OBLIGACIONO PRAVO

96. Obligaciono pravo pojam i razvoj:

Obligaciono pravo je grana prava koja se bavi odnosima dugovanja i potraivanja
tj. obligacionim odnosima- obligacijama. Odnos dugovanja i potraivanja se uvjek
sastoji u tome to je dunik obavezan da povjeriocu neto da ili uini. Najee se
deava da obligacija sadri uzajamna prava i obaveze dunika i povjerioca, to
znai da je sadrina obligacija razmjena stvari ili usluga izmeu dunika i
povjerioca. Poznato je da su rimski pravnici izbegavali da formuliu definicije
pravnih ustanova, smatrajui da je svako definisanje opasno ( omnis definitio in
iure civili periculosa est ).

97. Pojam obligacije i obligacionog odnosa:

Zato emo se mi ovde sluiti jednom esto uporebljavanom definicijom, koja istina
nije formulisana od rimskih pravnika, ali odgovara njihovom shvatanju obligacije.
Ta definicija glasi: Obligacija je pravni odnos izmeu dvije odreene stranke koji
se sastoji u tome to jedna stranka ( koja se zove poverilac, creditor ) ima pravo da
zahtjeva od druge stranke ( koja se zove dunik, debitor ) neko odreeno davanje,
injenje ili neinjenje, a druga stranka je obavezna da to ispuni.
Iz ove definicije se vidi da 1) u svakom obligacionom odnosu moraju postojati dve
stranke- dunik i poverilac; 2) da je na strani dunika i poverioca uvjek jedno ili
vie odreenih lica subjekta obligacije; 3) da je to, za razliku od stvarnopravnog
odnosa, uvjek odnos izmeu tano odreenih lica, da on djeluje inter partes; 4) da
je to odnos sa odreenom sadrinom.
Obligacioni odnos najee nastaje ugovorom izmeu stranaka. Takve obligacije
nazivaju se ugovorne ili kontraktne. Obligacioni odnos moe nastati i iz
nedozvoljene radnje ( delikta ) jedne od stranaka. Takve obligacije nazivaju se
deliktnim.
Sadrinu kontraktnih obligacija odreuju stranke ugovorom. I u svim drugim
obligacijama stranke mogu svoje odnose regulisati po svojoj volji. Zato odredbe
obligacionog prava spadaju u ius dispositivum, to znai da se, u pravnim normama

predviena reenja pojedinih pitanja, primjenjuju tek onda ako ih stranke svojom
voljom nisu reile.
Osnovne linije razvitka rimskog obligacionog prava:
Osnovne linije razvitka rimskog obligacionog prava moemo podijeliti na etiri
perioda: period Zakona X tablica staro ius civile; period pretorove aktivnosti;
pretorskog prava; period klasinog prava i period postklasinog i Justinijanovog
prava.
1.- Obligaciono pravo Zakona X tablica: 1) Nerazvijenost Kako je rimsko
drutvo tog perioda poivalo na zatvorenoj kunoj privredi Rimljani su uglavnom
poznavali najprimitivnije odnose razmjene kupoprodaju i zajam, kao i neke
obligacione odnose nastale iz protivpravnih radnji delikata.
a.- Kupoprodaja: Zakljuenje i izvrenje obligacije su uvjek dva odvojena posla ali
se kod Rimljana u vrijeme Zakona X tablica kupoprodaja obavljala tako da su
oba posla bila sadrana u istom aktu, a taj akt bio je nain pribavljanja svojine:
mancipacija za res mancipi i tradicija za res nec mancipi. Sa izvrenokm
mancipacijom za kupca je posao svren- on postaje sopstvenik, bez obzira da li je
platio cijenu ili ne, a prodavac e moi naknadno da ga prisili da plati cijenu samo
ako se on na to obavezao posebnom stipulacijom. Zato se moe rei da je
kupoprodaja smatrana vie nainom pribavljanja svojine nego ugovorom.
b.- Zajam: Zajam je bio znatno razvijeniji od kupoprodaje. Zakon dvanaest tablica
poznate tri potpuno izgraene ustanove zajma: nexum zajam patricija plebejcu,
baziran na ronoj i uslovnoj kupoprodaji ( ili zalaganju ) fizike linosti dunika;
stipulatio zajam izmeu patricija, baziran na uzajamnom poverenju zatienom
religijskom, magijskom snagom rei koje su prilikom zakljuenja zajma
izgovorene; i expensilatio zajam baziran na vjerovanju u magijsku snagu rei
kojima je poverilac upisivao potraivanje u svoje poslovne knjige. Karakteristino
je da je posledica neisplate duga vezivana za linost dunika, a ne za njegovu
imovinu. Na nerazvijenost zajma ukazuje i visoka interesna stopa. Istina Zakon
dvanaest tablica propisuje kao maksimalnu stopu 8,33 % mjeseno.

c.- Delikti: U svim sluajevima izvrenjem delikta nastajao je izmeu delikventa i

povrijeenog obligacioni odnos koji je kao i zajam u krajnjoj liniji bio
sankcionisan prodajom u ropstvo ili smru.
2) Formalizam: Druga karakteristika obligacionog prava Zakona X tablica je
formalizam. Svi poslovi su obavljani u strogo propisanoj formi, javno i uz
izgovaranje odreenih rijei ili vrenje odreenih gestova. Pri tom izgovaranje ovih
rijei i ispunjenja svih ostalih formalnosti su bitni konsitutivni elementi ugovora.
Bez njih, ili ako su oni pogreno ili nepotpuno izvedeni, nema ugovora, nema
obligacionog odnosa, bez obzira na realnu sadrinu odnosa stranaka.
a.- Veza sa religijom: Samim tim to je izgovorio odreene rijei za stipulaciju,
dunik se oseao obaveznim da plati povjeriocu dug bez obzira na to da li je primio
protivinidbu povjerioca koja je osnov njegovog duga. Na to ga tjera strah od
religijske sankcije. Na taj nain je religija priticala u pomo dravi, da obezbijedi
potovanje obaveza od strane dunika.
b.- Formalizam i delikti: Javnost i formalizam su, doli do izraaja i kod delikata:
da bi mogao ubiti nonoga ili naoruanog lopova uhvaenog na djelu, pokradeni je
morao vikom sazvati susjede;
3) Apstraktnost: Forme imaju apstraktno dejstvo i obligacije su apstraktne. To
znai prvo da izgovorene rijei i uinjeni gestovi pri poslovima per aes et libram
ili stipulaciji proizvode svoje dejstvo, raaju obavezu i prenose svojinu bez obzira
na valjanost osnova i razloga zbog kojih je dunik pristao da ih izgovori ili uini.
4) Bona Fides: U velikom broju poslova stranke su se oslanjale na etike, a ne na
pravne norme- na savjesnost, potenje fides. To su mnogobrojne svakodnevne
sitnije i krupnije meusobne usluge susjeda, prijatelja i roaka koje su obavljane sa
naknadom ili bez naknade, ali uvjek prijateljski i sa punim povjerenjem, ne
dovodei do situacije da se trai intervencija drave da se podie tuba. Iako ovi
odnosi nijesu bili pravni odnosi, nijesu spadali u pravo, imali su ogroman znaaj za
razvitak prava. Mnogi od njih su pretorovom intervencijom dobijali i pravnu
zatitu pretvarajui je tako u pravnu ustanovu.
2.- Pretorsko pravo:

1) Slabljenje formalizma i uticaj religije: Formalizam je sada promjenio svoju

sutinu. Ranije je on poivao na potovanju religije i primitivnim predstavama
ljudi i dolazio u pomo nerazvijenoj dravnoj vlasti, sada on poiva na nastojanju
da se sauva tradicija predaka i oslanja se na ojaalu dravnu vlast. Ranije je on
imao konstitutivnu snagu izvrenje formalnosti i izgovorene rijei su
predstavljale causa dunikove obaveze, on se zato oseao obaveznim. Sada je on
samo uslov da se obezbijedi pravo na actio, na pravnu zatitu, a causa dunikove
obaveze je protivinidba druge strane, ili ekonomski cilj koji ona eli da postigne
obligacionim odnosom.
2) Novi kontrakti : Postojalo je pravilo: ( nudum pactum non parit obligationem)
da se iz proste saglasnosti volja ne raa obligacioni odnos, odnosno da se tuba
( actio ) moe upotrijebiti samo radi zatite onog prava, koje proizilazi iz nekog
pravnog posla ili delikta koji je ve bio predvien pravom i za koji je ve bila
predviena tuba.
Pretorovom aktivnou u toku republike je stvoreno nekoliko novih obligacija
zatienih posebnim tubama. To su: tutela ( obligacioni odnos koji nastaje
izmeu tutora i pupile po prestanku tutorstva, radi raiavanja tutorovih rauna );
fiducia ( obaveza na vraanje stvari primljene u svojinu radi zaloge ); mandatum
(ugovor o punomostvu ); societas ( ugovor o ortakluku radi zakupa dravnih
dabina, snabdjevanja vojske i preuzimanja javnih radova ); emptio-venditio
( ugovor o kupoprodaji ); locatio conductio ( ugovor o zakupu stvari i radne
snage); commodatum ( posluga izmeu susjeda ); depositum ( ugovor o ostavi );
pignus ( ugovor o zalozi);
3) Kauzalne obligacije: Dunik se sada osea obaveznim da ispuni primljenu
obavezu ne iz straha od religijskih sankcija koje je navukao na sebe izgovarajui
izvjesne rijei i inei izvjesne gestove, nego iz straha od primjene ljudskih
sankcija propisanih i obezbjeenih dravnom prinudom. Na taj nain, Rimljani su
doli do kauzalnih obligacionih odnosa shvatili su da obavezu jedne stranke u
obligacionom odnosu uslovljava protivinidba druge stranke.
4) Sinalagmatine obligacije: Sledei korak bio je shvatanje da protivinidba
stranke nije posebna obligacija, nego sastavni dio iste obligacije, da, na primer,
obaveza da se preda stvar i obaveza da se plati cijena predstavljaju dve posledice
4

iste obligacije, koje su meusobno povezane i uslovljene. Reeno jezikom

Rimljana toga vremena: stvorena je mogunost da za jedan ugovor budu vezane
dve uzajamne tube. Od tada se vie nisu zakljuivale dvije stipulacije pri
kupoprodaji a kupac nije bio obavezan da plati cijenu ako nije primio stvar od
prodavca i obratno. Tako su u rimsko pravo ule sinalagmatine obligacije.
5) Pravno neosnovano bogaenje: tj. princip da je onaj koji je primio od drugoga
na osnovu nekog posla koji nije bio pravom priznat i zatien, duan da vrati
primljenu stvar ili njenu protivvrijednost.
6) Nove forme realni kontrakti: Za njihovo zakljuenje nije potrebno izgovoriti
nikakve sveane rijei ni uiniti sveane gestove nego je dovoljno da jedna od
stranaka izvri soje obeanje.
7) Nove forme konsensualni kontrakti: Oni nastaju prostom saglasnou volja.
Meu ovim kontraktima najvanija je kupoprodaja.
8) Naknada tete: Propisano je da delikvent u sluaju ubistva ili povrede roba ili
kakvog drugog unitenja stvari duan platiti oteenom samo najviu vrijednost
koju je oteena stvar imala u poslednjih 30 dana, odnosno godinu dana. Ovako
plaena suma nije bila kazna nego naknada tete.
3.- Klasino pravo:

