RAT I MIR IV

SABRANA DELA LAVA NIKOLAJEVIA

TOLSTOJA

KNJIGA SEDMA

LAV NIKOLAJEVI
TOLSTOJ

RAT I MIR
TOM ETVRTI

BEOGRAD
DRAVNI IZDAVAKI ZAVOD JUGOSLAVIJE
1946

Naslov originala:

..

Preveo:
MILOVAN . GLII

Redaktor:
MILAN OKOVI

RAT I MIR

Glavni likovi:
Bezuhovi
Kiril Vladimirovi Bezuhov - Pjerov imuni otac
Petar (Pjer) Kirilovi Bezuhov - glavni protagonist romana
Rostovi
Ilja Andrejevi Rostov - glava porodice
Natalija Rostova - njegova supruga
Vera Iljinina Rostova - najstarija erka
Nikolaj Ilji Rostov - stariji sin
Natalija (Nataa) Iljinina Rostov - mlaa erka
Petar (Pea) Ilji Rostov - najmlae dete
Sonja (Sofi) - usvojenica, roaka Rostovih
Bolkonski
Nikolaj Andrejevi Bolkonski - otac kneza Andreje
Andreja Nikolajevi Bolkonski - drugi glavni junak romana
Marija Nikolajevna Bolkonska - Andrejina sestra
Liza - Andrejina pokojna supruga, majka malog Nikolaja
Nikolaj Andrejevi Bolkonski - sin kneza Andreje, koji je dobio ime po dedi
Kuragini
Vasilije Kuragin - glava porodice
Elen Vasiljevna Kuragina - Pjerova prva supruga, raspusnica
Anatol Vasiljevi Kuragin - bludnik koji je pokuao da zavede Natau
Ipolit Vasiljevi Kuragin - drugi sin kneza Vasilija
Aljina Kuragina - supruga kneza Vasilija
Drubecki
Ana Mihajlovna Drubecka - kneginja, majka Borisova
Boris Drubecki

DEO PRVI

I
U to vreme vodila se u viim krugovima u Petrogradu vatrenije nego
ikad sloena borba izmeu stranaka Rumjancevljeve, francuske, Marije
Feodorovne, carevieve i ostalih, koju je, kao i uvek, zagluivalo zujanje
dvorskih trutova. Ali se u Petrogradu ivelo po starome, spokojno i
raskono, a vodila se briga samo o tlapnjama i refleksima ivota; i zbog
toga to se tako ivelo, morao je ovek uloiti mnogo truda da sazna
opasnost i muan poloaj u kome se nalazio ruski narod. Bile su iste
parade, balovi, isto francusko pozorite, isti dvorski interesi, isti interesi
slube i iste intrige. Samo su se u najviim krugovima upinjali da podsete
na tegobu tadanjeg stanja. Prialo se apatom kako su dve carice
postupile u tako tekim prilikama suprotno jedna drugoj. Carica Marija
Feodorovna, koja se brinula o blagostanju potinjenih joj dobrotvornih i
vaspitnih ustanova, naredila je da se svi instituti poalju u Kazan i ve su
bile potovarene i stvari tih zavoda. A carica Jelisaveta Aleksejevna, kad
su je upitali kakve e naredbe izdati, izvolela je sa uroenim joj ruskim
patriotizmom da odgovori kako ona ne moe izdavati naredbe o dravnim
ustanovama, jer je to carev posao; a to se nje lino tie, izvolela je rei da
e ona poslednja izii iz Petrograda.
Na sam dan borodinske bitke, 26. avgusta, bio je kod Ane Pavlovne
veernji prijem, a kao najvea zanimljivost na njemu trebalo je da bude
itanje pisma koje je preosveeni pisao iljui caru ikonu prepodobnog
ugodnika Sergija. To se pismo smatralo kao obrazac patriotske,
duhovnike leporeivosti. Trebalo je da ga proita sam knez Vasilije, koji
bee uven sa svoga vetog itanja. (On je itao i kod carice.) Kao veto
itanje smatralo se to kad se, prelazei sa oajnog zavijanja na blago
mrmljanje, glasno i pevajui izgovaraju rei sasvim nezavisno od njihovog
znaenja, tako da sasvim sluajno doe na jednu re zavijanje a na druge
mrmljanje. To je itanje, kao i svaki prijem kod Ane Pavlovne, imalo
politiki znaaj. Na taj prijem imalo je da doe nekoliko vanih linosti,
koje je trebalo postideti to odlaze u francusko pozorite i odueviti ih da
se dre patriotski. Ve se bee iskupilo mnogo sveta, ali Ana Pavlovna nije
jo videla u svom salonu sve one koji su imali da dou i zato nije jo
pristupala itanju, nego je zapoinjala obine razgovore.
Toga dana bee u Petrogradu dnevna novost bolest grofice Bezuhove.
Grofica se bee iznenadno razbolela pre nekoliko dapa, nije dola na
nekoliko skupova na kojima je ona bivala ukras i ulo se kako nikoga ne
prima i kako se, mesto uvenih petrogradskih doktora, koji su je obino
leili, poverila nekakvom italijanskom doktoru, koji je lei na nekakav nov
i neobian nain.

Svi su znali vrlo dobro da je bolest divne grofice dola otuda to joj je
nezgodno da se uda odjedanput za dva mua i da je leenje toga Italijana
bilo upravo otklanjanje te nezgode; ali pred Anom Pavlovnom ne samo to
niko nije smeo da misli o tome, nego je izgledalo kao da to niko i ne zna.
On dit la pauvre comtesse trs mal: le mdecin dit que cest langine

pectorale.1
Langine? Mais cest une maladie terrible!2
On dit que les rivaux se sont rconcilis grce langine3 Re
angine ponavljala se s velikim zadovoljstvom.
Le vieux comte est touchant, ce quon dit. Il a pleur comme un
enfant quand le mdecin lui a dit que le cas tait dangereux!4
Oh, ce serait une perte terrible! Cest une femme ravissante.5
Vous parlez de la pauvre comtesse? ree Ana Pavlovna prilazei.
Jai envoy prendre de ses nouvelles. On ma dit quelle allait un peu
mieux... Oh oui! cest la plus charmante femme du monde, ree Ana
Pavlovna i osmehnu se svom oduevljenju. Nous appartenons des
camps diffrents, mais cela ne mempche pas de lest mer, comme elle le
mrite. Elle est bien malheureuse.6 dodade Ana Pavlovna.
Jedan nesmotren mladi, koji je mislio da Ana Pavlovna tim reima
malo podie tajanstvenu zavesu s grofiine bolesti, usudi se da se zaudi
to nisu pozvani uveni lekari, nego groficu lei jedan arlatan koji joj
moe dati opasne lekove.
Vos informations peuvent tre meilleures que les miennes,
odjedanput Ana Pavlovna jetko napade neiskusnog mladia. Mais je sais

de bonne source que ce mdecin est un homme trs savant et trs habile.
Cest le mdecin particulier de la reine dEspagne!7 I poto tako uutka
mladia, Ana Pavlovna se obrati Biljibinu, koji je u drugoj grupi govorio o
Austrijancima i nabrao kou na elu, spremajui se, kao to se videlo, da
je opusti i da kae un mot.

Kau da je jadnoj grofici vrlo ravo. Lekar veli da je angina pektoris.

Angina? O, to je uasna bolest.
3 Kau da su se suparnici pomirili zahvaljujui angini.
4 Kako vele, stari grof je osetljiv. Plakao je kao dete kad mu je lekar rekao da je sluaj opasan.
5 O to bi bio straan gubitak. To je divna ena.
6 Govorite o jadnoj grofici? Poslala sam da ujem kako je. Rekli su mi da joj je malo bole. O, to
je, bez sumnje, najljupkija ena na svetu! Mi pripadamo raznim taborima, ali mi to ne
smeta da je cenim koliko zasluuje. Ona je veoma nesrena.
7 Vaa obavetenja mogu biti bolja od mojih. Ali ja znam iz pouzdanog izvora da je taj lekar
vrlo uen i vrlo vet. To je lini lekar panske kraljice.
2

 Je trouve que cest charmant!8 ree on za diplomatski akt uz koji

su poslane u Be austrijske zastave to ih je oteo Vitgentajn, le hros de
Ptropol9 (kao to su ga zvali u Petrogradu).
ta, ta to? upita ga Ana Pavlovpa, kako bi nastalo utanje da se
uje mot koju je ona ve znala.
I Biljibin ponovi ove rei iz diplomatske depee koju je on sastavio:
LEmpereur renvoie les drapeaux autrichiens, drapeaux amis
gars quil a trouvs hors de la route.10 dovri Biljibin i opusti kou.
Charmant, charmant11 ree knez Vasilije.
Cest peut-tre la route de Varsovie12, ree glasno i iznenadno
knez Ipolit. Svi pogledae u njega, ne razumevajui ta je hteo time da
kae. I knez Ipolit se osvrtao oko sebe veselo zauen. Ni on, kao ni ostali,
nije znao ta su znaile rei koje je izgovorio. On je za vreme svoje
diplomatske karijere vie puta opazio kako rei koje se tako iznenadno
reknu budu veoma otroumne, pa je za svaki sluaj kazao te rei, jer su
mu one prve dole na jezik. Moda e ispasti vrlo dobro mislio je on
a ako ne ispadne, oni e ve umeti to da udese. Upravo u trenutku kad je
zavladalo nezgodno utanje, ue ona nedovoljno patriotska linost koju je
ekala Ana Pavlovna da je obrati i opa, osmehujui se i popretivi prstom
Ipolitu, pozva kneza Vasilija za sto, donese mu dve svee i rukopis i
zamoli ga da pone. Sve umue:
Najmilostiviji gospodaru imperatore! viknu otro knez Vasilije i
pogleda po publici, kao da pita ima li ko da kae neto protiv toga. Ali
niko nita ne ree. Prvoprestoni grad Moskva, Novi Jerusalim, primie
Hrista svojega (knez odjedanput udari glasom na re svojega) kao mati u
zagrljaj usrdne sinove svoje i, videi kroz maglu koja se die blistavu
slavu tvoje drave, pevae ushieno: Osapa, nek je blagosloven koji
dolazi! Knez Vasilije izgovori planim glasom te poslednje rei.
Biljibin je paljivo razgledao svoje nokte, a mnogi su, oevidno, bili
zbunjeni, kao da pitaju ta su tu oni krivi. Ana Pavlovna aputala je, kao
to starica apue molitvu pred priee, ve unapred ono to dolazi.
Neka drski i bezoni Golijat... apnu ona. Knez Vasilije nastavi:
Neka drski i bezoni Golijat iz francuskih krajeva pronosi po ruskim
pokrajinama smrtonosne uase; krotka vera, ta praka ruskog Davida,
oborie iznenadno glavu njegove krvoedne oholosti. Ovaj lik prepodobnog
Sergija, drevnog trudbenika za dobro nae otadbine, podnosi se vaem
8

Nalazim da je to divno.
Junak od Petrograda.
10 Car alje austrijske zastave, zastave prijateljske i zalutale koje je naao van puta.
11 Divno, divno!
12 To je moda put to ide u Varavu.
9

imperatorskom velianstvu. alim to me moja snaga koja slabi spreava,

te ne mogu da se naslaujem gledajui vae najljubaznije lice. aljem
nebesima tople molitve da Svemogui uzvisi rod pravinih i da milostivo
ispuni elje vaeg velianstva.
Quelle force! Quel style!13 ue se pohvale itau i piscu. Gosti Ane
Pavlovne, oduevljeni tim pismom, razgovarali su jo dugo o stanju u
kome se nalazi otadbina i pravili razne pretpostavke o ishodu bitke koju
je tih dana trebalo dati.
Vous verrez14 ree Ana Pavlovna da emo sutra, na roendan
gospodarev, dobiti izvetaj. Ja predoseam neto dobro.

13
14

Kakva snaga! Kakav stil!

Videete.

II
Predoseanje Ane Pavlovne zaista se ispunilo. Sutradan, za vreme
molepstvija u dvoru povodom roendana carevog, izazvan je iz crkve knez
Volkonski i dobio je pismo od kneza Kutuzova. To je bio Kutuzovljev
izvetaj pisan na dan bitke iz Tatarinova. Kutuzov je pisao kako Rusi nisu
uzmakli ni koraka, kako su Francuzi izgubili mnogo vie nego naa
vojska, kako on to javlja na brzu ruku s bojnog polja, jer jo nije stigao da
prikupi poslednje izvetaje. Dakle, to je bila pobeda. I odmah su tu, ne
izlazei iz hrama, odavali hvalu Tvorcu na njegovoj pomoi i na pobedi.
Predoseanje Ane Pavlovne ispunilo se i u gradu je itavo jutro
vladalo veselo i sveano raspoloenje. Svi su drali da je pobeda potpuna i
neki su ve govorili da je ak zarobljen Napoleon, da e biti zbaen i da e
se izabrati novi poglavar Francuske.
Daleko od borbe i usred dvoranskog ivota, veoma se teko ogledaju
dogaaji u svoj njihovoj punoi i snazi. Opti dogaaji grupiu se nehotice
oko kakvog mu drago odvojenog sluaja. Tako su se i sad dvorski ljudi
najvema radovali koliko tome to smo mi pobedili, toliko i tome to je
izvetaj o toj pobedi stigao upravo na roendan carev. To je bilo kao
zgodno iznenaenje.
U Kutuzovljevom izvetaju govorilo se i o ruskim gubicima, i meu
njima su pomenuti Tukov, Bagration, Kutajsov. Pa i alosna strana
dogaaja grupisala se nehotino u ovdanjem, petrogradskom svetu, oko
jednog dogaaja oko pogibije Kutajsovljeve. Svi su ga poznavali, car ga
je voleo, bio je mlad i zanimljiv. tog dana svi su se susretali reima:
Kako se udno to desilo! Ba na samo molepstvije!... A kakav je
gubitak Kutajsov! Ah, kakva teta!
A ta sam ja vama rekao za Kutuzova? govorio je sad knez Vasilije
s prorokim ponosom. Ja sam uvek govorio da je jedini on kadar da
pobedi Napoleona.
Ali sutradan ne doe izvetaj od armije i nastade opta zebnja.
Dvoranima je bilo teko to se car nalazi u munoj neizvesnosti.
Kako li je sad gospodaru! govorili su dvorani i ve nisu uzdizali
Kutuzova kao prekjue, nego su ga sad osuivali i govorili da je on uzrok
nespokojstvu gospodarevom.
Knez Vasilije ve se nije toga dana hvalio svojim proteg15
Kutuzovom, nego je utao kad bi se povela re o glavnokomandujuem.
Sem toga, tog dana pred vee kao da se bee sve steklo da uzbuni i
15

tienik.

uznemiri petrogradske stanovnike: pridruila se jo jedna strana novost.

Grofica Elen Bezuhova umrla je naprasno od one strane bolesti koju je
tako prijatno bilo izgovarati. Zvanino u velikim drutvima svi su govorili
kako je grofica Bezuhova umrla od stranog nastupa angine pectorale , ali
u intimnim krugovima priali su pojedinosti, kako je le mdecin intime de
la reine dEspagne prepisao Elen male doze nekakvog leka da bi proizveo
izvesno dejstvo; ali kako je Elen, koju je bolelo to to je stari grof na nju
sumnjao i to to joj mu, kome je pisala (taj nesreni, razvratni Pjer), nije
odgovorio, iznenadno uzela ogromnu dozu prepisanog leka i umrla u
mukama pre nego to su joj mogli pomoi. Prialo se kako su knez Vasilije
i stari grof hteli da tue Italijana; ali je Italijan pokazao takva pisamca od
nesrene pokojnice, da su ga odmah ostavili.
Opti razgovor bee se koncentrisao na tri alosna dogaaja: na
neizvesnost u kojoj se nalazio gospodar, na pogibiju Kutajsovljevu i na
smrt Eleninu.
Treeg dana posle Kutuzovljevog izvetaja doao je u Petrograd jedan
spahija iz Moskve i po svem gradu razneo glas da se Moskva predala
Francuzima. To je bilo uasno! Kako li je bilo gospodaru! Kutuzov je bio
izdajnik i knez Vasilije na visites de condoleance16 koje su mu prilikom
smrti njegove keri pravili, govorio je za Kutuzova, koga je ranije hvalio
(njemu se moglo oprostiti to je u alosti zaboravio ono to je ranije
govorio), kako se nije ni moglo oekivati neto drugo od tog slepog i
razvratnog starca.
Ja se samo udim kako se mogla poveriti takvom oveku sudbina
Rusije!
Dok taj izvetaj nije jo bio slubeno potvren, moglo se i sumnjati u
njega, ali sutradan doe od grofa Rastopina ovakvo saoptenje:
Autant kneza Kutuzova doneo mi je pismo u kome trai od mene
policijske oficire da provedu armiju na rjazanski drum. On kae kako s
tugom ostavlja Moskvu. Gospodaru! postupak Kutuzovljev reava sudbinu
prestonice i vae carevine. Rusija e se zgroziti kad dozna da se ustupa
grad gde se koncentrie veliina Rusije, gde je prah vaih predaka. Ja u
otii poto ode vojska. Sve sam izneo, ostaje mi samo da oplakujemo udes
svoje otadbine.
Kad je car dobio to saoptenje, on je po knezu Volkonskom poslao
Kutuzovu ovaj reskript:
Knee Mihailo Ilarionoviu! Od 29. avgusta nemam nikakvih
izvetaja od vas. Meutim, 1. septembra dobio sam preko Jaroslavlja od
moskovskog glavnog zapovednika alostan izvetaj da ste odluili da sa
16

Prilikom poseta radi izjave sauea.

armijom ostavite Moskvu. Moete sami zamisliti kakav je utisak uinio na

mene taj izvetaj, a vae utanje udvostruava moje uenje. aljem vam
general-autanta kneza Volkonskog da saznam od vas poloaj vojske i
razloge koji su vas pobudili na tako alosnu odluku.

III
Devet dana posle naputanja Moskve doao je u Petrograd
Kutuzovljev izaslanik sa slubenim izvetajem o naputanju Moskve. Taj
izaslanik bio je Francuz Mio, koji nije znao da govori ruski, ali quoique
tranger, Russe de cur et dme17 kao to je sam o sebi govorio.
Car je odmah primio izaslanika u svom kabinetu, u dvoru na
Kamenom ostrvu. Mio, koji nije nikad video Moskvu pre kampanje i koji
nije znao ruski, oseao se ipak tuan kad je iziao pred notre trs
gracieux18 sa izvetajem o moskovskom poaru dont les flammes avaient
clairaient sa route.19, kao to je pisao.
Iako je izvor chagrin20 g. Mioa morao biti drukiji od onog izvora iz
koga je poticala tuga Rusa, Mio je izgledao tako tuno kad su ga uveli u
kabinet carev, da ga je gospodar odmah upitao:
Mapportez-vous de tristes nouvelles, colonel?21
Bien tristes, Sire! odgovorio je Mio, i sa uzdahom oborio oi

labandon de Moscou!22
Aurait-on livr sans se battre mon ancienne capitale?23 upitao je
brzo gospodar, planuvi odjedanput.
Mio je ponizno javio ono to mu je Kutuzov bio naredio da javi, a to je
da nije bilo moguno tui se pod Moskvom i da je glavnokomandujui,
poto je bio ostao jedini izbor ili izgubiti i vojsku i Moskvu, ili izgubiti
Moskvu, morao da izabere ovo poslednje.
Gospodar je to sasluao utke i ne gledajui u Mioa.
Lennemi est-il entr en ville?24 upitao je on.
Oui, Sire, et Moscou est sans doute en cendres lheure quil est. Je
lai laisse toute en flammes25 rekao je Mio odluno; ali kad je pogledao
u gospodara, on se uplai od onoga to je uinio. Gospodar je poeo teko i
ubrzano da die, donja mu je usna zadrhtala, a njegove divne plave oi
napunile se za trenutak suzama.

17

Iako stranac, Rus i srcem i duom.

Pred naeg premilostivog vladaoca.
19 Od kojega je plamen osvetljavao njegov put.
20 Tuge.
21 Donosite li mi alosne glasove, pukovnie?
22 Vrlo alosne, gospodaru, Moskva se naputa.
23 Zar su predali moju staru prestonicu bez bitke?
24 Je li neprijatelj uao u grad?
25 Da, gospodaru, i grad je sad pretvoren u pepeo. Ostavio sam ga sveg u plamenu.
18

Ali je to trajalo samo jedan trenutak. Gospodar se odjedanput

namrtio kao da osuuje samog sebe zbog svoje slabosti. I dignuvi glavu,
rekao je Miou vrstim glasom:
Je vois, colonel, par tout ce qui nous arrive ree on que la

Providence exige encore de grands sacrifices de notre part. Je suis prt

me soumettre toutes ses volonts; mais dites-moi, Michaud, en quel tat
avez-vous laiss larme, qui assistait ainsi, sans coup frir, labandon
de mon ancienne capitale?... Ny avez-vous pas aperu du
dcouragement?...26
Kad je Mio video da se umirio njegov trs gracieux Souverain, umirio
se i on, ali na iskreno glavno pitanje gospodarevo, koje je zahtevalo i
iskren odgovor, nije bio jo stigao da spremi odgovor.
Sire, me permettrez-vous de vous parler franchement, en loyal
militaire?27 rekao je on, kako bi dobio u vremenu.
Colonel, je lexige toujours. rekao je gospodar. Ne me cachez

rien, je veux savoir absolument ce quil en est.28

Sire! rekao je Mio s finim, jedva vidnim osmehom na usnama, jer
je bio ve spremio svoj odgovor u obliku lake i ponizne igre rei. Sire, jai
laiss toute larme, depuis les chefs jusquau dernier soldat, sans
exception, dans une crainte pouvantable, effrayante.29
Comment a? prekide ga gospodar, strogo se namrgodivi. Mes
Russes se laisseraient-ils abattre par le malheur? Jamais!...30
To je Mio upravo i ekao, da upotrebi svoju igru rei.
Sire rekao je s poniznom ivahnou ils craignent seulement

que, Votre Majest par bont de cur, ne se laisse persuader de faire la

paix. Ils brlent de combattre govorio je opunomoenik ruskog naroda
et de prouver Votre Majest, par le sacrifice de leur vie, combien ils lui
sont dvous.31

26

Ja po svemu to nam se dogaa, pukovnie, vidim da Provienje trai od nas velike rtve...
Ja sam gotov da se pokorim njegovoj volji; ali kaite mi, Mio, kako ste ostavili vojsku, kad
ste videli da bez boja naputa moju staru prestonicu? Da niste opazili da je klonula duhom?
27 Gospodaru, hoete li mi dopustiti da vam govorim iskreno kao astan vojnik?
28 Pukovnie, ja to uvek zahtevam. Nemojte mi nita kriti, hou da znam potpuno onako kako
jest.
29 Gospodaru! ja sam svu vojsku, poevi od stareina do poslednjeg vojnika, bez izuzetka,
ostavio u strahovitom, uasnom strahu...
30 Kako to? Zar moji Rusi mogu klonuti duhom kad ih postigne nesrea? Nikad!...
31 Gospodaru, oni se samo boje da se vae velianstvo, po dobroti svog oca, ne dadne nagovornti
da sklopi mir. Oni gore od elje da se biju i da, rtvujui svoj ivot, dokau vaem
velianstvu koliko su mu odani...

 Ah! rekao je car uspokojen, pogledao ljubazno Mioa i kucnuo ga

po ramenu. Vous me tranquillisez, colonel.32
Car obori glavu i malo pouta.
Eh bien, retournez larme, rekao je Miou s ljubaznim i
vladarskim gestom i podignuvi glavu et dites nos braves, dites tous

mes loyaux sujets, partout o vous passerez, que quand je naurai plus de
soldats je me mettrai moi mme la tte de ma chre noblesse, de mes
braves paysans, et juserai ainsi jusquaux dernires ressources de mon
empire. Il men offre encore plus que mes ennemis ne pensent, govorio je
car padajui sve vie i vie u vatru. Mais si jamais il tait crit dans les
dcrets de la divine Providence, rekao je pogledavi u nebo svojim
divnim, blagim i punim oseanja oima que ma dynastie dt cesser de
rgner sur le trne de mes anctres, alors, aprs avoir puis tous les
moyens qui sont en mon pouvoir, je me laisserais crotre la barbe, jusquici
(tu je gospodar pokazao rukom do polovine grudi), et jirais manger des
pommes de terre avec le dernier de mes paysans, plutt que de signer la
honte de ma patrie et de ma chre nation, dont je sais apprcier les
sacrifices!33
Izgovorivi te rei potresenim glasom, gospodar se odjedanput okrete,
kao da eli da sakrije od Mioa suze koje su mu navirale na oi, pa ode u
drugi kraj svoga kabineta. Poto je tamo postojao nekoliko trenutaka, on
se krupnim koracima vrati Miou i snano mu stee ruku nie lakta.
Njegovo divno, blago lice zarumenelo se, a oi su mu sevale plamenom
odlunosti i gneva.
Colonel Michaud, noubliez pas ce que je vous dis ici; peut-tre quun
jour nous nous le rappellerons avec plaisir. Napolon ou moi, rekao je
gospodar, dodirujui grudi. Nous ne pouvons plus rgner ensemble. Jai
appris le connatre, il ne me trompera plus.34 I gospodar, namrgodivn
se, uuta.
Kad je Mio uo te rei i video u oima gospodarevim izraz tvrde
odlunosti, on se, quoique tranger, mais Russe de cur et dme, osetio u
32

Ah! Vi me umirujete, pukovnie.

Vratite se vojsci i kaite naim junacima, recite svima mojim dobrim podanicima kud god
proete da u se ja, kad ne imadnem vie ni jednog vojnika, staviti sm na elo svom
dragom plemstvu, svojim dobrim seljacima i tako upotrebiti i poslednja sredstva svoje
carevine. Ona e mi ih dati vie nego to misle moji neprijatelji. Ali ako je ikad bilo pisano u
knjigama Bojeg Provienja da moja dinastija mora prestati da vlada na prestolu mojih
predaka, onda u, poto iscrpem sva sredstva koja su mi u rukama, pustiti da mi naraste
brada, dovde i pre u ii da jedem krompir s poslednjim od svojih seljaka, nego to u
potpisati sram svoje otadbine i svoga dragog naroda, ije rtve umem da cenim...
34 Pukovnie Mio, ne zaboravite ovo to sam vam ovde rekao; moda emo se toga seati
nekad sa zadovoljstvom. Napoleon ili ja... Ne moemo vie da vladamo zajedno. Ja sam ga
sad dobro poznao, nee me vie prevariti.
33

tom sveanom trenutku ntousiasme par tout se quil venait dentendre,35

kao to je posle govorio, pa je svoje oseanje i oseanje ruskog naroda, za
ijeg se opunomoenika smatrao, izrazio ovim reima:
Sire! rekao je on votre Majest signe en ce moment la gloire de

la nation et le salut de lEurope.36

Gospodar je naklonom glave otpustio Mioa.

35
36

Oduevljen svim tim to je sad uo.

Gospodaru! Vae velianstvo potpisuje sad slavu svoga naroda i spas Evrope.

IV
U ono vreme kad je Rusija bila do polovine osvojepa, i kad su
moskovski stanovnici beali u daleke gubernije, i kad su se lanovi
narodne odbrane jedni za drugim dizali da brane otadbinu, nama, koji
nismo iveli u ono vreme, i nehotice izgleda da su svi Rusi, i malo i veliko,
bili obuzeti samo time da se rtvuju, da spasavaju otadbinu ili da
oplakuju njenu propast. Prie i opisi iz onoga vremena govore, svi bez
izuzetka, samo o ruskom samopregorevanju, ljubavi prema otadbini,
oajavanju, nevolji i junatvu. A u istini to nije bilo tako. Nama to izgleda
tako samo zbog toga to od prolosti vidimo jedan zajedniki istorijski
interes onog vremena, a ne vidimo sve one line, ljudske interese koje su
imali oni ljudi. A meutim su, u istini, tadanji lini interesi toliko
znaajniji od optih interesa, da se pored njih nikad ne osea (ak se
nimalo ne opaa) opti interes. Veina ljudi u ono vreme nije obraala
nikakve panje na opti tok stvari, nego se rukovodila samo linim
interesima. I upravo su ti ljudi bili najkorisniji faktori onoga vremena.
Oni koji su se trudili da shvate opti tok stvari i koji su sa
samopregorevanjem i junaki hteli da uestvuju u njemu, bili su
najnekorisniji lanovi drutva; oni su sve videli naopako i sve to su radili
da koriste pokazalo se kao nekorisna triarija, kao to su pukovi Pjerovi i
Mamonovljevi, koji su pljakali ruska sela, kao to je arpija koju su
eljale gospoe a koja nije nikad stizala do ranjenika, i tome slino. ak i
oni to su voleli da promudruju i da iskau svoja oseanja, pa askali o
ondanjem stanju Rusije, nosili su nehotice u svojim besedama obeleje ili
pretvorstva i lai, ili uzaludnog osuivanja i pakosti prema ljudima koje
su krivili za ono to niko nije mogao biti kriv. U istorijskim dogaajima
najbolje se vidi zato je zabranjeno okusiti rod s drveta poznanja. Samo
nesvesna aktivnost donosi plodove i ovek koji igra ulogu u istorijskom
dogaaju ne shvata nikad njegov znaaj. Ako pokua da ga shvati,
zaprepastie ga koliko je to uzaludno.
Znaaj dogaaja koji se tada odigravao u Rusiji bio je utoliko
neosetniji ukoliko je uee ovekovo u njemu bilo blie. U Petrogradu i po
gubernijama, udaljenim od Moskve, dame i mukarci u uniformi narodne
odbrane oplakivali su Rusiju i prestonicu, govorili o samopregorevanju i
tome slino; ali u armiji, koja je odstupala iza Moskve, gotovo nisu ni
govorili ni mislili o Moskvi i, kad su gledali kako ona gori, nije se niko
zaricao da e se osvetiti Francuzima, nego su mislili o iduoj tromesenoj
plati, o iduem bivaku, o krmarici Matrjoki i tome slino.

Nikolaj Rostov uzimao je bliskog i trajnog uea u odbrani otadbine,

bez ikakve namere da sebe rtvuje, nego sluajno, jer ga je rat zatekao u
vojnoj slubi i zato je bez oajavanja i mranih misli gledao ono to se tada
deavalo u Rusiji. Kad bi ga upitali ta misli o tadanjem poloaju Rusije,
on bi odgovorio kako nema ta da misli, kako su za to Kutuzov i ostali, pa
bi rekao kako je uo da se popunjavaju pukovi i da e se svakako jo dugo
tui, i kako njemu pri tadanjim prilikama nije teko da za dve godine
dobije puk.
I zbog toga to je tako gledao na stvari, on, kad je dobio vest da su ga
odredili da ide u Voronje po remont za diviziju, ne samo da nije zaalio
to nee biti u poslednjoj borbi, nego je primio tu vest s najveim
zadovoljstvom, koje nije krio i koje su njegovi drugovi vrlo dobro razumeli.
Na nekoliko dana pred borodinsku bitku dobio je Nikolaj novac i
dokumenta, pa je poslao husare napred, a on krenuo u Voronje
potanskim kolima.
Samo onaj koji je to osetio, to jest, proveo neprekidno nekoliko meseci
u atmosferi vojnog, ratnog ivota, moe da razume uivanje koje je oseao
Nikolaj kad je iziao iz rejona do koga su dopirale trupe se svojim
furairanjem, kolima s provijantom i bolnicama; kad je ugledao sela bez
vojnika, komore i prljavih tragova po kojima se vidi da je tu logor, kad je
ugledao sela s muicima i enama, spahijske kue, njive sa stokom koja
pase po njima, potanske stanice s dremljivim nadzornicima, on je osetio
takvu radost kao da je to sve video prvi put. A emu se naroito dugo divio
i radovao, to behu mlade, zdrave ene za kojima nije ilo desetinama
oficira udvaraa i ene kojima je bilo drago i laskalo im to se oficir u
prolazu ali s njima.
Nikolaj je veoma veselo raspoloen doao nou u Voronje u
gostionicu, naruio sve ono to odavno nije imao u vojsci i sutradan se lepo
obrijao i obukao paradnu uniformu koju odavno nije oblaio, pa otiao da
se prijavi komandi.
Stareina narodne odbrane bee civilni general, star ovek, koji se,
kao to se videlo, zabavljao svojim vojnim zvanjem i inom. On je primio
Nikolaja nabusito (mislei da je to vojnika osobina) i ozbiljno ga
zapitkivao, kao da ima pravo na to i kao da hoe da oceni opti tok stvari,
pa da ga odobri ili ne odobri. Nikolaj je bio tako veseo, da ga je to samo
zanimalo.
Od stareine narodne odbrane otiao je Nikolaj gubernatoru.
Gubernator je bio omalen, iv ovek, veoma ljubazan i prostoduan. On je
saoptio Nikolaju gde moe dobiti konje, preporuio mu jednog dambasa
u gradu i nekog spahiju na dvadeset vrsta izvan grada, koji su imali
najbolje konje, i obeao mu svaku pomo.

 Jeste li vi sin grofa Ilje Andrejevna? Moja je ena bila vrlo dobra
prijateljica s vaom majkom. etvrtkom se iskuplja kod mene drutvo;
danas je etvrtak, molim izvolite doi k meni bez ceremonije rekao je
gubernator ispraajui ga.
Nikolaj je odmah im je iziao od gubernatora uzeo kola, poveo sa
sobom narednika i odjurio u spahijinu ergelu na dvadeset vrsta. Nikolaju
je bilo, u to prvo vreme njegovog bavljenja u Voronjeu, sve veselo i lako i
sve mu je ilo za rukom i kao podmazano, kao to ve biva kad je ovek i
sam dobro raspoloen.
Spahija kome je doao Nikolaj bio je stari konjiki oficir, neenja,
dobar poznavalac i ljubitelj konja, imao je radionicu ilimova, stogodinju
rakiju zainjenicu, starog maarskog vina i neobinih konja.
Nikolaj je u dve rei kupio od njega za est hiljada rubalja
sedamnaest odabranih drebaca (kao to je govorio) za ugled u svom
remontu. Poto je ruao i popio malo vie maarskog vina, Rostov se
izljubio sa spahijom s kojim je ve poeo da govori na ti, pa je veoma
veseo odjurio nekim gadnim drumom natrag, urei neprestano koijaa
da bi stigao na poselo kod gubernatora.
Poto se preobukao, namirisao i polio glavu hladnom vodom, Nikolaj
je, istina malo dockan, ali sa spremljenom frazom: vaut mieux tard que
jamais37, otiao gubernatoru.
To nije bio bal, niti je bilo reeno da e se igrati; ali su svi znali da e
Katarina Petrovna svirati u klavikorde valsove i ekoseze i da e se igrati,
pa su svi, raunajui na to, doli spremni kao na bal.
U guberniji se ivelo 1812. godine onako kao i uvek, samo s tom
razlikom to je zbog dolaska mnogih bogatih porodica iz Moskve bilo u
gradu ivlje i to se, kao i u svaem to se u to vreme dogaalo u Rusiji,
opaalo nekakvo osobito razmetanje sve bez brige i ravno do mora, i jo
to se onaj prazan razgovor, neizbean meu ljudima, koji se ranije vodio
o vremenu i o zajednikim poznanicima, sad vodio o Moskvi, o vojsci i o
Napoleonu.
Drutvo koje se bee iskupilo kod gubernatora bilo je najbolje
voronjeko drutvo.
Dama je bilo veoma mnogo, bilo je nekoliko Nikolajevih poznanica iz
Moskve; ali od mukaraca ne bee nikoga ko bi se mogao ma koliko da
takmii s vitezom svetog ora, husarom remonterom i ujedno
dobroudnim i lepo vaspitanim grofom Rostovom. Meu mukarcima bio
je i jedan zarobljeni Italijan oficir u francuskoj vojsci i Nikolaj je oseao
kako u prisustvu tog zarobljenika jo vie vai on ruski heroj. To je bio
37

Bolje ikad nego nikad.

kao neki trofej. Nikolaj je tako oseao i inilo mu se da svi tako i gledaju
Italijana, pa se pokazivao prema tom oficiru ljubazan, ali dostojanstven i
uzdran.
im je Nikolaj uao u svojoj husarskoj uniformi, irei oko sebe miris
parfema i vina i rekao i uo nekoliko puta kazanu mu reenicu: vaut
mieux tard que jamais, njega su opkolili; svi su se pogledi obrnuli na
njega i on je odmah osetio da je zauzeo poloaj sveopteg ljubimca, koji mu
je u guberniji dolikovao i svakad bio prijatan, a sad ga, posle dugog
liavanja, opio zadovoljstvom. Ne samo to su slukinje na stanicama, po
mehanama i u spahijinoj radionici ilimova bile polaskane njegovom
panjom, nego je i ovde, na poselu gubernatorovom, bilo (kao to se uinilo
Nikolaju) bezbroj mladih dama i lepih devojaka koje su nestrpljivo ekale
da Nikolaj obrati na njih panju. Dame i devojke koketovale su s njim, a
starci su se ve prvog dana poeli da brinu kako bi oenili i doveli u red
tog momka-spadala husarskog. Meu ovima bila je ak i ena
gubernatorova, koja je primila Rostova kao bliskog roaka i govorila mu
Nikolas i ti.
Katarina Petrovna poe zaista da svira valsove i ekoseze i nastade
igranka, u kojoj je Nikolaj svojom vetinom jo vie osvojio itavo
gubernijsko drutvo. On je ak sve zadivio svojim osobitim, neusiljenim
nainom igranja. I sm se Nikolaj udio svom nainu igre tog veera. On u
Moskvi nije nikad tako igrao i smatrao bi da je takav i suvie slobodan
nain igranja ak nepristojan i mauvais genre38; ali je ovde oseao potrebu
da ih sve zadivi ma ime neobinim, takvim to bi oni morali da prime kao
obino u prestonicama, ali jo nepoznato njima u provinciji.
itavo vee Nikolaj je obraao najveu panju na jednu plavooku,
punu i dopadljivu plavojku, enu jednog gubernijskog inovnika. Sa onim
naivnim uverenjem veselih mladia da su tue ene stvorene za njih,
Rostov nije odmicao od te dame i ponaao se s njenim muem prijateljski,
malo zavereniki, kao da oni znaju, iako to ne govore, kako e se odlino
snai, to jest Nikolaj i ena toga mua. Ipak, mu kao da nije delio to
uverenje i trudio se da bude natmuren kad se obraa Rostovu. Ali je
dobroudna naivnost Nikolajeva bila tako beskrajna da se mu ponekad i
nehotice podavao veselom raspoloenju Nikolajevom. A pri kraju posela,
to je lice enino bivalo rumenije i veselije, lice muevljevo postajalo je sve
setnije i ozbiljnije, kao da su oboje imali jednu koliinu veselosti, pa
ukoliko se ona uveavala kod ene, utoliko se smanjivala kod mua.

38

Nezgrapan.

V
Nikolaj je, s neprekidnim osmehom, sedeo malo iskrivljeno na
naslonjai, naginjao se blizu nad plavuom i govorio joj komplimente iz
mitologije.
Menjajui ivo poloaj nogu u pripijenim jahaim pantalonama, irei
od sebe miris parfema i gledajui sa uivanjem svoju damu, sebe i lepe
oblike svojih nogu u pripijenim akirama, Nikolaj je govorio plavui kako
hoe ovde, u Voronjeu, da otme jednu damu.
A kakvu?
Draesnu, boanstvenu. Oi su joj (Nikolaj pogleda u sabesednicu)
plave, usta kao koral, belina... (tu pogleda u njena ramena), stas kao kod
Dijane
Prie im mu i mrano upita enu o emu govori.
A, Nikita Ivani! ree Nikolaj i utivo ustade. I, kao da je eleo da i
Nikita Ivani uzme uea u njegovoj ali, poe i njemu da pria kako
namerava da otme jednu plavuu.
Mu se osmehivao turobno, ena veselo. Dobra gubernatorka, na kojoj
se videlo da joj neto nije po volji, prie im.
Ana Ignjatijevna eli da te vidi, Nikolas ree ona izgovarajui rei
Ana Ignjatijevna takvim tonom da je Rostov odmah razumeo kako je Ana
Ignjatijevna vrlo velika dama. Hajdemo, Nikolas. Je li, ti si dopustio da
te tako zovem?
O, da, ma tante.39 A ko je to?
Ana Ignjatijevna Maljvinceva. Sluala je za tebe od svoje sestriine,
kako si je ti spasao... Pogaa li?...
Pa zar sam ih ja tamo malo spasao! ree Nikolaj.
Njenu sestriinu, Kneginjicu Bolkonsku. Ona je ovde u Voronjeu s
tetkom. Oho, kako je pocrveneo! ta je, da nisi?...
Ni pomislio, ostavite se, ma tante.
De, dobro, dobro. O, kakav si! Gubernatorka ga povede visokoj i vrlo
debeloj starici u plavoj toki, koja tek bee svrila svoju partiju karata s
najkrupnijim linostima u gradu. To je bila Maljvinceva, tetka kneginjice
Marije po materi, bogata udovica bez dece, koja je uvek ivela u
Voronjeu. Kad joj je Rostov priao, stajala je i obraunavala se za karte.

39

Tetka.

Ona otro i vano zakilji oima, pogleda u njega i nastavi da grdi

generala koji je dobio igru.
Veoma mi je milo, dragi moj ree ona pruivi mu ruku. Molim
izvolite k meni.
Poto je porazgovarala o kneginjici Mariji i njenom pokojnom ocu,
koga, kao to se videlo, nije volela, i poto je raspitala ta Nikolaj zna o
knezu Andreji, koji, kao to se videlo, takoe nije uivao njenu naklonost,
uvaena starica ga je otpustila, ponovivi jo jedanput poziv da je poseti.
Nikolaj je obeao i opet pocrveneo kad se poklonio Maljvincevoj. Kad
bi bila pomenuta kneginjica Marija, Rostova je obuzimalo i njemu samom
nerazumljivo oseanje stidljivosti, ak i straha.
Poto se odvojio od Malvinceve, Rostov je hteo da nastavi igranje, ali
mala gubernatorka povue ga svojom punakom ruicom za rukav i ree
mu kako mora da govori s njim, pa ga povede u mali salon, iz koga odmah
izioe oni to behu u njemu, da ne smetaju gubernatorci.
Vidi, mon cher ree gubernatorka sa ozbiljnim izrazom na svom
sitnom, dobrom licu to je upravo za tebe partija; hoe li da ti ja
provodadiram?
Za koga, ma tante? upita Nikolaj.
Da ti provodadiram za kneginjicu. Katarina Petrovna veli da je za
tebe Lili, a ja kaem ne, nego kneginjica. Hoe? Ja sam uverena da e mi
tvoja maman zahvaljivati. Doista, kakva devojka, divota! A nije ba ni
tako runa.
Nimalo nije ree Nikolaj, kao da ga to uvredi. Ja se, ma tante,
kao to prilii vojniku, nikom ne nameem i ni od ega se ne odriem
dodade on pre nego to je promislio ta e rei.
Onda promisli: to nije ala.
Kakva ala!
Da, da ree gubernatorka, kao da razgovara sama sa sobom. I
jo neto, mon cher, entre autre. Vous tes trop assidu auprs de lautre,
de la blonde!40 Mu je ve neveseo.
A ne, mi smo prijatelji ree Nikolaj u svojoj duevnoj prostoti;
njemu nije ni na um padalo da bi njegovo tako veselo provoenje vremena
moglo biti ma kome neprijatno.
Ali kakvu sam ja glupost rekao gubernatorci! seti se odjedanput
Nikolaj za veerom. Ona e odista poeti da provodadira, a Sonja?... I
tako, kad se poeo opratati s gubernatorkom i kad mu ona, smeei se,
ree jo jedanput: Pa, sad gledaj, on je odvede u stranu.
40

Dragi moj, izmeu ostalog. Suvie se udvara onoj plavui.

 Pravo da vam kaem, ma tante, evo ta je...

ta, ta, prijatelju? Hajde da sednemo eno onde.
Nikolaj odjedanput oseti elju i preku potrebu da toj gotovo tuoj eni
ispria sve svoje skrivene misli (one koje ne bi rekao ni majci, ni sestri, ni
prijatelju). Docnije, kad se seao tog nastupa niim neizazvane,
neobjanjive otvorenosti, koja je imala za njega vrlo vane posledice,
Nikolaju se inilo (kao to se to uvek ini ljudima) da je tako nailo neko
ludo raspoloenje; a meutim taj nastup otvorenosti, zajedno sa ostalim
sitnim dogaajima, imao je za njega i za svu njegovu porodicu ogromne
posledice.
Evo ta je, ma tante. Mene maman odavno hoe da oeni bogatom
devojkom; ali je meni odvratna sama pomisao da se oenim zbog novaca.
O, da, razumem ree gubernatorka.
Ali kneginjica Bolkonska, to je ve druga stvar; prvo, rei u vam
istinu, ona mi se jako svia, po volji mi je, pa onda, otkako sam je naao u
onakvom poloaju, onako neobino, esto sam pomiljao: to je sudbina.
Sem toga, pomislite: maman je odavno o tome mislila, ali nisam ranije
imao prilike da se vidim s njom, sve se nekako tako deavalo da se nismo
videli. A onda kad je moja sestra Nataa bila verena za njenog brata,
nisam mogao ni pomiljati da se njome oenim. Bilo je sueno da je vidim
ba onda kad se Nataina veridba pokvarila, pa onda... Eto ta je. Ja to
nisam nikome govorio, niti u rei. Samo vama.
Gubernatorka mu zahvalno stite lakat.
Vi znate Sofiju, moju roaku? Ja je volim, obeao sam da u je uzeti
i oeniu se njome... Prema tome, vidite da o tome ne moe biti ni pomena
ree Nikolaj smeteno i pocrvene.
Mon cher, mon cher, kako ti to misli? Ali Sofija nema nita, a ti si
sam rekao da stanje tvoga tate stoji vrlo ravo. A tvoja maman? To e je
ubiti. Pa ako je Sofija devojka koja ima srca, kakav e joj onda biti ivot?
Mati u oajanju, stanje poremeeno... Ne, ne, mon cher, ti i Sofija morate
to razumeti. Nikolaj je utao. Njemu je bilo milo da slua te razloge.
Ipak, ma tante, to ne moe biti ree on i uzdahnu, poto je malo
poutao. Pa onda, da li e kneginjica i poi za mene? Sad je i u crnini.
Zar je moguno to pomiljati?
A zar ti misli da u ja tebe sad odmah oeniti? Il y a manire et
manire.41 ree gubernatorka.
Ala ste vi provodadika, ma tante!... ree Nikolaj ljubei njenu
punaku ruicu.
41

Ima naina i naina.

VI
Kad je dola u Moskvu posle svog sastanka s Rostovom, kneginjica
Marija nala je tamo svog bratia s guvernerom i pismo od kneza Andreje,
koji im je nareivao da putuju u Voronje, tetki Maljvincevoj. Staranje o
sebi, briga o bratu, udeavanje ivota u novoj kui, nove linosti,
vaspitanje bratia sve je to zagluilo u dui kneginjice Marije ono
oseanje kao nekog kuanja koje ju je muilo dok joj je otac bolovao i posle
njegove smrti, a naroito posle sastanka s Rostovom. Bila je tuna. Sad,
poto je mesec dana proivela mirno, oseala je sve jae i jae utisak od
gubitka svog oca i taj se gubitak spajao u njenoj dui s propau Rusije.
Bila je uznemirena: muila ju je neprestano misao o opasnostima kojim se
izlagao njen brat jedini blizak ovek to joj bee ostao. Brinula se oko
vaspitanja svog bratia i jednako oseala da za to nije sposobna; ali je u
dubini due odobravala samoj sebi kad je uvidela da je uguila u sebi line
snove i nade to se behu pokrenuli pojavom Rostova.
Kada je gubernatorka sutradan posle svog posela dola Maljvincevoj i
porazgovarala s njom o svojim planovima (napomenuvi, najpre, kako se,
iako u sadanjim prilikama nije moguno ni misliti o formalnoj proevini,
ipak mogu sastati momak i devojka i dati im prilike da se upoznadu), i
kad je, dobivi od tetke odobrenje, poela pred kneginjicom Marijom da
govori o Rostovu, hvalei ga i priajui kako je pocrveneo kad je pomenuta
kneginjica, kneginjicu Mariju nije obuzelo radosno, nego teko oseanje:
onog njenog unutranjeg sklada nestade i opet se pokretoe elje, sumnje,
prekori i nade.
Za ona dva dana koja su prola od tog glasa pa do posete Rostovljeve,
kneginjica Marija je neprestano mislila o tome kako treba da se ponaa
prema Rostovu. as bi odluila da izie u salon kad on doe kod tetke i da
njoj u njenoj dubokoj crnini ne dolikuje da prima goste; as bi pomislila da
e to biti grubo posle onoga to je on uinio za nju; as bi joj dolo na um
da njena tetka i gubernatorka imaju nekakve namere s njom i s Rostovom
(izgledalo je ponekad da njihovi pogledi i rei potvruju tu pretpostavku);
as bi rekla sebi da je samo ona, sa svojom poronou, mogla da pomisli
to za njih: pa one su morale imati na umu da bi u njenom stanju, dok jo
nije skinula crninu, takva proevina vreala i nju i uspomenu na njenog
oca. A kad bi pretpostavila da e izii pred njega, kneginjica Marija je
zamiljala rei koje e on kazati njoj i koje e ona kazati njemu; i te su joj
se rei inile as nezaslueno hladne, as suvie znaajne. A najvie se
bojala da se ne zbuni kad se vidi s njim, jer joj se inilo da se mora zbuniti
i izdati se im ga ugleda.

Ali kad je u nedelju posle slube uao lakej u salon i javio da je doao
grof Rostov, kneginjica se nije zbunila; samo joj izbi laka rumen po obrazu
i oi joj se zasijae novim, zranim sjajem.
Vi ste ga videli, tetice? ree kneginjica Marija spokojno, ne znajui
ni sama kako je mogla da izgleda tako spokojna i prirodna.
Kad je Rostov uao u sobu, kneginjica je oborila glavu za trenutak,
kao da daje vremena gostu da se pozdravi s tetkom, a onda je, upravo u
trenutku kad se Nikolaj okrenuo k njoj, podigla glavu i svojim sjajnim
oima doekala njegov pogled. Ona se s puno dostojanstva i gracije i s
radosnim osmehom podigla, pruila mu svoju finu, nenu ruku i
progovorila glasom u kome su se prvi put opazili novi, enski, grudni
tonovi. M-lle Bourienne, koja je bila u salonu, gledala je zaueno u
kneginjicu Mariju. Ni ona, najvetija koketa, ne bi mogla bolje da
manevrie na sastanku s ovekom kome je trebalo da se svidi.
Ili joj crnina tako lepo stoji, ili se doista tako prolepala, a ja nisam
ni opazila. A najvie taj takt i ta gracija! mislila je m-lle Bourienne .
Da je kneginjica Marija mogla da razmilja u tom trenutku, ona bi se
jo vie nego gospoica Burijen zaudila promeni koja se dogodila u njoj.
Od onog asa kad je ugledala to drago voljeno lice, njome je ovladala neka
nova ivotna snaga i prinudila je da i preko njene volje govori i radi. Od
onog trenutka kad je uao Rostov, njeno se lice odjedanput preobrazilo.
Kao to se na staklu aranog i rezanog fenjera, kad se zapali u njemu
svea, pojavi odjedanput u neoekivanoj lepoti onaj sloen, veto izraen
umetniki rad koji je malopre izgledao grub, taman i besmislen, tako se
odjedanput preobrazilo lice kneginjice Marije. Pojavio se prvi put sav onaj
isti duevni, unutarnji rad, kojim je ona dotle ivela. Sav njen duevni,
sobom nezadovoljni rad, njene patnje, tenja ka dobru, pokornost, ljubav,
samopregorevanje sve se to sad sijalo u tim zranim oima, u finom
osmehu i u svakoj crti njenog nenog lica.
Rostov je video sve to tako jasno kao da je poznavao sav njen ivot. On
je oseao da je to stvorenje to stoji pred njim sasvim drukije, bolje od
svih onih to ih je dotle viao, i to je glavno, da je bolje i od njega.
Razgovor je bio veoma obian i beznaajan. Razgovarali su nehotino
o ratu, kao i svi, preterujui u svojoj tuzi zbog tog dogaaja; govorili su o
poslednjem sastanku i Nikolaj je gledao da okrene razgovor na drugi
predmet; govorili su o dobroj gubernatorci, o rodbini Nikolajevoj i o
rodbini kneginje Marije.
Kneginjica Marija nije govorila o bratu i im bi njena tetka poela da
govori o Andreji, ona bi okretala razgovor na drugi predmet. Videlo se da
je mogla govoriti pretvorno o nesrei koja je postigla Rusiju, ali da je njen
brat bio suvie blizak predmet njenom srcu i da ona nije htela niti je

mogla da govori ovla o njemu. Nikolaj je to opazio, kao to je, uopte, s

pronicljivou koja mu nije svojstvena opaao sve nijanse u karakteru
kneginjice Marije, koje su samo potvrivale njegovo uverenje da je ona
sasvim osobito i neobino stvorenje. Nikolaj je isto onako kao i kneginjica
Marija crveneo i zbunjivao se, kad su mu govorili o kneginjici, pa ak i kad
je mislio o njoj, ali se pred njom oseao sasvim slobodan i nije govorio
nita od onog to je unapred spremao, nego ono to mu je trenutno i uvek
zgodno padalo na um. Za vreme svoje kratke posete Nikolaj je, kad
nastane utanje, pribegavao, kao to to uvek biva gde ima dece, siniu
kneza Andreje, milovao ga i pitao hoe li da bude husar. Uzeo je na ruke
maliana, pa ga poeo veselo okretati i osvrtao se na kneginjicu Mariju.
Razdragan, srean i stidljiv pogled pratio je njenog omiljenog maliana na
rukama milog oveka. Nikolaj je opazio i taj pogled i, kao da je razumeo
njegov smisao, pocrveneo od zadovoljstva i poeo dobroudno i veselo da
ljubi maliana.
Kneginjica Marija nije izlazila nikud zbog alosti, a Nikolaj je
smatrao da nije pristojno da im odlazi; ali je gubernatorka pri svem tom
nastavila svoj provodadijski posao, i poto bi kazala Nikolaju sve to bi
kneginjica Marija rekla laskavo za njega, i obratno, navaljivala je da se
Rostov objasni s kneginjicom Marijom. Za to objanjenje udesila je da se
sastanu kod arhijereja pred slubu.
Iako je Rostov rekao gubernatorci kako nee nikakvo objanjenje s
kneginjicom Marijom, ipak je obeao da e doi.
Kao to Rostov u Tilzitu nije posumnjao je li dobro ono to svi
smatraju za dobro, isto je tako i sad, posle kratke ali iskrene borbe izmeu
pokuaja da udesi svoj ivot po svom razumu i smernog pokoravanja
prilikama, izabrao ovo poslednje i predao se onoj moi koja ga je (on je to
oseao) neodoljivo vukla nekud. Kad bi sad, poto je dao re Sonji, izjavio
ljubav kneginjici Mariji, on je znao da bi to bilo ono to je on zvao podlost.
I znao je da nikad nee uiniti podlost. Ali je tako isto znao (i to ne samo
znao, nego u dubini due oseao), kako on, predajui se sada prilikama i
ljudima koji njime upravljaju, ne samo ne ini nita runo, nego ini neto
vrlo, vrlo vano, tako vano kako jo nikad u svom ivotu nije uinio.
Iako je nain njegovog ivota ostao po izgledu isti, opet su, posle
njegovog vienja s kneginjicom Marijom, sva preanja uivanja izgubila
za njega svoju dra i on je esto mislio o kneginjici Mariji; ali nikad nije
mislio o njoj onako kao to je mislio, bez izuzetka, o svima gospoicama s
kojima se viao u svetu, ni onako kako je dugo i nekad sa ushienjem
mislio o Sonji. On je, kao gotovo i svaki poten mladi, mislio o svakoj
gospoici kao o buduoj eni i zamiljao uz nju sve prilike supruanskog
ivota: beli ogrta, ena za samovarom, enine koije, deica, maman i

papa, njihove veze s njom itd. itd.; i te slike budunosti inile su mu

zadovoljstvo; ali kad je mislio o kneginjici Mariji, koju su mu
provodadisali, nije mogao nikad da zamisli nita iz budueg
supruanskog ivota. A kad je i pokuao da zamisli, sve je izlazilo
neskladno i lano. Bilo ga je samo strah.

VII
Strana vest o borodinskoj bici, o naim gubicima o poginulim i
ranjenim, i jo stranija vest o gubitku Moskve dobivene su u Voronjeu
polovinom septembra. Kneginjica Marija doznala je samo iz novina da joj
je brat ranjen, pa kako nije imala o njemu nikakvnh tanih izvetaja,
spremala se, kao to je uo Nikolaj (jer je on nije viao), da ide i trai
kneza Andreju.
Kad je Rostov dobio vest o borodinskoj bici i o naputanju Moskve,
njega nije obuzelo oajanje, gnev ili udnja za osvetom i tome slina
oseanja, nego mu je odjedanput sve postalo dosadno i mrsko u Voronjeu,
sve se nekako stideo i bilo mu neugodno. Svaki razgovor koji je sluao
inio mu se pretvoran; nije znao kako da sudi o svemu tome i oseao je da
e mu samo u puku biti opet sve jasno. Hitao je da svri kupovinu konja i
esto se bez razloga ljutio na svog slugu i na narednika.
Nekoliko dana pred Rostovljev odlazak bee odreeno da se u
sabornoj crkvi slui blagodarenje za pobedu koju je odrala ruska vojska i
Nikolaj je otiao na slubu. Stao je malo dalje iza gubernatora i s
vojnikom ozbiljnou odstajao slubu, razmiljajui o najrazliitijim
stvarima. Kad se blagodarenje svrilo, gubernatorka ga pozva k sebi.
Jesi li video kneginjicu? ree ona i pokaza glavom na damu u
crnini koja je stajala iza pevnice.
Nikolaj odmah poznade kneginjicu Mariju, ne toliko po njenom profilu
koji se video ispod eira, koliko po onom oseanju paljivosti, bojazni i
aljenja, to ga odmah obuze. Kneginjica Marija, oevidno udubljena u
svoje misli, prekrsti se poslednji put pred izlazak iz crkve.
Nikolaj je zaueno gledao u njeno lice. To bee ono isto lice koje je
ranije video, na njemu bee onaj isti opti izraz finog, unutarnjeg,
duevnog rada; ali je sad bilo sasvim drukije osvetljeno. Na njemu se
video dirljiv izraz alosti, molbe i nade. Kao to se i ranije deavalo s
Nikolajem u njenom prisustvu, on je, ne ekajui da mu gubernatorka
kae da joj prie i ne pitajui se da li e biti lepo, da li pristojno ili ne ako
progovori s njom tu u crkvi, priao njoj i rekao kako je uo za njenu alost
i kako od sveg srca s njom saosea. im je ula njegov glas, njoj
odjedanput na licu sinu jasna svetlost i u isti mah osvetli i njenu tugu i
njenu radost.
Ja sam vam, kneginjice ree Rostov hteo da kaem samo to da,
kad knez Andreja Nikolajevi ne bi bio iv, to bi se, poto je on komandant
puka, odmah objavilo u novinama.

Kneginjica je gledala u njega ne razumevajui ta joj govori, ali se

radovala onom izrazu sauea koji se ogledao na njegovom licu.
A ja znam toliko primera da je rana paretom (u novinama je reeno
granatom) bila ili odmah smrtonosna, ili, naprotiv, vrlo laka nastavi
Nikolaj. Treba da se nadate najboljem i ja sam uveren...
Kneginjica Marija ga prekide.
O, to bi bilo tako stra... poe ona, ali ne dovri od uzbuenja, nego
se nakloni glavom graciozno (kao to je sve inila pred njim), zahvalno
pogleda u njega i ode za tetkom.
Toga dana uvee Nikolaj nije nikud otiao u goste, nego je ostao kod
kue da posvrava neke raune s prodavcima konja. Kad je zavrio posao
bilo je ve dockan da ide kud a jo rano da legne da spava, i on je dugo
hodao tamo-amo po sobi razmiljajui o svome ivotu, to se retko s njim
deavalo.
Kneginjica Marija uinila je na njega prijatan utisak pod
Smolenskom. To to je on nju naao onda u onako izuzetnim prilikama, i
to to mu je njegova mati neko vreme pominjala upravo nju kao bogatu
partiju, uinilo je da on obrati na nju naroitu panju. U Voronjeu, kad ju
je posetio, bio je taj utisak ne samo prijatan, nego i snaan. Nikolaj je bio
iznenaen onom osobitom, duevnom lepotom koju je tada opazio u njoj.
Pa ipak se spremao da ode i nije mu ni na um padalo da zaali to nee,
kad otputuje iz Voronjea, imati prilike da vidi kneginjicu. Ali sadanji
sastanak s kneginjicom Marijom u crkvi ureza mu se (to je Nikolaj oseao)
dublje u srce nego to je mislio i dublje nego to je eleo za ljubav svog
spokojstva. To bledo, fino, setno lice, taj zrani pogled, ti mirni, graciozni
pokreti i to je glavno ta duboka i nena tuga koja se ogledala u svim
njenim crtama, sve je to njega uznemiravalo i zahtevalo njegovo sauee.
Rostov nije mogao da gleda kod mukarca izraz vieg, duevnog ivota
(zato nije ni voleo kneza Andreju), on je to prezrivo nazivao filozofisanjem,
sanjarenjem; ali je kod kneginjice Marije upravo u toj tuzi, koja je
iskazivala svu dubinu tog njemu tueg duevnog sveta, Nikolaj nalazio
neodoljivu privlanost.
Neobina devojka! Pravi aneo! govorio je on sam sebi. Zato
nisam slobodan, zato sam pohitao sa Sonjom? Pa i nehotice poe da
poredi njih dve: jedna siromana a druga bogata onim duevnim darovima
kojih Nikolaj nije imao i koje je zbog toga visoko cenio. Pokuao je da
zamisli ta bi bilo kad bi bio slobodan. Na koji bi je nain zaprosio i kako
bi ona postala njegova ena? Ne, to nije mogao da zamisli. Bi ga kao strah,
i ne stvorie mu se pred oima nikakve jasne slike. Sa Sonjom je ve
odavno sklopio sebi buduu sliku i to je sve bilo prosto i jasno, upravo zato
to je sve bilo izmiljeno, i on je znao sve ta je u Sonji; ali s kneginjicom

Marijom nije mogao da zamisli budui ivot zato to je nije razumevao,

nego samo voleo.
Matanje o Sonji imalo je u sebi neto veselo, zabavno. Ali misliti o
kneginjici Mariji bilo mu je uvek teko i malo strano.
Kako se ona molila! setio bi se on. Videlo se da je sva njena dua
bila u onoj molitvi. Da, to je ona molitva to pokree brda i ja sam uveren
da e njena molitva biti ispunjena. Zato se ja ne molim za ono to mi
treba? pomisli on. ta meni treba? Sloboda, prekid sa Sonjom. Ona je
rekla istinu (seti se on rei gubernatorkinih), ako se oenim njom, nita
me ne eka do nesrea. Zaplet, mamin jad... neprilike... zbrka, strana
zbrka! Pa ja nju i ne volim. Da, ne volim je onako kako treba. Boe moj!
izvedi me iz ovog uasnog poloaja bez izlaza! poe se on odjedanput
moliti bogu. Da, molitva e pokrenuti brdo, ali treba verovati i ne moliti
se onako kako smo se ja i Nataa, kao deca, molili da se sneg pretvori u
eer i istravali u dvorite da vidimo postaje li od snega eer. Ali ja se
sad ne molim za takve sitnice ree u sebi, pa ostavi lulu ukraj, prekrsti
ruke i stade pred ikonom. I ganut pomilju na kneginjicu Mariju, poe se
moliti Bogu onako kako se odavno nije molio. Behu mu suze u oima i
guilo ga je u grlu kad na vrata ue Lavruka s nekakvim hartijama.
Budalo! to ulazi kad te ne traim! ree Nikolaj i brzo promeni
poloaj.
Od gubernatora ree Lavruka sanjivo doao kurir, vama pismo.
Dobro, hvala, odlazi!
Nikolaj uze dva pisma. Jedno je bilo od majke, drugo od Sonje.
Poznade ih po rukopisu i prvo raspeati Sonjino pismo. Nije proitao ni
nekoliko redaka, kad poblede i razrogai oi unezvereno i radosno.
Ne, to ne moe biti! progovori glasno. Pa, ne mogavi da sedi na
jednom mestu, poe da hoda po sobi, drei pismo u rukama i itajui ga.
Letimino pregleda pismo, zatim ga proita jedanput, drugi put, pa slee
ramenima, odmahnu rukama i stade nasred sobe zinuvi i zagledavi se
ukoeno. Ono za to se upravo sad molio s pouzdanjem da e mu Bog
ispuniti molitvu, bee ispunjeno; ali je Nikolaj bio time tako zauen kao
da je to bilo neto neobino, i kao da nije nikad to oekivao, i kao da je
upravo to to se to tako brzo dogodilo dokazivalo da to ne dolazi od Boga
kome se on molio, nego od obine sluajnosti.
Onaj vor koji je izgledao nerazmrsiv i koji je vezivao slobodu Rostovu
bio je razmren tim (kako se Nikolaju inilo) neoekivanim, niim
neizazvanim Sonjinim pismom. Ona je pisala kako su poslednje nezgodne
prilike, gubitak gotovo sveg imanja Rostovih u Moskvi i elja koju je
grofica vie puta iskazivala da se Nikolaj oeni kneginjicom Bolkonskom, i

njegovo utanje i ohladnelost u poslednje vreme, kako ju je sve to skupa

prinudilo da se odree njegovog obeanja i da mu da potpunu slobodu.
Meni je bilo i suvie teko kad pomislim kako ja mogu biti uzrok
nesrei i neslozi u porodici koja mi je inila dobro pisala je ona a moja
ljubav ima kao jedini cilj sreu onih koje ja volim; i zato vas molim,
Nicolas, smatrajte da ste slobodni i znajte da vas, ne obzirui se ni na to,
ne moe niko voleti jae od vae Sonje.
Oba su pisma bila iz Trojice. Drugo pismo bee od grofice. U tom su
pismu opisivani poslednji dani u Moskvi, odlazak, poar i propast itave
imovine. Izmeu ostalog grofica je u tom pismu pisala kako je knez
Andreja meu ranjenicima putovao zajedno s njima. Njegovo stanje bilo je
vrlo opasno, ali sad doktor kae da ima vie nade. Sonja i Nataa neguju
ga kao bolniarke.
Nikolaj je sutradan otiao s tim pismom kneginjici Mariji. Ni Nikolaj,
ni kneginjica Marija nisu ni rei rekli o tome ta znai ono: Nataa ga
neguje; ali se Nikolaj, zahvaljujui tome pismu, odjedanput sprijateljio s
kneginjicom gotovo roaki.
Sutradan je Rostov otpratio kneginjicu Mariju u Jaroslav i posle
nekoliko dana otiao u puk.

VIII
Sonjino pismo Nikolaju, koje bee kao ostvarenje njegove molitve,
pisano je iz Trojice. Evo im je ono izazvano. Stara grofica se sve vie i
vie bavila milju da se Nikolaj oeni bogatom devojkom. Ona je znala da
je Sonja tome glavna smetnja. I ivot Sonjin, u poslednje vreme, osobito
posle Nikolajeva pisma u kome je opisivao svoj sastanak s kneginjicom
Marijom u Boguarovu, bivao je sve tei i tei u kui grofiinoj. Grofica
nije proputala nijednu priliku da Sonju uvredljivo ili netedimice ne
prekori.
Ali na nekoliko dana pred odlazak iz Moskve grofica je pozvala Sonju
i, rastuena i uzbuena svim onim to se dogaalo, mesto prekora i
zahteva, poela je plaui moliti da rtvuje sebe i da se za sve to joj je
injeno odui time to bi prekinula svoje veze s Nikolajem.
Ja neu biti mirna dok mi to ne obea.
Sonja se histerino rasplakala i odgovorila kroz pla kako e sve
uiniti, kako je na sve gotova, ali nije otvoreno obeala i u svojoj se dui
nije mogla reiti na ono to su od nje zahtevali. Trebalo je da se rtvuje za
sreu porodice koja ju je othranila i vaspitala. Sonja je navikla da se
rtvuje za sreu drugih. Njen poloaj u kui bio je takav da je samo putem
rtvovanja mogla stei sebi zasluge, i ona je navikla i volela da se rtvuje.
Ali ranije je, u svakom svom rtvovanju, s radou uviala kako upravo
time to sebe rtvuje poviava sebi vrednost i u svojim oima i u oima
drugih i postaje jo dostojnija Nikolaja, koga je volela vie od svega u
ivotu; a sad je njena rtva morala biti u tome da se odree onog to joj je
bila sva nagrada za rtvovanje, sav smisao njenog ivota. I ona je prvi put
u svome ivotu osetila gorinu prema ljudima koji su joj inili dobro zato
da bi je ljue namuili; osetila je zavist prema Natai koja nije nikad
prepatila nita slino, od koje nikad nisu traili rtve i koja je nagonila
druge da se rtvuju, pa su je ipak svi voleli. I Sonja je prvi put osetila
kako se iz njene tihe, iste ljubavi prema Nikolas poinje odjedanput da
razvija strasno oseanje, koje bee vie i od pravila, i od vrline, i od
religije; i pod uticajem tog oseanja, Sonja, koju njen zavisan ivot bee i
nehotice nauio potuenosti, odgovorila je grofici optim neodreenim
reima, pa se klonila razgovora s njom i reila da eka dok se sastane s
Nikolajem, ne da ga na tom sastanku oslobodi, nego, naprotiv, da se
zauvek vee s njim.
Brige i uas onih poslednjih dana dok su se Rostovi bavili u Moskvi
zagluili su u Sonji mrane misli koje su je muile. Ona je htela da u
praktinom radu nae spasa od njih. Ali kad je doznala da je u njihovoj

kui knez Andreja, njome je, pored sveg iskrenog aljenja koje je oseala
prema njemu i prema Natai, ovladala radost i praznoverica da Bog nee
da se ona rastavi od Nicolas. Ona je znala da je Nataa volela samo kneza
Andreju i da ga voli neprestano. Znala je da e njih dvoje, sastavljeni sad
zajedno, u takvim stranim prilikama, ponovo zavoleti jedno drugo i da se
onda Nikolaj nee moi oeniti kneginjicom Marijom zbog srodstva. I to
oseanje, to verovanje da se Provienje umealo u njene line stvari,
obradovalo je Sonju, ne obzirui se na sav uas svega onog to se dogaalo
poslednjih dana u Moskvi i za vreme prvih dana putovanja.
Na svom putovanju Rostovi se zaustavie prvi put u Trojikoj Lavri
da se obdan odmore.
U gostionici Lavre Rostovima su date tri velike sobe, od kojih je jednu
zauzimao knez Andreja. Ranjeniku je tog dana bilo mnogo bolje. Nataa je
sedela s njim. U susednoj sobi sedeli su grof i grofica i smerno razgovarali
s nastojnikom, koji bee doao da poseti svoje davnalje znance i
prilonike. Sonja je takoe sedela tu i muila je radoznalost ta
razgovaraju knez Andreja i Nataa. Iza vrata je ula zvuke njihovih
glasova.
Vrata na sobi kneza Andreje otvorila su se. Nataa je izila otuda
uzbuena i nije opazila kaluera koji se podigao i idui joj u susret
uhvatio je za irok rukav desne ruke, nego je ila Sonji i uzela je za ruku.
Nataa, ta je? Hodi ovamo ree grofica.
Nataa je prila za blagoslov i nastojnik joj je savetovao da se obrati
za pomo Bogu i Njegovom Ugodniku.
Odmah poto je otiao nastojnik, Nataa je uzela za ruku svoju
drugaricu i otila s njom u praznu sobu.
Je li, Sonja? On e ostati iv? rekla je ona. Sonja, kako sam
srena i kako nesrena! Sonja, golubice... sve je po starome. Samo da
ostane iv. On ne moe... jer, jer bi... i Nataa briznu u pla.
Da! Znala sam ja to! Hvala Bogu progovori Sonja. On e ostati
iv!
Sonja je bila uzbuena kao i njena drugarica, a uzbudio ju je i njen
strah i jad, i njene line misli, koje nije nikom kazivala. Ona je plaui
ljubila i teila Natau. Samo da ostane iv! mislila je. Poto su se obe
drugarice naplakale, narazgovarale i otrle suze, pribliile su se vratima
kneza Andreje. Nataa je oprezno otvorila vrata i zavirila u sobu. Sonja je
stajala pored nje kod odkrinutih vrata.
Knez Andreja je leao visoko na tri jastuka. Njegovo bledo lice bilo je
mirno, oi zatvorene i videlo se kako odmereno die.

 Ah, Nataa! gotovo uzviknu odjedanput Sonja, hvatajui za ruku

svoju drugaricu i odstupajui od vrata.
ta je? ta je? upita Nataa.
Ovo je onako, onako, eto... ree Sonja bleda lica i drhtavih usana.
Nataa je lagano zatvorila vrata i odmakla se sa Sonjom do prozora,
ne shvatajui jo ta joj ona kae.
Sea li se govorila joj je Sonja uplaeno i sveano sea se kad
sam za tebe gledala u ogledalo... U Otradnom, o boinim praznicima...
Sea li se ta sam videla?...
Da, da ree Nataa iroko otvorenih oiju i seajui se nejasno
kako joj je Sonja onda govorila neto o knezu Andreji koga je videla gde
lei.
Sea se? nastavila je Sonja. Ja sam onda videla i kazala svima,
i tebi i Dunjai. Videla sam kako lei na postelji govorila je ona i kod
svake pojednnosti mahala rukom s podignutim prstom kako je zatvorio
oi, i kako je pokriven ba ruiastim jorganom, i kako je skrstio ruke
govorila je Sonja i, opisujui pojedinosti koje je sad videla, dolazila sve
vie do uverenja da je te iste pojedinosti videla onda.
Onda ona nije nita videla, nego je ispriala da je videla ono to joj je
palo na um; ali ono to je onda izmislila inilo joj se sad istinsko kao i
svaka druga uspomena. Ona se ne samo seala da je onda kazala kako je
on pogledao na nju i osmehnuo se i kako je bio pokriven neim crvenim,
nego je tvrdo bila uverena da je jo onda videla i kazala kako je on
pokriven ruiastim, upravo ruiastim jorganom, i kako su mu oi bile
zatvorene.
Da, da, ba ruiastim ree Nataa, koja se sad takoe kao seala
kako je onda reeno ruiastim, pa je smatrala da je upravo u tome neko
neobino i tajanstveno predskazanje. Pa ta li to znai? upita ona
zamiljeno.
Ah, ne znam, kako je to sve neobino! ree Sonja, hvatajui se za
glavu.
Posle nekoliko minuta knez Andreja je zazvonio i Nataa je ula k
njemu; a Sonja, koja je bila uzbuena i ganuta kao to je retko kad bila,
ostade kod prozora, mislei o tom neobinom sluaju.
Tog dana ukazala se prilika da se poalju pisma u vojsku i grofica je
pisala pismo sinu.
Sonja ree grofica podiui glavu kad je roaka prola pored nje.
Zar ti, Sonja, nee pisati Nikolenki? upita ona tihim, potresnim glasom
i u pogledu njenih umornih oiju koje su gledale preko naoara Sonja

proita sve to je grofica mislila kad je to rekla. U tome pogledu videla se i

molba, i zebnja da Sonja ne odree, i stid to mora da moli, i gotovost na
zakletu mrnju ako Sonja odree.
Sonja prie grofici, kleknu, poljubi je u ruku i ree:
Pisau, maman.
Sonja je bila razneena, uzbuena i ganuta svim onim to se tog dana
deavalo, a naroito onim tajanstvenim svretkom nekadanjeg vraanja
koji je malopre videla. Sad, kad je znala da se Nikolaj ne moe da oeni
kneginjicom Marijom zbog obnovljenih veza Natainih s knezom
Andrejom, Sonja je s radou osetila kako joj se vraa ono raspoloenje za
rtvovanje koje je ona volela i na koje se bila navikla. I sa suzama u oima
i s radosnim uverenjem da ini velikoduno delo, Sonja je, prekidajui
nekoliko puta zbog suza kojima su se punile njene kao somot crne oi,
napisala ono dirljivo pismo koje je onako iznenadilo Nikolaja kad ga je
dobio.

IX
U glavnom zatvoru, kuda behu odveli Pjera, onaj oficir i vojnici to su
ga uhvatili postupali su s njim neprijateljski, ali istovremeno s
potovanjem. U njihovom ponaanju prema njemu jo se osealo i to da
sumnjaju ko je on (da nije neki veoma vaan ovek), i da ga mrze zbog jo
skoranje, njihove line borbe s njim.
Ali kad je drugo jutro dola smena, Pjer je osetio da on pred novom
straom (pred oficirima i vojnicima) ve nema one vrednosti koju je imao
pred onima to su ga uhvatili. I doista, straari koji su sutradan doli na
strau ve nisu u tom krupnom, debelom oveku u muikom kaftanu
gledali onog ivog oveka koji se onako oajniki tukao sa onim
pljakaem i vojnicima koji su ga pratili, i koji je rekao onu sveanu frazu
o spasavanju deteta, nego su gledali samo sedamnaestog od pohvatanih
Rusa koji se, po naredbi vie vlasti, dre zbog neeg u zatvoru. Ako se i
videlo neto neobino na Pjeru, to bee samo njegov nebojaljiv, pribrano
zamiljen izgled i francuski jezik kojim je on, kako se Francuzima inilo,
zaudo dobro govorio. I pri svem tom Pjera su tog istog dana zatvorili sa
ostalim pohvatanim sumnjivcima, jer je zasebna soba u kojoj je on bio
zatrebala oficiru.
Svi Rusi koji su bili u zatvoru s Pjerom behu ljudi najnieg reda. I kad
su doznali da je Pjer gospodin, svi su se tuili od njega, tim vie to je
govorio francuski. Pjer je s tugom sluao kako mu se podsmevaju.
Sutradan uvee Pjer doznade kako svi ti to su u zatvoru (a po svoj
prilici i on s njima) moraju biti sueni za paljevinu. Kad bi trei dan
odvedoe Pjera sa ostalima u neku kuu, gde seahu jedan francuski
general sedih brkova, dva pukovnnka i drugi Francuzi sa earpama na
rukama. Sa onom tanou i odreenou koja prividno nadmaava
ljudske slabosti i s kojom se obino postupa prema okrivljenima, Pjeru su,
isto kao i drugima, stavljali pitanja: ko je on? gde je bio? s kakvom
namerom? i tome slino.
Ta su pitanja, ostavljajui na stranu sutinu stvari i iskljuujui
mogunost da se pronae ta sutina, imala, kao i sva pitanja koja se
stavljaju po sudovima, samo taj cilj da podmetnu onaj lebi kojim je
trebalo, kao to su sudije elele, da poteku odgovori optuenoga i da ga
dovedu do eljenoga cilja, to jest do okrivljenja. A im je on poeo da govori
neto to se nije slagalo s ciljem okrivljenja, odmah su uklanjali lebi i
voda je mogla tei kud joj drago. Sem toga, Pjer je bio u onoj istoj
nedoumici u kojoj se u svakom sudu nae optueni: zato mu stavljaju sva
ta pitanja. inilo mu se da se ta zamka s podmetnutim lebiem

upotrebljava samo iz neke naklonosti, ili kao iz utivosti. On je znao da se

nalazi u vlasti tih ljudi, da ga je samo vlast dovela ovamo, da im samo
vlast daje pravo da zahtevaju odgovore na pitanja i da je jedini cilj tog
skupa da njega okrive. I zato, poto imaju vlast i imaju elju da ga okrive,
nije ni trebalo hvatati ga pitanjima i suditi. Bilo je oevidno da su svi
odgovori morali voditi okrivljenju. Na pitanje ta je radio kad su ga
uhvatili Pjer je malo tragino odgovorio da je nosio roditeljima dete qil
avait sauv des flammes.42 Zato se tukao s pljakaem? Pjer je odgovorio
da je on titio enu, da je svaki ovek duan da titi enu, da... Tu su ga
prekinuli: to se nije ticalo stvari. Zato je bio u dvoritu one zapaljene
kue u kome su ga videli svedoci? Odgovorio je da je iao da vidi ta se ini
po Moskvi. Opet su ga prekinuli: nisu oni njega pitali kuda je iao, nego
zato se nalazio kod poara. Ko je on? ponovie mu prvo pitanje, na koje je
bio odgovorio da nee da kae. On opet odgovori da to ne moe rei.
Zapiite, to je ravo. Veoma ravo ree mu strogo general sa
sedim brkovima i crvenim licem.
etvrtog dana poee poari i na Zubovskom nasipu.
Pjera i jo njih trinaest odvedoe na Krimski brod u neku upu za
kola jedne trgovake kue. Prolazei ulicama, Pjer se guio od dima koji,
rekao bi ovek, bee pokrio sav grad. S raznih strana videli su se poari.
Pjer tada jo nije shvatao znaenje spaljene Moskve i sa uasom je gledao
te poare.
U toj upi za koije jedne kue na Krimskom brodu bio je Pjer jo
etiri dana i tih je dana doznao iz razgovora francuskih vojnika da svi koji
su tu zatvoreni oekuju svaki dan odluku maralovu. A koga to marala,
Pjer nije mogao doznati od vojnika. Vojniku je, oevidno, izgledalo da je
maral vii i malo tajanstven beoug vlasti.
Ti prvi dani do osmog septembra, dana u koji su pohvatane poveli na
drugi ispit, bili su najtei Pjeru.

42

Koje je izbavio iz plamena.

X
Osmog septembra uao je u upu k zatvorenicima veoma vaan oficir,
sudei po onom potovanju s kojim se straari ponaahu prema njemu. Taj
oficir, po svoj prilici tabni, sa spiskom u rukama, prozva sve Ruse,
nazvai Pjera: celui qui navoue pas son nom.43 I, poto ravnoduno i leno
premeri oima sve zatvorenike, naredi oficiru strae da ih pristojno obue
i spremi pre nego to ih povede maralu. Za jedan sat stie eta vojnika,
pa Pjera i onih drugih trinaest povedoe na Devojako polje. Dan bee
vedar. Dim se nije prostirao dole, kao onog dana kad su Pjera izveli iz
glasnog zatvora na Zubovskom nasipu; dim se dizao pravo uvis kroz ist
vazduh. Nigde se nije video plamen od poara, ali su se na sve strane
dizali stubovi dima i sva Moskva i sve to je Pjer mogao videti bee jedno
zgarite. Na sve strane videla su se kuita s peima i dimnjacima i
ponegde opaljeni zidovi kamenih kua. Pjer je razgledao zgarita i nije
mogao da pozna poznate kvartove grada. Ponegde su se videle crkve koje
su ostale itave. Izdaleka se beleo Kremlj, nerazruen, sa svojim kulama i
Ivanom Velikim. U blizini se veselo blistalo kube Novodevikog manastira
i s njega su se osobito jasno ula zvona. Ta su zvona podsetila Pjera da je
nedelja i Mala Gospoa. Ali, inilo se, nije imao ko da praznuje taj
praznik: svuda bee pusto od poara, a od Rusa su se samo ponekad
viali dronjavi, uplaeni ljudi, koji su se krili im ugledaju Francuze.
Oevidno, rusko gnezdo bee razoreno i uniteno, ali je Pjer nesvesno
oseao da se, posle unitenja tog ruskog reda u ivotu, utvrdio nad tim
razorenim gnezdom osobit, sasvim drukiji, ali vrst francuski red. On je
to oseao po izgledu onih vojnika koji su ili otresito i veselo u pravilnim
redovima kad su sprovodili njega i ostale krivce; oseao je to po izgledu
nekakvog krupnog francuskog inovnika koji proe pored njega na
karucama s dva konja, koje je terao vojnik. Oseao je to po veselom
sviranju vojnike muzike ko je se ulo s leve strane polja, a naroito je to
oseao i shvatao po onom spisku to ga je tog jutra proitao onaj francuski
oficir kad je prozivao zatvorenike. Pjera su uhvatili sami vojnici, odveli ga
na jedno, pa na drugo mesto s desetinama drugih ljudi; izgledalo je da su
ga mogli zaboraviti, pomeati ga s drugima. Ali nisu: jer njegovi odgovori,
koje je dao na ispitu, vratili su mu se u tome to su ga nazvali: celui qui
navoue pas son nom. I pod tim nazivom, koji je Pjeru bio straan, vodili
su ga sad nekud s pouzdanim uverenjem, to se ogledalo na njihovim
licima, da su on i svi ostali zatvorenici upravo oni koji su im potrebni i da
ih vode onamo kuda treba. Pjer se oseao kao nitavna iverka to je
43

Onaj to ne kazuje svoje ime.

zapala u tokove neke maine koja je njemu nepoznata, ali koja pravilno
radi.
Pjera i ostale okrivljene odvedoe na desnu stranu Devojakog polja,
nedaleko od manastira, pred jednu veliku belu kuu sa ogromnim vrtom.
To bee kua kneza erbatova, u koju je Pjer ranije esto odlazio u posete
domainu a u kojoj je sad, kao to je doznao iz razgovora meu vojnicima,
stanovao maral, herceg od Ekmila.
Dovedoe ih pred vrata i poee po jednog da uvode u kuu. Pjera
uvedoe u dug nizak kabinet, kod koga je stajao na vratima autant.
Davu je sedeo u jednom kraju sobe za stolom, s naoarima na nosu.
Pjer mu prie blizu. Davu ne podie oi, oevidno bee se zaneo oko neke
hartije, koja je bila pred njim. Ne diui oi, on polako upita:
Qui tes vous?44
Pjer je utao, jer ne bee kadar re da izgovori. Davu nije bio za Pjera
samo francuski general. Davu je bio za Pjera ovek uven sa svoje
bezdunosti. Gledajui u hladno lice Davua, koji je, kao strog uitelj,
pristao da se strpi neko vreme i da prieka odgovor, Pjer je oseao da ga
svaki sekund oklevanja moe stati ivota; ali nije znao ta da kae. Da
kae ono to je govorio na prvom ispitu nije se reavao; a da otkrije svoju
titulu i poloaj bilo je i opasno i stidno. Pjer je utao. Ali pre nego to je
stigao da se ma na to rei, Davu podie glavu, podie naoare na elo,
zakilji oima i pogleda dobro u Pjera.
Ja poznajem ovog oveka ree on odmereno i hladno, oevidno
mislei da time uplai Pjera.
Ona jeza to malopre proe Pjeru uz lea, dohvati mu sad glavu i
stee je kao mengelnma.

Non, gnral, vous ne pouvez pas me connatre, je ne vous ai jamais

vu... 45
Cest un espion russe46 prekide ga Davu, obraajui se drugom
generalu koji bee u sobi i koga Pjer nije opazio. I Davu se okrete. S
neoekivanom brzinom Pjer poe odjedanput da govori:
Non, monseigneur ree on, setivi se odjedanput da je Davu
hercog. Non, monseigneur, vous ne pouvez pas me connatre. Je suis

officier de la milice et je nai pas quitt Moscou.47

Votre nom?48 ponovi Davu.
44

Ko ste vi?
Generale, vi me ne moete poznavati, ja vas nisam nikad video...
46 To je ruski pijun.
47 Ne, visoanstvo, vi me niste mogli poznavati. Ja sam oficir milicije i nisam izlazio iz Moskve.
48 Vae ime?
45

 Besouhoff.
Quest-ce qui me prouvera que vous ne mentez pas?49
Monseigneur!50 uzviknu Pjer, ne uvreenim nego molbenim
glasom.
Davu podie oi i pogleda dobro u Pjera. Nekoliko sekunada gledali su
jedan drugog, i taj je pogled spasao Pjera. Pored svih ratnih i sudskih
zahteva, u tome su se pogledu uspostavile ljudske veze izmeu ta dva
oveka. Za taj jedan asak obojica su uzbueno osetili nebrojenu mnoinu
stvari i razumeli da su obojica deca oveanstva, da su braa.
Za Davua, koji je tek podigao glavu sa svoga spiska u kome su se
ljudska dela i ivot obeleavali brojevima, Pjer je bio na prvi pogled samo
jedna okolnost i on bi ga streljao a da ga ne grize savest zbog takvog
postupka; ali je sad ve video u njemu oveka. Davu se zamisli za
trenutak.
Comment me prouverez-vous la vrit de ce que vous me dites?51
ree Davu hladno.
Pjer se seti Rambala i kaza njegov puk, i ime, i ulicu u kojoj je kua.
Vous ntes pas ce que vous dites52, ree Davu opet.
Pjer poe uzdrhtalim, isprekidanim glasom da navodi dokaze da je
istina ono to je rekao.
Ali u taj mah ue autant i neto javi Davuu.
Davu se odjedanput razvedri kad u ta mu autant javlja i poe da se
zakopava. Kao to se videlo bee sasvim zaboravio Pjera.
Kad autant napomenu Davuu o zatvoreniku, on se namrti, klimnu
glavom na onu stranu gde bee Pjer i ree da ga vode. Pjer nije znao kuda
treba da ga vode: da li natrag u onu upu, ili na ono mesto ko je je
spremljeno da se na njemu izvri kazna, a koje su mu drugovi pokazivali
kad su prolazili preko Devojakog polja.
On okrete glavu i vide kako autant neto pita.
Oui, sans doute!53 ree Davu, ali ta to da Pjer nije znao.
Pjer nije znao kako je, je li dugo i kuda je iao. Bio je potpuno
nesvestan i tup, nije nita video oko sebe, micao je nogama zajedno sa
ostalima dotle dok se nisu svi zaustavili, pa se i on zaustavio.

49

ta e mi dokazati da ne laete?
Visoanstvo!
51 Kako ete dokazati da je istina to to mi kaete?
52 Vi niste to to kaete.
53 Jest, naravno!
50

Za sve to vreme vrzla se Pjeru po glavi jedna misao. Ta misao bee: ko

je, ko je to njega osudio na kaznu? Nisu ga osudili oni ljudi koji su ga
ispitivali u komisiji: ni jedan od njih nije hteo niti je, oevidno, mogao to
da uini. Nije Davu, koji je onako oveno pogledao u njega. Da je
potrajalo jo jedan trenutak, Davu bi razumeo kako oni rade ravo, ali taj
trenutak omeo je autant koji ue. I taj autant, oevidno, nije eleo nita
ravo, ali je mogao i da ne ue. Pa, najzad, ko je to kaznio, ubijao,
oduzimao ivot njemu Pjeru sa svim njegovim uspomenama, tenjama,
nadama, mislima? Ko je to inio? I Pjer oseti da to nije niko.
To bee poredak, sticaj prilika.
Nekakav poredak ubijao je njega Pjera, oduzimao mu ivot i sve,
unitavao ga.

XI
Od kue kneza erbatova zatvorenike povedoe prvo niz Devojako
polje, vie ulevo od Devikog manastira i dovedoe ih do neke gradine, na
kojoj bee udaren kolac. Iza koca bee iskopana velika jama sa svee
izbaenom zemljom, a oko jame i koca stajala je u polukrugu velika gomila
sveta. U toj gomili bee malo Rusa, a veinom Napoleonovih vojnika van
stroja: Nemaca, Italijana i Francuza u raznim uniformama. Desno i levo
od koca behu pofronene francuske trupe u plavim uniformama sa
crvenim epoletama, u cipelama i pod kapama.
Prestupnike razmestie po odreenom redu u spisku (Pjer je stajao
esti) i privedoe ih kocu. Nekoliko doboa udari sa obe strane i Pjeru se
uini kao da se s tim zvukom otkide deo njegove due. On izgubi
sposobnost da misli i da sudi. Samo je mogao da gleda i da slua. I bee
mu samo jedna jedina elja, elja da se to bre svri to neto strano to
je moralo da se svri. On se osvrtao na svoje drugove i posmatrao ih.
Dva oveka s kraja behu obrijani robijai. Jedan visok, mrav; drugi
crn, kosmat, muskulozan, sa spljotenim nosem. Trei bee neki gospodski
posluitelj, oko svojih etrdeset pet godina, prosed, pun i dobro uhranjen.
etvrti bee muik, vrlo lep, sa okruglastom, riom bradom i crnim oima.
Peti bee neki fabriki radnik, ut, suv mladi od svojih osamnaest
godina, u halatu.
Pjer u da se Francuzi dogovaraju kako e ih streljati, da li po jednog
ili po dvojicu. Po dvojicu ree hladno i mirno najstariji oficir. Redovi
vojnika se pomakoe i videlo se kako se svi ure, ali se ne ure onako kao
to se ure ljudi kad hoe da urade kakav posao svima razumljiv, nego
onako kao to se ure ljudi kad hoe da svre neki preko potreban, ali
nemio i nerazumljiv posao.
Jedan inovnik Francuz sa earpom prie levoj strani poreanih
krivaca i proita presudu na ruskom i na francuskom.
Zatim po dva Francuza prioe krivcima i, po zapovesti oficirskoj,
uzee ona dva osuenika koja su stajala s kraja. Osuenici se pribliie do
koca, stadoe i, dok vojnici ne donee dakove, gledahu utke oko sebe,
kao to gleda ranjena zver kad joj se lovac primie. Jedan se stalno krstio,
drugi se eao iza vrata i razvlaio usne kao da se smei. Vojnici im poee
brzo vezivati oi, navlaiti im dakove i privezivati ih za kolac.
Dvanaest strelaca s pukama izdvojie se odmerenim, vrstim
korakom iz linije i stadoe na osam koraka od koca. Pjer okrete glavu da
ne gleda ono to e biti. Odjedanput se u prasak i pucanj, koji se Pjeru

uini jai i od najstranijeg groma, i on se osvrte. Bee dim, a Francuzi su

bledih lica i drhtavih ruku radili neto u jami.
Povedoe drugu dvojicu. I ta su dvojica onako isto, i istim onakvim
pogledom gledali u svakoga, utke, i samo oima traili zatite i, kao to
se videlo, nisu ni shvatali ni verovali ta e s njima biti. Nisu mogli
verovati, jer su samo oni znali ta im je njihov ivot i zato nisu shvatali
niti verovali da im se on moe oduzeti.
Pjer ne htede da gleda i opet okrete glavu; ali mu se opet uini kao da
grunu strana eksplozija i zajedno s tim pucnjem vide dim, neiju krv i
bleda unezverena lica Francuza, koji su opet radili neto oko koca,
gurkajui jedan drugog uzdrhtalim rukama. Diui teko, Pjer se osvrtao
oko sebe kao da pita ta je to. Isto takvo pitanje videlo se i u svakom
pogledu koji bi se sreo s Pjerovim pogledom.
Na licima svih Rusa, na licima francuskih vojnika, oficira i svakog bez
razlike, itao je Pjer takav isti strah, uas i borbu, kakvi behu u njegovom
srcu. Pa ko to, onda, radi? Njima je svima teko isto ovako kao i meni. Pa
ko? Ko? blesnu za trenutak u Pjerovoj dui.
Tirailleurs du 86me, en avant!54 viknu neko.
Povedoe petog, koji je stajao do Pjera samog. Pjer nije shvatio da je
spasen i da je doveden i on i svi ostali ovamo samo zato da budu tu kad se
izvruje kazna. On je sa sve veim uasom, ne oseajui ni radost ni
umirenje, gledao ono to se ini. Peti bee onaj fabriki radnik u halatu.
im ga se dotakoe, on u uasu odskoi i uhvati se za Pjera. (Pjer zadrhta
i otre se od njega.) Radnik nije mogao da ide. Vukli su ga ispod pazuha i
on je neto vikao. Kad ga dovedoe do koca, on odjedanput umue. Kao da
je odjedanput neto razumeo. Ili je razumeo da je uzalud vikati, ili da nije
moguno da e njega ljudi ubiti, tek on je stao kod koca, ekajui da mu
veu oi kao i ostalima i gledao sjajnim oima oko sebe kao ranjena zver.
Pjer ve nije mogao da okrene glavu i da zamuri. Radoznalost i
uznemirenost njegova i cele te gomile doe do vrhunca pri tom petom
streljanju. Kao i oni ostali, tako se i taj peti inio miran; uvijao se u halat i
eao jednom bosom nogom onu drugu.
Kad mu poee vezivati oi, on sam popravi na potiljku vor, koji ga je
uljao; potom, kad ga prislonie uz okrvavljen kolac, on se usturi nazad,
pa, kako mu bi nezgodno da stoji tako, on se namesti, stade ravno i mirno
se prisloni. Pjer nije skidao oiju s njega, nije proputao ni najmanji
pokret.
Mora biti da se ula komanda, mora biti da je posle komande grunulo
osam puaka. Ali se Pjer, ma koliko da se poznije trudio da se seti, nije
54

Strelci 86-og puka, napred!

mogao setiti da je uo i najmanji pucanj iz tih puaka. On je samo video

kako se onaj fabriki radnik odjedanput neto opusti na uetima, kako se
na dva mesta pojavi krv i kako ueta od teine oputenog tela popustie i
kako se radnik, oborivi neprirodno glavu i podavivi nogu, skljoka. Pjer
pritra kocu. Niko ga nije zadravao. Unezvereni, bledi ljudi, radili su
neto oko radnika. Jednom starom brkatom Francuzu tresla se donja
vilica dok je dreio ueta. Telo se spusti. Vojnici ga povukoe neveto i
urno iza koca i poee ga gurati u jamu.
Svi su, oevidno, znali dobro da su zloinci kojima je potrebno da to
bre sakriju trag svoga zloina.
Pjer zaviri u jamu i vide kako radnik lei u njoj sa zgrenim kolenima
blizu glave, a jedno mu rame uzdignuto vie od onog drugog. I to se rame
grevito, jednoliko sputalo i dizalo. Ali su ve pune lopate zemlje padale
na celo telo. Jedan vojnik viknu ljutito, pakosno i bolno na Pjera da se
vrati. Ali ga Pjer nije razumeo, nego je stajao kod koca i niko ga vie nije
gonio.
Kad je jama bila sva zatrpapa, u se komanda. Pjera odvedoe na
njegovo mesto i francuski vojnici koji su stajali uparaeni sa obe strane
koca nainie polukrug i poee da prolaze odmerenim hodom pored koca.
Ona dvadeset etiri strelca s praznim pukama, koji su stajali u sredini
kruga, dotravahu na svoja mesta kad ete prolaahu pored njih.
Pjer je sad nesvesno gledao u te strelce koji su po dvojica istravali iz
kruga. Svi se pridruie etama, sem jednog. Jedan mlad vojnik, bled kao
mrtvac, u kapi zabaenoj nazad, sa sputenom pukom, stajao je jo
jednako prema jami na onom mestu odakle je pucao. Posrtao je kao pijan,
as bi koraknuo napred, as nazad da se odri na nogama. Jedan stari
vojnik, podoficir, istra iz redova, uhvati mladog vojnika za rame i odvue
ga u etu. Gomila Rusa i Francuza poe se razilaziti. Svi su ili utei i
oborene glave.
a leur apprendra, incendier55 ree neko od Francuza.
Pjer se osvrte na onog to to ree i vide da je to vojnik koji je hteo da
se neim utei za ono to je uinjeno, ali nije ni mogao. On i ne izgovori
dokraja to je poeo, mahnu rukom i odmae se.

55

To e ih nauiti kako se pale kue.

