ZA IZDAVAA

Ivan Bevc
Nika Strugar Bevc
za srpsko izdanje
BOOKA
11000 Beograd, Slanaki put 128
office@booka.in
www.booka.in
PREVOD SA PANSKOG

Vesna Stamenkovi
LEKTURA

Agencija Tekstogradnja
KOREKTURA

Booka

DIZAJN KORICA I PRELOM

Jelena unjar

TAMPA

DMD tamparija
Beograd, 2015.

Knjiga

041

Edicija Juno od granice

ANDRES NEUMAN
RAZGOVORI SA SOBOM
Naslov originala
ANDRS NEUMAN
HABLAR SOLOS
Copyright Andrs Neuman 2012
c/o Guillermo Schavelzon & Asoc., Agencia Literaria
www.schavelzon.com

Knjiga je objavljena uz pomo programa SUR

Ministarstva spoljnih poslova Republike Argentine.
Obra subsidiada en el marco del Programa SUR
del Ministerio de Relaciones Exteriores y Culto
de la Repbica Argentina.
Sva prava zadrana.
Nijedan deo ove knjige ne moe se koristiti
niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene
saglasnosti izdavaa.

ROMAN


Mom ocu, koji je i majka

Nemoj da misli da to to tebi priam

mogu da kaem tek bilo kome.
Ebe Uart
Kako da se vratim

Lito

Onda zinem i zapevam iz sveg glasa. Tati je smeno to me vidi

tako razdraganog. Ali mama se ne smeje.
Ne znam ni sm koliko sam godina svakog leta to traio. Uvek
su mi odgovarali isto. Kasnije. Mrzim kad to kau. Uvek zamislim
jedan dugaak red u kome stoje deca, a ja sam poslednji. Ovog
puta su se raspravljali. Tiho. Mnogo su mahali rukama. Zatvorili su
se u kuhinju, samo njih dvoje. Ne volim kad to rade. Kuhinja pripada svima! Prislonio sam uvo na vrata. Nije se dobro ulo. Izali su
trenutak kasnije. Mama je bila vrlo ozbiljna. Pogledala je kroz prozor. Istresla je nos. Onda se vratila i poljubila me u ike. Tata mi
je rekao da sednem pored njega. Onako, kao da imamo porodini
sastanak. Stegnuo mi je ruke i rekao: Ve si velik, Lito, idemo. A ja
sam poeo da ipam po kauu.
Pokuavam da se smirim. Pa ve sam velik, zar ne? Ispravljam
majicu i sedam. Pitam tatu kad polazimo. Odmah, odgovara. Odmah! Ne mogu da verujem. Trkom se penjem u sobu. Otvaram i
zatvaram fioke. Odea mi ispada iz ruku. Mama mi pomae da napunim ranac. Bie super. Sigurno. Sto posto. Takve stvari poinju
da ti se deavaju kad napuni deset godina.
Sve troje zajedno silazimo u garau. Kako tu uvek smrdi! Palim
svetlo. Kad tamo, kamion strica Huanha. ist, da blista. Kao nov.
Tata poinje da proverava tokove. Motor. Ulje. Zar se tata razume
u te stvari? Mama stavlja moj ranac na prednje sedite. Ba tu.
Na suvozako mesto. Ne znam ta da kaem. utimo dok tata ne

12

Andres Neuman

zavri. Prsti su mu crni. Lie na bube. Polako pere ruke. Onda ulazi
u kabinu. Vadi novanik i na retrovizor kai jednu maminu sliku.
Ona brie oi.
Treba nam sto godina da poemo. Opratamo se i sve to. Mama
neto apue tati na uvo. Grli me i ne puta. Uf. Konano sedamo
u kamion. Tata mi odmah vezuje pojas. A sebi ne. ita neke papire.
Baca pogled na kartu. Neto zapisuje. Najednom, motor bruji. Vrata se otvaraju i garaa je ispunjena svetlou. Vie ne vidim mamu
kako nam mae. Dobro!, kae tata lupnuvi po volanu, nadajmo se
da e nam Pedro doneti sreu. Zato se zove Pedro?, pitam. Zato
to mu je marka Peterbilt, sine, odgovara on. Kakve to ima veze?, ne
odustajem. Tata se grohotom smeje i ubrzava. Mrzim kad ga neto
pitam, a on mi se nasmeje.
Gledam kako prolaze krovovi kola. Kao da se vozim u helikopteru na tokovima. Jednog dana, ja u voziti Pedra. Sto posto. Svaki
put gledam kako to radi stric Huanho. Ima sto dugmia. Ali on na
kraju u stvari koristi samo tri-etiri. Volan je sigurno najtei. ta
bi se desilo da na primer mora da skrene na jednu stranu, a ti
sluajno pogrei i okrene ga na drugu? Sve ostalo deluje lako jer
tata na to ne obraa mnogo panje. Kao da su mu misli odlutale.
Bolje da to i ne kaem mami. Oni se uvek svaaju u kolima. Voleo
bih da uzmem volan u ruke. Ali ne moe se to sa deset godina,
znam, nisam glup. Platili bismo kaznu.
Ovde gore mnogo je toplije. Pretpostavljam da na ovim visinama sunce vie greje. Pokuavam da pojaam klimu. Pritiskam iste
one dugmie koje je tata ispritiskao kad smo krenuli. On pravi grimasu kao da mu smeta i ponovo smanjuje klimu. Ja je opet pojaam. On je opet smanji. Tata ba gnjavi. Pitam ga, pa ako proe:
Hoe li da me naui da vozim? Tata se smei, a zatim je ponovo
ozbiljan. Neto kasnije, uzdie. Ve znam ta me eka. To se ne
sme, jelda?, pitam. Nije zbog toga, razbojniki puu, odgovara tata.
Nego zato?, pitam iznenaeno. On se pravi tajanstven. Zato, zato?, ponavljam. Tata jednom rukom puta volan, die je polako

