Dobrica Gaji: Sforcino vienje Paia

Karlo Sforca: Nikola Pai i ujedinjenje Jugoslovena/ratne i diplomatske uspomene (Kosmos,

Izdavako i knjiarsko preduzee Geca Kon A.D, Beograd 1937)
Ne postoji potpuna pria, svaka pria je nepotpuna.
(Hauard Zin)
U obimnoj literaturi o delovanju Narodne radikalne stranke i Nikole Paia, knjiga Karla Sforce
o jednom od najznaajnijih politiara moderne Srbije ve decenijama zauzima istaknuto mesto.
Iskusni diplomata, jedno vreme ministar inostranih poslova Italije, grof Sforca se u politikom
izgnanstvu okrenuo spisateljskom radu i objavljivanju vie istorijsko-politikih studija. Stilski
blizak Makijaveliju i Gviardiniju, svoje ideje i politiku aktivnost zasnovao je na Macinijevom
shvatanju istorije i njegovoj veri da e nestankom Austrougarske monarhije doi ne samo do
vaskrsa Italije, nego i svih srednjoevropskih i balkanskih naroda.[1] Presudan uticaj da napie
knjigu o Paiu, na Sforcu su izvrile grupe Jugoslovena koje je sreo tokom posete
severnoamerikim univerzitetima. Pored radova srpskih istoriara, grau za svoje delo dobio je i
od Paievih prijatelja. Napisao ga je iz velikog potovanja prema Paiu, sa kojim je i sam bio u
prijateljskim odnosima. Dragocen deo knjige ine Sforcina intimna zapaanja, kako o Paievoj
linosti, tako i o drugim akterima tadanje meunarodne politike. Na pieve materijalne greke
ukazao je izdava, upotpunivi knjigu poduom hronologijom glavnih dogaaja iz Paievog
vremena. Sforca je gajio nadu, pokazae se iluzornu, da e i iz hrvatske kulture poniknuti
istoriar koji bi se bavio Paiem. Verovao je da e Hrvati priznati Paievu veliinu, ime bi se
zapeatilo istinsko i duboko jedinstvo jugoslovenskog naroda. Njegova knjiga je, dakle,
prijateljska. Proeta je simpatijama prema Paiu i jugoslovenskom ujedinjenju. Napisana je
istananim stilom, sa irokim istorijskim zahvatima koji pokazuju poznavanje ljudi i dogaaja.
Meutim, Paieva slika u njoj znatno je idealizovana. Mestimine korekcije Sforcinih
zapaanja, koje emo u ovom prikazu uiniti, imaju za cilj da se doe do celovitijeg i realnijeg
Paievog portreta, koliko je to mogue u jednom tekstu ovakve vrste.
***
Sforca istie da je tokom pohaanja Kragujevake gimnazije i studija na Velikoj koli u
Beogradu, mladi Pai ubrzo zapaen kao izuzetan primerak. Moralna snaga i ozbiljnost pratili
su odlian uspeh na studijama. Posle oeve smrti, kad je dalje kolovanje dovedeno u pitanje,
Pai se izdravao uei bogatiju decu matematici. Kao dravni stipendista, studije je nastavio na
Politehnikoj koli u Cirihu, gde je stigao poetkom marta 1868. godine. Sforca belei da je 28.
marta 1872. Pai dobio svedoanstvo o zavrenim studijama. Ocene su bile odline, profesori su
primetili njegovu obdarenost za matematiku, fiziku i teorijske nauke. Pai je, znai, bio
opredeljen za prirodne nauke, kao to su to bili Svetozar Markovi i Pera Todorovi. Pozivajui
se na Vasu Kazimirovia, profesor ore Stankovi navodi da u Cirihu Pai nije diplomirao,
iako je sa odlinim uspehom poloio sve ispite.[2] Sforca pie o Paievom kontaktu sa
Bakunjinom, ak prenosi i jedan njihov dijalog u kome se Pai suprotstavio Bakunjinu, rekavi
mu da ne moe prihvatiti njegovo uenje, dok se ne uveri ime bi trebalo zameniti postojei
poredak posle izvrene socijalne revolucije. Ocenjujui da je Paiev poetak socijalistiki,

