilaze ovamo..."
Kada je do ao sledei put, sa njime je bio jo jedan ovek, pa su doneli uljanic
u i glineni krag ulja, kao i jo sira, hleba i ne to jabuka. "Hano se setio svetiljke
", ree starac. "To ti je kudeljni fitilj, ako se ugasi samo o tro duni, pa e verovat
no ponovo da se pripali. Ima ovde i tuce svea. Mladi Per je maznuo gomilu iz pakov
anja, gore na travi."
"Svi oni znaju da sam ovde?"
"Mi znamo", ree rudar kratko. "Oni ne."
Neko vreme potom, Guenar se vrati ni im nivoom, zapadnim, onim kojim je ra
nije i ao, sve dok ne vide kako rudarske svee igraju poput zvezda; u ao je u okno u k
ome su radili. Podelili su obrok sa njim. Pokazali su mu prolaze rudnika, pumpe
i ogromne uspravne tunele u kojima su bile merdevine i ekrci sa vedrima; od ovih
se sklonio, jer promaja koja je usisavala niz veliki tunel smrdela mu je na palj
evinu. Odveli su ga nazad i dopustili mu da radi sa njima. Pona ali su se prema nj
emu kao prema gostu, kao detetu. Primili su ga. Bio je njihova tajna.
Ne vredi mnogo provoditi itavog ivota po dvanaest sati dnevno u crnoj rupi
u zemlji ukoliko tamo nema niega, nikakve tajne, niti blaga, nieg skrivenog.

Bilo je srebra, svakako. Ali tamo gde je nekada te nivoe obraivalo deset
grupa po petnaest ljudi i nije bilo kraja cviljenju, egrtanju i treskanju napunje
nih vedara koja su se pela vri teim ekrkom, dok su prazna kloparala nadole da bi do la
do inaca koji su jurili sa svojim te kim kolima, sada je radila jedna grupa od osa
m ljudi: ljudi preko etrdesete koji nisu znali drugi zanat osim rudarskog. Jo je b
ilo ne to srebra u tvrdom granitu, u malim ilama meu jalovinom. Ponekad bi pro irili j
edan kraj za stopu tokom dve nedelje.
"Bio je to veliki rudnik", govorili su ponosito.
Pokazali su astronomu kako da namesti kopaki klin i kako da po njemu zama
hne ekiem, kako da udara po granitu fino uravnote enim i o trim pijukom, kako da prebi
ra i tra i 'zrna', na ta da obraa pa nju, retka svetlucava grananja istog metala, mrvlj
ive, bogate rudne stene. Pomagao im je svakodnevno. Bio je u oknu i ekao kada su
dolazili i pomagao ovome ili onome itavog dana na poslu sa lopatom, o trio alat, te
rao kolica sa rudom po u lebljenoj dasci do velikog tunela, ili je radio na kraju
linije. Nisu mu dozvoljavali da radi dugo; to su zabranjivali ponos i navika. "H
ej, ostavi se takvog cepkanja kao da si drvodelja. Gle: ovako, vidi ?" Ali onda bi
drugi zatra io: "Udari ovde, momak, vidi , tu po klinu, tako."
Davali su mu da jede svoje sopstvene neukusne i slabe obroke.
Nou, sam u izdubljenoj zemlji, kada bi se uspeli dugim merdevinama do 'tr
ave', kako su govorili, le ao je i mislio na njih, o njihovim licima, glasovima, t
e kim, izbrazdanim, zemljom umrljanim akama, rukama staraca debelih noktiju crnih o
d grebanja po kamenu i eliku; tim rukama, pametnim i ranjivim, koje su otvorile z
emlju i otkrile blistavo srebro u vrstoj steni. Srebro koje nikada nisu uzimali,
nikada zadr avali, nikada tro ili. Srebro koje nije bilo njihovo.
"Kada biste na li novu ilu, novi nanos, ta biste uinili?"
"Otvorili je i rekli majstorima."
"Za to majstorima?"
"Ama, ovee! Plau nas za to to odnesemo! Jel' misli da ovaj poso radimo iz lju
bavi?"
"Da."
Svi su mu se smejali, glasnim smehom, bockavim, nevinim. ive oi blistale s
u im na licima crnim od pra ine i znoja.
"Ah, da mo emo da otkrijemo novu ilu! ena bi dr ala svinju kao nekada, a ja bi
h, Boga mi, plivao u pivu! Ali da ima srebra, na li bi ga; zato su odgurali radove
toliko daleko prema istoku. Ali jalovo je ovde, i iscrpljeno, i to ti je itava p
ria."
Vreme se proteglo iza i ispred njega poput mranih prilaza i jama rudnika,
svih prisutnih odjednom, kad god bi se on sa svojom malom sveom mogao nai meu njim
a. Sada je, kada je bio sam, astronom esto lutao po tunelima i starim kopovima, j
er je poznavao opasna mesta, duboke nivoe pune vode, izve tio se na klimavim merde
vinama i uskim mestima, pun zanimanja za igru svee po stenovitim zidovima i pregr
adama, odsjaju liskuna koji kao da je dopirao iz dubine kamena. Zbog ega je ponek
ad sijao na takav nain? Kao da je svea pronalazila ne to daleko ispod blistave, izlo
mljene povr ine, ne to to je namigivalo u znak odgovora i zamraeno, kao da je skliznul
o iza oblaka ili diska neviene planete.
"U zemlji postoje zvezde", pomi ljao je. "Samo kada bi ih bilo mogue videti
."
Nespretan sa pijukom, bio je ve t sa ma inerijom; divili su se njegovoj ume no
sti, pa su mu doneli alatke. Popravljao je pumpe i ekrke; napravio je svetiljku n
a pokretnom nosau za 'mladog Pera' koji je radio u dugom, uskom slepom zavr etku, s
a reflektorom napravljenim od limenog dr aa za sveu iskovanim u zakrivljeni list i u
glaanim finom kamenom pra inom i vunenom tkaninom njegovog kaputa. "Pravo udo", govo
rio je Per. "Kao dnevno svetlo. Samo, po to je iza mene, ne gasi se kada se vazduh
pokvari, pa mi ne ka e da treba da se vratim da udahnem."
Jer ovek mo e da nastavi rad u uskom kraju i neko vreme po to mu se svea ugasi
la zbog nedostatka kiseonika.
"Trebalo bi da ovde namestite mehove."
" ta, kao da sam kova?"

"Za to ne?"
"Dal' ti ikada izlazi nou na travu?" upita Hano, e njivo zagledan u Guenara.
Hano je bio melanholian, zami ljen ovek mekog srca. "Tek da se malo osvrne ?"
Guenar ne odgovori. Nastavljao je da poma e Branu oko greda nosaa; rudari s
u obavljali sav posao koga su nekada izvodile grupe drvodelja, guraa, slagaa i tak
o dalje.
"On se smrtno pla i da napusti rudnik", ree Per tiho.
"Tek da vidi zvezde i udahne vetar", ree Hano, kao da i dalje razgovara sa
Guenarom.
Jedne noi astronom isprazni d epove i pogleda stvari koje su bile u njima o
d noi spaljivanja opservatorije: stvari koje je pokupio u tim satima kojih sada n
ije mogao da se seti, satima kada je prebirao i teturao se po zadimljenim ru evina
ma, u potrazi... u potrazi za onim to je izgubio... vi e nije razmi ljao o tome ta je
izgubio. To mu je bilo zapeaeno u umu debelim o iljkom, o iljkom od opekotine. Zadugo
ga je taj o iljak spreavao da pojmi prirodu predmeta nanizanih sada ispred njega po
pra njavom kamenom podu rudnika: sve anj hartije nagoreo du jedne ivice; okruglo pare
stakla ili kristala; metalna cev; divno izraen drveni zupanik; pare iskrivljenog i
pocrnelog bakra sa urezanim finim linijama; i tako dalje, parii, otpaci, ostaci.
On vrati hartije u d ep, bez poku aja da razdvoji krhke, napola stopljene listove i
da razazna fini rukopis. Nastavio je da posmatra i povremeno podi e i zagleda drug
e stvari, naroito pare stakla.
Znao je da je to okular njegovog teleskopa od deset palaca. Lino je polir
ao soiva. Kada ga je podigao, dr ao ga je pa ljivo, za ivice, da kiselina njegove ko e
ne nagrize staklo. Najzad poe da ga isti glaanjem, koristei uperke fine jagnjee vune i
z kaputa. Kada je bilo isto, on ga podi e i zagleda iz svih uglova. Lice mu je bilo
smireno i usredsreeno, njegove svetle, iroko razmaknute oi mirne.
Nakrenuto u njegovoj ruci, teleskopsko soivo odra avalo je plamen svetiljke
u jednu blistavu, maju nu taku u blizini ivice i naizgled ispod krivine njegovog l
ica, kao da je soivo u sebi zadr alo zvezdu od mnogih stotina noi tokom kojih je bil
o okrenuto prema nebu.
On ga pa ljivo umota u uperke vune i nae mu mesto u kamenom zaklonu, zajedno
sa svojom kutijom za ognjilo. Onda je podigao ostale stvari, jednu po jednu.
Tokom sledeih nedelja rudari su ree viali svog begunca dok su radili. Najvei
deo vremena provodio je nasamo: istra uje napu tene istone oblasti rudnika, govorio
je kada bi ga upitali ta to radi.
"Za to?"
"Razgledam", rekao je uz kratki, trzavi osmeh od koga je poprimio veoma
luckast izgled.
"Oh, mome, ta ti zna o tome? Tamo ti je sve jalovo. Srebra nema; a istonu ilu
nisu na li. Mogao bi nai ne to malo siroma ne rude ili ilu kalaja, ali ni ta vredno kopan
ja."
"Kako zna ta je u zemlji, u steni ispod tvojih nogu, Pere?"
"Poznajem znakove, mladiu. Ko e to bolje znati?"
"Ali ako su znakovi skriveni?"
"Onda je srebro skriveno."
"Pa ipak, zna da je tamo, samo kada bi znao gde da kopa , kada bi video kro
z kamen. I ta jo je tamo? Pronalazi metal, zbog toga to traga za njime i kopa ga. Ali
a jo mo e nai, dublje od rudnika, ukoliko traga , ukoliko zna gde da kopa ?"
"Stenu", ree Per. "Stenu, i stenu, i stenu."
"A onda?"
"A onda? Pakleni oganj, koliko ja znam. Zbog ega je inae sve toplije kako
tuneli idu u sve veu dubinu? Tako ka u. Pribli ava se paklu."
"Ne", ree astronom, razgovetno i vrsto. "Ne. Nema pakla ispod stenja."
" ta je onda tamo, ispod svega?"
"Zvezde."
"Ah", ree rudar, oboren s nogu. On poe a grubu, voskom prekrivenu kosu i nas
meja se. "Vidi ti zagonetaa", ree on i zagleda se u Guenara sa sa aljenjem i divljen
jem. Znao je da je Guenar lud, ali veliina njegovog ludila bila je za njega nova
stvar, i vredna divljenja. "Hoe li ih nai, te zvezde?"

"Ako nauim kako da gledam", ree Guenar, toliko smireno da Per nije mogao d
rugaije da odgovori nego da digne lopatu i da se vrati tovarenju kolica.
Jednog jutra kada su se rudari spustili zatekli su Guenara jo usnulog, um
otanog u izanali ogrta koji mu je dao grof Bord, a pored njega neki udan predmet, n
apravu nainjenu od srebrne cevi, limenih dr aa i ica iskovanih od starih dr aa za eone s
etiljke, s nosaem od dr ki pijuka pa ljivo izrezbarenih i uklopljenih, nazupenih tokia,
paretom svetlucavog stakla. Bio je zbunjujui, improvizovan, prefinjen, sulud, slo en
.
" ta je to, do avola?"
Stajali su oko njega i piljili u stvar, svetlosti njihovih eonih svetiljk
i bile su usredsreene na nju, uti snop bi ponekad zatreptao preko usnulog oveka kad
a bi ovaj ili onaj bacio pogled na njega.
"On je to napravio, sigurno."
"Ja ta nego sigurno."
"Radi ega?"
"Ne diraj to."
"Nisam ni nameravao."
Astronoma prenu e njihovi glasovi i on sede. uti zraci svea ocrtavali su mu
belo lice naspram tame. On protrlja oi i pozdravi ih.
" ta e ti to biti, momak?"
Izgledao je uznemireno ili zbunjeno kada je video predmet njihove radozn
alosti. On polo i za titniki ruku preko njega, a ipak ga je neko vreme gledao kao da
ga ne prepoznaje. Najzad ree, namr ten i govorei apatom: "To je teleskop."
" ta je to."
"Naprava koja ini udaljene stvari jasnim oku."
"Kako to mo e?" upita zbunjeno jedan rudar. Astronom je odgovarao sa rastuo
m samouvereno u. "Zahvaljujui odreenim svojstvima svetlosti i soiva. Oko je slo en instr
ument, ali slepo je za polovinu vaseljene - daleko vi e od polovine. Nono nebo je c
rno, ka emo: izmeu zvezda su praznina i tama. Ali okrenite oko teleskopa na taj pro
stor izmeu zvezda, i gle: zvezde! Zvezde previ e slabe i daleke da bi ih videlo sam
o oko, red za redom, velianstvenost za velianstveno u, sve do najdaljih granica vasel
jene. Van svake ma te, tamo u dalekoj tmini ima svetlosti: silna velianstvenost sune
vog svetla. Video sam je. Gledao sam je, noima i noima, i kartografisao zvezde, Bo j
e svetionike na obalama tame. A i ovde ima svetlosti! Nema mesta li enog svetlosti
, utehe i sjaja tvorevog duha. Nema mesta koje je odbaeno, stavljeno van zakona, p
rezreno. Nema mesta koje je ostavljeno mrano. Tamo gde su pogledale oi Bo je, tamo j
e svetlost. Moramo ii dalje, moramo gledati dalje! Ima svetlosti, samo ukoliko eli
mo da je vidimo. Ne samim oima, ve ve tinom ruku, znanjem uma i verom srca nevieno se
razotkriva, a skriveno postaje jasno. A sva mrana zemlja blista poput usnule zve
zde."
Govorio je sa dostojanstvom za koje su rudari znali da po pravu pripada
sve tenicima, velikim reima koje su sve tenici izgovarali u crkvama punim odjeka. To
nije pripadalo tu, rupi u kojoj su kopali da zarade za ivot, reima luckastog begun
ca. Kasnije, dok su razgovarali izmeu sebe, vrteli su glavama ili ih kuckali prst
ima. Per ree: "Ludilo je sve vee u njemu", a Hano ree: "Sirota du a, sirota du a!" Pa i
pak, nije bilo onoga meu njima ko nije istovremeno verovao u ono to im je astronom
rekao.
"Poka i mi", ree stari Bran, kada je zatekao Guenara samog u dubokom istonom
ogranku, zaposlenog oko slo ene naprave. Bran je bio taj koji je prvi sledio Guen
ra, doneo mu hranu i odveo ga ostalima.
Astronom rado kroi u stranu i pokaza Branu kako da dr i napravu uperenu nad
ole prema podu tunela, kako da je usmeti i dovede u i u, poku a da opi e njen nain rada
i ta bi Bran mogao videti: sve uz oklevanje, jer nije bio naviknut da obja njava ne
znalici, ali bez nestrpljenja kada Bran nije razumeo.
"Ni ta ne vidim osim zemlje", ree starac posle dugog i ozbiljnog posmatranj
a pomou instrumenta. "I malo pra ine i kamenia po njoj."
"Mo da te svetiljka zaslepljuje", ree astronom ponizno. "Bolje je gledati b
ez svetlosti. Ja to umem zato to sam to radio toliko dugo. Sve je to uve banost - k
ao postavljanje klinova, to ti uvek uradi kako treba, a ja uvek pogre no."
"Jest. Mo da. Reci mi ta vidi ..." Bran je oklevao. Nedavno je shvatio ko mor