98. Bona fides:

1) Bona fides: Kada je pred kraj republike prodrla u ius civile, bona fides je vrlo
brzo dobila sve iru primjenu. Pretvara se u princip da stranke u obligacionom
odnosu moraju postupati savjesno i poteno kako pri zakljuenju tako i u toku
trajanja i gaenja kontrakta. Nije se vie radilo samo o tome da je sudija morao
uzeti u obzir sve, i neformalne, sporazume stranaka, nego je stranka koja je
prevarom ili nesavjesnom radnjom druge stranke u obligacionom odnosu bila
oteena, mogla na osnovu bona fides, putem prigovora ili samostalne tube, traiti
da posledice prevare budu otklonjene; ili da ugovor bude poniten ili da krivac
bude osuen na naknadu tete. U tom obliku bona fides u klasinom pravu postaje
jedan od osnovnoh principa koji vladaju obligacionim odnosima.

Tako je oteena strana bila potpuno zatiena u svim sluajevima kada je tuena
radi ispunjenja obaveze koju je primila pod dejstvom prevare ili prinude. Osim
toga, oteeni je dobio i mogunost da zahtjeva od pretora restitutio in integrum
( povraaj u preanje stanje ) u sluajevima kada je kontrakt, zakljuen pod
dejstvom prevare ili prinude, ve proizveo neka dejstva.
2) Dolus i culpa: Sa ojavom ustanove dolusa poinje se i u kontraktnoj
odgovornosti praviti razlika izmeu dolozne ( prevarne ) i sluajne ( casus )
povrede obligacionog odnosa. Uz dolus, koji je u kontraktnoj odgovornosti dobijao
znaenje namjerne, svjesne povrede obligacije, pojavljuje se culpa, koja obuhvata
sve druge stepene krivice. Meutim, pojam kulpe je jo uvjek neprecizan. Ona se
izjednauje sa pogrekom. U klasinom pravu suprotno starom ius civile vladao je
princip subjektivne kontraktne odgovornosti. Meutim, ni objektivna odgovornost
nije bila sasvim potisnuta, odgovaralo se ne samo za svaku doloznu i kulpoznu
radnju nego i za sluajnu propast stvari custodia.
3) Zastupnitvo u pravnim poslovima: Rimljani do kraja svoje istorije nijesu stigli
daleko u pitanju zastupanja u pravnim poslovima. Ipak je klasino pravo napravilo
neke korake, koji su doveli do nekoliko sluajeva koji bi mogli biti smatrani
neposrednim zastupnitvom, tj. u kojima pravni poslovi zastupnika obavezuju
neposredno i samo vlastodavca.
Jedan od ovih sluajeva su pravni poslovi tutora ili staratelja zakljueni pri
upravljanju pupilinim imovinom. Po pravilima koja su vaila u periodu republike,
sva prava i obaveze nastala iz ovakvih poslova obavezuju samo tutora, odnosno
staratelja a oni su bili obavezni da ih, kad njihova funkcija prestane, prenesu na
pupilu. Zbog toga su se po prestanku tutorstva mogle pojaviti nezgode i za bivu
pupilu i za biveg tutora odnosno staratelja za pupilu zato to je preuzimanja
obligacija koje je tutor za njegov raun zakljuio mogao izvriti samo putem cesije
ili novacije, znai zavisio je od volje tutora; za tutora zato to je i posle prestanka
tutorstva mogao biti prisiljen da izvri pupiline obaveze koje su jo na njegovom
imenu iako je predao pupili njegovu imovinu. Da bi otklonio ove nezgode, pretor
je uinio sledee: 1. Omoguio je pupili da utilis causa upotrijebi sve tube koje je
imao tutor iz poslova zakljuenih za raun pupile; 2. Dao je tutoru prigovor kojim
je mogao odbiti tubu iz poslova koje je zakljuio za raun pupile, koju bi neko, po
prestanku tutorstva, podigao protiv njega. Na taj nain bilo je omogueno da i bez
6

cesije i novacije pupila preuzme svu svoju imovinu na samostalno upravljanje, a

tutor se oslobodi obaveza koje je preuzeo upravljajui pupilinom imovinom. Time
je praktino dobio poloaj zastupnika, iji poslovi, istina tek po prestanku
tutorstva, obavezuju neposredno i iskljuivo pupilu.
Slina situacija je nastajala kada je za institora postavljeno neko lice sui iuris pa
ono padne pod steaj. Da bi sprijeio da njegov lini steaj zahvati i imovinu
preduzea koje ja kao institor vodio, pretor je u tom sluaju davao vlasniku
preduzea actio utilis iz svih poslova preduzea a istovremenu odbijao da da
institoru direktnu tubu iz tih poslova. Na taj nain je institor praktino prestajao
da bude stranka u tim obligacionim odnosima, nego je to bio samo vlasnik radnje,
iako nije uestvovao u njihovom zakljuenju. Time je poloaj poslovoe, istina tek
po prestanku njegove funkcije, dobio dejstva neposrednog zastupnitva.
Najzad, u klasinom pravu je mutuum koji je zakljuen preko zastupnika
proizvodio dejstvo samo i neposredno na vlastodavca. To je jedini sluaj istog
neposrednog zastupnitva koji je rimsko pravo do kraja svoje istorije poznavalo.
Do toga je dolo zato to su se Rimljani u svojim novanim poslovima mnogo
sluili posredovanjem bankara. Ta praksa se oslanjala na pravilo da se dravina
moe stei per extraneam personam, tj. preko nekog drugog lica zastupnika.
4) Bezimeni kontrakti: Svi sluajevi u kojima je jedna stranka ve izvrila svoju
inidbu iz obaveze, bez obzira na to na koji je ona nain nastala, smatrani
kontraktima i bili zatieni tubom, i to jednom tubom za sve sluajeve ma koliko
oni sadrinski bili razliiti. Tako je omoguena zatita vrlo irokom krugu
obligacionih odnosa koji su u postklasinom pravu dobili naziv bezimeni kontrakti
( anonymon synalagma ), za razliku od starih realnih i konsensualnih kontrakta koji
su imali svoje ime, odnosno ije posebne tube su imale svoje ime. Time je zadat
vrlo jak udarac pravilu da se iz proste saglasnosti volja ne raa obligacioni odnos,
ali ono nikad nije bio sasvim uniteno, jer su i posle bezimenih kontrakta ostali
nezatieni svi oni pakti u kojima ni jedna od stranaka nije ispunila svoju inidbu.
5) Pacta adiecta i pacta praetoria: U klasinom pravu dobile su zatitu dvije grupe
pakta, zadravajui pri tom svoje ime i karakter ne dobijajui ime kontrakta. Za
njih su srednjevjekovni pravnici stvorili naziv pacta vestita ( odevena pakta ) za

razliku od nezatienih pakta za koje su Rimljani upotrebljavali naziv nuda pacta

( gola pakta ). Te dve grupe pakta su: pacta adiecta i pacta preatoria.
Pacta adiecta ( dodatni pakti ) su sporazumi zakljueni sa ciljem da dopune neki
postojei kontrakt izmeu istih stranaka. Ukoliko su ovakvi sporazumi bili
zakljueni odmah po zakljuenju kontrakta uz kontrakt bonae fidei, smatrani su
sastavnim delom kontrakta, pa su se za njihovo ostvarenje mogle upotrijebiti sve
tube predviene za taj kontrakt. Ukoliko su bili zakljueni naknadno, smatrani su
posebnom obligacijom za ije ostvarenje se nije mogla podii tuba, ali se dunik
mogao prigovorom pozvati na prava koja je stekao paktom.
Pacta praetoria Samostalni pakti su sporazumi koji nijesu vezani za neki
kontrakt ostali su i dalje naelno nezatieni. Samo nekim od njih koji su izriito
nabrojani ( constitutum debiti , recepta i pactum iuris iurandi ), pretor je davao
samostalnu zatitu putem actio in factum. Ova grupa pakta nazvana je pretorskim
paktima ( pacta praetoria ). Svi ostali samostalni pakti bili su u klasinom pravu
van zatite i za njih je pravilo nuda pactio obligationem non parit bilo je i dalje u
punoj vanosti.
6) Delikti: Pored pretorskih delikata ( dolus i metus ) stvoren je niz novih privatnih
delikata, meu kojima je najznaajniji tzv. alienatio in freudem creditorum
( otuenje imovine koje je izvrio prezadueni dunik u namjeri da oteti svoje
povjerioce ). Da bi obezbjedio povjerioce od takvih postupaka dunika, pretor je u
klasinom pravu davao povjeriocima interdictum fraudatorium, kojim su
pribavioca takve imovine prisiljavali da je vrati steajnoj masi. Meu starim
deliktima najznaajnije promjene pretrpjela je iniuria. Ona je proirena na niz
novih sluajeva, usled kojih dobija potpuno karakter uvrede ( a ne tjelesne povrede
kao u starom ius civile ). Tako iniurijom se smatra: convicium ( maja serenada
priinjena nekome ); napad na ast potene ene ili djeteta, svaka radnja ili re koja
bi mogla koditi ugledu drugoga. Poto je od ovakvih napada esto trebalo braniti
pripadnike senatskog reda i one koji su drali vlast u rukama, uvedena je druga
znaajna novina za injuriju se u nekim sluajevima mogao pokrenuti i krivini
postupak i traiti javna kazna.
4.- Postklasino i Justinijanovo pravo:

