Rock Mechanics

UNIVERZITET U BEOGRADU
RUDARSKO GEOLOKI FAKULTET BEOGRAD
MEHANIKA
STENA I TLA
Beograd, 2015. godina
SADRAJ
1. DEFINICIJA, ZADATAK, METODE I MESTO MEHANIKE STENA U PODZEMNOJ I
POVRINSKOJ EKSPLOATACIJI MINERALNIH SIROVINA ................................................................... 1
1.1. Definicija i zadatak mehanike stena u rudarstvu ......................................................................................... 1
1.2. Metode i mesto mehanike stena u rudarstvu ................................................................................................ 2
1.2.1. Pojam mehanike stena i mehanike tla .................................................................................................. 2
1.2.2. Metode mehanike stena u rudarstvu ..................................................................................................... 3
1.2.2.1. Eksperimentalne metode istraivanja ............................................................................................ 3
1.2.2.2. Mehanika stena kao terenska nauka .............................................................................................. 4
1.2.2.3. Mehanika stena kao primenjena nauka .......................................................................................... 4
1.2.3. Mesto mehanike stena u rudarskoj nauci i praksi ................................................................................ 5
2. PREGLED OSNOVNIH SVOJSTAVA STENSKOG MATERIJALA KAO RADNE SREDINE ............ 6
2.1. Klasifikacija stena ........................................................................................................................................ 6
2.1.1. Podela stena po postanku ..................................................................................................................... 6
2.1.2. Podela stena po stepenu konzistenciji .................................................................................................. 7
2.1.2.1. vrste ili vezane stene ................................................................................................................... 7
2.1.2.2. Plastine ili poluvezne stene .......................................................................................................... 8
2.1.2.3. Rastresite ili nevezane stene .......................................................................................................... 9
2.1.3. Podela stena po mehanikim osobinama ............................................................................................. 9
2.2. Vrste i nain uzimanja uzoraka za ispitivanje strukturnih, fizikih, mehanikih i tehnikih osobina stena10
2.3. Strukturne osobine stenskih materijala ...................................................................................................... 10
2.3.1. Ispucalost stenske mase ..................................................................................................................... 11
2.3.2. Heterogenost stenske mase ................................................................................................................ 11
2.3.3. Homogenost stenske mase ................................................................................................................. 11
2.3.4. Izotropija i anizotropija stenske mase ................................................................................................ 11
2.3.5. Prirodna napregnutost stenske mase .................................................................................................. 12
2.4. Fizike osobine stenskih materijala ........................................................................................................... 12
2.4.1. Gustoa .............................................................................................................................................. 13
2.4.2. Zapreminske teine ............................................................................................................................ 14
2.4.2.1. Specifina teina ......................................................................................................................... 14
2.4.2.2. Zapreminska teina u prirodnom stanju ...................................................................................... 14
2.4.2.3. Zapreminska teina u suvom stanju ............................................................................................ 15
2.4.2.4. Nasipna zapreminska teina ........................................................................................................ 15
2.4.3. Poroznost ........................................................................................................................................... 16
2.4.4. Vlanost ............................................................................................................................................. 18
2.4.5. Granulometriski sastav ....................................................................................................................... 19
2.4.6. Vodopropustljivost stenskog materijala ............................................................................................. 22
2.4.7. Atterbergove granice konsistencije .................................................................................................... 22
2.4.8. Upijanje vode ..................................................................................................................................... 25
2.4.9. Pritisak bubrenja ................................................................................................................................ 25
2.4.10. Lepljivost ......................................................................................................................................... 25
2.5. Mehanike osobine stenskih materijala ..................................................................................................... 26
2.5.1. Laboratorijski postupci ispitivanja mehanikih vrstoa ................................................................... 26
2.5.1.1. vrstoa na pritisak ..................................................................................................................... 27
2.5.1.2. Odreivanje indeksa vrstoe ...................................................................................................... 29
2.5.1.3. vrstoa na istezanje ................................................................................................................... 31

2.5.1.4. vrstoa na smicanje ................................................................................................................... 33
2.5.1.4.1. Klasino ispitivanje vrstoe na smicanje ............................................................................ 33
2.5.1.4.2. Ispitivanje vrstoe na smicanje pod uglom ......................................................................... 34
2.5.1.5. vrstoa na savijanje ................................................................................................................... 35
2.5.2. Terenski postupci ispitivanja mehanikih vrstoa ............................................................................ 35
2.5.2.1. Terenski ogled smicanja u velikoj razmeri .................................................................................. 36
2.5.2.2. Ogled smicanja po diskontinuitetu .............................................................................................. 39
2.5.2.2.1. Ogled smicanja na velikom uzorku po diskontinuitetu ........................................................ 39
2.5.2.2.2. Ogled smicanja na srednjim uzorcima ................................................................................. 40
2.5.3. Laboratorijski postupci odreivanja ugla unutranjeg trenja i kohezije ............................................. 41
2.5.3.1. Odreivanje ugla unutranjeg trenja i kohezije korienjem podataka o vrstoi na pritisak i ugla
loma........41
2.5.3.2. Odreivanje ugla unutranjeg trenja i kohezije korienjem vrstoe na pritisak i vrstoe na
istezanje..42
2.5.3.3. Odreivanje ugla unutranjeg trenja i kohezije metodom smicanja pod uglom .......................... 43
2.5.3.4. Triaksialna ispitivanja stenskih materijala .................................................................................. 44
2.5.3.5. Opit direktnog smicanja .............................................................................................................. 47
2.5.4. Deformabilnost stenskih materijala ................................................................................................... 48
2.5.4.1. Osnovna naela reologije ............................................................................................................ 49
2.5.4.2. Postupci i metode odreivanja modula elastinosti i Poissonovog koeficijenta .......................... 52
2.5.4.3. Laboratorijske metode odreivanja modula elastinosti i Poissonovog koeficijenta .................. 54
2.5.4.4. Odreivanje stiljivosti tla ........................................................................................................... 54
2.5.4.5. Terenska ispitivanja deformabilnosti stenskih masa ................................................................... 57
2.5.4.5.1. Probna komora ..................................................................................................................... 57
2.5.4.5.2. Hidraulika raspinjaa ......................................................................................................... 58
2.5.4.5.3. Radijalna presa ..................................................................................................................... 59
2.5.4.5.4. Hidrauliki jastuk ................................................................................................................. 60
2.5.4.5.5. Sondani dilatometar ........................................................................................................... 61
2.5.5. Ostale mehanike osobine.................................................................................................................. 62
2.6. Tehnike osobine stenskih materijala ........................................................................................................ 63
2.6.1. Otpor prema rastresanju ..................................................................................................................... 64
2.6.2. Otpor prema drobljenju ...................................................................................................................... 65
2.6.3. Otpor prema buenju .......................................................................................................................... 66
2.6.3.1. Buivost ....................................................................................................................................... 66
2.6.3.2. Abrazivnost ................................................................................................................................. 66
2.6.4. Otpor prema miniranju ....................................................................................................................... 67
2.6.5. Otpor prema rezanju .......................................................................................................................... 67
2.6.5.1. Laboratorijske metode ................................................................................................................. 68
2.6.5.2. Terenske metode ......................................................................................................................... 70
3. STATISTIKA OBRADA REZULTATA ISPITIVANJA ......................................................................... 72
3.1. Metodologija izbora mesta uzorkovanja .................................................................................................... 72
3.2. Obrada eksperimentalnih podataka ............................................................................................................ 73
3.2.1. Grafika predstava raspodele ............................................................................................................. 73
3.2.2. Odreivanje statistikih parametara ................................................................................................... 74
3.2.3. Kriterijum za odbacivanje eksperimentalnih podataka ...................................................................... 75
3.2.4. Teoretska raspodela promenljivih ...................................................................................................... 75
3.2.5. Stvarna raspodela promenljivih ......................................................................................................... 76
3.2.6. Interval pouzdanosti ........................................................................................................................... 76

4. MODELSKA ISPITIVANJA ......................................................................................................................... 78
4.1. Opta razmatranja modelske tehnike ......................................................................................................... 78
4.2. Modeli od optiki aktivnih materijala ........................................................................................................ 79
4.2.1. Teoretske postavke i interpretacija ispitivanja ................................................................................... 80
4.3. Modeli od ekvivalentnih materijala ........................................................................................................... 82
4.3.1. Osnovni zakoni modelske slinosti .................................................................................................... 82
4.3.2. Tehnika izvoenja ispitivanja ............................................................................................................ 84
5. NOSIVOST TLA ............................................................................................................................................. 85
5.1. Terzaghiev obrazac .................................................................................................................................... 87
6. NAPONSKO STANJE STENSKIH MATERIJALA ................................................................................... 92
6.1. Opta razmatranja ...................................................................................................................................... 92
6.2. Analiza i definicija napona ........................................................................................................................ 92
6.3. Osnovna teoretska razmatranja .................................................................................................................. 93
6.3.1. Heimova hipoteza .............................................................................................................................. 93
6.3.2. Terzaghijev pristup ............................................................................................................................ 94
6.3.3. Zakljuna razmatranja ........................................................................................................................ 96
6.4. Analiza sekundarnih naponskih stanja ....................................................................................................... 97
6.4.1. Stabilan otvor nepodgraene horizontalne podzemne prostorije ....................................................... 97
6.4.2. Nestabilan otvor nepodgraene horizontalne podzemne prostorije ................................................... 98
6.5. Eksperimentalna merenja naponskih stanja ............................................................................................... 99
6.5.1. Opta razmatranja .............................................................................................................................. 99
6.5.2. Metoda Oberti i US Bureau of Reclamation .................................................................................... 100
6.5.3. Metoda sa centralnom buotinom .................................................................................................... 101
6.5.4. Tincelinova metoda .......................................................................................................................... 102
6.5.5. Merenje napona na konturi jamske prostorije .................................................................................. 103
6.5.6. Metoda odreivanja napona u dubini masiva................................................................................... 104
6.5.7. Principi dinamikih metoda merenja napona ................................................................................... 106
7. PODZEMNI PRITISAK ............................................................................................................................... 107
7.1. Analitike metode za odreivanje podzemnog pritiska ........................................................................... 108
7.1.1. Poluempirijske metode..................................................................................................................... 108
7.1.2. Metode teorije rasteretnih svodova .................................................................................................. 108
7.1.3. Metode teorija plastinih zona ......................................................................................................... 109
7.1.4. Metoda deformacija ......................................................................................................................... 109
7.1.5. Osnovne teorije podzemnog pritiska ................................................................................................ 109
7.2. Modelska istraivanja .............................................................................................................................. 110
7.3. Metode ispitivanja manifestacija podzemnog pritiska ............................................................................. 110
8. STABILNOST KOSINA POVRINSKIH KOPOVA ............................................................................... 112
SPISAK LITERATURE ................................................................................................................................... 114
DEFINICIJA, ZADATAK, METODE I MESTO MEHANIKE STENA U

PODZEMNOJ I POVRINSKOJ EKSPLOATACIJI MINERALNIH SIROVINA
1.1
Definicija i zadatak mehanike stena u rudarstvu
Kako je mehanika stena nauna disciplina od izuzetnog znaaja u rudarskoj i graevinskoj

nauci i praksi, to se i osnovne definicije razlikuju onoliko koliko iznose i specifinosti jedne ili
druge grane tehnike.
Jedna od moguih definicija mehanike stena, u odnosu na rudarstvo, bi bila da je to:
"nauna i tehnika disciplina koja se bavi ispitivanjem i istraivanjem stenskih materijala, u
cilju to boljeg upoznavanja njihovih fiziko - mehanikih i tehnikih karakteristika i njihovog
ponaanja pod dejstvom raznih optereenja ili naponskih stanja".
Stenski materijal, o kome je re, moe biti prirodna ili novo stvorena radna sredina, bez obzira
da li se analizira materijal sa povrine zemlje ili sa bilo koje dubine u zemljinoj kori. Pod
pojmom stena ili stenski materijal se, u najirem geolokom smislu, podrazumeva sav
materijal koji izgrauje pristupani deo zemljine kore, ukljuujui i leita mineralnih
sirovina.
Poto mehanika stena daje naunu osnovu savremenoj tehnici projektovanja, izvoenja
objekata i eksploatacije u razliitim radnim sredinama, to su i definisani odgovarajui zadaci:
Prouavanje optih svojstava stenskih materijala kao to su: struktura, homogenost,

izotropnost, ispucalost i slino.
Prouavanje fizikih svojstava stenskih materijala, kao to su: vlanost, zapreminska

teina, poroznost i slino.
Prouavanje mehanikih svojstava stenskih materijala, kao to su: vrstoe, elastinost,

deformabilnost i slino.
Prouavanje tehnikih svojstava stenskih materijala, kao to su: buivost, abrazivnost,

otpor prema rezanju i slino.
Prouavanje naponskih stanja, jamskih pritisaka i pojave gorskih udara kao posledice
naruavanja prirodne ravnotee unutar stenskog masiva usled ovekovih aktivnosti.
Prouavanje uticaja rudarskih radova na oteenje povrine terena i ponaanje objekata

u neposrednoj okolini.
Prouavanje stabilnosti radnih etaa i zavrnih kosina povrinskih kopova i odlagalita.
U odnosu na tehnologiju materijala i otpornost materijala, kao naune discipline srodne

mehanici stena, treba naglasiti da mehanika stena ima znatno sloenije zadatke koji se
ogledaju u sledeem:
Tehnologija materijala analizira i ispituje materijale za koje postoji praktina primena

u rudarskoj tehnici, odnosno u radnoj sredini koju prouava mehanika stena.
Otpornost materijala prouava naponska stanja konstrukcija definisanog oblika pri

emu su svojstva materijala (fizika, mehania i tehnika) u potpunosti definisana.
Ukratko, otpornost materijala prouava probleme tehnikih tela ija su svojstva bliska
idealnom. Mehanika stena prouava naponska stanja konstrukcija izgraenih u
heterogenim, anizotropnim stenskim masivima, koji mogu biti prirodno oteeni ili
vetaki degradirani.
Kada se radi o geolokom telu, treba ukazati na injenicu da se na istom posle delovanja
odreenog optereenja, po pravilu, javljaju deformacije plastino - trajne prirode, retko kada
isto elastine prirode, pa iz toga sledi zakljuak da su odgovarajua matematika reenja
neuporedivo sloenija i tea nego kod slinih naunih disciplina.
1.2
Metode i mesto mehanike stena u rudarstvu
Imajui u vidu da postoji odreena terminoloka neusaglaenost kada se radi o pojmovima kao
to su mehanika stena, geomehanika, mehanika vrstih stenskih masa, mehanika tla i slino,
potrebno je dati odgovarajua objanjenja o ovim i slinim pojmovima.
1.2.1 Pojam mehanike stena i mehanike tla
Kao to je reeno pod pojmom stenska masa podrazumevaju se svi materijali koji sainjavaju
dostupni deo zemljine kore, bez obzira da li se radi o "nevezanom" materijalu kao to je pesak,
"poluvezanom" materijalu kao to je glina i "vezanom" materijalu kao to su granit ili mermer.
Na osnovu toga, moe se rei da se mehanika stena primenjena u rudarstvu bavi istraivanjem
materijala u koje spadaju rastresite, plastine i vrste stene, za razliku od graevinarstva, gde
je definisana mehanika tla (starija nauna disciplina) koja se bavi izuavanjem rastresitih i
plastinih stenskih materijala i mehanika vrstih stenskih masa (mlaa nauna disciplina) koja
se bavi izuavanjem vrstih stenskih materijala.
Prema tome, moglo bi se rei da mehanika stena prouava sve materijale koji sainjavaju
pristupani deo zemljine kore, dok je podela na mehaniku tla i mehaniku vrstih stenskih masa
nastala kao rezultat klasifikacije i ponaanja stenskih materijala kao i tanog definisanja ta se
moe oekivati i kako e se ponaati odgovarajua radna sredina (rastresita, plastina i slino).
Pored ovih termina, u poslednje vreme se u rudarstvu sree termin Geomehanika kao sinonim
za rudarsku mehaniku stena, dok se u graevinarstvu i inenjerskoj geologiji sree termin
Geotehnika kao sinonim - skupni naziv za mehaniku stena u najirem smislu rei.
Smatram da je potrebno naglasiti osnovne razlike o pojmovima "vrsta stenska masa" i "tlo"
koja se ogleda u sledeem:
vrste stenske mase su po pravilu stare geoloke formacije u odnosu na tla koja, uz
neke izuzetke, predstavljaju mlae geoloke formacije;
uticaj vode na mehanika svojstva tla je neuporedivo vei od dejstva vode na vrste
stenske mase;
2
mehanike karakteristike tla su, uglavnom, neuporedivo

(kvantitativno) od mehanikih karakteristika vrstih stenskih masa;
deformabilnost tla je neuporedivo vea od deformabilnosti vrstih stenskih masa;
postoji bitna razlika u naponskom stanju tla i naponskom stanju vrstih stenskih masa;
ispucalost vrste stenske mase predstavlja osnovnu karakteristiku tih materijala, to

uslovljava da se teorija i metode mehanike vrstih stenskih masa zasnivaju na
primenjenoj mehanici ispucalih radnih sredina za razliku od mehanike tla koja se
zasniva na pretpostavkama kontinuuma - neprekidnih sredina;
predpostavka kontinuuma u mehanici tla omoguuje da se gotovo iskljuivo, u

laboratorijskim uslovima i na malim uzorcima, tumae pojave vezane za masiv - teren
za razliku od mehanike vrstih stenskih masa, gde ispitivanja na malim uzorcima ni
teoretski ni praktino, sa nekim izuzecima, ne mogu se aproksimirati na masiv, to
znai da se ova disciplina mora oslanjati na velike oglede, na terenu i u prirodnim
uslovima koji odgovaraju ispitivanoj radnoj sredini.
manjeg
stepena
Sve su ovo razlozi to se zakoni mehanike tla ne mogu prenositi u mehaniku vrstih stenskih
masa, ve ista mora donositi svoje zakone mehanikog ponaanja koji odgovaraju vrstim
stenskim materijalima.
1.2.2 Metode mehanike stena u rudarstvu
Imajui u vidu sloenost zadataka koji se javljaju u mehanici stena, ista predstavlja
eksperimentalnu, teoretsku i primenjenu nauku sa odgovarajuim metodama, ukljuujui i
numerike metode.
1.2.2.1 Eksperimentalne metode istraivanja
Polazei od injenice da je mehanika stena relativno mlada nauna disciplina, to
eksperimentalne metode istraivanja imaju izuzetan znaaj koji se ogleda u sistematskom i
neprekidnom prikupljanju odgovarajueg materijala i podataka o mehanikim i ostalim
karakteristikama stena, odnosno stvaranje odgovarajueg fonda injenica koji omoguuje
povremene kvalitativne promene u saznanjima i miljenjima.
U primeni su sledee eksperimentalne metode:
Statike metode ispitivanja radne sredine predstavljaju metode kod kojih se stenski
materijal izlae dejstvu statikog optereenja, tj. optereenja koje se ne menja ili se
menja veoma polako u toku vremena.
Pod pojmom dinamikih metoda ispitivanja radne sredine podrazumevaju se one

metode kojima se ispituje stenski materijal pod dejstvom dinamikog optereenja tj.
optereenja koje se brzo menja u funkciji vremena.
U grupu laboratorijskih eksperimentalnih metoda i postupaka spadaju ispitivanja na

probnim telima koja su u tu svrhu uzeta iz stenskih materijala na terenu kao i
3
laboratorijska ispitivanja na fizikim, odnosno matematikim modelima.
U grupu terenskih eksperimentalnih metoda spadaju metode ispitivanja mehanikih

karakteristika stenskih materijala na terenu kao i osmatranja gotovih podzemnih i
povrinskih objekata u cilju kontrole pretpostavki korienih pri projektovanju.
Posebnu grupu eksperimentalnih metoda istraivanja predstavljaju metode modelskih

ispitivanja koje se primenjuju radi dobijanja odgovarajuih podataka za potrebe podzemne i
povrinske eksploatacije. U ovoj grupi metoda izdvajaju se mehaniki - ekvivalentni modeli
bazirani na zakonima slinosti, fotoelastine metode i modeli koji se zasnivaju na optikoj
aktivnosti pojedinih materijala kao i jo jedan broj metoda koji nije naao iru primenu u
praksi.
1.2.2.2 Mehanika stena kao terenska nauka
Mehanika stena kao terenska nauka ogleda se u primeni odgovarajuih teoretskih metoda
istraivanja, a oslanjajui se na rezultate eksperimentalnih ispitivanja, vodi uoptavanju
rezultata, postavljanju i opisivanju zakonitosti pojava korienjem matematikog aparata i
jezika.
Znai, radi se o odgovarajuim matematiko - analitikim metodama sa ciljem da se utvrdi
funkcionalna zavisnost izmeu ponaanja stenskih materijala i njihovih svojstava sa jedne
strane i proizvodno - tehnikih inilaca sa druge strane.
Svemu ovome treba dodati i odgovarajua teoretska reenja nastala korienjem saznanja koja
nam prua reologija kao posebna nauna disciplina koja se bavi izuavanjem zakonitosti u
vezi deformacija u funkciji vremena pri razliitim uslovima.
1.2.2.3 Mehanika stena kao primenjena nauka
Mehanika stena kao primenjena nauka obuhvata svestranu primenu rezultata istraivanja u
eksperimentalnoj i teoretskoj oblasti pri reavanju odgovarajuih problema u praksi podzemne
i povrinske eksploatacije.
Razvoj raunara i raunarske tehnike, odnosno razvoj numerikih metoda prorauna, stvorio je
nove mogunosti za razvoj mehanike stena jer je mogue obuhvatiti i varirati ogroman broj
parametara u cilju dobijanja najcelishodnijeg i najverovatnijeg reenja.
Na ovaj nain mehanika stena kao nauna i tehnika disciplina ima zadatak da na osnovu
odreenih opte priznatih ispitivanja sakuplja i obrauje odgovarajue naune podatke u cilju
utvrivanja zakonitosti da bi se rudarskim strunjacima pruila mogunost biranja veeg broja
tehnikih reenja i postupaka sa ciljem predvianja ili tanog definisanja posledica sa bilo
negativnim, bilo pozitivnim rezultatima.
1.2.3 Mesto mehanike stena u rudarskoj nauci i praksi

Veoma esto se postavlja pitanje mesta i uloge mehanike stena u rudarskoj praksi i nauci,
posebno kada se ima u vidu da je to mlada nauna disciplina koja je svoje mesto nala u
nastavnim planovima i programima Rudarskih fakulteta u poslednjih 20 godina, a na nekima
jo kasnije.
Polazei od svega napred navedenog kao i od injenice da u meusobnom uticaju rezultata
dobijenih naunim istraivanjima, teoretskim i eksperimentalnim, kao i rezultata dobijenih
njihovom praktinom primenom, lei osnovni put daljeg razvoja kao i mesto i uloga mehanike
stena u odnosu na odreene specijalnosti i usmerenja u rudarskoj struci kao to su:
u odnosu na eksploataciju mineralnih sirovina bilo da se radi o podzemnoj ili
povrinskoj eksploataciji, mesto i uloga mehanike stena se ogledaju u ispitivanju i
utvrivanju odreenih parametara i veliina od znaaja za: stabilnost podzemnih i
povrinskih objekata, radnih etaa i zavrnih kosina, istraivanja jamskih pritisaka i
jamskih udara, nosivosti podloge,
odlagalita povrinskih kopova, utvrivanje parametara od znaaja za odgovarajue

rudarske radove u odnosu na primenu odgovarajuih metoda otkopavanja mineralnih
sirovina,
u odnosu na Smer za izradu podzemnih prostorija, uloga mehanike stena se ogleda u

prouavanju svih svojstava i karaktera radne sredine koji se odnose na podzemnu
eksploataciju iz prednjeg poglavlja,
u odnosu na Smer za rudarska merenja, uloga i mesto mehanike stena se ogledaju u
upoznavanju sa karakterom radne sredine u cilju prognoziranja ili spreavanja
manifestacija jamskih radova na povrinu terena,
u odnosu na Smer za eksploataciju nafte i zemnog gasa, uloga mehanike stena se
ogleda u prouavanju karaktera radne sredine sa aspekta potencijalnog kolektora nafte
ili gasa,
u odnosu na Smer za mainstvo u rudarstvu mesto i uloga mehanike stena se ogledaju u
prouavanju karaktera radne sredine u odnosu na uzajamna dejstva koja mogu nastati u
sklopu izmeu radne sredine i operacija koje se u datoj radnoj sredini izvode.
Imajui u vidu sve napred navedeno, treba konstatovati da je mehanika stena nauna
disciplina, iji razvoj i budunost lee u injenici da ne postoji mogunost razvoja mehanike
stena odvojeno od rudarstva, kao i u injenici da ne postoji kvalitetno rudarstvo bez celishodne
i odgovarajue teoretske i praktine mehanike stena. Zato mehanika stena predstavlja naunu
disciplinu od izuzetnog znaaja za rudarsku praksu i nauku, ijem razvoju treba posvetiti vie
panje i pruiti odgovarajuu materijalnu pomo radi dobijanja boljih uslova za nauni i
istraivaki rad.
PREGLED OSNOVNIH SVOJSTAVA STENSKOG MATERIJALA KAO RADNE

SREDINE
U ovom poglavlju obradie se sledee metodske jedinice:
Klasifikacija stenskih materijala,
Vrste i nain uzimanja uzoraka za ispitivanje strukturnih, fizikih, mehanikih i

tehnikih svojstava stenskih materijala,
Pregled osnovnih strukturnih svojstava stena,
Pregled fizikih svojstava stenskog materijala,
Pregled mehanikih svojstava stenskih materijala,
Pregled tehnikih svojstava stenskog materijala,
Statistika obrada rezultata ispitivanja.
Prouavanje hemijskih, toplotnih, elektrinih, magnetnih, radioaktivnih i ostalih svojstava

stenske mase, nije predmet razmatranja u ovom materijalu, uz konstataciju da se u ovim
karakteristikama stenskog materijala mora voditi rauna kod primene odgovarajuih metoda
istraivanja ili tumaenja dobijenih podataka ispitivanja.
2.1
Klasifikacija stena
Polazei od osnovne definicije da stenu predstavljaju mineralni agregati organskog i

neorganskog porekla, od kojih je izgraen pristupani deo zemljine kore, podela stenskih
materijala moe se izvriti u tri osnovne grupe:
po svom postanku,
po stepenu kohezije i
po fiziko - mehanikim osobinama.
2.1.1 Podela stena po postanku

