PREDAVANJA IZ BIOHEMIJE Prof. dr Mihajlo Stankovi Tehnoloki fakultet Leskovac 1. UVOD Biohemija je nauka o molekularnim osnovama ivota.

Moe se definisati i kao hemija ivih objekata: elija i orgaanizama. Zadatak joj je da hemijskim metodama izuava pojave ivota i da ih objasni. ivi objekti su otvoreni sistemi sa aspekta termodinamike ili relativno izolovani sistemi sa aspekta kibernetike koji za razliku od neivih sistema poseduju sposobnost metabolizma i reprodukcije sa prenosom genetikih informacija sa generacije na generaciju. Osnovne karakteristike ivih objekata su: - sastavni su deo prirode i pokoravaju se svim osnovnim zakonima prirode (zakoni o odranju mase i energije; zakoni termodinamike); - uestvuju u razmeni materije i energije sa okolinom preko substrata i primaju informacije iz okoline, to vodi snienju entropije i poveanju nivoa njihove organizacije. Razmena materije i energije sa okolinom pokorava se Le Chatelier-ovom principu i uslovljava stacionarno stanje ivih objekata tj. dinamiko stanje u kome u svakom trenutku vremena ivi objekt dobija iz okoline koliinu materije i energije koja je jednaka koliini matertije i energije koju istovremeno odaje okolini. Na taj nain ukupna koncentracija materije u sistemu ostaje ista. To je osnovna razlika ivih od neivih izolovanih sistema kod kojih ukupna koliina materije i energije tokom vremena ostaje nepromenjena i svi procesi u njemu prestaju da se odvijaju; - zavisno od stepena razvoja ivi objekti (sistemi) se razlikuju po sloenosti strukture. Struktura ivih objekata je u osnovi izgradjena iz molekula prostih organskih i neorganskih materija a odlikuje se odredjenom prostornom konfiguracijom (konformacija) koja se nemoe sagledati iz prostih hemijskih formula. Ova osobenost je od posebnog znaaja za razmatranje reakcione sposbnosti ivih objekata. Relativno prosta jedinjenja izgradjuju makromolekule i nadmolekulske strukture koje su u osnovi strukturnih blokova iz kojih se sastoje ivi objekti, elije i organele. Prosti molekuli takodje imaju odredjene dimenzije i prostorne oblike (konformacije) zavisno od njihove funkcije u organizmu. 1.1. Funkcionisanje ivih objekata Funkcionisanje ivih objekata zasnovano je na biohemijskim reakcijama u elijskim i subelijskim strukturama, u rastvorima citoplazme i u medjuelijskim tenostima. Biohemijske reakcije se odvijaju u relativno uskim intervalima fizikih i hemijskih parametara (temperatura, pritisak, koncentracija vodoninih jona (pH) i jonska sila) uslovljenih prirodom ivih sistema: -temperature ivih sistema su obino konstantne i ne prelaze 4O oC; - pH- vrednosti fizioloke tenosti u ivim objektima se odravaju na konstantnom nivou pufernim sistemima koji se pokoravaju Henderson- Hasselbach-ovoj jednaini. Odravanje relativno konstantne vrednosti pH je veoma znaajno za spreavanje disosijacije bioloki aktivnih jedinjenja, koja dovodi do promene reakcione sposobnosti i strrukturne stabilnosti molekula; - biohemijske reakcije odvijaju se optimalnom brzinom samo pri odredjenim odnosima osmotskog pritiska i jonske sile u fiziolokoj sredini. Svi ovi faktori bitno utiu na svojstva i

- funkcije molekula kao i stepen disperznosti fiziolokih rastvora. Zavisno od veliine rastvorenih estica i prirode ovih rastvora u ivim objektima postoje pravi i koloidni rastvori i suspenzije; - biohemijske reakcije mogu da se odvijaju u ivim objektima samo ako su ispunjeni odredjeni energetski zahtevi. Primarni izvor energije za ove reakcije je suneva energija. Deo suneve energije je vezan u obliku hemijske energije u hemijskim vezama razliitih materija. Drugi deo energije ivi sistemi dobijaju na raun energije oksidaciono-redukcionih procesa, u prvom redu na raun oksidacije organskih molekula atmosferskim kiseonikom u aerobnim uslovima. Reakcije u ivim objektima su egzerogonine (odvijaju se spontano uz oslobadjanje energije) ili enderogonine (zahetvaju spoljanji izvor energije). Veliki broj enderogoninih reakcija odvija se u konjugaciji sa egzerogoninim reakcijama. Najzastupljeniji i najei prenosioc energije u ivim sistemima je adenozin-trifosfat(ATP); - biohemijske reakcije se odvijaju brzinama koje zavise od koncentracije i konstante brzine reakcije karakteristine za dati tip reakcija. Brzine reakcije su obino veoma velike zahvaljujui prisustvu biokatalizatora -fermenata, pri emu okolna sredina ima bitan uticaj upravo na fermentativnom nivou preko inhibicije odgovarajuih reakcija; - biohemijske reakcije u ivim sistemima podleu kontroli na razliite naine, koja se ostvaruje ili promenom prostornih karakteristika (promena entropije) ili promenom brzine reakcije. 1. 2. Predmet izuavanja ivi organizmi biljke, ivotinje i mikrobi izgradjeni su u osnovi iz istih hemijskih komponenti. Jedan od prvih zadataka biohemije da odgovori na pitanje iz kojih elemenata, jona i jedinjenja se sastoje ivi organizmi, kakva je njihova priroda i struktura, koja je njihova funkcija u organizmu i kako je ostvaruju. Izuavanje puteva biosinteze biomolekula, naina njihove organizacije koji obezbedjuje stvaranje i odravanje sloenih struktura, sposobnosti da stupaju u razliite metabolike reakcije usmerene na ouvanju integriteta organela, elija, tkiva i organizma ivih sistema (katabolizam) je drugi od zadataka biohemije. Izuavanje energetskih promena pri odigravanju biosintetikih i metabolikih reakcija je trei zadatak biohemije (bioenergetika). Sve biohemijske transformacije molekula iz kojih su izgradjeni ivi objekti odigravaju se u elijama ili u van elijskom prostoru odakle se dobijena jedinjenja ili joni transportuju do mesta gde ostvaruju svoju funkciju ili stupaju u dalje biohemijske transformacije. Prouavanje strukture elija i njihovih funkcija, fenomena transporta materije kroz specijalne membranske i druge tvorevine iz elijskog u vanelijski prostor i obrnuto, kao i energetskih promena koje prate ove fenomene je etvrti zadatak biohemije. 1. 3. Biohemija i druge prirodne nauke Hemijska priroda substancija, koje ulaze u sastav ivih objekata ili su produkt njihove ivotne aktivnosti, izuavaju se u tzv. statikoj ili deskriptivnoj biohemiji. Kako su ove substancije uglavnom organska jedinjenja, organska hemija je osnova za izuavanje statike ili deskriptivne biohemije. To podrazumeva dobro poznavanje novih dostignua u organskoj hemiji, jer se usavravanjem znanja iz organske hemije direktno utie na razvoj metoda i shvatanja u biohemiji. Drugi, trei i etvrti zadatak biohemije je vezan za hemijsku dinamiku ive materije i predmet su izuavanja dinamike biohemije. Preko dinamike biohemije biohemija je povezana sa fiziologijom, naukom koja se bavi prouavanjem telesnih i elijskih funkcija oveka, ivotinja, biljaka i mikroorganizama. Ova veza je dala jedno od fundamentalnih shvatanja da se na biohemijskom nivou moe ostvariti jedinstvo izmedju mnogobrojnih oblika ive materije. To znai da se svaki fizioloki problem i fundamentalne manifestacije ivota mogu svesti na biohemijske procese i biohemijski interpretirati. Tako npr., na bazi biohemijskih procesa u kulturi kvasca moe se objasniti slina serija reakcija u miiima sisara. Ili, fundamentalne pojave ivota
2

mogu se objasniti preko molekularne biologije, koja je drugi naziv za deo biohemije koji ove pojave objanjava na molekularnoj osnovi. Iako postoje velike razlike u hemijskim procesima raznih biolokih sistema, danas je jasno da mnoge fundamentalne biohemijske reakcije vezane za elijske funkcije imaju izuzetnu jednoobraznost od najniih do najviih oblika ivota. Na toj osnovi je jedan veliki deo "opte fiziologije" prerastao u "optu biohemiju". Fiziki fenomeni (kretanje, elektrina provodljivost, apsorpcija ili emisija svetlosti, prenos toplote i dr.) koji se sreu pri prouavanju funkcija ivih bia izuavaju se u posebnom delu opte fiziologije poznatom pod nazivom "biofizika". S druge strane, razvoj biohemije omoguio je da se fiziki dogadjaji u biolokim sistemima poveu sa hemijskim procesima prouavanjem ne samo hemijske prirode materija koje ulaze u te procese, ve i fizikih odnosa izmedju tih materija i njihove ivotne sredine. Sa tog aspekta za izuavanje biohemije neophodna su znanja iz fizike hemije. Za razumevanje energetskih odnosa u biolokim sistemima potrebno je poznavanje termodinamike a hemijska dinamika ivih objekata ne moe se prouavati bez poznavanja hemijske kinetike. Biohemija se, dakle, ne moe kvalifikovati samo kao hemijska, bioloka ili fizika nauka, ve predstavlja naunu disciplinu koja povezuje skoro sve prirodno-matematike i prirodnotehnike nauke. 1. 4. Razvoj biohemije Kao samostalna nauna disciplina biohemija se javlja u drugoj polovini XIX veka, kada je kurs biohemije postao obavezan sastavni deo studija biologa i lekara na mnogim Univerzitetima u svetu. Za izdvajanje biohemije u posebnu nauku bili su odluujui znaajni uspesi u organskoj hemiji u oblasti ispitivanja procesa koji se odvijaju u ivotinjskim i biljnim organizmima. Savremena biohemija obuhvata veliku oblast ovekovog znanja. Zbog toga se danas, u zavisnosti od prilaza prouavanju ivih objekata, deli na statiku, dinamiku i funkcionalnu biohemiju. Statika biohemija izuava hemijski sastav organizama odnosno kvalitativni i kvantitativni sadraj i strukturu jedinjenja u ivim objektima. Dinamuka biohemija izuava biosintezu (anabolike reakcije; anabolizam) i transformacije (katabolike reakcije; katabolizam) biomolekula, sa njima povezane fenomene prenosa materije i energetske promene (biohemijska termodinamika) u procesu ivotne aktivnosti ivih objekata. Funkcionalna biohemija izuava vezu izmedju strukture jedinjenja i njihovog uzajamnog dejstva, s jedne strane, i funkcija subelijskih estica, (organela), specijalizovanih elija i tkiva u iji sastav ulaze biomolekuli, s druge strane. Ova podela nije otra jer se sva tri dela medjusobno prepliu jedan s drugim. U zavisnosti od objekta izuavanja biohemija se danas deli na bihemiju biljaka, bihemiju ivotinja, biohemiju mikrorganizama i dr. Postoje i druge podele kao npr. prema naunim i strunim oblastima: medicinska, veterinarska, evoluciona, tehnika, radijaciona, kvantna, kosmika biohemija itd. 2. ELIJA elija je osnovna strukturna i funkcionalna jedinica ivih objekata. Predstavlja veoma sloen sistem u kome su sve strukture i funkcije medjusobno povezane, zavisne i pod strogom kontrolom. Da bi se odrala u ivotu elija prema savremenim shvatanjima mora da ima najmanje tri strukturno-hemijska sistema: -sistem membrana koje ograniavaju prostore koji zauzimaju elija i pojedine elijske organele, reguliu transport razliitih materija i sadre niz veoma vanih enzimskih sistema; - sistem za snabdevanje elije energijom neophodnom za odvijanje biosintetikih reakcija i drugih funkcija, a koja nastaje u oksido-redukcijskim reakcijama i - sistem samoreprodukcije elije koji obezbedjuje precizno kopiranje njenih osnovnih struktura.
3

Da bi elija mogla da funkcionie kao ivi objekt, u procesu evolucije u eliji su razvijene specijalne strukture-elijske organele. One obezbedjuju koordinirani i kontinuirani tok osnovnih biohemijskih procesa neophodnih za konstantno odvijanje ivotnih funkcija elije. U zavisnosti od hemijskog sastava, molekulske strukture, veliine elije i elijske organizacije postoje dve osnovne grupe elija: prokariotske i eukariotske. 2.1. Prokariotske elije Prokariotske elije su elije najjednostavnijih i najstarijih jednoelijskih organizama prokariota. To su po dimenzijama najmanje (0,5 - 5 mm) a po strukturi najjednostavnije elije. Tu spadaju elije bakterija i modrozelenih algi (cijanobakterije). [eme ovih organizama (Esherichia coli i modrozelene alge) dati su u Zbirka ema iz biohemije ([eme 1 i 2) . elije prokariota nemaju jedarnu membranu i ne sadre jasno oformljene membrane organela (jedro, mitohondrija, hloroplast i dr.). Genetika informacija kod ovih elija je zapisana u DNK koja je u obliku dvojne niti vretenasto uvijena u jedan hromozom. Hromozom ne sadri protein histon kao u sluaju hromozoma eukariotskih elija. Jedro prokariota nema mitotiki aparat i jedarce. Prokariotske elije su obavijene elisjkom membranom koja je izgradjena od ugljenih hidrata i aminokiselina i koja nosi naziv plazmatina ili citoplazmatina membrana. U njoj se nalaze udubljenja - mezozomi. Kretanje citoplazme kod ovih elija ne postoji. elije se kreu pomou cilija, ija je struktura znatno jednostavnija od cilija eukariotskih elija. Prokarioti egzistiraju svuda. Nadjeni su u fosilnim ostacima u Africi i Australiji starim oko tri biliona godina. Tipine karakteristike prokariota su: kratko generacijsko vreme, vrlo brze metabolike reakcije, metabolika raznolikost i veliki udeo u kruenju ugljenika i azota u biosferi zbog korienja razliitih jedinjenja u ishrani.

Elektronmikrografski snimak elije bakterije Esherichia coli

Dijagram strukture elije bakterije Esherichia coli

Dijagram strukture elije modro-zelenih algi Neki autori u prokariotske elije ubrajaju viruse zbog toga to sadre sopstvenu DNK i to se mogu replikovati uz produkciju novih virusa. Medjutim, replikacija virusne DNK zavisi iskljuivo od sposobnosti virusa da prodre u eliju drugog ivog organizma i da zamenom sopstvene DNK za elijsku usmeri metabolizam elije u pravcu produkcije novih virusa. Virusi prodiru u sve vrste elija od bakterijskih do elija oveka. Po zavrenom formiranju virusa elijski zid elije domaina lizira i oslobodajaju se virusni potomci koji dalje ire infekciju ulazei u druge elije oragnizma-domaina. Iskljuiva zavisnost reprodukcije virusa od elije domaina je razlog to se ne smatraju ivim organizmima. Virusi nemaju metabolizam (biosinteza i biohemijske transformacije bioloki aktivnih substancija tj. anabolizam i katabolizam) ili ga imaju u vrlo maloj meri kada prodiru kroz zid i membranu elije domaina zbog enzimske aktivnosti proteina prisutnih u membrani. Crte virusa dat je na emi 3 u Zbirka ema u biohemiji Sl.3. Crte virusa
5

2. 2. Eukariotske elije Eukaritske elije su karaktersitine za sve alge (osim modrozelenih) i vieelijske organizme koji su se pojavili oko bilion godina posle prokariota. Znatno su vee, kompleksnije, imaju raznolike prostorne oblike i diferencijaciju.

Ovaj tip elija nadjen je u svim multicelularnim ivim objektima: biljkama, ivotinjama, gljivama i kvascima. Eukraiotske elije ispunjavaju sve funkcije koje ispunjavaju i prokariotske elije. Kod njih je razvijena sposobnost za opstanak u susedtsvu sa drugim elijama, kao subjedinicama vieelijskih organizama. Tokom evolucije u ovim elijama su razvijene specijalizovane strukture, nazvane elijske organele koje obezbedjuju koordinirano i regulisano odvijanje osnovnih biohemijskih procesa neophodnih za konstantno odvijanje ivotnih funkcija. Sa veoma malo izuzetaka eukariotske elije sadre sledee organele: plazmatina ili citoplazmatina membrana, jedro, mitohondrija, endoplazmatini retikulum, Goldijev aparat (Goldijev kompleks), plastidi, mikrotelaca, ribozome, lizozome, peroksizome, vakuole, cilije, flagele, pili i dr. Sve ove organele su odvojene od ostalog dela citoplazme jednostrukim ili dvostrukim membranama tj. biolokim membranama. Ove membrane ne samo to odvajaju eliju od okolne
6

sredine, ve uestvuju i u odvajanju i izgradnji odredjenih odseka u eliji i organelama u kojima se odvijaju tano definisani biohemijski procesi, neophodni za odvijanje pojedinih ivotnih funkcija elije i organizma (funkcionalno podrazdvajanje). Membrane i same uestvuju u tim procesima. Masa membrana moe da bude zastupljena ak do 80 % u ukupnoj masi elija. Nestruktuirana koloidna masa koja ispunjava unutarelijski prostor je citozol. U jasno diferenciranom jedru nalaze se jedarce i hromozomi. Broj hromozoma je razliit za elije razliitog porekla i elije razliitih tkiva istog organizma, ali nikad nije manji od dva. Hromozomi su uvek sastavljeni od DNK i specifinih proteina histona. Zbog toga ove elije imaju sloen mitotiki aparat koji kontrolie sloenu sukcesivnost pojava karaktersitinih za deobu elija. Jednoelijski eukariotski organizmi sadre sve nabrojane strukture i elijski zid sa pokretakim aparatom (flagele, cilije, pili). Kod vieelijskih organizama postoji diferencijacija struktura koja omoguuje odvijanje razliitih funkcija u elijama. Naime, elije razliitih organizama i elije razliitih delova organizma razlikuju se po strukturi saglasno funkcijama koje trebaju da obavljaju u procesu ivotne aktivnosti. Tako se elije viih organizama mogu razlikovati po koliini elijskih organela, finoj strukturi organela (npr. po broju kristi razlikuju se mitohodnrije u elijama jetre i u elijama sranih miia) a takodje i po raspodeli unutar elije (npr. akumulacija mitohondija u elijama u kojima se odvijaju enderogonini procesi).