Milan St. Proti, u svom radu o radikalskom pokretu u Srbiji, preuzima od Sforce podatak da je u
Cirihu Pai pripadao Bakunjinovom krugu.[3] Latinka Perovi, pak, na susret Bakunjin-Pai
gleda kao na legendu, jer je tvorac ruskog anarhizma stigao u Cirih posle Paievog odlaska iz
vajcarske.[4]
Ideoloki uticaji pod kojima se formirao radikalski pokret u Srbiji, pa prema tome i sam Pai,
zanimljiva su istoriografska tema. Milan St. Proti doao je do zakljuka da ideologija srpskog
radikalizma prevashodno proistie iz idejne baze francuskih radikala, dok je u politikom smislu
re o pokretu graanske levice.[5] Latinka Perovi ukazuje na to da je uticaj francuskog
radikalizma davno opovrgavao sam Pai, koji je kljuni ideoloki znaaj dao ruskim
revolucionarnim idejama koje je 60-ih godina 19. veka u Srbiju doneo Svetozar Markovi.[6] U
ruskoj revolucionarnoj emigraciji, Perovieva razlikuje tri struje: 1) anarhiste (Bakunjin), po
kojima treba otii u narod i od njega se uiti revoluciji; 2) jakobince i blankiste (Tkaov,
Neajev), koji su odluujui uticaj davali vrsto organizovanoj manjini koja osvaja vlast i onda
sprovodi socijalnu revoluciju; 3) narodnjake (Lavrov), koji su pozivali omladinu da ode u narod
da bi ga poduila i pripremila za revoluciju. Srpski socijalisti i Svetozar Markovi, ijem krugu
je pripadao Pai, bili su najvie povezani sa Lavrovljevom strujom.[7] Sutinski gledano, teilo
se preskakanju kapitalistike faze (koja stvara proletarijat) i traenju glavne snage u seljatvu
(koje je zadralo neke ostatke primitivnog komunizma). Njega je, posmatrajui ekonomski
nerazvijenu Srbiju, trebalo podbuniti protiv birokratije kao neproizvodne klase.[8]
***
Sforca primeuje da je od ogromne psiholoke vanosti za Paia bilo njegovo putovanje u
pobunjenu Bosnu, gde je 1875. godine nosio ustanicima pomo. Naime, Pai je jo tada uoio
opasnost od austrougarske okupacije, da bi posle ratova sa Turskom, Sanstefanskog ugovora i
Berlinskog kongresa postao veliki protivnik austrofilske politike kneza Milana. Sforca pominje
da zbog protivljenja Jovana Ristia, predsednika vlade, Pai nije uspeo da postane profesor
geodezije na Velikoj koli. Prisea se da mu je na Krfu, dok mu je pokazivao minerale ili
geografske karte, Pai govorio kako je promaio poziv i da bi mu ivot bio sreniji da je ostao u
struci. U ozbiljnu politiku Pai ulazi 1878. godine, kad postaje narodni poslanik. Posle povratka
iz Ciriha, navodi Sforca, Pai je nauio kako treba razgovarati sa seljacima i na koji nain im
moe prilagoditi ideje za koje se zalagao. Dodaemo ovde da je i u samoj Skuptini, istog dana
po potvrivanju mandata, Pai ve u prvom govoru skrenuo panju na sebe, debatujui o
Zakonu o tampi. Njegov govor Andrija Radeni ocenjuje kao otroumno tempiran, izreen od
mladog politiara koji nadmauje lidera parlamentarne opozicije Adama Bogosavljevia,
spremnog da uprkos nedostatku govornikog dara postigne vei efekat od svojih skuptinskih
istomiljenika. Osim toga, Pai je privlaio panju i svojim obrazovanjem, manirima i
odevanjem. Celokupnom pojavom, on je dao nova obeleja srpskom radikalizmu.[9] Bilo je to,
inae, vreme kad je skuptinska opozicija nazivala sebe radikalnom partijom, iako Narodna
radikalna stranka jo nije bila osnovana.
Piui o knezu Milanu, Sforca se kratko zadrava na njegovom braku sa Natalijom Keko, koju u
jednom pismu svojoj ljubavnici Artemidi Hristi, Milan predstavlja kao rusko-rumunsku furiju,
proklinjui dan kad se sa njom oenio. Dok je bio atae italijanske ambasade u Carigradu, Sforca
je na teniskom terenu esto viao Milanovog vanbranog sina ora, dobijenog u vezi sa

pomenutom ljubavnicom. Zapaa da je ore bio moralno problematian, ali lepog telesnog
izgleda, sa oevim darom za drutveno ophoenje. to se tie Milana, prenosi da su se stariji
ambasadori izraavali o njemu sa izvesnim simpatijama, cenei kneev cinizam i duhovitost, ali
e Milan za njega predstavljati ovaploenje kune pokvarenosti. Sklon porocima i
neoekivanim politikim potezima, Milan je, mora se priznati, bio vrlo inteligentan ovek. Po
obrazovanju nije zaostajao za tadanjim pripadnicima evropskog plemstva. Izraavao se bolje na
francuskom i nemakom, nego na maternjem jeziku. Srpska sredina uvek e mu ostati strana,
koliko i on njoj.[10] Kod radikala mu je najvie bila odbojna njihova demagogija, odnosno
proizvoenje seljaka u jedinog i pravog predstavnika srpskog naroda, i to od ljudi kolovanih u
inostranstvu. Zbog toga e na njih gledati kao na pekulante, spremne da laskanjem masi
prigrabe vlast nad njom.[11] Posle svog osnivanja, Narodna radikalna stranka postae Milanova
stalna briga. Iako se Pai zalagao za upravnu decentralizaciju, Sforca uoava da je Narodna
radikalna stranka bila centralistiki ustrojena, tako da je u poreenju sa njom organizacija
francuskih radikala bila deja igra.
Za organizaciju stranke, ega nema kod Sforce, verovatno je najzasluniji Pera Todorovi.[12] Po
sopstvenom kazivanju, stvorio je stranake statute koji su tako zamiljeni da temelji stranke
ostanu vrsti, ak i u sluaju privremenog nestanka Glavnog odbora.[13] Milan se, naglaava
Sforca, nikako nije mogao pomiriti sa izbornim uspesima Narodne radikalne stranke, tako da su
njegovi ministri primenjivali i nasilna sredstva da bi onemoguili njen veinski trijumf.
***
Prema Sforcinom miljenju, Milan je obrazovao stalnu vojsku ne zbog njenog angaovanja radi
osloboenja i ujedinjenja Junih Slovena, ve zbog opasnosti od narodne vojske koja je mogla
postati orue u Paievim rukama. Iako taj in shvata kao Milanovu prirodnu reakciju, zamera
mu to je razoruanju seljakih masa pristupio isuvie naglo i sa malo spretnosti. Timokom
bunom Sforca se podrobno nije bavio. Svoju predistoriju, inae, ona ima u protivljenju radikala
nekolicini zakonskih projekata prve naprednjake vlade, uspehu stranke na septembarskim
izborima 1883. godine i Milanovom odbijanju da prihvati tu injenicu. to se tie samog
razoruanja narodne vojske, hroniar Timoke bune Andrija Radeni zakljuio je u svom
voluminoznom delu da su protagonisti reforme vojnog ustrojstva bili u pravu.[14] S druge strane,
gotovo je nemogue utvrditi direktnu odgovornost stranakog rukovodstva za izbijanje bune.
Paievo, pak, naputanje Beograda, pruilo je priliku za nesaglasna tumaenja. Kad ga je Raa
Miloevi, vrativi se od ruskog poslanika Persijanija, obavestio da je ovaj smatrao da e Milan
iskoristiti priliku da se obrauna sa radikalskim prvacima, to je i Pai oseao, voa Narodne
radikalne stranke bez rei je napustio Tauanovievu duvandinicu, uputivi se ka eleznikom
mostu na kome je kao inenjer radio, da bi to pre, ne poverivi se nikome, preao na
austrougarsku teritoriju.[15] Meu meritornim istraivaima ima i onih koji smatraju da je jedino
Pai izvrio odluku Glavnog odbora o odlasku njegovih lanova u krajeve u kojima su stekli
poslaniki mandat.[16] Nama je blie ono tumaenje koje tvrdi da je re o Paievom
proraunatom potezu, tj. nameri da bekstvom spase glavu i zaobilaznim putem krene prema
udaljenom popritu bune, kako bi se u sluaju njenog uspeha prikljuio pobunjenom narodu. U
protivnom, bezbedno bi se ekala nova prilika.[17]