Ni postklasino ni Justinijanovo pravo nije uspjelo da izvri dva osnovna zadatka

koja je nasledilo iz klasinog prava: 1. da ukloni izvjesna pravila koja su se
odravala samo zbog tradicije, nemajui vie realne podloge; 2. da izravna izvjesne
protivrjenosti koje su nastale usled promjena izvrenih u klasinom pravu.
Principi po kojima su izvrene vanije promjene u obligacionom pravu u ovom
periodu, mogli bi se svesti na dva, koji su jasno izraeni i meusobno suprotni. To
su: nastojanje da se obezbijedi to potpunija sloboda stranaka pri ureenju njihovih
meusobnih imovinskih odnosa, s jedne strane, i nastojanje da se prui izvjesna
zatita slabijim strankama u obligacionom odnosu onima koji su zbog siromatva
ili trenutne nude bili prinueni da slobodno ugovarajui prihvate uslove koji su za
njih vrlo nepovoljni.
1) Sloboda izbora forme: Postklasino i Justinijanovo pravo su pitanje formi
kontrakta postavili na potpuno novu osnovu. Verbalni kontrakti su nestali. Ne samo
da nije bilo potrebno upotrebljavati sveane rijei ako je sastavljena pismena
isprava o stipulaciji, nego ni stranke nisu morale prisustvovati sastavljanju ove
pismene isprave. Dovoljno je da se toga dana obe nalaze u istom mjestu. Isto tako
nestali su iz upotrebe stari literalni kontrakti.
Umjesto sveanih formi stvorene su nove pisane forme u kojima su se mogli
preduzimati svi pravni poslovi pa i zakljuivati kontrakti. To su: izjava u zapisnik
pred inovnikom, sastavljanje pisane isprave koju ovjerava belenik.Za valjano
zakljuenje svih kontrakta ne trai se nikakva forma dovoljna je saglasnost volja
( izuzev kod realnih i bezimenih kontrakta, koji se smatraju zakljuenim tek ako
jedna od stranaka ispuni svoju inidbu ). Stranke su slobodne da zakljuuju
kontrakte u formi koju ele. Zato ako se stranke sporazumiju da ma koji od
kontrakta zakljue u nekoj formi, taj njihov kontrakt e biti formalan nee
proizvoditi dejstvo, nee se smatrati zakljuenim sve dok se ne ispune ugovorene
formalnosti. U Justinijanovom pravu, ako se stranke sporazumeju da zakljue
pismeno ugovor o kupoprodaji, pismeno postaje sastavni dio forme zakljuenja.
On je prestao za njih biti konsensualni kontrakt i postao literaran i nee se smatrati
zakljuenim sve dok se pismeno ne sastavi, makar da su se stranke ve sporazmele
ne samo o bitnim elementima nego i o svim detaljima.

OPTI POJMOVI U OBLIGACIONIM ODNOSIMA

9

99. Stranke u obligacionom odnosu:

1.- Poverilac i dunik: Obligacija je odnos dugovanja i potraivanja, tj. pravo od
nekoga neto traiti, odnosno obaveza nekome neto dati ili uiniti. Zato svaka
obligacija mora imati dve stranke: jednu koja duguje, i koja se zove dunik,
debitor, i drugu koja potrauje i zove se poverilac, creditor. Postojanje dunika i
povjerioca je bitni elemenat, bez koga obligacija ne moe ni nastati ni postojati.
Obligacija se gasila ako nastupi confusio, tj. ako se povjerilac i dunik steknu u
jednom licu.
Dunik i povjerilac u znaenju stranke su nerazdvojivi od obligacije nestankom
jednog od njih, obligacija se gasi. Dunik i poverilac, meutim, u znaenju
subjekta obligacije se mogu menjati putem ugovora ili naslea, a da to nema
nikakvog uticaja na njeno trajanje.
2.- Obligacija djeluje inter partes: Obligacioni odnos djeluje samo inter partes
( izmeu stranaka ). Zato se danas esto govori da je obligacioni odnos relativni
odnos, za razliku od odnosa koji djeluju erga omnes ( stvarnopravni odnosi ), koji
se nazivaju apsolutnim odnosima.
Da obligacija djeluje samo inter partes znai da daje povjeriocu prava jedino
prema duniku i ni prema kome drugome. To su jedino prava koja on iz
obligacionog odnosa ima. On ak ne dobija nikakva ovlaenja prema stvari koja je
predmet dunikove obaveze. Jedino njegovo pravo je da trai od dunika, i to samo
od njega, predaju stvari ili inidbu koju mu je on duan dati. On nije ovlaen da
preduzme ma ta u vezi sa stvari dok mu je dunik ne preda. On ima jedino pravo
da zahtjeva od dunika predaju. S druge strane, pravilo da obligacija djeluje samo
inter partes znai da niko ko nije stranka u obligaciji ne moe imati nikakva prava
ni obaveze iz nje.
3.- Jednostrane i dvostrane obligacije: Jednostrane ( obligationes unilaterales ) su
one obligacije kod kojih postoji samo jedna obaveza i samo jedno potraivanje.
Kod dvostranih obligacija ( obligationes bilaterales ) postoje izmeu stranaka
uzajamna dugovanja i potraivanja inidbe i protivinidbe, tako da je svaka
stranka istovremeno i dunik i povjerilac druge stranke. U rimskom pravu imale su
karakter jednostranih : sve obligacije nastale iz delikta a od kontraktnih samo

10

mutuum ( zajam ) i poklon ( donatio ). Sve ostale kontraktne obligacije su

dvostrane.
Kod jednostranih obligacija zakljuenjem kontrakta rodila se samo jedna obaveza i
jedno pravo npr. za dunika da vrati zajam a za povjerioca da trai povraaj.
Meutim, obe obaveze ne nastaju od svih kontrakata istovremeno. Zato se
dvostrani kontrakti dijele na dvije grupe: dvostrani jednaki i dvostrani nejednaki.
Dvostrani jednaki su oni kontrakti kod kojih se od samog zakljuenja nuno
javljaju obe obaveze. Takav je npr. sluaj sa kupoprodajom. Dvostrani nejednaki su
oni kod kojih u momentu zakljuenja nastaje obavezno samo jedna obaveza i jedno
potraivanje, ali u toku trajanja obligacionog odnosa moe nastati obaveza i za
drugu stranku.

101. Subjekti obligacije:

1.- Sposobnost biti subjekt obligacije: Lice koje je stranka u obligacionom odnosu
je subjekt obligacije. Subjekt obligacije moe biti samo lice koje ima pravnu
sposobnost. U starom ius civile stranka u obligacionom odnosu je mogao biti samo
rimski graanin sui iuris pater familias. Robovi, stranci i lica alieni iuris su bili
apsolutno pravno nesposobni. Meutim, vrlo rano su nastale velike promjene u
ovom pogledu. Sa poveanjem broja peregrina i njihovim ukljuenjem u privredni
ivot drave, priznata im je pravna i poslovna sposobnost koju je regulisao ius
gentium. Preko actiones adiecticiae qualitatis i prirodnih obligacija priznata je i
robovima izvjesna vrlo ograniena sposobnost da budu stranke u obligacionom
odnosu. Slobodnim licima pod vlau paterfamilijasa ius civile je ve u drugoj
polovini republike priznavalo sposobnost da budu samostalne stranke u
obligacionom odnosu. Samo, poto ona nisu mogla imati svoje imovine, poverilac
od njih nije mogao svoje potraivanje prinudno naplatiti dok ne postanu sui iuris.
Kasnije oni nisu mogli zakljuiti ugovor o zajmu bez odobrenja paterfamilijasa.
Gore navedena lica mogla su biti stranke u obligacionom odnosu bez obzira na
svoj uzrast i bez obzira na to da li su imala poslovnu sposobnost. Tako npr. moglo
je biti stranka u obligacionom odnosu i dijete od jedne godine ( ili mlae ) ako je
smru paterfamilijasa postalo sui iuris i nasledilo njegove dugove i potraivanja.

11

Pored gore navedenih fizikih lica mogla su i pravna lica biti subjekti obligacija.
To su prije svega rimska drava, gradske optine, razna drutva i udruenja.
2.- Vie subjekata u obligacionom odnosu: 102. Podijeljene i solidarne

obligacije:
U obligacionom odnosu mogue je da na strani povjerioca i dunika, ili na obe
strane bude vie lica. Grupa lica sainjava jednu stranku sva lica koja sainjavaju
grupu, zajedno predstavljaju dunika ili povjerioca.Ako na strani povjerioca ili
dunika, ili na obe strane, ima vie subjekata, njihov meusobni odnos moe biti
regulisan na dva naina, to zavisi od toga da li je obligacija podijeljena ili
solidarna.
Podijeljeni obligacioni odnos postoji onda kada nekoliko lica duguje jednom
povjeriocu, ili jedan dunik nekolicini povjerilaca, ali tako da svaki od njih duguje,
odnosno potrauje samo odreeni deo duga. Zato ako jedan isplati svoj deo, on se
oslobaa potpuno obaveze, iako drugi nisu isplatili svoje delove. Tu se u stvari i ne
radi o obligacionom odnosu sa vie subjekata, nego o vie samostalnih
obligacionih odnosa koji imaju neki elemenat koji od njih pravi cjelinu. Ovakav
odnos se u rimskom pravu pretpostavlja uvjek kada vie lica duguju neku djeljivu
stvar, ukoliko drukije nije ugovoreno.
Solidarnost u obligacionom odnosu moe biti pasivna i aktivna. Pasivna
solidarnost postoji onda kada na strani dunika ima vie lica, ali tako da svaki od
njih duguje povjeriocu cio iznos duga, a poverilac je ovlaen da trai ceo iznos
duga od svakog ( bilo kog ) sadunika. Aktivna solidarnost postoji onda kada ima
vie sapoverilaca, a svaki od njih je ovlaen da trai od dunika ceo iznos duga.
Suprotno podeljenim obligacijama, kod solidarnih obligacija, sudbina jednog
sapovjerioca odnosno sadunika, vezana je sa sudbinom ostalih sapovjerilaca
odnosno sadunika. Ako jedan od sadunika isplati dug, ili dunik isplati dug
jednom od sapovjerilaca, obligacioni odnos se gasi i prema svim ostalim
sadunicima odnosno sapovjeriocima. U ovom sluaju imamo samo jedan
obligacioni odnos, gdje vai princip: jedan za sve, svi za jednog. Solidarnost se
uvjek pretpostavlja kad vie lica duguju ili potrauju nedjeljivu stvar.
Solidarnost moe da nastane ili voljom stranaka ili bez njihove volje. Dejstvo
solidarnosti je u tome to se obligacioni odnos gasi prema svim sadunicima i
12

