SLAVOMIR NASTASIJEVI

ALEKSANDAR
MAKEDONSKI
IZDAVAKO PREDUZEE
PROSVETA

SADRAJ:
GLAVA PRVA
GLAVA DRUGA
GLAVA TREA
GLAVA ETVRTA
GLAVA PETA
GLAVA ESTA
GLAVA SEDMA
GLAVA OSMA
GLAVA DEVETA
GLAVA DESETA
GLAVA JEDANAESTA
GLAVA DVANAESTA
GLAVA TRINAESTA
GLAVA ETRNAESTA
GLAVA PETNAESTA
GLAVA ESNAESTA
GLAVA SEDAMNAESTA
GLAVA OSAMNAESTA
GLAVA DEVETNAESTA
GLAVA DVADESETA
GLAVA DVADESET PRVA
GLAVA DVADESET DRUGA
GLAVA DVADESET TREA
GLAVA DVADESET ETVRTA
GLAVA DVADESET PETA
GLAVA DVADESET ESTA
GLAVA DVADESET SEDMA
EPILOG
POGOVOR

GLAVA PRVA
Mrak je boanska porekla.
On je otac Hipnosa i Oneirosa.{1}

S mnogo

nestrpljenja i nade doekan je dan poroaja

kraljice Olimpijade.
etiri buktinje osvetljavale su odaju u kojoj je leala
porodilja. Oblaci dima visili su ispod tavanice, tipali oi i
oteavali disanje. Poto kapke na prozorima uopte nisu
otvarali, nije se znalo da li je napolju dan ili no. Zbog toga su
buktinje gorele neprestano. Kad dogore, dvorkinja Doroteja
zamenjivala ih je novim.
U odaji je treperila zelena svetlost, iskrila se i sablasno
obasjavala kraljiinu postelju, bronzane statue Dionisa, Orfeja
i Demetre, njihova beivotna lica i mrtve oi. Gr bola urezan
na boginjinom licu preao je u nemo oajanje; Orfejev
bezazleni osmeh pretvorio se u kobnu slutnju, a glava Dionisa,
malo nakrivljena, prkosno je i izazivaki ukazivala na ljudsku
smrtnost.{2} Mozaik na podu od raznobojnih kamenia
prelamao je svetlost dajui joj ljubiasti odsjaj.
S desne strane postelje, sklupan na perjanom jastuku,
leao je ogroman piton, ljubimac kraljice Olimpijade. Njega je
doneo iz Afrike jedan rob, poslanik uvenog vraa iz Sidona.

Taj vra je tvrdio da je zmija stara preko sto godina i da potie

iz svetoga hrama posveenog kabirima{3} u Tiru. Piton se tu
izlegao i odrastao pod najbriljivijom negom punskih
svetenika. Rob koji je doneo zmiju odmah je pogubljen da
ne bi odao tajnu posveivanja. Dobro nahranjen i napojen
vinom s opojnim travama, umro je s prerezanim grlom
neosetno, srean i zadovoljan. Vrau, darodavcu, kraljica je za
uzvrat poslala u Afriku etiri mlade kobre.
Olimpijada je pitona zavolela arkom ljubavlju i posvetila
ga Dionisu i Orfeju. Na taj nain uvela ga je u misteriozni kult
edonske kobi.{4} Kraljiin ljubimac, loui iz srebrne zdele krv
zaklanog roba iz Afrike, postade glavni inilac u tamnom kultu
kraljice Olimpijade.
Kralj Filip se s gnuanjem povlaio iz kraljiine odaje
im bi ugledao modrozelene kolutove posveenog pitona
pored nagog tela svoje ene Zbog toga je tajno naredio lekaru
Filtonu da saspe otrov u mleko nemani. Meutim, na dvoru se
aputalo da je piton pravi otac budueg deteta. Govorilo se da
je Zevs uzeo oblik zmije i u noi bez meseca spario se s
Olimpijadom.
Uzalud je kralj Filip svojom snagom, lepotom, bodrou
i veseloj udi pobijao ove mrane pretpostavke, sujevernim i
podmuklim dvoranima godilo je da piton bude otac deteta.
Samo je Filton, kraljev lekar, nedvosmisleno razbijao
zlonamerno aputanje i bezono izopaavanje istine. Zbog
toga ga dvorani nisu voleli, a kraljica ga omrzla, jer joj se vie
svialo da se Zevs smatra ocem njenog deteta.
Lekar Filton je neprekidno, i danju i nou, bio pored

kraljice. Uz njega su bdele etiri dvorkinje, sve u strahu da se

ne probudi piton koji je s druge strane postelje spavao, poto
je toga dana progutao jednog debelog psa.
Kraljica je leala u polusvesti, diui ubrzano. Lekar je
drao njenu ruku i opipavao bilo. Osetivi slabije otkucavanje
primeti da porodilja sve tee die. Otvorenih usta kraljica je s
mukom hvatala vazduh. Filton smesta poe da je masira.
Dvorkinja Doroteja otvori sudi s mirisom od kovilja i
podnese ga porodilji pod nos. Olimpijada otvori oi, krupne,
zelene, i upre ih u lekara, gledajui ga kao da ga prvi put vidi.
Ko si ti? ree.
Tvoj lekar Filton. Zar me ne poznaje?
Kraljica zamuri. Modri kolutovi ispod njenih oiju.
udno su se isticali na bledom licu. S modrikastih usana ote
se apat:
Ti si onaj to oboava Filipa, toga varvarskog
poglavicu!
U odaji nastade tiina. Lekar dohvati sa stoia vr s
vinom, natee ga i dobro otpi. Tri dana i tri noi neprestanog
bdenja potpuno mu je slomilo snagu. etiri dvorkinje su na
minderluku, zgledale se i aputale. Dobro su one znale koliko
Olimpijada prezire kralja Filipa, ali su se udile otkud taj prezir
prema Filtonu, Helenu iz Atine.
Kraljica otvori oi. Iz njenog pogleda izbijala je mrnja:
Prezirem Demostena, ree. Mrzim tog
nadmenog demagoga i trgovca svojim i tuim oseanjima, ali
uviam da je u pravu kad tvrdi da je Filip kuni stvor i da ova
prokleta zemlja ne raa nijednog valjanog roba!

Na kao slonova kost belom kraljiinom licu jagodice se

zarumenee. Ona se obrati lekaru:
A ti, prepredena helenska duo, uskoro e uvideti
kako se Filip odnosi prema onima koji ga cene i potuju i kako
gazi njihovo dostojanstvo i ast.
Olimpijada se zakalja. Bolovi joj zgrie lice. Filton je,
stojei pored postelje, oseao kako mu tue u slepoonicama i
ikako mu se glava zanosi.
Moramo otvoriti prozore, ree. Svi emo se
uguiti od dima... Kraljice, ako ne dignemo kapke na
prozorima, dim od buktinja uguie te.
Da li je napolju dan ili no? upita porodilja.
No.
Onda otvorite kapke... Mrska mi je dnevna svetlost...
Ona je prolazna... Samo je no veita. Mrak je boanskog
porekla... On je otac Hipnosa i Oneirosa... Doi e vreme kad
e zauvek zavladati no bez jutra. Onda, blago
posveenima!... I Filip je posveen, ali je on ostao medved s
Koraba. Niega boanskog nema u njemu...
Doroteja raskrili kapke na prozorima. Kroz etiri mrana
otvora jurnu u odaju sve vazduh pomean s mirisom cvea i
sparuene trave. Prozori su zjapili prema dvorskom vrtu.
Grad Pela, prestonica kralja Filipa, utonula je u no. Na
nebu nije bilo nijedne zvezde. Tmurni oblaci kao zbijeno krdo
golemih bizona gomilali su se preko neba. Izdaleka se ula
grmljavina, pretea, potmula, kao da dolazi iz utrobe zemlje.
Prema blesku munja ocrtavali su se vrhovi i grebeni planine
Olimpa.

Piton u kraljiinoj odaji stade da se mekolji. Gonjen

iskonskim nagonom samoodranja, budio se iz dubokog sna
osetivi naglu promenu vremena. Njegovi golemi kolutovi
migoljili su se i klupali na perjanom dueku. Koa na glavi
mu se nabra, dva oka, staklaste, boje crvenog korala, blesnue
prema svetlosti buktinja. Piton uspravi prednji deo tela, otvori
eljusti i stade palacati ravastim jezikom. Bio je razdraen.
inilo se da e se baciti na kraljicu. Olimpijada prui ruku i
pomilova ga po glavi. Zmija je liznu nekoliko puta po licu.
etiri dvorkinje, drhtei od straha, zanemele,
razrogaenim oima gledale su pitona i njegovu zatitnicu.
Povlaei se prema uglu, skrie se iza bronzanih statua
Dionisa, Orfeja i Demetre. Filton se povue prema vratima.
Zmija se vukui po podu svoje ugojeno telo, priblii jednom
prozoru i uspravi. Modri kolutovi zaas se izgubie u granama
i lepezastom liu. U tiini odjeknu pljesak o vlanu zemlju.
Vijugajui preko toplih barica, piton, iako je toga dana
progutao debelog psa, stade hvatati abe i smukove.
Filton i dvorkinje polako se pribliie postelji.
Kraljica se pakosno nasmeja:
to se plaite? Zmija je posveena i pitoma kao kue.
Ona nikome ne nanosi zlo.
Dvorkinje su se snebivale bacajui zastraene poglede na
otvoren prozor kroz koji je neman skliznula. Lekar je u
jednom metalnom sudu tukom gnjeio krunice divljeg cvea
i cedio sok. Od njega je pravdo napitak pomean s medom i
vinom.
Moj ljubimac je kraljevskog porekla, produi

Olimpijada. Zbog toga sam mu dala kraljevsko ime

Siton{5}...
Kroz otvorene prozore strujao je sve vazduh i sve vie
razraivao dim pod tavanicom. Izdaleka se jo ula potmula
grmljavina i videli se odsjaji munja.
Olimpijada se pridie na laktove i progovori:
Da li ste malopre uli gromove?... Jedan je udario u
moju utrobu... Znajte da e se noas roditi sin Zevsa i
Olimpijade...
Rekavi to zatvori oi. Glava joj klonu na jastuk.
Opet gubi svest... Bunca... ree lekar. Dvorkinjama
se inilo da je kraljica svesna.
Zevs je siao s Olimpa, produi Olimpijada
uao je u Sitona i postao otac moga deteta. Zbog toga je piton
besmrtan.
Iako su joj oi bile sklopljene, kraljica je govorila glasno i
razgovetno, kao da je potpuno uverena u ono to kae. Lekar
jo jednom natee vr s vinom. Poto dobro otpi, nasmeja se:
Zmija nije besmrtna!
Uznemirena Doroteja bacala j, brze poglede na lekara i
kraljicu.
uvaj se, Filtone, da ne huli! ree. S bogovima
nema ale.
Ne hulim, odvrati lekar. Kraljica je bez svesti i
ne zna ta govori. Ona bunca. Niti je grom udario u njenu
utrobu, niti je piton besmrtan. On je samo zmija i nita vie.
Sad gmie po vrtu i hvata abe...
Filton trei put otpi vino iz vra.

 Snaga mi se postepeno vraa, ree. Tri dana i tri

noi nespavanja i bdenja teko se mogu izdrati...
Lekar ponovo stade da gnjei krunice cvetova.
Kralj Filip mi se alio, ree da vie ne moe da
podnosi vrljanje zmija po vrtu, po hodnicima i podrumima...
I njegovom strpljenju ima kraja. Naredio mi je da stavim otrov
u mleko i da ubijem pitona... Hm... Tako e se videti da zmija
nije bog, a kraljica e roditi smrtno dete, muko ili ensko...
Svako ko misli drugaije...
Lekar podie glavu i zadrhta. Dva krupna, zelena
kraljiina oka gledala su ga netremice. Filton oseti kako mu
krv odlazi s lica.
Olimpijada, naglaavajui svaku re, progovori:
Piton je besmrtan, a ti e umreti... Mora umreti, jer si
uvredio boanstvo.
Filton, poznavajui strahovitu ud kraljice Olimpijade,
oseti ta mu se sprema. Pod uticajem starodrevne vere bila je
mistiarka i osvetoljubiva. Propovedala je trpljenje i
asketizam, a u nastupu zanesenosti bila je sklona i prolivanju
ljudske krvi radi spasenja due. Kraljica Olimpijada bila je
upuena u eleusinske misterije,{6} arobnjatvo, magijske
krugove, ini i upotrebu relikvija od pogubljenih zloinaca.
Otud i njena ljubav prema zmijama, koje je materinski
negovala u svojim odajama, podrumima dvorca i u vrtu.
Preziranje prema Filipu poteklo je u Heladi, gde ga niko
drugaije nije ni zvao nego varvarski poglavica. Meutim,
kralju je, izgleda, bilo svejedno ta se o njemu misli i govori.
Na uvrede te vrste reagovao je samo u nastupu pijanstva, pa i

to retko.
Kralj Filip je imao svoje dalekosene planove i njima se
sav posvetio: imao je nameru da se doepa pristanita kod
grada Amfipolja, a odatle preko ostrva Tasa i Samotrake da
dopre do Frigije. Tako bi celu severnu obalu Trakoga mora
drao pod svojom vlau. Parmenion, njegov istaknuti
vojskovoa, s mnogo napora ratovao je u Italiji, ulaui sve
snage da pokori neobuzdana varvarska plemena. Zbog toga se
kralj nije mnogo obazirao na zanesenjaku pobonost svoje
ene. Njega je jedino izvodilo iz takta vrljanje zmija po
dvoru. Kralj se vie puta zaricao da e svu gamad otrovati,
uprkos ispadima i pretnjama kraljiinim.
Lekar Filton, borei se s oseanjem straha i dunosti,
zastade kod vrata. Olimpijada zausti jo neto da mu dobaci,
pridie se na lakove sevajui oima, ali klonu na uzglavlje.
Poroajni bolovi zgrie joj dice, telo se skupi i oprui,
nekoliko puta vrisak prolomi tiinu. Ispod pokrivaa zau se
slabaak detinji pla.
Lekar i dvorkinje pritrae postelji i odvojie dete od
porodilje.
Svrivi brzo svoj posao, Filton urno izie iz kraljiine
odaje i gotovo nalete na grupu ljudi koja se galamei
pribliavala. Kralj Filip, okruen dvoranima i oficirima, viknu:
ta je, Filtone? Kakve vesti donosi?
Dobre... Kraljica je rodila naslednika prestola... Ali
upamti, kralju, ta u ti rei: dete je roeno s riom kosom, ti
si mu otac i niko drugi...
Filip, i zauen i obradovan, htede neto da kae i ve

zausti, ali ga prekide Perdika:

A kraljica, hoe li ostati u ivotu? Lekar slee
ramenima.
To se zasad ne moe tvrditi, ree. Ali izgleda da
hoe, jer je ona pod zatitom bogova.
Pod zatitom demona! nasmeja se Filip. Suvie
je zla da bi mogla umreti mlada!
Iz kraljiine odaje istra dvorkinja Doroteja viui na sav
glas:
Radujte se svi! Kralj Filip je dobio naslednika
prestola.
Filip i njegovi pratioci uoe u kraljiinu odaju. Dete s
riom kosom plakalo je na majinim grudima. Olimpijada je
gledala svojim zelenim oima kralja i dvorane. Modri kolutovi,
jo vie pojaani, isticali su belinu na njenom licu i vratu i kao
da su poveali ionako krupne oi sa dugim povijenim
trepavicama.
Odnekud se stvori i Aristandar, vra i prorok, ogrnut
belim ogrtaem s mnogo nabora. Pokloni se kralju i ree:
Raduj se, Filipe, oe makedonskog naroda i kralju nad
svim kraljevima! Tvoj sin e te nadmaiti!
Neka bi bogovi dali, nasmeja se Filip. Otkako
postoje dvorovi na svetu, proroci tako govore o svakom
novoroenom nasledniku prestola.
I Olimpijada se glasno nasmeja:
Samo nitavni oevi, ree, zavide svojim
slavnim sinovima! Aristandar, nepogreivi vra i prorok, rekao
je da e te sin nadmaiti. Tako e i biti, jer si ti obian varvarski

poglavica!
Tako mi suneve svetlosti, planu kralj, narediu
da se u mojoj zemlji svim Helenima odseku glave. Oni su
svojim mranim misterijama zatrovali duu moje ene. Tamo,
meu onim atinskim varalicama i laovima, reeno je da sam
ja varvarin. Ali, doi e vreme kad e Filip, makedonski kralj,
pokazati tim nadmenim filozofima ta je prava vrlina, hrabrost
i ljudsko dostojanstvo! Kralj zastade i pogledom obuhvati
sve prisutne. Jeste, ree, neka me sin prevazie ako
su mu bogovi dali klicu snage i sposobnosti. Ja u mu, sa
svoje strane, osigurati osnovu za ivot i vladavinu... Uprkos
svemu, iz sveg srca elim da ovo dete, ako mu Zevs podari
ivot, ne nasledi nita od epirske nadmenosti.{7} Ali, rano je za
predvianja. Sad je trenutak kad nam valja proslaviti roenje
naslednika prestola. Hajdemo svi, na gozbu u lovaku
dvoranu.
Filip poe vratima.
Stanite! doviknu kraljica. Jedite mnogo, pijte
jos vie i veselite se, ali mi najpre dovedite lekara Filtona.
Perdika, zapovednik garde kraljevih pratilaca" zastade.
Olimpijada mu dobaci:
Dovedite ga ivog ili mi donesite njegovu glavu.
Bie po tvojoj volji, presvetla keri Demetre i Diorasa.
Perdika smeei se snishodljivo, ode za gomilom
dvorana koji su pratili kralja.
Filip se uputi prema lovakoj dvorani, gde je u uglu
gorela velika vatra, a kraj nje na ranjevima vrtele se debele
ovce i prasad. Robovi iz Etiopije bili su spremni da svakog

asa pretrpaju stolove mesom, komadima hleba, inijama

punim kozjeg sira, zdelama s medom, gomilama voa i
srebrnim peharima punim vina.
Kralj Filip je doista na varvarski nain prireivao gozbi.

GLAVA DRUGA
To je bio koren vojske
koja e kroz dvadeset godina
zaprepastiti svet.

Na

kraju grada Pele nalazila se kua lekara Filtona.

Poklonio mu je kralj Filip na dva meseca pred poroaj kraljice
Olimpijade.
Tvoja je kua i svi bogovi zatitnici u njoj! rekao
mu je kralj.
Kua je imala dva odeljenja, u jednom su stajala dva
ormaneta i na njima poreani upii s biljnim i ivotinjskim
mastima, rastopljenim kozjim lojem i uljem, isceenim u
krunica divljeg cvea ili korenja, male amfore, sudovi i boice
s tenostima, inije s osuenim bubama i prakovi od razliitih
gljiva.
Druga odaja sluila je lekaru Filtonu i njegovoj eni
Glikeri kao spavaa soba. Tu su bile dve postelje, kolevka u
kojoj je spavalo dete, sto i dve klupe. O tavanici visio je kavez
u kome su dva tiglica po ceo dan cvrkutala jedui semenje
konoplje. U jednom uglu bila je mala bronzana statua
Hipnosa, boga sna, koji je lekaru Filtonu poklonio njegov lini
prijatelj, majstor Praksitel.{8}

Filton, napustivi dvor, gotovo trei stde kui. Njegova

ena GlJkera sedela je pored kolevke u kojoj je dete plakalo
bacajui se noicama. Dva ika osvetljavak su odaju.
Glikera je bila omalena, ali vrsto graena. Za Filtona se
udala o esnaestoj godini i s njim je provela u braku dve
godine. Bila je rodom iz Tebe u Beotiji, u bliskom srodstvu sa
slavnim vojskovoom Epaminondom.{9} Mlada ena ponosila
se tim poreklom i izvan svega volela svoju domovinu, mua
Filtona i dete, maloga Nikanora. Iz njenih krupnih i graorastih
oiju izbijala je plemenitost i dobrota.
Videi preplaena i zadihana mua naglo ustade:
Filtone, ree, ta se dogodilo?
Zlo! odgovori lekar i sede na postelju.
Zlo?
Zlo!... uvredio sam kraljicu Olimpijadu i sad mi preti
smrtna opasnost.
Smrtna opasnost! zaprepasti se Glikera.
Jeste... Tu enu su poslali na zemlju bogovi donjega
sveta da nanosi zlo ljudima. Sad se porodila i znaj da je donela
na svet udovite i prokletstvo za ljudski rod. Tri dana i tri
noi, neprekidno sam bdeo nad njenom posteljom. Oi mi se
same sklapaju od umora... Za sve to zahvalnost e mi biti,
moda smrt.
A kraljica? Kako si je uvredio?
Kraljica?... zavapi lekar. Njena blizina kuna je
za svakog! Ko se nalazi pored nje nikad mije siguran za svoj
ivot. Potpuno zaluena starom verom!... Malo pre je govorila
da je grom udario u njenu utrobu. Kamo sree da je to istina!