Sforca pie da je u Sofiji Pai izvesno vreme predavao gimnazijalcima geometriju, da se

svakodnevno sastajao sa Karavelovim i da mu je ovaj po dolasku na vlast izdejstvovao posao u
ministarstvu graevina. U Bugarskoj je, kao to je poznato, Pai radio na pripremi nove bune
protiv kralja Milana. Meutim, politike okolnosti (prisajedinjenje Istone Rumelije i rat Srbije
sa Bugarskom) osujetile su njegove namere. Ideja o optoj pobuni u Srbiji, prema naoj oceni,
nije bila realna. Za takav poduhvat Pai nije imao oslonac unutar Srbije, niti inostranu podrku.
Emigrantske dane produie u Rumuniji, gde e se posvetiti izuavanju istorijske literature. Dani
provedeni u Dobrudi bili su, smatra Sforca, najspokojniji dani u Paievom ivotu.
Za razliku od njega, radikali koji su ostali u zemlji, sa ijim se potezima nije slagao, preli su na
politiku saradnje sa kraljem Milanom. Oporavivi stranku, uli su u vlast. Njihovom zaslugom
dolo se i do Ustava iz 1888. godine. U tom poslu i sporazumima sa Milanom, Pai nije imao
nikakvo uee. Poto ga je Milanovo pomilovanje mimoilazilo, dobijao je na ugledu kod onih
radikala koji su u pogodbama sa kraljem videli izneveravanje stranakog programa.[18] Ustavna
promena, meutim, uticae i na izmenu Paievih stavova. U pismu stranakim prvacima u
zemlji, izrazie se pohvalno o donoenju Ustava i novom parlamentarnom razvitku Srbije.[19]
Posle abdikacije, Milan e namesnicima uputiti molbu da amnestiraju Paia. Napustie zatim
zemlju i posvetiti se raskalanom ivotu, ali e u glavi zadrati elju za odmazdom i osvetom.
Pai e se vratiti u Srbiju i preuzeti najodgovornije politike funkcije. O Aleksandru
Obrenoviu, Sforca e zapisati da je bio nepoverljiv i dvolian. Dravni udar od 1. aprila 1893.
ocenie kao majstorski in kojim je izigrao namesnika Ristia. Traginu sudbinu Aleksandra
Obrenovia sagledae kroz injenicu da je postradao od pripadnika stalne vojske, koju je kralj
Milan formirao kako bi se suprotstavio seljakim pobunama. Istie da mu je Pai vie puta
ponovio da je prema poslednjem Obrenoviu oseao jedino saaljenje, dok je u odnosu prema
Milanu bio ispunjen mrnjom i prezirom. Paievo miljenje, tvrdi Sforca, bilo je da je vlada
Save Grujia teko pogreila kad je dopustila Milanov povratak u Srbiju, dok je on bio
opunomoeni ministar Srbije u Petrogradu. U Paievim oima Milan e zauvek biti izdajica
srpske misli, a Aleksandar nesrenik. Da sve nije ba tako kako Sforca obrazlae, moe se
zakljuiti na osnovu Paievog dranja posle Ivanjdanskog atentata, a o tom dogaaju on nita
nije zabeleio. Umesto toga, panju je posvetio Paievim zaslugama za modernizaciju
prestonice, budui da se nalazio na elu beogradske optine.
***
Uoi Ivanjdanskog atentata 1899. godine, Pai je izaao iz poarevakog zatvora, gde je odleao
devetomesenu kaznu zbog uvrede kralja Milana u listu Odjek. Iz Poarevca je doao u
Beograd i tu posetio ruskog vojnog ataea Taubea, a potom se uputio ka Poarevcu, Negotinu i
Zajearu da bi video bratovljevu decu. U Poarevcu je uhapen zbog sumnje da je umean u
atentat na kralja Milana i sproveden za Beograd. Optuen za veleizdaju i preplaen smrtnom
kaznom, Pai je pod uticajem ministra unutranjih dela pristao da pred prekim sudom
demonstrira svoju lojalnost vladarskoj porodici. Iako je izjavu veto sroio, branei se da je
nevin, to je uistinu i bio, kompromitujue po njega bilo je optuivanje nekih lanova stranke
kao antidinastikih elemenata i kritika radikalskih kabineta u odnosu prema kralju Milanu. Svog
zakletog neprijatelja, ak je i pohvalio za uvoenje reda u zemlji i jaanje vojske. Svoje
ponaanje smatrao je doputenim, pogotovo pred prekim sudom.[20] U stvari, Pai nije znao da
Rusija i Austro-Ugarska nisu dozvolile streljanje nijednog radikalskog prvaka, pa je pristao na