U organima vieelijskih organizama, elije se ne nalaze u neposrednom kontaktu. To se objanjava prisustvom negativnih naleketrisanja na povrini elija to uslovljava njihovo uzajamno odbijanje. Kao rezultat toga izmedju elija se stvaraju uski prostori, ija suma u celom organu ili organizmu nosi naziv medjuelijski prostor. Analogna suma prostora koji zauzimaju komponente unutar elije (npr. citozol, jedro, mitohondrije, ribosomi i dr.) naziva se unutarelijski prostor. elije biljaka i ivotinja su po svojoj unutranjoj organizaciji mnogo sloenije od elija eukariotskih mikrorganizama. Mikrorganizmi (alge, gljive, plesni) su jednoelijski ili egzistiraju kao nespecijalizovane vieelijske kolonije. [ematski dijagrami tipinih eukaritoskih elija biljaka, ivotinja i mikrorganizama date su na emama 4, 5 i 6 u Zbirka ema iz biohemije. Osnovna razlika izmedju elija ivotinja i elija biljaka odnosno mikrorganizama je u tome to elije ivotinja nemaju elijski zid. Pored toga elije ivotinja se razlikuju se od biljnih jo i po tome to ne sadre plastide i vakuole a sadre centriole kojih nema kod biljnih elija. U prirodi ne postoje elije koje se mogu smatrati tipinim eukariotskim elijama koje bi sadrale sva morfoloka obeleja koja se sreu kod pojedinih eukariotskih elija u razliitim eukariotskim organizmima i njihovim delovima.
7

2.2.1. Opis tipinih biljnih i ivotinjskih elija Tipine biljne i ivotinjske elije sadre sledee organele: citoplazmatina membrana, endoplazmatini retikulum, Goldijev aparat, lizozomi, jedro, jedarce, citoskelet (filamenti), ribozomi, hromozomi, sferozomi, translozomi, mikrotelaca (peroksizomi,glioksizomi), mikrotubule, mitohondtije. Organele koje se nalaze samo u biljnim a ne i u ivotinjskim elijama su: elijski zid, plastidi i vakuole. U biljnim elijama nema centriola kojih ima u ivotinjskim. Prostor izmedju organela je ispunjen koloidnom suspenzijom bogatom proteinima i nosi naziv citozol.

2.2.1.1. Citoplazmatina membrana

Tanka (oko 8 nm) spoljanja elijska membrana-plazmalema izgradjena je od lipidnog bisloja i integralnih i perifernih proteina koji su globularnog tipa. [ematski dijagram citoplazmatine membrane dat je na emi 7 (Zbirka ema iz biohemije).
9

Lipidni bisloj je izgradjen je od lipida iji molekuli se odlikuju difilnim svojstvima. Njihovi molekuli se sastoje od dva dela sa razliitim fiziko-hemijskim svojsvitima ([ematski dijagrama dat je na emi 8 u Zbirci ema). Jedan deo- glava molekula, sastoji se obino od glicerina, ostatka fosforne kiseline, aminoalkohola (fosfatidil-holin), karboksilne grupe masne kiseline ili neke druge polarne grupe (npr. OH-grupe na C-3 holesterina) i nosi naziv hidrofilna grupa. Drugi deo molekula-rep je hidrofobni i sastoji se od alifatinog lanca masnih kiselina ili steroidng skeleta holesterina. Bez obzira na razlike u sastavu svi ovi fosfolipidi imaju veoma sline veliine (duina oko 3 nm; prenik oko 0,5 nm) i oblike molekula sa slinim svojstvima- sposobnost stvaranja kompleksa sa holesterinom i vezivanja polarnih grupa drugih molekula, takvih kao to su proteini i dipolni molekuli vode. Periferni proteini se lako mogu odstraniti rastvorima koji sadre visoku koncentraciju soli i vezani su uglavnom elektrostatikim silama. Integralni proteini imaju glikoproteinsku prirodu i uronjeni su u lipidni bisloj. Ima ih tri tipa: - proteini koji prodiru kroz lipidni bisloj od jedne do druge strane; - proteini koji prolaze kroz lipidni bisloj pri emu se deo strukture nalazi u vodenoj strukturi sa druge strane membrane; - proteini potpuno uronjeni u sredinji deo lipidnog bisloja. Delovi integralnih proteina na povrini su hidrofobni, dok su delovi koji su okrenuti prema vodenoj povrini hidrofilni. Delovi peptidnog lanca bogati nepolarnim aminokiselinama prodiru u fosfolipidni bisloj. Hidrofobni boni lanci aminokiselinskih ostataka stupaju u mnogobrojna hidrofobna uzajamna dejstva sa alifitanim lancima fosfolipida lipidnog bisloja. Oligosaharidni lanci, kao ugljenohidratna komponenta glikoproteina, su obino izgradjeni od N-acetil-glukozamina (GlcNAc), manoze (Man), galaktoze (Gal), fukoze (Fuc) i N-acetil-neuraminske kiseline, vezani su sa polipeptidnim lancem integralnog proteina na spoljnoj povrini plazmatine membrane. Ostaci N-acetil-neuraminske kiseline su, opbino na kraju oligosaharidnog lanca i uslovljavaju negativno naelektrisanje povrine membrane. Oligosaharidne komponente daju posebna svojstva plazmatinoj membrani, omoguujui joj da raspoznaje elije istoga organa ili tudje elije (antigenost, kontaktno inhibiranje). Oligosaharidni sloj na povrini membrane nosi naziv glikokaliks. Ove strukture na povrini elijske membrane spreavaju tesan kontakt izmedju elija zbog njihovog odbijanja (negativno su naelektrisane). To dovodi do pojave manjih ili veih prostora izmedju elija, koji je ispunjen tenou. Ovi prostori nose naziv medjuelijski prostori. Pored ovih funkcija, elijska membrana ima funkcije: regulisanja transporta materija u eliju i iz elije, prenosa impulsa u nervnim i miinim vlaknima i hemijskih uzajamnih dejstva sa drugim elijama. 2. 2. 1. 2. Jedro i hromozomi elijsko jedro ili nukleus je okrueno jedarnom membranom i nalazi se u citoplazmi elije. Jeadarna membrana je dvostruka membrana koja okruuje takozvani perinuklerani prostor, odvaja ga od citoplazme i ima 35 -65 pora na 1 2 prenika od 30 do 100 nm, kroz koje m pored jona i molekula male molekulske mase mogu da prolaze i makromolekuli. Preko ovih pora jedro ostvaruje komunikaciju sa citoplazmom (citozolom), nestruktuiranom koloidnom suspenzijom, koja ispunjava prostor izmedju organela u eliji. Pored toga to odvaja jedro od citoplazme, jedarna membrana neposredno uestvuje u replikaciji DNK. Spoljna membrana jedra je deo endoplazmatinog retikuluma asociranog sa Goldijevim kompleksom. Pod elektronskim mikroskopom se vidi da je unutranji deo jedra je tamniji a spoljanji svetliji. Unutranji deo jedra je ispunjen hromatinom i naziva se jedarcem ili nukleolusom. Jedarce ili interfazno jedro je

10

ispunjeno materijom koja se naziva hromatin. Hromatin se sastoji od DNK i dva tipa proteina: osnovni proteini-histoni i nehistonski proteini (po pravilu su kiselog karaktera). Struktura hromatina izgradjena je od strukturnih elemenata-nukleozoma (ili -tela). Osnovna jedinica nukleozoma koja se ponavlja, izgradjena od po dva miolekula etiri tipa histona (H3, H4, H2A i H2B) u obliku oktamera. Molekuli histona su medjusobno povezani preko hidrofobnih uzajamnih dejstava a njihovi N-krajevi (obino pozitivno naelektrisani) nalaze se po povrini oktamera. To omoguuje uzajamno dejstvo histona sa dvojnom spiralom DNK. Fragmenti DNK koji su povezani na ovaj nain sa histonskim proteinima imaju 154-241 par nukleotidnih baza. Rastojanje izmedju dva nukleozoma je u oblasti 9-14 nm a u toj oblasti DNK je povezana sa histonom H1. Genetika informacija, koja je zapisana u tom delu molekula DNK, postaje dostupna samo posle modifikacije molekula histona ( npr. posle njegovog fosforilovanja). Molekuli DNK, povezani sa nukleozomima dalje se spiralizuju u spiralu, pri emu se udaljeniji delovi DNK mogu nai u bliskom susedstvu, gradei npr. prekrivajue gene. Hromatin se neposredno pred deobu elije nalazi u najkondenzovanijem obliku i gradi hromozome. Smatra se da nehistonski proteini uestvuju u procesu transkripcije genetike informacije. Masa DNK u eliji je konstantna veliina za datu eliju, kao npr. 6 pikograma u elijama sisara. Ovoj masi odgovara 5,5. 109 nukleotidnih parova. Molekulska masa DNK je 1010-1011Da. Duina potpuno rastegnutog molakula DNK iznosi nekoliko santimetara. U hromozomima se molekuli DNK nalaze u visokokondenzovanom obliku (44:1) i tada in vivo duina molekula DNK iznosi 1 m. 2. 2.1.3. Endoplazmatni retikulum

Predstavlja razgranatu membransku strukturu sastavljenu od cisterni (lumen), vezikula i tubula ([ematski dijagram na emi 9 u Zbirci ema). Nalazi se u citoplazmi u blizini jedra. Preko cisterni odnosno lumena povezana je sa spoljnom membranom jedra a takodje i sa plazmatinom membranom elije Kod biljnih elija endoplazmatini retikulum jedne elije povezan je sa endoplazmatinim retikulom druge elije preko plazmodesmi- otvori na elijskim zidovima. [ematski dijagrami hrapavog (HER) i glatkog (GER) endoplazmatinog retikuluma datis u na
11

emama 10 i 11 u Zbirci ema. Po spoljnjoj povrini membrane endoplazmatinog retikuluma mogu da se nalaze ribozomi. Zbog toga se takva struktura naziva granularni ili hrapavi endoplazmatini retikulum (HER) za razliku od glatkog endoplazmatinog retikuluma (GER) koji nema vezane ribozome. Ribozomi su veazni sa strane citoplazme i uestvuju u sintezi specifinih proteina. Po zavreenoj sintezi polipeptidni lanac proteina prolazi kroz membranu i ulazi u cisternu i prenosi se na odredjena mesta u eliji, u glatki endoplazmatini retikulum ili u Goldijev kompleks. Saglasno nekim novim saznanjima, proteini koji se izvode iz elija i koji su verovatno komponente elijskih membrana, sintetizuju se u hrapavom endoplazamatinom retikulumu. Proteini koji su potrebni eliji za odvijanje metabolikih procesa u njoj, sintetizuju se na slobodnim ribozomima. Endoplazmatini retikulum je dinamina promenljiva struktura. Prisustvo glatkih retikuluma ukazuje na metaboliku neaktivnost elija i obrnuto. Tako npr., u elijama vaskularnog kambijuma biljaka za vreme zimskog perioda ima vezikula, glatkog retikuluma i slobodnih ribozoma. U prolee se ribozomi, u procesu deobe i diferencijacije elija, spajaju i stvaraju se polizomi ili se privruju na membrane endoplzmatinog retikuluma. Pored sinteze proteina, u endoplazmatinom retikulumu se odvijaju sinteza lipida u eliji, ATP-azna aktivnost u cilju obezbedjenja energije za razliite procese (npr. aktivni transport), neki oksidativni procesi u prisustvu citohrom-oksidaze (C-450), transport produkata metabolizma elija, proteina, lipoproteina, lizozomne hidrolaze, peroksisomalnih enzima i dr. do odredjenih delova elija gde su potrebni. Zajedno sa Goldijevim kompleksom uestvuje u sintezi i transportu produkata za izgradnju elijskih zidova. 2. 2.1. 4. Goldijev kompleks

Izgradjen je od vie ili manje paralelno postavljenih naboranih membrana (diktiozomi) i sfernih estica okruenih jednostrukom membranom (ribozomi) koje su u neposrednoj vezi sa HER. Svaki par mebrana obarzuje cisterne prenika oko 5 nm. Broj cisterni u jednom diktiozomu varira od 3 do 8. Na cisterne se nadovezuju tubularni nastavci sa proirenjima na krajevima od kojih se odvajaju vezikule. Broj Glodijevih kompleksa u eliji varira u zavisnosti od prirode tkiva, organa ili organizma u kome se nalazi. Smatra se da nastaje spajanjem susednih vezikula endoplazmatinog retikuluma. Funkcija Goldijevpg kompleksa nije jo uvek u potpunosti razjanjena ali se smatra da se u cisternama ove organele odvija sinteza razliitih biomolekula uz uee enzima sintetizovanih u endoplazmatinom retikulumu ugradjenih u vezikule Goldijevog kompleksa. U cisternama ovog kompleksa nadjeni su proteini, glikoproteini, ugljeni hidrati, fosofolipidi,
12

ribonukleoproteini, pektini, sluzi i dr. Sintetisana jedinjenja ili nakupljena u Goldijevom kompleksu se preko vezikula transportuju kroz citoplazmu i izbacuju u ekstracelularni matriks, okolnu sredinu ili kod biljaka u vakuolu sa tonoplastom. Specifini enzim glikoziltransferaze, koji katalizuju vezivanje monosaharida sa proteinima preko glikozidnih veza, uglavnom preko OHgrupa u bonim lancima aminokiselinskih ostataka serina ili treonina (O-glikozidi), redje preko aminokiselinskih ostataka NH2-grupe aminokiselinskih ostataka asparagina, su strukturni delovi membrane Goldijevog sistema. Monosaharidi u ovim procesima uestvuju u aktiviranom obliku odnosno u obliku derivata uridindifosfata (monosaharid-UDP) ili citidindifosfata (monosaharid-CDP). Posle vezivanja ugljenohidratnog dela za protein nastali molekul glikoproteina moe razoriti eliju na raun procesa egzocitoze. Pre nego to se to desi, protein se zadrava u eliji odredjeno vreme, pri emu se sadrina vakuole u Glodijevom kmpleksu koncentruje (eliminacija vode) i proteinski kompleksi (glikoproteini) se izdvajaju u obliku kristala i razaraju vakuole. 2. 2. 1. 5. Ribozomi i polizomi Ribozomi i polizomi su sfrenog oblika i nalaze se u citoplazmi bilo u slobodnom bilo u vezanom obliku sa membranom endoplazmatinog retikuluma. Sastoji se od velike i male subjedinice. U procesu biosinteze mRNK se vezuje sa malom subjedinicom. Za jedan molekul mRNK moe se vezati vie ribozoma (ne manje od 4 a ne vie od 100). Takav kompleks nosi naziv polizom (poliribozom). Ribozomi se mogu raspadati na subjedinice. Ovaj proces zavisi od koncentracije jona Mg2+. Svaka subjedinica je izgradjena od molekula rRNK i odredjene sekvence proteina. Broj ribozoma u elijama bakterija iznosi 104 eliji ivotinja i oveka 105. Ribozomi eukariota su veih dimenzija od ribozoma prokariota ali imaju 2. 2. 1. 6. Lizozomi

Lizozomi su sferni mehurii okrueni jednostrukom membranom prenika 0,2-0,8 nm i nalaze se u citoplazmi elije. Veliina im varira u zavisnosti od faze razvoja elije. Sadre vei broj razliitih hidrolitikih enzima (preko 40) koji hidrolizuju nepotrebne elijske proteine, polisaharide i lipide. Ukoliko dodje do dezintegracije membrane lizozoma moe doi do autolize elije. Sadraj enzima nije uvek isti i varira u zavisnosti od fiziolokog stanja elije. Od hidrolitikih enzima sadri fosfatze, ribonukleaze, dezoksiribonukleaze, mukozidaze, katepsin, lipaze, glikozidaze i dr. Kako se ovi enzimi nalaze odvojeni membranom od citoplazme i ostalih delova elije, proteini i drugi biomolekuli koje treba razoriti, selektivno se prenose u lizozome, gde se hidrolizuju. Produkti hidrolize se ponovo transportuju kroz membranu u citoplazmu odakle se transportuju do mesta gde uestvuju u procesima matabolizma ili se izbacuju u vaneliski prostor i zatim izbacuju iz organizma. Kod ljudi koji su nasledili Tej-Saks-ovu bolest, nema hidrolitikih enzima za lipide (lipaze), zbog ega se ovi zadravajau u mozgu ili tkivima i dovode do zastoja u umnom razvoju. Postoje i neaktivni lizozomi, koji sadre neaktivne enzimeprimarni lizozomi. Aktiviraju se kada se ukae potreba za razgradnjom nekih biomolekula nastalih u toku metabolizma elije (proteini, ugljeni hidrati, nukleinske kiseline, lipidi), koji u
13

citoplazmu dospevaju u procesima endocitoze, fago- i pinocitoze. Spajanjem primarnog lizozoma i fagocitozne vakuole (fagozom) nastaje sekundarni lizozom, koji jo nosi naziv i digestivna vakuola. U njemu se odvija razgradnja unetih materija pomou hidrolitikih enzima. Produkti razgradnje se koriste za potrebe elije ili se, ako nisu potrebne eliji, izbacuju van elije kao rezidualno telace. U ovom sluaju membrana sekundarnog lizozoma se stapa sa elijskom membranom.

2.

2. 1. 7. Sferozomi

Jednomembranske elijske organele sline lizozomima, neto veih dimenzija (0,5-1,3 nm) nose naziv sferozomi. Sadre uglavnom masne materije, ali nisu isto to i masne kapi u citoplazmi. Za razliku od masnih kapljica koje imaju homogenu strukturu, sferozomi imaju zrnastu strukturu i odvojeni su od citoplazme mebranom koju masne kapljice nemaju. Sadre specifine hidrolitike enzime koji su slini hidrolitikim enzimima u lizozomima, ali sa manjim brojem. U njima se nalaze enzimi koji katalizuju biosintezu masti. Ove masti se kod biljke koriste za njihovu ishranu. Sferozomi se kod biljaka stvaraju u fazi formiranja semena. Masti posle biosinteze u sferozomima se koriste kasnije u fazi klijanja semena za ishranu klijanca do prelaska na autotrofni nain ishrane biljke.

2.

2. 1. 8. Mikrotelaca

To su jednomembranske organele sfernog ili ovalnog oblika u citoplazmi, sline lizozomima ali veih dimenzija. Najbolje prouena mikrotelaca su peroksizomi i glioksizomi. Peroksizomi su jednomambranske organele u kojima se uz pomo enzima oksidaza stvara i kasnije uz pomo enzima katalaza razlae vodonik-peroksid, zbog ega su dobile naziv peroksizomi. Sadre veu koliinu proteina od lizozoma i to esto u kristalnom stanju. Tana funkcija peroksizoma nije poznata ali se smatra da se u njima odvija oksidacija biomolekula i da zahvaljujui time to su odvojeni od sotalih delova elije membranom, tite eliju od tetenog toksinog delovanja vodonik-peroksida. Smatra se da peroksizomi uzimaju uea u metabolizmu lipida i ugljenih hidrata.

Glioksizomi uestvuju u procesima razgradnje masti i obezbedjivanju potrebne energije za rast organizma. Sadre enzime Krebs-ovog ciklusa koji razgradjuju acetil-CoA nastalog ksidacijom masnih kiselina. o
2.

2. 1. 9. Vakuola sa tonoplastom

To je elijska organela koja se javlja samo u biljnim elijama. Sadri vodeni rastvor razliitih organskih jedinjenja, odvojenog od citoplazme jednostrukom membranom koja nosi naziv tonoplast. Nastaju proirenjem kanala endoplazmatinog retikuluma. Unutranji sadraj vakuola nosi naziv elijski sok. elijski sok je razliitog hemijskog sastava i sadri jone, organske kiseline i njihove soli, ugljene hidrate, pektine, glikozide, alkaloide, flavonoide,tanine, fenole,biljne pigmente i proteine. Visoka koncentracija materija u elijskom soku vakuole, uslovljava prodiranje vode kroz membranu unutar vakuole i na taj nain omoguuje odranje konstantnog osmotskog pritiska u eliji odnosno ouvanje turgescentnost elije. Vakuole zajedno sa tonoplastom imaju
14

vanu ulogu u akumulaciji materija koje su u datom trenutku nepotrebne eliji (rezervne materije) ili predstavljaju produkte tetne za eliju (alkaloidi, tanini, fenoli). U vakuoli se odvijaju i procesi hidrolize organskih jedinjenja zahvaljujui prisustvu enzima koji deluju biokatalitiki u kiseloj sredini (pH rastvora vakuole je oko 5). U nediferenciranim elijama vakuole su malih dimenzija, ali su u trajnim elijama velikih dimenzija i esto zbog toga sabijaju celokupan sadraj elije uz zid elije.