Sprio bi udovite do pepela... Ovako, ja sam propao...

Filton zagnjuri glavu u ake. Glikera mu prie i zagrli ga.
Ako Olimpijada veruje, ree, da je grom udario
u njenu utrobu, neka joj bude. Ne razumem zato si ti kriv?
Za nju je kriv svako ko se usudi da joj u bilo emu
protivrei, a osobito u ovom sluaju kad treba dokazati da je
dete boanskog porekla. Dvorani i oficiri odobravaju joj sve i
keze se kao majmuni na svaku njenu re. Ja to ne mogu...
Trebalo je da se uva! zavrte glavom mlada ena.
Istina je, nisam bio oprezan. Rekao sam da bunca, jer
mi se uinilo da je izgubila svest... Bila je svesna i razumela je
svaku moju re.
Dete u kolevci nije vie plakalo. Okreui glavicu prema
glasovima koji su dopirali do njegovih uiju, inilo se da prati
svaku re roditelja.
Filton ustade i prie kolevci, zagleda se u detinje lice,
obasjano treperavom svetlou ika, i krupne 0i crne i svetle
kao u maeta.
Otac tuno zaklima glavom.
Mali Nikanor ne spava. Moda predosea zlo! ta li e
biti s njim i s tobom? lee i ushoda se.
Filton je imao oko trideset godina. U to vreme svaki
otmeni Helen bavio se gimnastikom. Isto tako smatralo se za
otmeno, a i kao potreba, izuiti vetinu borenja maem i
kopljem, jer ratovi, sukobi i metei svake vrste bili su uvek na
pomolu. Tako je i lekar Filton doterao do vanredne gipkosti
svoje vitko telo. Bio je povisoka rasta, ne mnogo mrav i prav,
dostojanstvena dranja. Na njegovom crnomanjastom licu

isticali su se tanki brkovi i kratka brada, raeljana na sredini,

prav nos i kosmate obrve ispod kojih su blagorodnim sjajem
bljeskala dva krupna oka.
Zna li ta je jo govorila? ree lekar. Tvrdila je
preda mnom i pred dvorkinjama da otac deteta nije kralj Filip.
Nego?
Nego Zevs!... Rekao sam da ni to ne moe biti i
kraljica je oda moje rei... Bilo bi najbolje da smesta
napustimo ovu kuu i pobegnemo to dalje, moda ak u
Atinu. Tamo nas ne moe domaiti aoka pakosne Olimpijade.
Dabome, pobei emo, i to odmah! uurba se
mlada ena.
Filton stade da oslukuje. Napolju su se uli koraci i
ljudski glasovi.
Dockan je! ree i dohvati ma koji je visio na zidu.
U kuu naglo upade grupa gardista iz odreda kraljevih
pratilaca". est ratnika, naoruanih lukovima i maevima,
zakrie prolaz. Klitandar, zapovednik dilokije{10} kraljeve
garde, predvodio je grupu. On stade nasred odaje i prekrsti
ruke na grudima.
Filtone, rece zapovest glasi: dovesti lekara iva
ili doneti njegovu glavu. Pokori se nareenju i spasi enu i
dete. Njih neemo dirati.
Ko vas je poslao? upita lekar.
Predika, glavni zapovednik kraljevih pratilaca... Baci
ma, polazi s nama!
Filton je, sevajui oima od gneva, stezao isukan ma.
Bio je spreman da se bori do smrti.

 Kuda ga vodite! viknu Glikera. Ona epirska

zmija naredila vam je da ga ubijete? Prokleta, po sto puta
prokleta!
Tresui se od plaa, mlada ena zagrli Filtona.
Ona vrea kraljicu. viknu oficir. Poveemo i
nju.
Razbojnici varvarski! krgutnu zubima lekar i jurnu
u gomilu ratnika.
Maevi zlokobno zveknue. Filton zasee po miici
jednog protivnika, drugoga udari maem pljotimice po glavi i
obori ga na pod. U sobi se vodila borba na ivot i smrt. Glikera
treem ratniku tresnu jedan up u glavu.
Ratnici, nemajui dovoljno prostora da izmahuju
maevima, smetali su jedan drugom, tiskali su se u gomilu i
jedva odbijali udarce lekara Filtona.
Dete je vritalo. Klitandar mu prie, dohvati ca za noicu
i izvue iz kolevke.
Filtone, ree baci ma... baci ma, ubiemo ti
dete.
Bednici, varvarske kukavice! viknu Filton i tresnu
ma o pod Vodite me svojoj pseoj gospodarici... Ali
upamtite: ja sam Helen, iz zemlje gde vlada sloboda. Ostanem
li iv, svetiu vam se dokle god diem! Zli bogovi naveli su me
da doem u vau jazbinu!
Ratnik, iz ije je zaseene miice lila krv po podu, udari
ga balakom maa po glavi. Filton se povede i pade. Glikera
vrisnu. Klitandar, spustivi dete u kolevku, epa je za guu.
Ratnici iz odreda kraljevih pratilaca" povedoe vezanog

lekara. Njegovu enu, Glikeru onesveenu, nosio je jedan

snaan vojnik, prebacivi njeno mlitavo telo kao vreu preko
ramena.
Iznad vlane zemlje lebdela je topla izmaglica. Posle
oluje i kie vladala je potpuna tiina. Vetrovi su protutnjali
prema jugu i razbili se o masive Olimpa. Nebo je bilo
prekriveno zvezdama, a lice punog meseca, samrtniki bledo,
sablasno je osvetljavalo blatnjavi put i gusto zbijeno iblje
desno i levo.
Klitandare, ree lekar, rekao si da enu i dete nee
dirati.
Oficir se podrugljivo nasmeja:
Ratnicima iz garde kraljevih pratilaca doputeno je
sve.
Vi se ne bojite bogova?
Ne! Oni su na naoj strani. Silu stvaraju bogovi. Oni
je i tite.
Doista, ratnici iz garde kraljevih pratilaca" krojili su sami
sebi zakone. Skupljeni sa svih strana meu osiromaenim
seljacima kojima je stalo da po svaku cenu ponovo steknu
imanje, nije im ni padalo na pamet da se vrate na oinsku
zemlju. S maem i kopljem u ruci spremali su se oni da na
drugi nain steknu bogatstvo i ugled na dvoru i u gradu. Osim
njih bilo je u toj vojsci pustolova i beskunika sa svih strana.
Kralju Filipu sluili su i Heleni proterani iz politikih razloga ili
izgnani zbog zloinstva, onda stasiti Epirci i koati i utljivi
Iliri, bivi gusari, ratoborni Traani i, za udo, i Skiti, odeveni u
krzna. Ovi varvari dolazila su s leve strane Dunava, gde su

iveli u zemunicama i kolibama oblepljenim stonom

balegom. Skiti su imah obiaj da posle bitke seku glave s
leeva poginulih ratnika i da kolju ranjenike i da piju ljudsku
krv, koja im je, kako su tvrdili, davala hrabrost i snagu.
Celu tu rulju sastavljeni od divljih obana, ubica, lopova i
iskvarenih seljaka, Filip je nazivao Makedoncima. On je s
nepogreivou ukrotitelja zveri umeo da ih obuzda i raspali u
njima e i pohlepu za tuim, a nagon za pljakom da navede
u svoju korist. Od bivih robova i gusara dobio je strahovitu
vojsku
To je bio koren vojske koja e dvadeset godina docnije
zadiviti svet.
Lekar Filton je dobro znao u kakve je ruke zapao. AH
uzdajui se u to da ce ga Filip uzeti u zatitu i pustiti na
slobodu, izgledalo je da se pomirio sa sudbinom. Iao je
pognute glave, podnosei bolove od udarca balakom i u
zglavkovima na rukama koje su mu bola dumanski stegli
konopcem.
Pomisao da je dete ostalo samo i naputeno kod kue
natera mu suze na oi. Uprkos tome, odlui da vie ni jednu
re ne progovori s Klitandarom. Idui, okrenu se i poludesno
ugled, ratnika koji je preko ramena nosio onesveenu
Glikeru.
Bogovi su prema njoj milostivi! promrmlja. Jo
je u nesvesti.
Moda bi bilo najbolje da se i ne povrati. Zbog moje
gluposti i ona e nastradati.
Meutim, u naputenu kuu ue dvorkinja Doroteja.

Dobra ena nameravala je da obavesti lekara kakva mu

opasnost preti. Ali, mada je ila preicom, nije stigla na vreme.
Filipovi gardisti bili su bri, doli su pre nje i odveli lekara i
njegovu enu.
Doroteja prie kolevci i zagleda se u dete koje je na sav
glas plakalo. Onda skide sa sebe ogrta i ree:
Bogovi e sauvati ovaj cvetak sa Elisejskih polja.{11}
Kotunjave ruke zla nee domaiti nevinost. Otac i majka e
sigurno propasti, a ti e iveti.
Dvorkinja die dete iz kolevke, umota ga u ogrta i
privijajui ga na gradi izie iz naputene kue.

GLAVA TREA
Samo kroz patnju ovek moe upoznati sebe i,
kad umre, stati pred bogove.
Kralji ca Oli mpi jada

Lovaka dvorana bila je vrlo prostrana odaja u obliku

kvadrata, s tavanicom postavljenom na grede poaale od
dima i ogrezle u pauinu. Ispod nje, po mranim uglovima, i u
pola dana leteli su pitei slepi mievi. Po podu su bile
poreane ogromne kamene ploe, neveto nametene,
ponegde razmaknute i utonule u zemlju za itav palac. U
jednom uglu bilo je veliko ognjite, gde je gorela stalna vatra.
Nju su odravali robovi Etiopljani. U drugom uglu bila je
gomila oruja: malih kopalja za bacanje, nazvanih falarike,
velikih kopalja, maeva kratkih i dugakih, noeva, dvokrakih
gvozdenih vila za lov na medvede, titova okruglih i
trouglastih, konopaca od kudelje sa omom na jednom kraju,
bieva kratkih i dugakih s kiticom od dlaka s konjskog repa.
Po ostalim uglovima odaje bila je prostrta slama,
prekrivena asurama. Tu su spavali robovi posluivai, gotovo
svi Etiopljani. Naokolo po svim zidovima, bili su istaknuti
lovaki trofeji kralja Filipa: medvee koe i glave, lobanje s
granatim rogovima jelena i koe i glave divljih veprova; meu

trofejima osobito se isticala svojim strahovitim onjacima

golema glava vepra koga je, po prianju, ubio jo kralj
Aminta, otac Filipov.
Pored svega toga loma i kra odaja je bila toliko
prostrana da je mogla da primi sto dvadeset ljudi koji su sedeli
za stolovima, jeli i pili. Bilo je dovoljno mesta za svirae i
pevae, opsenare, rvae, boksae i one to gutaju vatru i
noeve.
Robovi, i oni pijani, sa zakrvavljenim oima i povodei
se, toili su vino iz meina u pehare i mimo njih, po stolovima.
etiri Traanina, dvorski svirai na aulosu, i dva bubnjara
uveseljavali su drutvo. Kraljevi oficiri, sve mladi i snani
ljudi, zadriglih vratova i nabreklih miia, pili su vino iz velikih
pehara i nadmetali se ko e vie popiti i ko e bolje nadvikati
muziku.
Filip je sedeo na stolici s postoljem toliko visoko da je
mogao videti sve i svakoga, a isto tako i sam da bude vien.
Njegova stolica, jedina s naslonom pozadi i na obe strane,
spreavala je da vladar, ako bi preterao u piu, padne pod sto.
Na taj nain ona je uvala kraljevo dostojanstvo, a isto tako i
ugled oveka koji moe mnogo da popije.
Dok su svirai izvodili jednu veselu pesmu s vie ritma
nego melodije, Filip je za svoj raun pevao tubalicu o
izgubljenim ovcama, pesmu od tri tona koji su se beskrajno
ponavljali. U to vreme tu su pesmu pevali traki obani na
padinama planine Hemusa.{12} Kralj je promuklim glasom
reao strofu za strofom gledajui zamagljenim oima kako se
njegov istaknuti oficir, Daoh Tesalac, rve sa Proklesom,

atletom iz Tebe. Atleta je dan ranije sluajno doao u grad

Pelu i pogodio se s kraljem Filipom da saeka poroaj kraljice,
pa da na gozbi, za deset zlatnika, izaziva na rvanje oficire i
dvorane. Pijana oficiri smejali su se do suza gledajui
nejednaku borbu. Prokles je omahnjivao Daoha kao torbicu,
oevidno ne elei da ga obori i ponizi. Ali oficir je s
upornou pijana oveka kao besan nasrtao na Tebanca,
neprestano viui da ga mora oboriti.
Pankratije...{13} Pankratije!... tresla se lovaka
dvorana od vike.
Dvorani i oficiri, svi pijani, zahtevali su borbu bez
potede.
Filip, videi da Prokles ne eli da obori oficira, lupi
peharom o sto i viknu:
Dosta je bilo pozorita! Ko se uhvati u kotac da se
rve, mora biti pobednik ili pobeen... uje, ti tebanski
medvede... Pankratiju hoemo... Ako ne obori toga
hvalisavog Tesalca, tako mi Apolona, boga svih strelaca, uzeu
luk i gaau te strelom u debelo meso...
Obrativi se jednom robu, podviknu:
Donesi luk i strele!... Izbuiu mu stranjicu kao
reeto!
Grohotan smeh prolomi se dvoranom. Ali atleta iz Tebe,
ne ekajui da rob, Ikoji je pijan blenuo u kralja, ode po luk i
strele, epa Daoha i tresnu ga o pod.
Sad tek nastade galama. Filip ustade pa, mlatarajui
rukama, povika:
Ovo se zove valjano spodbiti protivnika i tresnuti ga o

pod!... Zasluio si srebrni venac... Jesi li uestvovao na kojoj

Olimpijadi?
Jesam, odgovori Prokles. Pre tri godine odneo
sam olimpijski venac. Pobedio sam u pankratiji Nikomarha iz
Potideje.
Znam, znam... Prialo se o tome tada... priseti se
kralj. Ti si, dakle, taj?
Atleta smerno skrsti ruke na grudi i prikloni glavu:
Taj sam, ree.
A sad, ako si pravi Tebanac, ponesi se sa trojicom!
I s petoricom, i s petoricom, ako tvoje boansko
poreklo dopusti! napravi Prokles blaeni izraz na licu... Jo
ako doda jo koji zlatnik na onih deset to si mi obeao...
S petoricom! viknu Filip. Odlino!... Ko sme da
mu izie na megdan?
Ja... ja... ja... zagrajae oficiri.
Smesta izioe njih deset. Opkolie atletu, stadoe da ga
guraju i muvaju pesnicama u slabine.
Samo pet... samo pet... vikao je kralj. Meutim,
Perdika prie Daohu koji je, nepomian, leao na podu i uz
pomo dva roba prenese ga do jednog minderluka i odmah
mu stade sipati vino u razjapljena usta.
U dvorani je nastala strahovita graja. Svi su govorili,
smejali se, vikali, a niko nikoga nije sluao, niti ga je mogao
uti. Uz to, etiri auleta{14} znojavih lica, naduvenih obraza i
izbuljenih oiju dreali su i pitali na svojim instrumentima.
Bubnjari su lupali, presecajui dah u grudima svakome ko je
govorio.

Prokles je s prekrtenim rukama na grudima stajao na

sred dvorane i mirno i strpljivo podnosio udarce oficira koji su
nasrtali na njega. Tebanac je gledao u kralja svojim krupnim,
volovskim oima i ekao znak za borbu.
Filip iskapi veliki pehar pun vina pa, iskrljetivi oi,
dreknu:
Udri, ta eka?
I pankratija poe.
Kao kad se gomila lovakih pasa sjuri na divljeg vepra,
padne po njemu i stane da mu para i cepa kou, tako
polupijani oficiri navalie na atletu. Jedni mu skoie na lea,
drugi ga zgrabie za noge, trei obisnue o ruke i ramena. Pod
silnim teretom atleta pade.
Ugnjavite ga!... Polomite mu kosti! vikali su pijani
gledaoci.
Ali neoekivano Tebanac riknu kao bivo i zbaci sa sebe
napadae. Onda ih stade hvatati, drmusati, klupati i
razbacivati po dvorani.
Herakla mi i svih njegovih uda, uzviknu kralj,
ovo je Kakus{15} ili njegov potomak!
Maeve, maeve ovamo, da ga iseemo! drali su se
oficiri. Ovaj medved e istreskati o pod celu gardu
kraljevih pratilaca"!
Neki se doepae maeva i jurnue na Tebanca. Tavanica
s poaalim gredama tresla se od urnebesne dreke.
Stojte! viknu kralj. Stanite, kukavice! Dole
maeve! Pobedio vas Tebanac i zasluio priznanje i nagradu.
Sutra e dobiti pobedniki venac, deset zlatnika, prema

pogodbi, pola svinje da ispee i meinu kiselog vina.

Atleta prie i pokloni se kralju:
Istinski sine Zevsa i Here, ree, tvoj ponizni
oboavalac moli da mu ti lino stavi na glavu svoj znak i time
ga proglasi za pobednika na noanjoj gozbi.
Filip ga potapa po debelim miicama i prui mu pehar
pun vina:
Nazdravi onima koje si pobedio, po obiaju
olimpijskih takmiara, i uvaj se da te ne napadnu samog
negde u mraku. Ispij ovaj pehar u zdravlje prestolonaslednika,
u moje i u svoje zdravlje.
Tebanski atleta, drei pehar, okrete se oficirima i stade
nazdravljati:
Neka U bogovi dali da i u ovoj zemlji, zaostaloj i
ogrezloj u neznanje, uskoro ponu da cvetaju mudrost i
snaga.
Oficiri su utali, zgledajui se u udu. Ali Filip zakoluta
oima i, zadihan od srdbe koja ga je guila, povika:
Ne samo mudrost i snaga, nego i pravda! Dohvativi
jednu amforu punu vina, kralj je tresnu atleti o glavu. Tebanac
se zaljulja i pade.
Tako mi svih bogova na Olimpu, povika Filip,
Heleni e uiniti da mi od jeda pukne u! Oni nas gledaju kao
fda smo krdo divljih svinja!
Razbaruene kose i brade i jarosnih oiju, kralj se obrati
robovima:
Nosite napolje ovu gomilu mudrosti i snage i bacite ga
na ubre! Sutra, kad se osvesti, dobie pobedniki venac i

deset zlatnika. Filip, makedonski kralj, urne da odri svoju

zadatu re.
Dok su robovi iznosili atletu, u dvoranu upadoe
Klitandar i njegovi pratioci s lekarom Filtonom i njegovom
enom, koja se usput osvestila.
Kralju Filipe, zavapi lekar, zar sam za to pozvan
na tvoj dvor, da ja i moja ena izgubimo ivote? Tako li se u
tvojoj zemlji plaa za uinjene usluge?
Filip je zamagljenim oima gledao u lekara. Dok je trajala
borba s atletom, najpre u oduevljenju, a zatim u nastupu
gneva, iskapio je nekoliko poveih pehara, i sad potpuno
pijan, gledao je u Filtona kao da ga nikad nije video.
Kralju, smiri se! povika Glikera. Pusti me da
odem kui da uzmem dete.
ta da uzme? krivei usta i beei oi upita Filip.
Moje dete... Ono e svisnuti od plaa i gladi.
ije dete da uzme? Zna li ti da je to naslednik
makedonskog prestola, a? Narediu da ti odseku glavu!
Nije re o tvom detetu, dobaci Filton. Nae
dete, mali Nik, ostao je u mojoj naputenoj kuci.
Filip obori glavu na grudi i lagano se spusti na stolicu.
Pijani oficiri i dvorani, ne mogui da shvate u emu je stvar,
blenuli su u grupu straara i sunje.
Odjednom, kralj podie glavu. Lekaru se uini da je pri
zdravoj pameti i prie mu blie. Filip mu prui pehar i
promuklim glasom ree:
Ispij ovo... Sutra e biti pogubljen u ast slavu tvoje
boginje Atene...{16} Ili u pustiti buljinu da ti iskopa oi, ili u

narediti da te obese o maslinu... Svi Heleni zaseli su mi u

grlu... Tu ih oseam... Ne mogu da ih progutam.
Kralj nae pehar i dobro otpi:
Vodite ih, ree, i bacite u tamnicu... Neka se s
njima nose Kalva tamniar i pacovi... Oni su hteli da ukradu
naslednika prestola... Moje dete...
Ne tvoje... Ne tvoje... Nae dete! povikae lekar i
njegova ena.
Vodite ih! grmnu kralj kolutajui zakrvavljenim
oima. Neka se vri pravda...
Klitandar i njegovi pratioci doepae sunje i odvedoe
ih iz dvorane.