ono to mu je Milan ponudio, navukavi na sebe odijum javnog mnjenja koje je na njegov
postupak gledalo kao na kukaviki in.[21] Ukoliko bismo poredili ponaanje Paia i Pere
Todorovia u ovakvim situacijama, mora se rei da se pred prekim sudom u Zajearu Todorovi
dostojanstvenije drao, mada je i sam vrlo brzo pokleknuo pod Milanovim pritiskom.
***
Za vojnu i diplomatsku obnovu Srbije, ocenjuje Sforca, najzasluniji je kralj Petar I
Karaorevi. Bez njegove odanosti ustavu i parlamentarnom ivotu, ni Pai ne bi mogao da
se politiki realizuje i pokae svu svoju sposobnost. Takav pristup obojici je doneo simpatije
slovenskog inioca u Austro-Ugarskoj, ali kod Paievih protivnika ta simbioza drukije e se
tumaiti. Stojan Novakovi oznaie Narodnu radikalnu stranku kao dinastiku, spoitavajui joj
da je javne interese potisnula u korist partijskih privilegija.[22] Paia je Sforca upoznao upravo u
ranim godinama Petrove vladavine, stekavi ve na prvom susretu utisak da se radi o prirodno
dostojanstvenom oveku. Kasnije e zapaziti da Pai nije obraao potrebnu panju na
propagandu i iznoenje u javnost odreenih stvari za iji je uspeh nesumnjivo bio najzasluniji.
Sforca je smatrao da je u aneksionoj krizi samo Pai imao najispravniji stav. Milovanovievo
traenje kompenzacija krajnje negativno kvalifikuje, dodajui da su njegovi tehniki promaaji
pali u zaborav samo zahvaljujui kasnijim pogrekama austrougarskih vojnih i politikih
krugova. Veoma su zanimljivi Sforcini pasai o Erentalu i Francu Ferdinandu, koje je lino
poznavao. Erentalovi uspesi, pie Sforca, nisu mnogo uzbuivali Paia. Njega je, zapravo,
razoarao Izvoljski. U odbranu Milovanovievu, moe se navesti da je ideja o naknadama
potekla od Rusije, a da je i sam Pai poeo o njima govoriti kad je video da se Rusi zbog
aneksije nee vojno angaovati.[23] Preuzevi posle Milovanovieve smrti njegovo mesto, Pai je
taktiki pokuavao da se priblii Beu, otklanjajui antiaustrijsku sutinu Milovanovievog
ugovora sa Bugarskom i nudei preko Masarika sporazum. Grof Berthold je takve predloge
odbio, to je jo jedan dokaz da je odluka za rat sa Srbijom doneta ranije. Sforca prethodno
pominje kako je zaslugom Italije, kao lanice Trojnog saveza, onemoguen austrougarski napad
na Srbiju 1913. godine.
U pregovorima sa Bugarima, Paia je udilo njihovo uverenje da posle pobede nad Turskom
nee biti sukoba sa Austro-Ugarskom. Njene ratne ambicije i dolazak katastrofe, prepoznavao je
u dolasku odreenih ljudi na vana mesta u monarhiji, kao to je bio grof Forga. Sforca stavlja
akcenat i na agresivnost nemakog cara Viljema II. Be i Berlin bili su ubeeni da Francuska,
Britanija i Italija nee reagovati na rat sa Srbijom, kao ni Rusija za koju su drali da su je ponizili
aneksijom Bosne. Pred Sarajevski atentat, njegov je utisak, Pai je bio daleko od toga da
provocira sukob sa Austro-Ugarskom. Uzroke ubistva Franca Ferdinanda pronalazi italijanski
diplomata u neovenoj dravnoj upravi u Bosni, a ne u nacionalnim aspiracijama podsticanim
od Paievih protivnika iz Crne ruke, to potkrepljuje delovima abrinovievog i Principovog
iskaza na sudskom pretresu. abrinovi je tada rekao da agrarno pitanje Austrija nije reila kako
treba, da srpski narod ivi bedno, bez kola i kulture. Upozorio je sudije da atentatore ne shvataju
kao proste zloince, jer su se oni iz saaljenja prema sudbini svog naroda odluili na ubistvo
nadvojvode Ferdinanda. Kao seljaki sin, Princip je svoj postupak motivisao propadanjem
naroda, istakavi u isto vreme da se zbog toga ne kaje. Inae, Sforca je ubeen da Be nije
namerno izabrao Vidovdan za posetu Sarajevu. Narode pod svojim tutorstvom, naime, vladajui
sloj Austro-Ugarske nije nikada potovao, i u tome on vidi glavni razlog zbog koga je

Austrougarska monarhija bila osuena na propast. Imajui sve to u vidu, razumljivo je to