sapovjeriocima ako je jedan dunik isplatio, odnosno jedan povjerilac naplatio

potraivanje. Dioklecijan je priznao pravo regresa saduniku koji je isplatio ceo
dug prema svim ostalim sadunicima koji su imali koristi od pravnog posla usled
koga je nastala solidarnost. U postklasinom pravu takav dunik je dobio pravo da
trai od povjerioca da mu ustupi potraivanje, na osnovu ega je on postao
povjerilac svojih sadunika i time stekao pravo da trai od njih regres za isplaeni
zajedniki dug.
3.- Zastupanje: U starom ius civile vailo je pravilo da obligacioni odnos djeluje
samo inuitu personae, tj. da obligacija vezuje samo one subjekte koji su je
neposredno zakljuili. Nije, dakle, bilo mogue neposredno zastupanje. Izuzetak je
predstavljalo pribavljanje svojine od strane potinjenih lica u korist pater familijasa
i poslovanje staratelja za raun duevno bolesnog lica.
U klasinom pravu bilo je omogueno neposrdno sticanje dravine preko
upravnika dobara. Ipak je i u Justinojanovom pravu ostalo pravilo da je neposredno
zastupanje u obligacionom odnosu nemogue.
Sasvim drugaije stoji stvar sa posrednim zastupanjem, to znai sa obavljanjem
poslova u svoje ime, a za tu raun. Ovdje poslovi koje obavlja zastupnik ne
proizvode nikakve pravne obaveze za vlastodavce, nego samo za zastupnika.
Vlastodavac samo stie pravo da od zastupnika trai da na njega prenese posledice
pravnog posla obavljenog po nalogu.
4.- Promjena subjekta u obligacionom odnosu: 103. Promjena subjekta:
Staro ius civile je gledalo na obligacije ne samo kao na odnos inter partes nego i
kao odnos intuitu personae, tj. kao odnos vezan za linost stranaka koje su ga
zasnovale. Zato su obligacije po ius civile neprenosive, pa su stranke koje su elele
da izvre prenos dugovanja ili potraivanja morale pribegavati novaciji, a to znai
ugasiti staru obligaciju i zasnovati novu sa novim subjektom. Drugaije se gledalo
na deliktne obligacije. Tu nema porodine obaveze, ve je ona vezana samo za
fiziku linost delikventa. Zato se ona mogla ugasiti samo nestankom fizike
linosti delikventa njegovom smru i ispunjenjem ( naknadom tete ). Zato su
deliktne obligacije bile nenasledive. Kontraktne obligacije su postale i aktivni i
pasivno prenosive kada su, posle mnogih i laganih promjena, stvorene ustanove
cessio i expromissio.
13

a.- Cessio Ustanovom cesije poverilac je mogao bez pristanka dunika ( samo uz
prosto obavjetenje ) preneti svoje potraivanje na drugoga koji postaje poverilac
ne mijenjajui time samu obligaciju.
b.- Expromissio- Za razliku od cesije, promjena dunika u obligacionom odnosuexpromissio, se nije nikad mogla izvriti bez pristanka povjerioca. To je
razumljivo, jer duniku je svejedno ko je poverilac, kome treba da isplati dug, ako
je njegova sadrina ostala ista. Kod promjene dunika, meutim, stvar stoji sasvim
drugaije: iako iznos duga ostaje isti, poveriocu nije svejedno ko mu je dunik i
kakve su njegove imovinske prilike i njegova lina svojstva. Zato se za promjenu
dunika uvjek traio pristanak povjerioca. Njegov pristanak je mogao biti dat ili
tako to bi zakljuio novi ugovor sa novim dunikom, ime bi stari dunik bio
osloboen ( novatio );ili na taj nain to bi poverilac pristao da umjesto tuenog
dunika parnicu vodi kao dunikov zastupnik a novi delegirani dunik i sa njim
zakljuio litis contestatio. U oba ova sluaja nemamo promjenu dunika u istom
obligacionom odnosu, ve promjenu samog obligaionog odnosa.

DEJSTVO OBLIGACIJE PREMA TREIM LICIMA

Izuzetno od pravila da je obligacija odnos inter partes, tj. da lica koja nisu stranke
u obligaciji ( trea lica ) ne mogu imati nikakva prava i obaveze iz nje, u nekoliko
sluajeva mogla su iz obligacije nastati izvjesna prava i obaveze i za trea lica. Ti
sluajevi su: odgovornost patefamilijasa za deliktne obaveze njegovih robova i
djece tzv. noksalna odgovornost; odgovornost paterfamilijasa za kontraktne
obaveze njegovih robova i djece za koje su se mogle upotrijebiti actiones
adiecticiae qualitatis ; i prava i obaveze koji nastaju iz tzv. ugovora u korist i na
teret treih lica.
1.- Odgovornost paterfamilijasa za obaveze potinjenih lica: Po shvatanju ius
civile odgovornost za naknadu tete priinjene nadozvoljenom, deliktnom radnjom
leala je na fizikoj linosti delikventa. Zato je oteeni kome je tetu priinio tui
rob ili lice alieni iuris imao pravo traiti od njegovog paterfamilijasa da mu urui
delikventa radi naknade tete. U tom cilju on je imao protiv njega tubu actio
noxalis. Odgovornost paterfamilijasa za deliktne obaveze potinjenih lica sastojala
se u obavezi da preda delikventa ili da sam nadoknadi tetu. Ako nadoknadi tetu,

14

on kao tree lice postaje dunik u obligaciji koju nije zakljuio. Ovakva
odgovornost nazivala se noksalna odgovornost.
2.- Odgovornost za kontraktne obaveze: Tubama actiones adiecticiae qualitatis
povjerilac je mogao prisiliti paterfamilijasa da ispuni kontraktne obaveze
potinjenih lica. U takvim sluajevima se odgovornost paterfamilijasa pojavljuje
kao odgovornost treeg lica, jer potinjena lica u ovim sluajevima nisu njegovi
zastupnici, koji bi, vodei njegove poslove, zakljuivali ugovore u njegovo ime i za
njegov raun. U ovim obligacijama paterfamilijas nije stranka nego su to
potinjena lica. Ona zakljuuju poslove u svoje ime, a ne u ime paterfamilijasa.
3.- 104. Ugovori u korist i na teret treih lica:
1. Ugovor u korist treeg lica e postojati ako se lice A obavee licu B da e neto
dati ili uiniti licu C. Razumljivo je da iz takvog ugovora ne moe nastati nkakvo
pravo u korist lica C, jer ono nije uestvovalo u zakljuenju ugovora. Ono ne moe
podii tubu protiv lica A i zahtjevati inidbu. Ali u starom rimskom pravu to nije
moglo uraditi ni lice B, iako je uestvovalo u zakljuenju ugovora, jer se iz takvog
ugovora lica A i lica B nije raao obligacioni odnos, poto lice B nije za ispunjenje
takvog ugovora imalo nikakav imovinski interes, a to je po shvatanju rimskog
prava bio nuan uslov za nastanak obligacije. U klasinom pravu su ovakvi
ugovori bili ipak praktikovani na taj nain to su stranke koristile ustanovu
ugovorne kazne. Naime, zakljuujui ugovor u korist treeglica ( C ), stranke su
istovremeno ugovarale da e dunik ( A ), ako ne ispuni obavezu prema treem licu
( C ), platiti povjeriocu ( B ) odreenu sumu novca. Preko ove prakse je u
postklasinom i Justinijanovom pravu postavljeno pravilo da e ugovori u korist
treeg biti punovani uvjek kada poverilac ( B ) ima ma kakav imovinski interes za
izvrenje obligacije.
Posebnu grupu ugovora u korist treeg predstavljaju ugovori u korist naslednika.
Takvi ugovori u klasinom pravu nisu raali obligacioni odnos. Zato su stranke, da
bi postigle taj cilj, pribegavale adstipulaciji, tj. uvovarale su dvema istovremenim
stipulacijama da dunik moe da isplati dug bilo glavnom povjeriocu bilo
poverioevom nasledniku ( adstipulatoru ). U postklasinom pravu se isti cilj
postizao time to se dunik obavezivao da isplati povjeriocu dug cum moriar tj. u
momentu povjerioeve smrti. U takvom ugovoru se kao povjerilac pojavljivao de
15

cuius, pa je obligacija bila valjana. Justinijan je propisao da su svi ugovori u korist

naslednika punovani.
2. Ugovor na teret treega postoji onda kada lice A obea licu B da e mu ( licu B )
lice C neto dati ili uiniti. Takvi ugovori nisu nikada raali obligacioni odnos ni
prema licu B ni prema licu C, iz istih razloga iz kojih ugovori u korist treih lica
nisu smatrani valjanim. Justinijan je proglasio punovanim sve ugovore na teret
naslednika dajui istovremeno povjeriocu direktnu tubu protiv naslednika. To je
bila jedina mogunost ugovora na teret treih lica koju je rimsko pravo poznavalo.

105. Sadrina obligacije:

1.- Bitni elementi: Obligacija je odnos dugovanja i potraivanja izmeu stranaka.
Zato svaka obligacija raa za stranke prava i obaveze. Pri tom svaki obligacioni
odnos raa specifina prava i obaveze, po kojima se razlikuju od ostalih
obligacionih odnosa. Tako npr. uvjek kada je jedna stranka obavezna da da drugoj
stranci neku stvar a ona je obavezna da za tu stvar plati cenu, radi se o
kupoprodaji; uvjek kada jedna stranka daje neku stvar, a druga je obavezna da da
neku drugu stvar, radi se o ugovoru o trampi. Ta prava i obaveze koja opredeljuju
vrstu obligacije su njena sadrina. Da bi mogao imati dejstvo obligacije, sporazum
stranaka mora imati dovoljno elemenata da se moe utvrditi o kojoj vrsti obligacije
se radi. Ti elementi sadrine obligacije koji su neophodni za postojanje obligacije,
bez kojih obligacija ne postoji, i koji opredeljuju vrstu obligacije, jesu bitni
elementi obligacije. Zato se kae da svaka vrsta obligacionog odnosa ima svoje
bitne elemente po kojima se razlikuje od drugih obligacionih odnosa.
2.- Sporedni, sluajni elementi: Bitne elemente obligacije stranke moraju ugovoriti
da bi ona nastala. Ali su stranke slobodne da u svoj obligacioni odnos unesu i niz
drugih elemenata koji e zadovoljiti njihove specijalne potrebe ili elje. Takvi
sporazumi stranaka se nazivaju sporedni, sluajni elementi sadrine obligacije
( accidentalia negotii ). Oni, dakle, ne moraju biti dodati bitnim elementima
obligacije, ona e i bez njih postojati, ali ako su dodati, oni dobijaju istu pravnu
snagu kao i bitni elementi oni sainjavaju sadrinu obligacije. Neki od
accidentalia negotii postali su vremenom tipizirani i vrlo detaljno teorijski
razraeni od strane rimskih pravnika. To su: uslov ( conditio ), rok ( dies ) i nalog (
modus ).
16

