UVOD U STUDIJE

ARHEOLOGIJE
-kolokvijum II (ispit)-

1. NOVA (PROCESNA) ARHEOLOGIJA

Cinilo se da tradicionalni arheolozi, organizujuci artefakte u kulture cesto zanemaruju ljudska bica. U
tom smislu je kulturnoistorijska arheologija bila fetisisticka. Cinilo se da tradicionalni arheolozi trose
vreme na opisivanje kretanja tih stvari ne razmisljajuci o ljudskim bicima, kulturnim sistemima koji iza
njih stoje. Kulturnoistorijska arheologija je teziste stavljala na medjusobne razlicitosti kultura i ljudskih
drustava, kao i na deskripciju pojedinacnog i lokalnog. Tradicionalni vidovi arheologije zastupaju
normativno shvatanje kulture, prema kojoj je kultura definisana kao skup zajednickih ideja. Te su ideje
savrseno izrazene u materijalnoj kulturi.
Staro vino u novim mesinama. Volter Tejlor (Arheolosko proucavanje 1948.)
Vreme 60-ih bilo je vreme optimizma i verovanja u svemoc nauke, narocito prirodnih nauka. Uvrenje da
je nauka svemocna odlika je pozitivisticke filozofije. Njen najvazniji predstavnik bio je Ogist Kont.
Smatrao je da pozitivisticka filozofija moze sve da svede na naucne zakonitosti, bilo da su u pitanju
prirodne ili drustvene pojave.
Engleski istoricar Henri Bakl je ljudsku kulturu video kao proizvod klime, tla i hrane, a verovao je da u
drustvenom svetu vladaju strogi zakoni koji se mogu otkriti statistikom. Slicnu ideju o univerzalnom redu
u istoriji u Srbiji imao je filozof Bozidar Knezevic.
Americki filozof Karl Hempel je direktno uticao na novu arheologiju i u svojim radovima je isticao da su
objasnjenja u sustini ista za sve vrste naucnog istrazivanja i da se na sve oblike ljudskog saznanja mogu
primeniti generalni sveobuhvatni zakoni. Prema njegovom modelu, naucna istrazivanja moraju biti
deduktivna. Za nesto drugaciji hipoteticko-deduktivni metod zalagao se filozof Karl Poper.
Nova arheologija je pocivala na dva postulata: vise nauke! i vise antropologije!
Pojam nova ili procesna arheologija prvi put je upotrebio Jozef Kaldvel 1959.
Osnovne tacke nove arheologije:
1. Naucni pristup tj. egzaktno-naucni pristup. Ovo se nije odnosilo samo na primenu novih
metoda u arheologiji, vec i na teorijski pristup i citav naucni metod. Bitno je naglasiti da
koriscenje prirodnih nauka u arheologiji nije nova arheologija.
2. Ekspliciranje ciljeva istrazivanja za razliku od nasumicnog prikupljanja podataka i
iskopavanja samo da bi se punili muzeji, predstavnici nove arheologije isticali su da svako
istrazivanje mora imati jasan i unapred istaknut cilj, odnosno formulisano pitanje na koje bi
istrazivanje pruzilo odgovor. Isticana je objektivnost i nepristrasnost u istrazivanju.
3. Kulturna evolucija odbacen je kulturnoistorijski metod usmeren na proucavanje pojedinacnih
kultura i njihovih razlika, a paznja je prebacena na opsta pitanja razvoja kulturnih zajednica,
ekonomije, unutrasnjeg razvoja drustva itd. To je podrazumevalo sagledavanje opstosti i
zakonitosti koje se ticu ljudskog drustva, shvacenog kao jedinstven sistem koji se razvija.
4. Sistemsko misljenje na kulturu se gledalo kao na jedinstven i slozen sistem medjusobno
povezanih i medjuzavisnih elemenata, a ne samo kao na prost skup razlicitih artefakata i
kulturnih normi. Svi delovi sistema imaju svoju ulogu funkciju.
5. Kultura kao adaptacija kultura je posmatrana kao odgovor na izazove prirodne sredine.
6. Kulturni proces novu arheologiju zanimali su dinamicni procesi u proslosti koji su oblikovali
drustvene odnose, a ne deskripcija kulturnih oblika i staticna kulturna istorija.
7. Optimizam za razliku od pesimistickog i skepticistickog shvatanja kulturnoistorijske
arheologije, koja je tvrdila da ne postoji mogucnost razumevanja unutrasnjih aspekata neke
kulture u proslosti zbog ogranicenja koje namece arheoloski materijal, zastupnici nove
arheologije smatrali su da se arheologija moze poduhvatiti i tih pitanja.

