03 Identifikacija/odredba arheozoolokog materijala

03-1 Klasifikacija organskog sveta (taksonomija) i pravila

nomenklature.Taksonomska odredba
03-2 Odredba elementa
03-2-1 Kotano tkivo
03-2-2 Kako kosti rastu?
03-2-3 Struktura kotanog tkiva
03-2-4 Skelet ivotinja
03-3 Skelet sisara
03-4 Zubi sisara
03-5 Odredba starosne dobi
03-6 Odredba pola
03-7 Molekularne analize
03-8 Hemijske analiza kostiju

03-1 Klasifikacija organskog sveta (taksonomija) i pravila

nomenklature.Taksonomska odredba

Kao to joj samo ime kae, arheozoologija je interdisciplinarna oblast.

Arheozoologija koristi metode prouavanja prirodnih nauka koje se bave
istraivanjima ivotinja zoologije, kao nauke o savremenim ivotinjama, i
paleontologije, kao nauke o ivotinjama koje su ivele u geolokoj prolosti.
Arheozoologija se oslanja na osnovne principe i koristi terminologiju koja se
primenjuje u ovim naukama, ukljuujui pravila klasifikacije i nomenklature
ivotinjskog sveta. Arheozoologija, kao i biologija i paleontologija, odnosno
zoologija i paleozoologija, koristi naunu klasifikaciju ivog sveta, i naune nazive
za ivotinje, za razliku od narodnih ili laikih naziva.
Zato je u arheozoologiji neophodna upotreba naunih naziva ivotinja?
Zbog toga to razliiti narodi i populacije imaju razliite klasifikacije.
Razlike se ogledaju u razliitim nazivima ivotinja, zavisno od jezika ili nareja, ali
i u odlikama na osnovu kojih se ivotinje svrstavaju u razliite hijerarhijske grupe,
i veoj ili manjoj sloenosti sistema klasifikacija. Narodna ili laika klasifikacija
ivotinja, i ivih bia uopte, zasniva se na percepciji ivotinja i njihovih srodnikih
odnosa, zavisno od ekonomske orijentacije i uslova ivota, ali i mnotva drugih
faktora. Na primer, ljudi koji ive daleko od mora imaju najee u svom jeziku po
jednu, ili nijednu re za veinu morskih organizama, na primer, koljka, je ili
zvezda. Istovremeno, u jeziku ljudi koji ive na obali mora i sakupljaju morske
plodove, najee postoje ne samo nazivi razliitih vrsta ovih ivotinja, ve i
posebni nazivi za varijetete ovih vrsta. Usled toga, esto je nemogue prevoenje
naziva ivotinja sa jednog jezika na drugi, a klasifikacije su esto nedovoljno
precizne. Nasuprot tome, nauna nomenklatura je univerzalna, a klasifikacija
definisana naunim metodima.
Klasifikacija organskog sveta se drugaije naziva sistematika (lat. systema
= sistem) ili taksonomija (gr. taxis = poredak, nomos = zakon). Ona se zasniva na
uspostavljanju hijerarhijske lestvice koja sadri izvestan broj stupnjeva. Svaka
grupa ivotinja koja odgovara jednom od tih stupnjeva manja je od grupe koja
ima vii poloaj i vea od grupe koja stoji nie na lestvici, a stupnjevi se nazivaju
taksonomske kategorije. Osnovne taksonomske kategorije su sledee:
Regnum / Carstvo
Phylum / Kolo
 Classis / Klasa
Ordo / Red
Familia / Familija
Genus / Rod
Species / Vrsta
Na primer, ivotinja koja se u srpskom jeziku naziva jelen, u naunoj
klasifikaciji odgovara vrsti Cervus elaphus,
spada u rod Cervus (koji obuhvata i druge vrste, na primer Cervus nippon,
japanski jelen, koji ivi u istonoj Aziji),
familiju Cervidae (u koju spadaju i drugi rodovi jelena, kao to je
Capreolus, srna, ili Alces, los),
red Artiodactyla (parni kopitari, koji, osim jelena obuhvataju i svinje, irafe,
kamile, goveda, antilope, gazele i dr.),
klasu Mammalia (sisari, koja, osim parnih kopitara, obuhvata jo oko 25
redova, na primer, Perissodactyla - neparne kopitare, Carnivora -mesodere,
itd.),
kolo Chordata (hordati, u koje spadaju kimenjaci, poluhordati i ascidije)
i carstvo Animalia, koje obuhvata sve ivotinje.
Slino, ovek spada u vrstu Homo sapiens, rod Homo, familiju Hominidae,
red Primates, klasu Mammalia, kolo Chordata, carstvo Animalia. A vuk u vrstu
Canis lupus, rod Canis, familiju Canidae, red Carnivora, klasu Mammalia, kolo
Chordata, carstvo Animalia.
Osim navedenih osnovnih kategorija, u klasifikaciji se mogu koristiti i druge
taksonomske kategorije, kao na primer, nadred (taksonomska kategorija via od
reda, ali nia od klase), ili podred (kategorija nia od roda i via od vrste),
nadfamilija ili potfamilija i slino.
Ako ste paljivo itali tekst primetili ste da su imena vrsta, Cervus elaphus,
Homo sapiens i Canis lupus, i rodova (Cervus, Homo, Canis), napisana
kurzivom1, za razliku od svih ostalih taksonomskih kategorija (Cervidae,
Hominidae, Canidae, Artiodactyla, Primates, Carnivora, Mammalia, Chordata,
Animalia). Pisanje naziva vrsta i rodova kurzivom, a svih viih taksonomskih
kategorija normalnim fontom je jedno od pravila nomenklature.
Pod nomenklaturom se podrazumeva imenovanje razliitih vrsta ili drugih
taksonomskih kategorija organizama po utvrenim pravilima da bi se postigao
red u taksonomiji. Osnove bioloke nomenklature postavio je Karl Line (Carl von
Linn, Carolus Linnaeus) (1707-1778) u knjizi SYSTEMA NATURAE (sistem prirode),
koja je objavljena 1758.godine. Line je uveo latinske (ili latinizirane) nazive za
organizme. Njegova nomenklatura se drugaije naziva binarna nomenklatura, jer
se vrsta, koja se smatra osnovnom taksonomskom kategorijom oznaava sa dva
imena: prva re u nazivu vrste je ime roda, i pie se velikim slovom, a druga re
je ime vrste, koje nikada ne stoji samostalno, i pie se malim slovom. U naunim
radovima imenu vrste se dodaje ime autora koji je prvi, po pravilima naune
nomenklature i sistematike opisao vrstu. Na primer, Canis lupus Linnaeus
oznaava vuka, vrstu koju je prvi opisao upravo Line. Imenu vrste se moe dodati
i godina kada je vrsta opisana, na primer, Canis lupus Linnaeus 1758.
Otkrivanjem velikog broja novih vrsta ili novih podataka o srodnosti
organizama esto se stari rodovi dele na vie rodova. U tom sluaju, imena vrsta
ostaju ista, ali se ime autora vrste stavlja u zagradu. Na primer, kada je Line prvi