a.- Uslov ( conditio ): Uslov se definie kao budua neizvjesna okolnost od ijeg
nastupanja ili nenastupanja zavisi nastanak ili prestanak vanosti cijele obligacije
ili nekog njenog elementa. Vano je da se radi o buduoj i neizvjesnoj okolnosti, a
to znai da je u vrijeme zakljuenja posla neizvjesno da li e ona nastupiti ili ne.
Moe se usloviti nastanak ili prestanak dejstva obligacije. U prvom sluaju uslov
odgaa nastupanja dejstva obligacije do njega dolazi tek ako se uslov ispuni. U
drugom sluaju dejstva obligacije nastupaju odmah, ali e prestati ako se uslov
ispuni. Savremena pravna teorija naziva prvu grupu uslova odgaajuim ili
suspenzivnim uslovima, a drugu grupu raskidnim ili rezolutivnim uslovima.
b.- Rok ( dies ): Za razliku od uslova rok je budui izvjestan dogaaj od koga
zavisi nastanak ili prestanak dejstva obligacije. Tu su, dakle, zna da e budui
dogaaj sigurno nastupiti, ali nije nuno da se zna i kada e nastupiti. Prema tome,
postoje dvije vrste rokova: jedan kada je izvjesno da e okolnost nastupiti i zna se
kada i druga, kada se zna da e okolnost nastupiti, ali se ne zna kada. Rokovi su
najee odreeni vremenskim razmakom godinama, mesecima, danima, ali
mogu biti odreeni i dogaajima kao, na primer, kad postane punoletan itd. Kao i
uslovi, rokovi mogu imati suspenzivno i rezolutivno dejstvo. To znai moe se
oroiti ili poetak ili kraj dejstva obligacije.
c.- Nalog ( modus ): Nalog se dodaje kao sporedni elemenat dobroinim ugovorima
na pr. poklonu. Sastoji se u tome da poklonodavac namee poklonoprimcu
obavezu da njemu ili nekome drugome neto da ili uini. Ovdje dejstvo obligacije
ne zavisi od budueg neizvjesnog dogaaja ili proteka vremena, nego iskljuivo od
volje stranke da prihvati ili ne zakljuenje ponuene obligacije sa nalogom. Ako ne
prihvati onda nema obligacije, pa ni obaveze iz naloga.
3.- Prirodni elementi ( naturalia ): Ima elemenata obligacije koji se ne moraju
ugovoriti, jer postaju njen sastavni deo po prirodi stvari, odnosno nameu ih
zakonodavac i obiaji. Takvi elementi nazivaju se prirodni ( naturalia negotii ). Tu
spada, na primer odgovornost za pravne i fizike nedostatke prodane stvari i tome
slino. Ako ne ele da neke od naturalia negotii budu sastavni dio njihove
obligacije, stranke to moraju izriito u ugovoru naglasiti.

17

4.- Dare, facere, praestare: Dare je u rimskom pravu znailo prenijeti svojinu,
prenijeti dravinu ili prenijeti ili ustanoviti neko drugo stvarno pravo. Facere je
znailo svaki drugi prenos, a praestare je bila aluzija na garanciju ( biti jemac ).
5.- Predmet dunikove obaveze: 100. Predmet obligacije:
Predmet obligacije moe biti samo ono to je mogue ispuniti, jer niko ne moe
biti obavezan na ono to je nemogue ispuniti. Nemogunost ispunjenja obligacije
moe biti objektivna i subjektivna. Objektivna nemogunost postoji kada predmet
obligacije ne moe niko ispuniti. Subjektivna nemogunost ispunjenja obligacije
postoji onda kada je predmet obligacije objektivno mogue ispuniti, ima ljudi koji
ga mogu ispuniti, ali dunik to ne moe jer nema potrebne kvalitete za to.
Predmet obligacije ne moe biti neto to je zabranjeno pravnim propisima. U
klasinom pravu sudbina ugovora zakljuenog protivno zakonskoj zabrani zavisila
je od toga ta je povreeni zakon o tome predvidio. U tom pogledu pravila se
razlika izmeu tzv. potpunih zakona, koji su takve ugovore inili nitavim,
djelimino potpunih, koji nisu nitili ugovor, ali su propisivali kazne za stranke
koje su zakljuile, i nepotpune ija povreda nije povlaila nikakve posledice ni za
stranke ni za ugovor. U postklasinom i Justinijanovom pravu ove razlike su bile
ukinute i sve obligacije iji predmet je bio zabranjen nekim zakonom proglaene su
nitavim.
Predmet obligacije ne sme biti protivan moralnim shvatanjima sredine. Predmet
obligacije mora biti dovoljno odreen. Ali e obligacija postojati i onda ako
predmet nije odreen, pod uslovom da je sadrina obligacije odreena, tj. da se zna
vrsta obaveze, i da je predmet odrediv. Predmet moe biti odreen ili individualno
ili po vrsti.
6.- Alternativne obligacije: Predmet dunikove obaveze je odreen i onda kada je
on ovlaen da da ili uini jednu od dve ili vie odreenih stvari ili inidbi, po
svom izboru. Takve obligacije se nazivaju alternativne. Kod njih dunik duguje
vie stvari, ali se obligacioni odnos gasi ako da ili uini jednu od njih. Alternativno
dugovane stvari moraju biti odreene bilo individualno bilo po vrsti.

18

106. Actio i obligatio:

Actio stvara obligatio- Da bi nastala obligacija u rimskom pravu nije bilo dovoljno
da dve stranke jedna drugoj obeaju neku inidbu koja ima novanu vrijednost.
Bilo je potrebno jo da odnos izmeu stranaka bude pravom zatien, tj. da uiva
zatitu drave, odnosno da poverilac povodom njega moe angaovati dravni
prinudni aparat da bi prisilio dunika da ispuni svoju obavezu. Obligatio i actio su
u rimskom pravu bili nerazdvojni u tom smislu to je bio nemogu obligatio bez
actio. U rimskom pravu je vailo pravilo da nema obligacije bez unaprijed
predviene tube za nju ( actio stvara obligatio ). Sporazumi stranaka za iju
zatitu nije predviena tuba, ija sadrina se ne moe podvesti pod postojee vrste
obligacija, je nudum pactum ( goli sporazum ) a nudum pactum non parit
obligationem ( goli sporazum ne stvara obligaciju ) iako postoje svi drugi elementi
za to.

108. Obligationes naturales prirodne obligacije:

Izuzetak od gornjeg pravila predstavljalo je nekoliko sluajeva koji su smatrani
obligacionim odnosima, iako nisu bili snabdjeveni tubom, iako nisu davali
povjeriocu mogunost da sudskim putem prisili dunika na ispunjenje obaveze.
Ove obligacije su nazivane prirodne ( obligationes civiles ). Za razliku od njih sve
ostale obligacije ( obligacije koje su snabdjevene tubom ) se nazivaju civilne
( obligationes civiles ). Dejstvo prirodnih obligacija sastojalo se u tome to se
smatralo da je dunik, ako je platio dug iz ove obligacije, platio ono to je bio
duan platiti. Zato on nije mogao traiti povraaj datoga ak ni onda ako je platio
zato to je bio u zabludi da je to obligatio civilis. Poverilac iz prirodne obligacije,
dakle, nije mogao prisiliti dunika da ispuni svoju obavezu, ali ako je on to
dobrovoljno uinio, bilo iz kojih razloga, svesno ili u zabludi, smatralo se da je
time ispunio obavezu iz punovane obligacije nastupale su sve iste posledice kao
da je ispunjena obligatio civilis.
Prvi sluajevi koje u izvorima sreemo pod imenom obligatio naturalis jesu
obaveze roba iz ugovora sa gospodarom i treim licima. U klasinom pravom su
prirodnim obligacijama smatrane jo i obaveze lica alieni iuris iz ugovora sa
paterfamilijasom i licima pod istom patria potestas. Kasnije su kao prirodne
obligacije smatrane jo i: obaveze maloletnika primljene bez odobrenja tutora i dr.
19

109. Obezbjeenje potraivanja- pojam i vrste:

1.- Intercessio: Dunik osigurava povjerioca davanjem u zalogu neke stvari iz ije
prodajne cijene moe u sluaju potrebe, naplatiti svoje potraivanje. Zato se
ovakvo obezbjeenje povjerioca naziva realno obezbjeenje. Poverilac se oseao
sigurnijim ako se, pored dunika, na ispunjenje obligacije obavezalo jo jedno ili
vie drugih lica, pretpostavljao je linu garanciju, personalno obezbjeenje. Praksa
je vremenom stvorila vie naina personalnog obezbjeenja. To su, na primer:
jemstvo i kreditni nalog, adstipulatio, o emu e biti rei meu verbalnim
kontraktima i receptum agrentarii i constitutum debiti alieni , o kojima emo
govoriti u odeljku o paktima. Svi ovi oblici preuzimanja obaveza, garancije za
treega nazivaju se zajednikim imenom intercesija ( intercessio ).
Rimski pravnici razlikovali su tri vrste intercesije: kumulativnu, privativnu i
preutnu. Kumulativna intercesija postoji onda kada tree lice, pored glavnog
dunika, znai zajedno sa njim, preuzme obavezu da e platiti dug. Tu spada npr.
jemstvo. Privativna intercesija je potpuno preuzimanje obaveze od glavnog
dunika i njegovo oslobaanje. Tu dolazi do promjene dunika. Preutna
intercesija nastaje kada neko zakljuuje obligacioni odnos i preuzima obaveze
umjesto drugoga. Ovde on nije dodatni niti supsidijerni dunik- garant, nego glavni
dunik.
2.- Jemstvo- 110. Jemstvo:
Jemstvo se sastoji u tome to se uz glavnog dunika jo neko obavee da plati isti
dug, i time garantuje povjeriocu da e dug biti isplaen. Karakteristike dananjeg i
jemstva u Justinijanovom pravu su: a. Ono je akcesorna obaveza, tj. zavisna od
glavne, to znai da postojanje jemeve obaveze i njena sadrina zavise od
postojanja i sadrine obaveze glavnog dunika; b. Ono je supsidijarna obaveza, to
znai da se poverilac moe obratiti jemcu tek poto je prethodno bez uspjeha
pokuao da naplati potraivanje od glavnog dunika; c. Ono daje pravo na regres,
to znai da jemac koji isplati dug ima pravo da trai odgovarajuu naknadu od
glavnog dunika i drugih jemaca ( njegovih sajemaca ).
Prvi oblik jemstva bio je sponsio, pristupaan samo rimskim graanima. Uskoro
zatim, stvoren je jo jedan oblik fide promissio pristupaan i peregrinima. U
20