2.

2. 1. 10. Mitohondrije

Mitohondrije su dvomembranske organele koje ulaze u sastav svih prokariotskih i eukariotskih elija. U zavisnosti od prirode organizma, organa ili tkiva oblik mitohodnrije varira od loptastog, elipsoidnog, cilindrinog do razgranatog. Dimenzije takodje variraju i kreu se u granicama 0,5 do 6 nm. Njihov broj u eliji je konstantan i zavisno od vrste elije kree se od nekoliko stotina do nekoliko hiljada (u elijama pacova ima oko 15 000 mitohondrija). Unutranja membrana ima neregularnu naboranu strukturu i izgradjuje prostore koji nose naziv kriste. Unutranji prostor mitohondtije nosi naziv matriks. Spoljna membrana je glatka. Prostor izmedju dve membrane je ispunjen tenou i nosi naziv medjumebranski ili perimitohondrijalni prostor.

Na povrini unutranje mebrane sa strane matriksa privrene su estice prenika 9 nm preko kratke drke (4, 5nm). Ove estice su izgradjene od enzima adenozin-trifostataze (ATP-aza) i prema savremenim saznanjima nazivaju se elementarne ili F1 estice. Svaki od ovih delova poseduje specifina svojstva i sadri razliite tipove fermenata, neophodnih za odvijanje biohemijskih procesa. Jedno od osnovnih svojstava mitohodnrije je biosinteza ATP. Ovaj proces se odvija unutar mitohodnrije i katalizovan je specifinim fermentima lokalizovanim na povini unutranje membrane. Razliit broj kristi u mitohondrijama razliitih elija povezan je sa koliinom ATP koji treba da se sintetizuje. Koliina sintetizovanog ATP proporcionalna je broju kristi i ukupnoj povrini unutranje mitohondrijalne membrane. Spoljana membrana sadri oko 60 % proteina i 40 % lipida. Sadri fermente koji uestvuju u biokatalizi metabolikih reakcija masnih kiselina, fosfolipida i lipida, kao i fermente koji katalizuju produenje lanca masnih kiselina u procesu njihove biosinteze. Sastav ovih fermenata je slian sastavu mikrozomalnih fermenata, to ukazuje na zajedniko poreklo mikrozomalnih i spoljane mitohodrijalne membrane. U spoljanoj membrani nalaze se acil-CoA-sintetaza zavisna od ATP, sistem kofermenata koji katalizuje produenje lanaca masnih kiselina, fermente metabolizma fosfolipida (biosinteza i katabolizam), aminooksidaze sa flavinskim kofermentima, kinurenin-3-hidroksilazu, NADH-dehidrogenazu i monoaminooksidaze. Glavna funkcija spoljane mitohondrijalne mebrane je odvajanje unutrnjih delova mitohodnrije od citoplazme a samim tim i unutranje membrane.
15

Unutranja membrana je izgradjena uglavnom od proteina ( oko 80 %). 20-25 % svih proteina u unutranjoj membrani su fermenti i to u prvom redu fermenti lanca disanja (respiratorni lanac), fermenti oksidativnog fosforilovanja, citohromi i faktor F1. Unutranja membrana je propustljiva samo za male molekule i sadri specifine prenosioce za organske fosfate, ADP, ATP, aminokiseline, masne kiseline, di- i trikarbonske kiseline. Na unutranjoj povrini unutranje membrane vezani su priridinukleotidi koji su kofermenti u reakcijama u mitohondrijalnom matriksu. Pored toga unutranja membrana sadri fermente koji uestvuju u biokatalizi reakcija produenja lanaca masnih kiselina (poev od 10 C-atoma), fermente koji katalizuju sintezu porfirina i hema. Sadri sledee fermente: citohromi b, c1, c, a i a3, NADHdihidrogenaze, fermenti oksidativnog fosforilovanja u disajnom lancu, acil-CoA-transferaza (katalizuje reakcije karnitina), sistem fermenata za produenje lanaca masnih kiselina, ferohelataze i acil-CoA-dehidrogenaze. U medjumembranskom prostoru nalaze se fermenti adenilaktinaza, ADP-ATPfermenti fosforilovanja nezavsini od lanca disanja. Matriks predstavlja elatinoznu fazu sa finom granularnom strukturom, koja sadri oko 50 % proteina, mitohondrijalnu DNK i ribozome. Mitohondtijalna DNK je slina plazmidima bakterijskih elija a od jedarne DNK se razlikuje pos nukleotidnom sastavu. Mitohondrijalni ribozomi su manjih dimenzija od ribozoma citoplazme i slini su ribozomima bakterija. Matriks sadri fermente koji uestvuju u ciklusu trikarbonskih kiselina (CTK): citratsintetazu, izocitratdehidrogenazu, fumarathidrolazu, akonitathidrolazu, malatdehidrogenazu, fermente koji katalizuju oksidaciju masnih kiselina, fermente koji katakizuju biosintezu porfobilinogena, fermente koji katalizuju biosintezu proteina, RNK i DNK, minolevulatsintetazu i dr. Iz a mitohondrije je do sada izolovano preko 40 razliitih fermenata.

2.

2. 1. 11. Plastidi

Plastidi su dvomembranske organele eukaritskih elija viih biljaka, koje se po tome razlikuju od ivotinjskih elija, jer ih ove ne sadre. Nalaze se u citoplazmi. Dele se na leukoplaste, hromplaste i hloroplaste. Prema sada vaeim sistemima klasifikacije plastida postoje bezbojni plastidi (leukoplasti), obojeni fotosintetski plastidi (hloroplasti, feoplasti i rodoplasti) i obojeni nefotosintetski plastidi (karotinoidoplasti i hromoplasti). Veliine plastida su 3 do 20 mikrona. Njihov broj u elijama varira od jednog u elijama algi do nekoliko desetina u elijama viih biljaka. Struktura plastida zavisi od njihove funkcije i tipa kojem pripadaju. Svi plastidi su obavijeni dvostrukom membranom (peristroma) unutar koje je telo plastida (stroma). Spoljanja membrana je glatka a unutranja a manje ili vie naborana. Nabori unutranje membrane nose naziv lamele. Stroma sadri uglavnom proteine odnosno enzime i lipide, kao i RNK, DNK i ribozome prokariotskog tipa (70 S). 2. 2. 1. 12. Granularna tela To su tvorevine u citozolu koje nisu odvojene membranama od okoline. Tu spadaju pre svega granule glikogena u ivotinjskim elijama Najvie ih ima u elijama jetre. Imaju funkciju rezervnih izvora energije i substrata za biosintetike procese u eliji. U biljnim elijama ovu funkciju imaju granule skroba. U nekim eukariotskim elijama nalaze se masne kapi kao substrati i izvori energije za metabolike procese u njima.
16

2. 2. 1. 13. Filamenti U elijama veine eukariotskih elija nalaze se mnogobrojne citoskeletne niti ili filamenti (vlakna) sastavljeni od proteinskih molekula, koje su medjusobno povezane. Postoje tri tipa ovih niti. Prvi tip su mikrofilamenti prenika oko 5 nm, smeteni neposredno ispod elijske membrane. Ima ih u miinim elijama (aktinske niti) i slue kao pokretaki aparat sakupljanja i oputanja miia, za stvaranje nabora membrana i premetanja razliitih struktura unutar elija. Drugi tip su miozinske niti prenika oko 8 nm. Njihova funkcija je pokretanje skeletnih miia. esto se sreu i

kao asocijati sa aktinskim nitima. U nekim elijama su slepljene sa elijskom membranom. Niti treega tipa su prenika oko 10 nm. Takve niti su otkrivene u mnogim elijama i imaju razliite nazive. U elijama nervnog sistema ivotinja nalaze se mikrocevice (mikrotubule) prenika oko 25 nm. Svaka mikrocevica izgradjena je od 13 gusto upakovanih niti proteinskih molekula kruno rtasporedjenih. Uestvuju u transportu materija iz unutranjosti elija ka aksonima izraslinama na eliji. Jednoelijski ili vieelijski organizmi mogu biti snabdeveni po povrini dlaicama ili nitima koje pokreu elije ili organizme ili okolnu sredinu. To su flagele i cilije. Ove strukture su izgradjene od fibrilarnih proteina, koji sadre globularne subjedinice i koji pod dejstvom makroerginih jedinjenja mogu izmeniti svoju prostornu strukturu (konformaciju). Ove promene konformacija su koordinirane i regulisane. Ultrastruktura kod svih ovih niti je ista u svim eukariotskim organizmima. One sadre devet parova vlakana kruno rasporedjenih i jedan centralno rasporedjeni par vlakana. Svaka nit je sastavljena od dvanaest ili vie protofibrila. Svaki protofibril je izgradjen od globularnih subjedinica prenika oko 4,5 nm. Proteini nazvani dineinima, izolovani su iz spoljnih niti. Oni ispoljavaju ATP-aznu aktivnost u prisustvu ATP i Mg2+ i mogu da menjaju konformaciju, to je vano za kretanje. 2. 2. 1. 14. Antene Sa spoljne strane plazmatine membrane mnoge elije eukariota imaju tanki elastini film izgradjen od proteinskih, polisaharidnih i lipidnih molekula. Ove strukture na povrini elije imaju sposobnost primanja i raspoznavanja spoljnih signala odnosno signala iz okolne sredine. Jedan broj ovih struktura ima funkciju raspoznavanja istotipnih elija i njihovog povezivanja u specifine strukture. Po povrini mnogih ivotinjskih elija nalaze se i receptorni delovi koji vezuju hormone. Hormoni su hemijski posrednici i predstavljaju produkte odredjenih elija krvi koji reguliu aktivnosti drugih elija na nekom drugom mestu u organizmu. Vezivanjem za receptorne delove na
17

povr0ini elija iniciraju odredjene aktivnosti elija. Neki specifini delovi na povrini elija imaju sposobnost raspoznavanja i vezivanja proteina nespecifinih za date elije. To dovodi do odgovarajue reakcije elije kao rezultat koje se javlja alergija. Ti isti delovi struktura na povrini elija su odgovorni i za odbijanje prihvatanja elija koje nisu istog tipa pri hirurkom presadjivanju organa u organizmima oveka i ivotinja. Na taj nain, povrine mnogih ivotinjskih elija i elija oveka predstavljaju sloen mozaik sastavljen od razliitih osetljivih molekularnih antena pomou kojih elije opte sa spoljnom okolinom. 2. 2. 1. 15. elijski zid Veina elija viih biljaka je okruena vrstim elijskim zidom, koji ima funkciju zatite elije. Relativno je velike debljine , ima poroznu strukturu i veoma j mehaniki vrst. Sastoji se od celuloznih vlakana, slepljenih polimernim cementirajuim materijalima. Voda i mali molekuli lako prodiru kroz pore elijskih zidova, koji tite eliju od naduvavanja i rastezanja. 2. 2. 2. Rast i deoba elija Deobom materinske elije stvaraju se dve elije. U toku narednog perioda elije rastu i pripremaju se za dalju deobu. Interval izmedju dve mitoze (elijski ciklus) u eksponencijalnoj fazi rasta iznosi 10 minuta za bakterijalne elije i 24 asa za ivotinjske elije.U toku ovog perioda elija prolazi kroz nekoliko faza rasta. U postmitotikoj fazi G1 elija sintetizuje molekule RNK i proteine (ne sintetizuje DNK). Vreme trajanja ove faze je 30-40 % od vremena celog ciklusa. elije koje se dalje ne dele (npr. elije miia) stalno se nalaze u G1 fazi. U fazi S dolazi do pune duplikacije DNK. U ovoj fazi u manjoj meri se odvija sinteza RNK i proteina. Ova faza traje 3) % vremena celog ciklusa. Priprema za mitozu je u fazi G2. Detalji ovog metabolikog procesa jo uvek nisu poznati, ali je jasno da je za odvijanje procesa mitoze neophodna energija. Biosinteza RNK i proteina se nastavlja i u ovoj fazi. Ova faza traje 10-20 % vremena celog ciklusa. Mitoza traje 5-10 % vremena celog ciklusa i u tom vremenu se ne odvijaju metaboliki procesi.

3.

ELIJSKE MEMBRANE

Jedno od osnovnih svojstava ivih sistema je njihova sposobnost razmene materije i energije sa okolnomsredinom. To dovodi do pojave razlike u koncentraciji materija u elijskom i vanelijskom prostoru koji okruuje sistem. Ova razlika je pokretaka sila niza ivotnih procesa. Razlika u koncentracijama moe nastatai samo pod uslovom da su elije odvojene od okolne sredine membranama razliitog stepena propustljivosti za razliite materije (bioloke membrane). Odvajanje elije od okolne sredine nije jedina funkcija biolokih mambrana. Strukturni su element organela elija i shodno tome osnova su njihovih fiziolokih funkcija odnosno prostornog razdvajanja metabolikih procesa u eliji. U njima su lokalizovani mnogobrojni fermenti i transportni sistemi. Na spoljnoj povrini su mnogobrojni receptorni sistemi, koji su osnova raspoznavanja stranih elija u organizmu, preko vezivanja hormona i prijema drugih signala iz okolne sredine. U nekim elijama membrane ine oko 80 % ukupne mase svih komponenti elija. Sastav membrane zavisi od njihovog tipa i funkcije. Medjutim, u sastav svih biolokih membrana
18

osnovni sastojci su lipidi i proteini, iji je medjusobni odnos u granicama 0,4 do 2,5. Debljina membrana je 4 - 10 nm. Proteinske komponente membrana sastoje se od molekula sa molekulskom masom 5000 do 250 000 Da. Lipidni deo membrana sastoji se uglavnom od fosfolipida, sfingolipida i steroida. U membranama ivotinjskih elija vie od 50 % lipidnih komponenti su glicerofsfolipidi (lecitini, kefalini i drugi), oko treina je holesterol i ostatak su sfingolipidi, glicerolipidi i triacilgliceroli. 3. 1. Fiziko-hemijska svojstva lipida membrana Lipidi koji ulaze u sastav membrana odlikuju se difilnim svojstvima i njihovi molekuli se sastoje iz dva dela sa razliitim fiziko-hemijskim svojstvima. Jedan deo glava molekula, obino je glicerolfosfatni ostatak, aminoalkoholni ostatak, karboksilna grupa masne kiseline ili neka druga polarna grupa. (npr. OH-grupa na C3 holesterola). Ovaj de molekula je hidrofini deo. Drugi deo molekula rep je hidrofobni deo i to je alifatini lanac masnih kiselina ili steroidnog skeleta holesterola (ivotinjske elije) odnosno stigmasterola (biljne elije). Bez obzira na razlike u sastavu, svi ovi molekuli imaju skoro iste dimenzije (duina oko 3 nm; prenik oko 0,5 nm) i oblik a imaju i sline osobine: poseduduju sposobnost stvaranja kompleksa sa holesterolom i drugim sterolima i vezivanja za polarne grupe drugih molekula, kao npr. sa proteinima i dipolima vode. Polarni lipidi, koji ulaze u sastav bioloke membrane, poseduju osobinu da mogu da obrazuju micele. Pri tome su lipofilni delovi orjentisani jedan prema drugom stvarajui hidrofobno jezgro, koje je odvojeno od vodene faze slojem hidrofilnih delova molekula. Takva orjentacija fosfolipida u micelama, vodi stvaranju dvoslojne strukture lipidnog bisloja debljine oko 7 nm. 3. 2. Modeli biolokih membrana Strukturna organizacija biolokih membrana do danas nije u potpunosti razjanjena. Elektronmikroskopska ispitivanja pokazuju prisustvo tri sloja, od kojih dva spoljana apsorbuju elektrone, a trei unutranji sloj ih lako proputa. Strukture biolokih membrana objanjavaju se razliitim tipovima membrana. 3. 2. 1. Model elementarne mebrane Unutranji deo membrane izgradjen je od dvoslojnih struktura polarnih lipida, koji su orjentisani svojim alifatinim nepolarnim lancima ka unutranjosti, stvarajui kontinualnu lipidnu fazu. Izmedju alifatinih lanaca i nepolarnih delova drugih komponenti membrane postoje hidrofobna uzajamna dejstva. I pored toga to su takva uzajamna dejstva veoma slaba, njihova dejstva se sumiraju i obezbedjuju vrstinu lipidnih slojeva i stabilnost bioloke membrane. Dalja organizacaija membrane odredjena je svojstvima proteina, koji se prema ovom modelu, nalaze na povrini membrane. Karakteristike ovih lipida definisane su genetikim kodom. Proteinski deo elementarne membrane esto ima - keratinsku strukturu i povezan je sa fosfolipidnim bislojem, kako hidrofobnim, tako i polarnim uzajamni dejstvima, u kojima uzimaju uee razliiti joni i molekuli vode. 3. 2. 2. Model globularnih subjedinica Membrana se sastoji od subjedinica sastavljenih od lipoproteinskih micela u obliku cilindrinih kolona koje se viestruko ponavljaju. Pri njihovom bliskom uzajamnom dejstvu stvaraju se hidrofilne oblasti (kanali), kroz koje mogu da prodiru voda i neke rastvorene mateerije.
19

Veliina kanala odredjena je prenikom subjedinica i jaine uzajamnih dejstava susednih proteinskih oblaka. Moe se izmeniti pod dejstvom razliitih materija, koje specifino utiu na propustljivost membrana za molekule razliitih veliina i osobina. 3. 2. 3. Teno-mozaini model To je savremeni model bioloke strukture. U osnovi strukture membranske matrice je dvoslojna lipidna struktura lipidni bisloj, koja ukljuuje steroide i derivate izoprenoida. Priblino polovina povrine ovih dvoslojnih struktura pokrivena je tzv. perifernim proteinima, koji se lako mogu odvojiti od membrane. U nekim delovima membrana kroz lipidnu strukturu prodiru pojedini molekuli proteina ili njihovi agregati (klasteri). Na taj nain se prekida kontinualni lipidni bisloj. Ovi proteini nose naziv integralni proteini. Njihovi delovi koji su u kontaktu sa sa lipidnim slojevima, imaju spiralnu strukturu i sadre aminokiseline sa lipofilnim proteinskim lancima. polarne grupe hidrofilnih aminokiselina neposredno su u uzajamnom dejstvu sa vodenom fazom, koja okruuje membranu. U vodenu fazu prodiru i oligosaharidni lanci. U nekim membranama, proteini koji su u uzajamnom dejstvu, imaju transportnu funkciju materija kroz membranu.

4.