1 to je font italic
 put opisao lisicu nazvao je Canis vulpes, smatrajuci da je srodnost vuka i lisice
velika, i da su lisica i vuk dve vrste istog roda. Kasnije, istraivanja su pokazala
da postoji veliki broj vrsta kanida, i oni su svrstani u vei broj rodova, pa je lisica
svrstana u rod Vulpes, a u imenu vrste ime autora stavljeno u zagradu Vulpes
vulpes (Linnaeus).
Nazivi podvrsta su trinominalni sastoje se iz tri rei: imena roda, vrste i
podvrste. Na primer, severna i juna podvrsta lisice nazivaju se Vulpes vulpes
vulpes (Linnaeus) i Vulpes vulpes crucigera (Bechstein).
Prepoznavanje nauno opisanih osobina vrsta i drugih taksonomskih
kategorija naziva se taksonomska odredba, ili taksonomska identifikacija.
Ponekad se identifikacija vrste koristi kao sinonim za odrebu arheozoolokog
materijala uopte, ali to je pogreno, jer se, esto, za ostatke ivotinja sa
arheolokih nalazita ne moe odrediti od kojih vrsta potiu, ali se moe odrediti
neka via taksonomska kategorija.
Na primer, ukoliko na arheolokom nalazitu pronadjemo distalni zglob
ramene kosti jelena, najee emo moi da odredimo od koje vrste potie. Na
osnovu fragmenta istog zgloba najee emo moi da odredimo rod ili familiju.
Na osnovu fragmenta dijafize iste kosti najee emo moi da zakljuimo samo
da se radi o kosti sisara. Kada za neki primerak ne moemo da odredimo vrstu, a
moemo da zakljuimo kom rodu pripada, piemo skraenicu sp. (species) iza
imena roda, na primer Canis sp. Ukoliko moemo da odredimo pripadnost samo
nekoj vioj taksonomskoj kategoriji, piemo indet. (indeterminabile neodreen).
Na primer, Cervidae indet. znai da primerak pripada familiji Cervidae (jeleni), ali
da ne moemo da odredimo rod i vrstu, Mammali indet. znai da je pripada klasi
sisara, ali da ne moemo da odredimo red, i slino.
Taksonomska odredba arheozoolokog materijala razlikuje se od bioloke.
Bioloka odredba se vri na osnovu celih i ivih organizama, a arheozooloka na
osnovu ostataka ivotinja. Pri tome su najee u pitanju veoma fragmentovani
skeletni ostaci. Odreivanje se vri poreenjem sa bolje ouvanim i celim
primercima. Zbog toga se od bolje ouvanih i celih primeraka sa arheolokih
nalazita, kao i kompletnih skeleta razliitih vrsta ivotinja, formira komparativna
zbirka. Odredba arheozoolokog materijala podrazumeva i korienje literature u
kojoj su opisani i ilustrovani delovi skeleta ivotinja, naroito atlasi prirunici za
odredjivanje osteolokog materijala, ali i knjige i nauni lanci u kojima su
objavljeni pojedinani primerci ili parametri za razlikovanje razliitih taksona.

Vidi fajl u ovom folderu

03-01Taksonomija Reitz&Wing 57-64.pdf

03-2 Odredba elementa

Kako se na osnovu fragmenata kostiju odredjuje od kojih ivotinja potiu? Da

bi to bilo mogue potrebno je poznavati karakteristike skeleta, strukturu tkiva od
koga je skelet izgraen, i grau pojedinanih elemenata koji ine skelet, odnosno
kostiju. Odredba arheozoolokog materijala (ili identifikacija, od eng.=identification),
poinje, porema tome, odredbom elementa skeleta.

03-2-1 Kotano tkivo

 Kotano tkivo predstavlja modifikaciju vezivnog tkiva. Sastoji se od organske i
neorganske komponente. Najvei deo organske komponente ini fibrozni kolagen.
Najvei deo neorganske komponente ini kalcijum fosfat. Kalcijum fosfat se javlja u
formi kristala hidroksi-apatita koji su poredjani paralelno kolagenim vlaknima, to
kostima daje vrstinu i elastinost. Odnos organske i neorganske supstance iznosi
proseno 35:65%, mada je taj odnos promenljiv kod razliitih delova skeleta, a
menja se i zavisno od starosne dobi i individualnih osobina. Zubi imaju vei udeo
neorganske komponente (cement 60-65%, dentin 750-80%, gledj 96-99,5 %) od
kostiju, mada i neke kosti karakterie visok sadraj neorganskog materijala, na
primer petrozna kost (lat. os petrosum, kamena kost) u slunom regionu izgraena
je od 86% neorganske materije. Mladje jedinke po pravilu imaju relativno vii udeo
organske komponente u kostima, a starije jedinke relativno vii udeo neorganske
komponente. Na primer, kost deteta najee e imati 61% neorganske
komponente, a kost sredoveenog oveka 66%.

03-2-2 Kako kosti rastu?

Kosti rastu na dva naina: direktno iz vezivnog tkiva (na primer kosti glave), ili
okotavanjem rskavice koja nastaje iz vezivnog tkiva, kao kod dugih kostiju. U
procesu rasta i remodelovanja kotanog tkiva uestvuju elije koje produkuju
kotano tkivo, osteoblasti, i elije koje ga razlau, osteoklasti. Radom ovih elija
tokom ivota ivotinje, kotano tkivo se postepeno, ali neprestano menja i
prilagodjava potrebama organizama. Ne samo da kosti rastu kako ivotinja raste i
poveava telesnu masu, ve kotano tkivo zadebljava ukoliko se nalazi na mestu
koje trpi poveani pritisak, a stanjuje i slabi ukoliko se nalazi na delu skeleta koji se
manje koristi, zarasta ukoliko dodje do povrede ili preloma, i sl.
Tipina duga kost ima tri centra okotavanja, jedan u izduenom, sredinjem
delu kosti, koji se naziva dijafiza (lat. diaphysis), i dva u zglobnim krajevima koji se
nazivaju epifize (lat. epiphyses) (slika 1). Povrine za srastanje epifiza na dijafizi
nazivaju se metafize (lat. metaphyses). Kako kost raste, okotava sve vei deo
rskavice, da bi na kraju ostao samo sloj rskavice izmedju dijafize i epifiza. Kada i taj
deo okota, rast je okonan. Kost, po pravilu, vie nee rasti u duinu, ali e se
kotano tkivo i dalje remodelovati, zavisno od ivotne dobi i okolnosti kroz koje
prolazi organizam. Kod veine ivotinja, poznata je starosna dob u kojoj dolazi do
srastanja epifiza i dijafiza, pa se ta okolnost koristi za odredjivanje individualne
starosti ostataka ivotinja na arheolokim nalazitima.