***
Kralj Filip bio je ravnoduan prema svemu to je van rata
vojnike discipline, gimnastikih vebi i lova, pa nije mogao ni
voditi rauna o sunjima. O njima se starala kraljica
Olimpijada. Ona je koji put silazila meu zatvorenike da vidi
da li u dovoljnoj meri pate.
Samo kroz muke i patnje ovek moe upoznati sebe.
govorila je, i kad umre, moe stati pred bogove.
Njene rei sunji su pratili gledajui je podmuklim
pogledima i proklinjali je krguui zubima.
Tamnice su se nalazile u podrumima ispod dvora. Bilo ih

je ukupno dvanaest, sve male, osim jedne, u kojoj su leale

ene. Glavni tamniar bio je Kalva, a njegov pomonik Dipon,
obojica slepo odani kraljici Olimpijadi.
Septimije Kalva bio je rodom iz Italije, iz Krotona. Dugo
se bavio trgovinom robova i na tome poslu stekao bogatstvo.
Krstarei oko maloazijskih ostrva i kupujui robove, padne u
ruke ilirskim gusarima s dve lae prepune ive robe. Tako i
Kalva postane rob. Odveden je na ostrvo Delos, u ito vreme
glavno trite za prodaju robova, i prodat za dobre pare, jer je
bio mlad i izuzetno snaan. Promenivi nekoliko gospodara,
najposle se obrete u Epiru i doe u ruke kraljici Olimpijadi.
Ona ga povede sa sobom u Makedoniju, kad se udala za
kralja Filipa.
Kalva je obavljao dunost tamniara i delata. Njegove
vodnjikave oi, s nateklim kapcima i bez trepavica, prodirale
su svuda i sve videle. Surov i podmukao, naroito je bio kivan
na robove koji bi pokuali da pobegnu, seljake koji grde Filipa
i kunu kraljicu Olimpijadu, i oficire optuene za izdaju. O
pojasu je nosio veliki no, iljat sa dva reza, a od bia se nikad
nije odvajao.
Kalva je bio revnostan tamniar. Nerado je naputao
svoje sunje i gotovo nije ni izlazio iz podruma pod dvorom.
Njegov pomonik Dipon odravao je veze s kraljicom i
zapovednikom garde kraljevih pratilaca".
Dipon je bio melez iz Utike. Ali je kao nekadanji
kesaro i skitnica izgubio svaki pojam o nacionalnosti. Naavi
se jednom u Makedoniji, stupi u slubu kao ordija i ukrotitelj
konja, najpre kod generala Parmeniona a zatim i na kraljevom

dvoru. Omalen i demekast, bio je sakat u desnu nogu, koju je

slomio prilikom pada s kola na olimpijskim trkama, gde je
uestvovao kao favorit kralja Filipa. Posle toga, degradiran,
postavljen je za pomonika tamniara Kalve, poto se zakleo
kraljici da e bez pogovora izvravati sva njena nareenja.
Tamnice su bile male, vlane i slabo osvetljene kroz
reetkaste otvore okrenute prema vrtu. U zidovima su bile
uvrene alke. Za njih su vezivani oni koji su osueni na smrt
ili zloinci koji su imali da izdre udarce biem, srazmerno
prema krivici. Tamniar Kalva bio je revnostan u svom poslu.
Osuenici, privezani za alku u zidu, nisu mogli ni da pomisle
na bekstvo.
Uostalom, mukaraca osuenih na tamnicu nije bilo
mnogo, jer su dva puta godinje dolazili trgovci robovima iz
Egipta, Persije, Sirije i Palestine i otkupljivali sunje. Za ene
se niko nije interesovao. Trgovcima one nisu bile potrebne.
Bile su odvojene i zatvorene u jednu veliku prostoriju.
Prema kraljiinom nareenju, one ni po koju cenu nisu smele
da dou u dodir s mukarcima. Meu zatvorenicama isticala
se jedna, snana, koata i mrava kao skelet. To je bila luda
Kora.
Nedelju dana ranije udavila je zatvorenicu Milfidipu. Sve
ene bile su u zajednikoj odaji. Prljave, u dronjcima potpuno
zaputene i ogrezle u smradu, leale su na plesnivoj slami ili
etale od zida do zida. Izmeu njih esto su izbijale svae i
tue. Kuknjava i zapomagao je koji put su se uli u dvorskom
vrtu, ali za kratko vreme. Septimije Kalva ulazio bi tada u
tamnicu i biem tukao sve ene odreda. Bi je udarao po

njihovim mravim telima sve dok se i najmanji glasak uo. U

tamnici, najveoj ispod dvora, bilo ih je dvadeset i etiri.
Klitandar, sprovodei lekara i njegovu enu, spusti se niz
dvadesetak stepenica i nae se u hodniku ispred umeza u
kome su spavali Kalva i Dipon. I oni su za svoj raun
proslavljali roenje naslednika prestola: obojica su bili pijani.
Klitandarovi pratioci izruie na njih po kofu hladne vode.
Kalva nekako doe svesti, a Dipon i dalje ostade u dubokom
snu.
Bunovan i mrzovoljan, tamniar doepa Glikeru. Njen
vrisak, lomei se o zidove i uglove hodnika, trostruko pojaan,
zlokobno odjeknu. Kalva je dovue do odaje gde su ene bile
pospale po podu, gurnu je i metnu rezu na vrata.
Posle toga, tamniar ilavim rukama zgrabi Filtona i
ubaci ga u jednu malu odaju na kojoj su vrata bila irom
otvorena. Kalva, besan to su ga probudili, estoko zavitla
sunja. Nesreni lekar udari glavom o suprotni zid i pade na
pod onesveen.
Oficir sa svojim pratiocima izie iz hodnika i ode uz
stepenice da se pomea, makar i kasno, sa zvanicama na
gozbi. Kalva se zavue u svoj umez, lee na postolju, dohvati
s poda jednu polusplasnutu meinu s vinom i natee je.
Pred zoru ga probudi Daoh Tesalac. Oficir se, ugruvan,
hramljui na desnu nogu, vukao niz stepenice. Za njim su
etiri roba teglila ogromno telo Proklesa, atlete iz Tebe. Daoh
se obrati bunovnom tamniaru:
Ovaj Tebanac noas je izgruvao i iskrvavio preko
deset stareina iz garde kraljevih pratilaca"... Svakog jutra

udarae mu po deset bieva preko lea, da naui tebansko

pseto kako treba potovati oficire kralja Filipa.
Buktinja koju je drao jedan rob cvrala je i dimila se.
Plaviasta svetlost bleskala je i lomila se o zidove. I oficir i
tamniar, obojica pijani, ljuljali su se na nogama, gledali su
jedan drugog zakrvavljenim oima. Robovi su se bojaljivo
zgledali, bacajui unezverene poglede oko sebe, bojei se da
se atleta ne osvesti. Uas ih je hvatao od njegovog golemog
tela. Ulivao im je strah i podbulo lice tamniara Kalve.
Onesveenog atletu unee u tamnicu, gde je bio lekar
Filton. Kalva mu namae gvozdenu narukvicu na desnu ruku i
priveza je lancem za alku u zidu, zatvori vrata i, gegajui se,
ode u svoj umez da produi spavanje. A Daoh, smatrajui da
je dovoljno uinio da se osveti Tebancu za pretrpljeno
ponienje i bolove koje je oseao u kostima, hramljui ode uz
stepenice i uputi se prema lovakoj dvorani da nastavi
pijanku.

GLAVA ETVRTA
ene, kao gomila izgubljenih aveti,
vukle su se i posrtale.

U svanue Filton se povrati iz nesvesti. S naporom se

pridie, pa naslonivi leda na zid, ostade sedei. Borei se da
nanovo ne izgubi svest, lekar stade da se prisea gde se nalazi i
ta ga je protekle noi snalo. S uasom se seti kraljiinih
zelenih oiju i tankih usana, razvuenih u zlurad osmeh. Pred
oima su mu poigravali crveni kolutovi. Kroz njih ugleda
oprueno telo atlete iz Tebe. Lekar se seti da je video kako su
ga onesveenog iznosili robovi iz lovake dvorane.
Podmuklost kraljevih pratilaca nema granica! ree.
Trljajui slepoonice lekar polako ustade. Slaba svetlost
prodirala je kroz mali, reetkasti otvor ispod tavanice i
osvetljavala dinovsko telo atlete, njegovu veliku glavu,
obraslu u gustu kosu i bradu, maljave grudi iroke kao tit,
debele miice i noge kao dva stuba.
Snaan je kao Zevs, ree lekar, prie mu i stade
opipavati bilo. iv je. Valjda e se osvestiti...
Razmiljajui, Filton utvrdi da se Tebanac nalazi u
nesvesti najmanje pet asova.
ime li su ga tresnuli po glavi! ree i poe da mu

opipava lobanju.
Krv se bila usirila i slepila kosu na temenu. Tu Filton
pritisnu prstom. Atleta mrdnu desnom rukom i nogom.
Izgleda da mu je prsla lobanja... promrmlja.
Moda e se pred smrt osvestiti.
Lekar povodei se ode u ugao i sede, jer je i njega bolela
glava. Oslonivi se leima o zid, ostade podue tako. voruga
na temenu sve vie mu je oticala.
Mislei na Glikeru i maloga Nika, koji je ostao u
naputenoj kui, promrmlja:
Bogovi su mi najpre uzeli pamet, pa me naveli da
dodam u ovu varvarsku zemlju.
U hodniku se zaue koraci, onda petljanje oko reze na
vratima. Ue tamniar Kalva i donese dva hleba i dve testije
vode.
Jedi hleba i pij vode, Lekaru, ree, da ne umre
gladan. Uvredio si kraljicu i naslednika prestola. Zbog toga sd
osuen na smrt. Ja u ti odsei glavu.
Filton je sedeo u uglu elije gledajui Kalvu svetlim
oima. Munjevito mu sinu kroz glavu da skoi na tamniara,
ali se seti da je isuvie iznuren. Pothvat bi propao, a Kalva bd i
njega privezao za alku.
Tamniar prie Tebancu i ritnu ga u slabinu.
Ovaj medved iz Tebe jo je bez svesti, ree.
Treba da mu udarim deset bieva preko lea... Hm... to ba
mora preko lea?... Mogu izvriti nareenje i ovako...
Na samrti je... Nee ga valjda tui? ree lekar.
Kalva tue i mrtvace kad mu se naredi, odvrati

tamniar i izmahnu biem.

ivotinjo! viknu Filton i skoi. ivotinje su i oni
koji isu te postavili za tamniara!
Lekar obema rukama zgrabi bi pokuavajui da ga
otme, ali ga Kalva udari levom rukom preko lica. Filton se
zanese i pade u ugao.
Nareeno mi je da ga ibam preko lea, ree
Kalva. Ali ko e ovu kladu okrenuti potrbuke! Zato e on
dobiti svojih deset udaraca po grudima i s tim je za danas na
raun izmiren.
Bi je deset puta fijuknuo i spustio se na gola prsa atlete.
Meutim, Tebanac otvori oi i doe svesti:
Gde sam? upita.
U Hadu!{17} iskezi se Kalva. Trideset dana, svakog
jutra, dobijae po deset udaraca biem, jer si istreskao o pod
kraljeve drugove. Nekima si i kosti polomio. Posle toga
dobie deset zlatnika i moe otii kuda ti je volja, ako
odavde izae iv. Inae, mi sunje iznosimo mrtve, ili ih
prodajemo trgovcima robova ili vodimo na gubilite. Bie
sretan ako te ne zakopamo u jaruzi izvan grada.
Tebanac ga je gledao netremice. Nijedna crta na licu mu
se ne pomeri. Kad tamniar izie Filton mu se obrati.
Neduni stradamo, i ti i ja. Ali kralj Filip je dobar
ovek. im proe gozba i istrezni se, pustie nas na slobodu.
Mene ceni. Zato me je i doveo na dvor za lekara, da bdim nad
kraljicom dok se ne porodi... Kamo sree, da sam noge
polomio pre no to sam doao ovamo!... A ti?... ta je tebe
navelo da doe ovde i izgubi glavu?

Prokles je utao. Njegovo telo visilo je o desnoj ruci

privezanoj za alku. Lekar mu prie; atleta je opet izgubio
svest.
Udarac po temenu... Naprsla lobanja promrmlja
Filton. Nema mu spasa! Jadnik e sigurno umreti.

* * *
Glikera je sedela meu pospalim enama oseajui
vrtoglavicu od smrada kojim je bila ispunjena tamnica. Zurei
u mrak i sluajui hrkanje ena zadugo ostade nema i
nepomina. Razmiljajui o stranom poloaju u kome se
nalazi, mlada ena se seti svoga deteta koje je ostalo u kui,
pomisli na mua koji je doveden s njom i baen u tamnicu,
uzdrhta obuzeta uasom i tiho zaplaka.
Najposle stade da razmilja kako da se izvue iz tamnice.
Znala je po prianju da je kraljica potpuno zaluena starom
verom i da joj se moe prii samo pomou lukavstva. Mladoj
eni se inilo da je izgubila mua i da ga, verovatno, nikad vie
nee videti, a isto tako e biti i s detetom. Glikera oseti kako
joj bol iz srca nadolazi u podgrlac, i opet zaplaka.
Svetiu se dokle god diem, aputala je, i neu
birati sredstva da se odavde izvuem.
U zoru, kad prva svetlost probi kroz prozore,
zatvorenice se stadoe buditi. upavci, podbulih lica, odmah

poee da se skupljaju oko Glikere. Jedne su se cerile, rugajui

se mlado, eni, druge joj stadoe vui ogrta s namerom da ga
otmu. Mrave, blede, ispijena lica, vukle su se ene po tamnici
i posrtale od iznemoglosti. Glikera pomisli da sanja. Pred
njom je bila gomila aveti. Meu njima se izdvajala Kora, ena
krupnih kostiju koje su kroz zategnutu kou isticale golemi
skelet. Ona, mlatarajui rukama, mravim i dugakim, rastera
ene i prie Glikeri. Kezei krbave zube, ena kolos nadnese
se nad Tebanku. Glikera s uasom oseti na sebi bezizrazni
pogled sumanute ene.
Evo mlade krvi... viknu Kora. Ona e mi
povratiti snagu!
Rekavi to, epa za ramena Glikeru i zari joj zube pod
grlo. Ostale ene stadoe da urlaju i zavijaju kao vuice.
Odjednom se vrata otvorie i tamniar Kalva upade u
odaju steui bi u ruci.
ene se cvilei zbie u gomilu.
Luda Kora... Luda Kora... Pije krv mladoj eni... Sve
e nas poklati... Stalno nas tue... Kora je Skianka, pije
ljudsku krv! Prole nedelje udavila je Milfridu...
Tamniar stranim pogledom prostreli ene i stee dralje
bia. Zamahnu po gomili i stade estoko da tue. Na vrisak i
zapomaganje Kora ostavi svoju rtvu i jurnu na tamniara
viui:
ivot mi se vraa!... ivot mi se vraa!
Luda ena kao tigrica jurnu na tamniara. Njeni nokti se
ustremie na Kalvu. On zavitla biem, ali ne stie da ga spusti.
Kora se svom estinom baci na njega i obori ga. Drei mu

vrsto ruke priljubljene uz pod, naprezala se iz sve snage da ga

epa zubima za grlo.
Ostale zatvorenice skakale su i vritale od radosti.
Njihova davnanja mrnja prema tamniaru bila je bezumna.
Kora, ne mogui da dohvati Kalvu za grlo, ujedala ga je
po licu i ramenima.
Kad Glikera, izgrebana i okrvavljena vrata, doe svesti,
vide da je tamniar u smrtnoj opasnosti. Ustade i nekoliko
puta lupi Koru pesnicama po glavi. Izbezumljena ena kolos
za trenutak izgubi prisebnost. Kalva, osetivi da ga njene ruke
manje steu, skupi snagu i odgurnu je od sebe. Onda se baci
na nju i epa je obema rukama za guu. I davio je sve dok ne
oseti da je telo postalo mlitavo. Izbezumljenih oiju i
razjapljenih ustiju Kora je leala mrtva na podu.
Ostale ene, zamukle od straha, zbijale su se u gomilu.
Kalva se obrati Glikeri:
Spasila si mi ivot!
I ti meni, odvrati ena drei se za grlo. Tamniar je
brisao rukama krv sa lica.
Luda Kora bi me zubima zaklala da mi nisi pritekla u
pomo. Uiniu ti sve to eli i to budem mogao.
Izvedi me pred kraljicu. To je moja jedina elja,
ree mlada ena.
Uiniu to! odgovori tamniar, pa se obrati
enama: uvajte ovu dobru duu, vi buljine, jer ako mi se
poali na vas, kunem se u sve bogove na Olimpu, pobiu vas!
Rekavi to, tamniar izie, zatvori vrata i namae rezu.