Sforca, neto ranije, poinje priu o Sarajevu ocenom da je ubistvo Franca Ferdinanda i njegove
supruge predstavljalo dobar povod da militantni krugovi carevine konano pristupe
projektovanom ratnom pohodu.
***
Meu evropskim politikim piscima, znaaj jugoslovenskog pokreta, uoava Sforca, prvi je
uvideo Henri Stid, beki dopisnik Tajmsa, koji je sklopio prijateljstvo sa Trumbiem, tvorcem
Rijeke rezolucije iz 1905. godine. Pridobijanje brojnih britanskih i italijanskih uglednih linosti
za jugoslovensku stvar, delo je Frana Supila, i o njemu Sforca pie sa dubokim potovanjem.
Pominje u tom kontekstu Paiev intervju Tajmsu, koji je dao u dogovoru sa Supilom, gde je
predsednik srpske vlade govorio o potrebi stvaranja jedne velike jedinstvene junoslovenske
drave. Na Paievo i Trumbievo trvenje gleda kao na posledicu dva razliita duha koja su
teila istom cilju, cenei pri tom Trumbievu advokatsku i formalnu borbu protiv AustroUgarske, za koju Pai nije imao simpatija. Supilova prerana smrt, misli Sforca, onemoguila je
oekivanu pobunu hrvatskih i slovenakih jedinica na italijanskom frontu, to bi moglo da
dovede i do ubrzanog zavretka rata, s tim to Sforca zna da bi prepreka tome moglo biti
ondanje raspoloenje italijanskih slubenih krugova i odsustvo podrke irokih hrvatskih
slojeva. Uzevi u obzir Paievo razmimoilaenje sa Supilom u prolosti, Sforca osuuje
predstavljanje Paia kao prototipa velikosrpske ideje i protivnika jugoslovenstva, jer i kad je u
pojedinim trenucima rata gledao da sauva srpsku poziciju, Pai je to, izmeu ostalog, inio i sa
namerom da Srbija opstane kao svetionik budueg jugoslovenskog ujedinjenja. Njegova zamerka
je to se Pai centralistiki postavio prema Hrvatima, ali napominje da je posle Vidovdanskog
ustava bio spreman da im popusti u smislu prihvatanja njihovih autonomnih prava.
Sforca iznosi i kretanja u spoljnoj politici Italije i pokuaje da se preko ve obolelog ministra
spoljnih poslova San ulijanija, Italija privue na stranu Antante ili Centralnih sila. San ulijani
je raunao na Srbiju kao moralno znaajnog saveznika u antiaustrijskom bloku, verujui da e
razorna snaga potinjenih narodnosti biti od presudne vanosti po ishod rata, ali je to, kako ga
karakterie Sforca, tako uzvieno i plemenito shvatanje, koje bi verovatno bilo dovoljno da
dovede do rasula Austro-Ugarske mnogo pre novembra 1918, nestalo sa San ulijanijevom
smru. Na Sonina, koji je ubrzo preuzeo ministarstvo spoljnih poslova, Nemci su vrili pritisak
da ue u rat, obeavajui da e ubediti Be da pristane na eventualne koncesije u Trentinu. Italiji
je, takoe, sugerisano da upadne u Savoju, u koju bi Francuska morala da poalje trupe, to bi
Nemcima, navodno, omoguilo da na severu izbace Francuze iz stroja. Sonino je izbegao takve
ponude i zakljuio Londonski ugovor 1915. godine. Sforca ocenjuje da je potpisivanjem tog
ugovora Sonino pokazao nerazumevanje vremena, jer je verovao da e rat biti kratkotrajan i da
nee dovesti do raspada Austro-Ugarske. Sonino, kao ni njegove kolege u Londonu, Parizu i
Petrogradu, nije shvatio ono to Sforca, inspirisan Macinijem, sve vreme potencira, a to je da e
slovenske mase dii u vazduh Habsburko carstvo. Prikazuje ga kao tvrdoglavog, nematovitog i
zaklonjenog Londonskim ugovorom, ali i kao nesujetnog oveka koji je umeo da ispotuje
drugaije miljenje. Sastanak koji je imao sa Paiem, nije promenio Sonina. Njemu se nije
dopala Paieva pria o deobi Istre i Albanije. Neto kasnije izjavie da se ratni ciljevi Italije ne
odnose na komadanje protivnikih zemalja i promenu njihovog dravnog poretka.