XII
Posle izvrenja kazne, Pjera odvojie od ostalih okrivljenih i ostavie
ga samog u nekoj maloj, opustoenoj i oskrvnavljenoj crkvi.
Pred vee ue u crkvu podoficir sa strae u pratnji dva vojnika i javi
Pjeru da mu je oproteno i da e sad prei u baraku ratnih zarobljenika.
Pjer nije razumeo ta mu kau, ali ustade i poe s vojnicima. Dovedoe ga
do baraka nainjenih uvrh polja od nagorelih dasaka, brvana i letava i
uvedoe u jednu od njih. Dvadesetina razliitih ljudi okruie Pjera u onoj
pomrini. Pjer je gledao u njih ne znajui ko su ti ljudi, zato su tu i ta
hoe od njega. Sluao je rei koje su mu govorili, ali nije iz njih pravio
nikakve zakljuke ni primene: nije razumevao njihov smisao. On je
odgovarao na ono to ga pitaju, ali nije razabirao ko ga slua i kako e
shvatiti njegove odgovore. Gledao je u ona lica i figure i svi su mu
izgledali podjednako besmisleni.
Od trenutka kad je Pjer video ono strano ubistvo koje su izvrili ljudi
iako to nisu hteli da uine, u njegovoj dui kao da se odjedanput istrgnula
ona opruga na kojoj se sve dralo i pokazivalo da je ivo, pa se sve skrhalo
u gomilu besmislenog ubreta. Iako nije davao sebi rauna o tome, u
njemu je nestajala vera i u dobro ureenje sveta, i u oveju i u svoju
duu, i u boga. Pjera je i ranije snalazilo to stanje, ali nikad tako jako kao
sad. Ranije, kad su na Pjera nailazile sumnje takve vrste, tim sumnjama
bio je izvor njegova vlastita krivica. I Pjer je tada u dubini svoje due
oseao da je u njemu samom spas od tog oajavanja i od tih sumnja. A sad
je oseao da nije njegova krivica uzrok to je svet pao u njegovim oima, a
ostale samo besmislene razvaline. On je oseao da nije kadar vratiti veru
u ivot.
Oko njega u pomrini stajali su ljudi: svakako ih je neto na njemu
veoma zanimalo. Priali su mu neto, pitali ga za neto, zatim ga odveli
nekud, i on se najzad naao u kutu barake s nekakvim ljudima koji su
razgovarali s raznih strana i smejali se.
I tako ti, brao moja... ba taj princ, koji... uo se neiji glas u
suprotnom uglu barake, naroito naglaujui re koji.
Pjer je sedeo utei i nepomino na slami pored zida i as otvarao as
zatvarao oi. Ali im zatvori oi, odmah ugleda pred sobom ono strano,
naroito strano zbog svoje prostote, lice fabrikog radnika i jo stranija
zbog svog nespokojstva lica onih nevoljnih ubica. I on je opet otvarao oi i
gledao besmisleno po mraku oko sebe.
Pored njega je sedeo pognut nekakav mali ovek, ije je prisustvo Pjer
opazio prvo po jakom zaudaranju znoja koji se oseao od njega pri svakom

njegovom pokretu. Taj ovek je neto radio u mraku sa svojim nogama i,

mada Pjer nije video njegovo lice, oseao je kako taj ovek neprestano
pogleda u njega. Pjer se dobro zagleda u onoj pomrini i shvati da se taj
ovek izuva. I Pjera zainteresova da vidi kako on to radi.
Kad je otpetljao uzice kojima mu bee uvezana jedna noga, on lepo
savi uzice, pa se odmah prihvati za drugu nogu, pogledajui u Pjera. Dok
mu je jedna ruka veala uzice, druga se ve maila da drei drugu nogu. I
tako, tanim, odmerenim, laganim pokretima, koji su ili bez oklevanja za
drugim, taj se ovek izu, obesi svoju obuu na koie pobijene vie svoje
glave, izvadi noi, oreza neto, sklopi noi, metnu ga pod uzglavlje, pa
sede udobnije, obuhvati skupljena kolena obema rukama i pravce upilji u
Pjera. Pjer je oseao neto prijatno, umirljivo i odmereno u tim sporim
pokretima, u lepo udeenom gazdovanju tog oveka u njegovom kutu, i
ak u zaudaranju njegovom, i on je, ne skidajui oiju, gledao u njega.
A da li ste mnogo nevolje videli, gospodine? A? ree odjedanput
mali ovek. I u otegnutom glasu toga oveka bee takva ljubaznost i
prostota da Pjer htede da odgovori, ali mu zadrhta vilica i on oseti da mu
pooe suze. U tom istom trenutku mali ovek poe da govori onim istim
prijatnim glasom i ne dade Pjeru da pokae svoju smuenost.
E, sokoliu, ne alosti se ree on sa onom blagom, otegnutom
ljubaznou s kojom govore stare ruske ene. Ne alosti se, priko: za
asak se trpi, doveka se ivi! Tako ti je to, dragoviu moj. I ovde, hvala
bogu, ivimo, niko nas ne vrea. I ovde ima ljudi i ravih i dobrih ree
on i, govorei jo, gipko savi kolena, ustade i ode nekud, iskaljujui se.
Gle, lole, dolo! u Pjer ukraj barake onaj isti ljubazni glas.
Doao, gad jedan, pamti sve! De, de, dosta! I vojnik, odgurujui od sebe
psetance koje je skakalo uz njega, vrati se na svoje mesto i sede. U
rukama mu bee neto zamotano u krpu.
Evo, prihvatite se, gospodine ree on opet malopreanjim
ljubaznim tonom, razvijajui krpu i pruajui Pjeru nekoliko peenih
krompira. Za ruak je bila orba. A krompiri su ba valjani!
Pjer nije jeo ceo dan i miris krompira uini mu se neobino prijatan.
On zahvali vojniku i poe da jede.
ta, zar tako? ree vojnik smeei se, pa uze jedan krompir.
Ovako ti to. On opet izvadi noi, razreza na dlanu krompir na dve
jednake polutke, posu solju iz krpice, pa prui Pjeru.
Krompiri su ba valjani ponovi on. Ovako ti to jedi.
Pjeru se uini da nije nikad jeo slaeg jela od toga.
Da, dobro je sve ree Pjer nego zato streljae one jadnike!...
Onom poslednjem tek ako je dvadeset godina.

 Ts, ts... uini mali ovek. Nesrea, nesrea... dodade brzo, pa,
kao da mu rei stoje gotove u ustima i da iznenadno izleu iz njih, nastavi:
to ste vi to, gospodine, ostali u Moskvi?
Nisam se nadao da e oni tako brzo doi. Ostao sam sluajno ree
Pjer.
A kako su te uhvatili, sokoliu, je li u tvojoj kui?
Nije, otiao sam da vidim poar, a oni me onde uhvatili i sudili mi
kao palikui.
Gde je sud, tu je i nepravda dodade mali ovek.
A jesi ti odavno ovde? upita Pjer vaui poslednji zalogaj
krompira.
Je li ja? U onu nedelju uzeli su me iz jedne bolnice tu, u Moskvi.
A ta si ti, vojnik?
Vojnik iz Aperonova puka. Bio sam na umoru od groznice. Nisu
nam nita ni kazali. Lealo je naih dvadeset ljudi. Nismo ni mislili, ni
slutili.
Pa je li ti teko ovde? upita Pjer.
Kako da nije teko, sokoliu... Meni je ime Platon, a prezime
Karatajev dodade on, oevidno zato da bi olakao Pjeru razgovor s njim.
U vojsci su me prozvali sokoliem... Kako da ne bude teko, sokoliu!
Moskva je mati gradovima. Kako da ne bude oveku teko kad to pogleda!
Nego i crv kupus grize, pa pre njega ugine, vele stari dodade on brzo.
Kako, kako ti to ree? upita Pjer.
Je li ja? upita Karatajev. Rekoh, ovek snuje, a Bog odluuje
ree on, mislei da ponavlja ono to je rekao, pa odmah nastavi: A kako
je s vama gospodine, imate li imanja? Imate li kuu? Mora biti, sve puno
kao sat! A imate li i domaicu? A jesu vam ivi stari roditelji?
zapitkivae on i Pjer je, iako nije video u mraku, oseao kako su se
vojniku, dok je to pitao, kupile usne od uzdranog ljubaznog osmeha. Kao
to se videlo, bee mu ao to Pjer nema roditelja, naroito majke.
ena je za dogovor, tata za razgovor, ali niko drai od roene majke
ree on. A imate li deice? nastavi da pita. Odrean odgovor Pjerov
opet ga, oevidno oalosti i on brzo dodade: Pa mlad ste ovek, dae bog,
imaete. Samo da je sloga...
A, sad mi je svejedno ree Pjer nehotice.
Eh, dragi moj ree na to Platon. Od tamnice i torbice nikad se ne
odreci. On se namesti bolje, iskalja se, oevidno spremajui se da
razveze dugu priu. Ele, ljubazni moj prijatelju, ja sam ti iveo kod kue
poe on. Imanje nam veliko, zemlje mnogo, lepo ive muici, imamo i

svoju kuu, hvala bogu. Otac sa estoricom izlazi da kosi. iveli smo lepo.
Bili smo pravi seljaci. Ali se desi... I tu Platon Karatajev ispria drugu
priu o tome kako je otiao u tu gaj po drva pa ga uhvatio uvar, kako su
ga tukli, osudili i dali u vojnike. Pa ta, sokoliu nastavi on a glas mu
se menjae od osmeha mislio sam zlo je, kad ono opet dobro! Da nisam to
pogreio, brat bi morao u vojsku. A u brata mi mlaeg petoro deice, a
meni, kad pogleda, ostala samo ena. Imao sam jednu devojicu, ali je
Bog uzeo pre nego su me oterali u vojnike. Iao sam, da ti kaem, da ih
obiem. Vidim ive bolje nego pre. Dvorite puno mala, ene kod kue,
dva brata otila na pealbu. Samo Mihailo, mlai, kod kue. Otac kae:
Meni su, veli, sva deca jednaka: ugrizi koji hoem prst, svaki boli. Da
nisu onda Platona odveli, morao bi ii Mihailo. Pa nas pozva, veruje li,
sve i namesti pred ikonu. Hodi, veli, amo, Mihailo, pokloni mu se do
zemlje, i ti se, eno, pokloni, i vi, unuad, poklonite se. Jeste razumeli?
veli... Tako je to, ljubazni moj prijatelju. Od sudbine se ne utee. A mi
sve govorimo: ovo nije dobro, ono ne valja. Naa je srea, priko, kao voda u
alovu: povue zateglo, izvue nema nita. Tako je to. I Platon
promeni mesto na svojoj slami.
Poto je poutao neko vreme, Platon ustade.
Ama ti bi, mislim, spavao? ree on, pa se poe brzo krstiti i
mrmoriti: Gospode Isuse Hriste, Nikola ugodnie! Frole i Lavro!
Gospode Isuse Hriste, Nikola ugodnie, Frole i Lavro! Gospode Isuse
Hriste, pomiluj i spasi nas! zavrti on, metanisa, ustade, uzdahnu i sede
na svoju slamu. Eto tako. Daj, boe, mirno omrknuti, zdravo osvanuti
ree i lee, pokrivajui se injelom.
Kakvu si to molitvu itao? upita ga Pjer.
A? uini Platon, jer ve bee sveo oi. ta sam itao? Molio sam
se Bogu. A zar se ti ne moli?
Da, i ja se molim ree Pjer. Nego, ti si pomenuo Frola i Lavra?
Pa razume se odgovori brzo Platon to je konjski praznik. Treba
se setiti i ivineta... Gle ti, gad jedan, legao. Toplo ti tu, psea trago!
ree on kad napipa pseto kod svojih nogu, pa se okrete i odmah zaspa.
Napolju se uo negde daleko pla i vika i kroz pukotine na baraci
video se plamen; ali u baraci bee tiho i mrano. Pjer dugo nije zaspao i
leao je otvorenih oiju u pomrini na svom mestu, sluao ujednaeno
hrkanje Platonovo koji je leao pored njega i oseao kako se maloas
razrueni svet pokree sad u njegovoj dui s novom lepotom, na nekim
novim, vrstim temeljima.

XIII
U baraci u koju je doao Pjer i u kojoj je on probavio etiri nedelje bilo
je dvadeset tri zarobljena vojnika, tri oficira i dva inovnika.
Pjer se poznije seao sviju njih kao kroz san, ali je Platon Karatajev
ostao zauvek u Pjerovoj dui kao najjaa i najdraa uspomena i olienje
svega to je rusko, to je dobro i zaokrugljeno. Kad je Pjer sutradan, u
svanue, video svoga suseda, potpuno se potvrdio prvi utisak neeg
zaokrugljenog: cela Platonova figura u njegovom francuskom injelu preko
koga se opasao uzicom, u kaketu i opancima, bee okrugla. Glava mu
bee sasvim okrugla, lea, grudi, ramena, pa ak i ruke, koje je uvek
drao tako kao da se sprema da neto zagrli, behu okrugle; prijatan osmeh
i krupne, kestenjave, blage oi behu okrugli.
Platonu Karatajevu moralo je biti preko pedeset godina, sudei po
njegovim priama o pohodima u kojima je uestvovao kao davnanji
vojnik. On sam nije znao i nikako nije mogao da odredi koliko mu je
godina; ali njegovi veoma beli i jaki zubi, koji su se uvek videli kao dva
polukruga, kad god se nasmeje (to je on esto inio), behu svi dobri i
itavi; nijedne sede vlasi ne bee u njegovoj bradi i kosi i celo njegovo telo
izgledalo je gipko i osobito vrsto i izdrljivo.
Na njegovom licu, i pored sitnih okruglih bora, ogledala se
bezazlenost i mladost; glas mu je bio prijatan i kao da peva. Ali glavna
osobina njegovog govora bee neposrednost i saetost. On, oevidno, nije
nikad razmiljao o onome to je rekao ni to e rei; i zato je njegova brza i
tana intonacija imala neku osobitu, neodoljivu ubedljivost.
Njegova fizika snaga i okretnost bile su u prvo vreme njegovog
ropstva takve da je izgledalo da on ne zna ta je to umor i bolest. Svaki
dan kad bi uvee legao govorio je: Daj, boe, mirno omrknuti, zdravo
osvanuti; a ujutru kad bi ustajao uvek je na isti nain slegao ramenima i
govorio: Legoh sanan, ustah lagan. I doista, trebalo je samo da legne pa
da zaas zaspi kao zaklan, a trebalo je samo da se prene, pa da se odmah,
ne oklevajui ni sekunde, lati kakvog bilo posla, kao to se dete, kad
ustane, lati igrake. On je umeo sve da radi, ne ba tako dobro, ali ne ni
ravo. Pekao je, kuvao, io, deljao, krpio izme. Uvek je bio u poslu i samo
se nou uputao u razgovore, koje je voleo, i u pesme. On je pevao pesme,
ali ne onako kao to ih pevaju pevai koji znaju da ih neko slua, nego je
pevao kao to pevaju ptice, oevidno zato to mu je bilo preko potrebno da
pusti iz sebe te glasove, kao to je oveku potrebno da se protegli ili da se
proe; i ti su glasovi bili uvek fini, neni, gotovo enski, tuni, lice mu je
pri tom uvek izgledalo vrlo ozbiljno.

Kad je dopao ropstva i pustio bradu, on je, kao to se videlo, odbacio

od sebe sve to mu je bilo nametnuto tue, vojniko, pa se i nehotice vratio
preanjem, seljakom, narodnom dranju. Vojnik na odsustvu ptica na
grani govorio je on.
Nerado je priao o tome kako je provodio svoje vreme kao vojnik,
mada nije alio i esto je ponavljao kako on za sve vreme svoje slube nije
nijednom bio bijen. Kad je priao, najee je priao neto iz svojih starih
uspomena iz seljakog ivota, koje su mu, kao to se videlo, bile drage.
Poslovice, kojih je bilo puno u njegovom govoru, nisu bile one, veinom
nepristojne i grube poslovice to ih govore vojnici, nego behu one narodne
izreke to se ine tako bez smisla kad se uzmu odvojeno, a odjedanput
dobiju znaenje duboke mudrosti kad se kau gde treba.
On je esto govorio sasvim suprotno onom to je ranije rekao, ali je i
jedno i drugo bilo istinito. On je voleo da govori, a govorio je lepo,
ukraavajui svoj govor ljubaznim reima i poslovicama, koje je, kako se
Pjeru inilo, sam izmiljao; ali glavna lepota u njegovom prianju bee to
to su najprostiji dogaaji, ponekad upravo oni koje je Pjer video a nije
zapazio, dobijali karakter sveane lepote kad ih on pria. Voleo je da slua
prie koje je jedan vojnik priao uvee (sve jedne iste), ali je najvie voleo
da slua prie o istinskom ivotu. On se radosno osmehivao kad slua
takve prie, upletao se i stavljao pitanja da bi mu bila jasnija lepota onoga
to mu priaju. Karatajev nije imao onakvih veza, ni prijateljstva, ni
ljubavi, kako ih je Pjer shvatao; ali je voleo i iveo u ljubavi sa svaim sa
im ga je ivot zbliio, a naroito s ovekom i to ne s nekim izvesnim
ovekom, nego sa onim ljudima koji su mu pred oima. Voleo je svoje
psetance, voleo drugove, Francuze, voleo Pjera koji mu je bio sused; ali je
Pjer oseao da se Karatajev, pored sve svoje ljubazne nenosti prema
njemu (kojom je on i nehotice odavao potovanje duhovnom ivotu
Pjerovom), ne bi ni za asak oalostio kad bi se rastao s njim. I Pjer je
poeo da gaji takvo isto oseanje prema Karatajevu.
Platon Karatajev bio je za sve ostale zarobljenike najobiniji vojnik;
njega su zvali sokoli ili Platoa, dobroudno ga zadirkivali i slali ga da ih
to poslua. Ali je Pjeru ostao zauvek onakav kakav mu se uinio prve
noi, kao nedostino, zaokrugljeno i veito olienje duha prostote i istine.
Platon Karatajev nije znao nita napamet sem svoje molitve. Kad bi
to govorio, izgledalo je, kad pone govoriti, da ne zna ime e zavriti.
Kad bi se Pjer ponekad iznenadio smislom njegovog govora, pa ga
umolio da ponovi to je rekao, Platon se nije mogao setiti onoga to je
kazao trenutak ranije, kao to nije mogao nikako da kae Pjeru rei svoje
omiljene pesme. U pesmi je bilo: roena, brezica i jad me mori, ali kad

pone rei da kazuje, to nije imalo nikakvog smisla. On nije shvatao niti je
mogao shvatati smisao rei uzetih odvojeno iz govora. Svaka njegova re i
svaki postupak bili su manifestacije nepoznate mu aktivnosti koja je bila
njegov ivot. Ali njegov ivot, kao to ga je on smatrao, nije imao smisla
kao odvojen ivot. Imao je smisla samo kao jedan deli celine, koju je on
neprestano oseao. Njegove rei i postupci tekli su iz njega kao to se
miris odvaja od cveta. On nije mogao da shvati ni vrednost, ni znaenje
odvojeno uzetog postupka ili rei.

XIV
Kad je kneginjica Marija dobila od Nikolaja vest da se njen brat
nalazi s Rostovima u Jaroslavu, ona se, pored sveg odvraanja tetkinog,
odmah spremila da ide, i to ne sama, nego s bratiem. Je li to teko, nije li
teko, je li moguno ili nemoguno, ona to nije pitala, niti je htela da zna:
njena je dunost bila ne samo da se ona nae pored brata koji je, moda,
na umoru, nego i da uini sve to je moguno da mu dovede sina, i ona se
spremila da ode. to je sam knez Andreja nije izvestio, to je kneginjica
Marija objanjavala ili time da je on bio suvie slab i nije mogao da pie,
ili da je smatrao da je taj dugi put za nju i za njegovog sina suvie teak i
opasan.
Za nekoliko dana kneginjica Marija bee se spremila za put. Njeni
ekipai behu ogromne kneevske koije u kojima je dola u Voronje,
brike i kola. S njom su putovali m-lle Bourienne , Nikoluka s
guvernerom, stara dadilja, tri slukinje, Tihon, jedan mlad lakej i jedan
sluga koga je tetka poslala s njom.
Da se ide obinim putem na Moskvu nije se moglo ni pomisliti i zato je
okolini put, koji je kneginjica Marija morala da uini preko Lipecka,
Rjazanja, Vladimira i uje, bio vrlo dug, veoma teak, jer nije bilo svuda
potanskih konja, a oko Rjazanja, gde su se (kao to se govorilo) viali
Francuzi, ak i opasan.
Za vreme tog munog putovanja m-lle Bourienne , Desal i posluga
kneginjice Marije divili su se njenoj duevnoj snazi i izdrljivosti. Ona je
od sviju docnije legala a ranije ustajala, i nikakve tegobe nisu je mogle
zaustaviti. Zahvaljujui njenoj izdrljivosti i energiji, koje su podsticale i
njene saputnike, oni su se pri kraju druge nedelje ve primicali Jaroslavu.
Za poslednje vreme svog bavljenja u Voronjeu kneginjica Marija je
osetila najlepu sreu u svom ivotu. Njena ljubav prema Rostovu nije je
vie muila, niti uzbuivala. Ta ljubav ispunila je svu njenu duu, postala
nerazdeljiv deo nje same i ona se nije vie otimala od nje. U poslednje
vreme kneginjica Marija se uverila mada to nije nikad rekla sebi jasno i
odreeno da je voljena i da voli. Ona se o tome uverila na poslednjem
svom sastanku s Nikolajem, kad je doao da joj javi kako je njen brat s
Rostovima. Nikolaj nije nijednom rei nagovestio da se sad (ako knez
Andreja ozdravi) mogu obnoviti raniji odnosi izmeu njega i Natae; ali je
kneginjica Marija videla po njegovom licu da je on to znao i mislio. I,
pored svega toga, njegovo ponaanje prema njoj paljivo, neno i
ljubavno, ne samo to se nije izmenilo, nego se on, rekao bi ovek, radovao
to mu sad srodstvo izmeu njega i kneginjice Marije doputa da joj

slobodnije ukazuje svu svoju prijateljsku ljubav, kao to je ponekad

pomiljala kneginjica Marija. Kneginjica Marija je znala da voli prvi i
poslednji put u ivotu i oseala je da je voljena, i bila srena i spokojna s
te strane.
Ali ta srea jedino duevne strane ne samo to joj nije smetala da u
svoj snazi oseti tugu za bratom, nego, naprotiv, to duevno spokojstvo, s
jedne strane, davalo joj je veliku mogunost da se potpuno preda svom
oseanju prema bratu. To je oseanje, kad je izila iz Voronjea, bilo u prvi
mah tako jako da su oni koji su putovali s njom, gledajui njeno izmueno,
oajniko lice, bili uvereni da e se ona neminovno razboleti usput; ali
upravo tegobe i staranja u putu, kojih se kneginjica Marija tako ivo
latila, spasli su je za neko vreme od njenog jada i dali joj snage.
Kao to to uvek biva kad se putuje, kneginjica Marija je mislila samo
o putovanju, a zaboravljala ta mu je cilj. Ali kad se poela primicati
Jaroslavu i kad joj se opet stvorilo pred oima ono to je eka, i to ne posle
mnogo dana nego veeras, uzbuenje kneginjice Marije doe do krajnosti.
Kad je sluga, koji bee poslan napred u Jaroslav da raspita gde su
Rostovi i u kakvom se stanju nalazi knez Andreja, sreo kod erma velike
koije, on se uasnuo ugledavi strano i bledo lice kneginjiino, koje izviri
prema njemu kroz prozor.
Sve sam doznao, vaa svetlosti. Rostovi su na trgu, u kui trgovca
Bronjikova. Tu blizu, ba pored same Volge ree sluga.
Kneginjica Marija je gledala u njega uplaeno i upitno, ne znajui
zato on ne odgovara na glavno pitanje: kako je bratu? M-lle Bourienne
upita ga to mesto kneginjice.
Kako je knezu? upita ona.
Njegova svetlost boravi s njima u istoj kui.
Dakle, iv je, pomisli kneginjica i upita tiho:
Kako mu je?
Sluge vele: jednako u istom stanju.
ta je znailo to jednako u istom stanju kneginjica nije pitala, samo
je brzo, neopaeno pogledala sedmogodinjeg Nikoluku koji je sedeo pred
njom i radovao se gradu, pa obori glavu i nije je digla dok se teke koije,
tutnjei, treskajui se i ljuljajui, ne zaustavie negde.
Lupnue sputene stopice na koijama. Otvorie se vratanca. S leve
strane bee voda velika reka, s desne ulaz u kuu; pred ulazom behu
ljudi, posluga i neka devojka, rumena, s gustom crnom kosom, koja se,
kako se uini kneginjici Mariji, osmehivala neprijatno pretvorno (to je bila
Sonja). Kneginjica ustra uz stepenice, ona devojka to se pretvorno

osmehivala ree: Ovuda, ovuda! i kneginjica se nae u predsoblju pred

nekom starom enom istonjakog tipa koja joj iae brzo u susret i
izgledae ganuta. To bee stara grofica. Ona zagrli kneginjicu Mariju i
poe je ljubiti.
Mon enfant progovori ona je vous aime et vous connais depuis

longtemps.56
Pored sveg svog nemira, kneginjica Marija razumede da je to grofica i
da joj treba rei neto. Ni sama ne znajui, izgovori ona nekakve utive
francuske rei u istom onom tonu u kome su njoj govorili i upita kako je
njemu.
Doktor veli da nema opasnosti odgovori grofica, ali kad to ree,
ona sa uzdahom podie oi gore i taj pokret govorae suprotno njenim
reima.
Gde je on? Mogu li da ga vidim, mogu li? upita kneginjica.
Odmah, kneginjice, odmah, dete moje. Je li to njegov sin? upita,
okrenuvi se Nikoluki, koji ue s Desalom. Svi emo se smestiti, kua
je prostrana. O, kako divan deko!
Grofica uvede kneginjicu u salon. Sonja je razgovarala s m-lle
Bourienne. Grofica je milovala deka. U sobu ue stari grof i pozdravi
kneginjicu. Stari grof bee se veoma promenio otkako ga je poslednji put
videla kneginjica. Onda je bio iv, veseo, samouveren stari, a sad je
izgledao jadan, izgubljen ovek. Dok je govorio s kneginjicom, neprestano
se osvrtao, kao da pita sve da li radi onako kako treba. Poto je
opustoena Moskva i njegovo imanje, on je, kao ovek izbaen iz
naviknutog koloseka, oevidno izgubio svest o svojoj vrednosti i oseao da
ve nije vie za ivot.
Iako je kneginjica elela samo to da to pre vidi brata, iako se ljutila
to je u trenutku kad hoe samo njega da vidi zabavljaju i pretvorno hvale
njenog bratia, kneginja je opaala sve to se oko nje ini i oseala potrebu
da se privremeno pokori tom novom redu u koji je ula. Ona je znala da je
to sve potrebno, pa, iako joj je bilo teko, nije se ljutila na njih.
Ovo je moja roaka ree grof predstavljajui Sonju vi je ne
poznajete, kneginjice?
Kneginjica se okrete Sonji i, trudei se da ugui neprijateljstvo prema
toj devojci to se bee zaelo u njenoj dui, poljubi je. Ali joj bi teko to
raspoloenje sviju koji behu oko nje bee tako daleko od onog to je bilo u
njenoj dui.
Gde je on? upita ona jo jednom, obraajui se svima.
56

edo moje, ja vas volim i odavno vas poznajem.

 On je dole. Nataa je s njim odgovori Sonja i porumene. Otila je

da vidi. Vi ste, mislim, umorni, kneginjice?
Kneginjici zavrcae suze od ljutnje. Ona se okrete i htede da upita
groficu kuda moe proi k njemu, kad se na vratima ue laki, brzi, skoro
veseli koraci. Kneginjica se osvrte i vide kako gotovo utra Nataa, ona
Nataa koja joj se na onom davnanjem sastanku u Moskvi nije svidela.
Ali kneginjica ne bee jo dobro ni pogledala u oi toj Natai i odmah
shvati da je to njena iskrena drugarica u jadu i da joj je zato prijateljica.
Ona joj polete u susret, zagrli je i zaplaka na njenom ramenu.
im je Nataa, koja je sedela kraj uzglavlja knez Andreje, doznala da
je dola kneginjica Marija, ona je tiho izila iz njegove sobe i potrala njoj
onim brzim, kao to se uinilo kneginjici Mariji, skoro veselim koracima.
Kad je Nataa utrala u sobu, na njenom uzbuenom licu bio je samo
jedan izraz izraz ljubavi, bezgranine ljubavi prema njemu, prema njoj,
prema svemu to je blisko tom voljenom oveku, izraz alosti i patnje za
drugoga i izraz ive elje da prui sve od sebe da im pomogne. Videlo se da
u tom trenutku nije bilo u Natainoj dui nijedne pomisli o sebi, niti o
svojim odnosima prema njemu.
im je osetljiva kneginjica Marija pogledala u lice Nataino, razumela
je sve to i s tunom nasladom plakala na njenom ramenu.
Hajdemo, hajdemo k njemu, Marie progovori Nataa i povede je u
drugu sobu.
Kneginjica Marija podie glavu, obrisa oi i obrati se Natai. Ona je
oseala da e od nje sve doznati i razabrati.
Kako... zausti da je upita, pa odjedanput stade. Ona je osetila da
se reima ne moe pitati ni odgovarati. Nataino lice i oi morali su joj
zacelo sve jasnije i bolje rei.
Nataa je gledala u nju, ali je, izgleda, strahovala i dvoumila se da li
da joj kae ili da ne kae sve ono to je znala; kao da je osetila da pred tim
zranim oima koje prodiru do samog njenog srca ne treba govoriti celu,
celu istinu kako je ona videla. Natai odjedanput zaigra usna, oko njenih
usta napravie se rune bore i ona briznu u pla i pokri oi rukama.
Kneginjica Marija razumede sve.
Ali se ona pri svem tom nadala i upita reima u koje nije verovala:
A kako mu je rana? Kako mu je uopte?
Vi... vi... videete jedva joj toliko ree Nataa.
One su posedele neko vreme do njegove sobe da prestanu plakati i da
uu k njemu spokojna izgleda. Kako je tekla cela bolest? Je li mu odavno
polo nagore? Kad se to dogodilo? pitala je kneginjica Marija.

Nataa je priala kako je u prvi mah bila opasnost od vatrutine i

bolova, ali je to u Trojici prolo i doktor se bojao samo gangrene. Pa je i ta
opasnost minula. Kad su doli u Jaroslav, rana se poela gnojiti (Nataa je
znala sve to se tie gnojenja rana i tome slino) i doktor je rekao da e
gnojenje ii pravilno. Nastala je groznica. Doktor je rekao kako ta groznica
nije tako opasna.
Ali pre dva dana poe Nataa odjedanput se to s njim dogodi.
Ona uzdra pla.
Ja ne znam zbog ega, ali videete kakav je doao.
Je li oslabio? omraveo?... upita kneginjica.
O, nije to, nego jo gore. Videete. Ah, Marie, on je suvie dobar, on
ne moe, ne moe da ostane iv, jer...

XV
Kad je Nataa obinim pokretom otvorila njegova vrata, da propusti
napred kneginjicu, kneginjica Marija je ve oseala kako je u grlu gue
suze. Ma koliko da se spremala, ma kako se trudila da bude mirna, ona je
znala da nee biti kadra da ga vidi a da ne zaplae.
Kneginjica Marija je razumela ta je Nataa mislila kad je rekla: to se
s njim dogodilo pre dva dana. Ona je znala kako to znai da se on
odjedanput razneio i da su ta razneenost i blagost bili predznaci smrti.
Prilazei vratima, ona je ve u mati videla ono Andrjuino lice koje je
poznavala u detinjstvu, lice neno, krotko, blago, koje se tako retko vialo
kod njega i koje je zbog toga uvek tako jako na nju uticalo. Ona je znala da
e joj on rei tihe, nene rei, kao to su one koje joj je rekao otac pred
smrt i da ona to nee izdrati, nego e se rasplakati nad njim. Ali je to
moralo biti, pre ili posle, i ona je ula u sobu. Nju je sve jae i jae stezalo
u grlu, dok je svojim kratkovidnim oima sve jasnije i jasnije raspoznavala
njegov oblik i traila njegove crte, i eto ugleda njegovo lice i srete se s
njegovim pogledom.
On je leao na divanu, u jastucima, u halatu postavljenom veverijom
koom. Bio je mrav i bled. Jednom mravom, providno-belom rukom
drao je maramu, a drugom, miui polako prstima, upkao tanko izrasle
brkove. Gledao je u one koji su ulazili.
Kad kneginjica Marija ugleda njegovo lice i kad im se sretoe pogledi,
ona odjedanput umeri brzinu svog hoda i oseti kako joj suze odjedanput
presahnue i pla zastade. Kad uhvati izraz njegovog lica i njegovog
pogleda, ona se odjedanput zbuni i oseti se kao kriva.
A zato sam ja kriva? upita se ona. Zato to ivi i misli o
ivome, dok ja!... odgovori joj njegov hladan, strog pogled.
U njegovom dubokom pogledu, kojim nije gledao iz sebe nego u sebe,
videla se gotovo mrnja kad lagano pogleda sestru i Natau.
On se poljubi sa sestrom, drei se s njom za ruku, po njihovom
obiaju.
Zdravo, Marie, kako ti to stie? ree on, a glas mu bee onako isto
ravan i tu kao i njegov pogled.
Da je vrisnuo oajnikim vriskom, taj bi vrisak manje uplaio
kneginjicu Mariju nego taj njegov glas.
I Nikoluku si dovela? ree on onako isto ravno i lagano i videlo se
kako se trudi da pribere pamenje.

 Kako si sad sa zdravljem? upita ga kneginjica Marija, udei se i

sama ta govori.
To treba pitati doktora, draga moja ree on i, usiljavajui se,
oevidno, da bude ljubazan, ree tek onako to mu doe na jezik (videlo se
da nimalo nije mislio ta govori): Merci, chre amie, dtre venue.57
Kneginjica Marija stite mu ruku. On se jedva osetno namrti kad mu
ona stite ruku.
On je utao, a ona nije znala ta e da govori. Shvatila je ta se s njim
dogodilo pre dva dana. U njegovim reima, u tonu, a naroito u tom
pogledu hladnom, gotovo kivnom pogledu oseala se ona ivom oveku
strana otuenost od svega to je zemaljsko. Kao to se videlo, on je teko
shvatao sve to je ivo; ali se u isti mah osealo kako on ne shvata ono to
je ivo ne zato to je izgubio mo shvatanja, nego zato to je shvatao neto
drugo, neto to nisu shvataln niti su mogli shvatiti ivi ljudi, a to je
njega sveg obuzelo.
Da, eto kako nas je sudbina udnovato sastavila! ree on
prekidajui utanje i pokazujui na Natau. Ona me jednako neguje.
Kneginjica Marija je sluala, ali nije razumela ta on govori. Kako je
mogao, on, osetljivi, neni knez Andreja, govoriti to pred onom koju je
voleo i koja je njega volela! Kad bi on mislio da e ostati iv, ne bi to rekao
takvim hladnim i uvredljivim tonom. Kad ne bi znao da e umreti, kako
mu onda ne bi bilo ao nje, i kako bi mogao govoriti to pred njom! To se
moglo protumaiti jedino time to je njemu bilo svejedno, a bilo mu je
svejedno zato to mu je bilo otkriveno neto drugo, vanije nego sve ostalo.
Razgovor je bio hladan, bez veze i prekidao se svaki as.
Marie je prola preko Rjazanja ree Nataa.
Knez Andreja ne opazi da ona njegovu sestru zove samo Marie.
A i Nataa je opazila to prvi put sad kad je pred njim tako nazva.
Pa ta je? upita on.
Priali su joj da je cela Moskva izgorela, kao da je...
Nataa zastade: nije trebalo govoriti. On se, oevidno, upinjao da
slua, ali ipak nije mogao.
Da, izgorela, kau ree on. To je vrlo alosno.
I poe da gleda nekud napred, raspravljajui rasejano prstima brkove.
A ti si se, Marie, srela s grofom Nikolajem? ree odjedanput knez
Andreja, elei, oevidno, da im kae neto prijatno. Pisao je ovamo kako
si mu se veoma svidela nastavi on prosto, mirno, jer, kao to se videlo,
57

Hvala, draga moja, to si dola.

ne bee kadar da razume sav onaj sloeni smisao koji su imale njegove
rei za ive ljude. Kad bi i ti njega zavolela, onda bi bilo vrlo dobro... da
se uzmete dodade on malo bre, kao obradovan to je naao rei koje je
dugo traio.
Kneginjica Marija je sluala njegove rei, ali one za nju nisu imale
nikakvog drugog znaenja sem to su pokazivale kako je on sad strahovito
daleko od svega to je ivo.
to da govorimo o meni! ree ona mirno i pogleda u Natau.
Nataa, oseajui na sebi njen pogled, nije gledala u nju. Opet svi
zautae.
Andr, ho... ree odjedanput kneginjica Marija, a glas joj zadrhta
hoe da vidi Nikoluku? On te je neprestano pominjao.
Knez Andreja se prvi put jedva osetno osmehnu, ali kneginjica
Marija, koja je tako dobro poznavala njegovo lice, sa uasom shvati da to
nije osmeh radosti niti nenosti prema sinu, nego tih, krotak podsmeh to
kneginjica Marija upotrebljava, po njenom miljenju, poslednji nain da
ga povrati k sebi.
Da, veoma se radujem Nikoluki. Je li zdrav?
Kad dovedoe knezu Andreji Nikoluku, koji je uplaeno gledao u oca
ali nije plakao, zato to niko nije plakao, knez Andreja ga poljubi i, kao to
se videlo, nije znao ta da mu kae.
Kad Nikoluku odvedoe, kneginjica Marija prie jo jedanput bratu,
poljubi ga i, ne mogavi se vie uzdrati, zaplaka.
On se zagleda u nju.
Zbog Nikoluke? upita on. Kneginjica Marija plaui klimnu
glavom.
Marie, ti zna jevan... poe on, na odjedanput uuta.
ta kae?
Nita. Ne treba plakati ovde ree on, gledajui u nju onim hladnim
pogledom.

Kad je kneginjica Marija zaplakala, on je razumeo da ona plae zato

to e Nikoluka ostati bez oca. On se, s velikim naporom, postarao da se
vrati natrag u ivot i preneo se na njihovo gledite.
Da, to njima mora izgledati alosno! pomislio je. A kako je to
obino!

Ptice nebesne niti seju, niti nju, nego ih hrani Otac va, rekao je u
sebi i hteo to da kae i kneginjici. Ali ne, oni e to razumeti na svoj nain,
nee razumeti! Oni ne mogu razumeti kako sva ta oseanja koja su im
tako draga, sve nae misli, sve one misli koje nam se ine tako vane,
kako sve to nije potrebno. Mi se ne moemo razumeti!
I on je uutao.

Malom sinu kneza Andreje bilo je sedam godina. On je jedva umeo da

ita, on nita nije znao. Posle toga dana on je mnogo tota preiveo,
tekui znanja, posmatranja, iskustva; ali da je sad imao sve te poznije
steene sposobnosti, ne bi mogao bolje ni duble da razume sav znaaj
scene koju je video meu ocem, kneginjicom Marijom i Nataom, nego to
ju je razumeo sad. On je sve razumeo i iziao iz sobe ne plaui, priao
utei Natai koja je izila za njim, stidljivo pogledao u nju svojim
zamiljenim lepim oima, malo izdignuta rumena gornja usna njegova
zadrhtala je, prislonio je glavu uz Natau i zaplakao.
Od toga dana klonio se Desala, klonio se grofice koja ga je milovala,
pa je ili sedeo sam ili bojaljivo prilazio kneginjici Mariji i Natai, koju je,
izgleda, zavoleo jo vie od svoje tetke, pa se tiho i stidljivo umiljavao oko
njih.
Kad je kneginjica Marija izila od kneza Andreje, ona je potpuno
razumela sve to joj je kazalo lice Nataino. Nije vie govorila s Nataom o
nadi da e se spasti njegov ivot. Sedela je naizmence s njom kod njegovog
divana i nije vie plakala, nego se neprestano molila, obraajui se iz due
onom Venom Nedostinom, ije se prisustvo sad tako osealo nad
samrtnikom.

XVI
Knez Andreja je ne samo znao da e umreti, nego je oseao kako
umire, kako je ve upola umro. On je svesno opaao kako je otuen od
svega to je zemaljsko i oseao radosnu i neobinu lakou. Bez urbe i bez
uzbuenja oekivao je ono to ga eka. Ono strano, veito, neznano i
udaljeno, ije je prisustvo opaao celog svog ivota, bilo mu je sad blisko i,
zbog one neobine lakoe koju je oseao, gotovo razumljivo i opipljivo
Ranije se plaio kraja. Dvaput je oseao taj strahovito muan strah od
smrti, od kraja, a sad ga ve nije shvatao.
Prvi put osetio je taj strah onda kad se ona granata vrtela pred njim
kao igra, a on gledao strnjiku, bunove, nebo i znao da je pred njim smrt.
Kad se posle rane osvestio i kad se u njegovoj dui, trenutno, kao
osloboen od stege ivota koja ga je zadravala, razvio taj cvet ljubavi
vene, slobodne, koja ne zavisi od ovog ivota, on se ve nije plaio smrti,
niti je mislio o njoj.
to je on, u onim asovima patnike samoe i polubunila provedenim
posle svoje rane, vie mislio o novom, otkrivenom naelu veite ljubavi,
time se vie, ne oseajui to ni sam, odricao zemaljskog ivota. Voleti sve i
svakog, rtvovati se uvek radi ljubavi, znailo je ne voleti nikog, znailo je
ne iveti ovim zemaljskim ivotom. I to se vie zapajao tim naelom
ljubavi, time se vie odricao ivota i time je potpunije unitavao onu
stranu pregradu koja bez ljubavi stoji izmeu ivota i smrti. Kad je on, u
to prvo vreme, pomiljao da mu valja umreti, govorio je u sebi: Pa ako,
tim bolje.
Ali posle one noi u Mitiima, kad se u njegovom polubunilu javila
pred njim ona koju je eleo i kad je, pritisnuvi na svoje usne njenu ruku,
zaplakao tiho i radosno, u njegovo srce se neosetno potkrala ljubav prema
jednoj eni i opet ga privezala za ivot. Poele su mu dolaziti i radosne i
nemirne misli. Seajui se onog trenutka na previjalitu kad je video
Kuragina, on se sad nije mogao da vrati onom seanju: njega je muilo
pitanje da li je on iv. A nije smeo to da upita.
Njegova je bolest tekla svojim fizikim tokom, ali ono za to je Nataa
rekla: to se dogodilo s njim, dogodilo se s njim dva dana pred dolazak
kneginjice Marije. To je bila ona poslednja, duevna borba izmeu ivota i
smrti, u kojoj je smrt odrala pobedu. To je bilo iznenadno saznanje da mu
je jo drag ivot, koji mu se javljao u ljubavi prema Natai, i poslednji
nastup uasa pred neim neznanim.

To je bilo uvee. On je bio, kao obino posle ruka, u lakom

grozniavom stanju, i misli su mu bile neobino jasne. Sonja je sedela kod
stola. On je zadremao. Odjedanput ga je obuzelo oseanje blaenstva.
A, to je ona ula! pomislio je.
I doista, mesto Sonje sedela je Nataa, koja je tek bila ula neujnim
koracima.
Otkako ga je ona poela negovati, on je stalno fiziki oseao njenu
blizinu. Ona je sedela u naslonjai, okrenuta bono, da ga zakloni sobom
od svee, i plela arapu. (Nauila je da plete arape onda kad joj je knez
Andreja jedanput rekao kako niko ne ume tako da neguje bolesnike kao
stare dadilje koje pletu arape, i kako u pletenju arapa ima neto to
umiruje bolesnika.) Njeni tanki prsti brzo su micali iglama koje bi
ponekad zvecnule jedna o drugu i on je jasno video profil njenog nagnutog
lica. Ona se pomakla bee joj se skotrljalo klupe s krila. Trgla se,
pogledala u njega, pa, zaklanjajui sveu rukom, sagla se oprezno, gipko i
odmereno, podigla klupe i sela opet onako kako je sedela.
On je ne miui se gledao u nju i video kako joj je posle tog njenog
pokreta bilo potrebno da duboko uzdahne, a kako se ona nije usudila da to
uini, nego je oprezno disala.
U Trojinoj Lavri razgovarali su o prolosti i on joj je rekao kako bi,
kad bi ostao iv, veito zahvaljivao Bogu za svoju ranu, koja ga je opet
sastavila s njom; ali otada nisu nikad vie razgovarali o budunosti.
Da li je to moglo ili nije moglo biti? mislio je on sad, gledajui u nju
i sluajui tiho elino zveckanje igala. Zar je mene sudbina sastavila
tako neobino s njom samo zato da umrem?... Da li se nije otkrila meni
istina ivota samo zato da ivim u lai? Ja nju volim vie od svega na
svetu. Pa ta da inim kad je volim? rekao je i odjedanput nehotice
zajeao po navici koju bee dobio u svojim mukama.
Kad je Nataa ula to jeanje, ona je ostavila arapu, okrenula se
prema njemu, pa, opazivi kako mu se svetle oi, prila lakim korakom k
njemu i nagla se.
Vi ne spavate?
Ne; ja odavno vas gledam; osetio sam kad ste uli. Niko mi ne daje
kao vi tu blagu tiinu... tu svetlost. isto bih plakao od radosti.
Nataa mu se primae blie. Njeno je lice blistalo od ushienja i
radosti.
Nataa, ja vas i suvie volim. Vie od svega na svetu.
A ja?
Ona je za trenutak okrenula glavu od njega.

 A zato i suvie?... upita.

Zato i suvie?... E, pa kako vi mislite, kako oseate u srcu, svim
srcem, hou li ostati iv? Kako vam se ini?
Ja sam uverena, uverena! gotovo je uzviknula Nataa i strasno ga
uzela za obe ruke.
On je poutao.
Kako bi to bilo lepo! rekao je, pa uzeo njenu ruku i poljubio.
Nataa je bila srena i uzbuena; ali se odmah setila da to ne sme
biti, da njemu treba mira.
Ali vi niste spavali rekla mu je, savlaujui svoju radost. Hajde
spavajte... molim vas.
On je stezao njenu ruku i pustio je, i ona je opet otila svei i sela
onako kako je malopre sedela. Dvaput se osvrtala na njega, njegove oi
svetlele su i gledale u nju. Ona je zadala sebi zadatak na arapi i zarekla
se da se nee osvrnuti dok ga ne ispuni.
I doista, ubrzo posle toga on je sklopio oi i zaspao. Nije dugo spavao i
odjedanput se prenuo uznemiren i sav u hladnom znoju.
Kad je poeo san da ga hvata, on je neprestano mislio o onom o emu
je mislio za sve to vreme o ivotu i o smrti. Ali vie o smrti. Oseao je da
je blie njoj. Ljubav? ta je ljubav? mislio je on. Ljubav smeta smrti.
Ljubav je ivot. Sve, to razumem, razumem zato to volim. Sve biva, sve
postoji samo zato to volim. Sve je vezano jedinom ljubavlju. Ljubav je Bog
i umreti to je ono, kad se ja, jedan deli ljubavi, vratim optem i veitom
izvoru. Te misli uinile su mu se utene. Ali to su bile samo misli. Neto
je nedostajalo u njima, bilo je neto jednostrano lino, umno nije bilo
oevidnosti. I bilo je ono isto nespokojstvo i nejasnost. On je zaspao.
U snu je video kako lei u toj istoj sobi u kojoj je odista leao, ali kako
nije ranjen nego zdrav. Pred njim se javlja mnogo raznih lica, nitavnih i
ravnodunih. On razgovara s njima, prepire se o neem nepotrebnom. Oni
se spremaju da idu nekud. Knez Andreja se nejasno sea kako je to sve
nitavno i kako on ima drugih vannjih briga, ali govori dalje nekakve
prazne, otroumne rei, zadivljujui ih. Malopomalo, sva ta lica poinju
neosetno da iezavaju i sve se zamenjuje jednim pitanjem o zatvorenim
vratima. On ustaje i ide vratima da metne prevornicu i da ih zatvori. Da li
e stii ili nee stii da zatvori vrata, od toga zavisi sve. On ide, hita, noge
mu se ne miu i on zna da nee stii da zatvori vrata, ali ipak bolno
napree svu svoju snagu. I spopada ga muan strah. I taj je strah strah
od smrti: pred vratima je ono. Ali u isti mah, kad on malaksalo i neveto
dopuzi do vrata, to neto uasno ve navaljuje sa one strane na vrata i
upire u njih. Neto to nije ljudsko smrt nadire na vrata i treba je

zadrati. On se hvata za vrata, napree poslednju snagu da ih bar odri

zatvoriti ih ve ne moe; ali je njegova snaga slaba, neveta i vrata, na
koja nadire ono neto uasno, ve se otvaraju i pritvaraju.
Jo jedanput navali ono odonud. Poslednji, natprirodni napori bie
uzaludni i oba krila otvorie se neujno. Ue ono, a to ono je smrt. I knez
Andreja kao umre.
Ali u onom istom trenutku kad je umro, knez Andreja se kao setio da
spava, i u onom istom trenutku kad je umro, on se napregao i probudio se.
Da, to je bila smrt. Umro sam probudio sam se. Da, smrt je
buenje blesnulo je odjedanput u njegovoj dui i pred njegovim
duevnim pogledom digla se zavesa koja je dosad krila ono to mu je bilo
neznano. On je osetio kako se isto odreila snaga koja bee ranije
svezana u njemu i osetio je onu udnu lakou koja ga otada nije ostavljala.
Kad se, trgnuvi se sav u hladnom znoju, pomakao na divanu, Nataa
mu je prila i upitala kako mu je. On joj nije odgovorio i pogledao je u nju
neobinim pogledom, jer je nije razumeo.
To je bilo ono to se dogodilo s njim dva dana pred dolazak kneginjice
Marije. A od toga je dana, kao to je rekao doktor, teka groznica krenula
nagore, ali Nataa se nije interesovala onim to govori doktor: ona je
videla strane, za nju pouzdanije, duevne predznake.
Od toga dana poelo je za kneza Andreju ujedno s buenjem iz sna
buenje iz ivota. I to se tie trajanja ivota ono mu se nije inilo sporije
nego trajanje onog sna.
Nita nije bilo strano ni otro u tom relativno laganom buenju.
Poslednji njegovi dani i sati proli su obino i prosto.
To su oseale i kneginjica Marija i Nataa, koje nisu odmicale od
njega. One nisu plakale, nisu se prepadale u poslednje vreme, oseajui to
i same, ve nisu negovale njega (njega ve nije bilo, on je otiao od njih),
nego najbliu uspomenu na njega njegovo telo. Kod obeju je bilo tako
jako oseanje da na njih nije uticala spoljanja, strana strana smrti, i one
nisu nalazile za potrebno da drae svoju tugu. One nisu plakale ni pred
njim, ni bez njega, ali nisu nikad govorile meu sobom o njemu. One su
oseale da ne mogu reima da iskau ono to su razumevale.
One su obe videle kako on sve dublje i dublje, lagano i spokojno, tone
od njih nekud dole i obe su znale da to mora tako biti, i da je to dobro.
Ispovedie ga, priestie ga; svak prie k njemu te se oprosti. Kad mu
privedoe sina, on ga poljubi, pa se okrete od njega ne zato to mu je bilo
teko i ao (kneginjica Marija i Nataa znale su to), nego samo zato to je
mislio da je to sve to od njega trae; ali kad mu rekoe da blagoslovi sina,

on uradi to se od njega trailo, pa se osvrte, kao da ih pita da li treba jo

to uiniti.
Kad nastade poslednji drhtaj tela, koje je ostavljala dua, kneginjica
Marija i Nataa behu tu.
Svreno je?! ree kneginjica Marija, poto je njegovo telo lealo
pred njima, ve nekoliko minuta, nepomino, hladno.
Nataa prie, pogleda u mrtve oi i pohita da ih sklopi. Ona ih sklopi
a ne poljubi ih, nego celiva ono to bee najblia uspomena na njega.
Kuda je otiao? Gde li je sad?...
Kad je njegovo telo, obueno i okupano, lealo na stolu u mrtvakom
sanduku, svak je priao k njemu da se oprosti i svak je plakao.
Nikoluka je plakao zbog mune nedoumice koja mu je srce parala.
Grofica i Sonja plakale su to im bee ao Natae i to njega nema vie.
Stari grof je plakao to e i on skoro, on je to oseao, morati da uini taj
isti straan korak.
Nataa i kneginjica Marija plakale su sad takoe, ali one nisu plakale
zbog svog linog jada, one su plakale zbog pobone ganutosti koja bee
obuzela njihove due kad su videle prostu i sveanu tajnu smrti izvrenu
pred njima.

DEO DRUGI

I
Ljudskom umu nije dostina ukupnost uzroka pojavama. Ali je u duu
ovekovu usaena potreba da istrauje uzroke. I kad oveji um ne sazna
nebrojene i sloene uslove pojava, od kojih svaki zasebno moe izgledati
kao uzrok, on se onda hvata za prvu, najrazumljiviju priblinost i kae:
evo uzroka! U istorijskim dogaajima (gde su ljudske radnje predmet
posmatranja) javlja se kao najprvobitnija priblinost volja bogova, potom
volja ljudi koji stoje na najvidnijem istorijskom mestu istorijskih junaka.
Ali treba samo saznati sutinu svakog istorijskog dogaaja, to jest,
saznati aktivnost itave mase ljudi koji su imali uea u dogaaju, pa da
se ovek uveri kako postupcima masa ne samo to ne upravlja volja
istorijskog junaka, nego se uvek njome upravlja. Moglo bi izgledati da je
svejedno ako se istorijski dogaaj shvati ovako ili drukije. Ali izmeu
oveka koji kae da su narodi sa Zapada poli na Istok zato to se to
prohtelo Napoleonu i oveka koji kae da se to dogodilo zato to se moralo
dogoditi, postoji ona ista razlika koja je postojala meu ljudima koji su
tvrdili da Zemla stoji nepomino a da se planete okreu oko nje i onima
koji su govorili kako oni ne znaju na emu se dri Zemlja, ali znaju da ima
zakona po kojima se upravlja i njeno i ostalih planeta kretanje. Istorijski
dogaaj nema niti moe imati uzroka, izuzimajui jedinstveni uzrok svih
uzroka. Ali ima zakona koji upravljaju dogaajima, od kojih su nam neki
nepoznati, a neke moemo da napipamo. Te zakone moemo otkriti tek
onda kad se potpuno otresemo traenja uzroka u volji jednog oveka, isto
onako kao to su se zakoni po kojima se kreu planete mogli otkriti tek
onda kad su se ljudi otresli zamiljanja da je Zemlja nepomina.

Istoriari smatraju da je, posle borodinske bitke, i poto je neprijatelj

zauzeo Moskvu i ona bila spaljena, najvanija epizoda u ratu 1812. godine
kretanje ruske vojske s rjazanskog na kaluki drum i do tarutinskog
logora takozvani krilni mar iza Crvene Pahre. Istoriari pripisuju
raznim linostima slavu za to genijalno delo i prepiru se o tome kome
upravo ona pripada. ak inostrani, tavie francuski istoriari, kad
govore o tom krilnom maru, priznaju ruskim vojskovoama genijalnost.
Ali zato vojni pisci, a posle njih i svi drugi, misle da je taj krilni mar
veoma mudar pronalazak jedne linosti koji je spasao Rusiju i upropastio
Napoleona to je veoma teko razumeti. Prvo, teko je razumeti u emu je
mudrost i genijalnost tog kretanja; jer da ovek pogodi da je vojsci (kad je
ne napadaju) najbolji poloaj onde gde ima vie provijanta, nije potrebno

veliko umno naprezanje. I svak, pa ak i nezrelo dete od trinaest godina,

mogao se bez muke setiti da je za vojsku u 1812. godini, posle odstupanja
iz Moskve, najzgodniji poloaj bio na kalukom drumu. I tako, prvo, ne
moe se razumeti kakvim umovanjem dolaze istoriari do toga da nalaze
neto mudro u tom manevru. Drugo, jo je tee razumeti u emu upravo
istoriari vide spasonosnost tog manevra po Ruse, a tetnost po Francuze;
jer je taj krilni mar, u ostalim prilikama koje su mu prethodile, pratile ga
i posle njega nastale, mogao biti tetan po rusku a spasonosan po
francusku vojsku. to se poloaj ruske vojske poeo kretati nabolje otkako
je izvreno to kretanje, nikako iz toga ne izlazi da je tome uzrok to
kretanje.
Taj krilni mar ne samo to ne bi mogao doneti kakve koristi, nego bi
mogao upropastiti rusku armiju, da se uz to nisu stekli drugi uslovi. ta
bi bilo da nije izgorela Moskva? ta bi bilo da nije Mira izgubio iz vida
Ruse? ta bi bilo da Napoleon nije ostao neaktivan? ta bi bilo da je ruska
armija, po savetu Benigsenovom i Barklajevom, zametnula bitku kod
Crvene Pahre? ta bi bilo da su Francuzi napali Ruse dok su oni odstupali
iza Pahre? ta bi bilo da je Napoleon, docnije, kad se primakao Tarutinu,
napao Ruse makar s desetim delom energije s kojom ih je napao u
Smolensku? ta bi bilo da su Francuzi poli na Petrograd?... Kod sviju
ovih pretpostavki mogla je spasonosnost krilnog mara da se okrene u
propast.
Tree, i najnerazumljivije, to je to ljudi koji prouavaju istoriju
navalice nee da vide kako se krilni mar ne moe nikako pripisivati
jednom oveku, kako njega nije niko nikad predviao, kako se taj
manevar, isto onako kao i odstupanje u Filima, nije u pravom smislu
nikad nikom predstavljao u njegovoj celini, nego je korak po korak,
dogaaj po dogaaj, trenutak po trenutak poticao iz nebrojene mnoine
najrazlinijih uslova i samo se onda predstavio u svoj celini kad je bio
svren i postao prolost.
Na veu u Filima kod ruske komande osvajala je misao da se odstupa,
po sebi se razume, pravo nazad, to jest, ninjegorodskim drumom. A da je
bilo tako dokazuje to to je veina glasova u veu data u tom smislu i, to
je glavno, dokazuje onaj poznati razgovor koji se posle vea vodio izmeu
glavnokomandujueg i Lanskog, koji je upravljao provijantskim odsekom.
Lanski je javio glavnokomandujuem da je provijant za vojsku prikupljen
poglavito pored reke Oke, u tulskoj i kazanskoj guberniji, i da e
provijant, ako se bude odstupilo k Ninjemu, biti odvojen od vojske
velikom rekom Okom, preko koje je prevoz u prvo zimsko doba
nemoguan. To je bio prvi znak da je potrebno odustati od odstupanja
pravo na Ninji koje je pre toga izgledalo kao najprirodnije. Vojska se
zadrala neko vreme malo junije, pored rjazanskog druma i blie komori.

Posle toga neaktivnost Francuza, koji su ak izgubili iz vida rusku vojsku,

briga o zatiti tulske fabrike i poglavito to to je bilo korisnije biti blie
svom provijantu, prinudilo je vojsku da se pomakne jo junije, na tulski
drum. Kad su komandanti ruske vojske preli drskim kretanjem iza
Pahre na tulski drum, oni su mislili da se zaustave kod Podoljska, a nisu
ni pomiljali na tarutinsku poziciju. Ali nebrojena mnoina prilika i nova
pojava francuskih trupa, koje su ranije bile izgubile iz vida Ruse, i
projekti za bitku i, to je glavno, obilje provijanta u Kalugi prinudili su
nau vojsku da se jo vie pomakne na jug i da pree u sredinu puteva
svog provijanta, s tulskog na kaluki drum, do Tarutina. Isto onako kao
to se ne moe da odgovori na pitanje kada je naputena Moskva, ne moe
da se odgovori kad je upravo i ko reio da se pree do Tarutina. Tek onda
kad je vojska ve dola do Tarutina usled nebrojenih, diferencijalnih sila,
tek onda su ljudi poeli uveravati sebe da su oni to hteli i davno
predvideli.

II
Znameniti krilni mar bio je samo u tome to je ruska vojska,
odstupajui sve pravo nazad povratnim pravcem, skrenula, poto je
nastupanje Francusko bilo ve prestalo, s pravog pravca koji je isprva bio
uzet, pa, ne videi za sobom potere, prirodno okrenula na onu stranu kuda
ju je vuklo obilje hrane.
Kad bi ovek zamislio ne genijalne vojskovoe na elu ruske vojske,
nego prosto samu vojsku bez stareina, ni ta vojska ne bi mogla uiniti
nita drugo, sem povratnog kretanja ka Moskvi, opisujui luk sa one
strane na kojoj je bilo vie provijanta i gde je bio bogatiji kraj.
Taj prelazak s ninjegorodskog druma na rjazanski, tulski i kaluki
drum bio je toliko prirodan da su ba u tom pravcu jurili pljakai ruske
armije i da se iz Petrograda zahtevalo da Kutuzov ba u tom pravcu
prevede svoju vojsku. Kutuzov je u Tarutinu dobio od cara gotovo prekor
to je pomakao vojsku na rjazanski drum, a upuivan je na onaj isti
poloaj prema Kalugi na kome se ve nalazio kad je dobio pismo od
gospodara.
Lopta ruske vojske, koja se kotrljala pravcem koji joj je dao udar za
vreme cele kampanje i u borodinskoj bici, zauzela je, kad je nestalo snage
tog udara a nije dobila nove udare, poloaj koji joj je bio prirodan.
Zasluga Kutuzovljeva nije bila u nekom genijalnom, kao to to
nazivaju, strategijskom manevru, nego u tom to je jedini on razumevao
znaaj svrenog dogaaja.
Jedino on razumeo je ve tad ta znai neaktivnost francuske vojske,
jedini on tvrdio je i dalje da je borodinska bitka bila pobeda; jedini on
onaj koji je, moglo bi izgledati, po svom poloaju kao glavnokomandujui
bio duan da nastupa on jedini upotrebio je svu svoju snagu da zadri
rusku vojsku od nekorisnih bitaka.
Pod Borodinom ranjeni zver leao je negde onamo gde ga je ostavio
odbegli lovac; ali je li iv, je li jak, ili se samo pritajio, to lovac nije znao.
Odjedanput se zaulo jeanje tog zvera.
Jeanje tog ranjenog zvera, francuske vojske, dokaz njene propasti,
bee odailjanje Loristona u Kutuzovljev logor s molbom za mir.
Napoleon je sa svojim uverenjem da nije dobro ono to je dobro nego
ono to njemu padne na um, napisao Kutuzovu ono to mu je prvo dolo
na um, a to nije imalo nikakvog smisla.

Monsieur le prince Koutouzow, pisao je on jenvoie

prs de vous un de mes aides de camp gnraux pour vous

entretenir de plusieurs objets intressants. Je dsire que votre
Altesse ajoute foi ce quil lui dira, surtout lorsquil exprimera
les sentiments destime et de particulire considration que
jai depuis longtemps pour sa personne. Cette lettre ntant
autre fin, je prie Dieu, Monsieur le prince Koutouzow, quil
vous ait en Sa sainte et digne garde.
Moscou, ce 30 octobre 1812.
Sign: Napolon.58

Je serais maudit par la postrit si lon me regardait comme le

premier moteur dun accommodement quelconque. Tel est lesprit actuel

de ma nation59, odgovorio je Kutuzov i nastavio da upotrebljava svu svoju
snagu da zadri vojsku od nastupanja.
Za mesec dana dok je francuska vojska pljakala po Moskvi i dok je
ruska vojska spokojno bivakovala pod Tarutinom, dogodila se promena u
odnosu snaga obeju armija (duha i broja), posle koje se preimustvo snage
pokazalo na strani Rusa. Pri svem tom to je poloaj francuske vojske i
njen broj bio nepoznat Rusima, im se promenio odnos, odmah se u
nebrojenoj koliini znakova pokazala potreba da se nastupa. Ti su znaci
bili: i odailjanje Loristopa, i izobilje provijanta u Tarutinu, i izvetaji o
francuskoj neaktivnosti i neredu koji su dolazili sa svih strana, i
kompletovanje naih pukova regrutima, i lepo vreme, i dui odmor ruskih
vojnika, i nestrpljenje da se izvri posao za koji su svi iskupljeni, to se
obino pojavljuje u vojskama posle odmora, i elja da se dozna ta se radi

58

Gospodine knee Kutuzove, aljem vam jednog od mojih glavnih autanata da razgovara s
vama o vie vanih predmeta. elim da vaa svetlost pokloni vere onome to joj bude kazao,
osobito kad bude izraavao oseanja uvaenja i naroitog potovanja koje odavno imam
prema vaoj linosti. Kako je ovo pismo samo zato pisano, molim Boga, gospodine knee
Kutuzove, da vas uva pod svojom svetom i dostojnom zatitom.
Moskva, 30. oktobra, 1812.
Potpisan: Napoleon.

59

Klelo bi me potomstvo kad bi me smatralo kao prvog pokretaa ma kakve pogodbe. Takav je
sad duh moga naroda.

u francuskoj vojsci, tako davno izgubljenoj iz vida, i smelost s kojom su

sad krstarile ruske izvidnice oko Francuza koji su stajali u Tarutinu, i
glasovi o lakim pobedama koje su odrali nad Francuzima muici i
partizani, i zavist podstaknuta time, i oseanje osvete koje je bilo u dui
svakog oveka dokle su god Francuzi bili u Moskvi, i to je glavno
nejasno saznanje, poniklo u dui svakog vojnika, da je sad izmenjen odnos
snaga i da je preimustvo na naoj strani. Bitni odnos snage izmenio se i
nastupanje je postalo neophodno. I odmah onako isto tano kao to poinju
izbijati na asovniku sati kad skazaljka potpuno obie krug, izrazilo se u
viim sferama, prema bitnoj promeni snage, jae kretanje, itanje i
izbijanje sati.

III
Ruskom vojskom upravljali su Kutuzov sa svojim tabom i car iz
Petrograda. Jo pre nego to je dobiven izvetaj da je Moskva naputena,
sastavljen je u Petrogradu opiran plan celog rata i poslan Kutuzovu da se
upravlja po njemu. Iako je taj plan bio sastavljen s pretpostavkom da je
Moskva jo u naim rukama, tab ga je odobrio i uzet je na izvrenje.
Kutuzov je pisao samo to da je uvek teko izvriti daleke diverzije. I, da bi
se otklonile tekoe na koje se nailazi, slata su nova uputstva i novi ljudi,
koji su morali da prate njegove radove i da izvetavaju o njima.
Sem toga, sad se u ruskoj vojsci menjao sav tab. Popunjavana su
mesta poginulog Bagrationa i uvreenog Barklaja koji se uklonio. Veoma
su ozbiljno razmiljali ta e biti bolje: da li namestiti A. mesto B., a B.
mesto D., ili, naprotiv, D. mesto A. itd., kao da je neto drugo, sem
zadovoljstva A. i B., moglo zavisiti od toga.
Zbog mrnje izmeu Kutuzova i njegovog naelnika taba Benigsena i
zbog prisustva poverljivih carevih ljudi i tih premetaja, u tabu se vie
nego obino razvila borba partija: A. je kopao jamu B., D. je kopao jamu C.
itd., u svim moguim premetajima i kombinacijama. Kod svakog od tih
podrivanja predmet spletke bilo je, veinom, ratovanje, kojim su svi ti
ljudi mislili da upravljaju; ali je to ratovanje teklo nezavisno od njih,
upravo onako kako je moralo tei, to jest, da se nikad ne slae sa onim to
su smiljali ljudi, nego da potie iz sutine odnosa masa. Sva ta
smiljanja, koja su se ukrtala i zamrsivala, bila su u viim sferama samo
veran refleks onoga to se moralo dogoditi.

Knee Mihailo Ilarionoviu! pisao je car 2. oktobra u

pismu koje je dobiveno posle tarutinske bitke.

Od 2. septembra Moskva je u rukama neprijateljskim.

Poslednji vai raporti su od 20; i za sve to vreme ne samo to
nije nita preduzeto za akciju protiv neprijatelja i za
osloboenje prvoprestonog grada, nego ste, prema poslednjim
vaim raportima, jo odstupili nazad. Serpuhov je ve zauzelo
neprijateljsko odeljenje i Tula, sa svojom uvenom i vojsci toliko
potrebnom fabrikom, nalazi se u opasnosti. Iz raporta generala
Vincengeroda vidim da se jedan neprijateljski korpus od 10.000
ljudi primie petrogradskom drumu. Drugi, od nekoliko hiljada,
kree se k Dmitrovu. Trei se pomakao napred vladimirskim
drumom. etvrti, dosta jak, stoji izmeu Ruzoje i Moajska. A
sam Napoleon nalazi se od 25. septembra u Moskvi.

Prema svima ovim izvetajima, kad je neprijatelj rasparao

svoju vojsku na jaka odeljenja, kad je Napoleon jo u Moskvi
sam sa svojom gardom, je li moguno da je vojska neprijateljska
koja se nalazi pred vama velika i da vam ne doputa da
nastupate? Naprotiv, moe se pouzdano misliti da vas on goni
odeljenjima ili, bar, korpusom mnogo slabijim od vojske vama
poverene. Izgledalo je da biste vi, koristei se ovim prilikama,
mogli povoljno napasti neprijatelja slabijeg od vas i satrti ga,
ili, u najmanju ruku, nagonei ga da odstupi, sauvati u naim
rukama veliki deo gubernija koje neprijatelj sad zauzima i tim
samim otkloniti opasnost od Tule i ostalih naih gradova u
unutranjosti. Na vas e pasti odgovornost ako neprijatelj bude
u stanju da opremi veliki korpus na Petrograd da ugroava ovu
prestonicu u kojoj nije moglo ostati mnogo vojske, jer vi, s
poverenom vam armijom, ako radite odluno i ustalaki, imate
sva sredstva da otklonite ovu novu nesreu. Imajte na umu da
ste vi jo duni odgovora uvreenoj otadbini za gubitak
Moskve. Vi ste videli moju gotovost da vas nagradim. Ta
gotovost nee oslabiti u meni, ali ja i Rusija imamo prava
oekivati od vae strane svu usrdnost, stalnost i uspehe, koje
nam obeavaju va um, vae ratnike sposobnosti i hrabrost
vojske koju predvodite.
Ali dok je to pismo, koje je dokazivalo da se bitni odnos snaga ve vidi
i u Petrogradu, bilo na putu, Kutuzov ve nije mogao zadrati vojsku od
nastupanja i bitka je ve bila data.
Kozak apovalov, koji se 2. oktobra desio u patroli, ubio je iz puke
jednog zeca i ranio drugog. Jurei za ranjenim zecom, apovalov je zaao
daleko u umu i nabasao na levo krilo vojske Miratove, koje je stajalo bez
ikakve opreznosti. Kozak je, smejui se, ispriao svojim drugovima kako
umalo nije pao Francuzima u ake. Zastavnik, kad je uo tu priu,
saoptio je komandiru.
Kozaka prizovu i ispitaju; kozaki komandiri hteli su da se koriste
tom prilikom te da otmu konj, ali jedan od stareina, poznat s viim
oficirima u vojsci, javi taj fakt tabnom generalu. U tabu je u poslednje
vreme bilo zapeto stanje. Nekoliko dana pre toga Jermolov je doao
Benigsenu i molio ga da upotrebi svoj uticaj na glavnokomandujueg da se
udari na neprijatelja.
Kad vas ne bih poznavao, pomislio bih da ne elite to za to molite.
Treba samo da savetujem jedno, pa e presvetli izvesno uiniti drugo
odgovorio je Benigsen.

Izvetaj kozaki, potvren izaslanim izvidnicama, pokazao je da je

dogaaj sasvim zreo. Zategnuta ica odapela se, zaitao je asovnik i
poeo da izbija. Pored sve svoje prividne vlasti, svoga uma, iskustva,
poznavanja ljudi, Kutuzov, poto je uzeo u obzir pisamce Benigsenovo, koji
je poslao svoj izvetaj caru, poto je uzeo u obzir jednu i istu elju koju
izjavljuju svi generali, elju carevu i izvetaj kozaki, ve nije mogao
zadrati neminovan pokret i izdao je zapovest da se uini ono to je
smatrao kao uzaludno i tetno odobrio je svren fakt.

IV
Pisamce koje je dao Benigsen o neophodnosti nastupanja i izvetaji
kozaki o nezatienom levom krilu francuskom bili su samo poslednji
znaci da je potrebno izdati zapovest za nastupanje i ono je zakazano za 5.
oktobar.
Kutuzov je potpisao dispozicije 4. oktobra izjutra. Tol je proitao
dispoziciju Jermolovu i ponudio ga da izda dalje naredbe.
Dobro, dobro, sad nemam kad rekao je Jermolov i iziao iz sobe.
Dispozicija koju je sastavio Tol bila je vrlo lepa. Onako isto kao i u
onoj austerlikoj dispoziciji, bilo je napisano, iako ne nemaki:
Die erste Colonne marschirt tuda i tuda, die zweite Colonne
marschirt60 tuda i tuda itd. I sve te kolone stizale su, na hartiji, u
odreeno vreme na svoje mesto i unitavale neprijatelja. Sve je bilo, kao i
u svim dispozicijama, divno smiljeno i, kao u svim dispozicijama, nijedna
kolona nije stigla ni u svoje vreme ni na svoje mesto.
Kad je dispozicija bila spremljena u potrebnom broju primeraka,
dozvan je jedan oficir i poslan Jermolovu da mu preda hartije na
izvrenje. Mladi oficir konjike garde, ordonans Kutuzovljev, zadovoljan
vanou date mu misije, otiao je u stan Jermolovljev.
Otiao je ree mu posilni Jermolovljev. Oficir konjike garde ode
generalu kome je Jermolov esto odlazio.
Nema ga, ni generala nema.
Oficir konjike garde uzjaha konja, pa ode drugome.
Nema ga, otiao.
Da ne odgovaram ja to se dangubi! Ovo je ba nezgoda! pomisli
oficir. Obigrao je sav logor. Neki mu rekoe da su videli kako je Jermolov
sa ostalim generalima odjahao nekud; neki su govorili da je, po svoj prilici,
opet kod kue. Oficir nije ni ruao, traio ga je do est sati uvee.
Jermolova ne bee nigde i niko nije znao gde je. Oficir se na brzu ruku
malo zaloi kod jednog druga, pa ode opet u prethodnicu, Miloradoviu. Ni
Miloradovia ne bee kod kue; ali tu mu rekoe da je Miloradovi na balu
kod generala Kikina i da je tamo, svakako, i Jermolov.
A gde je to?
Eno onde u Jekinu ree jedan kozaki oficir i pokaza na spahijsku
kuu u daljini.

60

Prva kolona marovae. Druga kolona marovae.

 Kako e tamo, izvan lanca?

Poslali su u lanac dva naa puka, sad ti je tamo pijanka, proi se!
Dve muzike, tri hora pevaa.
Oficir ode izvan lanca Jekinu. Primiui se kui, u jo izdaleka
slono veselo pevanje vojnike poskoice:
Na livadi... livadi!... dopirali su glasovi, uz podvriskivanje i
ampareta, koje je ponekad zagluivala vika. Oficiru se razveseli srce od
tih glasova, ali istovremeno oseti strah da ne bude kriv to tako dugo nije
predao vanu, poverenu mu zapovest. Bee ve devet sati. On sjaha s
konja i ue u jednu veliku spahijsku kuu, koja bee ostala itava i koja se
nalazila izmeu Rusa i Francuza. U bifeu i u predsoblju behu se
ustumarali lakeji s vinom i jestivom. Pod prozorima su stajali pevai.
Oficira uvedoe na vrata i on ugleda, odjedanput, sve najglavnije generale
zajedno, a meu njima i krupnu, uoljivu figuru Jermolovljevu. Svi
generali behu u raskopanim sjurtucima, crveni u licu, veseli i grohotom
se smejahu, stojei u polukrugu. Jedan omalen, lep general, crven u licu,
igrao je brzo i veto trepak nasred sale.
Ha, ha, ha! Bravo, Nikolaje Ivanoviu! Ha, ha, ha!...
Oficir je oseao da e, kad u tom trenutku ue s vanom zapoveu,
dvostruko pogreiti, pa je hteo da prieka; ali ga ugleda jedan od generala
i kad doznade zato je doao, javi Jermolovu. Jermolov se namrti, naie
pred oficira, saslua ga, uze od njega hartiju i nita mu ne ree.
Ti misli da je on to iznenadno otiao? rekao je to vee jedan
tabni drug oficiru konjike garde za Jermolova. Kojeta, otiao je on
navalice. Da Konovnjicinu podrije. Pazi samo kakva e zbrka biti sutra!

V
Sutradan, rano izjutra, ustao je stari Kutuzov, pomolio se bogu,
obukao se i s nemilom sveu da mora upravljati bitkom koju nije
odobravao, seo u kola i iziao iz Ljetaovke, pet vrsta iza Tarutina, do
onog mesta gde je trebalo da budu iskupljene kolone koje e nastupati.
Kutuzov se vozio i pri tome bi as zadremao, as se probudio i
oslukivao da li se ne uje s desna pukaranje, da nije poeo boj. Ali svud
jo bee tiina. Samo je poeo da svie vlaan i tmuran jesenji dan. Blizu
Tarutina Kutuzov opazi neke konjanike gde vode konje na vodu preko
druma kojim su ila kola. Kutuzov ih pogleda bolje, zaustavi kola i upita
iz kog su puka. Konjanici behu iz one kolone koja je trebalo da je ve
daleko napred u zasedi.
Moe biti greka pomisli stari glavnokomandujui. Ali kad ode jo
dalje, Kutuzov ugleda peadijske pukove, sloene puke, vojnike kako
vare kau i donose drva, jo u gaama. Kutuzov dozva oficira. Oficir ree
kako nije bilo nikakve naredbe o nastupanju.
Kako da nije... poe Kutuzov, ali odmah uuta i naredi da mu
zovnu najstarijeg oficira. Siavi s kola, on obori glavu i poe da hoda
tamo-amo, diui teko, utei i ekajui. Kad doe pozvani oficir iz
glavnog taba, Ajhen, Kutuzov pocrvene ne zato to je taj oficir bio uzrok
pogreke, nego zato to je bio zgodan predmet da se na njemu iskali gnev.
I stari ratnik, tresui se i guei se, doe u ono besnilo u koje je samo on
bio kadar doi i u kome bi se valjao po zemlji od gneva, pa napade na
Ajhena, pretei mu rukama, viui i sokaki psujui. Jedan drugi oficir,
kapetan Brozin, koji se sluajno naao tu, izvue isto tako, bez ikakve
krivice.
Kakav je, opet, ovo nitkov? Treba to streljati! Gadovi! vikao je
Kutuzov promuklo, maui rukama i posrui. On je oseao fiziki bol. On,
glavnokomandujui, presvetli, koga svak uverava kako nije niko u Rusiji
nikad imao takvu vlast kao on, pa sad doveden u takav poloaj izloen
podsmehu cele vojske!
Uzalud sam se tako pourio da se pomolim Bogu za dananji dan,
uzalud nisam noas spavao nego o svemu mislio! pomislio je on o
samom sebi. Dok sam bio momi oficir niko mi se ne bi smeo tako
podsmehnuti... A sad!
On je oseao fiziki bol kao od telesne kazne i nije mogao da taj bol ne
izrazi gnevnom i muenikom vikom; ali ga brzo izdade snaga i on pogleda
oko sebe i oseti da je izgovorio mnogo runih rei, pa sede u kola i utei
ode natrag.

Jednom iskaljen gnev nije se vie vraao i Kutuzov je, mirkajui

malaksalo oima, sluao pravdanje, odbranu (Jermolov mu nije doao do
sutradan) i navaljivanje Benigsenovo, Konovnjicinovo i Tolovo da se to
promaeno kretanje izvri sutradan.
I Kutuzov je morao opet da pristane.

VI
Sutradan s veera iskupile su se trupe na odreenim mestima i
krenule nou. Bila je jesenja no s tamnoljubiastim oblacima, ali bez kie.
Zemlja je bila vlana, ali ne bee blata i trupe su ile bez uma, samo se
ponekad slabo ulo kloparanje artiljerije. Zabranili su da se razgovara
glasno, da se pui, da se kree vatra; konje su zadravali da ne ru. Ta
tajanstvenost preduzea davala mu je vie privlanosti. Ljudi su
marovali veselo. Neke se kolone zaustavie, sloie puke u kupe, pa
polegae po hladnoj zemlji, mislei da su dole gde je trebalo; neke
(veina) kolone ile su svu no i svakako nisu otile onamo kuda je
trebalo.
Grof Orlov-Denisov s kozacima (najmanji odred od svih ostalih) stigao
je jedini na svoje mesto i u svoje vreme. Taj odred se zaustavio na krajnjoj
ivici ume na putanji iza sela Stromilove u Dmitrovsko.
Pred zoru razbudie grofa Orlova, koji bee pridremao. Behu doveli
jednog begunca iz francuskog logora. To bee poljski podoficir iz korpusa
Ponjatovskog. Podoficir objasni na poljskom kako je prebegao zato to je
uvreen u slubi, kako bi trebalo da je odavno oficir, kako je od svih
hrabriji i kako ih je zbog toga ostavio i hoe time da ih kazni. On ree da
je Mira zanoio na jednu vrstu od njih i da e ga on, ako mu dadu sto ljudi
pratnje, ivog uhvatiti. Grof Orlov-Denisov posavetova se sa svojim
drugovima. Ponuda je bila suvie primamljiva da je odbije. Svi su se
nudili da idu, svi su savetovali da se pokua. Posle mnogo prepiranja i
mudrovanja, general-major Grekov rei da ide s dva kozaka puka s
podoficirom.
Ali upamti ree grof Orlov-Denisov podoficiru na polasku: ako si
slagao, narediu da te obese kao psa, a ako bude istina ima sto dukata.
Podoficir, drei se odluno, ne odgovori na te rei, nego uzjaha konja i
krenu s Grekovom, koji se bee brzo spremio. Izgubie se u umi. Grof
Orlov, jeei se od jutarnje hladnoe i uzbuen onim to je zapoeo na
svoju odgovornost, poto isprati Grekova, izie iz ume i poe da razgleda
neprijateljski logor, koji se nesigurno video prema jutarnjoj svetlosti i
vatrama koje su dogorevale. Trebalo je da se nae kolone pojave desno od
grofa Orlova-Denisova, na otvorenoj nizbrdici. Grof Orlov je gledao tamo;
ali, iako bi se izdaleka mogle opaziti, te kolone nisu se videle. Kao to se
uini grofu Orlovu-Denisovu, a naroito po reima njegovog autanta, koji
je imao vrlo otar vid, u francuskom logoru poinjali su da se kreu.
Ah, zaista je dockan! ree grof Orlov, kad pogleda logor. I, kao to
esto biva kad nam ovek kome smo poverovali vie nije pred oima,

njemu odjedanput bi sasvim jasno i oevidno da je onaj podoficir varalica,

da je lagao i da e samo pokvariti sav napad odvoenjem ta dva puka koja
e zavesti bogzna kud. Pa, zar je moguno iz tolike mase trupa iupati
glavnog komandanta!
Doista, lae ta hulja ree grof.
Mogu se vratiti rei e jedan iz svite koji je, kao i grof Orlov, video
da ne treba verovati u poet posao kad je pogledao logor.
A? Zbilja?... Kako vi mislite, da li da ih ostavimo, ili ne?
Ako zapovedate da ih vratimo?
Da se vrate, da se vrate! ree odjedanput odluno grof, gledajui u
asovnik. Dockan e biti, sasvim se razdanilo.
I autant otra preko ume za Grekovom. Kad se Grekov vratio, grof
Orlov-Denisov, uzbuen i tim obustavljenim pokuajem i uzaludnim
oekivanjem peadijskih kolona koje se jo nikako ne pojavljuju, i
blizinom neprijatelja (svi ljudi njegovog odreda behu tako isto uzbueni),
odlui da se nastupa.
On apatom komandova: Jai! Rasporedie se, prekrstie se... U
ime boga!
Uraaaaa! zagrme po umi i kozaci, sve stotina za stotinom, kao da
sipaju iz torbe, poletee veselo sa svojim poloenim kopljima preko
potoia logoru.
Jedan Francuz, koji prvi ugleda kozake, dreknu oajno i uplaeno, i
sve to se desi u logoru neobueno, jo bunovno, ostavi topove, puke,
konje i pobee kud koje.
Da su kozaci terali dalje Francuze, ne obraajui panju na ono to je
iza njih i oko njih, oni bi uhvatili i Mirata, i sve to je tu bilo. Stareine su
to i htele. Ali kad su se kozaci dokopali pljake i zarobljenika, nisi ih
mogao krenuti s mesta. Niko nije sluao komandu. Tu je zarobljeno 1500
ljudi, zadobiveno 38 topova, zastave, i, to je najvanije za kozake, konji,
sedla, ebad i razne stvari. Sa svim tim valjalo je posvravati, prikupiti
zarobljenike, topove, podeliti pljaku, posvaati se, pa se ak i pobiti meu
sobom: i kozaci su se time zanimali.
Kad Francuzi videe da ih vie ne gone, oni poee dolaziti k sebi,
iskupie se pod svoje komande i uzee da pucaju. Orlov-Denisov ekao je
neprestano kolone i nije dalje nastupao.
Meutim, peake trupe zadocnelih kolona kojima je komandovao
Benigsen i upravljao Tol, po dispoziciji: die erste Colonne marschirt61 itd.,
krenule su kako treba i, kao to uvek biva, otile nekud, ali ne onamo gde
61

Prva kolona marovae.

im je bilo odreeno. Kao to uvek biva, ljudi koji su veselo poli stali su se
zaustavljati; ulo se nezadovoljstvo, uvidela se zabuna, krenuli su nekud
nazad. Protravali su autanti i generali, vikali, ljutili se, svaali se,
govorili kako nikako ne treba ii tuda i kako su zadocnili, nekog su grdili
itd., i najzad su svi odmahnuli rukom i poli samo da bi se ilo nekud.
Nekud emo doi!
I doista su doli, ali ne onamo, a neki su doli i onamo, ali su tako
zadocnili da su doli bez ikakve koristi, ve samo zato da u njih gaaju.
Tol, koji je u toj bici igrao ulogu Vajrotera u austerlikom boju, briljivo je
jurio od mesta do mesta i svuda nalazio sve naopako. Tako je nabasao na
korpus Bagovutov u umi kad je ve bilo sasvim svanulo, a trebalo je da
taj korpus bude ve odavno onamo s grofom Orlovom-Denisovom.
Razdraen i ogoren zbog neuspeha i mislei da neko mora biti za to kriv,
Tol je dojurio do korpusnog komandanta i poeo ga otro prekorevati i
govoriti kako ga treba streljati za to. Bagovut, stari, oproban u ratu,
miran general, takoe namuen mnogim zastajkivanjem, zabunom,
suprotnim naredbama, na uenje sviju i sasvim protivno svojoj naravi,
raspomami se i izgovori Tolu dosta neprijatnih stvari.
Ja neu ni od koga da primam lekcije, a umem da ginem sa svojim
vojnicima isto tako dobro kao i drugi ree on i poe s jednom divizijom
napred.
Kad je iziao u polje pod francuske kurume, razljueni i hrabri
Bagovut, ne mislei je li korisno ili tetno njegovo stupanje u boj sada, i to
s jednom divizijom, poao je pravo i poveo svoje trupe pod vatru.
Opasnost, ulad i kurumi behu upravo ono to je njemu bilo potrebno u
njegovom gnevu. Jedan od prvih kuruma ubi ga, ostali kurumi pobie
mnogo vojnika. I njegova je divizija stajala neko vreme pod vatrom bez
koristi.

VII
Meutim je trebalo da druga kolona napadne Francuze s fronta, ali je
kod te kolone bio Kutuzov. On je dobro znao da od te bitke, poete protiv
njegove volje, nee biti nita sem zbrka i uzdravao je vojsku, koliko je to
bilo u njegovoj vlasti. On se nije kretao.
Kutuzov je utke jahao na svom malom zelenku i leno odgovarao na
predloge da se napadne.
Vama je sve na jeziku da napadate, a ne vidite da ne umemo
izvoditi sloene manevre rekao je Miloradoviu koji ga je zamolio da ide
napred.
Niste umeli jutros da uhvatite Mirata ivog ni da doete na vreme
na mesto: sad nita ne vredi! odgovorio je drugome.
Kad su Kutuzovu javili kako sad ima dva bataljona Poljaka
Francuzima iza lea, gde po kozakim izvetajima nije ranije nikog bilo,
on se okrenuo i pogledao popreko Jermolova (s njim nije govorio jo od
jue).
Eto, trae da se nastupa, iznose razne projekte, a im pristupi
poslu, nije nita gotovo, a unapred izveteni neprijatelj sprema se.
Jermolov ukilji oima i lako se osmehnu kad to u. On je video da ga
je minula oluja i da e se Kutuzov ograniiti na tu aluziju.
To se mene tie ree polako Jermolov i gurnu kolenom Rajevskog
koji je stajao pored njega.
Ubrzo posle toga Jermolov stupi napred pred Kutuzova i ponizno
raportova:
Nije izgubljeno vreme, vae svetlosti, neprijatelj nije otiao. Ako
zapovedate da nastupamo? Inae, garda nee ni dima omirisati.
Kutuzov nita ne odgovori, ali kad mu javie da trupe Miratove
odstupaju, on naredi da se nastupa; ali posle svakih sto koraka
zastajkivao je po tri etvrti sata.
itava bitka svela se samo na ono to su uinili kozaci OrlovaDenisova; ostale trupe samo su izgubile uzalud nekoliko stotina ljudi.
Za ovu bitku dobio je Kutuzov orden u dijamantima, Benigsen takoe
dijamante i sto hiljada rubalja, ostali su dobili prema svom inu takoe
mnogo lepih nagrada, i posle te bitke uinjene su opet nove promene u
tabu.
Tako ti se to kod nas uvek radi, sve naopako! govorili su posle
tarutinske bitke ruski oficiri i generali, isto onako kao to i sad govore,

dajui time na znanje kako nekakav ludak tamo radi tako sve naopako, a
mi ne bismo tako radili. Ali ljudi koji tako govore ili ne znaju stvar o kojoj
govore, ili namerno varaju sebe. Nijedna bitka ni tarutinska, ni
borodinska ni austerlika, ne svrava se onako kako su mislili njeni
rukovodioci. To je glavno.
Nebrojena koliina slobodnih snaga (jer ovek ne biva nigde slobodniji
nego za vreme bitke, gde se tie ivota i smrti) utie na pravac bitke i taj
se pravac ne moe nikad znati unapred i nikad se ne poklapa s pravcem
nijedne snage.
Kad mnoge snage utiu odjedanput u raznim pravcima na kakvo telo,
onda se pravac kretanja toga tela ne moe da poklapa ni s jednom od tih
snaga; nego e biti uvek srednji, najkrai pravac, bie ono to se u
mehanici zove dijagonala paralelograma snaga.
Kad u opisima istoriara, naroito francuskih, naemo kako se kod
njih vode ratovi i biju bojevi po unapred odreenom planu, onda je jedini
zakljuak koji moemo iz toga izvesti da ti opisi nisu tani.
Tarutinska bitka nije, oevidno, postigla cilj koji je imao u vidu Tol:
da trupe uvede u boj uredno po dispoziciji, niti cilj koji je imao grof Orlov,
da zarobi Mirata, niti cilj da se za trenutak satre itav korpus, koji su
mogli imati Benigsen i ostale linosti, niti cilj kakvog oficira koji je eleo
da upadne u boj i da se odlikuje, niti cilj kakvog kozaka koji je eleo da
dobije vie plena nego to je dobio, itd. Ali, ako je cilj bio ono to se doista i
dogodilo, i ono to je tada bila zajednika elja svih Rusa (da se isteraju
Francuzi iz Rusije i da se satre njihova vojska), onda je sasvim jasno da je
tarutinska bitka, upravo zbog njenih nepravilnosti, bila ono to je trebalo
u tom periodu rata. Teko je i nemoguno smisliti ma kakav ishod te bitke
koji bi vie odgovarao cilju nego ovaj ishod koji je ona imala. S najmanjim
naporom u najveoj zbrci i s najnitavnijim gubitkom dobiveni su najvei
rezultati u celom ratu: prelo se iz odstupanja u nastupanje, pokazala se
slabost Francuza i dat je onaj povod koji je samo oekivala Napoleonova
vojska pa da nagne u bekstvo.

VIII
Napoleon ulazi u Moskvu posle sjajne pobede de la Moskowa;
sumnjati u pobedu se ne moe, jer bojno polje ostaje na Francuzima. Rusi
uzmiu i predaju prestonicu. Moskva, puna provijanta, oruja, municije i
nebrojenog bogatstva u rukama je Napoleonovim.
Ruska vojska, dvostruko slabija od francuske, ne pokuava za itav
mesec dana nijedanput da napada. Poloaj Napoleonov je najsjajniji. Za to
da dvostrukom snagom navali na ostatke ruske vojske i da je uniti, za to
da iznudi povoljan mir ili, u sluaju nepristanka, da popreti polaskom na
Petrograd, za to da se ak, u sluaju neuspeha, vrati u Smolensk ili u
Vilnu, ili da ostane u Moskvi, jednom rei, za to da odri sjajan poloaj u
kome se tada nalazila francuska vojska nije, izgleda, bila potrebna
nikakva osobita genijalnost. Za to je trebalo uiniti neto najprostije i
najlake: ne dopustiti vojsci da pljaka, spremiti zimsko odelo koje bi se
nabavilo u Moskvi za svu vojsku i pravilno skupiti provijant koga je (po
kazivanju francuskih istoriara) bilo u Moskvi vie nego to bi trebalo za
pola godine itavoj vojsci. Napoleon, taj najgenijalniji genije, koji je kao
to uveravaju istornari, imao vlast da upravlja vojskom, nije nita od
svega toga uinio.
On ne samo to nije nita od toga uinio, nego je, naprotiv, upotrebio
svoju vlast na to da od sviju puteva aktivnosti koji su bili pred njim
izabere ono to je bilo najlue i najtetnije. Od svega to je Napoleon
mogao uiniti: da zimuje u Moskvi, da ide na Petrograd, da ide na Ninji
Novgorod, da se vrati natrag, severnije ili junije, onim putem kojim je
posle poao Kutuzov, ma koliko ovek da izmilja, ne bi izmislio gluplje i
tetnije od onog to je Napoleon uinio, to jest, da ostane do oktobra u
Moskvi, ostavljajui trupama na volju da pljakaju grad, potom kolebajui
se da ostavi garnizon, da izie iz Moskve, da se priblii Kutuzovu, da ne
zametne bitku, da udari desno, da doe do Malog Jaroslavca, da opet ne
izvidi moe li se probiti, da ne poe onim putem kojim je poao Kutuzov,
nego da poe nazad na Moajsk razorenim smolenskim drumom gluplje
od toga ni tetnije po vojsku nije se moglo nita izmisliti, kao to su to ve
i posledice pokazale. Neka najvetiji stratezi zamisle da je Napoleonova
namera bila da upropasti svoju vojsku, pa nek izmisle drugi niz operacija
koji bi tako pouzdano i nezavisno od svega to bi preduzimale ruske trupe
upropastio tako potpuno svu francusku vojsku, kao to je to uinio
Napoleon.
To je uinio genijalni Napoleon. Ali rei da je Napoleon upropastio
svoju vojsku zato to je to hteo ili zato to je bio vrlo glup, bilo bi isto tako

neistinito kao rei da je Napoleon doveo svoje trupe do Moskve zato to je

on to hteo i zato to je bio vrlo mudar i genijalan.
I u jednom i u drugom sluaju njegova se lina aktivnost, koja nije
imala vie snage nego lina aktivnost svakog vojnika, samo podudarala sa
onim zakonima po kojima se dogaaj odigravao.
Nama istoriari sasvim lano (samo zato to posledice nisu opravdale
aktivnost Napoleonovu) opisuju da je Napoleonova snaga oslabila u
Moskvi. On je isto onako kao i ranije, kao i posle u 1813. godini,
upotrebljavao sve svoje umenje i snagu da uradi onako kako je najbolje i
za njega i za njegovu vojsku. Aktivnost Napoleonova u to vreme neobina
je isto onako kao to je bila u Egiptu, u Italiji, u Austriji i u Pruskoj. Mi ne
znamo pouzdano u kolikoj je meri Napoleonova genijalnost imala uticaja u
Egiptu, gde je etrdeset vekova gledalo na njegovu veliinu, jer su nam
sva ta velika junaka dela opisali samo Francuzi. Mi ne moemo pouzdano
suditi o njegovoj genijalnosti u Austriji i Pruskoj, jer izvetaje o njegovoj
aktivnosti tamo moramo crpsti iz francuskih i nemakih izvora; a
nerazumljive predaje itavih korpusa bez boja i tvrava bez opsade
moraju navesti Nemce da priznadu genijalnost kojom se jedino moe
objasniti rat to je voen u Nemakoj. Ali mi, hvala bogu, nemamo razloga
da priznajemo njegovu genijalnost da bismo sakrili svoju sramotu. Mi smo
platili za to da imamo pravo da prosto i otvoreno gledamo na stvar, i mi to
pravo ne uputamo.
Aktivnost Napoleonova u Moskvi tako je isto neobina i genijalna kao
i svuda. Otkako je stupio u Moskvu, pa sve dok nije iziao iz nje, naredba
za naredbom i plan za planom potiu od njega. Njega ne zbunjuje to
nema stanovnika ni deputacija, pa ak ne zbunjuje ga ni poar Moskve.
On ne gubi iz vida ni dobro svoje vojske, ni operacije neprijateljeve, ni
dobro narod ruskih, ni upravljanje pariskim poslovima, ni diplomatske
kombinacije o skorim uslovima za mir.

IX
U vojnom pogledu, Napoleon, odmah poto je uao u Moskvu, strogo
nareuje generalu Sebastijanu da pazi na kretanje ruske vojske, alje
korpuse na razne drumove i nareuje Miratu da nae Kutuzova. Potom se
briljivo stara o utvrenju Kremlja; zatim pravi genijalni plan potonje
kampanje po celoj karti Rusije.
U diplomatskom pogledu, Napoleon doziva k sebi opljakanog i
odrpanog kapetana Jakovljeva, koji ne zna kako e da izmakne iz Moskve,
opirno mu razlae svu svoju politiku i svoju velikodunost i, napisavi
imperatoru Aleksandru pismo u kome smatra za svoju dunost da javi
svome prijatelju i bratu kako je Rastopin ravo upravljao u Moskvi, alje
Jakovljeva u Petrograd. Poto je isto tako podrobno izloio i pred
Tutolminim svoje namere i velikodunost, on alje i tog staria u
Petrograd da pregovara.
U pravnom pogledu, odmah posle poara nareeno je da se nau
krivci i da se kazne. I zloinac Rastopin kanjen je time to je nareeno
da se spale njegove kue.
U administrativnom pogledu, Moskvi je data konstitucija, ureen je
municipalitet i objavljeno je ovo:

Stanovnici moskovski!
Teke su vae nevolje, ali njegovo velianstvo imperator i
kralj hoe da prekrati trajanje istih. Vas su nauili strani
primeri kako on kanjava neposlunost i zloin. Preduzete su
otre mere da se prekrati nered i vrati opta sigurnost. Oinska
administracija, izabrana izmeu vas samih, bie va
municipalitet ili gradska uprava. Ona e se starati o vama, o
vaim potrebama, o vaoj koristi. lanovi iste poznaju se po
carevoj lenti koju e nositi preko ramena, a gradski stareina
imae preko iste beo pojas. Ali, u vreme kad nisu na dunosti,
imae oni samo crvenu traku oko leve ruke.
Gradska policija ureena je po ranijoj odredbi i njenim
radom postignuto je da ve postoji bolji red. Vlada je postavila
dva glavna komesara ili upravnika policije i dvadeset komesara
ili lanova policije, postavljenih po svima delovima grada. Vi
ete ih poznati po beloj traci koju e nositi oko leve ruke.
Nekoliko crkava raznih veroispovesti otvoreno je i u njima se
slui bez smetnje sluba boja. Vai sugraani vraaju se svaki

dan u svoje stanove i izdate su zapovesti da oni nau u njima

pomoi i zatite koju im treba dati posle nevolje. To su naini
koje je vlada upotrebila da povrati red i olaka vae stanje; ali
da bi to postigla treba da i vi udruite s njom vaa staranja, da
zaboravite, ako je moguno, vae nevolje koje ste pretrpeli, da
se ne nadate toliko zloj sudbini, da budete uvereni da
neminovna i sramna smrt eka one koji se usude dirnuti u vae
osobe i u imovinu koja vam je ostala i, naposletku, da ne
sumnjate da e ista biti sauvana, jer je takva volja najveeg i
najpravednijeg meu svima monarsima.
Vojnici i stanovnici, kakve god nacije da ste! Uspostavite
javno poverenje, izvor sree u dravi, ivite kao braa,
potpomaite se uzajamno i zatiujte, udruite se da biste
oborili namere onih to zlo misle, pokoravajte se vojnim i
graanskim vlastima, i vae e suze brzo prestati da teku.
U pogledu provijanta za vojsku Napoleon je naredio svima trupama
da po redu odlaze u Moskvu la maraude62 i spremaju sebi provijant,
tako da bi se na taj nain osigurala vojska za potonje vreme.
U religioznom pogledu, Napoleon je zapovedio ramener les popes63 i
da se obnovi sluenje po crkvama.
.
U pogledu trgovine i snabdevanja vojske bila je izlepljena svuda
ovakva:
PROKLAMACIJA
Vi, mirni moskovski stanovnici, zanatlije i radnici, to su
vas nevolje udaljile iz grada, i vi, rastureni ratari, to vas
bezrazloan strah jo zadrava po poljima, sluajte! Tiina se
vraa u ovu prestonicu i red se u njoj uspostavlja. Vai zemljaci
izlaze slobodno iz svojih sklonita, jer vide da ih potuju. Svako
nasilje uinjeno protiv njih i njihove svojine kanjava se bez
oklevanja. Njegovo velianstvo imperator i kralj zatiava ih i
nikog meu vama ne smatra za svog neprijatelja, sem onih koji
se oglue o njegove zapovesti. On hoe da prekrati vae nevolje i
da vas vrati vaim kuama i vaim porodicama. Pa odazovite se
njegovim plemenitim namerama i doite nam bez ikakve
opasnosti.
62
63

U pljaku.
Da se vrate popovi.