* * *
Kralj Filip je prespavao sledei dan. Uvee stigoe
glasnici iz Trakije. Pranjavi i premoreni dojezdie u grad na
konjima koji su se jedva vukli. Filip, mamuran od pijanke
protekle noe, primi ih mrgodno. Naviknut da sasluava
poslanstva svakojakih naroda i plemena i glasnike s dobrim i
ravim vestima, kralj ne pokaza ni najmanje uzbuenje kad
mu saoptie da su tri traka plemena digla ustanak protiv
makedonske vlasti.
Varvari su popalili nae postaje! ree jedan glasnik.
Popalili ih sa posadom, dodade drugi. Preko
etiri stotine naih ratnika ubijeno je.
ene i decu odveli su u ropstvo, dobaci trei
uzbuenim glasom. Peonci i Tribali{18} sve ubijaju... Iza
njih ostaju samo leevi i poari. Pojaanja im stalno pristiu.
Dolaze ak od Istra{19} i Hema...{20} ustanak se sve vie iri...
Mi smo jedva uspeli da se probijemo kroz
pobunjenike i da stignemo do Pele, zavri prvi glasnik
udei se to kralj ne pokazuje nikakve znake uzbuenja.
Filip, iskusni ratnik, dobro je znao ta znai pobuna
varvara, koja, ako se odmah ne ugasi, uzima velike razmere.
Zbog toga izdade nareenje da se vojska spremi za brz pokret.
Iste noi s pet hiljada konjanika kralj poe u Trakiju. S
njim su ili Aminta, Kleandar i Perdika.
Po dobro poznatom putu ratnici su odmicali ne
zaustavljajui se nigde do zore. Na prvom odmoritu vojsku

stigoe novi glasnici viui na sav glas:

Sklanjajte se s puta, kralja traimo... Nosimo dve
vesti... srea i nesrea... Sklanjajte se, hitamo kralju...
Ratnici se stadoe razmicati proputajui glasnike.
ta je, kakve vesti donosite? upita Filip.
Daoh Tesalac, voa poslanika, odgovori:
Dobre i rave...
Govori!
Parmenion je pokorio Ilire{21} i vodi taoce prema
gradu Peli.
Predvieno uinjeno! ree kralj.
Iz stotinu grla zaorie se gromki poklici.
Govori dalje! ree kralj.
Daoh baci brz pogled po prisutnima i uzbuenim glasom
ree:
Bogovi neka se smiluju na nas smrtne, i neka otklone
svaku nesreu... Ko moe da predvidi ta e nam doneti
moda jo sutranji dan...
Prisutni oficiri zgledae se i svi prebledee.
Neka se slavi ime Zevsovo! ree kralj. Govori
ta se desilo...
Daoh, drhteim glasom odgovori:
Artemidin{22} hram u Efesu je izgoreo... Ve se
pronose vesti da se u Beotiji pojavila kuga.
Kuga! ... zaue se preneraeni glasovi.
Ispunjava se volja bogova, ree prorok Aristandar.
Pobeda nad Ilirima i spaljen hram strane boginje udno se
vezuju za roenje naslednika makedonskog prestola!

Kralj, videi da e vra jo vie da zanese sujeverne

oficire, nasmeja se i dobaci:
Proroci u svakoj prilici vide ono to ele! Neka je
slava naem Arisitandru i svoj prorokoj bratiji!... Artemidin
hram je izgoreo, Heleni e joj napraviti lepi i vei, a kuga,
daleko bila od nas, i dosad je morila i morie svet... Neka je
slava i Parmenionu to je pobedio Ilire. Mi idemo da umirimo,
ili smirimo pobunjenike Peonce i Tribale. to pre to uradimo,
bie bolje i za nas i za njih... Trubau, sviraj pokret!
I vojska krete na severoistok. Ratnici su jezdili umerenim
korakom, jer Filip nije nikada mnogo urio, ali je uvek stizao
na vreme i s odmornim vojnicima odnosio pobede.
Sujeverni oficiri sa strahom su govorili o zlom udesu koji
moe snai itav svet jer, po njima, Artemida e svakako
poslati kugu, glad ili zemljotres na ljudski rod. Njihove rei se
apatom pronee meu sve ratnike i mnogi se stadoe glasno
moliti i itati zavete bogovima.
Filip je jahao veseo na elu ratnika, smejao se i nagonio
oficire da se i oni smeju. I doista njegove ale uskoro
raskravie sva zastraena srca hrabrih kraljevih drugova.
Vest da su Iliri pobeeni sve je obradovala. Filip je ve
zamiljao kako e, kad se vrati s vojnog pohoda, prirediti
gozbu na svome dvoru. Pozvae i ilirske taoce i naterae ih da
piju dok ne popadaju pod sto.
Kralj Filip bio je u miru blagonaklon i svakom
pristupaan, od konjuara do generala. Ali u ratu je bio surov i
nemilosrdan. Njegova vojska, ratujui po Trakiji, za dva
meseca ugui pobunu i nanovo uspostavi makedonsku vlast

koja se proiri sve do reke Dunava.

Makedonska falanga,{23} strah i trepet za sve narode,
odnosila je pobede na svakom bojnom polju. Nju je osnovao
jo kralj Aminta,{24} po ugledu na tebansku kosu falangu.
Gusto zbijeni teki kopljanici kretali su se po bojitu kao
ogromna tvrava iz koje su strala dugaka koplja. Falanga u
obliku kare gazila je i nitila na svom putu sve na ta naie. Ti
peaci bili su snani ljudi, hrabri i izdrljivi, svi regrutovani iz
redova makedonskih seljaka, ilirskih i trakih dobrovoljaca,
Peonaca i Argivljana koje je Filip pokorio, helenskih pustolova
i skitnica koji su bili izgubili ili zaboravili svoju nacionalnost.
Dugom slubom u Filipovoj vojsci doterali su dotle da su ih
svi smatrali Makedoncima.
Svakog dobrovoljca kralj je lino odabirao. Probao mu
snagu i izdrljivost i uzimao ga u falangu ili ga je uz alu i
smeh odbijao. Jer Filip je dobro znao ta za vojsku znai
izdrljivost.
Vojnik mora podneti svako udo, govorio je.
Mora trpeti zimu, vruinu, glad i e, duge mareve i jurie u
kojima se gubi dah; mora biti u svako doba gotov da podnese
nespavanje i da izdri bolove od rana.
Ratnici falange bili su dobro uvebani. Kad u boju padne
prvi red, drugi odmah zauzima njegovo mesto i postaje prvi, a
trei je spreman njega da zameni. Borci su mogli iz drugog, pa
ak i iz treeg reda izmeu svojih drugova da dugakim
kopljima domae neprijatelja.
Falangu su okruivali konjanici koji su uglavnom bili
lanovi aristokratske stranke, kraljevi drugovi". Oni su se,

lako naoruani i pokretljivi, borili bez sistema, svaki za svoj

raun, prema vetini i sposobnosti.
Otvorivi srebrne i zlatne rudnike u Makedoniji i zauzevi
nove u Trakiji, kralj je postavio solidnu materijalnu osnovu da
od vojske stvori nepobedivu armiju. Tako osiguran, Filip je
mogao ozbiljno praviti planove da pokori celu Heladu,
razdiranu unutranjim zaevicama, neslaganjem i borbom za
hegemoniju.
Diplomatskom vetinom i takvom armijom kralju Filipu
nije bilo teko da svoju vlast proiri do Dunava, da potini
Halkidik i Trakiju, da osvoji Iliriju i nametne svoju vlast
gradovima na Mramornom moru.

GLAVA PETA
Koliko it srea za ljudski, rod relativna!

Prokles,

atleta iz Tebe, sedeo je na podu prekrivenim

plesnivom slamom. Naslonjen leima na kameni zid, gotovo
je visio o desnoj ruci koja je lancem bila privezana za alku.
Svaki pokuaj da legne dli da ustane izazivao je estoke
bolove u zglobu Zbog povrede na glavi esto je gubio svest.
Tada je njegovo golemo telo prenosilo celu svoju teinu na tu
ruku, pomodrelu i ranjavu.
Filton je sa suzama u oima svakog jutra gledao kako
tamniar Kalva udara atleti po deset bieva preko lea i grudi.
Atleta je stenjao od bolova a lekar mu je cedio gnojne rane i
prao ih vodom.
Oba sunja bila su uverena da kralj Filip i ne zna za
njihove patnje, a kad dozna, zacelo da e ih pustiti na slobodu.
On je dobar, ree lekar. Doi e lino da nas
pusti iz tamnice.
Tebanac se nasmei:
I meni e dati deset zlatnika i pobedniki venac...
Treba mi novac... Imam devojku u Plateji... Ona me eka...
Moja Kasiopejal...
Ali dani su prolazili, a kralj se nije pojavljivao. Kalva je

svakog jutra revnosno obavljao svoj posao: donosio po hleb i

testiju vode. Filtonu je redovno napominjao da e biti
pogubljen, a Tebancu udarao po deset bieva, prema
Daohovom nareenju.
ta je s mojom enom? Gde je Glikera? svakog
jutra postavljao je isto pitanje lekar.
Tamniar je ili utao ili odgovarao:
Njoj je dobro. Bolje nego tebi...
Jednoga dana Dipon mu ree da je Glikera spasla ivot
tamniaru Kalvi. Filton se zapanji od uda i stade navaljivati
da bar neto vie dozna. Uzalud. Pomonik tamniara ostade
nem.
Sedmog i osmog dana Tebanac nije gubio svest. Devetog
dana ujutru upita ga lekar:
Da li zna ko nam je najvei neprijatelj? Atleta ga
pogleda i zamisli se:
Valjda tamniar Kalva i njegov pomonik?
Ne, odgovori Filton. Neprijatelj nam je svaki
Makedonac.
Zar i kralj Filip? On e meni dati...
ekaj... Nita ti nee dati... On i svi Makedonci
neprijatelji su Helenima...
Valjda, kad ti kae... Lekar se zamisli, pa dodade:
Moe li da iupa tu alku iz zida?
Valjda mogu... Nisam pokuavao...
U tamnicu uoe Kalva i Dipon, obojica sa isukanim
maevima. Filton pretrnu. Tamniar se obrati Tebancu.
Primetio sam da se osea bolje. To ne sluti na dobro.

Po tvojim pogledima oseam da sprema zlo. Zbog toga,

odsad u biti obazriviji. Ako primetim ma ta sumnjivo,
svreno je s tobom! Isprobadaemo te maevima.
Kalva pregleda gvozdenu kariku na njegovoj ruci i kad se
uveri da je i lanac dobro uvren za alku, on i njegov
pomonik napustie odaju.
Kad ostadoe sami, Filton progovori:
Pripada narodu koji je dao Pelopidu i Epaminondu, a
dozvoljava da te ovaj odljud svakog jutra tue! Ti si izrod,
roeni rob!
Snagu sam izgubio... Bolestan sam, prostenja
Tebanac. Niko u mojoj porodici nije bio rob...
Prokles je ceo taj dan preutao. Lekar je leao na slami i
razmiljao. inilo mu se da su izgledi za njegovo spasavanje
iz tamnice nitavni. Tebaneva neodlunost dovodila ga je do
oajanja.
Pred vee Prokles ree:
Svreno jel
ta je svreno? upita lekar i ustade.
Reio sam... Ubiu tamniara i njegovog pomonika.
Ja u ti pomoi! oduevi se Filton. Ali, privezan
si za alku... kako e?
Leva ruka mi je slobodna. Njom u epati jednog, a
tebi ostavljam drugog...
Sa malo rei dogovor je uinjen.
Ali, sutradan ujutru u tamnicu uoe Kalva, Dipon i dva
straara.
Biete pogubljeni. Obojicu emo obesiti o platan

ispod tale, ree tamniar. To je kraljiina elja, ona

hoe da gleda pogubljenje.
Filton je zaprepaeno bacao pogled na tamniare i
njegove pomonike. Uas ga spopade kad vide kako Dipon i
jedan straar pripremaju konopce da ih poveu. Atleta je
ustao. Njegovo snano telo prema svetlosti buktinje izgledalo
je jo krupnije. U jednom trenutku Filtonov pogled se sukobi
s njegovim. To je bilo dovoljno. Lekar iz sve snage tresnu
pesnicom u lice Dipona. Pomonik pade i ispusti buktinju.
Kalva i dva straara za asak ostadoe zapanjeni. Tebanac
atleta napree snagu i iupa alku iz zida.
Hvatajte ga, dreknu Kalva i baci se na Proklesa.
Dva straara i Dipon, koji se digao s poda, epae Tebanca, a
Filton mugnu kroz otvorena vrata.
Iz tamnice su dopirali jauci, krkljanje, zapomaganje i tupi
udarci. Buktinja je pala na slamu i zapalila je. Dim se probijao
kroz vrata i irio se po hodniku.
Filton, beei kroz hodnik, nalete na gomilu straara koji
su vikali na sav glas. inilo se da je u celom dvoru uzbuna.
Nekoliko ratnika uhvatie lekara i povukoe ga prema tamnici.
Klitander proviri kroz otvorena vrata. Najpre ne vide nita, jer
se plesniva slama puila i dim se kovitlao u tamnici.
Kad ue, oficir se spotae o ljudsko telo, pade i udari
glavom o drugo.
Gomila ratnika tiskala se oko ulaza u tamnicu, ali niko ne
mogade da vidi nita.
Meutim, kad se dim malo razredi, svi ugledae najpre
atletu iz Tebe kako stoji nasred tamnice, ogrezao u krvi. Na

obrazu mu je zjapila iroka rana, zadata maem ili noem.

Dipon i dva straara leali su na podu, mrtvi, a Kalva je davao
znake ivota. Smrad od izgorele slame irio se i izazivao
gaenje kod ratnika koji su iznosili leeve polomljenih
vratova, izvaljenih vilica i razlupanih glava.
Atleta izie iz tamnice i stade na vrata. Preneraeni ratnici
s isukanim maevima stajali su zbijeni u gomili. Ali
iskrvavljeni Tebanac nije ni pomiljao da ih napadne.
Klitandar mu nabaci izdaleka omu ma vrat, ostali navalie i
bez muke mu vezae ruke pozadi. Prokles se nije branio. On
baci pogled na lekara, koji je ve vezan stajao po strani i ree:
Izgleda da si bio u pravu... Kralj nee doi da nas
pusti na slobodu i da mi, prema pogodbi, da deset zlatnika i
pobedniki venac.
Od sve muke Filton se nasmeja.
I meni se ini da sam bio u pravu, ree. Izgleda
da emo danas obojica dobiti pobedniki venac...
Oba sunja izvedoe u dvorite i privedoe ih platanu. O
jednoj debeloj gredi visila su dva konopca s omom na kraju.
Po ijem nareenju treba da umrem? upita lekar
oficira.
To je zapovest i elja kraljice Olimpijade.
Zahtevam da me izvedete pred kralja. On me je
pozvao na dvor, on e me pustiti na slobodu.
Da te izvedem pred kralja? nasmeja se Klitandar
On je otiao s vojskom u Trakiju da ugui pobunu
varvara. Ko zna kad e se vratiti!
A kraljica?

 Ona je naredila da te obesimo.

elim s njom da razgovaram.
Ispunie ti se elja, po drugi put se nasmeja oficir.
Evo je, sad ba dolazi da gleda pogubljenje.
Kraljica Olimpijada, u pratnji dve dvorkinje, pribliavala
se platanu.
Filton, bled, izmravio i malaksao, stajao je oslonjen
leima o drvo. Na licima ratnika nije se videla ni senka
samilosti. Klitander je zlurado gledao oba sunja, uivajui u
njihovom strahu.
Za kraljicom, na pristojnom odstojanju, ila su tri trgovca
iz Sirije. Doli su da kupuju robove. Olimpijada prie Filtonu:
Dolo je vreme, ree, da vidi ta znai huliti
bogove i pe potovati kraljicu Olimpijadu! Da li jo misli da
kraljica bunca?
Lekar je utao i gledao je ispitivakim pogledom.
to me meri? planu kraljica. Zar nita nema
da kae?
Mislio sam da te molim... poe Filton i zastade.
Hteo je da moli kraljicu da se saali na njegovu enu i dete, ali
se seti da bi to dalo povoda Olimpijadi da mu se i na njima
sveti.
Hteo si da me neto zamoli? upita kraljica.
Hajde reci ta eli pre nego to umre.
elim da ti dam jedan savet...
Savet? Ti meni?
Da... Zar ja nisam tvoj lekar? Olimpijada pocrvene od
gneva. Filton produi:

 Preporuujem ti da vie ne pije onaj tej od opojnih

trava. On te vodi pravo u ludilo... Ako nije ve dockan... ini
mi se da si ve izgubila pamet...
Kraljica se zbuni, tre se i stade bacati brze poglede po
ratnicima, kao da ih priziva za svedoke za ovoliku drskost.
Najposle ree:
Nee ti pomoi helensko brbljanje i filozofiranje.
Bogovi neka se smiluju na one koji misle da za ivota
mogu stati pored njih, dodade lekar.
Na mene su se smilovali, to ti zna, odgovori
Olimpijada, ali te je kralj Filip naterao da govori protiv
mene.
Filton slee ramenima:
Kralj Filip, ree Filton. pozvao me ovamo da
bdim nad tvojim zdravljem, a pustio je da me tvoja zahvalnost
dovede na veala... Poutavi malo, dodade: Tako
bogovi ne rade. Oni za usluge uzvraaju naklonou... Koji
put se smiluju ak i na one koji za dobrotu plaaju zlom...
Olimpijada se tre, zamisli i htede neto da odgovori, ali
se predomisli i okrete mu lea.
Za to vreme tri trgovca iz Sirije su sa svih strana
strunjaki posmatrali atletu iz Tebe. Pipali su njegove miice,
zagledali su se u oi i zube i pljeskali ga akama po pleima.
Koliko ima godina? upita ga jedan.
Kad su Pelopida i Epaminonda prerueni u seljake,
doli u Tebu ispali su mi prvi zubi. Otada sam dvaput odneo
pobedniki venac na olimpijskim igrama.
Najstariji trgovac se obrati kraljici:

 Presvetla keri Demetrina, prodaj nam ovog roba.

Ako ga ubije, bie teta i za tebe i za nas. Nudimo ti za njega
dve hiljade drahmi.
Olimpijada se zamisli. Iz oiju joj sinu pohlepa.
Gledajui u atletu i lekara, ree:
Istina je, ako ih pogubim, nikakve koristi neu imati.
Ona je jo kao dete ostala bez roditelja. ivei u kui strogih i
sebinih staraoca bila je eljna svega. Na pomisao da e za
jednog sunja dobiti vie novaca nego za osam ostalih, oi joj
gramzivo zasvetlee.
Prodau vam i atletu i ovog drugog, ree. On je
lekar, najbolji u celoj Heladi. Nema te bolesti koju on ne moe
da izlei.
Hvala ti na pohvali, svetla kraljice! ree Filton.
Ovako meni nikad nisi govorila.
Sam atleto vredi tri hiljade drahmi, ree Olimpijada,
ne obraajui panju na Filtonove rei. Dajem vam
obojicu za taj novac.
Tri trgovca ukrstie brze poglede i stadoe da se
doaptavaju.
Tebanac i lekar su sa zebnjom pratili razgovor izmeu
kraljice i Sirijaca. Pomisao da e njihovu smrt zameniti
ropstvom inila im se kao najsrenije spasenje. Neoekivani
obrt u njihovoj sredini smatrali su kao milost bogova.
Mogunost da se kraljica i trgovci moda nee pogoditi
izgledala im je uasna.
Za atletu i lekara dajemo dve i po hiljade, ree
najstariji Sirijac.

Olimpijada se nasmeja. Dva reda belih zuba blesnue kao

u vuice. Njoj je godilo da se cenka sa Sirijcima.
Ipak, posle podueg pogaanja, pogodie se. Atletu i
lekara prodala je za dve hiljade i osam stotina drahmi, pa je
tako za njih dvojicu dobila vie nego za ostalih osam robova.
Sirci su bili zadovoljni.
Dok su mu stavljali okove na ruke i noge, Filton upita
kraljicu:
A moja ena? ta emo s njom?
Tvoja ena! nasmeja se Olimpijada. S njom
emo drugaije postupiti.
ta to znai? bojaljivo ree lekar. Kraljica mu
okrete lea i uputi se prema dvorcu.
Zevsa mi, lee lekar, izgleda da je demonima
najmiliji stan ljudska dua!
Budi zahvalan, robe, to ti je ivot poklonjen!
dobaci mu Klitandar.
Jo kako sam vam svima zahvalan! odgovori
Filton. Jer sad mi je ivot potrebniji vie nego ikad.
E, a zbog ega to?
Zbog osvete... uj, varvarine... Bogovi koji put vole
da se naale s ljudima pa im ukrste ivotne puteve kako se
samo poeleti moe. Nadam se da emo se jo koji put sresti.
Ne verujem! nasmeja se Klitander. Sirci su rekli
da e vas odvesti u Frigiju i tamo ko zna kome prodati.
Trgovcima se urilo. Oni postrojie deset robova,
otkupljene sunje, koji su radosna lica i sa suzama u oima,
gledali plavetno nebo, zeleno lie na drveu i sunevu

svetlost. Mada su svi bili u okovima, oseali su beskrajnu

sreu, blagodet toliko dragu i tako relativnu za ljudski rod.