oba sluaja jemstvo se ugovaralo samo uz verbalne kontrakte i to stipulacijom

izmeu jemca i povjerioca.
Staro ius civile je jemca tretiralo kao samostalnog dunika. Zbog toga je on ostajao
u obavezi i u sluaju ako je glavna obligacija ma iz kojih razloga nitava. Ako je
glavna obligacija punovana, jemac ima poloaj slian solidarnom saduniku:
poverilac moe od njegatraiti naplatu duga iako nije prethodno pokuao naplatu
od glavnog dunika. Ipak je obaveza jemca smatrana akcesornom utoliko to je
poverilac mogao potraivanje naplatiti samo jedanput, to se obaveza jemca gasila
ako je poverilac naplatio potraivanje od glavnog dunika ili drugog jemca ili im
oprostio dug, i to obaveza jemca nije mogla biti vea od obaveze glavnog
dunika.
Ovako teak poloaj jemca je nizom zakona bio olakan na taj nain to je njegova
obaveza trajala samo dvije godine po zakljuenju jemstva, to je poverilac bio
duan da unaprijed saopti javno jemcu iznos duga za koji prima jemstvo i broj
sajemaca za isti dug, i to je jedan jemac imao ogranieno pravo ( 20.000
sestercija) da jemi za jednog dunika u toku jedne godine.
Ovim izmjenama bio je znatno olakan poloaj jemca, ali je to umanjilo efikasnost
jemstva. Zato je stvoren jo jedan, novi oblik jemstva, opet u formi stipulacije,
fideiussio. Ni on nije ustanovljavao supsidijarnu obavezu jemca, ali je njegova
akcesornost bila znatno vie podvuena nego kod ranijih oblika jemstva: jemstvo je
nitavo ako ne postoji glavna obligacija i gasi se osloboenjem ( ma na koji nain )
glavnog dunika od obaveze. Sa druge strane, trajanje jemstva je u osnovi
neogranieno traje sve dok postoji glavni dug i prelazi na naslednike, a svaki
sajemac je obavezan da plati ceo iznos duga.
Kod sva tri oblika jemstva, jemac koji je isplatio dug nije imao posebno sredstvo
kojim bi traio od glavnog dunika i sajemaca regres. Kasnije je jemcu priznato
pravo da od poverioca pri isplati duga trai da na njega prenese plaenu trabinu sa
svim akcesornim pravima prema ostalim jemcima. Na taj nain je on sticao sva
prava glavnog povjerioca, na osnovu kojih je mogao traiti od glavnog dunika i
sajemaca regres.
U klasinom pravu bio je ustanovljen poseban vid fideiussio u kome se jemac
obavezivao ne da garantuje isplatu duga, ve da nadoknadi povjeriocu tetu koju
21

pretrpi usled toga to je glavni dunik insolventan, pa od njega ne moe da naplati

svoje potraivanje. Takvo jemstvo se nazivalo fideiussio indemnitatis. Tim putem
je uvedena u jemstvo supsidijarna odgovornost, jer je od ovakvog jemca povjerilac
mogao traiti naplatu tek poto je to bez uspjeha pokuao od glavnog dunika.
Justinijan je uklonio razlike koje su postojale izmeu raznih oblika i time stvorio
jedinstveno regulisano jemstvo. Propisao je da je poverilac u svim sluajevima
obavezan prethodno pokuati naplatu od glavnog dunika. Time je jemstvo dobilo
supsidijeran karakter.
3.- Kreditni nalog 111. Ugovorna kazna i kreditni nalog:
Kreditni nalog: Obezbjeenje povjerioca se postizalo jo jednim putem koji je bio
vrsta bankarskog posla. On se sastojao u sledeem: Jedan graanin je izdavao
nalog drugom graaninu ( najee bankaru ) da da treem licu odreenu sumu
novca na zajam. Kad on to uini, nastajale su dve obligacije: zajam izmeu
bankara i zajmoprimca i mandatum izmeu bankara i nalogodavca. Bankar
( mandatar ) je tako mogao, u sluaju da zajmoprimac ne plati dug i tuba protiv
njega ne uspe, upotrebiti protiv nalogodavca actio mandati contraria i traiti
naknadu trokova koje je imao izvrujui nalog, a to znai iznos zajma, kamate i
drugih trokova. Mandant se, dakle, ovde pojavljuje kao supsidijarni jemac.
4.- Stipulatio poenae: Stipulatio poenae ( ugovorna kazna ) se sastoji u tome to se
dunik obavee da e, u sluaju da ne plati dug na vreme, platiti povjeriocu
ugovorenu sumu novca. Poto je iznos ugovorene kazne bio vei od vrednosti
obligacije ili tete koju povjerilac moe pretrpjeti zbog njenog neizvrenja,
stipulatio poenae je vrila pritisak na dunika da ispuni obavezu i tako se oslobodi
ugovorene kazne. Stipulatio poenae je akcesorna obligacija ije izvrenje moe
poverilac zahtjevati samo ako dunik ne izvri na vrijeme glavnu obligaciju. Pri
tom je svejedno da li je do neizvrenja dolo usled dunikove krivice ili usled
sluaja. Obaveza iz stipulatio poenae postoji istovremeno sa glavnom obavezom
dunika, ali u sluaju neizvrenja glavne obaveze poverilac nije mogao zahtjevati
od dunika ispunjenje obe obaveze nego samo jednu od njih. Podizanje tube po
jednoj, gasilo je pravo na podizanje tube po drugoj obligaciji. U Justinijanovom
pravu mogao je poverilac posle upotrebe jedne upotrebiti i drugu tubu, ako bi po
njoj dobio vie nego to je dobio po prvoj, ali je njom mogao traiti samo taj viak.
22

IZVRENJE OBLIGACIJE
1.- Solutio- 118. Solutio:
Cilj svake obligacije jeste da sva prava koja su iz nje proizala budu zadovoljena i
sve obaveze ispunjene, a to znai da obligacija bude izvrena i time ugaena.
Izvravanje svih obaveza iz obligacije, isplatu duga, Rimljani su nazivali solutio.
Solutio dakle znai ispunjenje obaveze, isplata duga.
a.- Ko i kome moe isplatiti dug: U principu, obavezu treba da ispuni dunik. Ali
to punovano moe uiniti samo onaj dunik koji ima poslovnu sposobnost. Sa
druge strane ispunjenje obaveze ne mora izvriti lino dunik nego je poverilac
obavezan da primi isplatu od svakog lica koje mu isplatu ponudi po nalogu dunika
( mandatar ) ili iz sopstvene inicijative ( negotiorum gestor ), pa ak i protiv
dunikove volje. Izuzetno, poverilac ne mora primiti isplatu ponuenu od drugih
lica ako je posebno ugovoreno da isplatu izvri dunik ili kada je priroda dugovane
inidbe takva, da je moe izvriti samo on lino. Dunik je u principu obavezan da
isplatu izvri povjeriocu, ali on isto tako moe punovano platiti i mandataru i
adstipulatoru ali ne i negotiorum gestoru. Ako je to ipak uinio, isplata e biti
punovana ako je poverilac naknadno odobri. Povjeriocu se moe izvriti
punovana isplata samo ako ima poslovnu sposobnost. U protivnom potreban je
auctoritas tutora ili staratelja.
b.- Vreme, mesto i nain: Dunik je duan ponuditi isplatu u vremei na mestu gde
je ugovoreno. Deava se da dunik, i pored svoje tanosti, ne moe da izvri svoje
obaveze iz razloga koji lee na strani povjerioca. To e se desiti ako povjerilac, niti
drugo lice ovlaeno da primi isplatu, ne bude u odreeno vrijeme na odreenom
mjestu, ili ako dunik bez svoje krivice ne moe da utvrdi ko je poverilac. U
takvim sluajevima on se mogao osloboditi obaveze ako zapeaeni puni iznos
dugovanih stvari deponuje u nekoj javnoj ustanovi. Takav postupak ima snagu
blagovremene i potpune isplate duga.
c.- Predmet: Da bi isplata bila punovana, dunik mora ponuditi povjeriocu tano
onu stvar ili inidbu koja je predmet obligacije. Zato poverilac nije duan primiti
djeliminu otplatu duga ako to nije ugovoreno. U Justinijanovom pravu, meutim,
ako postoji spor oko visine duga, poverilac je duan primiti odmah nesporni deo i
voditi spor samo za ostatak duga. Ako je dunik imao vie dugova prema istom
23

povjeriocu koji su nastali po raznim osnovama, nije duan isplatiti sve odjednom.
Zato je povjerilac obavezan da primi djelimine isplate.
2.- Acceptilatio i solutio aes et libram: Postojale su dvije forme za gaenje
obligacionih odnosa: a) solutio per aes et libram, za gaenje obligacija nastalih per
aes et libram (nexum), sudskom odlukom ( iudicatio ) i legatom per damnationem;
b) acceptilatio je ili usmena forma za gaenje obligacija nastalih stipulacijom, ili
pismeni, za gaenje obligacija nastalih literanim kontraktom expensilatio.
3.- Dokaz isplate: Kada su se prestale upotrebljavati forme za gaenje obligacija
per aes et libram i acceptilatio, poeo je zazivati tekoe dokaz da je dug isplaen.
Zato se vrlo esto pribegavalo izdavanju priznanica o izvrenoj isplati. U
Justinijanovom pravu je ovakva priznanica bila potpuni dokaz tek 30 dana po
izdavanju, jer je u tom roku izdavalac imao pravo da stavlja prigovore na njenu
valjanost.

POSLEDICE NEIZVRENJA OBLIGACIJE

1.- Neizvrenje obligacije: Do neizvrenja obligacije moe doi ili zato to dunik
nije isplatio dug, ili zato to poverilac neopravdano nije hteo da primi ponuenu
isplatu ili zato to u momentu dospjelosti nije bilo mogue izvriti obligaciju. U
prvom sluaju dunik dolazi u specijalan poloaj ( dunika docnja, mora
debitoris). U drugom sluaju u docnju dolazi povjerilac ( mora creditoris).

112. Docnja ( mora )- pojam i vrste:

1.- Mora debitoris: Da bi nastupila dunika docnja potrebno je da je trabina
dospjela i da je dunik kriv za neizvrenje. Posledica dunike docnje je, prije
svega, u tome to pootrava njegovu odgovornost za dugovanu stvar. Dunik koji
je u docnji odgovara i za periculum za njenu sluajnu ( neskrivljenu) propast, bez
obzira kakva je bila njegova odgovornost pre nastupanja docnje. Zatim, od
momenta kada je nastupila docnja on se ni na koji drugi nain ne moe osloboditi
duga sem isplatom, ili ako ga poverilac oslobodi posledica docnje. Zato se kae da
je usled docnje obligacija postala trajna. Justinijan je propisao da e se dunik u
docnji osloboditi odgovornosti za sluajnu propast stvari ako dokae da bi ona
propala na isti nain da je bila kod povjerioca.

