Miel Fuko

TA JE AUTOR?1

ILUMINACIJE

Verujem iako u to nisam sasvim siguran da je uobiajeno ovom Drutvu za filozofiju

pruiti rezultat ve dovrenih radova, kako bi se oni podvrgli vaem ispitu i kritici. Naalost, bojim se da je ovo to vam danas nudim suvie tanko da bi zasluilo vau panju: hteo
bih da vam ponudim projekat, pokuaj analize ije velike smernice i sam jo jedva uoavam; meutim, nateravi sebe da ih pred vama sledim, zahtevajui od vas da ih prosudite
i ispravite, bio sam strano ner vozan tragajui za dvostrukom dobrobiti: pre svega, da
rezultate rada koji jo i ne postoji podvrgnem strogosti vaih primedbi, a zatim da u taj rad,
u trenutku njegovog nastajanja, unesem ne samo vau dobru volju ve i vae sugestije.
A hteo bih i da vas neto drugo zamolim: nemojte se ljutiti na mene ako, sluajui vas
kako mi postavljate pitanja, budem i dalje, naroito ovde, oseao odsustvo jednog glasa
koji mi je dosada bio neophodan: svakako ete razumeti da sam maloas uporno oekivao
da ujem glas svog pr vog uitelja. Konano, ja sam sa njim u poetku razgovarao o svom
pr vom radnom projektu: jasno da mi je bilo potrebno da on prisustvuje zapoinjanju
ovoga, i da mi jo jednom pomogne oko stvari u koje nisam siguran. Ali, poto je odsutnost pr vo mesto govora, prihvatite, molim vas, da se veeras pre svega obraam njemu.
A sada treba da vam izloim temu koju sam predloio: ta je autor?
Razlog to sam izabrao da govorim o ovom moda malo udnovatom pitanju lei u
injenici da sam hteo da izloim kritici ono to mi se ve desilo da napiem. I da se ponovo osvrnem na neke neoprezne stavove koje sam zauzimao. U Reima i stvarima pokuao
sam da analiziram verbalne celine, vrste diskurzivnih slojeva koji nisu bili naglaeni u
uobiajenim celinama: knjiga, delo, autor. Govorio sam na uopten nain o prirodnoj
istoriji ili analizi bogatstava ili politikoj ekonomiji, a nikako o delima ili piscima. Ipak,
kroz ceo tekst naivno sam upotrebljavao to e rei divlje imena autora. Govorio sam
o Bifonu, Kivijeu, Rikardu, itd., i ostavio sam ta imena da funkcioniu u jednoj suvie zapetljanoj dvosmislenosti. Tako da su se, potpuno legitimno, mogle formulisati dve vrste primedbi: doista je i bilo tako. S jedne strane reeno mi je vi Bifona i njegovo delo u celini
ne opisujete tano, a ono to vi kaete o Marksu u odnosu na Marksovo delo je smeno
nedovoljno. Ove primedbe bile su oigledno osnovane, ali ja ne mislim da su bile sasvim
umesne u odnosu na nain na koji sam ja radio: naime, nisam imao nameru da opiem Bifona ili Marksa, ili da rekonstruiem ono to su kazali ili hteli da kau: ja sam jednostavno
tragao za pravilima prema kojima su oni formirali izvestan broj pojmova ili teorijskih slo-

Ovaj tekst Miela Fukoa prevela sam prvi put 1975. godine za sarajevski asopis Izraz. Sam tekst
je u stvari govor Miela Fukoa na Kole dFransu 1961. godine. Prevod je redigovan prema zborniku
Fukoovih tekstova iz 1969. pod naslovom Dits et Ecrits. Obnovljen i redigovan prevod ovog teksta
dugujem ljubaznoj inicijativi kolege Dejana Aniia (izd. kua Karpos), koji mi je to ne samo
sugerisao ve me u tome podrao i podsticao, na emu sam mu iskreno zahvalna. (Prim. prev.)

100

jeva koji se mogu nai u njihovim tekstovima. Primeeno je i neto drugo: vi stvarate, rekli
su mi, monstruozne porodice, vi meusobno povezujete imena tako oigledno suprotna
kao to su Bifon i Line, stavljate Kivijea pored Darvina, nasuprot najoiglednijoj igri pri
rodnih slinosti i srodnosti. Mislim da i ovde prigovor koji mi je upuen ne stoji: nikada ni
sam hteo da sainim genealoku sliku duhovnih individualnosti, niti da napravim intelek
tualni dagerotip naunika ili prirodnjaka u XVII i XVIII veku: nisam hteo da stvorim neku
porodicu, ni svetu ni perverznu: jednostavno, i mnogo skromnije, istraivao sam uslove
funkcionisanja specifinih diskurzivnih praksi.
Onda, rei ete, zato ste u Reima i stvarima upotrebljavali imena autora? Ili je trebalo
da ne upotrebite nijedno, ili pak da definiete nain na koji ih upotrebljavate. Mislim da je
ova primedba sasvim opravdana: pokuao sam da odmerim ta ona podrazumeva i ta su
njene posledice u jednom tekstu koji e uskoro biti objavljen: tu pokuavam da dam smi
sao velikim diskurzivnim celinama kao to su Prirodna istorija ili Politika ekonomija: pitao
sam se prema kojim metodama, kojim instrumentima se one mogu odrediti, ralaniti,
analizirati i opisati.
Eto prvog pogleda na jedan rad koji je zapoet pre nekoliko godina, a sada je dovren.
Ali, postavlja se jedno drugo pitanje, pitanje autora, i njime bih hteo da se sada poza
bavimo. Pojam autora predstavlja znaajan momenat individualizacije u istoriji ideja, sa
znanja, knjievnosti, u istoriji filozofije takoe, kao i u istoriji nauke. ak i danas. Kada se
opisuje istorija jednog koncepta ili knjievnog anra, ili vrste filozofije, mislim da se ove
skupine shvataju kao relativno slabi, sekundarni i naknadno postavljeni elementi u odno
su na ono prvo, vrsto i osnovno jedinstvo autora i dela.
Ostavio bih po strani, bar u veeranjem izlaganju, istorijsko-socioloku analizu lino
sti autora. Kako je autor uspeo da se izdvoji kao pojedinac u jednoj kulturi kao to je naa,
kakav status mu je dat, poev od kog trenutka se, na primer, krenulo u istraivanje auten
tinosti i doprinosa, u kom sistemu vrednovanja je autor prihvaen, i u kom momentu se
poelo priati ne vie o ivotu heroja ve autora, kako je uspostavljena fundamentalna
kritika kategorija ovek-i-delo sve to bi sigurno trebalo analizirati. Zasad bih se zadr
ao samo na odnosu teksta prema autoru, nainu na koji se tekst usmerava prema figuri
(autora) koja mu je bar prividno spoljanja i prethodi mu.
Pozajmiu Beketovu formulaciju za temu od koje bih hteo da poem: Nije vano ko
govori, neko ree da nije vano ko govori. Mislim da bi se u ovoj ravnodunosti mogao
prepoznati jedan od osnovnih etikih principa savremenog pisma. Kaem etiki jer ova
ravnodunost nije toliko karakteristina za nain na koji se govori i pie: ona je vie neka
vrsta imanentnog pravila koje se neprestano preuzima, ali nikad do kraja ne primenjuje,
princip koji pisanje ne belei kao rezultat, ve njime vlada kao praksa. Suvie je to pravilo
poznato da bi ga trebalo dugo analizirati: dovoljno je odrediti ga kroz dve njegove velike
teme. Prvo se moe rei da se pisanje danas oslobodilo izraavanja: ono se poziva samo
na sebe, ali ipak nije zatvoreno u oblik interio
rnosti: ono se identifikuje sa sopstvenom
ponuenom eksteriornou. Znai da je ono igra znakova ureena manje prema svom
oznaenom sadraju no prema prirodi onoga to oznaava: znai takoe da je ovo reguli
sanje pisanja uvek svesno svojih granica: da ono uvek kri i preokree tu regularnost koju
prihvata i na koju igra; pisanje se razvija kao igra koja nepogreivo preskae svoja pravila,