Najvazniji predstavnici nove arheologije bili su Luis Binford u Americi i Dejvid Klark u Engleskoj. Klark je
objavio knjigu Analiticka arheologija u kojoj se analiticka arheologija zasnivala na logickom pozitivizmu,
hipoteticko-deduktivnom metodu i veoma preciznoj kvantifikaciji i analizi arheoloskog materijala. I
Binford i Klark su isticali da je cilj arheologije (kao i antropologije) da utvrdi zakonitosti u ljudskoj kulturi.
Klasican primer nove interpretacije, nasuprot tradicionalnom tumacenju jeste Renfruovo resenje
problema megalita. Kulturnoistorijsko objasnjenje bilo je da su megaliti dokaz kulturnog uticala sa
Bliskog istoka i iz Egeje. Kolin Renfru je na osnovu C-14 metode i njene kalibracije pokazao da su
megaliti u zapadnoj Evropi stariji od svojih pretpostavljenih uzora. Na osnovu analogija sa drugacijim
kulturama na slicnom nivou razvoja, pretpostavio je da su megaliti teritorijalne oznake. Stavio je
naglasak na prirodnu sredinu i utvrdio da se megaliti javljaju na rubnim podrucijima Evrope, gde je
nestasica obradive zemlje. Utvrdio je da su megaliti u sredistu teritorija priblizno istih velicina. Tako je
ponudio novo objasnjenje (a ne deskripciju) megalita kao funkcionalnog elementa kulturnog sistema.

Vise nauke
Osnovni metodoloski postulat nove arheologije bio je hipoteticko-deduktivno-nomoteticki metod.
Njega je razradio Karl Hempel. Pozitivizam je cesto povezivan sa tim metodom provere sudova. Prema
HDN modelu, naucnik postupa tako sto uzima odredjenu hipotezu i proverava je. Dedukcije izvedene iz
rezultata provere treba iskoristiti za gradjenje generalizujucih objasnjenja (nomoteticko ili nomolosko
znaci generalizujuce). Pre svega, to je znacilo potpunu nepristrasnost i razdvajanje procesa formulisanja
hipoteze od proveravanja te hipoteze. Drugim recima, trebalo je odvojiti teoriju od metoda. Jedan od
novih reci, koja je usla u nasu nauku sa novom arheologijom bila je model tj. vestacka predstava
stvranosti, koja se najcesce koristila u ekperimentalnoj arheologiji. Moze da sluzi kao hipoteza
(pretpostavka) ili materijal za uporedjenje tj. analogiju.
1. Hipoteza rane drzave podrazumevaju nejednak pristup resursima tj. osnovna dobra su bila
dostupnija elitama.
2. Provera obaviti iskopavanje nekropole drustva ranog drzavnog tipa i izvrsiti analizu kostiju.
3. Dedukcija elita je jela vise mesa, otud zakljucujemo da joj je hrana bila dostupnija.
4. Generalizacija u ranim drzavama zaista postoje nejednakosti u dostupnosti resursa, sto je
podlozno daljoj proveri, drugim primerima iz drugih kultura u istoj fazi drustvenog razvoja.
Ova vrsta generalizacije i zakona uprkos silnom nastojanju pobornika nove arheologije, nije
primenljiva na proucavanje ljudskog drustva i ponasanja uopste, a kamoli ljudske zajednice u proslosti.
Jedan od pionira nove arheologije Kent Flaneri ostro je kritikovao arheologe reda i zakona, kako je
nazvao pristalice ekstremnog nomotetickog pristupa. Flaneri navodi da su ponekad komplikovani
statisticki sistemi korisceni u trivijalne svrhe. Dobijeni zakoni su bili potpuno beskorisni (Velicina
Busmanskog naselja proporcionalna je broju kuca u njemu).
Egzaktno naucni HDN pristup u arheologiji, s pravom je kritikovan, posto se pokazalo da ljudsko
ponasanje nije predvidljivo kao fizicke pojave. Ono moze biti smisljeno i namerno i kao takvo zavisi od
ideja, tj. misli, koje se ne mogu jednostavno izmeriti, kvantifikovati, statisticki obraditi i svesti na
univerzalne zakone.
Uprkos opravdanim kritikama, nov naucni metod i pristup otvorio je arheologiji nova polja istrazivanja.
Posebno znacajno je bilo zalaganje za preciznije istrazivanje, kvantifikaciju, sakupljanje uzoraka, kao i
pridavanje podjednake vaznosti svakom podatku. Ranije su se arheolozi cesto usresredjivali na najveca
ili najbolja nalazista ili na najlepse artefakte. Novi arheolozi da ne mozemo razumeti recimo, neku
vaznu urbanu civilizaciju, ako ne proucimo njenu ruralnu bazu. Nova arheologija se trudila da u etickom
pogledu bude nepristrasna i neutralna, a ne zavisna od ideoloskih, rasnih i politickih predrasuda.
Umesto tradicionalne, deskriptivne arheologije, pruzala je objasnjenja.