03-2-3 Struktura kotanog tkiva

Razliite delove skeleta izgrauju kompaktno kotano tkivo i upljikavo sunerasto ili
spongiozno kotano tkivo (slika 2). Kompaktno i spongiozno tkivo se meusobno
razlikuju po rasporedu (zbijenosti) kotanih listia. Kod kompaktnog, kotani listii su
gusto zbijeni, a kod spongioznog izmedju listia postoji vei ili manji medjuprostor.
Kompaktno kotano tkivo se po pravilu nalazi na spoljanjoj strani kosti, dok se
spongiozno tkivo veinom prostire ka unutranjosti i krajevima kostiju. Kotano tkivo
je kompaktno u delovima kosti kojima je potrebna vea vrstina, a spongiozno na
delovima kosti na kojima je potrebna vea elastinost i prostor za smetaj kotane
sri. U spongioznom tkuvu fine kotane ploice i gredice se medjusobno ukrtaju i
teku u raznim pravcima. Njihov raspored je uskladjen sa mehanikim zahtevima, u
pravcu pritiska, tenzije i torzije koju kost trpi. Neke kosti imaju umesto spongioznog
tkiva i kotane sri vazdune prostore, pa se nazivaju pneumatine kosti, a
vazduni prostori se nazivaju sinusi. Takve su recimo kosti glava preivara koji nose
teke rogove, na primer kosti tura i goveeta, takodje kosti u vrlo visokom
potiljanom regionu mamuta.

03-2-4 Skelet ivotinja

Veina ivotinja, beskimenjaka i kimenjaka, ima skelet ija je funkcija

zatita i potpora mekim tkivima. Skelet takodje ima vanu ulogu u kretanju jer se za
njega privruju miii koji pokreu telo. Skelet je u celini, ili delom izgradjen od
neorganskog materijala. Zahvaljujui tome, ouva se u fosilnom stanju, pa najvei
deo fosila, takodje i najvei deo arheozoolokog materijala predstavljaju skeleti i
delovi skeleta. Beskimenjaci (na primer mekuci, rakovi, jeevi) imaju spoljanji
skelet koji opkoljava meko telo i moe biti izgradjen od kalcijum karbonata (veina
mekuaca i jeeva), hitina (rakovi, insekti) ili silicijum dioksida (jednoelijske
radiolarije).
Skelet kimenjaka je unutranji i izgradjen je od vezivnog tkiva, odnosno
rskavice i kotanog tkiva koji nastaju iz vezivnog tkiva. Kimenjaci obuhvataju ribe,
vodozemce, gmizavce, ptice i sisare. Njihov skelet izgradjen je od veeg broja
elemenata (kostiju), ija je osnovna organizacija slina, i sastoji se iz osovinskog
skeleta, u koji spadaju glava, prljenovi, rebra i grudnica, i skelet ekstremiteta u koji
spadaju rameni i karlini pojas, koji se oslanjaju na kimenicu, i kosti prednjih i
zadnjih ekstremiteta, koje se zglobljavaju za rameni, odnosno karlini pojas (slika
3).Skelet, kao i telo kimenjaka je bilatelarno simetrian, odnosno leva i desna
strana su simetrine u odnosu na medianu sagitalnu ravan koja prolazi kroz sredinu
tela po duoj osi. Svi elementi skeleta, pojedinane kosti i njihovi delovi orijentiu se
u odnosu na tu ravan (slika 4). Ako se neki deo kosti nalazi blie sagitalnoj ravni
oznaava se kao medijalni, ako je udaljeniji od sagitalne ravni lateralni. Na prednjoj
strani kimenjaka nalazi se glava, odnosno lobanja, pa se svi delovi skeleta
orijentisani prema lobanji nazivaju kranijalni, a okrenuti na suprotnu stranu, zadnju
(posterior), odnosno prema repu, kaudalni. Gornja strana tela, i svih delova skeleta
naziva se dorzalna, a donja ventralna. Svi delovi skeleta okrenuti prema dorzalnoj
strani tela nazivaju se proksimalni, a oni okrenuti prema donjoj strani distalni.

03-3 Skelet sisara

Skelet sisara izgraen je od kostiju koje su meusobno spojene

avovima, simfizama ili zglobovima. Broj kostiju menja se sa rastom ivotinje, jer za
vreme rasta dolazi do okotavanja i srastanja kotanih elemenata. Ali i kod odraslih
ivotinja postoje odredjene varijacije. Na primer, kod veine sisara varijabilan je broj
repnih prljenova; kod konja u nonom zglobu ima 6 ili 7 kostiju. Uobiajeno, skelet
konja ima oko 205 kostiju.
Prema morfologiji i strukturi kosti mogu biti duge, pljosnate, kratke i
nepravilne2. Duge kosti se sastoje od sredinjeg, cevastog dela, koji zatvara
medularnu upljinu u kojoj se nalazi kotana sr (dijafiza), i proirenih krajeva za
zglobljavanje (epifize) (slika 5). Duge kosti izgrauju proksimalne delove prednjih i