RAZGOVORI SA SOBOM

13

(pretie nas uasno brz crveni auto, oboavam crvene automobile,

a najvie volim kabriolete, crveni kabriolet bio bi zakon! ta li rade
oni koji ih voze da im se ne pokvari frizura? Moda stalno nose
kratku kosu? Naravno, mora da je tako, ali ta onda rade ene?),
ostaje tako podignute ruke sve dok ga ponovo ne pogledam. Onda
prua prst i pokazuje mi. Ne, ne mene. Nie. Pokazuje moje patike.
Zbog toga, kae. Ne razumem. Zbog patika? Zbog tvojih nogu, care,
kae tata, kako zamilja da dohvati papuice? Iskreno, o tome
nisam razmiljao.
A u cipelama na tiklu, kakve nosi mama? To ve neu da ga
pitam, jer me je sramota.
Ostavili smo Pampatoro za sobom. Kafi je bio uasan. Hrana
je bila ukusna. Zalivena keapom. Vie nema drvea. Polje je uto.
Kao da je suneva svetlost sprila itavo tle. Na nekom putokazu
itam: Tukumana. S obe strane puta sve je vie stena. Narandaste su i lie na cigle. Odakle dolaze cigle? Da li ih prave? Ili rastu
u stenama, pa ih seku na kocke? Pedro prolazi uasno blizu ivica.
Tata nekako udno koi. Lea su mu skroz prava i stee volan obema rukama. Pada mi na pamet Svetska trka 3 (na radiju prekidaju
muziku kako bi proitali vesti, saoptavaju broj mrtvih i jo jedan
broj, broj ranjenih, i broj ranjenih je manji nego broj mrtvih, a ta
se desi ako neki od ranjenih umru? Menjaju brojeve? Ponovo piu
vest? Muzika koju tata puta malo me smara, jer je stara), ona
video-igrica sa fenomenalnim stazama; ima jedna stenovita, kao
u ogromnoj pustinji. Da bi je preao, mora jo i da izbegava ivotinje, i da puca na Arape koji te napadaju. Ako ih brzo ne upuca,
bace se na auto, razbiju staklo i ponu da te udaraju. Fantastino.
Jednom sam umalo potukao apsolutni rekord. Ali prevrnuo sam
se na poslednjoj krivini, izgubio jedan ivot i skinuli su mi poene.
Trkake video-igrice su moja specijalnost. Moda ba zato to stric
Huanho ima kamion. Moda sam i ja nauio da vozim a da nisam
ni primetio. Kad bolje razmislim, u Svetskoj trci 3 ne postoje papuice. Tata, kaem, zna da postoji igrica sa istim ovakvim terenom?

14

Andres Neuman

Nije valjda, odgovara on. To mi je jedna od najdraih, kaem, najtee je izbegavati divlje ivotinje a da ne sleti s puta. Aha, kae tata,
a ta se dogodi ako sleti? Prevrne se, odgovaram, i izgubi vreme.
I ta jo?, pita tata. Jadniak, ba se ne razume u video-igre. Onda
padne mnogo nisko na listi, objanjavam, i mora ponovo sve da
pretie. Osim ako pronae motor za ubrzavanje ili superklizee
gume, naravno. I to je sve?, tata ba davi. Molim?, pitam. Zar misli
da je to malo? Izbegavati ivotinje, ubijati Arape, menjati motore,
preticati sve i svakoga, i sve to a da se ne razbije o stene? Ne, ne,
kae on, pitam te da li ti se dogodi jo neto ako se slupa, odnosno, da li bude povreen? Da li te neko pregleda? Da li mora da
se odmara i preskoi nekoliko trka? Bilo ta? Tata, uzdiem, ne
ide to tako u igricama. Prekrtam ruke. Nemam nameru da se raspravljam s nekim ko nikad nee oboriti rekord ni u Trci 1. akam
radio sve dok ne pronaem neku zabavniju muziku. Tata me gleda
ispod oka. Ne buni se. Prolazimo pored jo jednog znaka. Mahina
del Kampo, 27 kilometara. Vie ne vidim stene. Sunce je ve visoko
gotovo sustiglo Pedra. Sad vidim iane ograde. Traktore. Krave.
Ako neku udarimo, moramo da ponovimo nivo.
Jesi li gladan?, pita tata. Nisam, odgovaram. Pa dobro, pomalo.
Ubrzo emo opet stati, kae gledajui mapu, dosta je za danas.
Zatim istee ruke (ini mi se da ne bi smeo da puta volan, mama
mu to uvek govori u kolima, a tata joj odgovara kako zna ta radi,
a onda mama kae kako ne bi putao volan da ume da vozi, a
tata odgovori da e sledei put kad ona bude vozila on biti nepodnoljiv, i tako jo dugo), izvija lea, okree vrat, uzdie. Izgleda
umorno. Sluaj, kaem, a ta misli o tome da pojedemo neto od
ovoga to vozimo pozadi? Ne, Lito, smeje se tata, robu moramo da
predamo netaknutu. Osim toga, spakovana je u zatienu ambalau. I prebrojana. Komad po komad?, pitam. Iskreno, odgovara tata,
nisam siguran. Pa ta?, bunim se, nestrpljiv. Sine, na poslu se esto
rade stvari koje nemaju smisla. Ba te za to i plaaju, razume?
Manje-vie, odgovaram.