24

2.- Mora creditoris: Poverilaka docnja nastupa kada poverilac neopravdano odbije
da primi isplatu duga. Neopravdano e biti odbijanje uvjek kada dunik ponudi
isplatu tano prema obavezi, na pogodnom mjestu i u pogodno vrijeme, a
povjerilac je ma iz kojih razloga ne primi. Ne trai se poverioeva krivica za
odbijanje. Zato e on npr. pasti u docnju ako ne doe na ugovoreno mjesto i
vrijeme za prijem isplate, iako za nedolazak nije kriv. Poverilaka docnja smanjuje
dunikovu odgovornost za uvanje dugovane stvari: od toga momenta on odgovara
samo za onu tetu koja je na stvari nastupila njegovom doloznom radnjom ( za
namjerno priinjenu tetu ). Poverilaka docnja prestaje kada povjerilac izjavi
spremnost da primi isplatu.

113.Kontraktna odgovornost(odgovornost za naknadu tete)-pojam:

1.- Pojam: Da bi dunik bio obavezan da nadoknadi povjeriocu tetu koju je
pretrpio usled toga to dunik nije potpuno ili djelimino ispunio, ili nije na
vrijeme ispunio svoju obavezu, potrebno je: da je nemogunost ispunjenja
nastupila krivicom dunika i da je poverilac zbog toga pretrpeo tetu. Ovdje se radi
o odgovornosti dunika- znai lica koje se nalazi u obligacionom odnosu sa
oteenim i zato se ova odgovornost naziva ugovorna, kontraktna odgovornost.
teta koju neko priini drugom licu sa kojim nije u obligacionom odnosu povlai
deliktnu odgovornost. Naknada tete kao posledica kontraktne odgovornosti je
izvedena obaveza, obaveza koja zamenjuje potpuno ili delimino izvrenje
obaveze.

115. teta ( damnum ):

Poverilac je imao pravo traiti naknadu od dunika samo ako je zaista pretrpeo
tetu zbog neispunjenja obligacije. Da li teta ( damnum ) postoji i koliki je njen
iznos, utvruje sudija. Pri tom je sudija morao razliito postupiti kod negotia stricti
iuris, a razliito kod negotia bonae fidei.
Kod negotia stricti iuris sudija je postupao na sledei nain: Ako je dunik
dugovao odreenu sumu novca, osuivan je samo na istu sumu novca; ako je
dugovao prenos svojine na odreenoj stvari, visina naknade se mjerila vrednou
stvari u momentu litis contestatio. U Justinijanovom pravu je dunik koji je
dugovao sumu novca osuivan i na kamatu poev od dana litis contestatio.
25

Kod negotia bonae fidei dunik je morao nadoknaditi svu tetu koju je poverilac
pretrpeo, i to ne samo vrijednost dugovane stvari ( za koliko se postojea imovina
povjerioca umanjila zbog neizvrenja ), nego i vrijednost dobiti koju bi povjerilac
ostvario da je obligacija izvrena ( proputena dobit lucrum cessans). Pri
odmjeravanju visine naknade, sudija mora uzeti u obzir po slubenoj dunosti sve
okolnosti koje na nju utiu i uraunati i vrijednost plodova koje je stvar donela i to
kod nekih obligacija ( npr. kupoprodaja) od dana nastanka obligacije a kod nekih
od momenta dunikove docnje. U Justinijanovom pravu ukupna naknada nije
mogla biti vea od dvostruke trine vrijednosti dugovane stvari.

114. Razvoj i stepeni krivice:

Staro ius civile smatralo je da je dunik kriv za nemogunost izvrenja obligacije
uvjek i onda kada je ona nastupila kao posledica njegove aktivne radnje ( injenja).
U tim sluajevima dunik je bio tretiran kao da nee da ispuni obavezu pa je
podvrgavan postupku manus iniectio. Svaki drugi uzrok tete smatran je kao i
casus ( sluaj ) i oslobaao ga je obaveze.
Kada je bona fides ula u ius civile, kod iudicia bonae fidei index je pri
presuivanju morao po slubenoj dunosti uzeti u obzir sve okolnosti koje utiu na
bona fides stranaka u obligacionom odnosu. Tako je u procenjivanju dunikove
ugovorne odgovornosti uao i dolus: index je morao proglasiti krivim, i prema
tome odgovornim, dunika uvjek kada je objektivna nemogunost izvrenja
nastupila njegovom doloznom radnjom ili neradnjom. Sa druge strane oslobaao
ga je odgovornosti ( smatrao je da postoji casus) uvjek kada je nemogunost
izvrenja nastupila, istina njegovom radnjom, ali ne dolozno uinjenom. Tako je
kod iudicia donae fidei usvojen dolus kao mjerilo dunikove krivice i
odgovornosti. Time je njegova odgovornost istovremeno i smanjena ( ne odgovara
za nedolozne aktivne radnje ) i proirena ( odgovara za dolozno neinjenje ). Kod
iudicia stricti iuris ostalo je jo staro mjerilo dunikove krivice, ali je povjerilac
sada mogao upotrijebiti deliktnu tubu actio de dolo protiv dunika koji mu je
doloznim neinjenjem priinio tetu.
Praksa je izdvojila neke obligacije u kojima je od dunika traila ne samo da se
uzdri od doloznih radnji, nego i da pokae posebnu brigu prema predmetu svoje
obaveze. To su bile one obligacije koje nisu zakljuene iskljuivo u interesu
26

povjerioca, nego i u interesu dunika. Kod ovih obligacija krivica dunika za

nastupelu tetu merila se prema tome: da li je paljiv ( diligens ) ovjek mogao
sprijeiti dogaaj koji ju je izazvao. Zato je smatran krivim uvjek kada je pri
uvanju stvari pokazao manje panje od one koju bi pokazao jedan apstraktno
zamiljen bonus pate familijas ( bonus vir ). Tako je izgraen jedan novi stepen u
odmjeavanju dunikove krivice, koji se nalazi izmeu dolusa i casusa, koji je
nazvan culpa.
Najteu odgovornost imali su u klasinom pravu: zanatlije, vlasnici javnih
skladita, brodari, gostioniari i vlasnici tala za odmor konja, za stvari koje su im
poverene na uvanje. Oni su odgovorni ne samo za svaku tetu koju su svojom
radnjom priinili, nego i za sluaj i za radnje treih lica ( za krau itd.).
Odgovornosti su se mogli osloboditi samo ako dokau da je teta nastupila usled
vie sile, tj. dogaaja koji objektivno nije bilo mogue sprijeiti ( zemljotres, poar
itd.). Ovakva odgovornost dunika nazivala se odgovornost za custodia ( uvanje).
Klasino pravo je, dakle, poznavalo: a) odgovornost za custodia; b) odgovornost za
culpa, tj. nehat; c) odgovornost za dolus tj. odgovornost za svjesno ili namjerno
priinjenu tetu. U postklasinom i Justinijanovom pravu culpa dobija tri stupnja,
tako da Justinijanovo pravo poznaje sledee stepene dunikove krivice: dolus,
culpa lata, culpa levis i culpa in custodiendo.
a.- Dolus je namjerno i svjesno nanoenje tete povjeriocu, odnosno
onemoguavanje izvrenja obligacije. Namjera postoji onda kada izvrilac eli da
proizvede izvjesnu posledicu i ba zato preduzima radnju kojom e to postii. Kod
negotia bonae fidei, dolus je, shvaen jo ire: to je svaka radnja koja je protivna
potenom i savjesnom odnosu ( bina fides ) izmeu ugovornih stranaka.
Odgovornost za dolus se ne moe ni ugovorom unaprijed iskljuiti.
b.- Culpa je nehat: dunik nije imao namjeru da oteti povjerioca, niti je bio
svjestan da e radnja koju preduzima imati takvu posledicu, ali da je bio paljiv
onoliko koliko je trebalo biti paljiv, on bi to vidio. Odgovornost za culpa je
odgovornost za nepanju. Justinijanovo pravo je razlikovalo tri stepena nepanje:
culpa lata, culpa levis i culpa in custodiendo.
Culpa lata je najtei ( grubi ) nehat, nepanja koju ne bi uinio ni najnemarniji
ovjek. Ona postoji kada je nemogunost izvrenja obligacije nastupila usled toga
27

to dunik nije posvetio stvari ni najnuniju panju. U pogledu odgovornosti

dunika culpa lata je izjednaena sa dolusom.
Culpa levis ( laki nehat ) ima dva stepena: culpa levis in concreto i culpa levis in
abstracto. Culpa levis in concreto postoji ako je teta nastupila usled nepanje koju
inae dunik ne pokazuje u odnosu na svoje stvari. Od dunika se zahtjeva da
prema dugovanoj stvari pokae onoliko panje koliko i prema svojim stvarima.
Culpa levis in abstracto je nepanja koju ne bi pokazao diligens pater familias. Od
dunika se, kod obligacija u kojima odgovara za culpa levis in abstracto, zahtjeva
da dugovanoj stvari posveti onoliko panje koliko apstraktno zamiljeni dobar
domain treba da joj posveti.
c.- Najzad, Justinijanovo pravo je poznavalo odgovornost za culpa in custodiendo,
ija je definicija istovjetna sa definicijom klasinog prava.
Posebnu vrstu nehata predstavlja u Justinijanovom pravu nehat pri izboru
saradnika i pomonika ijom krivicom je dolo do tete ( culpa n eligendo ).

117. Gaenje obligacija pojam i vrste:

1,- Naini gaenja obligacija: Cilj svakog obligacionog odnosa je da dunik izvri
svoju obavezu prema povjeriocu da isplati dug. Ispunjenjem ovog cilja
obligacioni odnos se gasi. Zato je ispunjenje obaveze najei osnov gaenja svih
obligacionih odnosa. Ali u klasinom i Justinijanovom pravu obligacija se mogla
ugasiti i bez isplate duga ( ispunjenja obaveza ), bilo jednostranom izjavom volje
jedne od stranaka, bilo zato to su se stranke sporazumele da se obligacioni odnos
ugasi i bez izvrenja, bilo zato to su nastupile izvesne okolnosti usled kojih se
obligacioni odnos ugasio protivno volji stranaka, ili koje su omoguile jednoj od
stranaka da ga svojom voljom raskine pre izvrenja.
2.- Gaenje obligacija voljom stranaka:
a. Jednostrana izjava volje: Neke obligacije se mogu ugasiti jednostranom izjavom
volje jedne od stranaka. To je mogue kod obligacija koje poivaju na specijalnom
uzajamnom poverenju stranaka kao to su mandatum, societas i depositum. Kod
ortakluka to pravo ima svaka stranka, kod mandatuma samo mandant a kod ostave
samo deponent. Usled jednostranog raskida ugovora ne dolazi do njegovog
potpunog gaenja, jer ostaju obaveze na vraanje stvari datih depozitaru,
mandatoru i ortacima i uzajamno izvravanje obaveze koje su u toku njegovog
28

trajanja ve bile dospjele.

b. Contrarius consensus ( suprotan sporazum ): Obligacija se mogla bez ispunjenja
ugasiti prostim dogovorom stranaka da svoja uzajamna prava i obaveze iz
obligacije ugase. To su mogle uraditi samo u sluaju kad izvrenje obligacije nije
ni zapoeto.