Iz geologije je poznato da se stene dele u tri osnovne grupe i to:
Eruptivne stene, koje se sastoje od iskristalisanih mineralnih sastojaka, koji su ovrsli u
neposrednom dodiru jedan sa drugim. Pojavljuju se u masama nepravilnog oblika, retko kada
u ploama.
Sedimentne stene, koje se sastoje iz istaloenog ovrslog materijala, razliitog porekla, koji su
ovrsli pod dejstvom pritiska ili uz pomo prirodnih, mineralnih veziva. Obino se javljaju u
vidu slojeva.
Metamorfne stene, koje se sastoje od iskristalisanog ali izmenjenog materijala eruptivnih ili
sedimentnih stena i koje su nastale pod dejstvom velikog pritiska i velike toplote. Imaju
osobine prethodnih dveju kategorija.
2.1.2 Podela stena po stepenu konzistenciji

Bez obzira kojoj grupi stena pripadaju po svome postanku svi se stenski materijali mogu,
prema stepenu kohezije podeliti na tri grupe:
vrste ili vezane,
plastine ili poluvezane,
rastresite ili nevezane (sipke i tene).
2.1.2.1 vrste ili vezane stene

Ove stene se odlikuju vrstom vezom meu svojim mineralnim sastojcima, koja je rezultat
dveju unutranjih sila: sile kohezije koja dri u zajednici mineralne sastojke i sile trenja meu
mineralnim sastojcima koja dejstvuje i u sluaju da se pod dejstvom spoljnih sila uniti
kohezija. U ovu grupu spadaju ugalj, krenjak, granit, bazalt i druge stene.
Slika 1. Mehanika karakteristika vrstih stenskih materijala
Na slici 1. prikazana je mehanika karakteristika vrstih stenskih materijala, koja je data

izrazom za tangencijalno naprezanje:
tg c
gde su:
- napon smicanja koji je definisan odnosom sile smicanja i povrine smicanja
(MN/m2),
- normalni napon koji je definisan odnosom normalne sile i povrine smicanja,
(MN/m2),
c - kohezija koja predstavlja odseak na ordinatnoj osi na dijagramu = f () za = 0,
(MN/m2),
- ugao unutranjeg trenja predstavljen nagibom prave = f () prema apscisnoj osi,
(o)
Prema tome, stenski materijali iz ove grupe mogu se u zavisnosti od vrste materijala i stanja
7
konsistencije pri optereenju ponaati kao: krti, meko - plastini i plastini, slika 2.
Slika 2. Karakteristina ponaanja vrstih stenskih materijala pri optereenju.

a) krt, b) meko-plastini i c) plastini
2.1.2.2 Plastine ili poluvezne stene

Plastine ili poluvezane stene odlikuju se slabom vezom meu mineralnim sastojcima gde
najvaniji uticaj ima sadrina vode u porama sitnih mineralnih sastojaka ispod 0.02 mm
prenika. Zato se stene iz ove grupe pri odreenom stepenu vlanosti ponaaju plastino,
odnosno imaju svojstvo da menjaju oblik pod dejstvom spoljnih sila bez razaranja.
U ovu grupu spadaju stene kao to su: glina, glinac, glinoviti pear i sline.
Slika 3. Mehanika karakteristika plastinih stenskih materijala
Na slici 3. prikazana je mehanika karakteristika vrstih stenskih materijala, koja je data

izrazom za tangencijalno naprezanje:
tg c
Mehanika karakteristika ovih stenskih materijala je ista kao i za vrste stenske materijale, s
tim to je kohezija manje izraena nego kod prethodne grupe.
2.1.2.3 Rastresite ili nevezane stene

Rastresite ili nevezane stene odlikuju se odsustvom veze meu mineralnim sastojcima, pa se
mehanika karakteristika ovih stena izraava izrazom:
tg
U ovu grupu stena spadaju materijali poznati u praksi kao: drobina, ljunak, pesak i slino.
Slika 4. Mehanika karakteristika plastinih stenskih materijala
Pored ovih stena koje su poznate i pod imenom sipkih stena, u ovu grupu spadaju stene koje
se nazivaju tenim stenama, a to su stene koje se sastoje od sitnih frakcija peska i praine, sa
primesama glinovitih frakcija zasienih vodom, koja moe i ne mora biti pod pritiskom. U
ovu grupu spadaju i stene koje se sastoje od sitnog i istog peska, bez primesa gline i praine,
ija je pokretljivost rezultat kretanja podzemne vode.
Treba imati u vidu da najsitnije vrste peska mogu, u meavini sa odreenom koliinom vode,
pokazivati tzv. prividnu koheziju ili lanu koheziju.
2.1.3 Podela stena po mehanikim osobinama
Ove podele stena zasnivaju se ili na optim opisima fizikih, mehanikih ili tehnikih
svojstvima, ili na odreenim brojanim vrednostima koje odgovaraju pojedinim svojstvima.
U grupu stena podeljenih prema optim opisima kao to su podele na meke i tvrde stene, zatim
podele na krte, vrste, meke i sl., oito je da se radi o podelama koje su podlone subjektivnoj
oceni lica koje podelu i vri. Zato ove podele nemaju mnogo znaenja za praksu.
U grupi stena koje se dele prema brojanim vrednostima pojedinih osobina, najvanije su
podele prema vrstoi na pritisak, indeksu vrstoe, prema modulu elastinosti, stanju
konsistencije, granulometrijskom sastavu i slino. Radi preglednosti o ovim podelama e biti
rei u sklopu odgovarajuih metodskih jedinica koje odgovaraju pojedinim priznatim
klasifikacijama stena.
9
2.2
Vrste i nain uzimanja uzoraka za ispitivanje strukturnih, fizikih, mehanikih i

tehnikih osobina stena
Ispitivanje optih - strukturnih, fizikih, mehanikih i tehnikih svojstava stenskih materijala

vri se laboratorijskim i terenskim metodama i postupcima na odgovarajuim uzorcima.
Kada se radi o terenskim metodama ispitivanja navedenih svojstava, onda su to, uglavnom,
uzorci znatnih dimenzija, poto je to i osnovni razlog zbog ega terenske metode daju
adekvatnije rezultate.
Kada se radi o laboratorijskim metodama i postupcima, odnosno laboratorijskim uzorcima,
onda treba naglasiti da su to uzorci manjih dimenzija, koji su na odgovarajui nain izvaeni
iz osnovne mase i predstavljaju deo te mase sa date lokacije.
Uzorci za laboratorijska ispitivanja mogu se uzeti runo, u sluaju kada je pristup datom
mestu za uzorkovanje mogu, ili metodom sondiranja kada se uzorci dobijaju iz
odgovarajuih buotina koje se u velikom broju sluajeva i izvode za potrebe ispitivanja
geomehanikih karakteristika. Kada se radi o vrstim stenskim materijalima, onda se za
laboratorijska ispitivanja uzimaju "neporemeeni uzorci" ija je osnovna karakteristika da
moraju, u najveoj moguoj meri, da predstavljaju stenski materijal iz koga su uzeti. Ukoliko
su uzorci skloni gubljenju ili primanju vlage, iste je potrebno na odgovarajui nain zatititi,
parafinisanjem ili stavljanjem u najlon vreice.
Za uzimanje relativno mekih materijala koriste se metode isecanja komada ili utiskivanja
odgovarajuih cilindara u osnovnu masu uz parafinisanje ili odgovarajuu drugu zatitu od
gubljenja ili primanja vode. Ovako uzeti uzorci, skoro uvek, pripadaju kategoriji
neporemeenih uzoraka.
Za uzimanje uzoraka iz rastresitih materijala, bilo da se uzimanje vri runo ili buenjem,
skoro je nemogue dobiti neporemeen uzorak, pa se odgovarajua ispitivanja skoro iskljuivo
vre na "poremeenim uzorcima".
Bez obzira da li se radi o neporemeenim ili poremeenim uzorcima, iz istih se za potrebe
odreenih ispitivanja prave "probna tela" odgovarajueg oblika i dimenzija, prema usvojenoj
metodologiji ispitivanja.
Pitanje kvaliteta uzoraka predstavlja osnovni uslov da bi neko izvreno ispitivanje dalo
odreen rezultat, odnosno bez dobrog uzorka nema ni optimalnog rezultata.
2.3
Strukturne osobine stenskih materijala
Radi primene odgovarajuih teorija ili odgovarajueg matematikog aparata kod ocene
ponaanja stenskog materijala ili za opisivanje nekog procesa, usvajaju se, nekada, takve
pretpostavke kao to je kontinuum, homogenost ili izotropnost stenskog materijala.
10
Kako ove pretpostavke u prirodi nisu ispunjene, to je poznavanje ovih optih osobina stenskog
materijala od izuzetne vanosti, poto je radna sredina po svojoj prirodi diskontinualna i u isto
doba heterogena i anizotropna, u znatnoj meri ispucala, i nalazi se u prirodnom stanju
napregnutosti.
2.3.1 Ispucalost stenske mase
Kada naponi u nekom stenskom materijalu preu granice mehanikih vrstoa analizirane
stene, dolazi u masi do pojave loma, odnosno raskida meumolekularnih sila, bez obzira to
postoje razliiti uzorci koji su do loma doveli.
Svi lomovi ili diskontinuiteti kod kojih je dolo do potpunog gubitka kohezije, bez obzira na
njihove veliine, nazivaju se pukotinama, za razliku od prslina koje predstavljaju povrine kod
kojih je dolo do gubitka kohezije, ali na ogranienoj duini.
Prema tome, ispucalost predstavlja svojstvo stenske mase da je proeta pukotinama ili nekim
pukotinskim sistemom, i to je osnovna karakteristika koja u mehanikom smislu odreuje
znaenje pojmova "vrsta stenska masa" i "tlo".
Ne ulazei ovom prilikom u karakter pukotinskog sistema, nain prikazivanja istog, podelu i
vrste pukotinskih sistema, treba naglasiti da su istraivanja pokazala i dokazala da postoji
odreeni red i sistem, odnosno da se ne radi o nekoj haotinoj ispucalosti.
2.3.2 Heterogenost stenske mase
Stenske mase su po pravilu heterogene sredine, ija je heterogenost uslovljena, pre svega,
razliitim litolokim sastavom.
Meutim i litoloki homogene stenske mase se odlikuju heterogenou mehanikih svojstava
zbog razliitih naponskih stanja i ispucalosti.
2.3.3 Homogenost stenske mase
Ukoliko je fizika ili geoloka sredina izgraena u svim takama na isti nain, onda se moe
govoriti o homogenoj sredini, meutim kako su stene izgraene od razliitih petrolokih i
litolokih lanova, to vai pravilo da su stene izrazito heterogene sredine.
Kako je pojam homogenosti stenske mase relativan pojam jer zavisi od razmere posmatrane
pojave ili sluaja, uvodi se i pojam kvazihomogenosti, to podrazumeva mogunost da se od
sluaja do sluaja prihvata odgovarajua zona u kojoj se smatra da postoji zona homogenosti
kojoj se sa odgovarajuom tanou moe pripisati ovo svojstvo.
2.3.4 Izotropija i anizotropija stenske mase
Pod pojmom izotropne stene podrazumeva se ona stena koja se u svim svojim pravcima
11
ponaa na isti nain, to bi znailo da su deformabilnost, mehanike vrstoe, brzine

prostiranja elastinih talasa i slino isti u svim pravcima.
Kako ovo, u principu, nikada nije sluaj, to se kae da je stenska masa izrazito anizotropna
radna sredina, to je rezultat razliite ispucalosti, kriljavosti, poroznosti i ostalih
karakteristika stenske mase.
Pitanju granice izotropnosti ili anizotropnosti, odnosno kontinuuma ili diskontinuuma mora se
posvetiti odgovarajua panja, poto se mora voditi rauna koje su to granice do kojih se
odgovarajui problemi iz prakse mogu i smeju uproavati.
2.3.5 Prirodna napregnutost stenske mase
Treba imati na umu da se stenska masa, onakva kakva je u prirodi, nalazi u prirodnom stanju
napona, odnosno radi se o prednapregnutoj radnoj sredini u kojoj vladaju tzv. primarni naponi.
Kada se radi o nastajanju i veliini primarnih napona, treba ukazati da postoji veliki broj
faktora od kojih se izdvajaju tri i to: uticaj gravitacije, uticaj tektonike i uticaj erozije zemljine
kore.
Fizike osobine stenskih materijala
2.4
Kada se radi o fizikim svojstvima stenskih materijala treba naglasiti da se ova ispitivanja
vre, uglavnom, u laboratorijskim uslovima poto se radi o veliinama koje se u navedenim
uslovima mogu tanije i lake ispitati uz uslov da se potuju propisi i standardi za uzimanje
uzoraka za ovu vrstu ispitivanja.
Kako se pod pojmom fizikih svojstava stenskih materijala podrazumeva prouavanje fizikog
karaktera stena sa aspekta odnosa izmeu mase, teine, zapremine, vlage i poroznosti to e se
u ovom poglavlju obraditi sledee veliine:
Gustoa,
Zapreminske teine,
Poroznost,
Prirodna vlanost,
Granulometrijski sastav,
Aterbergove granice konsistencije,
Vodopropustljivost,
Upijanje vode,
Bubrenje,
Lepljivost.
12
Kako je i sav materijal u prirodi izgraen od tri osnovne supstance i to: vrste faze, tene faze
i gasovite faze, to se za jedan zamiljeni stenski uzorak odnosi izmeu faza i primenjenih
oznaka za poroznost, masu, teinu i zapreminu mogu prikazati na sledei nain:
Slika 5. Primenjene oznake i odnosi izmeu vrste, tene i gasovite

faze zamiljenog stenskog uzorka
2.4.1 Gustoa
Gustoa nekog homogenog tela predstavlja odnos izmeu mase i zapremine tog tela:
m
V
gde je:
- gustoa, kg/m3,
m - masa homogenog tela, kg,
V - zapremina homogenog tela, m3.
Iz prednjeg proizilazi da je osnovna jedinica za gustou kg/m3 s tim da nema smetnji za
primenjivanje i ostalih jedinica iz "SI" sistema.
Za merenje mase upotrebljava se odgovarajua vaga, dok se merenje zapremine, po pravilu,
izvodi potapanjem tela u vodu ili neku drugu tenost u posebnim mernim posudama.
Slino se vri odreivanje i gustoe tenosti i gasova s tim da se vodi rauna o temperaturi i
pritisku sredine u kojoj se merenje izvodi.
U tabeli 1. daje se prikaz vrednosti gustoa nekih najeih elemenata i supstanci:
Tabela 1. Prikaz vrednosti gustoe nekih elemenata i supstanci
Supstanca
Gustoa
Supstanca
Gustoa
Aluminijum
2,70
Natrijum
0,97
Bakar
8,94
Voda
1,00
Platina
12,46
Metan
0,554
13
Tabela 1. Prikaz vrednosti gustoe nekih elemenata i supstanci (nastavak)

Supstanca
Gustoa
Supstanca
Gustoa
Uran
18,70
Kalcijum
1,55
iva
13,60
Molibden
10,20
Ugljendioksid
1,528
Cink
7,14
Srebro
10,50
Kalijum
0,86
Magnezijum
1,74
Vazduh
0,01
Olovo
11,34
Kako stenski materijali nisu homogeni materijali to je potrebno da se blie upoznamo sa

odreenim pojmovima koji se blie objanjavaju u sledeem poglavlju.
2.4.2 Zapreminske teine
2.4.2.1 Specifina teina
Pod pojmom specifine teine ili zapreminske teine vrste faze podrazumeva se odnos
izmeu teine uzorka u suvom stanju i zapremine uzorka bez pora i upljina, odnosno:
Gs
Vs
gde je:
Gs - teina uzorka u suvom stanju, N,
Vs - zapremina uzorka bez pora i upljina, m3.
Osnovna jedinica za specifinu teinu je N/m3.
Odreivanje specifine mase ili gustoe, koja predstavlja odnos izmeu mase uzorka u suvom
stanju i zapremine uzorka bez pora i upljina, vri se metodom koja je poznata kao
piknometarska metoda koja se svodi na merenje mase i zapremine uzorka spraenog u prah i
prethodno osuenog, u piknometru odreene zapremine i uz korienje odgovarajue vage.
2.4.2.2 Zapreminska teina u prirodnom stanju
Pod pojmom zapreminske teine u prirodnom stanju podrazumeva se odnos teine i zapremine
uzorka u prirodnom stanju vlanosti:
G
V
gde je:
G - teina uzorka u prirodnom stanju vlanosti, N,
V - zapremina uzorka sa porama i upljinama, m3.
Odreivanje zapreminske mase u prirodnom stanju ili gustoe u masivu, koja predstavlja
odnos izmeu mase i zapremine uzorka u prirodnom stanju vlanosti, vri se potapanjem
uzorka u vodu i merenjem istisnute tenosti uz prethodno parafinisanje i merenje mase uzorka.
14
2.4.2.3 Zapreminska teina u suvom stanju

Pod pojmom zapreminske teine u suvom stanju podrazumeva se odnos izmeu teine uzorka
u suvom stanju i prvobitne zapremine uzorka:
Gs
V
gde je:
Gs - teina uzorka u suvom stanju, N,
Osnovna jedinica za zapreminsku teinu u suvom stanju N/m3.
Odreivanje zapreminske mase u suvom stanju, koja predstavlja odnos izmeu mase uzorka u
suvom stanju i prvobitne zapremine uzorka, svodi se na merenje mase uzorka posle suenja i
stavljanjem iste u odnos sa izmerenom prvobitnom zapreminom uzorka.
Ovo ispitivanje ima posebnog smisla kada se radi o uzorcima stenskog materijala koji sadre
znatnu koliinu vode radi dobijanja podataka za proraun poroznosti kao i standardni opit u
mehanici tla.
2.4.2.4 Nasipna zapreminska teina
U eksploataciji mineralnih sirovina od izuzetnog znaaja je poznavanje nasipne zapreminske
teine koja predstavlja odnos izmeu teine i zapremine stenskog materijala koji je dobijen
odgovarajuim nainom otkopavanja. Ova fizika osobina je u direktnoj zavisnosti od
koeficijenta rastresitosti ispitivanog materijala to je u direktnoj vezi od primenjene metode
otkopavanja ili primenjenog naina dobijanja.
Odreivanje nasipne zapreminske teine svodi se na merenje teine na odreeni nain
dobijenog materijala koji je smeten u odgovarajuu zapreminu bez naknadnog rastresanja ili
zbijanja uz registrovanje prirodne vlanosti u momentu ispitivanja.
Poznavanje napred navedenih fizikih veliina je od izuzetnog znaaja u eksploataciji
mineralnih sirovina radi dobijanja podataka o rudnim rezervama, proraunu elemenata
transporta, odlaganja materijala i sagledavanja radne sredine kao fizike veliine.
U tabeli 2. daje se pregled analiziranih zapreminskih teina za neke mineralne sirovine.
Tabela 2. Pregled zapreminskih teina mineralnih sirovina
Specifina Zapreminska teina Zapreminska teina
teina
u prirodnom stanju
u suvom stanju
Vrsta materijala
s
d
(kN/m3)
(kN/m3)
(kN/m3)
Glina
26,50
18,50
14,50
Mrki ugalj
13,50
12,50
11,00
Nasipna
zapreminska teina
N
(kN/m3)
12,00
7,50
15
Tabela 2. Pregled zapreminskih teina mineralnih sirovina (nastavak)

Specifina Zapreminska teina Zapreminska teina
teina
u prirodnom stanju
u suvom stanju
Vrsta materijala
s
d
(kN/m3)
(kN/m3)
(kN/m3)
Kameni ugalj
14,50
13,50
12,50
Krenjak
27,50
26,50
26,50
Granit
27,50
26,00
26,00
Laporac
25,70
18,20
16,00
Nasipna
zapreminska teina
N
(kN/m3)
9,00
16,00
16,00
13,00
2.4.3 Poroznost
Pod poroznou se podrazumeva procentualno uee pora u ukupnoj masi uzorka, bez obzira
na oblik i injenicu da pore mogu biti zatvorene ili otvorene i ispunjene odreenom koliinom
vode ili gasa, odnosno:
Vv
V
gde je:
Vv zapremina pora i upljina u uzorku, m3,
Kako se Vv ne moe direktno meriti to:
n
Vv V Vs
V
1 s
V
V
V
gde je:
Kako je:
Gs
G
, proizilazi da je: Vs s
s
Vs
gde je:
s - specifina teina ili zapreminska teina vrste faze, N/m3,
Gs teine uzorka u suvom stanju, N.
Zamenom u jednainu za n:
n 1
Kako je d
Gs
.
s V
Gs
, onda je:
V
16
Gs
n 1 V 1 d ,
i konano:
n 1
d s d
s
s
Kako se poroznost n izraava u "%" to krajnji obrazac ima sledei oblik:

n
s d
100 .
s
Znai za odreivanje poroznosti n potrebno je poznavati specifinu teinu ili zapreminsku

teinu vrste faze s i zapreminsku teinu u suvom stanju d za sluaj uzoraka znatne vlanosti.
U sluaju kada se odreuje poroznost za uzorke bez vlage, odnosno sa malim sadrajem
vlanosti, za odreivanje poroznosti n umesto zapreminske teine u suvom stanju d koristi se
vrednost zapreminske teine u prirodnom stanju .
Odnos izmeu zapremine pora i zapremine vrste materije, bez upljina, nazivamo koeficijent
poroznosti e, koji se odreuje po obrascu:
e
Vv
Vs
gde je:
Vv - zapremina pora i upljina, m3,
Transformacijom obrazac za n se moe prikazati i kao:
n
Vv
Vv
.
V Vv Vs
Odakle je:
n Vv Vs Vv ,
n Vv n Vs Vv ,
n Vs Vv n Vv
Vs Vv
1 n
n
Zamenom prethodnog obrasca za Vs u obrazac za koeficijent poroznosti e proizilazi da je:
17
Vv
Vv n
n
1 n Vv 1 n 1 n
Vv
n
Znai za dobijanje koeficijenta poroznosti treba poznavati vrednost poroznosti sa napomenom

da je koeficijent poroznosti ceo broj:
n
1 n
2.4.4 Vlanost
Voda u stenskim materijalima se pojavljuje kao porna voda, absorbovana voda i konstituciona
voda.
Porna voda se sastoji iz slobodne vode, gravitacione vode, kapilarne vode i vode povrinskog
napona i sve ove vrste vode mogu se odstraniti iz uzorka suenjem na 105C.
Absorbovana voda obavija vrste estice stenske mase i vezana je za njih molekularnim
silama i moe se samo delimino odstraniti suenjem.
Konstituciona voda je hemijski vezana za kristalnu reetku stenskog materijala i ne moe se
suenjem odstraniti.
Prema tome, predmet naeg interesovanja je porna voda i delimino absorbovana voda, pa se i
definicija vlanosti koja glasi da je to odnos mase vode i mase vrste materije posmatranog
uzorka odnosi na ovu vodu.
Znai
w
mw m ms
ms
ms
iz ega proizilazi da se vlaga izraava u procentima, dok se metoda svodi na merenje mase
uzorka pre suenja i merenje mase uzorka posle suenja na temperaturi od 105C.
Napominje se da stenski materijali mogu biti potpuno zasieni vodom, delimino zasieni
vodom i potpuno suvi, u zavisnosti od vrste materijala i konkretnog sluaja koji se prouava.
Tabela 3. Pregled poroznosti i vlanosti nekih stenskih materijala
Poroznost Koeficijent Vlanost
Vrsta materijala
n
poroznosti
w
(%)
e
(%)
Peskoviti ljunak
20
0,25
15,00
Les
50
1,00
30,00
Glina
60
1,50
35,00
Mulj
80
4,00
40,00
18
Tabela 3. Pregled poroznosti i vlanosti nekih stenskih materijala (nastavak)

Poroznost Koeficijent Vlanost
Vrsta materijala
n
poroznosti
w
(%)
e
(%)
Krenjak
8
0,09
1,80
Granit
5
0,05
1,00
Mrki ugalj
25
0,33
15,00
2.4.5 Granulometriski sastav

Treba razlikovati dve vrste granulometriskog sastava i to: granulometriski sastav svih stenskih
materijala kao rezultat primenjene metode dobijanja i granulometriski sastav plastinih i
rastresitih stena.
Gotovo svi stenski materijali bez obzira da li se radi o vrstim, plastinim ili rastresitim
stenama dobijaju se u rastresitom stanju, gde je uee pojedinih komada, po veliini, zavisno
od vrste materijala i primenjene metode dobijanja. Kako tehnologija prerade ili direktne
prodaje zahteva mineralnu sirovinu odreene granulacije, to proizilazi da granulaciju treba
kontrolisati ispitivanjem i prema rezultatima merenja prilagoavati ili menjati nain dobijanja
analizirane mineralne sirovine. Samo odreivanje se svodi na prosejavanje odreene koliine
mineralne sirovine kroz za tu priliku pripremljenu garnituru sita i sraunavanje procentualnog
uea pojedinih frakcija u ukupno analiziranoj koliini.
Pod granulometrijskim sastavom plastinih i rastresitih materijala podrazumeva se kvalitativna
raspodela zrna u analiziranoj steni, izraena u procentima od mase koja je uzeta u analizu,
kako je to dato na dijagramu granulometriskog sastava, za neke uzorke ljunka, peska i
prainaste gline.
Slika 6. Dijagram granulometriskog sastava

19
Na osnovu izvrenog ispitivanja vri se klasifikacija plastinih i rastresitih materijala prema

granulometriskom sastavu korienjem trouglog dijagrama granulometriskog sastava tla.
Slika 7. Trougli dijagram granulometriskog sastava tla
Granulometriski sastav plastinih i rastresitih stena odreuje se metodom sejanja i metodom

hidrometrisanja, s tim to veliina zrna od 0,1 mm predstavlja granicu primenljivosti jedne ili
druge metode.
Metoda sejanja se izvodi korienjem garniture sita, prema vaeim standardima, tako to se
tano odreena koliina osuenog materijala propusti kroz sistem sita i utvrde koliine uzoraka
koje su ostale na pojedinim sitima. Ove koliine u odnosu na ukupnu masu uzorka daju sliku
granulometriskog sastava analizirane stene koja predstavlja drobinu, ljunak ili pesak, imajui
u vidu da se sejanjem utvruju veliine zrna vee od 0,l mm. Metoda hidrometrisanja se
zasniva na injenici da mineralna zrna razliite veliine, a iste zapreminske teine vrste faze,
imaju razliitu brzinu tonjenja u vodi (Stokesov zakon).
20
Slika 8. Principijelna ema hidrometrisanja
Sama metoda se zasniva na oitavanju vrednosti na aerometru u toku vremena u zavisnosti od

brzine tonjenja estica u rastvoru vode i materijala koji se ispituje da bi se uz odgovarajue
korekcije sa nomograma odredile vrednosti prenika koje odgovaraju pojedinim itanjima na
aerometru.
Metodom se odreuju frakcije ispitivanog materijala koje su manje od 0,2 mm.
Ukoliko se radi o uzorku materijala koji se sastoji iz plastinih i rastresitih stena, primenie se
za ispitivanje kombinovana metoda koja ukljuuje i sejanje i hidrometrisanje.
Na osnovu dobijenih podataka o granulometriskom sastavu mogue je izvriti klasifikaciju tla,
odreivanje koeficijenta propustljivosti tla kao i odreivanje stepena neravnomernosti tla
korienjem izraza:
d
U 60
d10
oitavanjem prenika zrna koji odgovaraju ordinati 60% i 10% sa dijagrama granulometriskog
sastava datog na slici 6. Prema vrednosti stepena neravnomernosti tlo se klasifikuje kao :
U < 5 - tlo ravnomernog sastava,
U = 5 do 15 - tlo umereno neravnomernog sastava i
U > 15 - tlo neravnomernog sastava.
Posebno treba ukazati na injenicu da ukoliko postoji veliki procenat estica manjih od
0,002 mm treba oekivati znatno upijanje vode, bre raspadanje materijala, malu
propustljivost visoku kapilarnost, odnosno plastino ponaanje posmatranog uzorka stenskog
materijala.
21
2.4.6 Vodopropustljivost stenskog materijala