Vise antropologije
Antropolosku podrsku nova arheologija je nasla u neoevolucionistickoj antropologiji ciji su glavni
predstavnici bili Lesli Vajt i Dzulijan Stjuart. Obojica su odbacivali Boasovu antropologiju u kojoj su
kulture zasebne celine. U neoevolucionizmu kulturna evolucija nije posmatrana kao posledica opsteg
napretka razuma niti rezultat individualnih otkrica kreativnih pojedinaca sto su ideje prosvetiteljstva

vec kao posledica faktora koji su najcesce van ljudske kontrole (prirodna sredina, klima, demografski
pritisci).
~Lesli Vajt je verovao da citavo drustvo zavisi od tehnologije, koja uslovljava razvoj svih ostalih
elemenata u drustvu kao sto su umetnost, ideologija itd. Pokusao je taj svoj stav da definise kao
osnovni zakon evolucije, koji se svodio na odnose kulture, energije i tehnologije. Verovao je da kulturni
sistemi ne trose energiju bezdasno, vec da se ona stavlja u sluzbu coveka (npr. pravljenje luka i strele
zahteva energiju, trose se kalorije, ali lovcev dobitak, meren u kalorijama, veci je od izdatka).
Vajt: ...covekovo ponasanje odredjuje upravo
kultura, a ne da covek nadzire kulturu. A kultura se
menja i razvija u skladu s vlastitim zakonima, ne
povinujuci se covekovoj volji i zelji.
Uglavnom je zanemarivao uticaje prirodne sredine na kulturu i trudio se da prati osnovnu liniju kulturnog
razvitka koji je u svakom periodu ljudske istorije obelezen jednom najnaprednijom kulturom, bez obzira
na geografiju (ideja generalne evolucije).
Evolucioni sled se sastojao od serija kultura od kojih je svaka bila naprednija od prethodne. Napisao je
knjigu Nauka o kulturi.
~Za razliku od Vajta koji nije pridavao veliku vaznost uticaju prirodne sredine, Dzulijan Stjuard je
verovao da ekoloski uslovi presudno uticu na kulturu. Zivotinje tu prilagodjenost postizu fizickim
osobinama, a covek kulturom. Smatrao je da kultura predstavlja ljudsku adaptaciju na spoljnu sredinu, a
proucavanje stepena te prilagodjenosti nazivao je kulturnom ekologijom. Slicni prirodni uslovi prema
njegovom misljenju, proizvodili bi slicne kulturne odgovore tj. adaptacije. Te ekoloske osobenosti kulture
nazivao je kulturnim jezgrom. Kulturna jezgra su, prema tome, zajednicke osobine onih kultura na
slicnom nivou razvoja, koje su se razvile u slicnim ekoloskim, prirodnim uslovima. Ta jezgra obuhvatala
bi one aspekte kulture koji imaju najveci znacaj za adaptaciju, kao sto su osnovne strategije