101

ide van njih, prema spolja. U pisanju nema ni manifestovanja ni egzaltacije samim inom
pisanja: nije re o tome da se tema zakuca u jezik, ve da se otvori prostor u kome e su
bjekt koji pie neprestano iezavati.
Druga tema je jo blia: srodnost pisanja sa smru. Ova veza menja jednu hiljadugo
dinju temu: pripovest ili epopeja Grka bila je namenjena odravanju besmrtnosti heroja,
i ako je heroj prihvatao da umre mlad bilo je to zato da njegov ivot, na ovaj nain po
sveen i uvelian smru, pree u besmrtnost; pria je preuzimala ovu prihvaenu smrt.
Arapsko kazivanje je, pak, na drugi nain mislim na Hiljadu i jednu no takoe za moti
vaciju, temu i izgovor imalo odbijanje smrti. Govorilo se i prialo do ranog jutra da bi se
smrt odbacila, da bi se otklonila sudbina koja bi uutkala pripovedaa. eherezadina pri
a je oajniko nalije ubistva, napor svih provedenih noi da se smrt zadri van kruga
egzistencije. Naa kultura je promenila ovu temu prie ili pisma stvorenih da pobede
smrt: pisanje je sada vezano za rtvu, istinsko rtvovanje ivota; ono je namerno izbrisano
u knjigama, jer se ono sada odvija u pievoj egzistenciji. Delo koje je imalo za zadatak da
donese besmrtnost dobilo je sada pravo da ubija, da bude ubica svoga autora. Samo po
gledajte Flobera, Prusta, Kafku. Meutim, postoji i neto drugo: odnos pisanja prema smrti
ispoljava se takoe u brisanju individualnih svojstava subjekta koji pie: kroz sve zamke i
muenja koje on gradi izmeu sebe i onoga to pie, subjekt koji pie zamee tragove
svoje posebnosti, individualnosti: sada je obeleje pisca samo jedinstvenost njegovog
odsustva; u igri pisanja, on mora da igra ulogu mrtvaca. Sve to je poznato: ima ve puno
vremena otkako su kritika i filozofija zabeleile ovo iezavanje ili smrt autora.
Ipak, nisam siguran da su se iz ove konstatacije dosledno izvukle konsek vence, niti da
se egzaktno shvatio obim dogaaja. Tanije, ini mi se da odreen broj pojmova koji su
namenjeni autoru koji treba njima da raspolae, u stvari, to blokiraju i izbegavaju ono to
treba da se otkrije. Uzeu dva pojma koji su danas, izgleda, posebno znaajni.
Pre svega, pojam dela. Kae se da posebnost kritike (i danas je ta teza bliska) nije u tome
da otkrije odnos izmeu dela i autora, niti da kroz tekstove rekonstruie jednu misao ili isku
stvo; ona delo mora da pre svega analizira kroz njegovu strukturu, arhitekturu, unutarnju
formu i igru njihovih odnosa. Ili treba postaviti odmah i problem: ta je delo? ta je ta u
desna celina koju oznaavamo imenom dela? Od kojih elemenata je ona sastavljena? Zar
delo nije ono to je napisao autor? Vidimo kako nastaju tekoe. Ako pojedinac nije autor,
moe li se rei da je ono to je on napisao, ili rekao, ili ostavio u svojim spisima, ono to se
moe izvui iz njegovih misli, moe li se to nazvati delom? Ako Markiz de Sad nije bio
autor, ta su onda bili njegovi spisi? Svici papira na kojima je on do u beskonanost, u da
nima u zatvoru, ponavljao svoje fantazme?
Ali, pretpostavimo da imamo posla sa autorom: da li je sve to je on napisao ili kazao,
sve to je za sobom ostavio deo njegovog opusa? Problem u isti mah i teorijski i tehniki.
Kada se na primer preduzima tampanje Nieovih dela, gde se treba zaustaviti? Naravno,
sve treba objaviti, ali ta je to sve? Pre svega, sve to je Nie sam objavio. Skice njegovih
dela? Oigledno. Aforizme? Da. Kao i precrtana mesta, beleke pri dnu stranica? Da. Ali,
kada se u jednoj svesci punoj aforizama nae neka beleka, datum nekog sastanka, ili
adresa, raun iz perionice: je li to delo, ili nije? Zato da ne? I tako do u beskonanost. Kako