Vodopropustljivost je osobina stenskih materijala da mogu propustiti odgovarajuu koliinu
vode, bez zadravanja.
Ova osobina direktno zavisi od poroznosti i ispucalosti stenskih materijala, s tim to je
mogue da poroznost nekog materijala bude velika, a da materijal bude slabo propusan.
Koeficijent propustljivosti moe se dobiti raunskim putem (preko granulometriskog sastava),
laboratorijskim putem (parametri razliitih konstrukcija sa konstantnim pritiskom vode i sa
opadajuim pritiskom vode) i terenskim metodama uz znatne trokove i vreme, ali su zato
rezultati apsolutno tani.
Propustljivost se izraava koeficijentom propustljivosti koji predstavlja brzinu proticanja
tenosti u jedinici vremena.
Osobina direktno vezana za ovu prethodnu je vodonepropustljivost koja je okarakterisana
zadravanjem vode i direktno se odnosi na vezane jedre stene kao i na poluvezane kod kojih je
znatno uee najsitnijih estica ispod jednog mikrona.
2.4.7 Atterbergove granice konsistencije
U cilju odreivanja granica konsistencije, odnosno klasifikacije poluvezanih stenskih
materijala, opte je prihvaena metoda koja se izvodi pomou Casagrandeovog aparata, koji je
prikazan na slici 9.
Slika 9. ematski izgled Casagrandeovog aparata i pribora
Sam opit se sastoji u adekvatnoj pripremi uzorka za ispitivanje, uz nanoenje istog u posudu
prikazanu na slici 9., uz poravnavanje uzorka i usecanje brazde odozgo na dole odgovarajuim
noem. Zatim se pristupa okretanju ruice aparata uz istovremeno registrovanje broja udara
koji dovode do spajanja ivica brazde na duini od 10 mm. Zabelei se broj udara i uzme
22
uzorak materijala na kome se odredi vlanost. Ovaj opit se izvodi 3 do 4 puta uz dodavanje
vode za svaki opit i registrovanje broja udara i vlanosti za svaki od ovih opita.
Rezultat ispitivanja se nanosi na odgovarajui dijagram u semi - logaritamskoj podeli na kome
se za 25 udara oitava koliina vode koja odgovara granici teenja.
Odreivanje granica plastinosti izvodi se na pripremljenom uzorku koji se valja na podlozi od
hartije sve dok se ne dobije prenik oko 3 mm koji se lomi. Tada se ti izlomljeni komadi
valjka postavljaju na sahatno staklo i odreuje vlanost uzorka koja odgovara granici
plastinosti w p .
Odreivanje granice skupljanja uzorka izvodi se na uzorku koji se sukcesivno sui uz merenje
vlanosti i zapremine sve do momenta kada doe do stalne zapremine iako postoji jo uvek
odreena vlanost uzorka, koja se dalje odreuje bez registrovanja zapremine. Vrednosti
ispitivanja se nanose na dijagram promene zapremine od vlanosti uzorka i prelomna taka na
dijagramu daje vrednost vlanosti uzorka koja odgovara granici skupljanja ws .
Na osnovu izvrenih ispitivanja utvruje se konsistencija materijala u zavisnosti od vlanosti i
plastinih osobina, to direktno utie na otpornost tla pri dejstvu spoljnjeg optereenja to je
neophodno kod prouavanja stabilnosti i nosivosti tla.
Prema Atterbergu koherentna tla se dele na sledea stanja i granice konsistencije:
Tabela 4. Stanja i granice konsistencije
Konsistencija
Stanje konsistencije
vrsto
vrsta
poluplastino
Granice konsistencije
granica skupljanja
granica plastinosti
ilavo plastino
Plastina
lepljivo plastino
granica teenja
ilavo teno
Tena
gusto teno
retko teno
Razlika izmeu granice teenja i granice plastinosti naziva se indeks plastinosti koji
pokazuje koja je koliina vode potrebna da neko koherentno tlo pree iz plastinog u teno
stanje:
w
Ip L
wP
23
Tabela 5. Vrednosti indeksa plastinosti nekih materijala

Indeks plastinosti
Vrsta tla
Ip (%)
Pesak
0
Praina
2-10
Glinovito tlo
10-25
Glina
25-75
Indeks konsistencije predstavlja odnos izmeu razlike granice teenja i prirodne vlanosti
prema razlici granice teenja i granice plastinosti:
w w wL w
Ic L
wL wP
Ip
pa se tla po Terzaghiju klasifikuju kao:
za stanje tvrde plastinosti I c 1.00 0.75
za stanje mekane plastinosti I c 0.75 0.50
za stanje vrlo mekane plastinosti I c 0.50 0.25
za stanje tene plastinosti I c 0.25 0.00
Pored ovih podela u praksi je poznata i podela koherentnih tla prema dijagramu plastinosti,
kako je to prikazano na slici 10.
Slika 10. Casagrandeov dijagram plastinosti
Oznake klasifikacije:
SC pesak sa glinenim vezivom
SF pesak sa dosta praine
ML neorganska praina
OL organska praina, malo plastina
Ol organska glina srednje plastinosti

CL posna glina, malo plastina
Cl posna glina, srednje plastina
MH elastina praina
24
OH organska praina, visoko plastina

Ml prainasta glina srednje plastinosti
CH masna glina, visoko plastina
2.4.8 Upijanje vode

Upijanje vode je osobina stenskih materijala da mogu upijati i zadravati odreenu koliinu
vode.
Kada se radi o vezanim stenama ova osobina je direktno vezana za poroznost i povezanost
pora u masi, pri emu je upijanje vode vee kod stena sa sitnijim porama zato to kod
krupnijih povezanih pora voda protie bez zadravanja.
Kada se radi o nevezanim stenama treba naglasiti da iste mogu upiti i zadrati, u prostorima
izmeu zrna, mnogo veu koliinu vode od vezanih stenskih materijala, to je u direktnoj vezi
sa krupnoom zrna.
2.4.9 Pritisak bubrenja
Bubrenje je osobina stenskih materijala da primanjem vode poveavaju svoju zapreminu bubre (bujaju). Pojava je uglavnom vezana za poluvezane stene i posledica je adhezije, pri
emu su od primarnog znaaja najsitnije estice materijala kao i nain povezanosti ovih
estica, kao i granulometriski i mineraloki sastav tla i hemijski sastav rastvora u porama.
Pritisak bubrenja je pritisak kojim uzorak deluje na okolinu pod uslovom da je isti pod
dejstvom vode i odreuje se odgovarajuim opitom u kompresijskom aparatu.
Razlikujemo "linearno bubrenje" kao relativno izduenje u razliitim pravcima, "zapreminsko
bubrenje" kao relativno poveanje zapremine uzorka, "jednoosovinsko bubrenje" kao relativno
izduenje samo u jednom pravcu i "standardno bubrenje" kao relativno jednoosovinsko
bubrenje uzorka u kompresionom aparatu pod pritiskom od 10 kN/m2 i izraava se u
procentima.
2.4.10 Lepljivost
Lepljivost je osobina stenskih materijala, prvensteveno poluvezanih, da se pri odreenom
procentu vlanosti lepe za druge materijale, uglavnom metal ili gumu.
Brojna karakteristika lepljivosti izraena je silom po jedinici povrine koja je potrebna da se
odgovarajui glinoviti materijal odlepi od podloge.
Karakteristino je da pri odreenoj vlanosti stenski materijal se lepi za podlogu i da ova
lepljivost raste sa porastom vlage do neke granice kada naglo opada sa poveanjem vlanosti.
Lepljivost prvenstveno zavisi od granulometriskog sastava tla na taj nain to se sa
poveanjem glinovitih estica poveava i lepljivost materijala do odreene granice koja
odgovara naglom padu lepljivosti materijala.
25
Mehanike osobine stenskih materijala
2.5
Pod pojmom mehanikih karakteristika stenskih materijala podrazumeva se utvrivanje otpora

koji stena prua dejstvu spoljne sile ili odgovarajue deformacije, pa zato ispitivanje ovih
osobina predstavlja osnov za pravilno sagledavanje i prouavanje mogueg ponaanja radne
sredine pri razliitim mehanikim uticajima.
Praktikuje se da se ova ispitivanja vre u laboratorijskim uslovima na uzorcima dobijenim na
terenu (mali i srednji uzorci) i terenskim metodama na uzorcima znatnih dimenzija (veliki
uzorci).
Treba ukazati na injenicu da je razvijen mnogo vei broj laboratorijskih metoda ispitivanja
imajui u vidu injenicu da budunost razvoja ispitivanja mehanikih osobina lei na
terenskim metodama bez obzira to su ova istraivanja neuporedivo skuplja i vremenski dua,
ali daju neuporedivo bolje i tanije rezultate.
Na mehanika svojstva stenskih materijala utie ogroman broj razliitih faktora i inilaca od
kojih izdvajamo: krupnou mineralnih zrna, poroznost, prirodnu vlanost, ispucalost, stepen
sveine stene, kao i primarne napone koji direktno utiu na njihove karakteristike i ponaanje.
U ovom poglavlju obradie se sledee mehanike osobine:
vrstoa na pritisak,
vrstoa na istezanje,
vrstoa na smicanje,
vrstoa na savijanje,
Ugao unutranjeg trenja i kohezija,
Modul elastinosti,
Modul stiljivosti,
Ostale mehanike osobine.
Imajui u vidu da je u naoj zemlji razvijen veliki broj terenskih metoda, to e se u posebnim
poglavljima prikazati postupci ispitivanja mehanikih vrstoa i deformabilnosti stenskih
materijala.
2.5.1 Laboratorijski postupci ispitivanja mehanikih vrstoa
vrstoa je mehanika osobina vrstih materijala, ukljuujui i stene i mineralne sirovine, da
se pod odreenim uslovima suprostavljaju dejstvu spoljne sile koja tei da na njima izazove
odreenu deformaciju. Telo prestaje biti vrsto kada se u njemu razori unutranja veza i doe
do loma ili plastine deformacije.U zavisnosti od prirode deformacije razlikuju se: vrstoa na
pritisak, istezanje, smicanje i savijanje, s tim to se posebno naglaava da je vrstoa na
pritisak neuporedivo vea od svih ostalih vrstoa.
26
Ispitivanja se vre, uglavnom, na probnim telima pravilnog oblika i to oblika kocke, prizme ili
valjka i retko na uzorcima nepravilnog oblika, zbog problema definisanja povrine tela koja je
izloena dejstvu sile.
Ispitivanja se vre u prirodno vlanom stanju, retko u suvom stanju, to se u tabelama o
ispitivanju obavezno navodi kao podatak od bitne vanosti za donoenje odgovarajuih
zakljuaka.
Sva ispitivanja vrstoa se izvode pod dejstvom jednoaksialnog optereenja sa nespreenim
bonim irenjem, dok se ispitivanje vrstoe na pritisak vri i pod dejstvom troosnog
optereenja, poznatog u praksi kao triaksialni opit.
2.5.1.1 vrstoa na pritisak
Sigurno jedna od osnovnih mehanikih osobina u ije istraivanje se ulau i ulagae se znatna
sredstva to kao rezultat ima veliki broj razliitih metoda od kojih e se obraditi one najee.
vrstoa na pritisak pri jednoaksialnom optereenju predstavlja odnos sile koja je dovela
uzorak do loma i povrine uzorka koja je bila izloena dejstvu sile:
P
A
gde su:
c - vrstoa na pritisak pri jednoaksialnom optereenju, N/m2,
P - sila koja je dovela do loma, N,
A - povrina uzorka, m2.
Ispitivanje ove mehanike osobine vri se, po pravilu, na probnim telimo pravilnog oblika,
valjak ili kocka, razliitih dimenzija uz uslov da je odnos visine i prenika valjka za vrste
stenske materijale 1, a za plastine materijale 2.
27
Slika 11. Oblik probnih tela za ispitivanje vrstoe na pritisak
Ne ulazei, ovom prilikom, na razlike koje se javljaju prilikom ispitivanja vrstih i plastinih
stenskih materijala, karakteristino je da se uz registrovanje odgovarajue vrstoe na pritisak
moe odrediti i tzv. ugao loma "" (ugao pod kojim dolazi do loma uzorka) pomou koga se
moe uz korienje teorije Mohrovog kruga napona orijentaciono odrediti ugao unutranjeg
trenja i kohezija, o emu e u poglavlju 2.5.3. biti vie rei.
Slika 12. ema krtog i plastinog loma
Prema hipotezi prof. Protoakonova postoji opravdanje da se na sve stene i mineralne sirovine
primene zakoni koji vae za nevezane stene, pa se mehanika karakteristika vrstih stena:
tg c
deli normalnim naponom "" i dobija "prividni" koeficijent trenja ili koeficijent vrstoe:
f
f'
gde su:
f - koeficijent vrstoe,
f ' - koeficijent trenja.
Za vrednost koeficijenta vrstoe " f " prof. Protoakonov je usvojio srednju vrednost
jednoaksialnog ispitivanja vrstoe pri pritisku po formuli:
28
c MN / m2
10
Ovako predloeni koeficijent vrstoe iskazuje relativni otpor stene prema spoljnim silama i
posluio je kao osnova za klasifikaciju stena i mineralnih sirovina, kako je to dato u tabeli 6.
Tabela 6. Klasifikacija stena po koeficijentu vrstoe
Kategorija
Opis stene
Vanredno vrste stene
II
Vrlo vrste stene
III
vrste stene
IIIa
vrste stene
IV
Dosta vrste stene
Srednje vrste stene
Va
Srednje vrste stene
VI
Dosta meke stene
VIa
Dosta meke stene
VII
Meke stene
VIIa
Meke stene
IX
Zemljasta tla
Muljevita tla
Vrsta stenskog materijala

Kvarciti i najvre ostale stene,
bazalti
vrsti graniti, masivna ruda
gvoa, kvarc porfiri, krenjak
vrsti krenjaci i peari, granit,
rude gvoa
Krenjaci, slab granit, pirit,
mermer, dolomit
Obini pear, rude gvoa,
slabi peari, kriljci
Slab krenjak i pear, meki
konglomerat, glinoviti kriljac
kriljci, jedri laporci, meki
kvarciti, vrst ugalj
Meki krenjaci, laporci, ugalj,
kreda, so, gips, pear meki
Slab pear, ugalj, glinac,
laporac, laporovite gline
Ugalj, vrste gline, zbijene gline,
glinovito tlo
Ugalj, zbijene gline, glina, treset,
les, ljunak
Meki ugljevi, meke gline, meki
laporci, glinoviti peari
Mulj, movarno tlo, izlueni les
Koeficijent vrstoe
f
20
15
10
8
6
4
3
2
1,5
1,0
0,8
0,5
0,3
Treba naglasiti da se kod slojevitih stenskih materijala razlikuje vrstoa na pritisak upravno
na slojenje i vrstoa na pritisak paralelno slojenju u zavisnosti od toga da li sila deluje
upravno ili paralelno na slojenje.
Prikaz triaksialnog ispitivanja vrstoe na pritisak daje se u poglavlju 2.5.3. o odreivanju ugla
unutranjeg trenja i kohezije.
2.5.1.2 Odreivanje indeksa vrstoe
U novije vreme veoma esto se vri odreivanje indeksa vrstoe radi klasifikacije stena po
parametru vrstoe.
29
Karakteristino je da je u svetu razvijen veliki broj ovakvih ureaja i to statinih laboratorijskih i terenskih - prirunih, ija se principijelna ema daje na slici 13.
Slika 13. Ureaj za odredjivanje indeksa vrstoe
Ispitivanje se izvodi na uzorcima iz buotina ili na uzorcima koji se za te potrebe uzimaju na

terenu, kada se za ispitivanje uzima najmanje 10 probnih tela iz jednog uzorka. Dimenzije
probnih tela nisu propisane, ve se vodi rauna da je ispunjen uslov za odnos duine uzorka i
prenika uzorka (L > 0,7 D). Za svako probno telo registruje se sila loma i odgovarajui
prenik uzorka.
Na osnovu podataka o veliini optereenja i preniku uzorka odreuje se indeks vrstoe:
P
Is 2
D
Za klasifikaciju stenskih materijala koristi se indeks vrstoe Is(50) koji se dobija iz
korekcionog dijagrama datog na slici 14.
30
Slika 14. Korekcioni dijagram za odreivanje indeksa vrstoe Is(50)
Navedenim ispitivanjem mogue je odrediti i indeks anizotropije za sluaj uzoraka sa

izraenom slojevitou kao i jednoaksialnu vrstou na pritisak korienjem izraza:
c 24 I s 50
Ova metoda je posebno interesantna kod analize jezgra iz buotine poto nam daje mogunost
dobijanja podataka po celoj duini jezgra o vrstoi na pritisak, indeksu vrstoe, indeksu
anizotropije i slino.
2.5.1.3 vrstoa na istezanje
Poznate su direktne i indirektne metode ispitivanja vrstoe na istezanje.
Direktne metode ispitivanja vrstoe na istezanje sastoje se od izrade probnih tela oblika
izduene prizme i preseka koji moe biti krug, kvadrat ili pravougaonik i postavljanjem takvih
oglednih "epruveta" u odgovarajue drae koji obezbeuju da se vri ispitivanje istezanja u
31
kidalicama razliitog tipa.
Slika 15. Drai za ispitivanje vrtoe na istezanje
vrstoa na istezanje dobija se iz izraza:
P
A
gde je:
i - vrstoa na istezanje, N/ m2,
P - sila registrovana u momentu loma, N,
Imajui u vidu velike probleme koji se javljaju pri izradi probnih tela prizmatinog oblika kao
i probleme privrenja ovih tela u draima, razvile su se odgovarajue indirektne metode
ispitivanja koje se svode na postavljanje probnih tela u odgovarajui poloaj i optereenje istih
silom pritiska do loma.
Jedna od najpoznatijih metoda iz ove grupe poznata je kao "Brazilska metoda" koja se svodi
na postavljanje probnih tela valjkastog ili kockastog oblika u presu odgovarajueg tipa na
nain kako je to prikazano na slici 16.
Slika 16. Ispitivanje vrstoe na istezanje
vrstoa na istezanje probnog tela oblika kocke iznosi:

32
i 0.734
P
hl
gde je:
h - dijagonala kvadrata, osa simetrije kocke, m,

l - stranica kocke, m.
vrstoa na istezanje probnog tela oblika valjka:
i 0.637
P
d
gde je:
d - prenik valjka, m,
- duina valjka, m.
2.5.1.4 vrstoa na smicanje
Postoji veliki broj metoda za ispitivanje vrstoe na smicanje, pa e se u ovom poglavlju
prikazati dve metode koje se primenjuju za ispitivanje vrstih stena, dok e se jedna od metoda
ispitivanja za plastine i rastresite materijale poznata kao "opit direktnog smicanja" prikazati u
poglavlju 2.5.3. Odreivanja ugla unutranjeg trenja i kohezije.
Prikaz terenskih metoda ispitivanja daje se u poglavlju 2.5.2. Terenski postupci ispitivanja
mehanikih vrstoa.
2.5.1.4.1 Klasino ispitivanje vrstoe na smicanje
Ovo ispitivanje izvodi se na probnim telima prizmatinog oblika, preseka kruga ili kvadrata,
koja se postavljaju u ureaje za ispitivanje pa u zavisnosti od toga da li se radi o jednostranom
ili dvostranom smicanju odreuje se vrstoa na smicanje:
Slika 17. ematski prikaz jednostranog i dvostranog smicanja

33
vrstoa na smicanje dobija se iz izraza:
gde su:
P
za jednostrano smicanje,
A
P
za dvostrano smicanje.
2A
- vrstoa na smicanje, N/ m2,

P - sila koja je dovela uzorak do loma, N,
2.5.1.4.2 Ispitivanje vrstoe na smicanje pod uglom

Kod ovog ispitivanja razlikuju se dva postupka od kojih e se u ovom poglavlju prikazati
postupak kod koga nije izbegnuto trenje izmeu ureaja za ispitivanje i prese za ispitivanje,
Slika 18. vrstoa na smicanje pod uglom
Ispitivanje se svodi na postavljanje odgovarajueg probnog tela u prikazani ureaj i smicanje

istog pod zadatim uglom. Postupak se ponavlja za jo jedan ugao smicanja, pa se na osnovu
dobijenih vrednosti sraunavaju sledee veliine:
q1 q2 sin 2 1
q1 cos 1 q2 cos 2
q1 sin 1 q2 sin 2
q1 cos 1 q2 cos 2
34
dok se q1 i q2 dobijaju iz izraza:

q1
gde su:
P1
,
A
q2
P2
A
- vrstoa na smicanje, N/ m2,

- ugao unutranjeg trenja, ,
P - sila loma za odgovarajui ugao smicanja, N ,
A - povrina smicanja, probnog tela, m2,
- ugao smicanja, .
2.5.1.5 vrstoa na savijanje

Odreivanje vrstoe na savijanje sastoji se u izradi probnih tela prizmatinog oblika, preseka
kruga, kvadrata ili pravougaonika, i postavljanje istih u odgovarajui ureaj za ispitivanje,
Slika 19. Ureaj za ispitivanje vrstoe na savijanje
Ureaj sa probnim telom postavlja se na odgovarajuu presu i registruje sila koja je dovela
probno telo do loma. Na osnovu registrovane sile sraunava se momenat koji se deli otpornim
momentom, koji zavisi od poprenog preseka i pravca dejstva sile, i dobija vrstoa na
savijanje:
M
W
gde su:
f - vrstoa na savijanje, N/m2,
M - maksimalni momenat, N/m,
W - otporni momenat, m3.
2.5.2 Terenski postupci ispitivanja mehanikih vrstoa
U prethodnom poglavlju 2.5.1. prikazane su laboratorijske metode ispitivanja mehanikih
35
vrstoa, uz ukazivanje na pogodnosti ili nepouzdanosti ovih ispitivanja, uz konstataciju da su

za neke mehanike vrstoe razvijene odgovarajue terenske metode.
Analizirajui stepen istraenosti pojedinih vrstoa, moe se konstatovati sledee:
Najvei stepen istraenosti postoji kod vrstoe na smicanje, dok su u manjoj meri
istraeni vrstoa na pritisak i vrstoa na istezanje, dok je najmanje istraena vrstoa
na savijanje.
Mala istraenost vrstoe na istezanje i vrstoe na savijanje ogleda se u injenici da se

na ove vrstoe ne rauna poto su stenske mase diskontinuumi ispucale sredine koje
po definiciji ne bi mogle da prime istezanje, odnosno savijanje. Ali u prirodi je
injenica da su stene sposobne da prime i napone istezanja u meri u kojoj ovi naponi ne
prelaze veliine ve postojeih primarnih ili sekundarnih napona pritiska.
Relativno mala istraenost vrstoe na pritisak predstavlja veliki minus, posebno kada
se ima u vidu rudarstvo i problem, vezani za dimenzionisanje stubova.
Velika istraenost vrstoa na smicanje rezultat je injenice da do loma stenske mase

pod dejstvom optereenja dolazi, uglavnom, zbog prekoraenja vrstoe na smicanje.
Posebno treba ukazati na injenicu da do loma stenske mase veoma esto dolazi po
diskontinuitetu - postojeoj pukotini ili delimino i kroz pukotinu, a delom kroz
monolit, pa je vrstoi na smicanje po diskontinuitetu potrebno posvetiti vie panje.
2.5.2.1 Terenski ogled smicanja u velikoj razmeri

Predstavlja metodu ispitivanja koja je jako razvijena u svetu i u naoj zemlji, kojom se
vrstoa na smicanje stenskih materijala izraava preko dva parametra: ugao unutranjeg
trenja i kohezija.
Za potrebe ispitivanja izrauje se odgovarajui opitni hodnik tako to se u podini hodnika
ostavljaju blokovi od stenskog materijala radi izrade 4 probna tela dimenzija 80 x 80 x 40 cm,
36
Slika 20. ematski prikaz smicanja u velikoj razmeri
Znai, svako opitno telo sa donje strane je sraslo sa osnovnom stenskon masom, dok se sa
bokova postavljaju specijalni ramovi unutar kojih se vri izravnanje opitnih tela betonskom
masom kako sa bokova tako i sa gornje strane.
Priprema svakog opitnog tela za ispitivanje sastoji se u postavljanju betonskog bloka sa gornje
strane opitnog tela preko koga se prenosi sila iz vertikalne prese uz postavljanje
odgovarajueg pokretnog leita i tangencijalnog zgloba radi obezbeenja fiksnog poloaja i
vertikalnog pravca sile.
Smiua sila nanosi se pod uglom od 16 u odnosu na horizontalu tako da rezultujua sila
bone prese proe kroz teite povrine smicanja, ime se izbegava momenat obrtanja u
odnosu na ravan smiue povrine.
Samo ispitivanje se svodi na izazivanje vertikalnog optereenja uz ekanje da se izvri
potpuna konsolidacija vertikalnih deformacija, a zatim se izaziva smiue optereenje.
Radi sigurnosti (poto je izrada komore i blokova jako skupa) izrauju se 4 opitna tela, a
vertikalna optereenja se biraju tako da jedna taka lei blizu ordinate u dijagramu " - ", a
druga taka treba da odgovara maksimalnom naponu " ". Ostale dve vrednosti interpoluju se
izmeu prednjih.
Pri opitu se registruju normalna i smiua sila uz merenje odgovarajuih vertikalnih i
horizontalnih pomeranja na osnovu ega se crtaju dijagrami horizontalnih pomeranja u
funkciji napona smicanja, kako je to prikazano na slici 21.
37
Slika 21. Dijagram horizontalnih deformacija
Na osnovu ovog dijagrama utvruju se take loma za pojedine blokove i izrauju dijagrami
funkcionalne zavisnosti f aproksimacijom Mohrove anvelope pravom linijom.
tg c
koja na ordinati odseca parametar vrstoe na smicanje "C", a sa apscisom zaklapa ugao
" " , kako se to vidi na slici 22.
Slika 22. Dijagram smicanja
Ispitivanje se smatra zavrenim posle pregleda i kartiranja povrine smicanja, radi utvrivanja
stepena ravnomernosti - ujednaenosti materijala na svim blokovima.
Sva do sada izvrena ispitivanja pokazala su tri osnovna tipa ponaanja stenske mase u
zavisnosti od krutosti i to kao elastino, meko - plastino i plastino ponaanje, kako je to
prikazano u poglavlju 2.1.2.
38
2.5.2.2 Ogled smicanja po diskontinuitetu

