Determinizam i odgovornost; Nagrada i kazna; Retributivizam i konsekvencijalizam

Početno pitanje je: da li je determinizam kompatibilan sa bilo kojim smislenim osećajem moralne
odgovornosti? Čini se da Peter van Invagen misli da nije (on je inkompatibilista po pitanju
determinizma i slobodne volje), i daje argument da su naše akcije uzročno-posledični rezultat spoja
zakona prirode i nekog stanja u dalekoj prošlosti, a ni za koje od ta dva nismo odgovorni, tako da ne
možemo biti odgovorni ni za svoje postupke. Dovoljno jasno na prvi pogled. Možemo li pronaći bilo
kakvu manu u njegovom obrazloženju ili rupu u njegovoj argumentaciji? Ako ne, čini se da se moramo
ili osloboditi determinizma, ili pojma odgovornosti: ne možemo imati oboje u isto vreme. Naravno,
neko bi mogao biti potpuno ravnodušan na ovo pitanje i reći: ako je determinizam istinit, ljudi će
hvaliti i kriviti, odnosno dodeljivati odgovornost na bilo koji način – i to je unapred određeno. Ali da li
to znači da ne možemo razumno raspravljati sa njima i nagovarati ih da promene svoj stav? Naravno,
to važi za ljude koji veruju u moral i moralnu odgovornost. Ali mi kao filozofi i potencijalni deterministi
želimo da razumemo da li su ove presude opravdane ili ne, da li ih ljudi zaista donose ili ne. Neko ko
postaje determinista i veruje da to eliminiše moralnu odgovornost, težiće da gleda na ljude kao da
nisu vredni hvale ili krivice, iako će možda biti teško integrisati ovaj filozofski uvid u svakodnevni život.
Imamo izbor sigurno, neku vrstu izbora (determinizam to ne poriče nužno), ali taj izbor nije slobodan
ni u kom apsolutnom smislu. Filozof traži opravdanje za svoja uverenja i nije zadovoljan da ih
jednostavno ostavi onakvima kakva jesu; hoće da ih ispita. Ova rasprava i rasuđivanje takođe mogu i
sami biti determinisani, ali to ne znači da oni ne drže vodu; njihov legitimitet je zasnovan na
epistemološkim osnovama, za koje je, mislim, pitanje (in)determinizma irelevantno. Nešto me je
nagnalo da rasuđujem i raspravljam, bilo da su to prethodni uzroci ili moja slobodna volja. U svakom
slučaju, moram da procenim svoja uverenja. Pitanje determinizma i indeterminizma je pitanje za
metafizičara, i verovatno, ako je njegov determinizam globalan, pohvala i krivica neće biti izuzeci. Ali
pitanje opravdanosti pohvale i krivice je pitanje za etičara, koji mora da razradi problem i etičke
posledice determinizma, prihvatao on to ili ne (zarad tipologije sistemskih pozicija).

Neko će se možda zapitati: zar determinizam kao takav ne čini etiku i opravdanje kao takve suvišnim?
Ne nužno. To je pitanje koje smo postavili na početku: možemo li se i dalje smatrati odgovornim
moralnim agentima s obzirom na premise determinizma? Кakvog smisla ima moralno suditi ljudima za
njihove postupke ako je determinizam istinit? To je veliko pitanje. Neko bi mogao reći da je pitanje
determinizma irelevantno za pravilan pojam delovanja i odgovornosti: naš pravi osećaj za autorstvo
naših postupaka i razlog zašto bismo mogli da se nazovemo za njih odgovornim je to što su naše akcije
rezultat naših verovanja i vrednosti , koje s pravom možemo nazvati svojim, pa prema tome i naše
postupke koji iz njih proizlaze možemo nazvati sopstvenim. Ali i inkompatilista determinista će tvrditi:
ta verovanja i vrednosti su takođe determinisane, stoga vi niste odgovorni za njih, kao što niste
odgovorni za postupke koji iz njih proizilaze. Sve je određeno prema determinizmu, uključujući naša
verovanja i vrednosti i sve ono što držimo najintimnije.