119. Prenos, litis contestatio i oprotaj duga:

c. Pactum de non petendo: Pactum de non petendo ( oprotak duga ) je sporazum
stranaka, kojim se povjerilac odrekao svog potraivanja. Takvim paktom su se jo
od vremena Zakona X tablica potpuno gasile obligacije nastale iz furtuma i
injurije.
d. Novatio: je prelivanje i prenoenje ranijeg duga u novu obligaciju, na taj nain,
to se iz prethodnog osnova ustanovi nova obligacija, tako da se stara ugasi.
Drugim reima, novatio ( prenos duga ) nastupa kada se stara obligacija ugasi time
to je umesto nje zakljuena nova obligacija. Da bi se usled nove obligacije ugasila
stara, potrebno je, prije svega, da postoji izvjesna razlika izmeu njih, odnosno da
nova obligacija sadri izvesne promjene, neto novo u odnosu na staru. To novo
moe se odnositi ili na stranke ( promjena dunika ili povjerioca ) ili na sadrinu
obligacije. Da bi se usled zakljuenja nove ugasila stara obligacija, trailo se, dalje,
da nova obligacija bude zakljuena u formi stipulacije. Usled novacije stara
obligacija se potpuno gasi, a uz nju i sve sporedne obaveze ( zaloga, jemstvo itd.).
One e prei na novu obligaciju samo ako su to stranke izriito ugovorile
stipulacijom.Isto tako gase se i sva prava dunika iz stare obaveze ( prigovori,
prava iz zablude itd.), ali ih je dunik mogao zadrati stavljajui odgovarajuu
klauzulu u formulu stipulacije.
e. Litis contestatio: Od momenta kada je zakljuen litis contestatio, obligacioni
odnos zbog koga je pokrenut postupak se gasio. Istovremeno je izmeu stranaka
nastajala nova obligacija koja se sastojala u obavezi obe stranke da dovedu parnicu
do presude. Kad je presuda donijeta, gasila se i ova obligacija i pretvarala se u
obligaciju ija je sadrina odreena presudom. Ako ma iz kojih razloga presuda ne
bude donijeta, obligacija se definitivno ugasila.

29

120. Gaenje obligacija bez volje stranaka:

1.- Smrt i capitis deminutio jedne od stranaka: U starom rimskom pravu dunik je
za svoje dugove odgovarao svojom linou, a ne imovinom. Zato bi se moglo
oekivati da se svi dugovi jednog ovjeka ugase njegovom smru. Meutim, to je
pravilo vailo samo za deliktne obaveze: one su bile i aktivno i pasivno
nenasledive gasile su se im umre dunik ili poverilac. Kontraktne obaveze, pak,
se po pravilu nisu gasile usled smrti stranaka tj. bile su aktivno i pasivno nasledive.
U klsinom pravu bila je nenasledivost deliktnih obligacija pretorovim sredstvima
izmenjena utoliko, to su naslednici oteenog nasleivali potraivanje nastalo iz
furtuma i damnum iniuria datum, uz objanjenje da bi oni nasleem postali
sopstvenici stvari da nije ukradena ili unitena.
Capitis deminutio se smatra graanskom smru, ali nije imao iste posledice na
gaenje obligacija. Deliktne obaveze se nisu gasile usled capitis deminutio
delikventa, a gasile su se usled capitis deminutio oteenog. Naprotiv, sve
kontraktne obaveze su se u principu gasile usled capitis deminutio ma koje stranke,
ali je pretor omoguio da povjerioci adrogiranog lica ili ene u manus-braku ( koji
su usled toga doivjeli capitis deminutio minima ) naplate svoja potraivanja iz
njegove imovine, koja je prela u svojinu novog paterfamilijasa.
2.- Sluajna propast dugovanog predmeta ( casus ): 116.Casus i vis maior:
Ako je dugovana stvar propala pre isplate duga bez krivice dunika, smatralo se da
je stvar sluajno propala. Ako je predmet obaveze bio individualno odreen,
dunik e, zbog nastupjele neskrivljene nemogunosti ispunjenja, biti osloboen
obaveze u cjelini ili, ako je izvrenje obaveze ve zapoelo u djelu koji nije bio
izvren. Ako je predmet obaveze zamenljiva stvar, dunikova obaveza se nije
gasila jer se smatralo da sve dok postoji mogunost da se drugi primerci te stvari
pribave, nije nastupila mogunost izvrenja.
Rimski pravnici su pravili razliku izmeu tzv. casus minor ( sluaj ) i casus maior
ili po pandektistikoj termonologiji vis maior ( via sila ). Casus maior su
okolnosti ije dejstvo nije mogue sprijeiti ( brodolom, poar, grom, epidemija
itd. ). Svi ostali sluajevi neskrivljene propasti su casus. Znaaj ove razlike je u

30

tome, to se zbog propasti stvari usled vis maior gasio obligacioni odnos uvjek,
izuzev jedino u sluaju dunikove docnje.
Do gaenja obligacije usled sluaja dolazi samo onda ako izvrenje obligacije nije
zapoeto i ako je dolo do potpune nemogunosti izvrenja obligacije.
3.- Confusio: Confusio nastaje kada se obe stranke obligacionog odnosa steknu u
jednoj linosti. U takvoj obligaciji vie nema dve stranke ( jer niko ne moe sam
sebi dugovati), pa se ona ugasila. Do konfuzije dolazi najee na taj nain- to
poverilac naslijedi dunika, ili dunik povjerioca, adrogira ga ili uzme za enu ili
snaju manus brakom. Univerzalnom sukcesijom koja usled toga nastupa on dobija i
svoje potraivanje odnosno dug. Ako se na strani dunika ili povjerioca nalazi vie
lica ( solidarnost ), pa confusio nastupi u odnosu na jednog, obligacija se ne gasi u
odnosu na ostale sapovjerioce odnosno sadunike, niti se neto menja u odnosu na
njih. Takoe nikakvog dejstva na glavni dug nema ako confusio nastupi u linosti
jemca.
4.- Zastarjelost ( praescriptio): Ako povjerilac kome dunik nije isplatio dug, ne
podigne tubu u roku koji je za to predvien, nastupie zastarjelost ( praescriptio),
a to znai da on vie nee moi podii tubu. Dunikova obaveza se time pretvorila
u prirodnu obligaciju. Usled toga se, istina, ne gasi obligacioni odnos, ali praktino
poverilac je u nemogunosti da svoje potraivanje ostvari. Zato se zastarjelost
svrstava meu naine za gaenje obligacija. Po ius civile sve su tube
neogranienog trajanja. Zato kod njih nema zastarjelosti. Pretorske tube su
uglavnom ograniene na godinu dana.

121. Compensatio:
Ako poverilac i sam duguje neto svom duniku, pa se od njegovog potraivanja
odbije iznos duga, tako da se potraivanje smanji na iznos koji je ostao po
odbijanju, manja obligacija se usled toga ugasila. To se moe postii ili
dobrovoljno ugovorom stranaka ili prinudno u toku sudskog postupka. Ovaj
drugi sluaj gaenja obligacija naziva se compensatio. Justinijan je uinio znatne
izmjene u ovoj ustanovi. On je ustanovio jedinstvena pravilaza sve sluajeve i
proirio mogunost kompenzacije na sve sporove. Istovremeno on je postavio
sledee uslove: a) Kompenzirati se mogu trabine iz raznih osnova, ali moraju biti
istovrsne, obe dospjele i likvidne. b) trabine moraju biti uzajamne ne moe se
31

prebiti tue potraivanje, nego samo dunikovo. Izuzetno solidarni dunik moe
traiti kompenzaciju trabina svih sadunika prema povjeriocu; ustupljeni dunik
moe prebiti svoja potraivanja koja ima i prema prethodnom povjeriocu; jemac
moe prebiti i svoja potraivanja i potraivanja glavnog dunika. c) Prigovor
kompenzacije dunik moe istai u svakom momentu, kada su se za to stekli
uslovi.

107. Vrste obligacija:S obzirom na mogunost upotrebe tube, rimski pravnici

su delili obligacije na: obligationes civiles, za koje tubu predvia ius civile;
obligationes praetoriae, za koje tubu predvia pretorsko pravo; i obligationes
naturales, koje se ne mogu prinudno izvriti. S obzirom na to do koje mjere je
odreena dunikova obaveza, obligacije su deljene na: obligationes certae tj.
obligacije kod kojih je predmet potpuno odreen tako da index u sluaju spora ima
samo da utvrdi da li dug postoji ili ne i obligationes incertae tj. obligacije kod
kojih predmet nije do te mjere odreen, tako da index treba da precizira i iznos
duga.
Rimljani su najvie upotrebljavali klasifikaciju obligacija prema nainu njihovog
postanka. U pretorskom ediktu, obligacije se dele na: na one koje su nastale iz
nekog materijalnog akta inidbe ( verbis sive re izgovaranje sveanih rijei,
davanje stvari ili isplata nedugovanog ); na obligacije kod kojih postoje uzajamne
obaveze stranaka ( sinalagmatine: emptio venditio, locatio conductio, societas
i dr.); i na one koje su nastale sine verbis- delikte.
Gajus je izvrio podjelu obligacija na dvije grupe: one koje nastaju iz kontrakta i
one koje nastaju iz delikta. Pri tom kao kontraktne smatra sve obligacije koje su
nastale iz dozvoljenih radnji stranaka. Kao deliktne smatra sve obligacije nastale iz
nedozvoljenih radnji.
Justinijanove Institucije sve obligacije koje se ne mogu svrstati ni u kontrakte ni u
delikte dele se na dvije grupe: na one koje su sline kontraktima i one koje su
sline deliktima.
Tako je nastala podjela obligacija na etiri grupe: obligacije nastale iz saglasnosti
volja stranaka ( ex contractu )- kontrakte; obligacije nastale iz delikata ( ex
delicto); obligacije nastale iz dozvoljenih radnji, ali ne iz saglasnosti voljakvazikontrakte; i obligacije nastale iz nedozvoljenih radnji koje nemaju karakter
delikta- kvazidelikte.
32

33