TRANSPORT MATERIJE KROZ ELIJSKE MEMBRANE

Rastvorene materije prodiru kroz membranu neposredno bez prenosioca ili sa prenosiocima. Neposredni transport (bez prenosioca) materija se ostvaruje kroz pore membrane, tj. kroz delove koji sadre proteine i koji su propustljivi za male molekule (npr. voda, urea) a funkcioniu kao molekulska sita. Neposredni prenos materija ostvaruje se i kroz lipidnu fazu membrane. U ovom sluaju lipidna faza je rastvara za niz materija koje imaju slabopolarni karakter (etri, estri, vii alkoholi, masne kiseline i drugi molekuli). Prenos materija bez prenosioca uvek tee u pravcu gradijenta koncentracije i njegova brzina zavisi od veliine ovog gradijenta, konstante difuzije, temperature i vrednosti koeficijenta raspodele. Medjutim, veina materija prodire kroz bioloku membranu pomou specifinih transportnih sistema tzv. prenosioca. To su specifini membranski proteini ili funkcionalni kompleksi lipoproteina, koji zahvaljujui svojoj spefinoj tercijarnoj strukturi, poseduju takva mesta (receptori), za koja se vezuju molekuli substrata na jednoj strani membrane, prenose kroz membranu i oslobadjaju se na drugoj strani membrane. Jednostavniji proces prenosa materija kroz membranu preko prenosioca je olakana ili posredna difuzija. U ovom procesu nosa olakava prenos materije kroz membranu u pravcu gradijenta koncentracije bez utroka energije. U sluaju kada prenosioc olakava prenos neke materije u jednom pravcu i istovremeno druge materije u suprotnom pravcu bez utroka energije, proces nosi naziv obrnuta difuzija. Proces prenosa materija kroz membranu od mesta sa niom koncentracijom do mesta sa viom koncentracijom nosi naziv aktivni transport. Za ostavrivanje ovog procesa potreban je prenosioc i izvor energije, koji je obino ATP. Aktivnim transportom moe se prenositi jedna materija u jednom pravcu ili dve materije u suprotnim ili istim pravcima. Prvi je nekonjugovani a drugi konjugovani transport. Vaan transportni proces kroz membranu, posebno u sluaju prenosa makromolekula je pinocitoza. On ukljuuje stvaranje udubljenja na membrani sa spoljne strane, odvajanje stvorene vakuole koja sadri makromolekul i njen prenos unutar elije. Za vakuolu se obino vezuju lizozomi, stvarajui tzv. vakuolu za varenje u kojoj se odvijaju enzimske transformacije makromolekula. Obrnut proces od pinocitoze je egzocitoza, koji lei u osnovi molekularnih mehanizama izdvajanja visokomolekulskih jedinjenja iz elija. Analogni proces prenosa vrstih estica nosi naziv fagocitoza. 4. 1. Karakteristike posrednog i neposrednog prenoasa
20

Transport materija sa ueem prenosioca ima tri znaajne karakteristike, koje se mogu odrediti preko kinetike prenosa. To su: a) Zavisi od koncentracije substrata. Slino kao i kod enzima, membrane transportnih sistema se mogu zasititi substratom. Pri niskim koncentracijama prenos tee kao reakcija prvoga reda, a sa zasienjem substratom pri veim koncentracijama, kinetika se pribliava nultom redu u odnosu na substrat. b) Okarakterisan je substratnom specifinou tj. prenosi samo jednu ili grupu slinih po strukturi materija. c) Moe se inhibirati konkuretno i nekonkurentno. Neke materije mogu konkurisati substratu za vezivanje za specifini centar transportnih sistema ili izmeniti konformaciju centra vezivanja. U sluaju transporta materije bez prenosioca, brzina transporta materije u svim sluajevima zavisi od gradijenta koncentracije, rastvorene materije i temperature, pri emu temperaturni koeficijent (Q10) ima vrednost 2-3 odnosno sa poveanjem temperature za 10 0C, brzina prenosa se poveava 2-3 puta i obrnuto. 4. 2. Modeli transporta sa ueem prenosioca Iako je poslednjih godina izdvojen i ispitan vei broj transportnih proteina iz biolokih membrana, a takodje i proteini ATP-aznih i transferaznih sistema, molekularna priroda prenosa materije pomou njih jo uvek nije razjanjena. Razlike u svojstvima prenosioca i u kinetici transporta razliitih materija dovele su do razliitih modela membranskog transporta. Obta karakteristika svih ovih modela je naizmeninost stadijuma prepoznavanja substrata, njegovog vezivanja sa prenosiocem, prenosa kroz membranu i oslobadjanja substrata od prenosioca. Za veliki broj modela stadijuma prenosa kroz membranu predloeni su modeli rotirajuih prenosioca, translacije, oscilacije izmedju dva krajnja poloaja, model kanala, objedunjeni modeli rotirajuih prenosioca i kanala i objedinjeni modeli translacije i kanala. Neophodni uslov za ove tipove transporta je dostupnost centra vezivanja transportnog sistema substratu s jedne strane membrane a nedostupnost sa druge strane membrane. U suprotnom, pri istovremenoj dostupnosti substrata centru vezivanja sa obe strane membrane, prenosioc ima ulogu pora i transport e se odvijati slino obinoj difuziji. 4. 3. Energetika aktivnog i pasivnog transporta Pasivni transport rastvorene materije dovodi do uspostavljanja ravnotee koncentracija sa obe strane membrane. Pri tome slobodna energija sistema opada i kad se uspostavi ravnotea postaje jednaka nuli. Aktivni transport se ne odvija spoatno ve uz utroak energije spolja i kao rezultat toga u sistemu se vri osmotski ili elektrini rad, dok slobodna enrgija sistema raste.. Promena slobodne energije pri prelazu rastvora, koji sadri 1 mol rastvorene materije, od nie koncentracije c1 ka vioj koncentraciji c2 data je jednainom (1). Ako rastvorena materija nosi elektrino naelektrisanje, jednaina promene slobodne energije ima oblik (2), u kojoj je Znaelektrisanje jona, - razlika potencijala sa obe strane membrane (u V) i F-Faradjeva konstanta. Prvi lan u ovoj jednaini izraava zavisnost slobodne energije od koncentracije, a drugi- promenu slobodne energije koja je rezultat promene elektrinog naelektrisanja ili potencijala. Zbir ova dva lana daje elektrohemijski potencijal sistema. 4. 4. Natrijumova pumpa Natrijumova pumpa ostvaruje aktivni transport jona Na+ kroz membranu. Ovaj aktivni transport natrijumovih jona iz elije u okolnu sredinu odvija se preko dva tipa pumpi. U prvoj od
21

njih transport natrijumovih jona iz elije konjugovan je sa transportom kalijumovih jona u eliju. Zbog toga nosi naziv konjugovana natrijumova pumpa. U drugom tipu transport natrijumovih jona ne zahteva obaveznu konjugaciju sa transportom kalijumovih jona. Poto transport natrijumovih jona iz elije bez kompenzacije kalijumovim jonima dovodi do pojave elektrohemijskog potencijala, ova pumpa je dobila naziv elektrogena pumpa. Ova pumpa je uzrok pojave transmembranskog potencijala. Izvor energije aktivnog transporta je ATP ili druga forma energije metabolizma. Jedan od najrasprotranjenijih sistema aktivnoga transporta je Na,K-ATP-azni sistem koji ostvaruje transport natrijumovih jona iz elije i u isto vreme kalijumovih jona u eliju. ATP-azni sistemi su lokalizovani umembranama i u uzajamnom dejstvu su sa jonima natrijuma koji se nalaze u eliji i jonima kalijuma, koji se nalaze izvan elije. Izvor energije za transport dva jona kalijuma u eliju i tri jona natrijuma iz elije je cepanje jednog mola ATP na ADP i fosfatni jon.

5.

HEMIJSKA TERMODINAMIKA

Klasina termodinamika izuava transformaciju energije jednog oblika u energiju drugog oblika, dnose izmedju eksperimentalno odredjeih veliina, koje karakteriu sistem u ravnotei, i daje osnove za kvantitativni opis uticaja temperature, pritiska i koncentracije na poloaj hemijske ravnotee. U klasinoj termodinamici se ne prouavaju brzine procesa odnosno ne uzima se u obzir vreme kao veliina procesa uspostavljanja ravnotee sistema. Medjutim, u neravnotenoj termodinamici ili termodinamici nepovratnih procesa vreme je veliina koja se uzima u obzir. Dalje, u klasinoj ravnotenoj termodinamici, termodinamiki odnosi ne zavise od molekularne prirode materija i strogo uzevi ne daju nikakve informacije o mehanizmima hemijskih ili biohemijskih reakcija. Oni samo karakteriu promene pri prelazu iz poetnog u krajnje stanje. Ali za fiziko-hemiare termodinamike veliine Gibsova slobodna energija, entalpija i entropija pojedinih atoma i molekula u strogo definisanim uslovima, imale su i imaju kljunu ulogu za razmatranje energetike hemijskih reakcija i drugih fiziko-hemijskih procesa. Takodje, klasina termodinamika bitno je doprinela razvoju u oblasti ispitivanja vanih biohemijskih reakcija u ivim sistemima (in vitro). Takva ispitivanja vrena su u oblasti termodinamike malih biomolekula, termodinamike najvanijih makromolekulskih biomolekula: proteina, nukleinskih kiselina, polisaharida, termodinamike subelijskih organela i membrana, termodinamike elijskih sistema, termodinamike razmene i transporta materija kroz bioloke membranske sisteme itd. ivi sistemi su dinamiki po prirodi. Oni ukljuuju mnotvo uzajamno povezanih i uzajamno zavisnih reakcija, koje, po pravilu teku u stacionarnim uslovima. Ako se svaki organizam ili elija posmatra kao termodinamiki sistem, tada treba uvek imati na umu da je taj sistem, pre svega otvoren sa aspekta termodinamike, jer vri razmenu materije i energije sa okolnom sredinom. Otvoreni neravnoteni sistemi spadaju u oblast neravnotene termodinamike i od nedavno ovaj deo termodinamike ima iru primenu u biohemiji.

3.

1. ivi sistemi kao objekti termodinamikih ispitivanja

Transformacija energije u metabolikim procesima ivih objekata (elije, organizmi) koja je predmet izuavanja biohemijske termodinamike (bioenergetike), ostvaruje se u punoj saglasnosti sa I i II principom termodinamike. Medjutim ivi objekti, kao dinamiki sistemi, odlikuju se itavim nizom specifinih osobina u odnosu na sisteme koji se izuavaju u klasinoj termodinamici. Od njih treba istai posebno sledee:

- u ivim sistemima odvija se mnotvo uzajamno povezanih i uzajamno zavisnih reakcija, koje, po pravilu, teku u stacionarnim uslovima; ivi objekti (organizmi, elije) predstavljaju termodinamiki tip otvorene sisteme zbog neprekidne razmene materije i energije sa okolinom i izuavaju se u okviru neravnotene termodinamike;
22

- primena II principa termodinamike na ive objekte je nezamisliva bez istovremene primene

biolokih zakonitosti koji vae za vie forme kretanja materije. Tako, karakter promene entropije ima odluujuu ulogu u oceni procesa u neivim sistemima (in vitro), dok u sluaju biolokih sistema ima podredjen znaaj; svi biohemijski procesi, koji se odvijaju u elijama ivih organizama, odvijaju se pri relativno niskim konstantnim temperaturama i pritiscima, u vodenim rastvorima, bez velikih promena koncentracije, zapremine i pH rastvora i u odsutsvu agresivnih materija.

Kao to je ve pomenuto, klasina termodinamika izuava izolovane sisteme i uspostavljanje ravnotenih stanja u njima. Bioenergetika, medjutim, izuava ive objekte koji su otvoreni sistemi u stacionarnom stanju, za koje je karakteristino: konstantna brzina razmena energije i materije sa okolinom tokom vremena. ivi organizam se ne nalazi u svakom momentu u stacionarnom stanju, ali se srednja vrednost parametara koji odredjuju stacionarno stanje u relativno veem intervalu vremena moe uzeti da je konstantna, to opravdava, da se u celini moe uzeti, da se ivi sistemi nalaze u stacionarnom stanju. Otvoreni sistemi u stacionarnom stanju u mnogome su slini sa sistemima koji se nalaze u termodinamikoj ravnotei, kod kojih se osobine sistema ne menjaju tokom vremena. Ova slinost je potkrepljena i time, to za stacionarne otvorene sisteme, kao i za ravnotene termodinamike sisteme vai princip konzervativnosti Le Chatellier-Brown-a : ako se u stacionarnom sistemu promeni neki od parametara, koji odredjuyju njegovo postojanje (temperatura, pritisak, entropija, Gibbs-ova energija i ostali parametri) tada se u sistemu javljaju procesi koji tee da umanje dejstvo promene parametra, tano onako kao to se to deava i u ravnotebnim termodinamikim sistemima. Medjutim, izmedju ova dva sistema postoje i bitne razlike:

Sistem u termodinamikoj ravnotei

Sistem u stacionarno stanju

1. Odsustvo razmene materije i energije sa okolnom sredinom 2. Potpuno odsustvo bilo kakvih gradijenata 3. Entropija sistema je maksimalna i ima maksimalnu vrednost za date uslove 4. Za odravanje ravnotee nije potreban utroak Gibbs-ove slobodne energije 5. Sistem ne moe da vri rad nasuprot spoljnim silama i nije reakciono sposoban

1. Stalna razmena materije i energije sa okolnom sredinom 2. Prisustvo konstantnih po veliini gradijenata 3. Entropija sistema je konstantna ali nema maksimalnu vrednost za date uslove 4. Za odravanje stacionarnog stanja neophodna je potronja Gibbs-ove slobodne energije 5. Sposobnost vrenja rada (reakciona sposobnost) sistema je konstantna i nije jednaka nuli. Brzina procesa je vea u jednom pravcu a manja u suprotnom

Ukupna promena entropije otvorenih sistema S u vremenskom intervalu t moe se posmatrati kao suma proizvoda: 1) promene entropije u jedinici vremena unutar sistema Si/t uslovljene odvijanjem u njemu nepovratnih procesa (destrukcija sloenih molekula prehrambenih
23

proizvoda i stvaranje iz njih vee koliine prostih molekula: CO2, H2O, NH3 i drugih, sa jaim vezama izmedju atoma) i 2) promene entropije u jedinici vremena Se/t, uslovljene uzajamnim dejstvom otvorenog sistema i okolne sredine (razlika izmedju entropije koja se unosi sa hranom i entropije koja se odvodi u okolnu sredinu sa produktima ivotne aktivnosti odnosno metabolizma): S/t = Si/t + Se/t ....................................(1) Promeni entropije odgovara promena Gibbs-ove energije suprotnog znaka, koja takodje moe da se predstavi kao zbir dva sabirka: G/t = Gi/t + Ge/t....................................(2) Jednaine (1) i (2) su matematiki izrazi II principa termodinamike za otvorene sisteme. Za ive organizme, posmatrano u celini sa okolnom sredinom, mogue je poveanje entropije S/t > 0 i smanjenje Gibbs-ove slobodne energije G/t < 0 (ako sistem nije u stacionarnom stanju) ili odsustvo promene ovih veliina S/t = 0 i G/t = 0 (ako je sistem u stacionarnom stanju). U poslednjem sluaju umesto jednaina (1) i (2) dobijaju se jednaine: S/t = -Se/t i G/t = -Ge/t (3) Saglasno tome, stacionarno stanje ivoga objekta okarakterisano je time to je porast entropije uslovljen procesom razgradnje hrane, kompenzovan njenim smanjenjem odavanjem produkata razgradnje hrane okolnoj sredini a smanjenje Gibbs-ove slobodsne energije (u vezi sa odvijanjem nepovratnih procesa) unoenjem energije u sistem iz okolne sredine (uglavnom preko hrane) odnosno: G = const. ....(4) J. Prigoin (1946), polazei od opte teorije nepovratnih procesa, dokazao je jednu od osnovnih teorema termodinamike otvorenih sistema: u stacionarnim termodinamiki otvorenim sistemima brzina porasta entropije uslovljena odvijanjem nepovratnih procesa u njemu ima minimalnu vrednost ako za date uslove pozitivna vrednost Si/t 0. Poto je entropija mera degradacije ili rasipanja energije ova teorema vodi vanom zakljuku: u stacionarnom stanju rasipanje slobodne energije G otvorenog sistema je minimalno. Na taj nain, ivi organizam predstavlja otvoren stacionarni sistem, koji je priroda postavila u uslove veoma pogodne za obezbedjenje energije: odravanje njegove unutranje sredine relativno konstantnom, u biologiji nazvanom homeostazisom, zahteva minimalnu Gibbs-ovu slobodnu energiju. U procesu varenja hrane odvija se destrukcija visokomolekularnih materija i njihova transformacija u niskomolekularne materije, to vodi poveanju entropije. Delovanje faktora koji naruavaju uspostavljanje stacionarnog stanja u pravcu poveanja entropije, nuno povlai, u saglasnosti sa LeChatellier-Brown-ovim principom stacionarnosti, pojavu procesa u sistemu, usmerenih ka smanjenju entropije (stvaranje negativne entropije). Glavni proces ove vrste je sinteza u organizmu tzv. visokoerginih (makroerginih) materija tipa ATP, GTP, CTP, TTP, UTP, fosfokreatina, fosfohistidina, fosfoenolpirogrodjane kiseline i drugih makroerginih jedinjenja. Ova jedinjenja se odlikuju sloenim strukturama vieatomnih molekula, visokim vrednostima entropije i znaajnim rezervama slobodne Gibbs-ove energije.

4.