prezivljavanja obezbedjivanje hrane i sklonista.
Napisao je knjigu Teorija kulturne promene.
Luis Binford je bio ucenik Leslija Vajta i verovao je da u ljudskom ponasanju postoje zakonistosti koje se
mogu naucno potvrditi. Shvatanje kulture kao adaptacije jedna je od kljucnih tacaka citave nove
arheologije. Samu kulturu je Binford gledao kao svojstvo tri podsistema: tehnologije, drustvene
organizacije i ideologije, koje se medjusobno preplicu (jedan noz odrazava tehnoloski aspekt, njegova
zlatna drska istice visok status i prestiz njegovog vlasnika, a simbol ugraviran na drsci ima religijsko,
odnosno ideolosko znacenje).
Naime, kultura je shvatana kao sistem sacinjen od manjih podsistema. Promena jednog podsistema
povlacila je za sobom promenu svih ostalih, a time i citavog sistema kulture. Poremecaj se odrazava na
podsisteme koji se manjaju i prilagodjavaju dok se ponovo ne uspostavi ravnoteza. Taj princip
samoregulacije sistema do ravnoteze se naziva kibernetika. U teoriji sistema razlikuju se dva razlicita
vida reagovanja jednog sistema na promene: negativna i pozitivna povratna sprega.
negativna povratna sprega obuhvata procese koji odrzavaju sistem u njegovom prvobitnom
stanju, tj. ravnoteza sistema se obnavlja time sto se ucinak poremecaja neutralise. Npr. dogodi
se poremecaj prouzrokovan povecanjem broja stanovnika (promeni se demografski
podsistem). To ima za posledocu losije prilike manje hrane, povecanje obolenja i smrtnosti tj.
smanjenje broja stanovnika. Sistem se stabilizuje na svom starom nivou.
pozitivnu povratnu spregu cine odgovori sistema koji dovode do promene sistema kao celine.
Poremecaji se pojacavaju time sto se menjaju drugi podsistemi, a nova ravnoteza se uspostavlja
na visem nivou.
Podsistemi su medjusobno povezani svojom funkcijom. Ovim stavom se nova arheologija priblizila
stavovima poznate funkcionalisticke skole u antropologiji. Funkcionalizam je antropoloski pravac ili
teorija, zasnovana na pretpostavci da svi oblici i delovi drustva sluze odredjenoj svrsi. Funkcionalisti su
cesto poredili drustvo s organizmom u kome razliciti organi (podsistemi) imaju svoje uloge u
funkcionisanju organizma. Funkcionalizam se razvio na tradicijama francuske socioloske skole ciji je
predstavnik bio Emil Dirkem, ali u izvesnom smislu i pozitivista Ogist Kont. Najznacajniji predstavnici
funkcionalizma u antropologiji su Bronislav Malinovski i Alfred R. Redklif-Braun. Malinovski je odbacivao