2 Sisson, 1962
zadnjih nogu. Pljosnate kosti slue kao oslonac miiima i tite organe koje
pokrivaju. To su kosti modane aure, ramenog i karlinog pojasa. Kratke kosti su
preteno iste duine, irine i debljine. Nalaze se u distalnim delovima ekstremiteta
ruju, noju i prstima. Najzad, nepravilne kosti su kosti nepravilnog oblika kao to su
kosti lica i baze lobanje i prljenovi.
Kao i kod ostalih kimenjaka, u skeletu sisara razlikujemo osovinski
skelet i skelet ekstremiteta. Osovinski skelet sisara ine lobanja (lat. cranium),
kima, sastavljena iz prljenova (lat. vertebra), rebra (lat. costae) i grudnica (lat.
sternum).
Prednji deo lobanje ini lice sa usnenim, onim, slunim i mirisnim
otvorima, a zadnji deo lobanjska aura koja titi mozak. Kosti lobanjskog svoda
izgradjene su od spoljanjeg i unutranjeg sloja kompaktnog kotanog tkiva, izmedju
kojih se nalazi tanak sloj spongioznog tkiva.Kosti lica i unutranjosti lobanje su
nepravilnog oblika i sadre veliki broj otvora za prolaz krvnih i nervnih sudova.
Spojevi razliitih kostiju na lobanji nazivaju se avovi. Premaksilarne i maksilarne
(lat. praemaxilla i maxilla) kosti nose zube gornje vilice (slika 6). Premaksilarne
kosti nose sekutie i onjake, a maksilarne kosti prekutnjake i kutnjake3.
Za lobanju, odnosno gornju vilicu zglobljava se donja vilica lat.
mandibula, koja nosi zube donje vilice (slika 7). Leva i desna polovina vilice spajaju
se preko manje ili vie iroke povrine koja se naziva simfiza. Kod nekih ivotinja
leva i desna grana mandibule ostaju odvojene tokom celog ivota, kod drugih
srastaju u razliitoj ivotnoj dobi (na primer, kod svinje, konja, mamuta)4. Leva ili
desna grana donje vilice sastoje se iz horizontalne grane, na kojoj se nalazi zubni
niz, i vertikalne grane, na kojoj se nalaze nastavci krunini nastavak
(koronoidni), koji zalazi u slepoonu jamu lobanje, zglobni (artikulacioni), koji
nalee na zglobnu jamu na lobanji, i ugaoni (angularni). Na sredinjem delu
vertikalne grane nalazi se maseterina jama u kojoj su smeteni miii koji pokreu
vilice.
U mekom tkivu, ispod vilice, nalaze se hiodne kosti, ili hioidni aparat
(lat. hyoid) koje ine potporu jeziku i gornjem delu grla.
Na lobanji nekih biljojeda nalaze se rogovi koji predstavljaju specijalnu
modifikaciju kotanog tkiva. Po grai i izgledu razlikujemo rogove upljorogih (bovidi
goveda, ovce, koze, antilope i gazele) i punorogih preivara (cervidi jeleni) (slika
8). Rogovi upljorogih preivara sastoje se od spoljanje rone navlake, i
unutranjeg kotanog nosaa. Rona navlaka je neiva, dok je kotani rog prokrvljen
i predstavlja ivo tkivo, a na preseku ima upljine. Rona navlaka ne ouva se u
fosilnom stanju. Rogove imaju mujaci i enke upljorogih preivara. Rogovi
punorogih preivara izrastaju sa kotanih nosaa koji se nalaze na eonim kostima
lobanje. Dok rastu, prekriveni su barunastom koom. Kada rog poraste, odumire
koa koja ga prekriva, otpada i poinje sezona parenja. Krajem ove sezone
osteoklasti poinju resorpciju baze roga na njegovom spoju sa draem roga, i rog
otpada. Kod jelena, srne i losa rogove imaju samo mujaci, a kod irvasa i mujaci i
enke.
Na lobanju se nadovezuje kima koju ine kimeni prljenovi kroz koje
prolazi kimena modina. U morfologiji kimenih prljenova razlikujemo telo prljena,
otvor za prolaz kimene modine, trnasti nastavak i horizontalne nastavke (slika 9).
Na kimi sisara razlikuje se pet regiona, odnosno odgovarajuih tipova prljenova:
3kod oveka su premaksilarne i maksilarne kosti srasle u jednu jedinstvenu kost gornju vilicu.
4 kod oveka leva i desna polovina vilice u embrionalnom stadijumu srastaju u jedinstvenu
donjojvilinu kost.
vratni, grudni ili leni, slabinski, krstani i repni (slika 10). Sisari imaju sedam vratnih
prljenova. Prvi vratni prljen, atlas, zglobljava se za okcipitalne kondiluse na
lobanji. Drugi vratni prljen, aksis (axis), ima zuboliki izrataj na prednjem kraju koji
zalazi u atlas. Grudnih prljenova ima 12-15. Grudni prljenovi imaju dugake
trnaste, a kratke transverzalne nastavke, i nose zglobne fasete za zglobljavanje sa
rebrima. Distalni krajevi rebara spajaju se sa grudnicom (sternum). Na grudne
prljenove nadovezuje se 6-7 slabinskih prljenova. Oni imaju kratke trnaste i duge
transverzalne nastavke. Krstani prljenovi (3-5) obino srastaju u jednu, krstanu
kost (os sacrum). na kraju kimenice nalaze se repni prljenovi sa sve manjim
nastavcima i otvorom za prolaz kimene modine to se ide ka kraju repa. Njihov
broj je vrlo varijabilan.
Skelet ekstremiteta sastoji se iz pojaseva za sueljavanje (rameni i
karlini pojas) i slobodnih delova ekstremiteta (slika 11). Rameni pojas grade
lopatica (scapula) i kljunjaa (clavicula). Lopatica je pljosnata kost ijom
sredinom se prua greben lopatice, a na distalnom kraju nalazi zglobna jama za
zglobljavanje sa ramenom kosti. Kod mnogih sisara (mesodera, parnih i neparnih