102

meu milionima tragova ostavljenih iza neije smrti moemo definisati delo? Ne postoji
teorija o delu, iako onima koji prostoduno krenu da objavljuju dela nedostaje tak va teo
rija i njihov empirijski rad ubrzo bude paralizovan. Moemo i nastaviti: da li se za Hiljadu i
jednu no moe rei da su jedno delo?
Ili za Stromata (ilimi)2 Klimenta Aleksandrijskog ili za ivote3 Diogena Laercija? Vidimo
kako se razvijaju pitanja koja se postavljaju povodom pojma dela. Zato je nedovoljno tvr
diti da treba ostaviti po strani autora, pisca i da treba prouavati samo delo. Re delo i
celina koju ta re oznaava verovatno su isto toliko problematini kao i individualnost
autora.
Mislim da jedan drugi pojam blokira utvrivanje injenice da je autor nestao i, na neki
nain, zadrava misao na ivici ovog nestanka; taj pojam suptilno jo uvek titi postojanje
autora. To je pojam pisanja. On bi, strogo uzev, morao dozvoliti ne samo da se oslobodi
mo pozivanja na autora, ve i da se njegovo novo odsustvo legalizuje. Status kakav danas
ima pojam pisanja ne postavlja pitanje ni o inu pisanja, ni o obeleju (simptomu, ili znaku)
onoga to je neko hteo da kae; prisiljavamo se, i to vrlo ozbiljno, da promislimo generalno
uzev situaciju celog teksta, istovremeno situaciju prostora na kojem se on iri i vremena u
kom se odvija.
Dakle, mislim da tak va upotreba pojma pisanja moe da bude a priori opasna jer odr
ava privilegije autora koga titi: ona ini da se u sivoj svetlosti neutralizacije nastavlja igra
predstava koje su formirale odreenu sliku autora. Tako nestajanje autora, koje se od Ma
larmea neprestano deava, odjednom biva podvrgnuto transcendentalnom zakljuava
nju. Da li danas postoji vana podela izmeu onih koji veruju da jo uvek mogu da misle o
aktuelnim prelomima u istorijsko-transcendentalnoj tradiciji XIX veka i onih koji se trude
da se nje konano oslobode?
*

Oigledno, nije dovoljno samo ponavljati praznu tvrdnju da je autor nestao. Niem ne
vodi ni beskonano ponavljanje da su i Bog i ovek povezani smru. Trebalo bi, u stvari,
odrediti prostor koji je ispranjen nestajanjem autora, i paljivo pratiti mesta na kojima su
nastale praznine i rupe, pa tragati za njihovim poloajima i slobodnim funkcijama koje su
se ovim nestajanjem pojavile.
Hteo bih prvo da u nekoliko rei ukaem na probleme koji su nastali upotrebom rei
autor. ta znai ta re, autor? Kako ona funkcionie? Daleko od toga da vam ponudim re
enje, ja bih samo naznaio neke tekoe koje ona izaziva.
Ime autora je lino ime: ono postavlja iste probleme kao i on sam. (Ovde se, meu ra
znim analizama, pozivam na onu Serlovu.)4 Oigledno, lino ime ne moe biti ista, prosta
referenca. Lino ime (kao i ime autora) ima druge funkcije, koje nisu indikativne. Ono je
vie od naznake, gesta, prsta na nekog upravljenog; u izvesnoj meri ono je ravno opisu.
2

Kliment Aleksandrijski: Stromata, Paris: Cerf, br. 30 1951.

Diogen Laercije: De vita et moribus philosophicorum, Lion, 1556; Paris: Garnie: Klasici, 1933.
4
Serle, J. R., Speech Acts. An Essay in the Philosophy od Language, Cambridge University Press, 1969.
3

103

Kada kaemo Aristotel, upotrebljavamo jednu re koja je isto to i opis, ili niz odreenih
opisa, kao na primer: autor Analitika5 ili osniva ontologije, itd. Ali, ne moemo tu stati;
lino ime nema isto i prosto samo jedno znaenje; kada otkrijemo da Rembo nije napi
sao Duhovni lov, ne moemo tvrditi da je to ime, lino i autorsko, promenilo smisao. Lino
ime i ime autora postavljeni su izmeu ova dva pola: deskripcije i oznaavanja; oni su sva
kako povezani sa onim to imenuju, ali ne potpuno ni kroz oznaavanje ni kroz opisivanje;
to je jedna specifina veza. Ipak a tu se pojavljuju posebne tekoe sa imenom autora
veza linog imena sa imenovanim pojedincem i veza imena autora sa onim to imenuje
nisu izomorfni i ne funkcioniu na isti nain. Evo nekoliko tak vih razlika. Ako, primera radi,
primetim da Pjer Dipon nema plave oi, ili nije roen u Parizu, ili nije lekar, itd. to nikako
ne iskljuuje da e se ovo ime, Pjer Dipon uvek odnositi na istu osobu: veza oznaavanja
nee biti nimalo izmenjena. Tome nasuprot, problemi koje postavlja ime autora mnogo
su sloeniji: ako otkrijem da ekspir nije roen u kui koju danas poseuju, evo izmene
koja sigurno nee promeniti funkcionisanje autorovog imena; meutim, ako bi se otkrilo
da ekspir nije napisao Sonete koji se danas smatraju njegovim, u pitanju je druga vrsta
promene. A ako bismo dokazali da je ekspir napisao Bekonov Organon, prosto zato to
je isti autor napisao i Bekonova i ekspirova dela, evo tree vrste izmena koja potpuno
modifikuje nain na koji ime autora funkcionie. Ono, dakle, nije u potpunosti lino ime,
kao to su druga imena.
I mnoge druge injenice upuuju na paradoksalnu izuzetnost autorovog imena. Rei
da Pjer Dipon ne postoji, ili pak rei da Homer i Hermes Trismegistos nisu postojali uopte
nije isto. U prvom sluaju tvrdi se da niko ne nosi ime Pjer Dipon, a u drugom da su mnogi
pomeani pod istim imenom, i da pravi autor nema nijednu osobinu koja se tradicionalno
pripisuje Homeru ili Hermesu. Takoe nije isto rei da Pjer Dipon nije pravo ime X osobe,
6
da se on zove ak Diran, kao i rei da se Stendal zvao Anri Bejl. A mogli bismo se zapitati
i o smislu i funkcionisanju stava Burbak je taj, i taj, itd. kao i Viktor Eremit, Lestvinik,
Antilestvinik, Frater Taciturnus, Konstantin Konstantinuis to je Kjerkegor.
Moda se ove razlike odnose na sledeu injenicu: ime autora nije prosto jedan element
u govoru (koji moe biti subjekat ili objekat, i moe biti zamenjen zamenicom, itd.); u odno
su na govor on ima ulogu klasifikovanja: takvo ime omoguuje da se pregrupie odreen
broj tekstova, da se oni razgranie, da se jedni izdvoje i protivstave drugima. Tako se u kraj
njoj liniji uspostavlja odnos meu samim tekstovima: Hermes nije postojao, a ni Hipokrat, u
smislu u kome se za Balzaka moe rei da je postojao, ali injenica da su mnogi tekstovi sta
vljeni pod isto ime ukazuje da se meu njima zasnovao odnos homogenosti ili srodnosti,
davanja autentinosti jednima preko drugih, odnos recipronog objanjenja ili saglasne
upotrebe. Najzad, ime autora funkcionie da bi oznailo izvestan nain postojanja govora;
injenica da je jedan govor (diskurs) imao ime autora, da se moglo rei: Ovo je napisao
taj i taj, ili: To je autor ovoga, znai da ovaj govor nije svakodnevna, ravnoduna re koja
neprimetno prolazi, tee i nestaje, re koja se odmah troi ve da se radi o rei koja na
odreen nain treba da se prihvati, i koja u datoj kulturi treba da dobije odreen status.
5
6

Aristotel, Prve i druge Analitken iz Organona, t. III i t. IV.