RAZGOVORI SA SOBOM

15

Ostavljamo Pedra ispred kafane sa arenim svetleim reklamama. Tata me podsea da treba da se javim mami. Objanjavam mu
da sam joj upravo poslao poruku. Ipak je pozovi, navaljuje. Uf. Ali
nema veze, jer onda mi postavlja vano pitanje: motel ili kamion? Kamion!, viem. Kamion! Dobro, kae tata uperivi prstom u
mene, ali sutra se obavezno tuiramo, bez pogovora, jasno?
Izlazimo da pikimo. Peremo zube vodom iz flae. Nametamo
krevete pozadi. Zakljuavamo vrata. Stavljamo plastine navlake
na prozore. Leemo leima okrenuti prema volanu. Krevet je tvrd.
Tata prebacuje ruku preko mene. Mirie na znoj, i pomalo na benzin. To mi se svia. Zatvaram oi, i ujem zrikavce. Zar zrikavci
nikad ne spavaju?

Elena

Samo to su otili. Nadam se da e mi se sin vratiti srean. Za

mua znam da se nee vratiti. Bilo je sad ili nikad, naravno. Ali
Mariju je (kao i mukarcima uopte) teko da prizna da je i nikad s
vremena na vreme pravi odgovor.
ak i ako ne razmiljam o opasnosti od saobraajne nesree, od
ije mi se same pomisli die kosa na glavi, ta ako mu se stanje
pogora? ta ako ne bude mogao dalje? ta e onda Lito? Mario
odbija i da razmilja o tome. Kao da vrsto veruje kako je njegova
volja jaa od njegovog tela. Kao i obino, ja sam popustila. Ne zato
to sam velikoduna, ve zato to me je grizla savest. to je najgore, sad se svejedno kajem.
Kad bi Mario priznao svoja ogranienja, rekli bismo istinu svim
naim prijateljima. Ali on eli da to ostane izmeu nas. Da budemo diskretni, tako on to zove. Bolesnik ima neosporna prava. O
pravima onoga ko o njemu brine uopte se ne govori. Oboljevamo
od tue bolesti. Tako da sam i ja u tom kamionu, iako sam ostala
kod kue.
Mario je insistirao na tome da mora barem jednom u ivotu
nekud da otputuje sa sinom. Da ga poveze kamionom, kao to je
njegov otac povezao njega. Tome nikako nisam mogla da se suprotstavim. Ali onda mu je izleteo jedan neprihvatljiv argument.
Rekao je da e nam, na kraju krajeva, novac dobro doi. Jo gore:
kako e meni dobro doi. Ako mi pria o takvim stvarima, sigurno nee izdrati toliki put. A to to se i dalje upinje da donosi

20

Andres Neuman

finansijske odluke, kao to je to inio i moj svekar, izigravajui glavu porodice, pokazuje da je u dubini due u fazi poricanja kad je
njegovo zdravlje u pitanju.
Malopre sam pozvala doktora Eskalantea. Zamolila sam ga da
me hitno primi kako bismo razgovarali o Mariovom stanju i o
tome kakve su mu realne anse da preivi ovaj put. Trebalo je da
razgovaramo sa doktorom Eskalanteom pre nego to smo doneli
odluku. Moda je Mario slutio ta e mu doktor rei, pa se upravo
zbog toga i opirao poseti.
Ponovo mi je rekao kako je u pitanju lini, a ne zdravstveni problem. A ta je trebalo da uradim, da ga odvuem na silu? Ali mislim da sada u najmanju ruku imam pravo da sama odem kod
njegovog doktora. elim da znam u kakvom je tano stanju bio na
poslednjem pregledu. Zahtevau da bude sasvim iskren sa mnom.
Verovatno sam zvuala prilino potreseno, jer mi je zakazao ve
za sutra u jedanaest. Poto ordinacija nije daleko, iskoristiu priliku da svratim u zbornicu i pripremim materijale za obnavljanje
gradiva iz jezika. Ima jo dosta vremena do testa, ali kad ne radim
nita, hou da poludim. Bojim se da postoje dve vrste otuenja:
ono koje se deava radniku kog izrabljuju, i ono koje mu se deava
kad se odmara. Prvi ne moe da razmilja, nema vremena. Jedino
to ovaj drugi moe jeste da razmilja, i to je njegova kazna.
I dalje ekam da mi Mario odgovori na poruku. Oseam neto
izmeu vruine i ivanog napada. Imam potrebu da se snano
grebem svud po telu, sve dok ne iupam neto emu ne znam
ime. Ne volim kad se Mario javlja na telefon dok vozi. Tako da sam
u njegovim rukama. Davi me dok stee taj volan. Okree ga. Zavre mi iju. Dosta. Neu vie da piem dok ne dobijem njegovu
poruku.
Neu vie da piem dok ne dobijem njegovu poruku.
Neu vie da piem dok ne dobijem njegovu poruku.
Neu vie da piem dok. Napokon, napokon.