da je kultura duhovni kapacitet, jedinstven za pojedini narod, i umesto toga kulturu je posmatrao kao
praktican instrument koji se stara o tome da drustvo prezivi. Kultura obezbedjuje da bioloske i
ekonomske potrebe drustva budu zadovoljene i covek i njegova kultura su posmatrani kao deo
ekosistema (ekoloski funkcionalizam).
Jedna od karakteristika funkcionalistickog pristupa, bila je negiranje istorijskog pristupa.
Funkcionalisticko proucavanje kulture je bilo sinhronicko; drugim recima, njih nije zanimalo poreklo
odredjene drustvene pojave ili institucije, vec samo njena funkcija i nacin na koji se ona uklapa u celinu.
Za arheologe funkcionalizam i neoevolucionizam bile primamljive, nove i sveze ideje u arheologiji, ali za
antropologe druge polovine 20. veka, bile su to stare, prozvakane, pa i odbacene ideje. Poznati engleski
antropolog Edmund Lic prilicno ostro je kritikovao antropoloske modele koje je prigrlila nova arheologija.
Sistemsko misljenje kritikovao je bas zbog nemogucnosti da objasni kulturnu promenu. Funkcionalna ili
sistemska analiza moze da pokaze zasto je jedan sistem stabilan, ali teskoce nastaju kada se pokusa s
objasnjenjem promene. Ako podsistemi nekog savrsenog, zaokruzenog sistema savrseno funkcionisu i
ako su oni zaduzeni da odrzavaju stabilnost (homeostazu), onda je za svaku promenu sistema bio
potreban spoljasnji impuls. To onda podseca na model protiv koga su novi arheolozi i ustali, tj. na
kulturnoistorijsko tumacenje kulturne promene uticajem sa strane.
Lic je istakao da analogija za ljudsko ponasanje ne mogu biti strogi prirodni zakoni fizike vec igra sah.
Pravila igre postoje, tabla je takodje odredjena, ali kombinacija ima bezbroj. Tvrdio je da se istorija ne
ponavlja i da jedino sto etnografska analogija moze da ucini u arheologiji je to da pruzi ilustraciju
moguceg. Svoje pesimisticko glediste je ilustrovao jednostavnim modelom:

Crnu kutiju je smatrao nedokucivim mehanizmom, koji se ne moze istraziti ni spoznati. Mozemo da
sagledamo ulaz x (dinamika u proslosti) i izlaz y (arheoloski zapis), ali ne mozemo da dokucimo sta se
desava u crnoj kutiji. Kada bi znali da postoji samo jedan moguc odgovor, mogli bi naslutiti sta se
desava u kutiji, ali ako znamo da ih ima bezbroj (kao sto znamo za drustvene sisteme), onda je sadrzaj
kutije vecita zagonetka. A sadrzaj crne kutije je upravo drustvena organizacija i nacin funkcionisanja
sistema.
Ijan Hoder je, u postprocesnom maniru, predlozio da se crna kutija zameni manje sigurnom,
subjektivnom kockom, ciji bi izgled zavisio od posmatraceve tacke gledista.

Kako na osnovu staticnog arheoloskog podatka (y) sagledati dinamicne procese koji su se desavali u
proslosti (x), pa i zaviriti u crnu kutiju i makar samo naslutiti osnove praistorijskog drustvenog sistema?
Da problem bude jos komplikovaniji, arheoloski ostaci pokazuju razliciti stepen ocuvanosti, posto su
prosli dva sasvim razlicita procesa: jedna je ljudska aktivnost u proslosti, a drugo je prirodna
transformacija. Nauka koja se bavi proucavanjem nastanka i vestacke i prirodne transformacije
arheoloskog materijala zove se tafonomija. Ljudska aktivnost obuhvata izradu, koriscenje i odbacivanje
artefakata ili objekata. Osim te primarne ljudske delatnosti, artefakti i objekti, kada jednom prestanu da
se koriste, podlozni su razlicitoj transformaciji. Na njih deluju razlicite prirodne sile i procesi, koji mogu
imati rusilacko ili prezervativno dejstvo.
Da bi premostili tu provaliju, arheolozi su u svom istrazivanju najcesce koristili zakljucivanje na osnovu
analogije. Analogija je vrsta zakljucivanja gde, na osnovu poznatih podataka, pokusavamo da
objasnimo nepoznate, njihovom medjusobnom slicnoscu. Velika opasnost od zakljucivanja na osnovu
analogija je ociglednost. Zbog povrsnih slicnosti nekada se donose zakljuci koji nisu validni. Analogije
su, zbog toga, s jedne strane dobrodosle kao arheoloski instrument neophodan u zakljucivanju, ali su, s
druge strane, veoma opasne posto su sklone da zavedu naucnika na olaka, neproverena i pogresna
resenja.
Luis Binford se posebno bavio pitanjem odnosa statickog materijala u sadasnjosti i dinamike u proslosti
(koja je i stvorila arheoloski materijal). Zakljucio je da je najbolji nacin za premoscavanje tog jaza
teorija srednjeg opsega. Ona je prostor izmedju statike i dinamike. Npr. iskopavamo selo i
otkrivamo da njegova velicina i broj prostorija s vremenom rastu. Iz toga zakljucujemo o uvecanju