Stendal je pseudonim Anrija Bejla. (Prim. prev.)

104

Najzad se dolazi do toga da ime autora nije isto to i lino ime unutar govora stvarnoj
osobi koja je izvan onoga koji je upotrebljava, ve da se ime autora protee do granice
tekstova, da ih rastavlja, sledi njihove zastoje, da manifestuje njihov nain postojanja, ili
da ih barem karakterie. To ime oigledno ukazuje na odreenu celinu govora, oslanja se
na status ovog govora unutar jednog drutva i jedne kulture. Moglo bi se, shodno tome,
rei da u civilizaciji kao to je naa postoji odreen broj diskursa koji imaju i funkciju autor, dok su drugi lieni toga. Privatno pismo moe imati potpisnika, ali ne autora, a ugo
vor moe imati garanta, ali nikako autora. Anonimni tekst na nekom ulinom zidu svaka
ko ima svoga redaktora, ali ne i autora. Funkcija autora je svojstvena modusu egzistencije,
cirkulisanja i funkcionisanja izvesnih govora unutar jednog drutva.
*

Sada bi trebalo analizirati funkciju autor. Kako se u naoj kulturi odreuje koji je go
vor nosilac funkcije autora? I u emu je on razliit od drugih govora? Mislim da bi se mogla
utvrditi, ako je re o autoru knjige ili teksta, etiri razliita svojstva.
Pre svega, oni su predmeti prisvajanja; njihov oblik svojstva je dosta poseban, i bio je
kodifikovan tek pre izvesnog broja godina. Treba takoe istai da je, istorijski gledano,
ovo svojstvo bilo sekundarno u odnosu na ono svojstvo koje bi se moglo nazvati kanji
vim prisvajanjem. Tekstovi, knjige i govori poeli su da stvarno imaju autore (koji nisu mit
ske linosti, niti velike svete figure) u meri u kojoj bi autor mogao biti kanjen, odnosno u
meri u kojoj su govori mogli biti prestupniki. Govor u naoj kulturi (a, bez sumnje, i u
mnogim drugim), nije u poetku bio proizvod, stvar, dobro; pre svega bio je to in, akt u
bipolarnom polju svetog i profanog, doputenog i nedoputenog, religioznog i bogohul
nog. Istorijski, bio je to rizian gest, pre no to je prihvaen unutar kruga pravih svojstava.
A kada smo ustanovili pravila svojstava za tekstove, kada smo propisali striktna pravila za
autorska prava, odnose autora i izdavaa, prava reprodukovanja, itd. znai krajem XVIII i
poetkom XIX veka u tom trenutku mogunost prekraja koja je pripadala aktu pisanja
sve vie je postajala imperativ vezan za literaturu. Kao da je autor, u trenutku kada se pla
sirao u sistemu vrednosti karakteristine za nae drutvo, poeo da kompenzira ovako
dobijen status ponovo nalazei staro bipolarno polje govora, sistematski praktikujui iz
laenje van granica i obnavljajui opasnost pisanja kome je, s druge strane, bilo garanto
vano pravo svojine.
S druge strane, funkcija-autor ne odvija se na univerzalan i stalan nain u svim govori
ma. U naoj civilizaciji nisu uvek isti tekstovi traili da negde pripadaju. Postojalo je vreme
kada su tekstovi koje bismo danas nazvali knjievnim (prie, bajke, epovi, tragedije, ko
medije) bili prihvaeni, puteni u promet, vrednovani, a da se nije postavljalo pitanje nji
hovog autora: njihova starost, stvarna ili pretpostavljena, bila im je dovoljna garancija.
Nasuprot tome, tekstovi za koje bismo rekli da su nauni, koji su se bavili kosmologijom i
nebom, medicinom i bolestima, prirodnim naukama ili geografijom, u srednjem veku i
nisu imali nikak vu vrednost kao istiniti ukoliko nisu imali zabeleeno ime autora. Hipo
krat ree ili Plinije kae nisu ba bile formule da se dokae autoritet: bile su to naznake
kojima su bili obeleeni tekstovi ije autorstvo je trebalo dokazati. U XVII i XVIII veku dolo

105

je do preokreta, poeli su se prihvatati nauni tekstovi radi njih samih, i to u anonimatu

istine, ustanovljene, ali uvek nanovo podlone ustanovljavanju: garanciju im daje pripad
nost jednom sistematskom jedinstvu, a nikako pozivanje na pojedinca koji ih je proizveo.
Funkcija-autor se brie, a ime pronalazaa samo slui da se teoremi, stavu, zanimljivom
efektu, svojstvu, telu, skupu elemenata, patolokom sindromu da ime. Meutim, knjiev
ni diskursi odsad se prihvataju samo ako poseduju funkciju autor. Za svaki tekst poezije
ili fikcije pitae se otkud dolazi, ko ga je napisao, kada, u kakvim uslovima, polazei od kog
projekta. Smisao koji mu se pripisuje, status i vrednost koje mu se priznaju zavise od naina
na koji se na ova pitanja odgovara. I, ako posle nekog sluaja, po eksplicitnoj volji autora
ono ostaje anonimno poinje igra traenja autora. Mi ne podnosimo knjievnu anonim
nost: mi je prihvatamo samo kao zagonetku. Danas je za knjievna dela veoma vana funk
cija autora. (U svemu tome svakako treba nai nijanse: od pre izvesnog vremena kritika je
poela da tretira dela prema njihovom anru ili tipu, prema elementima koji se u njima
javljaju, prema njihovim sopstvenim varijacijama oko jedne nepromenljive koja vie nije
individualni stvaralac. Isto tako, ako pozivanje na autora u matematici nije nita vie no
nain da se imenuju teoreme ili skupovi stavova, u biologiji i medicini naznaka ko je autor,
kao i datum rada, imaju drugaiju ulogu: nije to samo oznaavanje izvora, ve je i odreena
naznaka u vezi sa tehnikom i predmetima upotrebljenim u to vreme u eksperimentalnoj
laboratoriji).
Imamo i tree svojstvo funkcije autora. Ono se ne formira spontano kao pripisivanje
jednog naina miljenja jednom pojedincu. Re je o sloenoj operaciji koju obavlja odre
eno razumno bie autor. Ovom razumnom biu pokuavamo da damo realan status:
to bi u pojedincu bila duboka instanca, stvaralaka mo, projekat, izvorno mesto tek
sta. Meutim, ono to je u pojedincu oznaeno kao autor (ili ono to od pojedinca ini
autora) samo je projekcija, izraena manje ili vie psihologizujuim terminima, tretmana
kome se tekstovi podvrgavaju, njihovog pribliavanja, osobina koje se uzimaju kao zna
ajne, kontinuiteta koji im se priznaje, ili izuzimanja koja se praktikuju. Sve ove operacije
variraju prema epohama i vrstama govora. Filozof autor se ne stvara kao pesnik: i pi
sac romana u XVIII veku ne gradi se na isti nain kao danas. Ipak, kroz vekove bi se moglo
nai neto nepromenljivo u pravilima stvaranja autora.
ini mi se, na primer, da je nain na koji je knjievna kritika u duem vremenskom pe
riodu definisala autora ili pak izgradila formu-autor polazei od postojeih tekstova i
govora u dobroj meri direktno izveden iz naina na koji je hrianska tradicija potvrdila
(ili naprotiv odbacila) tekstove kojima je raspolagala. Drugim reima, da bi u delu pono
vo nala autora, moderna kritika upotrebljava sheme vrlo bliske hrianskoj egzegezi,
7
kada je ova htela da vrednost teksta dokae svetou autora. U delu De viris ilustrius sveti
Jeronim objanjava da homonimija nije dovoljna da se na legitiman nain identifikuju
autori mnogih dela: razni pojedinci su mogli nositi isto ime, ili je neko mogao da zloupo
trebi tue ime. Kao individualno obeleje, ime nije dovoljno kada se obraamo tekstual
noj tradiciji. Kako, dakle, pripisati vie diskursa jednom istom autoru? Kako upotrebiti
funkciju-autor da bismo saznali da li se radi o jednom ili vie pojedinaca? Sveti Jeronim
7