***
Sforca se osvre i na Paievo naputanje Srbije i povlaenje srpske vojske preko Albanije. Put
kojim je vlada izala iz zemlje i dola do Skadra bio je teak i kratak, a Paievo dranje stoiko.
Kad je stigao u San ovani di Medua, brod Citt di Bari prebacio ga je sa jo nekoliko ministara
u Brindizi. Iz Rima e u Brindizi doi italijanski kralj Viktor Emanuel i sresti se sa Paiem.
Posle nekoliko dana srpska vlada je brodom Citt di Catania prebaena na Krf. Pai se smestio
u hotelu Bella Venezia, gde je u julu 1916, im je stigao na Krf, Sforca predao akreditive
prestolonasledniku Aleksandru. Sforca istie hrabro dranje prestolonaslednika Aleksandra, koji
nije pristao da se ukrca na italijanske transportne brodove sve dok se srpski vojnici ne evakuiu
sa albanskog primorja. Ukazuje i na potresna svedoenja o iskrcavanju srpske vojske na Krf, kad
su stotine preivelih i izgladnelih ratnika pomrle od naglog uzimanja hrane. Na Krfu je Paievo
jedino zadovoljstvo predstavljalo upoznavanje sredozemne flore i plivanje u malom zalivu blizu
vile Kondi, u kojoj je stanovao Sforca. Za razliku od Paia, Aleksandar je retko naputao svoju
vojsku u Makedoniji, dolazei na Krf samo nakratko da bi odrao kontakt sa vladom i
opunomoenim ministrima Antante. U takvim prilikama Sforca je due vreme ostajao u
njegovom drutvu, stekavi utisak da je Aleksandar duboko eleo najplodonosniji sporazum
izmeu svoje zemlje i Italije. Macinijevi spisi o Jugoslovenima bili su mu poznati, a Sforca ga
je zainteresovao i za Kavura. Na osnovu posmatranja, Paiev odnos prema Aleksandru Sforca
predstavlja kao dirljiv, skoro na nivou oinske nenosti. Njegovo saznanje je da su na Krfu Srbi
stekli velike simpatije. Oni koji su stanovali u gradu nisu bili tedljivi i troili su svoj novac im
bi ga primili, a vojnici smeteni po malim logorima potovali su ene vie nego Italijani i
Francuzi. Vojnici koji su bili rasporeeni u Solun i makedonske rovove, gledali su sa zaviu na
one koji su ostali na Krfu i u njima videli zabuante. Odnos Italijana i Srba na Solunskom frontu
razvijao se u pozitivnom smeru, to je Sforcu radovalo. Tamo je italijanski diplomata kontaktirao
i sa Miiem. Na Solunski proces gleda kao na bolnu epizodu o kojoj je teko dati definitivni
sud, navodei kako mu je Pai rekao da je sve to muno doiveo, ali mirne savesti i sa
oseanjem izvrene dunosti.
Iz Sforcine knjige ne moe se, pak, saznati da se Italijani prilikom srpskog povlaenja preko
Albanije nisu prijateljski poneli prema Srbima. Kad je Timoka vojska, kako pie Petar Opai u
svojoj knjizi Srbija izmeu Antante i Centralnih sila 1915-1917, posle viednevnih borbi sa
Bugarima kod Elbasana, produila mar ka Drau, Italijani su je spreili, uprkos intervenciji
francuskog generala Mondezira, da pree reku kumbu i krene ka Valoni. Zbog nepristajanja
rimske vlade na taj pokret, u movarnim predelima oko reke Vojue stradalo je 20.000 srpskih
regruta.[24] Italijani nisu pristali ni da morem prevezu srpske trupe koje su se iz Skadra uputile
kopnom ka Valoni, kao to nisu dozvoljavali da se Srbi priblie ovom gradu od koga se prostirala
njihova interesna zona. Zbog toga je regent Aleksandar morao da poalje telegram ruskom caru i
zamoli ga za urgenciju kod saveznika. Nikolaj II je odgovorio da e uticati da se izvri
evakuacija srpske vojske iz San ovani di Medua. I zaista, 19. decembra 1915. ruska vlada
uslovila je zapadne saveznike zahtevom da e dovesti u pitanje savez sa njima ukoliko se srpska
vojska ne spase.[25] Italijani se nisu prijateljski poneli ni prema kralju Petru, koji je star i bolestan
stigao sa malobrojnim pratiocima u Valonu. Svoje brodove, inae, nisu hteli da daju
objanjavajui da bi im se vojnici inficirali kolerom, iako u srpskoj vojsci ona nije zabeleena.
Shvativi ozbiljno demar ruskog cara, Francuzi su preuzeli inicijativu. Njihovi alpinisti, 11.
januara 1916, zaposeli su Krf, neutralno ostrvo u Jonskom moru. Britanci i Italijani su

protestovali to je to uraeno bez konsultacija sa njima, dok je grkoj vladi zasmetalo to je

povreen njen suverenitet bez odobrenja garantnih sila Austrije i Pruske. Britanija je poslala
200 vojnika na Krf, a Italiji je doputeno da je predstavlja 50 karabinjera. Grka je obavetena da
je posedanje Krfa privremeno i da e njene civilne vlasti moi nesmetano da funkcioniu. Italija
je, pritisnuta od Rusije, Francuske i Britanije, napokon dozvolila Srbima da se prikupe u Valoni
zbog evakuacije na Krf.[26]
Prvi srpski vojnici iskrcani su na Krf u maloj luci kod sela Govino. Na ostrvo je u isto vreme
stigao i Pai, jer je put u Francusku radi transportovanja u Tunis odbaen. Paiev odlazak u
Brindizi, bez Aleksandrovog znanja, izazvao je Regentovo nezadovoljstvo. U Skadru je on, da
podsetimo, imao teku operaciju, kad mu je odstranjen oboleli testis. Od Paia je traio da ga
izvesti ta je sve radio i sa kim se viao, to je Pai i uinio po dolasku na Krf. Pai mu je ak
predloio da poveri vladu nekom drugom, ako misli da ona u meuvremenu nije radila u interesu
Srbije. Aleksandar to nije uinio zbog Paievog ugleda na meunarodnom planu, ali je
netrpeljivost meu njima produbljena. Sa generalom Bojoviem, koga je postavio na Putnikovo
mesto, naljutivi time Miia, Aleksandar je tek 23. februara 1916. godine preao na Krf, gde se
nalazilo skoro 150.000 srpskih vojnika i civila. U operaciji transporta, nijedan savezniki brod
nije potopljen.[27]
***
Sforca je uviao da e vreme pregaziti Londonski ugovor, ali je Sonino samo na momente
posumnjao da e stvari poprimiti drugi tok posle Vilsonovih etrnaest taaka. Konferencija
podjarmljenih naroda Austro-Ugarske, odrana aprila 1918. u Rimu, dovela je do jednog
sporazuma koji je pribliio italijansku i jugoslovensku stranu, ime je Pai, kako kae Sforca,
bio obradovan, uprkos saznanju da je Trumbi svojim pravnikim gleditima dizao pritisak i
Italijanima i Srbima. Pai nije odbijao saradnju sa Trumbiem, ali je insistirao da jedino on bude
nadlean za spoljnu politiku. Pokuaje opozicije da se u Rimu, Parizu i Londonu imenuje srpski
ministar za propagandu, sa obrazloenjem da predsednik srpske vlade nije dovoljno uticajan na
Antantu, Pai je jedva izbegao. Sa svoje strane, Sforca je sugerisao Aleksandru da bi takvi ljudi
mogli napraviti taktike greke u neformalnim kontaktima sa Beom, koji je putao prie o miru
sa Srbijom. Aleksandar, navodi Sforca, nije dozvolio da se Pai diskredituje, a sam Pai je
poetkom avgusta 1918. u Skuptini energino odbacio erninove intrige da je Srbija ponudila
Beu mir. Na samom kraju rata, Sonino je Sforcu prebacio na diplomatsku dunost u Turskoj,
zbog ega nije mogao da se oprosti sa Paiem, koji je u tom trenutku bio van Krfa. Sredinom
1919. preuzima vano mesto u Titonijevom ministarstvu spoljnih poslova. Otiavi u Pariz da se
nae sa Titonijem, koji je tamo bio na Konferenciji mira, Sforca je iskoristio priliku da se vidi sa
Paiem. Preporuio mu je da ima poverenja u Titonija, ali do njihove saradnje nije dolo poto
su o jadranskom pitanju najvie odluivali Francuzi i Englezi. Postavi u junu 1920. ministar
spoljnih poslova, Sforca se usredsredio na zakljuivanje Rapalskog ugovora. Sa Paiem e se
kao ambasador u Parizu videti 1922. godine, ali se zbog toga to je bio u opoziciji nee videti
1924. kad je Pai u Rimu potpisao ugovor o miru i prijateljstvu sa Italijom. U istoriji jednog
naroda, zakljuuje Sforca, postoje ljudi koji obeleavaju odreenu epizodu, kao to su Gledston u
Engleskoj, oliti u Italiji, a kod Srba Garaanin i Risti. Paia i Kavura svrstava u one koji
oliavaju epohu, jer su znali da se poslue dogaajima koji su se u njihovom okruenju
odigravali. Svoju snagu Pai ne bi ispoljio da nije postojala zaslepljenost austrougarske