a da je Guenar. To to je znao da je ovaj jeretik nije ni ta menjalo, ali to to je z

nao da je re o uenom oveku nekako mu je ote avalo da ga nazove 'drugar' ili 'momak'.
Pa ipak, ovde, i posle toliko vremena, nije mogao da ga nazove majstorom. Bilo j
e vremena kada je, i pored sve svoje blagosti, begunac govorio velikim reima, gra
bio je du u sagovornika, vremena kada ga je bilo lako nazvati ga 'majstore'. Ali t
o bi ga prestravilo.
Astronom polo i ruku na okvir svog mehanizma i odvrati blagim glasom: "Pos
toje... sazve a."
" ta ti je to, sazve a?"
Astronom pogleda Brana kao iz velike daljine i najzad ree: "Kola, korpija,
Srp kod Mlenog puta leti, to su sazve a. Raspored zvezda, nakupina zvezda, porodice
, likovi..."
"I ti ih vidi ovde, pomou toga?"
I dalje zagledan u njega kroz svetlost svetiljke bistrim, zami ljenim oima,
astronom klimnu i ne progovori, ve pokaza nani e, prema steni na kojoj su stajali,
isklesanom podu rudnika.
"Kako izgledaju?" Branov glas bio je prigu en.
"Samo sam ih nazreo. Tek na trenutak. Nisam se jo izve tio; ne to je to drugai
ja ve tina... Ali ovde su, Brane."
Sada esto nije bio na kopu gde su radili, kada bi stigli na posao, i nije
im se pridru ivao ak ni za obrok, iako su mu uvek ostavljali deo hrane. Sada je po
znavao puteve rudnika bolje od ikoga meu njima, ak i od Brana, ne samo ' ivi' rudnik
, ve i 'mrtvi', napu tene radne i opitne tunele koji su se pru ali istono, sve dublje,
prema peinama. Tamo je bio naje e: a oni ga nisu sledili.
Kada bi se pojavio meu njima i kada bi razgovarali, bili su ponizniji sa
njime i nisu se smejali.
Jedne veeri, kada su se svi vraali sa poslednjim kolicima prema glavnom tu
nelu, on doe da ih presretne, naglo iskoraiv i iz kopa sa njihove desne strane. Kao
i uvek, bio je odeven u otrcani kaput od ovije ko e, crn od gline i prljav tine tunel
a. Plava kosa posedela mu je. Oi su mu bile bistre. "Brane", ree on, "doi, mogu da
ti poka em."
" ta da mi poka e ?"
"Zvezde. Zvezde ispod stene. Ima veliko sazve e u kopu na starom etvrtom niv
ou, tamo gde se beli granit useca u crni."
"Znam to mesto."
"Tamo je: pod nogama, kraj tog zida od bele stene. Veliki sjaj i nakupin
a zvezda. Njihovo blistanje nadvladava tminu. Izgledaju kao lica igraa, oi anela. D
oi da ih vidi , Brane!"
Rudari su tamo stajali, Per i Hano lea napregnutih da zaustave kolica da
se ne otkotrljaju: pogureni ljudi umornih, prljavih lica i velikih aka iskrivljen
ih i otvrdlih od dr anja lopata, pijuka i ekia. Svi su se oseali neprijatno, samilosn
o, nestrpljivo.
"Upravo zavr avamo. Idemo kui na veeru. Sutra", ree Bran.
Astronom je gledao od lica do lica i nije rekao ni ta.
Hano ree hrapavim, blagim glasom: "Popni se sa nama, bar ovaj put, mome. M
rana je no i mo da e ki a; sada je novembar; ni iva du a nee te videti ako izie i pose
mog ognji ta, bar jednom, pojede vrue hrane, i odspava pod krovom, ne ispod te ke zemlj
e i sasvim sam!"
Guenar napravi korak unazad. Kao da se sva svetlost odjednom ugasila, ka
o da mu je lice utonulo u senku. "Ne", ree on. "Oni e da mi spale oi."
"Pusti ga na miru", ree Per i pokrenu te ka kolica sa rudom prema oknu.
"Pogledaj tamo gde sam ti rekao", ree Guenar Branu. "Rudnik nije mrtav. P
ogledaj sopstvenim oima."
"Jest. Poi u s tobom i pogledati. Laku no!"
"Laku no", ree astronom i ponovo se okrenu bonom tunelu kada su produ ili. Ni
je nosio svetiljku, niti sveu; jednog trenutka videli su njega, sledeeg tamu.
Ujutro nije bio tamo da se vidi s njima. Nije do ao.
Bran i Hano su ga tra ili, najpre nemarno, potom itav jedan dan. Si li su kol
iko god su smeli i najzad stigli do ulaza u peine, u li i ponekad dozivali, iako po

velikim peinama ak ni oni, rudari itavog ivota, nisu smeli da dozivaju glasno zbog
u asa beskrajnih odjeka u tami.
"Oti ao je dole", ree Bran. "Jo ni e. Tako je rekao. Idi dalje, mora ii dalje, d
a nae svetlo."
"Nema svetla", pro apta Hano. "Nikada ovde nije bilo svetla. Jo od nastanka
sveta."
Ali Bran je bio tvrdoglav starac, uma bukvalnog i sklonog poverenju; a P
er ga je slu ao. Jednog dana njih dvojica odo e do mesta o kome je govorio astronom,
tamo gde je ogromna ila tvrdog, svetlog granita koja se useca kroz tamniju stenu
ostavljena nedirnuta, pre pedeset godina, kao jalov kamen. Popravili su grau tav
anice starog kopa tamo gde su nosai oslabili, a onda poeli da kopaju, ne po beloj
steni ve ni e, podno nje; astronom je tu ostavio znak, neku vrstu karte ili simbola
nacrtanog garom od svee na kamenom podu. Nai li su na rudu srebra stopu ni e, ispod
sloja kvarca; a ispod toga - sada su radila sva osmorica - pijuci su udarcima ra
zotkrili isto srebro; ile, ogranci, vorovi i zadebljanja blistali su meu izlomljenim
kristalima u razmrvljenoj steni, poput zvezda i nakupina zvezda, dubina ispod d
ubine, bez kraja, svetlost.
VIDNO POLJE
Jedva da znam ta da ka em o 'Vidnom polju'; re je o nekoj vrsti sublimisanog
temper tantruma. O gnevnom pismu uredniku. O malini.
eli je izbaen iz Oksforda - mislim da pria nije potvrena, ali ko mari - zbog
toga to je na krajnjem zidu jednog orsokaka namalao: OVIM PUTEM DO NEBESA. Oseam k
ako je potrebno s vremena na vreme osve iti boju na tom natpisu.
Videh pro le noi lik same venosti
Kao silni prsten iste i beskrajne svetlosti...
Henri Von, 1621-1695.
Izve taji sa Psihe IV dolazili su redovno, ista rutina, sve do neposredno p
red vreme kada im se otvorio prozor za povratak. A onda je odjednom zapovednik R
od ers radiom javio da su napustili povr inu, vratili se na brod i otpoeli procedure
za povratak - 82 sata i 18 minuta prerano. Hjuston je, razume se, zahtevao obja nj
enje, ali odgovori Psihe bili su eratini. Ka njenje odgovora od 220 sekundi nije po
magalo. Psiha je neprekidno prekidala vezu. Jednom je Rod ers rekao: "Moramo sada
da je vratimo kui ukoliko to uop te mislimo da uradimo", oevidno kao odgovor na pita
nja Hjustona, ali sledea stvar bio je Hjuz koji je tra io oitavanje, a potom ne to o d
ozama. Sunce je bilo buno i prijem je bio vrlo lo . Emitovanje glasa prekinulo se b
ez znaka za okonavanje.
Automatsko oda iljanje podataka sa broda nastavljalo se. Polazak je bio no
rmalan. Kao to je normalno, izve taji su dolazili tokom dvadeset est dana leta koje
su astronauti proveli u drogiranom snu povezani na HKL i I.V. Na uesnicima misije
Psihe nije bilo medicinskog nadgledanja. Jedina veza sa posadom bio je glasovna
. Kada nisu uputili poziv na dan 2, duga napetost u Hjustonu zategla se do oajanj
a.
Automati na brodu kojima je upravljala zemaljska posada upravo su odredi
li kurs za ulazak Psihe, kada mrtvi zvunici odjednom reko e Hjuzovim glasom: "Hjust
one, mo ete li mi dati oitavanja. Imam ovde optike smetnje." Poku ali su da ga navode,
ali jedan njegov poku aj manuelne ispravke bio je katastrofalan i zemaljskoj posa
di bilo je potrebno pet sati da ga poprave. Rekli su mu da se sklanja odatle, on
i e da spuste brod. Gotovo neposredno posle toga ponovo su izgubili zvunu vezu.
Ogromni, bledi padobrani otvori e se nad sivim Pacifikom, ru e u laganom pad
u sa nebesa. Brod nagoreo od brzine vrisnu parom, zaranjajui; izbi nazad i zaljul
ja, miran, na dugim, dubokim naborima talasa. Zemaljska kontrola obavila je sjaj
an posao. Spustili su se na pola kilometra od Kalifornije. Helikopteri zalebde e,
splavovi se okupi e, brod je umiren, kapak otvoren. Niko nije izlazio.
U li su i izneli ih.
Zapovednik Rod ers bio je u svom pilotskom sedi tu, jo vezan i ukljuen u HKL i

I.V-ove. Bio je mrtav ve otprilike deset dana i bilo je jasno zbog ega mu ostali
nisu otvorili odelo.
Kapetan Temski izgledao je fiziki nepovreeno, ali o amueno i zbunjeno. Nije p
rogovarao, niti je odgovarao na uputstva. Morali su da ga rukama izvuku iz broda
, iako nije pru ao nikakav aktivan otpor.
Dr Hjuz bio je u stanju kolapsa, ali potpuno svestan; izgledalo je da je
oslepeo.
"Molim..."
"Da li i ta vidite?"
"Da! Molim vas, ostavite mi povez preko oiju."
"Vidite li ovo svetlo koje vam pokazujem? Kakve je boje, dr Hjuze?"
"Sve boje, bela, previ e je sjajno."
"Hoete li da poka ete prema njemu, molim vas?"
"Svuda je. Previ e je sjajno."
"Soba je sasvim mrana, dr Hjuze. A sada, hoete li, molim vas, da ponovo ot
vorite oi?"
"Nije mrana."
"Mmmh. Mo e biti da je re o superosetljivosti. U redu, sada, kako je ovo? D
a li je dovoljno mrano za vas?"
"Zamraite!"
"Ne, spustite ruke, molim vas. Polako. U redu, vratiemo poveze."
ovekovo otimanje prestade im su mu oi bile pokrivene, on le e mirno, zadihan.
Njegovo usko lice, uokvireno jednomesenom tamnom bradom, bilo je uljasto od znoj
a. "Izvinite", ree on.
"Poku aemo ponovo kada se budete odmorili."
"Hoete li, molim vas, da otvorite oi? Soba je sasvim mrana."
"Za to mi to govorite kada nije mrana?"
"Dr Hjuze, jedva da mogu da vam razaznam lice; na svom instrumentu imam
tek najslabije crveno osvetljenje - ni ta drugo. Mo ete li da me vidite?"
"Ne! Ne vidim od svetla!"
Doktor povea osvetljenje dok nije mogao da vidi Hjuzovo lice, stisnute vi
lice, otvorene, zaslepljene, prestravljene oi.
"Eto, da li je sada mranije?" ree on sa sarkazmom bespomonosti.
"Ne!" Hjuz zatvori oi; smrtno je prebledeo. "Vrti mi se", promrmlja on, "
kovitlac", a onda se zagrcnu za vazduhom i poe da povraa.
Hjuz je bio nevenan i nije imao bli ih srodnika. Koliko je bilo poznato, na
jbli i prijatelj bio mu je Bernard Decelis. Zajedno su pro li trena u; Decelis je bio
specijalista sa Psihe XII, misije koja je otkrila Grad na Marsu, dok je Hjuz bio
na XIV. Prebacili su Decelisa do obave tajne stanice u Pasadeni i naredili mu da
ue i razgovara sa svojim prijateljem. Razume se, razgovor je snimljen.