Sveti Jeronim: De viris illustribus (O slavnim ljudima), Paris, 1878, t. III, str. 270338.

106

nudi etiri kriterija: ako je izmeu vie knjiga koje se pripisuju jednom autoru jedna loija
od drugih, treba je izbrisati sa spiska njegovih dela (tako se onda autor definie kao odre
eni nivo vrednosti). Isto tako, ako su odreeni tekstovi u protivrenosti sa doktrinom
drugih dela jednog autora (a autor definisan kao izvesno polje pojmovne ili teorijske kohe
rencije), takoe treba iskljuiti dela napisana stilom, reima i obrtima razliitim od uobia
jenog autorovog pera (autor kao stilsko jedinstvo); najzad, treba shvatiti kao interpolirane
tekstove koji se odnose na dogaaje ili koji navode linosti nakon autorove smrti (u tom
sluaju, autor je odreeni istorijski trenutak, taka susreta odreenog broja dogaaja).
Meutim, moderna knjievna kritika, ak i ako nema potrebu za odreivanjem izvora (to
je uobiajeno), autora samo u tom smislu definie: autor je onaj inilac koji omoguuje da
se objasni prisustvo izvesnih dogaaja u jednom delu, kao i njihove transformacije, deforma
cije, razne promene (kroz biografiju autora, odreivanje njegove individualne perspektive,
analizu drutvene pripadnosti ili klasne pozicije objavljivanjem njegovog individualnog
projekta). Autor je isto tako princip odreenog jedinstva stila a sve razlike se mogu svesti
bar kroz principe razvoja, sazrevanja ili uticaja. Autor je jo uvek faktor koji omoguuje da
se prevaziu protivrenosti koje se u nekim tekstovima mogu pojaviti: tu svakako mora
postojati na odreenom nivou njegove misli ili elje, svesnog ili nesvesnog polazna taka
polazei od koje se protivrenosti razreavaju, a inkompatibilni elementi vezuju jedni iza
drugih, ili se okupljaju oko fundamentalne, izvorne protivrenosti. Autor je konano neko
ognjite izraza koji se u vie ili manje dovrenim oblicima ispoljava isto tako i istom vred
nou u delima, skicama, pismima, odlomcima, itd. etiri kriterija autentinosti prema
svetom Jeronimu (kriterijima koji danas izgledaju sasvim nedovoljni) definiu etiri moda
liteta prema kojima moderna kritika vlada funkcijom autor...
Meutim, funkcija autora odista nije samo ista i prosta rekonstrukcija iz druge ruke,
koja polazi od datog teksta kao nepokretne materije. Tekst uvek u sebi nosi odreen broj
znakova koji upuuju na autora. Te znake gramatiari dobro poznaju: to su line zameni
ce, prilozi za vreme i mesto, konjugacija. Ali, treba primetiti da ovi elementi nisu isti u go
vorima koji su autorski i u onima koji to nisu. U ovim poslednjim, takvi pokretai upuuju
na stvarnog govornika i na prostorno-vremenske koodrinate njegovog govora (iako se neke
izmene mogu desiti: kada na primer govore prebacimo u prvo lice). U prvima je, pak, nji
hova uloga sloenija i promenljivija. Znamo da u jednom romanu koji se nudi kao pripo
vedaeva pria zamenica u prvom licu, indikativ prezenta, znaci lokalizacije nikad ne
upuuju ba na pisca niti na trenutak u kome je pisao, ili na sam in njegovog pisanja ve
na jedan alter ego ija distanca prema piscu moe biti manja ili vea, ak moe da varira i
kroz samo delo. Bilo bi isto tako pogreno traiti autora u stvarnom piscu kao i u fiktiv
nom govorniku; funkcija-autor odvija se u tom cepanju, odvajanju i distanci. Moda bi se
moglo rei da je upravo u tome jedinstveno svojstvo romanesknog ili poetskog govora;
to je igra u kojoj uestvuju samo ovi kvazi diskursi. U stvari, svaki diskurs koji poseduje
funkciju autora sadri taj pluralitet ega. Ego koji govori u predgovoru jedne matematike
rasprave i naznauje okolnosti njenog sastavljanja nije u svojoj poziciji ni u svome funkci
onisanju identian sa onim koji govori tokom jedne naune demonstracije i pojavljuje se
u obliku Ja zakljuujem ili Ja pretpostavljam: u jednom sluaju, ja upuuje na pojedin
ca bez ieg zajednikog sa drugim, koji je u odreenom vremenu i na odreenom mestu