RAZGOVORI SA SOBOM

21

Dobro su. Ili bar tako kau. Barem su imali dovoljno obzira da
mi poalju dve poruke. Mariova je napisana odmerenim tonom.
Saeto, ali ne i turo. Neno, a da ne zvui patetino. I dalje ume sa
mnom kad hoe. Zbog toga sam se i zaljubila u njega: zato to ume
ne samo s reima ve i sa utanjem. Ima mukaraca koji divno
govore, znam mnogo takvih. Ali gotovo nijedan od njih ne ume da
uti. Veina mojih drugarica poistoveuje grube i utljive mukarce. Po meni, u pitanju je nesporazum koji je nametnula kinematografija. Najgore muke grubosti kojima sam u ivotu prisustvovala
bile su nepodnoljivo verbalne. Izgovorene vrlo glasno.
Kao i obino, nije mi bilo lako da rastumaim Litov odgovor. Sve
te skraenice koje navodno tede na vremenu, zar ne usporavaju
samo razumevanje smisla poruke? Zar ne ometaju komunikaciju?
Izgleda da starim.
Sedela sam u ekaonici sat i po vremena. Prizor svih tih bolesnih ljudi na jednom mestu nije mi pomogao da se smirim. Doktor
Eskalante me je napokon primio izmeu dva pacijenta. Izdvojio je
pet minuta za mene. Skoro sve vreme klimao je glavom, a zatim
se izvinio i rekao da uri. Videvi da ima jo pitanja koja me mue,
predloio je da sutra opet doem. Ima pauzu izmeu dvanaest i
pola jedan. Biu tu. Jedino to je stigao da mi kae bilo je to da,
uprkos svim rizicima koje putovanje sa sobom nosi, Mariov organizam trenutno osea olakanje zbog prekida terapije. I da to
obino podie imunitet na izvesno, kratko vreme. to bi, u kombinaciji s psihikim podstrekom, i naravno bez ikakvih obeanja,
moglo da vrati Mariju snagu koju ve mesecima nije imao. Pitala
sam doktora koliko je kratko to izvesno, kratko vreme. Slegnuo je
ramenima i odgovorio: Kratko.
Oprez lekara ide mi na ivce. Razgovor sa njima zvui kao telefonski poziv slabog signala. Ili kao da sluam samu sebe. Puste te
da kae ta te titi, da postavi pitanja na koja se plai da uje
odgovor i da, malo-pomalo, pone da shvata situaciju, pruajui

22

Andres Neuman

ti minimum informacija. Doktor Eskalante je neobian ovek.

Ume da koristi svoj poloaj. Ne dokazuje svoju mo: samo mirno
stavlja do znanja da se ona podrazumeva. Ono to mi na njemu
najvie privlai panju jeste neka vrsta povuene staloenosti, rezervisane samouverenosti, pomeane sa energijom svojstvenom
njegovim godinama. Sva ta silna energija vidi mu se u pogledu, u
ustrim pokretima ruku. U stvari, doktor Eskalante i nije mnogo
mlai od mene. Ali u njegovom prisustvu, ni sama ne znam zato,
oseam se kao starija ena, iji je ivot daleko predvidljiviji od njegovog. Kladim se u bilo ta da nema decu.
Pre nego to sam otila kod doktora, ula sam se s Litom i Mariom. Lito mi je ispriao kako su spavali u kamionu. Trebalo je da
usput noe u hotelima. Takav je bio dogovor. Odluila sam da se
ne ljutim jer su zvuali zadovoljno. Mario mi je rekao da nije imao
munine. Zvuao je oputeno. Kad je nervozan ili me lae, pravi
neobine pauze u govoru, uzima vazduh na neobinim mestima.
Lito je vikao od uzbuenja. Uteilo me je kad sam ga ula takvog,
ali me je i rastuilo. Kae da je video pejza isti kao u Korekaminosu. Lepo se hrane. Ja ne. Odabrau tekstove za test. Posle u
provesti poslepodne uz knjigu. itanje mi smiruje misli. Laem.
Ne smiruje ih: samo ih preusmerava.
Izaavi iz ordinacije otila sam (otrala) u knjiaru. Kupila sam
nekoliko romana omiljenih pisaca (uradila sam to na brzinu, gotovo i ne gledajui, kao da kupujem aspirin) i dnevnik Huana Grasije Armendarisa koji sam sluajno prelistala. ini mi se da mi ta
knjiga nee posluiti kao analgetik, ve kao vakcina: ubrizgae mi
nespokoj koji toliko elim da pobedim.
Bolest, ba kao i pisanje, sama nam se namee, podvlaim u
dnevniku. Zbog toga je piscima neprijatno kad ih pitaju za njihovo stanje; nama profesorima obino se deava upravo suprotno,
kao da svojim stanjem maemo kao zastavom, ivimo u uionici.
Pretpostavljam da se lekarima deava to isto, a njima je verovatno

RAZGOVORI SA SOBOM

23

i mnogo gore: za sve ostale, oni su uvek i neprestano doktori.

