grad kao erupcija mogucnosti-covek izvor otudjenja

Ljudska vrsta je od svog postanka gradila svoj identitet kroz socijalizaciju. Covek je sebe potvrdjivao kroz druge ljude. prostor,zajednicki prostor je to omogucavao. covek,uvek ranjiv,nemocan,uvek je u potrazi za svojim sigurnim mestom,prateci svoj urodjeni instinkt,prenatalnu potrebu,da bude sakriven,bezbedan,mesto na kome on postoji,bez obzira na sve. Zajednica je bila tu koja je omogucavala,taj njihov prostorni zajednicki beg. kako je ovladavao svetom, pleme je postajalo porodica,sira ka sve uzoj. suzavanjem krugova ostao je pojedinac. samosvestan,slobodan i mocan,mocan da prezivi,dovoljno ususkan u svet,koji ga u isto vreme stiti i nije njegov.sve je postalo bezbedno,sablonski i poznato,poput velikog igralista sa koga uvek postoji beg u vidu kuce. Grad je uvek bio centar kulturne moci i napretka jedne zajednice. On je lak opsluzivac coveka,pokretac jedinstvenog nacina zivota,koji stalno razvija nivoe kulturno,ekonomskog napredka,pomaka u socijalizaciji jedinke. Poput organizma koji je stalno u pokretu,promenljivog i dovoljno mocnog da jedan veoma dug,jak i predvidiv,lanac tradicionalnog razvoja zajednice stavi ne na probu,vec na rub egzistencije. ovim mislim o porodici. zbog cega bas u gradu,mestu erupcije ljudi mnozina postaje jedan covek? da li su ogromna prelivanja ekonomske moci,coveku pruzila dovoljnu sigurnost da poslusa svoju,mozda cak i urodjenu,potrebu za samocom,i odbaci porodicu,kao proslo nasledje drustva u kome zivi ili je taj novi model zivota upravo ono sto se kosi sa ljudskom prirodom? kada je potreba za mnogo toga mi je potrebno postala prezasicena upravo tim mnogim stvarima,i ideja za stalnim dogradjivanjem materijalnog, socijalnog, emotivnog,prestala,ili to odbacivanje mnogih stvari je ustvari ucestala potrosnja i prevazilazenje istih? Kuca u gradu je izrazila potrebu da sebe preobrazi u sobu u gradu,koju nazivamo kucom. Ona je postala amorfna,poput coveka koji je koristi. Necu reci zivi u njoj,jer on ne zivi u njoj,vec u gradu. srz socijanog zivota je prebacen na ulice,u javnost. Kuca prestaje da bude izvor socijalne srece,vec jedan usputni gedzet koji omogucava korisniku da taj socijalni zivot vodi negde drugde. Iako svedena na sliku minimalnog vremena i osnovnih potreba,ona ipak opstaje. da li ona jeste nasa savremena pecina,ali je ne delimo,onda mora da je nasa materica. ako je socijalizacija prebacena u javnost,da li otudjenje od drustva zaista postoji,ili je porodica preoblikovana u sasvim nesto drugo,u ljude sa kojima delimo taj javni prostor? i ona postaje mozda amorfna,poput coveka,poput kuce. odbacivanjem starih vrednosti koliko i na koji nacin se menjaju standardi drustveno pozeljnog i prihvatljivog. da li je iz toga sto je biti jedan pozeljno i potrebno, izazvana invazija ljudi sa potrebom za odvajanjem,emotivnim,prostornim? Mozda pojava navodnog otudjenja i nije tako strana coveku.Razvitak coveka kao svemocne individue,kao samo dovoljne jedinke,razbio je tradicionalan model porodice i doma,prostorno i konceptualno. Mozda potreba za socijalizacijom jeste nastala iz urodjene potrebe za kucom. Ona mozda opstaje kao kulturna zaostavstina emotivnog razvitka coveka i razvitka njegove svesti. Mozda otudjenje coveka u gradu nije deformitet savremenog modela zivota vec njegov prirodni razvitak.