107

obavio neki posao; u drugom, ja oznaava plan i momenat demonstracije koje svaki po
jedinac moe zauzeti pod uslovom da prihvati isti sistem simbola, istu igru aksioma, isti
spoj prethodnih demonstracija. Ali mogao bi se takoe u istoj raspravi otkriti i jedan trei
ego: onaj koji govori da bi opisao smisao rada, tekoe na koje se nailo, dobijene rezultate i
probleme koji su jo ostali; ovaj ego se nalazi u polju ve postojeih kao i buduih mate
matikih diskursa. Funkcija autora nije jednim, prvim egom osigurana nautrb druga dva,
koji bi onda bili samo njegovo fiktivno ponavljanje. Naprotiv, treba rei da je u tak vim de
lima funkcija autora toliko znaajna da ona omoguuje disperziju ta tri simultana ega.
Nema sumnje da bi analiza mogla prepoznati jo neke karakteristine crte funkcije
autora. Danas u se ipak drati ovih etiri koje sam upravo naveo, jer mi se one ine i naj
vidljivijim i najznaajnijim. Moj zakljuak bi izgledao ovako: funkcija autora je povezana sa
pravnim i institucionalnim sistemom koji obuhvata, odreuje, artikulie univerzum diskur
sa: ona nije jednakog oblika, na isti nain, u svim delima, epohama, formama civilizacije:
ona nije definisana kroz spontano pripisivanje jednog diskursa njegovom stvaraocu, ve
nizom sloenih i specifinih operacija; ona jednostavno i isto ne upuuje na neku stvar
nu individuu, ona moe biti mesto vie eg u isto vreme, vie pozicija subjekta koje vie
razliitih klasa pojedinaca mogu zauzeti.
*

Ali, i sam primeujem da sam do sada svoju temu na neopravdan nain ograniio. Si
gurno bi trebalo rei ta je funkcija-autor u slikarstvu, muzici, tehnikama, itd. ak i pod
pretpostavkom da se drimo, kao to sam veeras hteo, sveta govora, ipak mislim da sam
terminu autor dao suvie usko znaenje. Ograniio sam se na autora shvaenog kao na
autora teksta ili knjige ili dela, ije se stvaranje tom autoru moe legitimno pripisati. Me
utim, lako je videti da se u tom sistemu moe biti autor vie nego jedne knjige jedne
teorije, tradicije, discipline unutar koje e i drugi autori takoe imati svoje mesto. Jednom
reju, rekao bih da se ovi autori nalaze u transdiskurzivnoj poziciji.
To je stalna pojava, sigurno isto toliko stara koliko i naa civilizacija. Homer i Aristotel,
crk veni oci igrali su ovu ulogu; ali, i prvi matematiari, i oni koji su bili na izvoru hipokrat
ske tradicije. ini mi se meutim da su se tokom XIX veka u Evropi pojavili tipovi dosta
posebnih autora koje ne bismo mogli pomeati ni sa velikim knjievnim autorima, ni sa
autorima religioznih kanonskih tekstova, ni sa osnivaima nauke. Nazovimo ih, na poma
lo dvosmislen nain, osnivaima diskurziviteta.
Tim autorima je posebno svojstveno to to oni nisu samo autori svojih dela, svojih
knjiga. U tome su oni veoma razliiti, na primer, od autora jednog romana koji je u osnovi
samo i uvek autor sopstvenog dela. Frojd nije jednostavno samo autor Traumdeutung ili
Rei duha,8 a Marks nije samo autor Manifesta i Kapitala:9 oni su zasnovali beskonane mo
gunosti diskursa.
8

Freud. S., L Interpretation des reves (Tumaenja sna), orig. Be, 1900, Le mot d Esprit et sa Relation a
l inconscient (Re duha i njegov odnos prema podsvesnom, original Be, 1905.
9
Manifest Komunistike partije, London, 1848; Kapital, kritika politike ekonomije, 18671894, Hamburg.

108

Lako je primetiti da autor romana nije samo autor sopstvenog teksta: ma kako bio
beznaajan, on upravlja i ureuje neto vie. (Da uzmemo jednostavan primer: moemo
rei da En Redklif nije samo napisala Vienja zamkova Pireneja i odreen broj drugih roma
na, ve da je i utrla put za romane strave poetkom XIX veka, i u toj meri njena funkcija-autor
prevazilazi samo njeno delo.) Samo, ini mi se da se na ovu primedbu moe odgovoriti:
ono to omoguuju ovi osnivai diskurziviteta (uzimam za primer Marksa i Frojda, jer veru
jem da su oni istovremeno i prvi i najznaajniji) neto je sasvim drugo od onog to moe
omoguiti jedan autor romana. Tekstovi En Redklif pruili su mogunost za odreen broj
slinosti i analogija, koje u njenom linom delu imaju svoj model ili princip. Ono sadri
neke karakteristine znake, likove, odnose, strukture koje su drugi mogli ponovo upotre
biti. Rei da je En Redklif bila osniva romana strave na kraju krajeva znai rei: u romanu
strave XIX veka nai e se, kao kod En Redklif, tema heroine uhvaene u klopku vlastite
nevinosti, tema tajnog zamka, linost mranog, prokletog junaka, posveenog cilju da sve
tu uini zlo koje je njemu uinjeno, itd. S druge strane, kada govorim o Marksu ili Frojdu
kao osnivaima diskurziviteta, hou da kaem da oni nisu samo omoguili odreen broj
analogija: oni su u istoj meri omoguili i neke razlike. Oni su otvorili prostor za neto to je
drugaije od njih samih, ali to ipak pripada onome to su oni zasnovali. Rei da je Frojd
osnovao psihoanalizu ne znai prosto rei da se na koncept libida ili tehniku analize snova
nailazi i kod Abrahama i Melani Klajn; to znai rei da je Frojd omoguio odreen broj raz
lika u odnosu na svoje tekstove, svoje koncepte, hipoteze, koje sve proistiu iz psihoanali
tikog metoda.
Mislim da iza toga odmah nailazimo na novu tekou, ili bar novi problem; najzad, nije
li to sluaj sa svakim osnivaem nauke, ili autorom koji u jednu nauku uvodi promenu za
koju bi se moglo rei da je plodna? Galilej nije samo omoguio one koji su posle njega po
navljali zakone koje je on formulisao, on je omoguio i stavove sasvim razliite od onog
to je on sam kazao. Ako je Kivije osniva biologije ili Sosir lingvistike nije to stoga to su
ih drugi podraavali, ili zato to su tu i tamo preuzimali od njih koncept organizma ili zna
ka ve stoga to je Kivije u odreenoj meri omoguio teoriju evolucije koja je buk valno
suprotna njegovom fiksizmu: a Sosir je omoguio generativnu gramatiku koja je sasvim
razliita od njegovih strukturalnih analiza. Izgleda dakle da je uspostavljanje diskurzivnosti,
u svakom sluaju na prvi pogled, istog tipa kao i zasnivanje bilo kog naunog pristupa.
Ipak, mislim da postoji razlika, i to primetna. Kada je re o jednom tak vom pristupu, njen
osnivaki akt ukljuuje budue transformacije: u neku ruku, on je deo skupa modifikacija
koje on sam omoguuje. Svakako, ovakva pripadnost moe uzeti razne oblike. Akt zasniva
nja jedne nauke moe se pojaviti, tokom transformacija koje su nastale, samo kao jedan
poseban sluaj mnogo optijeg skupa koji se onda otkriva. On se takoe moe pojaviti
kao umrljan intuicijom i empirijom; onda ga treba ponovo formalizovati i uiniti od njega
predmet dodatnih teorijskih operacija koje ga vre zasnivaju, itd. Najzad, on se moe
pojaviti i kao prenagljena generalizacija koju treba ograniiti i iji prostor validnosti treba
jasno zacrtati. Drugaije reeno, akt zasnivanja naunosti moe uvek biti ponovo uveden
unutar mainerije transformacija koje iz njega proistiu.
Ja, meutim, verujem da je uspostavljanje jednog diskurziviteta heterogeno u odno
su na njegove kasnije transformacije. Proiriti jedan tip diskursa poput psihoanalize tak ve