* * *
Kraljica Olimpijada, lekarei na minderluku u lovakoj
dvorani, razgovarala je s Klitandrom:
ta emo sad? Izgleda da smo ostali bez tamniara.
I meni se ini, odgovori oficir stavljajui svoj
dobro oien lem na sto. Atleta je ubio Dipona i dva
straara, a Kalva je jedva iv.
Kraljica ustade i ushoda se po dvorani. etkajui gledala
je razmaknute ploe na podu, poaale grede na tavanici i
vatru na ognjitu. Prezrivi osmeh zatitra joj na licu:
Prava varvarska zemlja! ree.
Odnekud se ula cika i groktanje svinja koje su robovi
u predveerje hranili. Po prostranom dvoritu konjuari su
vijali pastuva koji je otkinuo ular i pobegao iz tale. Vika ljudi
komeala se s vritanjem konja i lupanjem njegovih kopita o
tvrdu zemlju, meala s pesmom gardista koje Filip nije poveo
u vojni pohod.
Zatim se zagleda u ratnika.
Uzalud baca enjive poglede na mene ree.
Zar misli da u dopustiti da me tvoj dodir oskrnavi! Ja sam
ena koje se dotakao Zevs...

 Bila si moja toliko puta!

Bila sam. I s tim je svreno!
Traanin se stade premetati s noge na nogu. Zausti jo
neto da kae, ali mu kraljica dade znak rukom da uti.
Vi, mukarci, pametni ste dok ne stanete pred lice
ene, ree i osmehnu se. Onda postajete odani i glupi.
Zbog toga vie volim ene. One su lukave i podle. Podmukle
su i kad vole i kad mrze... Dovedi mi enu lekara Filtona. Ona
je elela da razgovara sa mnom. Oseam potrebu da je vidim.
Oficir klimnu glavom i izie.
Konjuari su jo uvek vijali pastuva, uzalud pokuavajui
da mu nabace zamku na vrat. On se propinjao, ritao se
prednjim i zadnjim nogama, irio nozdrve i pretei mahao
glavom.
Zar niko ne sme da mu prie? viknu kraljica.
Konjuari, ratrkani po dvoritu, zbie se u gomilu i
krenue prema konju ije su plamene oi blistale kao u zveri.
Nekoliko konopaca baenih nevetom rukom, fijuknue kroz
vazduh, ali pastuv sagnu glavu i sve zamke promaie.
Uhvatite ga ili ubijte! doviknu kraljica voi
konjuara.
Boanska keri Zevsova, odgovori bojaljivo starac
Kleomen. Ovoga pastuva kralj Filip vie voli nego sve
ostale konje u talama. Ne smemo ga ubiti!
Nareujem vam da ga uhvatite ili ubijete! Tako mi
svetlih oiju boginje Demetre, narediu da vas ibaju do smrti!
Starac bespomono slee ramenima. Ostali konjuari
stadoe se zgledati. Najposle odluie da skupa jurnu na konja

i da uhvate za kraj od ulara koji je visio sa oglava. Meutim,

pastuv jurnu na njih dohvati prednjim nogama najhrabrijeg i
obori ga na zemlju. Ostali konjuari obletali su oko konja
vitlajui zamkama vie glave.
Najednom se pastuv ustremi, jurnu preko dvorita,
preskoi visoku ogradu i upade u dvorski vrt, gazei cvee i
lomei bunje.
Za njim! povika Olimpijada. Strele i koplja u
ake i ubijte ga!
Konjuari pohrlie kroz kapiju u vrt. Za njima pohita i
kraljica. Ali nikome nije bilo ni na kraj pameti da uzmu oruje.
Pastuv projuri nekoliko puta po vrtu i odjednom stade.
Obradovani konjuari polako su se pribliavali, spremni da mu
nabace zamku na vrat. Starac, njihov voa, iao je napred i
kad se ve pribliio konju, tre se i preneraen od straha poe
da uzmie. Tada su konjuari ugledali kako iza jednog
jasminovog buna izviruje gornja polovina golemog pitona.
Zmija se njihala u ritmu, kao da eli da uspava rtvu. Ravasti
jezik je pretei palacao iz razjapljenih eljusti. Konjuarima se
priini da se piton priprema za skok. Konj je brektao i bolno
jeao. Miii su mu podrhtavali, a noge, ukoene i kao
prikovane za zemlju, nisu mogle uiniti ni najmanji pokret.
Zaprepaeni konjuari povlaili su se prema kapiji.
Olimpijada proe pored njih i uputi se bunu iz koga je
izvirivala pitonova glava. Kraljica stade izmeu zmije i konja.
No, no, Sitone, ree nenim glasom. Nee
valjda skoiti na konja? Bojim se da ti toliki zalogaj ne
zasedne u grlu.

Zmija zasikta i izvi glavu nad bunom. Jasno su se videli

beli kolutovi s nakostreenim krljutima, a repom je besno
udarala o zemlju.
Uasnutim konjuarima se uini da kraljici nema spasa.
uli su siktanje zmije koje se mealo s kraljiinim tihim
zvidukom i gledali kako lagano pokree ruke desno i levo,
pribliavajui se stopu po stopu nemani. Njene bele ruke
dopree najposle do pitonove glave. Olimpijada mu stavi obe
ake oko vrata i neprestano zvidei povede ga u dubinu vrta.
Zmija poe da lie ruke svoje gospodarice i opusti se. Prednji
deo tela klonu na travu.
Bledi od straha konjuari lagano prioe konju koji je jo
uvek stajao kao ukopan. Starac ga uhvati za oglav i izvede iz
vrta.
Sunce na zalasku osvetli izmeu stabala vitku figuru
kraljice Olimpijade koja je gipko koraala prema ulazu dvora.
U vrtu zavlada tiina. Crvenkaste pitonove oi svetlucale su u
predveerju. Ogromni kolutovi pokriveni modrim krljutima
obavijali su se oko debelog stabla gorostasnog platana. Zmija
se pripremala na poinak.

GLAVA ESTA
I kad lae ena ini se i drugima
i njoj samoj da govori istinu.
Oli mpi jada

U lovakoj dvorani, na minderluku, sedela je Glikera i

prezrivo gledala Klitandra, koji je uzalud pokuavao da
povede s njom razgovor.
Mlada si i lepa. Pred tobom je budunost, govorio
je oficir. Otkako si spasla Kalvu tamniara iz ruku lude
Kore, i kraljica ima o tebi lepo miljenje... Ne oajavaj.
Glikera je utala. Klitandar se etkao po dvorani,
razmiljao ta bi jo mogao da joj kae kad ue Olimpijada.
Mlada ena ustade i s potovanjem stade pred kraljicu.
Neka bogovi tite onu koju je Zevs meu tolikim
enama odabrao! poe Glikera zvonkim glasom. Mi,
smrtni, s oboavanjem padamo pred noge kraljice ljudi i
bogova! Budi ponosna, boanska Olimpijado, majko
naslednika makedonskog prestola. Najvei pesnici sveta
pevae ti panegirike,{25} a svi smrtni, kojima je sudbina
dodelila da vide tvoje lice, bie blaeni i na ovom i na drugom
svetu.
Kraljica je sluala Glikeru divei se i reima i nainu kako

su izgovorene. Bacivi pogled na Klitandra, koji je stajao po

strani, uini joj se da njegovo surovo lice nije dostojno da
slua pohvale ovakve vrste. Oficir je otvorenih usta od uda,
gledao as u kraljicu, as u Glikeru.
Olimpijada ga uhvati za miicu i ree:
Iziite napolje, ovaru sa Hema! Za tvoje tvrde ui i
divljako srce nisu ovakve rei.
Oficir prikloni glavu i izie iz dvorane. Olimpijada sede
na minderluk i, mirkajui, upre pogled u mladu enu.
Pametna si i lukava... Prava ena i kad lae ini se i
njoj samoj i drugima da govori istinu, ree kraljica.
Promaila sam! pomisli Glikera oseajui kako joj
krv udara u glavu.
Za nekoliko trenutaka nastade tiina.
ujem da si iz Tebe? ree Olimpijada. Od koga
si roda?
Roeni brat moje majke bio je Epaminonda. Kraljica
mirnu nekoliko puta. Lice joj dobi blaeni izraz, usta se
razvukoe u osmeh.
Znai, bliska si roaka onom Epaminondi koji je u
dva maha{26} pokazao spartanskim svinjoderima{27} ta znai
pravo junatvo... elela si da razgovara sa mnom?
Na ognjitu u uglu, krkljalo je nekoliko zemljanih lonaca.
U njima se kuvala orba, veera za robove Etiopljane koji su
se tiskali oko ulaza u dvoranu ne usuujui se da uu dok
kraljica ne izie. Plamen jasenovih panjeva izvijao se i
postajao sve svetliji, jer je u dvorani ve nastao sumrak. Iz
podzemlja, gde su tamnice, uo se vrisak. ene, zatvorenice,

tukle su se. Piskavi glasovi meali su se sa gromkom pesmom

ratnika iz garde kraljevih pratilaca" koji su se ispod velikog
hladnjaka ispred kasarne kockali, smejali i pevali.
elela si da razgovara sa mnom? ponovi kraljica.
Jeste... One noi, kad su me doveli ovde, i bacili u
zatvor, proklinjala sam i tebe i ceo makedonski dvor, jer su
moje muke bile neizdrljive. Plakala sam i jadikovala cele noi
i tek pred zoru savlada me san. Odjednom u tamnici blesnu
svetlost. Prenem se i pogledam: ispred mene stoji divan
mladi sa tapiem u ruci... Hermes,{28} pomislim i bacim
pogled na njegove sandale. Zaista, na sandalama bila su mala
krila. Ozarena sreom i blaenstvom kliknem glasom koji je
dolazio pravo iz srca: Ako si doista glasnik bogova, vodi me,
jer moj ivotni put skrenuo je u tegobu i muenje. Mrska mi je
suneva svetlost. Mladi se nasmei i otvori svoja ruiasta
usta: Nisam doao da te vodim u donji svet, nego da ti
kaem: bie srena ako potuje kraljicu Olimpijadu, jer ona
je od bogova nadahnuta". To ree i nestade. U tamnici opet
zavlada mrak.
Glikera uuta. Srce joj je lupalo od uzbuenja i straha. Za
trenutak sinu joj kroz glavu da je moda preterala sa svojom
priom. Baci iskosa pogled prema kraljici i susrete dva svetla
oka. Mlada ena ustrepta i zagnjuri glavu u ake. inilo joj se
da je Olimpijada probada svojim pogledom.
Preterala sam", pomisli, a to e me odvesti u propast!"
Kraljica se pridie na minderluku i rairi ruke viui:
Hermes, glasnik bogova. Zevsov pratilac!... Hermes...
Glikera ustade drhtei od uzbuenja i straha. inilo joj se

da glas koji uje dolazi iz ugla velike dvorane. Oi kraljice

Olimpijade bleskale su prema odsjaju plamenova na ognjitu.
U dvorani je ve bilo mrano. Kroz otvore na prozorima
uletali su slepi mievi i pitei kruili ispod poaale tavanice.
U hodniku, ispred vrata, stajali su robovi Etiopljani, ne
usuujui se da uu u dvoranu i zapale buktinje.
Kraljica ustade sa minderluka.
Jeste, ree, ja sam posveena i blago onome na
koga padne moj pogled... Poi sa mnom. Tebanko... Idi i ne
govori nita, jer je na razgovor za danas zavren.
Kraljica poe prema izlazu. Glikera, slomljena od
uzbuenja, ila je polako za njom. Sad ve sigurna da je
Olimpijada dobila nastup sujevernog ludila, ne usudi se da
pomene ni svog mua ni dete.

* * *
Dvorkinja Doroteja je dobro znala da se iz tamnice
kraljice Olimpijade lako ne izlazi. U toku godina bila je ona
vie puta svedok strahovitih zloinstava koje je kraljica
Olimpijada vrila u ime vie pravde". Tako je sa sigurnou
raunala da je s Glikerom svreno, a Filton prodat u ropstvo i
odveden bogzna kud.
Zbog toga je Doroteja odnela lekarevo dete svojoj kui.
Negovala ga je briljivo i zavolela kao da je njeno roeno.

Ali, odjednom, neoekivano, dvorkinja se nae u udu

kad doznade da je Glikera osloboena i da kod kraljice uiva
poverenje. Uprkos tome, Doroteja se s pravom pribojavala da
kraljica u nastupu mrnje, koju je oseala prema Filtonu, ne
ubije njegovo dete. Isto tako dvorkinja je, poznavajui
Olimpijadinu ud, bila uverena da Glikera svakog asa moe
pasti u nemilost. Razmiljajui o tome, dobra ena odlui da
maliana i dalje krije kod sebe i da ak ni Glikeri ne kae da je
dete kod nje.
Sutradan, posle razgovora u lovakoj dvorani, kraljica
pozva nekoliko dvorkinja i Glikeru.
Olimpijada je bila tuna. Njeno belo lice, kao isklesano u
parskom mermeru, baci u brigu dvorkinje.
Boanska, ta ti se desilo? upita Doroteja.
Bila sam u vrtu. tiho odgovori kraljica. Moji beli
karanfili su umrli. Pastuv, koji je jue pobegao iz tale, gotovo
sve ih je izgazio.
Obrativi se jednoj dvorkinji, kraljica dodade:
Pozovi mi Klitandra i konjuara koji je jue uvao
konje u talama.
Dvorkinja se smesta udalji, a Olimpijada se obrati
Glikeri:
Tebanko sino sam poverovala tvojim reima, ali
uvaj se! Ako me izda, umree na mukama. Sumnjam u
tvoju odanost!
Glikera preblede:
Zato bih te izdala? ree tiho. Moju odanost
prema tebi podstiu bogovi...

Kraljica joj se unese u lice:

Vi, Heleni, avolski ste osvetoljubivi! Dabome da
sumnjam u tebe, jer me jo nisi pitala ta je bilo s tvojim
muem i detetom...
ula sam da je Filton prodat u ropstvo, ree mlada
ena. a o detetu nisam doznala nita.
Kraljica izvadi iz vaze na stolu jednu crvenu ruu i stade
je mirisati gledajui podozrivo u Tebanku.
Dete e se pronai, ree, ali ono nee iveti, jer
njegov otac je mrzak bogovima... Idi sad u svoju odaju...
U oima mlade ene zablistae suze. Zausti neto da
kae, ali videi kako kraljica gnjavi ruu u ruci pomisli da je
opasno ma ta rei. Pognute glave Glikera izie u hodnik i
uputi se prema drugom krilu dvorca, gde je bila njena odaja.
Jeste, Heleni su osvetoljubivi... aputala je usput.
I svetie se!
Pogled joj pade na jedan rtvenik, koji je stajao u uglu
hodnika. Glikera stavi tri prsta na njega i proapta:
Pozivam sve bogove osvetnike u pomo, a za uzvrat
zavetavam im svoj ivot!
Meutim, kraljica se obrati Doroteji:
Tebi nareujem da pronae dete i da motri na nju. I
uvaj se, jer tebanska zmija ujee kad se najmanje nada
U odaju uoe Klitandar i konjuar.
Ovaj je kriv to je pastuv otkinuo ular i pobegao iz
tale, ree oficir.
Konjuar je bio omalen rastom, irok u pleima, s
poveom okruglom glavom, debelim usnama i klempavim

uima. Zbog uiju je i dobio nadimak Diota.{29} Pravo ime mu

valjda niko nije ni znao. Konjuar je imao oko dvadeset i pet
godina.
Ti si konjuar Diota? ree kraljica gledajui u
njegove klempave ui.
Jesam, neka je slava kralju Filipu!
Odakle si?
Iz Tesalije.
Otkad si na naem dvoru.
Dve godine, neka je slava kralju Filipu. Prole godine
bio sam koija na olimpijskim trkama i dobio sam nagradu,
neka je slava kralju Filipu.
Kralju Filipu?... A zato ne i meni? mirnu kraljica.
Ja s tobom nemam nita! Kralj je moj gospodar.
Drzak si! iskrivi Olimpijada usta.
Eto takav sam!
Zato si dopustio da pastuv pobegne iz tale?
Pregrizao je konopac, neka je slava kralju Filipu.
Vodite ga! viknu kraljica. Neka mu se udari
trideset bieva preko golih lea!
Trideset bieva?! zaprepasti se konjuar.
Trideset bieva! nasmeja se kraljica. I neka je
slava kralju Filipu.
Diota zausti neto da kae, ali ga Klitandar epa za ruku
i odvue iz odaje.
Toga dana, u podne, Glikera i dvorkinja Doroteja pooe
prema naputenoj kui lekara Filtona. Mlada ena je htela da
se raspita kod suseda za svoje dete. U prolazu pored dvorske

tale ene ugledae polunago telo konjuara Diote kako visi

privezano za direk. Mladieva lea bila su ogrezla u rane iz
koji je curila krv i slivala se niz telo.
Ostali konjuari prolazili su pogrueni pored direka, ne
usuujui se da ukau pomo svom drugu, jer je kraljica bila
naredila da krivac ostane vezan za direk sve do zalaska sunca.
Jadnik, izgubio je svest, ree Doroteja u prolazu.
Ako ostane iv do veeri, ja u ga izleiti, dodade
Glikera.
Doroteja, ubrzavajui korak, tiho ree:
Ako ga izlei opet mu nema spasa, jer kraljica e ga
zacelo baciti u tamnicu i u zgodnom trenutku prodati kao
roba.
Ispred naputene kue lekara Filtona etkao je straar.
On, poznavajui Doroteju, bez rei propusti ene da uu u
kuu.
Glikera, drhtei od uzbuenja, jurnu u sobu, gde je bila
kolevka.
Prazna je! zavapi. Neko je uzeo dete!
Mlada ena briznu u pla. Doroteja je stade milovati po
kosi.
Ne plai. I bolje je to je dete odneto. Znai da je ivo.
Ono e se nai.
Ali, ko ga je uzeo? Ko? Jadni moj mali Nik! Nikad ga
vie neu videti!
Nai e se... Videe ga... apnula je dvorkinja.
Ja u ga traiti i nai u ga...
Doroteja pomisli, gledajui mladu enu kako grca i trese

se od plaa, da joj prizna da je dete kod nje, i ve zausti da

kae, ali se seti stranih rei kraljice Olimpijade i zamue.
Trai ga! preklinjala je Glikera. Ako ga nae,
sakrij ga, jer e ga kraljica ubiti... Boanska, boja ljubimica, a
prua svoje avetinjske ruke na nevino dete! Krvolona zver...
Smkivi se malo, Glikera ree:
Dete ima toko vrata srebrni lani i na njemu
medaljon na kome je urezan mali Dionis. Na poleini
medaljona stoji urezano slovo P. To je poklonio majstor
Praksitel mom muu kad se dete rodilo.
Doroteja je drhtala od uzbuenja:
Nai u ga, nai. govorila je. Ali ti mora
pobei. Olimpijadi svakog asa moe pasti na pamet da te
ubije ili opet baci u tamnicu... Ona je luda. Svaki njen
postupak ukazuje na to... Bei... Skloni se, dok jo ima
vremena!
Glikera pomilova prazno uzglavlje u kolevci i odluno
izie iz sobe. U prolazu dohvati s ormaneta jedno upe s
biljnom mau i stavi ga u torbicu, koja joj je visila o ramenu.