2. Primena termodinamikih zakona u biohemiji

24

U ovom delu nee se razmatrati detaljno osnovi klasine termodinamike. Ukratko e biti razmotren opti termodinamiki pristup sa posebnim osvrtom na neka znaajna dostignua u oblasti tehnike eksperimenta a takodje i na specifine potekoe kojese javljaju pri razmatranju biohemijskih problema. U irem smislu termodinamiki opis procesa ukljuuje odredjene promene slobodne Gibbsove energije G, entalpije H i entropije S, pri emu posmatrani proces tee pri datim fiksiranim uslovima. Gibbs-ova slobodna energija (izobarno-izotermni potencijal) koristi se u uslovima konstantne temperature i konstantnog pritiska. Pod ovim uslovima, u biolokim sistemima, procesi teku spontano i okarakterisani su negativnom promenom slobodne energije odnosno G < 0. Na osnovu toga moe se procenjivati mogunost odvijanja pojedinih procesa u ivim sistemima pri konstantnom pritisku i konstantnoj temperaturi (temperatura i pritisak konstantni za dati organizam). Ukoliko je reakcija praena veom negativnom promenom slobodne energije, utoliko je stvaranje produkata reakcije priblinije ravnotenom procesu, pod uslovom da je kinetiki mogua. U obrnutom sluaju, ukoliko je reakcija praena veom pozitivnom slobodnom energijom, utoliko je proces stvaranja produkata reakcije udaljeniji od ravnotenog i dobijae se utoliko vie krajnji produkti reakcije. U ravnotenom stanju je G = 0. Izraunavanje promene G obino je uslovljeno odredjivanjem koncentracija materija pod datim uslovima odigravanja reakcije. Promena slobodne energije se izraunAva prema jednaini: G = G0 + RT ln (PCp)/(PCr) ..(5) gde je PCp proizvod koncentracija produkata rEakcije stepenovanih odgovarajuim stehiometrijskim koeficijentima a PCr proizvod koncentracija reaktanata (polazni substrati) stepenovanih odgovarajuim stehiometrijskim koeficijentima. Ova jednaina predpostavlja da su reaktanti i produkti reakcije i idealnim stanjima. Medjutim, realno stanje uslovljava uvodjenje koeficijenata aktivnosi (fi ) odnosno aktivnost (ai) umesto koncentracije (C). ako se sistem nalazi u ravnotei tada je G = 0 i sledi : G0 = -RT ln (PCp)/(PCr) = -RT ln Keq (6) gde se za vrednosti koncentracije uzimaju ravnotene koncentracije. Dakle, promena G0 se moe iskoristiti za izraunavanje Keq. G0 predstavlja promenu izobarno-izotermnog potencijala stvaranja produkata reakcije u njihovom standardnom stanju (25 0C; 1 kp/cm2). Za kondenzovane sisteme, u koje spadaju i rastvori, standardno stanje zavisi od uzetih jedinica za koncentraciju. esto je veoma korisno koristiti hipotetine jednomolarne idealne rastvore. Merenjem Keq bilo kog procesa moe se odrediti G0. Kako je G0 = H0 - TS0 . (7) tada se merenjem H0 ili S0 omoguuje odredjivanje vrednosti sva ova tri parametara procesa. H0 je veliina koja se lako moe odrediti direktnim kalorimetrijskim merenjem ili iz temperaturne zavisnosti Keq po jednaini Gibbs-Hemcholz-a : H0T,P = { (Q/T)/ (1/T)}P = R { lnK/ (1/T)}P (8) Za mnoge sisteme, a posebno za bioloke sisteme, primena ove jednaine za odredjivanje Van't Hoff-ove entalpije je oteano malom veliinom temperaturnog intervala, koji ne omoguuje pouzdano odredjivanje Keq. Tako naprimer, za procese u vodenim rastvorima u kojima uestvuju proteini, temperaturni interval nesme da predje interval izvan fiziolokog intervala temperature, jer dolazi do njihove denaturacije. To znai da interval za odredjivanje zavisnosti promene H0T,P u zavisnosti od temperature ne moe da bude izvan 0 -50 0C ( to odgovara temperaturama koje mogu izdrati ivi sistemi). To ograniava tanost odredjivanja H0T,P po ovoj jednaini. Zbog toga se H0T,P u biolokim sistemima odredjuje direktno kalorimterijski pod datim uslovima.
25

4. 2. 1. Kalorimetrija u biohemiji Prvi eksperiment u oblasti kalorimetrijskih ispitivanja u biohemiji izvrio je Lavoazije zajedno sa matematiarem Laplasom 1782-1783. god. Izvedeni su u cilju provere postavke da je disanje proces slian procesu sagorevanja. Naime, ako je ova postavka tana, tada koliina toplote koja se pri disanju izbaci preko CO2, mora biti jednaka koliini toplote koja se dobije pri sagorevanj odgovarajue koliine ugljenika. Eksperiment je ukljuivao merenje koliine rastopljenog leda i izdvojene koliine ugljene kiseline pri disanju morskog praseta u toku odredjenog vremena (10 h). Dobijena koliina ugljene kiseline odnosno CO2 uporedjena je sa koliinom toplote dobijenom sagorevanjem ekvivalentne koliine uglja. Ova ispitivanja nisu potvrdila polazne predpostavke. Izdvojena koliina toplote pri disanju morskog praseta izraunata na osnovu izdvojenog Co 2 bila je vea od izdvojene koliine toplote pri sagorevanju ekvivalentna koliine ugljenika. Lavoazije je smatrao da efekat hladjenja ledom uveava izdvajanje toplote morskog praseta, to nije bilo tano. Kasnije je utvrdjeno, to je i sam Lavoazije prihvatio, da ivotinja izbacuje manju koliinu CO 2 pri izdisanju od koliine koja bi odgovorala udisanoj koliini kiseonika. Ovi eksperimenti su prvi koraci na putu ispitivanja enegetike metabolizma ivih objekata. Ukupna enegija oslobodjena u ovim ogledima odgovara energiji topljenja 435 g leda odnosno 140 Kj ili 14 KJ/h. Otkrie radioaktivnosti omoguilo je razvoj veoma osetljivih mukrokalorimetara sa dvostrukim Dewar-ovim posudama, koji omoguuju izvodjenje procesa u jednoj , a kompenzovanje nepoeljnog toplotnog efekta u drugoj posudi. Jedan takav mikrokalorimetar, koji je predloio Calvet (1958), zasnovan je na merenju snage toplotne struje izmedju kalorimetrijskog suda i obloge. Pomou kalorimetara ovoga tipa se mogu izmeriti promene entalpije od nekoliko mJ. Danas se koriste znatno savreniji diferencijalni mikrokalorimetri koji omoguuju tano merenje i veoma malih promena entalpije po relativno jednostavnoj i rutinskoj metodologiji. To je od velikog znaaja za biohemijsku mikrokalorimetriju, poto se u biohemijskim ispitivanjima vrlo esto sa materijama prisutnim u veoma malim koliinama. Medjutim, u prouavanju bioenegetike u biolokih sistema, mora se voditi rauna o osteljivosti ovih sistema, uslovi eksperimenta se moraju strogo kontrolisati i proveravati, moraju se saglasno njima koristiti odgovarajui mikrokalorimetri i odgovarajua metodologija ispitivanja. 3. 2. 2. Termodinamika vezivanja membranskih proteina Kao primer termodinamikih ispitivanja u biohemiji bie opisana ispitivanja termodinamike vezivanja membranskih proteina sa ciljem da se ukae na probleme koji se javljaju pri termodinamikim merenjima u biolokim sistemima. Izbor uzajamnih dejstava membranskih proteina koje treba ispitivati zavisi od interesa istraivaa. Medjutim, ovaj problem se moe ispitivati kao opti za irok spektar moguih ispitivanja, ako se podje od tano odredjenog sistema sa poznatim karakteristikama molekula a zavri sa celim organizmom. Tzv. "Lag-operon" Esherichia coli ima veoma vanu ulogu u biohemijskim ispitivanjima, pootopredstavlja klasian primer materije koji igra glavnu ulogu u regulaciji i kontroli nekih fermentativnih procesa. Prema modelu Jacob-a (1961) "Lag-operon" se sastoji od tri gena sa poprenim vezama, koji kodiraju tri biosinetzu fermenta: tiogalaktozil-transacetilazu, galaktozidazu i galaktozid-permeazu, koja ostvaruje prenos galaktozida kroz membranu Esherichia coli - tzv. protein M. Sinteza sva tri fermenta regulie se genom-opretaorom, koji moe biti blokiran represornim proteinom, to vodi zaustavljanju procesa transkripcije odnosno biosinteze fermenta. U prisustvu unutranjeg induktora, koji se kombinuje sa represornim proteinom, genoperator se moe deblokirati i tada se odvija sinteza fermenta. U velikom broju sojeva Esherichia coli postoje i takvi, koji su zbog odsustva induktora biosinteze galaktozida okarakterisani niskim nivoom sva tri fermenta (oznaavaju se sa "i+"), a ima i takvih koji su okarakterisani visokim nivoom aktivnosti sva tri fermenta, ali neosetljivih na dejstvo induktora.
26

Sintetizovani protein M, ukljuuje se u elijsku membranu gde ostvaruje transport galaktozida. Belaich sa saradnicima (1976) ispitivao je termodinamiku vezivanja tiodigalaktozida (TDG; D-galaktopiranozil--tiogalaktopiranozid) sa proteinom M koristei ravnotenu dijalizu i mikrokalorimatriju. Ravnotenom dijalizom mereno je vezivanje TDG sa proteinom M. Na osnovu ovih merenja dobijana je konstanta ravnotee odnosno G0 za reakciju: M + TDG = M.TDG........................................(1) H je izmerena mikrokalorimetrijski. Za ova ispitivanja bilo je neophodno definisati model ispitivanja. Jasno je, da se K i H nemogu odredjivati koristei suspenziju elija Esherichia coli, jer TDG moe da se vezuje i sa drugim proteinima prisutnim u suspenziji a ne samo sa M. Poto im pokuaj dobijanja istog proteina M nije uspeo, pokuano je da se ogledi izvode sa preparatima membranskih mehuria, koji su dobijeni obradom suspenzije elija Esherichia coli lizozimom i etilendiamintetrasiretnom kiselinom (EDTA) ili ultrazvukom. Na ovaj nain protein M se locira u sredini bimolekularnog sloja membrane stvorenih vezikula i jasno je da nije jedini protein koji se nalzi u bimolekularnom sloju membrane. Hemijski, ova suspenzija je veoma nejednorodna. Zbog toga je bilo veoma vano utvrditi da li sprovedena merenja odgovaraju pomenutom procesu, kojki je predstavljen jednainom (1). Za to je od velike vanosti pravilno postavljanje kontrolnih ogleda. Merenjem konstante ravnotee preko ravnotene dijalize izvedeno je uravnoteavanjem sa TDG obeleenog tricijumom, u suspenziji membranskih vezikula. Poto je poznata ukupna koliina TDG u sistemu, merenjem koncentracije slobodnog TDG ([TDG]f) mogu se izraunati koncentracija vezanog TDG ([TDG]b) i konstanta ravnotee za reakciju njegovog vezivanja sa proteinom M: = [TDG]b/[] = .[TDG]f/(Kd + [TDG]f)...................(2) gde je: srednji broj molekula TDG vezan za M, n broj molova vezujuih centara po molu M i Kd konstanta disosijacije M.TDG. Jednaina (2) je izvedena iz jednaine Adair-a (1925) za sloene ravnotee u prisustvu n jednakih i nezavisnih vezivnih centara i moe se transformisati 1/[TDG]b = Kd/(. []) . 1/ [ TDG]f +1/(. [].........(3) Kao to se vidi zavisnost 1/[TDG]b = f (1/ []) je pravolinijska i iz odgovarajueg grafika (slika ....) se moe odrediti nagib i odseak na ordinatnoj osi, a iz njih izraunati Kd. Taka preseka prave sa ordinatom daje broj molova vezijuih centara u 1 dm3 suspenzije membranskih vezikula, ako je koncentracija []izraena u mol/dm3. Poto je molekularna masa proteina M nepoznata, koncentracija []se ne moe izraunati i . [] se izraava brojem centara u 1 dm3 ili u 1 g membranskog proteina. Slika... Grafiki prikaz zavisnost [TDG]1 = f ([TDG]) Izbor odgovarajue kontrole uslova ispitivanja je sledei problem koji se mora reaiti. Poto koncentracija proteina M u i+ soju E. coli mora biti mala u odsustvu induktora, moe se neposredno uporedjivati vezivanje TDG u vezikulama dobijenih iz elijskih membrana E. coli i+ soja, indukovanih i neindukovanih. Odgovarajui induktor je izopril--tiogalaktopiranozid. A - E. coli (i- ); B - E. coli (i+) - indukovana; C - E. coli (i+)-neindukovana Na slici .... su prikazani rezultati ispitivanja vezivanja TDG sa proteinima membranskih elija triju sojeva E. coli. Jasno je da sojevi i- i i+-indukovan imaju vezivne centre za TDG i da se ovi centri zasiuju pri odredjenim koncentracijam TDG. Soj i+-neindukovan vezuje TDG u
27

zanemarljivim koliinama, to potvrdjuje da se TDG vezuje samo za proteine M prisutnim u prva dva soja. Drugi problem koji se treba reiti je vezan sa tim da se uzajamno dejstvo ostvaruje samo sa M na spoljanjoj povrini vezikula. Medjitim u uslovima eksperimenta , ukljuujui dodatak Naazida u puferni sistem u odsustvu izvora energije, pokazano je da Km vezivanja i izbacivanja galaktozida iz elije opada, i saglasno tome, moe se zakljuiti, da je koncentracija TDG jednaka sa spoljne i unutranje strane membrane vezikula. Sada se moe razmatrati promena H procesa vezivanja TDG za protein M. Ova merenja se mogu izvesti pomou mikrokalorimetra sa dve elije, meanjem suspenzije vezikula koje sadre mebranski protein sa rastvorom TDG u jednoj eliji i meanjem isto takve suspenzije sa pufernim rastvorom u drugoj eliji, koja slui za uporedjenje. U principu, ako su koliine rastvora u obe posude jednake, tada e entalpija razblaivanja suspenzije u obe posude dvojne elije biti kompenzovane jedna drugom, i ako je entalpija razblaivanja TDG izmerena na drugi nazavisan nain tada se entalpija vezivanja TDG moe odrediti. Rezultati takvih ispitivanja koji su izvrili Belaich i saradnici, dati su u tabeli ....... Tabela.... Rezultai ispitivanja termodinamike vezivanja TDG za membranski protein E. coli Soj ii+ indukovan 6,4.10-5 900 -24,10 -92 -224 neidukovan -

Konstanta disosijacije, Kd, M Broj pmol vezanih centara u 1 mg membranskog proteina G0, KJ/mol H0, KJ/mol S0, KJ/mol

4,8.10-5 600 -24,8 -84 -197

Iz tabele ... se vidi da us vrednosti za Kd veoma male to pokazuje da je ravnotea pomerena na stranu stvaranja kompleksa. Broj molova vezivnih centara na 1 kg membranskog proteina je veoma mali (reda 1010) zbog ega je potreban mikrokalorimetar visoke tanosti i osetljivosti i sva merenja se moraju vriti veoma paljivo. Mogue koncentracije mebranskog proteina su ogarniene , to ograniava i vrednost koliine izmerene toplote (oko mJ). Povoljno je to, to je konstanta disosijacije Kd veoma mala, te se moe uzeti da u ovim kalorimetrijskim eksperimentima reakcija stvaranja, kompleksa ide do kraja.Ako se uzme vrednost od 900 pmola vezivnih centara na 1 mg membranskog proteina za indukovane elije i krajnja koncentracija membranskog proteina od 3, 3 mg/cm3 u mikrokalorimetru, tada je krajnja koncentracija vezivnih centara oko 3.10-6 mola. Poto nespecifina vezivanja u membranama vezikula neinduciranih elija nema, to je mogue predpostaviti da ova veliina odgovara koncentraciji proteina M. Mala koncentracija ovog proteina oteava tanost merenja ali ima i znaajnu prednost, jer se pri takvim koncentracija rastvor moe smatrati idealno razblaenim. To je veoma pogodno, jer se standardno stanje sistema pri kome se mere promene slobodne energije, odnosi na jednomolarni idealni rastvor. Naime, G0 je promena slobodne energije koja odgovara vezivanju 1 mola TDG sa jednim molom proteina M uz stvaranje jednog mola kompleksa uz predpostavku da se sve estice nalaze u idealno razblaenom rastvoru. Ovde se moe postaviti pitanje: koliko je ispravno uzimati da je protein, uronjen u membransku matricu, i u vodenoj sredini i u idelano razblaenom rastvoru? Rastvor je idealno razblaen ako su njegove komponente izmeane bez ikakvog reda i ako se uzajamno dejstvo izmedju molekula razliitih komponenti u njemu mogu zanemariti, a to je sluaj ako su njihove koncentracije zanemraljivo male, zbog ega se njihovi molekuli nalaze na takvim rastojanjima da nisu mogua uzajamna dejstva izmedju njih. U vezi s tim, u ovom eksperimentu je pretpostavka da se radi o idealno razblaenom rastvoru opravdana. Zbog toga se promena entalpije u ovom
28

eksperimentu moe smatrati da odgovara standardnoj promeni entalpije H0 i da odgovara stvaranju jednog mola kompleksa M.TDG u standardnom stanju iz TDG i proteina koji su takodje u standardnim stanjima. Veoma slina ispitivanja izvrili su Zala i saradnici (1974), Nikson i Jones, u cilju izuavanja vezivanja monosaharida sa transportnim proteinima, koji obezbedjuju olakanu difuziju monosaharida kroz membranu eritrocita oveka. Ova ispitivanja ilustruju primenu visokoosetljivih mikrokalorimetara u biolokim sistemima, za koje je karakteristino da se nemogu okarakterisati u svim detaljima. Korieni metodi se mogu primeniti za ispitivanje irokog izbora uzajamnih dejstava membranskih receptora sa ligandima u onim sluajevima kada ne postoje metode dobijanja pojedinih molekula u rastvoru i u dovoljnim koncentracijama. Najvanija osobenost ovih ispitivanja je primena samih biolokih sistema za kontrolna merenja i za potvrdu pretpostavke da se izmerena svojstva stvarno odnose na procese koji nas interesuju a ne na druga specifina dejstva u sistemu.

