 Nemamo ono najnužnije, istorija sami poučava a ne podstiče delanje

 Ona je potrebna za život i delatnost, a ne za odvraćanje od istih

 Nesavremeno istraživanje; Istorijsko obrazovanje – bolest
 Život – imperfekt koji se nikada ne završava (životinjei deca žive neistorijski)
 Čitavoj delatnosti je potreban zaborav (davljenje u reci bivanja)
 “Postoji izvestan stepen nesanice, preživanja, smisla za istoriju, usled koga život biva
oštećen i na kraju propada, bez obzira da li je reč o pojedincu, narodu ili kulturi
 Ono neistorijsko i istorijsko podjednako su važni
 Istorijski ljudi – oni gledaju unazad samo zato da bi posmatranjem dosadašnjeg procesa
shvatili sadašnjost i naučili da vatrenije priželjkuju budućnost
 Nadistorijski čovek – ne vidi spas u procesu, za njega je svet u svakom pojedinačnom
trenutku dovršen i dostiže svoj kraj
 Nadistorijsko prevladava i transcendira kako istorijsko tako i neistorijsko, jer tu više
nema robovanja istoriji, ona se odbacuje kao puka procesualnost a prošlost i sadašnjost se
donekle poklapaju u statičnoj sveprisutnosti neprolaznih tipova
 Istorija kao nauka – završetak života / istorijsko obrazovanje nasuprot je isceljujuće
 Istorija se nalazi u službi života, time se nalazi u službi neistorijske moći i ne može biti
čista nauka
 Pri izvesnom suvišku istorije, mrvi se i izrođava život i konačno, opet, kroz to
izrođavanje, sama istorija
 Istorija pripada čoveku kao živom, aktivnom koji ka nećemu teži, koji nešto čuva i
poštuje i njemu kao patniku kome je potrebno oslobođenje
 MONUMENTALNA (osnovna vera u humanost), ono što je veliko treba da bude i večno,
ANTKIVARNA I KRITIČKA vrsta istorije
 M: to je vera u sapripadnost i kontinuitet velikih svih vremena, to je protest protiv smene
pokolenja i prolaznosti; mogućnost da se ono veliko ponovi (zaboravljanje velikih delova
prošlosti) “neka mrtvi sahrane žive”
 Kada je ćoveku koji želi da stvori nešto veliko potrebna prošlost, on tada njome ovladava
pomoću MONUMENTALNE istorije
 Savremenost; unutrašnjost / spoljašnjost, sadržaj i oblik, moderno obrazovanje krivo za
gubitak forme i spoljašnjosti;
 Onaj koji želi da istraje u navici i u onome što se odavno poštuje, neguje prošlost kao
antikvarni istoričar
 Onaj kojem sadašnja nevolja pritiska grudi i koji po svaku cneu želi da zbaci to breme
ima potrebu za kritičkom istorijom, onom koja sudi i osuđuje
 A: čuvar i poštovalac, on neguju ono od davnina postojeć, želi da uslove pod kojima je
nastao očuva kao takve kakvi posle njega treba da nastanu i tako služi životu
 Kako bi istorijamogla bolje služiti životu nego vezivanjem za zavićaj i za zavičajne
običaje čak i manje srećnih pokolenja i stanovništva, da uvek ostaju na istome mestu i
zadržavajući ih od toga da lutaju u tuđini tražeći nešto bolje i da se za to bolje takmičeći
bore?
 Osećanje zadovoljstva drveta što ima svoje korenje, sreća znanja da se izrasta ne potpuno
proizvoljno i slučano, nego iz neke prošlosti kao naslednik, cvat i plod i time da se u
svojoj egistenciji bufe izvinjen pa čak opravdan – to je ono što se sada naročito rado
označava kao osećanje za istoriju; sama prošlost pati dok istorija služi životu i dok njome
vladaju životni nagoni; ona zna samo da čuva život ne da ga stvara
 Čovek mora imati snage i povremeno je primenjivati, razbijati i rasturati neku prošlost
kako bi mogao živeti; istoriji sudi život, nejasna, pokretna sila koja nezasito želi samu
sebe
 *neka se ostvari istina, neka propadne život*
 Prošlost možemo tumačiti polazeći samo iz najviše snage sadašnjosti; bezavičajnost
modernog čoveka, ironična samosvest ili irnoisanje samog sebe – bolest dekadencije
 Istorija nije kontinuitet, naročito pravolinijski, on je ovde u nagoveštajima počinje
koncipirati u okviru svog kasnijeg učenja o “večnom vraćanju istog”
 Osloboditi se lažnog istorijskog obrazovanja i shvatiti ga; doći do vivo, ergo cogito;
čovek će tada postati pre svega generičko biće, animal a ne cogital (mišljevina), umesto
pojma zavladaće život i prava kultura nasuprot kulturi koja je dekoracija života
 Nemac nema nikakvu kulturu
 I do sada nemamo čak ni temelj neke kulture, jer sami nismo uvereni da u sebi imamo
istinski život. Izmrvljeni i raspadnuti, u celini polumehanički razloženi na neku
 unutrašnjost i na neku spoljašnjost, prezasejani pojmovima kao zmajskim zubima,
proizvodeći pojmovne zmajeve, uz to bolujući od bolesti reči i bez poverenja u svako
vlastito osečanje još neotisnuto rečima: kao takva neživota a ipak neprijatno dinamična
fabrika pojmova i reči… Meni je zajamčeno prazno bivstvo;
 Borba protiv istorijskog – neistorijsko i nadistorijsko; neistorijsko kao veština i
sposobnost zaboravljanja i uključivanja u jedan ograničen horizont; nadistorijsko kao
moć koja odvraća pogled od bivanja prema onome što bivstvovanju daje obeležje večitog
i istoznačnog, prema umetnosti i religiji;
 On mora u sebi haos organizovati tako što će ponovo početi misliti na svoje prave potrebe
 Tako će mu se otvoriti pojam kulture, kao neke nove i popravljene prirode, bez
unutrašnjeg i spoljašnjeg, bez pretvorstva i konvencije, kulture kao saglasnosti između
života, mišljenja, pričinjavanja i htenja