aristokratije i lakomislenost Mladoturaka. Njegovu veliinu vidi u tome to je znao da ita

stranice istorije, imajui stalno u vidu da ga u jednom momentu oekuje borba sa Turskom i
Austro-Ugarskom. Ako je ponekad i vrdakao, on se u spoljnoj politici vrsto drao date rei.
Sforca je ubeen da je 1913. Pai sve uinio da ouva Balkanski savez. Potovanja je vredno to
je, uprkos traginom poloaju Srbije, odbacio 1915. sve pokuaje da se prikloni pregovorima sa
Beom i Berlinom. Nita loe nije uradio ni preduzimanjem odreenih privatnih i poverljivih
koraka, kad je Sikst Burbonski ponudio Poenkareu mir sa sugestijom Francuskoj i Engleskoj da
izdaju Italiju. Pai je, dodaje Sforca, bio apsolutno lojalan prema Italijanima, svestan da su
simpatije nekih francuskih i engleskih krugova ka Austriji podjednako bile usmerene protiv
Srbije i Italije. Sforci su bili smeni mladi i kolovani Srbi, koji su sa sumnjom gledali na
Paievo znanje i pismenost. Paiev diplomatski stil ocenjuje kao savren, dok ga na
unutranjem planu ceni zbog privrenosti parlamentarnom sistemu. Ono to mu zamera, to je da
nije pruao priliku mlaim ljudima da izrastu u znaajne politike delatnike, tako da je u toj
stvari bio manji u odnosu na Gledstona, Kavura i olitija. Na taktikom planu, primeuje da
Pai nije beao od promene stava u problemima koji su mu se inili sporednim. Politika
frazeologija bila mu je tua. Na manjim skupovima trudio se to jae da ubedi sagovornike, dok
bi pri javnom nastupu delovao hladno i bestrasno. Svojim ivotom, u kome je svaki trenutak
posvetio nacionalnom uzdizanju i preporodu, dao je primer na koji se treba ugledati.
U Paievoj svesti o prisnom zajednitvu sa srpskim narodom i ljubavi njegove supruge orine,
Sforca nalazi odgovor na onu ivahnost koja je bila primetna u Paievim oima do poslednjih
dana njegovog ivota. Svoje fragmentarno svedoanstvo o Paiu i njegovom vremenu, zavrava
utiskom da su srpski seljaci u Paiu videli najviu sintezu svojih najboljih osobina.
***
Paieva pismenost, inae, visoko je vrednovana i od najmerodavnijih imena srpske
istoriografije, koja su na osnovu njegovih sauvanih pisama dola do ocene da je pisao
izvanrednim stilom.[28] Pai je, zaista, imao jasnu misao i nju je umeo da iznese u stvarima koje
je beleio, kao to je to inio i u govorima, ali je njegov slabiji verbalni dar bacao senku na to u
ivom obraanju. Kad je re o njegovom psiholokom profilu, ini nam se da je kao linost bio
prilino osetljiv. Primera radi, alio se da mu je posle bratovljeve i bratieve smrti samo
Tauanovi, mada nisu bili u dobrim odnosima, izjavio sauee, da su njegovi partijski drugovi
bili za to da izdri kaznu za vreanje kralja Milana, da mu se nisu pismima javljali i da ga osim
Stanojevia i Protia niko nije obilazio dok se nalazio u zatvoru.[29] Na suenju za Ivanjdanski
atentat, kako je kasnije objanjavao, bez ikakve krivice preuzeo je na sebe odgovornost za
rasturanje broure Demon Srbije i nerasputanje stranke.[30] Nasuprot onima koji su ga
osuivali za sebinost, ostavio je traga da se zalagao da se poloaj osuenih posle Ivanjdanskog
atentata olaka i da je finansijski pomagao njihove familije.[31] Paievi oponenti osuivae ga
zbog fuzije sa naprednjacima i pristajanja na oktroisani Ustav od 1901. godine, to je dovelo do
cepanja stranke na stare radikale i samostalce. Posebno e biti optuivan to 1913. i 1915.
godine, zbog preteranog oslanjanja na Rusiju, nije odobrio preventivne napade na Bugarsku,
ime je u ovom drugom sluaju onemogueno povlaenje srpske vojske preko Makedonije.[32]
Istina je da je Pai u Rusiji video kljunog zatitnika Srbije. Krfsku deklaraciju potpisao je tek
kad je pala caristika vlada, raunajui da e pokolebati englesko i francusko uverenje u
opstanak Austro-Ugarske.[33] Na potpisivanje enevske deklaracije, kojom je Narodno vee iz