4. 2. 3. Termodinamike konjugacije
Biohemijske postavke termodinamike u uskoj vezi su sa termodinamikim konjugacijama koje su veoma vane za bioloke procese. Za razumevanje pojma termodinamikih konjugacija nephodno je razmotriti najpre de Donder-ov (1936) odnos izmedju brzine merenja Gibbs-ove slobodne energije i brzine hemijske reakcije. Za viekomponentne sisteme pri konstantnoj temperaturi i pritisku moe se uzeti, da inkrement slobodne energije dGi, uslovljen malom promenom dni broja molova jedne od materija i, zavisi od hemijskog potencijala i i odredjen je relacijom: dG = idni.......................(4) Brzina promene izobarno-izotermnog potencijala (hemijski potencijal) odredjena je relacijom: i dG/dt = i (dni/dt).........................(5) i=0 Iz jednaine (5) sledi da brzina promene slobodne energije sistema zavisi od brzine odvijanja reakcije u njemu. Primenimo ovo razmatranje na elementarne biohemijske reakcije 1 i 2: reakcija 1: reakcija 2: A==B B==C

Za reakciju 1 vai: dG1 = (B - A) dnB = -(B - A) dnA ............(6) dG1/dt = (B - A) dnB/dt = -A1V1 ....................(7) gde je: A1 = (A - B) hemijsko srodstvo substanci A i B (hemijski afinitet); V1 brzina reakcije 1. Isto vai i za reakciju 2: dG2/dt = -A2V2 .............................(8)
29

gde je: A2 = B - C; V2 brzina reakcije 2. Za sumarnu reakciju vai: dG/dt = dG1/dt + dG2/dt = -A1V1 - A2V2.............(9) a za neki sistem konjugovanih reakcija u optem sluaju vai: dG/dt = - APVP ...........................(10) gde se vri sumiranje po svim reagujuim substancama. Na osnovu jednaine (10) vidi se da pojedini lanovi u sumi APVP mogu biti negativni, samo bi suma APVP bila pozitivna, a to znai da bi se ukupna slobodna energija smanjivala tokom vremena. Saglasno tome, u nizu konjugovanih reakcija, svaka data elementarna reakcija moe se okarakterisati pozitivnom brzinom VP > 0, ak i u sluaju, kada postoji odgovarajua srodnost AP < 0 tj. tj. kada je polaznih reagenata manje od produkata reakcije. Ovo vodi zakljuku da reakciju moemo sprovesti uprkos odgovarajuem srodstvu, na raun njene konjugacije sa drugom reakcijom ili reakcijama, s tim to bi sumarni izvod dG/dt bio negativan. Greka u takvom rasudjivanju moe se objasniti razmatranjem odnosa hemijske srodnosti i brzine svake elementarne reakcije. Npr. za reakciju 1, pod predpostavkom da su A i B u idealnim rastvorima, hemijsko srodstvo (hemijski afinitet) se moe izraziti sledeim relacijama: A1 = (A - B) = 0A + RT ln CA - 0B - RT lnC.........(11) = 0A- 0B - RT ln CB/CA = .......................................12) = G0 - RT lnQ = ................................................(13) = RT lnK - RT lnQ =.......................................(14) =RT ln (K/Q) ......................................................(15) gde je K konstanta ravnotee posmatrane reakcije a Q = CB/CA. Elementarne brzine direktne i povratne reakcije u reakciji 1 su: Vf = k1CA i Vr = k-1CB................................................(16) gde su k1 i k-1 konstnte brzine direktne i povratne reakcije. Za ravnoteno stanje je Vf = Vr i tada je: K = k1/k-1 = C*B/ C*A ..................................................(17) Ako sistem nije u ravnotei tada je: Vf / Vr = k1CA/ k-1CB = K/Q........................................(18) Ukupna brzina reakcije je: V1 = Vf - Vr = Vr (Vf / Vr -1) = Vr (K/Q - 1)....................... ..(19) Iz jednaina (15) i (19) sledi da ako je V1 > 0, tada je K/Q > 1 i saglasno tome i A1 >0. Ako je V1 < 0 tada je K/Q < 1 i A1 < 0. Dakle V1 i A1 moraju imati isti znak, to znai da za svaku elementarnu reakciju vai da je APVP 0. Tvrdnja, saglasno kojoj se elementarna reakcija moe voditi nasuprot hemijskom srodstvu tj. protiv gradijenta hemijskog potencijala putem termodinamike konjugacije s drugom reakcijom
30

pogrena je. Kaiser (1975) tvrdi da je "termodinamika konjugacija nadjena samo u sluajevima, kada realno postoje medjusobno nevezani elementarni procesi, koje neki istraivai naivno smatraju sloenim procesima". Sloeni niz elementarnih reaklcija i njima odgovartajue promene standardnih slobodnih Gibbs-ovih energija, predstavlja sloenu reakciju kojoj odgovara sumarna promena standardne slobodne energije, ali to ukazuje samo na poloaj sumarne ravnotee u sistemu. Sloene reakcije koje se dobijaju takvim algebarskim saimanjem elementarnih procesa, nemaju brzinu i nemogu imati osmiljene kinetike karakteristike. 4. 2. 4. Entropija u biolokim sistemima Poznato je, da se entropija definie kao mera nesredjenosti, mera sluajnosti ili stepena meanja u sistemu. Ukoliko je vea entropija, utoliko je vei stepen nesredjenosti sistema, to je i jedna od definicija II zakona termodinamike. Drugi zakon termodinamike obino glasi: ako sistem u povratnom procesu apsorbuje neku koliinu toplote q, tada je dq = TdS, gde je T apsolutna temperatura a dS porast entropije. Ako se toplota apsorbuje u nEepovratnom procesu tada je q < TdS. Za izolovani sistem je q = 0, [to znai da ako u nekom izolovanom sistemu tee neki spontani nepovratni proces, poto je tada temperatura stalna i pozitivna entropija mora da raste tj. TdS > 0, to odgovara porastu nesredjenosti sistema. U nekoj oblasti ekosfere, bioloki razvitak i rast, koji tee uglavnom uz povienje sredjenosti materije i odgovarajue tome uz smanjenje entropije, mogu je samo kada je kompenzovan povienjem entropije u nebiolokom delu sistema. [redinger (1967) da se ivi organizmi "hrane negativnom entropijom". On je smatrao time, da se ivi organizmi mogu pojaviti i postojati, kao najvii stepen organizovanosti materije odnosno najvii stepen sredjenosti materije, samo na raun pobudjivanja u nekoj ogranienoj oblasti vasione, koju u dovoljnoj aproksimaciji moemo smatrati izolovanim sistemom i koja treba neprekidno da poveava svoju entropiju i nesredjenost. Medjutim, to samo govori o paradoksu izmedju sponatnog organskog razvitka i snienja entropije, koji se javlja zbog toga to mi entropiju posmatramo kao meru nesredjenosti i to se za ocenu ove mere koristimo svojim subjektivnim rasudjivanjem. Ako entropiju posmatramo kao odredjen termodinamiki parametar, koji se pokorava II zakonu termodinamike, tada nema problema, vezanih za bioloki rast. U vezu izmedju entropije i nesredjenosti posumnjao je McGlashan (1966) a razjasnio ju je Smith (1975). Prema McGlashan-u promena entropije je mera nesredjenosti samo u tri specifina sluaja: smei idealnih gasova, smei izotopa i u kristalima blizu apsolutne nule. U svim ostalim sluajevima promena entropije ne dozvoljava kvazigeometrijsku interpretaciju ak i za izolovane sisteme. Za sisteme u kojima je p, T = = const., bitni parametar je slobodna energija a ne entropija. Ako se posluimo statistikom mehanikom, tada je entropija odredjena Boltzmann-ovom jednainom: S = k ln .........................(20) gde je k Boltzmann-ova konstanta a broj moguih naina rasporeda estica u sistemu (atomi, molekuli, asocijati molekula, joni). Broj moguih naina rasporeda estica obuhvata geometrijske, prostorne i sve ostale mogue naine organizacije strukture sistema ukljuujui i onaj prema energetskom stanju estica sistema. Iz jednaine (20) oigledno sa porastom broja naina moguih sredjivanja sistema raste entropija. ako se posmatra kristal na apsolutnoj nuli, tada svi molekuli imaju energiju 0 i entalpiju 0. Pri zagrevanju kristala molekuli se rasporedjuju po rastuim energetskim nivoima i entropija raste. Prelazi od kristalnog ka tenom i od tenog ka gasnom stanju sprovode se porastom entropije, zbog toga to se poveava broj rasporeda estica po sadraju energije sa porastom temperature. Na ovaj nain, jasno je, da se nesredjenost sistema poveava i da postoji jasna korelacija izmedju entropije i nesredjenosti sistema i nije teko shvatiti da je entropija gasa vea od entropije kristala. Ako se ova razmatranja primene na sloenije sisteme javljaju se potekoe uslovljene sa dva faktora: prvo, subjektivnou nae ocene nesredjenosti, koja se verovatno moe pokazati pogrenom i drugo, nemogunou izraunavanja tako npr., ako se popsmatra tipini proces . stvaranja micela deterdenta u vodenom rastvoru, pri konstantnoj temperaturi i pritisku, [to je
31

relativno prost primer samorganizacije, moe se pokazati da se entropija pri takvom procesu mora opadati. U stvarnosti ona obino raste tj. entropija stvaranja micela je pozitivna. Poto se broj naina, na koji se molekuli u takvom sistemu nemoe jednoznano odrediti, to se promena entropije pri stvaranju micela nemoe izraunati teorijski i koriste se netermodinamiki podaci ili injenice za objanjenje rezultata eksperimenta. Opasnost u ovakvom sluaju je u tome, to se pri korienju subjektivne ocene promene entropije koja nije u saglasnosti sa eksperimentom, eli da stvori subjektivna slika, koja e objasniti tu protivurenost. Ako je polazna procena pogrena, to i fizika slika zasnovana na njoj moe biti pogrena u odsustvu netermodinamikih potvrda. Na karaju treba istai, da korelacija izmedju entropije i neodredjenosti na bazi kvazigeometrijskih postavki mogu biti veoma korisne za objanjenje promene entropije u veoma prostim sistemima ali za sisteme koji sloeni u toj meri, kao to su bioloki, ovaj pristup nema strogih okvira i njemu treba pribegavati sa velikom predostronou.

5. 2. 5. Modelna termodinamika ispitivanja u biohemiji

Za termodinamika ispitivanja u biohemiji je veoma znaajno postavljanje modela biohemijskog procesa koji se ispituje. Otuda je neophodno prethodno odgovoriti na pitanje ta je "model biohemijskog procesa". Odgovor je jednostovan: svaki biohemijski proces koji se ispituje in vitro je modelni proces. U biohemiji se kao modelni procesi za biotermodinamika ispitivanja biraju biohemijski procesi vezani za niskomolekularna jedinjenja, koja kao modelna jedinjenja imaju itav niz prednosti:

- korienje niskomolekularnih jedinjenja omoguuje da se zaobidju sloeni metodi obrade eksperimentalnih podataka, koji su neophodni pri korienju visokomolekularnih jedinjenja sloene strukture kao modelnih jedinjenja; mogue je koristiti statistiku termodinamiku razvijenu za itav niz malih molekula; uzajamna dejstva izmedju malih molekula, verovatno nemaju kooperativni karakter, poto je pri prouavanju razblaenih rastvora dovoljno uzimati u obzir parne aditivne efekte; niskomolekularne materije ne podleu znaajnim konformacionim promenama, zbog promene temperature, pH ili hemijskog sastava rastvaraa; nejavljaju se potekoe zbog polidispernosti ispitivanih sistema; lake se ostvaruje interval koncentracija koji je pretpostavka za razblaene rastvore.

Medjutim, korienj ovih jedinjenja, kao modelnih jedinjenja, imaj i svoje nedostatke. Nemogu se sa njima i sa tako uproenim eksperimentalnim sistemima prouavati neka svojstva sloenijih jedinjenja, vezana za polimernu prirodu jedne ili nekoliko komponenti ivih objekata. Za utvrdjivanje adekvatnosti modelnih eksperimenata moraju biti ispunjena dva uslova:

- mali molekuli moraju biti verovatni model sloenijih prirodnih molekula i - modelni procesi moraju imati to vie odlika realnog biohemijskog procesa.
Polazei od ovih kriterijuma, dobijeni su dragoceni podaci o konformacionoj stabilnosti i denaturacionim osobinama globularnih proteina na bazi ispitivanja procesa prenosa aminokiselina i oligopeptida iz vode u organske rastvarae, rastvorljivosti inertnih gasova i alkana, uticaja uree na ponaanje miolekula i jona u rastvorima. Uspeh ovakvih ispitivanja, rezultat je mogunosti predstavljanja sloenog procesa u kome uestvuju jedan ili nekoliko makromolekula, nizom jednostavnih procesa od kojih se svaki moe nezavisno izuavati eksperimentalno ili teorijski uz korienje niskomolekularnih materija kaop modelnih materija.

5.

2. 6. Modelni bioloki procesi koji se mogu ispitivati termodinamiki

32

Osobenosti realnih biolokih procesa, koje mogu biti svedene na prostije hemijske uticaje, dele se na tri tipa: -

slaba uzajamna dejstva u rastvoru; konformacione promene kao posledica prethodne osobenosti, ako u tome imaju uea biopolimeri; hemijske reakcije, ako dolazi do raspada starih i stvaranja novih kovalentnih veza, kao posledica prve osobenosti.

Ova klasifikacija u izvesnom stepenu proizvoljna, ali je korisna poto termodinamika razmatranja pri prouavanju raznih procesa zahtevaju primenu razliitih eksperimentalnih metoda i razliitih teorijskih prilaza. Slaba uzajamna dejstva u rastvorima ukljuuju, po pravilu, povratna uzajamna dejstva, koja obezbedjuju regulaciju biohemijskih procesa. Takva uzajamna dejstva su jpn-jon, jon-dipol, jonkvadripol, jon-indukovani dipol, dipol-dipol (statiki i slobodno rotirijaui), indukovani dipolindukovani dipol, disperzione sile (London-ove sile), vodonine veze, hidrofobna uzajamna dejstva, odbijanje jezgara. Takva uzajamna dejstva javljaju se kao tzv "efekat sredine". Ispitivanju ovih efekata posveuje se danas znatno vea panja. Medjutim, jo uvek se prouavaju na osnovu merenja nekih kvantitativnih svojstava "sredine", npr. viskoziteta ili dielektrine provodljivosti. I ako je takav pristup koristan za opis prisutnih efekata rastvaraa, on ne omoguuje da se objasni priroda takvih efekata. Jedna od karakteristika molekularne biologije je da postoji tesna veza izmedju konformacije molekula i bioloke aktivnosti. Primer za to su specifine konformacije molekula globularnih proteina i polisaharida, koje su osnova njihovih biolokih funkcija. Polazei od toga da najvei deo biohemijskih procesa zahteva visok stepen stereospecifinosti i da su mnoge teorije biolokih pojava i mehanizama zasnovane na postvakama o konformacionim prelazima iz neaktivnog u aktivno stanje. Ovi prelazi su izavani mnogobrojnim uzajamnim dejstvima ili unutarmolekulskim izmenama kovalentnih veza, od kojih su ove druge znaajnije za promenu konformacioje. Ove izmene u najveem broju sluajeva poinju kao rezultat vezivanja malih molekula ili jona za specifine centre receptora. Dalje moe doi do asocijacije dve ili vie polimerne estice. Iako se konformacioni prelazi najee prouavaju na primerima biopolimera, postalo je jasno, da relativno prosti biomolekuli kao npr. steroidi, mononukletidi, fosfolipidi, mono- i disahidridi, mogu takodje da se nadju u veoma specifinim konformacionim stanjima u rastvorima i da njihova bioloka aktivnost zavisi od stabilnosti molekula odnosno konformacija ili od sposobnosti da pretrpe jedan ili vie konformacionih prelaza pri pribliavanju receptornim centrima polimernih molekula ili kompleksa veeg broja subjedinica. Eksperimentalna ispitivanja sa modelnim jedinjenjima a takodje i sa specifinim bioloki aktivnim materijama, pomogla su da se razjasni znaaj slabih slabih konformacionih uzajamnih dejstava, iniciranih u biohemijskim procesima. Ovde je primena termodinamike ograniena, poto se akcenat u takvim ispitivanjima daje dinamici unutarmolekulskih pregrupisavanja i utvrdjivanju stvarnih konformacija stabilnih u rastvorima. Metabolike promene u organizmu zasnovane su uglavnom na reakcije 4 tipa: oksidaciji. redukciji, hidrolizi i kondenzaciji, u kojima rastvara igra cebtralnu ulogu. Za ove reakcije vai da veina eksperimentalnih biohemijskih ispitivanja u vezi izuavanja njihove energetike predstavljaju upravo modelna ispitivanja, jer uslovi u kojima se izvode in vitro retko su bliski uslovima njihovog odvijanja in vivo. Izborom pH i koncentracija retko mogu da se imitiraju svojstva sredine in vivo. Tako npr. G0 hidrolize ATP uz stvaranje ADP je -32,2 KJ/mol pri pH = 7 u prisustvu vika Mg2+, ako se polazi od standardnog stanja jedinine molarnosti polaznog substrata i uzme da je aktivnost vode jednaka jedinici. Ovi uslovi su veoma daleko od uslova in vivo, to standardne termodinamike funkcije odreDjene na ovaj nain i koje su veoma korisne u hemijskoj tehnologiji, ini malo pogodnim za karakterisanje biolokih procesa (van Holde, 1971). Postoje i
33

druge sloene pojave koje dovode u pitanje vrednosti ovako odredjene G0 za bioloke procese. Obino se pri izraunavanju G0 uzima u obzir i aktivnost vode preko lana RT lnCvode. Ali u uslovima in vivo malo je poznato koje su koncentracije komponenti, kakva je priroda sredine i aktivnost vode u oblasti neposredno u okolini aktivnih centara u eliji gde se odigriva hidroliza ATP. Zbog toga postoji sumnja da se termodinamiki podaci u nepotpuno realnim eksperimentalnim uslovima in vitro, mogu da koriste kao potpuno tani za objanjenje procesa in vivo. To ne znai da se metaboliki procesi nemogu ispitivati preko modelnih jedinjenja, ali treba uvek imati u vidu opasnost od nekritikog korienja tablinih termodinamikih podataka pri odredjivanju mehanizama biohemijskih reakcija.

3. 4.

2. 7. Termodinamiki odnosi u biohemijskim ispitivanjima 2. 7. 1. Kriterijum idealnosti

Za termodinamika biohemijska ispitivanja od znaaja za biohemijske procese u rastvorima neophodno je koristiti termodinamike kruterijume idealnosti zasnovane na Rault-ovom i Henryjevom zakonu, koji definiu odstupanja od iealnog stanja preko promena termodinamikih funkcija Xe: Xe = Xeks - Xid.(21) gde je: X-bilo koja ekstenzivna termodinamika veliina, X-promena X kao rezultat neke promene u sistemu, Xeks-eksperimentalna vrednost i Xid-"idealna" vrednost termodinamike veliine. Ovaj kriterijum je veoma vaan za prouavanje tenih smea. Za rastvore elektrolita, kao kriterijum idealnosti uzima se pokoravanje graninom zakon Debay-Hckel-a.Termodinamike funkcije i odnosi izmedju njih su:

Sve ove funkcije su eksperimentalno merljive osim entropije. Za odredjivanje entalpije i molarne toplote u biohemijskim ispitivanjima koriste se kalorimetrijska merenja. Razliite denzitometrijske i dilatometrijske metode koriste se za dobijanje podataka o zavisnosti promene zapremine od pritiska i temperature. Pri odredjivanju slobodne energije javljaju se kako eksperimentalni tako i teorijski problemi. G se moe odredjivati neposredno iz podataka o koligativnim osobinama, npr. take mrnjenja, napona pare i osmotskog pritiska. Merenje elektromotore sile je osnovni metod ispitivanja jonskih ravnotea. Medjutim konstnte ravnotee koje karakteriu hemijske i biohemijske procese, esto se odredjuju netermodinamikim metodama i korienjem relacije: G0 =-RT lnKP .....(22) gde je G0 standardna slobodna entalpija za jedininu koncentraciju a KP konstanta ravnotee izraena preko koncentracije ili aktivnosti u dva stanja. Ova relacija u obliku: lnK = -H0/RT + S0/R ..(23) poznata je kao van't Hoff-ova jednaina omoguuje odredjivanje i drugih termodinamikih veliina, to je posebno korisno u sluajevima kada H0 nije mogue odrediti direktnim kalorimetrijskim merenjima. Ovde treba imati u vidu ogranienja u pogledu tanosti odredjivanja H0 i S0 zbog male veliine temperaturnog intervala (0 - 50 0C za bioloke sisteme) to odgovara
34

T-1 = 5,6.10-4. Nagib prave lnK = f(T -1) i vrednost H0 veoma zavise od greke u eksperimentu, to u nekim sluajevima iskljuuje primenu ove relacije. Nasuprot svim potekoama u vezi primene ove jednaine, u mnogim praktino vanim situacijama ne postoje drugi naini ocene termodinamikih veliina a interpretacija vrednost K dobijenih iz spektroskopskih merenja, podataka dijalize, sedimentacije, rasipanja svetlosti, optike rotacije i drugih netermodinamikih merenja je jedini pristup izuavanju sloenih procesa.

5.