* * *
Kad je sunce zalo, konjuari odreie konopac kojim je
Diota bio privezan za direk. Polumrtvo telo odnee u talu i
poloie ga potrbuke na slamu. Starac Kleomen, glavni

konjuar, odmah mu stade ispirati rane kobiljim mlekom. Uto

naie i Glikera i izvadi iz torbice upe s biljnom mau.
Mladi je stenjao prizivajui sve bogove u pomo.
Odavno se reavam da pobegnem s ovog prokletog
dvora, ree. Ali vezan najmom za tri godine, nisam
mogao...
uti! ree Glikera maui mu lea. Najpre
mora ozdraviti, pa onda pomiljaj na bekstvo.
Nisam isplaen za dve godine rada... Propae mi
zarada... Proklet bio dan u kojem sam odluio da doem
ovde!
Glikera mu apnu na uvo:
Ozdravie i onda emo pobei zajedno. I moje je
srce eljno osvete.
Glikera je reila da lei i tamniara Kalvu bar dotle dok
konjuar ne ozdravi, raunajui da je kraljica za to vreme nee
dirati. Njegove ozlede bile su mnogo tee: atleta iz Tebe
slomio mu je nekoliko rebara, pa je zbog toga morao da lei
utegnut u dugake zavoje; osim toga i desno uvo bilo mu je
otkinuto. Mlada ena, pomaui svom muu u poslu, bila je
donekle izuila vetinu leenja. Trudei se da to ree izlazi
kraljici pred oi, gotovo neprekidno bila je pored bolesnika.
Konjuara je obilazila u tali, a tamniara u njegovom
umezu.
Jednog dana pozva je Olimpijada u svoje odaje. Glikera,
savlaujui strah, izie pred kraljicu.
Lei tamniara i onog klempavog konjuara? ree
joj. Obavetena sam da ima uspeha u leenju.

 Imam, odgovori Glikera. Nadam se da e obojica

ozdraviti.
Olimpijada se igrala s jednim ukastim smukom koji se
bio obavio oko njene leve ruke. Mlada ena je s odvratnou
gledala ljigavo telo gmizavca i ukoene oi veliine biberovog
zrna. Na podu je drugi smuk gutao abu oajno sporo. Zadnje
noge abe trzale su se, ispravljale i skupljale, dok je polovina
tela s glavom ve bila duboko u eljusti zmije.
Za tamniara sam ti zahvalna, ree Olimpijada, a
konjuar e u tamnicu im mu zarastu rane... Uostalom,
uskoro e doi iz Stagire lekar Filip...
Odjednom kraljica prie Glikeri i pomilova je po obrazu,
i ree:
Lepa si, Tebanko... Moda u te zavoleti... Idi sad!
Glikera poe. Za njom se uputi i Doroteja. Dvorkinja joj u
prolazu apnu:
uvaj se! Kraljiina nenost nikome nije donela
dobra... Rekla sam ti da treba da bei.
Glikera zahvalno klimnu glavom i urno poe prema
svojoj odaji, ma drugom kraju dvorane. U hodniku srete
Klitandra. On joj ljubazno oslovi:
Srena si, Glikera... Zadobila si naklonost kraljice
Olimpijade, a isto tako i moju.
Tvoja naklonost mi nije potrebna, prezrivo ree
Tebanka.
Nudim ti svoju ljubav, napui se oficir. Noas
u doi u tvoju odaju da ti dokaem koliko sam ti naklonjen.
Glikera ubrza korak. U svojoj odaji zatee konjuara

 Noas je moj red da uvam konje u tali, ree

mladi.
Zgodan trenutak da pobegnemo, dodade ena.
Ali tvoje rane na leima jo nisu zarasle!
Oseam da mi se vratila snaga... Noas u pobei jer
sam doznao da se kraljica sprema da me baci u tamnicu i da
me proda kap roba... Prealio sam svoju zaradu od dve
godine...
Tvoju zaradu dobie od mene, ako sreno stignemo
u Tebu. Isplatiu ti sve... Pobei emo zajedno...
Tako e biti, ree Diota. Ova no je najzgodnija.
Spremiu dva konja napolju, ispred kapije.
A straar? upita ena.
Konjuar izvadi iz nedara no, iljat, sa dva reza.
Ovim emo prokriti sebi prolaz, ree kolutajui
oima. Diota e da se sveti!
Zna li ko ti je najvie kriv?
Znam. Kraljica, odvrati mladi. Jednoga dana i
ona e dobiti svoje, a dotle ubiu svakoga ko nam stane na
put.
Te noi, pred izlazak meseca, kroz hodnik osvetljen s
nekoliko buktinja na desnom krilu dvora proe konjuar Diota
i upade u Glikerinu odaju. Mlada ena primeti kako mu oi
zlokobno blistaju, a prema svetlosti buktinje vide da su mu
ruke krvave.
Ubio sam straara, ree mladi. Put je slobodan.
Ispred kapije vezao sam za drvo dva konja. Polazi!
Glikera se bez rei uvi u ogrta i poe s konjuarem.

Odjednom se ispred njih stvori Klitandar u oklopu i sa

lemom na glavi. Diota bre sekiru iza pasa. Oficir ustuknu
dva koraka, ali udarac u lem odjeknu kroz hodnik. Klitandar
se povede i pade. Mladi je osetio da je sekira pala iskosa na
tvrdi lem, ali, bojei se da ko drugi ne naie, ne dotue
oficira.
Pretravi kroz hodnik u dvorite, begunci mugnue
kroz odkrinutu kapiju i doepae se konja koji su na polju bili
privezani za drvo.
Kad odmakoe podalje od grada, iza brega se pojavi pun
mesec. Tada Glikera pogleda lice mladog konjuara. Divei se
njegovoj odvanosti, zahvaljivala je bogovima to su joj dali
takvog pratioca.
Diota, ree, nadam se da me nee napustiti?
Dok se ne izvri osveta, Diota Tesalac bie pored tebe,
mirno odgovori mladi.
ibajui konje do krvi, begunci su odmicali sve dalje od
grada Pele.

GLAVA SEDMA
Bilo bi dobro i najbolje, kad bi sve bilo tako!
Ali nije tako!
Demosten

Posle dva meseca ratovanja po Trakiji kralj Filip se vrati

u Pelu ovenan slavom. Ali, na pragu dvora doeka ga
podrugljivi smeh kraljice Olimpijade:
Veliku slavu si stekao! Vijao si po Trakiji varvare.
Njihovo bekstvo vie je zamorilo vas! To i nije bio rat, ve
gonjenje divljai... Smeno!
Ako ti je smeno, smej se! odvrati Filip i, jo
umoran od duga puta, u oklopu i sa lemom na glavi, ode da
vidi naslednika svog prestola.
Ded kralja Filipa zvao se Aleksandar. Bio je silan ratnik i
pesnik Pindar slavio ga je u svojim stihovima. Isto ime,
Aleksandar, dobio je i Filipov naslednik prestola.
Nagnuvi se nad kolevku, otac se, blaen i pun ponosa,
zagleda u lice deteta. Grguui, malian sa riom kosom
smeio se na blistavi lem i gustu bradu i brkove.
Istoga dana Filip doznade da je Olimpijada bacila u
tamnicu javnu enu, nekadanju njegovu ljubavnicu, Filinu, s
kojom je kralj imao vanbrano dete, poluidiota Arideja. Isto

tako doznade da je lekar Filton prodat u ropstvo zajedno s

Proklesom, atletom iz Tebe, da se lekarevo dete izgubilo, a
ena pobegla bez traga. etiri konjuara amila su u tamnici
zbog bekstva njihovog druga Diote.
S gnuanjem Filip primi ove vesti i smesta sie u
podrume. Tamniar Kalva opet je bio na nogama. Videi ga
pijana i podbula lica, kralj mu sloi u slabine nekoliko pesnica
i potera ga ispred sebe da otvori vrata oa tamnicama.
Iz velike tamnice izmilee na svetlost dana kao aveti
mrave ene.
Filip je celog sebe bio posvetio brizi oko vojske, vojnih
vebi i discipline. Politike smicalice i planovi za vojni pohod
uinile su da potpuno zanemari mrane strasti i ludake
postupke svoje ene.
Nekoliko dana kasnije naen je u vrtu posveeni piton s
razmrskanom glavom, a preko dvadeset smukova pocrkalo je
otrovano u tali. Kraljici nije polo za rukom da dozna ko je to
uinio, ali je bila uverena da je Filip bio podstreka i glavni
krivac za smrt njenog ljubimca i bezopasnih i pitomih
smukova.
Zbog toga Olimpijada, drei se za rtvenik, zakle se
Zevsu da e se strahovito osvetiti kralju.
Meutim, etiri konjuara, koje je Filip pustio iz tamnice,
doepae se slobode, zatraie da im se isplati najam i naglo
napustie grad.
U to vreme u celoj Makedoniji se sve vie pominjalo ime
govornika Demostena, sina Demostenova. Filipove uhode,
vratie se iz Atine, donee vesti koje unee zabunu meu

oficire celokupne makedonske vojske. Uhode saoptie da

Demosten nikako ne naputa borbu protiv Filipa. Nijedan
kraljev postupak ne moe da proe a da ga on ne iznese pred
javnost i potpuno razoblii. Svaki korak kralja Filipa slavni
besednik je osuivao.
Odvratan demagog! krgutao je Filip zubima.
Podmukla psina!... O, kad bi bogovi dali da mi padne aka!...
Raspaljujui strasti Atinjana i ostalih Helena, Demosten
dotera dotle da je gotovo cela Helada smatrala za svoju svetu
dunost da se lati oruja protiv Makedonaca. Eshin, Hiperid i
Filokrat,{30} pristalice kralja Filipa, uzalud su se trudili da
atinsku javnost odvrate od Demostena.
Kraljevi oficiri vrteli su glavama i podozrevali, jer im se
inilo da nee lako izii na kraj s helenskim ratnicima ako su
svi drugi protiv njih. Zbog toga poee gubiti strpljenje.
Na skuptinu koju Filip sazva oficiri iz garde kraljevih
pratilaca" gotovo svi dooe pijani. Psujui na sav glas,
stadoe navaljivati na kralja da ih smesta povede na Heladu.
Napadnimo ih, pre nego to oni nas napadnu! prvi
podviknu Perdika.
Pola Helade treba staviti ispod maa! zakoluta
oima Daoh Tesalac.
Kleandar, Dikearh, Kasandar, Aminta, Klitandar i mnogi
drugi uporno stadoe navaljivati na Filipa da ne gubi vreme
nego da smesta otpone rat.
Jedini Parmenion, oficir koga je kralj najvie cenio,
mirno i razlono ree:
Ne treba istravati ispred dogaaja. Pustimo da vreme

kae svoju re!

I Filip je pustio da vreme progovori.

* * *
Dve uzastopne godine u Makedoniji je bila sua.
Sparueni usevi nisu davali hrane seljacima ni do prvog snega,
a od proteklih rodnih godina nije bilo ostalo gotovo nita.
Ratnici iz garde kraljevih pratilaca", skupljajui namet koji je
kralj Filip razrezao seljacima, uzimali su vie za sebe nego za
dravne ambare. Ljudi i ene vajkali su se brinih lica, gunali
i gledali u nebo bez oblaka, apuui kletve namenjene kraljici
Olimpijadi.
Ona je nesrea za ceo narod! govorili su.
Otkako je kao nevestu doveo kralj iz Epira, sua nas bije. Stari
ljudi tvrde da je ona roena sestra boginje Hekate.{31}
Nedaleko od grada Pele bilo je jedno seoce, manje od
ostalih, u umovitoj jaruzi, sa svega tridesetak kueraka
napravljenih od prua i oblepljenih blatom.
Siromani seljak, Kleomen, negdanji konjuar na dvoru
Filipovom, bio je vlasnik jedne njivice; nekoliko njegovih
ovaca i koza trpkalo je pored jaruge sparuenu travu i suvo
lie. Stari Kleomen i njegova ena Frija, nekad, za rodnih
godina, imali su dovoljno za ivot, a sad, sa suzama u oima i
uzdiui, gledali su sparuenu njivu iznad kue.

S veeri su dolazili ljudi i ene da obiu Kleomena i

Friju, sedali po kamenju oko vatre u dvoritu i razgovarali. Svi
su oni s potovanjem sluali biveg kraljevog konjuara,
ubeeni da on zna mnogo vie od svih ljudi u selu.
Sedei oko vatre po varvarskom obiaju, seljaci su
gledali kako visoki plamen razdire mrak i baca nadaleko
svetlosne trake.
Otkako je izgoreo Artemidin hram u Efesu seljaci su bili
ubeeni da e svet snai veliko zlo. Brino su klimali glavama
i uzdisali govorei:
Propae svet, a i mi s njim!
Ali, vreme je prolazilo, a nita se znaajno nije dogaalo.
Ipak, stari Kleomen i njegova ena uporno su tvrdili da je
propast sveta na pomolu. Sujeverni seljaci su uljili ui i lovili
sve to je ko uo ili doznao od raznih proroka i opsenara;
prepriavali najbeznaajnije i proizvoljne vesti, dodavali i
kitili.
Jedne veeri, sedei pored vatre u dvoritu starca
Kleomena, seljaci su, otvorenih usta i uagrenih pogleda,
sluali jednu enu kako pria da je neki mladi iz Fokide
video kola natovarena kamenjem kako sama, bez zaprege, idu
uz brdo.
Kola bez zaprege?... Sama? udili su se ljudi i
ene.
Sama, kae, bez zaprege idu uz brdo... natovarena
kamenjem.
Pa kud odoe? upita jedan starac bojaljivo.
Pravo prema Delfima, prema proroitu.{32}

Seljaci poee da se zgledaju i dodiruju rukama zemlju.

Ljudi, md smo propali zavapi jedna ena. U
kolima bez zaprege vozi se kuga!
Kuga?
Svi zanemee od straha.
Kroz veo dima, obasjani palacavim plamicima, i ljudi su
naliili na utvare.
Na istoku, iza brda, pojavi se pun mesec i lagano zaplovi
po vedrom nebu. U glogovom iblju u jaruzi poe da zavija
gladan vuk. tektavi lave pasa uesta u selu.
A kamenje? odjednom upita neko.
Kakvo kamenje?
Pa ono na kolima...
Ljudi, ta znai to kamenje na kolima? upita jedan
brkati seljak.
Pitanje ostade bez odgovora. Naposletku neko se obrati
onoj eni:
Zar je taj mladi ba kamenje video na kolima?
Kamenje, brate, svojim je oima video.
Zar u noi, po mraku?
U noi... bila je meseina.
Opet svi zanemee.
Kleomene, ta ti misli? upita jedan starac. Zna
li togod o tome?
Kleomen, darkajui vatru tapom, odgovori:
Znam, a znate i vi. Ali bolje da ne govorimo o tome.
Ljudi i ene stadoe se iskaljavati. Gledali su Kleomena
oekujui odgovor, iako nije niko ponovio pitanje. Bivi

konjuar obuhvati sve pogledom i, naglaavajui svaku re,

progovori:
To su grobovi. Svaki kamen predstavlja po jedan
grob.{33} Grad Pela, Makedonija i Helada i ceo svet e
propasti.
Strah obuze sve. Jedna ena drhtavim glasom upita:
A kad e to biti?
Kad? nabra obrve Kleomen. Verovatno uskoro,
jer mnoga znamenja ukazuju na to: iz Male Azije, preko
Bosfora, prelaze u Trakiju ljudi sa pseom glavom i laju...
Laju?
Laju!
Pomreemo od gladi! Pomreemo, ne moe biti
drukije!... Kraljica Olimpijada je zatoenik zla. Ona je kriva.
Trebalo bi je spaliti! zavikae uglas seljaci.
Kleomen zaklima glavom i dodade:
Glad e da pone etvu, a kuga da je dovri!
Pun mesec, plovei lagano kao laa, bio se uzdigao
visoko na nebu. Njegova svetlost obasja ume, bunove,
prostranu jarugu sa zemljom crvenkaste boje i krovinjare po
selu. Ljudi i ene, po nekoliko u grupi, pooe svojim kuama
svi gledajui u zemlju, i drei ruke za pojasom. Vatra se u
Kleomenovom dvoritu gasila. Konjuar i njegova ena
spremali su se da odu na poinak.
Odjednom, starac se tre. uo je konjski topot. Neko se
pribliavao njegovoj kuici. Ubrzo i konjanik stie, sjaha i
priveza konja za ogradu.
Konjuar ugleda enu zamotanu u crni ogrta.

 Ko si? upita Kleomen.

Ne boj se! Ja sam dvorkinja Doroteja. Pusti me u
kuu i zapali iak.
Kleomen primeti da ena dri dete zamotano u plat.
Frija, zanemela od straha i uda, gledala je u dvorkinju,
ne usuujui se da prie. Ali Kleomen, poznavi Doroteju,
mirno ree:
Ti si, a?... Ako, ako... A to dete?
Donela sam ga vama, da ga uvate i negujete kao
svoje.
Lepo, lepo... odvrati seljak. A ime emo ga
hraniti? Nemamo ni nas dvoje ta da jedemo... Sua nas ubi...
Sve sparueno, sve pogorelo... Pomreemo od gladi... I kuga...
Doroteja odmahnu rukom.
Niko u ovoj zemlji nee umreti od gladi, ree.
Kralj Filip se sprema da otvori dvorske ambare. On e vam
dati hrane do nove etve.
Zevs neka ga umudri! proaputa Frija. Dvorkinja
joj predade dete, onda skide zaveljaj s konja, pa i njega prui
seljanki.
Ovde ima, ree, haljinice i pelene za dete. To e
biti dovoljno za prvo vreme...
U sobici, prema iku. Doroteja odbroji etrdeset zlatnika
i predade ih Kleomenu.
iak je osvetljavao zlatan novac i uagrele oi seljaka i
njegove ene.
Dete je muko... Ime mu je Klit, ree dvorkinja.
Klit, sin, sin... Neka... Zasad neka bude sin Dropidov... Niko

ne sme znati da sam ga ovde donela... Rei ete da ste ovo

dete uzeli od svojih roaka koji ive negde u Trakiji... U tu
priu svako e poverovati, bar za prvo vreme, a posle, niko
nee ni pitati.
To je naa stvar, ree seljak i zgrnu akom novac sa
stola u jednu zobnicu.
Doroteja poljubi dete koje je spavalo i na polasku dobaci:
Dolaziu ponekad da ga obiem, a vi ga uvajte kao
svoje... Pazite: ako kraljica dozna da sam ga donela ovde,
svreno je i sa njim i s vama i sa mnom!
To je ve naa briga, mirno odvrati Kleomen...
Dete je nae. Dobili smo ga od roaka iz Trakije. ta tu ima
udnovato?
Doroteja uzjaha konja i odjezdi u kasu. Starac se obrati
Friji:
ta veli, baba? Sad ve neemo umreti od gladi...