Ovo ispitivanje je nastalo kao rezultat injenice da povrina loma usled prekoraenja vrstoe
na smicanje, najee, prati postojee pukotine u stenskoj masi, pa je neophodno poznavanje
parametara vrstoe na smicanje du diskontinuiteta.
Kolike e biti vrednosti parametara vrstoe na smicanje du diskontinuiteta zavisi,
prvenstveno, od oblika zidova pukotine i njihove hrapavosti kao i mehanikih karakteristika
pukotinskih ispuna.
Pri tome su razvijena dva naina ispitivanja i to jedan koji se vri na velikom uzorku na terenu,
uz najmanje 4 para vrednosti, i drugi koji se vri na 4 uzorka iz istog materijala i srednje
veliine uz mogunost da se opit izvri na terenu ili u laboratoriji. Drugi postupak je jeftiniji i
praktiniji i nalazi sve veu primenu u praksi.
2.5.2.2.1 Ogled smicanja na velikom uzorku po diskontinuitetu
Ovo ispitivanje se, uglavnom, vri na jednom eksperimentalnom bloku uz dobijanje najmanje
etiri para vrednosti zavisnosti smiueg napona od horizontalnih pomeranja, kako je to
prikazano na principijelnoj emi (slika 23).
Slika 23. Principijelna ema smicanja po diskontinuitetu
Ispitivanje se sastoji u tome da se odgovarajuom presom izazove odreena vertikalna sila, a

time i odreeni normalni napon u pukotini vrednosti 1. Zatim se bonom presom izaziva
odgovarajua smiua sila, odnosno napon smicanja, uz istovremeno crtanje dijagrama
zavisnosti smiueg napona od horizontalnih pomeranja. im smiui napon dostigne
vrednost pri kojoj poinju da se javljaju vei prirataji pomeranja od prirataja napona
smicanja, zaustavi se presa i registruje vrednost smiueg napona uz oslobaanje bloka od
normalnog napona.
Drugi opit poinje uspostavljanjem nekog novog normalnog napona veliine 2 uz izazivanje
napona smicanja sve dok prirataji optereenja ne postanu vei od prirataja smiueg napona
uz registrovanje vrednosti 2 .
39
Ovo ispitivanje se ponavlja do dobijanja najmanje 4 para vrednosti normalnog i smiueg

napona na osnovu ega se izrauju odgovarajui dijagrami, kako je to prikazano i na slici 22,
iz koga se dobijaju parametri smicanja za analizirani uzorak.
Treba ukazati da ovi parametri ne odgovaraju trenutku loma uzorka, ali su ovim takama
veoma bliski.
2.5.2.2.2 Ogled smicanja na srednjim uzorcima
Kao to je ve u uvodu za ova ispitivanja reeno, ovde se radi o odreivanju vrstoe na
smicanje po diskontinuitetu na opitnim telima srednje veliine koji se izvode u odgovarajuem
ureaju na terenu ili u laboratoriji. Za ispitivanje se pripremaju po 4 probna tela iz istog
uzorka, orijentacionih dimenzija 15 x 15 x 15 cm, koji se pojedinano postavljaju u ureaj za
ispitivanje, ija je principijelna ema data na slici 24.
Pre ispitivanja probna tela se zalivaju gipsom, vodei rauna da se opitno telo postavi tako da
pri ispitivanju do smicanja doe po diskontinuitetu. Zatim se svako probno telo pojedinano
postavlja u prikazani ureaj i nanosi izabrano vertikalno optereenje.
Slika 24. ematski prikaz ureaja za ispitivanje smicanja
Pri navedenom optereenju vri se smicanje uz istovremeno registrovanje pomeranja, koje

odgovara pojedinim vrednostima napona smicanja. Opit se ponavlja i za ostala probna tela, sa
razlikom to se svako probno telo izlae drugom normalnom naponu, uz istovremeno
registrovanje pomeranja i napona smicanja. Za svako probno telo izmeri se i obrauna
povrina smicanja radi dobijanja podataka za obraun vrednosti smicanja.
Nain prikazivanja podataka kao i nain obrauna su isti kao i kod ispitivanja vrstoe na
smicanje na velikim uzorcima, kako je to prikazano u poglavlju 2.5.2.1.
40
2.5.3 Laboratorijski postupci odreivanja ugla unutranjeg trenja i kohezije

Kada se radi o postupcima odreivanja pojedinih mehanikih osobina, treba naglasiti da je u
praksi poznat veoma veliki broj metoda koje se koriste za odreivanje ugla unutranjeg trenja i
kohezije, pa e se u ovom poglavlju prikazati samo one metode koje su najee primenjene.
2.5.3.1 Odreivanje ugla unutranjeg trenja i kohezije korienjem podataka o vrstoi na
pritisak i ugla loma
Kao to je naglaeno u poglavlju 2.5.1.1. - Ispitivanje vrstoe na pritisak, mogue je pored
registrovanja vrstoe na pritisak odrediti i vrednost ugla loma " ", na osnovu ega se
odreuje priblina vrednost ugla unutranjeg trenja i kohezije korienjem konstrukcije
Mohrovog kruga, kako je to prikazano na slici 25.
Slika 25. Grafiko reenje odreivanja ugla unutranjeg trenja i

kohezije pomou vrstoe na pritisak i ugla loma
Sama metoda se svodi na nanoenje vrednosti vrstoe na pritisak, u odreenoj razmeri, na

" " osi dijagrama " ", uz istovremeno nanoenje vrednosti dvostrukog ugla loma iz
centra navedenog kruga. Normala na poluprenik otvora dvostrukog ugla loma, odnosno
tangenta u datoj taki "M" daje odseak na osi koji predstavlja vrednost kohezije, dok nagib
tangente u odnosu na " " osu daje vrednost ugla unutranjeg trenja.
Bez obzira na razmeru, naglaava se da je vrednost ugla unutranjeg trenja odreena iz izraza:
45o
gde je:
- ugao loma, ,
- ugao unutranjeg trenja, .
41
2.5.3.2 Odreivanje ugla unutranjeg trenja i kohezije korienjem vrstoe na pritisak i

vrstoe na istezanje
Iz samog naslova proizilazi da je za odreivanje ugla unutranjeg trenja i kohezije potrebno
poznavanje vrstoe na pritisak i vrstoe na istezanje, to se na osnovu obimnih triaksialnih
ispitivanja i korienjem teorije Mohra moe prikazati na nain dat na slici 26.:
Slika 26. ematski prikaz odreivanja ugla unutranjeg trenja i kohezije
Kao to se iz slike 26. vidi, metoda se svodi na nanoenje vrednosti vrstoe na pritisak i
vrstoe na istezanje i traenje oblika krive obvojnice Mohrovih krugova, koja tangira krug
vrstoe na pritisak. Tangenta u toj taki na krug i obvojnicu daje odseak na ordinatnoj osi
koji predstavlja koheziju, dok je nagib tangente u odnosu na apscisnu osu vrednost ugla
unutranjeg trenja.
Znai, ova metoda se zasniva na dobijenim vrednostima vrstoe na pritisak i vrstoe na
istezanje, kao i na relacijama dobijenim triaksialnim ispitivanjima i to:
Kako je odnos prenika krugova Mohra kod jednoaksialnog pritiska i istezanja dat razmerom:
c q2
i q1
to se parametri bezdimenzionalnih odnosa vrstoe na pritisak i vrstoe na istezanje " q1 " i
" q2 " daju tabelarno zajedno sa vrednou za bezdimenzionalni oblik jednaine obvojnice " ",
na osnovu ega se dobijaju koordinate taaka obvojnice:
X K a i Y 0.73 a
gde su:
X - apscisa obvojnice,
Y - ordinata obvojnice,
K - proraunski parametar,
a - parametar oblika krive obvojnice.
42
Kako je ovo reenje grafiko i analitiko, to je bilo potrebno uloiti mnogo rada radi dobijanja
odgovarajueg reenja, to je dovelo do programiranja ove metode, tako da je mogue
korienjem i malih raunara doi do brzih reenja.
2.5.3.3 Odreivanje ugla unutranjeg trenja i kohezije metodom smicanja pod uglom
Jedna varijanta ovog ispitivanja prikazana je u poglavlju 2.5.1.4. - vrstoa na smicanje, dok
e se ovde prikazati varijanta ispitivanja u ureaju za smicanje pod uglom u kome je spreeno
trenje izmeu ureaja i podloge prese, kako je to prikazano na slici 27.
Slika 27. ematski prikaz ureaja za smicanje pod uglom
Ispitivanje se svodi na postavljanje probnog tela u prikazani ureaj i smicanje istog pod
uglom, koji se na poetku ispitivanja odredi, uz registrovanje sile koja je dovela uzorak do
loma.
Ispitivanje se ponavlja za jo najmanje dva ugla smicanja za ostala probna tela iz istog uzorka
uz registrovanje sile smicanja za pojedine uglove smicanja.
Za svaki ugao smicanja sraunavaju se sledee vrednosti:
Normalni napon smicanja:
P
cos
A
P
sin
A
Smiui napon iz odnosa:
43
gde su:
- normalni napon, N/ m2,

- smiui napon, N/ m2,
P - sila smicanja, N,
A - povrina smicanja, m2,
- ugao smicanja, .
Na osnovu ovako sraunatih vrednosti za sve ispitivane uglove smicanja (najmanje tri probna
tela za svaki ugao smicanja za svaki uzorak) rezultati se nanose na dijagram i iz istog
odreuju vrednosti ugla unutranjeg trenja i kohezije.
2.5.3.4 Triaksialna ispitivanja stenskih materijala

Triaksialna ispitivanja stenskih materijala izvode se u triaksialnim elijama razliitih
konstrukcija, ali zajedniko je za sve elije da se mora obezbediti adekvatno postavljanje
probnog tela u ureaj, kao i izlaganje istog bonom pritisku sa svih strana (pomou tenog
fluida) uz postepeno poveanje vertikalnog pritiska sve do loma, uz istovremeno odranje
zadane vrednosti bonog pritiska.
Triaksialni aparati snabdeveni su odgovarajuim ventilima za dovoenje i odvoenje fluida
kojim se izaziva boni pritisak, kao i za dreniranje uzoraka ako se takva vrsta opita izvodi.
44
Slika 29. Principijelna ema triaksialnog aparata
Ne ulazei ovom prilikom u analizu vrsta triaksialnih opita, treba naglasiti da se samo
ispitivanje sastoji u postavljanju probnog tela u aparat za ispitivanje i dovoenje istog pod
dejstvo eljenog bonog pritiska. Probno telo se zatim izlae dejstvu vertikalnog optereenja
sve do loma uzorka uz odravanje konstantnog bonog pritiska. Na osnovu registrovanih
vrednosti bonog i vertikalnog optereenja koje je dovelo uzorak do loma u odnosu na
povrinu uzorka, dobijaju se vrednosti horizontalnog i vertikalnog napona, to je prikazano na
Mohrovom krugu napona na slici 30.
Opit se ponavlja jo najmanje dva puta sa drugim opitnim telima iz istog uzorka za razliite
vrednosti bonih napona, pa se za svaki par vrednosti vertikalnih i bonih napona crta
odgovarajui Mohrov krug, kako je to prikazano na slici 31.
45
Slika 30. Mohrov krug napona
Slika 31. Obvojnica krugova napona
Na ovakav nain na dobijene polukrugove povlai se obvojnica krugova napona koja ih

tangira u prikazanim takama, tako da obvojnica krugova napona predstavlja dijagram
vrstoe na smicanje.
Za nevezana tla obvojnica je prava linija, dok kada se radi o vrstim stenama moe postojati i
manje odstupanje.
Kada se analiziraju slike 30 i 31 treba ukazati na znaenje pojedinih simbola:
1 - Predstavlja vertikalni napon u trenutku loma koji predstavlja najvei glavni napon koji
odgovara horizontalnom naponu usvojenom pri ovom opitu,
3 - Horizontalni - boni napon pri kome je izvreno ispitivanje i dobijena odgovarajua

vrednost najveeg glavnog napona za koji se usvaja da je minimalni glavni napon,
46
- Normalan napon koji je upravan na pravac povrine smicanja,

- Smiui napon u pravcu povrine smicanja,
- Ugao smicanja dobijen pri opitu.
2.5.3.5 Opit direktnog smicanja
Ovaj opit se preduzima, uglavnom radi odreivanja ugla unutranjeg trenja i kohezije za
plastine i rastresite materijale i vri se u Casagrandeovom aparatu za direktno smicanje, koji
se sastoji iz elije, prikazane na slici 32.
Slika 32. ematski prikaz aparata za direktno smicanje
1 - Zemljani uzorak
2 - Filterski kamen
3 - Gornji ram aparata
4 - Donji ram aparata
5 - Ureaj za vertikalno optereenje
6 - Kanali sa vodom
7 - Zavrtnji za dizanje gornjeg rama
8 - Komparater za registrovanje
vertikalnih deformacija
9 - Komparater za registrovanje
horizontalnih deformacija
Opit se sastoji u nanoenju odgovarajueg vertikalnog optereenja, najmanje tri do etiri

razliita optereenja za svaki uzorak, pa se zatim pristupa dejstvu horizontalnom silom (koja
predstavlja procenat vertikalnog optereenja koji se ravnomerno poveava u funkciji vremena)
uz registrovanje horizontalnih deformacija koje odgovaraju pojedinim horizontalnim silama.
Na osnovu rezultata ispitivanja odreuje se smiui napon koji se dobija iz sile smicanja u
momentu loma uzoraka i povrine preseka uzorka u aparatu, dok se u cilju odreivanja
unutranjeg otpora tla izrauju dijagrami horizontalnih deformacija i dijagrami smicanja, kako
je to prikazano na slikama 33 i 34.
47
Slika 33. Dijagram horizontalnih deformacija dijagram smicanja
2.5.4 Deformabilnost stenskih materijala

Deformabilnost stenskih materijala je osobina da se pod dejstvom optereenja deformie
veliina deformacije koja zavisi od veliine optereenja.
Ukoliko se sa optereenjem prekine pre loma uzorka i izvri rastereenje uzorka na isti nain
kao to je vreno optereenje, mogue je, u zavisnosti od vrste stenskog materijala, registrovati
dva karakteristina sluaja:
U prvom sluaju stenski materijal se po prestanku optereenja vraa u prvobitno stanje

bez zaostalih deformacija, to je dokaz da stena nije pretrpela trajnu deformaciju, ne
ulazei ovom prilikom u analizu vremenskog faktora.
48
U drugom sluaju stenski materijal se po prestanku optereenja ne vraa u prvobitno

stanje, to je dokaz da je stena pretrpela odgovarajuu trajnu deformaciju ne ulazei ni
ovom prilikom u analizu vremenskog faktora.
Znai, moe se rei da se u prvom sluaju radi o elastinom ponaanju stenskog materijala, a u
drugom sluaju o plastinom ponaanju, imajui u vidu injenicu da se stene u zavisnosti od
optereenja i drugih uticajnih faktora mogu u odreenim situacijama ponaati i elastino i
plastino.
Kada se radi o elastinom ponaanju stenskog materijala onda se ispitivanja svode na
odreivanje veliina poznatih kao modul elastinosti, modul deformacije i Poissonov
koeficijent, za razliku od plastinog ponaanja stenskog materijala kada se radi o odreivanju
veliina poznatih kao modul stiljivisti, odnosno odreivanje veliina bitnih za nosivost tla.
Kako je naglaeno, stenski materijal moe se razliito ponaati, ali istovremeno prelaziti iz
jednog fizikog stanja u drugo, to ukazuje na injenicu da mehaniki procesi u masivu ne
zavise samo od komponenata napona i deformacija ve i od njihovih promena u funkciji
vremena. Takve fizike jednaine koje povezuju gornje pojmove nazivaju se jednainama
stanja, a prouava ih reologija, disciplina mehanike koja prouava zavisnost naponsko deformacionih stanja u funkciji vremena.
2.5.4.1 Osnovna naela reologije
Kao to je reeno, reologija je grana klasine mehanike koja se bavi izuavanjem optih
zakonitosti izmeu napona i deformacija u funkciji vremena, odnosno njihovim promenama u
funkciji vremena pri razliitim hemijskim, mehanikim i termodinamikim uslovima.
Imajui u vidu injenicu da se reologija, kao nauka, razvila jako kasno (tek od 1928 godine
javlja se naziv reologija - nauka o teenju) i da se u poetku bavila materijalima, relativno,
jednostavnih odnosa napon - deformacija, to je rezultiralo kroz stvaranje teorije elastinosti i
mehanike fluida, ostalo je mnogo materijala koji zauzimaju prostor izmeu elastinog vrstog
tla i fluida, kao to su: stakla, polimeri, suspenzija i slino.
Kako je primeeno da se eme elastinog tla i eme fluida (Hoekovo elastino tlo i Newtonov
viskozni fluid) ne mogu primeniti na gore navedene kao i ostale materijale, to je zakljueno da
se ponaanje ovih materijala moraju prouiti na njima samima to je preuzela reologija kroz:
teoretska prouavanja ovih odnosa nezavisno od strukture materijala,
strukturna prouavanja objanjavanjem opaenih odnosa polazei od strukture

materijala,
eksperimentalna prouavanja odnosa.
I pored svega, vreme je pokazalo da ovakav nain ispitivanja mehanikih svojstava materijala
je jo uvek daleko od toga da obuhvati stvarno ponaanje materijala u raznim uslovima, pa je
razumljiva tenja da se stvori posebna teorija - reologija svakog materijala koja e opisivati
njegova mehanika svojstva (reologija betona, reologija stena i slino).
49
U praksi su poznata sledea osnovna mehanika - reoloka svojstva materijala:
Elastinost je osobina materijala da posle prestanka dejstva spoljnih sila zauzimaju

prvobitni oblik. Elastino ponaanje materijala moe se tumaiti ponaanjem opruge, s
tim da se moe govoriti o idealnoj elastinosti i realnom ponaanju,
nesavrena elastinost (slika 35)
Slika 35. ematski prikaz elastinog ponaanja materijala
U sluaju kada se kriva moe zameniti tangentom, onda se moe uspostaviti Hookeov zakon:
Viskoznost je osobina materijala da mogu pretrpeti proizvoljnu trajnu deformaciju, pod

uslovom da je ona dovoljno spora, s tim to su i vsta tela viskozna, ali ne isto
viskozna zbog elastinosti i plastinosti.
Plastinost je osobina materijala da pod odreenim naprezanjem trpe trajnu

deformaciju, s tim to glinoviti materijali se ponaaju plastino kao i krti materijali
izloeni odgovarajuem hidrostatikom pritisku.
Imajui napred navedeno u vidu, teoretska reologija je razvila prilian broj idealnih i sloenih
tela na osnovu kojih je dobijen odgovarajui osnovni idealni materijal, to se moe prikazati
elementarnim mehanikim modelima za sluaj aksijanog naprezanja.
Elastina sredina po Hookeu predstavljena je jednostavnom oprugom koja se moe

regulisati ili sklopiti srazmerno delovanju sile.
50
Slika 36. Hookeov materijal
Kao model viskozne tenosti po Newtonu slui klip sa otvorima koji se kree u
cilindru sa viskoznom tenou.
Slika 37. Newtonov materijal
Kao savreno plastian materijal po Saint - Venantu je materijal prikazan sa dve ploe
medju kojima postoji (suvo) trenje.
Slika 38. Saint-Venantov materijal
Kombinacijom navedenih reenja bavili su se mnogi naunici sa ciljem da se nae model koji
bi najvie odgovarao geolokom telu, kao to su to inili Salustovi i ostali prilagoavajui
Kelvinov model, koji predstavlja spoj paralelne opruge i klipa.
51
2.5.4.2 Postupci i metode odreivanja modula elastinosti i Poissonovog koeficijenta

Kada se radi o metodama odreivanja deformabilnosti elastinih stenskih materijala, treba
ukazati da se ispitivanja, uglavnom svode na odreivanje modula elastinosti, modula
deformacije i Poissonov koeficijenta. Ove veliine predstavljene su sledeim odnosima, kako
je to prikazano na slici 39.
Slika 39. ematski prikaz odnosa napona i deformacije
Imajui u vidu primenjene oznake proizilazi:
Modul elastinosti predstavlja odnos izmeu napona i jedinine elastine deformacije u

pravcu dejstva sile, u posmatranoj taki, odnosno:
Ee
tg 2
e
Modul deformacije predstavlja odnos izmeu napona i ukupne jedinine deformacije u

pravcu dejstva sile, u posmatranoj taki, odnosno:
Ed
tg1
n
uz napomenu da je modul deformacije uvek manji od modula elastinosti.

Prilikom ispitivanja modula elastinosti mogue je pored registrovanja jedinine deformacije,
u pravcu dejstva sile, utvrditi i jedininu deformaciju upravno na dejstvo sile, iji je odnos
definisan Poissonovim koeficijentom:
d
h
odnosno, Poissonov broj:
52
gde su:
- Poissonov koeficijent,
m - Poissonov broj,
h - Uzduna jedinina deformacija,
d - Poprena jedinina deformacija.
Pored ovih veliina u praksi se veoma esto odreuje i tzv. deformaciona kriva koja nastaje
kao rezultat vie uzastopnih optereenja i rastereenja materijala uz istovremeno registrovanje
napona i deformacije, kako je to prikazano na slici 40.:
Slika 40. Deformaciona kriva materijala
Radi odreivanja napred navedenih veliina, preduzimaju se odgovarajua ispitivanja, pri

emu treba voditi rauna o sledeem:
U praksi su poznate statike i dinamike metode ispitivanja u zavisnosti od toga da li

se pri ispitivanju koriste statike ili dinamike sile. Da li je u pitanju statika ili
dinamika metoda nije nevana injenica, poto je poznato da je npr. dinamiki modul
elastinosti uvek vei od statikog.
Poznate su laboratorijske i terenske metode i postupci za koje se mogu dati i pozitivne i

negativne ocene, s tim da se i jedne i druge metode esto koriste u praksi.
Imajui u vidu sve napred navedeno, u sledeim poglavljima prikazae se najee

laboratorijske i terenske metode, sa posebnim akcentom na terenske metode poto smatramo
da budunost razvoja ovih istraivanja lei u ovim metodama.
53
2.5.4.3 Laboratorijske metode odreivanja modula elastinosti i Poissonovog koeficijenta

U primeni je veliki broj razliitih metoda i postupaka koji se izmeu sebe razlikuju jedino kroz
primenu velikog broja meraa za registrovanje deformacija i sila, odnosno napona. Iz tog
razloga u ovom poglavlju e se prikazati ureaji i pribori za merenje deformacija, ne ulazei
ovom prilikom na konkretne postupke i metode koje su u primeni.
Kao jedan od najstarijih postupaka odreivanja modula elastinosti i Poissonovog koeficijenta
predstavlja metoda sa tri koncentrina prstena oko probnog tela, uz registrovanje deformacija
korienjem razliitih konstrukcija komparatera.
Veoma esto u praksi se primenjuje metoda odreivanja elastinih veliina, korienjem
mernih traka, to je kao reenje mnogo bolje od prethodnog, ali sa jednom velikom manom
koja se ogleda u velikim trokovima ispitivanja, poto jednom upotrebljene merne trake ne
mogu se ponovo koristiti.
Pored navedenih metoda koriste se i postupci merenja i ispitivanja uz korienje linearnih
transformatora, razliitih konstrukcija, koji se koriste u zajednici sa " x y " pisaima na taj
nain da se na apscisi registruje deformacija korienjem linearnih transformatora, a na
ordinati vrednost sile, odnosno napona izazvanog silom po jedinici povrine ispitivanog
uzorka.
U poslednje vreme u svim razvijenim laboratorijama primenjuju se ureaji za ispitivanje i
odreivanje modula elastinosti i Poissonovog koeficijenta na bazi ultrazvuka, koji se sastoji u
merenju brzine prostiranja uzdunih i poprenih ultrazvunih talasa uz poznavanje i merenje
zapreminske teine ispitivanog uzorka.
Koja e se metoda ispitivanja primeniti zavisi od zahteva koji se postavljaju po pitanju tanosti
i svrhe ispitivanja, ali u velikom broju sluajeva i od metodologije ispitivanja koja je
primenjena u pojedinim laboratorijama.
2.5.4.4 Odreivanje stiljivosti tla
Ovo ispitivanje se primenjuje kod plastinih i rastresitih stena opitom kompresije sa spreenim
bonim irenjem - edometarski opit, ija principijelna ema je data na slici 41.
54
Slika 41. ematski prikaz edometarskog aparata
Samo ispitivanje se svodi na postavljanje uzoraka u prikazani aparat uz stepenasto nanoenje

vertikalnog optereenja do visine maksimalnog optereenja koje se oekuje u tom materijalu.
Za svaki stepen optereenja vri se oitavanje sleganja u toku vremena sve do konsolidacije
uzorka i to u hiljaditim dolovima milimetara.
Posle registrovanja konsolidacije uzorka za taj stepen optereenja pristupa se nanoenju novog
stupnja optereenja, uz ponavljanje opita za sve predviene stepene optereenja.
Po izvrenom opitu na izneti nain vri se rastereenje uzorka koje se izvodi na isti nain kao i
optereenje uzorka (isti broj stepenica), a preduzima se radi dobijanja podataka o elastinim
svojstvima ispitivanog stenskog materijala.
Rezultati opita nanose se na vie vrsta dijagrama, od kojih se ovde prikazuje dijagram
relativne kompresije iz koga se moe zakljuiti (slika 42.)
55
Slika 42. Dijagram relativne kompresije
Iz dijagrama relativne kompresije moe se zakljuiti sledee:
Kriva " a " predstavlja dijagram primarne kompresije i odnosi se na vrednosti

registrovane pri optereenju uzorka koje se, uglavnom, vri pod vodom.
Kriva " b " predstavlja krivu bubrenja u sluaju da je rastereenje vreno pri
nesmetanom prijemu vode - uzorak bubri, ali se ne vraa u prvobitno stanje, jer je
pored elastine pretrpelo i plastinu - trajnu deformaciju.
Kriva " b " moe predstavljati i dijagram elastinosti za sluaj da je ispitivanje vreno
bez prijema vode.
Kriva " c " predstavlja dijagram sekundarne kompresije i dobija se ukoliko se posle
rastereenja vri ponovo optereenje.
Krive " b " i " c " izmeu sebe obrazuju histereznu petlju.
Iz dijagrama relativne kompresije dobija se po Hookeovom zakonu modul stiljivosti tla gde
je:
Mv
h
h
gde je:
M v - modul stiljivosti, N/ m2,