kopitara), lopatica je jedina kost ramenog pojasa. Kod primata, bubojeda i slepih
mieva u ramenom pojasu postoji i kljunjaa, tapiasta, ili sinusoidno povijena
kost.
Ramena kost (humerus) je duga kost koja na proksimalnom kraju nosi
zglobnu glavu za zglobljavanje sa zglobnom jamom lopatice, a na distalnom zglobni
valjak za zglobljavanje sa bicom i lakatnom kosti (slika 12). bica (radius) i lakatna
kost (ulna) su dve duge paralelne kosti koje zajedno formiraju zglobove koji
osiguravaju pokretljivost u laktu i ruju. Od ove dve kosti, bica je kod sisara
masivnija i po pravilu ima dijafizu polukrunog poprenog preseka. Za lakatnu kost je
karakteristian zaobljeni nastavak (olecranon) koji se nalazi iznad proksimale
zglobne povrine lakatne kosti. Ovaj nastavak pri pokretanju lakatnog zgloba ulazi u
jamu iznad zglobnog valjka ramene kosti to spreava savijanje prednjih
ekstremiteta unazad. Distalni deo ulne zakrljao je kod sisara prilagodjenih na
tranje kod jelena, goveeta i drugih preivara stanjen je i srastao sa bicom, a
kod konja potpuno nedostaje.
Na distalni zglob koji ine ove dve kosti (ili samo bica, kod onih sisara
kod kojih je distalni deo ulne zakrljao), nadovezuju se kosti ruja (carpus). To su
kratke kosti koje nose veliki broj povrina i faseta za zglobljavanje. Najvei broj ovih
koica kod sisara je osam, po etiri u dva reda, ali su kod nekih sisara pojedine
meusobno srasle, pa ih je ukupno manji broj.
Na karpalne kosti nadovezuju se metakarpalne (metacarpus). One se
kod razliitih ivotinja razlikuju po broju, obliku i veliini, naroito duini, zavisno od
naina kretanja (slika 13). Kod sisara koji se kreu tako to se oslanjaju celom
apom na podlogu, kao na primer kod medveda, ili primata, to su relativno kratke
kosti i ima ih po pet na prednjim i zadnjim ekstremitetima. Kod sisara koji su
prilagodjeni na bre kretanje oslanjaju se na prste (na primer, zeevi, veina
mesodera), metakarpalne kosti su izduene. Kod pasa i maaka ima ih pet na
prednjim i etiri na zadnjim ekstremitetima. Najvei stepen prilagodjavanja na brzo
kretanje, odnosno tranje predstavlja hodanje na vrhovima prstiju. Sisari koji hodaju
na vrhovima prstiju nazivaju se unguligradni, pa otuda potie Ungulata - zajedniki
naziv za dva reda koji obuhvataju najvei broj kopnenih biljojeda papkare i
kopitare. Njihovi metakarpusi su duge kosti, a broj im je redukovan. Kod konja, i kod
preivara (jeleni, goveda, ovce, koze itd.) postoji samo po jedna metakarpalna kost u
prednjim ekstremitetima.
 Na metakarpalne kosti nadovezuju se falange (lat. sing. phalanx). To su
nizovi kratkih kostiju koje se nalaze u prstima. Kao to je razliit broj metakarpalnih
kostiju kod sisara koji se razliito kreu, tako je razliit i broj prstiju, odnosno nizova
falangi. Kod petoprstih, kao to su primati i medved, u prvom prstu nalaze se dve
falange, a u ostalima po tri. Poslednje falange kod primata nose rone navlake
nokte, a kod medveda i drugih mesodera kande. Kod sisara sa smanjenim brojem
metakarpalnih kostiju, smanjen je i broj prstiju. Tako konj, koji ima samo jednu
metakarpalnu kost, ima samo jedan prst, u kome se nalaze tri falange. Poslednja je
obloena ronim kopitom. Preivari, medjutim, mada imaju samo jednu
metakarpalnu kost, imaju dva niza prstiju. Njihove tree falange obloene su ronim
papcima.
Karlini pojas (pelvis) izgradjuju tri kosti (bedrenjaa, sednjaa i
preponjaa). Na mestu njihovog spajanja nalazi se zglobna jama u koju ulazi
zglobna glava butne kosti. Duge kosti slobodnog dela zadnjeg estremiteta su butna
kost (femur), golenjaa (tibia) i linjaa (fibula) (slika 14). Na proksimalnom
zglobu butne kosti nalazi se zglobna glava, a na distalnom zglobni valjak za
zglobljavanje sa golenjaom i linjaom. Golenjaa je po pravilu znatno masivnija
kost od linjae. Dijafiza golenjae je obino trougaonog poprenog preseka.
Linjaa je kod mnogih sisara redukovana i tanka kao igla (otuda latinski naziv
fibula). Kod konja je svedena na kratku kost sraslu uz proksimalni deo golenjae.
Na distalni zglob golenjae i linjae, odnosno samo golenjae kod onih
sisara kod kojih je linjaa redukovana, nadovezuju se kosti noja (tarsus). Njihov
maksimalan broj je sedam, ali moe biti i redukovan. Kao i kod ruja, kosti noja
poreane su u dva niza. U proksimalnom redu nalaze se dve kosti koje imaju vanu
ulogu u pokretljivosti nonog zgloba astragalus (skona kost) i calcaneus (petna
kost). Na distalni niz tarzalnih koica nadovezuju se metatarzalne kosti
(metatarzus). Njihov broj i morfologija su slini kao kod metakarpalnih kostiju. Kod
sisara koji se kreu oslanjajui se celom apom, odnosno dlanom/tabanom na
podlogu, kao to su medved i gorila, ima ih pet. Kod pasa i maaka ima ih pet na
prednjim i etiri na zadnjim nogama. Kod konja, i preivara samo po jedna, duga
metatarzalna kost u svakoj zadnjoj nozi. Na metatarzalne kosti nadovezuju se nizovi
lanaka prstiju (phalanx), kao i u prednjim ekstremitetima.