D. Zdravo, Geri. Decelis.

H. Barni?
D. Kako si?
H. Fino. Ti si OK?
D. Ja ta. Nije ba bio izlet, je li?
H. Kako je Glorija?
D. Dobro, ba dobro.
H. Je li ve pro la 'Tetku Rodi'?
D. (smeh) Oh, Hriste, jeste. Sada ume da svira 'Zelene rukave'. Odnosno,
bar ona to zove 'Zeleni rukavi'.
H. Za to su te dovukli do ove rupe?
D. Da te vidim.
H. Voleo bih da mogu da ti uzvratim kompliment.
D. Hoe . uj. Trojica razliitih okulista, ili ta su ve do avola, uveravala su me
da je sa tvojim oima apsolutno sve u redu. Tri oftamakademizatora i neurolog, u s
tvari. Napravili su neku vrstu hora. Ali izgleda da su avolski uvereni u to.

H. Znai da oigledno moj mozak nije u redu.

D. U smisli kratkog spoja, mo da.
H. ta je sa D oom Temskim?
D. Nemam pojma. Nisam ga video.
H. ta su ti rekli o njemu?
D. Za njega jo nisu prikupili hor. Samo su rekli da te i povuenosti.
H. Povuenosti! Isuse, i ja bih tako rekao. Kao to je kamen povuen.
D. Temski? Onaj aljivd ija?
H. Od njega je poelo.
D. ta je poelo?
H. Na nalazi tu. Prestao je da odgovara.
D. ta se dogodilo?
H. Samo to. Prestao je da odgovara. Prestao je da govori. Prestao da pri
meuje. Dvajt je mislio da je re o depresiji. Da li to jo tako zovu?
D. Pomenuto je kao jedna od mogunosti. Da li se i ta posebno desilo tamo na
nalazi tu?
H. Na li smo odaju.
D. Odaja, jeste. Sve je to stiglo sa va im izve tajima. Video sam ih, kao i
neke holoe koje ste doneli sa sobom. Fantastino. ta je to, do avola, Geri?
H. Ne znam.
D. Da li je ve tako?
H. Ne znam. ta je itav Grad?
D. Sagraen je, napravljen; mora da jeste.
H. Otkud zna , kako mo e da ka e , kada ne zna
ta ga je napravilo? Da li je morska
oljka 'napravljena'? Kada ne bi znao, kada ne bi imao nikakve podatke i kada ne
bi pretpostavljao nikakvu slinost, pa kada bi pogledao morsku koljku i keramiku pep
eljaru, da li bi znao, da li bi umeo da ka e koja je 'napravljena'? I za ta? ta preds
tavlja? Ili za keramiku morsku koljku? Ili osinjak? Ili za geod?
D. Dobro, u redu. Ali, ta je sa onim stvarima, onim... strukturama koje u
izve taju nazivate 'golubarnici'? Video sam holoe? ta ste vi mislili o njima?
H. ta si ti mislio o njima?
D. Ne znam. Neobini su. Pomislio sam da prostorni raspored propustim kroz
kompjuter, da potra im smislen lik... Ti ba nema neko visoko mi ljenje o tome.
H. Ne. U redu. Samo, ta si nameravao da programira kao 'smisao'?
D. Matematike odnose. Bilo koju vrstu geometrijske pravilnosti, regularno
sti, ifre. Ne znam. Kako je to mesto izgledalo, Geri?
H. Ne znam.
D. Mnogo si vremena provodio tamo?
H. Bio sam stalno, otkako smo ga prona li.
D. Tamo si primetio tu vrstu nevolja sa oima koje ima ? Kako je poelo?
H. Stvari su izlazile iz i e. Kao prenapregnute oi. Bilo je gore izvan odaje
. Trajalo je o nekoliko dana. Jo sam mogao da razaznam stvari kako treba dok smo
nosili ML na brod. Ali pogor avalo se. Nai li bi ti blesci svetlosti, totalno bi mi
zeznuli opa anje dubine, zavrtelo bi mi se. Dvajt i ja podesili smo kurs, jedan il
i drugi od nas funkcionisao je najveim delom vremena. Ali on je nekako pomahnitao
. Nije hteo da koristi radio, nije eleo da dodirne kompjuter.
D. ta to... nije bilo u redu s njim?
H. Ne znam. Kada sam mu ispriao za svoje oi, on mi je rekao da ima ne to kao
napade drhtavice. Ja sam rekao da bi bilo bolje da se nosimo na brod dok smo jo
u stanju. On ree OK, zbog toga to je D o stvarno prestajao da funkcioni e. Pre nego to
smo makar i poeli lansiranje njega su uhvatili nekakvi napadi, kao epilepsija - D
vajta, hou da ka em. Kada bi se ovi svr ili delovao je uzdrmano, ali izgledao je raci
onalno. Uzletanje je obavio OK, ali im smo pristali uhvatio ga je novi napad, i t
o je svaki put trajalo sve du e. U meuvremenu je poeo da halucinira. Dao sam mu neka
sredstva za umirenje i vezao ga; napadi su ga iscrpljivali. Kada sam zaspao, ne
znam, do tada je ve mogao da bude i mrtav.
D. Ne, umro je u snu. Otprilike na deset dana od Zemlje.
H. Nisu mi to rekli.
D. Ni ta nisi mogao da uini , Geri.
H. Ne znam. Ti napadi koje je imao, bili su kao preoptereenje. Kao da su

mu svi osigurai pregoreli. Sagoreli ga. Govorio je dok su ga dr ali. Neka vrsta izl
iva, poput kevtanja - kao da poku ava odjednom da izgovori itave reenice. Epileptiari
ne govore, zar ne, tokom napada?
D. Ne znam. Epilepsiju u dana nje vreme tako dobro kontroli u da se ne uje mn
ogo o njoj. Primete naklonost i izlee je u samom zaetku. Da je Rod ers imao takvu na
klonost...
H. Jah. Nikada ne bi u ao u program. Hriste, est meseci je proveo u svemiru
.
D. A koliko si ti - est dana?
H. Kao i ti. Jedan skok do Meseca.
D. Nije to, onda. Misli li...
H. ta?
D. Neka vrsta virusa?
H. Svemirska kuga? Marsovska groznica? Tajanstvene drevne spore teraju a
stronaute u ludilo?
D. U redu, zvui tupavo. Ali uj, odaja je bila zatvorena. A stvarno zvui kao
da ste svi vi...
H. Dvajta hvata kortikalno preoptereenje, D o postaje katatonian, meni poinje
da se privia. Gde je veza?
D. Nervni sistem.
H. Zbog ega razliiti simptomi kod svakog od nas?
D. Pa, droge pogaaju ljude na razliite naine...
H. Misli da smo tamo unutra prona li neku vrstu prokletih marsovskih psihod
elinih gljiva? Nema tamo niega, mrtvo je, ba kao i ostatak Marsa. Ti bar zna , bio si
tamo! Nema prokletih klica niti virusa, nema tamo ivota, nikakvog ivota.
D. Ali mo da je nekada bilo...
H. Zbog ega tako misli ?
D. Odaja koju ste prona li. Taj Grad koga smo otkrili.
H. Grad! Za ljubav Hrista, Barni, govori kao neki prokleti pop urnalista,
prokleto dobro zna da bi stvar mogla biti i skupina muljnih nanosa, koliko mi zna
mo. Nema naina da se odredi. Previ e je staro, uslovi su previ e drugaiji, nemamo kont
ekst. Ne razumemo, ne mo emo da razumemo, re je o neemu u ta ljudski um nije ukljuen.
Gradovi, odaje, sve to - samo pravimo analogije, poku avamo da naemo smisla uz pomo
na ih pojmova. Ali to sve nije u na im pojmovima. Nema smisla. To sada vidim. To je
jedina stvar koju vidim!
D. ta to vidi , Geri?
H. ta vidim kada otvorim oi!
D. ta?
H. Sve to nije tamo i to nema smisla. Oh... ja...
D. Hej, stani. Polako. uj, sve e biti u redu. Bie u redu, Geri, bie ti dobro
.
H. (nejasno) svetlost, a (nejasno) poku am da vidim ta mogu da dodirnem, a
ne mogu, ne shvatam i ne mogu da (nejasno).
D. Dr i se. Tu sam. Polako, stari moj.
Hjuz, koji je u svemirski program u ao sa astrofizike, do ao je sa veoma dob
rim rezultatima, zapravo sa briljantnim. To je uznemiravalo mnoge njegove vojne
stare ine, za koje je visoka inteligencija ifra za neuravnote enost i neposlu nost. Du no
sti je obavljao valjano, a pona anje mu je bilo besprekorno; ali sada su se esto pr
iseali da je on, na kraju krajeva, ipak intelektualac.
Temskog je bilo te e objasniti. Bio je izvanredan probni pilot, kapetan va
zduhoplovstva i zaljubljenik u bezbol, ali sada mu je pona anje bilo jo nenormalnij
e od Hjuzovog.
Temski je naprosto sedeo. Bio je u stanju da se stara o sebi, i to je ini
o. To jest, kada je bio gladan, a bilo je hrane, malo bi jeo prstima; kada je mo
rao da se olak a, oti ao bi do ugla i to inio; kada mu se spavalo, legao bi na pod i
usnuo. Sve ostalo vreme sedeo je. Bio je u dobrom fizikom stanju i sasvim miran.
Ni ta od svega to su mu govorili nije budilo ni najmanju reakciju, niti se zanimao
za i ta od onoga to se de avalo oko njega. Doveli su mu enu da ga vidi u nadi da e to d
ovesti do nekakvog odgovora. Odveli su je, rasplakanu, posle pet minuta.

Po to Temski nije hteo da odgovara, a Rod ers, budui mrtav, nije mogao da odg
ovara, bilo je prirodno da na Hjuza gledaju kao na nekog ko je, na neki nain, odg
ovoran.
S njime je sve bilo u redu izuzev sluaja neega to je liilo na histerino slepi
lo, pa se zbog toga oekivalo da odgovara na pitanja racionalno i da precizno odgo
vara ta se dogodilo. To, meutim, nije mogao ili nije hteo da ini.
Doveli su psihijatrijskog savetnika, istaknutog doktora iz Njujorka po i
menu apir. Od njega su zatra ili da radi i sa Temskim i Hjuzom. Razume se, bilo je
nezamislivo priznati da je misija pretrpela neuspeh (re 'katastrofa' jo niko nije
ni pominjao), ali procurilo je par glasina do tampe i pored svih predostro nosti u
pogledu bezbednosti. Neodgovorni novinari zahtevali su da znaju zbog ega se itava
posada Psihe XIV dr i u izolaciji i pozivali se na 'pravo' amerikog naroda da 'zna'
itd. Bilo je neophodno dati saop tenje u vezi sa novim testom zdravlja obaveznim
za sve astronaute posle vi e od petnaest dana u svemiru, uvedenim zbog neoekivane i
tragine smrti kapetana Rod ersa od sranog udara, i napisati itavu novu seriju novins
kih lanaka u vezi sa planovima o 'Maloj Americi', gradu-kupoli na Marsu, ne bi li
se zadr ao pozitivan stav javnosti. Pravi ljudi, razume se, znali su da je progra
m Psiha ugro en; pa su uputili dr apira da postavi dijagnozu i izlei astronaute to je
mogue br e.
apir je pola sata priao sa Hjuzom o hrani u bolnici, o Kaltehu i najnoviji
m kineskim izve tajima o njihovoj sondi za Alfu Kentaura, sve veoma opu teno i trivi
jalno. Onda je rekao: " ta vidi kada otvori oi?"
Hjuz, koji je do tada ustao i obukao se, utke je sedeo neko vreme. Neproz
irne naoare pokrivale su mu oi u potpunosti i davale mu oholi, zapiljeni izraz lju
di koji nose crne naoare. "Niko me to do sada nije pitao", ree on.
"Zar optiari nisu?"
"Da, pretpostavljam da Krej jeste. Ranije. Pre nego to su zakljuili da sam
mentalno poremeen."
" ta si mu rekao?"
"Te ko je to opisati. Stvar je u tome da je to neopisivo. Najpre su stvari
izlazile iz i e, postajale prozrane, nestajale. A onda svetlost. Previ e svetlosti. K
ao preosvetljeni film, na kome je sve izbeljeno. Ali uz to, neka vrsta kovitlanj
a. Menjanje polo aja i odnosa, menjanje perspektive, stalni preobra aji. Meni se od
toga vrtelo. Pretpostavljam da su mi oi neprestano slale signale unutra njem uhu. K
ao ona bolest srednjeg uva, samo naopake. Zar ti ona ne uprska snala enje u prostor
u?"
"Menijerov sindrom, da, tako mislim da se zove; jeste, to radi. Naroito n
a stepenicama i nagibima."
"Kao da sam gledao iz velike visine ili... prema velikoj visini..."
"Jesi li se ikada pla io visine?"
"Do avola, ne. Ni ta mi ak ne znae. ta je gore, a ta dole u svemiru. Ne, vidi ,
e pru am ti pravu sliku. Nema slike. Poku avao sam da gledam vi e, da nauim... kako da
gledam... ne vredi mnogo."
Nastala je stanka. "Za to treba hrabrosti", ree apir.
"Kako to misli ?" ree astronaut o tro.
"Pa... kada ti ulni ulaz najbitniji za svestan um - vid - neprekidno prij
avljuje nepostojee i nerazumljive stvari, u najo trijoj protivurenosti sa svim ostal
im ulima - ulom dodira, sluhom, oseajem ravnote e i tako dalje - to da ti se de ava sva
ki put kada poku a da otvori oi, a ti ne samo da ivi sa tim, ve da poku ava da istra u
ne zvui lako."
"I zato uglavnom dr im oi zatvorene", ree Hjuz mrgodno. "Kao mali majmun sa
rukama preko oiju."
"A kada ipak otvori oi i pogleda neki predmet za koji zna da je tu - na prim
er, sopstvenu aku - ta vidi ?"
"'Rascvalu, zujavu zbrku.'"
"Vilijam D ejms", ree apir zadovoljno. "O emu je on govorio - o tome kako beb
a opa a svet, eh?" Imao je prijatan glas uz nekakvo svojstvo blagog sjaja, bez o tri
ne; ovek nije mogao da ga zamisli kako nekoga grdi ili vie. Klimnuo je nekoliko pu
ta, razmi ljajui o znaenjima onoga to je Hjuz rekao. "Da naui kako da gleda , rekao si.
a naui . Tako razmi lja o tome?"