Zagreba postalo vlada austrijskih Jugoslovena, naterae ga i pritisak samostalaca, ali e ga Proti
i Pribievi osloboditi tog tereta.[34] Iako Pai nije razvio istinski srpski program, primeeno je
da nije bio ni fanatik jugoslovenstva.[35] Za prisajedinjenje srpskih i jugoslovenskih podruja
Austro-Ugarske, to se ne sme prevideti, obezbedio je i podrku Rusije, posetivi Petrograd
1916. godine.[36] Povodom optubi da nije stvorio Veliku Srbiju, konstatovano je da zbog
protivljenja Engleske, a bez Rusije koja je zagazila u boljevizam, on to nije ni mogao uiniti.
Dodue, imao je mogunost da vojskom zauzme granice Velike Srbije, s tim to je veliko pitanje
da li bi saveznici tolerisali njegovu politiku svrenog ina, kao to je pitanje kako bi i opozicija
reagovala na takav potez.[37] Kad ga je matica dogaaja ponela, ne verujemo da je Pai uopte i
uzimao u obzir jednu takvu dravnu celinu.
U Paiu je, prema jednom pronicljivom uvidu, Narodna radikalna stranka imala i svoje lice i
svoje nalije.[38] Pai je, nesumnjivo, bio vlastoljubiv ovek. Pored toga, znao je da predoseti
opasnost i trenutak za akciju.[39] S druge strane, nismo uvereni da je imao neosporan uspeh u
prevratnikom radu.[40] U kljune dogaaje takve vrste nije ak ni bio umean. Njegov
subverzivni rad u emigraciji, realno gledajui, nije bio u presudnoj meri opasan po Milanov
reim. Njegovo najjae oruje, od prvog poslanikog mandata, bila je izvanredna sposobnost za
snalaenje u parlamentarnoj borbi i strpljenje. Kao da je znao da vreme radi za njega. Ni u
najteim trenucima po zemlju, kako pokazuje intervju koji je dao D. Ridu, nije pomiljao na
separatni mir sa ratnim protivnicima Srbije.[41] Evidentno patriotski raspoloen, Pai je vie bio
voen dogaajima, nego to ih je sam inicirao. U dugom politikom ivotu, neka njegova
uverenja pretrpela su vidne promene. Meutim, vano je rei da nije beao od preuzimanja
najodgovornijih politikih funkcija, i to u najopasnijim vremenima. Konstrukcija koju je stvarao,
postala je posle njegove smrti, posluiemo se reima Milana Komnenia, na Skadar na Bojani.
[42]
Zajednitvo sa Hrvatima i Slovencima, u koje e Sforca verovati i posle Paieve smrti,
stavljeno je krajem prolog veka ad akta. Sforcu e vreme demantovati i u sluaju Bugara, jer je
preporuivao jugoslovensko-bugarsku saradnju i ujedinjenje.[43] No, uprkos svim greakama,
Sforcin memoarsko-publicistiki prilog Paievoj biografiji, kako ga je definisao Slavenko
Terzi, zasluuje i danas potovanje. Najdublja njegova vrednost nalazi se u linom svedoenju o
Paiu i ostalim iniocima evropske politike, dok je ravan posveena istoriji Srbije podlona
kritikoj interpretaciji. Kao strancu koji se sa tim problemima samo povrno upoznao, ne treba
mu zbog nekih omaki mnogo ni zameriti. Terzi istie da je period do 1903. Sforca tamno i
jednostrano opisao, jer je bio pod oiglednim uticajem radikalskog vienja tog vremena, partijski
pristrasnog, tendencioznog i umnogome neobjektivnog. Ispravljajui pogrena datiranja oko
srpsko-grkog saveza i austrofilstva kneza Milana, Terzi ukazuje i na Sforcinu uproenu ocenu
Milanovog rata protiv Bugarske. Videi u Sforcinoj knjizi interesantno tivo, on konstatuje da
kritiki radoznale itaoce njen sadraj ne moe potpuno zadovoljiti, iako joj ne spori da je
korisna za osvetljavanje Paievog politikog lika i istorijske uloge koju je odigrao u
jugoslovenskom ujedinjenju.[44]
Sforcina knjiga, naposletku, sigurno bi bila potpunija da je opisao i Paievu smrt, koja je
usledila posle sastanka sa kraljem Aleksandrom i njegovog odbijanja da Paiu poveri jo jedan
premijerski mandat. U tom kontekstu, treba imati u vidu da su afere Paievog sina moda
presudno doprinele jednom takvom ishodu. Aribald Rajs, za razliku od Sforce, nije propustio da
osudi Paia to je, na osnovu lane bolesti, sklonio sina Radomira iz rata. Ljut na Paia zato to
nije udovoljio nekim njegovim zahtevima, Rajs e ga optuiti da se enormno obogatio od

politike. Smatrae ga odgovornim za stvaranje bezobzirnih politiara koji e na dravu najee

gledati kao na kravu muzaru i uspostavljanje sistema nezahvalnosti koji e zemlji naneti
ogromnu tetu.[45]