LESING LAOKOON

Svejedno da li je u pitanju bajka ili stvarni dogaaj kad se pria da je ljubav uinila prvi
pokuaj u likovnim umetnostima, tek izvesno je da se ona nije umorila vodei ruku velikim
starim majstorima. Jer, ako danas slikarstvo kao umetnost koja predstavlja tela na povrini
upranjavamo u celom njegovom obimu - mudri Grk je slikarstvu povukao mnogo ue
granice i ograniio ga na predstavljanje lepih tela. Njegov umetnik nije predstavljao nita sem
lepoga; ak i obino lepo, lepo niih vrsta, bilo je samo njegov sluajni motiv, njegova veba,
njegova razonoda. U njegovom delu trebalo je da divljenje bude izazvano savrenstvom
samoga predmeta. Stari umetnik bio je suvie veliki da bi od svojih posmatraa traio da se
zadovolje prostim hladnim zadovoljstvom koje proistie iz pogoene slinosti, iz ocene
njegove vetine. U njegovoj umetnosti nije mu nita bilo milije, nije mu se nita inilo
plemenitije, nego krajnji cilj umetnosti.
"Ko e te hteti slikati kad niko ne eli da te vidi", kae jedan stari epigramatist o jednom
veoma unakaenom oveku. Poneki moderniji slikar rekao bi: "Budi toliko unakaen koliko
je mogue; ipak hou da te naslikam. Ako nikome nije drago da tebe gleda, neka mu bude
drago da gleda moju sliku; ne zato to ona tebe predstavlja, nego zato to je ona dokaz moje
vetine, koja ume takvu rugobu tako slino da naslika."
Razume se da je sklonost ka tom razmetljivom hvalisanju osrednjom vetinom, koju vrednost
njenih predmeta ne oplemenjuje, suvie prirodna a da i Grci ne bi imali svog Pausona, svog
Pireika. Imali su ih; ali su im sudili strogo po pravdi. Pauson, iji je niski ukus najradije
izraavao ono to je nakazno i runo u ljudskoj pojavi, iveo je u najgoroj sirotinji. A Pireik,
koji je sa marljivou nekog holandskog umetnika slikao berbernice, prljave radionice,
magarce i povre, kao da takve stvari u prirodi imaju toliko drai i da se tako retko mogu
videti, stekao je nadimak "riparograf", "slikar izmeta"; iako je sladostrastan bogata njegova
dela merio zlatom, da bi njihovoj nitavnosti i tom uobraenom vrednou pritekao u pomo.
Ni sama vlast nije smatrala nedostojnim svoje panje da umetnika silom zadri u njegovoj
pravoj sferi. Poznat je zakon Tebanaca koji je umetniku zapovedao da ulepava prilikom
podraavanja, a podraavanje pri kojem bi predmet ispao runiji zabranjivao pod pretnjom
kazne. To nije bio zakon protiv eprtlja - kako se obino smatra i kako smatra i sam Junije.
On je osuivao grke Gecije, osuivao je nedostojno lukavstvo da se slinost postigne
preteranim naglaavanjem runijih delova modela, jedom rei, osuivao je karikaturu.
Iz istog duha lepoga potekao je i zakon helanodika (sudija na olimpijskim igrama). Svaki
olimpijski pobednik dobijao je statuu; ali samo onome koji je triput pobedio postavljena je
statua s njegovim likom. Osrednjih portreta nije trebalo suvie da bude meu umetnikim
delima. Jer, iako i portret doputa ideal, mora ipak na njemu da se vidi slinost; to je ideal
jednog odreenog oveka, ne ideal oveka uopte.
Lesing je verovao u religijsku slobodu izbora, smatrajuci da je to relativna stvar koja zavisi
od pojedinacnog afiniteta i opredeljenja. Kao klasicni prosvetitelj- pesnik, filozof, teolog,

pisac i veliki erudita - Lesing je preferirao snagu rezona. Literarno je tumacio Bibliju.
"Literatura ne samo smiruje lepotom, nego i pobudjuje svest"-kaze Lesing. Medjutim, on je
zapostavljao esencijalni uticaj nebeskog otkrovenja. Nije imao izbalansirani prilaz u
shvatanju i tumacenju odnosa empirijskih data i racionalnih formi i iskaza. Otuda je imao
teskocu da prenaglasenim naucno-filozofskim i literarno-istorijskim rezonima objasni prirodu
cuda i samu egzistenciju Boga. Kada je rec o religijskoj toleranciji, njegovo veoma uticajno
delo "Natan Mudri" je klasican primer moguceg ekumenskog i medjureligijskog miroljubivog
dijaloga. Naime, na sustinsko pitanje- koja je od tri monoteisticke religije (judejska,
hriscanska i islam) istinska religija, mudri Natan, sa racionalistickim optimizmom odgovara u
obliku parabola da su sve tri orgaski povezane i sve tri su u pravu, sto implicitno
podrazumeva da se "korektno" shvatanje i tumacenje religije ne sastoji u njenim
posebnostima i podvajanjima koje najcesce vode u iskljucivost, vec je njena snaga i bogatstvo
u toleranciji raznovrsnosti . Danas, u 21om veku, gotovo 250 godina posle Lesingovog ucenja
i delovanja, nuzno je potrebno redefinisati i upotpuniti njegov koncept, te uporno i strpljivo
raditi na realizaciji miroljubivog i tolerantnog medjuhriscanskog i medjureligijskog dijaloga
koji ce fundamentalno unaprediti ukupni civilizacijski progres. Na kraju treba zakljuciti da je
to dugotrajni istorijski proces koji predstavlja esencijalni i egzistencijalni imperativ daljeg
razvoja covecanstva.