populacije. I opet gradimo jednu pretpostavku srednjeg opsega da je velicina naseobine, merena
brojem prostorija u naseobini, u pozitivnoj korelaciji s velicinom populacije. Binford postavlja dva uslova
koja teorija srednjeg opsega mora da zadovolji:
teorija mora biti formulisana nezavisno od naseg gradjenja opste teorije. Kako mozemo
proveravati dve opste teorije ako je nasa teorija srednjeg opsega zasnovana na jednoj od njih?
mora biti zasnovana na uniformistickoj pretpostavci. Moramo poci od pretpostavke da su uslovi u
proslosti bili slicni uslovima u sadasnjosti.
Teorija srednjeg opsega je, prema njegovom misljenju, most koji spaja tu statiku i dinamiku. Binford je
smatrao da je etnografska sadasnjost izvor municije za teorije srednjeg opsega. Pisao je:
Cilj mi je da istrazim odnose izmedju statickog i dinamickog u savremenom okruzenju.
Kada bi dobro shvatili te odnose to bi nam pruzilo neku vrstu kamena iz Rozete tj. nacin da
prevedemo staticni materijal, pronadjen na lokalitetu, u treperav zivot ljudi koji su ga tamo ostavili.

Taj Binfordov kamen iz Rozete u stvari je teorija srednjeg opsega, ali su Binfordovi kriticari u toj metafori
videli i zakljucivanje na osnovu analogija. Problem je bio u tome sto se etnografske analogije, kao
hipoteze, vrlo tesko mogu proveriti.
To je otvorilo vrata dvema disciplinama arheologije: eksperimentalnoj arheologiji i etnoarheologiji.
Eksperimentalna arheologija je zasnovana na premisi da se, u modernim uslovima, mogu ponovo
izazvati procesi koji su doveli do stvaranja odredjenog arheoloskog materijala. Medjutim, ako bismo hteli
da izradimo kucu slicnu neolitskoj, makar i sasvim malu, nasli bismo se pred problem kako to uraditi?
Nama nedostaju odredjena prakticna znanja. Morali bismo pronaci nekog starog seljaka koji se seca
kako je to radjeno. Morali bismo dakle pristupiti etnoarheoloskom istrazivanju. Binford je, zbog toga,
odlucio da se posveti etnoarheoloskom istrazivanju Nunamiut Eskima, posto je smatrao da ce kod njih
steci dovoljno etnoarheoloskih znanja da resi jedan problem evropske praistorije musterijenski
problem. Razlicite varijante paleolitskog musterijenskog kremenog orudja tretirane su u tradicionalnoj
arheologiji kao razlicite kulture. Binford je smatrao da su to samo razlicite alatke, prilagodjene
specificnim adaptacijama. Posto nije mogao arheoloski da proveri svoje hipoteze, preuzeo je
etnoarheolosko istrazivanje Eskima sa Aljaske, za koje je pretpostavio da zive u slicnim klimatskim
uslovima kao i Neandertalci iz Musterijena. Medjutim, mnogi su ga kritikovali da on zapravo nije
proveravao svoje hipoteze, vec je etnografske analize koristio vrlo slobodno pri interpretaciji arheoloskih
nalaza.
U traganju za objasnjenjima razlika i slicnosti u arheoloskim podacima nas krajnji cilj jeste formulisanje
zakona kulturne dinamike Luis Binford
Luis Binford je definisao kulturu kao covekovo ekstrasomatsko sredstvo prilagodjavanja. Ljudi
se prilagodjavaju kulturom. Inuiti se oblace u krzno i zive u igluima, Busmani imaju raznovrsnu
specijalizovanu lovacku opremu. Sve su to kulturne adaptacije izvan (esktra) tela (soma).
*Za logicke pozitiviste neproverljivi iskazi ne samo da izlaze iz okvira nauke, vec su potpuno bezvredni.
Logicki pozitivizam je u tom pogledu scijentisticki. Scijentizam je uverenje da je naucnoj misli
svojstvena nadmoc nad drugim nacinima misljenja. Otud moralni, religijski, politicki sudovi ne samo da
izlaze iz okvira nauke, vec su nizevredni nacini misljenja.
*Drustveni konstruktivizam ili konstrukcionizam jeste uverenje da naucno znanje nije cesto
objektivno, vec potpuno ili bar delimicno drustveno konstruisano.
*Luis Binford je 2002. objavio kapitalnu knjigu Stvaranje referentnih okvira.