03-4 Zubi sisara

Zubi sisara spadaju u delove skeleta koji se najlake ouvaju, jer sadre vei
procenat neorganske materije nego kosti. Osim toga, oni imaju veliki znaaj jer se na
osnovu njihove morfologije po pravilu najpreciznije utvruje taksonomska pripadnost,
individualna starost ivotinje, i njihov sezonski rast. Kod nekih sisara postoje i razlike
u zubliku na osnovu kojih se utvruje polna pripadnost.
Zubi sisara usaeni su alveole, posebne prostore u vilicama, i njihov poloaj
je stalan, tako da su zubi gornje i donje vilice u okluziji. To znai da grbicama -
uzvienjima na jednom zubu odgovaraju udoline na vatnoj povrini zuba u
naspramnoj vilici i obrnuto, a to omoguava efektivno vakanje hrane. U grai zuba
uestvuju tri supstance: gle, dentin i cement (slika 15). Gle je bela kristalasta
supstanca, sa visokim sadrajem neorganske komponente (96-99,5 %), koja u
tankom sloju pokriva vatnu povrinu zuba. Ispod nje se nalazi dentin (75-80 %
neorganske materije) koji izgrauje najvei deo krune zuba. Trea supstanca koja
uestvuje u grai zuba je cement. Cement sadri 60-65 % neorganske materije,
oblae koren zuba, a kod visokokrunih zuba nalazi se i na spoljanjoj strani krune i u
unutranjim prostorima izmedju gledjnih lamela.
Deo zuba koji se nalazi iznad alveola, odnosno desni, naziva se zubna
kruna, a deo zuba koji zalazi u alveole u vilicama koren zuba, Izmeu krune i
korena nalazi se vrat zuba. U unutranjojsti zuba nalazi se pulpa sa krvnim
sudovima i nervima. Zubi rastu tako to se u alveolama stvara prvo glena klica
zuba. Zatim se, od vrata pa nanie postepeno stvara koren, a zub probija desni i
zauzima svoj stalan poloaj. Kada zauzme stalan poloaj poinje okluzija. Kako
ivotinja stari zubi se menjaju. U unutranjosti zubne krune taloi se dentin, a
upljina zubne pulpe smanjuje. U korenu se taloi cement. vatna povrina se troi,
a visina zuba smanjuje.
Sisari imaju dve generacije zuba mlenu i stalnu (slika 16), za razliku od
drugih kimenjaka kod kojih zubi rastu stalno tokom ivota.
Zavisno od poloaja i uloge u zubniku sisara razlikujemo sekutie, onjake,
prekutnjake i kutnjake (slika 17). Sekutii i onjaci nalaze se u prednjem delu vilice, a
prekutnjaci i kutnjaci u zadnjem. Sekutii (incisivi) slue za pridravanje plena,
sakupljanje ili otkidanje hrane, i najee su dletastog oblika. Onjaci (kanini) su
koninog oblika, slue za odbranu, napad i usmrivanje plena kod mesodera, dok
su kod biljojeda esto zakrljali. Vei su kod mujaka nego kod enki. Prekutnjaci
(premolari) i kutnjaci (molari) slue za usitnjavanje i vakanje hrane. Njihova
vatna (okluzalna) povrina je prilagoena vrsti hrane kojom se ivotinja hrani.
Molari sa grbicama u obliku otrih konusa i grebena karakteristini su za sisare koji
se hrane insektima i mesom, oni sa tupim grbicama za svatojede, a
najkomplikovanije vatne povrine imaju sisari koji se hrane razliitim vrstama
biljaka. Njihove gribice mogu biti u obliku poprenih lamela, u obliku polumeseca, ili
je gle sloeno nabrana. Zubi mesodera i svatojeda su niskokruni, a zubi biljojeda
mogu biti niskokruni i visokokruni. Kod visokokrunih zuba ne postoji uvek vrat zuba,
koji jasno odvaja krunu i koren, okluzija vatne povrine poinje i odvija se dok je
deo krune ispod desni, odnosno u alveolama, a zubi rastu i nakon to je poelo
troenje njihove vatne povrine. Najvie zube imaju sisari koji se hrane travom, koja
u sebi ima silicije, pa brzo troi zube.
Razliiti sisari imaju razliit broj stalnih zuba. Broj zuba je isti u levoj i desnoj
polovini vilice, ali ne mora biti isti u gornjoj i donjoj vilici. Maksimalan broj zuba kod
placentalnih sisara je 44: po 3 sekutia, 1 onjak, 4 prekutnjaka i 3 kutnjaka u svakoj
polovini vilice. Kod mnogih sisara broj zuba je rekukovan. na primer, pas u donjoj
vilici ima 3 sekutia, 1 onjak, 4 prekutnjaka i 3 kutnjaka, ali u gornjoj ima po jedan
kutnjak manje. Preivari nemaju onjake i sekutie u gornjoj vilici, ve samo po 3
prekutnjaka i 3 kutnjaka u zadnjem delu vilica. Glodari i u donjoj i u gornjoj vilici imaju
samo po jedan par sekutia a u zadnjem delu vilica najee samo po 3 kutnjaka.
Slonovi imaju samo po jedan par sekutia u gornjoj vilici, koje nazivamo kljovama,
itd.
Za orijentaciju zuba koristi se posebna terminologija (slika 18). Deo zuba
okrenut ka unutranjoj strani, ka jeziku, naziva se lingvalni, a deo kao spoljanjoj
strani, ka obrazu, bukalni; deo zuba okrenut ka simfizi, odnosno prednjem delu
zubnog niza mezijalni, a suprotni kraj distalni. U maksili se nalaze gornji zubi
(superior), a u mandibuli donji (inferior). Skraenice za sekutie su I (incisivi), C
(kanini), P (premolari) i M (molari), a poloaj zuba u zubniku se pie brojem u sufiksu
(za gornje zube) ili prefiksu (za donje zube). Tako se gornji prvi molar oznaava M 1,
a donji trei premolar P2 (slika 17).
 03-5 Odredba starosne dobi

Odredba starosne dobi ivotinja je vrlo vana u arheozoologiji jer se na

osnovu podataka o starosti ivotinja koje je ovek lovio ili gajio u prolosti moe
mnogo saznati o strategiji eksploatacija ivotinja, pa samim tim i najvanijim
aspektima ekonomije. Starosna dob ivotinje moe se odreivati na osnovu razliitih
delova skeleta: na osnovu rogova, kostiju i zuba.
Starosna dob jelena se moe odrediti na osnovu rogova, jer se rogovi ciklino
uslonjavaju. Kod obinog jelena, na primer, u prvoj i drugoj godini ivota rog ima
oblik jednostavnog iljka (slika 19). U treoj godini izbija prvi paroak, i svake
naredne godine po jedan novi5. Rogovi upljorogih preivara se takodje menjaju
kako rastu, ali su promene u strukturi, obliku i veliini rogova postepene, pa je i
odredba starosne dobi mnogo tea i nepreciznija nego kod odreivanja starosne
dobi na osnovu rogova jelena.
Jedna od najire prihvaenih metoda za odreivanje starosne dobi zasniva se
na stepenu sraslosti epifiza. Epifize razliitih kostiju srastaju sa dijafizom u razliitoj
starosnoj dobi. Na primer, mladunci goveeta se raaju sa sraslim distalnim
epifizama na falangama, ali proksimalne epifize srastaju tek u starosnoj dobi izmeu
1,5 i 2 godine. Proksimalne epifize metapodijalnih kostiju su srasle na roenju, ali
njihove distalne epifize srastaju tek u starosnoj dobi izmeu 2 i 2,5 godine. Na dugim
kostima prednjih i zadnjih nogu, najranije srasta proksimalna epifiza radijusa (u
starosnoj dobi od godinu dana), zatim distalne epifize humerusa i radijusa (1,5
godina), zatim distalna epifiza tibije (2 2,5 godine), zatim proksimalna epifiza
humerusa, ulne, femura i tibije (3,5 4 godine). Ako se na nekom arheolokom
nalazitu prebroje sve dijafize sa epifizama koje nisu srasle i sa sraslim epifizama,
mogu se svrstati u nekoliko starosnih grupa, i odrediti da li preovlauju mladunci
odreene starosne dobi ili odrasle jedinke.
Starosna dob se moe odrediti jo preciznije na osnovu zubnika: vremena
izbijanja, odnosno smene mlenih i stalnih zuba, kao i stepena njihovog troenja. Na
osnovu vremena izbijanja mlenih i stalnih zuba mogue je prilino precizno odrediti
faze rane ivotne dobi. Na primer, lane na roenju ima u donjoj vilici samo mlene
sekutie, a u razdoblju 2-4 meseca starosti izbijaju i ostali mleni zubi. Neposredno
nakon toga, kada lane ima 4-5 meseci, izbija prvi stalni molar. Sve mlene zube i
prvi stalni molar lane zadrava do starosti od godinu dana, kada poinje da izbija
drugi stalni molar, a neposredno zatim nastaje smena mlenih zuba stalnim
sekutiima, onjacima i prekutnjacima. Od stalnih zuba jedan za drugim izbijaju prvi
sekuti i drugi, do starosti od 15-17 meseci. Zatim izbija poslednji, trei stalni kutnjak
u zadnjem delu vilice (starost 18-20 meseci), zatim stalni onjak (19-22 meseci). Do
starosne dobi od 25 meseci izbijaju stalni prekutnjaci i time se zavrava smena
mlenih i stalnih zuba, a u naredna tri meseca poslednji stalni molar zavrava rast.
To znai da su do starosti od 28 meseci svi stalni zubi na svom mestu6.
Jo jedna metoda koja se koristi za odredjivanje indivudualne starosti je
metoda linija rasta na zubnom cementu7. Naime, u korenu zuba, od njegovog
formiranja do smrti ivotinje taloi se cement. Cement se taloi u slojevima