Stanovnici! Vraajte se s poverenjem u vae stanove: vi ete

brzo nai naina da podmirite vae potrebe! Zanatlije i vredni
majstori! vratite se vaim rukotvorinama: ekaju vas kue,
duani, straa da vas uva, a za va rad dobiete platu kako
treba! I naposletku vi, seljaci, izlazite iz uma, gde ste se od
straha sakrili, vraajte se slobodno u vae kue, u istinskom
uverenju da ete nai zatite. U gradu su ureene itnice, gde
seljaci mogu dovoziti suvinu svoju hranu i povre. Vlada je
preduzela ove mere da im osigura slobodnu prodaju:
1. Poinjui od prvog ovog meseca, seljaci, ratari i oni to ive
u okolini Moskve mogu bez ikakve opasnosti donositi u grad
svoje namirnice, pa ma kakve vrste one bile, u dve odreene
itnice, to jest, na Mohovu poljanu i na Lovaki trg.
2. Iste namirnice kupovae se od njih po onoj ceni na koju
kupac i prodavac pristanu me sobom; a ako prodavac ne dobije
cenu koju trai i koliko je pravo, ostaje mu na volju da nosi
namirnice natrag u svoje selo, u emu ga niko ni pod kakvim
izgovorom ne moe omesti.
3. Svaka nedelja i sreda odreena je u svakoj sedmici za
velike pijane dane: toga radi bie utornikom i subotom
postavljen dovoljan broj vojske po svima velikim drumovima, u
takvoj udaljenosti od grada da zatiti dovoz.
4. A preduzee se iste takve mere da se seljacima s njihovim
kolima i konjima, kad se budu vraali, ne ine smetnje.
5. Upotrebie se bez oklevanja naini da se uspostave
redovni trgovi. Stanovnici gradski i seoski, i vi, radnici i
zanatlije, ma koje nacije da ste! Pozivate se da izvrite oinske
namere njegovog velianstva imperatora i kralja i da s njim
zajedno pripomognete optoj srei. Donesite njegovim stopama
potovanje i poverenje i ne oklevajte da se zdruite s nama!
Za podizanje duha u vojsci i u narodu neprestano su drane smotre i
razdavane nagrade. Imperator je jahao po ulicama i teio stanovnike; i,
pored sve brige oko dravnih poslova, poseivao je pozorine predstave
prireene po njegovoj naredbi.
U pogledu dobroinstva, najlepeg dela krunisanih glava, Napoleon je
takoe inio sve to je od njega zavisilo. Naredio je da se na dobrotvornim
zavodima napie: Maison de ma mre,64 i tim aktom zdruio nenu
sinovlju ljubav s velianstvenou vladalake vrline. Posetio je dom za
64

Dom moje majke.

nahoad i, poto je dao da mu iscmau bele ruke sirotani koje je spasao,

razgovarao je milostivo s Tutolminom. Potom je, kao to kitnjasto opisuje
Tjer, naredio da se izda plata njegovim trupama u ruskom lanom novcu
koji je on pravio.

Relevant lemploi de ces moyens par un acte digne de lui et de

larme franaise, il fait distribuer des secours aux incendis. Mais, les
vivres tant trop prcieux pour tre donns des trangers la plupart
ennemis, Napolon aime mieux leur fournir de largent, afin quils
sapprovisionnent au dehors, et il leur fait distribuer, eux aussi, des
roubles-papier.65
U pogledu discipline u vojsci, neprestano su izdavane naredbe da se
strogo kazni ko ne vri dunost u slubi i da se stane na put pljakanju.

65

Pojaavajui upotrebu tih mera inom dostojnim njega i francuske vojske, on je naredio da
se razdeli pomo pogorelcima. Ali poto su namirnice bile suvie skupe i nisu se mogle
davati strancima, veinom neprijateljima, Napoleon je vie voleo da im d novac, pa da
nabave sebi hrane izvan grada i naredio je da im se razdele papirne rublje.

X
Ali udna je stvar kako sve te naredbe, brige i planovi, nimalo gori od
ostalih koji su izdavani u slinim prilikama, nisu dodirivali sutinu stvari,
nego su se, kao skazaljke na kardanu odvojenom od mehanizma, okretali
proizvoljno i bez cilja, ne zahvatajui tokove.
U vojnom pogledu genijalni plan kampanje za koji Tjer kae: que son

gnie navait jamais rien imagin de plus profond, de plus habile et de

plus admirable66, i o kome Tjer, uputajui se u polemiku s gospodinom
Fenom, dokazuje kako sastavljanje toga genijalnog plana treba uzeti da je
bilo ne 4. nego 15. oktobra nije nikad bio niti je mogao biti izvren, zato
to u njemu nije bilo nieg zajednikog sa stvarnou. Utvrivanje
Kremlja, zbog koga je trebalo sruiti la Mosque67 (tako je Napoleon
nazvao crkvu Vasilija Blaenog) pokazalo se kao sasvim nekorisno.
Potkopavanje mina ispod Kremlja samo je pripomoglo da se ispuni elja
imperatorova da Kremlj bude razruen, to jest, da bude izbijen onaj pod o
koji se dete udarilo. Gonjenje ruske vojske, koje je toliko brige zadavalo
Napoleonu, bilo je neto neuveno. Francuski vojskovoi izgubili su rusku
vojsku od ezdeset hiljada ljudi i, po kazivanju Tjerovom, samo je vetina
i, kako izgleda, genijalnost Miratova uspela da nae tu rusku vojsku od
ezdeset hiljada kao kakvu iodu.
U diplomatskom pogledu, svi navodi Napoleonovi o svojoj
velikodunosti i pravinosti, i pred Tutolminom i pred Jakovljevom, koji
se najvie brinuo kako e dobiti injel i kola, pokazali su se nekorisni:
Aleksandar nije primio te poslanike i nije odgovorio na njihovo poslanstvo.
U pravnom pogledu, posle kanjavanja tobonjih palikua, izgorela je
druga polovina Moskve.
U administrativnom pogledu, ustanova municipaliteta nije zaustavila
pljakanje i donela je koristi samo nekim ljudima koji su bili u tom
municipalitetu i koji su, pod izgovorom da odravaju red, pljakali
Moskvu ili uvali svoje od pljakanja.
U religioznom pogledu, onako lako ureena stvar u Egiptu
poseivanjem damija ovde nije donela nikakvih rezultata. Dva ili tri
svetenika koja su naena u Moskvi pokuala su da ispune volju
Napoleonovu, ali je jednog od njih iamarao jedan francuski vojnik za
vreme slube, a za drugog je francuski inovnik javio ovo:

66
67

Kako njegov genije nije nikad zamislio nita mudrije, vetije ni divnije.
Damiju.

Le prtre que javais dcouvert et invit recommencer dire la

messe a nettoy et ferm lglise. Cette nuit on est venu de nouveau
enfoncer les portes, casser les cadenas, dchirer les livres et commettre
dautres dsordres.68
U pogledu trgovine, na proklamaciju vrednim zanatlijama i svim
seljacima nije bilo nikakvog odziva. Vrednih zanatlija ne bee, a seljaci su
hvatali one komesare koji su suvie daleko zalazili s tom proklamacijom i
ubijali ih.
U pogledu uveseljavanja naroda i vojske pozorinim predstavama, ni
taj posao nije takoe ispao za rukom. Osnovana pozorita u Kremlju i u
kui Poznjakova odmah su zatvorena zato to su opljakali i glumice i
glumce.
Ni dobroinstva nisu donela eljenih rezultata. I lanih i pravih
novanica bilo je puno u Moskvi, ali nisu imale vrednosti. Francuzima,
koji su prikupljali plen, trebalo je samo zlato. Ne samo to lane
novanice, koje je Napoleon tako milostivo razdavao nevoljnima, nisu
imale vrednosti, nego se i srebro davalo ispod svoje vrednosti za zlato.
A najporaznija pojava, koja je pokazala koliko vie naredbe nisu u to
vreme mogle da uine nita, bee staranje Napoleonovo da stane na put
pljaci i da uspostavi disciplinu.
Evo ta su javljale vojne stareine:
Pored sve zapovesti da pljakanje prestane, ono jo traje po gradu.
Red jo nije uspostavljen i nema nijednog trgovca da trguje na uredan
nain. Samo se kantineri usuuju da prodaju, pa i to napljakane stvari.

La partie de mon arrondissement continue tre en proie au pillage

des soldats du 3me corps, qui, non contents darracher aux malheureux,
rfugis dans des souterrains, le peu qui leur reste, ont mme la frocit
de les blesser coups de sabre, comme jen ai vu plusieurs exemples.69
Rien de nouveau, sinon que les soldats se permettent de voler et de
piller. Le 9 octobre.70
Le vol et le pillage continuent. Il y a une bande de voleurs dans notre
district quil faudra faire arrter par de fortes gardes. Le 11 octobre.71
68

Svetenik kog sam naao i pozvao da pone sluiti slubu, poistio je i zatvorio crkvu. Ove
noi dolazili su opet da provaljuju vrata, obijaju katance, cepaju knjige i da prave ostali
nered.
69 Deo moga okruga neprestano je izloen pljaci vojnika treeg korpusa, kojima nije dosta to
otimaju nesrenima koji su se sklonili po suterenima ono malo to im je ostalo, nego su ak
bezduni da ih biju sabljama, kao to sam video vie primera.
70 Nema nita novo, sem to se vojnici usuuju da kradu i da pljakaju. 9. oktobra.
71 Kraa i pljaka traju jednako. Ima jedna eta kradljivaca u naem okrugu koju e biti
potrebno spreavati jakim merama. 11. oktobra.

Imperator je veoma nezadovoljan to se, i pored otrih zapovesti da

se obustavi pljaka, svaki as viaju odredi gardijskih pljakaa kako se
vraaju u Kremlj. Neredi i pljaka obnovili su se jue, noas i danas u
staroj gardi jae nego ikad. Imperator sa alenjem gleda kako odabrani
vojnici, koji su odreeni da uvaju njegovu sobu i koji treba da daju
primer poslunosti, ire neposlunost u tolikoj meri da provaljuju
podrume i magazine spremljene za vojsku. Drugi su se toliko ponizili da
nisu sluali oficire koji su bili na strai i u patroli, nego ih psovali i tukli.
Le grand marchal du palais se plaint vivement pisao je
gubernator que, malgr les dfenses ritres, les soldats continuent

faire leurs besoins dans toutes les cours, et mme jusque sous les fentres
de lEmpereur.72
Ta vojska, kao rasputeno stado, gazei nogama onu hranu koja bi je
mogla spasti da ne umre od gladi, raspadala se i propadala svakog dana
to se due bavila u Moskvi.
Ali se nije kretala.
Ona je potrala tek onda kad ju je odjedanput obuzeo panian strah
zbog pohvatane komore na smolenskom drumu i zbog bitke kod Tarutina.
I upravo taj glas o tarutinskom boju, koji je Napoleon dobio iznenada na
smotri, podstakao je, kako kae Tjer, u njemu elju da kazni Ruse i on je
izdao zapovest da se polazi, to je zahtevala sva vojska.
Beei iz Moskve, vojnici te vojske poneli su sobom sve to su
napljakali. I Napoleon je odneo sobom svoj trsor.73 Kad je video komoru
koja je zakrila put vojsci, Napoleon se zaprepastio (kao to kae Tjer).
Ali, i pored svog ratnikog iskustva, nije naredio da se spale sva suvina
kola, kao to je to uinio s kolima jednog marala kad se pribliavao
Moskvi; pogledao je kola i koije na kojima su se vozili vojnici, pa je rekao
da je to vrlo dobro i da e se ti ekipai upotrebiti za provijant, bolesnike i
ranjenike.
Stanje itave vojske bilo je slino stanju ranjene ivotinje, koja osea
svoju pogibiju a ne zna ta e da radi. Izuavati vete manevre i namere
Napoleonove i njegove vojske, otkako je ta vojska ula u Moskvu pa do
njenog unitenja, to je isto to i izuavati predsmrtne skokove i grenje
smrtno ranjene ivotinje. Ranjena ivotinja, veoma esto, kad uje uanj,
jurne na pucanj lovev, tri napred, nazad i sama ubrza svoju smrt. To je
isto inio i Napoleon pod pritiskom itave svoje vojske. uanj tarutinske
bitke uplaio je zver i ona je jurnula napred na pucanj, dotrala do lovca,

72

Glavni dvorski maral ali se jako da vojnici, pored svih zabrana, vre jednako nudu po
svim dvoritima, pa ak i pod prozorima imperatorovim.
73 Blago.

vratila se opet nazad, i naposletku, kao i svaka zver, pobegla natrag,

najnezgodnijim i najopasnijim putem, ali poznatim, starim tragom.
Napoleon, koji nam se predstavljao kao rukovodilac celog tog kretanja
(kao to se ona figura izrezana na kljunu lae predstavlja divljacima kao
sila koja upravlja laom), Napoleon je za sve to vreme svoje aktivnosti
liio na dete koje dri uzice privezane unutra u koijama, pa misli da ono
njima upravlja.

XI
estog oktobra, rano izjutra, iziao je Pjer iz barake, pa, kad se vratio
natrag, stao kod vrata i igrao se s dugakim, ljubiastim psetancetom
kratkih, krivih nogu, koje je obigravalo oko njega. To je psetance ivelo
kod njih u baraci; noivalo je kod Karatajeva, a ponekad je odlazilo nekud
grad na se opet vraalo. Ono, svakako, nije nikad nikom ni pripadalo, pa
ni sad nije bilo niije i nije imalo nikakvog imena. Francuzi su ga zvali
Azor, onaj vojnik prialica zvao ga je Femgalkom, Karatajev i ostali zvali
su ga Sivac, ponekad i Obeko. To to nije bilo niija svojina i to nije
imalo vremena, ni soja, pa ak ni odreene boje, nije, izgleda, nimalo
zbunjivalo ljubiasto psetance. Njegov rundav rep stajao je kao perjanica
vrsto i okruglo zakovren, krive noge sluile su ga tako dobro da je esto,
kao da prenebregne upotrebu sve etiri noge, podizalo graciozno jednu
stranju, pa vrlo veto i brzo tralo na tri noge. Ono je u svaem uivalo.
as se valjalo naleuke, ciei od radosti, as se sunalo i izgledalo
zamiljeno i ozbiljno, as se ludilo, igrajui se kakvom iverkom ili
slamkom.
Odelo Pjerovo bee sad prljava iscepana koulja, jedini ostatak od
njegovog preanjeg ruha, vojnike pantalone vezane, po savetu
Karatajeva, uzicama iznad lanaka da bude toplo, kaftan i muika kapa.
Pjer se bee sad fiziki jako promenio. On ve nije izgledao debeo, mada je
jo jednako imao onaj isti izgled krupnoe i snage, koja je nasledna u
njegovoj porodici. Donji deo lica bee mu zarastao u bradu i brkove; velika,
zamrena kosa na glavi, puna vaiju, bee mu se sad naklobuila kao
kapa. Pogled mu je bio vrst, miran i na sve spreman, onakav kakav Pjer
ranije nikad nije imao. Ona njegova preanja raskalanost, koja mu se
ogledala i u pogledu, bee se sad zamenila energinom pribranou,
gotovom na rad i na otpor. Noge su mu bile bose.
Pjer je pogledao as dole niz polje, po kome su se tog jutra razmilela
kola i konjanici, as Daleko preko reke, as na psetance koje se pretvara
kako tobo hoe odista da ga ujede, as u svoje bose noge koje je sa
zadovoljstvom nametao na razne naine, miui pri tom kaljavim,
debelim, krupnim prstima. I svaki put kad pogleda u svoje bose noge na
licu mu zaigra osmeh veselog zadovoljstva. Izgled tih bosih nogu podseao
ga je na sve ono to je preiveo i zapamtio za to vreme, i ta mu je
uspomena bila prijatna.
Ve nekoliko dana bee veoma tiho, vedro, s malim mrazevima izjutra
takozvano babje leto.

Napolju, na suncu, bilo je toplo, i ta toplina, zajedno sa onom

hladnoom jutarnjega mraza to se jo oseala u vazduhu, bee veoma
prijatna.
Na svaem, i na dalekim i na bliskim predmetima, leao je onaj
arobno-kristalni blesak, kojega ima samo u to doba jeseni. U daljini su se
videla Vrapja Brda, selo, crkva i velika bela kua. I ogolela drveta, i
pesak, i kamenje, i krovovi na kuama, i zeleni crkveni vrh, i uglovi belog
doma u daljini, sve se to neobino razgovetno ocrtavalo u najtanjim
linijama u prozranom vazduhu. Blizu su se videle poznate razvaline
poluizgorelog plemikog doma koji su zauzeli Francuzi i jo ugasito zeleno
bunje jorgovana koji je izrastao po ogradi. Pa ak i taj raskopani i
uprljani dom, koji je na oblanom vremenu bio odvratan zbog svoje
nagrenosti, izgledao je sad u jasnom, nepominom blesku kao neto
uteno i divno.
Jedan francuski kaplar, raskomoen kao da je kod kue, u spavaoj
kapi, s kratkom lulicom u zubima, izie iza kolibe, pa, namignuvi
prijateljski, priblii se Pjeru.
Quel soleil, hein? Monsieur Kiril. (Tako su zvali Pjera svi
Francuzi). On dirait le printemps!...74 I kaplar se prisloni uz vrata, na
ponudi Pjeru lulu iako je uvek nudio Pjera lulom a Pjer uvek odbijao. Si
lon marchait par un temps comme celui-l...75 poe on.
Pjer ga upita ta se uje o polasku i kaplar ispria kako gotovo sve
trupe odlaze i kako se danas mora izdati naredba i za zarobljenike.
U baraci u kojoj je bio Pjer bee jedan vojnik, neki Sokolov, bolestan,
ve na samrti, i Pjer ree kaplaru kako bi trebalo narediti to i za tog
vojnika. Kaplar ree kako Pjer moe biti bez brige, kako za to ima
pokretna i stalna bolnica, kako e se i za bolesnike izdati naredba i kako
je, jednom rei, sve to se moe dogoditi vlast predvidela.
Et puis, monsieur Kiril, vous navez qu dire un mot au capitaine,

vous savez. Oh, cest un... qui nouble jamais rien. Dites au capitaine
quand il fera sa tourne, il fera tout pour vous...76
Taj kapetan, o kome je govorio kaplar, esto je i dugo razgovarao s
Pjerom i pokazivao mu se u svemu naklonjen.
Vois-tu, saint Thomas, quil me disait lautre jour: Kiril, cest un

homme qui a de linstruction, qui parle franais; cest un seigneur russe

qui a eu des malheurs, mais cest un homme.... Et il sy entend, le.... Sil
74

Kakvo sunce, a, gospodine Kirile? Rekao bi ovek, prolee.

Kad bi se marovalo po ovakvom vremenu...
76 Pa onda, gospodine Kirile, treba da kaete samo jednu re kapetanu, znate. Oh, to je takav...
koji nikad nita ne zaboravlja. Kaite kapetanu kad vas bude obilazio, on e sve uiniti za
vas...
75

demande quelque chose, quil me dit, il ny a pas de refus. Quand on a fait

ses tudes, voyez-vous, on aime linstruction et les gens comme il faut.
Cest pour vous que je dis cela, monsieur Kiril. Dans laffaire de lautre
jour, sans vous, a aurait fini mal...77
I poto je jo malo brbljao, kaplar ode. (Dogaaj koji se pre neki dan
odigrao i koji kaplar spomenu bila je tua izmeu zarobljenika i Francuza,
u kojoj je Pjer uspeo da umiri svoje drugove.) Nekoliko zarobljenika
sluali su razgovor Pjerov sa kaplarom i odmah poeli pitati ta je kaplar
kazao. Upravo kad je Pjer priao svojim drugovima ta je kaplar rekao o
polasku, doe na vrata barake jedan suvonjav, ut i dronjav francuski
vojnik. Brzo i zbunjeno on podie dva prsta k elu u znak pozdrava, pa se
okrete Pjeru i upita ga je li u toj kolibi vojnik Platoche, kome je dao da mu
saije koulju.
Pre nedelju dana dobili su Francuzi koe i platna i razdali
zarobljenim vojnicima da im iju izme i koulje.
Gotova je, gotova, sokoliu! ree Karatajev i izie s kouljom lepo
savijenom.
Jedno to je bilo toplo i drugo da bi mu zgodnije bilo da radi,
Karatajev bee samo u pantalonama i u crnoj kao zemlja, pocepanoj
koulji. Kosu bee povezao nekom krpom, kao to to rade majstori, pa mu
je okruglo lice izgledalo jo okruglije i lepe.
Kako pogoeno tako ugoeno. Rekao sam do petka, pa tako sam i
uradio govorio je Platon, smeei se i razvijajui koulju koju je saio.
Francuz se uznemireno osvrte pa, kao da savlada dvoumicu, skide
brzo mundir i obue koulju. Na Francuzu ne bee ispod mundira koulje,
nego na golo, uto, mravo telo bee obukao dug, mastan, svilen aren
prsnik. Oevidno, Francuz se bojao da mu se zarobljenici, koji su ga
gledali, ne smeju, pa je brzo gurnuo glavu u koulju. Niko od zarobljenika
nije rei kazao.
Gle, ba taman! ree Platon poteui koulju nanie. Kad Francuz
pomoli glavu i ruke, on oborenih oiju poe da gleda kako mu stoji koulja
i da razgleda av.
ta e, sokoliu, ovo nije ivara, pa nema ni alata, kao to treba; a
davno je reeno: Bez alata nema zanata govorio je Platon smeei se
okruglo i, kao to se videlo, radujui se svom poslu.

77

Vidi Sen-Tomo, rekao mi je pre neki dan: Kiril je ovek obrazovan, govori Francuski; to
je ruski plemi koji je imao nedaa ali je ovek. On zna ta je red Ako mu to zatreba,
neka mi kae, nee mu se odrei. Kad ovek naui to, on, vidite, voli obrazovane i ljude na
svom mestu. To ja kaem za vas, gospodine Kirile. U onom dogaaju pre neki dan da ne
bee vas, zlo bi se svrilo.

 Cest bien, cest bien, merci! Mais vous devez avoir de la toile de
reste?78 ree Francuz.
Jo e ti bolje stajati kad i ovo na sebe obue nastavi Karatajev
da hvali svoj rad. Bie ti i dobro i ugodno...
Merci, merci, mon vieux, le reste?... ponovi Francuz smeei se, pa
izvadi novanicu i prui Karatajevu mais le reste...79
Pjer vide da Platon nee da razume ta mu kae Francuz, pa ih je
gledao ne meajui se. Karatajev zahvali na novcu i nastavi da sa
uivanjem gleda svoj rad. Francuz je stalno traio da mu se d ostatak
platna i umoli Pjera da prevede Karatajevu to to mu govori.
A to e mu ostatak? ree Karatajev. Meni bi izili krasni obojci.
Ali nek ide s milim bogom! I Karatajev se odjedanput promeni u licu,
izvadi neveselo iz nedara smotuljak strizica i prui Francuzu, ne gledajui
u njega. Eto na! ree i poe nazad.
Francuz pogleda u platno, zamisli se, pogleda upitno u Pjera i, kao da
mu Pjerov pogled neto ree, odjedanput pocrvene i viknu piskavim
glasom:
Platoche, dites donc, Platoche! Gardez pour vous80 ree on, dodade
mu strizice, pa se okrete i ode.
E, gle ti sad! ree Karatajev, maui glavom. Kau, nekrst, a i
ono ti ima due. Pravo su rekli stari: znojna ruka daje, suva ruka ne d. I
on go, a eto dade.
Karatajev pouta malo, osmehujui se zamiljeno i gledajui u one
strizice.
Izii e, priko, krasni obojii ree i vrati se u baraku.

78

Dobro je, dobro je. Hvala! Nego mora da vam je ostalo platna.
Hvala, hvala, stare! Ali ostatak... ostatak...
80 Platoa, ujete, Platoa! Zadrite za vas.
79

XII
Prolo je etiri nedelje otkako je Pjer zarobljen. Iako su ga Francuzi
nudili da ga premeste iz vojnike barake u oficirsku, on je ostao u onoj
baraci u koju je doao prvog dana. U opustoenoj i spaljenoj Moskvi Pjer je
trpeo krajnju oskudicu kakvu moe da trpi ovek; ali zahvaljujui svom
jakom sastavu i zdravlju, koje dotle nije poznavao, a naroito zahvaljujui
tome to je ta oskudica dolazila tako neosetno da se nije moglo rei kad je
poela, on je snosio svoje stanje ne samo lako nego i radosno. I upravo u to
vreme doao je do onog spokojstva i zadovoljstva samim sobom za kojim je
ranije uzaludno teio. On je dugo u svom ivotu traio na raznim
stranama ono umirenje, ono slaganje sa samim sobom, ono to ga je
onoliko iznenadilo kod onih vojnika u borodinskoj bici traio je to u
filantropiji, u masonstvu, u rasejanosti svetskog ivota, u vinu, u
junakom delu samopregorevanja, u romantinoj ljubavi prema Natai;
traio je to putem misli, i sve to traenje i pokuaji prevarili su ga. I on je,
ne mislei o tome, doao do tog umirenja i do tog slaganja sa samim sobom
samo kroz onaj strah od smrti, kroz oskudicu i kroz ono to je razumeo u
Karatajevu. Strani trenuci koje je preiveo za vreme streljanja kao da su
zauvek izbrisali iz njegove glave i iz seanja nemirne misli i oseanja to
su mu ranije izgledali vani. Sad nije mislio ni o Rusiji, ni o ratu, ni o
politici, ni o Napoleonu. Bilo mu je oevidno da se to sve ne tie njega, da
on nije pozvan i da zato ne moe da sudi ni o em od toga. Rusiji i letu
saveza nema ponavljao je rei Karatajevljeve i te su ga rei zaudo
umirivale. Njemu je sad izgledala nerazumljiva i ak smena njegova
namera da ubije Napoleona i njegovo raunanje o kabalistikom broju i
zveri iz Apokalipse. Njegova ljutnja na enu i briga da se ne osramoti
njegovo ime izgledala mu je sad ne samo nitavna, nego smena. ta se
njega ticalo to ta ena provodi tamo negde onakav ivot kakav joj se
svia? Koga se, a naroito ta se to njega ticalo da li e Francuzi doznati
ili ne doznati da je njihovom zarobljeniku ime grof Bezuhov?
Sad se on esto seao svog razgovora s knezom Andrejom i potpuno se
slagao s njim, samo je malo drukije razumeo misao kneza Andreje. Knez
Andreja je mislio i govorio kako srea biva samo negativna; ali je to
govorio s nijansom gorine i ironije. Izgledalo je da je on, govorei to,
iskazivao drugu misao da su sve nae tenje k pozitivnoj srei uloene u
nas samo zato da nas mue, jer nas ne zadovoljavaju. Ali je Pjer bez
ikakve zadnje misli priznavao da je to miljenje tano. Sad se Pjeru inilo
da je pouzdana i via srea ovekova to kad nema patnje, kad su mu
potrebe podmirene i kad usled toga moe slobodno da bira zanimanje, to
jest, nain ivota. Tek sad, ovde, Pjer je prvi put potpuno ocenio kakva je

to slast jesti kad ti se jede, piti kad ti se pije, spavati kad ti se spava, biti
u toplini kad ti je hladno, razgovarati s ovekom kad ti se prohte da
razgovara i da slua oveji glas. Podmirivanje potreba dobra hrana,
istota, sloboda to je Pjeru sad, kad je bio svega toga lien, izgledalo kao
potpuna srea, a izbor zanimanja, to jest, nain ivota, sad kad je taj izbor
bio tako ogranien, izgledao mu je kao tako laka stvar da je zaboravljao
kako izobilje u ugodnostima ivota unitava svu sreu koju ovek osea od
podmirivanja potreba i kako velika sloboda u izboru zanimanja, ona
sloboda koju su mu u njegovom ivotu davali obrazovanje, bogatstvo i
poloaj u svetu, upravo ta sloboda ini da je izbor zanimanja sasvim teak
i unitava i samu potrebu i mogunost zanimanja.
Sad su sva matanja Pjerova teila onom vremenu kad bude slobodan.
A meutim, Pjer je docnije i celog svog ivota sa oduevljenjem mislio i
govorio o onom mesecu dana svog ropstva, o onim nepovratnim, jakim i
radosnim oseajima i, to je glavno, o onom potpunom duevnom
spokojstvu, u onoj potpunoj duevnoj slobodi koju je samo onda oseao.
Kad je prvog dana, ustavi rano ujutru, iziao u svanue iz barake i
ugledao najpre tamna kubeta i krstove na Novodevikom manastiru, kad
je ugledao slanu po praljivoj travi, kad je ugledao humove Vrapjih Brda
i umovitu obalu to vijuga pored reke i gubi se u plaviastoj daljini, kad
je osetio sve vazduh i uo gakanje avki koje su letele iz Moskve preko
polja i kad se zatim odjedanput zabelela svetlost sa istoka i sveano se
pomolio iz oblaka krajiak sunca, te i kubeta, i krstovi, i slapa, i dalipa, i
reka, i sve zatreperelo u veseloj svetlosti Pjera je obuzelo novo,
nepoznato oseanje radosti i kreposti.
I to oseanje ne samo da ga nije ostavljalo za sve vreme ropstva, nego
je, naprotiv, raslo u njemu ukoliko su se uveale tekoe njegovog
poloaja. To oseanje gotovosti na sve i moralna pribranost jo su vie
podravani u Pjeru onim visokim miljenjem o njemu koje se, ubrzo po
njegovom dolasku u baraku, utvrdilo meu njegovim drugovima. Pjer je,
sa svojim znanjem jezik, sa onim potovanjem koje su mu Francuzi
odavali, sa svojom prostodunou s kojom je davao sve to od njega
zatrae (dobijao je na nedelju dana po tri rublje kao to su dobijali oficiri),
sa svojom snagom koju je pokazivao vojnicima uterujui prstom eksere u
zid barake, sa blagou koju je pokazivao u ponaanju prema drugovima,
sa svojom za njih nerazumljivom sposobnou da sedi nepomino i da, ne
radei nita, misli izgledao vojnicima kao malo tajanstveno i neko vie
bie. One iste njegove osobine koje su mu, u onom svetu u kome je ranije
iveo, bile ako ne tetne, a ono dosadne njegova snaga, nemar prema
ugodnostima u nainu ivota, rasejanost, prostota uzdizale su ga ovde,
meu ovim ljudima, gotovo do heroja. I Pjer je oseao kako ga to uzdizanje
obavezuje.

XIII
Nou izmeu 6. i 7. oktobra poee se Francuzi kretati da nou:
razvaljivale su se kujne i kolibe, tovarila se kola i polazile trupe i komora.
U sedam sati izjutra jedan odred Francuza u ratnoj uniformi, pod
kapama, s pukama, rancima i ogromnim torbama, stajao je ispred
baraka i du cele linije razlegao se francuski, buan razgovor, pun psovki.
U baraci behu svi spremni, obueni, opasani, obuveni i samo su ekali
zapovest da iziu. Samo je onaj bolesni vojnik, Sokolov, bled, mrav s
plavim kolutima ispod oiju, neobuven i neobuen, sedeo na svom mestu,
upitno gledao izbeenim od slabosti oima drugove koji nisu obraali na
njega nikakve panje i jeao tiho i ujednaeno. Oevidno, njega nije toliko
gonila muka da jei bolovao je od srdobolje koliko strah i bol to e
ostati sam.
Pjer, u cipelama koje mu je saio Karatajev od koe koju bee doneo
jedan Francuz da mu se oprave onovi, opasan uzicom, prie bolesniku i
unu pred njim.
ta je, Sokolove, pa ne odlaze oni sasvim! Ostaje im tu bolnica.
Moda e tebi biti jo bolje nego nama ree mu Pjer.
Jao, Gospode! O, ja u umreti! Jao, boe! zajea vojnik glasnije.
Hajde, ja u ih sad odmah upitati ree Pjer, pa se die i poe na
vrata. Upravo kad Pjer prie vratima, spolja prie s dva vojnika onaj
kaplar to je jue pudio Pjera lulom. I kaplar i vojnici behu u pohodnoj
uniformi, s rancima i kapama sa zakopanim podbradaima, od ega se
behu izmenila njihova poznata lica.
Kaplar je poao na vrata da ih po naredbi stareine zatvori. Trebalo je
pred polazak izbrojati zarobljenike.
Caporal, que fera-t-on du malade?...81 poe Pjer; ali u trenutku
kad to ree on posumnja da li je to onaj njegov poznati kaplar ili drugi,
nepoznat ovek: tako se kaplar bee promenio u tom trenutku. Sem toga,
upravo kad Pjer to ree, u se odjedanput s dve strane lupa doboa.
Kaplar se namrti na Pjerove rei, pa zalupi vrata i besmisleno opsova
neto. U baraci bee polumrak; s dve strane tretali su brzo doboi i
zagluivali jeanje bolesnikovo. Eto ono! Opet ono! ree Pjer sebi i
nehotice ga proe jeza po leima. Pjer je po promenjenom licu
kaplarovom, po njegovom glasu i po onom jakom dobovanju to uzbuuje i
zagluuje, poznao onu tajanstvenu, indiferentnu silu koja nagoni ljude da
preko svoje volje ubijaju blinje, onu silu ije je dejstvo video za vreme
81

Kaplare, ta emo s bolesnikom?

streljanja. Bojati se te sile, gledati da je ovek izbegne, obraati se

molbama ili uveravanjem ljudima koji su njeno orue bilo je uzaludno.
To je Pjer znao. Trebalo je ekati i trpeti. Pjer nije vie pristupio bolesniku
niti se obazreo na njega. On je utei, namrten, stajao kod vrata barake.
Kad su se vrata na baraci otvorila i kad su se zarobljenici, kao stado
ovnova, gnjavei jedan drugog, zaguili na izlazu, Pjer se progurao ispred
njih i priao onom istom kapetanu koji je, po uveravanju kaplarovom, bio
gotov da sve uini za Pjera. I kapetan bee u pohodnoj uniformi i na
njegovom hladnom licu ogledalo se ono, to je Pjer saznao iz rei
kaplarovih i iz onog dobovanja.
Filez, filez!82 uzvikivao je kapetan, mrtei se strogo i gledajui
zarobljenike koji su se gomilali pored njega. Pjer je znao da e mu pokuaj
biti uzaludan, ali prie k njemu.
Eh bien, quest-ce quil y a?83 upita kapetan osvrnuvi se hladno,
kao da ga nije poznao.
Pjer ree za bolesnika.
Il pourra marcher, que diable! odgovori mu kapetan. Filez,
filez!84 nastavi on da govori, ne gledajui u Pjera.
Mais non, il est lagonie85 zausti Pjer.
Voulez vous bien!...86 viknu kapetan i namrti se ljutito.
Dram-da-da, dam, dam-dam! zatretae doboi. I Pjer vide da je
tajanstvena sila ve sasvim osvojila te ljude i da bi bilo uzaludno govoriti
sad jo neto.
Zarobljene oficire odvojie od vojnika i zapovedie im da idu napred.
Bilo je trideset oficira, meu kojima i Pjer, i tri stotine vojnika.
Zarobljeni oficiri, puteni iz drugih baraka, bili su sve nepoznati, bili
su odeveni daleko lepe od Pjera i gledali su ga, u onoj njegovoj obui, s
nepoverenjem i sa otuenou. Blizu Pjera iao je jedan debeli major u
kazanskom halatu, potpasan ubrusom, podbula, uta, srdita lica, koji je,
kao to se videlo, uivao opte potovanje svojih drugova zarobljenika.
Jednu ruku s duvankesom drao je zadenutu za mundir, a drugom se
oslanjao na ibuk. Major je, dahui i duvajui, gunao i ljutio se na
svakog zato to mu se inilo da ga guraju, i to se svi ure kad se nemaju
kud uriti, i to se svi neem ude kad nema ni u em nita udno. Drugi,
malen, suvonjav oficir, poinjao je sa svakim razgovor i nagaao kud ih
82

Prolazi, prolazi!
No, ta je?
84 Moi e da ide, do avola! Prolazi, prolazi!
85 Ali ne moe, s duom se bori...
86 Pa, hoete li prestati!...
83

sad vode i koliko e moi prei tog dana. Jedan inovnik u suknenim
izmama i u komesarskoj uniformi optravao je sa svake strane i gledao
spaljenu Moskvu, pa glasno priao ta je video, ta je izgorelo i koji je to
ovaj ili onaj kraj Moskve to se vidi. Trei oficir, poreklom Poljak, sudei
po akcentu, prepirao se s inovnikom komesarom i dokazivao mu kako
pogreno oznaava krajeve u Moskvi.
O emu se prepirete? govorio je major ljutito. Bilo Nikolino, bilo
Vlasovo, svejedno; vidite, sve izgorelo, pa kraj... ta se gurate, zar vam je
tesan drum? obrati se on ljutito jednome koji je iao pozadi i nije ga
uopte gurao.
Aj, aj, aj, ta su poinili! uli su se as s jedne, as s druge strane
uzvici zarobljenika koji gledahu zgarita. I Zamoskvoreje i Zubovo, i u
Kremlju!... Pogledajte, nema polovine... Govorio sam ja vama da je itavo
Zamoskvoreje izgorelo i evo tako je!
Pa kad znate da je izgorelo to govorite o tome! ree major.
Kad bi preko Hamovnik (jednog od ono malo neizgorelih moskovskih
kvartova) pored crkve, cela gomila zarobljenika odjedanput nae na jednu
stranu i ue se uzvici uasa i groze.
Gle gadova! Pravi nekrst! Pa to je mrtav, mrtav ovek... Namazali
ga neim!
Pjer takoe prie crkvi, kod koje bee to to izazva uzvike, i nejasno
vide neto prislonjeno uz crkvenu ogradu. Iz govora njegovih drugova, koji
su bolje od njega videli, doznade da je to oveji le, uspravljen uz ogradu i
namazan po licu au.
Marchez, sacr nom!... Filez... trente mille diables!..87 u se psovka
sprovodnika i francuski vojnici, ponovo razljueni, poterae tesacima
gomilu zarobljenika koja je gledala mrtvaca.

87

Hajdete dovraga!... Prolazite... trista vam avola!

XIV
Kroz uzane ulice Hamovnika ili su zarobljenici sami sa svojom
pratnjom i putnikim i teretnim kolima koja su pripadala pratnji i ila
pozadi, ali kad su izili kod provijantskih magacina, nali su se usred
ogromnog artiljerijskog trena, koji je iao zbijeno i bio izmean s
privatnim kolima.
Kod samog mosta svi se zaustavie, da priekaju dok izmaknu oni to
su ili napred. Zarobljenici su ugledali s mosta kako i natrag i napred idu
beskrajne povorke drugih vozova. Desno, onamo gde je kaluki drum
savijao pored Njeskunoga, behu se otegle beskrajne povorke trupa i
vozova i gubile se u daljini. To su bile trupe korpusa Boharneova, koje su
izile pre sviju; pozadi, preko Naberjone i preko Kamenog mosta, otegle
su se trupe i trenovi Nejovi.
Trupe Davuove, kojima su pripadali zarobljenici, ile su preko
Krimskog broda i ve su delimice ulazile u Kaluku ulicu. Ali se trenovi
behu tako otegli da poslednje komore Buharneove ne behu jo izile iz
Moskve u Kaluku ulicu, a prednji deo trupa Nejovih ve je izlazio iz
Velike Ordinke.
Kad su prolazili Krimski brod, zarobljenici su se kretali po nekoliko
koraka pa zaustavljali i opet se kretali napred, a sa svih strana sve su se
vie sabijali ekipai i ljudi. Poto su ili vie od sata dok su proli ono
nekoliko stotina koraka to razdvajaju most od Kaluke ulice i doli do
poljane gde se sastaju zamoskvoreke ulice s Kalukom ulicom,
zarobljenici su se, sabijeni u gomilu, zaustavili i stajali nekoliko sati na
tom raskru. Sa svih strana uo se neprekidan, kao morska huka, tutanj
tokova i topot nogu, i neprekidna, ljutita vika i psovke.
Pjer je stajao prikleten uz zid jedne izgorele kue i sluao tu huku,
koja se u njegovoj mati meala s dobovanjem doboa.
Nekoliko zarobljenih oficira, da bi bolje videli, popee se na onaj zid
izgorele kue, uz koji je stajao Pjer.
ta je sveta! Ala je mnogo sveta!... I na topove natrpali! Vidi koe!...
govorahu oni. Vidi, nagrabili, strvinari... Eno u onog ostrag, na
seljakim kolima... Pa ono je sa ikone, tako mi boga!... To su, mora biti,
Nemci... I na muik, bogami!... Ah, podlaci!... Gle, kako se natovario,
jedva ide!... Enede i kola digli!... Gle kako se namestio na sanducima. Ih,
brao!... Potukoe se!... Po labrnji ti njega, po labrnji!... Ovako nee ni do
mraka doekati... Gle, gledajte... to su sigurno Napoleonova kola. Vidi
kakvi su to konji! pa s monogramom i krunom... itavo stovarite!...
Izgubio dak, ne vidi... Opet se potukli... Ona ena s detetom nije runa...

Dabogme, sad e te propustiti... Gledajte, ni kraja nema... Devojure

ruske, bogami, devojure. I gle ti kako se spokojno namestile u kolima!
I opet talas opte radoznalosti pomae, kao i kod crkve u
Hamovnicima, sve zarobljenike drumu, i Pjer je, zahvaljujui svom rastu,
video preko glava drugih ono to je tako privlailo radoznalost
zarobljenik. U trojim kolima to se behu pomeala s municionim karama
vozile su se neke ene, nagizdane u haljine otvorene boje i narumenjene,
koje su sedele zbijeno jedna do druge i neto vikale svojim piskavim
glasovima.
Od onog trenutka kad je Pjer postao svestan da se pojavljuje
tajanstvena sila, njemu nita nije izgledalo ni neobino ni strano: ni onaj
le nagaravljen zabave radi au, ni te ene to nekud hitaju, ni zgarita
po Moskvi. Sve to je Pjer sad video nije inilo na njega gotovo nikakav
utisak kao da njegova dua, spremajui se za teku borbu, nije htela da
prima utiske koji bi je mogli oslabiti.
Povorka ena proe. Za njima se opet otegoe seljaka kola, vojnici,
vozovi, koije, vojnici, kola s municijom, vojnici, ponekad enskinje.
Pjer nije odvojeno video ljude, nego je video njihovo kretanje.
Sve te ljude i konje kao da je gonila nekakva nevidljiva sila. Svi su
oni, za taj sat dok ih je Pjer posmatrao, izvirali iz raznih ulica s jednom
istom eljom da to bre prou; svi su se podjednako sukobljavali s
drugima, pa poinjali da se ljute i da se tuku; tu su se kezili beli zubi,
nabirale se obrve, dobacivale se sve jedne i iste psovke i na svim licima
video se jedan isti, onaj muki odluan i bezduno hladan izraz koji je tog
jutra iznenadio Pjera kad ga je, uz lupu doboa, video na licu kaplarovom.
Ve pred vee komandant sprovoda iskupi svoje vojnike i s vikom i
svaom ugura se meu trenove, i zarobljenici, okrueni sa svih strana,
izioe na kaluki drum.
Ili su vrlo brzo, bez odmora, i zaustavie se tek kad je sunce ve
poelo da seda. Komore se sabie jedna do druge i ljudi se poee spremati
da prenoe. Svi su izgledali ljuti i nezadovoljni. Dugo su se s raznih strana
ule psovke, lutita vika i tue. Koije koje su ile za sprovodnikim kolima
naletee na sprovodnika kola i probie ih rudom. Nekoliko vojnika dotra
s raznih strana do kola; jedni poee da tuku po glavi konje upregnute u
koije i da ih skreu, a drugi se pobie izmeu sebe i Pjer vide kako jednog
Nemca teko ranie tesakom po glavi.
Izgledalo je da je kod svih tih ljudi, sad kad su se zaustavili usred
polja u hladnom sutonu jesenjeg veera, nastalo jedno isto neprijatno
buenje iz one urbe i hitanja nekud, to ih behu obuzeli kad su poli. Kad

su se sad zaustavili, kao da su videli da se jo ne zna kuda idu i da e na

tom maru biti mnogo tekoa i napora.
Sprovodnici su postupali sa zarobljenicima na tom odmoru jo gore
nego kad su polazili. Tu je zarobljenicima prvi put dato konjsko meso da
jedu.
Na svakom, poevi od oficira pa do poslednjeg vojnika, opaa se kao
neka lina ozlojeenost protiv svakog zarobljenika, koja je tako iznenadno
zamenila ono ranije prijateljsko postupanje.
Ta se ozlojeenost jo pojaala kad se na prebrojavanju zarobljenika
nalo da je u onoj urbi, dok su izlazili iz Moskve, pobegao jedan ruski
vojnik koji se pretvarao da ga boli stomak. Pjer je video kako je neki
Francuz istukao nekog ruskog vojnika to se odmakao daleko od druma i
uo kako kapetan, njegov prijatelj, grdi podoficira to je pobegao onaj
ruski vojnik i preti mu sudom. Na podoficirovo pravdanje kako je vojnik
bio bolestan i kako nije mogao ii, kapetan ree da je zapoveeno da se
streljaju oni koji budu zaostali. Pjer opazi kako je ona zlokobna sila, koja
ga je zbunila za vreme streljanja i koja se nije opaala za vreme ropstva,
sad opet zavladala njegovim biem. Bilo mu je strano; ali je oseao kako
se, prema naporima to ih ini zlokobna sila da ga smodi, razvija i jaa u
njegovoj dui snaga ivota nezavisna od nje.
Pjer je poveerao orbe od raanog brana s konjskim mesom i
porazgovarao s drugovima.
Ni Pjer niti iko od njegovih drugova nije govorio ni o onom to su
videli u Moskvi, ni o grubom francuskom postupanju, ni o onoj zapovesti
da se strelja ko zaostane, koja im je bila objavljena: svi su bili, kao uprkos
sve gorem stanju, vrlo ivahni i veseli. Govorili su o linim uspomenama,
o smenim scenama koje su videli za vreme pohoda i izbegavali razgovor o
sadanjem poloaju.
Sunce bee davno selo. Ovde-onde zasijale su sjajne zvezde po nebu;
crvena, nalik na poar, svetlost punog meseca koji se pomaljao bee se
prosula pri kraju neba i ogromna, crvena meseeva lopta neobino se
kolebala u sivkastoj magli. Postade svetlije. Vee bee ve prolo, ali jo
nije no nastala. Pjer se die od svojih novih drugova i poe izmeu vatara
na drugu stranu druma gde su, kako mu rekoe, bili zarobljeni vojnici.
Hteo je da porazgovara s njima. Na putu ga zaustavi francuski straar i
naredi mu da se vrati.
Pjer se vrati, ali ne vatri, drugovima, nego jednim ispregnutim
kolima, u kojima ne bee nikoga. Sede na hladnu zemlju pored kolskog
toka, podvi noge i obori glavu, i dugo je sedeo nepomino, mislei. Prolo
je vie od sata. Niko ga nije uznemiravao. Odjedanput se zasmeja svojim

krupnim, dobroudnim smehom tako jako da su se sa raznih strana

zaueno obazreli ljudi na taj udnovat, oevidno usamljen smeh.
Ha, ha, ha! smejao se Pjer i progovori glasno, sam sa sobom: Nije
me propustio vojnik. Mene su uhvatili, mene su zatvorili. Mene dre u
ropstvu. Koga to mene? Mene? Mene moju besmrtnu duu! Ha, ha, ha!...
Ha, ha, ha!... smejao se on i suze mu udarie na oi.
Neki ovek ustade i primae se da vidi emu se to smeje sm taj
udni, krupni ovek. Pjer prestade da se smeje, ustade, odmae se podalje
od radoznalog i obazre se oko sebe.
Ogromni, beskrajni bivak, koji je ranije brujao od puckaranja vatara i
ljudskog razgovora, utiavao se; crveni plamenovi vatara gasili su se i
bledeli. Visoko na svetlom nebu sijao je pun mesec. ume i njive, koje se
malopre nisu videle izvan domaaja logora, sad su se ukazivale u daljini.
A jo dalje od tih uma i njiva videla se svetla, beskrajna daljina kako
treperi i mami k sebi oveka. Pjer pogleda na nebo, u puinu zvezda to se
gube i to trepere. I sve je to moje, i sve je to u meni, i sve sam to ja!
pomisli u sebi. I sve su to oni uhvatili i zatvorili u baraku, zapreenu
daskama! On se osmehnu i ode svojim drugovima da se namesti da
spava.

XV
Prvih dana oktobra dolazio je Kutuzovu jo jedan parlamentar s
Napoleonovim pismom u kome je nudio mir, a koje bee tobo datirano iz
Moskve, dok je Napoleon bio ve blizu ispred Kutuzova, na starom
kalukom drumu. Kutuzov je odgovorio na to pismo onako kao i na ono
prvo, poslano po Loristonu: rekao je da o miru ne moe biti ni govora.
Ubrzo posle toga dobiven je izvetaj iz Dolohovljevog partizanskog
odreda, koji je iao levo od Tarutipa, kako su u Tominskom viene trupe,
kako te trupe pripadaju diviziji Brusjeovoj i kako ta divizija, odvojena od
ostalih trupa, moe lako biti satrvena. Vojnici i oficiri opet su traili
aktivnost. tabni generali, podstaknuti seanjem na lako odranu pobedu
kod Tarutipa, navaljivali su na Kutuzova da se izvri Dolohovljev predlog.
Kutuzov je nalazio da nije potrebno nikakvo nastupanje. Ispalo je neto
srednje, ono to se moralo dogoditi: poslan je u Tominsko jedan mali
odred, koji je trebalo da napadne Brusjea.
udnim nekim sluajem, taj nalog najtei i najvaniji, kao to se
posle videlo, dobio je Dohturov, glavom onaj skromni, mali Dohturov, koga
nam niko nije opisivao kako sastavlja planove za bitke, kako leti pred
vojskom, kako baca krstove na baterije i tome slino, koga su smatrali kao
neodlunog i neuviavnog, ali glavom onaj Dohturov koga u svima ruskim
ratovima s Francuzima, od Austerlica pa do 1813. godine, nalazimo kako
komanduje svuda gde je poloaj teak. Kod Austerlica on ostaje poslednji
na augestskom nasipu, prikuplja vojsku, spasava to se moe, dok sve
propada i dok nijednog generala nema u zatitnici. On, bolestan od
groznice, ide u Smolensk sa dvadeset hiljada vojnika da brani grad od cele
Napoleonove armije. U Smolensku, na Malahovskoj kapiji, tek bee sveo
oi, u grozniavom paroksizmu, a budi ga bombardovanje Smolenska i
Smolensk se dri ceo dan. U borodinskoj bici, kad je poginuo Bagration i
trupe na naem levom krilu desetkovane, i kad je sva snaga francuske
artiljerije okomljena tamo, ne alju nikog drugog nego upravo neodlunog
i neuviavnog Dohturova, i Kutuzov se uri da popravi svoju pogreku,
kad bee poslao tamo drugog. I mali, mirni Dohturov ide tamo, i Borodino
postaje najlepa slava ruske vojske. I mi smo mnogo junaka opisali i u
stihovima i u prozi, ali o Dohturovu ne rekosmo gotovo ni rei.
Opet Dohturova alju onamo u Tominsko i odonud u Mali Jaroslavac,
u ono mesto gde je bila poslednja bitka s Francuzima, u ono mesto odakle,
oevidno, ve poinje pogibija francuska, i opet nam opisuju mnogo genija
i junaka u tom periodu rata, ali o Dohturovu ni rei, ili vrlo malo ili

sumnjivo. A upravo to utanje o Dohturovu najoevidnije dokazuje njegove

zasluge.
Prirodno je da se oveku koji ne razume obrtanje jedne maine, kad je
vidi kako radi, ini da je u toj maini najvaniji deo ona cepica to je
sluajno zapala u nju i lomi se u njoj, smetajui njenom obrtanju. ovek
koji ne zna sklop maine ne moe da razume kako nije ta cepka, to kvari
rad i smeta mu, nego je onaj majuni, zupasti toak koji se neujno obre
jedan od najglavnijih delova maine.
Desetog oktobra, onog istog dana kad je Dohturov preao polovinu
puta i zaustavio se u selu Aristovu, spremajui se da tano izvri datu mu
zapovest, sva francuska vojska, kad je u svom grozniavom kretanju dola
do pozicije Miratove, kao to je izgledalo zato da zametne bitku,
odjedanput je bez razloga okrenula levo na novi kaluki drum i poela da
ulazi u Tominsko, u kome je ranije bio sam Brusje. Dohturov je tada imao
pod komandom, sem Dolohova, jo dva mala odreda, Fignerov i
Seslavinov.
Uvee 11. oktobra doe Seslavin u Aristovo u komandu s jednim
zarobljenim francuskim gardistom. Zarobljenik ree kako su one trupe to
su ule tog dana u Tominsko prethodnica cele velike armije, kako je tu sad
i Napoleon i kako je cela armija izila iz Moskve ima ve pet dana. Istog
veera jedan spahijski sluga koji bee doao iz Borovska ispria kako je
video gde ogromna vojska ulazi u grad. Kozaci iz odreda Dolohovljevog
javljahu kako su videli francusku gardu gde maruje drumom ka
Borovsku. Iz svih tih izvetaja postalo je oevidno da je onde gde su mislili
nai jednu diviziju bila sad sva francuska vojska, koja je ila iz Moskve
neoekivanim pravcem starim kalukim drumom. Dohturov nije hteo
nita da preduzima, jer mu sad nije bilo jasno ta mu je dunost. Njemu je
bilo zapoveeno da napadne na Tominsko. Ali je u Tominskom pre toga
bio sam Brusje, a sad je tamo sva francuska vojska. Jermolov je hteo da
postupi po svom nahoenju, ali je Dohturov ostao uporno pri tome kako
treba da ima naredbu od presvetloga. Bi reeno da se poalje raport u
tab.
Za to je izabran razborit oficir, Bolhovitinov, koji je sem pismenog
raporta imao da ispria usmeno celu stvar. U dvanaest sati nou
Bolhovitinov je dobio pismo i usmenu zapovest i, u pratnji jednog kozaka,
odjurio s rezervnim konjima u glavni tab.

XVI
No bee mrana, topla, jesenja. Ve etvrti dan padala je kia.
Bolhovitinov, poto je dvaput menjao konje i za sat i po prejurio trideset
vrsta po kaljavom i klizavom drumu, stigao je u dva sata nou u
Ljetaovku.
Sjahao je s konja kod jedne seljake kue, pred kojom bee na plotu
istaknut natpis: Glavni tab i, kad je ostavio konja, ue u mraan trem.
Deurni general, bre! Vrlo vana stvar! ree on nekome to se
die i to ikae u mranom tremu.
Od sino mu je jako pozlilo, trea je no kako ne spava zastupniki
proaputa posilni. Nego, razbudite prvo kapetana.
Vrlo vana stvar, od generala Dohturova ree Bolhovitinov ulazei
na otvorena vrata koja napipa.
Posilni proe napred i poe da budi nekoga:
Vae blagorodstvo, vae blagorodstvo kurir.
ta, ta? Od koga? progovori neiji bunovan glas.
Od Dohturova i od Alekseja Petrovia. Napoleon je u Tominskom
ree Bolhovitinov, koji u pomrini nije video ko ga pita, nego po glasu
pretpostavljao da je to Konovnjicin.
Probueni ovek zevao je i teglio se.
Ne bih bio rad da ga budim ree pipajui neto. Slab je! Moda
su se onako proneli glasovi.
Evo raporta ree Bolhovitinov: nareeno mi je da ga odmah
predam deurnom generalu.
ekajte, da zapalim sveu. Kud je, prokletnie, uvek gurne? ree
posilnom ovek koji se protezao. To bee erbinjin, autant
Konovnjicinov. Naoh, naoh dodade on.
Posilni poe da kree vatru, a erbinjin je pipao da nae svenjak.
Ah, gadovi jedni! uzviknu on gnuajui se.
Prema varnicama kresiva Bolhovitinov ugleda mlado lice
erbinjinovo sa sveom i u gornjem kutu jo jednog oveka gde spava. To
je bio Konovnjicin.
Kad se sumpornjae zapalie na trudu najpre plavim pa onda crvenim
plamenom, erbinjin zapali lojanu sveu s ijeg svenjaka pobegoe
bubavabe to su je grizle i zagleda glasnika. Bolhovitinov bee sav kaljav
i, briui se rukavom, umaza se i po licu.

 A ko javlja? upita erbinjin, uzevi pismo.

Izvetaj je pouzdan ree Bolhovitinov. I zarobljenici, i kozaci, i
uhode, svi jednoduno govore isto.
Nije druge, valja ga buditi! ree erbinjin, pa ustade i prie
oveku u spavaoj kapi, pokrivenom injelom. Petre Petroviu! zovnu
ga. Konovnjicin se ne pomae. U glavni tab! ree on i osmehnu se, jer
je znao da e ga te rei pouzdano razbuditi.
I, doista, glava u spavaoj kapi odmah se podie. Na lepom,
postojanom licu Konovnjicinovom, sa grozniavo zapaljenim obrazima,
zadra se za asak jo izraz snova udaljenih od sadanjeg stanja, ali se
zatim odjedanput tre: to lice dobi uobiajeno spokojan i postojan izraz.
Pa, ta je? Od koga? upita on odmah leno, mirkajui od svetlosti.
Sluajui raport oficirov, Konovnjicin raspeati i proita pismo. im
proita, on spusti noge u vunenim arapama na zemljani pod i poe se
obuvati. Potom skide spavau kapu, zaelja zulove i natae kaket.
Brzo si stigao! Hajdemo presvetlom.
Konovnjicin je odmah video da je doneseni izvetaj vrlo vaan i da se
ne sme oklevati. A je li on dobar ili rav, nije na to pomiljao, niti se pitao.
Njega to nije interesovalo. Na itavo ratovanje on nije gledao ni umom, ni
razmiljanjem, nego neim drugim. U njegovoj je dui bilo duboko,
neiskazano uverenje da e sve biti dobro; ali da tome ne treba verovati i
da tim pre ne treba to govoriti, nego treba samo raditi svoj posao. I on je
radio taj svoj posao, ulaui u njega svu svoju snagu.
Petar Petrovi Konovnjicin, koji je onako isto kao i Dohturov zapisan
samo kao iz utivosti u spisak takozvanih heroja iz 1812. godine
Barklaj, Rajevskih, Jermolov, Platov, Miloradovi onako isto kao i
Dohturov imao je reputaciju oveka veoma ogranienih sposobnosti i
znanj i, onako isto kao i Dohturov, nije nikad pravio planove za bitku, ali
se uvek nalazio tamo gde je bilo najtee; otkako je odreen za deurnog
generala spavao je uvek pri otvorenim vratima i zapovedao svakom
glasniku da ga budi; u boju je uvek bio u vatri, tako da ga je Kutuzov
prekorevao zbog toga i bojao se da ga alje i bio je onako isto kao i
Dohturov, jedan od onih neopaenih tokova koji, bez tresaka i lupe, ine
najglavniji deo maine.
Kad izie iz kue u vlanu, mranu no, Konovnjicin se namrti neto
od pojaane glavobolje, neto od neprijatne pomisli koja mu doe na um
kako e se sad na taj izvetaj uzrujati to gnezdo tabnih ljudi od uticaja a
osobito Benigsen, koji je posle Tarutina bio krv i no s Kutuzovom; kako
e predlagati, prepirati se, nareivati, opozivati. I to mu je predoseanje
bilo neprijatno, mada je znao da bez toga ne moe biti.

I doista, Tol, kome je svratio da mu saopti novi izvetaj, poeo je

odmah da razlae svoje miljenje jednom generalu koji je stanovao s njim,
i Konovnjicin, koji je to sluao utei i umorno, napomenu mu da treba ii
presvetlome.

XVII
Kutuzov je, kao i svi stari ljudi, malo spavao nou. On bi danju esto
iznenada zadremao; ali nou, leei obuen na svojoj postelji, veinom nije
spavao i predavao se mislima.
Tako je i sad leao na svom krevetu, naslonivi svoju teku, veliku,
nagrenu glavu na punu ruku i mislio, gledajui onim jednim otvorenim
okom u pomrinu.
Otkako ga se poeo kloniti Benigsen, koji je vodio prepisku s carem i
bio najmoniji u tabu, Kutuzov je bio spokojniji u tom pogledu to ga nee
goniti da opet uestvuje s trupama u nekorisnim ofanzivnim operacijama.
Lekcija iz tarutinske bitke i od dana uoi nje, koju je Kutuzov pamtio s
bolom, morala je i na njih uticati, mislio je on.
Oni moraju uvideti da mi moemo samo izgubiti ako napadamo.
Strpljenje i vreme, eto to su moji borci-vitezovi! mislio je Kutuzov. On je
znao da ne treba brati jabuku dok je zelena. Kad bude zrela opae sama,
a ako obere zelenu, pokvarie i jabuku i drvo i tebi e zubi utrnuti. On
je, kao iskusan lovac, znao da je zver ranjena, ranjena onako kako ju je
mogla raniti sva ruska sila, a da li smrtno ili nije, to je jo bilo
neobjanjeno pitanje. Sad, po iljanju Loristona i Bertelemija i po
izvetajima partizana, Kutuzov je gotovo znao da je zver ranjena smrtno.
Ali jo je trebalo dokaza, trebalo je ekati.
Njima se prohtelo da tre da vide kako su je ubili. Priekajte,
videete. Jednako manevri, jednako nastupanja! mislio je on. Na to?
Sve da se odlikuju. Kao da ima neto veselo u tome to e se tui. Oni su
kao deca od koje ne moe saznati kako je tekao boj zato to svi hoe da
dokau kako oni umeju da se tuku. Ali sad nije to glavno.
I kako mi svi predlau vete manevre! Kad su izmislili dve-tri
sluajnosti (on se tu seti opteg plana iz Petrograda), njima se ini da su
ih sve izmislili. A ni broja im nema koliko ih je!
Nereeno pitanje da li je bila smrtna ili nije bila smrtna rana zadata
kod Borodina visilo je nad glavom Kutuzovljevom ve itav mesec dana. S
jedne strane Francuzi su zauzeli Moskvu. S druge strane, Kutuzov je svim
svojim biem nesumnjivo oseao da je onaj straan udar u kome je on sa
svima Rusima napregao svu svoju snagu morao biti smrtan. Ali, u svakom
sluaju, bili su potrebni dokazi, i on ih je ekao ve mesec dana i to je
vreme vie prolazilo, to je on bivao nestrpljiviji. Leei na postelji u svojim
besanim noima on je radio ono isto to su radili ti mladi generali, upravo
ono za to ih je prekopevao. Smilao je sve mogune sluajnosti isto onako
kao i ta mlade, samo s tom razlikom to nije nita zasnivao na tim

pretpostavkama i to ih nije video dve ni tri, nego hiljadama. to je vie

mislio, sve ih se vie javljalo. Zamiljao je svakojaka kretanja
Napoleonove vojske, cele ili njenih delova na Petrograd, na njega, da ga
obie; zamiljao je (ega se najvie bojao) i tu sluajnost da e Napoleon
poeti da se bori s njim njegovim orujem, da e ostati u Moskvi i ekati
njega. Kutuzov je zamiljao ak i kretanje Napoleonove vojske nazad na
Medinj i Juhnov; ali jedno, to nije mogao da predvidi, to je ono to se
dogodilo, ono bezumno, grozniavo tumaranje vojske Napoleonove za
prvih jedanaest dana njegovog izlaska iz Moskve tumaranje koje je
uinilo mogunim ono na to tada ipak nije jo smeo da pomilja Kutuzov;
potpuno istrebljenje Francuza. Raporti Dorohovljevi o diviziji Brusjeovoj,
partizanski izvetaji o nevoljama u vojsci Napoleonovoj, glasovi o
spremanju za izlazak iz Moskve sve je to potvrivalo pretpostavku da je
francuska vojska razbijena i da se sprema da bei; ali to su bile samo
pretpostavke, koje su izgledale vane za mlade, ali ne i za Kutuzova. On
je sa svojim ezdesetogodinjim iskustvom znao koliku vrednost treba
pripisivati glasovima, znao je kako su ljudi koji neto ele kadri da
grupiu sve izvetaje tako da kao potvrde ono to oni ele i znao je kako se
u tom sluaju rado proputa sve to protivurei. I to je Kutuzov vie to
eleo, time se manje usuivao da u to veruje. To je pitanje zanimalo svu
njegovu duevnu snagu. Sve ostalo bilo mu je samo obian nain ivota.
Takav obian nain ivota i pokoravanje ivotu bili su njegovi razgovori sa
tabnim oficirima, pisma koja je pisao iz Tarutina m-me Stal,*88 itanje
romana, razdavanje nagrada, prepiska s Petrogradom i tome slino. Ali
francuska pogibija, koju je predvideo samo on, bee njegova duevna,
jedina elja.
Nou 11. oktobra leao je on naslonjen na ruku i mislio o tome.
U oblinjoj sobi neto se uskomea i ue se koraci Tolovi,
Konovnjicinovi i Bolhovitinovljevi.
Ej, ko je to? Uite, ulazi! ta je novo? zovnu ih glavni komandant.
Dok je lakej palio sveu, Tol je priao sadrinu izvetaja.
Ko ga je doneo? upita Kutuzov s hladnom strogou koja iznenadi
Tola kad mu vide lice prema zapaljenoj svei.
Ne moe biti sumnje, vaa svetlosti.
Zovi ga, zovi ovamo!
Kutuzov je sedeo spustivi jednu nogu s kreveta i navalivi se velikim
trbuhom na drugu, savijenu nogu. On je zakiljio svojim jednim okom, da
bolje vidi glasnika, kao da je hteo da u njegovim crtama proita ono to ga
je zanimalo.
88

Ana Stal, uvena francuska knjievnica (1766-1817)

 Kazuj, kazuj, sinko ree Bolhovitinovu svojim tihim, starakim

glasom, zatvarajui koulju koja mu se bee razdrljila na grudima.
Prii, prii blie. Kakve si mi glasove doneo? A? Napoleon otiao iz
Moskve? Je li odista? A?
Bolhovitinov je otpoetka podrobno raportovao sve to mu je bilo
nareeno.
Govori, govori bre, ne mui me prekide ga Kutuzov.
Bolhovitinov ispria sve i uuta, ekajui naredbu. Tol poe neto da
govori, ali ga Kutuzov prekide. Htede neto da kae, ali mu se lice
odjedanput nabra, smeura; mahnu rukom na Tola, pa se okrete na drugu
stranu, prema poasnom kutu, u sobi, koji se crneo od ikona.
Gospode, Stvoritelju moj! Ti si uo nau molitvu... ree on
potresenim glasom prekrstivi ruke. Spasena je Rusija. Hvala ti,
Gospode! i zaplaka.

XVIII
Otkako je doao izvetaj o izlasku Francuza iz Moskve pa sve do
svretka rata, sva aktivnost Kutuzovljeva bee samo u tome da vlau,
lukavstvom i molbama zadrava svoju vojsku od nekorisnog nastupanja,
manevara i sudara s neprijateljem koji propada. Dohturov ide k Malom
Jaroslavcu, ali Kutuzov okleva sa celom armijom i izdaje zapovest da se
Kaluga oisti, jer mu se ini sasvim moguno da e se prema njoj
odstupati.
Kutuzov svuda uzmie, ali neprijatelj, ne ekajui njegovo uzmicanje,
bei nazad na suprotnu stranu.
Istoriari Napoleonovi opisuju nam njegov vet manevar na Tarutino i
Mali Jaroslavac i prave pretpostavke ta bi bilo da je Napoleon uspeo da
prodre u bogate krajeve june gubernije.
Ali, da ne govorimo o tome kako nita nije smetalo Napoleonu da ide
u te june gubernije (jer mu je ruska vojska ostavljala put), istoriari
zaboravljaju da Napoleonovu vojsku nije moglo nita spasti, jer je ona ve
tada nosila u samoj sebi neminovne uslove propasti. Otkud bi se ta vojska,
koja je nala obilan provijant u Moskvi pa ga izgazila nogama jer ga nije
mogla sauvati, ta vojska, koja kad je dola u Smolensk nije probirala
provijant nego ga grabila, otkud bi se ta vojska mogla oporaviti u kalukoj
guberniji, u kojoj ive isti Rusi, kao i u Moskvi, i u kojoj vatra ima istu
osobinu da sagori ono to zapale ljudi?
Vojska se nije mogla nigde oporaviti. Ona je, od borodinske bitke i
moskovske pljake, ve nosila u sebi kao neke hemijske uslove
raspadanja.
Ljudi te bive vojske beali su sa svojim voima ni sami ne znajui
kuda i eleli su (i Napoleon i svaki vojnik) samo to da se oni lino ispletu
to je moguno bre iz tog nezgodnog poloaja koji su svi uviali, iako
nejasno.
I samo je zato na veu u Malom Jaroslavcu, kad su se pretvarali kako
se oni generali savetuju i kazuju razna miljenja, poslednje miljenje
prostodunog vojnika Mutona, koji je kazao ono to su svi mislili, da treba
otii to je moguno bre, zatvorilo svima usta, i niko, pa ak ni Napoleon,
nije mogao nita rei protiv te istine koju su svi uviali.
Ali, iako su svi znali da je trebalo otii, ostao je jo stid od toga to se
znalo da valja beati. I potreban je bio spoljanji podstrek, koji bi

nadvladao taj stid. I taj se podstrek javio u zgodno vreme. To je bilo

takozvano francusko: Le hourra de lempereur.89
Sutradan posle vea Napoleon je, rano izjutra, pravei se da hoe da
pregleda vojsku i polje prole i potonje bitke, jahao sa svitom i svojim
maralima sredinom linije kojom je bila vojska razmetena. Kozaci, koji
su proletali pljake radi, nabasali su na imperatora i umalo ga nisu
uhvatili. to kozaci nisu tada uhvatili Napoleona spaslo ga je ono to je
upropaavalo Francuze: pljaka, na koju su jurili kozaci i u Tarutinu i
ovde, a ostavljali ljude. Oni su poleteli u pljaku ne obraajui panje na
Napoleona i Napoleon je uspeo da umakne.
Kad su les enfants du Don90 mogli umalo da uhvate samog imperatora
usred njegove armije, onda je bilo jasno da se nije imalo vie ta initi,
nego samo beati to je moguno bre najbliim poznatim drumom.
Napoleon, koji sa svojim etrdesetogodinjim trbuiem ve nije oseao u
sebi one preanje okretnosti i smelosti, razumeo je taj nagovetaj. I, pod
uticajem straha od kozaka, koji ga je obuzeo, on se odmah sloio s
Mutonom i, kao to vele istoriari, izdao zapovest da se odstupa nazad na
smolenski drum.
To to se Napoleon sloio s Mutonom i to je vojska pola nazad ne
dokazuje da je on to naredio, nego da su one sile koje su uticale na svu
vojsku da je okrenu na moajski drum uticale u isti mah i na Napoleona.

89
90

Imperatorovo ura.
Deca donska.

XIX
Kad se ovek nekud kree, on uvek zamilja sebi i cilj toga kretanja.
Da bi ovek preao hiljadu vrsta, potrebno mu je da misli kako ima neto
lepo iza tih hiljadu vrsta. Treba zamisliti obeanu zemlju, pa da ovek ima
snage da se kree.
Francuzima je u njihovom nastupanju bila obeana zemlja Moskva, a
u odstupanju njihova otadbina. Ali otadbina je bila suvie daleko i
oveku koji ide hiljadu vrsta preko je potrebno da, zaboravivi krajnji cilj,
kae sebi danas u kad preem etrdeset vrsta doi na mesto odmora i
prenoita, i na prvom dnevnom maru to mesto odmora zaklanja krajnji
cilj i koncentrie na sebe sve elje i sve nade. One tenje koje se ogledaju u
pojedincu, svakad se uveavaju u gomili.
Francuzima, koji su poli nazad starim smolenskim drumom, krajnji
cilj otadbina bio je suvie daleko, a najblii cilj, onaj kome su teile
sve elje i sve nade, koje su se u ogromnoj srazmeri pojaavale u gomili,
bio je Smolensk. Ne zato to bi ti ljudi znali da u Smolensku ima mnogo
provijanta i odmorne vojske, ne zato to bi im to govorili (naprotiv, vii
inovi u vojsci pa i sam Napoleon znali su da je tamo malo provijanta),
nego zato to im je to jedino moglo dati snage da se kreu i da podnose
pravu oskudicu, oni su, i oni koji su znali i oni koji nisu znali, varajui
sebe podjednako teili Smolensku kao obeanoj zemlji.
Kad su Francuzi izili na veliki drum, oni su s neobinom energijom, s
neuvenom brzinom pojurili svom zamiljenom cilju. Sem tog uzroka opte
tenje, koji je gomile Francuza zdruivao u jednu celinu i davao im
izvesnu energiju, bio je jo i drugi uzrok koji ih je zdruivao. Taj uzrok bio
je u njihovoj mnoini. Najvea masa njihova privlaila je k sebi, kao po
fizikom zakonu privlaenja, pojedine atome ljudi. Oni su se kretali u
svojoj masi od sto hiljada kao itav narod kakve drave.
Svaki od njih eleo je samo jedno da se preda i da se tako izbavi od
svih strahota i nevolja. Ali, s jedne strane, snaga opte tenje cilju,
Smolensku, odvlaila je svakog u jednom i istom pravcu. S druge strane,
korpus se nije mogao dati da ga zarobi eta, pa, iako su se Francuzi
koristili svakom zgodnom prilikom da se odvoje jedan od drugog i se pod
najmanjim, zgodnim izgovorom predadu, ti se sluajevi nisu uvek
deavali. ak i njihov broj i zbijeno, brzo kretanje liavalo ih je te
mogunosti i inilo da je Rusima bilo ne samo teko, nego i nemoguno
zaustaviti to kretanje na koje je bila upravljena sva energija francuske
mase. Mehaniko otkidanje tela nije moglo vie od izvesne mere ubrzati
proces raspadanja koji se vrio.

Grudu snega nije moguno rastopiti za trenut. Ima izvesna granica

vremena pre koje nikakvi napori toplote ne mogu rastopiti sneg. Naprotiv,
to je vea toplota, tim vie vrsne sneg koji ostaje.
Od ruskih vojskovoa nije to niko razumeo, sem Kutuzova. Kad je
utvreno da francuska armija bei smolenskim drumom, onda se poelo
dogaati ono to je Konovnjicin predvideo nou 11. oktobra. Svi vii inovi
u vojsci hteli su da se pokau, da odseku, pohvataju i zarobe, razbiju
Francuze i svi su traili da se nastupa.
Jedini Kutuzov upotrebio je svu svoju snagu (a ta je snaga kod svakog
glavnokomandujueg vrlo slaba), da ne dopusti nastupanje.
On im nije mogao kazati ovo to mi sad govorimo: ta e bitka, i
zatvaranje druma, i gubitak svojih ljudi, i neoveno ubijanje nevoljnika,
ta e sve to, kad je od Moskve do Vjazme i bez bitke iilela jedna treina
te vojske? Ali im je on govorio, izvodei iz svoje starake mudrosti ono to
su oni mogli razumeti govorio im je o zlatnom mostu i oni su mu se
podsmevali, ogovarali ga, i kidali ubijenu zver, i naletali na nju i junaili
se nad njom.
Jermolov, Miloradovi, Platov i ostali koji su se nali kod Vjazme
blizu Francuza, nisu mogli odoleti elji da ne odseku i ne razbiju dva
francuska korpusa. Kad su izvestili Kutuzova o svojoj nameri, poslali su
mu u kovertu mesto raporta list prazne hartije.
I, ma koliko se Kutuzov starao da zadrava vojsku, nae su trupe
napadale, trudei se da zatvore drum. Peadijski pukovi ili su, kao to
priaju, s muzikom i doboima u napad, i pobili su i izgubili hiljadama
ljudi.
Ali to se tie odsecanja nikog nisu odsekli niti zarobili. I francuska
vojska, jo vre zbijena zbog opasnosti, nastavila je, stalno se topei,
onaj isti svoj ubistveni put ka Smolensku.

DEO TREI
.

I
Borodinska bitka je, zajedno sa zauzimanjem Moskve koje je dolo
posle nje i s beanjem Francuza bez novih bitaka, jedna od najpounijih
pojava u istoriji.
Svi se istoriari slau u tome da se spoljanja aktivnost drava i
naroda, u njihovim meusobnim sukobima, izraava ratovima; da se
neposredno, usled velikih ili malih ratnih uspeha, uveava ili umanjuje
politika snaga drava i naroda.
Ma koliko da su udnovati istorijski opisi kako se nekakav kralj ili car
posvaao s drugim carem ili kraljem, pa skupio vojsku, pobio se s vojskom
neprijateljevom, odrao pobedu, ubio tri, pet, deset hiljada ljudi, i posle
toga pokorio dravu i itav narod od nekoliko miliona; ma kako da je
nerazumljivo zato je poraz same vojske, samo stotoga dela sve snage
jednog naroda, nagnao taj narod da se pokori sva fakta u istoriji
(ukoliko nam je ona poznata) tvrde kako je istina da su veliki ili mali
uspesi vojske jednog naroda protiv vojske drugog naroda uzroci, ili su, u
najmanju ruku, glavni znaci uveavanja ili umanjivanja snage naroda.
Vojska je odrala pobedu i odmah su se uveala prava onog naroda koji je
pobedio na tetu pobeenog. Vojska je pretrpela poraz i odmah, prema
meri poraza, narod gubi prava, a posle potpunog poraza svoje vojske
potpuno se pokorava.
Tako je bilo (po istoriji) od najstarijih vremena, pa sve dosad. Svi
Napoleonovi ratovi potvruju to pravilo. Prema stupnju poraza austrijske
vojske, Austrija se liava svojih prava, a uveavaju se prava i snaga
Francuske. Francuska pobeda pod Jenom i Auertetom unitava
samostalnost Pruske.
Kad, odjedanput, 1812. godine Francuzi odravaju pobedu kod
Moskve, zauzimajui Moskvu, ali Rusija odmah zatim, bez novih bitaka,
ne prestaje da postoji, nego prestaje da postoji armija od est stotina
hiljada ljudi, a zatim Napoleonova Francuska. Natezati fakta prema
pravilima istorije, rei da je bojno polje u Borodinu ostalo na Rusima, da
je posle Moskve bilo bitaka koje su unitile Napoleonovu armiju to je
nemoguno.
Posle francuske pobede kod Borodina nije bilo nijedne ne samo glavne
nego ni iole znatnije bitke, a francuska je vojska prestala da postoji. ta to
znai? Kad bi to bio primer iz kineske istorije, mogli bismo rei kako ta
pojava nije istorijska (izgovor kod istoriara kad im to ne dolazi pod
njihovu meru); kad bi se stvar ticala kratkog sudara, u kome bi
uestvovale male koliine vojske, mogli bismo uzeti tu pojavu kao

izuzetak; ali se taj dogaaj odigrao pred oima naih otaca, za koje se
reavalo pitanje ivota i smrti otadbine, i taj je rat bio najvei od svih
poznatih ratova...
Period kampanje 1812. godine od borodinske bitke do izgnanstva
francuza dokazao je kako dobivena bitka ne samo nije uzrok osvajanju,
nego nije ak ni stalan znak osvajanja; dokazao je kako ona sila to reava
sudbinu narod nije u osvajaima, pa ak nije ni u armijama, ni u
bitkama, nego u neem drugom.
Francuski istoriari, opisujui stanje francuske vojske pred izlazak iz
Moskve, tvrde da je sve bilo u redu u Velikoj vojsci, sem konjice, artiljerije
i komore, jer nije bilo hrane konjima i rogatoj stoci. Toj nevolji nije moglo
nita da pomogne, jer su okolni muici spaljivali svoje seno i nisu ga
davali Francuzima.
Dobivena bitka nije donela obinih rezultata zato to muici Karp i
Vlas koji su posle izlaska Francuza doli u Moskvu s kolima da pljakaju
grad i koji uopte nisu pokazivali lino junaka oseanja, i sva nebrojena
mnoina takvih muika nisu dovozili seno u Moskvu za dobre pare koje su
im nudili, nego ga spaljivali.

Zamislimo dva oveka koji su izili na dvoboj maevima, po svima

pravilima borake vetine: borba je trajala dosta dugo; odjedanput, jedan
od protivnika, osetivi da je ranjen i videvi da to nije ala, nego se tie
njegovog ivota, baci ma i zgrabi prvu batinu koja mu doe pod ruku i
pone njome da vitla. Ali zamislimo da je ovek koji je tako razumno
upotrebio najbolji i najprostiji nain da postigne cilj, a koga ujedno
oduevljavaju tradicije vitetva, dobio volju da sakrije sutinu stvari i da
je tvrdio kako je on po svima pravilima te vetine pobedio borei se
maem. Moe se zamisliti kakva bi zbrka i nejasnost potekla iz takvog
opisa dvoboja koji je bio!
Borac koji je traio borbu po pravilima borake vetine bili su
Francuzi; njegov protivnik, koji je bacio ma pa dokopao batinu, bili su
Rusi; a ljudi koji su se trudili da sve objasne po pravilima borbe jesu
istoriari koji su pisali o tome dogaaju.
Od poara Smolenska nastao je rat koji se nije slagao ni s kakvim
ranijim ratnim tradicijama. Spaljivanje gradova i sela, odstupanje posle
bitaka, borodinski udar i opet odstupanje, paljevina Moskve, hvatanje
marodera, otimanje transporta, partizanski rat, sve je to bilo odstupanje
od pravila.

Napoleon je to oseao i on se jo od onda kad se u pravilnoj borakoj

pozi zaustavio u Moskvi i mesto protivnikovog maa ugledao zamahnutu
nad sobom batinu, neprestano alio Kutuzovu i caru Aleksandru kako se
rat vodi protivno svakom pravilu (kao da ima nekakvih pravila kako da se
ljudi ubijaju). Ne obzirui se na francuske albe kako se ne ispunjavaju
pravila i ne obzirui se na to to je Rusima na viim poloajima izgledalo
odnekud stidno tui se batinom nego su hteli da po svima pravilima stanu
u poloaj en quarte ili en tierce, da uine vet ispad u prime*91 itd.
batina narodnog rata bila je zamahnuta svom svojom stranom i
velianstvenom snagom i, ne razbirajui ni za ije ukuse ni pravila, ona
se, s glupom prostotom ali celishodno, ne obzirui se ni na to, podizala,
udarala i tukla Francuze dotle dok nije propala njihova najezda.
I neka je slava onom narodu to nije kao Francuzi 1813. godine
salutirao po svima pravilima borake vetine i okrenuo ma balakom, pa
ga graciozno i utivo predao velikodunom pobediocu, nego nek je slava
onom narodu koji je u asu iskuenja, ne pitajui da li su drugi u takvim
prilikama postupali po pravilima, prosto i hitro zgrabio prvu batinu koja
mu se desila pod rukom, pa njome tukao dotle dok se u njegovoj dui
oseanje uvrede i osvete nije zamenilo preziranjem i aljenjem.

91

Komanda u borenju sabljama, padama itd.

II
Jedno od najjasnijih i najkorisnijih odstupanja od takozvanih ratnih
pravila, to je operisanje rasturenih ljudi protiv ljudi sabijenih u gomilu.
Takve operacije pojavljuju se uvek u ratu koji dobija narodni karakter. To
su one operacije kad se ljudi, mesto da iziu u gomili protiv gomile,
rasturaju odvojeno, napadaju zasebno i odmah bee kad ih napadne velika
vojska, pa posle opet napadaju kad doe zgodna prilika. To su inili gerilci
u paniji; to su inili brani na Kavkazu; to su inili Rusi 1812. godine.
Rat takve vrste nazvali su ljudi partizanskim i mislili da su mu, poto
su ga tako nazvali, objasnili znaenje. Meutim, rat takve vrste ne samo
to se ne slae ni s kakvim pravilima, nego je sasvim protivan poznatom
taktikom pravilu koje je priznato kao nepogreivo. To pravilo veli da onaj
koji napada mora koncentrisati svoju vojsku zato da bi u asu bitke bio
jai od protivnika.
Partizanski rat (uvek uspean kao to pokazuje istorija) sasvim je
suprotan tome pravilu.
Ta suprotnost potie otuda to ratna nauka uzima da je snaga vojske
istovetna s njenim brojem. Ratna nauka kae da to je vea vojska tim
jaa snaga. Les gros bataillons ont toujours raison.92
Govorei to, ratna je nauka slina onoj mehanici koja bi, oslanjajui se
na ispitivanje tela u kretanju samo prema njihovim masama, rekla da su
snage jednake ili nejednake meu sobom zato to su jednake ili nejednake
njihove mase.
Snaga (koliina kretanja) to je proizvod mase pomnoene brzinom.
U ratovanju snaga vojske je takoe proizvod mase pomnoene neim
drugim, nekakvim nepoznatim x.
Ratna nauka, videi u istoriji nebrojenu mnoinu primera da se masa
vojske ne podudara sa snagom, da mala odeljenja pobeuju velika,
zbunjeno priznaje da postoji taj nepoznati mnoitelj i trudi se da ga nae
as u geometrijskoj konstrukciji, as u naoruanju, as, to je najobinije
u genijalnosti vojskovoa. Ali davanje sviju tih znaenja mnoitelju ne
daje rezultate koji bi se slagali sa istorijskim faktima.
A meutim treba se samo otresti utvrenog za volju herojima lanog
miljenja kako naredbe viih vlasti za vreme rata imaju vanosti, pa da se
nae to nepoznato x.

92

Veliki bataljoni uvek osvajaju.

To x je duh u vojsci, to jest, njena vea ili manja elja da se bije i da

izlae opasnostima sve svoje ljude koji ine vojsku, sasvim nezavisno od
toga da li se ljudi biju pod komandom genij ili negenij, da li na tri ili na
dve linije, i da li batinama ili pukama to pucaju trideset puta u minutu.
Ljudi koji imaju najveu elju da se biju uvek se stave u najpovoljnije
uslove za bitku.
Duh u vojsci to je mnoitelj kojim kad se pomnoi masa dobija se
proizvod snage. Da se odredi i izrazi vrednost duha u vojsci, tog
nepoznatog mnoitelja, to je zadatak nauke.
Taj se zadatak moe reiti tek onda kad prestanemo proizvoljno
stavljati, mesto vrednosti celog nepoznatog x, one uslove pod kojima se
pojavljuje snaga, kao to su: naredbe vojskovoine, naoruanje itd.,
uzimajui da su one vrednost mnoitelja, pa priznamo to nepoznato u
punoj njegovoj celini, to jest, kao veu ili manju elju da se ljudi biju i da
izlau sebe opasnostima. Tek tada, kad izrazimo jednainama poznata
istorijska fakta, moemo se nadati da emo, iz poreenja relativne
vrednosti toga nepoznatog, odrediti i samo nepoznato.
Deset ljudi, bataljona ili divizije tukli su se s petnaest ljudi, bataljona
ili divizija i pobedili su petnaest, to jest, pobili i zarobili sve bez ostatka, a
sami izgubili etiri; dakle, s jedne strane uniteno je etiri, a s druge
strane petnaest. Iz toga izlazi da je etiri bilo ravno petnaest i da je,
dakle, 4x = 15y. A to je x : y = 15 : 4.
Ova jednaina ne daje vrednost nepoznatog, ali daje srazmeru izmeu
dva nepoznata. I kad se pod ovakve jednaine podvedu istorijske, odvojeno
uzete jedinice (bitke, kampanje, ratni periodi) dobija se niz brojeva, u
kojima moraju biti i mogu se pronai zakoni.
Taktiko pravilo o tome da treba operisati masama u nastupanju a
rastureno pri odstupanju, i nehotice potvruje samo onu istinu da snaga
vojske zavisi od njenog duha. Da se ljudi mogu voditi pod ulad, za to
treba vie discipline, koja se dobija samo kretanjem u masama, nego da se
odbijaju napadai. Ali to pravilo, kod koga se gubi iz vida duh u vojsci,
pokazuje se u svima narodnim ratovima uvek kao neistinito, a naroito
jako protivrei stvarnosti onde gde se javlja jako podizanje ili opadanje
duha u vojsci.
Kad Francuzi odstupaju 1812. godine, oni se, ma da bi trebalo da se
brane podvojeno po taktici, sabijaju u gomilu, zato to je duh u vojsci pao
tako da samo masa odrava vojsku zajedno. Rusi, naprotiv, trebalo bi da
po taktici napadaju u masi, a oni se rasturaju zato to je duh kod njih
podignut tako da pojedine linosti biju Francuze bez naredbe i ne treba im
da ih ko nagoni da se izlau tekoama i opasnostima.

III
Takozvani partizanski rat poeo je ulaskom neprijatelja u Smolensk.
Pre nego to je naa vlada slubeno primila partizanski rat, ve su
kozaci i muici istrebili hiljadama ljudi neprijateljske vojske zaostale
pljakae i furaere i oni su ubijali te ljude isto onako nesvesno kao to
psi nesvesno ujedaju besno pseto koje utri meu njih. Denis Davidov prvi
je svojim ruskim ulom shvatio vrednost onog stranog oruja koje je, ne
pitajui za pravila ratne vetine, unitavalo francuze, i njemu pripada
slava to je uinjen prvi korak da se uvede taj nain ratovanja.
24. avgusta osnovan je prvi partizanski odred Davidovljev i odmah
posle njegovog odreda poeli su da se osnivaju drugi. to se dalje razvijala
kampanja, sve se vie uveavao broj tih odreda.
Partizani su unitavali veliku armiju po delovima. Oni su kupili ono
otpalo lie koje je samo po sebi padalo sa osuenog drveta francuske
vojske, i ponekad su tresli i samo drvo. U oktobru, onda kad su Francuzi
beali ka Smolensku, bilo je stotinama tih odreda raznih veliina i
karaktera. Bilo je odreda koji su uzeli sve naine jedne vojske, s
peadijom, artiljerijom, tabovima, sa ugodnostima za ivot; bilo ih je
samo kozakih, konjikih; bilo ih je sitnih, skupljenih bez reda, peakih i
na konjima; bilo ih je muikih i spahijskih, a bilo ih je koje niko nije
poznavao. Jednu je etu predvodio crkvenjak koji je za mesec dana zarobio
nekoliko stotina, jednu je vodila kmetica Vasilisa, koja je pobila na stotine
Francuza.
Poslednjih dana oktobra bilo je partizansko ratovanje u najveem
jeku. Ve bee proao onaj prvi period tog ratovanja, kad su partizani,
divei se i sami svojoj smelosti, svaki as strepeli da ih Francuzi ne opkole
i ne pohvataju, pa su se, ne rasedlavajui i gotovo ne silazei s konja, krili
po umama, oekujui svakog trenutka poteru. Sad se to ratovanje ve
utvrdilo, svakom je postalo jasno ta se moe preduzeti s Francuzima, a
ta se ne moe preduzeti. Sad su samo stareine onih odreda koji su sa
tabovima, po pravilima, ili daleko od Francuza, smatrali da je jo mnogo
tota nemoguno. A sitni partizani, koji su ve odavno otpoeli svoj posao
i izbliza posmatrali Francuze, nalazili su da je moguno ono na to nisu
smele ni da pomisle stareine velikih odreda. Kozaci i muici koji su se
provlaili izmeu Francuza smatrali su da je sad ve sve moguno.
Denisov, koji bee jedan od partizana, nalazio se 22. oktobra sa svojim
odredom u najveoj vatri partizanske strasti. Jo od jutra bio je sa svojim
odredom na nogama. On je ceo dan vrebao, kroz ume pored velikog
druma, veliki francuski transport konjikih stvari i zarobljenih Rusa, koji

se bio odvojio od ostalih trupa, pa se pod jakom zatitom, kao to se

doznalo od uhoda i zarobljenika, uputio Smolensku. Za taj transport nisu
znali samo Denisov i Dolohov (takoe partizan s malim odredom), koji se
kretao blizu Denisova, nego i stareine velikih odreda sa tabovima: svi su
znali za taj transport i, kao to je Denisov govorio, otrili zube na njega.
Dvojica od tih stareina velikih odreda jedan Poljak, a drugi Nemac
poslali su gotovo u jedan isti mah Denisovu poziv da im se pridrui (svaki
ga je zvao u svoj odred), pa da napadnu na transport.
Ne, brate, i mi konja za trku imamo rekao je Denisov kad je
proitao ta pisma i otpisao Nemcu kako se on, pored svega to je od srca
eleo da slui pod komandom tako junakog i znamenitog generala, mora
liiti te sree, jer je ve stupio pod komandu generala Poljaka. A generalu
Poljaku otpisao je to isto, uveravajui ga kako je ve stupio pod komandu
Nemevu.
Poto je to tako uredio, Denisov je naumio da, ne javljajui za to viim
stareinama, zajedno s Dolohovom napadne sa svojim malim odredom i
otme taj transport. Transport je iao 22. oktobra od sela Mikulina ka selu
amevu. S leve strane puta od Mikulina ka amevu behu velike ume,
koje su mestimice dopirale do samog puta, a mestimice bile daleko od puta
za itavu vrstu i vie. Preko tih uma itav dan jahao je sa svojim
odredom Denisov, as zalazei u njihovu sredinu, as izlazei na okrajak,
ne isputajui iz oiju Francuze. Izjutra, nedaleko od Mikulina, onde gde
je uma bila blizu puta, kozaci iz Denisovljevog odreda uhvatili su dvoja
francuska kola s konjskim sedlima, zaostala u blatu, i odvezli ih u umu.
Otada pa do u samo vee odred je pratio kretanje Francuza a nije ih
napadao. Nije trebalo plaiti ih, nego pustiti da mirno dou do ameva,
pa onda, zajedno s Dolohovom, koji je pred vee morao doi na dogovor kod
straare, u umi (za jednu vrstu od ameva), napasti u svanue s dve
strane, pa potui i pohvatati sve odjedanput.
Pozadi, na dve vrste Mikulina, onde gde je uma od samog druma,
ostavljeno je est kozaka, koji su bili duni odmah da jave, im se pokau
nove kolone Francuza.
Dolohov je, tako isto, bio duan da izvidi drum ispred ameva, da
sazna koliko su daleko jo druge francuske trupe. Raunalo se da s
transportom ide 1500 ljudi. Denisov je imao 200 ljudi, Dolohov je mogao
da ima isto toliko. Ali brojno preimustvo nije uzdravalo Denisova.
Jedino to mu je jo trebalo da zna bee to kakva je upravo to vojska: i
toga radi Denisov je morao da uhvati jedan jezik (to jest, oveka iz
neprijateljske kolone). U napadu na kola ujutru to se tako brzo svrilo da
su pobili sve Francuze to su bili kod kola, a uhvatili ivog samo jednog

deka doboara, koji je bio zaostao i koji nije umeo nita pozitivno da kae
kakva je vojska u koloni.
Napadati po drugi put Denisov je smatrao kao opasno, da ne uznemiri
celu kolonu, i zato je poslao napred u amevo muika Tihona Krezavog,
koji je bio u njegovom odredu, da uhvati, ako je moguno, makar jednog od
francuskih prednjih konaara to su bili tamo.

IV
Bee jesenji, topao, kiovit dan. Nebo i horizont behu mutni kao
mutna voda. as padne kao magla, a as odjedanput udari koso krupna
kia.
Na mravom, rasnom konju s veoma upalim bokovima, jahao je
Denisov u burci i erkeskoj ubari s kojih je curila voda. On se isto onako
kao i njegov konj, koji je krivio glavu i strigao uima, mrtio od kose kie i
zabrinuto se zagledao napred. Njegovo izmralo i gustom, kratkom, crnom
bradom obraslo lice izgledalo je ljutito.
Uporedo s Denisovom, takoe u burci i erkeskoj ubari, jahao je na
tovnom, krupnom doncu kozaki esaul*93 saradnik Denisovljev.
Esaul Lovajski trei, takoe u burci i erkeskoj ubari, bee
dugaak, ravan kao daska, belog lica, plav ovek sa uzanim, sjajnim
oicama i s mirnim, sobom zadovoljnim izrazom, koji mu se ogledao i na
licu i na sedenju. Iako se nije moglo rei u emu je osobenost konja i
konjanika, ipak se na prvi pogled baen na esaula i Denisova videlo da je
Denisovu i mokro i nezgodno, da je Denisov ovek koji je seo na konja; dok
se, kad pogleda esaula, videlo da je njemu onako isto ugodno i da je
spokojan kao uvek, i da on nije ovek koji je seo na konja, nego ovek koji
je, zajedno s konjem, jedno bie uveano dvostrukom snagom.
Malo napred ispred njih iao je skroz mokar muik sprovodnik u
sivom kaftanu i beloj kapi.
Malo pozadi jahao je na mravom, tankom, kirgijskom konju s velikim
repom i grivom i s raskrvavljenim usnama mlad oficir u plavom
francuskom injelu.
Uporedo s njim jahao je husar koji je nosio iza sebe na konjskim
sapima deka u francuskoj pocepanoj uniformi i u plavoj kapi. Deko se
drao za husara crvenim od hladnoe rukama, micao svojim bosim
nogama ne bi li ih ugrejao i, uzvivi obrve, obzirao se zaueno oko sebe.
To bee francuski doboar to je zarobljen to jutro.
Pozadi behu se otegli po trojica, po etvorica, uzanim, raskaljanim i
iskvarenim umskim putem husari, pa zatim kozaci, neko u burci, neko u
francuskom injelu, neko s pokrovcem nabaenim na glavu. Konji, i rii i
dorati, izgledali su svi vrani od kie koja je curila niz njih. Konjski vratovi
izgledali su neobino tanki, jer im se grive behu okvasile. Sa konja se
puila para. I odela, i sedla, i uzde sve je to bilo mokro, klizavo i
raskvaeno, onako kao i zemlja i opalo lie kojim bee zastrt put. Ljudi su
93

Autant kod kozaka.

sedeli najeeni, gledajui da se ne miu, kako bi zagrejali onu vodu koja

im je probila do tela, a da ne propuste novu hladnu koja je podilazila pod
njih, pod kolena i iza vrata. Izmeu otegnute povorke kozaka kloparala su
preko panjeva i granja dvoja kola, u koja behu upregnuti francuski i
kozaki konji sa sedlima, i pljeskala po kolovozu punom vode.
Denisovljev konj, obilazei baru koja bee na putu, potee u stranu i
udari njegovim kolenom o jedno drvo.
Ih, do vraga! uzviknu ljutito Denisov, pa iskezivi zube udari
konja triput kamdijom i poprska blatom i sebe i drugove. Denisov bee
zlovoljan: i zbog kie, i zbog gladi (jer od jutra nije niko nita jeo) i, to je
glavno, zbog toga to od Dolohova nema jo nikakve vesti i to se ne vraa
onaj muik koji je poslan da uhvati jezik.
Muno e se desiti druga ovakva prilika kao danas da se napadne
transport. Da sam napadnem i suvie je rizino, a da ostavim do sutra
ugrabie mi ispred nosa ar neko od velikih partizana mislio je Denisov
u sebi, gledajui neprestano napred i nadajui se da e ugledati
oekivanog Dolohovljevog glasnika.
Kad je iziao na proseku, s koje se videlo daleko desno, Denisov se
zaustavi.
Ide neko ree on.
Esaul pogleda onamo kuda pokaza Denisov.
Idu dvojica oficir i kozak. Samo se ne moe pretpostaviti da je ba
potpukovnik ree esaul koji je voleo da upotrebljava rei nepoznate
kozacima.
Oba konjanika spustie se niz brdo i izgubie se iz vida, p a se posle
nekoliko minuta opet pokazae. Napred je jahao oficir umornim galopom,
gonei konja nagajkom, razbaruen, skroz mokar i sa pantalonama
zagrnutim do iznad kolena. Za njim je kasao kozak, stojei na
stremenima. Taj oficir, vrlo mlad momi, iroka, rumena lica i ivih,
veselih oiju, dokasa do Denisova i dade mu okvaeno pismo.
Od generala ree oficir oprostite to nije sasvim suvo...
Denisov se namrti, uze pismo i poe ga otvarati.
Eto, vi ste sve govorili da je opasno, opasno ree oficir okrenuvi se
esaulu dok je Denisov itao predato mu pismo. Uostalom ja i Komarov
smo se on pokaza na kozaka spremili. Imamo po dva pito... A ko je
ovo? upita kad ugleda francuskog doboara zarobljenik? Zar ste ve
bili u boju? Mogu li da govorim s njim?

 Rostov! Pea! viknu u taj mah Denisov, kad proita letimino

predato mu pismo. Pa kako da ne kae ko si? i Denisov se okrete, pa
sa osmehom prui ruku oficiru.
Taj oficir bee Pea Rostov.
Pea se celim putem spremao kako e se, kao to dolikuje matorcu i
oficiru, ponaati s Denisovom a da ne podseti na preanje poznanstvo.
Ali im mu se Denisov osmehnuo, on se odmah razvedrio, porumeneo od
radosti i zaboravio spremljenu oficijalnost, pa poeo da pria kako je
proao pored Francuza i kako mu je milo to mu je data takva misija, i
kako je ve bio u borbi kod Vjazme, i kako se tamo odlikovao jedan husar.
E milo mi je to sam te video prekide ga Denisov, a lice mu opet
dobi zabrinut izraz.
Mihailo Teoklitiu ree esaulu ovo je opet od Nemca. On je opet
kod njega. I Denisov ispria esaulu da je to pismo koje mu je sad predato
ponovljen poziv od generala Nemca da mu se pridrui, pa da napadnu
transport. Ako ga mi sutra ne otmemo, on e nam ga ugrabiti ispred
nosa zavri.
Dok je Denisov razgovarao sa esaulom, Pea je, zbunjen hladnim
tonom Denisovljevim i mislei da je tom tonu uzrok to kako stoje njegove
pantalone, popravljao ispod injela, ali tako da to niko ne spazi, svoje
zagrnute pantalone i trudio se da izgleda to je moguno vie ratniki.
Hoe li biti kakve naredbe od vaeg visoko-blagorodstva? upita on
Denisova, salutirajui i vraajui se opet na izigravanje autanta pred
generalom za koje se unapred spremao Ili u ostati kod vaeg visokoblagorodstva?
Naredbe?... ree Denisov zamiljeno. A moe li ti ostati do
sutra?
O, molim vas!... Zar mogu ostati kod vas? uzviknu Pea.
Pa kako ti je upravo naredio general, je li da se vrati odmah?
upita Denisov.
Pea pocrvene.
Pa nije mi nita naredio, nego ja mislim da mogu? ree on upitno.
Hajde, dobro! ree Denisov. On se okrete svojim potinjenima i
izdade naredbe da odred ide do oznaenog mesta za odmor kod straare u
umi i da onaj oficir na kirgijskom konju (taj oficir je vrio dunost
autanta) ide da trai Dolohova, da sazna gde je on i hoe li doi uvee. A
Denisov bee naumio da izie sa esaulom i Peom na okrajak ume koji se
pruao ka amevu, te da razgleda ono mesto gde su pali Francuzi na koje
je trebalo sutra napasti.