Meutim, ako ih pitaju za omiljene tehnike pisanja ili njihove
najdrae autore, pisci e priati bez prestanka, ba kao to i bolesnici postanu posebno priljivi kad ih upitamo za njihove tegobe;
razlika je najverovatnije u tome to pisci ne mogu da se odupru
potrebi da priaju o neemu to ih spasava, dok bolesnici ne mogu
da se odupru potrebi da govore o onome to najvie preziru.
Vraam se iz posete doktoru Eskalanteu. Nije protekla onako
kako sam oekivala. Ni u kom pogledu.
Ali, jesam li uopte ita oekivala?
Stigla sam u ordinaciju tano na vreme. Ba kao to sam i mislila, dobro sam se naekala. Poslednja sam stigla na red. Doktor
Eskalante i ja hladno smo se pozdravili. Rekao mi je da sednem i
pitao O emu je re?, ili ve neto jednako uobiajeno. Sve je bilo
savreno normalno. Nisam sasvim sigurna ta se niti kako tano
dogodilo posle toga.
Isprva se ponaao isto kao i uvek. Sluao je, klimao glavom i odgovarao mi didaktiki, kao da od svakog odgovora preutkuje ono to
bi moglo da bude problematino. To me je jo vie bacilo u oajanje,
jer nisam ponovo dola kod njega kako bih opet prela opta mesta
koja napamet znam. Ponekad imam oseaj da lekari ne razgovaraju
s nama kako bi nam objasnili ta se deava, ve kako bi nam trebalo
malo due da to shvatimo. Za sluaj da se bolest nekim udom u
meuvremenu sama izlei. A ako se ne izlei, barem su sebe potedeli agonije iekivanja. Od tog njihovog opreza silazim s uma. Rekla
sam to i doktoru Eskalanteu, bez uvijanja. Primetila sam da je napravio ironinu grimasu, moda i s trunkom naslaivanja. Osmehnuo
se. Kao da se pomalo opustio. Kao da govori: Znai, ti si jedna od
onih. Kamikaza. Onih koje misle kako bi vie voleli da znaju.
U tom trenutku uinilo mi se da je doktor jedan od onih mukaraca koji su sigurni da se svima dopadaju iako nisu lepi. Od tog
trenutka, doktor Eskalante promenio je boju glasa, spustio ruke i

24

Andres Neuman

priao ivici stola. Zauzela sam odbrambeni stav, trudei se da ne

popravljam frizuru, da ne prekrtam noge, da ak i ne trepem.
Prvi put smo zaista razgovarali. Bio je grub, direktan, a u isto vreme
pun potovanja prema meni. Govorio mi je kao da smo jednaki, bez
poniavajuih eufemizama. Potvrdio je gotovo sve moje strahove.
Ipak, insistirao je na tome da putovanje nije pravi problem. Naravno, sve to mi je rekao ja sam ve znala, ali znailo mi je da ujem
sve onako kako zaista jeste. U tom trenutku, pomislila sam kako je
doktor Eskalante plemenit ovek. Na kraju krajeva, ne plaaju ga da
bude tako iskren.
Kad se ve inilo da je razgovor zavren, jedno od nas dvoje, ne
seam se ko, prokomentarisalo je neto o braku. Nita zanimljivo.
Tek neto uzgred, u prolazu. Ali zahvaljujui tome na se razgovor
nastavio, a da mi to nismo ni primetili. I ne samo da se nastavio
istim intenzitetom ve je i preao na liniji plan. Priala sam mu o
svom sinu, o njegovim strievima, bakama i dekama. Doktor Eskalante je pomenuo svoju majku, koja je umrla od iste bolesti protiv
koje se on sada bori. Pomenula sam napade panike od kojih ne
mogu da spavam otkako je Mariju ovako kako jeste. On mi je priznao da, otkako se bavi svojim poslom, pati od ozbiljnih nesanica.
Ispriao mi je i da je razveden. Rekao mi je to, ne znam, s uznemirujuim saoseanjem. Zavalila sam se u stolici. On je pogledao
na sat i napravio nezadovoljan izraz lica. Brzo sam ustala i vrsto
pruila ruku, kako bismo se pozdravili s daljine. On je rekao: neverovatno koliko smo se zadrali. I odmah dodao, stisnuvi mi ruku:
Moram odmah da poem. Rado bih vas pozvao, Elena, ali u pitanju
je poslovna veera. Odgovorila sam mu kako ne treba da brine, da
je ve odavno trebalo da odem, da moram nekud da idem i neto
da uradim. I potrala sam prema vratima. Zatim je dodao: Ali mogli bismo da odemo na veeru, ako biste hteli.
Shvatio sam koje me to oseanje titi, nerviram se i podvlaim
u jednom romanu Dona Banvila, od tog jutra kada sam kroio u