Hjuz je oklevao, a onda ree uz nagli, sna ni porast poverenja: "Moram. ta dr

ugo mogu? Oevidno nikada neu biti u stanju da - da ponovo vidim kao nekada, onako
kako drugi vide. Ali i dalje vidim. Samo ne shvatam ono to vidim, to nema smisla.
Nema obrisa, nema razlika, ak ni izmeu onoga to je bli e i dalje. Ima tu neega - samo
ne umem da ka em ta, zbog toga to nema stvari. Nema oblika. Umesto oblika, vidim pr
eobra aje - preoblikovanje. Da li sve ovo ima ikakvog smisla?"
"Mislim da ima", ree apir, "samo to je izuzetno te ko pretvoriti neposredno i
skustvo u rei. A kada je iskustvo novo, jedinstveno, sveobuhvatno..."
"I iracionalno. To je to." Hjuz je sada govorio sa velikom zahvalno u. "Kad
a bih samo mogao da ti poka em", ree on e njivo.
Dvojicu astronauta sada su dr ali na desetom spratu velike vojne bolnice u
Merilendu. Nije im bilo dozvoljeno da napu taju taj sprat, a svako ko bi ih poset
io jo je provodio deset dana u karantinu pre nego to e se pridru iti spoljnjem svetu:
teorija o marsovskoj kugi trenutno je bila najmodernija. Na apirove zahteve, Hju
zu je dozvoljeno da se popne do vrta na krovu bolnice (posle ega je lift pa ljivo s
terilizovan i ograen na tri dana).
Zahtevali su od Hjuza da nosi hirur ku masku; a apir je od njega zatra io da
ne nosi crne naoare. Poslu no je po ao liftom prekrivenih usta i nosa, oiju otkrivenih
, ali vrsto stisnutih.
Promena sa polumraka lifta na vrelu, zamagljenu sunevu svetlost jula na o
tvorenom krovu nije, koliko je apir mogao da vidi, uticala na te zatvorene oi. Hju
z ih nije stisnuo vr e pred poplavom svetlosti, iako je digao glavu prema njoj kao d
a mu je toplina prijatna na ko i i duboko udahnuo kroz povezanu gazu.
"Nisam izlazio jo od marta", ree on.
Bilo je to istina, razume se. Bio je u svemirskom odelu i u bolnikoj sobi
i udisao je ili vazduh iz boca, ili klimatizovan.
"Jesi li zadr ao oseaj za prostor?" upita apir.
"Ni najmanje. Oseam se vi e slepo sada kada sam napolju. Pla im se da ne kora
knem preko ivice." Hjuz je odbio pomo prilikom dolaska kroz hodnike i u liftu, sp
retno je opipavao put rukama, a sada je, i pored ale o padu, poeo da istra uje krovn
i vrt. Bio je ushien: aktivni ovek pu ten iz dugog zatoeni tva. apir ga je zami ljeno gle
ao. Nizak name taj predstavljao je opasnost po njega, ali smesta je nauio kako da g
a napipa; imao je taktilnu inteligenciju; u njegovim pokretima bilo je sklada, ak
i dok se slepo teturao.
"Hoe li otvoriti oi?" ree apir mekim, oklevajuim glasom.
Hjuz zastade. "U redu", ree on; ali okrenuo se prema apiru, a desnica mu s
e di e, pipajui. apir prie napred i dopusti toj aci da ga uhvati za ruku.
Stisak se pojaa kada Hjuz otvori oi. Onda ga Hjuz pusti, napravi korak una
zad i ispru i obe ruke. On ispusti krik. Pru ao je ruke napred i navi e, glavu zabaciv
ao, oiju irom otvorenih, zapiljen u prazno nebo. "Oh, moj Bo e", pro apta on i pade po
put oveka koga je udario kovaki eki.

Psihijatrijska seansa, 18. juli. S. apir, Gerent Hjuz.

[. Zdravo. Sidni... neu ostati dugo. uj, to mi ba i nije bila pametna ideja
. Krov. Izvini. Nisam imao pojma. Ali ni prava... Da li bi vi e voleo da odem?
H. Ne.
[. U redu... I sam sam pomahnitao od zatvorenog prostora. Treba mi dobra
etnja. Obino prilino pe aim. Otprilike dve milje do svog ureda i isto toliko nazad. A
onda jo dodajem zaobilazne puteve. ta god rekli, Njujork je divan grad za etnju. A
ko ume da odabere put. uj, imam neobinu priu o D ou Temskom. Ne priu, u stvari neobinu
enicu. Jesi li znao da su mu u dosijeu zapisali da je 'funkcionalno gluv'?
H. Gluv?
[. Da, gluv. Pa, zna , poinjem da se pitam. Uem tamo i priam sa D oom, zna , dodi
rujem ga, poku avam da uspostavim vezu pogledima, bilo kakvu vezu, da se probijem.
Ne vredi. Imao sam pacijente koji mi u upravo ovoliko rei ka u: 'Ne mogu da te ujem
.' Metafora. Ali ta ako nije metafora? To se ponekad de ava sa malom decom, smatraj
u da su retardirana, a onda se ispostavi da imaju o teenje sluha od trideset, ezdese
t, osamdeset procenata. Pa, mo da D o stvarno ne mo e da me uje. Kao to ti ne mo e da me v
di .
H. (Pauza od etrdeset sekundi) Hoe da ka e da on uje stvari? Da oslu kuje?

[. Mogue je.
H. (Pauza od dvadeset sekundi) U i ne mo e zatvoriti.
[. I ja sam pomislio na to. Bilo bi nezgodno, zar ne? Pa sam pomislio, k
ako bi to bilo da poku am da ih zatvorim umesto njega? Da mu stavim epove u u i.
H. I dalje ne bi mogao da te uje.
[. Ne bi, ali ni ta mu ne bi skretalo pa nju. Kada bi ti morao sve vreme da
posmatra svoj lajt ou, ne bi bio u stanju da obraa mnogo pa nje na mene, ili na bilo ta
drugo, je li tako? Mo da je tako sa D oom. Mo da je re o umu koji mu prigu uje sve drugo.
H. (Pauza od dvadeset sekundi) Bilo bi to vi e nego um.
[. Pretpostavljam da ne eli da razgovara o... tamo na krovu... Ne, u redu j
e.
H. Voleo bi da zna ta sam video, je li?
[. Naravno da bih. Ali kada tebi bude odgovaralo.
H. Ja ta, toliko toga imam ovde na raspolaganju osim razgovora sa tobom. S
ve te knjige za itanje i zgodne ene za merkanje. Prokleto dobro zna da u ti na kraju
rei, zato to nemam s kime drugim da razgovaram.
[. Oh, Boga mu, Gerente. (pauza od deset sekundi)
H. Jebi ga. Izvini, Sidni. Da nisam mogao da razgovaram sa tobom, u potp
unosti bih pukao. Znam to. Veoma si strpljiv sa mnom.
[. ta god da si video tamo gore, to te uznemirava. To je jedan od razloga
zbog koga elim da znam ta je to bilo. Ali, do avola, ako si u stanju da sam izie na
kraj s time, uini to. Na kraju krajeva, u tome je osnovna zamisao. Moja radoznalo
st je moj problem, ne tvoj! Slu aj. Daj da zaboravimo malo na razgovor. Dopusti da
ti proitam ovaj lanak iz 'Nauke'. Tvoj pukovnik Vud dao mi ga je, rekao je da bi
te mogao zanimati. Mene jeste. Re je o onome ta su na li u unutra njosti argentinskog
meteora. Autori su predlo ili da odemo da proe ljamo pojas meteora u potrazi za ostac
ima meu- zvezdane flote koja je okonala postojanje u na em sunevom sistemu pre nekih e
st stotina miliona godina. Razume se, najpre su sleteli na Mars. Da li su tipovi
udareni?
H. Ne znam. Proitaj lanak.
Temski je spavao tvrdim snom i apiru je bilo lako da mu ubaci obine vo tane e
pove za u i poput onih koje koriste ljudi koji pate od nesanice. Kada se Temski pr
obudio, najpre nije uinio ni ta neuobiajeno. Ustao je, zevnuo, protegao se, poe ao, len
jo se obazro oko sebe da vidi ima li pri ruci neega za jelo na onaj smireni nain k
oga je apir u sebi smatrao potpuno razliitim od bilo kakvog psihopatskog pona anja k
oje je ikada video, i zapravo razliitim od ikakvog ljudskog pona anja koje je ikada
video. Temski ga je podseao na zdravu, ilu, zadovoljnu, pitomu ivotinju. Ne impanzu
; ne to smirenije, vi e zami ljeno, mo da orangutana.
Ali ovaj orangutan poinjao je da se osea neprijatno.
Temski se obazre, levo i desno, nemirno. Mo da se nije osvrtao, ve je pokre
tao glavu i poku avao da pronae nestale zvuke. Izgubljeni akord, pomisli apir. Temsk
i je bio sve vi e i vi e nemiran i uzbuen. On ustade, i dalje nemirno okreui glavu. Prv
i put u sedamnaest dana svakodnevne veze, on ugleda apira.
Zgodno lice sada mu je bilo izoblieno od bojazni ili zbunjenosti.
"Gde", ree on, "gde..."
Njegove ruke, koje su mu pipale po u ima da pronau razlog ti ine, nao e epove i i
zvadi e jedan. To je bilo dovoljno. "Ah", ree on i nepokretno stade. Oi su mu i dalj
e bile okrenute apiru, ali ga nisu videle. Lice mu se opustilo.
Kasniji poku aji bili su uspe niji. Iako najpre zbunjen, Temski je saraivao d
ok je bio ve taki ogluvljen i spremno odgovarao na apirove poku aje da uspostavi sa nj
ime vezu dodirom, znakovima i najzad pisanjem. Posle pete takve seanse, Temski j
e pristao na du e seanse tokom kojih e biti upotrebljena droga koja e mu umrtviti kr
ajeve slu nih ivaca na otprilike pet sati.
Tokom drugog od tih dugih perioda zatra io je da vidi Hjuza. apira su ve upu
tili da, ukoliko je mogue, dopusti dvojici astronauta da razgovaraju; verovalo se
da bi se moglo izvui vi e podataka, ukoliko bi ovi slobodno razgovarali izmeu sebe.
Bilo je neophodno da Hjuz pi e, jer je Temski bio na ve taki nain ogluvljen; budui da
je znao slepo kucanje, svoj deo dijaloga vodio je na prenosnoj pisaoj ma ini. Meutim
, nije sav materijal pronaen u korpi za otpatke mogao da se uspe no pove e sa snimkom

izgovorenih rei Temskog. Dva oveka uglavnom su razgovarala o povratku i bolesti i

smrti zapovednika Rod ersa, ega Temski nije mogao da se seti; Hjuz je sve to opisa
o na isti nain kao ranije, bez novih podataka. Nisu razgovarali o 'odaji' (nalazi t
e D) niti o svojim nesposobnostima, izuzev sledeeg:

T. Nije iznutra, zar ne?

H. Da j untr, epovi bi ti poprvili prijem.
T. Znai, stvarno je.
H. Jeste do avola.
T. Vidi , kada su mi prvi put gurnuli te epove u u i, kada sam se probudio uz
tu ti inu, stvarno sam se uprpio. Bilo mi je potrebno mnogo vremena da se vratim
odande gde sam bio. A nisam mnogo eleo da se vraam. Ali kada je apir poeo da mi govo
ri koliko mnogo vremena je pro lo i kada sam shvatio da je ovo Zemlja, zna , to me j
e upla ilo - pomislio sam da je mo da sve to bilo neka vrsta, kao, halucinacije. Zna .
Isuse, jesam li si ao s uma? To me je prestravilo. Kao da sam bio dvojica razliiti
h ljudi. Ali poeo sam da sve sabiram, da shvatam da nije re bila o rascepu, nego o
...
H. Promeni.
T. Tano tako, promenilo me je, neprestano me menja. Stvarno je. Zbog toga
to kada mogu da ujem, to je ono to ujem. A kada ti mo e da vidi , to je ono to vidi .
tako? Drugim reima, stvarno je. Moraju da nas ve taki oslepe i ogluve da ne bismo t
o uli i videli. To je to, zar ne?
(Hjuzovi otkucani odgovori za sledei deo nisu se mogli prepoznati u mater
ijalu iz korpe za otpatke.)
H. ...
T. Oh, ne. Divno. Bilo mi je potrebno mnogo vremena, ili bar sada znam d
a je bilo mnogo, da ponem da shvatam. Najpre nije imalo nikakvog smisla, Isuse, m
uda su mi najpre otpala od straha. Ti ili Dvajt rekli biste ne to, a oko glasova p
ojavila bi vam se neka vrsta sazvuja, kao duga oko prizme tako da ak ne mo e ni da vi
di prizmu - je li, tako je sa tobom, zar ne? Ista stvar, samo to je ovo sa sluhom,
kao da se sve pretvara u muziku, jedino to to nije muzika, to je.... Najpre, kao
to rekoh, nisam umeo to da ujem. Pomislio sam da ne to nije u redu sa radijom u mom
odelu! Isuse! (smeje se) Nisam mogao da sledim oblija, zna , modulaciju, kao, preo
bra aje. Sve je bilo tako razliito. Ali ovek se ui. to vi e slu a , vi e uje . Voleo bih
da uje . Zna , ka e mi da je pro lo dva meseca otkako smo napustili Mars i tako dalje i, j
ebi ga, verujem ti, ali nije bitno. Stvarno nije bitno - je li tako, Geri?
H. ...
T. Voleo bih da mogu da vidim, onako kako to ti vidi . Mora da je velianstv
eno. Ali da ti ka em ne to, drago mi je to me tako upaju iz toga; sada to rade svakog
dana. Mislim da je zami ljeno da bude tako. Bio sam nekako, ne znam, preplavljen,
progutan, sve je to previ e. Nismo sagraeni kako treba, nismo mo da dovoljno izdr ljivi
. Ili bar na poetku. Ne mo e odmah primiti sve. Voleo bih da poku am dok sam van konta
kta da zapi em ne to od toga.
H. ...
T. Ne, ne umem. Ali to ne bi morala da bude muzika. Vidi , nije to muzika,
to je samo nain da se opi e zbog toga to je divno. Mislim da bi se isto tako dobro
moglo prebaciti i u rei. Mo da i bolje. Rei ta znai.
H. ...
T. ega da se boji ?
Bernard Decelis i njegova ena zvali su Hjuza svakih par dana preko telefo
na, iako ih je karantin spreavao da dou da ga vide. 27. jula Hjuz i Decelis vodili
su va an razgovor u vezi sa takozvanom odajom, nalazi tem D iz izve taja Psihe XIV. D
ecelis je rekao: "Ako se ne ubacim u tim esnaestice i ne vidim to prokleto mesto,
ima da skrenem."
"Videti znai verovati", primeti Hjuz. Nije se tako lako uzbuivao kao ranij
e, umesto toga te io je tome da bude o tar i prilino gorak.
"uj, Teri. Da li je ikada bilo ma ina po tim golubarnicima?"
"Ne."
"Ha! Eto definitivnog odgovora! Pomislio sam da u vezi sa nalazi tem D nee i

zjaviti ni ta izuzev prie o njegovoj nerazumljivost za ljudski um. Omek ava ?"
"Ne. Uim se."
" ta ui ?"
"Kako da vidim."
Posle stanke Decelis pa ljivo upita: " ta da vidi ?"
"Nalazi te D. Budui da je ono sve to sam u stanju da vidim."
"Hoe da ka e , to, u stvari... kada su ti oi otvorene..."
"Ne." Hjuz je govorio umorno i uz oklevanje. "Slo enije je od toga. Ne vid
im ja nalazi te D. Vidim... svet u svetlu sa nalazi ta D... novom svetlu. ovek koga b
i trebalo da pita je D o Temski. Ili, uj, jesi li ikada propustio golubarnike kroz A
lgija, kao to si rekao?"
"Imao sam problema sa pode avanjem programa."
"Kladim se da jesi", ree Hjuz i kratko se nasmeja. "Po alji mi grau ovamo. J
a u je srediti. Vezanih oiju."
Temski ue u Hjuzovu sobu, sav ozaren. "Geri", ree on, "uspeo sam."
" ta si uspeo?"
"Da sve pove em. ujem te. Ne, nisam itao sa usana. Reci ne to okrenutih lea. Ha
jde!"

"Trovanje ptomainom."
"'Trovanje ptomainom.' - U redu? Vidi , ujem te. Ali nisam izgubio muziku.
Sve sam povezao!"
Plavook i plavokos, Temski je obino bio zgodan ovek; sada je bio velianstve
n. Hjuz nije mogao da ga vidi (iako je pijunska kamera u re etki ventilacionog otvo
ra mogla i to je inila), ali uo je treptanje njegovog glasa i bio je dirnut i pres
travljen.
"Skini taj oglav, Geri", ree blagi, zvonki glas.
Hjuz zavrte glavom.
"Ne mo e veno sedeti u tami unutar sebe. Izii. Ne mo e da izabere slepilo, Geri.
"Za to ne bih mogao?"
"Ne mo e po to si video svetlo."
"Kakvo svetlo?"
"Ono jedino svetlo, re, istinu ijem smo vienju i spoznaji ueni", ree Temski s
blago u potpune sigurnosti i toplinom u glasu, toplinom poput sunevog svetla.
"Izlazi", ree Hjuz. "Izlazi, Temski!"
Pro lo je dvanaest nedelja od pada Psihe XIV. Niko od osoblja za saslu anje
nije pro ao sa bilo kakvim simptomima alarmantnijim od obine dosade. Hjuzovo stanje
nije se pogor avalo, a Temski se sada u potpunosti oporavio. Moglo se bezbedno pr
etpostaviti da, tagod da je zahvatilo posadu Psihe XIV, to nije bio virus, spora,
bakterija ili neki drugi fiziki agens. Hipoteza prihvaena uz oklevanje i uz razlii
te ograde veine, ukljuujui i dr apira, glasila je da je ne to u rasporedu elemenata ko
ji su inili 'odaju', nalazi te D, tokom njihovog produ enog i intenzivnog prouavanja n
alazi ta, izazvalo odreeni stepen poremeaja mo danih talasa kod sve trojice ljudi, ana
logno poremeajima funkcije mozga izazvanim stroboskopskom svetlo u na odreenim frekve
ncijama itd. Koji tano elementi 'odaje' su bili ukljueni nije jo bilo poznato, iako
su strunjaci intenzivno ispitivali holograme. Psiha XV je trebalo da obavi jo det
aljnije ispitivanje nalazi ta, uz preduzimanje potrebnih predostro nosti za za titu i
nadgledanje astronauta.
Ti sumnjivi elementi nalazi ta D bili su toliko brojni i toliko slo eno pove
zani da je za pojedinaan um bilo veoma te ko da poku a da ih slo i ili uredi. Neki mars
olozi bili su sigurni da su neobina svojstva 'odaje' bila samo geolo ka sluajnost i
da je 'odaja' imala da ka e samo onu vrstu informacija koju tako sa eto i divno obez
beuju slojevi u stenju, prstenovi stabala, linije spektra. Drugi su bili ubeeni da
su inteligentna bia podigla Grad i da njihovim prouavanjem mo emo nauiti ne to o njiho
voj prirodi i nainu na koji su im umovi delovali - ti nezamislivi umovi od pre est
stotina miliona godina (jer merenja starosti na osnovu radioaktivnog raspada na
mestu nalazi ta sada su bila u potpunosti okonana). Meutim, posao vezan oko toga bi
o je zbunjujui. T. A. Njumen iz Smitsonijanskog instituta dobro je to izlo io: "Arh
eolozi su navikli da dobavljaju mnogo informacija iz veoma jednostavnih stvari -

komada kraga, paria kremena, zida ovde, grobnice tamo. Ali ta ako je ono jedino ime
raspola emo od neke drevne civilizacije veoma slo ena stvar, slo enija u vi e nego tehno
lo kom smislu - recimo, jedan primerak ekspirovog Hamleta. Pretpostavimo sada da ar
heolozi koji su na li taj primerak Hamleta nisu humanoidni, nemaju knjige, nemaju
drame, ne govore, ne pi u niti uop te misle onako kao mi. ta e oni da uine sa tim malim
fizikim artefaktom, sa njegovom oevidnom slo eno u i svrhovito u, sa ponavljanjem odree
elemenata i neponavljanjem drugih, polupravilno u du ina redova i tako dalje? Kako e
da proitaju Hamleta?"
Onima koji su prihvatali 'Hamletovsku teoriju' oigledan prvi korak bio je
da upotrebe kompjutere, i veliki broj tih naprava pu ten je da analizira razne el
emente nalazi ta D: rastojanja, veliinu, dubinu i konfiguraciju 'golubarnika', razm
ere prve, srednje i tree 'potkomore', izvanredna akustika svojstva 'odaje' kao cel
ine i tako dalje. Nijedan od tih programa nije dao siguran dokaz svesnog planira
nja ili racionalne strukture; to jest, nijedan izuzev programa koga su postavili
Decelis i Hjuz na NASA-inom novom Algebarski V, koji je svakako dobio rezultate
, iako se ovi nisu mogli nazvati racionalnim. Zaista, od tih od tampanih rezultata
iritlije iz NASA-e su uzdrhtale, a dobro se nasmejala ona nekolicina naunika koji
ma ih je Decelis pokazao pre nego to su sklonjeni kao verovatna prevara, a sigurn
a bruka. itav rezultat glasio je kako sledi:
RUN
GOLUBARNICI NALAZI TE D MARS SEKTOR DEVET
DECELIS HJUZ
BOG
DOBRI BOG BOG DOBRI TI SI BOG
PREPODE AVANJE
PREPODE AVANJE TOTALITETA POJMLJENJE BESMISAO
OPA AJ BESMISLA BEZ SMISLA STVARNI DOBRI BOG
OPA AJ PRIJEM SMERNICA SMEROVA
NASTAVAK OBAVESTITI NEOBAVE TENE
BOG BOG BOG BOG BOG BOG
END RUN
apir ue da bi zatekao Hjuza kako le i na krevetu, to je ovaj sada inio najvei d
eo vremena, sa crnim naoarima na licu. Delovao je bledo i bolesno.
"Mislim da preteruje ."
Hjuz nije odgovarao.
apir sede. " alju me nazad u Njujork", ree on najzad.
Hjuz nije odgovarao.
"Temskog su pustili, zna . Trenutno je na putu za Floridu. Sa enom. Ne mogu
da odredim ta nameravaju sa tobom. Zatra io sam..." Posle duge stanke dovr io je reen
icu. "Zatra io sam da ostanem jo dve nedelje ovde sa tobom. Ne vredi."
"U redu je", ree Hjuz.
"Voleo bih da ostanemo u vezi, Gerente. Oigledno ne mo emo da pi emo pisma. A
li tu je telefon. I trake; ostaviu ti ovde kasetofon. Kada hoe da razgovaramo, moli
m te pozovi me. Ako me ne dobije , govori u kasetofon. Nije isto, ali..."
"Ti si stvarno dobar ovek, Sidni", ree Hjuz blago. "Voleo bih..." Posle je
dnog trenutka on sede. Pru io je ruke prema svom licu i skinuo crne naoari. Bile su
mu toliko pripijene oko onih duplji da mu je bilo potrebno izvesno vreme da ih s
kine. Kada ih je sklonio, on spusti ruke i pogleda preko sobe, pravo prema apiru.
Njegove oi, zenica uveanih dugim li avanjem svetlosti, bile su gotovo isto toliko c
rne koliko i naoari.
"Vidim te", ree on. "Kao u igri murke. Ja jurim. Ti se skriva . Zna li ta vidi
m?"

"Da", ree apir blago.