 Hajde, bradonja ree on muiku sprovodniku provedi nas do

ameva.
Denisov, Pea i esaul, i s njima nekoliko kozaka i onaj husar koji je
nosio zarobljenog deka, odoe levo, preko jedne jaruge, prema okrajku
ume.

V
Kia bee prestala, samo je padala magla i kapala voda s granja.
Denisov, esaul i Pea jahali su utei za muikom u ubari, koji je lako i
neujno koraao svojim iskrivljenim nogama u opancima preko ila i
mokrog lia i vodio ih na okrajak ume.
Kad izioe uza stranu, muik stade, osvrte se i uputi se onamo gde
behu proreena drveta. Kod jednog velikog hrasta, s koga jo ne bee opao
list, zaustavi se i tajanstveno im mahnu rukom da dou k njemu.
Denisov, esaul i Pea prioe mu. S tog mesta na kome se zaustavio
muik videli su se Francuzi. Odmah ispred ume sputala se dole kao
brei neka njiva. Desno, preko strme jaruge, videli su se omanje seoce i
mali spahijski dom s razvaljenim krovovima. U tom seocetu i kod
spahijskog doma, i po celom breiu, po vonjaku, kod kladenca i
ribnjaka, i svuda putem navie od mosta ka selu, videle su se kroz
lelujavu maglu gomile sveta, na razmaku ne veem od dvesta hvati. Jasno
su se uli njihovo nerusko dozivanje i vika na konje koji su izdirali uz brdo
vukui kola.
Dajte ovamo zarobljenika ree polako Denisov, ne skidajui oiju s
Francuza.
Kozak sie s konja, skide deka i doe zajedno njim Denisovu.
Denisov ga poe pitati kakve su to i to trupe, pokazujui rukama na
Francuze. Deko bee gurnuo svoje ozeble ruke u depove i uzdigao obrve,
pa unezvereno gledae u Denisova, pa, iako je oevidno, eleo da kae sve
to zna, on se zbunjivao u svojim odgovorima i samo potvrivao ono to je
Denisov pitao. Denisov se namrti, okrete se od njega i poe da razgovara
sa esaulom i da mu saoptava svoje miljenje.
Pea je, okreui brzo glavu, jednako bacao poglede as u doboara,
as u Denisova, as u esaula, as u Francuze po selu i po putu, i pazio da
ne propusti neto vano.
Doao, ne doao Dolohov, treba oteti!... A? ree Denisov i veselo
mu sevnue oi.
Mesto je zgodno ree esaul.
Peake emo poslati dolinom, preko rita nastavi Denisov; oni e
se primai vonjaku; vi ete zai s kozacima otuda (on pokaza na umu iza
sela), a ja u odavde sa svojim husarima. I na pucanj...
Dolinom se nee moi, pitolina je ree esaul. Zaglibiemo konje,
valja zaobii vie ulevo...

Upravo kad su oni tako poluglasno govorili, pue dole, u dolini kod
ribnjaka, jedna puka i zabeli se dim, pue i druga, i u se slona, kao
vesela vika stotina Francuza koji behu na brdacu. U prvom trenutku
Denisov i esaul povukoe se nazad. Behu tako blizu da im se uini da su
oni uzrok tom pucanju i vici. Ali se pucanj i vika nisu odnosili na njih.
Dole, preko rita, bio je ovek u neem crvenom. Videlo se da su Francuzi
na njega pucali i vikali.
Pa to je na Tihon! ree esaul.
On! Da, on je!
Ba je lupe! ree Denisov.
Pobei e im; ree esaul kiljei oima. ovek koga oni nazvae
Tihonom dotra do reice, bunu u nju tako da prsnu voda oko njega,
nesta ga za trenutak, pa izbaulja etvoronoke, sasvim crn od vode, i
pobee dalje. Francuzi koji su jurili za njim zaustavie se.
E, veto! ree esaul.
Pravi gad! progovori Denisov zlovoljno. I ta li je radio dosad?
Ko je to? upita Pea.
To je na uhoda. Poslao sam ga da uhvati jezik.
A, da ree Pea na prvu re Denisovljevu i klimnu glavom, kao da
je sve razumeo, iako nije razumeo nijedne rei.

Tihon Krezavi bee jedan od najpotrebnijih ljudi u odredu. On je bio

muik iz Pokrovskog kod Gae. Kad je Denisov, u poetku svojih
operacija, doao u Pokrovsko i, kao i uvek, prizvao kmeta i zapitao ga ta
on zna o Francuzima, kmet je, branei se od neeg, odgovorio, kao to su
odgovarali i svi kmetovi, kako on niti to zna, niti je uo. Ali kad mu je
Denisov objasnio kako je njegova namera da bije Francuze, pa ga upita da
nisu Francuzi dolazili i k njemu, kmet je rekao kako su odista dolazili
miroderi,*94 ali da se kod njih u selu jedini Tika Krezavi zanimao tim
poslovima. Denisov je naredio da mu se zovne Tihon, pa ga je pohvalio za
njegov rad i rekao pred kmetom nekoliko rei o vernosti prema caru i
otadbini i o mrnji prema Francuzima koju su duni da gaje sinovi
otadbine.
Ne inimo mi Francuzima nita zlo rekao je Tihon, koji se svakako
uplaio tih rei Denisovljevih. Mi smo se to, onako, naalili s momcima.
94

Seljaci su zvali marodere (pljakae) miroderi.

Istina, potukli smo desetak, dvaestak mirodera, a onako nismo im inili

nikaka zla...
Kad je Denisov sutradan poao iz Pokrovskog, zaboravivi sasvim tog
muika, njemu su javili da se Tihon pridruio odredu i molio da ostane u
njemu. Denisov je naredio da ga prime.
Tihon, koji je najpre radio teak posao, loio vatru, nosio vodu,
timario konje itd., ubrzo je pokazao veliku volju i sposobnost za
partizansko ratovanje. Odlazio je nou u pljaku i svaki put donosio
haljine i oruje francusko, a kad mu narede, dovodio je i zarobljenike.
Denisov je oslobodio Tihona od poslova, poeo ga voditi sa sobom u
izvianje i uvrsti ga u kozake.
Tihon nije voleo da jae, uvek je iao peke i nikad nije zaostajao iza
konjice. Oruje mu je bilo muketon, koji je nosio vie smeha radi, koplje i
sekira, kojom je vladao kao to vlada zubima vuk, koji podjednako lako i
vadi njima buve iz dlake i pregriza debele kosti. Tihon je podjednako
sigurno cepao, iz zamaha, sekirom grede i, uzevi je za uice, deljao njome
tanke koie i dubao kaike. Tihon je imao u Denisovljevom odredu svoje
posebno, izuzetno mesto. Kad je trebalo uraditi neto veoma teko i gadno
izdii ramenom iz blata kola, izvui za rep konja iz rita, oderati ga, uvui
se usred Francuza, prei za dan pedeset vrsta, svi su osmehujui e
pokazivali rukom na Tihona.
ta e avolu biti, jako je to kao vo govorili su za njega.
Jedanput je neki Francuz, koga je Tihon hvatao, opalio na njega iz
pitolja i pogodio ga u lea u meso. Ta rana, od koje se Tihon leio samo
rakijom, i spolja i iznutra, bila je predmet najveselijih poalica u celom
odredu, i to poalica na koje je Tihon rado pristajao.
ta je, brate, nee vie? Oborilo te, je li? podsmevali su mu se
kozaci, a Tihon bi se navalice zgurio i mrtio, pravei se da se ljuti, pa bi
psovao Francuze najsmenijim psovkama. Taj je sluaj samo toliko uticao
na Tihona to je posle svoje rane retko kad privodio zarobljenike.
Tihon je bio najkorisniji i najhrabriji ovek u odredu. Niko nije bolje
od njega nalazio prilike za napad, niko nije vie od njega pohvatao ni
pobio Francuza; i zbog toga je bio svima kozacima i husarima lakrdija i
on je rado pristajao na to zvanje. Sad je Denisov bio jo nou poslao
Tihona da uhvati jezik. Ali je Tihon, ili to mu nije bio dosta jedan
Francuz ili to je prespavao no, zaao danju u bunje, upravo usred
Francuza, pa ga oni, kao to je video Denisov s brda, otkrili.

VI
Poto je porazgovarao jo neko vreme sa esaulom o sutranjem
napadu na koji se sad, gledajui kako su Francuzi blizu, izgleda, sasvim
reio, Denisov okrete konja i poe natrag.
E, brate, sad emo ii da se osuimo ree Pei.
Prilazei umskoj straari, Denisov zastade i zagleda se u umu. Kroz
umu izmeu drvea iae krupnim lakim koracima jedan ovek dugih
nogu i dugih razmlatanih ruku, u opancima i kazanskoj kapi, s pukom o
ramenu i sa sekirom za pojasom. Kad ugleda Denisova, taj ovek brzo baci
neto u bun, pa skide mokru kapu i prie stareini. To bee Tihon. Po
njegovom rohavom i punom bora licu s malim uskim oima videlo se da je
veseo i sobom zadovoljan. On podie glavu visoko i, kao uzdravajui se od
smeha, pogleda u Denisova.
Gde si tumarao? upita ga Denisov.
Gde sam tumarao? Iao sam da dovedem francuza odgovori Tihon
smelo i brzo svojim promuklim, ali otegnutim basom.
A zato si poao danju? Marvo! Pa zato ga nisi uhvatio?...
Ono, to se tie hvatanja, uhvatio sam ga ree Tihon.
Pa gde je?
Ama ja sam njega, prvo i prvo, uhvatio jo zorom nastavi Tihon,
razmiui malo ire svoje iskrivljene noge u opancima i odveo ga u
umu. Vidim, nije dobar. Daj, mislim se, da odem te da uhvatim drugog,
kakvog boljeg.
E, gle ti ugursuza! ree Denisov esaulu.
A zato nisi toga doveo?
A to da ga dovodim prekide ga brzo i ljutito Tihon kad ne valja!
Zar ja ne znam kakvi su vama potrebni?
E, jest ivotinja!... Pa?...
Pa, otiao sam po drugog nastavi Tihon prikradem se evo ovako
u umu, pa legnem. Tihon iznenadno i gipko lee potrbuke, pokazujui
kako je radio. Naie jedan nastavi on A ja njega ovako zgrabim. Tu
on brzo i lako skoi. Hajdemo, velim, pukovniku. Kad ti ispadoe njih
etvorica. Naletee na mene padama. A ja na njih ovako sekirom: ta
ete, velim, Bog s vama! viknu Tihon, zamahnuvi rukom i strano se
namrti i isprsi.
Jest, jest, gledali smo s brda kako si ih doekao, sve preko bare
ree esaul i zakilji.

Pei bee veoma smeno, ali vide kako se svi uzdravaju od smeha.
On je brzo prenosio pogled s Tihona na esaula i na Denisova, ne znajui
ta to sve znai.
Ne izigravaj mi tu budalu! ree Denisov iskaljujui se ljutito.
Zato nisi doveo onog prvog?
Tihon se poe eati jednom rukom iza vrata, drugom po glavi i
odjedanput mu se celo lice razvue u vedar, glup osmeh, koji pokaza da
nema jednog zuba (zato je i prozvan Krezavi). Denisov se osmehnu, a Pea
se zaceni od veselog smeha, kome se pridrui i sam Tihon.
Ama to e vam, kad nimalo ne valja ree Tihon. Haljetak na
njemu rav, kako da ga vodim. Pa je i neotesan, vae blagorodstvo. ta,
veli, ja sam generalski sin, neu da idem, veli.
Ba si stoka! ree Denisov. Treba mi da ga pitam...
Pa ja sam ga pitao ree Tihon. On veli: slabo je poznat. Ima,
veli, naih mnogo, ali su sve ravi; samo se, veli, nazvali vojnici.
Podviknite, veli, podobro, pa ete ih sve pohvatati zavri Tihon i
pogleda veselo i odluno u oi Denisovu.
Ama opaliu ja tebi sto vruih, pa mi nee igrati budalu! ree
Denisov strogo.
A to da se srdite ree Tihon valjda ne znam ta su ti vai
Francuzi? ekajte samo dok se smrkne, pa u vam onda dovesti kakve
hoete, ako hoete i trojicu.
Dobro, hajdemo ree Denisov i jahao je sve do straare ljutit,
namrten i utei.
Tihon je iao pozadi i Pea je uo kako su se kozaci smejali i dirali ga
zbog nekakvih izama to je bacio u onaj bun.
Kad je Peu proao onaj smeh to ga bee spopao dok je sluao Tihona
i gledao ga kako se smeka, on je odjedanput razumeo da je taj Tihon ubio
oveka, i bi mu neto neugodno. On se osvrte na zarobljenog doboara i
neto ga teknu u srce. Ali je ta neugodnost trajala samo jedan trenutak.
On oseti da treba dii glavu malo vie, ohrabriti se i znaajno zapitati
esaula o sutranjem napadu, kako ne bi bio nedostojan drutva u kome se
nalazi.
Poslani oficir srete Denisova u putu i javi mu da e Dolohov sam
odmah doi i da je s njegove strane sve dobro.
Denisov se odjedanput razgali i pozva Peu k sebi.
De, priaj mi o sebi ree on.

VII
Kad je Pea otiao iz Moskve, ostavivi rodbinu, pridruio se svom
puku, i ubrzo posle toga uzeo ga je za ordonansa jedan general koji je
komandovao velikim odredom. Otkako je proizveden za oficira, a osobito
otkako je stupio u aktivnu vojsku, gde je sudelovao u boju kod Vjazme,
Pea se nalazio neprestano u nekom blaeno-razdraganom stanju i
radovao se to je ve veliki, i neprestano sa oduevljenjem pazio da ne
propusti kakvu priliku za pravo herojstvo. Bio je vrlo srean i zadovoljan
onim to je video i iskusio u vojsci, ali mu se istovremeno sve inilo da se
negde tamo, gde nije on, dogaa sad ono ba istinsko, herojsko. I on je
urio da stigne onamo gde nije sad.
Kad je njegov general rekao 21.oktobra kako eli da poalje nekoga u
Denisovljev odred, Pea je tako alosno molio da njega poalje, da mu
general nije mogao odrei. Ali kad ga je poslao, general je, seajui se
bezumnog postupka Peinog u borbi kod Vjazme, gde je on, mesto da ide
putem onamo kud je bio poslan, odjurio u lanac pod francusku vatru i
opalio tamo dvaput iz svog pitolja izrino zapretio Pei da ne sudeluje
ni u kakvim operacijama Denisovljevim. Zato je Pea i pocrveneo i zbunio
se kad ga je Denisov upitao moe li da ostane. Dok nisu izili na onaj
okrajak ume, Pea je smatrao kako mu je potrebno da tano vri svoju
dunost, da se odmah vrati. Ali kad je ugledao Francuze, kad je video
Tihona i doznao da e te noi neminovno biti napad, on je brzinom kojom
mladii prelaze s jednog miljenja na drugo odluio sam u sebi da je
njegov general, kog je on dotle veoma uvaavao niko i nita, Nemac, a
da je Denisov junak, i esaul junak, i da je Tihon junak i da bi njega bilo
stid otii od njih u tekom asu.
Ve se smrkavalo kad su Denisov, Pea i esaul stigli do straare. U
sumraku su se videli konji pod sedlima, kozaci i husari, koji su nametali
atorie na proplanku i loili vatru u jednoj umskoj jaruzi (da ne bi
Francuzi videli dim). U tremu male kue jedan kozak, sa zasukanim
rukama, sekao je ovnujsko meso. U kuici behu tri oficira iz Denisovljevog
odreda, koji su pravili od vrata sto. Pea skide svoje mokro odelo i dade da
se sui, a on se odmah prihvati da pomae oficirima u pripremanju stola
za ruak.
Za deset minuta bio je postavljen sto, zastrt servijetom. Na stolu bee
rakija, rum i uturica, beo hleb i peena ovnovina sa solu.
Sedei zajedno sa oficirima za stolom i kidajui rukama niz koje je
tekao loj masnu, mirisnu ovnovinu, Pea je bio opijen onom oduevljenom

i nenom detinjskom ljubavlju prema svima ljudima i verovao da takvu

istu ljubav gaje prema njemu drugi.
Pa ta mislite, Vasilije Fjodoroviu obrati se on Denisovu ne
mari ako ostanem s vama koji dan? I, ne ekajui odgovor, odgovori sam
sebi: Pa meni je nareeno da saznam i ja u eto, saznati... Samo me
pustite u sam... prvi red... Ne treba meni nagrada... Nego bih hteo...
Pea stee zube i pogleda oko sebe, ustresajui podignutom glavom i
zamahujui rukom.
Ba u prvi red... ponovi Denisov smeei se.
Samo, molim vas, dajte vi meni komandu sasvim, da ja
komandujem nastavi Pea a to mi ne biste dali?... A vama treba
noi? ree on jednom oficiru koji je hteo da odsee ovnovinu. I dade mu
svoju britvicu.
Oficir pohvali britvicu.
Uzmite je, molim vas. Imam ja mnogo takvih... ree Pea i
porumene. Ah, ljudi! ja sasvim zaboravio! uzviknu on odjedanput.
Imam divnog suvog groa, znate, onog bez semenki. Kod nas je nov
kantiner, pa ima sve tako lepe stvari. Kupio sam deset funti. Navikao sam
da pojedem to slatko. Hoete li?
I Pea otra u trem svom kozaku i donese bisage u kojima je bilo pet
funti suvog groa.
Jedite; gospodo, jedite... A da vam ne treba kafenik? upita on
esaula. Kupio sam divan kod naeg kantinera! Ima divnih stvari. I on je
veoma poten. To je glavno. Poslau vam ga zacelo. A moe-biti vama je
kremenje dotrajalo, otupilo se, i to se deava. Poneo sam ja sobom, imam
evo ovde (on pokaza na bisage) sto kremenova. Kupio sam vrlo jevtino.
Uzmite, molim vas, koliko vam treba, pa i sve... I Pea se odjedanput
tre, uplaio se da nije poeo trabunjati kojeta, pa zastade i pocrvene.
On se poe priseati da nije poinio jo kakvih gluposti. Prelazei u
pameti ta je bilo tog dana, seti se Francuza doboara. Nama je veoma
dobro, a kako li je njemu? Kud su ga deli? Da li su ga nahranili? Da ga
nisu uvredili? pomisli. Ali poto je opazio da je poeo trabunjati o
kremenju, on se sad bojao.
Da li bih smeo upitati? pomisli. Rei e: on deko, pa mu ao
deka. Pokazau ja njima sutra kakav sam deko! Da nee biti sramota
ako upitam? pomisli opet. Ali ta mu drago! i odmah, zacrvenevi se i
gledajui bojaljivo u oficire, da li se nee nasmejati, upita:
A moemo li pozvati tog deka to ste ga zarobili? Da mu damo
togod nek jede... moda...

 Da jadni deko ree Denisov, koji, oevidno, ne nae nita stidno u

toj napomeni. Zovite ga ovamo. Ime mu je Vincent Bosse.95 Zovite ga.
Ja u ga zovnuti ree Pea.
Zovi ga, zovi. Jadni deko! ponovi Denisov.
Pea je stajao kod vrata kad je to Denisov rekao. On proe izmeu
oficira i prie blizu Denisovu.
Dopustite da vas poljubim, golube ree mu. Oh, kako je to divno!
kako je lepo! I, poljubivi Denisova, istra u dvorite.
Bosse! Vincent! viknu Pea zaustavivi se pred vratima.
Koga to zovete, gospodine? upita neko iz pomrine.
Pea odgovori da zove onog deka Francuza, koga su danas zarobili.
A! Vesenjega? ree kozak.
Njegovo ime Vincent kozaci behu ve prekrstili u Vesenji, a muici i
vojnici u Visenj.*96 To podseanje na prolee u oba prekrtena imena
slagalo se s pomilju na mladog deka.
Tamo se kod vatre grejao. Ej, Visenju! Visenju! Vesenji! ue se u
pomrini jedan za drugim glasovi i smeh.
Okretan deko ree husar koji je stajao pored Pee. Otoi smo ga
nahranili. Bio je strano gladan!
U pomrini se ue koraci i doboar, ljapkajui bosim nogama po
blatu, priblii se vratima.
Ah cest vous! ree Pea. Voules-vous manger? Nayez pas peur,
on ne vous fera pas de mal dodade bojaljivo i ljubazno mu dodirnu
ruku. Entrez, entrez!97
Merci, monsieur.98 odgovori doboar uzdrhtalim, gotovo detinjskim
glasom i poe da brie o prag svoje kaljave noge.
Pea bi mnogo tota rekao doboaru, ali nije smeo. On je stajao pored
njega u tremu, vrpoljei se. Zatim ga u pomrini uze za ruku i stee je.
Entrez, entrez ponovi on samo blagim apatom. O, ta bih mu to
mogao uiniti! ree Pea sam sebi, pa otvori vrata i propusti deka
pored sebe.
Kad je doboar uao u kuicu, Pea je ceo malo dalje od njega, jer je
smatrao da bi se ponizio kad bi obraao na njega panju. Samo je pipao u
depu novac i premiljao nee li biti sramota ako ga da doboaru.
95

Vensan Bos.
Vesenji znai: proleni a visenj: jagorevina.
97 A, to ste vi! Hoete li da jedete? Ne bojte se, nee vam uiniti zla. Uite, uite.
98 Hvala, gospodine.
96

VIII
Dolazak Dolohovljev odvrati Peinu panju od doboara, kome, po
naredbi Denisovljevoj, dadoe rakije i za koga Denisov zapovedi da ga
obuku u ruski kaftan i da ga ne alju sa zarobljenicima, nego da ga ostave
u njegovom odredu. Pea je sluao u armiji mnoge prie o neobinoj
hrabrosti i bezdunosti Dolohovljevoj prema Francuzima i zato, otkako je
Dolohov uao u kuu, nije odvajao oiju, nego gledao u njega i sve se vie
kuraio, ustresajui podignutom glavom, kako se ne bi pokazao
nedostojan ak i takvog drutva kakav je Dolohov.
Spoljanji izgled Dolohovljev neobino je iznenadio Peu svojom
prostotom.
Denisov je nosio ekmenj,*99 bradu i na prsima ikonicu Nikole
udotvorca i po nainu kako govori i u svem ponaanju pokazivao da je
njegov poloaj osobit. A, naprotiv, Dolohov, koji je ranije u Moskvi nosio
persijsko odelo, izgledao je sad kao najuredniji gardijski oficir. Bio je isto
obrijan, na njemu bee postavljen gardijski sjurtuk sa znakom ordena sv.
ora u rupici i na glavi pravo nataknut, prost kaket. On skide u kutu
mokru burku, pa, kad prie Denisovu, poe odmah, ne zdravei se ni s
kim, da raspituje o poslu. Denisov mu ispria kako su veliki odredi
nameravali da otmu njihov transport, i kako su poslali Peu, i ta je on
odgovorio obojici generala. Zatim Denisov ispria sve to je znao o poloaju
francuskog odreda.
Tako je. Ali treba znati kakve su trupe i koliko ih ima ree
Dolohov; morae se otii. Kad se ne zna pouzdano koliko ih je ne smemo
se uputati u boj. Ja volim da radim posao ispravno. Evo, hoe li ko od
gospode da sie sa mnom u njihov logor? Imam ja uza se i njihovu
uniformu.
Ja, ja ja u poi s vama! uzviknu Pea.
Tebi nije nimalo potrebno da ide ree Denisov Dolohovu a njega
neu pustiti nipoto.
E, gle sad! uzviknu Pea. A zato da ne idem ja?...
Zato to nema posla.
Vi ete mi oprostiti, jer u... jer u... otii, pa kraj... A vi ete me
povesti? upita Pea Dolohova.
Zato ne? odgovori Dolohov, koji se bee zagledao u francuskog
doboara. Je li odavno kod tebe ovaj momi? upita Denisova.
99

Kozaka haljina.

 Danas smo ga uhvatili, ali nita ne zna. Zadrao sam ga kod sebe.
Dobro, a kuda deva ostale? ree Dolohov.
Kako kuda? aljem ih po spisku! viknu Denisov i odjedanput
pocrvene. I slobodno u rei da na mojoj dui nema nijednog oveka. Zar
je tebi tee poslati u grad bilo trideset bilo trista ljudi pod straom, nego
prljati, pravo da kaem, vojniku ast?
Evo ovom mladom grofiu od esnaest godina dolikuje da govori te
ljubaznosti ree Dolohov i hladno se osmehnu a tebi je ve vreme da se
toga ostavi.
ta, ja ne govorim nita, nego samo kaem da u zacelo poi s vama
ree Pea bojaljivo.
Meni je i tebi, brate, vreme da se ostavimo tih ljubaznosti nastavi
Dolohov, kao da je nalazio osobito uivanje da govori o tome predmetu koji
je tako draio Denisova. A zato si ovog zadrao kod sebe? ree on
klimajui glavom. Zato to ti ga je ao? Znamo mi te tvoje spiskove.
Polje sto ljudi, a stigne ih trideset. Pomru od gladi ili ih pobiju. Pa zar
onda nije svejedno da ih i ne hvata.
Esaul je odobravao glavom, kiljei svojim svetlim oima.
Ama tu se nema ta premiljati. Ja neu da uzimam nikog na svoju
duu. Ti kae pomru. Pa dobro. Samo neka to nije od mene.
Dolohov se nasmeja.
A zar njima nije niko dvadeset puta naredio da mene uhvate? A da
uhvate, i mene bi i tebe, tako isto, s tim tvojim vitetvom, udavili. On
pouta. nego, ipak, treba svravati posao. Da se poalje moj kozak s
prtljagom. Imam dve francuske uniforme. ta je, hoete li ii sa mnom?
upita Peu.
Ja? Da, da, na svaki nain uzviknu Pea pogledajui u Denisova i
pocrvene, ve gotov da zaplae.
Kad se Dolohov poeo da prepire s Denisovom o tome ta treba initi
sa zarobljenicima, Pea je opet osetio neku neugodnost i snebivanje; ali
opet nije mogao dobro da razume ono o emu govore. Kad tako misle
veliki, uveni ljudi, onda svakako tako treba, onda je svakako to dobro
mislio je on. A to je glavno, nek ne misli Denisov da u ja njega posluati
i da on moe meni komandovati. Ja u na svaki nain poi s Dolohovom u
francuski logor. Kad on moe, mogu i ja!
Na sve odvraanje Denisovljevo da ne ide, Pea je odgovarao kako je i
on navikao da sve radi ispravno a ne nasumce i kako on nikad ne pomilja
na opasnost sebe radi.

 Jer, to ete i sami priznati, ako ne znamo tano koliko ih je tamo, od

toga zavisi, moda, ivot stotinama ljudi, a ovako mi smo jedini. I zato ja
to veoma elim, i ja u otii zacelo, zacelo, vi me ne moete zadrati
govorio je Pea samo e biti gore...

IX
Pea i Dolohov obukoe francuske injele i stavie francuske kape, pa
odoe na onu proseku odakle je Denisov gledao logor i, poto izioe iz
ume po ve mrkloj noi, spustae se u dolinu. Kad sie dole, Dolohov
zapovedi kozacima koji su ih pratili da ekaju tu, pa potera krupnim
kasom putem ka mostu. Pea je jahao s njim uporedo i bee sav ustreptao
od uzbuenja.
Ako nas uhvate, ja se ne dam iv, imam pitolj proaputa Pea.
Ne govori ruski apnu mu brzo Dolohov, a u istom trenutku u se
iz pomrine:
Qui vive?100 i zvecnu puka.
Pei jurnu krv u lice i on se mai za pitolj.
Lanciers du 6-me101 progovori Dolohov, pa niti zaustavi, niti pogna
bre konja.
Crna figura straareva stajala je na mostu.
Mot dordre?102
Dolohov pritee konja i poe korakom.
Dites donc, le colonel Grard est ici? 103 upita on.
Mot dordre!104 viknu straar i preprei put, ne odgovarajui na
pitanje.
Quand un officier fait sa ronde, les sentinelles ne demandent pas le
mot dordre... viknu Dolohov, planuvi odjedanput i poe konjem na
straara. Je vous demande si le colonel est ici?105
Pa, ne ekajui da mu odgovori straar koji se bee sklonio s puta,
poe korakom uz brdo.
Dolohov spazi crnu senku nekog oveka koji pree preko puta,
zaustavi tog oveka i upita gde su komandant i oficiri. Taj ovek, s
dakom na ramenu, vojnik, zaustavi se, prie blizu konju Dolohovljevom,
pa, dodirujui ga rukom, ree prosto i prijateljski da su komandant i
oficiri gore na brdu s desne strane u dvoritu jedne farme (tako je nazvao
spahijski dvor).
100

Ko ide?
Kopljanici estog puka.
102 Odziv?
103 Je l te, je li ovde pukovnik erar?
104 Odziv!
105 Kad oficir obilazi lanac, straa ne trai odziv... Pitam vas je li ovde pukovnik?
101

Poto je projahao putem pored koga je sa obe strane brujao francuski

razgovor kraj vatara, Dolohov skrete u dvorite spahijske kue. Kad utera
konja na kapiju, on sjaha i prie velikoj, raspaljenoj vatri, oko koje je
sedelo nekoliko ljudi i glasno razgovaralo. U kotliu s kraja kuvalo se
neto i jedan vojnik u kapi i plavom injelu kleao je, jasno obasjan
plamenom, i meao po kotliu puanom ipkom.
Oh, cest un dur--cuire106 ree jedan izmeu oficira koji su sedeli
u senci sa one druge strane vatre.
Il les fera marcher, les lapins107 ree drugi i nasmeja se.
Obojica uutae i zagledae se u pomrinu kad ue korake
Dolohovljeve i Peine, koji su ili k vatri sa svojim konjima.
Bonjour, messieurs!108 ree glasno, razgovetno Dolohov.
Oficiri u senci od vatre trgoe se i jedan visok oficir, duga vrata, obie
vatru, pristupi Dolohovu i ree:
Cest vous, Clement! Dou, diable...109 ali ne dovri, jer vide da se
prevario, namrti se malo, pa se pozdravi s Dolohovom kao s nepoznatim i
upita ime ga moe usluiti. Dolohov ispria kako on sa svojim drugom
trai svoj puk i upita, obraajui se svima skupa, da li oficiri ne znaju to
o estom puku. Niko nije znao nita i Pei se uini da oficiri poee
neprijateljski i sa sumnjom da razgledaju i njega i Dolohova. Svi su utali
nekoliko trenutaka.
Si vous comptez sur la soupe du soir, vous venez trop tard110 ree
neko iza vatre uzdravajui smeh.
Dolohov odgovori da su oni siti i da im vala te noi ii dalje.
On dade konje vojniku koji je meao po kotliu, pa unu kraj vatre do
oficira s dugim vratom. Taj oficir je neprestano gledao u Dolohova i upita
ga jo jedanput iz koga je puka. Dolohov ne odgovori, napravi se kao da ne
u pitanje, pa, palei kratku francusku lulu koju izvadi iz depa,
zapitkivae oficire koliko je siguran drum od kozaka ispred njih.
Les brigands sont partout111 odgovori jedan oficir iza vatre.
Dolohov ree kako su kozaci strani samo za ovakve koji zaostanu kao
to su on i njegov drug, ali svakako kozaci ne smeju napadati na velike
odrede, dodade upitno. Niko nita ne odgovori.

106

O, to se teko kuva.
Nagnae on njih da se skuvaju.
108 Dobar dan, gospodo!
109 Jeste to vi, Klemane? Odakle, do vraga...
110 Ako mislite da ete veerati, stigli ste suvie dockan.
111 Razbojnici su svuda.
107

Sad e, valjda, poi pomiljao je svaki as Pea, koji je stajao kod

vatre i sluao njegov razgovor.
Ali Dolohov ponovo poe razgovor i stade otvoreno da raspituje koliko
imaju ljudi u bataljonu, koliko bataljona, koliko zarobljenika. Kad upita
za zarobljene Ruse koji su bili kod njihovog odreda, on ree:
La vilaine affaire que de traner ces cadavres aprs soi. Mieux
vaudrait fusiller toute cette canaille!112 i gromko se nasmeja takvim
smehom da se Pei uini da e Francuzi sad videti prevaru, pa i nehotice
odstupi za korak od vatre. Niko ne odgovori na ono to ree Dolohov, niti
na njegov smeh, a jedan francuski oficir, koji se nije video (leao je
umotan u injel), pridie se i apnu neto svom drugu. Dolohov ustade i
zovnu vojnika s konjima.
Da li e dati konje ili nee? pomisli Pea, primiui se nehotino
Dolohovu. Dadoe konje.
Bonjour, messieurs113 ree Dolohov. Pea im htede rei bonsoir114,
ali ne mogade da re izgovori. Oficiri su neto aputali meu sobom.
Dolohov se dugo peo na konja koji nije hteo da stoji; zatim izie korakom
na kapiju. Pea je jahao pored njega i eleo ali nije smeo da se obazre i
vidi tre li ili ne tre za njima Francuzi.
Kad izioe na put, Dolohov ne poe natrag u polje, nego udari pored
sela. Na jednom mestu zaustavi se i oslunu.
uje li? ree on. Pea poznade ruski govor i ugleda pored vatara
kako se crne figure zarobljenih Rusa. Zatim se Pea i Dolohov spustie
nanie k mostu, prooe pored straara koji je mrano hodao po mostu ne
rekavi im ni rece i izioe u dolinu, gde su ih ekali kozaci.
E, sad zbogom! Kai Denisovu u svanue, na prvi pucanj ree
Dolohov i htede da poe, ali se Pea uhvati za njega rukom.
Ne tako! uzviknu on. Vi ste takav junak. O, kako je to lepo! kako
divno! Kako vas volim!
Dobro, dobro ree Dolohov, ali ga Pea ne htede pustiti i Dolohov
vide u pomrini kako se Pea naginje k njemu. Hteo je da se poljubi s
njim. Dolohov ga poljubi, nasmeja se, okrete konja i nestade ga u mraku.

112

Gadna je stvar vui sobom te mrcine. Bslje bi bilo streljati to ubre.

Zbogom, gospodo.
114 Laku no.
113

X
Kad se Pea vratio straari zatekao je Denisova u tremu. Denisov je
ekao Peu uzbuen, nespokojan i ljut na samog sebe to ga je pustio.
Hvala bogu! uzviknu on. E, hvala bogu! ponovi sluajui
oduevljeno prianje Peino. I da te vrag nosi, zbog tebe nisam spavao!
dodade zatim. Ali, hvala bogu, sad lezi pa spavaj. Do jutra moemo jo
dremnuti.
Da... Ne, ne ree Pea. Meni se jo ne spava. A ja znam sebe, ako
zaspim, gotovo. Pa onda navikao sam da ne spavam pred bitku.
Pea posede neko vreme u kui, seajui se radosno sitnica sa svoga
izvianja i zamiljajui ivo u pameti ono to e biti sutra. Potom, kad
vide da je Denisov zaspao, ustade i izie napolje.
Napolju bee jo sasvim mrano. Kiica je prestala, ali su jo padale
kapljice s drvea. Blizu straare videle su se crne figure kozakih
atoria i konja vezanih zajedno. Iza kuice crnela su se dvoja kola kod
kojih su stajali konji, a u jaruzi svetlela se vatra koja je ve dogorevala.
Kozaci i husari nisu spavali svi: gdeto se uo, zajedno s kapanjem
kapljica i konjskim vakanjem u blizini, tih razgovor, gotovo apat.
Pea izie iz trema, osvrte se po pomrini i priblii se kolima. Pod
kolima je neko hrkao, a oko kola stajali su osedlani konji i jeli ovas. Pea
poznade u mraku svog konja koga je zvao Karabah, iako je to bio
maloruski konj, i prie mu.
Pa, Karabah, ujutru da me poslui ree on milujui konja i ljubei
ga.
ta, zar ne spavate, gospodine? ree kozak koji je sedeo pod
kolima.
Ne; a... tebi je, kanda, ime Ljihaov? Vidi, ja sam tek sad stigao.
Ili smo Francuzima. I Pea ispria opirno kozaku ne samo kako je
iao, nego i zato je iao, i zato smatra da je bolje rizikovati svoj ivot,
nego raditi nasumce.
Pa trebalo bi da spavate malo ree mu kozak.
Ne, navikao sam odgovori Pea. A da vam se nije kremenje u
pitoljima obilo? Ja sam poneo. Treba li ti? Uzmi.
Kozak se pomoli ispod kola da razgleda Peu izblie.
Navikao sam ja da mi je sve spremno ree Pea. Neki to rade
onako, kao od bede, ne spreme se, pa posle ale. A ja to ne volim.
Pravo velite ree kozak.

 I jo ovo, molim te, golube, naotri mi sablju; istupil... (ali Pea ne

smede da slae) nije ni otrena nikad. Moe li mi to uiniti?
Zato ne, mogu.
Ljihaov ustade, potrai u svenjevima i Pea ubrzo u ratniki zvek
elika i brusa. On se pope na kola i sede nakraj. Kozak je pod kolima
otrio sablju.
A ti junaci valjda spavaju? upita Pea.
Neko spava, a neko ovako.
A ta radi deko?
Je li Vesenji? Izvalio se tamo u tremu. Spava mu se od straha. Ve
jedva doekao.
Pea je posle toga dugo utao i sluao otrenje. U pomrini se ue
koraci i ukaza se crna figura.
ta to otri? upita neki ovek, prilazei kolima.
Pa eto, hou da naotrim gospodinu sablju.
Lep posao ree ovek koji se uini Pei kao husar. Je li kod vas
ostala olja?
Eno je onde kod toka. Husar uze olju.
Kanda e skoro da svane ree zevajui i ode nekud.
Trebalo bi da Pea zna da je u umi, u odredu Denisovljevom, na
vrstu od puta, da sedi na kolima otetim od Francuza za koja su privezani
konji, da ispod njega sedi kozak Ljihaov i otri mu sablju, da je ona
velika, crna pega desno straara, a ona crvena, svetla pega dole levo
vatra koja dogoreva, da je taj ovek to je dolazio po olju husar koji je
hteo da se napije; ali on nije nita od toga znao, niti je hteo da zna. On je
bio u arobnom carstvu, u kome nema nieg nalik na stvarnost. Ona
velika crna pega moda je odista straara, a moda je i petera to vodi
ak u dubinu zemlje. Ona crvena pega moda je i vatra, a moda i oko
kakvog ogromnog udovita. Moe biti on sad sedi odista na kolima, a vrlo
je moguno da i ne sedi na kolima, nego na strano visokoj kuli, s koje kad
bi pao, leteo bi do zemlje itav dan, itav mesec jednako bi leteo i ne bi
nikad doleteo. Moe biti da pod kolima sedi zbilja kozak Ljihaov, a moe
vrlo lako biti da je to najbolji, najhrabriji, najdivniji, najodliniji ovek
na svetu, koga niko ne zna. Moe biti, to je odista prolazio husar po vodu i
otiao u dolinu, a moe biti da je, im ga je nestalo iz vida, sasvim iezao
i da ga nije ni bilo.
Ma ta da je Pea sad video, nita ga ne bi zaudilo. On je bio u
arobnom carstvu, u kome je sve bilo moguno.

Pea pogleda u nebo. I nebo bee tako isto arobno kao i zemlja. Nebo
se vedrilo i iznad vrhova drvea brzo su jurili oblaci, kao da otkrivaju
zvezde. Neki put je izgledalo da se razvedrava i da se pomalja crno, isto
nebo. Neki put je izgledalo da su te crne pege oblaci. Ponekad se uini da
se nebo visoko, visoko podie nad glavom; ponekad se nebo sasvim
sputalo, tako da bi se moglo rukom dohvatiti.
Pea poe da zatvara oi i da se klati.
Kapljice su kapale. uo se tih razgovor. Konji zarzae i potukoe se.
Neko je hrkao. Oig-ig, oig-ig!... pitala je sablja pod brusom i
odjedanput Pea u lepo sloen hor muzike, koja zasvira neku nepoznatu,
sveano slatku himnu. Pea je bio muzikalan, isto onako kao i Nataa, i
vie od Nikolaja, ali on nije nikad uio muziku niti je mislio o muzici, i
zato su motivi koji su mu iznenadno dolazili u glavu bili za njega osobito
novi i primamljivi. Muzika je svirala sve jasnije i jasnije. Arija se
razvijala, prelazila iz jednog instrumenta u drugi. Izvodilo se ono to se
zove fuga, iako Pea nije imao ni najmanje pojma o tome ta je to fuga.
Svaki instrument, as nalik na violinu. Na trubu ali bolje i istije i od
violine i od trube svaki je instrument svirao svoje i, ne dovrivi jo
motiv, slivao se s drugim, koji je tek poinjao to isto, pa s treim, pa sa
etvrtim, i svi su se slivali ujedno i opet odvajali pa se opet slivali, as u
sveano crkveno, as u sjajno i pobedniko.
Ah da, ovo ja sanjam! ree u sebi Pea, klimnuvi napred. To mi
zuji u uima. A moe biti to je moja muzika. Eto opet. Sviraj, moja
muziko! Hajde!...
On zatvori oi. I sa sviju strana, kao izdaleka, zatreptae zvuci,
stadoe se slagati, razdvajati, slivati, i opet se sve ujedini u onu istu
slatku i sveanu himnu. Oh, ala je ovo divota! Koliko hou i kako hou
ree u sebi Pea. On pokua da upravlja tim ogromnim orkestrom.
De, tie, tie, sasvim tiho sad! I zvuci su ga sluali. De, sad punije,
veselije. Jo, jo veselije! I iz nepoznate dubine izvirali su sve jai,
sveaniji tonovi. De, upadajte, glasovi! zapovedi Pea. I izdaleka se
zaue najpre muki, pa enski glasovi. Glasovi su rasli, rasli odmereno i
sveano. Pei bee i strano i milo da pazi na njihovu neobinu lepotu.
Sa sveanim pobednikim marem slivale su se pesme, i kapale su
kapljice, i oig-ig, oig-ig-ig!... pitala sablja, i opet se pobie i zarzae
konji, ne kvarei hor, nego upadajui u njega.
Pea nije znao koliko je to trajalo: on je uivao i za sve vreme divio se
svom uivanju i alio to nema kome da ga iskae. Razbudi ga ljubazan
glas Ljihaovljev.
Gotovo je, vae blagorodstvo, rasei ete francuza nadvoje.

 Ve svie, doista svie! uzviknu on.

Malopre nevidljivi konji behu sad vidni kroz golo granje videla se
vodnjikasta svetlost. Pea se otrese, skoi, izvadi iz depa rublju i dade
Ljihaovu, mahnu sabljom i ogleda je, pa je uvue u korice. Kozaci su
dreili konje i pritezali kolane.
Evo i komandanta ree Ljihaov.
Iz straare izie Denisov, pa, poto zovnu Peu, naredi da se
spremaju.

XI
Brzo u polumraku odvojie konje, pritegoe kolane i razmestie se po
jedinicama. Denisov je stajao kod straare i izdavao poslednje naredbe.
Peadija njegovog odreda, ljapkajui stotinama nogu, proe napred
putem i brzo se izgubi izmeu drvea u onoj magli pred svanue. Esaul je
neto nareivao kozacima. Pea je drao svog konja za uzdu i nestrplivo
ekao zapovest da uzjae. Njegovo lice, umiveno hladnom vodom, a
naroito oi, goreli su vatrom, po leima ga prolazila jeza i po celom telu
neto je drhtalo brzo i ravnomerno.
Pa, je li vam sve gotovo? ree Denisov. Daj konje.
Privedoe konje. Denisov planu na kozaka to su kolani bili slabo
pritegnuti, izgrdi ga i uzjaha. Pea se uhvati za stremen. Konj htede, po
navici, da ga ujede za nogu, ali Pea, ne oseajui svoju teinu, brzo skoi
u sedlo i, osvrui se na husare koji se behu otegli pozadi u pomrini,
pritera konja Denisovu.
Vasilije Fjodoroviu, hoete li mi neto poveriti? Molim vas... tako
vam boga! ree on.
Denisov bee, rekao bi, i zaboravio da je Pea tu. On se osvrte na
njega.
Samo te jedno molim ree mu otro da slua mene i da se nikud
ne plete!
Za sve vreme puta Denisov nije vie ni rei progovorio s Peom i jahao
je utei. Kad su se pribliili okrajku ume, u polju bee ve osetno poelo
da svie. Denisov proaputa neto sa esaulom i kozaci poee da prolaze
pored Pee i Denisova. Kad su svi proli, Denisov obode svog konja i poe
niz brdo. Klecajui na stranje noge i klizajui se, konji su silazili sa
svojim konjanicima u dolinu. Pea je jahao uporedo s Denisovom. Sve su
ga jae podilazili marci po celom telu. Bivalo je sve vidnije i vidnije, samo
je magla skrivala udaljene predmete. Kad Denisov sie dole, on se osvrte
nazad i klimnu glavom kozaku koji je stajao pored njega.
Signal! ree on. Kozak die ruku i grunu pucanj. I u isti tren u se
napred kako zatutnjae konji, s raznih strana vika i novi pucnji.
U istom trenutku kad se zaue topot i vika, Pea oinu svog konja,
pusti uzdu i pojuri napred, ne sluajui Denisova koji vikae na njega.
im se u pucanj, Pei se uini da odjedanput svanu, sasvim kao usred
dana. On dojuri do mosta. Napred drumom jurili su kozaci. On se na
mostu sudari s jednim zaostalim kozakom i pojuri dalje. Napred su

nekakvi ljudi mora biti Francuzi beali s desne strane druma na levu.
Jedan pade u blato upravo pred nogama Peinog konja.
Kod jedne seljake kue zgrnuli se kozaci i neto rade. Iz te gomile u
se strana dreka. Pea dotra do te gomile i prvo to ugleda bee bledo
lice jednog Francuza, kome se tresla donja vilica i koji se uhvatio za koplje
upereno u njega.
Ura!... Junaci... Nai!... viknu Pea, pa popusti raspaljenom konju
uzdu i polete napred seoskom ulicom.
Napred su se ule puke. Kozaci, husari i zarobljeni, iscepani Rusi,
trali su sa obe strane puta i svi su vikali neto iz glasa i neskladno.
Jedan mlad Francuz, bez kape, crvenog natmurenog lica, u plavom
injelu, branio se bajonetom od husara. Dok Pea dotra, Francuz ve
pade. Opet zadocnih! sevnu Pei u glavi i on polete onamo odakle se
ulo esto pucanje. Pucanje se ulo u dvoritu one spahijske kue u kojoj je
on bio sino s Dolohovom. Francuzi behu zauzeli busiju iza plota u gustom
i u bunje obraslom vrtu, pa pucahu na kozake koji su se nabili na kapiji.
Primiui se kapiji, Pea ugleda u barutnom dimu Dolohova, bledog i
pozelenelog u licu, kako vie neto ljudima.
ta da ekamo?... Uraaa!... viknu Pea i, ne oklevajui ni trenutka,
pojuri onamo odakle se ulo pucanje i gde bee najgui dim od baruta.
u se plotun, prozvidae kurumi i u se kako udarie u neto.
Kozaci i Dolohov pojurie odmah za Peom na kapiju. U onom
uskolebanom gustom dimu neki Francuzi pobacae oruje i istrae iz
bunova pred kozake, drugi pobegoe niz brdo ka ribnjaku. Pea je leteo
na svom konju pored spahijskog dvorita i, mesto da dri uzdu, mahao
neobino i brzo obema rukama i sve se vie i vie naginjao sa sedla na
jednu stranu. Konj natra na vatru koja je jo tinjala prema jutarnjoj
svetlosti, pa se tre nazad i Pea pade svom teinom na mokru zemlju.
Kozaci videe kako mu se brzo zatresoe ruke i noge, ali mu se glava ne
pomae. Kurum mu bee probio glavu.
Poto je Dolohov porazgovarao s najstarijim francuskim oficirom, koji
izie iza kue pred njega s maramom na padi i ree da se predaju, on
sjaha s konja i prie Pei koji je leao nepomino, rairenih ruku.
Gotov je ree on namrtivi se i poe na kapiju u susret Denisovu
koji je iao k njemu.
Poginuo?! uzviknu Denisov kad ugleda izdaleka onaj njemu
poznati, pouzdano mrtvaki poloaj, u kome je lealo Peino telo.
Gotov je ponovi Dolohov kao da mu bee neko uivanje izgovoriti
tu re i brzo poe zarobljenicima koje behu opkolili kozaci poto su sjahali
s konja. Neemo ih voditi! viknu on Denisovu.

Denisov mu ne odgovori. On se priblii Pei, sjaha s konja i

uzdrhtalim rukama okrenu k sebi ve bledo lice Peino, umrljano krvlju i
blatom.
Navikao sam da pojedem to slatko. Divno suvo groe, uzmite sve
seti se on. I kozaci se zaueno okretoe na neke zvuke sline pseem
lajanju i videe kako se Denisov brzo okrete, doe do plota i uhvati se za
njega.

Meu zarobljenim Rusima koje su tu oteli Denisov i Dolohov bio je i

Pjer Bezuhov.

XII
Za tu partiju zarobljenika u kojoj je bio Pjer nije bilo od francuske
komande nikakve naredbe otkako se krenula iz Moskve. Ta partija ve 22.
oktobra nije bila sa onim trupama i onom komorom s kojima je izila iz
Moskve. Polovinu trena s dvopekom koji je prvih dana mara iao za
njima behu oteli kozaci a druga je polovina otila napred; od konjanika
koji su ili peke napred ne bee vie nijednoga; nestalo ih je sviju.
Artiljerija koja se prvih dana mara videla napred bee sad zamenjena
ogromnom komorom marala inoa, u pratnji Vestfalaca. Za
zarobljenicima je ila konjika komora.
Francuska vojska, koja je ranije ila u tri kolone, sad, posle Vjazme,
ila je u jednoj gomili. Oni znaci nereda to ih je Pjer opazio na prvom
bivaku iz Moskve doli su sad do poslednjeg stupnja.
Oko druma kojim su ili sa obe strane behu mrtvi konji; dronjavi
ljudi, izostali od raznih komanda, neprestano su se menjali, as se
pridruivali, as opet zaostajali iza kolone s kojom su ili.
Za vreme tog mara dolazilo je nekoliko puta do lane uzbune i vojnici
iz sprovoda uzimali su puke na ruku, pucali i beali strmoglavce, gazei
jedan drugog, ali su se potom opet skupljali i grdili jedan drugoga zbog
uzaludnog straha.
Te tri gomile koje su ile zajedno konjiki depo, depo zarobljenika i
komora inoa bile su jo jednako neto zasebno i celo, iako se i jedna, i
druga, i trea brzo topila.
U depou u kom je isprva bilo sto dvadeset kola sad nije ostalo vie od
ezdeset; druga su bila ili oteta ili ostavljena. Od inoove komore bilo je
takoe ostavljeno i oteto nekoliko kola. Na troja kola navalili su zaostali
vojnici iz korpusa Davuova i razgrabili ih. Iz onoga to su Nemci
razgovarali Pjer je uo kako su uz taj tren postavili strau veu nego uz
zarobljenike i kako je jedan od njihovih drugova, vojnik, Nemac, bio, po
zapovesti samog marala, streljan zato to su kod njega nali srebrnu
kaiku maralovu.
A najvie se od sve te tri gomile topio depo zarobljenika. Od trista
trideset ljudi koji su izili iz Moskve sad je ostalo manje od sto.
Sprovodnicima su zarobljenici bili vie na teretu nego sedla konjikog
depoa i nego tren inoov. Oni su znali da sedla i kaike inoove mogu
emu i zatrebati, ali zbog ega da stoje gladni i ozebli vojnici na strai i da
uvaju tako isto ozeble i gladne Ruse koji su umirali i ostajali usput i za
koje je bilo nareeno da se streljaju to je bilo ne samo nerazumljivo nego
i odvratno. I sprovodnici su se ponaali prema zarobljenicima veoma

mrano i strogo, kao da su se bojali da se u tom munom poloaju u kome

su se oni nalazili ne podadu saaljenju koje su oseali prema njima i da
time ne pogoraju svoj poloaj.
U Dorogobuu, onda kad su sprovodnici zatvorili zarobljenike u
konjunicu, a oni otili da pljakaju svoje magacine, nekoliko zarobljenih
vojnika potkopali su zid i pobegli, ali su ih Francuzi pohvatali i streljali.
Ranije zaveden red, pri polasku iz Moskve, da zarobljeni oficiri idu
odvojeno od vojnika, ve je odavno bio pokvaren; svi koji su mogli da idu
ili su zajedno i ve od treeg dnevnog mara Pjer se opet zdruio s
Karatajevom i s ljubiastim krivonogim psetom, koje je izabralo
Karatajeva sebi za gospodara.
Treeg dana poto su izili iz Moskve Karatajeva je uhvatila ona
groznica od koje je leao u moskovskoj bolnici i, to je Karatajev vie
slabio, Pjer se vie tuio od njega. Pjer nije znao zato, ali otkako je
Karatajev poeo da slabi, on se morao usiljavati da mu se priblii. I kad bi
mu se pribliio i uo ono tiho jeanje s kojim je Karatajev, obino, na
odmorcima legao, i kad bi osetio sad jo jae zaudaranje od Karatajeva,
Pjer se uklanjao dalje od njega i nije mislio o njemu.
U ropstvu, u baraci, Pjer je saznao ne razumom, nego svim svojim
biem, ivotom, da je ovek stvoren da bude srean, da je srea u njemu
samom, u podmirivanju prirodnih, ovejih potreba, i da sva nesrea
potie ne iz oskudice, nego iz izobilja; ali sad, za ove poslednje tri nedelje
pohoda, saznao je jo jednu novu, utenu istinu saznao je da nema na
svetu nieg stranog. Saznao je da, poto nema na svetu poloaja u kome
bi ovek bio srean i potpuno slobodan, nema ni poloaja u kome bi on bio
nesrean i neslobodan. Saznao je da ima granica patnjama i granica
slobodi i da je ta granica vrlo blizu; da se onaj ovek koji se mui to se u
njegovoj postelji posutoj ruama savio jedan listi, mui tako isto kao to
se i on mui sad kad spava na goloj, vlanoj zemlji, kad mu jedna strana
zebe a druga se greje; da se on, kad je nekad obuvao svoje balske, tesne
cipele, muio isto tako kao i sad kad ide ve sasvim bos (obua mu se
odavno bee raspala), i kad su mu noge pune krasta. On je saznao da onda
kad se enio, kako mu se inilo, po svojoj vlastitoj volji, svojom enom, nije
bio slobodniji nego sad kad su ga zatvarali nou u konjunicu. Od svega
toga to je i on posle nazivao patnjom, koju sad nije gotovo ni oseao,
glavno su bile bose, izubijane, izranjavljene noge. (Konjsko meso bilo je
ukusno i hranljivo, alitreni miris baruta koji je upotrebljavan mesto soli
bio je ak prijatan, velike hladnoe nije bilo, i danju u hodu bila je uvek
vruina, nou su loene vatre; vai, koje su ga jele, zagrevale su mu telo.)
Samo jedno bilo je teko u prvo vreme to su noge.

Kad je Pjer drugog dana mara razgledao pored vatre svoje kraste,
mislio je da nee moi stati na noge; ali kad su se svi digli, on je poao
hramljui a posle, kad se zagrejao, iao je bez bola, mada je predvee bilo
jo stranije pogledati noge. Ali on nije gledao u njih, nego je mislio o
neem drugom.
Tek je sad Pjer poznao svu ivotnu jainu ovekovu i onu spasonosnu
snagu premetanja panje koja je data oveku, nalik na onaj spasonosni
ventil na parnim kazanima koji isputa suvinu paru im njena gustina
pree izvesnu normu.
On nije video niti uo kako su ubijali iz puaka zaostale zarobljenike,
iako ih je ve vie od stotine tako poginulo. On nije pomiljao na
Karatajeva, koji je svakog dana bivao sve slabiji i koga je, svakako,
morala brzo postii ista sudbina. Jo je manje mislio Pjer o sebi. to je
njegov poloaj bivao tei, to je stranija bila budunost, time su mu
nezavisnije od toga poloaja u kome se nalazio dolazile radosne i utene
misli, uspomene i predstave.

XIII
22. oktobra, u podne, iao je Pjer uzbrdo kaljavim, klizavim drumom,
gledajui u svoje noge i u neravan put. Ponekad bi pogledao u poznatu
gomilu oko sebe, pa opet u svoje noge. I jedno i drugo bilo mu je
podjednako svoje i poznato. Ljubiasti, krivonogi Sivac trao je veselo
pored puta, ponekad je dizao zadnju apu da pokae svoju vetinu i
zadovoljstvo i skakao na tri noge, a zatim je opet na sve etiri naletao
lajui na gavranove koji behu popadali na strvine. Sivac bee veseliji i
lepi nego u Moskvi. Na sve strane lealo je meso raznih ivotinja
poevi od ovejeg pa do konjskog, u raznim stupnjima raspadanja; a
ljudi koji su prolazili nisu dali kurjacima da priu i tako se Sivac mogao
najesti koliko je hteo.
Izjutra je udarila kiica i izgledalo je sad e proi i nebo se raistiti,
kad, odmah poto je malo prestala, pljusnu jo jae. Nakvaen kiom, put
nije ve primao vodu u sebe i potoii su tekli kolovozom.
Pjer je iao gledajui tamo-amo, brojei na prste po tri koraka. U sebi
je govorio kii: de, hajde jo, jo jae!
Njemu se inilo da ne misli ni o emu; ali je njegova dua negde
daleko i duboko mislila neto vano i uteno. To neto bilo je najsuptilniji
izvod iz njegovog jueranjeg razgovora s Karatajevom.
Jue, na nonom odmoru, Pjer je, poto bee ozebao kod ugaene
vatre, ustao i priao najblioj vatri koja je bolje gorela. Kod vatre kojoj je
priao sedeo je Platon, pokriven preko glave injelom, i svojim laganim,
prijatnim, ali slabim, bolesnikim glasom priao Pjeru poznatu priu. Bila
je ve prevalila pono. To je bilo ono vreme kad je Karatajev, obino,
oivljavao od groznice i bivao veoma ivahan. Kad je Pjer priao vatri i uo
slab, bolesniki glas Platonov i ugledao njegovo jadno lice, jasno osvetljeno
vatrom, njega je neto neprijatno teknulo u srce. On se pobojao svoga
saaljenja prema tome oveku i hteo je da ode, ali druge vatre nije bilo i
Pjer je seo pored vatre, trudei se da ne gleda u Platona.
ta je, kako zdravlje? upitao je.
Kako zdravlje? Ko se na bolest tui, tom Bog smrti ne da rekao je
Karatajev i odmah se vratio na poetu priu.
...Elem, bratac moj nastavio je Platon s osmehom na suvom,
bledom licu i sa osobitim radosnim bleskom u oima elem, bratac moj...
Pjer je odavno znao tu priu. Karatajev je njemu samom priao tu
priu est puta i uvek sa osobitom radou. Ali ma kako dobro da je Pjer

znao tu priu, on ju je sad sluao kao neto novo i onaj tihi zanos, koji je,
kao to se videlo, oseao Karatajev kad pria, preao je i na Pjera. To je
bila pria o jednom starom trgovcu koji je iveo sa svojom porodicom
poteno i pobono, pa jedanput poao sa svojim drugom, nekim bogatim
trgovcem, k Makariju.*115
Zanoili su obojica u nekoj drumskoj mehani i zaspali, a sutradan je
drug trgovev naen zaklan i opljakan. Krvav no naen je pod jastukom
starog trgovca. Trgovcu su sudili, kaznili ga knutom i poslali na robiju,
poto su mu iupali nozdrve*116 kako je ve red kazivao je Karatajev.
Elem, bratac moj (tu je Pjer zatekao priu Karatajevljevu), prolo je
posle toga deset godina i vie. Izdrava starac robiju. Slua kao to treba,
ne ini zla. Samo moli Boga da umre. Lepo. Jednom se iskupili oni,
robijai, nou, isto ovako kao ja i ti, i s njima starac. I zapodene se
razgovor ko zbog ega ispata, ta je Bogu zgreio. Stadoe priati: onaj
ubio jednog oveka, onaj dva, ovaj zapalio, onaj pobegao, onako nizato.
Stadoe pitati starca: A zato, veli, ti pati, iko? Ja, veli, brao moja
slatka, patim zbog svojih i zbog ljudskih grehova. Ali nisam ni ljude
ubijao, ni tue uzeo, sem toga pomagao sam i siromaha oveka. Ja sam,
brao moja lepa, trgovac, i imao sam veliko imanje. Tako i tako, veli. I
ispria im, dakle, sve redom kako je bilo. Ja, veli, sebe ne alim. Mene je,
valjda, Bog osudio. Samo, veli, alim svoju staricu i deicu. I starac
zaplae.
Desio se u njihovoj druini onaj ovek to je ubio onog trgovca. Gde je
to, veli, bilo, iko? Kad, na kom mestu? sve propita. Dirnulo ga u srce. I
tako ti prie starcu, pa tup, pred njega na kolena. Zbog mene ti, veli
stare, propada. Istinska je istina, veli, da se ovaj ovek, deco, mui na
pravdi boga, a nije kriv. Ja sam, veli, ono uinio, i no sam tebi na
spavanju pod glavu metnuo. Oprosti mi, veli, iko, tako ti Hrista!
Karatajev je zautao, smeei se radosno, gledajui u vatru i
podstiui ugarke.
A ia mu veli: Bog e, veli, tebi oprostiti, a mi smo svi, veli, greni
pred Bogom i ja patim zbog svojih grehova. Udarie mu suze. I pomisli,
sokoliu priao je Karatajev, a sve mu se vie i vie video ushien osmeh,
kao da je u tome to e sad ispriati glavna lepota i sva vrednost prie i
pomisli, sokoliu, taj se ubica sam javio vlasti. Ja sam, veli, ubio est
dua (bio je veliki zloinac), ali mi je najalije tog starca. Uinite neka ne
ali na mene. I tako ti se on prijavi: napisae i poslae pismo, kao to je
ve red. Mesto daleko, te proe mnogo dok sud nae akta, dok sve to
treba napisae vlastima. Dolazilo i do cara. Utom ti stie careva zapovest:
115
116

Da se pokloni motima svetoga Makarija.

U staro vreme upana je svakom robijau preaica izmeu nozdrva.

da se pusti trgovac, da mu se da naknada koliko su mu tamo dosudili.

Doe zapovest, stadoe traiti starca. Gde je taj starac to je tako na
pravdi Boga stradao? Dolo pismo od cara. Tu je Karatajevu zaigrala
donja vilica. A njega Bog ve oprostio, umro. Tako ti je to, sokoliu
zavrio je Karatajev i dugo gledao preda se, osmehujui se utke.
Nije sama ta pria, nego njen tajanstveni smisao i ona ushiena
radost to je sijala na licu Karatajevljevom dok je to priao, i tajanstveni
znaaj te radosti, eto to je sad ispunilo duu Pjerovu nejasnom radou.

XIV
A vos places!117 povikao je odjedanput jedan meu zarobljenicima i
sprovodnicima nastala je radosna uzbuna i oekivanje neeg veselog i
sveanog. Sa svih strana uli su se uzvici komandovanja, a s leve strane
pomolie se lepo odeveni konjanici, na dobrim konjima, koji kasom
zaobilaahu zarobljenike. Na svakom licu ogledao se izraz one
napregnutosti koja se via kod ljudi kad se pribliuje via vlast.
Zarobljenici su se sabili u gomilu, zgurali su ih s puta; sprovodnici su se
postrojili.
Lempereur! Lempereur! Le marchal! Le duc!118 uo se ubor.
I im su projahali gojazni pratioci, protutnjale su koije sa zelencima.
Pjer je letimino video spokojno, lepo, puno i belo lice nekog oveka u
trorogom eiru. To je bio jedan od marala. Pogled maralov privukla je
krupna, upadljiva Pjerova figura i u onom izrazu s kojim se taj maral
namrtio i okrenuo glavu, Pjeru se uinilo da vidi maralovo sauee i
elju da ga sakrije.
General koji je vodio depo, crven u licu i uplaen, jurio je za koijama,
udarajui svog mravog konja. Nekoliko oficira skupie se u gomilicu,
vojnici ih okruie. Svima su lica bila uzbuvena i napregnuta.
Quest-ce quil a dit? Quest-ce quil a dit?...119 uo je Pjer. Dok je
maral prolazio zarobljenici su se sabili u gomilu i Pjer je ugledao
Karatajeva, koga jo ne bee video tog jutra. Karatajev je u svom
injeliu sedeo naslonjen na jednu brezu. Sem one jueranje radosne
ganutosti kad je priao o nevinom stradanju onog trgovca, ogledala se na
njegovom licu jo i neka tiha sveanost.
Karatajev je gledao u Pjera svojim dobrim, okruglim oima, u kojima
su se sad zavrtele suze, i kao to se videlo, zvao ga k sebi, hteo je da mu
kae neto. Ali se Pjer suvie plaio za sebe. On se napravio kao da nije
video njegov pogled i brzo se odmakao.
Kad su zarobljenici opet prenuli, Pjer se osvrnuo nazad. Karatajev je
sedeo ukraj puta, kod breze, a dva Francuza govorila su neto nad njim.
Pjer se nije vie osvrtao. Iao je, hramljui, uzbrdo.
Pozadi, sa onoga mesta gde je sedeo Karatajev, uo se pucanj. Pjer
dobro u taj pucanj, ali u istom trenutku kad ga u, seti se kako jo nije
dovrio brojanje koliko je mareva ostalo do Smolenska, to je poeo da
117

Na svoja mesta!
Imperator! Imperator! Maral! Hercog!
119 ta je kazao! ta je kazao?
118

broji pre prolaska maralovog. I on poe da broji. Dva francuska vojnika,

od kojih je jedan drao u ruci skinutu s ramena puku, koja se jo dimila,
protrae pored Pjera. Oba behu bledi i na njihovim licima jedan je
zbunjeno pogledao u Pjera videlo se neto nalik na ono to je on video
kod onog mladog vojnika na streljanju. Pjer pogleda u vojnika i seti se
kako je taj vojnik pre tri dana izgoreo svoju koulju suei je na vatri i
kako su mu se podsmevali.
Pseto je zavijalo pozadi, sa onog mesta gde je sedeo Karatajev. Ala je
ludo, to li zavija? pomisli Pjer.
Vojnici, drugovi koji su ili uporedo s Pjerom, nisu se, kao ni on,
osvrtali na ono mesto odakle se uo pucanj pa zatim psee zavijanje; ali
svima bee ozbiljan izraz na licu.

XV
Depo, i zarobljenici, i prtljag maralov zaustavili su se u selu
amevu. Sve se sabilo u gomilu pored vatara. Pjer se primakao vatri, jeo
malo peenog konjskog mesa, legao okrenuvi lea vatri i zaas zaspao.
Spavao je opet onako kao to je spavao u Moajsku posle Borodina.
Opet su se dogaaji stvarnosti stapali sa snovima, i opet mu je neko,
on sam ili neko drugi, kazivao misli, i to ak one iste misli koje su mu se
javile u Moajsku.
ivot je sve. ivot je bog. Sve se premeta i kree, i ovo je kretanje
Bog. I dok ima ivota, ima i naslade u poznanju boanstva. Voleti ivot, to
znai voleti boga. Najtee je, ali i najvea srea, voleti ovaj ivot u svojim
patnjama, u patnjama bez krivice.
Karatajev! seti se Pjer.
I odjedanput mu se stvori pred oima kao iv, odavno zaboravljen,
krotak iica, uitelj koji je u vajcarskoj predavao Pjeru geografiju.
ekaj kao da mu ree stari. I pokaza Pjeru globus. Taj globus je bio
iva, pokretljiva lopta bez razmera. Sva povrina loptina sastojala se od
kapljica zbijenih meu sobom. I sve se te kapljice miu, premetaju i as
se njih nekoliko sliju u jednu, as se iz jedne razliju mnoge. Svaka kaplja
tei da se razlije, da zauzme najvei prostor, ali one ostale, to tako isto
tee, steu je, ponekad unite, ponekad se sliju s njom.
To je ivot! kae iica uitelj.
Kako je to prosto i jasno! pomisli Pjer. Kako ja to ranije nisam
znao. U sredini je Bog, i svaka kaplja tei da se rairi, da bi se on ogledao
u njoj u najveim razmerama. I raste, i sliva se, i stee se, i unitava se na
povrini, odlazi u dubinu i opet izbija. Eto Karatajev, i on se razlio i
iezao... Vous avez compris, mon enfant?120 kae mu uitelj.
Vous avez compris, sacr nom!121 prodera se neko i Pjer se
probudi.
On se podie i sede.
Pored vatre je uao jedan Francuz, koji tek bee odgurnuo ruskog
vojnika, i pekao meso nanizano na puanu ipku. ilave, zasukane,
rutave, crvene ruke s kratkim prstima veto su okretale ipku.
Crnpurasto, mrano lice, s nabranim obrvama videlo se jasno prema
svetlosti od ugljevlja.
120
121

Jeste li razumeli, dete moje?

Jeste li razumeli, do vraga!

 a lui est bien gal proguna on brzo na jednog vojnika to je

stajao iza njega brigand! Va!122 I Francuz, okreui ipku, pogleda
mrano u Pjera. Pjer se okrete od njega i zagleda se u senke. Jedan ruski
vojnik, zarobljenik, onaj to ga je odgurnuo Francuz, sedeo je kraj vatre i
lupkao po neem rukom. Pjer se zagleda bolje i vide ljubiasto pseto kako,
maui repom, ui pored vojnika.
A, zar dolo? ree Pjer. A Pla... zausti on, ali ne dovri. U
njegovoj uobrazilji pojavi se odjedanput, istovremeno, vezujui se
meusobno, i onaj pogled kojim ga je Platon pogledao kad je sedeo pod
onim drvetom, i onaj pucanj koji se uo na onom mestu, i psee zavijanje, i
ona dva Francuza, koji su izgledali kao zloinci kad su protrali pored
njega, i ona skinuta s ramena puka koja se dimila, i odsustvo
Karatajevljevo na ovom odmoru, i on ve bee gotov da razume da je
Karatajev ubijen, ali upravo u tom trenutku pojavi se u njegovoj dui,
bogzna otkud, seanje na vee koje je proveo s nekom lepom Poljkinjom,
leti, na balkonu svoje kue u Kijevu. Pa ipak Pjer zatvori oi, poto ne
dovede u vezu uspomene dananjeg dana niti izvede iz njih zakljuak, i
slika letnje prirode pomea se sa uspomenom na kupanje, na itku loptu
koja se talasa, i on potonu nekud u vodu tako da se voda sklopi nad
njegovom glavom.

Pred izlazak sunca razbudi Pjera jako, esto pucanje i vika. Pored
njega protrae Francuzi.
Les cosaques!123 viknu jedan od njih, i za trenutak okrui Pjera
gomila ruskih lica.
Pjer zadugo nije mogao da razume ta je bilo s njim. Sa svih strana
uo je kako mu drugovi plau od radosti.
Brao! Roeni moji golubovi! uzvikivali su kroz pla stari vojnici,
grlei kozake i husare. Husari i kozaci zgrtahu se oko zarobljenika i bre
bolje nuahu im ko odelo, ko izme, ko hleba. Pjer je ridao, sedei usred
njih, i nije mogao ni rei da kae; zagrlio je prvog vojnika koji mu se
pribliio i plaui ljubio ga.

122
123

Njemu je to ba svejedno, razbojnik jedan!

Kozaci!

Dolohov je stajao kod kapije razvaljene kue i proputao pored sebe

gomilu razoruanih Francuza. Francuzi, uzbueni onim to se dogaa,
razgovarali su glasno meu sobom; ali kad su prolazili pored Dolohova,
koji se lagano kuckao po izmama nagajkom i gledao u njih svojim
hladnim, staklenim pogledom to nita dobro ne obeava, njihov govor je
zamirao. S druge strane stajao je Dolohovljev kozak, brojao zarobljenike i
beleio stotine povlaei kredom crte na vratima.
Koliko? upita Dolohov kozaka koji je brojao zarobljenike.
Druga stotina odgovori kozak.
Filez, filez!124 govorio je Dolohov koji je taj izraz nauio od
Francuza, a pogled bi mu sevnuo ivom vatrom kad se sukobi s pogledom
zarobljenika u prolazu.
Denisov je, mranog lica, skinuvi ubaru, iao za kozacima koji su
nosili le Pee Rostova ka raci iskopanoj u vrtu.

124

Prolazite, prolazite!

XVI
Od 28. oktobra, otkad su poeli mrazevi, francusko bekstvo dobilo je
samo traginiji izgled ljudi koji se mrznu i smrtonosno peku pored vatara,
i ljudi koji u bundama i kolima bee dalje s nagrabljenim stvarima
imperatora, kraljeva i hercega; ali se, u svojoj sutini, nije nimalo izmenio
proces beanja i raspadanja francuske vojske od izlaska iz Moskve.
Od sedamdeset tri hiljade ljudi francuske armije, ne raunajui tu
gardu (koja za sve vreme rata nije nita radila sem to je pljakala), ostalo
je od Moskve do Vjazme trideset est hiljada (od toga broja ispalo je iz
stroja oko pet hiljada u bitkama).
To je prvi lan progresije, kojim se matematiki tano odreuju ostali.
Francuska vojska se u toj proporciji topila i gubila se od Moskve do
Vjazme, od Vjazme do Smolenska, od Smolenska do Berezine, od Berezine
do Vilne, nezavisno od veeg ili manjeg stepena hladnoe, od potera, od
prosecanja puta i od svih drugih uslova uzetih posebno. Posle Vjazme
francuska vojska se, mesto tri kolone, sabila u jednu gomilu i tako je ila
dokraja.
Bertje je svom vladaru (a poznato je kako se komandanti usuuju da
opisuju stanje vojske daleko od istine) pisao:

Je crois devoir faire connatre Votre Majest ltat de ses

troupes dans les diffrents corps darme que jai t mme
dobserver depuis deux ou trois jours dans diffrents passages.
Elles sont presque dbandes.
Le nombre des soldats qui suivent les drapeaux est en
proportion du quart au plus dans presque tous les rgiments; les
autres suivent isolment diffrentes directions, chacun pour son
compte, dans lesprance de trouver des subsistances et pour se
dbarrasser de la discipline. En gnral ils regardent Smolensk
comme le point o ils doivent se refaire. Ces derniers jours on a
remarqu que beaucoup de soldats jettent leurs cartouches et
leurs armes.
Dans cet tat de choses, lintrt du service de Votre Majest
exige, quelles que soient ses vues ultrieures, quon rallie larme
Smolensk, en commenant la dbarrasser des noncombattants, tels que les hommes dmonts, et des bagages
inutiles et du matriel de lartillerie, qui nest plus en proportion
avec les forces actuelles. En outre, deux jours de repos, des

subsistances sont ncessaires aux soldats, qui sont extnus par

la faim et la fatigue; beaucoup sont morts ces derniers jours sur
la route et dans les bivouacs.
Cet tat de choses va toujours en saggravant, et donne lieu de
craindre que, si lon ny apporte un prompt remde, on ne soit
plus matre des troupes dans un combat.
Le 9 novembre,
trente verstes de Smolensk.125
Kad su se Francuzi sruili u Smolensk, koji su zamiljali kao obeanu
zemlju, oni su ubijali jedan drugog oko provijanta, opljakali su svoje
magacine i, kad je sve bilo razgrabljeno, pobegli dalje.
Svi su ili ne znajui ni sami kuda idu ni zato idu. A to je najmanje
znao genije Napoleonov, jer njemu nije niko zapovedao. Ali su se, ipak i on
i oni oko njega drali svojih davnanjih navika: pisali su zapovesti, pisma,
raporte, ordre du jour126; titulisali jedan drugoga: Sire, mon cousin,
prince dEkmuhl, roi de Naples,127 itd. Ali te naredbe i raporti bili su
samo na hartiji, po njima se nije nita izvrivalo, zato to se nije moglo
izvrivati, i, pri svem tom to su jedan drugoga nazivali velianstvima,
visoanstvima i roacima, svi su opaali kako su oni kukavni i gadni
ljudi koji su poinili mnogo zla, zbog koga se sad mora ispatati. I pored
svega toga to su se pretvarali kao da se brinu o vojsci, oni su mislili svaki
o sebi i o tome kako e to bre pobei i spasti se.

125

Smatram za dunost da izvestim vae velianstvo o stanju vaih trupa u raznim

korpusima, koje sam pregledao za ova dva-tri dana razliitih mareva.
One su gotovo rasturene.
Broj vojnika koji idu za svojim zastavama jedva iznosi najvie etvrtinu gotovo u svakom
puku, ostali maruju zasebno u raznim pravcima i za svoj raun, jer se nadaju da e nai
hrane i da e se osloboditi discipline. Uopte, oni smatraju Smolensk kao taku gde treba da se
oporave. Ovih poslednjih dana opazilo se da mnogi vojnici bacaju svoje fieke i svoje puke.
Pri ovakvom stanju stvari, ma kakve bile vae dalje namere, interes slube vaem
velianstvu zahteva da se vojska iskupi u Smolensku i da se ponu odvajati od nje neborci, kao
to su konjanici bez konja, a i nepotreban prtljag i artiljerijski materijal koji nije vie u
srazmeri sa sadanjim brojem vojske. Sem toga, dani odmora i hrana potrebni su vojnicima
koji su iznureni glau i umorom; mnogi su pomrli ovih poslednjih dana u putu i na bivacima.
Ovo stanje stvari ide jednako nagore i daje razloga strahovanju da ako mu se brzo ne
nae leka, neemo moi upravljati trupama u boju.
9. Novembra,
na 30 vrsta od Smolenska.

126
127

Dnevna naredba.
Gospodaru, roae, knee od Ekmila, kralju od Napulja.

XVII
Operacije ruske i francuske vojske za sve vreme povratne kampanje,
od Moskve na do Njemena lie na igranje murke kad se dvojici igraa
veu oi, pa jedan od njih zazvoni ponekad zvoncetom, da se javi onom
drugom koji ga hvata. Isprva zvoni onaj koji hvata, ne bojei se
protivnika, ali kad mu doe nevolja, on, trudei se da ide neujno, pobegne
od svog protivnika, pa esto, mislei da e utei ide pravo njemu u ruke.
Najpre su Napoleonove trupe jo i javljale gde su to je bilo u prvo
vreme njihovog kretanja kalukim drumom, ali su posle, kad su se
dograbile smolenskog druma, beale, pridravajui rukom klatno svog
zvonceta, i esto, mislei da e umai, natravale pravo na Ruse.
Pri onoj brzini kojom su Francuzi beali i Rusi za njima jurili, te se
zbog toga konji iznurili, nije bilo glavnog naina za priblino utvrivanje
protivnikovog poloaja nije bilo konjikih izvidnica. Sem toga, zbog
estog i brzog menjanja poloaja obeju armija, nije moglo na vreme da
stigne ni ono to se i doznalo. Ako je drugog dana doao izvetaj da je
neprijateljeva vojska bila prvog dana tu i tu, onda je ta vojska treeg
dana, kad se moglo neto preduzeti, ve prela dva mara i nalazila se na
sasvim drugom poloaju.
Jedna armija je beala, druga ju je gonila.
Francuzi su od Smolenska imali pred sobom mnogo razliitih puteva;
i, moglo bi se pomisliti da su Francuzi, poto su se tu bavili etiri dana,
mogli doznati gde je neprijatelj, smisliti neto korisno i preduzeti neto
novo. Ali su njihove gomile, posle etvorodnevnog stajanja, opet nagle da
bee ne desno, ne levo, nego, bez kakvih manevara i planova, starim,
najgorim drumom, preko Krasnog i preko Ore ugaenim tragom.
Nadajui se neprijatelju pozadi, a ne spreda Francuzi su beali
razvueno i odvojeno jedan od drugog na dvadeset etiri sata razmaka.
Pred svima je beao imperator, pa kraljevi, pa hercezi, Ruska vojska,
mislei da e Napoleon okrenuti desno preko Dnjepra, to bi jedino i bilo
pametno, nagla je takoe desno i izila na veliki drum prema Krasnome. I
tu su Francuzi kao u igranju murke, natrali na nau prethodnicu. Kad
su Francuzi iznenadno ugledali neprijatelja, oni su se zbunili i zastali
uplaeni tim iznenaenjem, ali su potom opet poeli da bee ostavljajui
svoje drugove koji su ili za njima. Tu su, kao kroz lanac ruskih trupa,
prolazila tri dana, jedno, po jedno, odeljenja francuske vojske, najpre
vicekraljevo, potom Davuovo, potom Nejevo. Svi su oni ostavili jedan
drugoga, pobacali sav svoj teret, artiljeriju, polovinu ljudi i beali,
obilazei samo nou Ruse, s desna polukruno.

Nej, koji je iao poslednji (jer, ne obzirui se na svoj nesrean poloaj

ili upravo na njegove posledice, oni su hteli da istuku onaj pod o koji su se
udarali, i on se zanimao razbijanjem smolenskih zidina koje nisu nikom
smetale), taj Nej, koji je iao poslednji sa svojim korpusom od deset
hiljada ljudi, dobegao je Napoleonu u Oru samo s hiljadu ljudi, poto je
ostavio i sve ljude i sve topove, i preao preko Dnjepra, prokradajui se
nou kroz umu.
Od Ore pobegli su Francuzi dalje drumom, prema Vilni, igrajui opet
murke s armijom koja ih je gonila. Na Berezini su se opet zbunili, mnogi
su se podavili, mnogi se predali, ali oni koji su preli reku beali su dalje.
Njihov glavni zapovednik navukao je na sebe bundu i seo u saonice pa
odjurio sam a ostavio svoje drugove. Ko je mogao taj je takoe otiao, ko
nije mogao taj se predao ili umro.

XVIII
Izgledalo bi da u ovoj kampanji francuskog bekstva, kad su Francuzi
inili sve to se samo moglo da sebe upropaste, kad nijednom kretanju te
gomile, poevi otkako je okrenula na kaluki drum pa do bekstva vojnih
stareina, nije bilo ni najmanjeg smisla izgledalo bi da u tom periodu
kampanje nije ve moguno ni onim istoriarima koji dela mas pripisuju
volji jednog oveka da opisuju to odstupanje u njihovom smislu. Ali ne.
Istoriari su napisali itava brda knjiga o toj kampanji i svuda su opisane
Napoleonove naredbe i njegovi mudri planovi manevri koji su rukovodili
vojskom i genijalni rasporedi njegovih marala.
Odstupanje od Malo-Jaroslavca onda kad mu je otvoren put u bogat
kraj i kad mu je otvoren onaj paralelni put kojim ga je posle gonio
Kutuzov, nepotrebno odstupanje opustoenim drumom tumai nam se
raznim dubokomislenim planovima. Po tako isto dubokomislenim
planovima opisuje se njegovo odstupanje od Smolenska na Oru. Potom se
opisuje njegovo junatvo kod Krasnog, gde se tobo sprema da primi bitku
i da sm komanduje, pa hoda s brezovom palicom i govori: Jai assez fait
lEmpereur, il est temps de faire le gnral!128 pa ipak odmah posle
toga bei dalje, ostavljajui udi sudbine razbijene delove vojske koji su se
nalazili pozadi.
Zatim nam opisuju duevnu veliinu maral a naroito Neja,
duevnu veliinu koja se pokazala u tome to se nou zaobilaznim putem
provukao umom i preko Dnjepra bez zastave i artiljerije i bez devet
desetina vojske dobegao u Oru.
I najzad nam istoriari predstavljaju poslednji odlazak velikog
imperatora od junake vojske kao neto veliko i genijalno. ak i taj
poslednji postupak u bekstvu, koji se na ljudskom jeziku zove poslednji
stupanj podlosti, od koje se ui stideti svako dete, i taj postupak dobija na
jeziku istoriara opravdanja.
Kad ve nije moguno rastegnuti dalje tako elastine konce istorijskog
suenja, kad je in ve oito protivan onom to sve oveanstvo naziva
dobrom i ak pravinou, onda se kod istoriara pojavljuje spasonosan
pojam o veliini.
Veliina tobo iskljuuje mogunost merenja ta je dobro a ta ravo.
Za veliinu nema nieg ravog. Nema te strahote koja bi se mogla
staviti u krivicu onom ko je veliki.

128

Dosta sam bio imperator, vreme je da budem i general.

Cest grand!129 kau istoriari i onda ve nema ni dobra ni zla,

nego ima grand i negrand. Grand dobro, negrand zlo. Po njihovom
shvatanju, grand je osobina nekih osobitih bia koja oni nazivaju
herojima. I Napoleon, kad u toploj bundi bei kui ne samo od drugova,
nego (po njegovom miljenju) od ljudi koje je on doveo ovamo, osea que
cest grand130 i dua mu je mirna.
Du sublime (on vidi u sebi neto sublime) au ridicule il n y a quun
pas131 veli on. I ceo svet pedeset godina ponavlja: Sublime! Grand!

Napoleon le grand! Du sublime au ridicule il n y a quun pas. 132

I nikom ne dolazi na um da je priznavanje veliine koja se ne meri
merom dobra i zla samo priznavanje svoje nitavosti i neizmerne
siunosti.
Nama, s merom dobra i zla koju nam je Hristos dao nema nita to se
ne meri. I nema veliine onde gde nema jednostavnosti, dobra i istine.

129

To je veliko.
Da je to veliko.
131 Od uzvienog do smenog samo je jedan korak.
132 Uzvieno! Velianstvo! Napoleon veliki! Od uzvienog do smenog samo je jedan korak.
130

XIX
Koji se Rus nije, itajui opise poslednjeg perioda kampanje 1812.
godine, ljutio zbog njihove nepotpunosti i nejasnosti? Ko se nije sam pitao:
kako ne pohvatae, ne unitie sve Francuze, kad su ih okruavale sve tri
armije brojem jae, kad su se rastrojeni Francuzi, koji su gladovali i mrzli
se, gomilama predavali i kad je (kao to nam pria istorija) Rusima bila
upravo to namera, da zaustave, odseku i zarobe sve Francuze?
Kako to da ona ruska vojska koja je, kao brojem slabija od Francuza,
zametnula borodinsku bitku, kako da ta vojska, koja je s tri strane
okruavala Francuze i koja je imala nameru da ih pohvata, nije postigla
svoj cilj? Zar Francuzi imaju tako ogromno preimustvo nad nama, da mi
s jaom snagom i poto smo ih opkolili, nismo mogli da ih potuemo? Kako
se to moglo dogoditi?
Istorija (ona to se tako naziva), odgovarajui na ta pitanja, kae kako
se to dogodilo zbog toga to Kutuzov, i Tormasov, i iagov, i ovaj i onaj
nisu pravili takve i takve manevre.
Pa zato oni nisu napravili sve te manevre? Zato im nisu sudili i
kaznili ih, ako su oni krivi, to nije postignut gore oznaeni cilj? Ali, ako
se ak i uzme da su Kutuzov i iagov itd., bili uzrok ruskom neuspehu,
ipak se ne moe razumeti zato u onim prilikama u kojima su se nalazile
ruske trupe kod Krasnog i kod Berezine (u oba sluaja Rusi su bili brojem
jai), nije zarobljena francuska vojska s njenim maralima, kraljevima i
imperatorom, kad je to bio Rusima cilj?
Tumaenje te neobine pojave (kao to rade ruski ratni istoriari)
time to je Kutuzov spreio napad nije opravdano zato to mi znamo kako
volja Kutuzovljeva nije mogla zadrati trupe od napada kod Bjazme i kod
Tarutina.
Zato su onu rusku vojsku, koja je sa slabijom po broju snagom
odrala pobedu kod Borodina nad neprijateljem u svoj njegovoj jaini,
pobedile kod Kpasnoja i kod Berezine rastrojene gomile Francuza, kad je
ona po broju bila jaa?
Ako je Rusima bila namera to da odseku i zarobe Napoleona i
marale, pa ta namera ne samo nije postignuta, nego su svi pokuaji da se
ta namera postigne bili na najstidniji nain pokvareni, onda Francuzi
sasvim pravino iznose poslednji period kampanje kao niz pobeda, a ruski
istoriari sasvim ga neumesno predstavljaju kao pobedonosan.
Ruski ratni istoriari dolaze, utoliko, ukoliko je za njih logika
obavezna, nehotice do tog zakljuka i pored svega lirskog pozivanja na

hrabrost odanost itd., moraju nehotice priznati da odstupanje Francuza iz

Moskve niz pobeda Napoleonovih a poraza Kutuzovljevih.
Ali kad ostavimo sasvim na stranu narodni ponos, onda se osea da
ovaj zakljuak nosi sam u sebi jednu kontradikciju, jer je niz francuskih
pobeda doveo Francuze do potpunog unitenja, a niz ruskih poraza doneo
Rusima potpuno unitenje neprijatelja i oienu otadbinu.
Izvor je ovoj kontradikciji u tome to su istoriari koji izuavaju
dogaaje iz pisama vladalaca i vojskovoa, iz relacija, raporta, planova
itd. stavili poslednjem periodu rata u 1812. godini laan cilj koga nikad
nije bilo, cilj koji je tobo bio u tome da se odsee i uhvati Napoleon s
maralima i vojskom.
Takve namere nije bilo niti je moglo biti, jer nije imala smisla i
sasvim je bilo nemoguno da se ona postigne.
Ta namera nije imala nikakvog smisla, prvo, zato to je rastrojena
vojska Napoleonova beala iz Rusije to je mogla bre, to jest, radila je
upravo ono to je eleo svaki Rus. Pa zato je trebalo da se prave razne
operacije nad Francuzima koji su beali tako brzo kako su samo mogli?
Drugo, bilo je ludo stati na put ljudima koji su svu svoju energiju
upravili na bekstvo.
Tree, bilo je ludo gubiti svoje trupe oko unitavanja francuskih
armija koje su se i bez spoljnih uzroka u tolikoj progresiji unitavale da,
bez ikakvog zatvaranja puta, nisu mogle prevesti preko granice vie nego
to su prevele u decembru, to jest, jedan stoti deo sve vojske.
etvrto, bila je besmislena elja da se zarobe imperator, kraljevi,
hercezi ljudi ije bi ropstvo u najveoj meri oteavalo Rusima operacije,
kao to su to priznavali najvetiji diplomati onog vremena (J. Maistre*133 i
ostali). Jo je besmislenija bila elja da se zarobe korpusi Francuza kad je
ruska vojska do Krasnog spala na polovinu, a uz korpuse zarobljenika
trebalo bi odvajati divizije za sprovod, i kad ni ruski vojnici nisu uvek
dobijali potpunu hranu i kad su oni zarobljenici to ih je ve bilo umirali
od gladi.
Sav dubokomisleni plan da se Napoleon s njegovom armijom odsee i
uhvati bio je nalik na plan kakvog vrtara koji bi, kad izgoni iz ograde
stoku to mu je pogazila leje, otrao na kapiju i poeo da tue po glavi tu
marvu. Jedino to bi se moglo rei u odbranu vrtarevu bilo bi to da se jako
razljutio. Ali se ni to nije moglo rei za one koji su sastavljali plan, jer
njima nisu bile leje pogaene.

133

ozef Mestr, publicista i filozof, bio je u to vreme sardinski poslanik na petrogradskom

dvoru.

Nego, i sem toga to je odsecanje Napoleona s njegovom vojskom bilo

bez smisla, ono je bilo i nemoguno.
To je nemoguno bilo, prvo, zato to se iz iskustva vidi da se kretanje
kolona na pet vrsta daljine u jednoj bici nikad ne podudara s planovima,
pa je verovatnoa da bi se iagov, Kutuzov i Vitgentajn sastali na vreme
na odreenom mestu bila tako siuna, da je bila ravna nemogunosti;
tako je mislio i Kutuzov, koji je, jo kad je dobio plan, rekao da diverzije
na velike daljine ne donose eljene rezultate.
Drugo, nemoguno je bilo zato to je, da bi se paralizovala ona snaga
inercije s kojom je ila nazad Napoleonova vojska, trebalo imati daleko
vee trupe od onih to su ih imali Rusi.
Tree nemoguno je bilo zato to ratna re otsei nema nikakvog
smisla. Otsei vojsku zatvoriti joj drum to se nikako ne moe, jer je
uvek mnogo mesta unaokolo gde se moe izii a ima i noi po kojoj se nita
ne vidi, o emu su se mogli uveriti ueni ratnici bar iz primera oko
Krasnog ili na Berezini. A zarobiti se nikako ne moe ako onaj koga
zarobljavaju na to ne pristane, kao to se ne moe uhvatiti lastavica, iako
je ovek moe uhvatiti kad mu padne na ruku. Zarobiti se moe onaj koji
se predaje kao Nemci po pravilima strategije i taktike. A francuske su
trupe sasvim pravilno nalazile da to nije ugodno, poto ih smrt od gladi i
od zime eka podjednako i u bekstvu i u ropstvu.
A etvrto i to je glavno, to je bilo nemoguno zato to nikad, otkako je
sveta, nije bilo rata u tako stranim prilikama u kakvim se vodio taj rat
1812. godine, i to su ruske trupe u poteri za Francuzima napregle svu
svoju snagu i nisu mogle uiniti nita krupno a da se one same ne unite.
U kretanju ruske vojske od Tarutina do Krasnog otpalo je pedeset
hiljada bolesnih i izostalih vojnika, to jest, broj ravan ljudstvu velikog
gubernijskog grada. Polovina ljudi otpalo je iz vojske bez bojeva.
I o tom periodu kampanje, kad trupe bez obue i topla odela, s
nepotpunom hranom, bez rakije, mesecima noivaju u snegu i na petnaest
stepeni hladnoe; kad dan traje samo 7 do 8 sati a ostalo je no u kojoj ne
moe da utie disciplina; kad se ljudi ne uvode, kao u borbi, samo za
nekoliko sati u oblast smrti, gde ve nema discipline, nego se mesecima
svakog trenutka bore sa smru od gladi i zime; kad za mesec dana
propadne polovina vojske o tom periodu kampanje priaju nam istoriari
kako je trebalo da Miloradovi izvri krilni mar onamo, a Tormasov
ovamo, i kako je trebalo da se iagov pomakne onamo (da se pomakne po
snegu iznad kolena), i kako je onaj razbio i odsekao neprijatelja, itd. itd.
Polumrtvi Rusi uinili su sve to se moglo uiniti i to je trebalo
uiniti da se postigne cilj dostojan naroda i nisu krivi to su oni drugi

Rusi, koji su sedeli u toplim sobama, raunali da e se uiniti ono to je

bilo nemoguno.
Sva ta neobina, sad nerazumljiva kontradikcija izmeu fakta i
istorijskog opisivanja potie samo otuda to su istoriari koji su opisivali
taj dogaaj pisali istoriju lepih oseanja i rei raznih vojskovoa, a ne
istoriju dogaaja.
Njima se ine vrlo zanimljive rei Miloradovieve, odlikovanja koja je
dobio taj i taj general i njihove pretpostavke; a pitanje o onih pedeset
hiljada ljudi koji su ostali po bolnicama i po grobovima ak ih i ne
interesuje, jer ne spada u njihovo prouavanje.
A meutim treba se samo okrenuti od prouavanja raporta i glavnih
planova i zagledati u kretanje onih stotina hiljada ljudi koji su imali
pravog, neposrednog uea u dogaaju, pa sva pitanja to su ranije
izgledala nerazreiva odjedanput se daju s neobinom lakoom i prostotom
pouzdano reiti.
Cilj da se odsee Napoleon s vojskom nije nikad postojao, sem u
uobrazilji desetak ljudi. On nije mogao postojati zato to nije imao smisla i
to se nije mogao postii.
Cilj narodni bio je jedan: da se oisti svoja zemlja od najezde. Taj je
cilj postignut, prvo, sam po sebi, jer su Francuzi beali pa je trebalo samo
ne zaustavljati to kretanje. Drugo, taj se cilj postizavao operacijama
narodnog rata, koji je unitavao Francuze, i tree, postizavao se time to
je velika ruska vojska ila u stopu za Francuzima, spremna da upotrebi
silu ako zastane njihovo kretanje.
Ruska vojska morala je dejstvovati kao bi na ivotinju koja bei. I
iskusan goni znao je da je najzgodnije drati bi zamahnut i pretiti njime
a ne tui po glavi ivotinju koja bei.

DEO ETVRTI

I
Kad ovek vidi ivotinju kako umire obuzme ga uas: jer ono to je on
sam njegovo bie, oevidno se unitava pred njegovim oima prestaje
da postoji. Ali kad je onaj to umire ovek, i to voljen ovek, onda se, sem
uasa to nas obuzme kad vidimo kako se unitava ivot, osea kidanje i
duevna rana, koja isto onako kao i fizika rana nekad ubija, nekad se
zalei, ali uvek boli i boji se spoljanjeg pozleivanja dodirom.
Posle smrti kneza Andreje, Nataa i kneginjica Marija oseale su to
podjednako. Poto su se duevno sagle i zamurile od stranog oblaka
smrti to se nadneo nad njima, one nisu smele da pogledaju u lice ivotu.
One su paljivo uvale svoje otvorene rane od dodira koji bi mogao da ih
povredi i da im zada bol. I kad kakav ekipa proe brzo ulicom, i kad se
spomene ruak, i kad slukinja upita koju haljinu treba da spremi, a jo
gore re neiskrenog, slabog sauea, sve je to bolno pozleivalo ranu,
izgledalo kao vreanje i naruavalo onu potrebnu tiinu u kojoj su se obe
trudile da oslukuju jo neumukli u njihovoj mati strani, ozbiljni hor, i
smetalo im da zagledaju u one tajanstvene beskrajne daljine to su se za
trenut otkrivale pred njima.
Samo kad su njih dve bile nasamo nije ih vrealo niti bolelo. One su
malo razgovarale meu sobom. Kad su i razgovarale, govorile su o
najsitnijim stvarima. I jedna i druga izbegavala je podjednako da spomene
neto to bi se ticalo budunosti.
Njima se inilo da bi vreale njegovu uspomenu kad bi priznale da
moe biti budunosti. Jo su paljivije obilazile u svojim razgovorima sve
ono to se moglo ticati pokojnika. Njima se inilo da se ne moe reima
iskazati ono to su one preivele i osetile. Njima se inilo da svako
spominjanje pojedinosti iz njegovog ivota naruava velianstvenost i
svetinju one tajne to se izvrila pred njihovim oima.
Neprestana uzdravanja od razgovora, stalno paljivo obilaenje
svega onog to je moglo navesti na re o njemu, to zaustavljanje s raznih
strana na granici onog to se nije smelo govoriti, jo je istije i jasnije
isticalo pred njihovom uobraziljom ono to su one oseale.
Ali iste, potpune tuge ne moe biti isto onako kao to ne moe biti ni
iste i potpune radosti. Kneginjicu Mariju, koja je po svom poloaju bila
sama nezavisna gospodarica svoje sudbine, staralac i vaspita svoga
bratia, izazvao je prvu ivot iz onoga sveta tuge u kom je ivela prve dve
nedelje. Ona je dobila pisma od roaka, na koja je trebalo odgovarati; soba
u koju su smestili Nikoluku bila je vlana i on je poeo da kalje. Alpati
je doao u Jaroslav sa izvetajem o poslovima i s predlozima i savetima da

kneginjica ode u Moskvu u kuu na Vazdvienki, koja je ostala itava i

oko koje su bile potrebne samo male opravke. ivot se nije zaustavljao i
trebalo je iveti. Ma koliko da je bilo teko kneginjici Mariji da izae iz
onog usamljenog razmiljanja u kome je dotle ivela ma koliko da joj je
bilo ao i isto stidno da ostavi Natau samu, zemaljske brige zahtevale su
njeno uee i ona im se i preko volje predala. Ona je pregledala raune sa
Alpatiem, dogovarala se s Desalom o bratiu i izdavala naredbe i
spremala se za svoju seobu u Moskvu.
Nataa je ostala sama i, otkako se kneginjica Marija poela spremati
da ide, klonila se i nje.
Kneginjica Marija je predloila grofici da pusti Natau da ide s njom u
Moskvu, i mati i otac radosno su pristali na tu ponudu, jer su opazili kako
im ki svakog dana fiziki opada, pa su mislili da e joj biti od koristi i
promena mesta i pomo moskovskih lekara.
Ja neu nikud ii odgovorila je Nataa kad su joj to predloili
samo vas molim da me ostavite rekla je i istrala iz sobe, jedva se
uzdravajui da ne zaplae, ne toliko od tuge koliko od jeda i ogorenja.
Kad je Nataa videla da ju je ostavila kneginjica Marija i da je ostala
usamljena u svojoj tuzi, ona je veliki deo vremena provodila sama u svojoj
sobi sedei na kraju divana podvijenih nogu i togod cepajui ili
preturajui svojim tankim prstima, i nepomino gledala u ono na emu bi
joj se oi zaustavljale. Nju je ta samoa iznuravala, muila; ali joj je bila
preko potrebna. im ko ue k njoj u sobu, ona je brzo ustajala, menjala
poloaj i izraz svoga pogleda, pa uzimala knjigu ili vez, ekajui, oevidno
s nestrpljenjem, da ode onaj ko ju je uznemirio. Njoj se sve inilo da e ona
eto, eto sad odmah shvatiti, prozreti ono na to je bio upravljen duhovni
pogled sa stranim pitanjem koje premaa njenu snagu.
Na kraju decembra sedela je Nataa na divanu, podvijenih nogu, u
crnoj vunenoj haljini, s nemarno slepljenom kosom u punu, mrava i
bleda nestrpljivo upkala i raspredala krajeve pojasa i gledala u vrata.
Ona je gledala onamo kuda je otiao on, na onu drugu stranu ivota. I
ona druga strana ivota, o kojoj ranije nije nikad mislila, koja joj je ranije
izgledala tako daleka i neverovatna, sad joj je bila blia, i prisnija, i
razumljivija nego ova strana ivota u kojoj je sve bilo ili praznina i pusto,
ili patnja i uvreda. Ona je gledala onamo gde je znala da je on; ali ga nije
mogla videti drukije nego onakvog kakav je bio na ovom svetu. Videla ga
je opet onakvog kakav je bio u Mitiima, u Trojici, u Jaroslavu.
Ona je videla njegovo lice, ula njegov glas i ponavljala njegove rei i
svoje rei koje je njemu rekla, i ponekad izmiljala i za sebe i za njega
nove rei, koje bi onda mogle biti izgovorene.