Ne mislim da će mnogi ljudi osporiti da su naša verovanja i vrednosti ono što nas čini agentima, i
moralnim agentima kad smo već. Razlog zašto smo ih svesni je razlog zašto (moralno) ne krivimo
oblake za kišu i grmljavinu, jer oni nisu rezultat bilo kakvog svesnog verovanja, želje ili namere. Ali,
verovanja i vrednosti se tu shvataju kao osnova za određeni obrazac delovanja koji iz njih proizilazi, i u
tom smislu može značiti samo ponovljivost relevantne radnje, a ništa ne reći o pitanju krajnje
odgovornosti. Možemo učiniti dobro da zatvorimo osobu koja veruje da bi trebalo da ubija druge
ljude, ali to takođe možemo učiniti samo iz posledičnij razmatranja bez pripisivanja bilo kakve stvarne
'odgovornosti'. Možemo da nosimo i kišobrane da se ne pokisnemo kada pada kiša, ali za to ne
krivimo oblake.
To postavlja prvobitno pitanje da li je odgovornost moguća pod determinizmom, a sve što ona čini je
da precizira i locira neke uzroke ili događaje koji mogu biti najbliži akciji u uzročnoj vezi – naime
verovanja i vrednosti. Ako želite da oblacima pripišete 'odgovornost' za kišu, a oblaci nemaju
verovanja i vrednosti iz kojih priznajete da odgovornost ne sledi, to nije nužno povezano sa
verovanjima i vrednostima. Naravno, ne možete zatvoriti oblake u zatvor, ali postoje drugi načini da
sprečite njihove neželjene efekte. Ljudske agente možemo tretirati na slične i analogne načine, bilo
više da bismo sprečili njihove neželjene radnje (kao što je, recimo, ne dozvoljavanje pijanim ljudima
da voze) ili više na strani sprečavanja potencijalnih neželjenih posledica njihovih radnji (kao vezivanje
sigurnosnih pojaseva) , ili, što je najbolje – oboje, za svaki slučaj.

Vidite, postupanje prema počiniocima nije nužno povezano sa načinom na koji ih moralno
prosuđujemo. Кonsekvencijalista u pogledu kazne može biti potpuno amoralan. Možemo sprečiti i
kazniti devijantno ponašanje zbog koristi iz toga, bez obzira da li ljudima pripisujemo moralnu
odgovornost ili ne. Ako je odgovornost kao krajnji, neodređeni autor naših postupaka van
determinističke slike, možda ćemo još uvek imati slabiji osećaj odgovornosti, kao sredstvo za
razumevanje kako sprečiti i držati podalje od neželjenih stvari koje se dešavaju u našem svetu, ili
barem sprečiti da se one ponavljaju u nedogled. Možemo reći: vi ste odgovorni u smislu da ste vi
agent od koga je pokrenuta akcija i da imate sve relevantne informacije da vaše delo bude autentično,
namerno delo, a ne samo iskrena greška. Ovo nas sprečava da „kažnjavamo nevine” i da lociramo
izvor problema na pravom mestu, ili barem na mestu na kome možemo pravilno da intervenišemo.

Determinizam bi se lako mogao pomešati sa fatalizmom ako se kaže da, pošto nismo na kraju krivi,
nije ni važno šta radimo. Ovo je svakako netačno; važno je šta radimo jer su posledice onoga što
radimo važne. Determinizam može učiniti ljude nevinim u smislu da se ne smatraju prvim
neuzrokovanim uzrocima njihovih postupaka, tako da ih hvaliti ili okrivljavati u libertarijanskom smislu
možda nema smisla. Ipak, mislim da bi pitanje moralnog prosuđivanja postupaka ljudi i njihovog
naknadnog tretmana moglo biti odvojeno. Možda i dalje želimo da nagradimo dobre i da kaznimo
loše, ali ne iz retributivnih razloga, već radi željenih posledica. Na nas se i dalje može gledati kao na
važne u našoj delatnosti, jer naše radnje imaju važne efekte, iako smo možda samo karike u uzročno-
posledičnom lancu.