"Mrlju. Senku. Nedovr enost, rudiment, smetnju. Ne to u potpunosti nebitno.
Vidi , ba ni ta ne valja kada si valjan ovek, ak i kad..."
"A kada pogleda sebe?"
"Isto. Ba isto. Ometanje, trivijalnost. Mrlja u vidnom polju."
"Vidno polje. ta je vidno polje?"
"Kako to misli ?" ree Hjuz vrlo tiho i umorno. " ta se u njemu istinski vidi?
Stvarnost, razume se. Reprogramiran sam da primam stvarnost, da vidim istinu. V
idim Boga." On spusti lice u ruke, pokri oi. "Bio sam ovek mislilac", ree on. "Poku a
vao sam da budem racionalan. Ali ta to vredi, kada mo e da vidi istinu? Videti znai ve
rovati..." On ponovo podi e pogled prema apiru, tamne oi istovremeno su mu bile prod
orne i slepe. "Ako hoe pravo obja njenje, idi pitaj D oa Temskog. Sada ne galami; eka.
Ali on je taj koji ti mo e rei. I hoe, kada kucne as. On mo e da prevede ono to uje - da
prevede u rei. Te e je to uiniti sa vizuelnim predstavama. Mistici su uvek imali pro
blema da prebace svoje vizije u rei; osim onih koji su dobili Re, koji su uli Glas.
Oni su obino shvatali kako treba i delali, zar ne? Temski e delati. Ali ja neu. Od
bijam. Neu da propovedam. Neu da budem misionar."
"Misionar?"
"Zar ne shvata ? Zar ne vidi
ta je to 'odaja'? Centar za uve bavanje, odaja za
obave tenja..."
"Verski centar? Crkva?"
"Pa, na neki nain. Mesto gde te ue da vidi Boga, da uje Boga i spozna Boga. I
da voli Boga. Centar za preobraanje. Mesto na kome si preobraen! A onda eli da izie i
a propoveda znanje o Bogu ostalima - neznabo cima. Zbog toga to sada zna kako su slep
i i kako je lako videti. Ne, ne samo crkva: misija. Ona prava Misija. I ti spozn
a Misiju i izie sa Misijom. Nisu oni bili istra ivai. Bili su misionari, nosioci istin
e, nosili su je drugim rasama i buduim rasama, svim sirotim, prokletim neznabo cima
koji ive u tami dalekog svemira. Znali su odgovor i eleli su da svi spoznamo odgo
vor. Ni ta drugo vi e nije bitno, jednom kada si spoznao odgovor. Nije va no da li si
dobar ovek ili rav, da li sam ja inteligentan ovek ili budala. Ni ta u vezi s nama ni
je bitno, osim da smo trivijalna sredstva velike istine. Zemlja nije bitna, zvez
de nisu bitne, smrt nije bitna, ni ta nije ni ta. Samo Bog jeste."
"Neki tuinski Bog?"
"Ne neki Bog. Bog - jedini istinski Bog, prisutan u svim stvarima. Svuda
, zauvek. Nauio sam da vidim Boga. Samo treba da otvorim oi i vidim lice Bo je. A da
o bih itav ivot samo da ponovo vidim jedno ljudsko lice, da vidim drvo, stolicu obinu drvenu stolicu, najjednostavniju - mogu oni da zadr e svog Boga, neka zadr e sv
oje svetlo. elim da mi vrate svet. Hou pitanja, ne odgovor. Hou sopstveni ivot i sop
stvenu smrt!"
Na preporuku vojnog psihijatra koji je preuzeo slu aj Gerenta Hjuza kada j
e apir otpu ten, Hjuz je preseljen u vojnu bolnicu za mentalno poremeene. Budui da je
, uop te uzev, bio tih pacijent sklon saradnji, nisu ga dr ali pod vrstim nadzorom i
posle jedanaest meseci zatoeni tva na nesreu uspeo je u poku aju samoubistva, presekav i
vene dr kom od ka ike koju je ukrao iz trpezarije i nao trio trljanjem o krevetski ok
vir. Zanimljiva je injenica da se ubio onog dana kada je Psiha XV krenula na Zeml
ju sa Marsa, nosei dokumente i snimke koji, prema tumaenju Prvog Apostola, sada ob
razuju prvo poglavlje Otkrovenja Drevnih, posveenih tekstova svete i vaseljenske
crkve Bo je, nosioca svetla neznabo cima, jedinog nosioca jedne i veite istine.
O lude (rekoh ja) zar tako ete crnu no izabrati
Kad zraci svetla istinskoga su vam dati...
Ali dok sam o ludilu njinom raspravljao tako
Jedan meu njima pro apta ovako:
'Burmu ovu enik ni za kog ne skloni
Ve nevesti svojoj da je on pokloni.'
SMER PUTA
Jedno drvo stoji ju no nedaleko od Mekinvilske obilaznice na oregonskom dr a
vnom autoputu 18. Pro le godine izgubilo je veliku granu, ali i dalje izgleda velia

nstveno. Vozimo se pokraj njega nekoliko puta godi nje, a ono nikada nije propusti
lo da potvrdi relativnost uzvi eno u i ve tinom duge uve banosti.
Nekada nisu bili toliko zahtevni. Nikada nas nisu gonili br e od galopa, a
i to je bilo retko; naje e je to naprosto bilo klipsavo kaskanje. A kada bi neko od
njih bio na sopstvenim nogama, bilo je pravo zadovoljstvo pribli avati mu se. Bil
o je vremena da se itav in izvede sa stilom. Ovaj bi se pojavio tamo, pokretao bi
noge i ruke onako kako to oni ine, obino zagledan prema putu, ali esto i bono, prema
poljima, ili pravo prema meni: a ja bih mu se pribli avao ravnomerno, ali sasvim
lagano, sve vreme rastui, savr eno usagla avajui brzinu prilaska i brzinu rasta, tako
da bih se upravo u trenutku kada bih dovr io uveavanje od maju ne mrlje do svoje pune
veliine - tih dana bila je ezdeset stopa - na ao pravo pred njim i visio iznad njeg
a, uzdizao se, nadnosio, zasenjivao ga. Pa ipak, on se ne bi pla io. ak me se ni de
ca nisu bojala, iako su esto dr ali poglede na meni dok sam prolazio pokraj njih i
postepeno se smanjivao.
Ponekad, u vrela popodneva, neki odrasli zaustavio bi me upravo tamo, na
mestu na eg susreta, pa bi le ao leima oslonjen o moja sat vremena ili du e. Nije mi n
i najmanje smetalo. Imao sam izvanredan breg, dobro sunce, dobar vetar, dobar vi
dik; za to bi mi smetalo da stojim nepokretno jedan sat ili jedno popodne? Na kraj
u krajeva, to je samo relativni mir. Treba samo da pogleda na Sunce da shvati koli
ko brzo ide ; a onda, stalno se raste - naroito leti. U svakom sluaju, dirao me je n
ain na koji su se prepu tali meni, dozvoljavali da im se oslanjam o maju na, topla lea
i krepko snivali tamo meu mojim nogama. Dopadali su mi se. Retko su nam priklanj
ali sklad, poput ptica; ali stvarno su mi se uvek vi e dopadali od veverica.
Tih dana, za njih su radili konji, a sa moje take gledi ta i to je bilo pri
jatno. Naroito mi se dopadalo kaskanje i prilino sam se izve tio u tome. Klimanje na
pred-nazad i ritmini pokreti pratili su smanjivanje i narastanje ljuljanjem i kli
zanjem, gotovo opsenom leta. Galop je bio manje prijatan. Bio je trzav, tutnjav:
oseao si kako te baca poput mladice u oluji. A onda, lagani prilazak i rast, tre
nutak nadno enja, sve to se gubilo u galopu. Morao si da se baci u njega, klipeti-k
lipeti-klopeti! a ovek je obino bio previ e zauzet jahanjem, a konj tranjem, tako da
nisu ni podizali pogled. Ali, opet, to se nije de avalo esto. Konj je smrtan, na kr
aju krajeva, i poput svih tih slabo vezanih stvorenja lako se zamara; zato nisu
premarali konje ukoliko nije bilo velike hitnje. A tih dana nije izgledalo da im
a tako mnogo velikih hitnji.
Mnogo vremena je pro lo otkako sam poslednji put dobio galop i, da ka em ist
inu, ne bi mi smetao. Bilo je u njemu neega okrepljujueg, na kraju krajeva.
Seam se prvih motornih kola koja sam video. Poput veine nas, primio sam ih
kao smrtno bie, neko novo slabo vezano stvorenje, meni neznano. Bio sam pomalo i
znenaen, jer posle stotinu trideset dve godine mislio sam da poznajem celokupnu m
esnu faunu. Ali nova stvar uvek je zanimljiva, na svoj triavi nain, pa sam ovu pos
matrao s pa njom. Pribli avala se lepom brzinom, otprilike poput kasa, ali novim kor
akom, saglasnim sa nespretnim izgledom stvari: neugodnim, drmusavim, kotrljavim,
ka ljucavim, trzavim hodom. U roku od dva minuta, pre nego to sam porastao jednu s
topu, znao sam da to nije smrtno stvorenje, vezano, slabo vezano ili slobodno. B
ilo je tvorevina, kao to su to kola za koja vezuju konje. Pomislio sam da je toli
ko ravo napravljena da nisam oekivao da se vrati, jednom kada je prodahtala preko
zapadnog brega i od srca sam se nadao da nikada nee, jer mi se nikako nije dopada
lo to trzavo skakutanje.
Ali stvar je pre la na ustaljeni plan pa sam tako, silom prilika, i ja. Sv
akog dana u etiri morao sam da joj se primiem, drmusavoj i skakutavoj tamo sa zapa
dne strane, da se uveavam, nadnosim i nestajem. Potom u pet morao sam da se vraam;
skakutao sam putem poput mladog zeca itavom visinom svojih ezdeset stopa, poigrav
ao i klimao sa istoka, sve dok najzad ne bih nestao sa vidika nesrenog malog udovi t
a, pa bih mogao da se opustim i opru im granje u veernjem vetru. Uvek ih je u ma ini
bilo dvoje: mladi mu karac koji je dr ao volan, a iza njega stara ena umotana u tkani
ne. Ako su ikada i ta rekli jedno drugom, nikada to nisam uo. U tim danima nauo sam
poprilino razgovora s puta, ali nikada iz te ma ine. Njen vrh bio je otvoren, ali j
e pravila toliko buke da je nadjaavala sve glasove, ak i glasanje vrapca pevaa s ko
jim sam bio te godine. Buka je bila gotovo isto toliko opaka koliko i poskakivan

je.
Ja sam iz porodice krutih principa i prilinog samopo tovanja. Moto Kverkusa
jeste: 'Mo e se slomiti, ali se ne sme saviti' i ja sam se uvek trudio da ga se pri
dr avam. Ne samo lina ta tina, ve i dostojanstvo porodice, razumete, bilo je uvreeno ka
da me je najobinija tvorevina prisiljavala da skaem i ple em na taj nain.
Jabukovim stablima u vonjaku u podno ju brega kao da to nije smetalo; a ope
t, jabuke su pitome. Njihove gene menjali su vekovima. Osim toga, one su stvoren
ja krda; nijedno drvo iz vonjaka ne mo e imati sopstveno mi ljenje.
Ja sam sopstveno mi ljenje zadr avao za sebe.
Ali bilo mi je veoma drago kada su kola prestala da nas mue. itav mesec pr
o ao je bez njih, i itavog meseca koraao sam prema ljudima i kaskao prema konjima dr
age volje, ak se i njihao za bebu u majinom naruju, trudei se svojski, ali bezuspe no,
da se odr im u i i.
Ali, sledeeg meseca - bio je septembar, jer su laste odletele nekoliko da
na ranije - pojavila se jedna druga ma ina, nova, odjednom je povukla i mene, i pu
t i na breg, vonjake, polja, krov farme, sve to igralo je, skakalo i angrljalo uz n
ju od istoka prema zapadu; i ao sam brzinom veom od galopa, br e nego ikada ranije. J
edva da sam imao vremena da se nadnesem pre nego to sam ponovo morao da se smanji
m.
A sledeeg dana nai la je drugaija.
Potom, svake godine, svake nedelje, dana, postaje su sve uobiajenije. Pos
tale su krupna stavka mesnog poretka. Put je raskopan i posut tucanikom, pro iren
i pokriven neim veoma glatkim i gadnim, poput pu evog traga, bez korenja, bara, kam
enja, cvea ili senki na sebi. Na putu je bilo mnogo malih slabo vezanih stvorenja
, skakavaca, mrava, aba, mi eva, lisica i tako dalje, veinom premalih da bih se kret
ao za njih, jer nikoga i nisu videla. Sada su pametna stvorenja poela da zaobilaz
e put, a ona nepametna bila bi zdrobljena. Video sam kako i previ e zeeva umire na
taj nain, tu u mom podno ju. Zahvalan sam tome to sam hrast i iako vetar mo e da me sk
r i ili i upa iz korena, mogu da me poseku ili obore, bar ne mogu, ni pod kojim okoln
ostima, da me zdrobe.
Sa istovremenim prisustvom mnogo motornih kola na putu od mene se zahtev
ao novi nivo ve tine. Kao puka mladica, im sam digao glavu iznad korova, nauio sam o
snovni trik kretanja u dva smera istovremeno. Nauio sam ga bez razmi ljanja, pod pu
kim pritiskom okolnosti, prvom prilikom kada sam video pe aka sa istoka i jahaa okr
enutog prema njemu na zapadu. To je ne to ime mi, drvee, ovladavamo bez stvarnog nap
ora, pretpostavljam. Bio sam uznemiren, ali uspeo sam da proem jahaa i da se potom
smanjujem od njega dok sam istovremeno klipsao prema hodau i zaista ga pro ao (u t
im danima nije bilo nadno enja!) tek kada sam potpuno nestao sa vidika jahaa. Bio s
am ponosan na sebe prvi put kada sam to uradio, jer bio sam veoma mlad; ali zvui
te e nego to stvarno jeste. Od tih dana, razume se, uinio sam to nebrojeno puta i ni
sam ni razi ljao o tome; mogao sam to uiniti u snu. Ali jeste li ikada razmislili o
tome kakvo je to dostignue, kolika je ve tina potrebna kada se drvo uveava, istovre
meno, pa ipak ne to razliitim brzinama i na neznatno drugaije naine, za svakog od etrd
eset vozaa kola okrenutih u dva suprotna smera, dok istovremeno nestaje za jo etrde
set onih koji su mu okrenuli lea, a u meuvremenu se sea da se nadnosi iznad svakog
svakcijatog u pravom trenutku: i da to ini iz minuta u minut, iz asa u as, od zore
do mraka ili ak dugo potom?
Jer moj put postao je prometan; gotovo itavog dana bio je pod gotovo nepr
ekidnim saobraajem. Radio je, a radio sam i ja. Nisam vi e toliko skakao i plesao,
morao sam da jurim sve br e i br e: da rastem, d inovski, da se nadnosim u deliu sekund
e, da se skupim u ni tavilo, sve u urbi, bez vremena da u ivam u tom inu i bez poinka:
opet i opet i opet.
Veoma malo vozaa pomuilo se da me ugleda, makar samo letiminim pogledom. Za
ista, izgledalo je da vi e ni ta ne vide. Samo su piljili ispred sebe. Izgledalo je
da veruju kako su se 'nekuda zaputili'. Mala ogledala bila su im uvr ena za prednje
delove kola i na njih bi bacili pogled da vide gde su bili; onda su nastavljali
da pilje napred. Buba vabe uvek nekud jurcaju i nikada ne di u pogled. Imam prilino n
isko mi ljenje o buba vabama. Ali one me bar pu taju na miru.
Priznajem da ponekad, u bla enoj noi tmine, bez meseca da mi posrebri kro nju
i zvezda da mi se sakrivaju u granama, kada mogu da se odmorim, ozbiljno razmi lj

am o begu od svoje obaveze u op tem poretku stvari: o tome da prekinem da se kreem.