Eto ga gde lei u naslonjai, u svojoj plianoj bundici, naslonio glavu

na mravu, bledu ruku. Grudi mu strano upale, a ramena se izdigla.
Usne jako stisnute, oi sevaju a na bledom elu pojavi se bora i iezne.
Jedna mu noga jedva osetno brzo dre. Nataa zna da se on bori s tekim
bolom. Kakav je to bol? Zato e taj bol? ta on osea? Kako ga to boli?
misli Nataa. On je opazio kako ga ona paljivo gleda, podigao je oi i, ne
osmehujui se, poeo da govori. Jedino to je strano rekao je on to
je vezati se zauvek za oveka koji se mui. To je veito muenje. I
pogledao je u nju ispitivakim pogledom. Nataa je tada, kao i uvek,
odgovorila pre nego to je promislila ta e odgovoriti i rekla: To ne moe
dugo trajati, toga nee biti, vi ete sasvim ozdraviti.
Ona ga je sad ponovo videla i preivljavala ono to je onda oseala.
Ona se setila njegovog dugog tunog, otrog pogleda na te rei i razumela
ta znai onaj prekor i oajanje u tom pogledu. .
Ja sam se sloila govorila je Nataa sad u sebi da bi bilo uasno
kad bi on ostao da se tako uvek mui. Ja sam to tako rekla onda samo zato
to bi to za njega bilo uasno, a on je razumeo drukije. Pomislio je da bi
to za mene bilo uasno. On je onda jo hteo da ivi bojao se smrti. A ja
sam mu tako grubo, glupo rekla. Nisam to mislila. Mislila sam sasvim
drugo. Kad bih kazala ono to sam mislila, rekla bih: neka bi on i umirao,
za sve vreme neka bi umirao pred mojim oima, ja bih bila srena prema
ovom to sam sad. Sad... Nema niega, nikoga. Da li je on to znao? Nije.
Nije znao i nikad nee doznati. I sad se ve nikad, nikad ne moe to da
popravi. I on joj je opet govorio one iste rei, ali mu je Nataa sad u svojoj
mati odgovarala drukije. Ona ga je zaustavljala i govorila: Uasno je za
vas, ali nije za mene. Znajte da meni bez vas nema nieg u ivotu i da mi
je najvea srea patiti s vama. I on je uzimao njenu ruku i stezao je onako
kao to ju je stezao ono strano vee, na etiri dana pred smrt. I ona mu je
u svojoj mati govorila jo i druge nene, ljubavne rei, koje bi mu mogla
govoriti onda. Ja te volim!... volim te, volim... govorila je ona, steui
grevito ruke, steui zube s gorkim naporom...
I slatka tuga je obuzimala i ve joj suze pooe, ali se najedanput
zapita: kome ona to govori? Gde je on i ko je on sad? I opet se sve zastiralo
hladnom, oporom nedoumicom i ona se, nabravi napregnuto obrve,
zagledala onamo gde je on bio inilo joj se, eto, sad e prozreti tajnu... Ali
u trenutku kad joj se inilo da se ve otkriva ono to joj je bilo
nerazumljivo lupnu ruica od brave na vratima i bolno joj teknu sluh. U
sobu ue brzo i nepaljivo unezverena Dunjaa.
Izvolite tatici, bre! ree Dunjaa nekako neobino i urno.
Nesrea, za Petra Ilia... pismo progovori ona i zagrcnu se.

II
Nataa je u to vreme, sem to se uopte tuila od svih ljudi, oseala
naroitu otuenost od lanova svoje porodice. Svi njeni: otac, mati, Sonja
bili su joj tako bliski, obini, tako svakidanji da joj se inilo da svaka
njihova re, svako oseanje vreaju onaj svet u kome je ona u poslednje
vreme ivela i ona je ne samo bila ravnoduna prema njima, nego ih je
gledala i neprijateljski. Ona je ula Dunjaine rei o Petru Iliu, o nesrei,
ali ih nije razumela.
Kakva im se to nesrea dogodila, kakva se nesrea moe njima
dogoditi? Kod njih je sve ono njihovo staro, obino i mirno, u mislima je
kazala Nataa.
Kad je ula u dvoranu, otac je brzo izlazio iz grofiine sobe. Lice mu
bee nabrano i mokro od suza. Videlo se da je pobegao iz one sobe da bi
dao oduke plau koji ga je guio. Kad je ugledao Natau, on je oajno
mahnuo rukama i udario u gorko, grevito jecanje, od koga se nagrdilo
njegovo okruglo blago lice.
Pe... Pea... Idi, idi, ona... zove... I, ridajui kao dete, on doe,
miui se brzo oslabelim nogama, do stolice i gotovo pade na nju, pa pokri
lice rukama.
Odjedanput proe svu Natau skroz neto kao elektrina struja.
Neto strahovito bolno teknu je u srce. Ona oseti straan bol; uini joj se
da se neto otkida u njoj i da umire. Ali odmah posle bola oseti kako se
trenutno oslobodi odvojenosti od ivota u kojoj je bila. Kad vide oca i u
unutra straan, grub vrisak materin, ona u trenutku zaboravi i sebe i svoj
jad. Ona pritra ocu, ali joj je on, maui nemono rukom, pokazivao na
materina vrata. Kneginjica Marija izie na vrata bleda, a donja joj vilica
drhtae, i uze Natau za ruku, govorei joj neto. Nataa je nije videla, ni
ula. Ona brzo ue na vrata, zasta za trenutak, kao da se bori sa samom
sobom pa pritra materi.
Grofica je leala u naslonjai, neobino i nezgrapno se previjala i
udarala glavom o zid. Sonja i slukinje drale su je za ruke.
Natau, Natau!... vikala je grofica. Nije istina, nije istina... On
lae... Natau! vikala je, oturajui od sebe one to je dre. Dalje od
mene svi, nije istina! Poginuo!... ha, ha, ha!... Nije istina!...
Nataa klee na naslonjau, nae se nad majkom, zagrli je,
neoekivanom snagom podie je, okrete je k sebi i privi se uz nju.
Majice!... golubice!... Evo me, roena! Majice! aputala joj je, ne
prekidajui ni za sekund.

Ona nije putala majku iz ruku, neno se borila s njom, traila je

jastuke, vode, raskopavala i cepala haljinu na majci.
Slatka moja, golubice... Majice, duice... aputala joj je
neprestano, ljubei je po glavi, po rukama, po licu i oseajui kako joj
nezadrano liju suze potokom i golicaju je po nosu i po obrazima.
Grofica stee keri ruku, zatvori oi i stia se za trenutak. Odjedanput
se neobinom brzinom podie, nesvesno se obazre oko sebe i kad ugleda
Natau, poe joj to igda moe stezati glavu. Zatim okrete k sebi njeno od
bola namrteno lice i dugo se zagleda u njega.
Nataa, ti me voli? ree ona tihim, poverljivim apatom. Ti me
nee prevariti, Nataa? Ti e mi kazati pravu istinu?
Nataa je gledala pravo u nju oima punim suza i na njenom se licu
ogledala samo molba za oprotenje i za ljubav.
Majice, roena moja ponavljala je ona, napreui svu snagu svoje
ljubavi da nekako svali s nje na sebe suvitak tuge koja je titi.
A mati je opet, ne mogui da se bori sa stvarnou i ne verujui da ona
moe iveti kad je poginuo njen voljeni deko u cvetu svog ivota, beala
od stvarnosti u svet bezumlja.
Nataa nije znala kako je proao taj dan i no, pa i drugi dan i no.
Ona nije spavala niti se odmicala od matere. Nataina uporna, strpljiva
ljubav kao da je obgrljavala svakog sekunda sa svih strana groficu, ne da
je razgovori, ne da je utei, nego da je vrati u ivot. Kad bi trea no,
grofica se smiri za nekoliko minuta i Nataa svede oi, naslonivi glavu na
ruicu od naslonjae. Krevet kripnu, Nataa otvori oi. Grofica je sedela
na krevetu i tiho govorila:
Kako mi je milo to si doao! Ti si mi se umorio, hoe aja?
Nataa joj se priblii.
Kako si se prolepao, i ve si itav ovek! nastavi grofica, uzevi
ker za ruku.
Majice, ta to govorite!...
Nataa, njega nema, nema ga!
I grofica zagrli ker i prvi put poe plakati.

III
Kneginjica Marija je odgodila svoj put. Sonja i grof starali su se da
zamene Natau, ali nisu mogli. Videli su da je ona jedina mogla zadrati
majku od bezumnog oajavanja. Nataa je tri nedelje neprestano provela
pored majke, spavala na naslonjai u njenoj sobi, pojila je, hranila i
neprestano razgovarala s njom, razgovarala zato to je jedino njen nean,
umiljat glas utiavao groficu.
Duevna rana majina nije se mogla zaleiti. Smrt Peina odnela joj je
polovinu ivota. Posle mesec dana otkako je doao glas o Peinoj smrti,
koji je bee zatekao kao sveu bodru enu od pedeset godina, ona je izila
iz svoje sobe kao polumrtva starica, koja nema nikakvog uea u ivotu.
Ali ta rana koja je upola ubila groficu, ta nova rana povratila je Natau u
ivot.
Duevna rana, koja dolazi od razdiranja duevnog tela, isto onako kao
i fizika rana, ma koliko to izgledalo udno, poto se ve smirila i kad ve
izgleda da su joj krajevi srasli isto onako kao i fizika zarauje samo
snagom ivota to buja iznutra.
A tako se smirila Nataina rana. Ona je mislila da je njen ivot
svren. Ali joj je ljubav prema majci odjedanput pokazala da je sutina
njenog ivota ljubav jo iva u njoj. Probudila se ljubav, probudio se i
ivot.
Poslednji dani kneza Andreje zdruili su Natau s kneginjicom
Marijom. Nova nesrea zbliila ih je jo vie. Kneginjica Marija je odgodila
svoj put i posle tri nedelje nadgledala Natau kao bolesno dete. Te
poslednje tri nedelje koje je Nataa provela u majinoj sobi naruile su joj
fiziku snagu.
Opazivi jedanput kako Nataa dre od grozniave hladnoe,
kneginjica Marija ju je uvela u svoju sobu i namestila u svoju postelju.
Nataa je legla, ali kad je kneginjica Marija spustila zavese i htela da
izie, Nataa je zovnu k sebi.
Meni se ne spava. Posedi malo sa mnom, Marija.
Ti si umorna gledaj da zaspi.
Ne, ne. Zato si me odvela? Ona e me traiti.
Njoj je mnogo bolje. Danas je tako lepo razgovarala ree joj
kneginjica Marija.
Nataa je leala u postelji i u onom polumraku u sobi razgledala lice
kneginjice Marije.

Da li lii na njega? mislila je Nataa. Da, lii i ne lii. Ali je ona

neobina, tua, sasvim nova, nepoznata. I ona mene voli. ta li joj je u
dui? Sve dobro. Nego, kako? Kako ona misli? Kako ona mene gleda? Da,
ona je divna.
Maa ree Nataa, pritegnuvi bojaljivo njenu ruku k sebi.
Maa, nemoj misliti da sam rava. Je li da ne misli? Maa, golubice.
Kako te ja volim! Hajde da budemo sasvim, sasvim prijateljice.
I Nataa poe da ljubi ruke i lice kneginjici Mariji, grlei je.
Kneginjica Marija se i stidela i radovala tom iskazivanju Nataine ljubavi.
Od toga dana utvrdilo se meu kneginjicom Marijom i Nataom ono
strasno i neno prijateljstvo koje biva samo meu enama. One su se
neprestano ljubile, govorile jedna drugoj nene rei i vei deo vremena
provodile zajedno. Ako bi jedna izila, druga je bila nespokojna i hitala da
joj se pridrui. Kad su zajedno opaale su vee slaganje meu sobom nego
kad su razdvojene, svaka za sebe. Meu njima se utvrdilo oseanje jae od
prijateljstva: to je bilo naroito oseanje da se moe iveti samo kad su
jedna s drugom.
Ponekad su utale po itave sate; a ponekad su, ve leei u postelji,
poinjale da razgovaraju i razgovarale do ujutru. Veinom su razgovarale
davnoj prolosti. Kneginjica Marija priala je o svom detinjstvu, o svojoj
majci, o svome ocu, svojim matama; i Nataa, koja je ranije s mirnim
nerazumevanjem okretala glavu od tog ivota predanosti i pokornosti, od
poezije hrianskog samopregorevanja, sad je, oseajui da je vee ljubav s
kneginjicom Marijom, zavolela i prolost kpeginjice Marije i razumela
nekad nerazumljivu joj stranu ivota. Ona nije mislila da dodaje svome
ivotu pokornost i samopregorevanje, jer je navikla da trai druge radosti,
ali je razumela i zavolela u drugoj tu ranije nerazumljivu joj vrlinu.
Kneginjici Mariji, koja je sluala prie o detinjstvu i prvoj mladosti
Natainoj, Takoe se otkrivala ranije nerazumljiva strana ivota, vera u
ivot, u naslade ivota.
One sve jednako nisu govorile nikako o njemu, da ne bi, kao to im se
inilo, kvarile reima onu uzvienost oseanja koja je bila u njima, a to
utanje o njemu uinilo je da su ga one, ne verujui to, malo-pomalo
zaboravljale.
Nataa je smrala, pobledela i tako postala fiziki slaba da su svi
neprestano govorili o njenom zdravlju i njoj je to bilo prijatno. Ali ju je
ponekad obuzimao neoekivano ne samo strah od smrti, nego strah da se
ne razboli, da ne oslabi, da ne izgubi lepotu, pa je ponekad i nehotice
paljivo razgledala svoju golu ruku i udila se kako joj je mrava, ili bi se
jutrom zagledala u ogledalu u svoje otegnuto i, kao to joj se inilo, jadno
lice. Njoj se inilo da to tako mora i uz to joj je bilo strano i teko.

Jedanput je brzo ustrala uz stepenice i teko se zadihala. Odmah je i

nehotice izmislila sebi neki posao dole i opet odozdo ustrala gore,
kuajui svoju snagu i motrei na sebe.
Drugi put zovnula je Dunjau i glas joj je zatreperio. Ona ju je jo
jednom zovnula, iako je ula njene korake zovnula je onim glasom iz
grudi, kojim je pevala, i oslunula ga.
Ona to nije znala i ne bi verovala, ali ispod sloja nanosa koji joj se
inio neprobojan i koji je pokrivao njenu duu, ve su izbijale tanke nene
klice trave to je trebalo da uhvate korena i da svojim ivim bujanjem
prekriju jad koji ju je titao, da se ubrzo vie ne vidi niti opaa. Rana je
zarastala iznutra.
Pri kraju januara otila je kneginjica Marija u Moskvu i grof je
navalio da i Nataa ode sa njom, pa da se tamo posavetuje s doktorima.

IV
Posle sukoba kod Vjazme, gde Kutuzov nije mogao zadrati svoje
trupe od njihove elje da razbiju, odseku itd., dalje kretanje Francuza koji
su beali i Rusa koji su za njima jurili, ilo je do Krasnog bez bitaka.
Beanje je bilo tako brzo da ruska armija, koja je trala za Francuzima,
nije mogla da ih stie, da su konji u konjici i artiljeriji zastajali i da su
izvetaji o kretanju Francuza bili uvek netani.
Ljudi u ruskoj vojsci bili su tako namueni tim neprekidnim
kretanjem, po etrdeset vrsta za dan i no, da se nisu mogli kretati bre.
Da bi se razumelo u kolikoj je meri bila iznurena ruska vojska, treba
samo jasno razumeti ta znai taj fakat, to je ruska vojska koja je iz
Tarutina sa sto hiljada, poto nije za sve vreme svoga mara od Tarutina
izgubila koje ranjenih koje poginulih vie od pet hiljada i poto nije
izgubila ni stotinu ljudi zarobljenih, dola do Krasnog s pedeset hiljada.
Bozo marovanje Rusa za Francuzima uticalo je na rusku vojsku isto
tako ubistveno kao i beanje na Francuze. Razlika je bila samo u tome to
je ruska armija marovala po svojoj volji, a nije joj pretila propast koja je
visila nad francuskom armijom, i jo u tome to su zaostali francuski
bolesnici ostajali u rukama neprijateljevim, a zaostali Rusi ostajali kod
svoje kue. Glavni uzrok smanjivanju Napoleonove vojske bila je brzina
kretanja, a da je tako, slui kao nesumnjiv dokaz podudarno smanjivanje
ruskih trupa.
Sva aktivnost Kutuzovljeva bila je, kao to je to bilo kod Tarutina i
kod Vjazme, upravljena samo na to da ukoliko je to bilo u njegovoj vlasti
ne zaustavlja to po Francuze ubistveno beanje (kao to su hteli u
Petrogradu i u vojsci ruski generali), nego da ga potpomogne i da olaka
kretanje svojih trupa.
Nego, sem toga, otkako se u trupama pokazao umor i ogroman
manjak, koji je dolazio od brzine kretanja, Kutuzov je dobio jo jedan
razlog da usporava kretanje trupa i da eka. Cilj ruskih trupa bio je
potera za Francuzima. Put kojim e udariti Francuzi bio je nepoznat, i
zbog toga su nae trupe prelazile veu daljinu to su blie ile u stopu za
Francuzima. Samo kad su bile na izvesnom odstojanju mogle su preim
putem da presecaju cik-cak Francuza. Svi veti manevri koje su predlagali
generali izraavali su se u pomicanju trupa i umnoavanju mareva, a
jedan jedini razuman cilj bio je u tome da se smanje ti marevi. I tome je
cilju, za vreme cele kampanje od Moskve do Vilne, teila aktivnost
Kutuzovljeva ne sluajno, ne privremeno, nego tako dosledno da je
nijedanput nije izneverio.

Kutuzov je znao, ali ne umom niti naukom, nego svim ruskim biem
svojim znao je i oseao ono to je oseao svaki ruski vojnik, da su Francuzi
pobeeni, da neprijatelji bee i da ih treba ispratiti; ali je, uz to, oseao,
zajedno s vojnicima, svu tegobu toga, po brzini i godinjem vremenu
neuvenog pohoda.
Ali generalima, osobito onima koji nisu bili Rusi, a eleli su da se
istaknu, da zaude nekog, da zarobe neega radi kakvog hercega ili kralja
tim je generalima sad, kad je svaka bitka bila i odvratna i bez smisla,
izgledalo da je upravo sad vreme da se zameu bitke i da se pobeuje
neko. Kutuzov je samo slegao ramenima kad su mu iznosili projekat po
projekat za manevrisanje sa onim ravo obuvenim, bez topla odela,
polugladnim vojnicima, koji su se za jedan mesec dana i bez bitaka
smanjili na polovinu i s kojima je, pored najboljih uslova daljeg
francuskog beanja, trebalo prei do granice vei prostor od onog to su ga
ve preli.
Ta tenja za isticanjem, za manevrisanjem, za razbijanjem i za
odsecanjem javljala se naroito onda kad ruske trupe nabasaju na
francuske trupe. Tako se to dogodilo kod Krasnog, gde su mislili da nau
jednu od triju francuskih kolona pa nabasali na samog Napoleona sa
esnaest hiljada ljudi. I pored svih sredstava koja je Kutuzov upotrebio da
se izbavi od tog tetnog sukoba i da sauva svoje trupe, namueni ljudi
ruske vojske dotamanjivali su kod Krasnog tri dana razbijene gomile
Francuza.
Tol je napisao dispoziciju: die erste Colonne marschirt134 itd. I, kao i
uvek, sve je uraeno mimo dispozicije. Princ Evgenije od Virtemberga
pucao je s brda pored francuskih gomila koje su beale i traio pomo koja
mu nije dolazila. Francuzi su se, obilazei nou Ruse, rasipali, krili se po
umama i provlaili se dalje, kako je ko mogao.
Miloradovi, koji je govorio kako on nee nita da uje za ekonomske
poslove svoga odreda, koji se nikad nije mogao nai kad je zatrebao,
chevalier sans peur et sans reproche,135 kao to je sam sebe nazivao, i koji
je voleo da razgovara s Francuzima, slao je parlamentare i pozivao na
predaju, gubio vreme i nije radio ono to su mu zapovedali.
Poklanjam vam, deco, onu kolonu govorio je prilazei trupama i
pokazujui konjanicima na Francuze. I konjanici, udarajui ostrugama i
sablama svoje konje koji su se jedva micali, posle jakih napora dokasali bi
do poklonjene im kolone, to jest, do gomile ozeblih, ukoenih od zime i
gladi Francuza i poklonjena kolona polagala je oruje i predavala se, to je
ve odavno i elela.
134
135

Prva kolona marovae.

Vitez bez straha i bez mane.

Kod Krasnog zarobili su dvadeset est hiljada, uzeli stotine topova i

nekakvu batinu koju su zvali maralskom palicom, prepirali se o tome ko
se tu bolje istakao i bili su time zadovoljni, ali su veoma alili to nisu
uhvatili Napoleona, ili ma kakvog junaka, marala, i zato su prekorevali
jedan drugog, a naroito Kutuzova.
Ti ljudi, zaneseni svojim strastima, bili su slepi izvrioci samo
najjadnijeg zakona neizbenosti; ali su drali da su oni junaci i uvrteli
sebi u glavu da je ono to ine najdostojnije i najplemenitije delo. Oni su
bacali krivicu na Kutuzova i govorili kako im je on jo otpoetka kampanje
smetao te nisu pobedili Napoleona, kako on misli samo kako e zadovoljiti
svoje strasti i kako nije hteo da ide iz platnenih fabrika zato to mu je
tamo bilo komotno, kako je kod Krasnog zaustavio kretanje vojske zato to
se, kad je uo da je tu Napoleon, sasvim zbunio, kako se moe misliti da je
on u zaveri s Napoleonom, da ga je on potkupio*136 itd. itd.
I ne samo to su savremenici, zaneseni strastima, govorili tako, nego
su potomstvo i istorija oglasili Napoleona kao grand137, a Kutuzova su
tuinci oglasili kao lukavog, razvratnog, slabog, pridvornog starca, a Rusi
kao neto neodreeno kao nekakvu lutku koja vredi samo zbog svog
ruskog imena.

136
137

Vilsonovi memoari.
Velikog.

V
U 1812. i 1813. godini Kutuzova su otvoreno okrivljivali da je greio.
Car nije bio zadovoljan njime. I u istoriji koja je nedavno napisana po
najvioj zapovesti reeno je kako je Kutuzov bio lukav pridvorni laov koji
se plaio imena Napoleonovog i svojim grekama kod Krasnog i na
Berezini liio rusku vojsku slave potpune pobede nad Francuzima.138
Takva je sudbina ljudi koji nisu veliki, koji nisu grand-homme, koje
ne priznaje ruska pamet, ali sudbina onih retkih, vazda usamljenih ljudi
koji shvataju volju Provienja, pa joj potinjavaju svoju volju.Mrnja i
prezir gomile kanjava te ljude to su prozreli vie zakone.
udno je i strano rei da je Napoleon, to najnitavnije orue istorije,
koji nije nikad i nigde pa ak ni u izgnanstvu, pokazao ljudsko
dostojanstvo, da je taj Napoleon ruskim istoriarima predmet ushiavanja
i oduevljavanja; on im je grand. A Kutuzov, onaj ovek koji otpoetka pa
do kraja svoga rada u 1812. godini, od Borodina do Vilne nije nijedanput,
nijednim inom, nijednom reju sebe izneverio, koji daje u istoriji neobian
primer samoportvovanja i svesti o znaaju dogaaja sadanjice za
budunost, taj se Kutuzov iznosi kao neto sumnjivo i jadno i, kad govore
o Kutuzovu i o 1812. godini, njih je uvek kao malko stid.
A meutim, teko je zamisliti istorijsku linost ija bi aktivnost bila
tako nepromenljivo stalno upravljena jednom i istom cilju. Teko je
zamisliti sebi cilj dostojniji i podudarniji s voljom itavog naroda. Jo je
tee nai drugi primer u istoriji, gde bi cilj koji je istorijska linost sebi
postavila bio tako potpuno postignut kao onaj cilj kome je bila upravljena
sva aktivnost Kutuzovljeva 1812. godine.
Kutuzov nije nikad govorio o etrdeset vekova to gledaju s piramida,
ni o rtvama koje prinosi otadbini, ni o tome ta namerava da izvri niti
ta je izvrio: on uopte nije nita govorio o sebi, nije izigravao nikakvu
ulogu, uvek se pokazivao kao najjednostavniji i najobiniji ovek i govorio
o najjednostavnijim i najobinijim stvarima. Pisao je pisma svojim
kerima i m-me Stal, itao romane, voleo drutvo lepih ena, alio se s
generalima, oficirima i vojnicima i nikad nije protivureio onim ljudima
koji su hteli da mu neto dokau. Kad je grof Rastopin na jauskom mostu
dojurio do Kutuzova okrivljujui ga lino za propast Moskve i kad je
rekao: Pa vi ste obeali da neete ostaviti Moskvu bez boja? Kutuzov je
odgovorio: Ja i neu ostaviti Moskvu bez boja iako je Moskva ve bila
ostavljena. Kad mu je Arakejev, koji mu bee doao od cara, rekao kako
138

1812 : e

bi trebalo da postavi Jermolova za komandanta artiljerije, Kutuzov je

odgovorio: Da, ba sam i ja to sad govorio mada je pre jednog minuta
govorio sasvim drukije. ta je stalo njemu, jedinom koji je tada shvatao
sav ogroman znaaj dogaaja, usred one nerazlone gomile to ga je
okruavala, ta je njemu stalo hoe li grof Rastopin pripisati sebi ili
njemu nevolju koja je postigla prestonicu? A jo manje ga je moglo
zanimati to ko e biti postavljen za komandanta artiljerije.
Ne samo u tim prilikama nego je uvek taj stari ovek, doavi
ivotnim iskustvom do uverenja da misli i rei koje mislima slue kao
izraz ne pokreu ljude, govorio rei sasvim bez smisla prve koje mu
padnu na um.
Ali taj isti ovek, nemaran u svojim reima, nije za sve vreme svoje
aktivnosti rekao nijedne rei koja se ne bi slagala sa onim jedinim ciljem
koji je on za sve vreme rata iao da postigne. On je vie puta u
najrazlinijim prilikama iskazivao svoju misao, oevidno preko volje, s
tekim uverenjem da ga nee razumeti. Poinjui od borodinske bitke, od
koje je poeo njegov razdor s ljudima oko njega, on je jedini govorio da je
borodinska bitka pobeda, i to je ponavljao i usmeno, i u raportima, i u
izvetajima, sve do svoje smrti. Jedini on rekao je da gubitak Moskve nije
gubitak Rusije. On je na ponudu za mir odgovorio Loristonu da mira ne
moe biti, jer je takva volja naroda; on je jedini dok su Francuzi odstupali
govorio kako su svi nai manevri nepotrebni, kako e se sve svriti samo

sobom bolje nego to mi elimo, kako neprijatelju treba dati zlatni most,
kako nije potrebna bitka ni kod Tarutina, ni kod Vjazme, ni kod Krasnog,
kako treba ma sa im doi do granice, kako on za deset Francuza nee dati
jednog Rusa.
I jedini on, taj pridvorni ovek, kao to nam ga crtaju, ovek koji lae
Arakejeva da bi ugodio caru, on jedini, taj pridvorni ovek, veli u Vilni i
zbog toga pada u nemilost kod gospodara, veli kako je dalji rat preko
granice tetan i bez koristi.
Ali ne bi same rei dokazale da je on tada shvatao vanost dogaaja.
Njegovi postupci svi bez najmanjeg odstupanja, svi su bili upravljeni
jednom i istom trojakom cilju: prvo, da napregne svu svoju snagu i da se
sudari s Francuzima; drugo, da ih pobedi i, tree, da ih istera iz Rusije,
olakavajui, koliko se moe, nevolje narodu i vojsci.
On, onaj oklevalo Kutuzov, ija je deviza strpljenje i vreme, neprijatelj
odlunih operacija, zamee borodinsku bitku, oblaei pripreme za nju u
sveanost kojoj nema primera. On, onaj Kutuzov to u austerlikoj bici,
pre nego je i poela, veli da e biti izgubljena, on u Borodinu, ne obzirui
se na to to ga generali uveravaju da je bitka izgubljena, ne obzirui se na
neuveni u istoriji primer da vojska posle dobivene bitke mora odstupati,

jedini on, protivno svima, do same svoje smrti tvrdi da je borodinska bitka
pobeda. Jedini on za sve vreme odstupanja ostaje pri tome da se ne
zameu bitke koje su sad nekorisne, da se ne zapoinje nov rat i da se ne
prelazi ruska granica.
Sad je lako razumeti znaaj dogaaja, samo ako se namere koje su
bile u glavi desetak ljudi ne pripisuju aktivnosti masa, jer je sad pred
nama itav dogaaj s njegovim posledicama.
Ali kako je tada taj stari ovek, sm, protivno svaijem miljenju,
mogao da pogodi tako tano znaaj dogaaja u narodnom smislu, da
nijedanput za sve vreme svoje aktivnosti nije promenio miljenje?
Izvor te neobine snage kojom se moe prozreti smisao pojava to se
dogaaju bio je u onom narodnom oseanju to ga je Kutuzov imao u sebi
u svoj istoti i jaini njegovoj.
Samo to to se znalo da je u njemu takvo oseanje, nagnalo je narod
da onako udnim putem, preko volje careve, izabere za predstavnika
narodnog rata njega, starca koji se nalazio u nemilosti. I samo to oseanje
diglo ga je na onu najviu ljudsku visinu, s koje je on, glavnokomandujui,
upotrebljavao svu svoju snagu ne na to da ubija i tamani ljude, nego na to
da ih spasava i tedi.
Ta prosta, skromna i zato istinski velianstvena figura nije se mogla
uturiti u laljivi kalup evropskog heroja, koji prividno upravlja ljudima, u
taj kalup to ga je istorija izmislila.
Za lakeja nema velikog oveka, zato to lakej ima svoj pojam o
veliini.

VI
Prvi dan takozvane bitke kod Krasnog bio je peti novembar. Pred
vee, posle mnogih prepiraka i pogreaka generala koji su otili onamo
kud ne treba, posle razailjanja autanata sa suprotnim naredbama, kad
je ve postalo jasno da neprijatelj svuda bei i da bitke ne moe biti niti e
je biti, Kutuzov je iziao iz Krasnog i poao u Dobro gde je toga dana
premetena vrhovna komanda.
Dan je bio vedar, mrazovit. Kutuzov je, sa ogromnom svitom generala
koji su bili nezadovoljni njime i aputali iza njega, jahao u Dobro, na svom
tovnom, belom konjiu. Svuda usput grejale su se pored vatara gomile
zarobljenih Francuza koji su pohvatani toga dana (pohvatano ih tog dana
sedam hiljada). Nedaleko od Dobrog bee zagrajala govorom ogromna
gomila odrpanih, povezanih i umotanih im se stiglo, zarobljenika, koja je
stajala na putu pored dugog niza ispregnutih francuskih topova. Kad se
priblii glavnokomandujui, govor se utia i svi se pogledi zaustavie na
Kutuzovu, koji se polako primicao putem u svome belom kaketu sa
crvenim obodom i u vatiranom injelu to se bee nabuio na njegovim
malo pogurenim pleima. Jedan od generala raportovao je Kutuzovu gde
su oteti topovi i zarobljeni ljudi.
Kutuzov je izgledao neto zabrinut i nije sluao ta govori general. On
se nezadovoljno mrtio i paljivo i nepomino gledao u one zarobljenike,
koji su izgledali veoma jadno. Veina francuskih vojnika bee nagrena,
sa smrznutim nosevima i obrazima, a gotovo kod sviju oi behu crvene,
podadule i krmeljive.
Jedna gomilica Francuza stajae blizu puta i dva vojnika (jednom od
njih bee lice okrastano) kidali su rukama pare presnog mesa. U onom
letiminom pogledu to ga bacie na prolaznike i u onom pakosnom izrazu
s kojim onaj okrastani vojnik pogleda u Kutuzova pa se odmah krete i
nastavi svoj posao, bilo je neto strano i ivotinjsko.
Kutuzov je dugo i paljivo gledao u ta dva vojnika; namrtivi se jo
vie, on zakilji oima i zamiljeno klimnu glavom. Na drugom mestu
spazio je jednog ruskog vojnika koji je smejui se, lupkao jednog Francuza
po ramenu i ljubazno mu neto govorio. Kutuzov opet sa onim istim
izrazom klimnu glavom.
ta kae? upita on generala koji je dalje raportovao i obraao
panju glavnokomandujueg na otete francuske zastave to su stajale
pred frontom preobraenskog puka.

 A, zastave! ree Kutuzov, odvajajui se oevidno, s mukom od

predmeta kojim se zanimao u mislima. On se rasejano osvrte. Hiljadama
oiju gledale su sa svih strana u njega i ekale ta e rei.
Kutuzov se zaustavi pred preobraenskim pukom, teko uzdahnu i
zamuri. Neko iz svite mahnu rukom vojnicima koji su drali zastave da
priu i da ih obore oko glavnokomandujueg. Kutuzov pouta nekoliko
sekundi, i kao to se videlo, pokoravajui se nerado zahtevu svog poloaja,
podie glavu i poe da govori. Gomile oficira okruie ga. On paljivo
pree pogledom krug oficira i neke od njih poznade.
Hvala vam svima! ree on, okrenuvi se vojnicima pa opet
oficirima. U tiini koja bee zavladala oko njega ule su se razgovetno
njegove lagano izgovorene rei: Hvala vam svima na tekoj i vernoj
slubi. Pobeda je potpuna i Rusija vas nee zaboraviti. Neka vam je slava
doveka!
On pouta malo obzirui se.
Nagni, nagni mu glavu ree jednom vojniku koji drae
francuskog orla i iznenadno ga obori pred zastavom preobraenaca. Jo
nie, jo nie, eto tako. Ura, deco! progovori, okrenuvi se vojnicima.
Ura-ra-ra! zagrme hiljadama glasova.
Dok su vojnici vikali, Kutuzov je, pognuvi se u sedlu nakrivio glavu i
oko mu se zasija blagim kao podrugljivim sjajem.
Da vam kaem, brao ree on kad glasovi umukoe.
I odjedanput mu se promenie i glas i izraz lica: prestade da govori
glavnokomandujui, a progovori prost, star ovek, koji je, svakako, eleo
sad da kae svojim drugovima neto veoma potrebno.
U gomili oficira i u vojnikim redovima uskomeae se da bi jasnije
uli ta e on sad rei.
A evo ta, brao. Ja znam, teko vam je, ali ta emo! Pritrpite se;
nee dugo trajati. Kad ispratimo goste, onda emo se odmoriti. Za vau
slubu car vas nee zaboraviti. Vama je teko, ali ste svi kod kue; a oni,
pogledajte do ega su doli ree on pokazujui na zarobljenike. Gori su
od poslednjih prosjaka. Dok su bili jaki, mi sebe nismo alili, ali sad
moemo njih i poaliti. I oni su ljudi. Je li tako, deco?
On pogleda oko sebe i u punim potovanja pogledima uprtim u njega
itao je kako im se njegove rei sviaju: lice mu je postajalo sve vedrije i
vedrije od blagog starakog osmeha, od koga mu se behu u uglovima usta i
oka nabrale bore u obliku zvezde.
Ako emo pravo rei, ko ih je i zvao k nama? Tako im i treba, m.....
im! ree on odjedanput i podie glavu. I, izmahnuvi nagajkom,

udalji se galopom od vojnika koji su se prvi put za sve vreme kampanje

radosno kikotali, vikali ura, i izlazili iz redova.
Rei koje je izgovorio Kutuzov muno su trupe i razumele. Niko ne bi
umeo da kae sadrinu te, najpre sveane a na svretku prostodune,
starake besede glavnog komandanta; ali srdaan smisao te besede ne
samo to je bio shvaen, nego je upravo ono isto oseanje velianstvene
sveanosti, udrueno sa saaljenjem prema neprijatelju i sa sveu o
svojoj pravinosti, iskazano upravo tom starakom, dobroudnom
psovkom bilo u dui svakog vojnika i izraavalo se radosnim klicanjem,
koje zadugo nije prestalo. Kad je jedan od generala posle toga upitao
glavnokomandujueg da li zapoveda da mu dou kola, Kutuzov je,
odgovarajui generalu, iznenadno zajecao, oevidno silno uzbuen.

VII
Poslednjeg dana borbe kod Krasnog, 8. Novembra, bee se ve smrklo
kad su trupe dole na prenoite. Ceo dan bilo je tiho vreme, mrazno i
padao je lak, redak sneg; pred vee se poelo razvedravati. Kroz pahuljice
se videlo ugasito plavo, zvezdano nebo i poe mraz da stee.
Musketarski puk, koji je poao iz Tarutina sa tri hiljade ljudi, doao je
sad s devet stotina, kao jedan od prvih, na oznaeno prenoite, u selu na
velikom drumu. Konaari koji doekae puk javie da su sve kue zauzeli
bolesni i mrtvi Francuzi, konjanici i tabovi. Bee samo jedna kua za
komandanta puka.
Komandant puka dojaha do svoje kue. Puk proe selo i kod krajnjih
kua na putu sloi puke u kupe.
Kao neka ogromna ivotinja sa mnogo udova puk se lati posla i poe
da sprema sebi leaj i hranu. Jedan deo vojnika razie se, kroz sneg do
kolena, po breziku koji bee desno od sela i odmah se u kako seku po
umi sekire i tesaci, kako pada odlomljeno granje i u se veseo razgovor;
drugi deo vojnika poslovao je usred pukovskih kola i konja koji behu
smeteni u gomilu, vadio kotlove, dvopek i hranio konje; trei deo rasturio
se po selu i spremao stanove tabnim oficirima izvlaio francuske leeve
koji su leali po kuama, razvlaio daske, suva drva i slamu s krovova da
naloi vatre i plotove da se zakloni.
Na kraj sela izvan kua petnaestinu vojnika razvaljvalo je, uz veselu
graju, visok plot oko jedne upe, s koje bee ve skinut krov.
De, de, odjednom navali! uli su se glasovi i u nonoj tami
rasklima se s mraznim puckanjem ogromno krilo plota popraenog
snegom. Sve je ee i ee pucalo donje kolje i najzad plot pade zajedno s
vojnicima koji su navalili na njega. u se glasna, grubo-radosna vika i
kikot.
De, po dvojica! Daj amo polugu! Eto tako. Kud si poao?
De, odjednom... Ali stojte, ljudi!... Hajde s podvikivanjem!
Svi uutae i jedan tih, mek i prijatan glas zapeva neku pesmu. Na
kraju tree strofe, sa zavretkom poslednjeg tona, odjedanput podviknu
dvadeset grla: A, on! Ide! Slono! Potegnite brao!... Ali pored sveg
slonog napora, plot se slabo pomae i, kad nastade utanje, u se kako
ljudi teko dahu.
Ej, vi, iz este ete! Vi, poganci, avoli! pomozite nam... i mi emo
vama.

Dvadesetinu ljudi iz este ete, koji behu poli u selo pridruie se

ovima to vuku; i plot dugaak pet hvati i hvat irok, krete se napred
seoskom ulicom, ugnut, titei i uljei ramena zadihanih vojnika.
Hajde, ta radi... Zapni, uh, kakav si! to si stao? Sad si pogodio
Vesele, neslane psovke nisu prestajale.
ta viete? u se odjedanput stareinski glas jednog vojnika koji
dotra do ovih to nose plot.
Tu su gospoda; u kui je glavom general a vi se derete, gadovi,
avoli, zvekani! Dau ja vama! viknu narednik i udari to igda moe
prvog vojnika koji mu doe pod ruku. Zar ne moete tiho?
Vojnici uutae. Onaj vojnik to ga udari narednik poe, zadihan,
otirati lice koje bee raskrvavio udarivi o plot.
Gle, kako me udari, sotona! Raskrvavi mi sav nos! apnu on
bojaljivo kad ode narednik.
Hoe jo? ree neki glas kroz smeh; i vojnici pooe dalje, govorei
tie. Kad izmakoe iz sela, oni opet poee da govore onako glasno i da
zainjavaju razgovor onim istim neslanim psovkama.
U onoj kui pored koje su proli vojnici bee se iskupila via komanda
i uz aj se vodio iv razgovor o jueranjem danu i o manevrima koji se
misle izvriti sutra. Mislili su da izvre krilni mar ulevo, pa da odseku
vice-kralja i da ga uhvate.
Kad su vojnici dovukli plot, ve su se na sve strane razgorele vatre.
Praskala su drva, topio se sneg i crne vojnike senke promicale su tamoamo po celom zauzetom prostranstvu na utabanom snegu.
Na sve strane radile su sekire i tesaci. Sve se to radilo bez iije
zapovesti. Vukla su se drva da se nae i preko no, pravile se kolibice
stareinama, kuvalo se, spremale se puke i oprema.
Plot koji dovukoe vojnici osme ete nameten je polukruno sa
severne strane, poduprt motkama i pred njim je naloena vatra. Dobovali
su na spavanje, razbrojali vojnike, veerali i namestili se pored vatara
neko krpei obuu, neko puei lulu, neko skinut go, trebei se od vaiju.

VIII
Moglo bi se pomisliti da u onim tekim prilikama koje se gotovo ni
zamisliti ne mogu a u kojima su se tada nalazili ruski vojnici bez tople
obue, bez toplog odela, bez krova nad glavom, u snegu na osamnaest
stepeni mraza, pa ak i bez potpune koliine provijanta koji nije uvek
stizao za vojskom moglo bi se pomisliti da su vojnici morali izgledati
veoma alosno i jadno.
Naprotiv, vojska nije bila nikad, pa ni u najboljim materijalnim
prilikama, veselija ni ivlja. A to je dolazilo otuda to se svaki dan
izbacivalo iz vojske sve to je poelo da gubi duh ili da slabi. Sve to je bilo
telesno i duevno slabo ve je davno zaostalo; ostao je samo cvet vojske i
po duevnoj i po telesnoj snazi.
Kod osme ete, koja je namestila onaj dovueni plot, bee se iskupilo
najvie vojnika. Dva narednika behu sela kod njih, a i vatra im je gorela
bolje nego kod ostalih. Oni su traili da donese drva onaj ko hoe da ima
pravo na sedenje pod njihovim plotom.
Ej, Makejeve, gde si... jesi li se izgubio, ili su te vuci pojeli? Donesi
drva! vikao je jedan ri vojnik, crven u licu, koji je kiljio i zirkao od
dima, ali se nije odmicao od vatre. Hajde bar ti blesane, donesi drva
ree on drugom vojniku.
Taj rii vojnik nije bio ni podoficir ni kaplar, ali je bio snaan vojnik i
zato je nareivao onima koji su bili slabiji od njega. Suvonjav, mali,
iljasta nosa vojnik, koga onaj nazva blesanom, posluno ustade i poe da
izvri zapovest; ali se u taj mah pojavi, prema svetlosti od vatre, tanka,
lepa figura jednog mladog vojnika koji je nosio breme drva.
Daj ovamo. To vredi!
Nakrie drva, navalie na vatru, razduvae i ustima i skutovima
injela, i razbukta se plamen i zapucketa vatra. Vojnici se primakoe i
zapalie lule.
Onaj mladi lepi vojnik koji je donee drva podboi se rukama i poe
brzo i veto da tapka u mestu ozeblim nogama.
Oh, pala hladna rosa, na oveka bosa... pripevao je i gotovo na
svakom slogu kao tucao od zime.
Ej, odletee onovi! viknu rii vojnik kad vide kako se igrau
odvalio on. Kog vraga igra!
Igra stade, otkide odvaljenu kou i baci u vatru.

 Evo i ovo, brate ree on, pa sede, izvadi iz ranca pare francuske
plave oje i stade njom da uvija nogu. Popucale od uspare dodade on
pruajui noge k vatri.
Poslae skoro nove. Kau kad ih potuemo sve do jednog, onda emo
svi dobiti po dvoje.
A vidi ti, ono pae, Petrov, izostao ree narednik.
Odavno sam ja njega zabeleio ree drugi.
Pa ta e, nejak je...
A u treoj eti, kau, nije jue bilo na broju deset ljudi.
Pa razmisli se, kad ti noge ozebu, kako e ii?
Eh, ta trabunja! ree narednik.
Ama kanda bi i ti hteo da izostane? ree prekorno jedan stari
vojnik onome to je spomenuo ozeble noge.
A da ta ti misli? poe odjedanput piskavim i uzdrhtalim glasom
onaj vojnik iljastog nosa koga su nazvali blesanom i die se od vatre.
Ko je debeo taj e omrati, a mrav e umreti. Eto, uzmite mene. Ja ne
mogu da maknem ree on odjedanput odluno, obraajui se naredniku;
naredi da me poalju u bolnicu; svaka me kost boli; inae u i onako
ostati...
De, dosta, dosta ree mirno narednik. Mali vojnik uuta, a
razgovor se nastavi.
Danas pokupismo tolike mrtve Francuze, a izama, pravo da kaem,
nema ni na jednom, nego onako neto, tek da se zova obua poe jedan
od vojnika nov razgovor.
Sve poskidali kozaci. Kad smo istili kuu za pukovnika, iznosili
smo ih. alosno je, brao, pogledati rei e igra. Prevrtali smo ih;
jedan od njih izgleda kao iv, veruje li, neto mrmlja na svom jeziku.
A neki ist svet, brao ree prvi vojnik. Beo, eto beo kao breza,
pa ima ih i finih, hou rei, plemi.
A ta ti misli? Nakupio je on njih od svake sorte.
Ali nita ne znaju naim jezikom ree igra i osmehnu se kao
zauen. Ja mu velim: iz koje si drave? a on neto brblja na svom
jeziku. udan neki svet!
Nego, da vidite uda, brao moja nastavi onaj to se divio njihovoj
belini priaju muici, kad su kod Moajska poeli kupiti mrtve, onde gde
je bila bitka, kau da su njihovi mrtvi leali, boj se, mesec dana. Pa nita,
kau, lei njihov le, ist, beo kao hartija, ne zaudara nimalo.
Da nije to od hladnoe? upita jedan.

 Ba si pametan! Od hladnoe! Pa, bila je vruina. Da je od hladnoe,

onda se ne bi ni nai usmrdeli. A ovako, kad se, vele, priblii naem, on
sav istrunuo i pun crvi. Mi se, veli, poveemo maramama i okrenemo
glavu, pa ih vuemo; drukije se ne moe. A njihov, veli, beo kao hartija,
nimalo ne zaudara.
Svi uutae.
To je, mora biti, od hrane ree na to narednik derali gospodsku
hranu.
Niko ne ree nita protiv toga.
I priao je taj muik da su ih, kod Moajska, gde je bila bitka,
doterali iz deset sela, vukli su mrtve dvadeset dana i nisu sve odvukli. A
to je tek vukova, veli...
To je bila istinska bitka ree stari vojnik. To jedino i vredi
zapamtiti; a ono sve posle toga... Samo da se mui narod.
Pa i prekjue smo, iko, naleteli na njih. Ali ta e, kad te ne ekaju
da im prie. Brzo su pobacali puke. Pardon, veli. Eto samo primera radi.
Kau da je Platov hvatao dvaput ak i samog Napoleona. Ne zna ni rei da
rekne. Uhvati ga, uhvati, i on ti se u rukama odjedanput prometne u pticu
pa odleti. Ni ubiti se ne moe.
Uh, ala ti buba, Kiseljove; samo te sluam ta govori.
Kako bubam, to je istinska istina.
A kad bih ja bio na njegovom mestu, ja bih njega, kad bih ga
uhvatio, zakopao u zemlju. Pa bih ja njega glogovim kocem. A ovako
upropasti toliki svet.
Svejedno, svriemo i s njim, nee vie ree stari vojnik.
Razgovor umue, vojnici se poee nametati da spavaju.
Gle ta je zvezda, isto gore! Vele, ono su prostrle ene platno ree
jedan vojnik gledajui mleni put.
To sluti brao, rodnu godinu.
Trebae jo drvaca.
Ugreje lea, a trbuh ti se smrznuo. udo, pa to!
O boe!
to se gura? Valjda je vatra samo za tebe jednog? Gle... kako se
razbakario.
Poto nastade utanje, u se kako hru neki to su pospali; ostali su se
okretali i grejali, a ponekad bi neko neto rekao. Kod druge vatre,
udaljene za sto koraka, uo se sloan, veseo smeh.

 Gle, kako se kikou u petoj eti ree jedan vojnik. I ta ih tamo

ima!
Jedan vojnik ustade i ode do pete ete.
Ala je to smeh! ree kad se vrati. Dola dva Francuza. Jedan se
sasvim smrznuo, a drugi se dri! Pesme peva.
E? Hajde da se to vidi...
I nekoliko vojnika ode petoj eti.

IX
Peta eta je bila do same ume. Ogromna vatra gorela je jasno usred
snega i obasjavala grane na drveu po kome bee palo inje.Usred noi uli
su vojnici pete ete korake u umi i krckanje grana.
Medved, ljudi! rekao je jedan vojnik.
Svi su podigli glave i oslunuli; utom su se iz ume pomolila, prema
jasnoj svetlosti vatre, dva neobino odevena oveka, drei se jedan za
drugog.
To su bila dva Francuza koji su se krili po umi. Oni su prili vatri,
promuklo govorei neto jezikom koji vojnici nisu razumeli. Jedan od njih
bio je vei rastom, u oficirskom eiru i izgledao je sasvim malaksao. Onaj
drugi, mali kruteljast vojnik, ubraen maramom, bio je jai On je
pridravao svog druga i govorio neto pokazujui na svoja usta. Vojnici su
okruili Francuze, prostrli bolesnom injel i doneli obojici kae i rakije.
Oslabeli francuski oficir bio je Rambal; a vojnik, podbraen
maramom, njegov posilni Morel.
Kad je Morel popio rakiju i pojeo anak kae, on se odjedanput
bolesno razveselio i poeo neprestano da govori neto vojnicima koji ga
nisu razumeli. Rambal nije hteo da jede, nego je utei leao nalaken
pored vatre i nesvesno gledao u ruske vojnike svojim crvenim oima.
Ponekad bi jeknuo otegnuto, pa opet uutao. Morel je, pokazujui na
ramena, davao vojnicima znake da je to oficir i da ga treba ogrejati. Jedan
ruski oficir, koji je priao vatri, poslao je da pita pukovnika hoe li on da
primi kod sebe francuskog oficira; i kad su se vratili i kazali da je
pukovnik zapovedio da se oficir dovede, rekli su Rambalu da poe. On je
ustao i hteo da poe, ali je posrnuo i pao bi da ga nije pridrao vojnik koji
je stajao pored njega.
ta je? Nee da ide? rekao je Rambalu jedan vojnik i namignuo
podruglivo.
De, zvekane! ta buba neotesano! Ba si prostak, pravi prostak!
uli su se sa svih strana prekori vojniku to se naalio. Rambala su
okruili, digli ga dvojica na ruke i poneli u kuu. Rambal je obgrlio vojnike
oko vrata i, kad su ga poneli, tuno progovorio:
Oh mes braves, oh, mes bons, mes bons amis! Voil des hommes!
Oh, mes braves, mes bons amis!139 i kao malo dete naslonio se glavom
jednom vojniku na rame.
139

O, junaci moji, o moji dobri, dobri moji prijatelji! Eto ta su ljudi! O, moji valjani, moji dobri
prijatelji!

Dotle je Morel sedeo na najlepem mestu, okruen vojnicima.

Morel, omalen, kruteljast Francuz, sa uspaljenim oima koje mu behu
zasuzile, povezan kao ena preko kape, bee obuen u ensku bundicu.
Oevidno malo napit, zagrlio je rukom vojnika koji je sedeo pored njega,
pa je pevao promuklim, isprekidanim glasom neku francusku pesmu.
Vojnici su se podboili i gledali u njega.
De, de, naui me, naui, kako bee? Ja u odmah primiti... Kako to
bee?... govorae mu aljivina peva, koga bee Morel zagrlio.

Vive Henri quatre!

Vive se roi vaillant!
Zapeva Morel namigujui.

Ce diable quatre...140
Vivarika! Viv serovara! Sidjablaka... ponovi vojnik, uzmahnuvi
rukom i odista pogodi ariju.
Gle, pogodi! Ha-ha-ha-ha!... die se na sve strane grub, veseo
kikot.
Morel se takoe smejao, namrtivi se.
De, teraj jo, jo! povikae vojnici.

Qui eut le triple talent,

De boire, de battre,
Et dtre un vert galant!...141
Pa i to je skladno... De, de, Zaletajeve! .
Ki... jedva izgovori Zaletajev. Ki-i-i... otee on, napuivi usne
to moe vie letriptala, de bo de ba i detravagala! otpeva on.
To valja! Pravi Francuz!... Hahahaha!... Hoe jo da jede?
Daj mu kae; ne moe se on tako brzo najesti, gladno je to.
Opet mu dadoe kae i Morel se prihvati, osmehujui se, treeg anka.
Svima mladim vojnicima koji su gledali u Morela video se na licu radostan
140
141

iveo Henrik etvrti! iveo taj hrabri kralj! Taj etvorostruki avo
Koji imaae trojaki dar, da pije, da se bije i da ljubi.

osmeh. Stari vojnici, koji su smatrali da im ne dolikuje zanimati se

takvim sitnicama, leali su s druge strane vatre, ali bi se ponekad pridigli
i smeei se pogledali na Morela.
Pa i to su ljudi ree jedan od njih, uvijajui se u injel. I pelen
ima svoj koren.
O-o! boe, boe!... kako je puno zvezda! Bie mraza...
I sve se uuta.
A zvezde, kao da znaju da ih niko nee videti, osue se po mranom
nebu. as bi zasijale, as utrnule, as zatreptale i briljivo aputale meu
sobom o neem radosnom, ali tajanstvenom.

X
Francuske trupe topile su se ujednaeno u matematiki pravilnoj
progresiji. I onaj prelaz preko Berezine, o kome je tako mnogo pisano, bio
je samo jedan od intervalnih stupnjeva unitavanja francuske vojske, a
nikako nije bio odluna kampanje. to su Francuzi tako mnogo pisali i
piu o Berezini, to je samo zbog toga to su se one nevolje koje je
francuska vojska snosila i koje su ranije bile ujednaene, tu, na
provaljenom berezinskom mostu, odjedanput grupisale u jedan momenat
u jedan tragian prizor koji je svakom ostao u pameti. A Rusi su govorili
i pisali tako mnogo o Berezini samo zato to je daleko od ratita, u
Petrogradu, bio sastavljen plan (a sastavio ga je Pful) da se Napoleon
uhvati na reci Berezini u strategijsku klopku.
Svi su bili uvereni da e sve biti i u stvari onako isto kako je u planu i
zato tvrde da je upravo prelazak preko Berezine upropastio Francuze. A u
istini rezultati berezinskog prelaska bili su, to se tie gubitka topova i
zarobljenika, daleko manje tetni po Francuze nego Krasni, kao to to i
cifre pokazuju.
Jedini je znaaj berezinskog prelaza u tome to je taj prelazak
oevidno i nesumnjivo dokazao da su lani svi planovi o odsecanju a da je
taan jedini moguan nain operisanja koji zahteva i Kutuzov i sve trupe
(masa), a to je samo idenje za neprijateljem. Gomila Francuza beala je
brzinom koja se stalno pojaavala, svom energijom, upravljenom da se
doe do cilja. Ona je beala kao ranjena zver i nije joj bilo moguno stati u
putu.
To je dokazalo ne toliko ureenje prelaza, koliko kretanje na
mostovima. Kad su se mostovi provalili, vojnici bez oruja, moskovski
stanovnici, ene s decom koje su bile u francuskoj komori, sve se to pod
uticajem inercije nije predavalo, nego bealo napred u amce i u zamrzlu
vodu.
Ta je navala bila razumljiva. Poloaj i begunaca i potere bio je
podjednako rav. Svaki se nadao da e, kad ostane sa svojima, nai u
nevolji pomoi kod drugova i da e imati odreeno mesto meu svojima. A
kad bi se predao Rusima, on bi bio u istoj nevolji, ali bi spao na nii stupac
pri razdavanju hrane i ostalih potreba. Francuzima nije bilo potrebno da
imaju tane izvetate o tome kako polovina zarobljenika, s kojima Rusi
nisu znali ta e, iako su eleli da ih spasu propada od zime i gladi; oni
su oseali da to ne moe ni biti drukije. Najboleivije ruske stareine i
ljubitelji Francuza, Francuzi u ruskoj slubi, nisu mogli nita uiniti za
zarobljenike. Francuze je upropaavala nevolja u kojoj se nalazila ruska

vojska. Nije se mogao otimati hleb i odea od gladnih, potrebitih vojnika,

da se da Francuzima koji nisu ni tetni, ni mrski, ni krivi, nego prosto
nepotrebni. Neki su to i inili; ali je to samo bio izuzetak.
Pozadi je bila sigurna propast; napred je bila nada. Lae su bile
spaljene; drugog spasa nije bilo sem zajednikog bekstva, i na to
zajedniko bekstvo upravili su Francuzi svu svoju snagu.
to su Francuzi beali dalje, to su jadniji bili njihovi ostaci, naroito
posle Berezine, na koju su se, usled petrogradskog plana, polagale
naroite nade, tim su se jae raspaljivale strasti ruskih stareina, koji su
krivili jedan drugoga, a osobito Kutuzova. Poto se dralo da e se
neuspeh petrogradskog berezinskog plana pripisivati njemu, to se sve jae
i jae prema njemu iskazivalo nezadovoljstvo, prezir i peckanje. Po sebi se
razume da su se peckanje i prezir izraavali u utivom obliku, u takvom
obliku da Kutuzov nije mogao ni zapitati zbog ega i zato ga okrivljuju. S
njim nisu razgovarali ozbiljno; kad mu podnose raport i trae njegovo
odobrenje, pravili su se kao da vre neki tuan obred, a iza njegovih lea
podmigivali su se i gledali da ga na svakom koraku prevare.
Svi ti ljudi, upravo zato to nisu mogli razumeti Kutuzova, tvrdili su
kako sa starcem ne vredi govoriti, kako on nikad nee razumeti svu
duboku mudrost njihovih planova; kako e im on odgovoriti svojim
frazama (njima se inilo da su to samo fraze) o zlatnom mostu, o tome
kako se preko granice ne sme otii s gomilom skitnica itd. To su sve oni
ve uli od njega. I sve to je on govorio, na primer: da treba priekati
provijant da su ljudi bez obue, sve je to bilo tako prosto, a sve to su oni
predlagali bilo je tako sloeno i mudro da im je bilo oevidno kako je on
glup i star, a kako su oni genijalni vojskovoi bez vlasti.
Naroito poto su se zdruile vojske sjajnog admirala i petrogradskog
heroja Vitgentajna, to raspoloenje i tabno klevetanje dolo je do
krajnjih granica. Kutuzov je to video i samo slegao ramenima, uzdiui.
Samo se jedanput, posle Berezine, razljutio i napisao Benigsenu, koji je
posebno izvetavao cara, ovakvo pismo: Zbog vaih bolesnih nastupa,
izvolite, vae visokoprevashodstvo, im dobijete ovo pismo, otputovati u
Kalugu, gde ete ekati dalju zapovest i opredeljenje od Njegovog Carskog
Velianstva.
Ali odmah poto je oteran Benigsen, doao je vojsci veliki knez
Konstantin Pavlovi, koji je uestvovao u poetku rata i koga je Kutuzov
uklonio iz vojske. Kad je veliki knez doao sad vojsci, on je kazao
Kutuzovu kako je gospodar nezadovoljan zbog slabih uspeha naih trupa i
zbog sporog kretanja. Gospodar imperator je nameravao da doe tih dana
sam lino vojsci.

Stari ovek, onako isto vet u dvorskim kao u ratnim poslovima, onaj
Kutuzov to je u avgustu te godine izabran protiv volje careve za
glavnokomandujueg, onaj to je uklonio iz vojske naslednika i velikog
kneza, onaj to je svojom vlau, a nasuprot volji carevoj, naredio da se
ostavi Moskva, taj Kutuzov je sad odmah razumeo da je njegovo vreme
prolo, da je njegova uloga odigrana i da sad vie nema one prividne vlasti
u rukama. I to on nije razumeo samo po dranju dvora. On je, s jedne
strane, video da je ratovanje, u kome je on igrao svoju ulogu, svreno i
oseao da je njegova dunost ispunjena. A s druge strane poeo je u to isto
vreme da osea fiziki umor u svom starom telu i preku potrebu da se
fiziki odmori.
Kutuzov je 29. Novembra uao u Vilnu u svoju dobru Vilnu, kao to
je govorio. On je u toku svoje slube dvaput bio gubernator u Vilni. Sem
ugodnosti za ivot, kojih je Kutuzov ve odavno bio lien, on je u bogatoj,
nedirnutoj Vilni naao stare prijatelje i uspomene. I on je odjedanput
okrenuo glavu od svih ratnih i dravnih briga i zagnjurio se toliko u
jednolik, obian ivot, ukoliko su mu davale mira strasti to su butkale
oko njega, kao da ga se sve to se sad dogaalo i to se imalo dogoditi u
istorijskom svetu nije nimalo ticalo.
iagov, jedan od najstarijih meu onima to su hteli da odseku i da
razbiju, iagov, koji je najpre hteo da uini diverziju na Grku, a zatim
na Varavu, a koji nikako nije hteo da ide onamo kud mu je bilo
zapoveeno, iagov, uven sa svoje smelosti kad govori s carem, iagov,
koji je smatrao sebe za Kutuzovljevog dobrotvora zato to je, kad je bio
poslan 1811. godine da zakljui mir s Turskom, mimo Kutuzova, pa kad se
uverio da je mir ve zakljuen, priznao pred carem da Kutuzovu pripada
zasluga to je mir zakljuen; taj iagov je prvi doekao Kutuzova u Vilni
kod zamka u kome je trebalo da Kutuzov otsedne. iagov je u marinskoj
uniformi, s kratkom padom, drei kaket pod pazuhom, predao
Kutuzovu raport i kljueve od grada. Ono prezrivo-ponizno ponaanje
mladei prema izlapelom starcu ogledalo se u najveoj meri u celom
ponaanju iagova, koji je ve znao kakve se krivice svaljuju na
Kutuzova. Razgovarajui s iagovim, Kutuzov mu je, izmeu ostalog,
rekao kako su oni ekipai s posuem to su oteti od njega u Borisovu
itavi i kako e mu se vratiti.
Cest pour me dire que je nai pas sur quoi manger.... Je puis au

contraire tout vous fournir, de tout dans le cas mme o vous voudriez
donner des dners142 odgovorio je iagov, koji bee planuo, koji je eleo

142

Tim hoete da mi kaete kako nemam iz ega da jedem Naprotiv, mogu vas posluiti
svaim, pa ak i kad bi ste hteli da prireujute rukove.

da svakom svojom rei dokae kako on ima pravo, i koji je zbog toga mislio
da se i Kutuzov o tome brine.
Kutuzov se osmehnuo svojim finim, pronicljivim osmehom, slegao
ramenima i odgovorio:
Ce nest que pour vous dire ce que je vous dis.143 Kutuzov je, uprkos
volji carevoj, zaustavio u Vilni veliki deo vojske. Za vreme tog svog
bavljenja u Vilni Kutuzov je, kao to su govorili ljudi njemu bliski,
neobino opao i fiziki oslabio. On se nerado zanimao vojnim poslovima,
sve je ostavljao svojim generalima i, ekajui da doe car, predao se
veselom ivotu i razonodama.
Car je doao 7. decembra iz Petrograda sa svojom svitom s grofom
Tolstojem, knezom Volkonskim, Arakejevom i ostalima a stigao u Vilnu
1.decembra i dovezao se na putnikim saonicama pravo pred zamak. Iako
je bila jaka zima kod zamka je stajalo oko sto generala i tabnih oficira u
punoj paradnoj uniformi i poasna straa iz semjonovskog puka.
Kurir, koji je pred carem dojurio do zamka na oznojenoj trojci, povika:
Ide! Konovnjicin otra u trem da javi Kutuzovu, koji je ekao u maloj
vratarevoj sobi.
Za jedan minut izie na vrata luljajui se debela krupna figura
stareva, u punoj paradnoj uniformi, sa svim ordenima to su mu pokrili
grudi i s trbuhom utegnutim earpom. Kutuzov natae eir paradno, uze
u ruke rukavice i, onako debeo, tekom mukom koraajui niz stepenice,
sie s njih i uze u ruku spremljen raport da ga preda caru.
Trka, apat, jo jedna trojka besno prolete, i svi se pogledi upree u
saonice koje su jurile sve blie i u kojima su se ve videle figure cara i
Volkonskog.
Sve to je po pedesetogodinjoj navici fiziki uznemirilo starog
vojskovou; on se zabrinuto i bojaljivo pipao, popravljao eir i upravo u
onom trenutku kad ga je pogledao gospodar, izlazei iz saonica, ohrabrio
se i ispravio, predao mu raport i poeo da govori svojim odmerenim,
laskavim glasom.
Gospodar brzo premeri pogledom Kutuzova od glave do pete, namrti
se za trenutak, ali se odmah savlada, pa prie, rairi ruke i zagrli starog
vojskovou. I taj je zagrljaj, po staroj navici, zbog njegove intimne
simpatije, kao i obino, ganuo Kutuzova: on je zajecao.
Gospodar se pozdravi s oficirima, sa semjonovskom poasnom
straom, jo jednom se rukova sa starcem, pa ode s njim u zamak.

143

Samo hou da vam kaem to to vam rekoh.

Kad je gospodar ostao nasamo s maralom, on mu je izjavio svoje

nezadovoljstvo to je sporo gonio neprijatelja, to je poinio greke u
Krasnom i na Berezini i saoptio mu svoje planove o potonjem pohodu
preko granice. Kutuzov nije ni protivreio niti to primetio. Onaj isti
posluan i besmislen izraz s kojim je pre sedam godina sluao careve
zapovesti u austerlikom polju, ogledao se i sad na njegovom licu.
Kad je Kutuzov iziao iz kabineta i, oborivi glavu, poao preko
dvorane svojim tekim hodom, kao da ponire, neiji glas zaustavi ga.
Vaa svetlosti ree neko. Kutuzov podie glavu i dugo gledae u
oi grofu Tolstoju, koji je stajao pred njim s nekakvom malom stvaricom
na srebrnom posluavniku. Izgledalo je kao da ne razume ta od njega
hoe.
Odjedanput kao da razumede: Jedva osetan osmeh prelete preko
njegovog podbulog lica, on se duboko i s potovanjem pokloni, pa uze onu
stvar to bee na posluavniku. Bio je to krst sv. ora prvog reda.

XI
Sutradan bio je kod feldmarala ruak i bal, koji je gospodar udostojio
svojim prisustvom. Kutuzovu je dat sv. ore prvog reda; gospodar mu je
ukazivao najvie poasti, ali je svakom bilo poznato da je gospodar
nezadovoljan feldmaralom. Pazilo se na pristojnost i gospodar je prvi
davao primer u tome; ali su svi znali da je starac kriv i da nije nizato.
Kad je Kutuzov na balu, po starom obiaju iz Katarininog doba, naredio
da se, kad ue gospodar u dvoranu, poloe pred njegove noge otete
zastave, gospodar se neprijatno namrtio i rekao rei meu kojima su neki
uli: Stari komedija!
Carevo nezadovoljstvo prema Kutuzovu pojaalo se u Vilni naroito
time to Kutuzov, oevidno, nije hteo ili nije mogao da razume vanost
novog rata.
Kad je gospodar sutradan ujutru rekao sakupljenim kod njega
oficirima: Vi niste spasli samo Rusiju; vi ste spasli Evropu onda su ve
svi razumeli da rat nije svren.
Jedini Kutuzov nije hteo to da razume i otvoreno je govorio svoje
miljenje da novi rat nee popraviti stanje niti uveati slavu Rusije, nego
samo moe da pogora njeno stanje i da snizi onaj najvii stupanj slave,
na kome je, po njegovom miljenju, Rusija sad stajala. On se starao da
dokae gospodaru kako nije moguno sakupiti novu vojsku; govorio je
kako je narod u munom poloaju, kako moe biti neuspeha, i tome slino.
Pri takvom raspoloenju Kutuzov je, prirodno, izgledao samo kao
smetnja i prepreka novog rata.
Da bi se izbegli sukobi sa starcem, naao se izlaz sam po sebi, u tome
da se, kao i kod Austerlica i kao u poetku kampanje za vreme Barklajevo,
izvue ispod glavnokomandujueg, ne uznemirujui ga niti mu to
objavljujui, onaj teren vlasti na kome je stajao i da se prenese na samog
cara.
U toj nameri izmenjivao se pomalo tab i sva glavna snaga
Kutuzovljevog taba bila je unitena i preneta na cara. Tol, Konovnjicin i
Jermolov dobili su druga opredeljenja. Svi su javno govorili kako je
feldmaral vrlo oslabio i kako mu je zdravlje poremeeno.
Njegovo zdravlje trebalo je da bude poremeeno da bi predao svoje
mesto onome ko ga je zauzeo. I doista je njegovo zdravlje bilo slabo.
Kao to je Kutuzov prirodno, i prosto, i postupno doao iz Turske u
petrogradsku dravnu palatu da sakuplja narodnu odbranu a zatim u
armiju, upravo onda kad je bio neophodan, isto se tako i sad, kad je

njegova uloga bila odigrana, prirodno postupno i prosto javio na njegovo

mesto novi inilac, koji se traio.
Rat 1812 godine morao je, sem svog narodnog, ruskom srcu dragog
znaaja, da ima i drugi - evropski znaaj.
Za pokretom narod sa zapada na istok morao je doi pokret naroda s
istoka na zapad, i za taj novi rat bio je potreban novi inilac, koji je imao
osobine i poglede drukije nego to ih je imao Kutuzov i koga su kretale
druge pobude.
Za pokret naroda s istoka na zapad i za obeleavanje granica
narodima bio je Aleksandar I onako isto neophodan, kao to je Kutuzov
bio neophodan za spasavanje i slavu Rusije.
Kutuzov nije shvatao ta je to Evropa, ravnotea, Napoleon. On to
nije mogao da shvati. Poto je neprijatelj bio uniten, Rusija osloboena i
uzdignuta na najvii stupanj svoje slave, predstavnik ruskog naroda, Rus,
kao Rus, nije imao ta vie da radi. Predstavniku narodnog rata nije nita
ostalo, ve da umre. I on je umro.

XII
Pjer je, kao to to veinom biva, osetio svu teinu fizikih oskudica i
napora to ih je izdrao u ropstvu tek onda kad su se ti napori i oskudice
svrili. Posle svog osloboenja iz ropstva doao je u Orel i treeg dana po
svom dolasku, upravo kad se spremao da ide u Kijev, razboleo se i leao u
Orelu tri meseca; razboleo se, kao to su govorili doktori, od une
groznice. Iako su ga doktori leili, putali mu krv i davali da pije
medicine, ipak je ozdravio.
Sve to se dogodilo s Pjerom od njegovog osloboenja pa do bolesti,
nije ostavilo na njemu gotovo nikakvog traga. On se sea samo vlanog
mranog, as kiovitog as snenog vremena, unutarnje fizike tegobe,
bola u nogama i u slabinama; seao se opteg utiska od nevolja i muka
onih ljudi; seao se kako ga je uznemiravala radoznalost oficira i generala
koji su ga ispitivali, pa svojih briga kako e nai ekipa i konje i, to je
glavno, seao se kako tada nije bio kadar ni da misli ni da osea. Na dan
svog osloboenja video je le Pee Rostova. Tog istog dana doznao je da je
knez Andreja iveo vie od mesec dana posle borodinske bitke i da je tek
skoro umro, u Jaroslavu, u kui Rostovih. Tog istog dana Denisov, koji je
kazao Pjeru tu novost, pomenuo je u razgovoru i o smrti Eleninoj, mislei
da je to Pjeru ve odavno poznato. To je sve izgledalo Pjeru onda samo
neobino. Oseao je kako ne moe da shvati znaaj svih tih vesti. On je
tada hitao da samo to bre ode iz tih mesta gde se ljudi ubijaju meu
sobom u kakvo mirno sklonite, pa da se tamo pribere, odmori i razmisli o
svemu onom neobinom i novom to je za to vreme doznao. Ali im je
doao u Orel, razboleo se. Kad se Pjer razabrao iz svoje bolesti, video je
oko sebe svoja dva posluitelja koji su doli iz Moskve Terentija i Vasku
i najstariju kneginjicu, koja je ivela u Jeljcu, na Pjerovom imanju, pa,
kad je doznala za njegovo osloboenje i bolest, dola k njemu da ga
nadgleda.
Dok se oporavljao od bolesti, Pjer se samo pomalo odvikavao od
utisaka koji su mu u poslednjim mesecima postali obini i navikavao se na
to da ga sutra nee niko nikud poterati, da mu toplu postelju nee niko
oteti i da e pouzdano imati ruak, i aj, i veeru. Ali je u snu jo dugo
viao sebe onako isto kao u ropstvu. Pjep je tako isto pomalo poeo da
razumeva novosti koje je doznao posle svog izlaska iz ropstva: da je umro
knez Andreja, da mu je umrla ena, da su francuzi uniteni.
Radosno oseanje slobode one potpune slobode koja se ne moe
oduzeti, koja je uvek sa ovekom i za koju je saznao prvi put na prvom
odmoru kad je iziao iz Moskve, ispunjavalo je duu Pjerovu dok se

oporavljao posle bolesti. On se udio kako se ta unutranja sloboda,

nezavisna od spoljanjih prilika, sad kao i suvie, raskono dopunjuje i
spoljanjom slobodom. Bio je sam u tuem gradu, bez poznanika. Niko
nije nita od njega zahtevao; nisu ga nikud slali. Imao je sve to je hteo;
nije bilo one misli o eni koja ga je veito muila, jer ni nje ve nije bilo.
Oh, kako je to dobro! Kako je divno! govorio je sebi kad su mu
primicali isto postavljen sto s mirisavim buljonom, ili kad je nou legao
na meku istu postelju, ili kad bi pomislio kako nema vie ene ni
Francuza. Oh, kako je to dobro, kako je divno! I po staroj navici upitao bi
se: A ta e biti posle? ta u da radim? I odmah je odgovorio sebi:
Nita. iveu. Ah, kako je to divno!
A ono oko ega se ranije muio i to je neprestano traio, cilj ivota,
sad za njega nije postojalo. Taj traeni cilj ivota ne da nije sad, samo u
ovom trenutku, sluajno postojao, nego je on oseao da ga nema i da ga ne
moe ni biti. I to odsustvo cilja davalo mu je ono potpuno, radosno
saznanje da je slobodan, koje je tada bilo njegova srea.
On nije mogao imati cilja, jer je sad imao ne veru u kakva pravila, niti
rei, niti u misli, nego veru u ivoga, uvek prisutnog Boga. Ranije ga je
traio u ciljevima koje je sebi postavljao. To traenje cilja bilo je samo
traenje Boga; i odjedanput je u svom ropstvu saznao ne reima, ne
razmiljanjem, nego neposrednim oseanjem ono to mu je ve davno
govorila dadilja: da je Bog tu, svuda.
On je u ropstvu saznao da je Bog u Karatajevu vei, beskrajniji i
nedostiniji nego u Neimaru vasione koga masoni priznaju. On se oseao
kao ovek koji pred svojim nogama nae ono to je traio, onda kad je
naprezao vid, gledajui daleko od sebe. On je celog svog veka gledao
nekud, iznad glava onih ljudi to su bili oko njega, a trebalo je da ne
napree oi, nego samo da pogleda preda se.
On ranije nije umeo da vidi ni u emu ono to je veliko, nedostino i
beskrajno. Samo je oseao da to mora negde biti i traio ga je. U svemu to
je blisko, razumljivo, video je samo ono to je ogranieno, sitno, zemaljsko,
besmisleno.
Naoruavao se umnim durbinom i gledao u daljinu, onamo gde mu je
to sitno, zemaljsko, skrivajui se u maglovitoj daljini, izgledalo veliko i
beskrajno, samo zato to se nije jasno videlo. Tako mu je izgledao evropski
ivot, politika, masonstvo, filozofija, filantropija. Ali i onda, u onim
trenucima koje je smatrao kao svoju slabost, njegov je um pronicao i u tu
daljinu i on je tamo video ono sitno, zemaljsko, besmisleno.
Sad se nauio da vidi u svemu ono to je veliko, veno i beskrajno, pa,
naravno, da bi ga video, da bi uivao gledajui ga, on je bacio durbin kroz
koji je dosad gledao preko ljudskih glava, pa je radosno gledao oko sebe

veito promenljiv, veito veliki, nedostian i beskrajan ivot. I to ga je

izblie gledao, tim je bivao spokojniji i sreniji. Ono strano pitanje: zato?
koje je ranije ruilo sve njegove umne tvorevine, nije sad za njega
postojalo. Sad je na to pitanje: zato? Bio u njegovoj dui uvek spreman
prost odgovor: zato to ima Boga, onog Boga bez ije volje nee spasti
oveku ni vlas s glave.

XIII
Pjer se gotovo nije izmenio u svojim spoljanjim manirima. Na izgled
bio je isti onakav kakav je bio i ranije. Isto onako kao i ranije bio je
rasejan i izgledao kao da nije zauzet onim to mu je pred oima, nego
neim svojim, posebnim.
Izmeu ranijeg i sadanjeg njegovog stanja bila je razlika u tome to
bi ranije, kad zaboravi ono to je bilo pred njim, ono to su mu govorili,
mueniki nabrao elo i kao pokuavao a nije mogao da dobro vidi neto
to je daleko odmaknuto od njega. I sad je zaboravljao ono to su mu
govorili i ono to je bilo pred njim; ali bi se sad, s jedva osetnim, kao
podrugljivim osmehom zagledao upravo u ono to je pred njim i sluao ono
to su mu govorili, iako je, oevidno, video i uo neto sasvim drugo.
Ranije je izgledao, istina, dobar ovek, ali nesrean; i zato su se ljudi i
nehotice uklanjali od njega. Sad je oko njegovih usta neprestano treperio
radostan osmeh, a u oima sijalo sauee prema ljudima pitanje: jesu li
i oni zadovoljni kao on? I ljudima je bilo milo kad je on s njima.
Ranije je mnogo govorio i padao u vatru kad govori a malo sluao; sad
se retko zanosio razgovorom i umeo da slua tako da su mu ljudi rado
kazivali svoje najintimnije tajne.
Kneginjica, koja nikad nije volela Pjera i gajila prema njemu naroito
neprijateljstvo otkako se, posle smrti staroga grofa, oseala prema njemu
obavezna, sad, posle kratkog bavljenja u Orelu, gde je dola s namerom da
pokae Pjeru kako ona, pored sve njegove nezahvalnosti, smatra za svoju
dunost da ga nadgleda, brzo opazi, na svoj jed i svoje uenje, kako ga
voli. Pjer nije niim izmamio to raspoloenje kneginjiino. On je nju samo
radoznalo posmatrao. Ranije je kneginjica, kad je pogleda, opaala u
njegovom pogledu nemar i podsmeh, pa se jeila pred njim, kao i pred
drugim ljudima, i isticala samo svoju borbenu stranu ivota; sad je,
naprotiv, oseala kako on ulazi u najintimnije strane njenog ivota, pa mu
je, najpre s nepoverenjem a zatim sa zahvalnou, pokazivala prikrivene
dobre strane svoje naravi.
Najlukaviji ovek ne bi se mogao vetije uvui u poverenje
kneginjiino, budei njene uspomene iz najlepeg doba mladosti i
pokazujui prema njima simpatije. A meutim sve lukavstvo Pjerovo bilo
je u tome to je nalazio svoje zadovoljstvo kad u pakosnoj, suvoj i na svoj
nain oholoj kneginjici budi oveanska oseanja. Da, on je vrlo, vrlo
dobar ovek kad se ne nalazi pod uticajem ravih ljudi, nego ovakvih ljudi
kao to sam ja govorila je kneginjica sebi.

Promenu koja se dogodila na Pjeru opazile su na svoj nain i njegove

sluge Terentije i Vaska. Oni su nalazili da se on mnogo poprostaio.
esto je Terentije, kad svue gospodina i poeli mu laku no, zastajkivao
sa izmama i haljinama u rukama i ekao nee li gospodin poeti
razgovor. I Pjer je mahom zaustavljao Terentija kad opazi da mu se
razgovara.
Pa de, priaj mi... kako ste nabavljali jestivo? upitao bi on.
I Terentije je poinjao da pria o moskovskoj propasti, o pokojnom
grofu, i dugo bi stajao s haljinama, priajui, a ponekad sluajui Pjerove
prie pa bi odlazio u pretsoblje s prijatnim uverenjem da mu je gospodin
blizak i da se prijateljki ponaa prema njemu.
Doktor koji je leio Pjera i obilazio ga svaki dan, ne obzirui se na to
to je po doktorskom obiaju smatrao za svoju dunost da se pravi kao
ovek iji je svaki trenutak dragocen za patniko oveanstvo, zasedeo bi
se po itave sate kod Pjera, priajui svoje omiljene dogaaje i
posmatranja bolesnikih naravi uopte, a naroito kod dama.
Eto, s takvim je ovekom prijatno porazgovarati, to nije kao kod nas
u provinciji rekao bi on.
U Orelu je ivelo nekoliko zarobljenih francuskih oficira i doktor
dovede jednog od njih, nekog mladog Italijana.
Taj oficir poeo je da dolazi Pjeru i kneginjica se podsmevala nenosti
koju je Italijan pokazivao prema Pjeru.
Italijan je, kao to se videlo, bio srean samo onda kad je mogao da
doe Pjeru i da razgovara, da mu pria o svojoj prolosti, o svome
domaem ivotu, o svojoj ljubavi i da mu pokazuje svoju srdbu na
Francuze, a naroito na Napoleona.
Ako su svi Rusi makar malo nalik na vas govorio je on Pjeru, cest
un vrai sacrilge que de faire la guerre un peuple comme le vtre.144
Vi, koji ste toliko prepatili od Francuza, vi ih ak i ne mrzite.
I Pjer je sad zasluio strasnu ljubav Italijanovu samo time to je budio
u njemu najlepe strane njegove due i uivao u njima.
U poslednje vreme Pjerovog bavljenja u Orelu doao mu je njegov
stari poznanik mason, grof Vilarski, onaj koji ga je uvodio u lou 1807.
godine. Vilarski je bio oenjen bogatom Ruskinjom koja je imala velika
imanja u orlovskoj guberniji i vrio je u Orelu privremeno dunost vojnog
intendanta.
Kad je Vilarski uo da je Bezuhov u Orelu, on je, iako nije nikad bio s
njim dobro upoznat, doao k njemu s onim izjavama prijateljstva i
144

Onda je bezbonost ratovati protiv takvog naroda kao to je va.

bliskosti to ih ljudi obino izjavljuju jedan drugom kad se nau u

pustinji. Vilarski je ekao u Orelu, pa je bio srean to je naao oveka iz
istog kruga iz koga je i on i s istim, kao to je on mislio, interesima.
Ali je Vilarski, na svoje veliko uenje, brzo opazio da je Pjer jako
zaostao iza tadanjeg ivota i, kao to je on u sebi ocenio Pjera, pao u
apatiju i egoizam.
Vous vous encroutez, mon cher!145 govorio mu je on. Pa ipak je
Vilarskom sad bilo prijatnije s Pjerom nego pre i on mu je svaki dan
dolazio. A Pjeru je sad, gledajui i sluajui Vilarskog, bilo i udno i
neverovatno kad pomisli da je i on doskora bio takav.
Vilarski je bio oenjen, imao je porodicu, bio zauzet i poslovima oko
eninog imanja, i slubom, i porodicom. On je smatrao da su sva ta
zanimanja smetnja u ivotu i da su sva za preziranje, zato to im je cilj
lino dobro njegovo i njegove porodice. Njegovu su panju neprestano
privlaile ratne, administrativne, politike, masonske kombinacije. I Pjer
se nije starao ni da promeni ni da osuuje njegovo gledite, nego je, sa
svojim neprestano blagim, veselim osmehom sa zadovoljstvom gledao tu
udnovatu, njemu toliko poznatu pojavu.
U svome ponaanju s Vilarskim, s kneginjicom, i doktorom, sa svima
ljudima s kojima se sad sastajao Pjer je imao novu crtu, koja mu je
zadobijala naklonost sviju tih ljudi, a to je: priznanje da svaki ovek moe
misliti, oseati i gledati na stvari na svoj nain; priznanje da se ne moe
reima razuveriti ovek. Ta zakonita osobina svakog oveka, koja je pre
uzbuivala i ljutila Pjera, sad je inila osnovu njegovom interesovanju i
ueu koje je oseao prema ljudima. To to su ljudska miljenja razliita,
ponekad potpuno protivna njegovom ivotu i meu sobom, radovalo je
Pjera i izazivalo kod njega podrugljiv a krotak osmeh.
U praktinim poslovima Pjer je sad iznenadno osetio da ima teite,
koje ranije nije imao. Ranije ga je svako novano pitanje, a naroito molbe
da uzajmi novac, kojima je on, kao vrlo bogat ovek, bio esto izloen,
dovodilo u beskrajno uzbuenje i nedoumicu. Da li da dam ili da ne
dam? pitao se on. Ja imam, a njemu treba. Ali ovom drugom treba jo
vie? Kome vie treba? A moda su obojica varalice? I on ranije nije
nalazio nikakvog izlaza iz tih pretpostavki, nego je davao svakome, dok je
imao ta da daje. I u istoj takvoj nedoumici bio je ranije u svakom pitanju
koje se ticalo njegovog imanja, kad mu je jedan govorio kako treba uraditi
ovako, a drugi drukije. Sad je, na svoje uenje, naao kako u svima
tim pitanjima nema vie kolebanja ni nedoumice. U njemu se sad pojavio

145

Vi se zaputate, dragi moj.

sudija koji po nekakvim i njemu samom nepoznatim zakonima reava ta

treba, a ta ne treba initi.
Bio je onako isto kao i ranije ravnoduan prema novanim poslovima;
ali je sad izvesno znao ta treba uiniti a ta ne treba. Prva primena tog
novog sudije bila mu je na molbi jednog zarobljenog francuskog
pukovnika, koji je doao k njemu, napriao mnogo o svojim podvizima i
naposletku izjavio gotovo zahtev da mu Pjer d etiri hiljade franaka da
poalje eni i deci. Pjer ga je bez najmanjeg truda i napora odbio, i posle se
udio kako je to bilo prosto i lako, a ranije mu je izgledalo nerazreivo
teko. Ali u isti mah kad je odbio pukovnika, odluio je da mora upotrebiti
lukavstvo, te da, kad poe iz Orela, nagna Italijana oficira da primi od
njega novac koji mu je oevidno bio potreban. A kao nov dokaz Pjeru da on
sad ima utvren pogled na praktine poslove bilo je njegovo reenje
pitanja eninih dugova i obnavljanja ili neobnavljanja moskovskih kua i
letnjikovaca.
Pjeru je dolazio u Orel njegov glavni upravnik i on je s njim nainio
opti pregled svojih promenjenih prihoda. Moskovski poar stajao je Pjera,
po raunu glavnog upravnika, oko dva miliona rubalja.
Kao utehu za te gubitke, glavni upravnik podneo je Pjeru raun kako
se njegovi prihodi, bez obzira na te gubitke, ne samo nee umanjiti, nego
e se uveati, ako odrekne plaanje dugova to su ostali posle grofice, na
to on ne moe ni biti obavezan, i ako ne obnavlja moskovske kue i
letnjikovce u okolini Moskve, koji su ga stajali svake godine po osamdeset
hiljada a nisu donosili nita.
Da, da, to je istina rekao je Pjer, smeei se veselo. Da, da, meni
nita od toga ne treba. Ja sam od propasti postao daleko bogatiji.
Ali u januaru doe Savelji iz Moskve, ispria kako je stanje u
Moskvi, kako je arhitekta nainio nacrt za obnavljanje kue i letnjikovca u
okolini Moskve, govorei o tome kao o svrenoj stvari. U to isto vreme Pjer
je dobio pisma kneza Vasilija i ostalih poznanika iz Petrograda. U
pismima se govorilo o dugovima njegove ene. I Pjer je naao da raun
njegovog upravnika koji mu se toliko sviao, nije dobar i da treba da ide u
Petrograd, da posvrava enine stvari i da se nastani u Moskvi. Zato je to
trebalo, nije znao; ali je znao pouzdano da to treba. Usled te njegove
odluke njegovi su se prihodi smanjili za tri etvrtine. Ali to je trebalo; on
je to oseao.
Vilarski je polazio u Moskvu, i oni su se dogovorili da idu zajedno.
Za sve vreme dok se oporavljao od bolesti u Orelu, Pjer se oseao
radostan, slobodan, iv; ali kad se, na svom putovanju, obreo u slobodnom
svetu, kad je ugledao stotinama novih lica, to se oseanje jo vie pojaalo.
On je za sve vreme svog putovanja oseao radost aka koji je na raspustu.

Sve linosti: koija, potanski nadzornik, muici usput ili u selu svi su
imali za njega nov smisao. Prisustvo i napomene Vilarskoga, koji se
neprestano tuio kako je Rusija siromana, kako je zaostala iza Evrope i
kako je u neznanju, samo su poveale Pjerovu radost. Gde je Vilarski
video mrtvilo, tu je Pjer video neobino jaku ivotnu snagu, onu snagu
koja je u snegu, na tom prostranstvu odravala ivot itavog tog neobinog
i jedinstvenog naroda. On nije protivureio Vilarskom i, kao da se s njim
slae (jer je pretvorno slaganje najkrai put da se obiu pretresanja iz
kojih nije moglo nita da bude), radosno se smeio, sluajui ga.

XIV
Kao to je teko objasniti zbog ega i kuda hitaju mravi iz razvaljenog
mravinjaka, jedni iz mravinjaka, vukui mrvice, jaja i mrtve, drugi nazad
u mravinjak, i zbog ega se sukobljavaju, dostiu jedan drugog i biju se
tako je isto teko bilo objasniti uzroke koji su nagnali Ruse da se, posle
izlaska Francuza, nagomilaju u onom mestu koje se ranije zvalo Moskva.
Ali kao to se po ilavosti, energiji i mnoini mravi koji kipte oko
razvaljenog mravinjaka, iako je mravinjak potpuno uniten, vidi da je
razoreno sve, sem neeg to se ne da razruiti, to nije stvarno, to je sva
snaga mravinjaka tako je isto i Moskva u oktobru, iako nije bilo ni
vlasti, ni crkava, ni svetinje, ni bogatstva, ni domova, bila ona ista
Moskva koja je bila u avgustu. Sve je bilo razrueno, sem neeg to nije
stvarno, ali je mono i nerazruivo.
Pobude ljudi koji su sa svih strana navalili u Moskvu, poto je
oiena od neprijatelja, bile su najrazlinije, line, i u prvi mah veinom
divlje, ivotinjske. Samo je jedna pobuda bila zajednika svima tenja da
idu onamo, u ono mesto koje se ranije zvalo Moskva, da onde uloe svoju
aktivnost.
Za nedelju dana bilo je u Moskvi ve petnaest hiljada stanovnika, za
dve nedelje bilo je dvadeset pet hiljada itd. Sve se poveavao i poveavao
broj, i pod jesen 1813. godine doterao je do cifre koja je nadmaila
stanovnitvo 1812. godine.
Prvi Rusi koji su uli u Moskvu bili su kozaci iz odreda
Vincengerodova, muici iz oblinjih sela i stanovnici koji su bili pobegli iz
Moskve i krili se po njenoj okolini. Rusi koji su uli u razorenu Moskvu i
nali je opljakanu, poeli su i sami da pljakaju. Oni su nastavili, ono to
su radili Francuzi. Muici su dolazili s kolima u Moskvu pa odvozili u sela
sve to je bilo ostavljeno po razorenim moskovskim kuama i po ulicama.
Kozaci su odnosili to su mogli na svoje bivake; sopstvenici kua kupili su
sve to nau po drugim kuama i prenosili su u svoje kue, pod izgovorom
da je to njihova svojina.
Ali posle prvih pljakaa dolazili su drugi, pa trei, i pljaka je svakog
dana bivala, prema uveavanju pljakaa, sve tea i tea i dobijala sve
odreenije oblike.
Francuzi su nali Moskvu, istina, praznu, ali sa svima oblicima
jednog grada koji je iveo organski pravilno, s njegovim raznim vrstama
trgovine, zanata, raskoi, dravne uprave, religije. Ti su oblici bili bez
ivota, ali su jo postojali. Bili su tu redovi prodavnica, duani, magacini,
itnice, bazari veinom s robom; bile su fabrike, zanatske radionice; bili

su dvorovi, bogate kue napunjene raskonim predmetima; bile su bolnice,

zatvori, sudovi, crkve manje i saborne. to su due ostajali Francuzi, sve
su vie unitavani ti oblnci gradskog ivota i na kraju se sve stopilo u
jedno nedeljivo, mrtvo polje pljake.
to je vie trajala francuska pljaka, tim je vie satirala bogatstvo
Moskve i snagu pljakaa. to je due trajala ruska pljaka, kojom su
Rusi poeli da zauzimaju prestonicu, i to je vie uesnika bilo u njoj, tim
je ona bre uspostavljala bogatstvo Moskve i pravilan gradski ivot.
Sem pljakaa, u Moskvu je dolazio s raznih strana, kao krv u srce,
najrazliniji svet nekog je vukla radoznalost, nekog dunost, nekog
raun sopstvenici kua, svetenstvo, vii i nii inovnici, trgovci,
zanatlije, muici.
Posle nedelju dana ve je vlast zaustavljala muike koji su dolazili s
praznim kolima da odvlae stvari i nagonila ih da izvlae iz grada mrtva
tela. Drugi muici, kad su uli kako su zlo proli njihovi drugovi, dolazili
su u grad sa itom, ovsom, senom i obarali jedan drugom cenu do ispod
ranije cene. Gomile drvodelja, nadajui se dobroj zaradi, dolazile su svaki
dan u Moskvu i na sve strane gradile su se nove i popravljale stare,
pogorele kue. Trgovci su u barakama otvarali trgovine. Po nagorelim
kuama otvarale su se krme i gostionice. Svetenstvo je poelo opet da
slui po mnogim nepogorelim crkvama. Prilonici su donosili razgrabljene
crkvene stvari. inovnici su nametali po malim sobama svoje stolove
zastrvene ojom i ormare sa aktima. Via vlast i policija razdavale su
dobro koje je ostalo posle Francuza. Sopstvenici kua u kojima je bilo
ostavljeno mnogo stvari dovuenih iz drugih kua alili su se kako im se
ini nepravda time to se odvlae sve stvari u Granovitu palatu; drugi su,
opet, tvrdili da su Francuzi dovukli stvari iz raznih kua na jedno mesto i
da je zato nepravda davati sopstveniku kue one stvari koje su se kod
njega nale. Grdili su policiju; podmiivali je; pisali desetorostruke raune
na pogorele dravne stvari; traili potpore. Grof Rastopin izdavao je svoje
proklamacije.

XV
Pjer je doao u Moskvu krajem januara i smestio se u dvorinoj zgradi
koja je ostala itava. Otiao je grofu Rastopinu i nekim svojim
poznanicima koji su se vratili u Moskvu i spremao se treeg dana da ide u
Petrograd. Svi su praznovali pobedu; sve je vrilo ivotom u razorenoj
prestonici koja se opet vraala u ivot. Pjeru su se svi obradovali; svi su
eleli da ga vide i svi su ga pitali o onom to je on video. Pjer se oseao
naroito prijateljski raspoloen prema svima ljudima s kojima se sastajao;
ali se sad i nehotice drao prema svima ljudima na oprezu, tako da se ne
bi ime vezao. Na sva pitanja bila ona vana ili najnitavnija pa
makar ga pitali: gde e iveti? hoe li to zidati? kad e ii u Petrograd i bi
li poneo jedan sandui? on je odgovarao: da, moe biti, mislim, itd.
Za Rostove je uo da su u Kostromi i retko mu je dolazila pomisao na
Natau. A kad bi mu i dolazila, bila je to samo prijatna uspomena iz
davne prolosti. On se oseao ne samo slobodan od uslova ivota, nego i od
onog oseanja koje je, kao to mu se inilo, navalice probudio u sebi.
Treeg dana posle svog dolaska u Moskvu uo je od Arubeckih da je
kneginjica Marija u Moskvi. On je esto mislio o smrti, patnjama i
poslednjim danima kneza Andreje, a sad mu je to dolo na pamet u novoj,
ivljoj slici. Kad je uo za rukom da je kneginjica Marija u Moskvi i da
stanuje u svojoj neizgoreloj kui na Vazdvienki, on je toga istog veera
otiao k njoj.
Idui kneginjici Mariji, Pjer je usput neprestano mislio o knezu
Andreji, o svom prijateljstvu s njim, o raznim sastancima s njim, a
naroito o onom poslednjem u Borodinu.
Da li je umro u onom jetkom raspoloenju u kome je onda bio? Da li
mu se nije pred smrt otkrilo objanjenje ivota? mislio je Pjer. On se
setio Karatajeva i njegove smrti, pa poeo i nehotice da poredi ta dva
oveka, toliko razlina a u isti mah toliko slina po ljubavi koju je oseao
prema obojici i po tome to su obojica iveli i obojica umrli.
Pjer je doao do kue starog kneza u najozbiljnijem duevnom
raspoloenju. Ta kua jg ostala itava. Na njoj su se videli tragovi ruenja,
ali je izgled kue bio isti. Stari posluitelj koji je ozbiljnog lica doekao
Pjera, kao da je hteo dati gostu na znanje kako se nije domai red
pokvario ako nema kneza, ree da je kneginjica izvolela otii u svoje sobe i
da prima nedeljom.
Javi; moda e me primiti ree Pjer.
Razumem odgovori posluitelj; izvolite u sobu s portretima.

Posle nekoliko minuta dooe Pjeru posluitelj i Desal. Desal mu javi

u ime kneginjiino kako je ona veoma rada da ga vidi i kako ga moli, ako
joj ne zamera za tu slobodu, da doe gore u njene sobe.
U niskoj sobici, osvetljenoj jednom sveom, sedela je kneginjica i s
njom jo neko u crnoj haljini. Pjer je upamtio da je kod kneginjice bilo
uvek drubenica, ali ko su i kakve su te drubenice, Pjer nije znao niti je
zapamtio. To je jedna od drubenica pomislio je kad je pogledao damu
u crnoj haljini.
Kneginjica je brzo ustala da ga doeka i pruila mu ruku.
Da ree ona i zagleda se dobro u njegovo promenjeno lice, poto je
on poljubi u ruku eto kako se sastajemo. On vas je u poslednje vreme
esto pominjao ree ona, prenosei pogled s Pjera na drubenicu s nekim
snebivanjem koje za trenutak iznenadi Pjera. Ja sam se tako obradovala
kad sam ula da ste se izbavili. To je bio jedini radostan glas koji smo
dobili u toku dugog vremena.
Kneginjica se ponovo, jo nespokojnije osvrte na drubenicu i htede
neto da kae; ali je Pjer prekide.
Moete zamisliti da nisam nita znao o njemu ree on. Mislio
sam da je poginuo. Sve to sam doznao, doznao sam od drugih, iz tree
ruke. Znao sam samo da je sluajno doao Rostovima...udna sudbina!
Pjer je govorio brzo, ivo. Jedanput je poglelao drubenicu u oi, video
kako je ona uprla u njega paljivo ljubazan, radoznao pogled i, kao to to
esto biva za vreme razgovora, odnekud osetio da je ta drubenica u crnoj
haljini milo, dobro, divno stvorenje, koje nee smetati njegovom intimnom
razgovoru s kneginjicom Marijom.
Ali kad je izgovorio poslednje rei o Rostovima, na licu kneginjice
Marije opazi se jo jaa zabuna. Ona opet prelete oima s Pjerovog lica na
lice dame u crnoj haljini i ree:
Zar ne poznajete?
Pjer pogleda jo jedanput u bledo, fino lice drubeniino, sa crnim
oima i neobinim ustima. Iz tih paljivih oiju gledalo ga je neto svoje,
odavno zaboravljeno i neto vie nego drago.
Ali ne, to ne moe biti! pomisli on. Zar to ozbiljno, suvo i bledo,
postarelo lice? To nije ona. To je samo uspomena na nju. Utom kneginjica
Marija ree: Nataa. I ono lice, s paljivim pogledom, osmehnu se teko,
s naporom, kao kad se otvaraju zarala vrata, i kroz ta otvorena vrata
odjedanput zamirisa i zapahnu Pjera ona davno zaboravljena srea, o
kojoj, naroito sad, nije ni mislio. Zamirisa, obuze ga i proguta svega. Kad
se osmehnu, ve nije moglo biti sumnje: to je bila Nataa, i on ju je voleo.