Problemi su nekako jasniji kada uzmemo u obzir najekstremnije slučajeve. Šta je sa psihopatijom? Da
li ih smatramo odgovornim, ili ih vidimo kao neizbežne posledice njihove genetike i okruženja, pa da
preuzmemo deo krivice, ako ne si svu, dalje od njih? Popuštamo sa našim standardima odgovornosti
za psihopatu jer shvatamo njegove postupke kao znak patologije. Ali da li se postupci drugih ljudi
razlikuju u principu ili samo po stepenu? Da, možemo ih smatrati odgovornim (ili bar odgovornijim),
ali zašto? Mi na kraju želimo da nam se daju nagrade, i želimo da izbegnemo kažnjavanje, i računamo
na to da će i drugi ljudi osećati isto. Nagrade i kazne su pametni načini da se upravlja ponašanjem
ljudi u željenom pravcu. Možemo ih dati, ili ne dati, iz taktičkih razloga, da bismo stvorili društvo koje
volimo, a ne da bi se izigravali boga i sudili ljudima u toku univerzuma kao da ljudi nisu samo delovi
togg univerzuma, ponašajući se prema svojoj pripisanoj prirodi. Prividna sloboda za koju mislimo da
ljudi imaju proizilazi iz spoljašnje otvorenosti alternativnih mogućnosti, u smislu da ih ništa očigledno
u njihovom okruženju ne tera da se ponašaju na ovaj ili onaj način, ali moramo uzeti u obzir i njihovu
unutrašnju konstituciju, s obzirom na to da je moguća samo jedna konkretna opcija, iako možemo
zamisliti više, a verovatno ne znamo koja će se ostvariti dok ne odlučimo.

U svakodnevnom životu živimo i ponašamo se kao da su ljudi odgovorni za ono što rade; pripisujemo
odgovornost sebi i drugima. Odnosno, verujemo u odgovornost i postupamo u skladu sa tim. Realnost
metafizičke odgovornosti nije potrebna da bismo oko nje usredsredili svoje živote; mi ćemo doneti
privid toga. Ali pitanje da li je opravdano nagraditi dobročinitelje i kažnjavati one koji počinili
nepravde je etičko pitanje koje nosi pitanje determinizma. Možemo potpuno odbaciti pitanje kao
nerelevantno ili neodlučno i postaviti pitanje: da li je korisno nagraditi ljude za njihova dobra dela i
kažnjavati ih za njihova pogrešna dela? To je praktičnije i prizemnije pitanje, i stoga je na njega mnogo
lakše odgovoriti. Umesto da pripisujemo odgovornost agentima, mogli bismo samo da lociramo
uzroke koji dovode do neželjenog ponašanja i presečemo uzročni lanac kako bismo sprečili buduće
neželjene posledice. To je praktično rešenje 'moralnog' problema potpuno otvoreno za deterministe. I
da, možemo to učiniti na miran i civilizovan način, opet da ne izazivamo neželjene efekte.

Možemo i treba da zamislimo našu kauzalnu istoriju, ne kao ravnu liniju, kao da jedan događaj izaziva
ili uzrokuje samo jednu seriju događaja (iako neki mogu i samo to), već više kao drvo koje se grana iz
manjeg ka složenijem. Etičko pitanje nije samo pitanje prosuđivanja, to je takođe, i možda
prvenstvenije, pitanje akcije: šta da radimo? Imajući u vidu drvo-liku prirodu našeg uzročnog sistema,
najpametniji i najefikasniji način delovanja da sprečimo neželjene stvari da intervenišemo što je ranije
moguće i što je niže na tom drvetu, da sprečimo što više neželjenih stvari na najlakši način, i da
ubijemo što više sa što manjim brojem kamenja. Tako, na primer, obrazovati što više mladih ljudi,
budućih roditelja o vaspitanju ljudi, znači osigurati da će mnogo više dece odrasti u dobre ljude, a taj
broj samo raste kako se generacije razvijaju.

Кonačno i praktično pitanje je: kako ćemo se ponašati, s obzirom da nije svačije ponašanje sve vreme
besprekorno? Hoćemo li ih kazniti kao sredstvo osvete na retributivni način, samo zarad kazne, ili
ćemo kazniti one koji krše pravila (moralna ili zakonska) kako bismo sprečili da se neželjeno ponašanje
ponovi? Može li oboje? Možda i ne, ako se metode kažnjavanja razlikuju u skladu sa motivacijom. Ako
želimo da kaznimo ljude samo da bismo im pokazali njihovog boga, verovatno ćemo pribeći tome da
ih ponižavamo ili mučimo, samo da izbacimo naše frustracije. Ali postoji humaniji i razumniji pristup
kažnjavanju, bliži determinističkom razmišljanju, koji će podrazumevati pokušaj prevaspitavanja i
rehabilitacije ljudi, što se može primeniti i na zakonske zatvorske sisteme, kako bi se od zatvorenika
stvorili pristojni građani koji se potom mogu reintegrisati u društvo. Tretiraćemo ih kao ljude, a ne kao
pse lutalice, i više kao žrtve nego kao kriminalce, što će uvesti više razumevanja i saosećanja. Verujem
da je to moguće u svim slučajevima osim u najekstremnijim. Možda postoje ljudi koji su prosto
benadežno izgubljeni i čija je rehabilitacija praktično nemoguća. U tim slučajevima možemo čak
razmotriti smrtnu kaznu i moramo pažljivo izračunati i odmeriti troškove i koristi čak i da ih održimo u
životu. Ovo očigledno krši neke principe humanosti i tako dovodi u pitanje suštinsku vrednost ljudskog
života, i slažem se da je to veoma kontroverzan i pipav problem. Samo čekanje njihove prirodne smrti
u zatvoru takođe bi moglo biti moguće, ako smrtonosna samoodbrana ne postane neophodna. U
svakom slučaju, teško mi je da zamislim slučaj tako ekstreman da ništa osim smrtne kazne nije održiva
opcija.