109

kak vu je ustanovio Frojd ne znai dati joj formalnu optost koju ona u svojim poecima
ne bi prihvatila, to jednostavno znai otvoriti joj odreeni broj moguih primena. Ograni
iti je, u stvari, znai pokuati izolovati u njenom poetnom aktu izvestan broj, eventual
no manji broj stavova i iskaza kojima se jedinima priznaje fundamentalna vrednost i u
odnosu na koje se neki pojmovi i teorije koje je Frojd prihvatio mogu smatrati izvedenim,
drugorazrednim i prirunim. Najzad, u delu onih koji imaju ulogu osnivaa, neki stavovi
se ne shvataju kao lani: kada se ovakav akt ustanovljavanja pokua da shvati, dovoljno je
da se na stranu stave iskazi koji se ne tiu predmeta direktno bilo da se shvate kao ne
bitni ili preistorijski, potekli iz druge vrste diskursa. Drugim reima, za razliku od osniva
nja jedne nauke, diskurzivno uspostavljanje nije deo ovih naknadnih transformacija, ono
u svakom sluaju ostaje u pozadini, povueno. Sledi da se teorijska vrednost jednog stava
odreuje u odnosu na delo njegovih osnivaa dok kod Galileja ili Njutna stvar drugaije
izgleda: oni su mogli da napreduju samo ukoliko je unutranja struktura i normativnost
fizike i kosmologije bila u skladu sa onim to su oni tvrdili. Govorei na vrlo shematian
nain: delo ovih osnivaa se ne smeta u odnosu na vreme i prostor koji ono opisuje ve
se nauka i diskurs odnose prema njihovom delu kao prema svojim prvim koordinatama.
Ovo podrazumeva da se kao neizbena nunost u ovak vim diskursima nailazi na zah
tev za povratak na poetak. (A ovde, pak, treba napraviti razliku izmeu ovih povrataka
na..., fenomena ponovnog otkria reaktualizacije koji se u nauci esto deavaju.) Kao
ponovno otkrie ja shvatam efekte analogije ili izomorfizma koji, polazei od aktuelnih
oblika znanja, vraaju kao prepoznatljivu figuru koja je bila zamagljena ili koja je iezla.
10
Rekao bih, na primer, da je omski, u svojoj knjizi o kartezijanskoj gramatici, ponovo ot
krio figuru, varijantu spoznaje koja ide od Kordemoja do Humbolta: pravo reeno, ona se
moe stvoriti samo polazei od generativne gramatike, jer ova poslednja sadri zakon
njenog konstituisanja; re je o retrospektivnom kodiranju istorijskog pogleda. A ja kao
reaktualizaciju shvatam neto sasvim drugo: ponovno uvoenje jednog govora u do
men uoptavanja, primene ili transformacije koji je za njega nov. Istorija matematike pu
na je tak vih fenomena (upuujem ovde na istraivanje Miela Sera posveeno matemati
kim anamnezama).
A ta treba shvatiti kao povratak na? Mislim da se tako moe oznaiti jedan pokret
koji je po sebi specifian i koji karakterie diskurzivnost. Da bi, naime, bilo povratka mora
prvo postojati zaborav, i to ne sluajni, ne iz nekog nerazumevanja, ve sutinski, unutar
nji zaborav. Sam akt uspostavljanja je takav u svojoj sutini da on ne moe biti zabora
vljen. Ono to ga ispoljava i iz njega proistie je ono to u isto vreme uspostavlja razmak, i
to ga preruava. Potrebno je da taj ne-sluajni zaborav bude unesen u precizne operaci
je, da bi se mogao postaviti, analizirati i svesti samim povratkom na taj akt uspostavljanja.
Katanac zaborava nije dodat spolja, on je deo diskursa o kome je re, on tom diskursu da
je zakonitost; tako zaboravljeno diskurzivno uspostavljanje istovremeno je razlog posto
janja i brave i kljua kojim se moe ona otvoriti, tako da i zaborav i spreavanje samog
povratka mogu biti razreeni samo povratkom. Uz to, ovaj povratak se obraa onom to
10
Chomsky, N. Cartesian Linguistics, A Chapter in the Historz of Rationalist Thought, Harper and Row
1966 (prev. na francuski 1969).