U prvom trenutku Pjer je nehotice izdao i njoj, i kneginjici Mariji, i,

to je glavno, samome sebi tajnu za koju nije znao. Pocrveneo je radosno i
kao da ga mui neki bol. Hteo je da sakrije svoje uzbuenje. Ali to je vie
hteo da ga sakrije, tim je jasnije jasnije nego i najrazgovetnijim reima
govorio i sebi, i njoj, i kneginjici Mariji da je voli.
Ne, to je onako, od iznenaenja, pomislio je Pjer. Ali im je hteo da
nastavi zapoet razgovor s kneginjicom Marijom, opet je pogledao u
Natau i jo jaa rumen pokri mu lice i jom jae uzbuenje od radosti i
straha obuze mu duu. On se zapleo u reima i zastao u sredini govora.
Pjer nije spazio Natau zato to se nije nikako nadao da e je videti
tu, a nije je poznao zato to je promena koja se na njoj dogodila otkako je
on nije video bila ogromna. Ona je smrala i pobledela. Ali nije to inilo da
se nije mogla poznati: ona se nije mogla poznati u prvom trenutku, kad je
on uao, zato to na tom licu, kome je u oima ranije uvek sijao prikriven
radostan smeh, sad, kad je on uao i prvi put pogledao u nju, nije bilo ni
traga od osmeha: bile su paljive, dobre i tuno-upitne oi.
Zabuna Pjerova nije se ogledala na Natai kao zabuna, nego samo kao
zadovoljstvo, koje je jedva osetno obasjalo celo njeno lice.

XVI
Ona je dola k meni u goste ree mu kneginjica Marija. Grof i
grofica doi e ovih dana. Grofica je u uasnom stanju. Ali je i Natai bilo
potrebno da je vidi doktor. Nju su silom poslali sa mnom.
Da, a zar ima porodice koja nije ojaena. ree Pjer okrenuvi se
Natai. Vi znate da je to bilo ba onog dana kad su nas oslobodili. Ja
sam ga video. Kako je to bio divan deko!
Nataa je gledala u njega i, mesto odgovora na ono to on kae, samo
se vie otvorie i zasijae njene oi.
ta se tu moe rei ili pomisliti uteno ree Pjer. Nita. Zato je
trebalo da pogine tako divan deak, pun ivota?
Da u dananje vreme teko bi bilo iveti bez vere... ree kneginjica
Marija.
Da, da. To je suta istina prekide je brzo Pjer.
Zato? upita Nataa, gledajui paljivo Pjeru u oi.
Kako zato? ree kneginjica Marija. Sama pomisao da tamo
eka...
Nataa opet pogleda upitno u Pjera, a ne saslua kneginjicu Mariju.
I zato nastavi Pjer to samo onaj ovek koji veruje da ima Boga
koji nama upravlja, moe podneti takav gubitak kao to je njen... i va
ree Pjer.
Nataa ve bee otvorila usta da neto kae, ali odjedanput zastade.
Pjer se brzo okrete od nje i obrati se opet kneginjici Mariji pitanjem o
poslednjim danima ivota svoga prijatelja.
Pjerova zabuna sad gotovo ieze; ali je on, istovremeno, oseao kako
je isezla i sva njegova ranija sloboda. On je oseao da sad ima nad
svakom njegovom rei, nad svakim inom, sudija, ima sud koji mu je drai
od suda svih ljudi na svetu. Sad je govorio i, u isti mah dok je govorio,
pazio kakav utisak ine njegove rei na Natau. Nije namerno govorio ono
to bi se njoj moglo svideti; ali ma ta govorio, on je s njenog gledita sudio
o sebi.
Kneginjica Marija poela je, kao to to uvek biva, nerado da pria o
stanju u kome je zatekla kneza Andreju. Ali Pjerova pitanja, njegov iv,
nespokojan pogled, njegovo uzdrhtalo od uzbuenja lice, sve je to malo
pomalo nju nagnalo da ue u pojedinosti koje nije smela ni samoj sebi
obnavljati u mati.

 Da, da, tako je, tako... govorio je Pjer, nagnuvi se sav napred nad
kneginjicom Marijom i eljno sluajui njeno kazivanje. Da, da dakle,
umirio se? ublaio se? On je uvek svom snagom svoje due traio samo to:
da bude potpuno dobar, i zato se nije mogao bojati smrti. Mane koje je
imao, ako ih je imao, nisu poticale od njega. Dakle, ublaio se? govorio je
Pjer. Kakva srea to se video s vama ree Natai, okrenuvi se
iznenadno njoj i gledajui je oima punim suza.
Nataino lice zadrhta. Ona se namrti i za trenutak obori oi.
Otprilike jedan minut kolebala se: da li da govori ili da ne govori.
Da, to je bila srea ree ona tihim, grudnim glasom; za mene je
doista to bila srea. Ona pouta. I on... on... on je, u onom trenutku
kad sam dola k njemu, rekao kako je to eleo... Natau izdade glas. Ona
pocrvene, stee ruke na kolenima, pa odjedanput die glavu, poto se,
oevidno, savlada, i poe brzo da govori:
Kad smo poli iz Moskve, mi nismo nita znali. Ja nisam smela da
zapitam o njemu. I odjedanput mi Sonja ree da je on s nama. Ja nisam
nita mislila, nisam mogla da zamislim u kakvom je stanju; samo mi je
bilo potrebno da ga vidim, da budem s njim govorila je ona, drui i
zadihano. I ne putajui da je prekidaju, priala je ono to jo nije nikad
nikom priala: sve to je preivela za one tri nedelje njihovog putovanja i
boravljenja u Jaroslavu.
Pjer ju je sluao otvorenih usta i nije odvajao od nje svoje oi pune
suza. Sluajui je, nije mislio ni o knezu Andreji, ni o njegovoj smrti niti o
onom to ona pria. On ju je sluao i samo je alio zbog onog bola koji je
oseala sad kad to pria.
Kneginjica, namrtivi se da bi zadrala suze sedela je pored Natae i
prvi put sluala istoriju o tim poslednjim danima ljubavi svoga brata i
Natae.
Ta muna i radosna pria bila je, kao to se videlo, neophodna Natai.
Ona je govorila meajui najsitnije pojedinosti s najintimnijim
tajnama i izgledalo je da nikad nee zavriti. Nekoliko puta je ponavljala
jedno isto.
Pred vratima se u glas Desalov, koji upita moe li ui Nikoluka da
se oprosti.
Eto, to je sve, sve... ree Nataa. Ona brzo ustade kad ue
Nikoluka i gotovo potra vratima, udari se glavom o vrata zaklonjena
zavesom i, jeknuvi od bola ili od tuge, istra iz sobe.
Pjer je gledao na vrata kroz koja je ona izila i nije razumeo zato je
odjedanput ostao sam na celom svetu.

Kneginjica Marija ga probudi iz rasejanosti obrativi mu panju na

svog bratia, koji bee uao u sobu.
U trenutku duevne razneenosti u kojoj se Pjer sad nalazio, lice
Nikolukino, nalik na oca, tako ga je dirnulo da je, poljubivi Nikoluku,
brzo ustao i, izvadivi maramu, otiao prozoru. On htede da se oprosti s
kneginjicom Marijom, ali ga ona zadra.
Nemojte ii, ja i Nataa ne spavamo ponekad do tri sata; molim vas,
posedite jo. Narediu da se postavi veera. Siite dole; mi emo odmah
doi.
Pre nego to je Pjer iziao iz sobe, kneginjica mu ree:
Ovo je prvi put da je ona govorila tako o njemu.

XVII
Pjera odvedoe u veliku osvetljenu trpezariju; posle nekoliko minuta
ue se koraci i u sobu uoe kneginjica i Nataa. Nataa je bila mirna,
iako joj lice bee sad opet ozbiljno, bez smeha. Kneginjica Marija, Nataa i
Pjer oseali su podjednako onu neugodnost koja obino nastane posle
svrenog ozbiljnog i intimnog razgovora. Da se nastavi raniji razgovor,
nije moguno; da se govori o sitnicama stidno je, da se uti, nije prijatno,
zato to smo radi da govorimo, a tim utanjem kao da se pretvaramo. Oni
utei prioe stolu. Posluitelji odmakoe i primakoe stolice. Pjer razvi
hladnu servijetu i, naumivi da prekine utanje, pogleda Natau i
kneginjicu Mariju. Kao to se videlo, i one behu u isti mah to isto naumile:
obema se italo u oima da su zadovoljne ivotom i da uviaju kako sem
alosti ima i radosti.
Vi pijete rakiju, grofe? upita kneginjica Marija i te rei odjedanput
rasterae senke prolosti. Pa priajte nam neto o sebi ree kneginjica
Marija. O vama priaju takva uda da se ni verovati ne moe.
Da odgovori Pjer sa svojim sad uobiajenim osmehom blage
podrugljivosti. ak i meni priaju takva uda kakva ni sanjao nisam.
Marija Abramovna pozvala me je k sebi i ispriala mi sve to se sa mnom
dogodilo ili to je moglo da se dogodi. A i Stepan Stepani nauio me kako
treba da priam. Jednom rei, opazio sam da je vrlo ugodno biti
interesantan ovek (ja sam sad interesantan ovek); mene pozivaju i meni
priaju.
Nataa se osmehnu i htede neto da kae.
Nama su priali prekide je kneginjica Marija da ste izgubili u
Moskvi dva miliona. Je li to istina?
A postao sam triput bogatiji ree Pjep. Pjer je, pri svem tom to su
enini dugovi i potreba da se zida izmenili njegovo stanje, produio da
pria kako je postao triput bogatiji.
to sam pouzdano dobio, to je sloboda... poe on ozbiljno; ali se
predomisli i ne nastavi, jer opazi da je to suvie sebian predmet
razgovora.
A vi zidate?
Da, Savelji nareuje.
Recite, vi jo niste znali da je grofica umrla kad ste ostali u Moskvi?
upita kneginjica Marija i odmah pocrvene, jer ona opazi kako takvim
pitanjem, odmah posle njegovih rei da je slobodan, pridaje njegovim
reima smisao kakav one, moda, nisu imale.

 Ne odgovori Pjer, ne nalazei, oevidno, da je neugodno ono

tumaenje to ga je kneginjica Marija dala njegovom pominjanju svoje
slobode. Ja sam to doznao u Orelu i vi ne moete zamisliti kako me je to
porazilo. Mi nismo bili primerni supruzi ree on brzo kad pogleda u
Natau i opazi na njenom licu radoznalost da uje ta e on rei o svojoj
eni. Ali me je ta smrt strano porazila. Kad se dvoje svaaju, svakad su
oboje krivi. A svoja krivica postaje odjedanput strano teka pred onim
koga vie nema. Pa onda, takva smrt... bez prijatelja, bez utehe. Meni je
nje veoma, veoma ao zavri on i sa zadovoljstvom opazi na licu
Natainom radosno odobravanje.
Da, i eto sad ste opet neenja i mladoenja ree kneginjica Marija.
Pjer je odjedanput jako pocrveneo i zadugo se trudio da ne gleda u
Natau. Kad se odvaio da je pogleda, njeno je lice bilo hladno, ozbiljno i
ak prezrivo, kako mu se uini.
A jeste li se vi zbilja videli i govorili s Napoleonom, kao to su nam
priali? upita kneginjica Marija.
Pjer se zasmeja.
Nijednom, nikad. Uvek svakom izgleda da je biti u ropstvu, biti u
gostima kod Napoleona. Ja ne samo to ga nisam video, nego nisam ni uo
za njega. Ja sam bio u mnogo gorem drutvu.
Veera se zavri, i Pjer, koji isprva nije hteo da pria o svom ropstvu,
malo pomalo upusti se i u to prianje.
A je li istina da ste ostali u Moskvi da ubijete Napoleona? upita ga
Nataa, lako se osmehujui. Ja sam to pogodila onda kad smo vas videli
kod Suhareve kule; seate li se?
Pjer priznade da je to istina i, posle toga pitanja, on se, navoen
pomalo pitanjima kneginjice Marije a naroito Natainim, upusti u
opirno prianje svojih avantura.
Najpre je priao sa onim podrugljivim, krotkim pogledom kojim je sad
gledao na ljude a naroito na samog sebe; ali posle, kad je doao do
prianja o strahotama i patnjama to ih je video, on se, ne opaajui to ni
sam, zaneo i poeo da govori sa uzdranim uzbuenjem, kao ovek koji se
sea jakih utisaka to ih je preiveo.
Kneginjica Marija je s blagim osmehom pogledala as u Pjera as u
Natau. Ona je u celoj toj prii videla samo Pjera i njegovu dobrotu.
Nataa je, naslonjena na ruku, sa izrazom koji joj se stalno menjao na licu
zajedno s prianjem, pratila Pjera, ne odvajajui se ni za trenutak i, to se
videlo, zajedno s njim preivljavala ono to on pria. Ne samo njen pogled,
nego i oni usklici i kratka pitanja pokazivali su Pjeru da ona iz onog to on
pria shvata upravo ono to je on hteo da kae. Videlo se da je razumevala

ne samo ono to je on priao, nego i ono to je hteo da kae a nije mogao da

izrazi reima. O svojoj epizodi sa onim detetom i onom enom to se za
njih zauzeo da ih zatiti Pjer je priao ovako:
To je bio strahovit prizor, deca ostavljena, neka u vatri... Preda
mnom su izvukli dete... ene, s kojih su svlaili stvari, upali minue...
Pjer pocrvene i zbuni se.
Utom naie patrola i sve one to nisu pljakali, sve mukarce
pohvata. I mene.
Vi, svakako, ne priate sve; vi ste, svakako, uinili neto ree
Nataa i pouta dobro.
Pjer nastavi da pria dalje. Kad je priao o streljanju, hteo je da
izostavi strane pojedinosti; ali je Nataa traila da nita ne izostavlja.
Pjer poe da pria o Karatajevu (ve je ustao iza stola i hodao, a
Nataa ga je pratila oima), pa zastade:
Ne, vi ne moete pojmiti emu sam se ja nauio od tog nepismenog
oveka, od tog prostaka.
Ne, ne; priajte, priajte ree Nataa. A gde je on?
Ubili su ga gotovo preda mnom. I Pjer poe da pria o poslednjim
danima njihovog odstupanja, o bolesti Karatajevljevoj (glas mu je
neprestano drhtao) i o njegovoj pogibiji.
Pjer je priao svoje avanture tako kako ih se jo nikad nije seao. Kao
da je sad video nov znaaj u svemu onom to je preiveo. Sad kad je sve to
priao Natai, oseao je ono retko uivanje to ga daju ene, kad sluaju
mukarce i to ne umne ene, koje se trude, kad sluaju ili da zapamte to
im se kazuje da bi obogatile svoj um i, u prilici, prepriale to isto, ili da
ono to se pria udese na svoj nain i da to bre kau svoje umne besede,
izraene u svojoj malenoj umnoj radionici; nego ono uivanje to ga daju
prave ene obdarene sposobnou da odaberu i usiu u sebe sve to je
najbolje u izraavanju jednog mukarca. Nataa se, ni sama ne znajui,
bee sva pretvorila u panju: nije proputala nijednu re, ni drhtaj glasa,
ni pogled, ni uzdrhtavanje miia na licu, ni gest Pjerov. Ona je u letu
hvatala jo neizreenu re i unosila je pravo u svoje otvoreno srce,
pogaajui tajni smisao sveg duevnog rada Pjerovog.
Kneginjica Marija je razumevala prianje, simpatisala mu, ali je sad
videla neto drugo, to je privlailo svu njenu panju: videla je da moe
biti ljubavi i sree meu Nataom i Pjerom. I ta misao, koja joj prvi put
doe sad, ispunila je njenu duu radou.
Bilo je tri sata noi. Posluitelji, sa setnim, ozbiljnim izgledom,
dolazili su da promene svee, ali ih niko nije opazio.

Pjer je zavrio svoju priu. Nataa je sjajnim, ivahnim pogledom jo

gledala uporno i paljivo u Pjera, kao da je elela da razume jo i ono
ostalo, to on, moe biti, nije iskazao. Pjer je u stidljivoj i srenoj zabuni
pogledao, ponekad, u nju i smiljao ta e sad rei da okrene razgovor na
drugi predmet. Kneginjica Marija je utala. Nikom nije ni na um padalo
da je tri sata noi i da je vreme spavati.
Kau, nesree, patnje ree Pjer. Ali kad bi meni sad, ovog
trenutka rekli: hoe li da bude ono to si bio pre ropstva ili da s poetka
preivi to sve? Za ime boga, dajte jo jednom ropstvo i konjsko meso! Mi
mislimo da je sve izgubljeno im nas izbace iz svakodnevnog koloseka a
ono tek onda nastaje ono to je novo, dobro. Dok ima ivota, ima i sree.
Pred nama je mnogo, mnogo. To vam kaem ree on obraajui se
Natai.
Da, da ree ona, odgovarajui na neto sasvim drugo i ja ne bih
nita elela, ve samo da preivim sve s poetka.
Pjer pogleda paljivo u nju.
Da, i nita vie potvrdi Nataa.
Nije istina, nije istina! povika Pjer. Ja nisam kriv to sam iv i
to hou da ivim; a ni vi tako isto.
Nataa odjedanput spusti glavu na ruke i zaplaka.
ta ti je, Nataa? upita kneginjica Marija.
Nita, nita. Ona se kroz pla osmehnu na Pjera. Zbogom, vreme
je da se spava.
Pjer ustade i oprosti se.

Kneginjica Marija i Nataa sastale su se, kao obino, u spavaoj sobi.

Porazgovarale su o onom to je Pjer priao. Kneginjica Marija nije
kazivala svoje miljenje o Pjeru. Ni Nataa nije govorila o njemu.
Pa, laku no, Marie ree Nataa. Zna, mene je esto strah to
ne razgovaramo o njemu (o knezu Andreji), kao da se bojimo da ne
ponizimo svoje oseanje, pa ga tako zaboravljamo.
Kneginjica Marija duboko uzdahnu i tim uzdahom priznade da
Nataa pravo govori; ali se na reima ne sloi s njom.
Zar se moe zaboraviti? ree ona.
Meni je danas tako bilo dobro kad sam mu ispriala sve, i teko i
bolno, i dobro. Veoma dobro ree Nataa; ja sam uverena da ga je on

zbilja voleo. Zato sam mu i ispriala... Ne mari to sam mu ispriala?

upita ona i odjedanput pocrvene.
Pjeru? O, ne! On je divan! ree kneginjica Marija.
Zna Marie ree odjedanput Nataa sa aljivim osmehom, koji
kneginjica Marija nije odavno videla na njenom licu. On je postao
nekako ist, gladak, sve; kao da je iziao iz kupatila. Ti me razume?
moralno iz kupatila. Je li istina?
Da ree kneginjica Marija. On je mnogo dobio.
Pa sjurtuk mu kratak, pa je oian; upravo, upravo kao iz
kupatila kao nekad tata...
Ja razumem to on (knez Andreja) nije nikog tako voleo kao njega
ree kneginjica Marija.
Da, a on se i razlikuje od njega. Kau da mukarci prijateljuju kad
su sasvim razliiti. Mora biti da je to istina. Je li, on nimalo ne lii na
njega?
Da, a divan je ovek.
A sad, laku no! odgovori Nataa.
I onaj aljivi osmeh, kao zaboravljen, ostade dugo na njenom licu.

XVIII
Pjer nije mogao toga dana zadugo da zaspi. Hodao je tamo-amo po
sobi, as bi se namrtio i neto se teko zamislio, as bi odjedanput, slegao
ramenima i uzdrhtao, as bi se sreno osmehivao.
On je mislio o knezu Andreji, o Natai, o njihovoj ljubavi, i as bio
ljubomoran na njenu prolost as prekorevao sebe zbog toga, as opratao
sebi. Bilo je ve est sati izjutra, a on je jednako hodao po sobi.
Pa ta da radim, kad ve bez toga ne moe? ta da radim?! Dakle,
tako treba rekao je sebi i brzo se svukao i legao u postelju, srean i
uzbuen, ali bez sumnja i bez kolebanja.
Tpeba, pa ma kako da je neobina, ma kako da je nemoguna ta srea
treba sve uiniti da ja i ona budemo mu i ena rekao je sebi.
Pjer je jo na nekoliko dana pre toga rekao da e u petak otputovati u
Petrograd. Kad se probudio u etvrtak, doe mu Savelji da upita hoe li
narediti da se slau stvari za put. Kako u Petrograd? ta je to Petrograd?
Ko je u Petrogradu? upita se on i nehotice. Da, nekako davno, jo pre
nego to se ovo dogodilo, ja sam se zbog neeg spremao da idem u
Petrograd seti se on. A zato? Moda u i otputovati. Kako je on dobar,
paljiv, kako se svega sea! pomisli, gledajui u starako lice
Saveljievo. Pa kako mu je i osmeh prijatan pomisli on.
Pa, Saveljiu, ti jo nee da ti dam slobodu? upita ga Pjer.
A to e meni sloboda, vaa svetlosti? iveo sam kod pokojnog grofa,
Bog da ga prosti, pa i kod vas mi nije ravo.
Dobro, a deca?
I deca e proiveti, vaa svetlosti: s takvom se gospodom moe da
ivi.
Lepo, ali moji naslednici? ree Pjer. Ja se odjedanput oenim...
Pa, moe se desiti dodade i nehotice se osmehnu.
Usuujem se rei da ete dobro uiniti, vaa svetlosti.
Kako on to olako misli! pomisli Pjer. On ne zna kako je to strano,
kako opasno. Bilo suvie rano, bilo suvie dockan... Strano je!
A kako izvoljevate narediti? Izvoljevate li sutra ii? upita Savelji.
Neu; odgodiu malo. Kad htednem da poem, kazau. Oprosti to si
se trudio ree Pjer i, gledajui osmeh Saveljiev, pomisli u sebi: Kako je,
ipak, udno to on ne zna da sad nema nikakvog Petrograda i da pre
svega treba da se ono rei. Uostalom, on, svakako, zna, ali se samo

pretvara. Da li da razgovaram s njim? Kako li on misli? pomisli Pjer.

Neka, jedanput drugom prilikom.
Za dorukom Pjer saopti kneginjici kako je bio jue kod kneginjice
Marije i zatekao tamo moete zamisliti koga? Natau Rostovu.
Kneginjica se napravi kao da u tome ne vidi nita neobino i da joj je
to svejedno, kao kad bi Pjer video i kakvu Anu Semjonovnu.
Vi nju poznajete? upita Pjer.
Ja sam videla kneginjicu odgovori ona. Sluala sam da su je
prosili za mladog Rostova. To bi bilo vrlo dobro za Rostove; kau da su
sasvim propali.
A poznajete li Rostovu?
Sluala sam onda samo o tom dogaaju. Veoma alosno.
Ne, ona ili ne razume ili se pretvara! pomisli Pjer. Bolje e biti da
joj i ne govorim.
I kneginjica bee spremila hranu za put.
Kako su svi dobri pomisli Pjer kako se sad, kad ih ve izvesno to
ne moe vie da zanima, zanimaju svim time. I sve mene radi; to je ono
udno!
Toga dana doe Pjeru upravnik policije i ree mu da poalje svog
poverenika u Granovitu palatu da primi stvari koje se sad razdaju
sopstvenicima.
Eto i ovaj pomisli Pjer, gledajui u upravnika policije kako je
divan, lep oficir, pa kako je dobar! Sad se zanima takvim sitnicama. Pa jo
vele da je nepoten i da hoe da se koristi? On je tako vaspitan. I svak
tako radi. Pa tako prijatno, dobro lice, pa se smei kad me gleda!
Pjer poe na ruak kneginjici Mariji.
Kad je prolazio ulicama, izmeu zgarita kua, on se divio lepoti tih
razvalina. Dimnjaci i odvaljeni zidovi pruali su se, krijui jedni druge,
kroz pogorele kvartove i slikovito podseali Pjera na Rajnu i Koloseum.
Koijai i konjanici, drvodelje to teu grede, piljarice i duandije, na koje
je Pjer nailazio usput, svi su vesela, vedra lica pogledali u njega i kao
govorili: evo ga! Da vidimo ta e biti od toga.
Kad je ulazio u kuu kneginjice Marije, Pjer je poeo da sumnja je li
istina da je on bio tu jue, da se video s Nataom i razgovarao s njom.
Moda sam ja to izmislio? Moe biti ui u i neu nikog nai. Ali jo ne
bee ni kroio u sobu, a ve po svem biu svom, po trenutnom gubitku
svoje slobode, oseti njeno prisustvo. Bila je u onoj istoj crnoj haljini s
mekim naborima i onako isto oeljana kao jue, ali bee sasvim drukija.
Da je takva bila jue, kad je on uao u sobu, trenutno bi je poznao.

Bila je ista onakva kakvu je on znao gotovo kao dete i posle kao
verenicu kneza Andreje. U oima joj se blistao veseo, upitan blesak; na
licu se video ljubazan i neobino aljiv izraz.
Pjer je ruao i presedeo bi celo vee; ali je kneginjica Marija htela da
ide na bdenije i Pjer je otiao zajedno s njima.
Sutradan je Pjer doao rano, ruao i presedeo celo vee. Iako su
kneginjica Marija i Nataa bile, oevidno, rade gostu; iako se sav interes
Pjerovog ivota koncentrisao sad u toj kui, oni su do veera sve kazali
jedni drugima, i razgovor je prelazio neprestano s jednog nitavnog
predmeta na drugi i esto se prekidao. Pjer se tog veera zasedeo tako
dugo da su se kneginjica Marija i Nataa poele zgledati, oevidno
oekujui da li e skoro da ode. Pjer je to video, a nije mogao da ode.
Njemu je bilo teko, neugodno, ali je jednako sedeo, jer nije mogao da se
digne i da ode.
Kneginjica Marija, videi da tome kraja nema, ustade prva i, alei se
na glavobolju, poe da se oprata.
Dakle, vi sutra putujete u Petrograd? ree ona.
Ne; ne putujem odgovori brzo Pjer, udei se i kao uvreen. Da,
ne, u Petrograd? Sutra; ali neu rei zbogom. Svratiu, ako imate kakvih
poruka ree on, stojei pred kneginjicom Marijom i porumene, ali jo ne
htede da ide.
Nataa mu prui ruku i izie. Kneginjica Marija, naprotiv, mesto da
ode, spusti se u naslonjau i svojim zranim, dubokim pogledom pogleda
ozbiljno i paljivo u Pjera. Bee je sasvim proao umor koji je pre toga
oevidno pokazivala. Uzdahnu duboko i jako, kao da se sprema na dug
razgovor.
Kad se ukloni Nataa, sva zabuna i nelagodnost Pjerova ieznu zaas
i zameni se uzbuenom ivou. On brzo primae naslonjau blizu
kneginjice Marije.
Da, ja sam ba i eleo da vam kaem ree on, odgovarajui na njen
pogled kao na rei. Kneginjice, pomozite mi. ta da radim? Mogu li se
nadati? Kneginjice, prijateljice, sasluajte ja sve znam. Ja znam da nisam
nje vredan; ja znam da je sad nemoguno o tome govoriti. Ali hou da joj
budem brat. Ne, ja to neu, neu, ne mogu
On zastade i protrlja rukama lice i oi.
Pa eto nastavi on, upinjui se da govori razborito. Ja ne znam
otkad sam je zavoleo. Ali samo nju jednu, jedinu nju voleo sam celog svog
ivota i volim je toliko da bez nje ne mogu zamisliti ivot. Ja se ne
usuujem da je sad zaprosim ali sama pomisao da bi, moda, ona mogla

biti moja i da u ja propustiti tu mogunost... mogunost... ta je pomisao

uasna! Recite mi, mogu li da se nadam? Recite mi, ta da inim? Draga
kneginjice ree on poto je malo poutao i povue je za ruku, jer ona mu
ne odgovarae.
Razmiljam o tome to ste mi rekli odgovori kneginjica Marija.
Evo ta u vam rei. Pravo kaete, govoriti joj sad o ljubavi... Kneginjica
zastade. Htela je rei: govoriti joj sad o ljubavi nije moguno; ali zastade
zato to je pre dva dana videla na Natai, koja se odjedanput promenila,
da se ona ne samo ne bi nala uvreena kad bi joj Pjer izjavio svoju
ljubav, nego da je ona samo to i elela.
Govoriti joj sad... Nije moguno ree ipak kneginjica Marija.
Ali ta da radim?
Poverite to meni ree kneginjica Marija. Ja znam...
Pjer pogleda kneginjicu Mariju u oi.
ta, ta...? ree on.
Ja znam da vas ona voli... da e vas zavoleti popravi se kneginjica
Marija. Ona jo i ne izgovori te rei, a Pjer skoi i unezvereno uhvati za
ruku kneginjicu Mariju.
Po emu to mislite? I vi mislite da se mogu nadati? Vi mislite?!
Da, mislim! ree kneginjica Marija smeei se. Piite njenim
roditeljima. A meni poverite. Ja u joj kazati kad se bude moglo. Ja to
elim. I srce mi kae da e to biti.
Ne, to ne moe biti!... Kako sam srean! Ali to ne moe biti!... Kako
sam srean! Ne, ne moe biti! govorio je Pjer, ljubei ruku kneginjici
Mariji.
Idite vi u Petrograd; to je najbolje. A ja u vam pisati ree ona.
U Petrograd? Da odem? Da, lepo, da idem. Ali sutra mogu doi k
vama?
Sutradan doe Pjer da se oprosti. Nataa nije bila onako ivahna kao
ranijih dana; ali je Pjer toga dana, kad ju je ponekad pogledao u oi,
oseao kako on iezava, kako nema vie ni njega ni nje, nego ima samo
oseanje sree. Je li istina? Ne, ne moe biti! govorio je u sebi na svaki
njen pogled, na svaki pokret, na svaku re, to mu ispunjavahu duu
radou.
Kad je, opratajui se s njom, uzeo njenu tanku, mravu ruku, on ju je
i nehotice zadrao malo due u svojoj ruci. Zar ova ruka, ovo lice, ova
glava, sve ovo meni tue blago enske lepote, zar e to sve biti veito moje,
obino, ovako kao to sam ja sam sebi? Ne, to nije moguno!...

 Zbogom, grofe! ree mu ona glasno. Ja u vas nestrpljivo ekati

dodade mu apatom.
I te proste rei i taj pogled i izraz lica to ih proprati behu Pjeru za
itava dva meseca predmet neiscrpnih uspomena, tumaenja i blaenog
matanja. Ja u vas nestrpljivo ekati... Da, da, kako ona to ree? Da, ja
u vas nestrpljivo ekati. Ah, kako sam srean! Kako sam ja tako srean!
govorio je Pjer sebi.

XIX
Sad se u Pjerovoj dui nije dogaalo nita slino onom to se dogaalo
u njoj u slinim prilikama kad se bio verio sa Elen.
On sad nije, kao onda, ponavljao s munim stidom rei koje je kazao,
nije govorio sam sebi: Ah zato nisam to rekao, i zato, zato sam onda
rekao: je vous aime?146 Sad je, naprotiv, svaku njenu, svaku svoju re
ponavljao u mati zajedno sa svima pojedinostima i lica i osmeha, i nije
hteo nita ni da oduzme ni da doda: samo je eleo da ponavlja. Sad nije
bilo ni senke od sumnje da li je dobro ili ravo to to je zapoeo. Samo
jedna strahovita sumnja dolazila mu je ponekad na pamet. Ali da nije ovo
sve san? Da se kneginjica Marija nije prevarila? Da nisam ja i suvie gord
i pouzdan u sebe? Ja smatram kao izvesno; ali odjedanput, kao to i treba
da bude, kae joj kneginjica Marija; a ona se nasmeje i odgovori:
udnovato! On se svakako prevario. Zar on ne zna da je on ovek, prost
ovek, a ja?... Ja sam neto sasvim drugo, neto vie.
Jedino ta sumnja esto je obuzimala Pjera. On sad nije ni planove
nikakve pravio. Njemu se inila ta srea koja ga eka toliko neverovatna
da je samo trebalo da se to svri, pa ve dalje nije moglo nita da bude.
Sve bi se time svrilo.
Pjerom je ovladala radosna, neoekivana zaluenost, za koju on nije
smatrao da je sposoban. Njemu se inilo da je sav smisao ivota, ne samo
za njega jednog nego za ceo svet, samo u njegovoj ljubavi i u mogunosti
njene ljubavi prema njemu. Ponekad su mu svi ljudi izgledali kao da se
zanimaju samo jednim njegovom buduom sreom. inilo mu se,
ponekad, da se oni svi raduju tako isto kao i on, samo se staraju da
sakriju tu radost, pa se pretvaraju da ih zanimaju drugi interesi. On je u
svakoj rei i pokretu video aluziju na svoju sreu. On je esto zauavao
ljude koji se sastanu s njim svojim srenim pogledima i osmesima, koji su
bili znaajni i iskazivali kao neki tajni pristanak. A kad bi shvatio da ljudi
ne znaju za njegovu sreu, on ih je od sveg srca alio i oseao elju da im
kakogod objasni kako je sve ono ime se oni zanimaju sama besmislica i
sitnice koje nisu vredne panje.
Kad su mu govorili da se primi slube ili kad su pretresali kakve
opte, dravne stvari i rat, i raunali da e od ovakvog ili onakvog
svretka dogaaja zavisiti srea sviju ljudi, on je s blagim, boleivim
osmehom sluao ljude koji su razgovarali s njim i zauavao ih svojim
neobinim primedbama. Ali kako oni ljudi koji su izgledali Pjeru kao da
shvataju pravi smisao ivota, to jest njegovo oseanje, tako i oni jadnici
146

Volim vas.

koji oevidno to nisu shvatali svi ljudi u tom periodu vremena izlazili su
mu pred oi u tako jasnoj svetlosti onog oseanja to je sijalo u njemu, da
je on, kad se nae ma s kakvim ovekom, bez najmanjeg napora,
odjedanput video u njemu sve to je dobro i dostojno ljubavi.
Kad je razgledao poslove i hartije svoje pokojne ene, on nije oseao
nita prema njenoj uspomeni, sem to ju je alio to ona nije znala za ovu
sreu za koju on sam zna. Knez Vasilije, koji se sad naroito ponosio to je
dobio novo mesto i zvezdu, izgledao mu je kao dobar a ojaen starac.
Pjer je posle esto pominjao to vreme svog srenog ludovanja. Svaki
sud koji je u tom periodu vremena doneo o ljudima i o prilikama ostao je
za njega zauvek taan. On se docnije ne samo nije odricao od tih pogleda
na ljude i na stvari, nego naprotiv, kad mu se pojave u dui sumnje i
kontradikcije, pribegavao miljenju koje je imao u vremenu zaluenosti, i
to se miljenje uvek pokazivalo kao tano.
Moe biti mislio je on da sam onda i izgledao neobian i smean;
ali ja onda nisam bio tako lud kao to je izgledalo. Naprotiv, ja sam onda
bio pametniji i pronicljiviji vie nego ikad i shvatao sam sve to vredi
shvatiti u ivotu, zato... to sam bio srean.
Zaluenost Pjerova bila je u tome to on nije, kao ranije, oekivao od
ljudi line razloge, koje je on nazivao ljudskim vrlinama, da bi ih voleo,
nego je ljubav prepunjavala njegovo srce i on je, volei ljude bez razloga,
nalazio nesumnjivih razloga zbog kojih je vredelo voleti ih.

XX
Od prvog onog veera kad je Nataa, posle Pjerovog odlaska, s veselopodrugljivim osmehom rekla kneginjici Mariji kako on izgleda upravo kao
da je iziao iz kupatila, i u kaputiu, i oian, od onog trenutka probudilo
se u njenoj dui neto skriveno i njoj samoj nepoznato, ali neodoljivo.
Sve: i lice, i hod, i pogled, i glas sve se odjedanput promenilo na njoj.
ivotna snaga i nada u sreu izbie, iznenadno i za nju samu, na videlo i
traahu da se zadovolje. Od onog prvog veera Nataa kao da je
zaboravila sve to je s njom bilo. Ona se otada nije nijedanput poalila na
svoj poloaj, nije nijedne rei rekla o prolosti i ve se nije uzdravala od
veselih planova za budunost. Malo je govorila o Pjeru, ali, kad bi ga
kneginjica Marija pomenula, u njenim bi se oima zablistao davno ugaeni
blesak, a usne bi se nabrale od neobinog osmeha.
Promena koja se dogodila na Natai najpre je zaudila kneginjicu
Mariju; ali kad je razumela ta ona znai, ta ju je promena ogorila. Zar
je ona tako malo volela mog brata kad ga je mogla tako brzo zaboraviti
mislila je kneginjica Marija kad je razmiljala o toj promeni to se
dogodila. Ali kad je bila s Nataom, ona se nije na nju srdila, niti ju je
prekorevala. Probuena ivotna snaga, koja je obuzela Natau, bila je,
oevidno, tako neodoljiva, tako iznenadna i za nju samu, da je kneginjica
Marija u prisustvu Natainom oseala kako nema prava da je prekoreva
ni u svojoj dui.
Nataa se tako potpuno i tako usrdno sva predala novom oseanju da
nije ni pokuavala da krije kako sad nije tuna, nego radosna i vesela.
Kad se kneginjica Marija one noi, posle objanjenja s Pjerom, vratila
u svoju sobu, Nataa ju je doekala na pragu.
On ti je kazao? Je li? Kazao ti? ponovila je ona. I na njenom licu
ogledala se radost i u isti mah alost i molba za oprotaj to se raduje.
Htela sam da sluam na vratima: ali sam znala da e mi kazati.
Ma kako da je kneginjici Mariji bio razumljiv, ma kako dirljiv pogled
kojim je Nataa u nju gledala; ma kako da joj je bilo ao gledati njeno
uzbuenje rei Nataine su u prvom trenutku uvredile kneginjicu
Mariju. Ona se setila brata, setila se njegove ljubavi.
Ali ta e da radi! Ona ne moe drukije pomislila je kneginjica
Marija, pa je tuna i malo ozbiljna lica kazala Natai sve to joj je govorio
Pjer. Kad je Nataa ula da se Pjer sprema u Petrograd, ona se
zaprepastila. U Petrograd! ponovi kao da nije razumela Ali kad se
zagledala u tuno lice kneginjice ona se seti ta je uzrok njenoj tuzi i

odjedanput zaplaka. Marie rekla joj je naui me ta da radim; bojim

se da ne budem rava. to ti kae, to u i initi; naui me...
Ti ga voli?
Da proaputala je Nataa.
A zato plae? Ja sam srena zbog tebe rekla joj je kneginjica
Marija i zbog tih suza ve je sasvim oprostila Natai to se raduje.
To nee biti skoro, bie posle. Pomisli, kakva srea kad ja budem
njegova ena, a ti se uda za Nicolas.
Nataa, ja sam te molila da ne govorimo o tome: Hajde da govorimo
o tebi.
Obe zautae.
Samo, zato da ide u Petrograd! rekla je odjedanput Nataa, pa je
brzo sama sebi odgovorila: Ali ne, ne; to tako treba... Je li, Marie? Tako
treba...

EPILOG

PRVI DEO

I
Prolo je sedam godina. Uzburkano istorijsko more Evrope povuklo se
u svoje obale. Izgledalo je kao da se stialo; ali su tajanstvene snage koje
pokreu oveanstvo (tajanstvene zato to su nam nepoznati zakoni koji
odreuju njihovo kretanje), nastavile svoj rad.
Iako je povrina istorijskog mora izgledala nepomina, oveanstvo se
kretalo onako isto neprekidno kao kretanje vremena. Stvarale su se i
rasturale razliite grupe ljudskih zdruivanja; spremali su se uzroci za
postojanje i raspadanje drava, za premetanje naroda.
Istorijsko more nije se, kao ranije, zatalasavalo na mahove od jedne
obale ka drugoj; ono je bualo u dubini. Istorijske linosti nisu, kao ranije,
nosili talasi od jedne obale do druge; sad su se one, rekao bi, okretale na
jednom mestu. Istorijske linosti, koje su ranije na elu armija izraavale
pokret masa objavama ratova, pohodima, bitkama, sad su izraavale taj
pokret politikim i diplomatskim kombinacijama, zakonima, traktatima...
Ovu aktivnost istorijskih linosti istoriari zovu reakcijom.
Opisujui aktivnost tih istorijskih linosti, koje su, po njihovom
miljenju, uzrok onom to oni zovu reakcijom, istoriari ih otro osuuju.
Svi uveni ljudi iz toga vremena, od Aleksandra i Napoleona, do m-me
Stal, Fotija, elinga, Fihtea, atobrijana i ostalih, izlaze pred njihov
strogi sud i opravdavaju se ili se osuuju, s obzirom na to da li su pomogli
progresu ili reakciji.
Po njihovom opisivanju, u Rusiji je u tom periodu vremena takoe
nastala reakcija i glavni vinovnik te reakcije bio je Aleksandar I, onaj isti
Aleksandar I koji je, po njihovim opisima, bio glavni vinovnik liberalnih
poetaka svoje vladavine i spasenja Rusije.
U sadanjoj ruskoj literaturi, od gimnazista pa do uenog istoriara,
nema oveka koji se nije bacio svojim kamikom na Aleksandra zbog
njegovih nepravilnih postupaka u tom periodu njegove vladavine.
Trebalo je da uradi tako i tako. U ovom je sluaju radio dobro, a u
onom ravo. On se vrlo lepo drao u poetku vladavine i 1812. godine; ali
je ravo uinio to je dao konstituciju Poljskoj, to je sklopio Sveti savez,
to je dao vlast Arakejevu, to je pomagao ikova i Fotija. Uinio je
ravo to se zanimao paradnom stranom vojske; uradio je ravo to je
ukinuo semjonovski puk, itd.
Trebalo bi ispisati deset tabaka dok bi se nabrojali svi oni prekori koje
mu ine istoriari na osnovu onakvog znanja o dobru oveanstva kakvim
oni raspolau.

ta znae ti prekori?
Zar ona ista dela koja istoriari odobravaju Aleksandru I, kao:
liberalni poeci njegove vladavine, borba s Napoleonom, vrstina koju je
pokazao 1812. godine i pohod 1813. godine, ne potiu iz jednih istih izvora
iz uslova krvi, vaspitanja, ivota koji su nainili linost Aleksandrovu
onakvom kakva je bila iz kojih potiu i ona dela zbog kojih ga napadaju,
kao: Sveti savez, uspostavljanje Poljske, reakcija dvadesetih godina?
A u emu je sutina tih prekora?
U tome to takva istorijska linost, kao to je Aleksandar I, linost
koja je stajala na najviem mogunom stupnju ljudske vlasti, kao u ii
zasenjive svetlosti sviju istorijskih zrakova koji se na njoj koncentriu;
linost podlona onim najjaim na svetu uticajima intriga, prevara,
ulagivanja, samoobmane, koji su nerazdvojni od vlasti; linost koja u
svakom trenutku svog ivota osea na sebi odgovornost za sve to se
dogaa u Evropi i linost koja nije izmiljena, nego iva, kao i svaki ovek,
sa svojim linim navikama, strastima, tenjama za dobrom, lepotom,
istinom to takva linost, pre pedeset godina, ne da nije bila plemenita
(za to je istoriari ne prekorevaju), nego nije imala one poglede na dobro
oveanstva to ih ima sad profesor koji se od mladosti zanima naukom, to
jest, itanjem knjiica, predavanja i ispisivanjem tih knjiica i predavanja
u jednu sveicu.
Ali kad bismo pak i pretpostavili da je Aleksandar I, pre pedeset
godina,*147 i greio u svom miljenju o tome ta je dobro narod, i nehotice
moramo pretpostaviti da e se i istoriar koji je osuivao Aleksandra,
poto proe izvesno vreme, pokazati isto tako netaan u svom milenju o
tome ta je dobro oveanstva. Ta je pretpostavka tim prirodnija i
neizbenija to, pratei razvoj istorije, vidimo da se svake godine, sa
svakim novim piscem menja miljenje o tome ta je dobro oveanstva,
tako da se ono to je izgledalo kao dobro, posle deset godina iznosi kao zlo,
i obrnuto. tavie, mi u jedan isti mah nalazimo u istoriji sasvim suprotne
poglede na to ta je bilo zlo a ta je bilo dobro: jedni upisuju u zaslugu
Aleksandru to je data Poljskoj konstitucija i to je sklopljen Sveti savez,
a drugi ga prekorevaju zbog toga.
Za rad Aleksandrov i Napoleonov ne moe se rei ni da je bio koristan
ni da je bio tetan, jer mi ne moemo kazati zato je bio koristan a zato
tetan. Ako se taj rad kome ne svia, on mu se ne svia samo zbog toga
to se ne podudara s njegovim ogranienim shvatanjem o tome ta je
dobro. Ako li meni izgleda kao dobro to to je u 1812. godini sauvana
kua moga oca u Moskvi, ili slava ruske vojske, ili procvat petrogradskog
147

Rat i mir. Napisan je 1863 -1869 godine.

ili drugih univerziteta, ili sloboda Poljske, ili mo Rusije, ili ravnotea u
Evropi, ili evropska prosveta izvesne vrste progres, ja moram priznati
da je aktivnost svake istorijske linosti imala, sem tih ciljeva, jo i druge,
vie zajednike a meni nedostine ciljeve.
Ali uzmimo da takozvana nauka ima mogunosti da izravna sve
kontradikcije i da ima za istorijske linosti i dogaaje pouzdano merilo
dobra i zla.
Uzmimo da je Aleksandar mogao uraditi sve drukije. Uzmimo da je
on, po propisu onih to ga okrivljuju, onih to javno propovedaju kako
znaju krajnji cilj ljudskog kretanja, mogao upravljati po onom programu
narodnosti, slobode, jednakosti i napretka (drugog, izgleda, i nema) koji bi
mu dali oni to ga sad okrivljuju. Uzmimo da je taj program moguan i da
je sastavljen, i da je Aleksandar radio po njemu. A ta bi onda bilo s
radom sviju onih ljudi koji su radili protivno tadanjem pravcu vlade s
radom koji je, po miljenju istoriara, dobar i koristan? Toga rada ne bi
bilo; ivota ne bi bilo; niega ne bi bilo.
Ako se uzme da se ljudski ivot moe upravljati razumom onda e se
unititi mogunost ivota.

II
Ako uzmemo, kao to to ine istoriari, da veliki ljudi dovode
oveanstvo do postizanja izvesnih ciljeva koji su: ili veliina Rusije ili
Francuske, ili evropska ravnotea, ili irenje revolucionarnih ideja, ili
opti progres, ili ma ta bilo, onda je nemoguno objasniti istorijske pojave
bez pojma o sluaju i o geniju.
Ako je cilj evropskih ratova u poetku ovog veka bio veliina Rusije,
onda se taj cilj mogao postii bez svih prethodnih ratova i bez najezde.
Ako je bio cilj veliina Francuske, onda se taj cilj mogao postii i bez
revolucije i bez imperije. Ako je bio cilj irenje ideja, onda bi to tampa
izvrila daleko bolje nego vojnici. Ako je bio cilj progres civilizacije, onda je
veoma lako pretpostaviti da, sem unitavanja ljudi i njihovog bogatstva,
ima drugih, uputnijih puteva za irenje civilizacije.
Pa zato se to dogodilo tako, a ne drukije?
Zato to se to tako dogodilo. Sluaj je stvorio situaciju, genije se
njome koristio, veli istorija.
Ali ta je to sluaj? ta je to genije ?
Rei sluaj i genije ne znae nita to stvarno postoji i zato se ne mogu
definisati. Te rei samo obeleavaju izvestan stupanj shvatanja misli
zato biva ta i ta pojav; mislim da to i ne mogu znati, zato neu da znam
i kaem: to je sluaj. Vidim snagu koja ini dejstvo nesrazmerno sa optim
ljudskim osobinama; ne razumem zato to biva i kaem: genije .
Stadu ovnova mora izgledati da je genije onaj ovan koga ovar odgoni
svako vee u zaseban tor da ga nahrani, i koji postane dvaput deblji od
ostalih ovnova. I ta okolnost to upravo taj isti ovan svako vee ne dolazi u
opti tor, nego u zaseban, gde se hrani ovsem, i to se taj, upravo taj isti
ovan, pun sala, zakolje, mora izgledati stadu ovnova kao udnovat spoj
genijalnosti sa itavim nizom neobinih sluajnosti.
Ali nek ovnovi samo prestanu misliti da sve ono to se ini s njima
biva samo zato da se postignu njihovi ovnujski ciljevi; neka samo uzmu da
oni dogaaji koji se s njima zbivaju mogu imati ciljeva njima
nerazumljivih, pa e zaas videti jedinstvo, doslednost u onom to se
dogaa sa onim hranjenim ovnom. Ako i ne znadu za kakav se cilj on
hranio, bar e znati kako se sve ono to se dogodilo sa ovnom nije dogodilo
iznenadno, i onda im ve nee biti potreban ni pojam o sluaju ni pojam o
geniju.
Samo kad se otresemo pomisli da znamo blizak, razumljiv cilj, pa
priznamo da nam je krajnji cilj nedostian, uvideemo loginost i

celishodnost istorijskih linosti i ivota; tada e nam se otkriti uzrok onog

nesrazmernog sa optim ljudskim osobinama dejstva koje one ine i nee
nam biti potrebne rei sluaj i genije.
Valja samo priznati da nam je nepoznat cilj: pobuna evropskih
naroda, a da su nam poznata samo fakta: ubistva, najpre u Francuskoj,
zatim u Italiji, u Africi, u Pruskoj, u Austriji, u paniji, u Rusiji, i da su
pokreti sa zapada na istok i sa istoka na zapad sutina i cilj dogaajima,
pa nam ne samo nee biti potrebno da u karakteru Napoleonovom i
Aleksandrovom gledamo izuzetnost i genijalnost, nego neemo ni zamisliti
sebi te linosti drukije, ve da su ljudi onakvi isti kao i svi ostali; i ne to
nam nee biti potrebno da sluajnou tumaimo one sitne dogaaje to su
nainili te ljude onim to su bili nego e nam biti jasno da su svi ti sitni
dogaaji bili neophodni.
Kad se otresemo pomisli da znamo krajnji cilj, jasno emo razumeti
da je, kao to se ni za jednu biljku ne moe smisliti drugi cvet i seme koji
joj odgovaraju bolje od onih to ih ona proizvodi, isto tako nemoguno
smisliti druga dva oveka, sa svom njihovom prolou, koji bi u tolikoj
meri i do takvih najmanjih sitnica odgovarali onom zadatku koji im je
valjalo izvriti.

III
Osnovni, bitni fakt evropskih dogaaja poetkom ovog veka je ratniki
pokret masa evropskih naroda sa zapada na istok i zatim sa istoka na
zapad. Prvi poetak tog pokreta bio je pokret sa zapada na istok. Da bi
zapadni narodi mogli izvriti taj ratniki pokret do Moskve koji su izvrili
bilo je potrebno: prvo, da se sastave u ratniku grupu tako veliku da bude
kadra izdrati sudar s ratnikom grupom sa istoka; drugo, da se oproste
sviju utvrenih tradicija i navika, i tree, da ih, dok vre svoj ratniki
pokret, predvodi ovek koji bi, i zbog sebe i zbog njih, da opravda one
prevare, pljake i ubijanja to su imali da se dogode prilikom toga
pokreta.
I poinjui od Francuske revolucije, rastura se stara, ne dovoljno
velika grupa; ukidaju se stare navike i tradicije; izgrauju se, malo
pomalo, grupa novih razmera, nove navike i nove tradicije, i sprema se
onaj ovek koji e predvoditi potonji pokret i poneti na sebi svu
odgovornost za ono to e se dogoditi.
ovek bez ubeenja, bez navika, bez tradicija bez imena, koji nije,
ak, ni Francuz, proturuje se, reklo bi se, najneobinijim sluajnostima
izmeu svih stranaka to su uzbunile Francusku i, ne pristajui ni uz
jednu, uzdie se na vidno mesto.
Neznanje njegovih drugova, slabost i nitavilo protivnik, otvorenost
u lai i sjajna i naduvena ogranienost toga oveka izdiu ga na elo
vojske. To to je vojska u Italiji bila sve odabran vojnik, to protivnici nisu
eleli da se tuku i njegova detinjska drskost i samouverenost zadobivaju
mu ratniku slavu. Nebrojena mnoina takozvanih sluajnosti prati ga
svuda. Nemilost u koju je pao kod francuskih glavara koristila mu je.
Njegovi pokuaji da promeni namenjeni mu put ne ispadaju mu za rukom:
u Rusiji ga ne primaju u slubu, niti uspeva da dobije mesto u Turskoj. Za
vreme ratova u Italiji on se nekoliko puta nalazi na ivici propasti i svaki
put se iznenadno izbavlja. Ruske trupe, upravo one koje mogu da srue
njegovu slavu, ne ulaze, iz raznih diplomatskih razloga, u Evropu dok je
on tamo.
Kad se vratio iz Italije, on nalazi u Parizu vladu u onom procesu
raspadanja u kome se ljudi to su dolazili na tu vladu neminovno
uklanjaju s lica zemlje i unitavaju. I njemu se javlja sam po sebi izlaz iz
tog opasnog poloaja, a taj mu je izlaz apsurdna, bezrazlona ekspedicija
u Afriku. Opet ga prate one iste takozvane sluajnosti. Nepristupna Malta
predaje se bez ijednog metka; najneopreznije dispozicije kruniu se
uspehom. Neprijateljska flota, koja posle ne proputa nijedan amac,

proputa itavu vojsku. U Africi se izvruje nad gotovo nenaoruanim

stanovnicima itav niz zloina. I ljudi koji ine ta zloinstva, a naroito
njihov vo, uveravaju sebe kako je to divno, kako je to slava, kako je to
nalik na Cezara i na Aleksandra Makedonskog.
Onaj ideal slave i veliine koji se sastojao u tome da ne samo ne treba
nita smatrati kao ravo za sebe, nego se ponositi svakim svojim
zloinom, pripisujui mu nerazumljiv natprirodni znaaj taj ideal, koji je
imao da rukovodi tog oveka i one ljude to su bili u vezi s njim, izrauje
se na dokolici u Africi. Sve to on radi ispada mu za rukom. Kuga se ne
lepi za njega. Bezduno ubijanje zarobljenika ne stavlja se njemu u
krivicu. Detinjski nepromiljen, bezrazloan i neplemenit njegov odlazak
iz Afrike, od drugova koji su bili u nevolji, upisuje mu se u zaslugu i opet
ga neprijateljska flota dvaput proputa. Kad ve sasvim zaluen srenim
zloinima to ih je poinio, spreman za svoju ulogu, dolazi bez ikakva cilja
u Pariz, tada je raspadanje republikanske vlade, koja ga je pre godinu
dana mogla upropastiti, dolo do krajnosti i tada ga uzdie samo to to se
naao tu on, ovek ist od partija.
On nema nikakvog plana, on se svaega boji; ali se partije hvataju za
njega i trae njegovo uee.
Jedini on, sa svojim idealom slave i veliine, u Italiji i u Egiptu, sa
svojim bezumnim oboavanjem samoga sebe, sa svojom drskou u
zloinima, sa svojom otvorenom lai jedini on moe da opravda ono to
ima da se dogodi.
On je potreban na onom mestu koje ga oekuje i zato se on, gotovo
nezavisno od svoje volje i pored sve svoje neodlunosti, pored sveg
odsustva plana, pored svih pogreaka to ih ini, uvlai u zaveru kojoj je
bio cilj da zauzme vlast i zavera se krunie uspehom.
Njega uvlae u zasedanje glavar. On je poplaen i hoe da bei, jer
smatra da je propao; pretvara se da je pao u nesvest; govori besmislice
koje bi trebalo da ga upropaste. Ali glavari francuski, ranije otroumni i
gordi, a sad, opaajui da je njihova uloga odigrana, zbunjeni jo vie
nego on, ne govore ono to je trebalo da kau pa da se odre na vlasti a da
njega upropaste.
Sluajnost, milioni sluajnosti daju mu vlast, i svi ljudi, kao da su se
dogovorili, pomau da se ta vlast utvrdi. Sluajnosti stvaraju karaktere
tadanjih glavara u Francuskoj, koji se njemu pokoravaju; sluajnosti
stvaraju karakter Pavla I, koji priznaje njegovu vlast; sluajnost pravi
protiv njega zaveru, koja mu ne samo ne teti nego utvruje njegovu vlast.
Sluajnost mu alje u ruke vojvodu od Angijena i iznenadno ga nagoni da
ga ubije, a nagoni ga upravo onim nainom koji je jai od svih ostalih
naina, uveravajui svetinu kako on ima pravo, jer ima i mo. Sluajnost

ini da on napree svu svoju snagu za ekspediciju u Englesku, koja bi ga

svakako upropastila, ali nikako ne izvruje tu svoju nameru, nego
iznenadno napada na Maka sa Austrijancima, koji se predaju bez bitke.
Sluajnost i genijalnost daju mu pobedu kod Austerlica i sluajno svi ljudi,
ne samo Francuzi nego i sva Evropa, izuzimajui Englesku koja nee ni
uestvovati u dogaajima to e se desiti, svi ljudi, pored sveg ranijeg
uasavanja i gnuanja od njegovih zloina, sad priznaju vlast i titulu koju
je sam sebi dao njegov ideal veliine i slave, koji se svima ini kao neto
divno i pametno.
Zapadne vojske, kao da su kuale svoju snagu spremale se za pokret
to ih je ekao, nekoliko puta u 1805, 1806, 1807. i 1809. godini naginju na
istok, sve vie jaajui i rastui. U 1811. godini jedna grupa ljudi,
sastavljena u Francuskoj, stapa se u jednu ogromnu grupu s narodima iz
srednje Evrope. Uporedo sa uveavanjem te grupe ljudi, sve se vie razvija
i jaa pravdanje onog oveka koji predvodi pokret. U toku desetogodinjeg
pripremnog perioda, koji je prethodio velikom pokretu, taj se ovek sastaje
sa svim krunisanim glavama u Evropi. Demaskirani gospodari sveta ne
mogu da istaknu nikakav razuman ideal protiv Napoleonovog ideala slave
i veliine koji nije imao nikakvog smisla. Oni se nadmeu da mu pokau
svoje nitavilo. Pruski kralj alje svoju enu da laskanjem izmami
naklonost velikog oveka; austrijski car smatra kao milost to taj ovek
prima u svoju lonicu ker bekih esara; papa, uvar svetinje narod,
slui svojom religijom uzdizanju velikog oveka. Sam se Napoleon ne
sprema toliko za odigravanje svoje uloge koliko ga sve to je oko njega
sprema da primi na sebe svu odgovornost za ono to se dogaa i to e se
dogoditi. Nema postupka, nema siune prevare niti zloina koji bi on
uinio a koji se u ustima onih to ga okruuju ne bi odmah oglasio kao
veliki in. Najlepa sveanost koju mogu da smisle za njega Germanci, to
je svetkovanje Jene i Auerteta. Nije samo on veliki, nego su veliki njegovi
stari, i njegova braa, i njegovi pastorci i zetovi. Sve se to ini zato da se
on lii poslednje snage razuma i da se spremi za svoju stranu ulogu. I
kad je bio spreman, spremne su bile i vojske.
Najezda navaljuje na istok, dostie krajnji cilj Moskvu. Prestonica je
uzeta; ruska je vojska vie satrvena nego to su ikad bile satrvene
neprijateljske vojske u ranijim ratovima od Austerlica do Vagrama. Ali
odjedanput, umesto onih sluajnosti i genijalnosti to su ga dotle tako
jedna za drugom vodile neprekidnim nizom uspeha do unapred oznaenog
cilja, javlja se nebrojena mnoina protivnih sluajnosti, od kijavice u
Borodinu pa do mrazeva i do one varnice to je zapalila Moskvu; i, mesto
genijalnosti, javlja se glupost i podlost kojima nema primera.
Najezda bei, vraa se nazad, ponovo bei, i sad su sve sluajnosti
neprestano ne za nego protiv njega.

Izvrava se suprotan pokret sa istoka na zapad, veoma slian ranijem

pokretu sa zapada na istok. Oni isti pokuaji pokreta sa istoka na zapad,
kao u godinama 1805, 1807. i 1809, prethode velikom pokretu; ono isto
skupljanje u ogromnu grupu; onako isto pristajanje uz pokret naroda
srednje Evrope; onakvo isto kolebanje na sredini puta i onakva ista brzina
to se blie primicalo cilju.
Pariz krajnji cilj je dostignut. Napoleonova vlada i vojska sruena
je. Sam Napoleon ne znai vie nita; sva njegova dela oevidno su jadna i
gadna; ali opet dolazi zagonetna sluajnost: saveznici mrze Napoleona, u
kome vide uzrok svojim nevoljama; kad je lien sile i vlasti, kad je
izoblien za zloinstva i podmukla dela, trebalo je da im izgleda onakav
kakav im je izgledao pre deset godina i posle godinu dana zlikovac izvan
zakona. Ali, po nekoj udnoj sluajnosti, to niko ne vidi. Njegova uloga
nije jo svrena. I tako oveka koga su pre deset godina i posle godinu
dana smatrali kao razbojnika alju za dva dana hoda od Francuske, na
ostrvo, koje mu se daje u svojinu s gardom i milionima koje mu za neto
plaaju.

IV
Pokret narod poinje da se vraa u svoje obale. Talasi velikog
pokreta su legli i na stianom moru prave se krugovi, po kojima plove
diplomati i zamiljaju kako su upravo uinili da se pokret stia.
Ali se utiano more odjedanput uzburkava. Diplomatima se ini da su
oni, njihova nesloga, uzrok tom novom naporu snaga; oni oekuju rat
meu svojim vladaocima; situacija im izgleda nereljiva. Ali talas, iji
pokret oni oseaju, ne juri odande odakle ga oni oekuju. Die se onaj isti
talas, sa onog istog mesta odakle je poao pokret iz Pariza. Odigrava se
poslednje uspljuskivanje pokreta sa zapada; uspljuskivanje koje treba da
rei diplomatske tekoe na izgled nereljive, i da uini kraj ratnikom
pokretu toga perioda.
ovek koji je opustoio Francusku, sm, bez zavere, bez vojnika,
dolazi u Francusku. Svaki straar moe da ga uhvati; ali udnom
sluajnou ne samo to ga niko ne hvata, nego svi oduevljeno doekuju
oveka koga su jue proklinjali i koga e proklinjati posle mesec dana.
Taj je ovek potreban jo da opravda poslednji zajedniki in.
in je svren. Odigrana je poslednja uloga.
Glumcu je zapoveano da se svue i da spere crnu minku i rumenilo:
vie nee biti potreban.
I taj ovek nekoliko godina, u samoi na svom ostrvu, igra sam pred
sobom alosnu komediju spletkari i lae, pravdajui svoja dela onda kad
to pravdanje ve nije potrebno, i pokazuje celom svetu ta je bilo ono to
su ljudi mislili da je snaga kad je nevidljiva ruka upravljala njime.
Kad je reditelj svrio dramu i svukao glumca on nam ga je pokazao:
Pogledajte u to ste verovali! Evo ga! Vidite li sad da vas nije on
pokretao, nego Ja?
Ali ljudi, zaslepleni snagom pokreta, nisu to zadugo razumeli.
Jo veu doslednost i neminovnost predstavlja ivot Aleksandra I, one
linosti koja je predvodila suprotan pokret sa istoka na zapad.
ta treba onom oveku koji bi, zaklanjajui ostale, bio na elu tog
pokreta sa istoka na zapad?
Treba mu da je pravian, treba da se interesuje za evropsku stvar, ali
da je to interesovanje izdaleka, nezamraeno sitniarskim interesima;
treba mu da moralno nadvisuje svoje drugove vladaoce iz onog vremena;
treba da je krotka i privlana linost, treba da ga je Napoleon lino
uvredio. A to je sve kod Aleksandra I; sve su to spremile nebrojne

takozvane sluajnosti iz celog njegovog prolog ivota: i njegovo

vaspitanje, i liberalni poeci i savetnici koji su bili oko njega, i Austerlic, i
Tilzit, i Erfurt.
U vreme narodnog rata ta je linost besposlena, jer nije potrebna. Ali
im se pojavljuje neophodnost opteg evropskog rata, ta se linost u
danom trenutku pojavljuje na svom mestu, udruuje evropske narode i
vodi ih cilju.
Cilj je postignut. Posle poslednjeg rata 1815. godine Aleksandar se
nalazi na vrhuncu vlasti kakvu ikad moe ovek da ima. Pa kako je on
upotrebljava?
Aleksandar I, evropski mirotvorac, ovek koji od svoje mladosti tei
samo dobru svojih naroda, prvi pokreta liberalnih novina u svojoj
otadbini sad, kad reklo bi se, ima najveu vlast i zato mogunost da
ostvari dobro svojih naroda, kad Napoleon kroji u izgnanstvu detinjske
lane planove o tome kako bi usreio oveanstvo kad bi imao vlast
Aleksandar I, poto je izvrio svoj zadatak i osetio na sebi ruku boju,
odjedanput priznaje kako je nitavna ta prividna vlast, okree glavu od
nje, predaje je u ruke ljudima koje prezire i koji su prezreni, i samo kae:
, ! I ja sam ovek kao i vi; ostavite me
da ivim kao ovek i da mislim o svojoj dui i o Bogu.

Kao to je sunce i svaki atom etera lopta, zavrena sama za sebe a u

isti mah samo atom jedne celine nepojamne oveku zbog svoje ogromnosti
isto tako i svaka linost nosi u samoj sebi svoje ciljeve, a nosi ih zato da
poslui optim, oveku nepojamnim ciljevima.
Pela koja je sedela na cvetu acnula je dete. I dete se boji pel i kae
da je pelin cilj da aca ljude. Pesnik uiva gledajui pelu kako se upila u
cvetnu aicu i kae da je pelin cilj da usisava aromat iz cvea. Pelar,
videi kako pela skupla cvetni prah i slatki sok i donosi ih u konicu,
kae da je pelin cilj da skuplja med.
Drugi pelar, poto je izblie prouio roja, kae da pela skuplja prah i
sok zato da othrani mlade pele i da odgaji maticu i da je njen cilj da
produi vrstu.
Botaniar opaa kako pela prelee s prahom dvodomog cveta na
tuak i oploava ga, i botaniar nalazi da je to cilj pelin. Drugi botaniar,
posmatrajui seobu biljaka, vidi kako pela pomae toj seobi, i on e rei
da je to pelin cilj.

Ali se krajnji cilj pelin ne iscrpljuje ni jednim, ni drugim, ni treim

ciljem, to ih je um oveji kadar da otkrije. to um oveji vie napreduje
u otkrivanju tih ciljeva, tim je oevidnije da ne moe shvatiti krajnji cilj.
oveku je pristupano samo posmatranje one podudarnosti pelinog
ivota sa ostalim pojavama u ivotu. To isto treba rei o ciljevima
istorijskih linosti i naroda.

V
Svadba Nataina, koja se 1813. godine udala za Bezuhova, bila je
poslednji radostan dogaj u staroj porodici Rostovih. Te iste godine umro
je grof Ilja Andrejevi i, kao to to svakad biva, njegovom se smru raspala
stara porodica.
Dogaaji u poslednjoj godini: poar i beanija iz Moskve, smrt kneza
Andreje i oajavanje Nataino, pogibija Peina, tuga grofiina, sve je to,
kao udar za udarom, padalo na glavu staroga grofa. On, rekao bi ovek,
nije shvatao i oseao je da nije kadar da shvati znaaj sviju tih dogaaja,
pa je, sagnuvi moralno svoju staru glavu, kao oekivao i traio nove
udare koji bi svrili s njim. On je izgledao as poplaen i rasejan, as
neprirodno ivahan i preduzimljiv.
Svadba Nataina bee ga za neko vreme zauzela svojom spoljanjom
stranom. On je nareivao kako e se spremiti rukovi, veere i, kao to se
videlo, hteo je da se pokae veseo; ali njegovo veselje nije, kao ranije,
prelazilo i na druge, nego je, naprotiv, budilo sauee kod ljudi koji su ga
poznavali i voleli. Poto je Pjer otiao sa enom, on se uutao i poeo da se
ali na amu. Posle nekoliko dana razboleo se i legao u postelju. Jo od
prvih dana svoje bolesti, ma da su ga doktori teili, video je da nee ustati.
Grofica je dve nedelje, ne svlaei se, provela na naslonjai pored
njegovog uzglavlja. Svaki put, kad bi mu dala medicinu, on bi je, jecajui i
utei, ljubio u ruku. Poslednji dan molio je ridajui da mu oproste ena i
sin, koji se ne bee tu desio, to je upropastio imanje glavnu krivicu koju
je oseao na sebi. Poto se priestio i poto su mu svetali masla, on je
mirno umro, i sutradan je u najmljenom stanu Rostovih bila gomila
poznanika koji behu doli da ispune poslednju dunost prema pokojniku.
Svi ti poznanici, koji su toliko puta ruali i igrali kod njega, koji su mu se
toliko puta nasmejali, sad su svi podjednako, oseajui u sebi neki prekor i
ganutost, kao da se pravdaju pred kim, govorili: Da, bilo kako mu drago,
on je bio veoma divan ovek. Takvih ljudi nee danas nai... A ko nema
svojih mana?...
Upravo u ono vreme kad se stanje grofovo tako zapetljalo da se nije
moglo znati ime e se to sve zavriti ako potraje jo godinu dana, on je
iznenadno umro.
Nikolaj je bio s ruskom vojskom u Parizu kad mu je dola vest o oevoj
smrti. On je odmah dao ostavku, pa, ne ekajui da mu se uvai, uzeo
odsustvo i doao u Moskvu. Za mesec dana posle grofove smrti potpuno se
saznalo novano stanje, i svi su se zaprepastili kad su saznali grdnu sumu

raznih poduica za koje niko nije ni slutio da ih ima. Dugova je bilo

dvostruko vie nego imanja.
Rodbina i prijatelji savetovali su Nikolaju da se odree naslea. Ali je
Nikolaj nalazio da odricanje naslea bilo kao prekor prema njemu svetoj
uspomeni na oca, i zbog toga nije hteo ni da uje za odricanje, nego je
primio naslee sa obavezom da plati dugove.
Poverioci, koji su tako dugo utali, jer su za ivota grofova bili vezani
onim zagonetnim ali silnim uticajem koji je imala na njih njegova meka
dobrota, odjedanput svi poee da trae dug sudskim putem. Kao to to
obino biva, pojavi se utakmica ko e pre dobiti, i upravo oni ljudi to su,
kao Mienka i drugi, imali menice na koje nije uzet novac nego koje su im
date kao pokloni, pokazali su se sad kao najbezduniji poverioci. Nisu dali
Nikolaju ni oka da otvori, ni da odahne; i oni to su, na izgled, alili
starca, koji je bio uzronik njihove tete (ako je bilo tete), sad su nemilice
navalili na oevidno prema njima nevinog mladog naslednika, koji je
dragovoljno uzeo na sebe plaanje dugova.
Nijedan nain kojim se Nikolaj mislio isplesti nije mu ispao za rukom.
Imanje je prodato na dobo u pola cene, a polovina dugova ostala je pri
svem tom neisplaena. Nikolaj je uzeo trideset hiljada rubalja to mu je
zet Bezuhov ponudio u zajam da plati onaj deo dugova koje je smatrao kao
prave, istinske dugove. A da ne bi za ostale dugove bio strpan u zatvor,
kao to su mu pretili poverioci, on je ponovo stupio u slubu.
Da ide u vojsku, gde je zastupao komandanta puka, to nije mogao zato
to se sad mati uhvatila za sina kao za poslednju nadu u ivotu; i tako je
on, mada nije voleo ostati u Moskvi meu ljudima koji su ga ranije
poznavali i mada je mrzeo graansku slubu, primio u Moskvi mesto u
graanskoj struci, skinuo svoju omiljenu uniformu i nastanio se s majkom
i Sonjom u malom stanu na Sivcovom Vraku.
Nataa i Pjer iveli su u to vreme u Petrogradu i nisu jasno znali u
kakvom je poloaju Nikolaj. Kad je uzajmio novac od zeta, Nikolaj se
starao da sakrije od njega svoje siromano stanje. Stanje Nikolajevo bilo je
veoma ravo zato to je sa svojih hiljadu dvesta rubalja plate ne samo
morao da izdrava sebe, Sonju i majku, nego morao da izdrava majku
tako da ona ne opazi da su siromani. Grofica nije mogla da razume da
moe iveti bez one raskoi na koju je navikla od detinjstva, pa je stalno,
ne znajui kako je to teko njenom sinu, traila as ekipa koji nisu imali
da ga poalje po kakvu poznanicu, as skupo jelo za sebe i skupo vino za
sina, as novac da iznenadi poklonom Natau, Sonju i tog istog Nikolaja.
Sonja je vodila domainstvo, nadgledala tetku, itala joj naglas,
podnosila njene kaprise i prikriveno neraspoloenje, i pomagala Nikolaju
da sakrije od grofice ono oskudno stanje u kome su se nalazili. Nikolaj je

oseao da se nikad ne moe oduiti Sonji zahvalnou za sve to ini

njegovoj majci, ushiavalo ga je njeno strpljenje i odanost, ali je gledao da
je se kloni.
On je nju u dui svojoj isto prekorevao to je odve savrena i to
nema ta da joj prebaci. U njoj je bilo sve ono zbog ega se ceni ovek; ali
je bilo malo onoga to bi ga prinudilo da je voli. I on je oseao kako je
manje voli to je vie ceni. On je nju uhvatio za re u njenom pismu kojim
mu je dala slobodu i sad se ponaao s njom tako kao da je sve ono to je
bilo meu njima ve odavno zaboravljeno i da se nikako ne moe ponoviti.
Stanje Nikolajevo bivalo je sve gore i gore. Misao da otplauje dugove
od svoje plate bila je mata. Ne samo to nije otplaivao, nego je, da bi
zadovoljio materine zahteve, pravio poduice. Nije video nikakvog izlaska
iz svog poloaja. Pomisao da se oeni bogatom naslednicom, kao to su mu
predlagali roaci bila mu je odvratna. Drugi izlaz iz njegovog poloaja
materina smrt nije mu nikad padala na um. On nije nita eleo, nije se
niem nadao i u dnu due oseao je mrano i ozbilno uivanje u tome to
bez roptanja snosi svoje stanje Gledao je da se kloni raznih poznanika s
njihovim saueem i ponudama uvredljive pomoi, klonio se svake zabave
i razonode, ni kod kue se nije niim zabavljao sem to je razmetao karte
sa svojom majkom, etao utei po sobi i puei lulu za lulom. Kao da je
paljivo uvao u sebi ono mrano duevno raspoloenje u kome se jedino
oseao kadar da podnosi svoje stanje.

VI
Poetkom zime kneginjica Marija doe u Moskvu. Iz onog to se
govorilo po gradu doznala je u kakvom su stanju Rostovi i kako se sin
rtvovao za svoju majku, kao to govorahu po gradu. Ja nisam od njega
ni oekivala neto drugo rekla je u sebi kneginjica Marija, oseajui
radosno kako se u njoj uvruje ljubav prema njemu. Seajui se svojih
prijateljskih i gotovo rodbinskih odnosa prema celoj porodici, ona je
smatrala za svoju dunost da ode k njima. Ali se bojala toga kad se seti
svog poznanstva s Nikolajem u Voronjeu. Ipak, nekoliko nedelja posle
svog dolaska u Moskvu, ona se savladala i otila Rostovima.
Nikolaj je prvi doeka, jer se, idui grofici, moglo proi samo kroz
njegovu sobu. Pri prvom pogledu u nju, na licu Nikolajevom, mesto radosti
koju je kneginjica Marija oekivala da vidi, ogledao se izraz hladnoe,
ozbiljnosti i ponosa, koji kneginjica nije ranije viala. Nikolaj je upita za
zdravlje, otprati je do majke, posede oko pet minuta, pa izie iz sobe.
Kad je kneginjica Marija izila od grofice, Nikolaj je opet doeka i
veoma sveano i hladno isprati do predsoblja. Ne odgovori ni rei kad ona
pomenu grofiino zdravlje. to se to vas tie? Ostavite me na miru,
govorio je njegov pogled.
I to tu tumara? ta trai? Ne mogu da gledam te velike gospoe ni
tu njihovu ljubaznost! ree on glasno pred Sonjom, poto se kneginjiine
koije udaljie, jer, oevidno, ne bee kadar da se uzdri od srdbe.
Ah, Nicolas, kako moe tako da govori! ree Sonja jedva
skrivajui svoju radost. Ona je tako dobra, i maman je tako voli.
Nikolaj nije nita odgovorio i eleo je da vie nikako i ne govori o
kneginjici. Ali otkako ih je ona posetila, stara grofica je svaki dan nekoliko
puta poinjala razgovor o njoj.
Grofica ju je hvalila, zahtevala da njen sin ode k njoj, govorila kako
eli da je ee via, ali bi se uz to uvek oneraspoloila kad govori o njoj.
Nikolaj se trudio da uti kad mati govori o kneginjici, ali je njegovo
utanje razdraivalo groficu.
Ona je vrlo valjana i divna devojka govorila je grofica i ti treba
da ode k njoj. Svakako e se videti s kim; a s nama ti je, mislim,
dosadno.
Ali ja to nimalo ne elim, mamice.
Ovamo si eleo da je vidi, a sad ne eli.Ja tebe sinko, zbilja ne
razumem. as ti je dosadno, as odjedanput nee nikog da vidi.

 Pa ja nisam rekao da mi je dosadno.

Kako nisi, kad si sam rekao da je ne eli ni videti. Ona je vrlo
valjana devojka i uvek ti se sviala; a sad odjedanput nekakvi rezoni. Sve
krijete od mene.
Ali ja ne krijem nita, mamice.
Da te molim da uini neto neprijatno pa hajde, ali te molim da
ode i da je poseti! To i pristojnost zahteva... Molila sam te, i sad ti vie
neu govoriti kad ima tajne koje krije od majke.
Pa otii u, ako vi hoete.
Meni je svejedno; ja to elim tebe radi.
Nikolaj je uzdisao, grizao brkove i razmetao karte, trudei se da
skrene materi panju na drugi predmet.
I drugog, i treeg, i etvrtog dana ponavljao se taj isti razgovor.
Posle svoje posete Rostovima i onog neoekivanog, hladnog doeka od
Nikolajeve strane, kneginjica Marija je govorila sebi da je imala pravo to
nije elela da ode prva Rostovima:
Ja se nisam drugom emu ni nadala govorila je sebi, prizivajui u
pomo svoj ponos. Mene se on nimalo ne tie, ja sam samo htela da vidim
staricu, koja je uvek bila dobra prema meni i kojoj ja za mnogo tota
dugujem. Ali se ona nije mogla umiriti takvim razmiljanjem: nju je, kad
se seti svoje posete, muilo neko oseanje nalik na kajanje. I pri svem tom
to se tvrdo zarekla da ne ide vie Rostovima i da to sve zaboravi, oseala
se neprestano u nekom zagonetnom stanju. A kad bi se zapitala ta je to
to je mui, morala je sama sebi priznati da je mui njen odnos prema
Rostovu. Njegov hladan, utiv ton nije poticao iz njegovog oseanja prema
njoj (ona je to znala), nego je taj ton neto skrivao. To neto trebalo je da
se objasni; i dokle to ne bude, ona je oseala da ne moe biti mirna.
Oko polovine zime sedela je kneginjica Marija u uionici i pratila
lekcije svog bratia, kad joj javie da je doao Rostov. Tvrdo reena da ne
izda svoju tajnu i da ne pokae svoju zabunu, ona pozva m-lle Bourienne i
s njom zajedno izie u salon.
Na prvi pogled poznala je po Nikolajevom licu da je doao samo zato
da ispuni dunost pristojnosti, pa naumi da se i ona dri istog tona kojim
se on njoj obrati.
Poveli su razgovor o grofiinom zdravlju, o zajednikim poznanicima,
o poslednjim ratnim novostima i, kad je prolo onih deset minuta to ih
zahteva utivost, posle kojih moe da se ustane, Nikolaj se digao i poeo se
opratati.

Kneginjica je, uz pripomo m-lle Bourienne, drala razgovor vrlo

dobro; ali upravo u poslednjem trenutku, onda kad je on ustao, nju bee
tako umorio razgovor o onom to je se nije ticalo i tako je bee obuzela
pomisao zato je njoj jedinoj dato tako malo radosti u ivotu, da je u
nastupu rasejanosti sedela nepomino, zagledavi se nekud napred svojim
zranim oima, i ne opaajui da je on ustao.
Nikolaj pogleda u nju, pa, elei da se ini kako ne vidi da je ona
rasejana, ree nekoliko rei m-lle Bourienne , pa opet pogleda u kneginjicu.
Ona je sedela onako isto nepomino i na njenom nenom licu ogledala se
patnja. Njemu je odjedanput bi ao i uini mu se da je, moda, on uzrok
bola koji se ogleda na njenom licu. On bee rad da joj pomogne, da joj kae
neto prijatno; ali nije mogao da smisli ta da joj kae.
Zbogom, kneginjice! ree on.
Ona se prenu, tre se i duboko uzdahnu.
O, oprostite! ree, kao da se probudi. Vi ve idete, grofe? Pa,
zbogom! A jastuk grofici?
ekajte, sad u ja doneti ree m-lle Bourienne, i izie iz sobe.
Oboje je utalo, pogledajui, ponekad, jedno u drugo.
Da, kneginjice ree najzad Nikolaj, osmehujui se tuno rekao bi
ovek skoro je bilo, a koliko je vode proteklo otkako smo se videli prvi put
u Boguarovu. Kako nam se onda inilo da smo svi u nevolji, a ja bih dao
ne znam ta kad bi se vratilo ono vreme... ali se ne vrati vie.
Dok je on to govorio, kneginjica ga je nepomino gledala u oi svojim
zranim pogledom. Kao da se trudila da shvati tajni smisao njegovih rei,
koji bi joj objasnio njegovo oseanje prema njoj.
Da, da ree ona ali vi, grofe, ne treba da alite za prolou.
Kako ja shvatam va sadanji ivot, vi ete se njega uvek sa slau seati,
jer to samoodricanje s kojim sad ivite...
Ja ne primam vae pohvale prekide je brzo on; naprotiv, ja
neprestano sebi prebacujem; ali ovaj razgovor nije nimalo zanimljiv niti
veseo.
I njegov pogled opet dobi malopreanji ozbiljan i hladan izraz, ali je
kneginjica Marija ve ugledala u njemu onog oveka koga je poznavala i
volela, i sad je govorila samo s tim ovekom.
Ja sam mislila da ete mi dopustiti da vam to kaem ree ona.
Ja sam se tako sprijateljila s vama... i s vaom kuom, pa sam mislila da
neete smatrati da je moje sauee neumesno; ali sam se prevarila ree
ona. Glas joj odjedanput zadrhta. Ja ne znam nastavi ona, poto se
pribra zato ste vi ranije bili drukiji

 Ima hiljadama uzroka zato (on udari naroito glasom na re zato).

Hvala vam, kneginjice ree on tiho. Ponekad bude teko oveku.
Dakle, eto zato! Eto zato! govorio je unutarnji glas u dui
kneginjice Marije. Ne; nisam ja samo onaj veseo, dobar i otvoren pogled,
niti samo lepu spoljanjost zavolela na njemu; ja sam pogodila da on ima
plemenitu, postojanu duu, gotovu na samoodricanje govorila je ona
sebi. Da, on je sad siromah, a ja sam bogata... Da, samo zbog toga... Da,
kad toga ne bi bilo... I, seajui se njegove ranije nenosti i gledajui sad
njegovo dobro, neveselo lice, ona odjedanput razumede ta je uzrok
njegovoj hladnoi.
A zato, grofe, zato gotovo uzviknu ona i nehotice, primiui se k
njemu. Kaite mi, zato. Treba da mi kaete.
On je utao.
Ja ne znam, grofe, to vae zato nastavi ona. Ali mi je teko... To
vam priznajem. Vi hoete zbog neeg da me liite preanjeg prijateljstva.
A mene to boli. Suze joj behu u oima i u glasu. Ja sam u svom veku
tako malo bila srena da mi je teak svaki gubitak... Oprostite mi,
zbogom! Ona odjedanput zaplaka i poe iz sobe.
Kneginjice! Stanite, tako vam boga! uzviknu on, trudei se da je
zaustavi. Kneginjice!
Ona se osvrte. Nekoliko sekundi gledali su utei jedno drugome u oi,
i ono to je toliko daleko i nemoguno odjedanput je postalo i blisko, i
moguno, i neminovno.

VII
U jesen 1814. godine oenio se Nikolaj kneginjicom Marijom i preselio
se sa enom, majkom i Sonjom u Gola Brda da tamo ivi.
Za tri godine isplatio je, ne prodajui enino imanje, zaostale dugove,
a kad je dobio malo nasledstvo posle smrti jedne svoje roake, platio je i
Pjeru dug.
Za jo tri godine, do 1820. godine, Nikolaj je tako uredio svoje novano
stanje da je kupio jedno malo imanje pored Golih Brda i vodio pregovore o
otkupu oevog Otradnog, to mu je bio omiljen san.
On je poeo da vodi ekonomiju po potrebi i ubrzo se tako navikao na
ekonomiju da mu je ona postala omiljen i gotovo jedini posao.
Nikolaj je bio prost ekonom, nije voleo novine, naroito engleske, koje
su tada ulazile u modu, smejao se teorijskim spisima o ekonomiji, nije
mario za fabrike, ni za skupe proizvode, ni za sejanje skupocenih ita i
uopte se nije bavio odelito nijednom granom ekonomije. Njemu je uvek
bilo pred oima samo jedno, imanje, a ne kakva odelita njegova grana. A
na imanju mu nije bio glavni predmet ni azot ni kiseonik, koji se nalaze u
zemlji i u vazduhu, niti osobit plug ni ubre, nego ono glavno orue, ijom
pomou radi i azot, i kiseonik, i plug, i ubre, to jest, radnik-muik. Kad
se Nikolaj latio ekonomije i poeo da ulazi u razne grane njene, muik je
naroito privukao na sebe panju; njemu je muik izgledao ne samo kao
opye, nego i kao cilj i kao sudija. On je najpre posmatrao muika, trudei
se da sazna ta je njemu potrebno i ta on smatra kao ravo a ta kao zlo,
i samo se pretvarao kao da on upravlja i zapoveda a u stvari se uio od
muika i postupanju, i govoru, i suenju o tome ta je dobro a ta zlo. I tek
kad je shvatio ukuse i tenje muikove, kad je nauio da govori njegovim
govorom i da razume tajni smisao njegovog govora kad je osetio da se
srodio s njim, tek onda je poeo smelo da upravlja njime, to jest, da vri
prema muicima samu onu dunost ije se obavljanje trailo od njega. I
Nikolajeva ekonomija donosila je najsjajnije rezultate.
Kad je primio imanje na upravu, Nikolaj je odmah, bez pogreke, kao
da je obdaren nekim darom proziranja, postavio za stareinu imanja, za
kmeta i za pomonika kmetovog one iste ljude koje bi izabrali i sami
muici kad bi mogli birati i te njegove stareine nisu se nikad menjale.
Pre nego to bi ispitivao hemijske osobine ubreta, pre nego to bi ulazio u
debet i kredit (kao to je voleo podrugljivo rei), on je utvrdio koliki je
broj stoke kod seljaka, pa je na sve mogue naine uveavao taj broj.
Seljake porodice potpomagao je u najveoj meri i nije im dao da se dele.

Lenjivce, razvratnike i slabe gonio je podjednako i starao se da ih istera iz

drutva.
Kad se seje, kad se kosi seno i anju ita on je sasvim jednako
nadgledao i svoje i muike njive. I retko su kod koga domaina njive bile
tako dobro zasejane, letina tako sreena i tako mnogo donela kao kod
Nikolaja.
S muicima koji su bili kod njega kao domaa posluga nije mario da
ima ma kakva posla, zvao ih je gotovanima i, kao to su govorili, raspustio
ih i razmazio; kad je trebalo narediti ma ta to se ticalo domaeg sluge,
naroito kad ga je trebalo kazniti, on je bio neodluan i savetovao se sa
svima u kui; samo kad se domai sluga mogao dati u vojnike mesto
muika, on je to inio bez i najmanjeg kolebanja. A kad je trebalo narediti
ma ta to se tie muika tada se nije ni najmanje dvoumio. On je znao da
e svaku njegovu naredbu odobriti svi, sem jednog ili nekolicine.
Kao to nije optereivao niti kanjavao oveka samo zato to mu se to
prohtelo, tako nije po svojoj linoj elji ni olakavao oveku niti ga
nagraivao. On ne bi umeo da kae u emu je merilo onoga to treba i to
ne treba; ali je to merilo bilo u njegovoj dui vrsto i nepokolebljivo.
On je esto ljutito govorio o kakvom neuspehu ili neredu: s naim
ruskim narodom i zamiljao da ne moe trpeti muika.
Ali je svom snagom svoje due voleo taj na ruski narod i njegov ivot,
i samo je zato i shvatio i usvojio onaj jedini put i nain u ekonomiji koji je
donosio dobre rezultate.
Grofica Marija bila je ljubomorna na svog mua zbog te njegove
ljubavi i alila to nije mogla u njoj da uestvuje; ali nije mogla da razume
one radosti i srdbe to mu ih donosi taj zaseban i njoj tu svet. Ona nije
mogla da razume zato on bude tako veoma veseo i srean kad se, poto je
ustao zorom i proveo celo jutro u njivi ili na gumnu, vrati na aj sa setve,
kosidbe ili etve. Ona nije razumevala ta njega tako ushiuje kad sa
oduevljenjem pria o bogatom muiku Matveju Jermiinu kako je svu no
sa svojim ukuanima vozio snopove i, kad ni kod koga nije jo sreeno,
kod njega je ve sadeveno u krstine. Ona nije razumevala zato se njemu
tako radosno smei brk i namiguje oko kad pree od prozora na balkon i
pogleda kako pada topla sitna kiica na ovas koji je ve poeo da se sui,
ili kad vetar u kosidbi ili etvi rastera oblak koji je pretio olujinom i zato
on, kad doe s gumna, sav crven, od sunca i znoja, s mirisom pelena i
kiice u kosi, radosno trlja ruke i veli: E, jo koji dan, pa e i moje i
muiko biti sve na gumnu.
Jo je manje mogla da razume zato on, koji je tako dobra srca i uvek
gotov da joj ispuni elju, pone gotovo da oajava kad mu ona isporui
molbe kakvih ena ili muika koji su se njoj obraali da ih oslobodi od

kuluka, zato je on, taj dobri Nicolas, uporno odbija i srdito je moli da se
ne mea u tu posao. Ona je oseala da on ima neki zaseban svet koji
strasno voli, s nekakvim zakonima koje ona ne razume.
Kad mu je ona ponekad, trudei se da ga razume, govorila o njegovoj
zasluzi koja je bila u tome to ini dobro svojim podanicima, on se ljutio i
odgovarao: Ali ni najmanje: meni to nikad ni na um ne pada; i njihovog
dobra radi to neu uiniti. To dobro svog blinjeg, sve je to poezija i enske
prie. Ja hou da se naa deca ne potucaju po svetu; hou da uredim nae
imanje dok sam iv; to je sve. A za to je potreban red, potrebna strogost...
Eto to! govorio je on, steui sangvinino svoju pesnicu. I, razume se,
pravinost dodao bi; jer ako je seljak go i gladan, i ako ima samo
jednog konjia, onda ne uradi ni meni ni sebi.
I svakako zato to se Nikolaj nije usuivao ni da pomisli da radi neto
za druge, za vrlinu, sve mu je, to je god radio, bilo napredno: njegvo se
imanje brzo uveavalo; oblinji muici dolazili su da ga mole da ih otkupi,
i dugo se posle njegove smrti uvao u narodu lep spomen o njegovoj
upravi. To je bio domain... Prvo muiki posao, pa onda svoj. Ali nije ni
kroz prste gledao.Jednom rei domain!

VIII
Jedino to je Nikolaja, ponekad, muilo u njegovoj ekonomiji bila je
njegova plahovitost i uz nju njegova stara husarska navika da udari
rukom. U prvo vreme on nije u tome nalazio nita za osudu, ali se druge
godine posle enidbe odjedanput promenilo njegovo miljenje o
raspravljanju takve vrste.
Jednom u leto pozvan je iz Boguarova kmet koji bee zamenio
umrlog Drona, okrivljen za razne prevare i neurednosti. Nikolaj je iziao
pred njega na vrata i, na prve odgovore kmetove, zauli su se u tremu
vika i udarci. Kad je doao kui da dorukuje, Nikolaj je priao eni koja je
sedela sagnuvi nisko glavu nad erevom i poe joj, po obiaju, priati
sve to ga je tog jutra zanimalo, pa, izmeu ostaloga, i o boguarovskom
kmetu. Grofica Marija je crvenela, bledela i stezala usne, sedei sve onako
oborene glave i nita ne odgovarajui na muevljevo prianje.
Bezobrazna hulja! govorio je on i padao u vatru im ga se samo
setio. Hajde, da mi je kazao da je bio pijan, pa nije video... Ali ta je tebi
Marie? upita odjedanput on.
Grofica Marija je podigla glavu, htela neto da kae, ali se opet brzo
sagla i skupila usne.
ta je? ta ti je, draga moja?... Runa grofica Marija uvek bi se
prolepala kad plae. Ona nikad nije plakala od bola ni od jeda, nego uvek
od tuge i alosti. I kad je plakala, njene zrane oi dobijale su neiskazanu
dra.
im ju je Nikolaj uzeo za ruku, ona se nije mogla uzdrati, nego je
zaplakala.
Nicolas, ja sam videla... on je kriv, ali ti, zato ti! Nicolas! I ona
pokri lice rukama.
Nikolaj je utao, jako pocrveneo, odmakao se i poeo da hoda po sobi
utei. On je razumeo zato ona plae; ali se nije mogao napreac sloiti u
svojoj dui s njom da je ravo ono nato je od detinjstva navikao i to je
smatrao kao neto sasvim obino.
Da li su to ljubaznosti, enske prie, ili ona ima pravo? pitao se on.
Pa, poto nije sam reio to pitanje, on je jo jednom pogledao u njeno
ucveljeno i milo lice i odjedanput razumeo da je ona imala pravo, a da je
on ve odavno kriv i pred samim sobom.
Marie rekao je tiho, prilazei k njoj to vie nikad nee biti; dajem
ti re. Nikad ponovio je potresnim glasom, kao deko koji moli da mu
oproste.

Grofici su jo jae grunule suze iz oiju. Ona je uzela mua za ruku i

poljubila je.
Kad si razbio kameju, Nicolas? upitala je ona da bi promenila
razgovor i zagleda se u njegovu ruku na kojoj je bio prsten s Laokonovom
glavom.
Sad; opet to. Ah, Marie, ne smominji mi to. On je opet planuo.
Dajem ti asnu re da to vie nee biti. I neka me to uvek podsea rekao
je i pokazao na razbijen prsten.
Otada je Nikolaj, im bi mu u objanjavanju s kmetovima i
nastojnicima jurnula krv u lice a ruke se poele stezati u pesnice, obrtao
razbijen prsten na prstu i obarao oi pred ovekom koji ga je naljutio. Ali
se opet jedanput, dvaput u godini zaboravljao i tada bi, kad doe eni,
priznavao svoju pogreku i opet davao re kako je to sad bilo poslednji
put.
Ti me, Marie, zacelo prezire rekao bi joj on; to i zasluujem.
Kad vidi da nisi kadar uzdrati se, ti se ukloni, ukloni se to bre
govorila mu je neveselo grofica Marija, starajui se da ga utei.
U plemikom svetu u guberniji Nikolaja su potovali, ali ga nisu
voleli. Njega nisu zanimali interesi plemstva. I zbog toga su ga jedni
smatrali kao naduvena, a drugi kao glupa oveka. On je leti, poevi od
proletnjeg sejanja pa do etve, provodio sve vreme u poslu oko ekonomije.
A u jesen se sa onakvom istom ozbiljnou s kakvom se zanimao oko
ekonomije odavao lovu i bavio se po mesec i po dva meseca u lovu sa
svojim lovcima. Zimi je iao po ostalim selima, ili se zanimao itanjem.
itao je poglavito istorijske knjige, koje je svake godine nabavljao za
izvesnu sumu. Kao to je govorio, sastavljao je samo ozbiljnu biblioteku i
odredio sebi kao pravilo da proita sve knjige to ih kupi. esto je sedeo,
ozbiljan, u kabinetu i predao se u to itanje, koje je, isprva, uzeo na sebe
kao dunost, a koje mu je, posle, postalo uobiajeno zanimanje, u emu je
naroito uivao, svestan da se zanima ozbiljnim poslom. Sem to bi odlazio
nekud poslom, veinom je provodio zimi vreme kod kue, navikavao se na
porodicu i ulazio u sitne odnose izmeu majke i dece. Sa enom se slagao
sve bolje i bolje i svakog dana nalazio u njoj nova duevna blaga.
Sonja je, otkako se Nikolaj oenio, ivela u njegovoj kui. Jo pred
svoje venanje Nikolaj je, okrivljujui sebe a hvalei Sonju, ispriao svojoj
eni sve to je bilo izmeu njega i nje. Molio je kneginjicu Mariju da bude
ljubazna i dobra prema njegovoj roaci. Grofica Marija oseala je potpuno
krivicu svog mua; oseala je i svoju krivicu pred Sonjom; pomiljala je
kako je njeno imovno stanje uticalo na Nikolajev izbor, nije mogla nita da
prebaci Sonji i elela je da je voli; ali ne samo to je nije volela, nego je
esto nalazila u svojoj dui zlobu prema njoj i nije mogla da je savlada.

Jedanput je razgovarala sa svojom prijateljicom Nataom o Sonji i o

tome kako je nepravina prema njoj.
Zna ta rekla joj je Nataa: ti si, eto, mnogo itala Jevanelje;
ima u njemu jedno mesto upravo o Sonji.
Koje? upitala je zaueno grofica Marija.
Ko je bogat tome e se dati, a od siromaha e se oduzeti, sea li
se? Ona je siromah; a zato? ne znam; moda to nema egoizma ne
znam; ali se od nje sve oduzima i sve je oduzeto. Meni je nje, ponekad,
strano ao; ja sam ranije jako elela da se Nicolas oeni njome ali kao da
sam uvek predoseala da to nee biti. Ona je jalov cvet; zna, kao na
jagodi. Nekad je alim, a nekad pomiljam da ona to ne osea onako kako
bismo mi osetile.
I pri svem tom to je grofica Marija tumaila Natai kako te rei u
Jevanelju treba tumaiti drukije, ona se, gledajui Sonju, slagala s
tumaenjem Natainim. I doista je izgledalo da Sonji nije teak njen
poloaj i da se ona sasvim pomirila s tim to joj je namenjeno da bude
jalov cvet. Izgledalo je da ona nije toliko marila za linosti, koliko za svu
porodicu. Ona se, kao maka, navikla na kuu, a ne na ljude. Ona je
dvorila staru groficu, milovala i mazila decu, bila uvek gotova da uini one
sitne usluge koje je bila kadra uiniti, ali je to sve primano nerado ili sa
suvie slabom zahvalnou...
Spahijski dvor u Golim Brdima bio je iznova opravljen, ali ve ne
onako gospodski kao za vreme pokojnog kneza.
Graevine poete u vreme oskudice bile su vie nego proste. Ogromna
kua na starom kamenom temelju bila je drvena, olepljena samo iznutra.
U toj velikoj, prostranoj kui, s neobojenim podom od dasaka, bili su
najobiniji tvrdi divani i naslonjae, stolovi i stolice od domae brezovine
koje su izradili domai stolari. Kua je bila prostrana, sa sobama za mlae
i odeljenjima za goste.
Ponekad je rodbina Rostovih i Bolkonskih dolazila da gostuje u Golim
Brdima, dolazile su itave porodice sa svojim konjima i kolima, s
desetinama slugu, i provodile po nekoliko meseci. Sem toga, sastajalo se
do stotinu gostiju etiri puta u godini, o imendanu i roendanu
domainovom i domaiinom, i gostovalo po dan-dva. A za ostalo vreme u
godini tekao je mirno pravilan ivot sa obinim poslovima, ajevima,
dorucima, rukovima i veerama od domaih proizvoda.