RAZGOVORI SA SOBOM

25

krhku svetlost ordinacije, kad je neko u porodici bolestan, svetlost

nas razjaruje, ak nam se i gadi. Bio je to sram. Sram, da, nekakav
oseaj panike, nisam znao ta da kaem, gde da gledam, kako da
se ponaam, ve toliko dugo vie ne uivam u jutrima, ustajem s
teskobom jer sam ispunjena svetlou, odlazim na posao sigurna
da me neko prati. Sad mi je draa no, koja barem podsea na
predah, na sterilnu sobu: u mraku, sve izgleda pomalo lano, nita
ne izgleda kao da e se nastaviti. Kao da su nam otkrili tajnu tako
prljavu i odvratnu da nam je tue prisustvo gotovo nepodnoljivo,
iako u isti mah nismo u stanju da se odvojimo od njih, Mario je
sada daleko, ali naa je tajna i dalje tu, u kui, Oboje smo znali
onu munu injenicu koju zna i ono drugo, bili smo ujedinjeni
sveu o njoj, Mario je otiao, ali svest o tome nije. Od tog dana,
sve e biti pretvaranje. Ne postoji drugi nain da se ivi sa smru.
Dananji dan me je potpuno uznemirio. Zato to sam, ne bih
rekla ba pijana, ni blizu, ali moda malo pod gasom. Zato to je
otprilike dva ujutru. I zato to sam se malopre, na ulaznim vratima, oprostila od Ezekijela dugim zagrljajem i ovlanim dodirom
uglova usana. Vino je bilo izvrsno, napravljeno iskljuivo od groa iz none berbe, tako je bar rekao somelije, ubrano je nou? Ba
sve? Neverovatno, a kako uopte vide groe? Stvarno je bilo izvrsno, zapisala sam ime proizvoaa da ga naruim preko interneta,
ni previe kiselo ni previe vono, somelije je bio ba simpatian.
Da vidimo hoe li mi kafa razbistriti misli.
U stvari, ula sam u restoran vrsto reena da ga obavestim o
tome kako nemam nameru da veeram s njim. Da sam razmislila
malo bolje i da mi je veoma ao zbog nesporazuma. Naravno, bilo
bi mnogo lake da sam mu to rekla preko telefona. Ali u tome i
jeste stvar, nisam imala njegov privatni broj telefona, kao ni njegovu imejl adresu. Doktor, to jest Ezekijel, jo uvek mi je udno da
ga tako zovem, s neba pa u rebra mi je predloio da se naemo.

26

Andres Neuman

Pomenuo je restoran, ulicu, vreme. I praktino je izleteo napolje.

Jedva da sam stigla da klimnem glavom. Nisam rekla ne, to je sve.
Ostala sam da stojim zblanuta pred vratima ordinacije, na kojima
je visila tabla s punim imenom i prezimenom svakog od lekara
specijalista i njihovim radnim vremenom. Njegovo se za danas
upravo zavrilo. Bio je to prvi put da sam zaista obratila panju na
njegovo pravo ime. Trebalo je da otkaem tu veeru. A onda sam
shvatila da nemam naina da ga pronaem izvan ordinacije. Da li
je tu omaku napravio s predumiljajem? Ne verujem. U svakom
sluaju, ipak sam morala da se pojavim u restoranu. Bilo bi zaista
nevaspitano da ga ispalim bez rei. I to ba njega. Doktora koji lei
mog mua.
Kakav sram, o, boe, kakav sram.
A to jo nije sve. ak sam i stigla deset minuta ranije. A on je
ve bio u restoranu. Rekao mi je da je morao da obie jednog pacijenta. A kako je pacijent iveo negde u tom kraju, odluio je da me
saeka tamo. To me je potpuno pomelo jer bi, da sam otila pod
takvim okolnostima, to bilo kao da sam mu rekla: Onda si za dabe
ekao. Zdravo. Zaista sam elela da stignem pre njega. Da ga vidim
kad ue. Da ga srdano pozdravim, jasno mu stavljajui do znanja
da sam se potrudila da ga saekam. Da se izvinim, platim svoje
pie i odem odatle. Tako sam barem ja to zamiljala. Ali Ezekijel
je ustao da me doeka, inilo se da mu je zaista drago to me vidi,
bio je veoma ljubazan, rekao mi je kako je upravo naruio bocu
merloa koja se kod nas retko moe nai. Tako da sam uutala, sela
i glupo se osmehnula.
Od tog trenutka, sve je delovalo... kako to da objasnim? Kao neka
vrsta protivotrova. Svaka re, svaki pokret bio je deo zavere da mi
preprei put i sprei me da pobegnem. Ezekijel je mogao da izbegava razgovor o Mariju (grub potez koji bi mi zasmetao i za tren
oka me oterao od stola), ali uinio je upravo suprotno. Pominjao
ga je od samog poetka, ubacivi ga u na razgovor tako prirodno
da se gotovo inilo kao da je moj suprug organizovao ovu veeru,