110

je prisutno u tekstu; tanije, vraamo se na sam tekst, na njegovu ogoljenost, a ipak, isto
vremeno, vraamo se i na ono to je zabeleeno u rupi, odsustvu, u praznini u tekstu. Vra
amo se na odreenu prazninu koju je zaborav izbegao ili preruio, koju je pokrio lanom
ili loom punoom, a povratak tu prazninu i taj nedostatak treba da otkrije: otud nepresta
na igra koja je karakteristina za ove povratke na uspostavu diskursa igra koja se sastoji
u tome da se sa jedne strane kae: to je tu bilo, trebalo je samo proitati, to se tu nalazi,
bilo je potrebno biti zatvorenih oiju i uiju da se ono ne vidi i ne uje; ne, ono nije u ovoj
ili onoj rei, nijedna vidljiva re ne kae ta je sad u pitanju, vie se radi o onome to je
kroz rei reeno, u njihovom prostoru i distanci koja ih deli. Naravno, iz toga sledi da ovaj
povratak, kao deo samog diskursa, ne prestaje da se menja, da povratak na tekstove nije
istorijska dopuna koja e se dodati samom diskursu i koja e ga ponoviti uz ukras koji, ko
nano, nije bitan; on je stvaran i nuan rad preobraaja same diskurzivnosti. Preispitiva
nje Galilejevog teksta moe dobrim delom promeniti znanje koje o istoriji mehanike ima
mo, ali ne moe promeniti samu mehaniku. Preispitivanje Frojdovih tekstova, opet, menja
samu psihoanalizu, kao to i preispitavanje Marksovih menja marksizam. (Meutim, da bi
se ovaj povratak opisao, treba dodati i poslednje svojstvo: on se deava kao neka vrsta
zagonetnog sklapanja dela i autora.) U stvari, kao tekst autora, ovog ovde autora, tekst
dobija tu vrednost uspostavljanja, a zato to je to tekst tog autora, treba se na njega vratiti.
Nema nikak ve mogunosti da pronalaenje Njutnovog ili Kantorovog teksta promeni kla
sinu kosmologiju ili teoriju skupova, takvih kakve su one bile razraene a uz to ova eks
humacija moe izmeniti istorijsku spoznaju koju o njihovoj genezi imamo. S druge strane,
11
obelodanjivanje teksta kao to je to Frojdova Skica u meri u kojoj je to Frojdov tekst
uvek izlae opasnosti ne samo izmenu istorijskog znanja o psihoanalizi, ve i promenu
njenog teorijskog polja kroz promenu mesta akcentuacije i centra gravitacije. (Tak vim po
vracima koji ine deo njihovog stvarnog postupka diskursi o kojima govorim imaju u od
nosu na svog fundamentalnog autora odnos koji nije jednak onom koji bilo koji tekst
ima sa svojim neposrednim autorom.)
Ovo to sam upravo u kratkim crtama izloio povodom diskurzivnih postavki, jeste,
naravno, vrlo shematino. Posebno, suprotstavljanje kojim sam pokuao da sledim jedno
takvo uspostavljanje i nauno zasnivanje. Moda nije uvek ni lako odluiti da li imamo posla
sa ovim ili onim a nita ni ne dokazuje da ove dve procedure ne iskljuuju jedna drugu.
Poveo sam ovu diskusiju samo u jednom cilju: da pokaem da je ta funkcija-autor ve do
voljno sloena kada pokuamo da je shvatimo na nivou jedne knjige ili niza tekstova koji
imaju odreeni potpis; ona je puna novih odreenja kada pokuamo da je analiziramo u
irim celinama grupe dela, itavih disciplina.
(Veoma alim to za raspravu koja e sada uslediti nisam mogao da vam ponudim neki
pozitivan stav: u najboljem sluaju, mogue smernice za rad, puteve analize. Ali sam ba
rem duan da vam kaem razloge zbog kojih ovoj temi pridajem toliko znaaja.)
Ako bi se razvila, ovak va analiza bi omoguila uvoenje u jednu tipologiju diskursa.
ini mi se, u stvari, bar na prvi pogled, da tak va tipologija ne bi mogla da se napravi pola
11

Freud, S., Entwurf einer Psychologie, 1895.

111

zei samo od gramatikih karakteristika govora, njihovih formalnih struktura, ili ak njiho
vih predmeta: postoje bez sumnje isto diskurzivna svojstva ili relacije (nesvodive na pra
vila gramatike ili logike kao na zakone predmeta), i preko njih se mogu razlikovati velike
diskurzivne kategorije. Odnos (ili ne-odnos) prema njihovom autoru, kao i razliiti oblici
ovog odnosa, i to na dosta vidljiv nain, jesu jedno od ovih diskurzivnih svojstava.
S druge strane, verujem da bi se tu mogao nai uvod u istorijsku analizu diskursa. Moda
je vreme da se oni proue, ne samo u njihovoj izraajnoj vrednosti ili u njihovim formalnim
transformacijama, ve i u modalitetima njihove egzistencije: naini opticaja, vrednovanja,
pripisivanja, prisvajanja govora u svakoj kulturi variraju i unutar svake od njih se menjaju;
nain na koji se ti govori odreuju prema drutvenim odnosima otkriva se ini mi se di
rektnije u igri funkcija-autor i njenim modifikacijama nego u temama ili pojmovima koje
upotrebljavaju.
Moemo li, polazei isto tako od analiza ovog tipa, preispitati preimustva subjekta?
Ja svakako znam da smo, poinjui ovu internu i arhitektonsku analizu jednog dela (bilo
da se radi o knjievnom tekstu, filozofskom sistemu ili naunom delu) i stavljajui u zagrade
biografske i psiholoke reference, ve postavili pitanje apsolutnog karaktera i osnivake
uloge subjekta.
Moda bi se tu trebalo malo zaustaviti ne samo da bi se obnovila tema izvornog su
bjekta, ve i da bi se shvatile take spajanja, modusi funkcionisanja i zavisnosti subjekta.
Re je o tome da se tradicionalni problem obrne. Ne postavljati vie pitanje: kako se slobo
da jednog subjekta moe ukljuiti u gustou stvari i dati im smisao, kako ona moe iznutra
da oivi pravila jezika i da tako obelodani poglede koji su mu svojstveni? Treba pre svega
postavljati sledea pitanja: kako, u kojim uslovima i u kojim oblicima neto kao subjekt
moe da se pojavi u poretku diskursa? Koje mesto on moe da zauzme u svakom tipu go
vora, koje funkcije da vri, potujui koja pravila? Re je ukratko o tome da se subjektu (ili
njegovoj zameni) oduzme uloga izvorne osnove, i da se on analizira kao promenljiva i slo
ena funkcija govora, (autor, ili ono to sam pokuao da opiem kao funkciju-autor) bez
sumnje je samo jedna od specifikacija funkcije-subjekta. Da li je ta specifikacija nuna, ili
samo mogua? Gledajui na promene koje su se u istoriji deavale, ne izgleda neophod
no, daleko od toga, da funkcija-autor ostane konstantna u svom obliku, sloenosti, ak u
svojoj egzistenciji. Moe se zamisliti kultura u kojoj bi diskursi cirkulisali i bili prihvaeni, a
da funkcija-autor uopte ne postoji). Svi ti diskursi, bilo kakav da je njihov status, oblik,
vrednost, bilo kak vom tretmanu da ih podvrgnemo, odvijali bi se u anonimnosti mrmlja
nja. Ne bi se vie ula dugo ponavljana pitanja: Ko je stvarno govorio? Da li ba on i niko
drugi? Sa kak vom autentinou i originalnou? I ta je on najdublje u svom govoru izra
zio? ula bi se i druga pitanja, poput sledeih: Koji su modusi postojanja ovog diskursa?
Odakle je on potekao, kako moe da cirkulie, ko ga moe usvojiti? Kak va su tu mesta na
pravljena za mogue subjekte? Ko moe da ispuni ove razne funkcije subjekta?
A iza svih ovih pitanja samo bi se ula ravnoduna buka: Nije vano ko govori.
(S francuskog prevela Eleonora Prohi)

112