* * *
Kralj Filip je dve godine jaao vojsku i utvrivao postaje
du granice prema Heladi. Makedonska vojska, rasturena po
Trakiji, stigla je do Bizanta na Propontidi pretei da zauzme
grad. Tirani sa ostrva Eubeje kriom stupie u vezu s Filipom i
uskoro makedonska vojska posede grad irei se kao u svojoj
zemlji. Graani Perinta u oajanju su slali glasnike u Atinu

traei pomo, jer su Filipove ete, unitavajui sve ispred

sebe, ugrozile i sam grad.
Istaknuti dravnici u Atini stadoe se pitati dokle e i
Filipova drskost? I jednog dana u grad Pelu stigoe njihovi
poslanici. Iznenaenje je bilo veliko, jer poslanstvo od deset
ljudi predvodio je Demosten.
Kralj Filip svojski ugosti poslanike trudei se da zadobije
to vie za sebe Eshinove i Filokratove{34} pristalice. Ne
tedei lepe rei i laskanja, kralj pridobi sve poslanike, osim
dvojice.
Posle obilate gozbe, poslanici, uz pehar dobrog vina,
stadoe hvaliti Filipa:
To je govornik kakvog svet nije video! ushieno
ree jedan.
Demosten se nasmei:
Svaki sofist{35} dostojan je takve pohvale, ree.
Drugi, jo oduevljeniji, uzviknu:
Kralj je najlepi ovek!
Istina je! dobaci Demosten. Da je ena imao bi
razloga da se ponosi!
Kad poee pregovori, Filip odra govor tonom oveka
koji se vajka to ga nevinog obeuju, pa je prinuen da se
brani:
Ne znam, Atinjani, kakva vas nevolja nagoni da od
mene silom stvarate neprijatelja?! Ne poriem da je Atina
oduvek bila sredite znanja i napretka. Ali, s kakvim pravom vi
otud ve godinama moju dravu nazivate varvarskom
zemljom, a mene varvarskim poglavicom? Ovaj isti

Demosten, va voa, naziva me kunim stvorom i grozi se od

mene kao da sam ugavo pseto. ime smo mi, Makedonci,
zasluili toliko preziranje? Zar vam slava vaih predaka do te
mere nadima srca? Da li mislite da ete postati bolji ako druge
nipodatavate? Na moje dobre namere odgovarate klevetama,
a na raun mojih dalekosenih planova pravite ale. Kod vas
se pojavio nekakav ponos koji vam smeta da rasuujete kao
pametni ljudi. Zar ste zaboravili Temistokla i Perikla? Da su
oni ivi, danas bi izmeu Helade i Makedonije cvetalo
prijateljstvo i ljubav, a demagozi ne bi vodili prvu re. Nijedan
od njih ne bi posumnjao da krali Filip ima dobre namere
prema Helenima. Ali slava i uspesi predaka otupeli su vam
ula za zdravo rasuivanje i zaslepili vas do te mere da ne
vidite da vam se nudi ono to svojim postupcima ne
zasluujete... Prigovarate mi to opremam veliku vojsku i to
se oruam. A zar to isto ne inite i vi i vai saveznici Tebanci,
za koje ste oduvek govorili da su zatucani i glupi, a ipak vrlo
dobro znate da to nije istina. U nevolji koju sami sebi stvarate
setili ste se i njih, i to ne zbog toga to su vam prirasli za srce,
nego to imaju vojsku koja se dobro bori. Pridobili ste ih za
sebe i nagovarate ih da s vojskom upadnu u Makedoniju, da je
zauzmu i unite, kao da mi ovde spavamo!... Upamtite,
Atinjani... Kralj Filip nije neprijatelj ni vama, ni Tebancima,
niti ikojoj helenskoj dravi! A ako je re o neprijateljstvu, vi
ste oni koji ste ga stvorili i koji ga neprestano raspaljujete...
Tano je da kralj Filip sprema veliku vojsku, jer kralj Filip ima
nameru da napadne na mono Persijsko carstvo i da sveti
nepravde koje su vama u dva maha nanete...{36} Eto, atinski

poslanici... uli ste moju re. Izloio sam vam svoje namere i
pozivam i vas i sve helenske drave da stupite u savez sa
mnom da zajednikim snagama napadnemo na Persijsko
carstvo, da ga slomimo, zauzmemo i u njega bacimo seme
helenske kulture. Nudim vam mir i savez, a ne neprijateljstvo.
Tako je dobro i tako je najbolje...
Bilo bi dobro i najbolje, kad bi bilo tako! Ali, nije
tako, dobaci Demosten.
Poslanici, naroito Eshinove pristalice, oduevljeni i
uagrenih oiju od uzbuenja i divljenja, sasluae Filipov
govor. Demostenova upadica inila im se besmislena i glupa.
Revoltirani, bili su gotovi da svome voi onemogue da
odgovori kralju. Uprkos tome, Demosten progovori:
Kralju Filipe, na ast ti tvoja zemlja i makedonsko
kraljevstvo! Mi od tebe ne traimo nita. Niti si nam potreban
kao prijatelj, niti mi od tebe stvaramo neprijatelja, jer to si ti
ve sam uinio. Tvoja vojska stoji pod orujem na granicama
Helade, spremna da svakog asa upadne u nau zemlju...
Razume se, ti naglaava, ako i doe do toga da ue s
vojskom u Heladu, da e ui kao na prijatelj. Ali nama je
dobro poznato ta znai naoruana vojska na tuem tlu!
Valjda zamilja da od nas stvori srene robove? Ne, mi ne
elimo da budemo robovi, ak ni sreni! Svaki od nas je
naisto s tim da se nije rodio samo za oca i majku, nego i za
domovinu i nee aliti da u svako doba pogine za njeno
dobro. Vie volimo da podnesemo i najtee muke, nego da
gledamo kako naa otadbina robuje i podnosi nasilja i
sramotu... Lepo si kazao da je Atina sredite znanja i napretka,

ali, kralju Filipe, zaboravio si da pomene da je taj grad davao

isto tako dobre vojskovoe i junake. Slaem se s tobom da je
teta to danas ne ivi Temistokle! Onda bi svi Heleni bili
sloni i ne bi nikome dopustili da nekanjeno privlai vojsku
njihovim granicama. Uoi bitke kod Salamine Temistokle je
naredio da se sve ivo iz Atine povue na to ostrvo. Samo
jedan se usudio da prigovori tome nareenju i bio je
kamenovan. I njega i njegovu enu narod je zasuo kamenjem.
Tolika je bila vera atinskih graana u svog vou. Doista, grdna
je teta to i sad nemamo jednog Temistokla!... Govori o
dobrim namerama i svojoj naklonosti prema nama, a tvoje
ete juriaju na gradove Bizant i Perint. Tvoja vojska posela je
ostrvo Eubeju. Smatra li da emo mi u Atini mirno gledati
kako Makedonci unitavaju nae saveznike! Povuci svoje
trupe od opsednutih gradova, s ostrva Eubeje i sa naih
granica, pa onda moemo govoriti o prijateljstvu. U
protivnom, skupiemo vojsku i spremni doekati i tebe i
svakoga drugog ko radi kao ti.
U skupu jedno vreme zavlada tiina. Onda nekoliko
poslanika, Eshinove pristalice, svom estinom napadoe
Demostena, nazivajui ga pakosnim demagogom. Drugi uzee
u odbranu svoga vou i buknu svaa.
Filip se blagonaklono smekao. Izgledalo je da njemu,
kao domainu, i ne ostaje nita drugo u ovakvoj prilici, nego
da ali to se, eto, meu atinskim poslanicima izrodila svaa.
Demosten, bledei i uzdravajui gnev, ree:
Kralju Filipe, ne zameri mojim drugovima! Meu
njima ima i takvih koji su prvi put poslanici, pa ne znaju red.

Osim toga, kod kue su, pred polazak, pripremljeni protiv

mene. Njihova zla volja ostavlja rav utisak i tebi daje povoda
da se smeje. Ipak, tvrdim da i oni, svaki na svoj nain, vole
otadbinu... Rei koje sam izgovorio malopre ovde ti si jedini
kako treba razumeo. Bojim se, kad doe dotle da ih i moji
drugovi shvate, da e za nas biti dockan.
Da, da, mi se razumemo! dobaci Filip smejui se.
Vi, Atinjani, umete slatko da nasmejete i sebe i druge. To je
vaa vrlina koju iznad svega cenim.
Poslanici, srdano ispraeni, napustie grad Pelu ne
svrivi nita.

GLAVA OSMA
Rat jede bez obroka.

U celoj Heladi duhovi su bild uzbueni. Jedni su uporno

dokazivali da je kralj Filip prijatelj helenskog naroda, isticali
njegovu naklonost, uveliavajui je do nemoguih razmera i
gledali u njemu oveka koji moe da pokori Persijsko carstvo.
Drugi, Demostenove pristalice, pozivali su na oruje i
nepotednu borbu sve to nosi ime Helena.
U takvom stanju Demosten nije mirovao, jer je dobro
znao koliko je Filip opasan protivnik. Doavi u Atinu, stade
svom estinom da raspaljuje duhove protiv makedonskog
kralja. Pobijajui vatrene govore svog protivnika Eshina, posle
mnogo napora uspe da ubedi Areopag{37} u Atini da donese
odluku o proganjanju Makedonaca sa svakog mesta izvan
njihovih granica. I ubrzo jedna vojska krete na ostrvo Eubeju.
Manjim sukobima, arkama i zasedama ovi ratnici naterae
Filipove ete da se povuku u Makedoniju.
Druga atinska vojska pohita u pomo gradovima na
Propontidi, Bizantu i Perintu i posle nekoliko sukoba odagna
Makedonce od oba grada i primora ih da se bezobzirce
povlae preko Trakije.
Demosten, drei govore i zalazei lino kao poslanik u

sve kutove Helade, pridobi gotovo sve drave za borbu protiv

Filipa.
Tako se celokupna politika borba izmeu Helade i
Makedonije svede na dva strahovita protivnika: Filipa i
Demostena. Obojica su bili veliki dravnici, dalekovidi
politiari i prvoklasni organizatori. Jedan, nadahnut
osvajakim namerama, drugi borac i branilac asti i slobode
svoje otadbine. Za Filipom je ila vojska sastavljena od
disciplinovanih ratnika eljnih slave i plena, a za Demostenom
neobuzdana gomila neslonih, svadljivih patriota.
Napori nenadmanog govornika urodie plodom.
Petnaest hiljada peaka i dve hiljade konjanika, ne raunajui
vojsku sastavljenu od graana i dobrovoljaca, bilo je spremno
da doeka neprijatelja. Skupljala se i najamnika vojska.
Atinjani su prednjaili u svemu. Ali saveznici zatraie da se
utvrdi stopa koliko ko treba da uloi novca. Njihovi poslanici,
stigavi na Areopag, galamei, stadoe zahtevati da se ogranii
davanje. Jedna krupna ljudina, istaknuti robovlasnik iz
Argolide, povika:
Ne moemo davati bez mere! Traimo da se ogranii
davanje! Gde su ti koji su izmislili najamniku vojsku? Neka
oni kau dokle se kree stopa naih izdataka!
Demagog Krobil, omalen stari, zatrai re. Kad je dobi,
eui svoju retku bradicu, odgovori:
Brao, saveznici po krvi i oruju, na vaa precizna
pitanja, dajemo isto tako precizan odgovor: ko se ustee da od
svoga imanja da jedan deo, moe se desiti da izgubi sve, jer
rat jede bez obroka!

Poslanici, zgledajui se, napustie venicu.

Svima se inilo da je rat na domaku. Demostenu i
mnogima izgledalo je da su sva plemena i gradovi jednoduni.
Eubejci. Megarani, Ahejci, Kerkirani, i mnogi drugi, osim
Tebanaca, osetie da je dolo vreme kad se treba boriti za
opstanak.
Posle mnogo rei i napora, velikom besedniku poe za
rukom da pridobije i Tebance, to se smatra za veliki uspeh.
Tebanaca se Filip najvie pribojavao, jer su oni sa svojom
kosom falangom i u to vreme smatrani za najbolje ratnike u
Heladi.
Ali neoekivano se dogodi sluaj koji niko nije
predvideo. Fokiani upadoe s vojskom na tle Delfinskog
proroita. Oskrnavljen svetog zemljita izazva gnuanje
meu svim dravama. Tebanci, kao prvi susedi Fokiana i
zemlje oko delfskog hrama, smesta doepae oruje i
potekoe da kazne Fokiane.
Da li je kralj Filip imao udela u ovom sluaju, neizvesno
je. Tek, dok je trajao rat izmeu Beotije (Teba) i Fokide, on
iskoristi priliku i upade s vojskom u Heladu, s namerom da i
on kazni oskrnavitelje svetog mesta.
Ovaj rat bio je strahovit po surovosti i po broju rtava.
Zahvaljujui makedonskoj vojsci svrio se u korist Tebanaca,
a na grdnu tetu Fokiana.
Hvala i slava kralju Filipu! uzvikivale su tebanske
stareine. On se na vreme umeao u sukob koji je od
ivotne vanosti za ceo svet.
Po zavretku rata Filip se utvrdi u Termopilima i ne

pomiljajui da napusti Heladu.

Ja sam va prijatelj, odgovorio je atinskim i
tebanakim poslanicima. Treba da ste sreni to vidite moju
vojsku u svojoj zemlji.
Cela Fokida je bila pod makedonskom vlau. Dok su se
atinski i tebanski dravnici zgledali od uda, Filipova vojska
upade u Elateju. Sad tek nastade zaprepaenje. Kralj, istiui
svoje prijateljstvo, guta jednu po jednu oblast u Heladi i niko
mu ne staje na put. Svi govornici zanemee. Nijedan dravnik
ne usudi se javno da napadne makedonskog kralja. Strah
obuze sve i stade se iriti kao zaraza. Jedini se Demosten
usudi da se popne na govornicu i poe gromoglasno napadati
samozvanog prijatelja.
Meutim, dranje Tebanaca najvie je zadavalo brige
Atinjanima, jer strahote fokidskog rata nisu bile zaboravljene,
ni rane isceljene. inilo se da su Beoani izgubili svaku volju
za ratovanjem. Ali, silna besednika mo Demostenova i u
takvom stanju pokrenu i raspali duhove Tebanaca. Uzdiui
ast, staru slavu i slobodu iznad svega, i oni okrenue lea
Filipu, zaboravivi na njegove usluge u fokidskom ratu.
Demosten ni za trenutak ne posumnja u mo helenakog
oruja. Njegovo oduevljenje pree i na ostale voe u Heladi,
na graane i na celu vojsku. Svi Heleni su uzdignute glave i
smelo oekivali odsudnu bitku.
Kao to su nekad radili Epaminonda u Tebi i Perikle u
Atini, Demosten zanemari sva svetilita, proroita i
proroanstva tvrdei da sve to slui kao izgovor za kukaviluk.
Slavni besednik, kao i njegovi veliki prethodnici, stade se

upravljati prema prilikama, uzrocima i zdravom razumu.

Dogaaji su se reali i odnosi zaotravali. Odsudna bitka
bila je na pomolu.
A u gradu Peli, na Filipovu dvoru, dete s riom kosicom
bilo je izilo iz kolevke, prohodalo i raslo pod briljivom
negom dva vaspitaa Leonide i Lizimaha, kraljice Olimpijade i
oficira, najboljih boraca i ratnika iz garde kraljevih pratilaca".
Rastao je deak belog lica prekrivenog blagim
rumenilom, krupnih oiju enjiva pogleda i s nosem koji se
gotovo u pravoj liniji spajao s visokim elom.
Raslo je i drugo dete, sini lekara Filtona i Tebanke
Glikere, pod imenom Klit, sin Dropidov.

* * *
Tri trgovca iz Sirije, napustivi grad Pelu, udarie na
istok, preoe reku Aksiju, obioe grad Lete i ne zaustavie
se sve do Amfipolja, jedine luke koju je drao kralj Filip. Idui
s dvadeset i tri uvara i dvanaest robova, imali su nameru da
stignu do Abdere, pristanita u kome su bile usidrene njihove
tri lae. Trgovci su usput kupovali robove plaajui ih skupo,
jer su znali da e ih jo skuplje prodati kad dou u Frigiju,
zemlju u kojoj je u to vreme bila velika potranja robova.
Do Amfipolja su ili bez ikakve smetnje, poveavi broj
robova na dve stotine. U Abderi su ih imali oko hiljadu. Dobro

uvani, ekali su da se ukrcaju u lae i krenu put Frigije.

Ne gubei vreme Sirijci poveae broj uvara i etrdeset i
tri dana kasnije kretoe na put.
Obiavi Satre i Sapeje, podmukla i ratoborna traka
plemena, nameravali su da se preko Bistomisa spuste u
Ardeju. Stigavi u podnoje Rodopskih planina, Sirci odluie
da se utabore na obali reke Nesta i predahnu dva dana.
Trgovci su dobro hranili robove znajui da od njihovog
zdravlja i telesne snage zavisi cena na tritima u Maloj Aziji.
Lekar Filton i Prokles, atleta iz Tebe, bili su u punoj snazi.
Leei u hladu ispod jedne topole pored reke, tiho su
razgovarali:
Ti sve zna, ree atleta. Moe li rei kad emo
biti slobodni? Ve je est nedelja kako nosimo okove... Imam,
zna, u Beotiji, u gradu Plateji, devojku. Ona me eka. Treba
da se oenim. To je za mene vano.
Vano, bogme i jo kako! pridie se lekar i ostade
sedei na travi. I vreme ti je da se eni a, kako izgleda, i
zgodna je prilika. Samo se bojim da e devojka morati podue
da te eka.
A kad misli da emo biti slobodni?
ovee, ljutnu se Filton. Izgleda da tebi nije
jasno da smo robovi, marva, tua svojina! Samo puki sluaj
moe nas spasti.
Prokles obori glavu na grudi i duboko se zamisli. Na
proplancima planine ula se rika jelena. Visoko prema
nebeskom plavetnilu dva orla su krstarila vrebajui plen u
trstiku na obalama reke gde su preletale ljuke i divlje plovke.

Nekoliko mazgi koje su vukle kola s branom, privezane za

rude i tokove, uznemirene od neeg, irile su nozdrve i uljile
ui trzajui ulare, ne odajui glasa od sebe. Robovi, oprueni
po travi, tiho su razgovarali ili spavali hrui na sav glas.
Njihovi uvari sedeli su pored vatre i pekli na ranju srnu koju
su usput ubili. Dva trgovca iz Sirije, gospodari robova,
raunali su koliko treba da dobiju za ove i onih hiljadu robova
u Abderi kad ih izvedu na trite u Frigiji. Trei Sirac otiao je
da obie straare, postavljene nedaleko od logora.
Sunce se klonilo zapadu. S planinske kose strujao je
povetarac. Iznad reke i barutina na obali lebdela je laka
izmaglica.
Zna, poe atleta, ta devojka je primila moje
darove i udae se za mene.
Verujem ti, verujem... odvrati Filton.
Njen otac, Ksenokrat, smatra me za oveka koji e i
na stadionu i u dravnim poslovima daleko doterati.
Ala je to promuuran starac! iznenadi se lekar.
Kako taj samo poznaje ljude i njihove sposobnosti!
Jeste, zaista je pametan! raspria se atleta.
Prole godine hteo je da ide u Atinu, gde bi, kae, zacelo bio
izabran za arhonta. Ali nije otiao.
teta! A zbog ega?
Bole ga noge. Otekla mu kolena. Tebanac se nae
gotovo do lekareva uha i tajanstveno produi: Priaju u
Plateji da je nogama tukao svog oca kad je bio mlad...
Ko? On ili otac?
On... pa su mu zbog toga otekla kolena. Boginja Hera

ga je kaznila.
Boginja Hera! iznenadi se Filton. Ne verujem!
Ona se ne bavi takvim tricama.
Atleta se smekao i gledao lekara ne mogavi da oceni da
li se ali ili ozbiljno govori. Najposle se i sam nasmeja.
Tako je, ree. U pravu si. Hera ima prea posla.
Odjednom se robovi i uvari prenue. S planinske kose
sjurie se dva straara viui na sav glas:
Tribali, Tribali!{38}
Za straarima je trao trei Sirac, najstariji, voa povorke.
uvari, iskusni ratnici, vini prepadima svake vrste, bez
mnogo metea i galame poreae kola u jedan red i napravie
zaklon. Dvojica odvedoe mazge u vrbak pored reke. Ostali,
zauzevi mesto gde e se boriti, povadie iz kola maeve,
koplja, sekire, lukove i snopove strela.
Robovi!... ta emo s robovima? upita jedan
trgovac.
Robovi? poea se po glavi najstariji.
Povezaemo ih sve za jedan konopac.
Nee valjati! odvrati trei stavljajui lem ma
glavu. Varvari e ih poubijati.
Poubijae i nas! dobaci jedan straar. Ima ih
deset puta vie.
Meutim, svi robovi su bili na nogama. Jedni su,
uasnuti, gledali prema planinskoj kosi gde je trebalo da se
pojave varvari, drugi su oajniki vikali da im skinu okove i
daju oruje; trei, drhtei od straha, smucali su se tamo-amo,
ne znajui ta da preduzmu.