RAZGOVORI SA SOBOM

27

a onda u poslednjem trenutku bio spreen da se pojavi. Ezekijel

je mogao i da pone da postavlja previe lina pitanja, kako bi me
naveo da se otvorim. Meutim, ponaao se upravo suprotno; bio
je diskretan kad je re o mom ivotu, sasvim otvoreno govorei o
svom. Ezekijel je mogao da mi se barem malo nabacuje, kad smo
naruili drugu bocu vina (to bi mi ak i u tom trenutku bilo pomalo odbojno), ali nije napravio ni najmanji potez. ak mu ni pogled
nije zalutao prema mom dekolteu. Koji je, mada nije bio nita posebno, na kraju krajeva ipak bio tu.
Kad malo bolje razmislim, taj stepen suzdranosti je neto to
jedan mukarac moe da postigne samo ako se potrudi. Odnosno,
s predumiljajem. O, boe. Na kraju krajeva, sad je ve kasno. Ne
zato to smo uinili bilo ta to se ne moe popraviti. Ve zato to
je prolo etiri, a meni se uopte ne spava. I zato to, ni kad sam
stigla u restoran, ni tokom veere, ni dok smo se zajedno vraali
do moje kue, ni dok mi je davao svoj broj telefona, nisam bila u
stanju da objasnim Ezekijelu da je sve ovo greka, da ga nikada
neu pozvati, da ne elim da ga vidim. To se ve ne moe ispraviti.
Gotovo isto tako kao ni to to sam nekoliko puta napisala O, boe.
Tako bogohulna i pijana.
Gledam kroz prozor i ne znam ta da radim. Da isturim glavu i
ponem da vritim, da se bacim naglavake na plonik, ili da pozovem taksi.
Bila je pomalo feministkinja, nipoto fanatik, podvlaim u jednoj pripoveci Sintije Ozik, iako joj je ilo na ivce kad joj ispred
prezimena stave gospoica. Videla je to kao otvorenu diskriminaciju: ona je elela da bude samo jo jedna advokatkinja meu advokatima. Na primer, uenici zovu nas profesorke gospoice, ili u
najgorem sluaju go. Kad dou do tog ekstrema, drae bi mi bilo
da me udare. Uprkos tome to nije bila devica, ivela je sama.
Kako se samo ali gospoica Ozik. Seam se da je jednom, na nekoj veeri, jedan tip pitao moju sestru da li ivi sama. U naletu

28

Andres Neuman

duhovitosti, koja kod nje nije bila esta pojava, odgovorila je: Da,
udata sam.
Zato se nisam usudila da uloim u svoju akademsku karijeru?
Tako je: plaila sam se neizvesnosti, toga to bih mogla da ostanem na ulici u tridesetoj godini, da budem n-ta nezaposlena nauna radnica, et alia. Ali to nije bilo sve. Bilo je tu jo neega to sam
svuda oko sebe viala, znatno jasnije nego svoj sumnjivi poziv.
Imajui u vidu sudbinu mojih bivih koleginica, smatram da
raspolaem dovoljno opsenom dokumentacijom kako bih sainila ovaj kratki
IZOPAENI EMATSKI PRIKAZ
PRETENDENTKINJE NA AKADEMSKU KARIJERU
koji emo u nastavku izloiti, potovana gospodo lanovi komisije, u nadi da ete joj priznati izvesnu sposobnost sinteze:
SPOSOBNA SI
NISI SPOSOBNA
[id est: zato to si glupa]
SPOSOBNA SI I DOBRO IZGLEDA
SPOSOBNA SI I NE IZGLEDA DOBRO
[id est: zato to si runa]
SPOSOBNA SI, DOBRO IZGLEDA I DOPUTA DA TI GLEDAJU U
GRUDI
SPOSOBNA SI, DOBRO IZGLEDA I NE DOPUTA DA TI GLEDAJU
U GRUDI
[id est: zato to si utogljena]
SPOSOBNA SI, DOBRO IZGLEDA, DOPUTA DA TI GLEDAJU U
GRUDI, PA TE UNAPREDE