Na kraju: želim da vam dam misaoni eksperiment koji sam smislio i, takoreći, da završim otvorenim
pitanjem: Recimo da neko neprekidno radi nešto što mi odobravamo, kao što je sadnja cveća u
lokalnom parku, i to nekoliko godina. Ljudi ga prepoznaju po tome i počinju da cene ono što radi, pa
ga za to nagrađuju, recimo tako što mu redovno daju novac. Jednog dana odlučuje da zauvek
prestane sa tim. Da li će narod biti voljan da mu pošalje još novca samo kao nagradu za ono što je
uradio i da kruniše njegov doprinos? Ili će to prestati da rade, jer su to radili samo kao podsticaj i da bi
ga motivisali da to i dalje radi? S druge strane, uzmite u obzir nekoga ko radi nešto što ljudi oštro ne
odobravaju, kao što je maltretiranje svog mlađeg druga iz razreda, i recimo da to radi prilično dugo.
Кao reakcija, brat mlađeg deteta odlučuje da pretuče starije svaki put kada maltretira mlađe dete.
Jednog dana je obećao da to više nikada neće učiniti, i recimo da je iskren i da mu svi veruju. Hoće li
ga brat žrtve ponovo tući zbog onoga što je radio kada ne do sada maltretirao dete? Ili će mu
oprostiti, s obzirom na to da to neće ponoviti i ostaviti ga na miru? Jesu li batine bile samo osveta za
loše ponašanje, ili su to bile lekcije, pretnje i upozorenja da se to više ne ponavlja u budućnosti?
Odgovor na ova pitanja će naglasiti naše dominantne intuicije o nagradi i kazni kao da su ili napred-
gledajuće ili unazad-gledajuće, orijentisane ka budućnosti ili prošlosti, i pomoći će nam da vidimo da li
prirodno imamo konsekvencijalističke ili retributivističke stavove.

Dodatak:

Dennet nudi sličan misaoni eksperiment kada nas pita:

„Pretpostavimo, da pojednostavimo, ... izmišljena je pilula koja leči ljude od „nasilnih kriminalnih
sklonosti“. Još nisam počinio nikakve nasilne radnje, ali takođe nisam uzeo pilulu. Odlučujem da
terorišem komšiju kog ne mogu da podnesem, pretim mu telesnim povredama, vandaliziram njegovu
imovinu, šutiram mu psa… dok ga ne oteram – i onda uzmem pilulu. Nema potrebe da me stavljate u
karantin, zar ne? Ja sam izlečen. Nema potrebe da trošim novac poreskih obveznika stavljajući me u
karantin, a po principu najmanjeg kršenja trebalo bi samo da odem kući i uživam u životu. I naravno,
nisam moralno odgovoran za bilo šta što sam uradio, i više nisam pretnja društvu, tako da bi
reintegracija trebalo da bude brza. Da li vam se to čini ispravnim?“

On ovde nudi argument za kompatibilizam bazične moralne odgovornosti sa detetminizmom, kao i

argument za retributivizam, iako odbija samu tu oznaku za naziv svoje pozicije. On je ovde u raspravi
sa Gregom Karuzom, [Gregg Caruso] za razliku od kojega zastupa mnogo zdravorazumskije i
tradicionalnije shvatanje odgovornosti. Možemo li reći da ne razume nespojivost striktnog
determinizma sa odgovornošću ili da i sam ima koherentnu poziciju koja govori suprotno, nije najlakša
stvar utvrditi.

Autor: Miodrag Vujaković