5 Dragii 1957: 167

6 prema Habermehl, 1985 i Brown & Chapman, 1991
7 Klevezal, G.A., 1996. Recording Structures of Mammals. Balkema, Rotterdam, Netherlands. 274
pp.; Low, W.A., Cowan, I.M., 1963. Age determination of deer by annular structure of dental
cementum. Journal of Wildlife Management 27 (3), 466471.
naizmenino svetlijim i irim, i tamnijim i uim. Svetliji i iri slojevi, odnosno linije
rasta formiraju se od poetka prolea do poetka jeseni i odraavaju bri rast tokom
letnje polovine godine, a ue i tamnije linije rasta formiraju se tokom ostatka godine, i
odraz su zastoja u rastu. Prema tome, par letnje i zimske linije rasta odgovara
jednoj godini, a njihovim brojanjem moe se ustanoviti individualna starost ivotinje.

03-6 Odredba pola

Kod veine ivotinja mujaci i enke se razlikuju ne samo po grai

reproduktivnih organa, ve i po veliini, spoljanjem izgledu i unutranjoj grai. Te
razlike nazivamo polnim dimorfizmom. Kod sisara mujaci su krupniji od enki. U
retke izuzetke od ovog pravila spadaju pegave hijene i plavi kitovi. Nekada su razlike
u veliini izmeu polova male, a nekada su znatne, pa ih moemo ustanoviti na
arheozoolokom materijalu merenjem razliitih delova skeleta. Na primer, mujaci
jelena i svinja su znatno krupniji od enki, dok su razlike u veliini mujaka i enki
zeeva neznatne. Kod nekih ivotinja mujaci poseduju skeletne tvorevine koje
enke nemaju, ili se morfologija nekih delova skeleta znatno razlikuje. Na primer, u
porodici jelena (Cervidae) mujaci imaju rogove, a enke su bezroge. Izuzetak su
enke irvasa, mada su njihovi rogovi manji od rogova mujaka. U porodici bovida
(Bovidae), i mujaci i enke imaju rogove, ali su rogovi mujaka naglaeno vei.
Onjaci mujaka i enki svinja razlikuju se po veliini i morfologiju i u gornjoj i u
donjoj vilici. Kod mesodera su uobiajeno onjaci mujaka znatno vei od onjaka
enki, dok su razlike u veliini drugih zuba male.
Deo skeleta na osnovu koga se najpouzdanije razlikuju polovi kod sisara je
karlica, na osnovu oblika i debljine pubine kosti i visine zida zglobne jame
acetabuluma.
Na kostima zadnjih ekstremiteta mujaka ptica (tarsometatarsus) javlja se
kotana izraslina mamuza, dok se duge kosti enki koje su nosile jaja mogu
prepoznati na osnovu toga to je u njihovim medularnim upljinama nataloen
kalcijum karbonat. Mujaci ptica su takodjepo pravilu krupniji od enki. Nasuprot
tome, kod riba su po pravilu enke krupnije od mujaka.

03-7 Molekularno-genetike analize

U poslednjim decenijama XX veka razvijaju se nove tehnike identifikacije

organskih ostataka koje se zasnivaju na analizi drevne DNK (dezoksiribonukleinske
kiseline) iz kostiju. Drevna DNK se oznaava kao dDNK (na engleskom aDNA
ancient DNA). Iako se u ivotinjskim kostima sa arheolokih nalazita DNK relativno
slabo ouva, usled uticaja razliitih fiziko-hemijskih faktora koji na kost vremenom
deluju, nove laboratorijske tehnike omoguavaju izdvajanje i prouavanje i ovako
degradirane drevne DNK. Na osnovu drevne DNK moe se ustanoviti taksonomska
pripadnost, a poreenjem drevne DNK iz razliitih uzoraka njihova genetika
srodnost.
Prve analize drevne DNK vrene su 1984.godine8 na muzejskim primercima
jedne izumrle vrste zebre, starim 150 godina, da bi ve narednih godina bilo
dokazano da se drevna DNK moe prouavati i na kostima starim nekoliko hiljada
8 Higuchi R, Bowman B, Freiberger M, Ryder OA, Wilson AC (1984). "DNA sequences from the
quagga, an extinct member of the horse family". Nature 312 (5991): 2824. Bibcode
1984Natur.312..282H. doi:10.1038/312282a0. PMID 6504142.
godina9. to je vea starost uzoraka, manje je verovatnoa da e se drevna DNK
ouvati. Smatra se da je milion godina maksimalna starost u kojoj se moe ouvati
drevna DNK, i to u izuzetno povoljnim, na primer ekstremno hladnim uslovima.
Prouavanje drevne DNK usmerava se na razliite delove genoma:
mitohondrijalnu DNK (mtDNK), nuklearnu DNK (nDNK), Y-hromozome. Brzina
evolucije razliita je u razliitim delovima genoma, kao i vrsta genetike informacije
koja se prenosi iz generacije u generaciju. Kod ivotinja, naroiti znaaj imaju
analize mtDNK, s obzirom da je brzina evolucije mtDNK pet do deset puta vea nego
nDNK10. Istovremeno, mtDNK daje podatke o matrilinearnom nasledjivanju, dok se
podaci o patrilinearnom nasledjivanju dobijaju analizama Y-hromozoma11.
Genetike analize podrazumevaju izdvajanje haplogrupa, odnosno
haplotipova unutar haplogrupa, a grafiki prikazuju u obliku krugova povezanih
linijama, pri emu krugovi predstavljaju haplotipove, a linije koje ih povezuju
genetiku srodnost, odnosno udaljenost.
Genetike analize imaju naroiti znaaj za istraivanje procesa
pripitomljavanja ivotinja. Utvrivanje porekla domaih ivotinja, odnosno divlje,
predake vrste od koje domaa ivotinja potie, naroito je znaajno kod
prouavanja porekla onih domaih ivotinja iji su divlji preci izumrli, kao to je to
sluaj sa goveetom, ili dananja populacija jako smanjena, kao to je to sluaj sa
konjima. Jo vei znaaj genetike analize imaju u odreivanju mesta i starosti
primarne domestikacije, pravcima i hronologiji irenja domaih ivotinja, kao i
utvrivanju da li je do pripitomljavanja neke ivotinje dolazilo jednom ili vie puta, u
jednoj ili u razliitim oblastima.
Genetike analize imale su odluujuu ulogu u razumevanju pripitomljavanja
goveeta, odnosno razliitom poreklu taurinskog goveeta (Bos taurus),
pripitomljenog u oblasti Plodnog polumeseca, i zebua (Bos indicus), pripitomljenog u
Indiji, koji vode poreklo od dve razliite podvrste pragoveeta (Bos primigenius).
Genetikim analizama je ustanovljeno da su koze i ovce pripitomljene bar po tri puta
u razliitim oblastima, mada je verovatno najstarije pripitomljavanje, u oblasti
Plodnog polumeseca, imalo najvei uticaj, odnosno potomci ivotinja pripitomljenih
tom prilikom najvee rasprostranjenje. Dosadanja prouavanja ukazuju da se
pripitomljavanje svinje dogodilo najmanje est puta u razliitim oblastima. Genetike
analize su pomogle da se utvrdi sloeno poreklo domaih kamelida June Amerike
lame i alpake, od njihovih divljih predaka, guanaka i vikunje.