- prirataj optereenja, N,
h
- odgovarajua relativna kompresija.
h
Treba posebno naglasiti da se modul stiljivosti M v razlikuje od modula elastinosti E u tome
to modul stiljivosti nije konstantan za jedan isti materijal, ve je promenljiv i raste sa
56
veliinom optereenja. Ukoliko je vrednost modula stiljivosti vea, utoliko je stiijivost

materijala manja i obratno.
2.5.4.5 Terenska ispitivanja deformabilnosti stenskih masa
Kako je danas u svetu poznat veoma veliki broj ovih metoda kao i odgovarajuih varijantnih i
specijalnih reenja, u ovom poglaviju e se prikazati samo one metode koje se najvie koriste
u praksi (posebno kod nas), kao to su:
Iz grupe statikih metoda:
Probna komora,
Hidraulika raspinjaa,
Radijalna presa,
Hidrauliki jastuk i
Sondani dilatometar.
Dinamike metode ispitivanja deformabilnosti stenskih materijala na terenu

predstavljaju primenu odgovarajuih geofizikih metoda u mehanici stena radi
dobijanja podataka o brzini prostiranja elastinih talasa, dinamikog modula
elastinosti i Poissonovog koeficijenta. Korienjem odgovarajuih relacija i veza, a na
osnovu teorije elastinosti, mogue je sraunati gornje veliine.
U treu grupu metoda ispitivanja deformabilnosti u terenskim uslovima spadaju
kombinovana statiko - dinamika ispitivanja.
2.5.4.5.1 Probna komora
Probna komora je najstarija metoda ispitivanja i primenjuje se za eksperimentalno istraivanje
deformabilnosti i vodopropustljivosti stenskih materijala, za potrebe izgradnje hidrotehnikih
tunela i okana pod pritiskom.
57
Slika 43. Probna komora
Metoda se sastoji u zatvaranju dela istranog hodnika sa obe strane, punjenja probne komore
sa vodom i stavljanje iste pod dejstvo unutranjeg hidrostatikog pritiska. Pod dejstvom
pritiska vode dolazi do deformacije stena (koje se mere specijalnim instrumentima) na osnovu
ega se uz korienje odreenih izraza dovijaju vrednosti modula elastinosti i modula
deformacije (Lameovi izrazi).
Kako se stenska masa optereuje vodom pod pritiskom mogue je odrediti i
vodopropustljivost u litrima u jedinici vremena u odnosu na okvaenu povrinu probne
komore.
2.5.4.5.2 Hidraulika raspinjaa
Hidraulika raspinjaa je metoda odreivanja modula deformacije i modula elastinosti koja
se sastoji u prenoenju pritiska na stensku masu, pomou jedne ili vie hidraulinih presa koje
58
su uglavljene u istranom hodniku, dok se ugibomerima registruju izazvane deformacije

(slika 44.).
Slika 44. Hidraulika raspinjaa
U Institutu " Jaroslav erni " razvijena je jedna varijanta ove metode koja se sastoji u tome to
je umesto hidraulinih presa iskorien specijalni limeni jastuk za izazivanje odgovarajueg
pritiska. Karakteristino je da limeni jastuk ima rupu u sredini, koja slui za oitavanje
deformacija u centru optereene povrine.
2.5.4.5.3 Radijalna presa
Radijalna presa je originalna jugoslovenska metoda, razvijena od strane strunjaka Instituta
" Jaroslav Cerni ", i slui za ispitivanje deformabilnosti stenskih materijala u hidrotehnikim
tunelima i oknima pod pritiskom (slika 45.).
59
Slika 45. Radijalna presa
Metoda se sastoji u ugradnji 16 limenih jastuka po obimu istranog hodnika i povezivanja istih
u jedinstven sistem za izazivanje pritiska, uz istovremeno merenje deformacija po obimu
hodnika u vie mernih profila. Korienjem odgovarajuih relacija dobijaju se vrednosti
modula elastinosti i modula deformacije.
2.5.4.5.4 Hidrauliki jastuk
Hidrauliki jastuk je metoda razraena od strane naih strunjaka i priznata je u svetu, a slui
za odreivanje modula deformacije i modula elastinosti koji se dobijaju korienjem
odgovarajuih izraza.
60
Slika 46. Hidrauliki jastuk
Metoda se sastoji u izradi zaseka u steni u koji se stavi odgovarajui limeni jastuk, a
meuprostor ispuni betonom. Jastuk se povee sa pumpom za izazivanje hidrostatikih
pritisaka i specijalnim ureajem (na volumetriskom principu) za merenje deformacija. Kako se
stena pod dejstvom pritiska deformie, tu deformaciju registruje navedeni ureaj.
2.5.4.5.5 Sondani dilatometar
Sondani dilatometar je metoda koju su razvili strunjaci Instituta " Jaroslav erni " sa
zahtevom da se obezbedi sistematsko registrovanje deformacionih karakteristika sa dubinom.
61
Slika 47. Sondani dilatomer. 1) telo dilatomtra, 2) pumpa, 3) instrument za registrovanje deformacija,
4)instrument za merenje deformacija, 5) gumeni omota, 6) tronoac
Metoda se sastoji u sputanju sondanog dilatometra u buotinu uz izazivanje pritiska koji se

preko gumenih omotaa prenosi na zidove buotine, uz registrovanje deformacije iste.
Deformacija se registruje elektrino u dva uzajamno upravna pravca, pa se na osnovu
registrovanih vrednosti odreuje modul elastinosti i modul deformacije.
2.5.5 Ostale mehanike osobine
U praksi su poznate i druge mehanike osobine, ije se ispitivanje preduzima od sluaja do
sluaja, u zavisnosti od problematike koja se tretira. Ove osobine su vezane za sledee
pojmove i definicije:
Tvrdoa je osobina stena da se protive deformaciji koju izaziva prodiranje tvrdog tela,
ilavost je osobina stena da pretrpe lom tek posle znatne deformacije, uz odgovarajui
otpor,
Krtost je osobina stena da se ista lomi bez prethodne deformacije i srazmerno neznatan
otpor.
Radi prouavanja ovih osobina, razvijen je veliki broj postupaka, od kojih e se pomenuti
samo najvaniji:
62
Laboratorijske i terenske metode odreivanja tvrdoe uglja i krtih stena, koji se

zasnivaju na utiskivanju igala odreenog prenika u analizirane materijale i merenje
sile potrebne da se ovo utiskivanje i obavi. Ova ispitivanja pripadaju grupi statikih
metoda.
Iz grupe dinamikih metoda ispitivanja tvrdoe izdvajaju se metode poznate pod

imenom Skleroskopska tvrdoa, duroskopska tvrdoa i sklerometarska tvrdoa. Ove
metode zasnivaju se na merenju odskoka zaobljene kuglice koja pada sa iste visine na
ravan uzorka koji se ispituje, to je sluaj kod skleroskopa ili na merenje odskoka pri
padu kuglice po putanji klatna kod razliitih konstrukcija duroskopa. Sklerometarska
tvrdoa odreuje se Schmidtovim sklerometrom, koji radi na principu odbojnika i jake
opruge uz registrovanje odskoka posle udara odbojnika o stenu. Ovaj instrument naao
je veliku primenu za brzo i dovoljno tano odreivanje marke betona kod radova i
ispitivanja u graevinarstvu.
Ispitivanje ilavosti i krtosti materijala vri se metodama koje se zasnivaju ili na padu
tega sa odreene visine na uzorak (Page), ili na odreivanje ilavosti primenom klatna
razliitih dimenzija i konstrukcija (Koblika).
Tehnike osobine stenskih materijala
2.6
Ispitivanje tehnikih osobina stenskih materijala predstavlja posebnu grupu ispitivanja u

mehanici stena, imajui u vidu injenicu da se radi o osobinama stenskog materijala koje ne
zavise samo od strukturnih i fiziko - mehanikih osobina, ve i od primenjene tehnologije i
naina rada i izvoenja pojedinih operacija u analiziranoj radnoj sredini. Znai, radi se o
utvrivanju odnosa koji nastaju ili mogu nastati pri odreenim radovima u odreenoj radnoj
sredini kao i dobijanje podataka o analiziranoj osobini za svaki stenski materijal.
U praksi je poznat veliki broj metoda odreivanja tehnikih osobina, s tim to se sve metode
dele na laboratorijske i terenske :
Laboratorijske metode se izvode, uglavnom, na uzorcima malih dimenzija i uz primenu

opreme i ureaja prilagoenih ovim ispitivanjima, radi dobijanja odgovarajuih
podataka, za koje je potrebno nai odgovarajue korelacione veze radi primene istih u
praksi.
Terenske metode odreivanja pojedinih tehnikih osobina, najee se izvode u

realnim sredinama i uz primenu pribora i opreme koji odgovaraju stvarnom stanju, tako
da se praktino dobijaju veliine koje se direktno mogu primeniti u praksi.
U primeni su i kombinovani postupci kada se jedan broj veliina odreuje primenom terenskih
metoda, a u laboratoriji se tretira odreivanje onih veliina koje danas jo nije mogue
terenskim uslovima.
U svakom sluaju, treba naglasiti da je poeljno i kada je to mogue, odreivanje tehnikih
osobina stene vriti primenom terenskih metoda i postupaka poto su dobijeni rezultati najblii
onim stvarnim i po pravilu se mogu direktno preneti u rudnik.
63
Kako je iz same definicije vidljivo, ove metode se temelje na utvrivanju parametara i veliina
koje predstavljaju otpore koje stena prua odreenim dejstvima u radnoj sredini kao: otpor
prema miniranju, drobljenju, rastresanju, glodanju i slino, to je rezultiralo stvaranje
odreenih metoda za odreivanje kao to su:
Otpor prema rastresanju (rastresitost),
Otpor prema drobljenju (drobljivost),
Otpor prena buenju (buivost - abrazivnost),
Otpor prema miniranju,
Otpor prema rezanju i sline.
U ovom poglavlju prikazae se po jedna metoda odreivanja navedenih veliina, izuzetno dve
ili vie metoda, a to su metode koje su primenjene u Laboratoriji za mehaniku stena Rudarsko
- geolokog fakulteta.
2.6.1 Otpor prema rastresanju
Rastresitost je osobina stenskih materijala da se pri odvajanju i dobijanju iz prirodne sredine
dobija zapremina materijala koja je uvek vea od prvobitne zapremine.
Stepen rastresanja se definie koeficijentom rastresitosti koji predstavlja odnos izmeu novo
formirane zapremine " V1 " i prvobitne zapremine materijala u prirodnom stanju " V ", odnosno:
Kr
V1
V
Koeficijent rastresitosti je direktno vezan za pojam nasipne zapreminske teine za koju se

moe rei da direktno zavisi od koeficijenta rastresitosti koji direktno zavisi od strukture
stenskog materijala, mehanikih karakteristika, naina dobijanja (metoda eksploatacije) i
granulometrijskog sastava.
Karakteristino je da vezani stenski material pokazuju vei koeficijent rastresitosti od
nevezanih stenskih materijala.
Na osnovu sopstvenog iskustva u tabeli 7. daje se prikaz prosenih vrednosti koeficijenta
rastresitosti, s tim da se tabelarni prikaz shvati kao orijentacija uz obavezu da se za svaki
konkretni sluaj ovaj koeficijent odreuje u zavisnosti od primenjene metode otkopavanja.
Tabela 7. Tabelarni prikaz vrednosti koeficijenata rastresitosti
Stena
Koeficijent rastresitosti
Glina
1,15-1,35
Pesak
1,05-1,10
Krenjak
1,35-1,45
Ruda bakra
1,45-1,65
64
Tabela 7. Tabelarni prikaz vrednosti koeficijenata rastresitosti (nastavak)

Stena
Koeficijent rastresitosti
Ruda olovo-cink
1,40-1,60
Lignit
1,35-1,50
2.6.2 Otpor prema drobljenju

Drobljivost je osobina stenskih materijala da se drobe - lome pri dejstvu spoljne sile
mehanikog karaktera.
Za odreivanje ove osobine primenjuje se vie metoda, ali u praksi je najee primenjena
metoda odreivanja drobivosti - dinamike vrstoe po M.M.Protoakonovu mlaem, za ta se
koristi oprema prikazana na slici 48.
Slika 48. Ureaj za odreivanje drobljivosti
Metoda sa zasniva na uzimanju uzoraka materijala odreenih dimenzija koji se stavljaju u

avan i na iste deluje odgovarajuom silom sa odreene visine i to 5 udara tegom po svakom
uzorku. Kao rezultat ovog rada, materijal se drobi i pri tome registruje visina materijala u
menzuri koja je dobijena prosejavanjem najmanje 5 uzoraka kroz sito od 0,5 mm na osnovu
ega se sraunava drobljivost materijala po obrascu:
65
f1
20 n
gde je:
f1 - dinamika vrstoa - drobljivost,

n - broj udara tegom,
- visina frakcije ispod 0,5 mm izmerena u menzuri.
Prikazana metoda ispitivanja nala je primenu u odreenim klasifikacijama posebno kada se
radi o ugljevima i ostalim stenskim materijalima koji pripadaju kategoriji krtih materijala.
Kao rezultat velikog broja radova iz ove oblasti ustanovljena je zavisnost sile rezanja i
ekonominosti rezanja od pokazatelja drobljivosti, dok ovaj pokazatelj moe da poslui i za
ocenu mehanikih svojstava uglja pri tretiranju procesa rezanja uglja.
2.6.3 Otpor prema buenju
Kako u procesu buenja koji predstavlja prodiranje alata u stensku masu dolazi i do pojave
habanja pribora za buenje, u primeni su dva pojma poznata kao buivost i abrazivnost koji
predstavljaju veliine koje su direktno zavisne od vrste stene.
2.6.3.1 Buivost
Buivost stenskih materijala se ogleda u pruanju manjeg ili veeg otpora prodiranju razliitih
organa za buenje, to se najbolje moe prikazati preko brzine buenja, ali i na neki drugi
nain.
Buivost stenskih materijala se odreuje dvojako i to na terenu neposrednim oglednim
buenjima odreenim mainama za konkretne uslove ili laboratorijski na oglednim uzorcima.
U odnosu na prikazane naine ispitivanja, treba naglasiti da apsolutna prednost lei na
terenskim postupcima, s tim to se laboratorijskim metodama dobijaju podaci od izuzetnog
znaaja za prognoziranja u terenskim uslovima kao i za potrebe nauno - istraivakog rada.
Jedna od najee primenjenih metoda je metoda odreivanja buivosti po Sieversu, koja se
svodi na odreivanje dubine prodiranja specijalnog seiva u ispitivani stenski uzorak uz stalnu
brzinu okretanja i stalni pritisak u odreenom vremenskom periodu.
Koeficijent buivosti " J " kree se u granicama od 0 do 400 mm/na 10 min., odnosno od 0 do
400 mm dubine prodiranja seiva, svedeno na 10 minuta opita, tako da su stene svrstane od
najtvrih do najmekih.
2.6.3.2 Abrazivnost
Abrazivnost stenskih materijala se ogleda u habanju organa za buenje i prikazuje se
koeficijentom abrazivnosti koji predstavlja odnos izmeu utroenog materijala organa za
buenje u jedinici vremena ili po jedinici duine.
66
I abrazivnost stenskih materijala se odreuje laboratorijskim i terenskim metodama sa

prednostima i loim stranama koje vae i za metode odreivanja buivosti.
Kada se radi o laboratorijskim postupcima, onda treba naglasiti da je najee u upotrebi
modifikovana metoda odreivanja abrazivnosti po Shepherdu, koja se zasniva na merenju
habanja koje nastaje kao rezultat rada - okretanja etalona za merenje pri konstantnom pritisku i
broju obrtaja u jedinici vremena. Koeficijent abrazivnosti predstavlja utroak etalona u jedinici
vremena u zavisnosti od vrste materijala.
2.6.4 Otpor prema miniranju
Imajui u vidu znaaj miniranja, odnosno ogroman utroak sredstava radi dobijanja mineralnih
sirovina, kao i da dejstvo eksplozije i danas predstavlja prioritetni znaaj dobijanja mineralnih
sirovina, shvatljiva je zainteresovanost strunjaka razliitih profila da se u potpunosti proui
ova osobina i da se doe do adekvatnih podataka.
I kod ispitivanja ove tehnike osobine poznate su i laboratorijske i terenske metode, s tim to
su terenski postupci povoljniji i skuplji, ali su zato laboratorijski komplikovani i teko
izvodijivi, posebno kada se ima u vidu razorno dejstvo eksplozije.
Imajui u vidu da se prouavanja ove osobine izvode u sklopu predmeta Buako - minerskih
radova, to je specifinost rudarske struke, prikazivanje metoda odreivanja otpora prema
miniranju nije predmet prouavanja rudarske mehanike stena.
2.6.5 Otpor prema rezanju
U rudarskoj mehanici stena sve se vie javljaju zahtevi da se problemima izuavanja otpora
prema rezanju posveti vea panja posebno kada se imaju u vidu injenice kao to su:
Sve vea primena mehanizovanog otkopavanja velikog broja mineralnih sirovina u

ijoj osnovi lei proces dobijanja koji se naziva rezanje,
Iz godine u godinu dolazilo je do proirenja opsega primene maina za rezanje, to je

rezultiralo u ogromnoj potranji istih, ali u isto vreme dovelo do znatnih ulaganja u
nova istraivanja i sve navedeno je dovelo do novih saznanja,
Sva istraivanja ukazuju da se kod primene maina za rezanje dobija neuporedivo

manja cena po jedinici proizvoda, to je dovelo do zajednikog interesa vie grana za
udruivanjem sredstava u cilju istraivanja procesa rezanja i pojave na tritu novih
reenja.
U dosadanjem istraivanju jasno su se izdvojili laboratorijski i terenski postupci i metode, s

tim to je kod kombinovanih metoda primenjen princip da se sva mogua ispitivanja izvre na
terenu u realnim i stvarnim uslovima, a da se odreivanje veliina, koje se terenski ne mogu
izvesti, uradi primenom neke odgovarajue laboratorijske metode.
67
2.6.5.1 Laboratorijske metode

Kako je procesom rezanja obuhvaen veliki broj stenskih materijala, razliitih strukturnih i
fiziko - mehanikih osobina, a poto se proces rezanja obavlja pri razliitim eksploatacionim
uslovima, u zavisnosti od konstrukcije maina za dobijanje (pravolinijsko ili kruno kretanje
organa za dobijanje, slobodan pad ili dizanje i premetanje materijala posle rezanja,
konstrukcija organa za rezanje i slino) razvio se i veliki broj metoda odreivanja sile rezanja,
koje nisu i ne mogu obuhvatiti sve sluajeve koje treba istraiti. Zato svaka od prikazanih
metoda daje samo neke veliine, dok ostale treba prouiti na drugi nain, odnosno ne postoji
univerzalna metoda ispitivanja sile rezanja koja bi se mogla smatrati jedinstvenom. Zato e se
ovde prikazati odreeni broj metoda koje na osoben nain prikazuju pravce istraivanja ove
osobine:
Radi dobijanja podataka o utroku energije, podobnosti nekog materijala za rezanje,

dobijanju podataka o odreenim parametrima rezanja kao procesa, primenjene su
metode odreivanja veliina koje karakteriu rezanje i utvrivanje korelacionih odnosa
izmeu ovih veliina i neke, ili svih operacija koje karakteriu rezanje. Kako je proces
rezanja jako sloen, posebno jer je stena heterogena sredina, i poto sam proces rezanja
nije teoretski do kraja istraen, to nije do kraja rasieno koji elementi i u kojoj meri
utiu na prosec rezanja.
Kako navedena ispitivanja nisu i ne mogu dati odgovor o rezanju stenskih materijala,
nastale su metode koje su trebale da uzmu u obzir putanju kretanja radnog organa noa za rezanje u toku procesa rezanja, pa su tako nastale metode koje se mogu
prikazati preko dva osnovna tipa i to: radi simuliranja kretanja organa za rezanje du
irokog ela u primeni je metoda odreivanja sile rezanja, u zavisnosti od dubine reza
za jedinini rez, koja se izvodi na glodalicama razliitog tipa i ispitivanje sile rezanja u
zavisnosti od dubine rezanja na klatnima razliitog tipa radi dobijanja podataka koji bi
odgovarali procesu rezanja rotornim bagerima. I jedan i drugi postupak daju odreene
podatke koji se primenjuju u praksi, ali ni jedan ni drugi postupak ne definiu do kraja
postupak rezanja.
Na kraju iz grupe ovih metoda razvila se jedna metoda koja je nala iroku primenu u
praksi, a dosadanja istraivanja pokazala su da treba nastaviti sa radom u cilju njenog
usavravanja i eventualne modifikacije.
Ova metoda zasniva se na merenju penetracije i sile potrebne da klin odreenih dimenzija
izvri rasplinjavanje odreenog probnog tela, kako je to prikazano na slici 49.
68
Slika 49. ematski prikaz metode klina
Kao rezultat takvog merenja definiu se odreeni parametri rezanja kao to su:
Specifini otpor rezanja K :
K
gde su:
P - sila koja je izvrila rasklinjavanje, N,
- duina klina koja je izvrila rasklinjavanje, cm.
Specifini otpor rezanja K F :

KF
P
F
gde je:
F - povrina poprenog preseka uzorka, cm2.
Kako i ova metoda odreivanja sile rezanja ne daje dovoljno podataka o procesu rezanja,
neophodno je uz ova ispitivanja odrediti i veliine kao to su vlanost uzorka, zapreminska
masa, vrstoa na pritisak, vrstoa na istezanje, i sve napred navedeno ukazuje na injenicu
da je za odreivanje otpora rezanja neophodno vriti odgovarajua terenska ispitivanja.
69
2.6.5.2 Terenske metode

Kada se radi o terenskim ispitivanjima procesa rezanja na mainama koje su u proizvodnji i pri
uslovima u kojima se proces i obavlja, treba ukazati da se radi o osnovne tri vrste ispitivanja i
to:
ispitivanje pojedinih elemenata procesa rezanja,
posredno ispitivanje sile rezanja merenjem parametara elekrine struje,
kompleksna ispitivanja procesa rezanja.
Navedenu podelu terenskih ispitivanja ne treba shvatiti kao uslovnu, poto dolazi do manjih ili
veih preplitanja kao i dopunjavanja odreenim laboratorijskim ispitivanjima veliina koje se
ne mogu drugaije odrediti.
Ispitivanje pojedinih elemenata procesa rezanja predstavlja odreivanje neke veliine i
definisanje iste kako bi se nalo najcelishodnije reenje. Poznata su istraivanja uglova reznog
alata (ugao otrenja, prednji ugao, zadnji ugao), konstruktivnih elemenata kaike (rezne ivice,
noevi, uglovi), brzina rezanja i slino. Ova ispitivanja se vre i istrauju u odnosu na
kapacitet ili potronju energije.
Ispitivanje sile rezanja merenjem elemenata struje zasniva se na injenici da su sve maine
opremljene odgovarajuim instrumentima radi praenja rada, to omoguava spajanje i drugih
instrumenata radi snimanja promene neke veliine. Samo ispitivanje se svodi na promenu neke
veliine procesa rezanja (dubina rezanja, brzina rezanja, uglovi rezanja i slino) i registrovanje
uticaja ove promene na potronju energije. Kako proces rezanja nije jednostavan to se ovim
merenjima ne mogu dobiti svi elementi procesa rezanja, ve samo one veliine ije
odreivanje je teoretski isto i relativno lako.
Kompleksna ispitivanja procesa rezanja su dugotrajan i teak posao uz utroak velikih
sredstava i uz primenu razliite i skupe opreme i uz uee strunjaka mnogih specijalnosti,
sve u cilju dobijanja odgovarajuih podataka. Radi toga, neophodno je razraditi metodiku
ispitivanja koja generalno izgleda ovako:
Prouavanje teoretske osnove koja odgovara maini za koju treba izvriti odgovarajua
ispitivanja,
Kao rezultat sprovedene analize vri se izbor opreme i instrumenata radi praenja svih
elemenata procesa rezanja,
Konstruisanje i adaptiranje opreme i instrumenata koja se na tritu ne mogu nai i

koja se za ove potrebe mora izraditi,
Izrada plana merenja i istraivanja koji posebno obrauje ta, gde i kada ugraditi i
meriti, poto se radi o ogromnom broju promenljivih veliina,
Uzimanje uzoraka materijala radi ispitivanja odreenih fiziko - mehanikih i

strukturnih osobina od bitnog uticaja za definisanje procesa rezanja,
Sreivanje podataka merenja sa interpretacijom podataka uz donoenje odgovarajuih

70
zakljuaka, imajui u vidu postavljeni program istraivanja.