2. 7. 2. Termodinamika otvorenih dvojnih sistema

Formalno, zavisnost termodinamikih veliina od sastava izraava se preko parcijalnih molarnih veliina. Za binarni sistem koji se sastoji od ni i nj mola i-te i j-te komponente vai: Xi = [X/ni],P,n,j ...............................(1) ili Xi = [X/wi]T,P,w,j = xi/Mi ..............(2)

gde je Xi-parcijalna molska veliina nekog svojstva binarnog sistema, X svojstvo sistema, wimasa u g i-te komponente a Mi-molekulska masa i-te komponente. Sa parcijalnim molskim veliinama tesno su povezane prividne molske veliine koje se lake odredjuju: FH =(X - X'1)/n2....................................(3) gde je X'1 svojstvo X istog rastvaraa, FH udeo u X komponente 2, pod predpostavkom da je rastvara u smei ist. U uslovima beskonanog razblaenja je: X0i = F0H...................................................(4) Hemijski potencijal ili Gibbs-ova parcijalna slobodna entalpija (Gi/ni)T,P,n,j i razlika u i veliini je pokretaka sila hemijskih reakcija i procesa difuzije pri kojima dolazi do promene n i i i nj. Vanije praktine primene hemijskih potencijala su:

1. Ako u sistemu postoji vie faza koje su u ravnotei tadfa bilo koje komponente ima istu i
vrednost u svakoj od faza. Za faze vai:

.........................................(5)

= ..........

Ovaj princip je veoma bitan za prouavanje rastvorljivosti i raspodele komponenti izmedju faza, u membranskim ravnoteama itd.

2. Za hemijsku ravnoteu:
aA + bB == gG +hH.............................(6) gde su a, b, g i h stehiometrijski koeficijenti, A i B polazni reaktanti ili substrati a G i H produkti reakcija, vai: aA + B = gG + H ..............................(7)
35

i odn.
i

G = nii = 0 .................................(8) ni di = F......................................(8a)

Za idealne rastvore vai: lnXi...................................(9)

0 = RT

gde je hemijski potencijal i-te komponente u standardnom stanju, Xi molski udeo u smei i-te komponente. Odstupanja od idealnog stanja se izraavaju preko aktivnosti ai = Xi.fi (fi-koeficijent aktivnosti; lim fi1 ako Xi1) i tada vai:

........(10)

0 = RT

lnXifi.............................

Ako se binarni sistem sastoji od rastvaraa (i = 1) i rastvorene materije (i = 2) tada je Raultov zakone tj. uslov X1 (isti rastvara) kriterijum idealnosti. U isto vreme koncentracija rastvorene materije se pribliava nuli, poto se rastvorena materija pokorava Henry-jevom zakonu. U praktinim raunima koriste se uglavnom molarne koncentracije i tada je: ....................(11) gde lim f2 1 a C2 0. U binarnom sistemu je: X1 = 1-X2 i ln (1-X2) - X2 - X22/2 -.......-....(12) Za razblaene rastvore se zanemaruju ostali lanovi osim prvog i uzima se da je X2 C2V1/M2 i tada je: ............(13)
1

0 = RT

ln

C2/C1

.......

01 = RT C2V01/M2 + RTlnf1 ........

(V1 V01 za razblaene rastvore)

-lnf1 = aC22 + b C23 + ..............+... Zamenom (14) u (13) dobija se: ...(15)
1

..............(14)

01 = RT

C2V01/M2

(1

+BM2C2)..............

B je drugi virijalni koeficijent, koji formalno uzima u obzir neidealnost rastvora, odredjenog parnim uzajamnim dejstvima molekula rastvorene materije. Jedanaina (14) je osnov za eksperimentalne prilaze zasnovane merenju koligativnih osobina. po Henry-jevom zakonu je a2 = kHX2. Uzimajui da je X2=1 - X1 i jednaine (10) i (8a) dobija se X1 dln a1 = dX1. Granini oblik ovog izraza je:
36

lim [da1/dX1] = 1 ...........................................(16) X1 Za rastvore u taki mrnjenja (Tm') u ravnotei vai: BTdln a1/H'f = - dTm/Tm' ...........................(17) H'f je latentna toplota topljenja istog rastvaraa u ravnotenoj taki topljenja Tm. Za razblaene rastvore ova jednaina glasi: dln a1 = (H'f/RTm')..............................................(18) gde je = (Tm' - Tm) izmereno snienje temperature mrnjenja. Na analogan nain dobija se izraz za osmotski pritisak ........ (19) 0 kako je (1/P) = V1 : . . ...(20)
1

1 = 1 + ( 1/F)T,X

dP...............................

1 = 1 = 1 ......................................

Za idealno razblaene rastvore je: 21) = (/ 1) 2 = (/ ) 2 .................................... . .........( 2

ili za realne razblaene rastvore: .(22) = ( 2/ + 22 + .........+...)...................... . .......... 2

gde je B* osmotski drugi virijalni koeficijent.

6.

BIOMOLEKULI I MOLEKULARNA LOGIKA IVOTA

Organska jedinjenja iz kojih sastoje svi organizmi ive prirode i koja su produkt njihovih biolokih aktivnosti nose naziv biomolekuli. To su jedinjenja koja ulaze u izgradnju strukturnih blokova u procesu stvaranju biolokih struktura, sposobna da ispunjavaju strogo odredjene funkcije u ivim sistemima. Biomolekuli su medjusobno povezani i nalaze se u uzajamnom dejstvu u saglasnosti sa molekularnom logikom ivoga sveta. Veliina, forma i hemijska svojstva biomolekula omoguuju da se pored uloge strukturnih blokova u sloenoj strukturnoj gradji elije, javljaju i u ulozi uesnika u neprekidnim procesima transformacije energije i materije. Zbog toga se biomolekuli mogu razmatrati sa dva aspekta: hemijskog i biolokog. To namee zakljuak da se biohemija moe smatrati superhemijom tj. hemijom najvieg stepena organizovanosti materije. Biomolekuli su u svim ivim organizmima isti. U sastav biomolekula ulaze kao neophodni samo 27
37

od 92 prirodna hemijska elementa. Ovi elementi nose naziv bioelementi. Karakteristino je da redni broj svih bioelemenata koji ulaze u sastav biomolekula relativno mali isamo kod tri prelazi 34. Pored toga, njihov kvantitativan odnos je znatno drugaiji nego u zemljinoj kori. U najveim koliinama zastupljena su etiri elementa: vodonik, kiseonik, ugljenik i azot. Na njih otpada vie od 99 % ukupne mase veine elija. U suvoj masi ivih elija ugljenik je zastupljen sa 50-60 %, azot sa 8-10 %, kiseonik sa 25-30% i vodonik sa 3-4 %. Za egzistenciju svakog ivog objekta neophodni su:
-

osnovni bioelementi: C, H, O, N, P, S i makroelementi u jonskom obliku: Na+, K+, Mg2+, Ca2+, Cl2+ Mikroelementi: Fe, Cu, Zn, Mn, Co, J, V, Ni, Cr, F, Se, Si, Sn, B, As

Osnovne karakteristike biomolekula su: - imaju specifini oblik, odredjene su veliine i obavljaju tano definisane funkcije u eliji:: zahvaljujui ugljeniku kao bioelementu koji ulazi u izgradnju biomolekula sa preko 50 % u odnosu na njihovu masu i zahvaljujui njegovoj sposobnosti da gradi trodimenzionalne strukrture biomolekula najrazliitijeg tipa, biomolekuli imaju specifine trodimanzionalne oblike prilagodjene obavljanju tano definisanih funkcija ive elije; - sadre jednu ili vie funkcionalnih grupa koje odredjuju njihova hemijska svojstva: aminogrupe (-NH2), hidroksilne (-OH), aldehidne (-CHO), keto (- CO), karboksilne (-COOH) i druge grupe; - stereospecifinost: vana karakteristika molekularne logike ivota. etiri osnovne grupe biomolekula sreu se kod svih ivih objekata: proteini, nukleinske kiseline, polisaharidi i lipidi. Njihova osnovna karakteristika je da svi imaju relativno glomazne strukture i velike molekulske mase odnosno to su makromlekuli. Za razliku od njih molekuli strukturnih jedinica koji izgradjuju ove makromolekule su relativno prosta jedinjenja (aminokiseline, nukleinske baze, masne kiseline, monosaharidi). Makromolekuli i slobodne aminokiseline su primarni biomolekuli, dok su prosta jedinjenja iz kojih su izgradjeni makromolekuli sekundarni biomolekuli. Nukleinske kiseline i proteini su informacioni makromolekuli, jer specifini redosled njihovih strukturnih jedinica (nukleinske baze i aminokiseline) predstavljaju genetiku individualnost razliitih organizama. Nasuprot njima, polisaharidi nisu inforamcioni makromolekuli jer sastoje od istih monomernih jedinica, nezavisno od organizma u kome se nalaze. U molekularnoj organizaciji elija karakteristino je da postoji strukturna hijerarhija. elije sadre oraganele (npr.: jedro i mitohondrije), koje pak sadre nadmolekulske strukture (npr. : membrane i ribozome) koje su medjusobno povezani makromolekuli mnogobrojnim relativno slabim medjumolekulskim vezama. U makromolekulima pojedini strukturni elementi su, takodje, povezani jedan sa drugim kovalentnim vezama. Biomolekuli iz koji se sastoje ivi objekti podleu svim zakonima hemije ali se s druge strane nalaze u stalnom medjusobnom uzajamnom desjtvu u saglasnosti sa drugim sistemom principa i zakonitosti poznatim pod nazivom molekularna logika ivoga stanja (molekularna logika ivota). Ovi principi su u sutini specifine zakonitosti koje karakteriu prirodu, funkcije i uzajamno dejstvo biomolekula. U osnovi strukture veine ivih organizama su organski makromolekuli u kojima su atomi ugljenika kovalentno vezani jedan s drugim a takodje i sa atomima vodonika, kiseonika i azota. ivi objekti sadre veliki broj razliitih sloenih makromolekula velikih molekulskih masa: Primer 1. Veoma prosti i po veliini veoma malih dimenzija bakterijalne elije sadre veoma veliki broj razliitih organskih molekula. Tako npr. Esherichia coli ima oko 5000 razliitih organskih jedinjenja, od toga oko 3000 razliitih proteina i 1000 razliitih nukleinskih kiselina.
38

 Primer 2. U znatno sloenijem organizmu oveka broj razliitih proteina je preko 50000, medju kojima se ne nalazi nijedan od 3000 proteina iz Esherichia coli. To samo potvrdjuje da svaki organizam poseduje svoje specifine proteine i nukleinske kiseline. Kako postoji oko 10 miliona razliitih ivih organizama, postoji najmanje 1011 miliona razliitih proteina i isto toliko nukleinskih kiselina. Iz ovoga sledi zakljuak da je besmisleno i pomisliti na mogunost izdvajanja, karakterizacije i sinteze svih organskih molekula koji ulaze u sastav ivih organizama. Medjutim, svi ovi biomolekuli, ma koliko bili sloene strukture sastoje se od nekoliko tipova prostih, po veliini malih dimenzija, biomolekula. Tako npr. ma koliko bili veliki i sloeni molekuli DNK sastoje se samo od 4 tipa strukturnih blokova dezoksiribonukleotida poredjanih po odredjenom redosledu. Molekuli proteina, s druge strane sastoje se od 20 razliitih aminokiselina kao strukturnih jedinica povezanih kovalentnom vezom po odredjenom redosledu, koji je razliit za razliite proteine. Pored toga sva etiri nukleotida i sve 20 aminokiseline od kojih su izgradjene razliite nukleinske kiseline i razliiti proteini, isti su u svim ivim organizmima. Iz ovoga sledi hipoteza da su svi ivi organizmi nastali od istog pretka. Za proste biomolekule koji izgradjuju makromolekule karakteristino je da svaki od njih u organizmu ispunjava nekoliko funkcija: Primer 3. Razliite aminokisleine nisu samo strukturni elelmenti proteina, ve su i prekursori u biosintezi hormona, alkaloida, pigmenata i mnogih drugih biomolekula. Primer 4. Nukleotidi pored toga to ulaze u sastav nukleinskih kiselina imaju funkcije kofermenata i prenosioca energije. Na osnovu ovih razmatranja mogu se definisati sledei principi molekularne logike ivota: Struktura biolokih makromolekula je u osnovi prosta. Svi ivi organizmi sastoje se od istih biomolekula koji su strukturni elementi makromolekula, to ukazuje na njihovo zajedniko poreklo. 3. Identinost organizama iste vrste je zagarantaovana samo njemu svojstvenim nukleinskim kiselinama i proteinima. 4. Svi biomolekuli ispunjavaju specifine funkcije u eliji.
1. 2.

Razmena materije i energije u ivim organizmima podlee svim zakonima, koji vae za neivi svet. Procesi rasta i odravanja ivota organizma praeni su utrokom energije. Potrebnu energiju (slobodnu energiju) absorbuju iz okoline u obliku koji u konkretnim uslovima pritiska i temperature omoguuje njeno potpuno iskorienje. Neiskorienu energiju ivi organizam vraa okolini uglavnom u obliku toplote. Iz ovoga se moe definisati jo jedan princip molekularne logike ivota:
5.

ivi organizmi stvaraju i odravaju sloene regulacione i sa odredjenom funkcijom elemente svoje strukture na raun slobodne energije okolne sredine, koju ponovo vraaju okolnoj sredini u obliku koji nije pogodan za korienje u njemu.

Iako ivi organizmi poseduju sposobnost pretvaranja jednog oblika energije u drugi, bitno se razlikuju od maina za pretvaranje jednog oblika energije u drugi. Sistemi za pretvaranje energije u ivim elijama sastoje se iz relativno nepostojanih organskih molekula koji nemogu da izdre visoke temperature, jake elektrine struje, dejstvo jakih kiselina i baza. Svi delovi ive elije imaju priblino istu temperaturi koja odgovara telesnoj temperaturi ivog organizma i u njima nema znatnijih promena pritiska. Zbog toga se elije nemogu koristiti kao izvori energije, poto se toplota moe pretvoriti u rad samo kada prelazi sa toplijeg na hladno telo. Na osnovu toga se definie jo jedan princip molekularne logike ivota:
39

6.

ive elije predstavljaju hemijske maine koje rade na konstantnoj temperaturi.

Naime, elije koriste hemijsku energiju za vrenje hemijskog rada u procesu njihovog rasta i biosinteze elijskih komponenti a takodje i za vrenje osmotskog rada neophodnog za prenos hranljivih materija u eliju i mehanikog rada pokretakog aparata. Za sve ive organizme zemljine biosfere izvor energije je sunevo zraenje. Biljke, preko fotosinteze, koriste sunevu energiju i troe je na transformaciju CO2 i H2O u razne biljne biomolekule bogate energijom, npr. eere ili celulozu, uz oslobadjanje molekularnog kiseonika O2. Drugi organizmi, koji ne poseduju spsosbnost fotosinteze, dobijaju energiju oksidacijom biljnih produkata bogatih energijom, vazdunim kiseonikom. Stvoreni CO2 i drugi produkti oksidacije ponovo se vraaju u okolnu sredinu i ponovo bivaju preko biljaka vraeni u kruni proces njihovog troenja. Iz ovoga slede jo dva principa miolekularne logike ivota: Energetske potrebe svih ivih organizama zadovoljavaju se direktno ili indirektno na raun suneve energije. 8. Sav biljni i ivotinjski svet i uopte svi ivi organizmi medjusobno su zavisni, poto izmedju njih, kroz spoljanju sredinu, neprekidno dolazi do razmene energije i materije.
7.

elije funkcioniu kao hemijske maine zahvaljujui prisustvu razliitih fermenata-biokatalizatora koji u znatnoj meri ubrzavaju razliite hemijske reakcije i koji su proteinske prirode. U njihovom prisustvu u eliji se odigrava itav niz sukcesivnih reakcija u vremenu od samo nekoliko sekundi, koje bi se u laboratorijskim uslovima in vitro odvijale od nekoliko dana do nekoliko meseci. Pri tome se te reakcije odvijaju selektivno samo u pravcu stvaranja odredjenog produkta sa 100 % prinosom, zahvaljujui visokoj specifinosti fermenata, to se ne moe rei za iste reakcije koje bi se izvodile u laboratoriji i u kojima se uvek stvaraju pored glavnog produkta i sporedni produkti. ive elije apsorbuju , zadravaju i predaju energiju u hemijskom obliku uglavnom preko ATP. Pri odcepljenju jedne fosfatne grupe iz ATP oslobadja se energija veze i gradi adenozindifosfat (ADP), koji opet moe da vee fosfatni jon uz utroak energije, na raun suneve energije u biljnim elijama ili hemijske energije u ivotinjskim elijama. Na ovaj nain ATP se javlja kao glavna vezivna jedinica izmedju dva velika sistema fermentativnih reakcija u eliji. Jedan od ovih sistema akumulira hemijsku energiju, koju uzima iz okolne sredine, uglavnom putem fosforilovanja energijom osiromaenog ADP i njegovim prevodjenjem u enrgijom bogatiji ATP. Drugi sistem reakcija koristi energiju ATP za biosintezu elijskih komponenti iz prostijih prekursora, za vrenje mehanikog rada aparata za kontrakciju i pokretanje a takodje i za vrenje osmotskog radatransport materija kroz membranu.

ATP Suneva energija Energija hrane ADP + P B Biosinteza Pokretanje elija Transport kroz membranu

40

elije u fazi rasta mogu da sintetizuju hiljade i hiljade razliitih molekula proteina i nukleinskih kiselina, koje precizno odgovaraju potrebama protoplazme elije date vrste. Saglasno tome metabolike reakcije katalizovane ferementima su strogo regulisane i usmerene na stvaranje samo onoliko prostih molekula razliitih vrsta koliko je potrebno za stvaranje strogo zadanog broja molekula nukleinskih kiselina. proteina, lipida i polisaharida odredjenog tipa. Osim toga ive elije su osposobljene da reguliu biosintezu i svojih biokatalizatora-fermenata. Npr. elija moe iskljuiti biosintezu nekog fermenta potrebnog za biointezu neke substance iz njenih prekursora, ako istu substancu dobije iz okolne sredine. Ova spsosbnost samorganizacije i samoregulacije omoguuje ivim elijama odravanje stacionarnog stanja ak i u uslovima znatne promene okolne sredine. Iz ovoga sledi jo jedan princip molekularne logike ivota:
9.

ive elije predstavljaju hemijske sisteme sa samoregulacijom, koji sunorganizovani tako da obezbedjuju vrenje maksimalno ekonominog rada.