IX
Bilo je uoi zimskog sv. Nikole, 5. decembra 1820. godine. Te godine
Nataa je s decom i s muem gostovala kod brata otkako je nastala jesen.
Pjer je bio u Petrogradu, kuda bee otiao nekim svojim naroitim poslom,
kako je rekao, na tri nedelje, pa tamo sad ve i sedmu boravi. Oekivali su
ga svaki as.
Sem porodice Bezuhovih, bee 5. decembra u gostima kod Rostovih jo
i stari prijatelj Nikolajev, Vasilije Fjodorovi Denisov, general u ostavci.
Nikolaj je znao da e 6. decembra, na svoj imendan, kad se budu
iskupili gosti, morati da skine bemet*148 pa da obue sjurtuk, tesne
izme, uzane u prstima, i da ide u novu crkvu koju je on ozidao, pa posle
da prima estitanja i da nudi zakuskom i razgovara o izborima u plemstvu
i o letini; ali je smatrao da jo ima pravo da provede uoi tog dana kao
obino. Do ruka Nikolaj je pregledao raune svoga nastojnika iz
rjazanskog sela od imanja eninog bratia, napisao dva poslovna pisma i
proetao se do gumna, pa do staje za stoku i do konjunice. Poto je
preduzeo mere protiv opteg pijanstva, koje se oekivalo sutra zbog
velikog praznika, doao je na ruak i, ne dospevi da progovori nasamo sa
enom, seo za dug sto postavljen za dvadeset osoba, oko koga se behu
iskupili svi ukuani. Za stolom je bila njegova mati, starica Belova koja je
ivela kod nje, njegova ena, troje dece, guvernanta, guverner, Nikoluka
sa svojim guvernerom, Sonja, Denisov, Nataa, njeno troje dece, njihova
guvernanta i stari Mihailo Ivani, arhitekt pokojnog kneza, koji je iveo
u Golim Brdima odmarajui se.
Grofica Marija je sedela na drugom kraju stola. im je njen mu seo
na svoje mesto, ona je, po onom gestu kojim je skinuo servijetu i brzo
premestio au i rakijsku aicu to su pred njim stajale, zakljuila da je
zlovoljan, kao to to biva ponekad s njim, osobito pre supe i kad doe na
ruak pravo s rada. Grofica Marija je poznavala vrlo dobro to njegovo
raspoloenje, pa je, kad je sama dobre volje, mirno ekala dok on pojede
supu i tada poinjala da razgovara s njim i prinuavala ga da prizna kako
je neraspoloen bez razloga; ali je sad sasvim zaboravila to svoje
posmatranje; bilo joj je teko to se luti na nju bez uzroka i oseala se
nesrena. Ona ga upita gde je bio. On odgovori. Ona ga opet upita je li sve
u redu u domainstvu. On se neprijatno namrti od njenog neprirodnog
tona i brzo odgovori. Dakle, nisam se prevarila pomislila je grofica
Marija; ali zato se on na mene ljuti? U tonu kojim joj je odgovorio
grofica Marija je ula neraspoloenje prema sebi i elju da razgovor
148

Tatarska kratka gornja haljina.

prekine. Oseala je da su njene rei neprirodne; ali se nije mogla uzdrati

da ne postavi jo nekoliko pitanja.
Zahvaljujui Denisovu, razgovor je za rukom ubrzo postao opti i
veseo, i grofica Marija nije razgovarala s muem. Kad su ustali iza stola i
doli da pozdrave staru groficu, grofica Marija je, pruajui ruku muu,
upitala zato se na nju ljuti.
Tebi uvek dolaze udne misli; ni pomislio nisam da se ljutim rekao
je on.
Ali je re uvek odgovorila Mariji: Da, ljutim se, a neu da kaem.
Nikolaj je iveo sa svojom enom tako lepo da ak ni Sonja ni stara
grofica, koje su iz ljubomore elele neslogu meu njima, nisu mogle nai
razloga za prebacivanje; ali su se i meu njima deavali trenuci
neprijateljstva. Ponekad, upravo posle najsrenijih dana, naie na njih,
odjedanput, neka otuenost i neprijateljstvo; to se, najee, pojavljivalo
kad je grofica Marija bremenita. Sad se ona nalazila u tim danima.
E messieurs et mesdames149 ree Nikolaj glasno i kao veselo
(grofici Mariji uini se da on to tako ree navalice, da nju uvredi) ja sam
od est sati na nogama. Sutra se treba muiti, a sad se treba odmoriti.
I, ne rekavi vie nita grofici Mariji, ode u mali salon i lee na divan.
Eto, uvek tako! pomisli grofica Marija. Sa svakim razgovara, samo ne
sa mnom. Vidim, vidim da sam mu mrska. Osobito u ovom stanju. Ona
pogleda svoj veliki trbuh i u ogledalu svoje bledo-uto i omralo lice, sa
oima krupnijim nego to su ikad bile.
I sve joj postade neprijatno: i vika, i smeh Denisovljev, i razgovor
Natain, a naroito onaj pogled koji Sonja brzo baci na nju.
Sonja je uvek bila prvi razlog koji je grofica Marija uzimala za svoju
ljutnju.
Poto je posedela s gostima i kad je videla da ne razume nita od onog
to razgovaraju, ona je lagano izila i otila u deju sobu.
Deca su na stolicama putovala u Moskvu, pa pozvae i nju da ide s
njima. Ona sede, poigra se s njima, ali je neprestano mislila o muu i o
njegovoj ljutnji bez uzroka. Ona ustade i, s naporom stajui na prste, poe
u mali salon.
Moda ne spava; objasniu se s njim rekla je u sebi.
Andrjua, stariji sini, imitirajui je, poao je za njom na prstima.
Grofica Marija nije ga spazila.

149

Gospodo i gospoe.

 Chre Marie, il dort, je crois; il est si fatigu150 ree (kako se uini

grofici Mariji) u velikom salonu Sonja koju je svud sretala. Da ga
Andrjua ne probudi.
Grofica Marija se osvrte, vide da Andrjua ide za njom, vide da Sonja
ima pravo i upravo zbog toga planu i, oevidno, jedva se uzdra da joj ne
kae grubu re. Ona joj ne ree nita, pa, da ne bi posluala Sonju, mahnu
rukom Andrjui da ne vie a da ide za njom, i priblii se vratima. Sonja
izie na druga vrata. Iz sobe u kojoj je Nikolaj spavao ulo se njegovo
ujednaeno, njegovoj eni do najmanjih nijansa poznato disanje. Sluajui
to disanje, ona je gledala pred sobom njegovo glatko, lepo elo, brkove, celo
lice, u koje je vrlo esto dugo gledala kad je spavao, u nonoj tiini. Nikolaj
se odjedanput promekolji i zastenja. A u tom istom trenutku viknu
Andrjua na vratima:
Tatice, evo mamice.
Grofica Marija poblede od straha i poe davati znake sinu. On uuta i
to utanje potraja jedan trenutak, straan za groficu Mariju. Ona je znala
kako Nikolaj nije voleo da ga bude. Odjedanput se u unutra novo
stenjanje, pokret i zlovoljan glas Nikolajev:
Ne daju ti ni trenutka mira! Jesi ti, Marie? Zato si ga dovela
ovamo?
Dola sam samo da pogledam, nisam ga videla... oprosti...
Nikolaj se nakalja i uuta. Grofica Marija ode od vrata i odvede sina
u deju sobu. Posle pet minuta, mala, crnooka trogodinja Nataa, oeva
ljubimica, kad u od brata da tatica spava i da je mamica u salonu, otra
ocu, a mati je i ne spazi. Crnooka devojica slobodno kripnu vratima,
prie energinim malim koracima svojih zatubastih noica divanu,
pogleda kako lei otac okrenut leima k njoj, prope se na prste i poljubi
oca u ruku koju bee poturio ispod glave. Nikolaj se osvrte s nenim
osmehom na licu.
Nataa, Nataa! u se pred vratima uplaen apat grofice Marije.
Tatica hoe da spava.
Nee, mama, on nee da spava odgovori pouzdano mala Nataa.
On se smeje.
Nikolaj spusti noge, die se i uze ker u ruke.
Ui, Maa ree eni.
Grofica Marija ue u sobu i sede pored mua.
Ja nisam ni videla kako je za mnom dotrala ree ona bojaljivo.
Ja sam onako.
150

Draga Marija, on, mislim, spava; veoma je umoran.

Nikolaj, drei jednom rukom ker, pogleda u enu i kad vide izraz
krivice na njenom licu, on je drugom rukom zagrli i poljubi u kosu.
Mogu li da poljubim mamu? upita Natau.
Nataa se stidljivo osmehnu.
Jo ree mu ona i zapovedniki pokaza ruicom ono mesto gde je
Nikolaj poljubio enu.
Ja ne znam po emu ti misli da sam ja zlovoljan ree Nikolaj,
odgovarajui na pitanje za koje je znao da je u dui njegove ene.
Ti ne moe zamisliti kako sam ja nesrena, usamljena kad si ti
takav. Sve mi se ini...
Marie, ostavi te gluposti. Kako te nije stid ree joj on veselo.
ini mi se da me ti ne moe voleti to sam tako runa... i onako
ve... a sad... u ovom sta...
O, kako si smena! ena nije po lepoti mila, nego po miloti lepa.
Ljudi samo neku Malvinu i njoj sline vole zato to su lepe; ali zar da enu
volim? Ja ne volim, nego onako, ne znam kako da ti kaem. Kad tebe
nema i kad ovako izmeu nas neka maka protri, ja sam ti kao izgubljen
i nita ne umem. Pa evo, volim li ja svoj prst? Ne volim ga, ali pokuaj da
ga odsee...
Ne, ne kaem, ali mi se ini... Dakle, ti se ne ljuti na mene?
Strano se ljutim ree on smeei se, pa ustade, popravi kosu i
poe da hoda po sobi.
Zna li, Marie , o emu sam mislio? poe on sad, poto se pomirio
sa enom, odmah da misli glasno pred njom. On nije pitao da li ona hoe
da ga slua; njemu je to bilo svejedno. Njemu je dola misao, dakle i njoj. I
on joj ree kako je naumio da nagovori Pjera da ostane kod njih do
prolea.
Grofica Marija ga je sluala, pravila primedbe, pa poela i ona glasno
da kazuje svoje misli. Njene misli behu o deci.
Kako se ve sad poznaje ensko ree ona na francuskom,
pokazujui na malu Natau. Vi prebacujete nama, enama, da smo
nelogine. Eto nae logike. Ja kaem: tata hoe da spava a ona odgovara:
nee, on se smeje. I ona ima pravo ree grofica Marija, smeei se
sreno.
Da, da! ree Nikolaj i uze ker na svoju snanu ruku, visoko je
die, posadi je na rame, uhvati je za noice i poe tako da hoda s njom po
sobi. I na ocu i na keri behu podjednako glupo zadovoljna lica.
A zna li da ti moe biti nepravian? Ti i suvie nju voli apnu
na francuskom grofica Marija.

 Da, ali ta u da radim?... Staram se da to ne pokaem...

Utom se u tremu i predsoblju u kako se otvorie vrata i ue se
koraci kao da neko doe.
Neko je doao.
Uverena sam da je Pjer. Idem da vidim ree grofica Marija i izie
iz sobe.
Za vreme njenog odsustva Nikolaj je, kaskajui, nosio ker unaokolo
po sobi. Kad se ve zadihao, brzo skide s ramena zasmejanu devojicu i
prigrli je na grudi. Njegovo kaskanje bee ga podsetilo na igru, pa je,
gledajui u njeno detinje, okruglo, sreno lice, pomiljao kakva e ona biti
kad je on, kao ve stari, pone da izvodi i da igra s njom mazurku, kao
to je njegov pokojni otac igrao Danila Kupera s erkom.
On je, on, Nicolas! ree grofica Marija vraajui se u sobu posle
nekoliko trenutaka. Sad je naa Nataa oivela. Trebalo je videti radost i
ta je on odmah dobio zato to se tako zadrao... Hajdemo bre, hajdemo!
Ta rastanite se ve jednom! ree ona smeei se i gledajui devojicu
kako se privija uz oca. Nikolaj izie, vodei ker za ruicu. Grofica Marija
ostade sama u salonu. Nikad, nikad ne bih verovala da ena moe biti
ovako srena! proaputa ona za sebe. Lice joj se razvedri od smeha; ali u
isti mah uzdahnu i u njenom dubokom pogledu videla se tiha seta. Kao da
je, sem one sree koju je oseala, bila druga, u ovom ivotu nedostina
srea, koje se ona i nehotice setila tog trenutka.

X
Nataa se udala rano u prolee 1813. godine i 1820. godine ve je
imala tri keri i jednog sina, koga je elela i koga je sad sama dojila. Ona
se popunila i raskrupnjala, tako da je u toj sad snanoj majci teko bilo
poznati preanju tanku, viljavu Natau. Crte njenog lica postale su
odreene i u njima se ogledala mirna blagost i jasnoa. Na njenom licu
nije bilo, kao ranije, onog plamena ivahnosti koji je neprestano buktao i
inio je draesnom. Sad se esto videlo samo njeno lice i telo, a dua se
nije nikako videla. Videla se samo snana, lepa i rodna enka. Vrlo se
retko zapaljivao sad u njoj raniji oganj. To se deavalo samo onda kad bi
joj, kao sad, dolazio mu s puta, kad bi ozdravljalo dete, ili kad bi s
groficom Marijom pomenula kneza Andreju, (s muem nije nikad govorila
o njemu, jer je mislila da je on ljubomoran na uspomenu kneza Andreje) i,
vrlo retko, kad bi je neto sluajno navelo na pevanje, koje je sasvim
ostavila poto se udala. I u tim retkim trenucima kad se ranija vatra
raspali u njenom sad razvijenom, lepom telu ona je bila jo lepa nego pre.
Otkako se udala, Nataa je ivela s muem u Moskvi, u Petrogradu, u
selu kraj Moskve, i kod majke, to jest kod Nikolaja. U drutvu slabo su
viali mladu groficu Bezuhovu, pa i oni to su je videli nisu bili njome
zadovoljni. Ona nije bila ni mila, ni ljubazna. Nije to je Nataa volela
samou (ona nije znala da li je volela samou ili nije, njoj se, ak, inilo da
nije), nego je ona bivala bremenita, raala i dojila decu i uzimala uea u
svakom trenutku muevljevog ivota, a tim potrebama nije mogla
odgovarati drukije ve da se odree sveta. Svi koji su poznavali Natau
pre njene udaje udili su se promeni koja se dogodila na njoj kao neem
neobinom. Jedino je stara grofica, po svom materinskom oseanju,
razumela da svi nastupi Nataini potiu samo otuda to joj je potrebno da
ima porodicu, da ima mua, kao to je, ne toliko od ale, koliko u istini,
vikala u Otradnom samo se mati udila to se ude ljudi koji nisu
razumevali Natau i govorila kako je ona uvek znala da e Nataa biti
primerna ena i majka.
Ona samo ide do krajnosti u svojoj ljubavi prema muu i deci
govorila je stara grofica tako da je to ve glupo.
Nataa se nije drala onog zlatnog pravila koje propovedaju mudri
ljudi, naroito Francuzi, da devojka, kad se uda, ne treba da se zaputa,
ne treba da zanemaruje svoje talente, nego treba da se jo vie nego dok je
bila devojka zanima svojom spoljanjou, treba da privlai mua onako
isto kao to je privlaila i pre udaje. Nataa je, naprotiv, odjedanput
zanemarila sve svoje ari, od kojih je jedna bila neobino jaka, a to je

pevanje. Ona ga je zato i ostavila to je ono jako oaravalo. Nataa se nije

brinula ni o svojim manirima, ni o delikatnosti svog govora, niti o tome da
se pokae muu u najlepim pozama, ni o svojoj toaleti, ni o tome da ne
dosauje svojim zahtevima. Ona je radila sve to je protivno tim
pravilima. Oseala je da bi one ari koje je ranije, instinktom nauena,
upotrebljavala, bile sad samo smene u oima njenog mua, kome se ona
od prvog trenutka predala sva to jest, svom svojom duom, ne ostavivi
nijednog kutia skrivenog od njega. Ona je oseala da se njena veza s
muem ne dri onim poetskim oseanjima koja su privukla njega k njoj,
nego se dri neim drugim, to je neodreeno, ali vrsto, kao to je vrsta
veza njene vlastite due s telom.
Zavijati kovrdice, oblaiti robrone i pevati romanse zato da privue
sebi svog mua, to se njoj inilo isto onako neobino kao kititi se zato da se
sama sebi svidi. A kititi se zato da se svidi drugima, to bi joj, moda, i bilo
prijatno (ona to nije znala), ali za to nije imala nimalo vremena. Glavni
uzrok zbog koga se nije zanimala ni pevanjem, ni toaletom, ni
razmiljanjem ta e rei, bio je u tome to nikako nije imala kad da se
bavi time.
Zna se kako je ovek kadar zagnjuriti se sav u jedan predmet, pa ma
kako izgledao on siuan. A zna se i to da nema predmeta tako siunog
koji ne bi, kad se koncentrie na njega sva panja, razrastao do
beskrajnosti.
Predmet u koji se Nataa sasvim zagnjurila bila je porodica, to jest
mu, koga je trebalo drati tako da pripada samo njoj, kui i deca, koju
trebalo nositi, raati, othraniti i odgajiti.
I, to je vie ulazila, ne pameu, nego svom duom, svim svojim biem,
u predmet koji ju je zanimao, time se sve vie taj predmet razrastao pod
njenom panjom i sve joj se inila slabija i manja njena snaga, tako da je
svu svoju snagu koncentrisala na jedno isto, pa opet nije stizala da uradi
sve ono to joj se inilo da je potrebno. Razgovori i razmiljanja o enskim
pravima o odnosima izmeu mua i ene, o njihovoj slobodi i pravima,
iako se nisu jo nazivali pitanjima kao sad, bili su i onda isti ovakvi kao i
sad; ali ta pitanja ne samo to nisu zanimala Natau, nego ih ona nije
nimalo razumevala.
Ta su pitanja, i onda kao i sad, postojala samo za one ljude to u
braku vide jedino uivanje koje dobijaju supruzi jedno od drugog, to jest
jedino naela braka, a ne sav njegov znaaj, koji se sastoji u porodici.
Ta razmiljanja i sadanja pitanja, slina pitanjima o tome na koji se
nain moe dobiti to vie zadovoljstva od ruka, nisu postojala ni onda
kao to ni sad ne postoje za ljude kojima je cilj ruka hrana, a cilj
supruanstva porodica.

Ako je cilj ruka nahraniti telo, onda e onaj koji odjedanput pojede
dva ruka postii, moda, veliko zadovoljstvo, ali nee postii cilj, jer
eludac nee svariti oba ruka.
Ako je cilj braka porodica, onda e onaj koji zaeli da ima mnogo
ena (ili ena mueva) dobiti, moda, mnogo zadovoljstva, ali nee nikako
imati porodicu.
Ako je cilj ruka hranjenje, a cilj braka porodica, onda se celo
pitanje reava samo time da ne treba jesti vie nego to eludac moe da
svari i da ne treba imati vie ena niti mueva sem onoliko koliko je
potrebno za porodicu, to jest, jednu enu i jednog mua. Natai je bio
potreban mu. Mu joj je dat. I mu joj je dao porodicu. I ona ne samo to
nije nalazila da joj potreban drugi bolji mu, nego, poto joj je duevna
snaga bila upuena na to da slui tome muu i porodici, nije mogla ni
zamisliti, niti je nalazila kakvog interesa da zamilja ta bi bilo kad bi bilo
drukije.
Nataa nije volela drutvo uopte, ali je tim vie volela drutvo svoje
rodbine grofice Marije, bratovo, materino i Sonjino. Ona je volela
drutvo onih ljudi pred koje je mogla da izie krupnim koracima iz deje
sobe, raupana, u domaoj haljini i, vesela lica, da im pokae pelenice sa
utom mrljom mesto zelene i da saslua kako je tee da je detetu sad
mnogo bolje.
Nataa se u tolikoj meri zanemarila da su njene haljine, njene frizure,
njene neumesno reene rei, njena ljubomora ona je bila ljubomorna na
Sonju, na guvernantu, na svaku i lepu i runu enu bili obian predmet
ala sviju njenih srodnika. Opte je miljenje bilo da je Pjer pod papuom
svoje ene, i doista je bilo tako. Jo prvih dana njihovog braka Nataa mu
je objavila svoje zahteve. Pjer se veoma zaudio tom za njega sasvim
novom eninom miljenju da svaki trenutak njegovog ivota pripada njoj
i porodici; Pjer se zaudio zahtevima svoje ene, ali su mu oni polaskali i
on im se pokorio.
Potinjenost Pjerova bila je u tome to se ne samo nije smeo udvarati,
nego se nije smeo ni osmehnuti kad govori s drugom enom, to nije smeo
odlaziti u klubove na rukove, onako , da mu proe vreme, nije smeo troiti
novac na prohteve, nije smeo odlaziti na put na due vreme, sem kad ima
posla, u koji je njegova ena ubrajala i njegovo zanimanje naukama u
kojima se nije nita razumevala, ali kojima je pripisivala veliku vanost.
A u zamenu za to Pjer je imao puno pravo da kod svoje kue raspolae
kako hoe ne samo sobom, nego i celom porodicom. Nataa se u svojoj kui
ponaala kao robinja svog mua i svi su u kui ili na prstima kad je Pjer
bio u poslu kad je itao ili pisao u svom kabinetu. Trebalo je da Pjer
pokae kako mu se neto svia, pa bi se to to on voli neprekidno radilo.

Trebalo je samo da zaeli neto pa bi Nataa skoila i potrala da mu

ispuni elju.
itava kua se upravljala samo po prividnim zapovestima
muevljevim, to jest po eljama Pjerovim, koje se Nataa starala da
pogodi. Nain ivota i mesto boravljenja, poznanstva, veze, poslovi
Nataini, negovanje dece to se sve ne samo inilo po iskazanoj volji
Pjerovoj, nego je Nataa gledala da pogodi i ono to se moglo izvesti iz
Pjerovih misli, kazanih u razgovoru. I ona je tano pogaala ono u emu je
bila sutina Pjerovih elja i, kad jedanput pogodi, ona se toga vrsto
drala. Kad i sam Pjer htedne da odstupi od svoje elje, ona se borila
protiv njega njegovim orujem.
Tako u jedno muno vreme, koje je Pjeru ostalo zauvek u seanju,
poto se rodilo prvo slabunjavo dete, te su morali da promene tri dojkinje i
Nataa se razbolela od oajanja, Pjer joj je jedanput kazao Rusovljeve
misli, s kojima se on potpuno slagao, o neprirodnosti i kodljivosti
dojkinja. Kad se rodilo drugo dete, ona je, pored sveg protivljenja svoje
majke, doktora pa i samog mua, koji su ustali protiv njenog dojenja kao
protiv stvari tada neuvene i kodljive, ostala pri svojoj odluci, i otada je
svu decu sama dojila.
Veoma esto, u trenucima razdraenosti, bivalo je te su se Pjer i
Nataa prepirali, ali dugo potom posle prepirke Pjer je, na svoju radost i
udo, nalazio ne samo u reima nego i u postupcima eninim upravo onu
svoju misao kojoj se protivila. I to nije nalazio samo tu istu o nego ju je
nalazio oienu od svega onog je bilo suvino, izazvano zanosom i
prepiranjem, kad ju je Pjer iskazao.
Posle sedam godina branog ivota Pjer je doao do radosnog, tvrdog
uverenja da on nije rav ovek, a doao je do tog uverenja zato to je video
da se on ogleda u svojoj eni. Oseao je da je u njemu zbrkano sve i to je
dobro i to je zlo, i da jedno drugo pomraava. Ali se na njegovoj eni
ogledalo samo ono to je bilo odista dobro; sve to nije sasvim dobro bilo je
odbaeno. I to se ogledanje nije stvorilo putem logine misli, nego drugim,
tajanstvenim, neposrednim putem.

XI
Pjer je pre dva meseca, kad je ve bio u gostima kod Rostovih, dobio
pismo od kneza Fjodora, koji ga je zvao u Petrograd da pretresu neka
vana pitanja to su zanimala u Petrogradu lanove jednoga drutva
kome je Pjer bio jedan od glavnih osnivaa.
Kad je proitala to pismo, kao to je itala svako pismo muevljevo,
Nataa ga je, ne obzirui se na to to e joj biti teko muevljevo odsustvo,
sama ponudila da ide u Petrograd. Ona je svemu to je spadalo u umni,
apstraktni posao njenog mua, koji ona nije razumevala, pripisivala
ogromnu vanost i neprestano se plaila da ne smeta muu u tom radu.
Na bojaljiv, upitan pogled Pjerov, poto je proitala pismo, ona je
odgovorila molbom da ide, samo da joj tano kae kad e se vratiti. I
odsustvo mu je dato na etiri nedelje.
Otkako je proao rok Pjerovom odsustvu, pre dve nedelje, Nataa se
nalazila neprestano u strahu, bila je nevesela i razdraena.
Denisov, general u ostavci, nezadovoljan sadanjim stanjem, koji bee
doao u toku tih poslednjih dveju nedelja, gledao je sa uenjem i alou
Natau, kao portret koji ne lii na nekadanjeg voljenog oveka. Setan,
enjiv pogled, neumesni odgovori i razgovori o deci, to je bilo sve to je
video i uo od nekadanje arobnice.
Nataa je za sve to vreme bila nevesela i jetka, a naroito kad su se
njena mati, brat, Sonja ili grofica Marija, teei je, trudili da opravdaju
Pjera i da izmisle uzroke to se zadrao.
Sve su to gluposti, besmislice odgovorila bi im Nataa sva ta
njegova razmiljanja koja nee ni do ega dovesti, i sva ta ludaka drutva
rekla bi upravo za one poslove za koje je tvrdo verovala da su veoma
vani. I otila bi u deju sobu da podoji svog jedinog sinia Peu.
Niko joj nije mogao nita rei toliko umirljivo i pametno koliko to
tromeseno maleno stvorenje kad joj lei na grudima i kad ona osea
njegovo micanje ustima i ikanje na nosi. To joj je stvorenje govorilo: Ti
se ljuti, ti si ljubomorna, ti bi htela da mu se osveti, ti se boji, a eto ja
sam on, a eto ja sam on... I na to se nije moglo nita odgovoriti. To je bilo
vie nego istina.
Nataa je za te dve nedelje svog nespokojstva tako esto trala detetu
da je ono umiri, tako se zanosila oko njega, da ga je predojila i ono se
razbolelo. Ona se uasavala od njegove bolesti, ali joj je u isti mah to bilo i
potrebno. Nadgledajui dete, lake je podnosila brigu za muem.

Dojila je dete kad zatutnjae pred vratima Pjerova kola i dadilja, koja
je znala ime e obradovati gospou, ue na vrata neujno, ali brzo i
vesela lica.
Je li doao? upita brzo apatom Nataa, ne smejui da se makne,
da ne razbudi dete koje je tonulo u san.
Doli su, matuka apnu dadilja.
Natai jurnu krv u lice, a noge joj se i nehotice pomakoe; ali nije
mogla ni da skoi ni da potri. Dete ponovo otvori oice i pogleda. Ti si tu
kao da joj ree, pa opet leno zamljeska usnicama.
Nataa polako odmae dojke, ponjiha dete malo, dade ga dadilji, pa
poe brzim hodom na vrata. Ali kod vrata zastade i osvrte se, kao da oseti
prekor savesti to se toliko obradovala da je i suvie brzo ostavila dete.
Dadilja je, izdignuvi laktove, prenosila dete preko ogradice na krevetiu.
Idite, idite, matuka, budite bez brige, idite apnu joj dadilja
smeei se, sa onom intimnou to se obino uspostavi izmeu dadilja i
gospoa.
I Nataa lakim koracima otra u predsoblje.
Denisov, koji bee s lulom iziao iz kabineta u dvoranu, tada je prvi
put poznao Natau. Iz njenog preobraenog lica izbijala je jasna, sjajna,
radosna vedrina.
Doao je! ree mu ona u trku i Denisov oseti kako je i on ushien
to je doao Pjer, koga je on vrlo malo voleo. Kad Nataa istra u
predsoblje, ona ugleda visoku figuru u bundi kako odmotava al.
On! on! Istina je! Evo ga! ree ona sama sebi, pa dolete do njega,
zagrli ga i pritee mu glavu na svoje grudi, a zatim se odmae i pogleda U
zajapureno, rumeno i radosno lice Pjerovo. Da, to je on; srean,
zadovoljan
I ona se odjedanput seti sviju onih muka to ih je pretrpela za
poslednje dve nedelje ekanja: nestade radosti to se sijala na njenom licu
i ona se namrti i itav pljusak prekora i ljutitih rei izli se na Pjera.
Da, tebi je dobro, tebi je milo, ti si se veselio... A kako je meni bilo?
Da si se bar na decu saalio. Ja dojim dete, meni se mleko pokvarilo...
Pea je hteo da umre. A ti si vrlo veseo. Da, ti se veseli...
Pjer je znao da nije kriv, jer nije mogao doi ranije; znao je da je taj
prasak od njene strane neumesan i znao je da e to za dva minuta proi; a
to je glavno, znao je da je on veseo i radostan. Hteo je da se osmehne, ali
nije smeo na to ni da pomisli. Nainio je alosno, uplaeno lice i pognuo se.
Bogami, nisam mogao. A ta radi Pea?

 Sad je dobro, hajdemo. Kako te nije stid! Da si samo video kakva

sam bila bez tebe, kako sam se muila...
Jesi li ti zdrava?
Hajdemo, hajdemo ree ona, ne putajui njegovu ruku. I odoe u
svoje sobe.
Kad Nikolaj i njegova ena dooe da trae Pjera, on je bio u dejoj
sobi i drao na svom ogromnom, desnom dlanu sina koji se bee razbudio,
i igrao se s njim. Na detinjem irokom licu, sa otvorenim bezubim
usnama, stajao je veseo osmeh. Oluja je ve davno prohujala i jasno,
radosno sunce sijalo je na licu Natai, koja je razdragano gledala u mua i
u sina.
I sve si dobro ugovorio s knezom Fjodorom ree Nataa.
Da, vrlo dobro.
Gle, kako dri (glavu, htela je Nataa da kae). Ali kako me je
uplaio!... A jesi video kneginjicu? Je li istina da se zaljubila u onog
Da moe misliti...
Utom ue Nikolaj s groficom Marijom. Pjer se nae i, ne sputajui
sina s ruku, poljubi se s njima, odgovarajui im na pitanja. Ali se videlo je
pri svem tom to je bilo mnogo zanimljivih stvari o kojima je trebalo
razgovarati, svu panju Pjerovu privlailo detence u svojoj kapici, s
glavicom koja se klatila.
Kako je mio! ree grofica Marija, gledajui u dete i igrajui se s
njim. Eto, to ne razumem, Nicolas ree ona muu kako ti ne uvia
dra ovih milina nad milinama.
Ne uviam, ne mogu ree Nikolaj i pogleda hladno u dete. Pare
mesa. Hajdemo, Pjere.
A on je vrlo nean otac ree grofica Marija da opravda svog mua;
ali samo kad je detetu ve godina, ili tako...
O, Pjer njih izvrsno zabavlja ree Nataa; on kae da mu je ruka
skrojena ba prema detinjoj zadnjici. Pogledajte.
Ali nije samo za to ree odjedanput Pjer smejui se, pa uze dete i
predade ga dadilji.

XII
Kao i u svakoj pravoj porodici, ivelo je u kui u Golim Brdima
zajedno nekoliko sasvim razliitih svetova, svaki je zadrao svoju
osobenost, svi su inili ustupke jedan drugome i stapali se u jednu
harmoninu celinu. Svaki dogaaj koji se desi u kui bio je podjednako
vaan, podjednako radostan ili alostan za sve te svetove; ali je svaki svet
imao sasvim svoje, nezavisno od ostalih, razloge da se raduje nekom
dogaaju ili da se oalosti zbog njega.
Tako je dolazak Pjerov bio radostan i vaan dogaaj, i kao takav
ogledao se na svima.
Sluge, najpouzdanije sudije za gospodu zato to ne ocenjuju po
razgovorima ni po izjavama oseanja, nego po postupcima i po nainu
ivota obradovale su se dolasku Pjerovom zato to su znale da grof, kad je
on tu, nee svaki dan obilaziti gazdinstvo i bie veseliji i blai, i jo zato
to e svi dobiti bogate darove o prazniku.
Deca i guvernante radovali su se dolasku Bezuhova zato to ih niko
nije uvlaio u zajedniki ivot kao Pjer. Jedini on umeo je da svira u
klavikorde onaj ekosez (jedino to je on znao odsvirati) uz koji se, kao to
je govorio, mogu da igraju sve mogue igre. A izvesno je doneo svima i
poklone.
Nikoljenka, koji sad bee iparac od svojih petnaest godina, suvonjav,
s kudravom plavom kosom i divnim oima, slabunjav, pametan, radovao
se zato to je ika Pjer, kao to ga je on zvao, bio predmet njegovog
ushiavanja i strasne ljubavi. Niko nije ulivao Nikoljenki naroitu ljubav
prema Pjeru i on ga je samo ponekad viao. Njegova vaspitaica, grofica
Marija, upotrebila je sve to je mogla da prinudi Nikoljenku da voli njenog
mua onako kao to ga je ona volela i Nikoljenka je voleo teu, ali ga je
voleo s jedva primetnom nijansom prezira. A Pjera je oboavao. On nije
hteo da bude ni husar, ni vitez sv. ora, kao tea Nikolaj, on je hteo da
bude uen, pametan i dobar kao Pjer. Na njegovom licu sijala se uvek
radost kad je tu Pjer, a zarumeneo bi se i zadihao kad bi mu se Pjer
obratio. Nije proputao nijedne rei od onoga to Pjer govori, pa bi se
posle, s Desalom i sam, seao svake Pjerove rei i razmiljao o njenom
znaenju. Proli ivot Pjerov njegove nevolje do 1812. godine (o kojima on
iz onoga to je uo sastavio sebi nejasnu, poetsku sliku), njegove avanture
u Moskvi, ropstvo, Platon Karatajev (o kome je sluao od Pjera) njegova
ljubav prema Natai (koju je i deko osobito voleo) i poglavito to to je bio
poijatelj s njegovim ocem, koga Nikoljenka nije zapamtio sve je to
nainilo od Pjera junaka i svetinju za njega.

Iz isprekidanih razgovora o njegovom ocu i o Natai, iz onog

uzbuenja s kojim je Pjer govorio o pokojniku, iz one paljive, pobone
nenosti s kojom je Nataa govorila o njemu, deko, koji je tek poeo da
nagaa ta je to ljubav, shvatio je da je njegov otac voleo Natau i da ju je
na samrti ostavio u amanet svom prijatelju. A taj otac, koga deko nije
zapamtio, predstavljao mu se u pameti kao boanstvo koje se ne moe
zamisliti i o kome je on pomiljao samo s trepetom u srcu i sa suzama tuge
i ushienja. I deko je bio srean to je Pjer doao.
Gosti su se obradovali Pjeru kao oveku koji uvek oivi i zblii svako
drutvo.
Odrasli ukuani, ne pominjui enu, obradovali su se prijatelju, pored
koga se ivelo lake i spokojnije.
Starice su se obradovale poklonima koje im je on doneo, a poglavito i
tome to e Nataa opet ivahnuti.
Pjer je oseao kako ti razlini svetovi gledaju razliito na njega i urio
se da svakome d ono to od njega oekuje.
Pjer, najrasejaniji i najzaboravniji ovek, kupio je sad sve, po spisku
koji mu je ena sastavila, nije zaboravio ni porudbine tatine i urakove,
ni poklone za haljinu Belovoj, ni igrake deci Nikolajevoj. U prvo vreme
posle enidbe Pjeru se inilo udno to njegova ena zahteva da on kupi
sve i da ne zaboravi nita od onog to se prihvatio da kupi, i iznenadila ga
je njena ozbiljna ljutnja kad je na prvom svom putovanju sve
pozaboravljao. Ali se posle navikao na to. Znajui kako Nataa za sebe
nita ne poruuje, a za druge porui samo onda kad se on sam ponudi, on
je sad nalazio sebi neoekivanog, detinjskog uivanja u tom kupovanju
poklona za celu kuu i nikad nije nikog zaboravljao. Ako je kad i zasluio
prekor od Natae, to je bivalo samo kad bi kupio neto izlino i suvie
skupo. Nataa je svojim, po miljenju veine, manama, aljkavou i
zanemarenou, ili vrlinama, po Pjerovom miljenju, dodala jo i
tvrdienje.
Otkako je Pjer poeo da ivi kao to se ivi u velikoj kui, u porodici,
koja zahteva velike izdatke, on je, na svoje uenje, opazio da troi dvaput
manje nego pre i da se njegovo stanje, koje je u poslednje vreme bilo
poremeeno (naroito zbog dugova njegove prve ene) poelo da popravlja.
Moglo se iveti jevtinije zato to je nain ivota bio stalan: one veoma
skupe raskoi u nainu ivota koji se mogao svaki as promeniti Pjer ve
nije imao, a nije vie ni eleo da ima. On je oseao da je sad njegov nain
ivota odreen jednom za svagda do smrti, da on nema vlasti da ga izmeni
i da je zato taj nain ivota jevtin.
Pjer je, veseo i smeei se, reao ono to je kupio.

 Pogledaj! govorio je, razvijajui, kao trgovac, pare materije.

Nataa je sedela prema njemu drei na krilu stariju ker i brzo
prenosila svoj veseli pogled s mua na ono to on pokazuje.
Je li to za Belovu? Izvrsno ona opipa kvalitet. Svakako po
rublju?
Pjer ree cenu.
Skupo ree Nataa. Nego, kako e se radovati deca i maman.
Samo si uzalud meni ovo kupio dodade ona i ne mogade uzdrati osmeh
gledajui u zlatan ealj, s biserom, koji tada tek behu poeli da ulaze u
modu.
Adela me navrati: da se kupi i da se kupi ree Pjer.
A kad u ga metnuti? Nataa zadenu ealj u kosu. Ovo u
poneti kad ponem da izvodim Maenjku; moda e se onda opet nositi. A
sad hajdemo.
Oni ponee poklone i odoe najpre u deju sobu, a zatim grofici.
Grofica je po obiaju sedela s Belovom i razmetala gran-pasijans, kad
su Pjer i Nataa uli u salon sa zamotuljcima pod pazuhom.
Grofici je bilo ve ezdeset godina. Ona je bila sva seda i nosila je
kapicu koja joj je obuhvatila celo lice riem. Lice joj je bilo smeurano,
gornja usna upala i oi potamnele.
Poto joj je poginuo sin i tako brzo zatim umro mu, ona se oseala
kao stvorenje iznenadno zaboravljeno na ovom svetu, koje nema nikakvog
ni cilja ni smisla. Ona je jela, pila, spavala, bila budna, ali nije ivela.
ivot joj nije davao nikakvih utisaka. Ona nije nita traila od ivota sem
mira, a taj je mir mogla da nae samo u smrti. Ali kako smrt jo nije
dolazila, trebalo je da ivi, to jest, da upotrebljava svoju ivotnu snagu. Na
njoj se u najveoj meri opaalo ono to se opaa na vrlo maloj deci i na vrlo
starim ljudima. U njenom ivotu nije se video nikakav spoljanji cilj, ali je
oevidna bila samo potreba da upotrebi svoje razliite sklonosti i
sposobnosti. Njoj je trebalo da malo jede, da otspava, da porazmisli, da
porazgovara, da poplae, da poradi, da se posrdi itd. samo zato to je
imala eludac, mozak, miie, ivce i jetru. Ona je, neizazivana niim
spolja, to sve radila, ali ne onako kao to rade ljudi u punoj snazi ivota,
kad se pored cilja kome tee ne opaa drugi cilj primenjivanja njihove
snage. Ona je govorila samo zato to joj je fiziki bilo potrebno da zaposli
plua i jezik. Ona je plakala kao dete, zato to joj je trebalo da promre
itd. Ono to je ljudima u punoj snazi cilj, njoj je, oevidno, bilo povod.
Tako izjutra, osobito ako je uoi tog dana jela neto masno, javila bi
joj se potreba da se posrdi, i ona bi tada izabrala najblii povod gluvou
Belove.

S drugog kraja sobe poela bi da joj govori neto tiho.

Danas je, izgleda, toplije, draga moja rekla bi joj gotovo apatom.
A kad bi Belova odgovorila:
Razume se, doli su, ona bi ljutito progunala:
Boe moj, kako je gluva i glupa!
Drugi povod bio je burmut, koji joj se inio as suv, as vlaan, as
ravo stuen. Posle tih ljutnji u joj se razlivala po licu i njene sobarice
su znale, po pouzdanim znacima, kad e Belova biti opet gluva, i burmut
biti vlaan, i kad e joj lice pouteti. Kao to joj je trebalo da joj poradi u,
isto joj je tako trebalo da joj ponekad porade preostale sposobnosti da
misli, a za to je bio povod pasijans. Kad je trebalo da poplae, tada je
povod bio pokojni grof. Kad je trebalo da se uznemiri, povod je bio Nikolaj
i njegovo zdravlje; kad je trebalo da pogovori zajedljivo, povod je bila
grofica Marija. Kad je trebalo dati posla organu glasa a to je bilo
veinom izmeu est i sedam sati posle odmora po ruku u mranoj sobi
tad su povod bile sve jedne i iste prie i sve jednim i istim sluaocima.
To ostanje stare grofice razumeli su svi ukuani mada nije niko nikad
govorio o tome, i svi su se trudili na sve mogune naine da zadovolje te
njene potrebe. Samo se po koji put u pogledu kojim bi se sa setnim
poluosmehom pogledali Nikolaj, Pjer, Nataa i grofica Marija iskazivalo to
uzajamno razumevanje njenog stanja.
Ali su ti pogledi, sem toga, kazivali i drugo neto; oni su govorili kako
je ona ve svrila svoj posao u ivotu, kako ona nije sva u onom to se sad
vidi na njoj, kako emo i mi svi biti takvi i kako je prijatno pokoravati joj
se, i jo malo potrpeti to nekad milo, nekad tako kao i mi puno ivota, a
sad jadno stvorenje. Memento mori151 govorili su ti pogledi.
Od svih ukuana samo rave i glupe sluge i mala deca nisu to
razumevali i tuili su se od nje.

151

Seaj se smrti.

XIII
Kad su Pjer i Nataa uli u salon grofica se nalazila u onom
uobiajenom stanju potrebe da se zanima umnim radom u gran-pasijansu.
I pri svem tom to je po navici rekla one rei koje je uvek govorila kad se
vrate s puta Pjer ili njen sin: I bilo je vreme, sinko; naekali smo se...
Hvala Bogu! I pri svem tom to je, kad su joj predali poklon, rekla druge
uobiajene rei: Nije dar mio, nego seanje, sinko, hvala ti to si me staru
obdario... videlo se da joj dolazak Pjerov nije bio po volji u tom trenutku
zato to joj je odvlaio panju od nedovrenog gran-pasijansa. Ona je
svrila pasijans, pa je tek onda uzela da vidi poklone. Ti pokloni behu:
veoma lepo izraena kutijica za karte, otvoreno plava olja od sevrskog
porculana s kapkom i na njemu naslikanim pastiriima i zlatna
burmutica s portretom grofovim koju je Pjer poruio u Petrogradu kod
minijaturiste. (Grofica je odavno to elela.) Njoj se sad nije plakalo i zato
je ravnoduno pogledala u portret, a vie se zabavila oko kutijice.
Hvala, sine, obradovao si me ree ona kao to je i uvek govorila.
Ali je najbolje to si doneo samog sebe. Inae je ve prevrilo svaku meru;
trebalo bi da pokara enu. ta to znai? Kao luda je kad tebe nema. Nita
ne vidi, nieg se ne sea govorae grofica kao obino. Vidi, Ana
Timofejevna dodade ona kakvu mi je kutijicu zet doneo.
Belova je hvalila poklone i ushiivala se svojom materijom.
Iako su Pjer, Nataa, Nikolaj, grofica Marija i Denisov imali da
razgovaraju mnogo tota to se nije govorilo pred groficom, ne zato to bi
se neto krilo od nje, nego zato to je ona zaostala iza mnogo ega, pa, kad
bi se pred njom poveo razgovor, trebalo bi odgovarati na njena pitanja,
koja ona postavlja i kad ne treba, i ponavljati opet ono to joj je ve
nekoliko puta ponavljano: kazivati joj kako je onaj umro, onaj se oenio,
to ona nije mogla ponovo da zapamti; oni su, ipak, po obiaju sedeli i pili
aj u salonu kod samovara i Pjer je odgovarao grofici na pitanja koja ni
njoj samoj nisu bila potrebna niti su ikog zanimala, o tome da je knez
Vasilije ostareo, da ju je grofica Marija Aleksejevna pozdravila i da je se
sea, itd.
Takav razgovor, koji nije nikoga zanimao, ali koji je bio neizbean,
vodio se za sve vreme dok se pio aj. Na aj oko okruglog stola kod
samovara kod koga je sedela Sonja, behu se iskupili odrasli lanovi
porodice. Deca, guverneri i guvernante ve su popili aj i njihov govor uo
se u oblinjem malom salonu. Za ajem su svi sedeli na obinim mestima:
Nikolaj je seo kod pei za mali stoi na koji su mu donosili aj. Stara
kerua Milka, ki one prve Milke, sasvim seda po glavi, tako da su joj

krupne, crne oi dole jo buljavije, leala je na naslonjai pored njega.

Denisov, upola sede kovrdaste kose, brkova i bakenbarda, u
raskopanom generalskom sjurtuku, sedeo je do grofice Marije. Pjer je
sedeo izmeu ene i stare grofice. On je priao ono to je znao da e
zanimati staricu i biti joj razumljivo. Govorio je o spoljanjim, drutvenim
dogaajima i o ljudima koji su nekad inili krug vrnjaka stare grofice,
koji su nekad bili istinski, iv, odvojen krui, ali koji sad, veinom
rastureni po svetu, tako kao i ona traju svoj vek, zbirajui zaostalo klasje
od onoga to su posejali u ivotu. Ali se staroj grofici inilo da su upravo
oni, ti njeni vrnjaci, jedino ozbiljan i pravi svet. Po veselosti Pjerovoj
Nataa je poznala da je njegovo putovanje bilo zanimljivo i da je hteo
mnogo tota da ispria, ali da ne sme pred groficom. Denisov, poto nije
bio lan porodice i zato nije ni razumeo opreznost Pjerovu, a sem toga, kao
ovek nezadovoljan, veoma se interesovao da uje ta se radi u Petrogradu
i neprestano je izazivao Pjera da pria as o dogaaju u Semjonovskom
puku koji se tek bee odigrao, as o Arakejevu, as o Biblijskom drutvu.
Pjer bi se ponekad zaneo i poeo da pria, ali su ga Nikolaj i Nataa uvek
vraali na govor o zdravlju kneza Ivana i grofice Marije Antonovne.
Pa ta je s tom ludou, s tim Gosnerom i Tatarinovom upita
Denisov zar to jo neprestano traje?
Kako traje? uzviknu Pjer. Jae je sad nego ikad. Biblijsko
drutvo, to je sad sva vlada.
A ta je to, mon cher ami? upita grofica koja bee popila svoj aj i,
oevidno, elela da nae povod da se malo ljuti posle jela. Kako ti to
govori: vlada; ja to ne razumem.
Pa, znate, maman umea se Nikolaj koji je znao kako to treba
prevesti na jezik materin to je knez Aleksandar Nikolajevi Goljicin
sastavio drutvo, pa je, kau, u velikoj vlasti.
Arakejev i Goljicin ree neoprezno Pjer to je sad sva vlada. I to
kakva! U svaem vide zavere, svaeg se plae.
ta, zar je knez Aleksandar Nikolajevi to pogreio? On je veoma
uvaen ovek. Ja sam se viala katkad s njim kod Marije Antonovne
ree grofica uvreena, i jo vie je uvredi to to svi uutae, pa nastavi:
Sad su svakog poeli osuivati. Jevanelsko drutvo, pa ta je tu zlo? i
ona ustade (svi takoe ustadoe), pa, uozbiljena, ode polako u mali salon,
svome stolu.
Usred neveselog utanja to bee nastalo u se iz oblinje sobe deji
smeh i vika. Oevidno se nainila meu decom neka radosna uzbuna.
Gotovo, gotovo! u se izmeu sviju radosna vika male Natae.

Pjer se zgleda s groficom Marijom i Nikolajem (Natau je neprestano

gledao) i radosno se osmehnu.
Da divne muzike! ree on.
To je Ana Makarovna svrila arapu ree grofica Marija.
O, idem da vidim ree Pjer i skoi. Zna li ree i zaustavi se kod
vrata zato ja naroito volim tu muziku? Oni mi prvi daju na znanje da
je sve dobro. Danas idem: to blie kui, sve vie zebem. Kad uoh u
predsoblje, ujem neem se slatko smeje Andrjua, dakle, sve je kikot i
dobro
Znam ja to oseanje potvrdi Nikolaj Ja ne mogu da idem s
tobom, jer se te arape spremaju da mene iznenade.
Pjer ode deci i nastade jo vei vika.
De, Ana Makarovna u se glas Pjerov; evo ovde na sredinu, pa
na komandu: jedan, dva i, kad kaem tri, ti stani ovde. Tako ti je zgodno.
A sad, jedan, dva... u se Pjerov glas i nastade utanje. Tri! i radosna
graja dejih glasova die se u sobi.
Dve, dve! vikala su deca.
To su bile dve arape koje je Ana Makarovna na nekakav svoj tajni
nain plela odjedanput na jednim istim iglama, a koje je ona uvek sveano
vadila jednu iz druge pred decom kad arapa bude ispletena.

XIV
Ubrzo posle toga dooe deca da se oproste. Deca se izljubie sa
svima, guverneri i guvernante se pozdravie i odoe. Ostade samo Desal
sa svojim uenikom. Guverner je apatom zvao svog uenika da ide dole.
Non, monsieur Dessales, je demanderai ma tante de rester152
odgovori takoe apatom Nikoljenka Bolkonski. Ma tante, dopustite mi
da ostanem ree Nikoljenka prilazei tetki. Na licu mu se ogledae
molba, uzbuenost i ushienje. Grofica Marija pogleda u njega, pa se
okrete Pjeru.
Kad ste vi tu, on ne moe da se odvoji ree mu ona.
Je vous le ramenerai tout--lheure, monsieur Dessales; bonsoir!153
ree Pjer, pruajui ruku vajcarcu, pa, smeei se, okrete se Nikoljenki.
Ja i ti se nismo ni videli. Marie, kako on sve vie lii dodade, obraajui
se grofici Mariji.
Je li na oca? ree deko, zajapuri se i pogleda odozdo gore u Pjera
ushienim, sjajnim oima.
Pjer mu klimnu glavom, pa nastavi prianje koje behu deca prekinula.
Grofica Marija je vezla na kanvi; Nataa je gledala u mua, ne odvajajui
oiju. Nikolaj i Denisov su ustajali, iskali lule, puili, uzimali aj od Sonje,
koja je sedela neveselo i neprestano za samovarom, i zapitkivali Pjera.
Kudravi, slabunjavi deak sjajnih oiju sedeo je u uglu gde ga niko nije
primeivao i, okreui svoju kudravu glavu na tankom vratu koji mu je
virio iz posuvraene jake na onu stranu gde je bio Pjer, ustreptao bi
ponekad i neto aputao sm za sebe, oevidno obuzet nekim novim i
jakim oseanjem.
Razgovor se okretao oko one tadanje spletke iz vie uprave u kojoj
veina ljudi gleda obino najvaniji interes unutranje politike. Denisov,
nezadovoljan vladom zbog svojih neuspeha u slubi, radosno je sluao sve
gluposti koje se sad, po njegovom miljenju, ine u Petrogradu i u jakim i
otrim izrazima stavljao svoje primedbe na Pjerove rei.
Nekad je ovek morao da bude Nemac, sad da igra s Tatarinovom i s
madame Kridner, da ita... Ekarsthauzena i bratiju. O, da mi je opet da
puste naeg ovu Bonapartu! Isterao bi on njima sve bube iz glave. A na
ta to lii to se frontau varcu daje Semjonovski puk? vikao je on.
Iako Nikolaj nije imao elju da nalazi kako je sve zlo, onako kao
Denisov, on je takoe smatrao da je veoma dostojan i vaan posao
152
153

Ne, gospodine Desal, zamoliu tetku da ostanem.

Ja u vam ga odmah dovesti, gospodine Desal; laku no!

prosuivati malo i o vladi i smatrao je da su to vrlo znaajne stvari to je

A postavljen za tog i tog ministra, a to je B postavljen tu i tu za generalgubernatora i to je car rekao to i to, a ministar to i to. I on je smatrao da
se treba za to interesovati i zapitkivao je Pjera. Zbog njegovog i
Denisovljevog zapitkivanja razgovor je jednako nosio onaj obian karakter
ogovaranja viih, vladinih sfera.
Ali Nataa, koja je znala sve manire i misli svog mua, vide kako Pjer
odavno eli a ne moe da okrene razgovor na drugi predmet i da iskae
svoju intimnu misao, onu misao zbog koje je i iao u Petrograd da se
posavetuje sa svojim novim prijateljem, knezom Fjodorom, pa mu ona
pomoe pitanjem kako stoji njegov posao s knezom Fjodorom.
O emu to? upita Nikolaj.
Jednako o jednoj te jednoj stvari ree Pjer, osvrui se oko sebe.
Svi vide kako stvari idu tako ravo da se ne sme tako ostaviti i da je svaki
poten ovek duan da se odupre koliko je kadar.
A ta mogu poteni ljudi da uine? ree Nikolaj i malo se namrti.
ta se moe uiniti?
Pa evo ta...
Hajdemo u kabinet ree Nikolaj.
Nataa, koja je ve odavno pogaala da e doi da je zovu da podoji
dete, u kako je dadilja zove i ode u deju sobu. Grofica Marija ode s njom.
Mukarci odoe u kabinet, a Nikoljenka Bolkonski, koga tea ne opazi,
doe u kabinet i sede u senci do prozora pored pisaeg stola.
Pa ta e ti uraditi? ree Denisov.
Veito fantazije ree Nikolaj.
Evo ta ree Pjer, ali ne sede nego as hodae po sobi, as
zastajkivae, uketajui i pravei brze gestove kad govori. Evo ta. Evo
kakvo je stanje u Petrogradu: gospodar se ni u to ne mea. On se sav
predao tom misticizmu. (Pjer sad nije nikom opratao misticizam.) On
trai samo spokojstva, a spokojstvo mu mogu dati samo oni ljudi sans foi
ni loi154 koji seku i dave sve bez obzira: Magnjicki, Arakejev, i tutti
quanti...155 Kad se ti ne bi zanimao ekonomijom, nego bi eleo samo
spokojstva, priznae da bi pre postigao to eli kad bi tvoj nastojnik bio
bezduniji ree on Nikolaju.
Dobro, pa zato ti to govori! ree Nikolaj.
Pa sve propada. Po sudovima se krade, u vojsci vai samo batina:
stalne vebe i vojno progonstvo mue svet; prosvetu uguuju. to je
154
155

Bez vere i zakona.

I njima slini.

mlado i poteno, to upropauju! Svi vide da to ne moe tako ii. Sve je

suvie zategnuto i mora da pukne govorio je Pjer (kao to uvek govore
ljudi otkako postoje vlade kad zavire u rad kakve bilo vlade). Govorio sam
ja njima u Petrogradu.
Kome? upita Denisov.
Pa vi znate kome odgovori Pjer i pogleda ga znaajno ispod oka:
knezu Fjodoru i svima. Takmiiti se u prosveti i dobroinstvu sve je to
lepo, razume se. Cilj je divan; ali u sadanjim prilikama treba neto
drugo.
U tom trenutku Nikolaj opazi da je tu i Nikoljenka. On se namrti i
prie mu.
ta e ti ovde?
A zato? Ostavi ga ree Pjer, pa uze Nikolaja za ruku i nastavi:
Sem toga, ja im kaem sad treba neto drugo. Kad vi stojite i ekate kako
e svaki as pui ta zategnuta ica; kad svi ekaju neminovan prevrat,
treba da se to je moguno vie naroda zblii i sloi, da se odupre optoj
katastrofi. Sve to je mlado i snano privlai se tamo i kvari. Jednog
mame ene, drugog poasti, treeg slavoljublje i novac, i prelaze u onaj
tabor. Nezavisnih, slobodnih ljudi, kao to ste vi i ja, ne ostaje nimalo. Ja
kaem: proirite drutveni krug, neka ne bude samo vrlina mot dordre156,
nego nezavisnost i aktivnost.
Nikolaj je ostavio deka, srdito pomakao fotelju, seo u nju i, sluajui
Pjera, zlovoljno se iskaljivao i sve se vie i vie mrtio.
Ali s kakvim ciljem aktivnost? uzviknu on. I kako ete se vi
drati prema vladi?
Evo kako! Kao pomagai. Drutvo moe i ne biti tajno, ako ga vlada
dopusti. Ono ne samo to nije neprijateljsko vladi, nego je drutvo pravih
konzervativaca. Drutvo dentlmena u punom smislu te rei. Da ne bi
doao Pugaov da pokolje i moju i tvoju decu i da me ne bi Arakejev
poslao u vojno progonstvo, mi se samo zato i zdruujemo, s jednim ciljem:
opte dobro i opta spgurnost.
Da; ali drutvo je tajno, dakle neprijatljsko i tetno, koje moe
doneti samo zlo.
Zato? Zar je tugendbund, koji je spasao Evropu (tada jo nisu smeli
misliti da je Rusija spasla Evropu) doneo neto tetno? Tugendbund to
je savest vrline: to je ljubav, uzajamno pomaganje; to je ono to je
propovedao Hristos...

156

Parola.

Nataa je ula u sobu u sredini razgovora i radosno gledala u mua.

Ona se nije radovala onome to je on govorio. To nju ak nije ni zanimalo,
jer joj se inilo da je to sve neobino prosto i da ona to sve odavno zna (njoj
se to inilo zato to je znala sve ono iz ega to izlazi svu duu Pjerovu);
ali se radovala gledajui u njegovu veselu, oduevljenu figuru.
Jo je radosnije i zanosnije gledao u Pjera deko tanka vrata to je
virio iz posuvraene jake, koga behu svi zaboravili. Svaka Pjerova re
dirala ga je u srce i on je nervozno lomio prstima crveni vosak i pera na
teinom stolu, kad bi mu dola pod ruku, ne opaajui to ni sam.
Nije nikako ono to ti misli, nego eto ta je bio nemaki
tugendbund i onaj to ga ja predlaem ree Pjer.
Pa, brate, kobasiarima je dobar tugendbund, ali ja to ne razumem,
pa ni izgovoriti ne mogu u se glasan, odsean glas Denisovljev. Da je
sve runo i odvratno, tu se slaem, samo ne razumem tugendbund, a kad
mi se ne svia onda buna, eto tako. Je suis votre homme!157
Pjer se osmehnu, Nataa se zasmeja, ali Nikolaj jo vie nabra obrve i
poe da dokazuje Pjeru kako se nikakav prevrat ne predvia i kako se sva
opasnost, o kojoj on govori, nalazi samo u njegovoj mati. Pjer je
dokazivao protivno i, poto je umno bio jai i vetiji, Nikolaj oseti da je
sateran u orsokak.
To ga jo vie razljuti, jer je, ne rasuivanjem nego neim jaim od
rasuivanja, znao u dui svojoj da je njegovo miljenje izvesno tano.
Evo ta u ja tebi da kaem ree on, pa ustade i nervozno poe da
udeava lulu u uglu sobe i najzad je baci. Ja ti to ne mogu dokazati. Ti
kae da je kod nas sve ravo i da e biti prevrata; ja to ne vidim; ali ti
kae da je zakletva konvencionalna stvar, a ja ti na to velim: ti si moj
najbolji prijatelj, ti to zna, ali sklopite vi tajno drutvo, ponite da radite
protiv vlade, pa ma kakva ona bila, ja znam da je meni dunost da joj se
pokoravam. I neka mi sad naredi Arakejev da poem na vas sa
eskadronom i da vas seem neu se ni za sekundu predomiljati, nego u
poi. A ti misli kako ti drago.
Posle tih rei nastade neugodno utanje. Nataa prva poe da govori,
branei mua i napadajui brata. Njena je odbrana bila slaba i neveta, ali
je postigla svoj cilj. Razgovor se opet nastavi, ali ve ne u onom
neprijatnom i neprijateljskom tonu kojim je Nikolaj izgovorio svoje
poslednje rei.
Kad se svi digoe da idu na veeru, Nikoljenka Bolkonski prie Pjeru,
bled, sa sjajnim, zranim oima.

157

Slaem se s vama!

 ika-Pjere... vi... ali ne... Kad bi tata bio iv... da li bi se on sloio s

vama? upita on.
Pjer odjedanput razumede kakav se osobit, nezavisan, sloen i snaan
rad oseanja i misli morao vriti u tom deku za vreme razgovora, pa,
setivi se svega to je govorio, ne bi mu po volji to ga je deko sluao. Ali
mu je, ipak, trebalo odgovoriti.
Mislim, bi ree on nerado i izie iz kabineta.
Deko sae glavu i tada kao da prvi put vide ta je poinio na stolu.
On se zarumene i prie Nikolaju.
Teo, oprosti mi, ovo sam uinio nehotice ree mu i pokaza
izlomljen vosak i pera.
Nikolaj se ljutito tre.
Dobro, dobro ree, bacajui pod sto parad voska i pera.
I, oevidno, jedva uzdravajui gnev, okrete se od njega.
Nije uopte ni trebalo da bude tu ree on.

XV
Za veerom se nije vie razgovaralo o politici, ni o drutvima, nego se,
naprotiv, poveo za Nikolaja najmiliji razgovor o uspomenama iz 1812.
godine, koji je Denisov pokrenuo i u kome je Pjer bio naroito mio i
zanimljiv. I roaci se razioe u najlepem prijateljstvu.
Kad se Nikolaj posle veere svukao u kabinetu i izdao naredbe svom
upravitelju koji ga je ve odavno ekao, on je u halatu doao u spavau
sobu i zatekao enu jo za pisaim stolom: pisala je neto.
to to pie, Marie? upita Nikolaj. Grofica Marija pocrvene. Ona
se bojala da to to ona pie nee mu razumeti i odobriti. Htela je da
sakrije od njega ono to pie, a u isti mah bee joj i milo to ju je zatekao i
to mu mora kazati.
Dnevnik, Nicolas ree ona i prui mu plavu knjiicu ispisanu
njenim vrstim krupnim rukopisom.
Dnevnik?... ree Nikolaj malo podrugljivo i uze knjiicu.
U knjiici bee napisano na francuskom:

4 decembra. Danas Andrjua (stariji sin) nije hteo da se

obue kad se probudio i m-lle Louise poslala je po mene. Bio se
uzjogunio. Pokuala sam da mu pretim, a on se samo jo vie
rasrdio. Tada sam se i ja rasrdila, ostavila sam i poela s
dadiljom da budim drugu decu, a njemu sam rekla da ga ne
volim. On je dugo utao, kao da se zaudio; potom je samo u
koulji dotrao k meni i rasplakao se tako da ga zadugo nisam
mogla uteiti. Videlo se da ga je najvie muilo to to je mene
najedio; potom, kad sam mu dala uvee bileti, on je opet tuno
zaplakao kad me je poljubio. S njim se sve moe lepim uiniti.
Kakav bileti? upita Nikolaj.
Poela sam davati uvee starijima zapise kako su se vladali.
Nikolaj pogleda u zrane oi koje su ga posmatrale, pa nastavi da
prelistava i ita. U dnevnik je zapisivano sve ono iz dejeg ivota to se
majci inilo vano, to pokazuje deji karakter ili navodi na opte misli o
nainima vaspitanja. To su, veinom, bile veoma nitavne sitnice; ali to
nije izgledalo tako ni majci, ni ocu kad je sad prvi put itao taj deji
dnevnik.

5.decembra bee zapisano:

Mia je bio nestaan za stolom. Tata je rekao da mu se ne d

kolaa. Nisu mu dali; ali on je tako tuno i eljno gledao druge
kako jedu. Ja mislim da se samo razvija lakomnost kad se deca
kazne tim to im se ne da slatkia. Treba da kaem Nicolas.
Nikolaj ostavi knjiicu i pogleda u enu. Njene zrane oi gledale su u
njega upitno (da li odobrava ili ne odobrava dnevnik). Nije se moglo ni
posumnjati da Nikolaj ne samo odobrava nego da je i ushien pred svojom
enom.
Moe biti to nije trebalo raditi tako pedantno, moe biti nije bilo
nikako ni potrebno mislio je Nikolaj; ali ga je ushiavao taj neumorni,
veiti duevni napor, kome je cilj bio samo moralno dobro deje. Kad bi
Nikolaj mogao biti svestan svoga oseanja, on bi naao da se njegova
vrsta, nena i ponosita ljubav prema eni najvie zasnivala na onom
divljenju njenoj duevnosti, onom, gotovo njemu nedostinom, uzvienom,
moralnom svetu u kome je uvek ivela njegova ena.
On se ponosio time to je ona tako pametna i dobra, uviao je koliko je
on siuan prema njoj u duhovnom svetu i utoliko se vie radovao to je
ona svom svojom duom ne samo bila njegova, nego je bila i deo njega
samog.
Veoma, veoma mi se svia, draga moja ree on ozbiljno. I, poto
malo pouta, dodade: Danas sam se ravo vladao. Ti nisi bila u
kabinetu. Zametnuli smo prepirku ja i Pjer, i ja sam se malo razgnevio.
Ali se ne moe drukije. To je pravo dete. Ja ne znam ta bi bilo od njega
da ga Nataa ne dri na uzdi. Pomisli, samo, zato je iao u Petrograd?...
Tamo su sastavili...
Da, znam ree grofica Marija. Nataa mi je ispriala.
Dakle, ti zna nastavi Nikolaj i planu im se samo seti prepirke.
On hoe da me uveri kako je svaki poten ovek duan ii protiv vlade,
dok zakletva i dunost... alim to ti nisi bila. Pa svi napali na mene, i
Denisov, i Nataa... Nataa je smena. Zna kako ga dri pod papuom, a
im doe stvar do rasuivanja, ona nema svojih rei, samo njegovim
reima govori dodade Nikolaj, podajui se onoj neodoljivoj estini to
izaziva oveka da osuuje i najdrae i najblie ljude.
Nikolaj je zaboravio da se to to je rekao za Natau moglo od rei do
rei kazati i za njega to se tie njegove ene.
Da, ja sam to opazila ree grofica Marija.

 Kad sam mu ja rekao da je dunost i zakletva iznad svega, on stade

da dokazuje bogzna ta. teta to nisi bila. A ta bi ti rekla?
Po mom miljenju, ti ima potpuno pravo. Ja sam tako i Natai
rekla. Pjer kae da svi stradaju, mue se, kvare se i da je naa dunost
pomoi blinjima. Razume se, da je u pravu govorila je grofica Marija
ali on zaboravlja da mi imamo drugih, preih obaveza, koje nam je sam
Bog odredio, i da mi moemo rizikovati sebe, ali ne i decu.
Pa eto, eto, ja sam mu to ba i rekao prihvati Nikolaj, kome se
odista inilo da je on upravo to rekao. A oni okupili svoje, ljubav prema
blinjemu i hrianstvo, i to sve pred Nikoljenkom, koji se tamo uvukao i
sve polomio.
Ah, Nicolas, zna da meni Nikoljenka veoma esto zadaje brige
ree grofica Marija. To je tako neobian deko. I ja se bojim da pored
svoje dece njega ne zanemarujem. Mi svi imamo svoju decu, svi imamo
rodbinu; a on nema nikoga. On je veito sam sa svojim mislima.
Meni se ini da ti nema ta sebi da prebacuje zbog njega. Sve to
moe najnenija mati da uini za svoga sina, ti si uinila i ini za njega. I
meni je, razume se, to milo. On je divan, divan deko. Danas je sluao
Pjera kao u nekom zanosu. I, pomisli samo, izlazimo da veeramo, kad
pogledah, a on mi sve na stolu izlomio u parad i odmah mi to ree. Ja
nikad nisam uo da on kae neistinu. Divan, divan deko! ponovi
Nikolaj, kome se u dui nije sviao Nikoljenka ali za koga je uvek hteo
rei da je divan.
Ali opet nisam ja ono to je mati ree grofica Marija ja oseam
da nisam, i to mi je teko. Divan deko, ali se uasno bojim za njega.
Njemu e drutvo biti od koristi.
Pa, nee trajati tako dugo; na leto u ga odvesti u Petrograd ree
Nikolaj, pa se vrati na razgovor koji se vodio u kabinetu i koji ga je,
oevidno, uzbuivao, i nastavi: ta se mene tie to sve tamo, ta je meni
stalo to ne valja Arakejev i sve, kad sam se ja oenio i toliko sam duan
da e me strpati u zatvor, a imam majku koja to ne moe ni da gleda ni da
razume. Pa onda ti, deca, poslovi. Zar sam ja svog zadovoljstva radi od
jutra do mraka u poslu i u kontoaru? Ne, nego znam da moram raditi da
umirim majku, da se oduim tebi i da ne ostavim decu da budu onakvi
prosjaci kao to sam ja bio.
Grofica Marija htede da mu kae kako ovek nije sit samo od hleba,
kako on suvie vanosti pripisuje tim poslovima; ali je znala da to nije
potrebno i da je uzaludno govoriti. Ona samo uze njegovu ruku i poljubi.
On taj neni gest razumede kao da ona odobrava i potvruje njegove misli,
pa, poto je mislio neko vreme utei, nastavi da misli glasno.

 Ti zna, Marie ree on danas je doao Ilja Mitrofani (to je bio

njegov delovoa) iz tambovskog sela i pria kako za umu ve daju
osamdeset hiljada. I Nikolaj poe veselog lica da pria kako e se moi
vrlo skoro otkupiti Otradno. Jo desetak godina ivota, pa u ostaviti
deci... u odlinom stanju.
Grofica Marija je sluala mua i razumela sve to joj je govorio. Ona je
znala kako je on, kad tako misli naglas, ponekad upita ta je kazao, pa se
ljuti ako opazi da je mislila o neem drugom. I zbog toga je s velikim
trudom pratila njegov govor, jer je nije nimalo interesovalo ono to je
govorio. Ona je gledala u njega i ne da je mislila o neem drugom, nego je
oseala neto drugo. Ona je oseala pokornu, nenu ljubav prema tom
oveku koji nikad nee razumeti nita od onog to ona razume, pa kao da
ga je zbog toga volela jo jae, s nijansom strasne nenosti. Sem toga
oseanja koje ju je obuzimalo svu i nije joj dalo da prozre u pojedinosti
muevljevih planova, u njenoj su se glavi vrzle misli koje nisu imale
nikakve veze sa onim to je on govorio. Ona je mislila o bratiu (nju je
jako iznenadilo kad joj je mu kazao kako je deko bio uzbuen dok je Pjer
govorio), i izlazile su joj pred oi razliite crte njegovog nenog, osetljivog
karaktera; i, mislei o bratiu, mislila je i o svojoj deci. Ona nije poredila
bratia i svoju decu, nego je poredila svoju ljubav prema njima i nalazila s
tugom kako u njenoj ljubavi prema Nikoljenki neto nedostaje.
Njoj je po koji put dolazila pomisao da ta razlika potie od njegovog
uzrasta; ali je oseala da se ogreila o njega i u svojoj dui se zaricala da
e se popraviti i uiniti to nije moguno, to jest, voleti na ovom svetu i
svog mua, i decu, i Nikoljenku, i sve blinje onako kao to je Hristos
voleo oveanstvo. Dua grofice Marije uvek je teila onom to je
beskrajno, veito i savreno i zato nikad nije mogla biti spokojna. Na
njenom licu bee se pojavio ozbiljan izraz skrivene, uzviene patnje od
koje je patila njena dua, optereena telom. Nikolaj pogleda u nju.
Boe moj! ta e biti sa nama ako ona umre, kao to mi se ini kad joj
je takvo lice? pomisli on, pa stade pred ikonu i poe da ita veernje
molitve.

XVI
Nataa je, kad ostade sama s muem, razgovarala onako kako samo
ena s muem razgovara, to jest, pogaali su i kazivali neobino jasno i
brzo misli jedno drugome, protivno svim pravilima logike, ne pomaui se
rasuivanjem, zakljucima i izvodima, nego na sasvim osobit nain.
Nataa je toliko navikla da razgovara s muem na taj nain da joj je
logini tok Pjerovih misli bio kao najpouzdaniji znak da se ona i mu u
neem ne slau. Kad bi on poeo da dokazuje, da govori razborito i
spokojno i kad bi i ona, povodei se za njim, poela da ini to isto, znala je
da e to neminovno dovesti do svae.
im su ostali sami i im mu je Nataa polako prila iroko otvorenih
srenih oiju, odjedanput ga brzo uhvatila za glavu i pritisla uz svoje
grudi i rekla mu: Sad si sav, sav moj, moj! Nee otii! odmah je
zapoeo onaj razgovor protivan svima zakonima logike, protivan ve zato
to su u jedno isto vreme govorili o sasvim razlinim predmetima. To
pretresanje mnogih stvari u jedan isti mah ne samo to nije smetalo
jasnom razumevanju, nego je, naprotiv, bilo najpouzdaniji znak da oni
potpuno razumeju jedno drugo.
Kao to je u snovima sve neistinito, apsurdno i protivreno, sem
oseanja koje upravlja snovima, tako i u tom razgovoru, protivnom svima
pravilima razuma, nije govor dosledan ni jasan, nego samo oseanje to
upravlja govorom.
Nataa je priala Pjeru o ivljenju bratovom, o tome kako se ona
muila a nije ivela dok joj je mu bio na putu, i o tome kako je jo vie
zavolela Marie i o tome kako je Marie u svakom pogledu bolja od nje.
Govorei to, Nataa je iskreno priznavala kako ona uvia Marijina
preimustva ali je, u isti mah dok je to govorila, traila od Pjera da on nju
ipak pretpostavlja i Mariji i svima ostalim enama, i da joj sam ponovo,
naroito poto je video u Petrogradu mnogo ena, to ponovi.
Pjer, odgovarajui na Nataine rei, ispria joj kako mu je bilo
nesnosno u Petrogradu da odlazi na prijeme i rukove s damama.
Ja sam se sasvim oduio da razgovaram s damama ree on
prosto mi je dosadno. Naroito kad sam tako u poslu.
Nataa ga dobro pogleda, pa nastavi:
Marie je divna ree ona. Kako ume da shvati decu. Kao da im
vidi duu. Jue, na primer, Mienka se poeo joguniti...
I kako je nalik na oca prekide je Pjer. Nataa je razumela zato je
on uinio tu primedbu o slinosti Mienkinoj s Nikolajem: njemu je bilo

neprijatno kad pomisli na svoju prepirku sa urakom i eleo je da uje

Nataino miljenje o tome.
Nikolaj ima tu slabost da nee nipoto odobriti ono to nisu svi
usvojili. A ja znam da je tebi ba do toga stalo da ouvrir une carriere158
ree ona, ponavljajui rei koje je Pjer ve jednom rekao.
A, ne, glavno je to ree Pjer to su Nikolaju misli i rasuivanja...
zabava, gotovo provoenje vremena. Eto, on sastavlja biblioteku i postavio
je sebi pravilo da ne kupuje novu knjigu dok ne proita onu to je ve
kupio... i Sismondija, i Rusoa, i Monteskija dodade Pjer smeei se. Pa
ti zna kako ja njega... poe on kao da ublai to to govori; ali ga Nataa
prekide, dajui mu time na znanje da to nije potrebno.
Dakle, ti kae, njemu su misli zabava
Da, a meni je sve drugo zabava. Ja sam za sve vreme dok sam bio u
Petrogradu sve gledao kao u snu. Kad me zanima misao, onda mi je sve
ostalo zabava.
O, kako mi je ao to nisam videla kako si se pozdravio s decom!
ree Nataa. Koja se najvie obradovala? Sigurno Liza?
Da ree Pjer i nastavi ono to je njega zanimalo. Nikolaj veli, mi
ne treba da mislimo. Da, ali ja to ne mogu. Da ve i ne pominjem kako
sam u Petrogradu opazio (tebi to mogu rei) da se bez mene sve raspadalo,
svak je vukao na svoju stranu. Ali mi je polo za rukom da ih sve sloim,
pa onda moja je misao vrlo prosta i jasna. Ja i ne kaem da mi moramo
raditi protiv toga i toga. Moemo se prevariti. Nego kaem: zdruite se svi
koji volite dobro, i neka bude jedna zastava: aktivna vrlina. Knez Sergije
je divan i pametan ovek.
Nataa nije sumnjala da je Pjerova misao velika misao, ali ju je jedno
bunilo. A to je to to je on njen mu. Zar ba tako vaan i drutvu
potreban ovek, pa moj mu? Kako to da se tako desi? Ona je htela da mu
izrazi tu svoju nedoumicu. Koji su to ti ljudi to bi mogli odluiti da li je
on odista tako pametniji od sviju? pitala se ona i u svojoj pameti reala
ljude koje je Pjer jako cenio. Sudei po njegovom prianju, on nikoga od
ljudi nije tako cenio kao Platona Karatajeva.
Zna li o emu mislim? ree ona. O Platonu Karatajevu. Kako bi
on rekao? Bi li ti on sad odobrio?
Pjer se nije nimalo zaudio tom pitanju. On je razumeo tok eninih
misli.

158

Otkriti novo zanimanje.

 Platon Karatajev? ree on i zamisli se, oevidno starajui se od

sveg srca da predstavi kako bi Karatajev sudio o toj stvari. On to ne bi
razumeo, a, uostalom, moda bi odobrio.
Ja te strano volim! ree odjedanput Nataa. Strano! Strano!
Ne ne bi odobrio ree Pjer, poto je razmislio. to bi odobrio, to je
ovaj na porodini ivot. On je tako eleo da u svemu vidi pristojnost,
sreu i spokojstvo, i ja bih mu s ponosom pokazao nas. Eto, ti veli
rastanak. A nee verovati kako ja neobino oseanje imam prema tebi
posle rastanka...
Pa jo i ovo... poe Nataa.
Ne, nije to. Ja u tebe uvek voleti. I vie se ne moe voleti; nego je to
neto neobino... Ma da... On ne dovri, jer njihovi pogledi koji se sretoe
izgovorie ostalo.
Kakve gluposti ree odjedanput Nataa medeni mesec i to vele
da je u prvo vreme prava srea. Naprotiv, sad je najbolje. Samo kad ne bi
odlazio na put. Sea li se kako smo se svaali? I uvek sam ja bila kriva.
Uvek ja. A zbog ega smo se svaali ak i ne pamtim.
Sve zbog jedne stvari ree Pjer osmehujui se zbog ljubom...
Ne govori, ne marim ni da ujem uzviknu Nataa. I oi joj zasijae
hladno, pakosno. Ti si je video dodade ona poutavi.
Nisam, pa i kad bih je video, ne bih je poznao.
Oboje zautae.
Ah, zna? Kad si ti u kabinetu govorio, ja sam te posmatrala poe
da govori Nataa trudei se, oevidno, da otera oblak koji se bee nadneo.
Kao dve kapi vode lii na njega, na deka. (Tako je ona zvala sina.) Ah,
ve treba da idem k njemu... Vreme je... A ao mi da odem.
Oni poutae nekoliko sekundi. Zatim se odjedanput u jedan isti mah
okretoe jedno drugom i poee neto da govore. Pjer poe zadovoljan
samim sobom i zanesen; Nataa s tihim blaenim osmehom. Kad se
sukobie, oboje zastadoe, dajui jedno drugom prvenstvo.
Ne, ne; ta si htela? Kai, kai.
A ne; kai ti, ja onako, gluposti ree Nataa.
Pjer ree ono to je poeo. To bee nastavak njegovog zadovoljnog
rasuivanja o svom uspehu u Petrogradu. Njemu se u tom trenutku inilo
da je on pozvan da d nov pravac itavom ruskom drutvu i itavom
svetu.
Hteo sam samo rei da su sve misli koje imaju ogromnih posledica
uvek proste. Sva je moja misao u tome da ako su pokvareni ljudi zdrueni

meu sobom te su postali sila, onda i poteni ljudi treba da uine to isto.
Vidi kako je prosto.
Da.
A ta si ti htela rei?
Ja,onako,gluposti.
Ne, ipak.
Pa nije nita, sitnice ree Nataa i jo se vedrije osmehnu. Htela
sam samo da kaem za Peu: danas dadilja dolazi da ga uzme od mene, a
on se zasmeja, zamuri, i privi se uz mene, svakako je mislio da se sakrio.
Strano je sladak... Eno ga vie! Zbogom!
I ona ode iz sobe.

U to isto vreme dole, u odeljenju Nikoljenke Bolkonskog, u njegovoj

spavaoj sobi, gorelo je kao i uvek kandilo (deko se plaio mraka i nisu ga
mogli oduiti od te mane). Desal je spavao visoko na svoja etiri jastuka i
njegov rimski nos putao je ujednaeno hrkanje. Nikoljenka se tek bee
probudio, sedeo je na svojoj postelji, sav u hladnom znoju, i razrogaenim
oima gledao preda se. Razbudio ga je straan san. Usnio je sebe i Pjera u
lemovima, onakvim kao to su bili nacrtani u Plutarhovoj knjizi. On i
ika Pjer predvodili su ogromnu vojsku. Ta vojska bila je sastavljena od
belih kosih linija, koje su ispunjavale vazduh kao ona pauina to leti u
jesen i koju Desal zove le fil de la Vierge.159 Napred je bila slava, onakva
ista kao i ti konii, samo malo ea. Oni, on i Pjer, leteli su lako i
radosno sve blie i blie cilju. Odjedanput su konii koji su ih nosili poeli
da se labave i mrse; njemu bi teko. I tea Nikolaj Ili obrete se pred
njima straan i strog.
Jeste li to vi uinili? ree on, pokazujui na izlomljen crveni vosak
i pera. Ja sam vas voleo, ali mi je Arakejev zapovedio i ja u ubiti ko
se prvi makne napred. Nikoljenka se obazre na Pjera; ali Pjera ve nije
bilo. Pjer je bio otac knez Andreja, i otac nije imao lika ni oblika, ali je
bio on, i Nikoljenka je, videi ga, osetio slabost ljubavi: osetio se bez snage,
bez kostiju i idak. Otac ga je milovao i alio. Ali se tea Nikolaj Ili sve
blie i blie primicao njima. Nikoljenku je obuzeo uas i on se probudio.
Otac mislio je on. Otac (iako su u kui bila dva dobro pogoena
portreta, Nikoljenka nije nikad zamiljao kneza Andreju u ljudskom
obliku), otac je bio sa mnom i milovao me. On je odobravao meni, on je
159

Nit Bogorodice.

odobravao ika-Pjeru. Ma ta on rekao ja u to uiniti. Mucije Scevola

sagoreo je svoju ruku. Pa zato da se i meni to ne desi u ivotu? Ja znam,
oni hoe da uim. I ja u uiti. Ali u nekad s tim prestati; i tada u
uiniti. Samo za jedno molim Boga: da budem i ja onakav kao to su bili
Plutarhovi ljudi, pa u i ja uiniti onako isto. Uiniu bolje. Svi e doznati,
svi e me zavoleti, svi e se ponositi mnome.
I Nikoljenka odjedanput oseti kako ga gui pla u grudima i zaplaka.
Etes-vous indispos?160 u se Desalov glas
Non161 odgovori Nikoljenka i lee na jastuk.
On je dobar i blag, ja ga volim mislio je o Desalu. A ika Pjer! O,
kako je to divan ovek! A otac? Otac! Otac! Da, ja u uiniti ono ime bi
ak i on bio zadovoljan...

160
161

Da vam nije zlo?

Nije.

DRUGI DEO

I
Predmet istorije je ivot narod i oveanstva. Neposredno uhvatiti i
obuhvatiti reju opisati ivot ne oveanstva, nego samo jednog naroda,
izgleda da je nemoguno.
Raniji istoriari upotrebljavali su esto jedan prost nain da opiu i
uhvate narodni ivot, koji izgleda da se ne moe uhvatiti. Oni su opisivali
delatnost pojedinih ljudi koji su upravljali narodom; i ta delatnost
izraavala im je delatnost celog naroda.
Na pitanja kakvim su nainom pojedini ljudi prinuavali narode da
rade po njihovoj volji i ta je upravljalo samom voljom tih ljudi, istoriari
su odgovarali: na prvo pitanje time to su priznavali volju Boanstva, koja
je potinjavala narode volji jednog izabranog oveka, a na drugo pitanje
time to su priznavali da isto to Boanstvo upuuje tu volju izabranog
oveka unapred odreenom cilju.
Tako su ta pitanja reavana verom u neposredno uee Boanstva u
ljudskim poslovima.
Nova istorijska nauka odbacila je u svojoj teoriji obe te teze.
Moglo bi izgledati da je nova nauka, poto je odbacila verovanje starih
da su ljudi potinjeni Boanstvu i da ima odreenog cilja kome se vode
narodi, bila duna izuavati ne pojave vlasti, nego uzroke koji stvaraju
vlast. Ali ona nije to uinila. Ona je u teoriji odbacila gledita starih
istoriara, a u praksi se po njima upravlja.
Mesto ljudi obdarenih boanskom vlau, koje neposredno rukovodi
volja Boanstva, nova istorija je stavila ili junake obdarene neobinim,
nadljudskim sposobnostima, ili prosto ljude najrazlinijih osobina, od
vladalaca do novinara, koji rukovode masama. Mesto preanjih,
Boanstvu ugodnih ciljeva naroda judejskog, grkog, rimskog, koji su
drevnima izgledali kao ciljevi kretanja oveanstva, nova istorija je stavila
svoje ciljeve: blagostanje francusko, nemako, englesko i, u svojoj najvioj
apstraktnosti, napredak civilizacije celog oveanstva, u koje se obino
raunaju narodi to zapremaju majuni kuti na severozapadu velikog
kontinenta.
Nova istorija je odbacila ranija verovanja, a nije mesto njih postavila
novo gledite, i logika situacije prinudila je istoriare koji su prividno
odbacili boansku vlast vladalaca i fatum drevnih istoriara, da drugim
putem dou do tog istog gledita: da priznadu, prvo, da pojedini ljudi
rukovode narodima, i drugo, da postoji izvestan cilj kome idu narodi i
oveanstvo.

U svim spisima najnovijih istoriara, od Gibona do Bokla, bez obzira

na to to izgleda kao da se ne slau u miljenju i to im gledita izgledaju
nova, lee u osnovi te dve stare neizbene teze.
Prvo, istoriar opisuje delatnost pojedinih linosti, koje su, po
njegovom miljenju, rukovodile oveanstvom: jedan smatra kao takve
linosti samo vladaoce, vojskovoe, ministre; drugi da su takve linosti,
sem vladalaca, govornici ueni ljudi, reformatori, filozofi, pesnici. Drugo,
cilj kome se vodi oveanstvo poznat je istoriaru: jednom je taj cilj
veliina rimske, panske, francuske drave; drugom je to sloboda
jednakost i izvesna vrsta civilizacije onog majunog svetskog kutia to se
zove Evropa.
U 1789. godini nastaje vrenje u Parizu; ono raste iri se i izraava se
pokretom narod sa zapada na istok. Taj se pokret nekoliko puta kree na
istok, dolazi u sukob s protivnim pokretom sa istoka na zapad; u 1812.
godini dolazi do svoje krajnje granice do Moskve i, u udnovatoj
simetriji, odigrava se suprotan pokret sa istoka na zapad, koji, isto onako
kao i onaj prvi pokret, povlai za sobom narode iz srednje Evrope.
Suprotni pokret dolazi do polazne take zapadnog pokreta do Pariza, i
stiava se.
U tom dvadesetogodinjem periodu ogromna mnoina njiva nije
orana; kue su spaljene; trgovina menja pravac; milioni ljudi siromae,
bogate se, preseljavaju se, i milioni hriana, koji veruju u zakon ljubavi
prema blinjemu, ubijaju se meu sobom.
ta to sve znai? Otkuda je to poteklo? ta je nagnalo te ljude da
spaljuju kue i da ubijaju svoje blinje? Kakvi su bili uzroci tih dogaaja?
Kakva je sila nagnala ljude da tako postupaju? Eto to su nehotina,
prostoduna i najpravednija pitanja koja oveanstvo stavlja sebi kad
naie na spomenike i na predanja iz tog perioda pokreta.
Da bismo reili ta pitanja, mi se obraamo istorijskoj nauci, kojoj je
cilj da upozna narode i oveanstvo.
Kad bi istorija zadrala gledite starih istoriara, ona bi rekla:
Boanstvo je dalo, kao nagradu ili kao kaznu svome narodu, vlast
Napoleonu i rukovodilo njegovom voljom da postigne svoje boanske
ciljeve. I odgovor bi bio potpun i jasan. Morao bi ovek verovati ili ne
verovati u boansko znaenje Napoleonovo; ali onome ko bi verovao bilo
bi, u celoj istoriji tog vremena sve razumljivo i ne bi moglo biti nijedne
protivrenosti.
Ali nova istorija ne moe tako da odgovori. Nauka ne priznaje
miljenje drevnih istoriara o neposrednom ueu Boanstva u poslovima
oveanstva i zato ona mora dati druge odgovore.

Nova istorija, kad odgovara na ta pitanja, veli: Vi hoete da znate ta

znai taj pokret; odakle je potekao i kakva je sila stvorila te dogaaje?
Sluajte:
Luj XIV bio je veoma gord i samopouzdan ovek; imao je te i te
milosnice i te i te ministre, i ravo je vladao Francuskom. Naslednici
Lujevi bili su takoe slabi ljudi, i takoe su ravo vladali Francuskom. I
oni su imali te i te ljubimce i te i te milosnice. Uz to su neki ljudi pisali u
to vreme knjige. Na kraju osamnaestog veka iskupilo se u Parizu
dvadesetak ljudi koji su poeli da govore kako su svi ljudi jednaki i
slobodni. Zbog toga poee ljudi po svoj Francuskoj da kolju i upropauju
jedan drugog. Ti su ljudi ubili kralja i jo mnoge. U to isto vreme bee u
Francuskoj genijalan ovek Napoleon. On je svuda sve pobeivao, to jest
ubijao je mnogo ljudi, zato to je bio veoma genijalan. I on poe da ubija
zbog neega Afrikance, i tako ih je dobro ubijao i bio je tako lukav i mudar
da je, kad je doao u Francusku, zapovedio svima da se njemu pokore. I
svi mu se pokorie. Kad se proglasio imperatorom, on je ponovo krenuo da
ubija narod u Italiji, Austriji i Pruskoj. I tamo je mnogo ubio. A u Rusiji
bee car Aleksandar, koji je naumio da povrati red u Evropi i zato je
vojevao s Napoleonom. Ali se u 1807. godini iznenadno sprijatelji s njim,
a u 1811. godini opet se posvaa i ponovo poee da ubijaju mnogo naroda.
I Napoleon dovede u Rusiju est stotina hiljada ljudi i osvoji Moskvu; ali
potom odjedanput pobee iz Moskve, i tada car Aleksandar, potpomognut
savetima tajna i ostalih, udrui Evropu da se bori protiv ruioca njenog
mira. Svi saveznici Napoleonovi postadoe odjedanput njegovi neprijatelji;
i ta se vojska krete protiv Napoleona koji bee iskupio nove snage.
Saveznici pobedie Napoleona, uoe u Pariz, nagnae Napoleona da se
odree prestola i poslae ga na ostrvo Elbu, ne liavajui ga ina
imperatora i ukazujui mu svako potovanje, iako su ga pre pet godina i
posle godinu dana svi smatrali kao razbojnika van zakona. A pone da
vlada Luj XVIII, kome su se dotle i Francuzi i saveznici samo podsmevali.
Napoleon, prolivajui suze pred starom gardom, odree se prestola i
ode u izgnanstvo. Potom su veti dravnici i diplomati (osobito Taljeran,
koji bee uspeo da pre drugoga sedne na izvesnu fotelju, i time proirio
granice Francuskoj) razgovarali u Beu i tim razgovorom usreavali ili
unesreavali narode. Odjedanput se diplomati i monarsi umalo ne
posvaae; ve su bili spremni da opet zapovede svojim vojskama da se
ubijaju; ali u tom trenutku doe u Francusku Napoleon s bataljonom i
Francuzi, koji su ga mrzeli, odmah mu se svi pokorie. Ali se zdrueni
monarsi na to naljute i pou ponovo da vojuju s Francuzima. I genijalnog
Napoleona pobedie i otpremie na ostrvo sv. Jelene, priznavi odjedanput
da je razbojnik. I tamo je izgnanik, odvojen od onih to su mu srcu dragi i
od Francuske koju je voleo umirao na steni sporom smru, i ostavio

potomstvu svoja velika dela. A u Evropi je nastala reakcija i svi su

vladaoci poeli opet da ine krivdu svojim narodima.
Uzalud biste pomislili da je ovo podsmeh karikatura istorijskog
opisivanja. Naprotiv, ovo je najblai izraz onih protivurenih odgovora koji
ne odgovaraju na pitanja, a koje daje sva istorija, od onih to piu
memoare i istorije pojedinih drava pa do optih istorija i do nove vrste
istorije istorije kulture onog vremena.
Nastranost i kominost tih odgovora potie otuda to je nova istorija
nalik na gluvog oveka kad odgovara na pitanja koja mu niko ne stavlja.
Ako je istoriji cilj da opisuje kretanje oveanstva i narod, onda je
prvo pitanje na koje ako se ne odgovori sve je ostalo nerazumljivo ovo:
kakva snaga pokree narode? Na ovo pitanje nova istorija briljivo pria
ili kako je Napoleon bio veoma genijalan, ili kako je Luj XIV bio veoma
gord, ili jo kako su ti i ti pisci napisali takve i takve knjige.
To sve moe vrlo lako biti i oveanstvo je gotovo da se s tim sloi; ali
ono ne pita za to. Sve bi to moglo imati vrednosti kad bismo priznavali
boansku vlast, zasnovanu na samoj sebi i uvek jednaku, koja upravlja
svojim narodima preko Napoleon, Lujeva i pisaca; ali mi tu vlast ne
priznajemo i zato pre nego to se pone govoriti o Napoleonima, Lujevima
i piscima, treba pokazati kakva je veza meu tim linostima i pokretom
narod.
Ako je mesto boanske vlasti dola druga snaga, onda treba objasniti
u emu je ta nova snaga, jer upravo u toj snazi i jest sva vanost istorije.
Istorija kao da pretpostavlja da se ta snaga po sebi razume i da je svakom
poznata. Ali ko proita vrlo mnogo istorijskih dela, pored sve elje da
prizna tu novu snagu kao poznatu nee verovati da je ta nova snaga, koju
tako razlno shvataju i sami istoriari, bila svakom potpuno poznata.

II
Kakva snaga pokree narode?
Posebni istoriari, biografi, i istoriari pojedinih naroda shvataju tu
snagu kao vlast koju imaju heroji i vladaoci. Po njihovom opisivanju,
dogaaji se odigravaju samo po volji Napoleon, Aleksandra ili uopte
onih linosti koje opisuje posebni istoriar. Odgovori koje istoriari te
vrste daju na pitanje o onoj snazi to pokree dogaaje zadovoljavaju
oveka, ili samo dotle dok za svaki dogaaj postoji jedan istoriar. Ali im
istoriari raznih narodnosti i raznih gledita ponu da opisuju jedan isti
dogaaj, odmah odgovori to ih oni daju gube sav smisao, jer svaki od njih
shvata tu snagu ne samo razliito, nego, esto, i sasvim suprotno. Jedan
istoriar dokazuje da je dogaaj izazvala Napoleonova vlast; drugi tvrdi
da ga je izazvala Aleksandrova vlast; trei vlast kakvog treeg oveka.
Sem toga, istoriari te vrste protivuree jedan drugom ak i u
objanjavanju one snage na kojoj se zasniva vlast jedne i iste linosti.
Tjer, bonapartist, veli da je Napoleonova vlast bila zasnovana na
njegovoj vrlini i genijalnosti; Lanfrey, republikanac, veli da je ona bila
zasnovana na njegovom lupetvu i obmani naroda. I tako istoriari te
vrste, potirui uzajamno tvrenja jedan drugome, samim tim ubijaju
pojam o snazi koja stvara dogaaje, a ne daju nikakvog odgovora na bitno
istorijsko pitanje.
Opti istoriari, koji imaju posla sa svima narodima, kao da priznaju
netanost miljenja posebnih istoriara o snazi koja stvara dogaaje. Oni
ne priznaju tu snagu kao vlast koju imaju heroji i vladaoci, nego je
smatraju kao rezultat mnogih snaga s razlinim pravcima. Opisujui rat
ili pokoravanje koga naroda, opti istoriar trai uzrok dogaaju ne u
vlasti jedne linosti, nego u uzajamnom uticaju mnogih linosti koje su u
vezi s dogaajem.
Prema tome gleditu moglo bi se pomisliti da vlast istorijskih linosti,
kad se predstavlja kao proizvod mnogih snaga, ne moe biti razmatrana
kao snaga koja sama sobom stvara dogaaje. Meutim, opti istoriari, u
veini sluajeva, upotrebljavaju pojam o vlasti opet kao snagu koja sama
sobom stvara dogaaje i stoji prema njima kao uzrok. Po njihovom
opisivanju, as je istorijska linost proizvod svoga vremena, a njena vlast
samo proizvod raznih snaga; as je njena vlast snaga koja stvara
dogaaje. Na primer, Gervinus, loser i ostali as dokazuju da je
Napoleon proizvod revolucije, idej 1789. godine itd., as otvoreno govore
kako su pohod u 1812. godini i drugi dogaaji to im se ne sviaju samo
proizvodi lano upuene Napoleonove volje i kako su i same ideje 1789.

godine zaustavljene u svom razvoju zbog Napoleonove samovolje. Ideje

revolucije, opte raspoloenje proizvelo je Napoleonovu vlast. A vlast
Napoleonova je uguila ideje revolucije i opte raspoloenje.
Ova udnovata kontradikcija nije sluajna. Ona ne samo to se nalazi
na svakom koraku, nego su iz postupnog niza takvih kontradikcija
sastavljeni svi opisi optih istoriara. Ta konradikcija dolazi otuda to se
opti istoriari kad stupe na teren analize, zaustave na pola puta.
Da bi se nale komponentne snage, ravne skupljenoj snazi ili
rezultanti, potrebno je da suma komponentnih snaga bude ravna
rezultanti. Upravo na taj uslov opti istoriari nisu nikad pazili i zato, da
bi objasnili snagu rezultante, oni neizbeno moraju uzeti, sem nedovoljnih
komponentnih, jo neobjanjenu snagu koja utie na rezultantu.
Posebni istoriar, opisujui pohod 1813. godine ili povratak Burbona,
veli otvoreno da je te dogaaje proizvela Aleksandrova volja. Ali opti
istoriar Gervinus, obarajui to gledite posebnog istoriara, tei da
pokae kako je pohodu 1813. godine i povratku Burbona, sem
Aleksandrove volje, bila uzrok delatnost tajna, Meterniha, m-me Stal,
Taljerana, Fihtea, atobrijana i drugih. Istoriar je, kao to se vidi,
ralanio vlast Aleksandrovu na komponentne snage: na Taljerana,
atobrijana, itd.; suma tih komponentnih snag, to jest uzajamni uticaj
atobrijana, Taljerana, m-me Stal i ostalih, oevidno nije ravna celoj
rezultanti, to jest pojavi to su se milioni Francuza pokorili Burbonima. Iz
onog to su atobrijan, m-me Stal i ostali kazali jedno drugom te i te rei
potie samo njihova meusobna veza, a ne pokoravanje miliona ljudi. I
zato, da bi istoriar objasnio kako je iz te njihove veze poteklo pokoravanje
miliona ljudi, to jest kako je iz komponenata ravnih jednome A potekla
rezultanta ravna hiljadi A, on mora neizbeno uzeti opet onu istu snagu
vlasti koju odrie i priznati je kao rezultat snag, to jest, on mora uzeti
neobjanjenu snagu koja utie na rezultantu. A to upravo i rade opti
istoriari. I usled toga ne samo to protivuree posebnim istoriarima,
nego i samima sebi.
Seljaci, prema tome da li ele kiu ili vedrinu, a nemajui jasnog
pojma o uzrocima kie vele: vetar je rasterao oblake i vetar je nagnao
oblake. Isto tako i opti istoriari, neki put, kad im se to prohte, kad to
zgodno pristaje uz njihovu teoriju, vele da je vlast rezultat dogaaj; a
neki put, kad treba dokazati drukije, vele da vlast stvara dogaaje.
Trea vrsta istoriara, to se zovu kulturni istoriari, idui putem koji
su utrli opti istoriari, koji ponekad priznaju pisce i dame kao snage to
stvaraju dogaaje, jo sasvim drukije shvataju tu snagu. Oni je vide u
takozvanoj kulturi, u umnoj aktivnosti.

Kulturni istoriari idu potpuno tragom svojih praroditelja optih

istoriara, jer kad se istorijski dogaaji mogu objasniti time to su se neki
ljudi tako i tako ponaali jedan prema drugome, onda zato da se ne
objasne i time to su ti i ti ljudi pisali takve i takve knjige? Iz svega
ogromnog broja obelej to prate svaku ivu pojavu kulturni istoriari
izaberu obeleje umne aktivnosti i vele da je to obeleje uzrok. Ali, pored
sveg njihovog staranja da pokau kako je uzrok dogaaja umna aktivnost,
mogli bismo se samo s velikim poputanjem sloiti s tim da izmeu umne
aktivnosti i pokreta naroda ima neto zajedniko, ali ni u kom sluaju ne
smemo uzeti da umna aktivnost rukovodi ljudskom aktivnou, jer onakve
pojave kao to su najbezdunija ubistva u francuskoj revoluciji, potekla iz
propovedanja ovekove jednakosti, i najljui ratovi i kazne, potekli iz
propovedanja ljubavi, ne potvruju tu pretpostavku.
Ali kad ak i uzmemo da su tana sva lukavo skrojena rasuivanja
kojima su te istorije napunjene; kad i uzmemo da narodima upravlja neka
neodreena snaga to se zove ideja ipak bitno istorijsko pitanje ili ostaje
bez odgovora, ili se preanjoj vlasti vladalaca i uticaju savetnika i drugih
linosti, koji uvode opti istoriari, dodaje jo nova snaga ideje, iju vezu s
masama treba objasniti. Moe se razumeti da je Napoleon imao vlast i da
se zato odigrao dogaaj; sa izvesnim poputanjem moe se jo razumeti da
je Napoleon, zajedno sa ostalim uticajima, bio uzrok dogaaja; ali kako je
knjiga Contrat Social uinila da se Francuzi ponu upropaavati izmeu
sebe to se ne moe razumeti dok se ne objasni uzrona veza te nove
snage s dogaajem.
Bez sumnje da postoji veza meu svima ljudima koji ive istovremeno
i zato ima mogunosti da se nae neka veza meu umnom aktivnou
ljudi i njihovim istorijskim pokretom, onako isto kao to se ta veza moe
nai meu pokretom oveanstva i trgovinom, zanatima, vrtlarstvom i im
hoete. Ali otkud ljudska umna aktivnost izgleda kulturnim istoriarima
kao uzrok ili izraz celog istorijskog pokreta to je teko razumeti. Do
takvog zakljuka mogle su dovesti kulturne istoriare samo ove
kombinacije: prvo, istoriju piu ueni ljudi i zato im je i prirodno i milo
misliti da je aktivnost njihovog stalea osnova pokretu celog oveanstva,
isto onako kao to je to i prirodno i milo misliti i trgovcima, i ratarima i
prostim vojnicima (ali se to ne pokazuje samo zbog toga to trgovci i prosti
vojnici ne piu istorije), i drugo, umna aktivnost, prosveta, civilizacija,
kultura, ideja sve su to pojmovi nejasni, neodreeni, pod ijom se
zastavom mogu veoma zgodno upotrebljavati rei koje imaju jo nejasnije
znaenje i koje se zato mogu lako podvoditi pod svaku teoriju.
Ali da ne govorimo o unutranjoj vrednosti istorija ove vrste (moe
biti one su za nekoga ili za neto i potrebne), kulturne istorije, na koje se
poinju sve vie svoditi sve opte istorije, znaajne su zbog toga to one,

ispitujui potanko i ozbiljno razne religiozne, filozofske politike doktrine

kao uzroke dogaaja, svaki put kad im god doe da opisuju istinski
istorijski dogaaj, kao na primer rat 1812. godine, opisuju ga nehotice kao
proizvod vlasti, govorei otvoreno kako je taj rat proizvod Napoleonove
volje. Govorei tako, kulturni istoriari nehotice protivuree samima sebi
ili dokazuju kako je ona nova snaga koju su oni izmislili ne izraava
istorijske dogaaje, nego kako je ona vlast koju oni tobo ne priznaju
jedini nain da se razume istorija.