Na osnovu svega navedenog vidljivo je da se u ovom sluaju radi o kompleksnom ispitivanju
koje nije odreivanje samo jedne osobine stenske mase, ve ispitivanje koje predstavlja
rezultat ukupnog poznavanja i radne sredine i procesa koji u toj sredini treba obaviti. Zato je
ovo ispitivanje dugotrajno i zahteva velika finansijska sredstva.
71
STATISTIKA OBRADA REZULTATA ISPITIVANJA
Polazei od injenice da stenski materijal karakterie heterogenost i odreeni stepen

anizotropije sa jedne strane, a da sa druge strane imamo razliite uslove uzimanja uzoraka,
razliite metode pripreme i ispitivanja uzoraka kao i uticaja razliitih inilaca direktno
zavisnih od ljudskog faktora, to je normalno da se rezultati ispitivanja ne podudaraju sa
"tanim" vrednostima. Ova odstupanja su manja ili vea, zavisno od prirodnog rasipanja
rezultata, ali direktno zavise i od greaka koje mogu nastati u toku ispitivanja.
Sistematske greke koje nastaju zbog greaka mernih pribora, metoda ispitivanja ili uticaja
spoljne sredine predstavljaju greke ije su veliine, uglavnom, poznate te proizilazi da se iste
mogu odkloniti. Grube greke se mogu izbei, ali se zato sluajne greke, koje se menjaju i po
znaku i po veliini, ne mogu zapaziti odvojeno i, to su greke koje ne doputaju da se izvri
ispitivanje i merenje "stvarne" vrednosti veliine koja se trai.
Usled ovih greaka ne moe se jedno ispitivanje zavriti onda kada se dobije jedna vrednost,
poto ne postoji verovatnoa da je dobijena veliina najblia "stvarnoj" vrednosti.
Kako se kod prouavanja fiziko - mehanikih osobina postavlja zadatak da se dobije to
kompletnija i verodostojnija predstava o svojstvima izuavanja stenske mase (generalna
populacija) to je jasno da se ova slika ne moe dobiti ispitivanjem malog broja uzoraka.
Imajui u vidu nejednorodnost stenskog materijala, onda je jasno da e kod pripisivanja
osobina ispitivanog "uzorka" generalnoj populaciji verovatnoa tanosti suda biti vea ukoliko
uzorak bolje reprezentuje stenu koja je tretirana.
Sa gledita statistike idealno reenje sastoji se u velikom broju podataka, to se kao uslov ne
moe uvek ispuniti, jer sa poveanjem broja podataka rastu trokovi, pa se u praksi za
odreivanje karakteristinih veliina fiziko - mehanikih osobina koriste podaci odreenog
broja ispitivanja za koja se nalaze statistiki parametri i ceni pouzdanost dobijenih podataka.
Uoptavanje rezultata ispitivanja uzoraka od " n " elemenata na celokupnost, iz koje je uzorak
uzet, mogue je zato to izmeu populacije uzoraka i celokupnosti postoji tesna povezanost,
koja se ogleda u tome to je uzorak deo celokupnosti i ima osobinu da je raspodela
posmatranog obeleja, reprezentativnog uzorka, priblina raspodeli tog obeleja kod
elemenata celokupnosti. Jednom reju, uzorak je umanjena slika osnovnog skupa.
Prema tome, statistika obrada rezultata ispitivanja uzorka od " n " elemenata vri se preko
intervala pouzdanosti procene statistikih parametara osnovnog skupa.
3.1
Metodologija izbora mesta uzorkovanja
Statistika obrada rezultata ispitivanja nekog obeleja mogua je pod uslovom da statistiki
obraivani uzorak zadovoljava odreene kriterijume i to reprezentativnosti i sluajnosti.
Kada se govori o reprezentativnosti uzorka od " n " elemenata onda se podrazumeva da svi
elementi, na adekvatan nain, reprezentuju radnu sredinu dovoljno tano da bi se vrednosti
72
ovog uzorka mogle pripisati osnovnom skupu, odnosno radnoj sredini u irem smislu.
Sa druge strane postavlja se zahtev da uzorkovanje bude tako izvreno da se ispitivanja dobiju,
to znai da se uzorkovanje mora vriti prema kriterijumima sluajnosti.
Na osnovu svega reenog proizilazi da izmeu onoga to zovemo reprezentativan uzorak i
onoga to zovemo sluajan uzorak postoji uska povezanost koja se moe definisati stavom da
analizirani pojedinani uzorci moraju predstavljati reprezentativne primerke koji su sluajno
odabrani, a na osnovu opte slike o karakteru ispitivane radne sredine.
3.2
Obrada eksperimentalnih podataka
Obrada eksperimentalnih podataka ispitivanja neke veliine zapoinje sreivanjem

raspoloivih vrednosti u tabelama u rastuem nizu i grupisanjem po intervalima sa datom
amplitudom, s tim to se broj intervala moe izabrati ili sraunati pomou neke od poznatih
zavisnosti.
Dalja obrada podataka ispitivanja sastoji se u prikazu grafike predstave raspodele,
odreivanju statistikih parametara, primeni kriterijuma za odbacivanje podataka, utvrivanja
raspodele promenjivih veliina i dobijanja intervala pouzdanosti, kako je to prikazano u ovom
poglavlju.
3.2.1 Grafika predstava raspodele
Uobiajeno je da se grafika predstava raspodele vri preko dijagrama frekvencije ili
histograma. Koja e se vrsta dijagrama usvojiti zavisi, prvenstveno, od istraivaa, s tim to je
najbolje prikazati oba dijagrama istovremeno (slika 50. i 51.)
Slika 50. Grafiki prikaz histograma jednog skupa vrstoe na pritisak
73
Slika 51. Grafiki prikaz poligona
Dijagrami se rade na taj nain to se na ordinatu nanose apsolutne uestanosti - frekvencije, a

na apscisu sredine intervala u sluaju dijagrama frekvencije ili granice intervala u sluaju
histograma.
Jedna raspodela moe da ima samo jedan vrh i tada karakterie jednorodnu raspodelu ili moe
da ima nekoliko vrhova, od kojih je jedan glavni, a ostali drugostepeni. U ovom drugom
sluaju, ukoliko nije re o vie raspodela usled nejednorodnosti uzoraka, moe se posle vie
uzastopnih pregrupisavanja podataka, koja se sastoji u poveanju intervala, postii jednorodna
raspodela.
3.2.2 Odreivanje statistikih parametara
Kako se iz grafikog prikazivanja moe dobiti samo ogranien broj informacija, potrebno je da
se obrada podataka nastavi analitikim putem, traenjem centra grupisanja ispitivanih veliina,
prouavanjem odstupanja od opte tendencije i ocenom uticaja karaktera prouavane
promenljive na rasturanje podataka traenjem koeficijenta varijacije.
Centar grupisanja podataka odreuje se kao prosta aritmetika sredina iz izraza:
x
gde je:
x - aritmetika sredina, srednja vrednost elemenata uzorka,

xi - pojedinane vrednosti elemenata uzorka,
n - broj elemenata uzorka.
Srednje kvadratno odstupanje ili standardno odstupanje dobija se u istim jedinicama kao i
promenljiva iz izraza:
x x
n 1
74
gde je:
S - srednje kvadratno odstupanje.

Koeficijent varijacije dobija se iz odnosa srednjeg kvadratnog odstupanja i aritmetike sredine
izraeno u procentima:
S
100
x
Kako za izbor bilo koje karakteristine vrednosti nije dovoljno znati samo veliinu i amplitudu
serije, ve je za postizanje sigurnosti da izraunata veliina stvarno predstavlja koliinsku
karakteristiku prouavanog parametra, potrebno je odrediti i tanost i verovatnou
pouzdanosti. Odreivanje intervala koji se pokriva sa zadatom verovatnoom nije mogue bez
prethodnog utvrivanja zakona raspodele.
3.2.3 Kriterijum za odbacivanje eksperimentalnih podataka
Imajui u vidu dobijene vrednosti statistikih parametara pribegava se odbacivanju
eksperimentalnih podataka, s tim da se usvojeni kriterijum za odbacivanje podataka moe i
sme primeniti samo jednom.
Pri tome se koriste sledea dva izraza:
rmax
xmax x
n 1
S
n
odnosno:
rmin
x xmin
n 1
S
n
Na osnovu sraunatih vrednosti za rmax i rmin ,
za eljenu verovatnou, iz tablica se dobija
rtablicno, pa ukoliko je:

rmax , rmin rtabicno
vri se odbacivanje eksperimentalnih podataka.
3.2.4 Teoretska raspodela promenljivih
Mnogobrojni autori su utvrdili da kada se radi o rezultatima ispitivanja fiziko - mehanikih
osobina uzoraka uzetih iz relativno jednorodnog materijala, koji predstavlja jedan isti tip
stenske mase ili leita, stvarna raspodela moe da odgovara jednom od sledeih zakona
raspodele:
75
zakon normalne raspodele,
zakon normalne logaritamske raspodele i
zakon raspodele po studentu.
Od svih nabrojanih raspodela sluajnih promenljivih, normalna raspodela sree se ee od

drugih u eksperimentalnim ispitivanjima. Karakteristika ove raspodele je da je simetrina i da
doputa najvee vrednosti.
Ostale dve raspodele se ree javljaju u praksi, s tim to je kriva raspodele po studentu slina
krivoj normalne raspodele, uz neto sporije pribliavanje apscisi od krive normalne raspodele.
3.2.5 Stvarna raspodela promenljivih
Utvrivanje pripadnosti neke raspodele odreenom zakonu raspodele obavlja se odreivanjem
koeficijenta oblika krive raspodele frekvencija, vodei rauna da svakom zakonu raspodele
odgovara odreena karakteristina kriva.
Matematika statistika preporuuje i druge testove, meutim koeficijenti oblika imaju to
preimustvo da se mogu lake odrediti. Koeficijenti oblika zastupljeni su koeficijentom
asimetrije i koeficijentom zasvoenosti.
Zadatak se svodi na odreivanje ovih koeficijenata i prema dobijenim veliinama na
odreivanje zakona raspodele onih elemenata uzorka koji se analiziraju.
U praksi dobijena raspodela moe da bude veoma asimetrina i moe imati i vie maksimuma,
gde svaki moe biti bilo kog tipa (posmatran sam za sebe), ali sve zajedno, ukoliko je prvobitna osnovna raspodela beskonana, moe da odgovara normalnom zakonu raspodele ili
obrnuto.
3.2.6 Interval pouzdanosti
Na osnovu napred sraunatih veliina vri se intervalna procena srednje vrednosti osnovnog
skupa, tako to se interval pouzdanosti, za veliinu koju ispitujemo, moe izraziti u zavisnosti
od zakona raspodele matematikim izrazom koji odgovara tom zakonu.
Ukoliko je za elemente osnovnog skupa utvreno da su parametri normalne raspodele, onda se
interval pouzdanosti, za odgovarajuu vrednost verovatnoe, dobija iz izraza:
x xo x
ili
x
t S
n
xo x
t S
n
76
gde je:
xo - interval pouzdanosti za odgovarajuu verovatnou,

t - koeficijent koji se dobija iz tablica.
Veliina " " predstavlja greku odreivanja veliine " xo " za generalnu populaciju na osnovu
empirijske srednje vrednosti " x " odreene ispitivanjem uzorka od "n" elemenata. U
praktinim radovima ova veliina se odreuje iz tablica za odgovarajuu verovatnou i broj
elemenata uzorka.
Ukoliko postoji odstupanje od zakona normalne raspodele, ova ocena se mora uzeti kao
priblina ili da se raunanje izvede za utvreni zakon raspodele korienjem drugih izraza.
77
MODELSKA ISPITIVANJA
Kada se radi o modelskim ispitivanjima treba naglasiti da su u praksi poznate mnoge vrste
modela kao to su:
Demonstracioni modeli koji u rudarstvu slue, uglavnom, radi prikazivanja pojava koje
je teko prikazati grafiki ili analitiki, kao to su razne metode otkopavanja i slino,
U grupu fizikih modela spadaju modeli od optiki aktivnih materijala poznati i kao
fotoelastini modeli, zatim modeli od ekvivalentnih materijala, modeli koji se ispituju
u centrifugi specijalne konstrukcije - barodinamika metoda, i u novije vreme modeli
trenja,
Posebnu grupu modela predstavljaju matematiki modeli gde se posebno izdvaja

Metod konanih elemenata.
U ovom poglavlju prikazae se opti principi modelske tehnike posebno u odnosu na modele
od optiki aktivnih materijala i na modele od ekvivalentnih materijala koji se najee
primenjuju u rudarskoj praksi. Interesantno je da su odreena modelska istraivanja za potrebe
rudarstva vrena jo u prolom veku, da bi se tridesetih godina ovog veka javila
Barodinamika metoda, a negde neposredno pred II svetski rat i modeli od optiki aktivnih
materijala i ekvivalentnih materijala, to znai da je primena modelske tehnike u rudarstvu
poela jako rano, ali zato je kasnije dolo do zastoja u odnosu na ostale grane tehnike.
4.1
Opta razmatranja modelske tehnike
Kada se radi o modelskim ispitivanjima, treba ukazati na injenicu da je pre prelaska na bilo
kakav rad potrebno postaviti odgovarajui redosled istraivanja koji u optem obliku ima
sledei izgled: tano definisanje problema koji treba istraiti radi izbora odgovarajuih
promenljivih veliina koje direktno utiu na prouavani problem primenom dimenzionisane
analize. Zatim se na izabranom modelu izvodi planirani opit koji se podvrgava grafikoj i
statistikoj obradi podataka ispitivanja, to treba i moe da rezultira kroz matematiki izraz
koji e definisati prouavani problem.
Osnovni zahtev koji se postavlja pred modelska ispitivanja je zadovoljenje uslova fizike
slinosti izmeu modela i prirode i primena dimenzionalne analize.
Zadovoljenje uslova fizike slinosti ogleda se u stavu da su dva sistema slina pod uslovom
da se koeficijenti fizikih veliina slau u pogledu mesta, pravca i vremena, odnosno da sve
take modela odgovaraju takama u prirodi.
Dimenzionalna analiza predstavlja postupak u modelskoj tehnici kojim se definiu fizike
veliine od znaaja za problem koji ovom tehnikom treba da se prouava. Znai, korienjem
dimenzionalne analize preciziraju se uslovi koje model treba da zadovolji u konkretnom
sluaju, s tim to su to od sluaja do sluaja, najee, duina, sila i vreme, a i deformacija,
pomeranje, modul elastinosti, Poissonov koeficijent i slino.
78
Modeli od optiki aktivnih materijala
4.2
Ovom metodom reavaju se problemi iz domena elastinog ponaanja stenskih materijala i

zasniva se na fizikoj pojavi da jedan broj providnih materijala (epoksidne smole i meavine
elatina, glicerina i vode) u napregnutom stanju dvostruko prelamaju stvetlosne zrake kada se
isti kroz njih propuste.
Ovi materijali nazivaju se "optiki aktivni materijali" koji imaju osobinu razlaganja
polarizovane svetlosti na dve komponente, koje u svakoj taki materijala vibriraju u ravnima
koje su paralelne ravnima dva glavna naprezanja. Kako se u ovom sluaju radi o
dvodimenzionalnom modelu, ovom metodom dobija se raspored tangencijalnih napona u
funkciji geometrijskog oblika analiziranog objekta i optereenja.
Ureaj za modelska ispitivanja na optiki aktivnim materijalima naziva se Polarizacioni aparat
iji nain rada je ematski prikazan na slici 52.
Slika 52. ematski prikaz rada Polariskopa
Zrak iz svetlosnog izvora (bela svetlost daje linije u boji kao duga, dok monohromatska
svetlost daje tamne linije) pada na polarizator, koji je polarizuje na dva zraka, tako da kroz
model od optiki aktivnog materijala prolaze dva zraka razliitih brzina.
Razlikujemo dva sluaja odreivanja izolinija i to:
Radi izdvajanja izohromata - linija iste boje - a to su trake duginih boja koje na modelu
spajaju take polja u kojima su glavna tangencijalna naprezanja iste jaine, odnosno to
su linije iste razlike glavnih napona, to proizilazi iz izraza:
max
1 2
2
Pri snimanju izohromata koristimo krunu polarizovanu svetlost to se postie

stavljanjem ploa "etvrt talasne duine" izmeu polarizatora i analizatora sa jedne
strane i druge strane modela. Ako se pri ispitivanju pojavi tamno polje to znai da su
ose polarizatora i analizatora ukrtene i tada "n" - rang izohromata moe biti: 0, 1, 2, 3,
4, 5... (ceo broj) i ako se pri ispitivanju pojavi svetlo polje, to znai da su ose paralelne
pa je rang izohromata n= 1/2, 3/2, 5/2, 7/2 itd.
79
Znai, pravac glavnih napona odreuje se sinhronizovanim obrtanjem analizatora i

polarizatora usled ega se na ekranu dobija slika kao da linije putuju - menjaju mesto.
Druga familija traka ili krivih linija predstavljaju izokline, a to su linije istog nagiba
glavnih napona. Za registrovanje i praenje izoklina koristi se linijska polarizovana
svetlost pa se ispitivanje obavlja uz korienje polarizatora, modela i analizatora.
Sva ispitivanja se prate i registruju na ekranu ili fotografskoj ploi, u zavisnosti od vrste i
namene ispitivanja.
4.2.1 Teoretske postavke i interpretacija ispitivanja
Kada se radi o optiko - polarizacionoj metodi, treba naglasiti da modeli treba da ispune
sledee uslove:
Geometrijska slinost - linearne veliine:
Lp
Lm
gde su:
L p - linearna dimenzija u prirodi
Lm - linearna dimenzija u modelu
Slinost sila:
Lp
Pm
gde su:
L p - sila u prirodi
Pm - sila u modelu
Slinost napona:
Np
Nm
gde su:
p - zapreminska teina u prirodi
m - zapreminska teina u modelu

N p - napon u prirodi
N m - napon u modelu
Opta jednaina koja povezuje napone u modelu i osobine optiko aktivnih materijala, dobija
80
se iz Brewsterovog zakona po kome se fazna razlika prelomljenog zraka dobija iz izraza:
gde su:
2 t
c 1 2
- fazna razlika prelomljenog zraka,
- talasna duina svetlosti,

t - debljina modela,
c - optika konstanta optiki aktivnog materijala (direktno zavisna od pravilnosti osa).
Odgovarajuom zamenom, dobija se:
max n F
gde su:
max - maksimalni - glavni tangencijalni napon,

n - rang izohromata,
F - konstanta modela koja se odreuje istim istezanjem, badarenje.
na osnovu ega se dobija jednaina za preraunavanje napona u modelu na prirodno stanje:
p nF
gde je:
p
m
p - glavni tangencijalni napon u prirodi.
Znai, ako se meri brzina prostiranja zraka i znaju vrednosti za debljinu modela i za optiku
konstantu, mogue je u svakoj taki modela odrediti razliku glavnih napona, a reenjem
gornjih jednaina dobijaju se vrednosti glavnih tangencijalnih napona u modelu.
Na slici 53. prikazan je nain prikazivanja podataka ispitivanja i to preko izohromata ili
trajektorija glavnih napona za sluaj jednog analiziranog otkopa.
U ova ispitivanja spadaju i ispitivanja poznata kao "zamrzavanje napona" koja se primenjuju
za sluaj kada se uticaj sopstvene teine modela ne sme zanemariti.
81
Slika 53. Prikaz prouavanja rasporeda napona oko otkopa
4.3
Modeli od ekvivalentnih materijala
Sutina ove metode je primena odgovarajuih vetakih materijala umesto prirodnih, uz

podeavanje fiziko - mehanikih karakteristika da odgovaraju zakonima slinosti. Kako
ovakav materijal u odreenom odnosu predstavlja materijal u prirodi to je i nastao izraz
ekvivalentni (isto vredi) materijal.
Imajui u vidu sloenost problema optereenja u finkciji heterogenosti, anizotropnosti i
izrazitih diskontinuteta, vre se odgovarajua eksperimentalna istraivanja na geotehnikim
modelima, kod kojih u pogledu koncepcije postoje dva ekstremna stava koja se ogledaju u
sledeem:
modelom treba uporediti rezultate eksperimenata sa matematikim proraunom, to bi

znailo da model treba da podrava uslove date u proraunu i da se naprezanja zadre u
domenu elastinosti,
po drugom stavu model treba da to vernije predstavlja i reprodukuje istraivanu

sredinu i istraivanja treba nastaviti i preko granice elastinosti, sve do loma.
Bez obzira na prednje stavove osnovni zahtev je da se prirodna sredina to vernije reprodukuje
i da se istraivanje vri sve do loma, radi dobijanja generalnih stavova o ponaanju stenske
mase, kao i radi definisanja pravaca u kojima treba traiti odgovarajue reenje.
4.3.1 Osnovni zakoni modelske slinosti
Osnovne relacije koje daju meusobne zavisnosti izmeu veliina u prirodi i veliina u
modelu su iste i odgovaraju uslovima slinosti datim u poglavlju o modelima od optiki
aktivnih materijala i odnose se na uslove za linearne dimenzije, teine, mehanike
82
karakteristike kao i razmere. Ispunjavanje zakona slinosti, odnosno izbor odgovarajueg

materijala predstavlja osnovni uslov za uspeh ispitivanja.
Analizom dijagrama (slika 54.) proizilazi da mehanike karakteristike modelskih materijala
zavise od mehanikih karakteristika materijala u prirodi, ali i od odnosa zapreminskih teina i
od razmere za duine.
Znai, usvajanjem dva od raspoloivih tri uslova, dobija se trei kao rezultat usvojenih odnosa
i taj uslov se mora ispotovati, odnosno treba pronai odgovarajui ekvivalentni materijal koji
e ispuniti i trei uslov. Evidentno je da postoji odreeni broj kombinacija, ali reenje nije ni
najmanje jednostavno.
Slika 54. ematski prikaz modelske slinosti na dijagramu
Poseban princip modelske slinosti predstavlja i zahtev da je potrebno traiti da se postigne

odgovarajua slinost i u pogledu oblika krivih linija pojedinih zavisnosti modela i prirode,
Slika 55. ematski prikaz nekih zavisnosti modela i prirode
Kako se vidi prirodni materijali razlikuju se od modelskih za vrednost parametra " ", pa su
dijagrami podudarni u celom posmatranom podruju optereenja.
83
Kad se radi o reprodukciji diskontinualnih stenskih materijala onda je neophodno prouiti

ispucalost stenske mase, odnosno odgovarajui pukotinski sistem. Ovo je sluaj kada
mehanike karakteristike stenske mase igraju podreenu ulogu u odnosu na ulogu uestalosti
pukotina i vrstoe na smicanje du pukotina, jer iste predstavljaju potencijalne povrine
klizanja.
4.3.2 Tehnika izvoenja ispitivanja
Za ova ispitivanja izrauju se posebni ramovi od elika koji mogu biti znatnih dimenzija, to
zavisi od problema koji se reava, odnosno pojave u prirodi i eljene razmere ispitivanja.
Sopstvena teina materijala u prirodi aproksimira se sopstvenoj teini materijala modela, a
esto i dodatnim vetakim optereenjem za sluaj velikih modela koji predstavljaju odreene
objekte na znatnoj dubini. Razmere modela su razliite i kreu se u granicama od 1:10 do
1:100 uz voenje rauna o debljini modela da se ne bi ugrozila njegova stabilnost.
U ovoj modelskoj tehnici posebni problemi se javljaju u sferi ureaja i instrumenata za
merenje ispitivanih veliina kao to su sile, deformacije, naprezanja i slino, to predstavlja
poseban zahtev koji ovim ispitivanjima mora biti ostvaren.
Kako se u ovom sluaju radi o poslovima iz nadlenosti strunjaka koji se bave mernom
tehnikom, veoma esto ovakva modelska ispitivanja se rade timski sa timovima sastavljenim
od strunjaka vie specijalnosti.
Kada se radi o materijalima koji se koriste u cilju dobijanja odgovarajuih ekvivalentnih
materijala, to su uglavnom:
Kao osnovne komponente primenjuju se: barit, tuf, liskun, pesak, talk, kreda, muskovit
i slini.
Kao veziva upotrebljavaju se: cement, gips, voda, parafini i neki epoksidi.
Radi lake obrade, ovakvim smeama dodaje se bentonit kao i odreeni plastifikatori.
Radi regulisanja vrstoe ovim smeama se dodaje glicerin, kao i hidraulina i

parafinska ulja.
Posebno se, radi regulisanja zapreminskih teina, vri dodavanje olovnog oksida,
minijuma ili sitne same.
84
NOSIVOST TLA
Prava sutina projektovanja i analiza temelja zavisi od nosivosti tla (ili stene), gde se pod tim
pojmom obino misli na vrstou tla ispod temelja koja se suprotstavlja lomu usled smiuih
napona. Zbog toga je potrebno poznavati tip oekivanog loma kao i odgovarajue teorije za
proraune.
U pogledu generalnog oblika loma koji su mogui kod plitkih temelja, opiti na modelima su
pokazala tri tipa (slika 56.).
Slika 56. Generalni oblici loma tla (po Vesiu):

a) opte smicanje, b) lokalno smicanje, c) probojno smicanje
Opte smicanje - Karakterie se uoljivom povrinom klizanja, velikim izdizanjem povrine i

dobro definisanim maksimalnim optereenjem na krivi optereenje - sleganje. Obino se
deava u zbijenom nekoherentnom i prekonsolidovanom koherentnom tlu.
85
Lokalno smicanje - Karakterie se kliznim zonama, malim izdizanjem povrine i nejasno

definisanim maksimalnim optereenjem na krivoj optereenje - sleganje. Obino nastaje u
srednje zbijenom nekoherentnom tlu i normalno konsolidovanom koherentnom tlu.
Probojno sleganje - Karakterie se velikim deformacijama ispod temeljne stope i malim
pomeranjima oko nje. Nema izdizanja povrine i kriva optereenje - sleganje nije adekvatno
definisana. Najee se deava u rastresitom nekoherentnom tlu i osetljivom koherentnom tlu.
Veina teoretskih radova bila je usredsreena na opti tip loma. To je bilo zbog toga to je
veliina sleganja potrebna za nastajanje lokalnog ili probojnog tipa smiueg loma ve i inae
preterana za veinu konstrukcija, a takoe i zbog toga to jo ne postoje korektna analitika
reenja za te sluajeve.
U mehanici tla odreuje se granina nosivost tla i dozvoljeno optereenje tla.
Granina nosivost tla je ona, koja se dostigne u trenutku kada nastupa lom tla. Lom tla nastaje
kada optereenje kojim temelj deluje na tlo prekorai njegovu vrstou smicanja. U tom
sluaju, pod dejstvom optereenja temelja P pojavljuju se povrine najmanjeg otpora ACD i
BCE - klizne povrine (slika 57.), po kojima se tlo bono istiskuje i istovremeno dolazi do
izdizanja tla iznad povrine terena pored objekta DG i EF, dok sam temelj tone.
Slika 57. Lom tla pod dejstvom optereenja temelja
vrstoa smicanja tla poveava se sa dubinom fundiranja f, jer se usled teine gornjih slojeva
smanjuje mogunost bonog istikivanja. Prema tome, duboki temelji tee izazivaju lom tla,
dok su plitki temelji opasni na lom. Isto tako, iroki temelji tee da izazivaju lom tla, jer su
klizne povrine dublje.
Dozvoljeno optereenje tla je ono, koje se moe dopustiti da deluje na tlo s tim, da se ne
izazove lom tla pri najnepovoljnijim moguim uslovima. Dozvoljeno optereenje tla se
odreuje na osnovu granine nosivosti tla primenom faktora sigurnosti. Veliina faktora
sigurnosti zavisi od vie uticajnih faktora, meu kojima su najvaniji tanost fiziko mehanikih karakterisika tla, mogunost promena vrednosti elemenata unutranjeg otpora tla,
naroito kohezije, ija vrednost moe da varira u irokim granicama pod dejstvom vode u tlu,
zatim uslovi optereenja (mogunost naglog i dinamikog optereenja), dubina fundiranja i
irina temeljne stope.
86
Nosivost tla moe se odrediti na osnovu loma tla, koji daje graninu nosivost. Pod graninom
nosivou tla podrazumeva se veliina optereenja koje izaziva lom. Postoje dva naina
odreivanja granine nosivosti na osnovu loma tla i to matematiko reenje i probno
optereenje.
5.1
Terzaghiev obrazac
Terzaghi je dao poluempiriki obrazac za izraunavanje nosivosti tla pod dejstvom

optereenja u obliku trake, kvadrata i krune ploe. On je posmatrao temelj fundiran na dubini
D ispod povrine terena, irine B (slika 58.), te je usvojio da postoji trenje izmeu temeljne
stope AB i tla, koje se suprotstavlja bonom isitiskivanju tla i da povrine klizanja AB i BC
zaklapaju ugao unutranjeg trenja sa optereenom povrinom.
Slika 58. Granina nosivost tla po Terzaghiu
Usled toga, tlo u zemljanom klinu ABC, obuhvaeno izmeu temelja AB i kliznih povrina
AC i BC ostaje u stanju elastine ravnotee i ponaa se kao deo temelja. Prizma ABC ne moe
da se potisne sve dotle, dok pritisci na njene strane AC i BC ne budu jednaki pasivnom
zemljanom pritisku bonih prizmi, to znai, da pri prekoraenju graninog stanja ravnotee
rezultujui pritisak tla q deluje pod uglom prema normali na kliznu povrinu, tj. u
vertikalnom pravcu (slika 58.). Poto se pod dejstvom optereenja klin kree vertikalno
nanie, to se problem ravnotee u tlu svodi na odreivanje pasivnog zemljanog pritiska.
Meutim, poto je taan proraun nosivosti tla po ovoj metodi komplikovan, to je Terzaghi
dao uproeno reenje. Terzaghiev obrazac za izraunavanje granine nosivosti tla qf je:
Za temeljnu stopu u obliku trake:
q f c Nc 1 D N q 0 ,5 2 B N
gde su:
c - kohezija tla,
1 - zapreminska teina tla iznad temeljnog dna,
D - dubina fundiranja ispod povrine terena do temeljnog dna,
2 - zapreminska teina tla ispod temeljnog dna,
87
B - irina temeljne stope,

Nc, Nq, N - faktori nosivosti, zavisni od ugla unutranjeg trenja tla . Vrednosti ovih
faktora dati su sledeim obrascima (slika 59.):
Slika 59. Raspodela napona koje prima tlo pri vertikalnom

centrinom optereenju temelja
Nq je faktor teine bonog sloja tla do dubine fundiranja po Prandtlovom reenju:
N q tg 2 45 / 2 e tg
Nc je faktor kohezije, takoe po Prandtlovom reenju:
Nc N q 1 ctg
N je faktor sopstvene teine zemljanog klina ispod temeljne stope, odnosno ispod irine stope
AB. Vrednost ovog faktora preporuuje Brinch Hansen kao priblinu:
N 1,8 Nq 1 tg
Zbog male razlike zapreminske teine tla esto se usvaja 1 = 2= .