Veoma znaajno svosjtvo ivih elija je njihova sposobnost samoreprodukcije skoro sa idelanom tanou kroz stotine i hiljade narednih generacija. Tri vane karakteristike procesa reprodukcije su:
-

prva je da ivi organizmi su veoma sloeni, tako da je veoma teko pretpostaviti na koji nain se genetike informacije predaju elijskom jedru sledee generacije, u kome se i uva. Danas se zna da je celokupna genetika informacija u elijama jednostavnih organizamabakterijama zapisana u jednom velikom molekulu dezoksiribonukleinske kiseline (DNK), dok je znatno vea koliina genetikih informacija koja odgovara jednoj polnoj eliji oveka zapisana je u molekulu DNK ukupne mase od samo 6.10 -12 g. Iz ovoga je formulisan jo jedan princip moilekularne logike ivota: Genetika informacija je zapisana pomou etiri submolekulskih dimenzija nukleotida iz kojih se sastoje svi molekuli DNK. tipa strukturnih jedinica

10.

druga bitna karakteristika procesa samoreprodukcije ivih organizama je neobino visoka stabilnost genetike informacije koja je zapisana u molekulu DNK. Na to ukazuje to to mnoge baktereije danas imaju istu veliinu, oblik, unutranju strukturu i iste strukturne fermente kao i bakterije koje su stare vie miliona godina, to potvrdjuje da je tokom evolucije ouvana genetika informacija zapisana u DNK molekulu koji je veoma nestabilan organski molekul. Ova sposobnost ivih elija da ouva svoj genetski materijal je posledica strukturne komplementarnosti. Naime, jedan lanac DNK slui kao matrica, na kojoj se fermentativnim putem gradi ili obnavlja drugi njoj komplemetrana lanac. Medjutim, bez obzira na idealnu tanost procesa genetike replikacije, u molekulu DNK dolazi, dodue retko, do neznatnih promena mutacija koja moe da bude uzrok pojave savrenijeg ili nesavrenijeg potomstva, ak i potomstva koje nije sposobno da ivi. Upravo ovi procesi su uzrok stalnog poveavanja sposobnosti ivljenja potomstva odnosno stvaranja savrenijih oblika ivota uz promenjene uslove u okolnoj sredini. trea osobenost prenosa genetike informacije u ivim organizmima je da je genetika informacija zapisana u obliku lineranog, jednodimenzionalnog redosleda nukleotida kao strukturnih jrdinica molekula DNK. Medjutim, ive elije su trodimenzionalne strukture i sastoje se iz trodimenzionalnih komponenti. Jednodimenzionalna informacija zapisana u molekulu DNK transformie se u trodimenzionalnu informaciju, svojstvenu ivim organizmima, preko translacije (tj. prevod sa jednodimenzionalnog na trodimenzionalni jezik) strukture DNK u strukturu proteina. U ovom procesu uzima uea ribonukleinska kiselina (RNK). Za razliku od molekula DNK, koji u osnovi imaju isti strukturni oblik, molekuli razliitih proteina se spontano uvijaju gradei razliite trodimenzionalne strukture od
41

kojih svaka ima svoju funkciju. Prostorna geometrija molekula proteina odredjena je redosledom aminokiselina u njemu, koji je pak odredjen redosledom nukleotida odgovarajueg dela molekula DNK (genetskog koda). Na osnovu ovih 10 formulisanih principa molekularne logike ivota i ovih poslednjih razmatranja vezanih za drugu i treu karakteristiku procesa samoreprodukcije mogu se definisati sledei osnovni principi molekularne logike ivota:
1.

2.

3.

4.

iva elija-to je izotermiki sistem organskih molekula sposoban za samoizgradnju, samoregulaciju i samoreprodukciju koji uzima potrebnu energiju i potrebne materije iz okone sredine. U eliji se odigrava mnotvo sukcesivnih organskih reakcija veoma velikom brzinom zahvaljujui organskim katalizatorima (biokatalizatori) fermentima, koji su proizvod samih elija. elija samu sebe odrava u stacionarnom dinamikom stanju, dalekom od ravnotee sa okolnom sredinom i funkcionie po principu maksimalne ekonominosti iskorienja energije, komponenti i procesa. Sposobnost elije ka gotovo tanoj reprodukciji u nizu generacija obezbedjena je samoreprodukcijom sistema linearnog kodiranja.

Iz ovog opteg pregleda jasno je da biohemija nije samo prosti opis raznovrsnih hemijskih podataka o ivoj materiji, ve da je zasnovana na nekim osnovnim sistemima i principima, ukljuujui i niz vanih organizacionih principa ivih objekata, koji su osnovni orjentiri u izuavanju biohemije.

7.

VODA I JONI

Voda, kao rastvara organskih i mineralnih materija je glavna komponenta ovekovog organizma i iznosi 60 % mase u zrelom i 67-70 % u ranijem uzrastu. Znaajna uloga vode u biolokim sistemima uslovljena je sposobnou njenih molekula da obrazuju mnogobrojne vodonine veze. One uslovljavaju posebne posebna fiziko-hemijska svojstva vode (taka kljuanja, taka mrnjenja, visoka dielektrina konstanta, visoka kritina temperatura, univerzalnost kao rastvaraa, sposobnost stvaranja jona H+ i OH- jona i uee u izgradnji strukture makromolekula). U ivim objektima, voda je osnovna komponenta unutranje sredine, uestvuje u procesu transporta i stvaranja strukture i ima ulogu izolatora. Samo mali deo vode, koji se se nalazi u telu, je u mobilnom stanju karakteristinom za neivu prirodu. Najvei deo vode u ivim objektima ulazi u izgradnju struktura, kako elijskih tako i vanelijskih. Jedna od osnovnih uloga vode je izgradnja strukture vezivnih tkiva posebno glikoproteinskih komponenti ( proteoglikani, kiseli mukopolisaharidi), koje su makromolekulski polijoni i koji izgradjuju mreastu strukturu vezivnih tkiva. Negativna naelektrisanja ovih makromolekulskih polijona neutralizovana su jonima Na+ i okrueni su hidratnim oblakom. Kao rezultat svih uzajamnih dejstava stvaraju se gel ili jako hidratisane strukture u kojima se molekuli vode i joni brzo razmenjuju i uspostavljaju stacionarno stanje, karakteristino za ive sisteme. Na slian nain voda je vezana u strukturi elija (Folija ). Treba istai da je voda raspodeljena u organizmu ioveka izmedju dva prostora, unutarelijskom i vanelijskom. Vanelijski prostor ukljuuje takodje plazmu krvi i intersticijalnu tenost, koja se deli na pokretnu (slobodnu) i vezanu sa strukturom vezivnog tkiva (Folija ). Ukupni sadraj vode u telu odraslog oveka mase 70 kg iznosi 42 litra. Od toga u unutarelijski prostor ima 28 litra (40 %) a u vanelijski 14 litra (20 %) od kojih 3,5 litra odnosno 5 % je udeo u plazmi. Pojedini prostori su odvojeni membranama, kroz koje se transportuje voda i rastvorene materije u njoj, to dovodi do uspostavljanja gradijenta koncentracije izmedju njih. Sastav unutranje sredine
42

vanelijskog prostora (intersticijalna tenost i plazma krvi) odrava se konstantnim pomou niza dinamikih kompenzacionih procesa. Prema sastavu elektrolita tenost u vanelijskom prostoru bitno se razlikuje od sastava unutarelijske tenosti. Osnovni katjon unutarelijske tenosti je K+ (oko 160 mmola). Zatim slede joni Mg2+ (oko 13 mmola) i Na+ (oko 10 mmola). Glavni anjoni unutarelijske tenosti su proteini (20 % od mase elije odn. oko 8 mmola), fosfati (oko 50 mmola), sulfati (oko 10 mmola), bikarbonati (oko 11 mmola). Osnovni katjon vanelijske tenosti je Na+ (oko 142 mmola u plazmi i 144 mmola u intersticijalnoj tenosti). Sadraj K+ je 4,4 mmola, Ca2+ 2,5 mmola u plazmi i 1 mmol u intersticijalnoj tenosti, Mg2+ 1,5mmola a moe i 1 mmol. Osnovni anjon je Cl- (103 mmola u plazmi i 114 mmola u intersticijalnoj tenosti). Jo je manja koncentracija HCO3 (27 mmola) i fosfata. Izmedju plazme i ostale vanelijske tenosti vrlo brzo se uspotavljaju ravnotene koncentracije vode i jona uz uspostavljanje elektronetralnosti rastvora tj. jednakosti pozitivnih i negativnih naelektrisanja u rastvorima. Ukupna osmolna koncentracijavanelijske tenosti je oko 0,3 osmol/l a pH 7,35 - 7,45. Konstantan sastav unutranje sredine obezbedjuje se regulacionim mehanizmima plua i bubrega. Bubrezi uestvuju u odravanju pH sredine ostvarujui sledee procese: - razmena Na+ za H+ - razmena HPO42- za H2PO4- vezivanje H+ za NH3 i srvaranje NH4+. Bubrezi uzimaju uea u ouvanju osmotskog pritiska i jonskog sastava preko diferencijalnog stvaranja uree. Preko njih se izbacuju iz organizma nepotrebni produkti metabolizma (urea, kreatinin i drugi) i strane materije unete u organizam preko hrane, pia ili lekova. Raspodela vode u organizmu oveka U organizmu oveka voda je raspodeljena izmedju dva osnovna prostora unutarelijskog (unutarelijska tenost) i vanelijskog (vanelijska tenost: intersticijalna tenost, plazma i limfa). Voda slobodno difunduje izmedju ova dva prostora, poto je kretanja rastvorenih materija u njoj strogo regulisano. Raspodela vode po ovim odsecima zavisi od ukupne koliine rastvorenih materija, poto se kree u pravcu osmotskog gradijenta koncentracije. (Folija) Jonski sastav tenosti u telu Osnovni uslov za konstantno odvijanje hemijskih reakcija je konstantan sastav i odnos koncentracija jona u pojedinim odsecima biolokog sistema. To jedan od uslova veoma preciznog regulisanja sastava. U svakom prostoru odrava se konstantna vrednost osmotskog pritiska, pH (aktivnost jona H+) i odnosa koncentracije pojedinih jona. Elektroneutralnost sredine obezbedjena je jednakim ukupnim naelektrisanja anjona i katjona odnosno ukupnim koliinama anjona i katjona izraenih mekvivalentima po litru. Tako je u unutarelijskoj tenosti prisutno po 198 , u plazmi po 154 i u intersticijalnoj tenosti po 152 mekvivalenata po litru anjona i katjona. Danonova ravnotea Ova ravnotea opisuje dva rastvora elektrolita koji su odvojeni membranom, propustljivom samo za niskomolekularne materije ali ne i za proteine. Prema uslovu elektroneutralnosti, sa obe strane membrane naelektrisanja nedifundujuih estica moraju biti kompenzovana. Molekuli proteina pri pH 7,4 imaju uglavnom negativna naelektrisanja. Prisustvo proteina u krvi koji nemogu da difunduju kroz membranu, izaziva pojavu razlike u koncentraciji elektrolita u plazmi i intersticijalnoj tenosti u kojima nema proteina. Za uspostavljanje ravnotee neophodno je isouniti dva termodinamika uslova:
43

u stanju ravnotee proizvodi koncentracija difundujuih anjona i katjona u oba odseka moraju biti jednaki. rastvor sa obe strane membrane mora biti elektroneurtralan (jednaine 3 i 4). Negativno naelektrisanje proteina kompenzovano je veom koncentracijom katjona a manjom koncentracijom anjona sa iste strane membrane (jednaine 5 i 6). Na mebrani se stvara ravnoteni elektrini potencijal Ed (Folija): = (RT/F)ln {[B+]in/[B+]out} = (RT/F)ln {[A-]out/[ A-]in} .........(1) Ova jednaina se moe uprostiti: [B+]in/[B+]out = [A-]out/[ A-]in ili [B+]out [A-]out = [B+]in [ A-]in .............................................(2)

Na osnovu drugog uslova sledi: [B+]out = [A-]out ................................................................(3) [B+]in =[ A-]in +[ Prot-] ............................................................(4)

Saglasno ovome je: [ A-]in ([ A-]in +[ Prot-]) = [A-]2out .............................................(5) [B+]in ([B+]in - [ Prot-]) = [B+]2out ..............................................(6) Iz jednaina 5 i 6 sledi za difundujue anjone i katjone: [ A-]in < [A-]out ...............................................................(7) [B+]in > [B+]out ............................................................(8) Primer: Polazno stanje 1 2 10 Prot15 Na 5 Cl15 Cl- 15 Na+
+

Krajnje stanje 1 2 10 Prot12 Na 8 Cl12 Cl 18 Na+

+

Polupropustljiva membrana razdvaja dva prostora jednakih i konstatnih zapremina. Posle uspostavljanja Danon-ove ravnotee difundujui joni su raspodeljeni neravnomerno. Pri tome su ispunjena oba termodinamika uslova ravnotee. Uspostavljanje Danon-ove ravnotee dovodi do
44

poveanja koncentracije osmotskih estica u onom delu rastvora koji sadri proteine. Ako se zapremine prostora mogu menjati, tada e voda prelaziti u zonu sa veim osmotskim pritiskom (tj. u pravcu suprotnom osmotskom gradijentu). Na taj nain zapremina prostora koji sadri proteine se poveava na run smanjenja zpremine drugog prostora koji ne sadri proteine. Tzv. onkotiki pritisak plazme krvi izazvan je ne samo prisustvom proteina ve i difundujuim jonima koji su u viku kao posledica uspostavljanja Danon-ove ravnotee. elija kao osmometar U prisustvu u rastvoru materija koje ne prodiru u eliju (npr. saharoza ), voda difunduje iz oblasti u kojoj je termodinamika aktivnost vea u oblast gde je njena termodinamika aktivnost manja. Osmotska aktivnost elije odredjena je sumom osmolarnih aktivnosti jona i molekula koji prodiru i ne prodiru u eliju. Ako eliju stavimo u rastvor sa koncentracijom rastvorenih materija manjom od osmolarne aktivnosti unutar elije (hipotonina sredina) voda e ulaziti u eliju dotle dok se ne uspostavi ravnotea osmotskih aktivnosti rastvora van i unutar elije. Pri tome se zapremina elije poveava. Ako ovo poeanje predje gornju granicu odredjenu jainom odnosno elastinou plazmatine membrane, ona se razara. Ako eliju stavimo u rastvor sa koncentracijom rastvorenih materija veim od osmolorne koncentracije unutar elije (hipertonina sredina), voda e izlaziti iz elije dotle dok se ne izjednae osmolarne aktivnosti unutar i van elije. Ako se elija nalazi u izotoninoj sredini, voda slobodno difunduje kroz membranu u oba pravca (Folija).

Kretanje vode izmedju unutarelijskog i vanelijskog prostora (Folija) Ako se voda dovodi iz spoljne sredine u vanelijski prostor, dolazi do smanjenja osmotske aktivnosti vanelijske tenosti (1), to dovodi do njene difuzije u unutarelijski prostor (2) uz odgovarajue poveanje zapremine oba prostora odnosno uz uspostavljanje jednakih osmotskih pritisaka. Obrnuto, ako se voda izvodi iz vanelijskog prostora, osmotska aktivnost vanelijske tenosti se poveava (3) to dovodi do difuzije vode u ovaj prostor iz unutarelijskog prostora (4) i uspostavljanja jednakih osmotskih pritisaka tj. do smanjenja zapremine oba prostora. Dovod neznatne koliine elektrolita u vanelijski prostor poveava osmotski pritisak u njemu (5) i to dovodi do difuzije vode iz unutarelijskog u vanelijski prostor sve do izjednavanja osmotskih pritisak (6). U obrnutom sluaju (7) i (8), voda difunduje iz vanelijskog u unutarelijski prostor. U oba sluaja se zapremina smanjuje u odnosu na polazno stanje. Dnevno kretanje vode u telu oveka Sadraj vode u organizmu odredjen je ravnoteom njenog unoenja i izbacivanja iz organizma. Zapremina vanelijskog prostora i sadraj elektrolita u njemu, zavisi od unoenja tenosti, gubitka zbog isparenja (kroz pore koe i pri disanju) i bubrene regulacije. Glavni deo neophodne koliine vode unosi se preko pia i hrane Voda dobijena u metabolikim procesima oksidacije eera, masti i proteina je samo manji deo. Tako se pri oksidaciji 1 g glukoze i 1 g masti stvara 0,6 g i 1 g vode, respektivno, a pri transformaciji 1 g proteina u ureu 0,4 g vode. Glavni deo vode se izbacuje iz organa preko urina. Jedan deo vode se troi na ekspresiju produkata transformacije eera, masti i proteina. Tako npr. pri razlaganju proteina zapremina ekspresivne vode je limitirajui faktor. Pored urina vano izdvajanje vode je i preko fekalija. Voda koja se izdvaja iz organizma, osim one koja se izdvaja u vidu pare pri disanju odnosi sa sobom jone Na+ i K+. U tabeli su prikazane dnevne koliine vode koje se unose i izbacuju iz organizma oveka.
45

Voda ml/dnevno Ulaz vode hrana 1300 pie 850 metabolika 350 voda ________ 2500 Izlaz vode 1500 400 500 100 ________ 2500 Kruenje u probavnom traktu pljuvaka eludani sok pankreasni sok u crevni sekret 500-1500 2000-3000 300-1500 250-1100 oko 300 urin izdisaj znoj fekalije

Na+ mmol/dnevno

K+ mmol/dnevno

150

100

80-100 4 1,5

30-100 5 4

600

500

Funkcija bubrega (Glomerularna filtracija) (Folija ) Bubrezi uestvuju u stabilizaciji unutranje sredine preko ouvanja konstantne zapremine, osmomolalnosti, pH i koncentracije soli u unutarelijskoj tenosti. To se ostvaruje filtracijom plazme (vanelijske tenosti) u bubrenim klupadima (glomerulus), reabsorbcijom potrebnih materija u kanaliima i izdvajanjem nekih materija u urinu. Plazma se filtrira kroz glomerularnu membranu koja se sastoji od tri sloja: endotela kapilara, bazalna membrana i sloja epitelnih elija na unutranjoj strani klupadi. Endotela stvaraju vei broj pora prenika 50 100 nm, koje zauzimaju oko 30 % cele ovrine. Samofiltrirajui sloj je bazalna membrana debljine oko 300 nm. On ima vlaknastu strukturu (prenik vlakna 2-5 nm) sastavljenu od kolagenskih fibrila u obliku molekulskog sita. Materije sa molekulskom masom do 10 000 Da prolaze kroz ovo sito slobodno, a materije sa molekulskom masom preko 50 000 Da-samo u veoma malim koliinama. Na osnovu ovih podataka procenjeno je da je debljina bazalne membrane 4 nm. U tabeli su dati podaci o propustljivosti membrane za razliite materije u poredjenju sa kreatininom, ija je propustljivost 100 %.

Materija

Molekulska masa Veliina molekula Sposobnost proputanja (Da) (nm) (%)

46

Voda Urea Glukoza Albumin jajeta Hemoglobin Albumin surutke

18 60 180 43500 68000 69000

0,06 0,12 0,20 3,13 3,91 3,94

100 100 100 22 3 1

Ovaj proces filtracije je ultrafiltracija. Filtracijom kroz membranu ne dolazi do gubitka energije. Protok tenosti se ostvaruje pod hidrostatikim pritiskom koji stvaraju zidovi kapilara. Ovaj pritisak se smanjuje preko onkotinog pritiska plazmatinih proteina. Dnevna (24 asa) zapremina bubrenog filtrata je 180 litara (primarna mokraa), to odgovara 1000 g NaCl, 500 g NAHCO3, 250 g glukoze, 100 g slobodnih aminokiselina i razliitim koliinama drugih jedinjenja. Vie od 99 % filtrata se zatim rabsorbuje u organizam, tako da dnevna koliina izdvojene mokrae iz organizma iznosi 1000 -1500 ml.

47