03-8 Hemijske/izotopske analize arheozoolokog materijala

Hemijske analize arheozoolokog materijala zasnivaju se na injenici da se

hemijski sastav kostiju menja tokom ivota, u zavisnosti od ishrane. U vodi i u hrani
nalaze se odredjeni elementi i hemijska jedinjenja koja se unoenjem u organizam

9 Pbo S (1985a). "Preservation of DNA in ancient Egyptian mummies". J Archeol Sci 12 (6): 411
417. doi:10.1016/0305-4403(85)90002-0;
Pbo S (1985b). "Molecular cloning of ancient Egyptian mummy DNA". Nature 314 (6012): 644645.
Bibcode 1985Natur.314..644P. doi:10.1038/314644a0. PMID 3990798;
Pbo S. 1986. Molecular genetic investigations of ancient human remains. Cold Spring Harbour
Symp Quant Biol. 51:441-446.
10 Zeder, M. et al. (2006) Documenting domestication: the intersection of genetics and archaeology,

in: TRENDS in Genetics 22: 139-155.

11 Nasuprot tome, kod biljaka najvei znaaj ima prouavanje nDNK, zatim DNK hloroplasta, dok je

brzina evolucije, pa prema tome i znaaj analiza, najmanji kod mtDNK.

trajno deponuju u kotanom tkivu. Razvoj razliitih metoda merenja koncentracija
ovih elemenata i njihovih izotopa omoguio je istraivanja itavog niza pitanja
vezanih za nain ishrane, mobilnost i ivotne istorije organizama u prolosti, koja se
drugim metodama teko, ili nikako ne mogu deifrovati.
Analize stabilnih izotopa ugljenika (13C) i azota (15N) u kolagenu koriste se
za rekonstrukciju ishrane ivotinja u prolosti12. Na osnovu izotopa ugljenika (13C),
moe se zakljuiti da li je hrana preteno morskog ili terestrinog porekla. Morske
ribe (ukljuujui anadromne vrste kao tu su jesetra i beluga) imaju vii 13C nego
kopneni biljojedi, a slatkovodne ribe nie vrednosti 13C i od kopnenih biljojeda i od
morskih riba. To je posledica toga to morske biljke (kojima se hrane morske ribe),
vie ugljenika dobijaju iz bikarbonata rastvorenog u morskoj vodi, dok se kopnenoj
sredini, i kopnenim vodama, ugljenik moe dobiti iz geoloke podloge i atmosfere. S
druge strane, sadraj izotopa azota (15N) u kolagenu pokazuje poloaj ivotinje u
lancu ishrane, s obzirom da raste za 3-5% za svaki trofiki nivo13. Najnii sadraj
azota (15N) u kolagenu imaju kopneni biljojedi, iznad njih su svatojedi, a na vrhu
lanca ishrane mesoderi. Lanci ishrane u vodenoj sredini morskoj i slatkovodnim
kopnenim, su dui od terestrinih, pa vodene ivotinje imaju vie vrednosti od
kopnenih biljojeda.
Izotopi ugljenika (13C) mogu se meriti i u zubnoj gledji, i na osnovu njihovog
sadraja utvrivati da li se ishrana kopnenih biljojeda preteno zasniva na travi ili na
liu, odnosno da li se odredjena vrsta biljojeda preteno hrani pasui, ili brstei, ili
ima meovitu ishranu. U zubnoj gledji se takodje moe meriti sadraj kiseonikovih
izotopa (18O), koji mogu da daju informacije o lokalnim klimatskim uslovima, kao
to su temperatura i precipitacija, u vreme ivota ivotinje, odnosno formiranja zubne
glei. S obzirom da se gle formira od vrha krune do vrata, i da se, za razliku od
kotanog tkiva, kada se jednom formira vie ne remodeluje, merenja serije uzoraka
po visini zubne krune daju podatke o promenama izotopskih vrednosti, a ove
promene se mogu povezati sa sezonskim promenama u godini.
Merenja proporcije izotopa stroncijuma 87Sr/86Sr u zubima ili kostima koriste
se za utvrdjivanja porekla, odnosno migracionih puteva ivotinja. Ova metoda se
zasniva na injenici da su sadraj stroncijuma i proporcija njegovih izotopa u
geolokoj podlozi varijabilni, a da oganizmi koji ive na odredjenoj geolokoj podlozi
u svom skeletu taloe odgovarajui sadraj i proporciju izotopa stroncijuma. Kada
migriraju, u sebi nose signal geoloke podloge sa koje potiu.

Dopunska literatura (u ovom folderu):

03-02 Hesse & Wapnish 1999 32-50.tif
03-02 Odredba elementa Davis 47-60.pdf
03-02 Odredba elementa OConnor 13-26.pdf
03-02-2 Indentifikacija. Skelet.ppt
03-02-3 Identifikacija. Zubi.ptt
03-03, 04 Odredba starosne dobi i pola Davis 36-42.pdf

12 Bocherens, H., Drucker, D., 2003. Trophic level isotopic enrichment of carbon and nitrogen in bone
collagen: case studies from recent and ancient terrestrial ecosystems. International Journal of
Osteoarchaeology 13, 4653.
13 Idem