Meutim, dok je raspodela napona koje prima tlo usled dejstva kohezije c i dubine D
ravnomerna na celoj irini temelja, tj. pravougaona, dotle je raspodela napona koje prima tlo
usled uticaja irine B trougaona, tj. najvei naponi se primaju u sredini temelja i opadaju
prema ivicama gde su jednaki nuli.
Za proraun granine nosivosti qf Terzaghi je usvojio dve vrste faktora nosivosti i to Nc, Nq, i
N izraunate za punu vrednost ugla unutranjeg trenja koji se odnose na zbijena i kruta tla,
kod kojih su deformacije pod optereenjem temelja male i lom nastaje pri manjim
deformacijama, i redukovane faktore nosivosti Nc, Nq, i N izraunate za 2/3 vrednosti ugla
unutranjeg trenja za rastresita i jaa stiljiva tla, kod kojih su deformacije pod optereenjem
88
temelja vee i lom nastaje pri veim deformacijama. U ovom drugom sluaju, Terzaghi usvaja
i redukovanu koheziju na 2/3 kohezije c dobijene laboratorijskim putem, tako da je obrazac za
graninu nosivost temelja u obliku trake tada:
q f 2 / 3 c N c D N q 0 ,5 B N
Za oba sluaja Terzaghi je izradio dijagram faktora nosivosti za vrednosti ugla unutranjeg
trenja od 0 do 40 (slika 60.).
Slika 60. Dijagram faktora nosivosti u zavisnosti od

ugla unutranjeg trenja tla po Terzaghiu
Prema Terzaghiu, ako je tlo dobro zbijeno, male stiljivosti i ima karakteristike krtog loma,
dijagram sleganja u funkciji ravnomernog optereenja p0 predstavljen je na slici 61.
dijagramom c1 dok rastresito i jae stiljivo tlo ima karakteristike plastinog loma,
predstavljen dijagramom c2.
Slika 61. Dijagram krtog i plastinog loma tla po Terzaghiu
Napominje se, da pri fundiranju u koherentnom tlu u kome postoji pritisak porne vode, otpor
smicanja tla zavisi od brzine nanoenja optereenja. Ako se optereenje brzo poveava, usled
sporog istiskivanja vode iz malih pora poveava se pritisak porne vode i smanjuje otpor trenja,
89
zbog ega treba raunati sa manjom graninom nosivosti, srazmerno veliini pritiska porne
vode.
Kada je ugao unutranjeg trenja nula, kao to je sluaj kod zasiene gline pri nedreniranom
smicanju, drugi i trei lan jednaine za graninu nosivost qf postaju vrlo mali i samo kohezija
stvarno doprinosi nosivosti.
Zato je za sve praktine svrhe u zasienoj glini:
q f c Nc
q f 5,2 c (za trakaste temelje)
q f 6 ,7 c (za kvadratne temelje)
Drugi i trei lan u jednaini zavisi od zapreminske mase tla. Kada je zona smicanja iznad
nivoa vode (dno temelja za visinu jednaku priblino B iznad vode), u proraunima se uzima
puna zapreminska masa tla. Kada je nivo vode u osnovi temelja, u treem lanu se mora
uzimati zapreminska masa u potopljenom stanju . Posledica je da se taj deo nosivosti smanjuje
za oko jednu polovinu. Ako je nivo vode iznad dna temelja, to ima uticaja i na teinu nadsloja.
Trei lan jednaine varira u direktnoj proporciji sa irinom temelja. To znai da u
nekoherentnom tlu, kao to je pesak, nosivost malih temelja je niska, a velikih temelja vrlo
visoka. Odreivanje nosivosti peska pomou probnog optereenja u maloj razmeri moe biti
pogreno, zato to e nosivost temelja pravih dimenzija biti mnogo vea. Kod zasienih glina
pri nedreniranom smicanju irina temelja malo utie na nosivost.
Drugi lan je proporcionalan teini nadsloja. Za zasienu glinu kod koje je = 0 i Nq = 1,
doprinos teine nadsloja nosivosti je mali. U tlu sa visokim uglom unutranjeg trenja mala
veliina nadsloja stvara znatan deo nosivosti.
Za glinovita tla, kada se moe raunati sa =0, SKEMPTON je predloio izraz za graninu
nosivost:
q f 0 ,84 0 ,16 B L c N cr P
gde je:
Ncr - faktor nosivosti po SKEMPTONU (1951) ije se vrednosti daju za razliite oblike
temeljne stope prema odnosu dubine fundiranja i irine temeljne stope i to:
Odnos D/B
0
0,25
0,50
0,75
1,0
1,5
2,0
2,5
3,0
4,0
Kvadrat i krug
6,2
6,7
7,1
7,4
7,7
8,1
8,4
8,6
8,8
Trakasti temelj
5,14
5,6
5,9
6,2
6,4
6,6
7,0
7,2
7,4
7,5
Oblik
temeljne stope
90
Ovaj izraz moe se koristiti i za temelje do dubine D 4B.

Za temeljnu stopu oblika pravougaonika po Terzaghiju:
B
q f 2 / 3 1 0 ,3 c N c D f N q 0 ,5 B N
L
gde je L - duina temeljne stope.

Za temeljnu stopu oblika kvadrata:
q f 2 / 3 1,3 c N c D f N q 0 ,4 B N
Za temeljnu stopu krunog oblika:

q f 2 / 3 1,3 c N c D f N q 0 ,6 r N
gde je r - poluprenik temeljne stope.

Za proraun dozvoljenog optereenja qa tla usvaja se faktor sigurnosti F:
qf
F
Vrednost faktora sigurnosti kree se od 2 do 3 prema uslovima tla i optereenja.
91
6
6.1
NAPONSKO STANJE STENSKIH MATERIJALA

Opta razmatranja
Stene u zemljinoj kori bez dejstva na njih od strane oveka nalaze se u "prirodnom
ravnotenom stanju napona" gde napon predstavlja osnovni faktor koji utie na raspodelu i
intenzitet podzemnih pritisaka, na mehanika svojstva i karakteristike i ponaanje stenskih
masa kada se na stenu deluje. Znai, stenska masa predstavlja prednapregnutu sredinu koja se
nalazi pod dejstvom tzv. primarnih napona.
Uzroci nastajanja primarnih napona su rezultat velikog broja uticaja od kojih su pomenuti
uticaj gravitacije, uticaj tektonike i uticaj erozije zemljine kore s tim to je potrebno pomenuti
i uticaj uestalosti, orijentacije i raspodele pukotina i prslina, kao i uticaj karaktera pukotinskih
ispuna i morfologije terena.
Odreivanje i utvrivanje primarnih napona mogue je jedino eksperimentalnim putem,
korienjem odgovarajuih ispitivanja na terenu osim u nekim jednostavnim strukturnim
sluajevima kada je to odreivanje mogue upotrebom odgovarajueg matematikog aparata.
Odreivanje primarnih napona predstavlja najsloeniji problem koji se prouava u mehanici
stena poto stenski materijal predstavlja heterogene i anizotropne sredine, ispresecane
odgovarajuim pukotinama ili pukotinskim sistemima, ne zaboravljajui i probleme koji
nastaju zbog nepristupanosti mernih mesta za ispitivanje kao i utroak velikih materijalnih
sredstava da bi se dolo do odgovarajuih rezultata.
Kao rezultat razliitih radova u stenskom materijalu, kako na povrini tako i u unutranjosti
zemljine kore, javlja se tzv. "sekundarno naponsko stanje", dok se kao rezultat dejstva
dodatnih optereenja javlja tzv. "tercijarno naponsko stanje".
Odreivanje sekundarnih i tercijarnih napona mogue je samo korienjem odgovarajuih
terenskih metoda ispitivanja, o kojima e biti rei u narednim poglavljima.
6.2
Analiza i definicija napona
Zapreminske sile (gravitacione, magnetne i ostale) deluju na svaku esticu tela i nisu rezultat
fizikog kontakta sa drugim telima za razliku od povrinskih sila, koje dejstvuju na spoljnu
povrinu tela, i rezultat su fizikog kontakta sa drugim telima.
Kako napon predstavlja silu po jedinici povrine to proizilazi da je napon dat izrazom:
N lim
dP
dA
dA 0
gde je " P " rezultirajua sila koja deluje na povrinu " A " u posmatranoj taki.
Rezultujua sila " dP " koja deluje na povrinu " dA " moe se razloiti na komponente koje su
92
meusobno normalne i deluju u pravcima " x ", " y " i " z ", to vai i za komponente napona
koje deluju na element povrine " dA ". Meutim, kako se rezultujua sila moe razloiti i na
komponente normalne na povrinu " dA " i paralelnu povrini " dA " to isto vai i za napone, pa
se tako napon koji je normalan na povrinu naziva normalnim naponom, dok se napon
paralelan sa povrinom naziva napon smicanja " ".
Slika 62. ematski prikaz komponenti napona
Odreivanje transformacijama i matematikim operacijama dolazi se od 18 komponenti

napona do 6 komponenti i to po 3 normalne i 3 tangencijalne.
I pored svih nastojanja ni do danas ne postoji uoptena teorija o prirodnom stanju napona u
stenskim materijalima iako postoji veliki broj teorija i hipoteza koje se bave ovom
problematikom.
6.3
Osnovna teoretska razmatranja
U ovom poglavlju e se prikazati neke od postojeih hipoteza i stavova vezanih za primarno

naponsko stanje.
6.3.1 Heimova hipoteza
Interesantno je da je Heim A. jo u prolom veku, zakljuio da se tuneli nalaze pod dejstvom
napona u svim pravcima i da postoji vertikalna komponenta normalnog napona koja zavisi od
teine vie leee mase, odnosno:
v
gde je:
v - vertikalna komponenta normalnog napona, N/ m2,

- zapreminska teina u prirodnom stanju, N/ m3,
93
H - visina posmatrane take do povrine, m.
Takoe je zakljuio da postoji i horizontalna komponenta koja je najverovatnije jednaka

vertikalnoj, odnosno:
H V
iz ega se dobija koeficijent bonog pritiska, a to je odnos izmeu horizontalne i vertikalne
komponente primarnog napona koji je u ovom sluaju priblino jednak jedinici.
6.3.2 Terzaghijev pristup
Polazei od pretpostavki o elastinosti i kontinuumu stenske mase, Terzaghi je zakljuio da
ako se stenska masa nalazi u vertikalnom naponskom polju zbog dejstva gravitacije ona mora
da se pored deformacije u vertikalnom pravcu deformie i u horizontalnom pravcu. Ova bona
deoformacija je spreena zbog prisustva okolne stene, pa po teoriji elastinosti proizilazi:
H
gde je:
- Poissonov koeficijent
uz prihvatanje poetnog stava da je vertikalna komponenta jednaka teini vie leee mase.
Po Terzaghiju vrednost horizontalne komponente je znatno manja od vrednosti dobijene po
Heimovoj teoriji, to je demantovano velikim brojem merenja na terenu.
U svakom sluaju treba naglasiti da ne postoji ni jedan teoretski pristup koji bi dao
zadovoljavajua reenja za analizu prirodnih napona, pa su reenja traena
u
eksperimentalnom istraivanju, merenju prirodnih napona, to je danas jedino reenje za
dobijanje relativno realne vrednosti koeficijenta bonog pritiska.
Na osnovu do sada objavljenih podataka o merenjima primarnih napona uoene su
odgovarajue zakonitosti, od kojih e se prikazati one do kojih je doao Herget i koja daje
vezu izmeu vertikalne i horizontalne komponente napona i dubine.
Po Hergetu zavisnost izmeu vertikalne komponente napona i dubine data je izrazom:
N
2
N
V 19 10 5 2 0.266 10 5 m
m
m
odnosno prikazano na dijagramu (slika 63.)
94
Slika 63. Dijagram veze vertikalne komponente napona i dubine
Po Hergetu zavisnost izmeu horizontalne dubine data je izrazom:
N
2
N
83 10 5 2 0.407 10 5 m
m
m
odnosno prikazano na dijagramu (slika 64.)
95
Slika 64. Dijagram veze horizontalne komponente napona i dubine
6.3.3 Zakljuna razmatranja

Na osnovu svih do sada poznatih teorija kao i podataka o izvrenim merenjima primarnih
napona, u mnogim zemljama u svetu dolo se do zakljuka da vertikalna komponenta
primarnih napona u velikom broju sluajeva zavisi, uglavnom, od teine vie leeih masa u
odnosu na posmatranu taku u zemljinoj kori.
V H
Sa druge strane na veliinu horizontalne komponente imaju ve nabrojani faktori, kao to su
tektonika i zaostali naponi usled erozije zemljine kore, pa kako su ovi faktori jako razliiti to
se dobijaju i razliite vrednosti horizontalne komponente u odnosu na teinu vie leee mase.
U praksi je prihvaeno da se veliina horizontalne komponente odreuje na osnovu sledee
veze:
za stenske mase koje se ponaaju elastino:
za stenske mase koje se ponaaju plastino:
96
H
gde je:
1 sin
V
1 sin
- ugao unutranjeg trenja materijala,

- Poissonov koeficijent.
Iz svega navedenog proizilazi da ne postoji univerzalna ema veze izmeu horizontalnih

napona i teine vie leee mase, kao to je to sluaj kod vertikalnih napona, pa je
najcelishodnije da se u svakom konkretnom sluaju izvri merenje primarnih napona nekom
od terenskih metoda.
6.4
Analiza sekundarnih naponskih stanja
Sekundarna naponska stanja javljaju se, uglavnom, kao rezultat zahvata u steni od strane
oveka, ime se naruava prirodna ravnotea, intenzitet i raspored primarnih napona, pa novo
dobijeno stanje nazivamo "sekundarnim stanjem".
Pri tome se, na osnovu teoretskih i eksperimentalnih istraivanja, u stenskim materijalima
mogu javiti tri karakteristine zone sekundarnih napona:
Zona osloboenih napona (plastina zona),
Zona poveanih napona (elastina zona),
Intaktna zona (zona primarnih napona).
Broj zona, poloaj, veliina i oblik su razliiti i zavise, pre svega, od veliine sekundarnih
tangencijalnih napona oko podzemne prostorije kao i vrednosti monoaksialnih vrstoa
stenskih materijala u kojima je prostorija izvedena. Od prednjeg zavisi da li e otvor
podzemne prostorije biti stabilan ili nestabilan.
U fazi prethodnog dimenzionisanja podzemne prostorije (pre poetka radova) koriste se
reenja koja su data za kontinualne i izotropne sredine (zasnovane na teoriji elastinosti i
teoriji plastinosti) koja dosta dobro oponaaju pojave koje se deavaju oko otvora izraene
podzemne prostorije.
Radi boljeg sagledavanja raspodele sekundarnih napona u zoni horizontalne podzemne
prostorije daje se ematski prikaz raspodele sekundarnih napona oko nepodgraene prostorije
za sluaj stabilnog i nestabilnog otvora, uz pretpostavku da su horizontalni i vertikalni naponi
jednaki.
6.4.1 Stabilan otvor nepodgraene horizontalne podzemne prostorije
U ovom sluaju radijalni napon na konturi prostorije je jednak nuli i raste sa udaljenjem od
konture i asimptotski se pribliava vrednosti primarnog napona.
97
Slika 65. ematski prikaz stabilnog otvora
Sa druge strane na konturi prostorije tangencijalni napon u dvostrukom iznosu primarnog

napona koji sa udaljenjem vrednosti primarnog napona i koji se sa udaljavanjem od konture
prostorije asimptotski pribliava vrednosti primarnog napona.
Kada je maksimalna vrstoa stene na pritisak vea od vrednosti tangencijalnog napona na
konturi otvora, tada je prostorija stabilna i ne dolazi do loma.
Kako se na emi vidi u ovom sluaju se razlikuju samo dve zone sekundarnih napona i to zona
poveanih napona i intaktna zona, gde izrada podzemne prostorije nije imala uticaja na
primarno naponsko stanje.
6.4.2 Nestabilan otvor nepodgraene horizontalne podzemne prostorije
U ovom sluaju vrednost radijalnog napona na konturi prostorije je jednaka ili vea od
vrstoe stene i raste sa udaljenjem od otvora. Na odreenom rastojanju postoji prevojna taka
od koje na dalje radijalni napon opada i asimptotski se pribliava vrednosti primarnog napona.
98
Slika 66. ematski prikaz nestabilnog otvora
Kada je vrednost monoaksialne vrstoe na pritisak manja od dvostruke vrednosti primarnog

napona, to dolazi do loma na konturi jamske prostorije.
Na taj nain u ovom sluaju se razlikuje zona osloboenih napona, zona poveanih napona i
intaktna zona u kojoj se ne osea uticaj izgraene prostorije na vrednost primarnih napona.
U zavisnosti od mehanikih i strukturnih osobina kao i tehnologije izrade prostorije mogue je
da ne doe do plastinih deformacija stene u zoni osloboenih napona, ve samo do
rastresanja u odreenom stepenu, to dovodi do formiranja prirodne zone (prsten ako je presek
krug) oko otvora unutar koga moe doi do pokreta ili ispadanja pojedinih komada stenskog
materijala.
Kad se radi o ovoj zoni - nosivom svodu, treba ukazati da se isti, esto, formira nezavisno od
iskopa u zavisnosti od orijentacije diskontinuiteta i vrednosti primarnih napona, pa e kod
degradiranih stena (izrazito pukotinski sistemi) doi do veeg obruavanja (iljasti oblik
svoda), dok kod vrstih stena moe doi do odlamanja na bokovima zbog koncentracije
napona na bokovima. Kod izrazito slabih stena dolazi do pojave jamskih pritisaka i na gornjim
i na donjim delovina.
Kvalitet stenskog materijala, veliina i oblik podzemne prostorije, kao i nain i brzina
izvoenja radova, najvie utiu na karakter promene napona s tim to, uvek, treba imati na
umu da su promene koje se deavaju u stenskom materijalu vremenskog i progresivnog
karaktera tokom vremena i da, ukoliko se ove promene ne spree na vreme ili svesno produe,
moe doi do neeljenih posledica (zaruavanja)
6.5
Eksperimentalna merenja naponskih stanja
6.5.1 Opta razmatranja

Treba napomenuti da je razvijen veliki broj eksperimentalnih metoda za merenje napona koje
99
se uglavnom zasnivaju na principu rastereenja stenske mase, uz ponovno uspostavljanje

prvobitnog naponskog stanja u stenskoj masi ili bez njega.
U praksi su poznate statike i dinamike metode merenja naponskih stanja u stenskim
materijalima, uglavnom u zonama oko podzemnih prostorija, koje se razlikuju u sledeem:
Statikim metodama odreuju se apsolutne veliine napona korienjem dveju grupa

metoda:
- metode zasnovane na samoosloboenju napona,
- metode zasnovane na principu ponovnog uspostavljanja napona.
Dinamikim metodama ne odreuju se apsolutne vrednosti napona, ve se dobija uvid

u raspodelu napona u finkciji odstojanja od otvora podzemne prostorije.
Kod statistikih metoda odreivanja naponskog stanja kod kojih se vri uspostavljanje
prvobitnih naponskih stanja potrebno je odrediti i modul elastinosti sredine u kojoj se
merenje izvodi, pa je to jedna od prednosti u odnosu na metode gde se ne vri ponovno
uspostavljanje prvobitnog naponskog stanja kod kojih je odreivanje modula elastinosti
obaveza.
Dalja podela statikih metoda merenja naponskih stanja svodi se na merenje napona na konturi
podzemne prostorije i na merenje napona u dubini masiva na raznim dubinama, izradom
odgovarajuih buotina, uz mogunost registrovanja promene napona sa dubinom
(odstojanjem od otvora podzemne prostorije).
U zavisnosti od toga o kakvoj se radnoj sredini radi, mogua je primena jednih ili drugih
metoda merenja, s tim to je za kompaktne stene, bez izrazitog pukotinskog sistema, mogua
primena bilo koje metode.
6.5.2 Metoda Oberti i US Bureau of Reclamation
Ovo je jedna od najstarijih metoda merenja sekundarnih napona zasnovana na principu
oslobaanja napona i sastoji se u merenju dilatacija u sluaju kada se specijalnim prorezima
ispitivani stenski materijal oslobodi napona.
100
Slika 67. ematski prikaz metode Oberti
Metoda se sastoji u ugraivanju odgovarajuih repera na odreenom odstojanju i

postavljanjem ureaja za merenje dilatacija izmeu ovih repera (mehaniki ili merne trake).
Izradom proreza u neposrednoj blizini repera vri se oslobaanje napona, pa se na osnovu
merenja duina, izmeu repera, pre i posle oslobaanja napona dobija se vrednost napona na
konturi prostorije, korienjem Hoekovog zakona poto se stenska masa pri rastereenju
ponaa elastino, imamo:
E
gde su:
- izmerena dilatacija,
E - modul elastinost, N/ m2
Vrednost modula elastinosti odreuje se u laboratoriji nekom od laboratorijskih metoda

ispitivanja.
6.5.3 Metoda sa centralnom buotinom
Prethodna metoda merenja napona spada u grupu metoda merenja sa potpunim oslobaanjem
napona, dok ova metoda pripada grupi metoda sa deliminim oslobaanjem napona uz izradu
centralne buotine.
101
Slika 68. Prikaz metode sa centralnom buotinom
Prema ematskom prikazu, vidi se da se reperi postavljaju u emi ravnostranog trougla, pa se

du strana trougla postavljaju mehaniki merai deformacija ili merne trake. Centralna
buotina se izvodi dijamantskim krunama, uz uslov da je ista dovoljno male dubine da u zoni
mernih instrumenata ne doe do smanjenja napona vie od jedne treine.
Kako se radi o deliminom oslobaanju napona, treba raunati da e ponaanje stenskih
materijala biti u velikoj meri elastino i da e stvarni modul elastinosti biti blizak modulu
koji se odreuje na probnom uzorku.
Preporuljivo je praenje dilatacija paralelno sa buenjem radi poveanja tanosti merenja.
6.5.4 Tincelinova metoda
Ova metoda se sastoji u oslobaanju i ponovnom uspostavljanju napona u stenskoj masi i to je
jedina metoda merenja sekundarnih napona kod koje se direktno bez poznavanja i odreivanja
modula elastinosti.
102
Slika 69. ematski prikaz Tincelinove metode
Metoda se sastoji iz ugradnje elektroakustinih ekstenzometara i po ugradnji registrovanja

nulte frekvencije.
Zatim se pristupa oslobaanju napona izradom ravnog proreza i dobijanjem nove frekvence
koju sada ekstenzometri emituju.
Ispitivanje se nastavlja ugradnjom limenog jastuka u izraeni prorez uz korienje cementnog
maltera. Posle ovravanja maltera u jastuku se izaziva pritisak uz njegovo poveanje sve dok
elektroakustini ekstenzometri ne pokau nultu vrednost frekvencije. Na taj nain pritisak u
limenom jastuku predstavlja napon stenske mase koji se direktno ita na manometru.
Merenja su preciznija ukoliko se umesto jednog horizontalnog jastuka ugradi i jedan
vertikalni, to omoguuje da se ispitivanjem odredi i pravac sekundarnih napona kao i
Poissonov koeficijent, ukoliko nam je to potrebno.
6.5.5 Merenje napona na konturi jamske prostorije
Ova metoda zasnovana je na principu potpunog oslobaanja napona i izvodi se na sledei
nain: na mestu merenja napona izravna se povrina stene i zatim postavi pravougaona rozeta
mernih traka na nain, kako je to prikazano na slici 70.
103
Slika 70. Dispozicija postavljanja mernih traka na

konturu jamske prostorije
Izvodi mernih traka se spoje sa odgovarajuim instrumentom i izvri oitavanje nultog stanja.
Zatim se odgovarajuom builicom izvri jezgrovanje oko merne rozete u dubini od oko 30 cm
i izvri odlamanje jezgra. Krajevi mernih traka se ponovo spoje sa instrumentom i izvri
oitavanje stanja posle rastereenja.
Na izvaenom jezgru odredi se vrednost modula elastinosti i Poissonov koeficijent, pa se
prema zakonima teorije elastinosti odrede sledee vrednosti:
Maksimalni glavni napon:
max
E 1 3
1
2 1 1
1 3 2 2 2 1 3 2
Tangencijalni napon:
max
1 3 2 2 2 1 3 2
Minimalni glavni napon:
min
E 1 3
1
2 1 1
2 1
1 3 2 2 2 1 3 2
Ugao koji zaklapa maksimalni glavni napon sa " x " osom:
tg 2
2 2 1 3
1 3
Dobra strana navedene metode sastoji se u brzom i dovoljno tanom odreivanju sekundarnih
napona na konturi jamske prostorije.
6.5.6 Metoda odreivanja napona u dubini masiva
Ovom metodom se odreuju naponi na raznim dubinama od otvorene povrine, to
104
podrazumeva da ovom metodom mogue odrediti i liniju raspodele napona u funkciji dubine.
Metodom se odreuju vrednosti sekundarnih napona, s tim to se ovom metodom mogu
odrediti i vrednosti primarnih napona, pod uslovom da se dovoljno dugakom buotinom ue
u intaktnu zonu u kojoj se ne osea uticaj izvedene prostorije iz koje se meri.
Za merenje ovom metodom koriste se dva postupka i to jedan koji se zasniva na merenjima uz
korienje sondi, razliitih konstrukcija koje se postavljaju u specijalno izraene buotine na
eljenoj dubini.
Slika 71. Merenje napona sondama razliitih konstrukcija
Sonde su snabdevene odreenim ureajima za naleganje na bokove buotine, to nam daje

mogunost registrovanja nultog stanja. Posle registrovanja nultog stanja pristupa se
jezgrovanju oko prethodne buotine i sonde u buotini, ime se vri osloboenje napona to se
registruje na ureaju koji se isporuuje sa sondom.
Proraun napona zasniva se na teoriji datoj u prethodnom stavu s tim to se ista prilagoava
posebnim konstrukcijama sondi.
Druga metoda se sastoji u poravnanju ela buotine na eljenom mestu uz lepljenje merne
doze od araldita u kojoj su ugraene merne trake.
Slika 72. Principijelna ema merenja
Izvodi merne doze spoje se sa odgovarajuim instrumentom i oita poetno stanje. Zatim se
pristupa jezgrovanju oko merne doze u duini od oko 20 cm, ime je izvreno oslobaanje
105
napona to e rezultirati nekom novom itanju na instrumentu.