2. SOCIJALNA ARHEOLOGIJA (3. Ekonomska arhe.)

Socijalna arheologija obuhvata otkrivanje i interpretaciju razlicitih drustvenih pojava, struktura drustva,
odnos izmedju ljudi unutar drustva i odnos izmedju razlicitih drustava.
Drustvo je grupa ljudi koji zive na odredjenoj teritoriji, pod zajednickim sistemom politicke vlasti, uz
svest o svom posebnom indentitetu u odnosu na grupe koje ih okruzuju.
Jedan vid analize drustva na osnovu njegove razmere razradili su americki neoevolucionisticki
antropolog Elman Servis i njegov saradnik Marsal Salins.

Teorija centralnog mesta pozajmljena je iz geografije. Zasniva se na pretpostavci da je

velicina naselja proporcionalna njegovom znacaju (zakonitost o hijerarhiji naselja).
Tesanovi poligoni these are simple geometrical shapes that divide an area into a number of
separate territories, each focused on a single site. It should be noted that this procedure takes
no account of differences in size or importance of sites; a small site will have as big polygons as
a large site. Thus it is important to use only sites of the same rank in the settlement hierarchy.
XTENT Modeling it assumes that a large center will dominate a small one if they are close
together. In such a case, of so called dominance, the territory of the smaller site is simply
absorbed in the study into that of a larger one. In XTENT Modeling the site of each center is
assumed to be directly proportional to its area of influence.

4. TRGOVINA I RAZMENA
Proucavanje trgovine u proslosti omogucava arheolozima da premoste jaz izmedju statickog arheoloskog
materijala i dinamicnih kulturnih procesa koji su bili uzrok promenama, usponu ili opadanju pojedinih
drustava.
Na osnovu hemijskog sastava sirovina ili prema stilskim odlikama nekog predmeta nekada se mogu
utvrditi kontakti praistorijskih zajednica koje nisu ostavile nikakve pisane tragove. Pogodan primer za to
je cilibar.
Osnovne arheoloske modele trgovine detaljno je razradio eng. arhe. Kolin Renfru.
Pokazalo se da ucestalost predmeta nejednako opada sa udaljavanjem od izvora, pa se time mogu
ustanoviti centri trgovine.
Upravo je redistribucija dobara jedan od bitnih preduslova za opsti rast civilizacije. Vezivanje trgovine za
jedno mesto, po Renfruovom misljenju, oznacilo je pocetak jednog novog sistema u drustvenim
odnosima iz kojeg je izrastao tzv. modul ranih drzava. Reciprocna razmena je jednostavan vid
trgovine koji podrazumeva direktnu razmenu dobara izmedju dva partnera, dok placanje moze biti u
naturi, u radu ili nekoj drugoj vrsti monete. Redistribucija je, medjutim, mnogo visi i slozeniji vid
razmene, jer ukljucuje i posrednike, zatim razne carine i takse, a na kraju i akumulaciju bogatstva, veca
ulaganja i prosirenje mreze trgovackih puteva. Reciprocna razmena je mogla postojati u svim
etapama i na svim nivoima drustvenog razvitka, a redistribucija postoji samo u slozenijim i raslojenim
drustvenim zajednicama.
Polazeci od tih nacela, renfru je nacinio sistematizaciju opstih oblika nabavke dobara i trgovine.
uzajamnost interesa omogucilo je da se razmena i trgovina razdele na tri posebne vrste: razmenu
darova, institucionalizovanu razmenu dobara i trziste za razmenu trgovacke robe. Razmena darova je
najcesce ceremonijalnog tipa; u ritual ukljucuje najvise predstavnike vlasti, koji svojevoljno rasporedjuju
dobra kao darove za razmenu. Institucionalizovana razmena obavljala se u zavisnosti od potreba i
ponude, kao i od medjusobnih sporazuma medju vodjama i mocnicima, koji su odlucivali o nabavci.
Osnova trzisne trgovine je u sistemu ponude i potraznje, a uslovi trzista su obuhvatali sve aspekte
trgovine skladistenje, transport, rizik itd. Prednost takve trgovine bila je u vecoj sigurnosti dobara, u
bezbednosti trgovista i luka, zastiti trgovaca itd.
Model parne interakcije polazi od zapazanja da ukoliko zive u susedstvu, ljudske zajednice razvijaju
odredjeni stepen slicnosti, uprkos mogucem razlicitom poreklu.