RAZGOVORI SA SOBOM

29

SPOSOBNA SI, DOBRO IZGLEDA, DOPUTA DA TI GLEDAJU U

GRUDI, PA TE NE UNAPREDE
[id est: zato to si drolja]
SPOSOBNA SI, DOBRO IZGLEDA, DOPUTA DA TI GLEDAJU U
GRUDI, UNAPREDE TE, A ONDA SE CELOG IVOTA ZAHVALJUJE
SVOM MENTORU
SPOSOBNA SI, DOBRO IZGLEDA, DOPUTA DA TI GLEDAJU U
GRUDI, UNAPREDE TE, A ONDA SE CELOG IVOTA NE ZAHVALJUJE SVOM MENTORU
[id est: zato to si nezahvalna]
SPOSOBNA SI, DOBRO IZGLEDA, DOPUTA DA TI GLEDAJU
U GRUDI, UNAPREDE TE, CELOG IVOTA SE ZAHVALJUJE SVOM
MENTORU, A ONDA POSTOJI PROMIL ANSE DA KAD ODE U PENZIJU DOE NA NJEGOVO MESTO
SPOSOBNA SI, DOBRO IZGLEDA, DOPUTA DA TI GLEDAJU
U GRUDI, UNAPREDE TE, CELOG IVOTA SE ZAHVALJUJE SVOM
MENTORU, A ONDA, LOGINO, ODE U PENZIJU A DA NISI DOLA
NA NJEGOVO MESTO
[id est: zato to si stara]
Nadamo se da vas nismo zamorili, potovana gospodo lanovi
komisije, i da emo za svoj istraivaki rad dobiti, ako ne nezaslueno teorijsko priznanje, onda u najmanju ruku va oinski blagoslov da nastavimo s neuspenim pokuajima. Velika hvala.
Vadim telefon iz tane, steem ga, gledam u ekran, sputam ga
na sto, opet ga vraam u tanu, pa ga ponovo vadim. Ponaam se
kao kriminalac.
Prvo to sam uradila kad sam ustala bilo je da pozovem Marija.
Dugo mi je trebalo da ga dobijem. ini se da su dobro. Obilaze
razna mesta, lepo se zabavljaju. Kao da zvue srenije kad mene

30

Andres Neuman

nema. Kad sam ga upitala da li spava osam sati dnevno kao to je

i obeao, Mario je odgovorio s oklevanjem. To mi se nije dopalo, pa
smo se posvaali. Onda smo zautali. A onda razgovarali neno.
Lito mi je ispriao ve neto o kamionu i o kii, nisam ga ba najbolje ula, ali u svakom sluaju zvuao je oduevljeno. Uzbueno
mi je ispriao kako je pobedio tatu u trci. Tu sam ga zamolila da
mi ponovo da Marija. On mi se zakleo da se nipoto nije trkao, ta
mi pada na pamet, znam ve i sama da klinac stalno neto fantazira. Zavrili smo razgovor u dobrom raspoloenju. Ostala sam
neto spokojnija. Odluila sam da prekratim vreme perui sudove.
Oprala sam neki ve na ruke. Skuvala povre. Malo sam itala. Pripremila sam testove iz knjievnosti. Uila sam dva dugmeta. Onda
sam pozvala Ezekijela.
Pitao me je jesam li razmiljala o naoj sinonoj veeri. Rekla
sam mu da nisam. Hteo je da zna da li mi je sino bilo teko da
zaspim. Rekla sam mu da nije. Predloio mi je da se danas naemo
na kafi. Odgovorila sam mu da neu. Pitao me je da li bi mogao da
me pozove sutra. Rekla sam mu da moe.
Hypocrite lecteuse! Ma semblable! Ma soeur!, podvlaim olovkom
u boji u jednom eseju Margaret Atvud, licemerje izjednaava, licemerje poistoveuje, sestrimi licemerje, neka je slava glupim
enama, Nek im je slava!, jer one su nam podarile Knjievnost.
Bez glupih ena, nikada ne bi bila napisana ni jedna jedina ljubavna pesma.
Da li je Mario ljubomoran? Verovatno jeste. A jesam li ja? Verovatno nisam.
Ali mogla sam da napiem i: Da li je on ljubomoran? Nije ozbiljno, jer priznaje da je takav. Zato to je obian ovek, podloan
ljubomori. Kao i moja sestra, sa svojom ljubomorom. Ona je ak i
neguje. Smatra da je ljubomora znak ljubavi.
A mogla sam da napiem i: Jesam li ja ljubomorna? Moda na

RAZGOVORI SA SOBOM

31

neki uvrnut nain. Jer iako sam u teoriji manje posesivna od njih
dvoje, u stvari nemam hrabrosti da u samoj sebi pronaem nagon
za posesivnou.
Ima li ljubomora ikakve veze s ljubavlju? Ima: suprotstavljene
su. Verovatno jedna potire drugu. Imaju li fantazije veze s brakom?
Imaju: koegzistiraju. Verovatno se meusobno odravaju u ivotu.
Nedavno sam ula u neke godine. Kako da ih opiem? Neke godine, to je dosta. Godine poev od kojih poinjemo da ih brojimo,
da ih bivamo sve vie svesni. Nije re o broju. U pitanju je neka
vrsta granice.
Zato najednom, a da to nismo svesno odluili, poinjemo da
razmiljamo o mlaim osobama? Da ih posmatramo s izvesnim
nespokojem? Zato udimo za time da im privuemo panju, da
se pritvorno pokazujemo pred njima? ta oekujemo da izbegavaju? ta se nadamo da e nam vratiti?
ena koja misli da je u pitanju iskljuivo muki problem, pa dobro: ili je naivna, ili kukavica, ili licemerna. Imam prijateljice koje
savreno objedinjuju sve tri ove osobine. Sve dok jednog dana, kad
se tome najmanje nadaju, ne napuste svoje elave mueve i ne
odu s bilo kim.
Nema mi druge do da to priznam: i ja poinjem da se pretvaram
u To. U ono to nikako nisam elela da postanem. Verovatno sam
ve dobila vie nego dovoljno upozorenja. Videla sam to u knjigama, u filmovima, u komiluku. Ali meni to nije moglo da se desi. A
ipak se dogodilo: poinjem da meam lepotu s mladou.