Razlika itanja u sva tri pravca daje nam vrednosti dilatacija na osnovu kojih se vri proraun
elemenata napona, korienjem odnosa datih u poglavlju 5.5.5.
Ispitivanje je mogue ponavljati i dalje za novih 20 cm napredovanja do eljene dubine.
6.5.7 Principi dinamikih metoda merenja napona
Sve dinamike metode istraivanja naponskih stanja svode se na merenje brzine prostiranja
elastinih talasa, imajui u vidu injenicu da sa porastom napona raste i brzina prostiranja
elastinih longitudialnih talasa i obratno.
Slika 73. Principijelna ema dinamikih merenja
Prikazana metoda se sastoji u izradi dve paralelne buotine na bliskom odstojanju jedna od
druge, u naelu oko l.00m i dubine prema postavljenom problemu. Zatim se pristupa merenju
brzine prostiranja elastinih talasa " V p " izmeu buotina u intervalima 20-50cm mereno po
dubini buotina.
Na ovaj nain dobija se funkcionalna veza izmeu brzine prostiranja talasa i dubine merenja,
odnosno na osnovu utvrene raspodele brzina, moe se odrediti dubina zone oslobaanja
napona.
106
PODZEMNI PRITISAK
Kao rezultat izrade podzemnih prostorija u stenskim materijalima u zemljinoj kori dolazi do
poremeaja prirodnog ravnotenog stanja to se rezultira pojavom deformisanja konture
iskopa. Zavisno od veliine deformacije iskopa (to je uslovljeno prirodnim osobinama stene,
dubinom, oteenou stene pukotinama, prisustvom vode, veliinom poprenog preseka itd)
imaemo dva sluaja. U prvom sluaju nema potrebe za podgraivanjem (otvoreni prostor je
stabilan), u drugom sluaju bie potrebno otvoreni prostor podgraditi kako bi ugraenim
elementima od drveta, elika, kamenog ili betonskog zida, livenog betona, u nekim
sluajevima i od armiranog betona, spreiti dalje deformacije i konano zaruavanje otvorenog
prostora.
Elementi podgrade opiru se silama koje su posledica deformacije otvora i ovu reakciju
podgrade nazivamo JAMSKIM PRITISKOM. Kada ugraena podgrada ne moe da se odupre
silama koje deformisanje otvora izaziva, kaemo da su "pojaani pritisci" te da je potrebno
primenjenu podgradu zameniti jaom (umesto drveta postaviti elik ili umesto elika beton ili
"pogustiti" podgradu). U uobiajenoj rudarskoj terminologiji govori se o pojmovima "nema
jamskog pritiska", "jamski pritisak je mali", "jamski pritisak je veliki" itd. ta ovo nai? To
znai nema potrebe za podgraivanjem, dovoljna je mestimina podgrada ili je potrebno gusto
podgraivanje ili je potrebna posebna podgrada. Znai, sve se svodi na podgraivanje i pod
ovim starim nazivom "jamski pritisak" danas se kao brojna veliina, iskljuivo, smatra
reakcija podgrade na spoljne sile izazvane deformacijom otvorenog prostora pri podzemnim
radovima, mada se jo, esto, smatra silom koju izazivaju stene na rubu iskopa.
Istraivanja i objanjenja pojave podzemnog pritiska kreu se u razliitim pravcima s tim to
se reenja trae, uglavnom, u sferi primene teorije elastinosti i plastinosti, eksperimentalnih
merenja i opaanja deformacija i pritisaka, upotrebom razliitih metoda i instrumenata kao i
odgovarajuim ispitivanjima na modelima od ekvivalentnog ili optiki aktivnog materijala.
Kod napred navedenih pravaca istraivanja podzemnog pritiska potrebno je ukazati na
osnovne faktore koji oteavaju ova prouavanja kao to su: heterogenost i anizotropnost radne
sredine, sistem pukotina i prslina, promene fiziko mehanikih karakteristika i unutar istog
litolokog lana, ogranien prostor za opaanje i merenje odgovarajue pojave s tim to ova
merenja registruju koji su doveli do ove posledice zakljuuje na osnovu drugih faktora.
Prema tome, istraivanje pojava podzemnog pritiska razvija se u tri osnovna pravca, pri emu
se najcelishodnija reenja nalaze u kombinaciji ovih ispitivanja i to:
Analitike metode istraivanja podzemnog pritiska bazirane su na primeni teorije

elastinosti i plastinosti na stenske materijale uz odreene korekcije koje nastaju kao
rezultat primene odreenog reenja u praksi,
Modelska istraivanja na modelima od ekvivalentnog i optiki aktivnih materijala uz

oponaanje realnih terenskih uslova,
Istraivanje i ispitivanje manifestacija podzemnog pritiska merenjem u hodnicima ili

otkopima u radu kao i u podzemnim prostorijama koje se za odreena merenja posebno
izrauju.
107
Potrebno je naglasiti da istraivanje i ispitivanje podzemnog pritiska predstavlja timski rad

veeg broja specijalista koji poinje izradom i postavljanjem odreenog programa istraivanja,
uz odgovarajua laboratorijska ispitivanja radi dobijanja podataka o radnoj sredini radi
definisanja metodologije ispitivanja, izbora opreme i instrumenata za modelska i terenska
ispitivanja.
Analitike metode za odreivanje podzemnog pritiska
7.1
Jo iz prolog veka datiraju nastojanja strunjaka da se analitiki odredi veliina podzemnog

pritiska, ali zbog sloenosti problema ni danas ne postoji opte prihvaena analitika metoda
za odreivanje podzemnih pritisaka za diskontinualne sredine, dok postoje neke metode koje
su u praktinoj primeni za kontinualne izotropne sredine.
Kako je u praksi razvijen veliki broj metoda, to se sve mogu svrstati u etiri osnovne grupe:
poluempirijske metode,
metode teorija rasteretnih svodova,
metode teorija plastinih zona i
metoda deformacija.
7.1.1 Poluempirijske metode

Proraun podzemnih pritisaka poluempirijskim metodama bazira na poznavanju i korienju
podataka o jednoaksialnim vrstoama ili otpornosti na smicanje stenskih materijala u kojima
se izvodi odgovarajua podzemna prostorija ili na deformaciji podgrade u prostoriji koja je
izraena u analiziranoj radnoj sredini.
Ove metode odnose se na kontinualne sredine i iste ne uzimaju u obzir primarna naponska
stanja, kao ni ostale uticajne faktore na veliinu podzemnog pritiska, a baziraju na odreenim
empirijskim podacima, modelskim ispitivanjima, teoriji granine ravnotee ili terenskim
saznanjima.
Opti zakljuak za ove metode glasi da se ne mogu primeniti za diskontinualne sredine, dok su
i za kontinualne sredine u velikoj meri aproksimativne.
7.1.2 Metode teorije rasteretnih svodova
Metode bazirane na ovim teorijama zasnivaju se na ideji da se jedan deo stenske mase izdvoji
iz masiva, u zoni iznad kalote, i da svojom teinom optereuje oblogu podzemne prostorije.
To je zona u kojoj je dolo do rastereenja i ona se nalazi ispod tzv. prirodnog nosivog
prstena, u kojoj su iezli primarni naponi.
Eksperimentalni radovi su pokazali da postoji gore navedena zona, ali ne postoji, uvek, otra
granica izmeu zone poveanih napona - nosivi prsten i zone u kojoj su iezli primarni
108
naponi i koja svojom teinom deluje na podgradu.

Tipini predstavnik ove teorije je teorija Protoakonova koja je i pored niza nedostataka esto
primenjena u inenjerskoj praksi, pri emu se maksimalne vrednosti podzemnih pritisaka
dobijaju u temenu kalote, to se ne podudara sa stvarnim stanjem.
7.1.3 Metode teorija plastinih zona
Zaetnik ove metode je Fenner, dok je doprinos razradi metode dao vei broj naunika pri
emu je usvojeno da je statiki sistem disk sa krunim otvorom koji se pomera u ravni.
Optereenje obloge predstavlja funkciju primarnih napona i otpornosti primenjene vrste
podgrade.
Polje napona rauna se sa Kircshovom metodom za model idealno plastinog materijala uz
dobijanje naponske slike i plastinih zona prema Coulombovom kriterijumu loma.
Ovoj grupi pripadaju novije metode koje radnu sredinu tretiraju kao viskozno elasto plastinu, to je svakako bolje reenje od navedenog idealno plastinog.
7.1.4 Metoda deformacija
U poslednje vreme, a kao rezultat razvoja elektronskih raunara, u primeni je sve vie metoda
deformacija koja je poznata pod imenom metode konanih elemenata, s tim to opta
konstatacija glasi da je ova metoda za ove sluajeve u fazi razvoja.
Sa teoretskog aspekta ovom metodom je mogue obuhvatiti sve vane elemente koji utiu na
karakter i vrednost podzemnih pritisaka, kao i sloene modele radne sredine, pa treba
oekivati veliku primenu ove metode u budunosti.
U sadanjoj fazi problemi koji se javljaju kod primene ove metode ogledaju se u izboru
modela serije, kriterijuma loma, pitanje deformacija sredine posle iskopa i deformacije obloge
i ostalih faktora, to je predmet prouavanja kod nas i u svetu.
7.1.5 Osnovne teorije podzemnog pritiska
Imajui u vidu da postoji ogroman broj teorija, navode se samo one koje se najee
primenjuju i koje su poznate pod sledeim imenima:
Teorija svoda,
Teorija stepenastog zaruavanja,
Teorija grede,
Kombinovana teorija grede i ploe,
Teorija prizme klizanja,

109
Teorija Labasa i
Teorija oslonog pritiska.
Blia objanjenja navedenih metoda i teorija nisu predmet razmatranja po ovom programu.
Modelska istraivanja
7.2
Kako se radi o primeni modelskih ispitivanja na prouavanje podzemnog pritiska, napominje

se da se radi o tehnici ispitivanja prikazanoj u poglavlju o modelskim ispitivanjima, uz
simuliranje uslova i pojava koje se javljaju pri podzemnim radovima.
7.3
Metode ispitivanja manifestacija podzemnog pritiska
Ova ispitivanja se vre u razliitim uslovima u podzemnim prostorijama razliite namene kroz
registrovanje podzemnih pritisaka, napona i deformacija u funkciji vremena i primena koje
mogu nastati izradom novih prostorija ili zaruavanjem ili likvidacijom postojeih.
Razvoj je u direktnoj vezi sa razvojem merne tehnike sa jedne strane, dok sa druge strane
razvoj ovih metoda se poklapa sa intenziviranjem radova u zemlji kako za potrebe rudarstva
tako i za potrebe graevinarstva. Do sada izvrena ispitivanja dala su dragocene podatke, ali
ne samo za reavanje konkretnih zadataka ve i za proveru i traenje novih reenja i metoda,
ali i u cilju iznalaenja novih tehnologija izvoenja podzemnih radova.
Pri svemu ovome treba ukazati i na injenicu da se kod ispitivanja podzemnog pritiska za
potrebe rudarstva javljaju odreene specifinosti koje se ogledaju u sledeem:
Ispitivanja i istraivanja podzemnih pritisaka u podzemnim prostorijama stalne

namene, kao to je sluaj i sa graevinskim podzemnim prostorijama (hodnici, okna,
komore i slino),
Merenja i ispitivanja podzemnih pritisaka vezano za primenu odgovarajue metode

otkopavanja, a u zavisnosti od toga da li se radi o podgraivanju, zaruavanju,
zasipavanju ili ostavljanju zatitnih stubova ili ploa, a u cilju usmeravanja i korienja
ili spreavanja nastajanja podzemnog pritiska. Pri svemu ovome treba ukazati na bitnu
razliku koja postoji u injenici primene metoda sa zaruavanjem ili zasipavanjem.
Kao rezultat svega navedenog razvijene su mnoge metode ispitivanja i merenja, pri emu se
primenjuje i razliita i mnogostruka oprema i instrumenti, kao to su:
instrumenti i oprema za merenje deformacija i pomeranja kako u hodnicima tako i na

otkopima, s tim to je razvijena oprema koja se bazira na mehanikim, optikim,
elektrinim i drugim meraima,
za merenje i odreivanje veliine reakcije podgrade, a u zavisnosti od vrste podzemne

prostorije, razvijene su metode merenja sa mernim dozama, mernim jastucima i
mernim sondama, pri emu se moe raditi o mehanikim ili elektrinim ureajima za
registrovanje sila. Poznate su i samo registrujue konstrukcije za odreena
110
specijalistika merenja.
Koja vrsta opreme e se primeniti i u kom obimu, zavisi prvenstveno od svrhe ispitivanja kao i
od prostorne veliine pojave koja je predmet prouavanja.
111
STABILNOST KOSINA POVRINSKIH KOPOVA
Prouavanje stabilnosti radnih etaa i zavrnih kosina povrinskih kopova i odlagalita

predstavlja jedan od prioritetnih zadataka mehanike stena, pri emu su razvijene dve osnovne
grupe metoda, koje zavise od vrste stenskog materijala, i to:
metode prorauna stabilnosti koje se primenjuju za nevezane ili poluvezane stenske
materijale,
metode prorauna stabilnosti koje se primenjuju za vezane stenske materijale.
Veoma esto u primeni su i kombinacije navedenih vrsta metoda prorauna stabilnosti.

Prvoj grupi metoda pripadaju tzv. klasine metode prorauna stabilnosti koje su razvijene u
mehanici tla, i koje i pored velikih ogranienja, nalaze primenu i za vrste stenske materijale,
jer su jo uvek, a za neke sluajeve, pogodnije i prihvatljivije od metoda razvijenih za vrste
stenske mase.
Karakteristino je za ove metode da se baziraju na dvema predpostavkama, a to su:
da se pri naruavanju stabilnosti kosina obrazuje klizna povrina, po kojoj gornja masa
klizi po donjoj, pri emu se usvaja da su i gornja klizajua i donja nepokretna masa
krute.
klizanje nastaje kada u svakoj taki klizne povrine napon smicanja, usled dejstva
spoljne sile, dostigne otpornost smicanja tla.
Uz navedene dve pretpostavke, uz usvajanje klizne povrine oblika krunog luka,

logaritamske spirale ili slino, kao i uz dodatna ogranienja od sluaja do sluaja, razvijen je
veliki broj metoda prorauna stabilnosti od klasine vedske metode momenata do danas
poznatih metoda po Bishopu, Janbuu i Priceu, koje se primenjuju za povrine klizanja
sloenog oblika (uz primenu tehnike elektronskih raunara).
Sa druge strane kod metoda prorauna stabilnost za vrste stenske materijale problem je
mnogo sloeniji nego kod metoda prorauna stabilnosti za nevezane ili poluvezane stene i
ogleda se u sledeem:
problemi odreivanja i dobijanja realnih parametara mehanikih vrstoa i
deformabilnosti u uslovima diskontinualne, anizotropne i heterogene sredine,
vrstoa na smicanje intaktne mase je neuporedivo vea od vrstoe na smicanje du

diskontinuiteta pa, esto, dolazi do pojave koncentracije napona u pojedinim zonama,
ukoliko postoje zaostali naponi moe doi do njihovog oslobaanja, to dovodi do

stvaranja novih diskontinuiteta u stenskim materijalima,
i kada se ispita vrstoa na smicanje materijala du diskontinuiteta, ne dobijaju se

realni parametri ve iste treba korigovati, imajui u vidu naponsko stanje, veliinu
diskontinuiteta i ostale bitne inioce,
posebno pitanje predstavlja dejstvo vode u diskontinuitetima u odnosu na veliinu i

smer delovanja.
112
Uzimajui u obzir sve napred izloeno, a bez obzira da li se radi o vrstim ili nevezanim
stenskim materijalima, izdvajaju se sledei osnovni uticajni faktori na stabilnost kosina i to:
fiziko - mehanike osobine stenskog materijala, posebno kada se radi o mehanikim
vrstoama i deformabilnosti,
strukturne osobine stenskog materijala, imajui u vidu heterogenost, anizotropnost,

ispucalost i slino,
uticaj podzemnih i povrinskih voda na mehanika svojstva stenskih materijala, a

posebno dejstvo vode na diskontinuitete i njihovu ispunu,
uticaj naponskog stanja stenske mase, poto se pri formiranju radne etae ili kosine
naruava prvobitna ravnotea i da dolazi do formiranja novog naponskog stanja,
uticaj vremenskog faktora na fiziko - mehanika svojstva stenskih materijala posebno

kada se imaju u vidu zavrne kosine i uticaj vremena na stabilnost istih,
uticaj tehnikih faktora na stabilnost radnih etaa, pri emu se izdvajaju visina etae i
ugao nagiba etae u zavisnosti od primenjene mehanizacije ili voljnog faktora kada se
ima u vidu ekonominost poslovanja.
Imajui u vidu injenicu da je ovaj udbenik namenjen, prvenstveno, studentima Smera

mainstvo u rudarstvu, miljenja sam da nije potrebno pojedinano prikazivanje metoda
prorauna stabilnosti.
113
SPISAK LITERATURE
1. M.Antunovi-Koblika: Mehanika stena u rudarstvu I i II deo, Rudarsko-geoloki
fakultet, Beograd, 1966,
2. Gergovi Z, : Geotehnika gornica, Politehnika vroclavska, Vroclav 1974,
3. Gluevi B.: Otvaranje i metode podzemnog otkopavanja rudnih leita, Rudarskogeoloki fakultet, Beograd, 1974,
4. Geni B.: Tehnoloki procesi podzemne eksploatacije slojevitih leita, Ruarskogeoloki fakultet, Beograd, 1984,
5. M.Antunovi-Koblika: Opti rudarski radovi, RGF Beograd,
6. Jovanovi P.: Osnovi mehanike stena u rudarstvu, RGF, Beograd, 1969,
7. Langof Z. : Geotehniki modeli tunela i brana u diskontinualnoj sredini Mehanika
stena, temeljenje, podzemni radovi, knjiga 1, SGITJ, Zagreb, 1983,
8. Radojevi J.: Mogunost primene rotornih bagera kod novih leita na osnovu
odreivanja korelacionih odnosa fiziko-mehanikih osobina i sile rezanja, magistarski
rad 1972,
9. Radojevi J.: Optimizacija brzina i uglova rezanja rotornim bagerima u odnosu na
utroenu energiju i instalisanu snagu maine, doktorska disertacija 1979,
10. Najdanovi N. i Obradovi R.: Mehanika tla u inenjerskoj praksi, Rudarski institut,
Beograd 1981,
11. Herget G.: Variation of Rock stresses with Deiit at a Canadian iron Mine, "int.J. Rock
Mech. Min. Sci." Vol.10, No.l, 1973,
12. Kujundi B.: Osnove mehanike stena (I), Graevinski kalendar 1977 SGITJ,
Beograd 1977,
13. Kujundi B.: Opta fiziko-strukturna svojstva stenskih masa, Mehanika stijena,
temeljenje, podzemni radovi, Knjiga 1, SGITJ, Zagreb 1983,
14. Pavli I.: Matematika statistika, Privreda - Zagreb 1972,
15. International society for Rock Mechanics commissio on standardization of laboratory
and field tests, Suggested Methods for Determining Rock Masses,
16. Studije, projekti i elaborati naune oblasti Mehanika stena i mehanika tla Rudarskog
instituta iz Beograda i Katedre za mehaniku stena Rudarsko-geolokog fakultet.
114

Rock Mechanics

Uploaded by

Document Information

Original Description:

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Rock Mechanics

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

UNIVERZITET U BEOGRADU

RUDARSKO GEOLOKI FAKULTET BEOGRAD

Beograd, 2015. godina

2.5.1.3. vrstoa na istezanje ................................................................................................................... 31

3.2.6. Interval pouzdanosti ........................................................................................................................... 76

DEFINICIJA, ZADATAK, METODE I MESTO MEHANIKE STENA U

Definicija i zadatak mehanike stena u rudarstvu

Kako je mehanika stena nauna disciplina od izuzetnog znaaja u rudarskoj i graevinskoj

Prouavanje optih svojstava stenskih materijala kao to su: struktura, homogenost,

Prouavanje fizikih svojstava stenskih materijala, kao to su: vlanost, zapreminska

Prouavanje mehanikih svojstava stenskih materijala, kao to su: vrstoe, elastinost,

Prouavanje tehnikih svojstava stenskih materijala, kao to su: buivost, abrazivnost,

Prouavanje uticaja rudarskih radova na oteenje povrine terena i ponaanje objekata

Prouavanje stabilnosti radnih etaa i zavrnih kosina povrinskih kopova i odlagalita.

U odnosu na tehnologiju materijala i otpornost materijala, kao naune discipline srodne

Tehnologija materijala analizira i ispituje materijale za koje postoji praktina primena

Otpornost materijala prouava naponska stanja konstrukcija definisanog oblika pri

Metode i mesto mehanike stena u rudarstvu

mehanike karakteristike tla su, uglavnom, neuporedivo

deformabilnost tla je neuporedivo vea od deformabilnosti vrstih stenskih masa;

ispucalost vrste stenske mase predstavlja osnovnu karakteristiku tih materijala, to

predpostavka kontinuuma u mehanici tla omoguuje da se gotovo iskljuivo, u

Pod pojmom dinamikih metoda ispitivanja radne sredine podrazumevaju se one

U grupu laboratorijskih eksperimentalnih metoda i postupaka spadaju ispitivanja na

laboratorijska ispitivanja na fizikim, odnosno matematikim modelima.

U grupu terenskih eksperimentalnih metoda spadaju metode ispitivanja mehanikih

Posebnu grupu eksperimentalnih metoda istraivanja predstavljaju metode modelskih

1.2.3 Mesto mehanike stena u rudarskoj nauci i praksi

odlagalita povrinskih kopova, utvrivanje parametara od znaaja za odgovarajue

u odnosu na Smer za izradu podzemnih prostorija, uloga mehanike stena se ogleda u

PREGLED OSNOVNIH SVOJSTAVA STENSKOG MATERIJALA KAO RADNE

U ovom poglavlju obradie se sledee metodske jedinice:

Klasifikacija stenskih materijala,

Vrste i nain uzimanja uzoraka za ispitivanje strukturnih, fizikih, mehanikih i

Pregled osnovnih strukturnih svojstava stena,

Pregled fizikih svojstava stenskog materijala,

Pregled mehanikih svojstava stenskih materijala,

Pregled tehnikih svojstava stenskog materijala,

Statistika obrada rezultata ispitivanja.

Prouavanje hemijskih, toplotnih, elektrinih, magnetnih, radioaktivnih i ostalih svojstava

Polazei od osnovne definicije da stenu predstavljaju mineralni agregati organskog i

po fiziko - mehanikim osobinama.

2.1.1 Podela stena po postanku

2.1.2 Podela stena po stepenu konzistenciji

vrste ili vezane,

plastine ili poluvezane,

rastresite ili nevezane (sipke i tene).

2.1.2.1 vrste ili vezane stene

Slika 1. Mehanika karakteristika vrstih stenskih materijala

Na slici 1. prikazana je mehanika karakteristika vrstih stenskih materijala, koja je data

Slika 2. Karakteristina ponaanja vrstih stenskih materijala pri optereenju.

2.1.2.2 Plastine ili poluvezne stene

Slika 3. Mehanika karakteristika plastinih stenskih materijala

Na slici 3. prikazana je mehanika karakteristika vrstih stenskih materijala, koja je data

2.1.2.3 Rastresite ili nevezane stene

Slika 4. Mehanika karakteristika plastinih stenskih materijala

Vrste i nain uzimanja uzoraka za ispitivanje strukturnih, fizikih, mehanikih i

Ispitivanje optih - strukturnih, fizikih, mehanikih i tehnikih svojstava stenskih materijala

Strukturne osobine stenskih materijala

ponaa na isti nain, to bi znailo da su deformabilnost, mehanike vrstoe, brzine

Aterbergove granice konsistencije,

Slika 5. Primenjene oznake i odnosi izmeu vrste, tene i gasovite