Ne, ne ozbiljno. Napola ozbiljno. Bio je to puki umor. Ukoliko ak i luckasta, tr
ogodi nja, enska vrba sa macama u podno ju brega prihvata odgovornost, pa skae, valja
se, ubrzava, raste i smanjuje se za svaka kola na putu, zar u ja, jedan hrast, da
izbegavam obaveze? Plemenito poreklo obavezuje, a ja verujem da nikada nisam is
pustio ir koji nije znao svoju du nost.
I tako sam pedeset ili ezdeset godina pomagao poredak stvari i obavljao s
voj udeo u odr avanju opsene ljudskih stvorenja da 'nekud idu'. I nisam nevoljan d
a to inim. Ali dogodila se istinski u asna stvar i zbog nje elim da se pobunim.
Ne smeta mi da idem istovremeno u dva smera; ne smeta mi da istovremeno
rastem i smanjujem se; ne smeta mi da se kreem, ak ni neprijatnom brzinom od ezdese
t ili sedamdeset milja na sat. Sprema sam da inim sve te stvari dok me ne obore i
li izvale buldo erom. One su mi posao. Ali bunim se, strasno, protiv toga da posta
nem vean.
Venost me se uop te ne tie. Hrast sam, ni ta vi e niti manje. Imam du nost i ispun
javam je; imam svoja zadovoljstva i u ivam u njima, iako ih ima sve manje, jer je
ptica sve manje, a vetar se zagadio. Ali koliko god da sam dugovean, nepostojanos
t je moje pravo. Smrtnost mi je povlastica. A to mi je oduzeto.
Oduzeto mi je jedne ki ne veeri marta pro le godine.
Naleti i navale kola, kao i obino, ispunjavali su put koji se brzo kretao
u oba smera. Toliko sam bio obuzet jurnjavom sa njima, uveavanjem, nadno enjem, ne
stajanjem, a svetlost je tako brzo slabila, da jedva da sam primetio ta se de ava,
sve dok se nije ve desilo. Jedan voza jednih kola oigledno je osetio da je njegova
potreba da 'ide negde' naroito hitna, pa je zato poku ao da postavi svoja kola pred
kola pred njima. Taj postupak ukljuivao je privremeno menjanje smera puta i prem
e tanje na dalju stranu, stranu koja normalno ide u drugom smeru (a ja moram prizn
ati da se divim putu zbog ve tine kojom izvodi takve manevre, to mora biti te ko za n
e ivo stvorenje, puku tvorevinu). Meutim, dogodilo se da su druga kola bila sasvim
u blizini onih u urbi, pa su se sukobila dok su ova menjala stranu; put nije moga
o da uini ni ta s time, jer je ve bio prezagu en. Da bi izbegla sudar sa kolima okrenu
tim prema njima, kola u urbi u potpunosti su prekr ila smer puta, okrenula ga linij
om sever-jug na sopstveni nain i na taj nain prisilila me da skoim pravo na njih. N
isam imao izbora. Morao sam da se pokrenem, i to da se pokrenem brzo - osamdeset
pet milja na sat. Skoio sam: nadneo sam se, ogroman, vei nego ikada ranije. A ond
a sam udario kola.
Izgubio sam prilino pare kore i, to je ozbiljnije, lepo pare kambijumskog om
otaa; ali, budui da sam bio visok sedamdeset dve stope i otprilike devet stopa u o
bimu, nije bilo prave tete. Grane su mi se zatresle od udarca toliko da je pro logo
di nje gnezdo crvendaa zbaeno i palo; a ja sam bio toliko uzdrman da sam zajeao. Bio
je to jedini put u mom ivotu da sam ne to glasno rekao.
Kola su jezivo vrisnula. Razbijena su od udarca, zapravo zdrobljena. Nji
hovi zadnji delovi nisu mnogo stradali, ali prednji deo sav se zapleo oko sebe i
sabio poput starog korena, a njegova mala, svetlucava parad razletela se na sve
strane, pa je le ala poput krhke ki e.
Voza nije imao vremena da bilo ta ka e; ubio sam ga u trenutku.
Ne bunim se ja zbog toga. Morao sam da ga ubijem. Nisam imao izbora, pa
zbog toga ne alim. Ono zbog ega se bunim, ta ne mogu da podnesem, jeste sledee: kada
sam skoio na njega, ugledao me je. Najzad je podigao pogled. Video me je onako k
ako me nikada niko nije video, ak ni dete, ak ni u danima kada su ljudi gledali st
vari. Video me je u celini i nije video ni ta drugo - tada, ili bilo kada.
Ugledao me je u vidu venosti. Pobrkao me je sa veno u. A zbog toga to je pogin
uo u tom trenutku la nog sagledavanja, zbog toga se ono ne mo e promeniti i ja sam u
hvaen u njemu zauvek.
To je neizdr ivo. Ne mogu da odr avam takvu obmanu. Ukoliko ljudska bia odbij
aju da pojme relativnost, vrlo dobro; ali moraju razumeti povezanost.
Ukoliko je to neophodno za poredak stvari, ubijau vozae kola, iako se ubij
anje obino ne zahveta od hrastova. Ali nepravedno je zahtevati od mene da igram u
logu ne samo ubice, ve smrti. Jer ja nisam smrt. Ja sam ivot: smrtan sam.
Ukoliko ele da ugledaju smrt vidljivu u svetu, to je njihova stvar, ne mo
ja. Neu da glumim venost za njih. Neka se ne okreu drveu zbog smrti. Ukoliko to ele d

a vide, neka zagledaju jedni druge u oi, pa e je videti tamo.

ONI TO ODLAZE IZ OMELASA
(Varijacija na temu Vilijema D ejmsa)
Sredi nja zamisao ovog psihomita, rtveno jagnje, pojavljuje se u 'Brai Karam
azov' Dostojevskog i nekoliko ljudi pitalo me je, prilino sumnjiavo, zbog ega sam o
dala priznanje Vilijamu D ejmsu. Re je o tome da nisam bila u prilici da ponovo proi
tam Dostojevskog jo od dvadeset pete, koliko god da sam ga volela, pa sam naprost
o zaboravila da je koristio tu zamisao. Ali kada sam je srela u D ejmsovoj 'Moraln
i filozof i moralni ivot', bilo je to sa okom prepoznavanja. Evo kako to D ejms daje
:
Ili, ukoliko nam se ponudi hipoteza sveta koji nadilazi utopije gospode
Furijea, Belamija i Morisa i gde bi milioni bili trajno sreni pod jednim prostim
uslovom: da odreena izgubljena du a na najdaljoj ivici stvari mora da vodi ivot samo
tnog muenja, ta drugo to mo e biti to to emo smesta osetiti do jedne odreene i nezavisn
e vrste oseanja, iako bi se u nama pojavio poriv da prigrabimo sreu ponuenu na taka
v nain, koliko bi gnusna stvar bilo u ivanje u njoj kada se svesno prihvata kao plo
d takve pogodbe?
Dilema amerike savesti te ko da mo e bolje da se izrazi. Dostojevski je bio v
eliki umetnik, i radikalan, ali njegov rani socijalni radikalizam preokrenuo se
i od njega stvorio estokog reakcionara. Dok Amerikanac D ejms, koji deluje tako bla
go, tako naivno d entlmenski - pogledajte kako ka e 'nama', pretpostavljajui da su mu
svi itaoci po teni kao on sam! - bio je, ostao i ostaje istinski radikalni mislila
c. Smesta posle odlomka o 'izgubljenoj du i' on nastavlja:
Sve uzvi enije, prodornije ideje su revolucionarne. Predstavljaju sebe mno
go manje preru ene u dejstvo prethodnih iskustava, nego u verovatne uzroke buduih i
skustava, faktore pred kojima okolina i lekcije kojima su nas do tada poduavali m
oraju nauiti da se povijaju.
Primena ove dve reenice na ovu priu, na naunu fantastiku i na sva razmi ljanj
a o budunosti, sasvim je neposredna. Ideali poput 'verovatnih uzroka buduih iskust
ava' - kako prefinjena i uzbudljiva primedba!
Razume se, nisam proitala D ejmsa i odmah sela i rekla: sada u da napi em prilu
o toj 'izgubljenoj du i'. Retko se de ava tako prosto. Sela sam i zapoela priu, napro
sto zbog toga to mi se tako prohtelo, bez iega na umu izuzev rei 'Omelas'. Ona potie
od znaka pored puta: Salem (Oregon) unazad. Zar vi ne itate znakove pored puta u
nazad? POTS. IROPSU aced. Oksicnarf Nas... Salem jednako elomo jednako salaam jed
nako mir. Melas. O, melas, Omelas. Homme hlas. "Odakle dobijate ideje, go Legvin?
Od zaboravljanja Dostojevskog i itanja znakova pored puta unazad, razume se. Oda
kle drugde?
Uz zvuk zvona koji potera laste u visine, praznik leta sti e u grad Omelas
, ije kule blistaju pored mora. Jarboli brodova u luci iskrili su se od barjaka.
Po ulicama izmeu kua crvenih krovova i oslikanih zidova, izmeu starih vrtova obrasl
ih u mahovinu i pod avenijama drvea, pokraj velikih parkova i javnih zgrada kreta
le su se povorke. Neke su bile dostojanstvene: starci u dugim, krutim, ljubiastim
i sivim odorama, ozbiljni majstori zanatlije, tihe, vesele ene koje su nosile be
be u narujima i eretale u hodu. Po drugim ulicama muzika je tukla br e, titranje gon
gova i dobo a, a ljudi su igrali, itava povorka bila je jedna velika igra. Deca su
se jurila oko kolone, njihovi prodorni povici uzdizali su se poput izukr tanog let
a lasta nad muzikom i pesmom. Sve povorke vijugale su prema severnoj strani grad
a, gde su na prostranoj, vodoplavnoj livadi zvanoj Zelene poljane momci i devojk
e, goli na blistavom vazduhu, stopala i lanaka umazanih blatom, dugih, vitkih ruk
u, zagrevali nemirne konje pred trku. Konji nisu nosili nikakvu opremu osim ogla
va bez ema. Grive su im bile podvezane srebrnim, zlatnim i zelenim trakama. Frkta