5. POSTPROCESNA ARHEOLOGIJA
Ian Hoder je smatrao da ne postoji nacin da se sprovede apsolutna provera dveju alternativnih hipoteza.
U potonjoj literaturi o tome se cesto govorilo kao o problemu ekvifinalnosti.

U maloj ali rastucoj grupi arheologa pocetkom 80ih kljucna krilatica bila je da materijalnu kulturu treba
smatrati smisleno ustrojenom, sto znaci da artefakti nisu puko sredstvo za izlazenje na kraj sa
okolinom.
Glavne stavke postprocesne arheologije:
1. Odbacivanje pozitivistickog naucnog metoda i jaza izmedju teorije i podataka odbacuju
pretenzije nauke kao jedine forme saznanja. Umesto crne kutije Hoder je predlozio subjektivno
opazenu kutiju, koju svako moze da vidi drugacije, zavisno od ugla gledanja. Smatraju da nema
razdvajanja navodno objektivnih podataka od teorije, vec da mi sve podatke vidimo kroz oblak
terije.
2. Interpretacija je uvek hermeneuticna hermeneutika je nauka o pravilnom tumacenju tekstova i
umetnickih dela. Isticu da nema jednog pravilnog tumacenja proslosti, odnosno arheoloskih
podataka. Svaki istrazivac moze da ima svoje vidjenje i tumacenje proslosti. Zato se ova
arheologija zove i interpretativna arheologija. Vazno je odbacivanje svake generalizacije.
3. Odbacivanje suprotstavljanja materijalistickog i idealistickog pogleda na svet 4. Potreba da se proucavaju misli i vrednosni sudovi u proslosti ovo je jedan vid empatije, odnosno
saosecanja. Drugim recima trebali bi da se stavimo u kozu ljudi iz proslosti.
5. Individua je aktovna postprocesni arhe. odbacuju ideju da su ljudi samo pioni u kulturi kao
skupu normi (kultisto tumacenje) ili srafovi u sistemu adaptacije na prirodne datosi (procesno
tumacenje. Isticu da su ljudi u proslosti bili pojedinci, koji su imali svoje poglede na drustvene
norme, pa su ih prihvatali ili odbacivali protiveci se sistemu. Pojam sistema, kritikovan je kao
totalitaran koncept, posto sistemima uvek upravlja elita.Isticu da je konflikt u drustvu (izmedju
drustvenih grupa, klasa, polova) glavni pokretac drustvene dinamike (uticaj marksisticke teorije).
6. Materijalna kultura kao tekst tekst moze razlicitim ljudima znaciti razlicite stvari; nema
konacnog citanja teksta, pa ni konacne interpretacije materijalne kulture; na razumevanje teksta
ne utice autor. To je tzv. smrt autora. Ako je tekst (ili materijalna kultura)otvoren za vise
interpretacija, onda je vecina tumacenja daleko od onoga sto je autor zaista hteo da kaze.