III
Ide lokomotiva. Pitanje je ime se ona pokree. Muik veli: pokree je
avo. Drugi veli kako lokomotiva ide zato to se na njoj pokreu tokovi.
Trei tvrdi da je uzrok kretanja onaj dim to ga odnosi vetar.
Muik se tvrdo dri svoga miljenja. Da se njegovo miljenje obori,
treba da mu kogod dokae kako nema avola ili da mu drugi muik
objasni kako lokomotivu ne pokree avo, nego vaba. Tek e tada oni
uvideti iz kontradikcija kako ni jedan ni drugi nisu u pravu. Ali onaj to
veli da je uzrok kretanje tokova sam se pobija, jer kad je stao na teren
analize, on mora ii dalje i dalje, mora objasniti ta je uzrok kretanju
tokova. I dokle god ne doe do poslednjeg uzroka kretanju lokomotive, do
zbijene pare u kazanu, on nee imati prava da se zaustavi, istraivanju
uzroka. A onaj to je objasnio kako lokomotivu pokree dim to ga vetar
odnosi nazad, kad je opazio kako objanjenje s tokovima ne dokazuje ta
je uzrok, uzeo je prvo obeleje koje mu se nalo pri ruci i izneo ga od svoje
strane kao uzrok.
Jedini pojam koji moe da objasni ta pokree lokomotivu je pojam
snage ravne onom kretanju koje se vidi.
Jedini pojam kojim se moe objasniti pokret naroda je pojam snage
ravne itavom pokretu naroda.
Meutim, razni istoriari razumevaju pod tim pojmom sasvim
razline, a svi neravne snage onom kretanju koje se vidi. Jedni vide u tom
kretanju snagu koju neposredno imaju heroji, kao to muik vidi avola u
lokomotivi; drugi vide snagu koju proizvodi nekoliko drugih snaga, kao
ono kretanje tokova; trei vide umni uticaj, kao onaj dim to ga odnosi
vetar.
Dok se god piu istorije pojedinih linosti, pa bile one Cezari,
Aleksandri ili Luteri i Volteri, a ne svih, bez i jednog izuzetka, svih ljudi
koji imaju uea u dogaaju, dotle nema nikakve mogunosti da se
opisuje pokret oveanstva bez pojma o snazi koja nagoni ljude da svoju
aktivnost upuuju jednom cilju. A jedini takav pojam koji je poznat
istoriarima je vlast.
Taj je pojam jedina ruica pomou koje se moe vladati materijalom
istorije pri sadanjem njenom opisivanju, i onaj koji bi odlomio tu ruicu,
kao to je to uinio Bokl, a ne bi saznao drugi nain kojim bi raspolagao
istorijskim materijalom, samo bi oduzeo sebi poslednju mogunost da
njime raspolae. Da je za objanjavanje istorijskih pojava neminovno
potreban pojam o vlasti, to nam najbolje dokazuju sami opti istoriari i

istoriari kulture, koji prividno odbacuju pojam o vlasti, a neminovno ga

upotrebljavaju na svakom koraku.
Istorijska je nauka, to se tie pitanj oveanstva, dosad slina novcu
koji je u opticaju banknotama i zveeoj moneti. Biografske i posebne
narodne istorije nalik su na banknote One mogu ii i proturati se, vrei
svoj zadatak bez iije tete, tavie s koriu, dotle dok se ne pokrene
pitanje ime su one osigurane. Treba samo smetnuti s uma pitanje na koji
nain volja heroja stvara dogaaje, pa e istorije Tjer biti interesantne,
poune i, sem toga, imae nijansu poezije. Ali kao to sumnja u istinsku
vrednost banknote potie ili otud to ih ljudi ponu praviti mnogo, jer ih je
lako praviti, ili otud to zaele da uzmu za njih zlato isto tako potie
sumnja u istinsku vrednost istorija te vrste ili otud to ih se pojavi i
suvie mnogo ili otud to neko, iz svoje prostodunosti, zapita: a kakvom
je snagom to uinio Napoleon? to jest, zaeli da promeni prometnu hartiju
za isto zlato istinskog shvatanja.
A opti istoriari i kulturni istoriari nalik su na ljude koji bi nali da
su banknote nezgodne, na bi odluili da mesto banknota skuju zveeu
monetu od metala koji nema one vrstine kao zlato. I moneta bi doista bila
zveea, ali samo zveea. Banknota je jo i mogla da prevari neznalice; a
moneta sa zvekom, ali ne i s vrednou, ne moe da prevari nikoga. Kao
to je zlato samo onda zlato kad se moe upotrebiti ne samo za razmenu,
nego i za posao, tako e isto i opti istoriari samo onda biti zlato kad
budu kadri odgovoriti na bitno pitanje u istoriji: ta je to vlast? Opti
istoriari ne slau se u odgovorima na to pitanje, a kulturni istoriari
sasvim ga obilaze, odgovarajui na neto sasvim drugo. I, kao to tantuzi,
koji su nalik na zlato, mogu prolaziti samo meu skupinom ljudi koji su
pristali da ih priznaju kao zlato i meu onima to ne znaju osobine zlata,
tako i opti istoriari i kulturni istoriari, kad zbog nekih svojih ciljeva ne
odgovaraju na bitna pitanja oveanstva, slue kao teajna moneta
univerzitetima i gomili italaca ljubitelja ozbiljnih knjiga, kao to to oni
nazivaju.

IV
Poto se oslobodila nekadanjeg miljenja o boanskom potinjavanju
narodne volje jednom izabranom oveku i o potinjavanju te volje
Boanstvu, istorija ne moe da kroi nijednog koraka bez kontradikcije,
ako ne izabere jedno od onog dvoga: ili da se vrati preanjem verovanju u
neposredno uee Boanstva u poslovima oveanstva, ili da tano
objasni znaenje one snage to proizvodi istorijske dogaaje i to se zove
vlast.
Da se vrati onom prvom, nemoguno je: verovanje je srueno, i zato je
neophodno objasniti znaenje vlasti.
Napoleon je naredio da se iskupi vojska i da se ide u rat. Mi smo na
ovo shvatanje toliko navikli, toliko smo se saiveli s tim miljenjem da
nam pitanje zato est stotina hiljada ljudi idu u rat kad je Napoleon
rekao takve i takve rei izgleda apsurdno. On je imao vlast, i zato je bilo
izvreno ono to je on zapovedio.
Ovaj odgovor je potpuno dovoljan ako mi verujemo da mu je vlast bila
data od Boga. Ali poto to ne priznajemo, onda je neophodno utvrditi ta je
to ta vlast jednog oveka nad ostalima.
Ta vlast ne moe biti ona neposredna vlast fizike nadmonosti jakog
stvorenja nad nejakim nadmonosti koja se zasniva na primeni ili na
pretnji da e se primeniti fizika snaga, kao to je vlast Herkulova; ona se
ne moe zasnivati na nadmonosti moralne snage, kao to, u svojoj
prostodunosti, misle neki istoriari, govorei kako su istorijski faktori
heroji, to jest ljudi obdareni osobitom snagom due i uma i takozvanom
genijalnou. Ta se vlast ne moe zasnivati ni na nadmonosti moralne
snage, jer, da i ne govorimo o ljudima herojima, kao to su Napoleoni, o
ijim su moralnim osobinama veoma razlina miljenja, istorija nam
pokazuje da ni Lujevi XI, ni Meternici, koji su upravljali milionima ljudi,
nisu imali nikakvih naroitih osobina duevne snage, nego su, naprotiv,
veinom bili moralno slabiji od ma koga oveka od miliona ljudi kojima su
upravljali.
Ako izvor vlasti nije u fizikim niti u moralnim osobinama one linosti
koja je ima, onda se, oevidno, izvor te vlasti mora nalaziti izvan linosti
u onim odnosima prema masama u kojima se nalazi linost koja ima vlast.
Tako upravo i shvata vlast pravna nauka, ona istorijska menjanica
koja obeava da istorijsko shvatanje vlasti razmeni za isto zlato.
Vlast je skup volja narodnih masa, prenet iskazanim ili preutnim
pristankom na upravljae koje su mase izabrale.

U oblasti pravne nauke, koja je sastavljena iz razmiljanja o tome

kako bi trebalo urediti dravu i vlast, ako bi se moglo to sve urediti, to je
sve vrlo jasno; ali ta definicija vlasti, kad se primeni na istoriju, zahteva
da se objasni.
Pravna nauka smatra dravu i vlast kao neto to apsolutno postoji,
kao to su ljudi u drevna vremena smatrali vatru. A za istoriju su drava i
vlast samo pojave, isto onako kao to za fiziku naeg vremena vatra nije
stihija, nego pojava.
Zbog ove osnovne razlike izmeu gledita istorije i pravne nauke biva
to da pravna nauka moe opirno ispriati kako bi, po njenom miljenju,
trebalo urediti vlast i ta je to vlast, koja postoji nepomino izvan
vremena; ali na istorijska pitanja o znaenju vlasti koja menja oblik u
vremenu, pravna nauka ne moe nita da odgovori.
Ako je vlast skup volj prenesen na upravljaa, onda je li Pugaov
predstavnik volja narodnih masa? Ako nije, onda otkud je Napoleon I
predstavnik? Zato je Napoleon III, kad su ga uhvatili u Bulonji, bio
zloinac, a posle bili zloinci oni to ih je on pohvatao?
Da li se u dvorskim revolucijama, u kojima ponekad uestvuju dva tri
oveka, takoe prenosi volja masa na novu linost? Da li se u
meunarodnim odnosima prenosi volja narodnih masa na njihovog
osvajaa? Je li u 1808. godini volja Rajnskog saveza bila prenesena na
Napoleona? Da li je volja mase ruskog naroda bila prenesena na
Napoleona u 1809. godini, kad je naa vojska, u savezu s Francuzima,
pola da ratuje protiv Austrije?
Na ova pitanja moe se odgovoriti trojako:
Ili, prvo, priznati da se volja narodnih masa uvek bez pogovora
prenosi na onog ili na one upravljae to su ih one izabrale, i da se, prema
tome, svaka pojava nove vlasti, svaka borba protiv ve jedanput predate
vlasti mora smatrati samo kao ruenje prave vlasti.
Ili, drugo, priznati da se volja narodnih masa prenosi na upravljae
pod odreenim i poznatim uslovima, i pokazati kako svako suavanje,
sukob pa ak i unitavanje vlasti dolazi otuda to se upravljai ne dre
uslova pod kojima im je vlast predata.
Ili, tree, priznati da se volja narodnih masa prenosi na upravljae
uslovno, ali pod nepoznatim i neodreenim uslovima, i da pojavljivanje
mnogih vlasti, njihova borba i propast dolazi samo otuda to upravljai
vie ili manje ne vre one nepoznate uslove pod kojima se volje narodnih
masa prenose s jednih linosti na druge.
Tako trojako i tumae istoriari odnose narodnih masa prema
upravljaima.

Jedni istoriari, koji u svojoj prostodunosti ne razumeju pitanje ta je

to vlast, upravo oni posebni i biografski istoriari, o kojima je napred
govoreno, uzimaju kao da se skup volja narodnih masa prenosi na
istorijske linosti bezuslovno, pa zato, kad opisuju kakvu bilo jednu vlast,
ti istoriari dre da je ba ta vlast jedina apsolutna i prava, a da svaka
druga snaga koja se suprotstavlja toj pravoj vlasti nije vlast, nego ruenje
vlasti nasilje.
Njihova teorija, koja je podesna za prvobitne i mirne istorijske
periode, kad se primeni na komplikovane i burne periode narodnog ivota,
u kojima se u jedan isti mah pojavljuju i bore meu sobom razliite vlasti,
ima tu nezgodu to e istoriar legitimist dokazivati kako su konvent,
direktorija i Bonaparta bili samo ruenje vlasti, a republikanac i
bonapartist dokazivae: prvi, kako je konvent, a drugi, kako je carstvo bilo
prava vlast, a kako je sve drugo bilo ruenje vlasti. Oevidno je da
objanjavanja vlasti tih istoriara koji se tako uzajamno poriu mogu
podneti jedino jo sasvim nezrela deca.
Druga vrsta istoriara, priznajui da je taj pogled na istoriju laan,
veli da je vlast zasnovana tome to se skup volja narodnih masa predaje
upravljaima, i da istorijske linosti imaju vlast samo pod uslovom da
izvre onaj program koji im je volja naroda preutnim pristankom
propisala. A u emu se sastoji taj program, ti istoriari nam ne kau, ili,
ako i kau, uvek protivuree jedan drugom.
Svakome se istoriaru, prema njihovom gleditu ta je cilj pokreta
naroda, ini da je taj program veliina, bogatstvo, sloboda, prosveta
graana Francuske, ili druge koje drave. Ali da i ne pominjemo
kontradikciju istoriara u tome kakav je taj program; ak i kad uzmemo
da postoji jedan svima zajedniki program, istorijska fakta govore gotovo
uvek protivno toj teoriji. Ako su uslovi pod kojima se predaje vlast
bogatstvo, sloboda, prosveta naroda, onda zato Lujevi XIV i Ivani IV
mirno vladaju do smrti, a Lujeve XVI i Karle I kanjavaju narodi? Na to
pitanje istoriari odgovaraju da se delatnost Luja XIV, protivna
programu, ogledala na Luju XVI. A zato se ona nije ogledala na Luju XIV
i XV, zato se morala ogledati upravo na Luju XVI? I koliki je rok za to
ogledanje? Na ova pitanja nema niti moe biti odgovora. Pri takvom
gleditu isto tako malo se tumai i uzrok zato se skup volja po nekoliko
vekova ne prenosi sa svojih upravljaa ni s njihovih naslednika, a posle
se, odjedaput, u toku pedeset godina, prenosi na konvent, na direktoriju,
na Napoleona, na Aleksandra, na Luja XVIII, pa opet na Napoleona, na
Karla X, na Lyja Filipa, na republikansku vladu, na Napoleona III. Pri
tumaenju tih brzih prenosa volja s jedne linosti na drugu a naroito u
meunarodnim odnosima, osvajanjima i savezima, ti istoriari nehotice
moraju priznati da jedan deo tih pojava ve nije pravilan prenos volja,

nego sluajnost, koja zavisi as od vetine, as od pogreke, ili lukavstva,

ili slabosti diplomata ili vladaoca, ili voe partije. I tako veliki deo
istorijskih pojava meusobice, revolucije, osvajanja iznose ti istoriari
ve ne kao proizvode prenosa slobodnih volja, nego kao proizvod lano
upuene volje jednog ili nekolicine ljudi, to jest, opet kao ruenje vlasti. I
zato i istoriari ove vrste iznose istorijske dogaaje kao izuzetke od
teorije.
Ovi istoriari lie na onog botaniara koji bi, kad zapazi kako neke
biljke niu s dva listia, ostao pri tome da sve to raste, raste samo s dva
lista i da palma, i peurka, pa ak i hrast, kad se razviju u svom punom
porastu i kad ne lie vie na dva listia, odstupaju od teorije.
Trei istoriari vele da se volja narodnih masa prenosi na istorijske
linosti uslovno, ali da su nam ti uslovi nepoznati. Oni kau da istorijske
linosti imaju vlast samo zato to vre prenetu na njih volju mas.
Ali u sluaju ako snaga koja pokree narode nije u istorijskim
linostima, nego u samim narodima, onda u emu je znaaj tih istorijskih
linosti?
Istorijske linosti, vele ti istoriari, izraavaju sobom volju mas;
aktivnost istorijskih linosti slui kao predstavnica aktivnosti mas.
Ali se u takvom sluaju javlja pitanje da li sva aktivnost istorijskih
linosti slui kao izraz volje masa, ili samo izvesna njena strana? Ako sva
aktivnost istorijskih linosti slui kao izraz volje mas, kao to to neki i
misle, onda biografije Napoleon i Katarin, sa svima pojedinostima
dvorskih spletaka, slue kao izraz ivota naroda, to je oevidna
besmislica: a ako samo strana aktivnosti istorijskih linosti slui kao izraz
narodnog ivota, kao to to i misle drugi tobo filozofi istoriari, onda da bi
se odredilo koja strana aktivnosti istorijske linosti izraava narodni
ivot, treba, najpre, znati u emu je narodni ivot.
Kad istoriari ove vrste naiu na tu tekou, oni izmisle najnejasniju,
neopipljivu i optu apstrakciju, pod koju se moe podvesti najvei broj
dogaaja, pa kau da je ta apstrakcija cilj kome se oveanstvo kree.
Najobinije opte apstrakcije, koje uzimaju gotovo svi istoriari, jesu:
sloboda, jednakost, prosveta, progres, civilizacija, kultura. Poto istoriari
uzmu da je cilj kretanja oveanstva kakva apstrakcija, oni izuavaju
ljude koji su ostavili posle sebe najvei broj spomenika vladaoce,
ministre, vojskovoe, pisce, reformatore, pape, novinare, prema tome
koliko su sve te linosti, po njihovom miljenju, pripomagale ili odmagale
izvesnoj apstrakciji. Ali, poto nije niim dokazano da je cilj oveanstva u
slobodi, jednakosti, prosveti ili civilizaciji, i poto je veza narodnih masa
sa upravljaima i prosvetiteljima oveanstva zasnovana samo na
proizvoljnoj pretpostavci da se skup volja narodnih masa uvek prenosi na

one linosti koje su nam vidne, to se ni aktivnost miliona ljudi koji se

premetaju, spaljuju kue, ostavljaju zemljoradnju, tamane jedan drugog,
nikad ne izraava u opisu aktivnosti desetak ljudi koji ne spaljuju kue,
ne zanimaju se zemljoradnjom, ne ubijaju svoje blinje.
Istorija dokazuje to na svakom koraku. Zar se vrenje zapadnih
naroda, na kraju prolog veka, i njihova navala na istok tumai
delatnou Lujeva XIV, XV i XVI, njihovih milosnica, ministara, ivotom
Napoleona, Rusoa, Didroa, Bomarea i ostalih?
Zar se pokret ruskog naroda na istok u Kazan i Sibir izraava u
sitnicama bolesnog karaktera Ivana IV i njegove prepiske s Kurbskim?
Da li se pokret naroda u vreme krstakih ratova tumai ivotom i
radom Gotfrid i Lujev i njihovih dama? Nama je ostao nerazumljiv
pokret naroda sa zapada na istok, bez ikakvog cilja, bez vostva, s
gomilom skitnica, s Petrom Pustinjakom. A jo nerazumljiviji nam je
prekid tog pokreta onda kad su istorijski faktori jasno odredili pametan,
sveti cilj tih pohoda osloboenje Jerusalima. Pape, kraljevi i vitezovi
podsticali su narod na osloboenje svete zemlje; ali narod nije iao, zato
to onaj nepoznati uzrok, koji ga je ranije podsticao na pokret, nije vie
postojao. Istorija Gotfrida i minezengera ne moe, oevidno, da uhvati u
sebe ivot naroda. I istorija Gotfrida i minezengera ostala je istorija
Gotfrida i minezengera, a istorija ivota naroda i njihovih pobuda ostala je
nepoznata.
Jo e nam manje objasniti ivot naroda istorija pisaca i reformatora.
Istorija kulture objasnie nam pobude, ivotne prilike i misli pieve
ili reformatorove. Doznaemo kako je Luter imao estoku narav i kako je
govorio te i te besede; doznaemo kako je Ruso bio nepoverljiv i kako je
pisao takve i takve knjiice; ali neemo doznati zato su se narodi posle
reformacije klali i zato su se ljudi za vreme francuske revolucije
meusobno ubijali.
Ako se te obe istorije sastave ujedno, kao to to i ine najnoviji
istoriari, onda e to biti istorija vladalaca i pisaca, a ne istorija ivota
naroda.

V
ivot narod ne oliava se u ivotu nekoliko ljudi; jer veza izmeu tih
nekoliko ljudi i naroda nije naena. Teorija da je ta veza zasnovana na
prenosu skupa volja na istorijske linosti to je hipoteza koju ne
potvruje istorijsko iskustvo.
Teorija o prenosu skupa volja narodnih masa na istorijske linosti
moda veoma mnogo objanjava u oblasti nauke o pravu i moda je
neophodna za svoje ciljeve; ali u primeni na istoriju, im se pojave
revolucije, osvajanja, meusobice, im se otpone istorija ta teorija nita
ne objanjava.
Ta teorija izgleda neoboriva upravo zato to se akt prenosa narodnih
volja ne moe proveriti.
Ma kakav se dogaaj odigrao, ma ko bio na elu dogaaja, teorija
uvek moe rei da se takva linost istakla na elo dogaaja zato to je
skup volja bio prenesen na nju.
Odgovori to ih ta teorija daje na istorijska pitanja slini su
odgovorima onog oveka koji bi, gledajui kako se pomie stado a ne
obazirui se ni na razlinu kakvou pae po raznim mestima u polju, ni na
to to ga pastir goni, sudio o uzrocima ovakvog ili onakvog pravca stada po
onom kakav brav ide pred stadom.
Stado ide tim pravcem zato to ga vodi onaj brav koji ide napred, i
skup volja svih ostalih brava prenesen je na tog predvodnika stada. Tako
odgovara prvi red istoriara, koji priznaju bezuslovni prenos vlasti.
Ako se bravi to idu pred stadom menjaju, onda se to dogaa otuda
to se skup volja svih brava prenosi s jednog upravljaa na drugog, s
obzirom to da li taj brav ide onim pravcem koji izabralo itavo stado.
Tako odgovaraju istoriari koji priznaju da se skup volja narodnih masa
prenosi na upravljae pod uslovima koje oni smatraju kao poznate. (Pri
takvom nainu posmatranja, biva vrlo esto da posmatra, upravljajui se
po pravcu koji je on izabrao, smatra da su voi oni to zbog promene
pravca masa nisu vie prednji, nego poboni, a ponekad i stranji.)
Ako se neprestano menjaju bravi to su na elu i ako se neprestano
menjaju pravci itavog stada, onda to dolazi otuda to bravi, da bi
okrenuli onim pravcem to je nama poznat, predaju svoje volje onim
bravima koji nam padaju u oi, pa da bismo izuili kretanje stada, treba
da posmatramo sve brave to nam padaju u oi i to idu sa svake strane
stada. Tako vele istoriari tree vrste, koji priznaju da su sve istorijske
linosti, od vladalaca pa do novinara, izrazi svog vremena.

Teorija prenosa volja narodnih masa na istorijske linosti, to je samo

parafraza samo kazivanje drugim reima onog to se veli u pitanju.
Kakav je uzrok istorijskih dogaaja? Vlast. ta je vlast? Vlast je
skup volja prenesenih na jednu linost. Pod kakvim se uslovima prenose
volje masa na jednu linost? Pod uslovima da linost bude izraz volje svih
ljudi. To jest, vlast je vlast. To jest, vlast je re kojoj ne znamo znaenja.

Kad bi se oblast ovejeg znanja svodila samo na apstraktno

miljenje, onda bi oveanstvo, poto bi podvrglo kritici ono tumaenje
vlasti koje mu daje nauka, dolo do zakljuka da je vlast samo re a da
stvarno ne postoji. Ali za poznavanje pojava ovek ima, sem apstraktnog
miljenja, i iskustvo kao orue, kojim kontrolie rezultate miljenja. A
iskustvo kae da vlast nije re, nego pojava koja stvarno postoji.
Egzistencija vlasti dokazuje se kako istorijom tako i posmatranjem
savremenih dogaaja, a da i ne govorimo o tome kako bez pojma vlasti ne
moe da bude nijedan opis ukupne ljudske delatnosti.
Uvek kad se odigrava dogaaj, javlja se ovek ili ljudi, po ijoj volji
izgleda da se dogaaj odigrao. Napoleon III nareuje i Francuzi odlaze u
Meksiko. Pruski kralj i Bizmark nareuju i vojska ide u eku.
Napoleon I nareuje i vojska ide u Rusiju. Aleksandar I nareuje i
Francuzi se pokoravaju Burbonima. Iskustvo nam pokazuje da je dogaaj,
ma kakav bio, uvek u vezi s voljom jednog oveka ili s voljom nekoliko
ljudi, koji su ga naredili.
Istoriari, po staroj navici po kojoj se uzimalo da u ljudskim poslovima
ima boanskog uea, hoe da nalaze uzrok dogaaju u izrazu volje one
linosti koja ima vlast; ali se taj zakljuak ne potvruje ni razmiljanjem,
ni iskustvom.
S jedne strane, razmiljanje pokazuje da je izraz volje ovekove
njegove rei samo jedan deo opte aktivnosti koja se izraava u
dogaaju, kao na primer u ratu ili u revoluciji; i zato, dok se ne prizna
nerazumljiva, natprirodna snaga udo, ne moe se uzeti da rei mogu
biti neposredan uzrok pokreta miliona ljudi; s druge strane, kad se ak i
uzme da rei mogu biti uzrok dogaaju, onda istorija pokazuje da izrazi
volje istorijskih linosti u veini prilika nemaju nikakvog uticaja, to jest,
da se njihove zapovesti esto ne samo ne izvre, nego se, ponekad, dogaa
ak sasvim obrnuto od onoga to su one zapovedile.
Ako ne priznajemo boansko uee u ljudkim poslovima, ne moemo
uzimati da je vlast uzrok dogaajima.

Vlast je, s gledita iskustva, samo zavisnost koja postoji meu

izrazom volje jedne linosti i ispunjavanje te volje od strane drugih ljudi.
Da bismo objasnili sebi uslove te zavisnosti moramo, pre svega, opet
uzeti pojam izraza volje pripisujui ga oveku, a ne Boanstvu.
Ako Boanstvo izdaje zapovest, izraava svoju volju, kao to nam kae
istorija drevnih naroda onda izraz te volje ne zavisi od vremena niti je
ime izazvan, jer Boanstvo nije niim vezano s dogaajem. Ali kad
govorimo o zapovestima o izrazu volje ljudi koji rade u vremenu i koji
su vezani meu sobom, mi moramo, da bismo objasnili sebi vezu zapovesti
s dogaajima, opet uzeti: prvo, uslove svega to se dogaa neprekidnost
kretanja u vremenu, kako dogaaja tako i linosti koja zapoveda, i drugo,
uslov neminovne veze u kojoj se nalazi linost koja zapoveda sa onim
ljudima koji izvruju njenu zapovest.

VI
Samo izraz volje Boanstva, koje ne zavisi od vremena, moe biti u
vezi sa itavim nizom dogaaja koji treba da se dogode posle nekoliko
godina ili vekova, i samo Boanstvo moe, niim ne izazvano, jedino po
svojoj volji, odrediti pravac kretanja oveanstva; a ovek radi u vremenu
i sam sudeluje u dogaaju.
Kad uspostavimo prvi proputeni uslov uslov vremena, videemo da
se nijedna zapovest ne moe izvriti ako nije bilo prethodne zapovesti,
koja ini da je izvrenje ove druge zapovesti moguno.
Nikad se nijedna zapovest ne pojavljuje proizvoljno, niti obuhvata
sobom itav niz dogaaja, ali svaka zapovest potie iz druge i nikad nije u
vezi sa itavim nizom dogaaja, nego uvek samo s jednim momentom
dogaaja.
Kad na primer, kaemo da je Napoleon zapovedio vojsci da poe u rat,
mi time u isti mah ga stavljamo u jednu zapovest itav niz postupnih
zapovesti, koje zavise jedna od druge. Napoleon nije mogao zapovediti
pohod na Rusiju i nije to nikad ni zapovedio. On je danas zapovedio da se
napiu takva i takva pisma u Be, u Berlin i u Petrograd; sutra ti i ti
dekreti i zapovesti vojsci, floti, intendanturi itd. itd. milioni zapovesti,
od kojih se nainio niz zapovesti, koje odgovaraju nizu dogaaja to su
doveli francusku vojsku u Rusiju.
Kad Napoleon za sve vreme svoje vladavine izdaje zapovesti za
ekspediciju u Englesku; kad ni na jedno od svojih preduzea ne troi toliko
truda ni vremena, pa kad, pri svem tom, nijedanput za sve vreme svoje
vladavine ne pokua da izvri svoju nameru, nego preduzima ekspediciju
u Rusiju, s kojom, po svom vie puta iskazanom uverenju, smatra da je
korisno biti u savezu, to dolazi otuda to prve zapovesti nisu odgovarale, a
druge su odgovarale nizu dogaaja.
Da se neka zapovest pouzdano izvri, treba ovek da izda takvu
zapovest koja se moe izvriti. A ta se moe a ta ne moe izvriti, to nije
moguno znati ne samo kod Napoleonova pohoda u Rusiju, u kome milioni
ljudi sudeluju, nego ni kod najprostijeg dogaaja, jer se pri izvrivanju i
jednog i drugog moe naii na milione smetnja. Svaka izvrena zapovest
uvek je jedna od ogromne mnoine neizvrenih zapovesti. Sve neizvrive
zapovesti ne veu se s dogaajem niti bivaju izvrene. Samo one to su
izvrive niu se u postupne nizove zapovesti, koji odgovaraju nizovima
dogaaja, i bivaju izvrene.
Naa pogrena predstava, da je zapovest koja je prethodila dogaaju
uzrok dogaaja, potie otuda to mi, kad se dogaaj odigrao i kad su se

izvrile one jedne od hiljadu zapovesti koje su bile u vezi s dogaajima,

zaboravljamo one zapovesti koje nisu bile izvrene zato to se nisu mogle
izvriti. Sem toga, glavni izvor nae zablude u tom pogledu dolazi otuda
to se u istorijskom opisivanju itav niz nebrojenih, raznolikih, najsitnijih
dogaaja, kao to je, na primer, sve ono to je dovelo francusku vojsku u
Rusiju, ujedinjuje u jedan dogaaj, prema onom rezultatu koji je doneo taj
niz dogaaja i to se, prema tom ujedinjavanju, ujedinjuje i sav niz
zapovesti u jedan izraz volje.
Mi velimo: Napoleonu se prohtelo da izvri pohod na Rusiju i on ga je
izvrio. A u istini mi neemo nikad nai u itavoj Napoleonovoj delatnosti
nita nalik na izraz te volje, nego emo videti nizove zapovesti ili izraza
njegove volje najrazlinije i najneodreenije upuenih. Iz nebrojenog niza
Napoleonovih zapovesti sastavio se odreeni niz izvrenih zapovesti za
pohod 1812. godine, ne zato to su se te zapovesti razlikovale ime od
ostalih, neizvrenih zapovesti, nego zato to se niz tih zapovesti podudario
s nizom onih dogaaja koji su doveli francusku vojsku u Rusiju; isto onako
kao to se po mustri nacrta ovakva ili onakva figura ne zato to se zna na
koju e se stranu i kako mazati po njoj bojama, nego zato to je po figuri
izrezanoj na mustri mazano na sve strane bojom.
I tako razmatrajui u vremenu vezu zapovesti s dogaajima, nai
emo da zapovest ne moe nikako biti uzrok dogaaja, nego da izmeu
jednog i drugog ima izvesna odreena zavisnost.
Da bi se razumelo u emu je ta zavisnost, potrebno je uspostaviti
proputeni uslov za svaku zapovest koja dolazi ne od Boanstva, nego od
oveka, a sastoji se u tome da i onaj ovek koji zapoveda uestvuje u
dogaaju.
Upravo taj odnos onoga koji zapoveda prema onima kojima zapoveda i
jest ono to se naziva vlast. Taj odnos je u ovome:
Radi zajednike delatnosti ljudi se uvek udruuju u izvesne zajednice,
u kojima odnos meu ljudima to uestvuju u radu biva uvek jednak, bez
obzira na razliku cilja koji je postavljen zajednikom radu.
Udruujui se u te zajednice, ljudi se uvek postavljaju meu sobom u
takav odnos da najvei broj ljudi uzima najvee neposredno uee, a
najmanji broj ljudi najmanje neposredno uee u onom zajednikom
radu zbog koga se udruuju.
Od svih tih zajednica u koje se udruuju ljudi da izvre zajednike
delatnosti, najvidnija je i najodreenija zajednica vojska.
Svaka je vojska sastavljena od najniih, po vojnikom inu, lanova
redova, kojih uvek ima najvie, od malo viih inova, koji zatim dolaze
kaplara i podoficira, kojih je manje od redova, od jo viih inova, iji je

broj jo manji, itd. do najvie vojne vlasti, koja se koncentrie u jednoj

linosti.
Vojniko ureenje moe se sasvim tano izraziti figurom kupe, u kojoj
e osnova s najveim prenikom biti redovi; via, ua osnova vii inovi
u vojsci itd. do vrha kupe, kome e najvia taka biti vojskovoa.
Prosti vojnici, kojih ima najvie, predstavljaju najnie take kupe i
njenu osnovu. Vojnik sam neposredno ubija, see, pali, pljaka i uvek za ta
dela dobija zapovest od onih linosti koje su nad njim; sam nikad ne
zapoveda. Podoficir (broj podoficira je ve manji) vri samo delo ree nego
prost vojnik; on ve zapoveda. Oficir jo ree izvruje samo delo, a jo
ee zapoveda. General ve samo zapoveda trupama da idu, pokazujui
im cilj, a gotovo nikad ne upotrebi oruje. A vojskovoa nikad ne moe da
uestvuje u samom delu i samo izdaje opte naredbe kako e se kretati
mase. Taj isti odnos linosti meu sobom obeleava se u svakoj ljudskoj
zajednici za optu aktivnost u zemljoradnji, u trgovini i u svakoj upravi.
I tako, kad se vetaki ne odvajaju sve sastavne take kupe inovi u
vojsci ili zvanja i poloaji u ma kakvoj upravi ili zajednikom poslu, od
najniih do najviih, pojavljuje se pravilo po kome se ljudi za izvrenje
zajednikog dela uvek udruuju meu sobom tako da to neposrednije
uestvuju u izvrivanju dela tim manje mogu zapovedati i tim je vei
njihov broj; a to je manje ono neposredno uee u samom delu, tim vie
oni zapovedaju i tim je njihov broj manji; tako se to penje od najniih
slojeva do jednog najvieg oveka, koji najmanje uestvuje neposredno u
dogaaju a od svih najvie ulae svoju delatnost na zapovedanje.
Upravo ovaj odnos linosti koje zapovedaju prema onima kojima
zapovedaju i ini sutinu pojma to se zove vlast.
Poto smo uspostavili vremenske uslove pod kojima se odigravaju svi
dogaaji, mi smo nali da se zapovest izvruje samo onda kad se ona tie
niza dogaaja koji joj odgovara. A kad smo uspostavili neophodni uslov
veze izmeu onoga to zapoveda i onoga to izvruje zapovest, mi smo
nali da oni to zapovedaju, po samom svome svojstvu, imaju najmanje
uea u samom dogaaju i da je njihova delatnost upuena samo na
zapovedanje.

VII
Kad se odigrava kakav bilo dogaaj, ljudi iskazuju svoja miljenja i
elje povodom tog dogaaja pa poto dogaaj potie iz zajednikog delanja
mnogih ljudi, onda se svakako, ma i priblino, ispuni jedno od iskazanih
miljenja ili elja. Kad je jedno od iskazanih miljenja ispunjeno, onda se
to miljenje vezuje za dogaaj kao zapovest koja mu je prethodila.
Ljudi vuku brvno. Svaki iskazuje svoje miljenje o tome kako i kuda
treba vui. Ljudi izvuku brvno i pokae se da je to uinjeno onako kako je
rekao jedan od njih. On je zapovedao. Eto to je zapovest i vlast u svom
prvobitnom obliku.
Onaj ko je vie radio rukama manje je mogao misliti o onom to radi, i
kombinovati ta moe potei iz opte aktivnosti i zapovedati. Onaj to je
vie zapovedao, oevidno je, zbog svoje aktivnosti reima, manje mogao da
radi rukama. Kod veeg skupa ljudi koji svoju aktivnost upuuju jednom
cilju jo se jae odvaja red ljudi ija je aktivnost utoliko vie upuena na
zapovedanje ukoliko manje uzimaju uea u optoj aktivnosti.
ovek, kad radi sam, uvek nosi sam u sebi izvestan niz kombinacija
koje su, kako mu se ini, rukovodile njegovom prolom aktivnou, koje
mu slue kao pravdanje njegove sadanje aktivnosti i koje ga rukovode u
planovima za njegove potonje postupke.
Tako isto rade i skupovi ljudi, ostavljajui onima koji ne uestvuju u
poslu da kroje kombinacije, pravdanja i planove za njihovu zajedniku
aktivnost.
Iz poznatih nam ili nepoznatih uzroka Francuzi poinju da se
upropauju i kolju izmeu sebe. I uz taj dogaaj ide podudarno
pravdanje kako je to izraz ljudskih volja, i kako je to neophodno za dobro
Francuske, za slobodu, za jednakost. Ljudi prestaju da kolju jedan
drugoga, i taj dogaaj prati pravdanje kako je neophodno jedinstvo vlasti,
otpor Evropi itd. Ljudi idu sa zapada na istok ubijajui svoje blinje, i taj
dogaaj prate rei o slavi Francuske, o niskosti Engleske itd. Istorija nam
pokazuje da ta pravdanja dogaaja nemaju nikakvog opteg smisla i da
sama sebi protivuree, kao to je ubistvo oveka poto smo mu priznali
njegova prava, ili kao ubijanje miliona ljudi u Rusiji zato da se ponizi
Engleska. Ali ta pravdanja u savremenom smislu imaju potrebnu
vrednost.
Ta pravdanja skidaju moralnu odgovornost s ljudi koji stvaraju
dogaaje. Ti privremeni ciljevi nalik su na one etke to idu pred vozom
da oiste ine: oni iste put moralne odgovornosti ljudske. Bez tih
pravdanja ne bi se moglo objasniti najprostije pitanje, koje se istie pri

razmatranju svakog dogaaja: kako milioni ljudi izvruju zajednike

zloine, ratove, ubistva itd.?
Da li se pri sadanjim sloenim oblicima dravnog i drutvenog ivota
u Evropi moe smisliti kakav god dogaaj koji ne bi bio propisan, odreen,
zapoveen od strane vladalaca, ministara, parlamenata, novina? Ima li
kakvog bilo zajednikog dela koje se ne bi opravdalo dravnom celinom,
nacionalnou, evropskom ravnoteom, civilizacijom? Tako se svaki
svreni dogaaj neizbeno podudara s kakvom iskazanom eljom i, kad
dobije svoje opravdanje, iznosi se kao proizvod volje jednog ili nekolicine
ljudi.
Ma kuda se krenuo brod kad plovi, pred njim e se uvek videti struja
vode koju see. Kretanje te struje ljudima koji se nalaze na brodu bie
jedino kretanje koje opaaju.
Samo kad izbliza, svakog trenutka, pratimo kretanje te struje i
uporeujemo ga s kretanjem broda, uveriemo se da se svaki momenat
kretanja struje odreuje kretanjem broda, i da nas je navelo na zabludu to
to se i mi neosetno kreemo.
To isto emo videti kad pratimo svakog trenutka kretanje istorijskih
linosti (to jest, kad uspostavimo neophodan uslov za sve to se dogaa
uslov neprekidnosti kretanja u vremenu) i kad ne isputamo iz vida
neophodnu vezu istorijskih linosti s masama.
Kad se brod kree istim pravcem, onda e pred njim biti jedna ista
struja; kada esto menja pravac, onda e se menjati i struje koje idu pred
njim. Ali ma kuda da se okrene, svuda e struja prethoditi njegovom
kretanju.
Ma ta se dogodilo, uvek e se pokazati da je upravo to bilo
predvieno i zapoveeno. Ma kud se okrenuo brod, ona struja, koja ne
upravlja njime, koja ne ubrzava njegovo kretanje, dizae se pred njim i
izgledae nam izdaleka da se ne samo ona proizvoljno kree, nego i da
upravlja kretanjem broda.
Istoriari su razmatrali samo one izraze volje istorijskih linosti koji
su bili u vezi s dogaajima kao zapovesti, pa su drali da dogaaji zavise
od zapovesti. Mi smo razmatrali same dogaaje i onu vezu s masama u
kojoj se nalaze istorijske linosti, pa smo nali da istorijske linosti i
njihove zapovesti zavise od dogaaja. A kao nesumnjiv dokaz da je ovaj
zakljuak taan slui to to se dogaaj, ma koliko bilo zapovesti, nee
odigrati ako za to ne bude drugih uzroka; ali im se odigra dogaaj pa
ma kakav bio odmah se u gomili svih neprekidno iskazivanih volja
raznih linosti nau takve volje koje se prema smislu i prema vremenu
dovode u vezu s dogaajem kao zapovesti.

Kad doemo do ovog zakljuka, mi moemo neposredno i pozitivno

odgovoriti na ova dva bitna pitanja istorije.
1. ta je vlast?
2. Kakva snaga izaziva kretanje naroda?
Prvo. Vlast je takav odnos izvesne linosti prema ostalim linostima u
kome ta linost utoliko manje uzima uea u delanju ukoliko ona vie
iskazuje miljenja, pretpostavki i pravdanja zajednikog dela koje se
izvruje.
Drugo. Pokret naroda ne izaziva ni vlast, ni umna aktivnost, na ak
ni zajednica tog oboga, kao to su mislili istoriari, nego aktivnost svih
ljudi koji uestvuju u dogaaju i koji se udruuju uvek tako da oni to
uzimaju najvee neposredno uee u dogaaju primaju na sebe najmanju
odgovornost; i obrnuto.
U moralnom pogledu izgleda da je uzrok dogaaja vlast, u fizikom
pogledu oni to se pokoravaju vlasti. Ali poto se moralna aktivnost ne
moe ni zamisliti bez fizike, onda se uzrok dogaaja ne nalazi ni u jednoj
ni u drugoj, nego u zajednici obeju.
Ili, drugim reima, pojam uzroka ne moe se primeniti na pojavu koju
razmatramo.
U krajnjoj analizi doi emo do kruga venosti, one krajnje granice do
koje dolazi um oveji u svakoj oblasti miljenja, ako se ne igra svojim
predmetom. Elektricitet proizvodi toplotu, toplota proizvodi elektricitet.
Atomi se privlae, atomi se odbijaju.
Kad govorimo o najjednostavnijem dejstvu toplote i elektriciteta ili o
atomima, mi ne moemo da kaemo zato to biva, i velimo da to tako biva
zato to se drukije ne moe zamisliti zato to tako mora biti, to je to
zakon. A tako isto stoji i sa istorijskim pojavama. Zato se dogaa rat ili
revolucija? Mi to ne znamo. Znamo samo to da se ljudi, da bi izvrili jedno
ili drugo delo, udruuju u izvesnu zajednicu u kojoj svi uestvuju; i mi
velimo da je takva ljudska priroda, da je to zakon.

VIII
Kad bi istorija imala posla sa spoljanjim pojavama, odredba ovog
prostog i oevidnog zakona bila bi dovoljna, i mi bismo svrili nae
razmiljanje. Ali se istorijski zakon tie oveka. Deli materije ne moe da
nam kae kako on uopte ne osea potrebu privlaenja i odbijanja, i kako
to nije istina; ali ovek, koji je predmet istorije, otvoreno veli: ja sam
slobodan i zato nisam podloan zakonima.
Prisustvo pitanja o slobodi ovekove volje osea se, ma i neiskazano,
na svakom koraku istorije.
Svi ozbiljni istoriari dolazili su i nehotice na to pitanje. Sve
kontradikcije, nejasnosti u istoriji, onaj laan put kojim ide ta nauka,
potiu samo otuda to nije reeno to pitanje.
Ako je volja svakog oveka bila slobodna, to jest, da je svaki mogao
raditi onako kako je hteo, onda je sva istorija niz sluajnosti bez veze.
Ako je makar jedan ovek meu milionima ljudi u periodu od hiljadu
godina mogao postupiti slobodno, to jest onako kako je hteo, onda je
oevidno da taj jedan slobodan postupak toga oveka, protivan zakonima,
unitava mogunost da postoje ma kakvi zakoni za sve oveanstvo.
Ako ima makar jedan zakon koji upravlja ljudskim delima, onda ne
moe biti slobodne volje jer ljudska volja mora biti podlona tome zakonu.
U ovoj kontradikciji lei pitanje o slobodi volje, koje je od najstarijih
vremena zanimalo najbolje umove oveanstva i koje je od najstarijih
vremena pokrenuto u celom svom ogromnom znaenju.
Pitanje je u tome to mi, kad gledamo oveka kao predmet
posmatranja s koje bilo take gledanja bogoslovske, istorijske, etike,
filozofske nalazimo opti zakon neminovnosti, kome je on podloan isto
onako kao i sve to postoji. A kad gledamo na njega iza sebe, kao na ono
ega smo svesni, oseamo se slobodni.
Ta je svest sasvim odvojen i nezavisan od razuma izvor
samopoznanja. ovek pomou razuma posmatra sam sebe; a samo pomou
svesti poznaje sam sebe.
Bez svesti se ne moe zamisliti nikakvo posmatranje niti primena
razuma.
Da bi ovek mogao shvatiti, posmatrati, praviti umne zakljuke, mora
prvo biti svestan da je iv. iv ovek ne poznaje sebe drukije nego kao
bie koje hoe, to jest, svestan je svoje volje. A svoje volje, koja je sutina
njegovog ivota, ovek je svestan kao slobodne i ne moe je drukije biti
svestan.

Ako ovek, kad se podvrgne posmatranju, vidi da se njegova volja

upravlja uvek po jednom i istom zakonu (ako posmatra neophodnost
uzimanja hrane, ili delatnost mozga, ili ma ta bilo), on ne moe razumeti
taj uvek jednak pravac svoje volje drukije nego kao njeno ogranienje.
Ono to ne bi bilo slobodno, ne bi moglo biti ni ogranieno. I upravo zato
mu izgleda volja ovekova ograniena to je on ne zna drukije nego kao
slobodnu.
Vi velite: ja nisam slobodan. Ali ja sam digao i spustio ruku. Svaki
razume da je ovaj nelogian odgovor neoboriv dokaz slobode.
Ovaj je odgovor izraz svesti koja nije podlona razumu.
Kad svest o slobodi ne bi bila odvojen i nezavisan od razuma izvor
samopoznanja, ona bi se potinjavala rasuivanju i iskustvu; ali u istini
takvog potinjavanja nema nikad, niti se moe zamisliti.
Niz iskustava i rasuivanja kazuje svakom oveku da je on, kao
predmet posmatranja, podloan izvesnim zakonima, i ovek im se
pokorava i nikad se ne bori sa zakonom tee ili neprobojnosti kad ga ve
jednom pozna. Ali taj isti niz iskustava i rasuivanja kazuje mu da je
potpuna sloboda, koju on saznaje u sebi, nemoguna, da svaka njegova
radnja zavisi od njegove organizacije, od njegovog karaktera i od motiva
koji na njega utiu; nego ovek se nikad ne pokorava zakljucima tih
iskustava i rasuivanja.
Kad ovek sazna iz iskustva i rasuivanja da kamen pada dole, on u
to tvrdo veruje i u svakoj prilici oekuje da se izvri zakon koji je saznao.
Ali kad tako isto pouzdano sazna da je njegova volja podlona
zakonima, on u to ne veruje, niti moe da veruje.
Ma koliko puta da je iskustvo i razmiljanje pokazalo oveku da e on,
u jednim istim prilikama i s jednim istim karakterom uiniti ono ono to
je i ranije inio, on e se, pristupajui i po hiljaditi put u tim istim
prilikama i s tim istim karakterom delu koje se uvek isto svrava, izvesno
osetiti onako isto uveren da moe raditi kako on hoe, kao i pre iskustva.
Svaki ovek, i divljak i mislilac, ma kako mu i razmiljanje i iskustvo
neodoljivo dokazivali da je nemoguno zamisliti dva razliita postupka u
jednim i istim prilikama, osea da bez te besmislene predstave (koja je
sutina slobode) ne moe ni zamisliti sebi ivot. On osea da to, ma kako
bilo nemoguno, postoji; jer bez te predstave slobode on ne samo to ne bi
razumeo ivot, nego ne bi mogao iveti nijednog trenutka.
On ne bi mogao iveti zato to su sve ljudske tenje, sve pobude za
ivot, samo tenje da se uvea sloboda.

Bogatstvo sirotinja, slava nitavilo, vlast potinjenost, snaga

slabost, zdravlje bolest, obrazovanje neznanje, rad besposlica, sitost
glad, vrlina porok, to su sve samo vei ili manji stupnjevi slobode.
Ne moe se zamisliti ovek bez slobode drukije nego da nema ivota.
to pojam o slobodi izgleda razumu kao besmislena kontradikcija, kao
mogunost da se izvre dva razliita postupka u jednim istim uslovima, ili
kao dejstvo bez uzroka, to samo dokazuje da svest nije podlona razumu.
Upravo ono nepokolebljivo, neoborivo saznanje slobode, koje nije
podlono iskustvu ni razmiljanju, koje priznaju svi mislioci i oseaju svi
ljudi bez izuzetka, saznanje bez koga se ne moe zamisliti nikakva ideja o
oveku, i ini drugu stranu pitanja.
ovek je tvorevina svemogueg, preblagog i sveznajueg Boga. A ta
je to greh, o kome pojam potie iz svesti o ovekovoj slobodi? To vam je
pitanje bogoslovije.
Dela su ljudska podlona optim, nepromenjivim zakonima, koji se
dokazuju statistikom. Pa u emu je odgovornost ovekova pred drutvom,
o kojoj pojam potie iz svesti o slobodi? To je pitanje prava.
Postupci ovekovi potiu iz njegovog uroenog karaktera i iz motiva
koji utiu na njega. ta je to savest i saznanje, jesu li dobri ili zli postupci
koji potiu iz svesti o slobodi? To je pitanje etike.
ovek, u vezi sa optim ivotom oveanstva, izgleda da je potinjen
zakonima koji odreuju taj ivot. Ali taj isti ovek, nezavisno od te veze,
izgleda kao slobodan. Kako treba razmatrati proli ivot naroda i
oveanstva da li kao proizvod slobodne ili neslobodne ljudske
delatnosti? Ovo je pitanje istorije.
Samo u nae samouvereno doba popularisanja znanja, zahvaljujui
najjaem oruu neznanja irenju tampanja knjiga, pitanje o slobodi
volje svedeno je na takav teren na kakvom ne moe ni biti samog pitanja.
U nae vreme veina takozvanih naprednih ljudi, to jest gomila neznalica,
primila je radove ispitivaa prirode, koji se bave jednom stranom pitanja,
kao reenje celog pitanja.
Due i slobode nema, jer se ovekov ivot izraava pokretima
muskula, a muskulni pokreti zavise od rada ivaca; due i slobode nema,
jer smo mi u neznanom periodu vremena postali od majmuna govore,
piu i tampaju oni, uopte ne slutei da su pre hiljadama godina sve
religije, svi mislioci ne samo priznali, nego nisu nikad ni odricali upravo
onaj isti zakon neminovnosti za koji se oni sad toliko staraju da ga dokau
fiziologijom i uporednom zoologijom. Oni ne vide da je uloga prirodnih
nauka u tom pitanju samo to da poslue kao orue za rasvetljenje jedne
njegove strane. Jer ono da su razum i volja, s gledita posmatranja, samo

luenje (scrtion) mozga, i ono da se ovek, prema optem zakonu, mogao

razviti iz niih ivotinja u neznanom periodu vremena, objanjava samo s
nove strane istinu koju su pre hiljadama godina priznavale sve religije i
filozofske teorije, istinu da je ovek, s gledita razuma, podloan
zakonima neminovnosti; ali ni za dlaku ne pomie raspravu pitanja, koje
ima drugu, suprotnu stranu, zasnovanu na svesti o slobodi.
Ako su ljudi postali od majmuna u neznanom periodu vremena, onda
je to toliko isto razumljivo koliko i ono da su ljudi postali od pregrti
zemlje u poznatom periodu vremena (u prvom je sluaju x vreme, u
drugom poreklo), i pitanje o tome kako e sloiti svest o slobodi ovekovoj
sa zakonom neminovnosti, kome je podloan ovek, ne moe se reiti
uporednom fiziologijom i zoologijom, jer u abi, belom zecu i majmunu
moemo posmatrati samo muskulno-ivanu delatnost, a u oveku i
muskulno-ivanu delatnost i svest.
Ispitivai prirode i njihovi poklonici, koji misle da e raspraviti to
pitanje, nalik su na one zidare koje bi ovek namestio da olepe jednu
stranu crkvenog zida, a koji bi, koristei se odsustvom glavnog neimara, u
nastupu revnosti zamazali svojim malterom i prozore, i ikone, i skele, i jo
ne utvrene zidove i radovali se kako to, s njihovog zidarskog gledita, sve
izlazi ravno i glatko.

IX
Reenje pitanja o slobodi i neminovnosti za istoriju ima nad drugim
granama znanja u kojima se to pitanje reavalo to preimustvo to za
istoriju to pitanje nije samo u vezi sa egzistencijom ovekove volje, nego sa
opisivanjem pojava te volje u prolosti i u izvesnim uslovima.
Istorija, po reenju toga pitanja, dolazi prema ostalim naukama u
onaj poloaj koji zauzima empirika nauka prema spekulativnim
naukama.
Istorija ima da prouava ne samu volju ovekovu, nego i nau
predstavu o njoj.
I zbog toga za istoriju ne postoji, kao za teologiju, etiku i filozofiju,
nerazreiva tajna ujedinjavanja slobode i neminovnosti. Istorija razmatra
predstavu o ovekovom ivotu, u kojoj se ujedinjavanje tih dveju
kontradikcija ve izvrilo.
U istinskom ivotu svaki istorijski dogaaj, svaki ovekov in razume
se veoma jasno i odreeno, a ne osea se ni najmanja kontradikcija, pri
svem tom to svaki dogaaj izgleda delimino slobodan, delimino
neminovan.
Da bi filozofija istorije reila pitanje kako se ujedinjuju sloboda i
neminovnost i ta je sutina ta dva pojma, ona moe i treba da ide putem
protivnim onom putu kojim su ile druge nauke. Mesto toga to bi, poto
definie same za sebe pojmove o slobodi i neminovnosti, podvodila pod
sastavljene definicije pojave ivota, istorija treba da iz ogromne koliine
pojava koje njoj pripadaju i koje uvek izgledaju zavisne od slobode i
neminovnosti, izvede definiciju samih pojmova slobode i neminovnosti.
Razmatrali mi ma kakvu predstavu o delatnosti mnogih ljudi ili
jednog oveka, mi je neemo razumeti drukije nego kao proizvod
delimine slobode ovekove, delimino zakona neminovnosti.
Govorimo li o seobi narod i najezdama varvara, ili o naredbama
Napoleona III, ili o postupku kakvog oveka izvrenom pre jednog sata,
koji je bio u tome to je od nekoliko pravaca za etnju izabrao jedan
pravac mi neemo videti ni najmanje kontradikcije. Mera slobode i
neminovnosti, koja upravlja postupcima tih ljudi jasno nam je odreena.
Veoma je esto razlina predstava o veoj ili manjoj slobodi, prema
razlinoj taki gledita s koje posmatramo pojavu; ali nam, uvek
podjednako, svaki in ovekov izgleda kao izvesno ujedinjenje slobode i
neminovnosti. U svakom inu koji razmatramo vidimo izvestan deo
slobode i izvestan deo neminovnosti. I uvek, to vie vidimo slobode u ma

kakvom bilo inu, tim manje vidimo neminovnosti; i to vie

neminovnosti, tim manje slobode.
Odnos slobode prema neminovnosti umanjuje se i uveava prema onoj
taki posmatranja s koje se gleda postupak; ali taj odnos ostaje uvek u
obrnutoj srazmeri.
ovek koji se, kad se davi, hvata za drugog i njega utopi, ili iznurena
dojenjem deteta gladna mati koja ukrade hranu, ili ovek nauen na
disciplinu koji po komandi u stroju ubija oveka bez odbrane, izgledaju
onome ko zna prilike u kojima su se nalazili ti ljudi manje krivi, to jest
manje slobodni a vie podloni zakonu neminovnosti, a izgledaju vie
slobodni onome ko ne zna da se onaj ovek i sam davio, da je mati bila
gladna, da je vojnik bio u stroju, itd. Isto tako i ovek koji je pre dvadeset
godina izvrio ubistvo pa posle toga mirno i bezopasno ivi u drutvu
izgleda onom ko razmatra njegovo delo posle dvadeset godina manje kriv i
postupak njegov vie podloan zakonu neminovnosti, a izgleda vie
slobodan onome ko je razmatrao to delo jedan dan poto je izvreno. A isto
tako svaki postupak oveka ludog, pijanog ili jako razdraenog izgleda
onome ko zna duevno stanje onoga ko je izvrio delo manje slobodan a
vie neminovan, i vie slobodan a manje neminovan onome ko to ne zna.
U svim tim sluajevima pojam o slobodi uveava se ili umanjuje i prema
tome umanjuje se ili uveava pojam o neminovnosti, prema onoj taki
gledita s koje se razmatra postupak. I tako to izgleda vea neminovnost,
tim manja izgleda sloboda. I obrnuto.
Religija, zdrav smisao oveanstva, nauka o pravu i sama istorija
podjednako shvataju taj odnos izmeu neminovnosti i slobode.
Svi sluajevi bez izuzetka u kojima se uveava ili umanjuje naa
predstava o slobodi i o neminovnosti imaju samo ova tri osnova:
1. Odnos oveka koji je izvrio postupak prema spoljanjem svetu,
2. prema vremenu i,
3. prema uzrocima koji su izazvali delo.
Prvi je osnov vie ili manje vidan odnos oveka prema spoljanjem
svetu, vie ili manje jasan pojam o onom odreenom mestu koje svaki
ovek zauzima prema svemu to istovremeno s njim postoji. To je onaj
osnov usled koga je oevidno da je ovek koji se davi manje slobodan a vie
podloan neminovnosti nego ovek koji stoji na suvu; to je onaj osnov
usled koga dela onog oveka to ivi u tesnoj vezi sa ostalim ljudima u
gusto naseljenom mestu, dela oveka vezanog porodicom, slubom,
poslovima, izgledaju nesumnjivo manje slobodna a vie podlona
neminovnosti nego dela oveka samohranog i usamljenog.

Kad posmatramo samog oveka, bez njegovih odnosa prema svemu

to ga okruuje, onda nam svako njegovo delo izgleda slobodno. Ali kad
vidimo ma kakav njegov odnos prema onom to ga okruava, ako vidimo
njegovu vezu sa im bilo, s ovekom koji s njim razgovara, s knjigom koju
ita, s poslom kojim je zauzet, ak i s vazduhom koji ga okruava, sa
svetlou ak koja obasjava predmete oko njega, videemo kako svi ti
uslovi utiu na njega i upravljaju makar jednom stranom njegove
delatnosti. I ukoliko vie vidimo tih uticaja, utoliko se umanjuje naa
predstava o njegovoj slobodi a uveava se predstava o neminovnosti kojoj
je on podloan.
Drugi je osnov vie ili manje vidan vremenski odnos oveka prema
svetu: vie ili manje jasan pojam o onom mestu koje ovekovo delo
zauzima u vremenu. To je onaj osnov zbog koga pad prvog oveka, ija je
posledica postanak ljudskog roda, izgleda oevidno manje slobodan nego
stupanje u brak dananjeg oveka. To je onaj osnov zbog koga ivot i rad
onih ljudi to su iveli pre toliko vekova, i kad je vezan sa mnom u
vremenu, ne moe mi izgledati toliko slobodan kao savremeni ivot, ije su
mi posledice jo nepoznate.
Postupnost predstave o veoj ili manjoj slobodi i neminovnosti u tom
pogledu zavisi od veeg ili manjeg razmaka vremena od izvrenja
postupka do suenja o njemu.
Ako razmatram postupak koji sam izvrio pre jednog minuta, u
priblino ovim istim prilikama u kojima se sad nalazim, meni moj
postupak izgleda nesumnjivo slobodan. Ali ako sudim o postupku
izvrenom pre mesec dana, onda, poto se nalazim u drugim prilikama,
nehotice priznajem da mnogo tota korisno, prijatno i ak neophodno, to
je poteklo iz tog postupka, ne bi imalo mesta da taj postupak nije bio
izvren. Ako se seanjem prenesem na jo davniji postupak, za deset
godina i vie, onda e mi posledice moga postupka biti jo oevidnije; i
meni e teko biti da zamislim ta bi bilo da nije bilo tog postupka. I to se
budem dalje prenosio u prolost seanjem, ili, to je jedno isto, suenjem,
time e moje razmiljanje o slobodi postupka bivati sumnjivije.
Istu tu progresiju uverljivosti o ueu slobodne volje u zajednikim
delima oveanstva nalazimo i u istoriji. Dogaaj koji se danas odigra
izgleda nam nesumnjivo kao proizvod svih poznatih ljudi; ali u davnijem
dogaaju ve vidimo njegove neizbene posledice, bez kojih ne moemo
nita drugo da zamislimo. I to u prouavanju dogaaja zalazimo dublje u
prolost, time nam oni izgledaju manje proizvoljni.
Austrijsko pruski rat izgleda nam kao nesumnjiva posledica dela
lukavog Bizmarka i tome slino.

Napoleonovi ratovi jo nam izgledaju, mada ve sumnjivo, kao

proizvodi volje heroja; ali u krstakim ratovima ve vidimo dogaaj koji
odreeno zauzima svoje mesto i bez koga se ne moe zamisliti nova
istorija Evrope, mada je letopiscima krstakih ratova taj dogaaj isto tako
izgledao samo kao proizvod volje nekih linosti. U seobi naroda nikome
ve u nae doba ne pada na um da bi od udi Atiline zavisilo obnavljanje
evropskog mira. to dalje u prolost prenosimo u istoriji predmet
posmatranja, tim sumnjivija biva sloboda onih ljudi koji su stvarali
dogaaje, a tim oevidniji zakon neminovnosti.
Trei je osnov vea ili manja pristupanost za nas one beskrajne veze
uzroka koja je neizbean zahtev razuma i u kojoj svaka razumljiva pojava,
i zato svako delo ovekovo, mora imati svoje odreeno mesto, kao
posledica prethodnima i kao uzrok onima to dolaze posle.
To je onaj osnov zbog koga nam dela naa i drugih ljudi izgledaju, s
jedne strane, tim slobodnija i manje podlona neminovnosti to su nam
poznatiji oni fizioloki, psiholoki i istorijski zakoni, izvedeni iz
posmatranja, kojima je ovek podloan i to smo tanije zapazili fizioloki,
psiholoki ili istorijski uzrok dela; s druge strane, to je prostije samo delo
koje smo posmatrali i to je obiniji po karakteru i pameti onaj ovek ije
delo razmatramo.
Kad nikako ne shvatamo uzroke postupku, bilo to zloin, plemenito
delo ili ak postupak koji se ne razlikuje po dobru i po zlu, mi u takvom
postupku priznajemo najvei deo slobode. U sluaju zloina, mi pre svega
traimo da se takav postupak kazni; u sluaju dobrog dela, mi pre svega
cenimo takav postupak. Kad je delo neodreeno, onda priznajemo najveu
individualnost, originalnost, slobodu. Ali ako nam je ma jedan od
nebrojenih uzroka poznat, mi ve priznajemo izvestan deo neminovnosti i
manje traimo da se kazni zloin, manje priznajemo zasluge dobrom delu,
manje slobode u postupku koji nam se inio originalan. To to je zloinac
odgajen meu zlikovcima ve ublaava njegovu krivicu. Samopregorevanje
oevo, materino samopregorevanje koje moe biti nagraeno
razumljivije je nego bezrazlono samopregorevanje, i zato izgleda da
manje zasluuje simpatije, da je manje slobodno. Osniva sekte, partije,
pronalaza manje nas zaudi kad znamo kako je i ime je bila
pripremljena njegova delatnost. Ako imamo veliki niz iskustava, ako je
nae posmatranje neprestano upueno da traimo u ljudskim delima
uzajamne veze izmeu uzroka i posledica, onda nam ljudska dela
izgledaju utoliko vie neminovna a manje slobodna ukoliko tanije
vezujemo posledice sa uzrocima. Ako su dela koja razmatramo prosta i
ako smo imali da posmatramo ogromnu mnoinu takvih dela, onda e
naa predstava o njihovoj neminovnosti biti jo potpunija. Nepoten
postupak sina nepotenog oca, ravo vladanje ene koja je zapala u

izvesnu okolinu, povratak pijanice u pijanstvo i tome slino to su

postupci koji nam utoliko manje izgledaju slobodni ukoliko nam je
razumljiviji njihov uzrok. A ako i sam onaj ovek ije delo posmatramo
stoji na najniem stupnju umnog razvitka, kao dete, sumanut, budala,
onda mi, poto znamo uzroke njegovog dela i jednostavnost karaktera i
uma, ve vidimo toliko veliki deo neminovnosti a toliko mali deo slobode
da moemo unapred kazati postupak im nam je poznat uzrok koji treba
da izazove delo.
Samo na ova tri osnova poivaju neuraunljivost zloina i
olakavajue okolnosti koje postoje u svima zakonodavstvima.
Uraunljivost izgleda vea ili manja, prema veem ili manjem
poznavanju prilika u kojima se nalazio ovek iji se postupak sudi, prema
veem ili manjem razmaku vremena od izvrenja dela do suenja o njemu
i prema veem ili manjem shvatanju uzroka koji su proizveli postupak.

X
I tako se naa predstava o slobodi i neminovnosti postepeno umanjuje
i uveava, prema veoj ili manjoj vezi sa spoljanjim svetom, prema veem
ili manjem razmaku vremena i prema veoj ili manjoj zavisnosti od
uzroka u kojima razmatramo pojavu ivota ovekova.
Tako, kad ispitujemo takav poloaj ovekov u kome je veza sa
spoljanjim svetom najpoznatija, u kome je period vremena suenja od
vremena izvrenja dela najvei i u kom su uzroci dela najrazumljiviji,
onda emo dobiti pojam o najveoj neminovnosti a o najmanjoj slobodi. A
kad ispitujemo oveka u najmanjoj zavisnosti od spoljanjih prilika; kad je
njegovo delo izvreno u najbliem momentu do sadanjeg i kad su nam
uzroci njegovog dela nerazumljivi, onda emo dobiti predstavu o najmanjoj
neminovnosti a o najveoj slobodi.
Ali ni u jednom ni u drugom sluaju ne moemo nikad zamisliti ni
potpunu slobodu ni potpunu neminovnost, pa ma kako izmenili svoju
taku gledanja, ma kako objanjavali sebi onu vezu u kojoj se nalazi ovek
sa spoljanjim svetom, ili ma kako nam ona izgledala razumljiva, ma
koliko produavali ili skraivali period vremena, ma kako nam bili
razumljivi ili nerazumljivi uzroci.
1. Ma kako mi zamiljali oveka odvojenog od uticaja spoljanjeg
sveta, mi neemo nikad dobiti pojam o slobodi u prostoru. Svaki in
ovekov neizbeno je uslovljen samim telom ovekovim i onim to ga
okruava. Ja podignem ruku i spustim je. Moj in mi izgleda slobodan; ali
kad se zapitam: mogu li dii ruku u svakom pravcu, ja vidim da sam
podigao ruku u onom pravcu u kome je za taj in bilo manje prepreka
kako u telima to su oko mene tako i u sklopu moga tela. Kad sam od svih
moguih pravaca izabrao jedan, ja sam ga izabrao zato to je u tom pravcu
bilo manje prepreka. Da bi moj in bio slobodan, potrebno je da ne naie
ni na kakve prepreke. Da bismo zamislili oveka slobodnog, moramo ga
zamisliti izvan prostora, to je oevidno nemogue.
2. Ma koliko primicali vreme suenja vremenu izvrenja postupka, mi
nikad neemo dobiti pojam slobode u vremenu. Jer ako ispitujem
postupak izvren pre jedne sekunde, ja ipak moram priznati da postupak
nije slobodan, jer je prikovan za onaj momenat vremena u kome je
izvren. Mogu li ja dii ruku? Ja je dignem; ali se pitam: da li sam mogao
da ne podignem ruku u onaj ve proli moment vremena? Da bih se uverio
o tome, ja idueg momenta ne diem ruku. Ali ja to nisam podigao ruku u
onom prvom momentu, kad sam se pitao o slobodi. Prolo je vreme, a nije
bilo u mojoj vlasti da ga zadrim, i ona ruka koju sam onda digao, i onaj

vazduh u kome sam onda uinio onaj pokret, ve nije ovaj vazduh koji me
sad okruava, niti je ona ruka koju sad ne pokreem. Onaj moment u
kome je izvren prvi pokret ne moe se vratiti, i u onom momentu mogao
sam uiniti samo jedan pokret, i ma kakav pokret da sam uinio, taj je
pokret mogao biti samo jedan. To to ja u iduem trenutku nisam podigao
ruku nije dokazalo da sam mogao da je ne podignem. I poto je moj pokret
morao biti samo jedan, u jednom momentu vremena, to on i nije mogao
biti drugi. Da bih ga zamislio kao slobodnog, treba da ga zamislim u
sadanjosti, na granici prolosti i budunosti, to jest izvan vremena, to je
nemoguno.
3. Ma kako se uveavala tekoa razumevanja uzroka, mi nikad
neemo doi do predstave o potpunoj slobodi, to jest do odsustva uzroka.
Ma koliko da nam je nerazumljiv uzrok izraavanja volje u kakvom mu
drago naem ili tuem postupku, pamet prvo zahteva da se pretpostavi i
trai uzrok, bez koga se ne moe zamisliti nikakva pojava. Ja podiem
ruku da izvrim postupak nezavisan od svakog uzroka, ali to to hou da
izvrim postupak koji nema uzroka jeste uzrok mog postupka.
Ali ak i kad bismo zamislili oveka sasvim odvojenog od svakog
uticaja, pa ispitivali smo njegov trenutni postupak u sadanjosti i
pretpostavili da on nije izazvan nikakvim uzrokom, kad bismo uzeli
beskrajno mali ostatak neminovnosti ravan nuli, mi ni tada ne bismo doli
do pojma o potpunoj slobodi ovekovoj; jer bie ne prima na sebe uticaje
spoljanjeg sveta, koje se nalazi izvan vremena i koje ne zavisi od uzroka,
ve nije ovek.
Isto tako ne moemo nikad zamisliti ljudski in bez uea slobode,
podloan samo zakonu neminovnosti.
1. Ma koliko da se uveava nae znanje onih prostornih uslova u
kojima se nalazi ovek, to znanje ne moe nikad biti potpuno, jer je broj
tih uslova beskrajno veliki, onako kao to je i prostor beskrajan. I tako
im nisu odreeni svi uslovi uticaja na oveka, to i nema potpune
neminovnosti, nego ima izvestan deo slobode.
2. Ma koliko da produujemo period vremena od one pojave koju
ispitujemo do vremena suenja, taj e period imati svoj kraj, a vreme je
beskrajno i zato ni u tom pogledu ne moe nikad biti potpune
neminovnosti.
3. Ma koliko da nam je poznat niz uzroka ma kakvog dela, mi neemo
nikad znati itav niz, jer je beskrajan, na ni tu neemo dobiti nikad
potpunu neminovnost.
Ali, sem toga, kad bismo, ak, uzevi da postoji ostatak najmanje
slobode ravan nuli, priznali u kom bilo sluaju, na primer kod oveka koji
umire, kod zametka, kod idiota, potpuno odsustvo slobode, mi bismo tim

samim unitili sam pojam o oveku koji ispitujemo; jer im nema slobode,
nema ni oveka. I zato je nemoguno zamisliti da je ovekov in podloan
samo zakonu neminovnosti, bez najmanjeg ostatka slobode, kao to je
nemoguno zamisliti i potpuno slobodan ovekov in.
I tako da bismo zamislili sebi radnju ovekovu, podlonu samo zakonu
neminovnosti, bez slobode, mi moramo uzeti da se zna beskrajna koliina
prostornih uslova, beskrajno veliki period vremena i beskrajan niz
uzroka.
Da bismo zamislili oveka sasvim slobodnog, nepodlonog zakonu
neminovnosti, mi ga moramo zamisliti samog izvan prostora, izvan
vremena i izvan zavisnosti od uzroka.
U prvom sluaju, kad bi moglo biti neminovnosti bez slobode, doli
bismo dotle da definiemo zakon neminovnosti tom istom neminovnou,
to jest, doli bismo do forme bez sadrine.
U drugom sluaju, kad bi moglo biti slobode bez neminovnosti, doli
bismo do bezuslovne slobode van prostora, vremena i uzroka, koja upravo
zbog toga to bi bila bezuslovna i ne bi se niim ograniavala, ne bi bila
nita ili bi bila samo sadrina bez forme.
Ukratko, doli bismo do ona dva osnova iz kojih se formira sav
ovekov pogled na svet do neshvatljive sutine ivota i do zakona koji
odreuju tu sutinu.
Razum kae:
1. Prostor sa svima oblicima koje mu daje njegova vidljivost
materija beskrajan je i drukije se ne moe ni zamisliti. 2. Vreme je
beskrajno kretanje bez i jednog momenta mira i ono se ne moe ni
zamisliti drukije. 3. Veza uzroka i posledica nema poetka i ne moe
imati kraja.
Svest veli:
1. Ja sam jedan, i sve to postoji, to je samo ja; dakle, ja obuhvatam
prostor; 2. ja merim prolazno vreme nepominim momentom sadanjosti,
u kome jedino znam sebe kao ivog; dakle, ja sam van vremena, i 3. ja
sam van uzroka, jer oseam da sam ja uzrok svake pojave u svome ivotu.
Razum iskazuje zakone neminovnosti. Svest iskazuje sutinu slobode.
Sloboda, niim neograniena, to je sutina ivota u svesti ovekovoj.
Neminovnost bez sadrine, to je razum ovekov s njegova tri oblika.
Sloboda je ono to se ispituje. Neminovnost je ono to ispituje. Sloboda
je sadrina. Neminovnost je oblik.

Samo kad se razdvoje dva izvora poznanja, to stoje jedan prema

drugom kao oblik prema sadrini, dobijaju se odelito pojmovi o slobodi i o
neminovnosti, koji se uzajamno iskljuuju i koji su neshvatljivi.
Samo kad su oni zdrueni dobija se jasna predstava o ovekovom
ivotu.
Izvan ta dva pojma to uzajamno odreuju svoj poloaj u svojoj
zajednici kao oblik prema sadrini ne moe biti nikakve predstave o
ivotu.
Sve to mi znamo o ljudskom ivotu, to je samo izvestan odnos slobode
prema neminovnosti, to jest svesti prema zakonima razuma.
Sve to mi znamo o spoljanjem svetu prirode, to je samo izvestan
odnos prirodnih snaga prema neminovnosti, ili sutine ivota prema
zakonima razuma.
Snage ivota prirode nalaze se izvan nas i mi ih ne moemo saznati, i
mi te snage nazivamo teom, inercijom, elektricitetom, ivotnom snagom
itd.; ali snagu ivota ovekovog moemo saznati, i mi je nazivamo
slobodom.
Ali kao to nam je tea, koja je sama za sebe neshvatljiva, a koju
opaa svaki ovek, samo utoliko poznata ukoliko znamo zakone
neminovnosti ko joj je ona podlona (od prvog saznanja da su sva tela
teka do Njutnovog zakona), isto nam je tako i snaga slobode, koja je sama
za sebe neshvatljiva, a koje je svako svestan, samo utoliko razumljiva
ukoliko znamo zakone neminovnosti kojima je ona podlona (poinjui od
onog da svaki ovek umire na do saznanja najsloenijih ekonomskih ili
istorijskih zakona).
Svako je znanje samo podvoenje sutine ivota pod zakone razuma.
ovekova sloboda razlikuje se od svake druge snage time to tu snagu
ovek saznaje; ali se pred razumom ona niim ne razlikuje od ma kakve
druge snage. Snage tee, elektriciteta ili hemijskog afiniteta samo se time
i razlikuju jedna od druge to su te snage razlino definisane razumom.
Isto tako i snaga slobode ovekove razlikuje se pred razumom od ostalih
snaga prirodnih samo onom definicijom koju joj daje taj razum. A sloboda
bez neminovnosti, to jest bez zakona razuma koji je definiu, ne razlikuje
se niim od tee, ili toplote, ili snage rastenja; ona je razumu samo
trenutno neopredeljivo opaanje ivota.
I kao to neopredeljiva sutina snage koja pokree nebeska tela,
neopredeljiva sutina snage toplote, elektriciteta, ili snage hemijskog
afiniteta, ili ivotne snage ine sadrinu astronomije, fizike, hemije,
botanike, zoologije itd., isto tako sutina snage slobode ini sadrinu
istorije. Ali kao to svaka nauka izuava manifestaciju te nepoznate

sutine ivota, i kao to la sutina moe biti samo predmet metafizike, isto
je tako i manifestacija snage ljudske slobode u prostoru, vremenu i
zavisnosti od uzroka predmet istorije, a sama sloboda predmet metafizike.
U empirikim naukama ono to nam je poznato zovemo zakonima
neminovnosti; a ono to nam je nepoznato zovemo ivotnom snagom.
ivotna snaga to je samo izraz nepoznatog ostatka od onoga to znamo o
sutini ivota.
Isto tako i u istoriji ono to nam je poznato zovemo zakonima
neminovnosti; ono to je nepoznato slobodom. Sloboda je za istoriju samo
izraz nepoznatog ostatka od onoga to znamo o zakonima ovekovog
ivota.

XI
Istorija ispituje manifestacije ovekove slobode u vezi sa spoljanjim
svetom, u vremenu i u zavisnosti od uzroka, to jest odreuje tu slobodu
zakonima razuma, i zato je istorija samo utoliko nauka ukoliko je ta
sloboda odreena tim zakonima.
Priznavanje ljudske slobode kao snage koja moe uticati na istorijske
dogaaje, to jest nepotinjene zakonima, to je za istoriju ono isto to je za
astronomiju priznavanje slobodne snage kretanja nebeskih tela.
To priznavanje unitava mogunost da postoje zakoni, to jest da
postoji ma kakvo znanje. Ako postoji makar jedno telo koje se slobodno
kree, onda ne postoje vie zakoni Keplerovi i Njutnovi i ne postoji vie
nikakva predstava o kretanju nebeskih tela. Ako postoji makar jedan
slobodan postupak ovekov, onda ne postoji nijedan istorijski zakon, niti
ikakva predstava o istorijskim dogaajima.
Za istoriju postoje linije kretanja ljudskih volja i jedan njihov kraj
gubi se u nepoznatom, a na drugom njihovom kraju kree se u prostoru, u
vremenu i u zavisnosti od uzroka svest o ljudskoj slobodi u sadanjosti.
to se vie razmie pred naim oima to polje kretanja, tim su jasniji
zakoni tog kretanja. Uhvatiti i definisati te zakone, to je zadatak istorije.
Sa one take gledanja s koje nauka gleda sad na svoj predmet, onim
putem kojim ide traei u slobodnoj ljudskoj volji uzroke pojava, ona ne
moe izraziti zakone, jer ma kako mi ograniavali ljudsku slobodu, im
smo je priznali kao snagu nepodlonu zakonima, zakoni ne mogu
postojati.
Samo kad ograniimo tu slobodu do beskrajnosti, to jest kad je
ispitujemo kao beskrajno malu koliinu, uveriemo se da su sasvim
nedostini uzroci, i onda e istorija mesto traenja uzroka staviti sebi u
zadatak da trai zakone.
Traenje tih zakona ve je davno poeto i oni novi naini miljenja to
treba istorija da ih usvoji izrauju se uporedo sa samounitavanjem,
kojem ide stara istorija, jednako sitnei i sitnei uzroke pojava.
Tim su putem ile sve ljudske nauke. Matematika, najtanija meu
naukama, kad doe do beskrajno male koliine, ostavlja proces sitnjenja
na pristupa novom procesu sabiranja nepoznatih, beskrajnih malih
koliina. Odstupajui od pojma o uzroku, matematika trai zakon, to jest
osobine zajednike svim nepoznatim beskrajno malim elementima.
Tim istim putem miljenja ile su i ostale nauke, iako u drugom
obliku. Kad je Njutn izrekao zakon tee, on nije kazao da sunce ili zemlja

ima osobinu da privlai; on je rekao da svako telo, od najkrupnijeg do

najmanjeg, ima osobinu kao da privlai jedno drugo, to jest, on je ostavio
na stranu pitanje o uzroku kretanja tela, na kazao osobinu koju ima svako
telo, od beskrajno velikih na do beskrajno malih. Tako isto ine prirodne
nauke: ostavljajui pitanje o uzroku, one trae zakone. Na tom je istom
putu i istorija. I, ako je istoriji zadatak da izuava kretanje naroda i
oveanstva a ne da opisuje epizode iz ivota ljudi, onda ona treba da
ostavi na stranu pojam uzroka, pa da trai zakone zajednike svim
jednakim i neraskidno vezanim meu sobom beskrajno malim elementima
slobode.
Otkako je naen i dokazan Kopernikov zakon samo priznanje da se ne
kree Sunce nego Zemlja unitilo je svu drevnu kosmografiju. Moglo se
poto bi se oborio taj zakon, odrati staro miljenje o kretanju tela, a
izgledalo je da se, dok se taj zakon ne obori, nije moglo nastaviti
izuavanje Ptolomejevih svetova. Ali su se i posle pronalaska
Kopernikovog zakona jo zadugo izuavali Ptolomejevi svetovi.
Otkako je reeno i dokazano da koliina raanja ili zloina potpada
pod matematike zakone i da izvesni geografski i politiko ekonomski
uslovi odreuju ovaj ili onaj nain uprave, da izvesni odnosi stanovnitva
prema zemlji izazivaju pokrete naroda, uniteni su u svojoj sutini osnovi
na kojima je graena istorija.
Mogli su se oboriti novi zakoni, na odrati ranije miljenje o istoriji,
ali je izgledalo da se, dok se oni ne obore, nisu mogli i dalje izuavati
istorijski dogaaji kao proizvod slobodne ljudske volje. Jer ako je uveden
takav i takav nain uprave, ili je izvren takav i takav pokret naroda
usled takvih i takvih geografskih, etnografskih ili ekonomskih uslova,
onda volja onih ljudi to nam se iznose kao da su oni uveli nain uprave ili
podstakli pokret naroda, ve ne moe biti razmatrana kao uzrok.
A meutim ranija istorija se izuava i dalje uporedo sa zakonima
statistike, geografije, politike ekonomije, uporedne filologije i geologije,
koji su otvoreno protivni njenim tezama.
U fizikoj filozofiji trajala je dugo i uporno borba izmeu starih i novih
pogleda. Bogoslovija je stajala na strai za stari pogled i optuivala novi
da rui otkrovenje. Ali kad je istina pobedila, bogoslovija se utvrdila tako
isto vrsto i na novom terenu.
Danas isto tako traje dugo i uporno borba izmeu starog i novog
pogleda na istoriju i bogoslovija isto onako brani stari pogled a novi
optuuje kako rui otkrovenje. I u jednom i u drugom sluaju borba
izaziva sa obe strane strasti i zagluuje istinu. S jedne strane se javlja
strahovanje i aljenje za celom zgradom koju su vekovi podigli; s druge
strane strast za ruenjem.

Ljudima koji su se borili sa istinom fizike filozofije to se tek

pojavljivala, izgledalo je da e se, ako priznaju tu istinu, razruiti vera u
Boga, u stvaranje zemlje, u udo Isusa Navina. Braniocima zakona
Kopernikovih i Njutnovih, na primer Volteru, izgledalo je da zakoni
astronomije rue religiju, i on je upotrebljavao zakone tee kao orue
protiv religije.
Isto tako i sad izgleda da treba samo priznati zakon neminovnosti, na
e se razruiti pojam o dui, o dobru i o zlu i sve dravne i crkvene
ustanove podignute na tom pojmu.
Kao Volter u svoje vreme, tako isto i sad nepozvani zatitnici zakona
neminovnosti upotrebljavaju taj zakon neminovnosti kao orue protiv
religije; meutim, zakon neminovnosti u istoriji, isto onako kao i
Kopernikov zakon u astronomiji, ne samo to ne unitava nego ak
utvruje onaj teren na kome se grade dravne i crkvene ustanove.
Kao onda u astronomskom pitanju, tako i sad u pitanju istorijskom,
sva je razlika miljenja zasnovana na priznavanju ili ne priznavanju
apsolutne jedinice, koja slui kao merilo vidljivih pojava. To je u
astronomiji bila nepominost zemlje; u istoriji je to nezavisnost linosti
sloboda.
Kao to je astronomiji bilo teko da prizna kretanje Zemlje, jer bi se
odrekla neposrednog oseanja da je Zemlja nepomina i takvog istog
oseanja da se planete kreu, tako je isto teko istoriji da prizna da su
linosti potinjene zakonima prostora, vremena i uzrok, jer bi se odrekla
neposrednog oseanja da je linost nezavisna. Ali kao to je u astronomiji
novo miljenje govorilo: Istina, mi ne opaamo kretanje zemlje, ali ako
uzmemo da se ona ne kree, doi emo do besmislice; a ako uzmemo da se
kree, to mi ne opaamo, doi emo do zakona, tako isto i u istoriji novo
miljenje veli: Istina, mi ne oseamo nau zavisnost, ali kad uzmemo da
smo slobodni, doi emo do besmislice; a kad uzmemo da zavisimo od
spoljanjeg sveta, vremena i uzroka, doi emo do zakona.
U prvom sluaju trebalo se odrei svesti o nepominosti u prostoru, pa
priznati kretanje koje ne opaamo; u ovom drugom sluaju isto je tako
neophodno odrei se svesne slobode, pa priznati zavisnost koju ne
opaamo.

KRAJ

O AUTORU
Lav Nikolajevi Tolstoj roen je u mjestu Jasna Poljana u pokrajini
Tula kao etvrto od petero djece. Njegova obitelj bila je plemikog
porijekla. Naime, titulu grofa njegovim precima dodjelio je u 18. stoljeu
osobno Petar Veliki. Tolstojevi roditelji umrli su dok je jo bio dijete pa su
ga stoga odgojili i za njega se brinuli roaci. Moda i zbog toga njegov ivot
obiljeen je brojnim ljubavnim vezama stoga emo u ovoj biografiji najveu
panju posvetiti upravo tom aspektu njegovog ivota.
Polazei u prikaz njegovog sentimentalnog ivota kronolokim redom
zapaamo da je ve u svojoj osmoj godini vatren i osjetljiv, upoznao
njenost i gorinu ljubavi. Bila je to ljupka devetogodinja Sonjeka
Koloin. Pored nje, plavue barunastih oiju, osjeao je duboku radost i
savrenu sreu. Kad je bio daleko od nje dovoljna mu je bila i sama
pomisao na nju pa da mu se oi napune suzama. Kasnije je osjetio ljubav
prema maloj Ljubovi Isljenjevoj koja je stanovala u susjedstvu. Divio joj se
mnogo, ali je bio strano ljubomoran kada je ona poklanjala svoju panju
drugome. Jednog dana, vidjevi je kako s balkona razgovara s nekim
dekom u bijesu ju je udario tako snano da je pala s balkona. Zbog toga je
Ljubova epala vie godina. Ono to je zanimljivo jeste da e mu ona
kasnije postati punica. U svojoj 18. godini poinje mnogo patiti zbog svoje
runoe - irokog nosa, debelih usana i sivih malih oiju. U prisustvu ena
postaje stidljiv i zbunjen.
Tolstojeva supruga Sofia Andreevna Tolstoj
i ki Alexandra Tolstoj
Ali aristokratsko porijeklo i mogunost kretanja po mondenskim
skupovima davalo mu je privilegije da upozna enski svijet poput Don
Juana. U to vrijeme esto je zamiljao da je zaljubljen, bilo je dovoljno
samo da sretne neku enu. Prvo je bio zaljubljen u Aleksandru, sestru
svoga prijatelja, zatim u jednu udanu enu, pa nakon toga u nasmijanu
Zinaidu, prijateljicu svoje sestre Marije. Mada je bio osjetljiv prema ljepoti
Zinaide cijenio je njenu blistavu inteligenciju, humor i sklonost ka poeziji.
Najvie je volio s njom voditi duge i beskrajno strasne razgovore. Meutim
stvarnost nije bila tako uzviena. Razdiran snanom i vatrenom
senzualnou prepustio se porocima. Udvarao se damama, spavao sa
sobaricama. Tako je zavolio mladu i lijepu esnatestogodinju slukinju.
Naslutivi tu avanturu njegova tetka je otjerala tu malu ljubavnicu, koja
je propala i ubrzo umrla traginom smru.

Obuzdavi svoja ula pisao je u svom dnevniku: Treba gledati na

drutvo ena, kao na neprijatan dio drutvenog ivota i drati se to dalje
od njih. Tko nam u stvari otkriva senzualnost, neosjetljivost,
lakomislenost i mnoge druge poroke ako ne ene. Nije dugo trajao taj
njegov povueni ivot. esto ga je prekidao periodima vesele razuzdanosti
i neurednim ivotom, odlazei na partije zadovoljstva kod svog brata
Sergeja, ija je kua uvijek bila puna lijepih Ciganki. I tako polako otkriva
porok po porok. Prvo alkohol, a zatim kocku na kojoj e izubiti veliki dio
posjeda i nekoliko kua. Ona e ga drati godinama. Boravei zimi u
Moskvi i Petrogradu najee je zavravao svoje veeri kod Cigana, s
prijateljima i djedom svoje budue ene. Naputajui balove i armantne
djevojke, odlazio je u krme po predgraima Petrograda. Krme pune
Ciganki, ampanjca, svaa, polupanih aa, glazbe, pjesme bile su za
Tolstoja nezaboravne.
Tu upoznaje voljenu Kau - inae pjevaicu koja mu se nije skidala s
krila. Ako se moe vjerovati njegovom dnevniku - samo dva dana poslije
njegove zakletve kako vie nee ii k enama, nije mogao odoliti. 20. XII.
1850; lo dan; bio sam kod Cigana. 28... kod Cigana; 29. zaista ivim kao
pravi gad... Uveer piem pravila ivota, a zatim odlazim kod Cigana!
Vrativi se balovima i mondenskim skupovima, uobraava da je zaljubljen
u jednu enu iz visokog drutva, i to u kneginju erbotovu. Iz tog
vjerovanja, neto kasnije, nastati e Pria jueranjeg dana. U vrijeme dok
je bio na Kavkazu artiljerac, stari Kozak Jepuka, pijanica kod koga je
stanovao, nalazi mu njenu divlja - tatarske djevojke, za koje se poeo
veoma interesirati. Svakodnevno ih poziva u svoj ator. Volio je ar tih
kosookih divljakua, njihove svijetle oi, tanke vitke lanke, struk. Tako je
sreo Marenjku, ljepu i poteniju od prethodnih.
Ona je postala Marija u njegovom romanu Kozaci. Toliko se zagrijao da
je odustao od svog najomiljenijeg hobija - lova, samo kako bi mogao s njom
dugo etati. Iako je bio zaljubljen nije pomiljao ovu kavakasku idilu
uresiti brakom. Kako je esto premjetan tako se raaju mnogobrojne
avanture s lijepim goama po toplicama u tim krajevima. U toku ljetnog
boravka u Pjatigorsku upoznaje Teodorinu koja se u njega zaljubljuje. Ona
me strano uzbuuje, zapisao je. Romansa zapoeta prije est tjedana
zavrila je kao i mnoge prije nje. Vrativi se u Moskvu preputa se
mnogobrojnim zadovoljstvima glavnog grada. Jedan njegov suborac,
zapisao je: Nestajao bi na jedan ili dva dana, a zatim bi se vratio kao
zabludjeli sin, namrgoen, oslabio, pokajniki. Priao bi sve: kako je
banio, kockao, vodio ljubav... Ukratko udan tip...
Bilo je dana kada se predavao manje bezazlenim razonodama i odlazio
u javne kue. Poslije jedne takve noi u orgijanju uz lou glazbu, sir,
rakiju, dernjavu i djevojke, postavio je sebi pravilo (po tko zna koji put): da

nikad vie nee prekoraiti prag krme ili javne kue. Jednog dana
posjetio je svoju prijateljicu iz djetinstva, Ljubovu Isljenjevu, koju je prije
20-ak godina u napadu ljubomore bacio s balkona. Bila je udana i imala je
tri prekrasne kerke. Kako je volio djecu igrao se s njene tri djevojice:
Veerali smo kod Ljuboke, sada, Bersove. Djeca su nas posluivala za
stolom. Kako su te djevojice ljupke, vesele! A zatim smo se etali i igrali
preskakanja. est godina kasnije jedna od tih ljupkih djevojica,
desetogodinja Sonja, postae njegova supruga. U Moskvi je imao jedan
drugi susret. Flertovao je sa sestrom svog prijatelja, Aleksandrom.
Tolstojeva soba
Bila je udana i postala kneginja Aleksandra Obelenska. Susret s njom
ostavio je snaan dojam. Nastavili su flert, ali sada ve mnogo strasnije.
Vrativi se u svoje rodno mjesto Jasnu Poljanu raa se idila koja e dugo
potrajati, s Valerijom - prvom susjedom. Imao je ozbiljne namjere oeniti
se s njom. Sve to nije mu smetalo da nekoj od bezbrojnih seljanki na
njegovom posjedu da znak da doe u sjeno, jer ga je vie nego ikad muila
pohotljivost. I s Valerijom je prekinuo, ne ba elegantno - jednim pismom i
bijegom u Pariz. Tamo posjeuje pripadnike, tada mnogobrojne, ruske
kolonije gdje upoznaje mladu kneginju Livov. Jedno vrijeme zanosi se
enidbom s njom. Ali redaju se poznanstva: gospoica Fitz-James, ije su
ga noge obarale; pa jedna umiljata dama s velikim grudima... Volio je
lutati ulicama Pariza gdje je jednom prilikom sreo enu koja ga je do te
mjere uzbudila da ju je pratio satima.
U enevi upoznaje kerke svog roenog djeda, Elizabetu i Aleksandru
Tolstoj. Aleksandra, stara 39 godina imala je lijepe oi, topao glas,
profinjen ukus, izvanrednu utivost i takt dvorskih ljudi; ukratko sve
osobine koje je Tolstoj cijenio. Bila je u prisnoj vezi s Dostojevskim i
Turgenjevim. Ovo prijateljstvo ubrzo se pretvorilo u jednu jaku
sentimentalnu vezu. U to vrijeme, po engleskom receptu, bilo je normalno
da se netko zabavlja s roenom tetkom. Pored nje je, kad god bi to bilo
potrebno, zaboravljao lakomislenu Valeriju.
Ah kad bi Aleksandra bila deset godina mlaa, sigurno bih se oenio. zapisao je u svoj dnevnik. Dosta dugo ostati e prijatelji i eto e se
dopisivati. U enevi je imao krae sentimentalne veze s izvjesnom
Engleskinjom Dorom i jednom bucmastom i veselom slukinjom.
Mondenska i seoska zadovoljstva ipak nisu mogla prikriti prazninu
njegova ivota. Sve ee je bio opsjednut mislima o enidbi. Nakon dugih i
estih odlazaka kod nekadaanje ljubavi iz djetinstva - Ljubuke, Tolstoj,
sada ve ozbiljan grof u srednjim godinama, s ugledom ve poznatog pisca
oarava njene ve odrasle kerke. Sve su bile lijepe. Najstarija, pravilnih

crta lica, hladne ljepote, samouvjerena, inteligentna i zainteresirana za

knjievnost zvala se Liza. Sonja je bila bez sumnje najljepa i veoma
nadarena za umjetnost. Najmlaa Tanja, jo je bila na granici djetinjstva i
ozbiljnosti. U prvo vrijeme, panju je poklanjao Lizi, tako da su i ona i
njeni roditelji bili uvjereni da Tolstoj dolazi zbog nje.
Kasnije je Tolstoj otkrio svoje simpatije prema Sofiji. Tako e doi i do
prosidbe. Saznavi da grof trai Sofijinu ruku Liza je briznula u pla i
bijesno je savjetovala sestri da ga odbije. Ne sluajui je Sofija, sve sretna,
ipak je pristala. Na Sofijinim zarukama Liza je teka srca zagrlila svog,
budueg ogora. Pred vjenanje, na Sofijino inzistiranje da pogleda njegov
dnevnik Tolstoj je bez ikakvog otpora pristao. Mlada i naivna, ne
poznavajui ivot, pod perom tog ovjeka od 35 godina koji e za koji dan
postati njen suprug otkriva najbrutalniju i najgrublju stranu njegovog
ivota. Najvie ju je pogodilo to je njen zarunik daleko od olienja junaka
iz legende koju je ona sebi stvorila, tijekom posljednja tjedna prije braka
doivljavao s nekom seljankom vraje seksualne strasti. Njena ljutnja
prerasla je u neizvjesnost kada se na dan vjenanja mladoenja nije
pojavljivao. Sa zakanjenjom od nekoliko sati stigao je i brak je sklopljen.
Moe se rei da je u to vrijeme njihova ljubav bila jaka i obostrana.
Meutim jedna tako snana ljubav morala je platiti svoj danak ljubomori.
Sofija je neprekidno mislila na ene koje je Lav volio ili poznavao prije nje.
Naroito je mrzila Aksinju, kojoj je dao jednog sina, tu prostu i debelu
seljanku, tri godine ljubavnicu njenog mua. Jednog dana ju je prepoznala
meu seljankama koje su bile pozvane da izmjene pod u kui. Krv joj je
uzavrela i nastale su scene koje je Tolstoj mrzio iz dna due. Pomisao na
muevljevu nevjeru s Aksinjom, ili nekom drugom seljankom, proganjala
ju je. Preruavala se u seljanku, navukla maramu na oi i ila za njim
cestom kako bi vidjela da li e je pozvati da poe s njim u umarak.
Tolstojev grob u Jasnoj Poljani
Sofijina mlaa sestra Tanja esto je dolazila na njihovo imanje. U to
vrijeme, koje se moe nazvati vremenom Tolstojeva stvaralatva,Tanja je
imala velikog utjecaja. Pisac je volio dugo priati s ljupkom Tanjom.
Sluajui je pisac je mislio na Natau Rostovu iz njegovog budueg romana
Rat i mir. Biljeio je njena osjeanja, pokrete, kratku prolost. Kad je
Sergej, stariji Tolstojev brat ponudio ruku Tanji, Sofija se naroito
radovala jer je bila ljubomorna na svoju sestru ije je drutvo njen mu i
previe volio. U to vrijeme imao je jednu armantnu sekretaricu koja mu je
mnogo pomagala u njegovu radu, ali na Sofijino inzsitiranje da je otpusti
Tolstoj je popustio kako se ne bi prepirao. Koliko god je Sofija bila
ljubomorna, Tolstoj je bio jo vie. Ona jo uvijek relativno mlada, srela je

nekadanjeg oboavatelja - mladog porunika Polivanova, koji je bio

veoma nestrpljiv. Erupcija bolesne Tolstojeve ljubomore dostigla je
kulminaciju, ljubomora se graniila sa sujetom. Kako su godine njihova
braka prolazile oni su se sve vie meusobno udaljavali. Oboje su se
osjeali odvojenim i usamljenim. Tolstoj joj nije imao to prebaciti ali je
sve manje traio njeno drutvo. U to vrijeme hvata ga manija bjeanja od
svoje supruge. Sofija, sada ve u godinama, majka trinaestoro djece, biva
sve nervoznija. Pored ove histerine ene Tolstoj e ipak ostati samo
zahvaljujui djeci. Ipak pred kraj ivota pobjei e od nje i zavriti na
nekoj maloj ruskoj seoskoj eljnikoj stanici Astopov, svoj veoma buran
ivot 7. studenog 1910. godine zbog upale plua. Sofija e tada primiti
telegram u kojem e pisati samo: Umro Tolstoj. U bivem Sovjetskom
Savezu objavljena zbirka njegovih djela sadri 90 svezaka.

****************
Kraj

MMXV