li su, poskakivali i epurili se jedni pred drugima; bili su izuzetno uzbueni, konj
je jedina ivotinja koja je prihvatila na e ceremonije kao sopstvene. Daleko prema
severu i zapadu stajale su planine i napola okru ivale Omelas u njegovom zalivu. V
azduh jutra bio je toliko ist da je sneg, koji je i dalje okrunjivao Osamnaest vr
hova, plamteo belo-zlatnom vatrom preko milja osunanog vazduha pod tamnim plavilo
m neba. Bilo je tek toliko vetra da natera barjake koji su obele avali trkali te da
tu i tamo zalepeu i zatrepere. U ti ini prostranih zelenih livada mogla se uti muzik
a koja je vijugala kroz ulice grada, as tamo, as amo, ali uvek sve bli e; vesela, ud
aljena slast vazduha koja bi tu i tamo zatitrala, prikupila se i provalila u sil
noj, veseloj zvonjavi zvona.
Veseloj! Kako se mo e priati o veselju? Kako opisati graane Omelasa?
Nisu oni bili prost narod, razumete, iako su bili sreni. Ali mi vi e ne izg
ovaramo esto rei bodrenja. Svi osmesi zastareli su. Kada dobije ovakav opis, ovek t
e i da naini odreene pretpostavke. Kada dobije ovakav opis, ovek zatim te i da poku a da
nae kralja koji ja e blistavog pastuva, okru en svojim plemenitim vitezovima, ili mo da
sedi u zlatnoj nosiljki koju nose robovi silnih mi ia. Ali nije bilo kralja. Nisu
koristili maeve, niti dr ali robove. Nisu bili varvari. Ne znam pravila i zakone nj
ihovog dru tva, ali pretpostavljam da ih je bilo izuzetno malo. Kao to su se snalaz
ili bez monarhije i robovlasni tva, tako su iveli i bez berze, reklama, tajne polic
ije i bombe. Pa ipak, ponavljam da nisu bili prost narod, nije re bila o slatkim
pastirima, plemenitim divljacima, ispraznim graanima utopije. Nisu bili ni ta manje
slo eni od nas. Nevolja je u tome to imamo lo u naviku, koju ohrabruju ljudi ueni i i
skvareni, da smatramo sreu kao ne to prilino glupavo. Samo je bol intelektualan, sam
o zlo zanimljivo. To je izdaja umetnika: odbijanje priznavanja banalnosti zla i
stra ne dosade bola. Ako ih ne mo e polizati, pridru i im se. Ako ne to boli, ponovi to.
Ali slaviti oajanje znai osuditi u ivanje, prigrliti nasilje znai izgubiti vlast nad
svim ostalim. Gotovo da smo izgubili tu vlast: nismo vi e u stanju da opi emo srenog o
veka, niti da svetkujemo veselje. Kako da vam priam o ljudima Omelasa? Nisu bili
naivna i srena deca - iako su, zapravo, njihova deca bila srena. Bili su zreli, in
teligentni, strasni odrasli iji ivoti nisu upropa eni. O uda! ali volela bih da mogu t
o da opi em bolje. Volela bih da mogu da vas ubedim. Omelas u mojim reima zvui kao g
rad iz bajke, nekad davno i negde daleko, bilo jednom. Mo da bi vam najbolje bilo
da ga zamislite kao ponude sopstvene ma te, pa da pretpostavimo da e one odgovarati
prilici, jer ja vam sigurno ne mogu svima izai u susret. Na primer, ta je sa tehn
ologijom? Mislim da nema kola i helikoptera po ulicama i nad njima; to sledi iz i
njenice da su ljudi Omelasa sreni. Srea je zasnovana na ispravnom razluivanju o tom
e ta je neophodno, ta nije ni neophodno ni razorno i onome to je razorno. Meutim, u
sredi njoj kategoriji - onome to nije neophodno, ali ni razorno, onoj gde spadaju u
dobnost, luksuz, obilje - mogli bi savr eno lako imati centralno grejanje, podzemn
u eleznicu, ma ine za pranje ve a, kao i sve vrste divnih naprava koje ovde jo nisu iz
mi ljene: lebdee izvore svetlosti, energiju bez goriva, lek za obinu prehladu. Ili b
i moglo biti da nemaju ni ta od toga: nije bitno. Kako god vam se dopada. Ja sam n
aklonjena tome da mislim kako su ljudi iz gradova uz i niz obalu dolazili u Omel
as tokom poslednjih nekoliko dana pre praznika vrlo brzim malim vozovima i tramv
ajima na sprat, i da je eleznika stanica u Omelasu zapravo najlep a graevina u gradu,
iako prostija od velianstvene poljoprivredne tr nice. Ali ak i sa vozovima, bojim s
e da Omelas nekima od vas deluje kao arena la a. Osmesi, zvona, parade, konji, blja
h. Ukoliko je tako, molim dodajte orgije. Ukoliko e orgije da pomognu, ne oklevaj
te. Ali, nemojte da imamo hramove iz kojih e izlaziti divni goli sve tenici i sve ten
ice, ve napola u ekstazi i spremni da se pare sa svakim mu karcem ili enom, ljubavni
kom ili strancem koji po eli ujedinjenje sa dubokim bo anstvom krvi, iako mi je to b
ila prva zamisao. Ali, zaista bi bilo bolje nemati nikakve hramove u Omelasu - i
li bar ne hramove sa osobljem. Vera da, sve tenici ne. Prekrasne, nage osobe svaka
ko mogu naprosto etati i nuditi sebe poput bo anskih suflea gladi ugro enih i razdira
nju puti. Neka se i oni pridru e povorci. Neka dobo i tuku nad parenjima, neka velian
stvenost udnje usklikuje s gongovima i (nimalo nebitna taka) neka zaete u tim ritua
lima u ivanja svi vole i paze. Jedna stvar za koju znam da je u Omelasu nema jeste
krivica. Ali ega bi trebalo da bude? Najpre sam pomislila da tamo nema droga, al
i to je istunstvo. Za one kojima se to dopada, slaba, uporna slast druze neka zam
iri e prolaze grada, druze koja donosi umu i udovima veliku lakou i sjaj, a potom,

posle nekoliko sati, dremovnu opu tenost i najzad predivne vizije skrivenih saznan
ja i najdubljih tajni Vaseljene, dok uz to potiu zadovoljstvo polnih odnosa preko
svega to se mo e poverovati; i jo ne izaziva naviku. Za skromnije ukuse, mislim da
treba da bude piva. ta drugo, ta drugo pripada gradu radosti? Oseaj pobede, svakako
, svetkovina hrabrosti. Ali kao to smo se sna li bez sve tenstva, da probamo i bez vo
jske. Radost zbog uspe nog klanja nije ona prava vrsta radosti; ona ne bi vredela,
stra na je i trivijalna. Bezgranino i velikodu no zadovoljstvo, plemenita slavodobit
nost koja se osea ne prema nekom spolja njem neprijatelju, ve u op tenju sa najvaljani
jim i najpo tenijim du ama svih ljudi, gde god da su, i sjaju svetskog leta: zbog to
ga se ire srca ljudi Omelasa, a pobeda koja se svetkuje je ona koja pripada ivotu.
Stvarno ne mislim da je mnogo onih koji imaju potrebu da uzmu druzu.
Do sada je veina povorki stigla do Zelenih poljana. Divni miris kuvanja d
opire iz crvenih i plavih atri snabdevaa. Lica male dece su slatko lepljiva; u dob
roudnu sedu bradu nekog oveka uplelo se par mrvica kolaa. Mladii i devojke uzjahali
su konje i poinju da se okupljaju oko poetne linije trke. Neka starica, niska, deb
ela i nasmejana dodaje cvee iz kotarice, a visoki mladii nose njeno cvee u blistavo
j kosi. Dete od devet ili deset godina sedi na ivici gomile, samo, i svira frulu
. Ljudi se zaustavljaju da uju, sme e se, ali ne obraaju mu se, jer on ne prestaje d
a svira i ne vidi ih; tamne oi potpuno su mu obuzete slatkom, tananom arolijom mel
odije.
On zavr ava i lagano spu ta ruke u kojima dr i frulu.
Kao da je ta mala, privatna ti ina signal, odjednom se zaori truba iz pavi
ljona u blizini poetne linije; ohola, melanholina, prodorna. Konji se propinju na
vitke noge, a neki meu njima nji te u znak odgovora. Treznih lica, mladi jahai glade
vratove konja i umiruju ih, apuu: "Tiho, tiho, tako, lepoto moja, nado moja..." O
ni poinju da se reaju du linije polaska. Gomila oko trkali ta lii na polje trave i cvea
na vetru. Praznik leta je poeo.
Da li verujete? Da li prihvatate praznik, grad, radost? Ne? Onda mi dopu
stite da opi em jo jednu stvar.
U podrumu ispod jedne prekrasne javne zgrade Omelasa, ili mo da pod jednim
od njegovih prostranih privatnih domova nalazi se jedna odaja. Ima jedna zakljua
na vrata i nema prozora. Ne to svetlosti pra njavo curi kroz pukotine u daskama, iz
druge ruke, sa prozora opletenog pauinom negde sa druge strane podruma. U jednom
uglu male odaje nekoliko motki za brisanje poda sa krutim, skorenim, smrdljivim
vrhovima stoji u blizini zarale vedrice. Pod je sama prljav tina, malo vla na na dodi
r, kao to je to obino sluaj sa podrumskom prljav tinom. Odaja je duga otprilike tri k
oraka, a iroka dva: obina ostava za metle ili neupotrebljavana prostorija za dr anje
alata. U odaji sedi jedno dete. Moglo bi biti deak ili devojica. Izgleda kao da i
ma est godina, a zapravo mu je gotovo deseta. Zaostalo je. Mo da je roeno defektno,
ili je postalo imbecilno od straha, neuhranjenosti i nevoenja brige. Ono aka nos i
povremeno neodreeno zapetlja po no nim prstima ili polnim organima dok sedi pogrblj
eno u uglu najdaljem od vedrice i dve motke za brisanje. Ono se pla i tih motki. S
matra da su u asne. Ono zatvara oi, ali zna da motke i dalje tu stoje; a vrata su z
akljuana i niko nee naii. Vrata su uvek zakljuana; niko nikada ne dolazi, osim to pon
ekad - dete ne shvata vreme ili periode - ponekad vrata stra no zaangrljaju i otvor
e se, a neka osoba je tu, ili vi e osoba. Jedna od njih mo da prie i utne dete da ga n
atera da ustane. Drugi nikada ne prilaze, ve vire ispod zgro enog, zgaenog oka. inija
sa hranom i vr sa vodom urno se pune, vrata zakljuavaju, oi nestaju. Ljudi na vrati
ma nikada ni ta ne ka u, ali dete, koje nije uvek ivelo u prostoriji za dr anje alata i
u stanju je da se priseti sunevog svetla i majinog glasa, ponekad progovara. "Biu
dobro dete", ka e. "Molim vas, pustite me napolje. Biu dobro dete!" Oni nikada ne o
dgovaraju. Dete je ranije nou vri talo za pomo i mnogo plakalo, ali sada ispu ta samo
neku vrstu cviljenja: "eh-haa, eh-haa" i progovara sve ree i ree. Toliko je mr avo d
a mu nema listova na nogama; trbuh mu je ispupen; pre ivljava od pola inije kukuruzn
og bra na i masti dnevno. Golo je. Butine i stra njica su mu masa zagnojenih ireva, j
er neprekidno sedi u sopstvenom izmetu.
Svi znaju da je tu, svi ljudi Omelasa. Neki su dolazili da ga vide, drug
i se naprosto zadovoljavaju time to znaju da je tu. Svi znaju da ono mora da bude
tu. Neki od njih shvataju zbog ega, a neki ne, ali svi shvataju da njihova srea,
lepota njihovog grada, ne nost njihovih prijateljstava, zdravlje njihove dece, mud

rost njihovih naunika, ve tina njihovih zanatlija, ak i obilje njihovih letina i pri
jatno vreme njihovog neba u potpunosti zavise od grozne patnje tog deteta.
Ovo se obino obja njava deci kada su izmeu osme i dvanaeste godine, im izgled
a da su u stanju da razumeju; a veina onih koji dolaze da vide dete mladi su, iak
o dovoljno esto naie i poneko od odraslih, ili se vrati, da vidi dete. Svejedno ko
liko dobro im je stvar obja njena, te mlade posmatrae uvek zgrozi taj prizor i smui
im se. Oni oseaju gaenje za koje su mislili da su ga prevazi li. Oseaju ozlojeenost, b
es, nemo i pored svih obja njenja. Voleli bi da uine ne to za dete. Ali ne mogu da uine
ni ta. Kada bi dete izveli na sunce sa tog opakog mesta, kada bi ga oprali, nahra
nili i prozborili mu re utehe, to bi zaista bilo dobra stvar; ali kada bi to bilo
uinjeno, sav napredak, lepota i u ici Omelasa povukli bi se i bili uni teni. Takvi s
u uslovi. Zameniti svu dobrotu i sklad svakog ivota u Omelasu za to pojedinano, si
tno pobolj anje: odbaciti sreu hiljada za mogunost sree jednog: to bi zaista znailo pu
stiti krivicu meu zidine.
Uslovi su strogi i apsolutni; detetu se ak ne sme izgovoriti ljubazna re.
esto se mladi ljudi vraaju kui u suzama, ili u besu bez suza, po to su videli
dete i suoili se sa tim u asnim paradoksom. Mo da e premi ljati nad tim nedeljama ili g
odinama. Ali kako vreme prolazi, oni poinju da shvataju da ak i kada bi mogli da p
uste dete, ono se ne bi mnogo okoristilo od svoje slobode: ne to neodreenog zadovol
jstva zbog topline i hrane, bez sumnje, ali malo ieg drugog. Previ e je poni eno i ma
loumno da spozna ikakvo pravo zadovoljstvo. Previ e dugo se pla ilo da bi ikada mogl
o da se oslobodi straha. Navike su mu previ e proste da bi odgovaralo na ljudsko p
ostupanje. Zaista, posle toliko vremena sigurno bi bilo oajno bez zidova koji e ga
tititi, tame za svoje oi i sopstvenog izmeta u kome e sedeti. Njihove suze zbog go
rke nepravde su e se kada poinju da pojme stra nu pravdu stvarnosti i da je prihvataj
u. Pa ipak, njihove suze i bes, isku enja njihove velikodu nosti i njihovo prihvatan
je bespomonosti mo da su pravi izvor sjaja njihovih ivota. Nema prazne, neodgovorne
sree. Znaju da, poput tog deteta, nisu slobodni. Znaju za samilost. Postojanje to
g deteta, i njihovo znanje o njegovom postojanju, omoguavaju plemenitost njihove
arhitekture, bremenitost njihove muzike, dubinu njihove nauke. Zbog tog deteta t
oliko su ne ni sa drugom decom. Znaju da kada ono ubogo ne bi tamo cmizdrilo u mra
ku, ono drugo, svira na fruli, ne bi moglo da svira veselu muziku dok se mladi ja
hai u svoj lepoti ni u za trku u sunevom sjaju prvog jutra leta.
Da li sada verujete u njih? Da li su sada uverljiviji? Ali postoji jo jed
na stvar koju treba rei, a ona je sasvim neverovatna.
Povremeno neko od devojaka i mladia koji odu da vide dete ne odlazi kui da
plae ili besni, u stvari uop te ne odlazi kui. Ponekad, takoe, mnogo stariji mu karac
ili ena biva utljiv na dan ili dva, a onda napu ta dom. Ti ljudi izlaze na ulicu i k
oraaju pravo iz grada Omelasa, kroz njegovu divnu kapiju. Oni nastavljaju da hoda
ju poljoprivrednim dobrima Omelasa. Svako od njih ide sam, mladi ili devojka, mu ka
rac ili ena. No pada; putnik mora da proe ulicama naselja, izmeu kua uto osvetljenih p
rozora i da izie na tamu polja. Svako za sebe, oni idu prema zapadu ili severu, p
rema planinama. Nastavljaju. Napu taju Omelas, kroe napred u tami i ne vraaju se vi e.
Mesto na koje idu jo te e je zamislivo za veinu nas od grada sree. Ja uop te nisam u s
tanju da ga opi em. Mogue je da ono i ne postoji. Ali oni izgleda znaju kuda idu, o
ni to odlaze iz Omelasa.