Jedan trgovac povika:

Robovi! Ej, uvari, ubijajte robove! Oni e nas napasti
s lea...
Nekoliko uvara s isukanim maevima potrae prema
gomili robova. Jedan od njih nalete na atletu. Tebanac,
izbegavi ma, doepa ga obema rukama za vrat i odbaci ga
nekoliko koraka od sebe. Za trenutak i uvari i robovi
zanemee od uda, jer niko nije mogao da zamisli kolika je
snaga u atlete.
Filton se obrati najstarijem trgovcu:
Meni i Tebancu moete skinuti okove. Boriemo se uz
vas. Sad ete videti kolika je naa zahvalnost to ste nas spasli
ispod veala. Ako bogovi dopuste da se sreno izvuemo iz
ove borbe, opet emo biti vai. Lekar Filton odrae svoju re.
Stari trgovac se za trenutak zamisli, pa onda dade znak da
se skinu okovi lekaru i atleti.
Kad to videe ostali robovi, svi u glas stadoe moliti da i
njima skinu okove. Kunui st u Apolona, zatraie da im daju
oruje.
Skidajte svima okove! viknu starac.
Sve se ovo dogaalo strahovito brzo. Robovi, dobivi
svaki poneto od oruja, izmeae se s uvarima.
Varvari se pojavie na planinskoj kosi kreui se lagano i
oprezno. Ili su ratrkani, gledajui ispred sebe i njukajui
kao lovaki psi. Bili su naoruani dugakim lukovima,
batinama s privezanom konjskom vilicom na jednom kraju ili
kamenom. Obueni u odelo od ivotinjskih koa s dlakom
okrenutom upolje, naliili su na opor vukova. Jedan od njih,

sva, kako voa plemena, zastade na stotinak metara od kola,

zakloni se za deblo bukve i dunu u rog. Na taj zvuk povrvee
varvari sa svih strana. Njihove ekinjaste brade i duge kose,
smotane u vor na vrh glave, podcrtavale su surovost i
divljatvo. Svojom pojavom i brojem izazvae strah meu
uvarima, robovima i Sirijcima. Zaklanjajui se okruglim
titovima ispletenim od debelog prua, varvari pooe u
napad.
Lukove i strele u ake i dobro gaajte! viknu stari
Sirac.
Oko trideset lukova odmah se podigoe. Kad st Tribali
primakoe, zvrknue tetive, ali malo tete nanee napadaima.
Strele se odbie o njihova odela od neutavljene koe. Varvari,
uzdajui se u svoju snagu i brojnu nadmonost, ne pustie
nijednu strelu.
Kada se primakoe na pedeset metara, jurnue kao opor
divljih zveri, raunajui da e svojim mnotvom pregaziti
neprijatelja.
Atleta iz Tebe dobaci jednom robu svoje koplje i izvue
rudu iz kola. Filton je s isukanim maem stajao pored njega.
uvari i robovi tiskali su se iza kola ili su u zbijenom ubojnom
redu, poreani desno i levo, oekivali napad.
Tribali su se tiskali i kao talas navalie derui se na sav
glas. Prvi red, potiskivan odostrag, nalete na kola. Na njega se
sruie koplja, strele, maevi i motke. Kao lesa popadae
varvari. Ostali, juriajui preko njihovih leeva, vitlali su
mougama i buzdovanima, ne mogui da domae one iza
kola.

Borbeni redovi branilaca vodili su estoku borbu desno i

levo od kola. Robovi i njihovi uvari, ne odajui glasa od sebe,
junaki su se tukli.
Atleta Prokles, izmahujui rudom, mlatio je po gomili
varvara obarajui ih kao lesu. Potiskivani odostrag, ne mogui
da odstupe, Tribali uasnuti jurnue desno i levo. Tebanac ih
stade goniti vitlajui rudom. Za njim, kao razjareni psi, jurnue
robovi i uvari. Tiskajui se i smetajui jedan drugom, varvari
se stadoe izmeu sebe tui. Zbijeni u gomilu, spotiui se o
svoje mrtve, jedva se razredie. Tebanac je, riui kao bivo,
juriao otvarajui prolaz sebi i onima koji su ili za njim.
Bogovi neka se smiluju na nas! vikao je stari
trgovac s jednih kola. Ovo je Herakle... Udrite, ne dajte da
ga zaspu strelama i kamenjem.
Doista varvari stadoe izdaleka putati strele i bacati
kamenje. Njihov voa okupi oko sebe tridesetak ratnika. Svi
se oni zbie u gomilu i jurnue na atletu vitlajui mougama.
Prokles zaoija rudu i baci je u gomilu. Varvari dreknue.
Polovina ih popada, ostali se razbeae kud koji.
Na levoj strani od kola navala varvara bila je strahovita.
Tu se borio lekar Filton. Jedna grupa od osam robova
naoruanih kopljima titila mu je bokove, a desno i levo od
njih borili su se ostali. Na tom mestu napadalo je preko
stotinu Tribala. Videi da su nadmoniji, juriali su kao
pomamni.
Na desnoj strani dva trgovca iz Sirije, otevi titove od
varvara, tukli su se kao da su reeni da umru.
Petnaest strelaca poreanih iza kola, tukui neprijatelje

izbliza, sejali su pusto meu varvarima.

Ali, ginuli su i branioci. Oko dvadeset uvara i preko
pedeset robova palo je u borbi. Ostali, ne obzirui se na njih,
borili su se kao gladijatori.
Mrak je osvajao. Varvari, vritei i dozivajui se, stadoe
se povlaiti prema umi i ubrzo ih nestade iza proplanka. Sto
ezdeset varvara bilo je mrtvo. Ranjenih nije bilo mnogo na
bojitu, jer su se neki odvukli sa svojima, a ostale, svega
devet, uvari isprobadae kopljima.
Filton odmah prionu na posao i poe da previja
ranjenike. Robovi su mu donosili hladnu vodu s reke, a lekar
je neprestano ispirao rane i mnogima ublaavao bolove. Zatim
nabra bilje i odmah pristavi lonac na vatru i stade da sprema
lekove.
Za to vreme se Prokles Tebanac i tri mladia roba, Pintija,
Nikanor i Kales, svi naoruani lukovima, strelama i maevima,
uspee na proplanak da izvide neprijatelja. Ali, koliko su mogli
videti i uti, od Tribala nije bilo ni traga.
Stari trgovac iz Sirije postavi straare na najistaknutijim
mestima. Onda se stade savetovati s Filtonom i uvarima:
Treba se odluiti ree da li ovde da prenoimo,
ili da odmah krenemo prema Abderi?
Postoji i trea mogunost odvrati jedan uvar
da se vratimo u Amfipolj.
Da li moemo s tolikim ranjenicima dalje? Ima ih
preko dvadeset... dodade starac.
Varvari e nas opet napasti, ree lekar. Na broj
se mnogo smanjio, a oni e dobiti pojaanje. Ako ostanemo

ovde, propast nam ne gine. Treba odmah krenuti!

Prema Abderi ili Amfipolju, svejedno je, dodade
starac. U pitanju je ivot...
Mrak je padao po planinskoj kosi, po reci i njenim
obalama. Prema svetlosti vatre Filton je nanovo pregledao
svakog ranjenika, rane isprao tejom od skuvanih trava i previo
ih.
Jedan trgovac iz Sirije bio je mrtav, a drugi, brat starca
voe, leao je u kolima s prelomljenom desnom rukom, ve
nametenom i utegnutom u daice. On je preklinjao da
povorka odmah krene, jer je bio uveren da e varvari izvriti
noni napad.
Onda kreimo odmah! viknu starac, pa se obrati
robovima: Svi ste slobodni. Moete ii kud je kome volja...
Ali, najpre da se izvuemo iz opasnosti...
Starevo lice je blistalo prema svetlosti vatre, i svi videe
na njemu blagost.
Borili smo se, ree, kao drugovi jednaki i
ravnopravni, kao drugovi emo ii prema Amfipolju i onde se
rastati... Svaki od vas dobie po dva zlatnika. To e mu biti
dovoljno da zapone ivot u slobodi... ako bogovi dopuste da
se sreno vratimo...
Mladii Pintija, Kales i Nikanor stajali su pored Filtona i
sva trojica plakali od uzbuenja. Oni su bili od roenja robovi,
odrasli zajedno, kod jednog gospodara u Beotiji i bili bliski
jedan drugom kao roena braa. Kad im je gospodar umro
njegovi sinovi, raspikue, prodali su pola imanja i dve treine
robova. Pintija, Kales i Nikanor napustili su mesto, gde su se

rodili i odrasli. Kupili su ih Sirci. Idui u povorci, sa suzama u

oima gledali su jedan drugog, uzdisali i delili izmeu sebe
zalogaje.
Kuda nameravate ako nam bogovi dopuste da sreno
stignemo u Amfipolj? upita ih lekar.
Ne znamo, odgovori Kales. Na stari gospodar
Kozma umro je, bogovi neka se smiluju njegovoj dui. Ako se
vratimo na imanje, njegovi ravi sinovi uhvatie nas i opet
prodati...
Mladi smo i zdravi, dodade Nikanor. Otii emo
negde u slubu, makar i u vojsku kralja Filipa.
A sa mnom da li biste poli?
S tobom?... Kuda?
Svejedno kuda... Dobiete oruje. Moji neprijatelji
bie i vai. Atleta Prokles i ja imamo da preistimo neke
raune...
S kim?
Pristajete li?
Pristajemo, jer nemamo kud!
Mi smo ve mala vojska! Ima nas petorica atleta.
ree
Petorica, ali vredimo za pedeset! odvrati mu Filton.
Potovarili su ranjenike na kola, upregli mazge i kolona
krete kroz no put Amfipolja. Kad je odmakla nekoliko hiljada
koraka, ratnici zaue iza sebe zvuk roga koji u nekoliko
mahova odjeknu po tri puta. Tribali su obnovili napad.
Razoarano su se smucali tamo-amo, ne znajui na koju su
stranu begunci udarili.

Kolona se kretala cele noi idui poznatim putem i tek u

zoru zastade u jednoj uvali da predahne. Po izlasku sunca
nastavi put i ve je bila van domaaja Tribala.

GLAVA DEVETA
Ja sam sin zemlje i neba!

Jednog

letnjeg popodneva na terasi lovake dvorane

sedeti su za stotom oficiri okupljeni oko kralja Filipa. Pred
svakim je stajao pehar s vinom, ali prepirka je uzela maha, pa
se malo ko od njih prihvatao pehara. Kralj je tvrdio da je
tebanska kosa falanga slabo pokretljiva i nepraktina.
Dovoljno je u toku borbe napraviti nagli zaokret
ree i udariti u falangu s boka i cela skupina peaka e se
rasturiti. Brzi manevri odluuju pobedu.
Daoh Tesalac, krivei usta i mirkajui, pogleda u
Perdiku, kao da ga priziva za svedoka da je kralj rekao glupost.
On procedi kroz zube:
Epaminonda je kod Leuktre pobedio Spartance
zahvaljujui kosoj falangi.
Pobedio je, jer su Spartanci glupi! obrecnu se Filip.
A ti si jo gluplji kad to ne uvia!
Od Spartanaca nema borbenijih i pokretnijih ratnika
odvrati Daoh. Svaki im je borac brz kao munja.
I opet nisu mogli odoleti tebanskoj falangi, dodade
Perdika.
Filip je gladio bradu gledajui iskosa Daoha. Nije ga

podnosio, jer je to bio podmukao i tvrdoglav ratnik.

Tebanci su pobedili, ree, jer se niko nije nadao
da e naii u borbi na pokretnu kulu sastavljenu od peaka
naoruanih dugim kopljima... I pored toga, Spartanci su kod
Mantineje dvaput uspeli da razbiju falangu. Epaminonda je
proboden kopljem u rebra poginuo.
Poginuo je, ali je pobedio! dobaci Kleander. Filip
uze pehar, navrnu ga i ispi do dna.
Da je bila trea bitka, ree, Tebanci bi pali i
nikad se vie ne bi digli.
odmahnu glavom:
Ne bi, ne bi Tebanci izgubili li treu bitku, ree.
Falanga se ne razbija lako, osim moda konjicom...
Filip se prenu:
Konjicom? uzviknu. Tako mi Zevsa i svih
bogova na Olimpu, rekao si konjicom"?
Jeste, tako sam rekao!
A zar ne bi li konjanici mogli grupno da se bore, a?
Oficiri su utali. Daoh se pakosno smejuljio, Kleander je
noem deljao tap skidajui koru s njega, Perdika je
posmatrao decu kako se u dvoritu igraju s magarcem.
Parmenion je, stojei oslonjen leima o stub, jedini upro
pogled u kralja. On prvi progovori:
Dosad su se konjanici borili pojedinano. Svaki je
prema svojoj vetini i hrabrosti pobeivao ili padao.
Filip tresnu pesnicom o sto:
Svreno je! ree. Pokuaemo da izvebamo
nae konjanike da se bore u zbijenom poretku.

 Pokuajte! dobaci Daoh. Ali neete nita

postii.
Oficir ustade, pa zevajui i proteui se dodade:
Kralj Filip, najbolji ukrotitelj konja, eli da svi ratnici
budu ukrotitelji. E, moj kralju... Zbog toga e izgubiti bitku, a
Atinjanima e dati nov povod da te ismejavaju... Smejae ti
se cela Helada.
Neka se smeju! Imae vremena i da kukaju! Rekavi
to Filip ustade. Pogled mu pade na etiri deaka koji su se u
dvoritu igrali s magarcem. Pokuavali su da svi sednu
magaretu na lea, potiskivali jedan drugog, padali, dizali se,
opet pokuavali i padali. Igra se produavala sve dok magaretu
ne dozlogrdi. Ono njaknu i ritnu se zadnjim nogama. Deca se
sa smehom razbeae i stadoe se pripremati da nastave igru.
Prava makedonska upornost! ree Parmenion.
Kod dece ili kod magarca? upita Daoh.
U svakom sluaju magarea upornost! nasmeja se
Perdika.
I Filip se nasmeja.
ta veli na ove mudre primedbe, Parmenione? Tamo
je i tvoj sin Filota...
Neka tvoja kraljevska re i u ovom sluaju bude
odluna, nasmeja se oficir, ali i tvoj sin Aleksandar je
meu decom.
Svi e oni biti dobri konjanici dodade Filip
odlazei.
I slubi u konjskoj falangi! dobaci Daoh.
Kralj ne u ovu pakosnu aluziju, jer je ve uao u

lovaku dvoranu i stao da se izdire na robove Etiopljane koji

su se izleavali u kutu na slami prekrivenoj asurama. Neki su
spavali i hrkali kao da je pono.
vaui bezubim ustima smokvu pojavi se iza Jedne
tale vaspita Leonida.
Ej, deaci! povika. Napred na uenje! Ostavite
magare da se ne biste s njim izjednaili u znanju!
Starac sede na jednu klupu u hladu, deaci na drugu
ispred njega.
Niste bogobojaljivi! ree im. Budui dravnici
i oficiri trebalo bi da su ozbiljniji!
Vaspita se nakalja, pljunu u stranu i zapita:
Jedan od vas se jutros peo na krov od tale? Deaci su
utali. Vaspitaev strogi pogled prelazio je
s jednog na drugog.
Ko se peo na krov od zgrade i lomio eramidu?
Deaci su se zgledali kao da se ude takvom pitanju
Starac, arajui prutom po pesku grka slova, ree
povienim tonom:
Neka mi na to pitanje odgovori Filota, sin
Parmenionov.
Filota stade da guta pljuvaku i da trepe, zagrcnu se i
zakalja. Susrevi strogi vaspitaev pogled, procedi:
Peo se Ptolomej, sin Lagov... On se peo na krov i
lomio eramidu,
Ptolomej?
Ptolomej!
Pih... odmahnu rukom vaspita. Budui general

penje se na krov od tale!

Odjednom, kao da se priseti, Leonida blae dodade:
Sigurno si hteo da vri osmatranje? S visine je iri
vidik!
Tako je! To sam hteo... s olakanjem ree okrivljeni
deak Ptolomej.
Lae, nije to hteo! upade Aleksandar. Budui
general je jurio majmuna po krovu.
Majmuna!... Majmuna si jurio? zgranu se vaspita.
Majmuna, pa ta! prkosno odvrati Ptolomej. Starac
bespomono slee ramenima. Onda zapovednikim glasom
dodade:
Za kaznu e deset puta napisati na svojoj daici
pesmu Apolone sjajni!"
Ja tu pesmu znam napamet!
Ako. Napisae je deset puta...
Za trenutak nastade tiina. Leonida se zagleda u
purpurno nebo na zapadu gde je sunce malopre zalo. Deaci
su s uivanjem posmatrali kako se dve svrake tuku leprajui
u granama omorike u vrtu.
Vaspita je smiljao koje pitanje da postavi uenicima.
Najposle ree:
Neka mi kae Aleksandar, sin Filipov, da li jedan
budui general sme da se igra s majmunom?
Sme, ako mu je slian! odgovori upitani.
Ostali deaci, grcajui od uzdranog smeha stadoe se
podgurkivati i rugati na raun Ptolomeja, a ovaj, zajapuren u
licu, odvrati:

 Sme li jedan budui kralj da se igra s magarcem?

Sme, ako je magarac pametniji od njega! ree
Filota.
Sad tek nastade smeh. Aleksandrovo belo lice obli
rumen. On udari Filotu pesnicom po ustima. Deak se izvrte s
klupe. Aleksandar polete za njim. Maliani su se tukli, valjali
po pesku i grizli jedan drugog. Rastavie se tek kad na sebi
osetie kiu prutova kojom ih vaspita zasu.
Zabezeknut od uda Leonida rastavi deake i nanovo ih
posadi u klupu.
Bezbonici! gunao je starac. Nikad od njih
nee nita biti!
Aleksandar i Filota su se liui usne i nosie, gledali
krvniki, stezali pesniice i pretili jedan drugom.
Tako mi Hirona,{39} podviknu starac, tui u vas
ovim prutom sve dok mi u ruci od njega ne ostane samo
patrljak!... Sluajte sad pitanja i odgovarajte kako treba, jer e
prut opet da proradi.
Starac izvadi iz skuta smokvu, izgnjavi je prstima, stavi je
u usta i otpoe sa vakanjem.
Deaci su bili namrgoeni. Jedino se Aleksandar smeio.
Njega je prola ljutina. Filota je gledao podmuklo, Ptolomej
zajedljivo, a etvrti deak Frigija, debeljuan i trom itao je
kroz nosi i stezao pesnice kao da tek namerava da se bije.
Uitelj stade da postavlja pitanja:
Ko su vam najvei prijatelji?
Otac i majka! odgovorie deca uglas.
Koga najvie treba voleti?

 Oca i majku...
A posle njih?
Svoju otadbinu... Ona nam je isto to i otac i majka.
Koju zemlju treba braniti do smrti?
Otadbinu...
A koju najvie?
Samo otadbinu...
Koga treba najvie mrzeti?
Demostena sina Demostenova.
Ko vam je neprijatelj?
Svako ko napadne nau otadbinu.
I jo ko?
I onaj koga mi napadnemo!
Odlino!
Vaspita je zadovoljno vakao smokvu. ekajui svoju
retku bradicu ustade s klupe zabaci ruke na lea i poe da
etka ispred deaka gledajui u zemlju. Maliani su se
smejuljili i podgurkivali laktovima jer je vaspita desnu nogu
preterano izbacivao napolje.
Leonida je bio roak Olimpijadin i nedavno je doao iz
Epira u Pelu da bude vaspita Aleksandru i njegovim
drugovima...Ponosan zbog srodstva s kraljicom, nikome nije
dozvoljavao da ga zove nastavnikom. On je bio dvoranin i
vaspita i to je eleo da ostane do kraja ivota.
Meutim drugi vaspita, koji je sebe nazivao
nastavnikom, bio je Lizimah, priprost, ali okretan i zajedljiv
ovek, rodom iz Akarnanije. Brzo je stekao naklonost kralja
Filipa, jer ga je nazivao Pelejem,{40} a Aleksandra Ahilom. To

je bio uzrok to je stari Leonida kipeo od besa kad god bi

ugledao Lizimaha. Pa i sad, kad se drugi vaspita pojavi,
starac ubrza korak i duvajui na nos poe da guna.
O emu razmilja stari Hironov potomak? upita
Lizimah zajedljivo.
Leonida ga pogleda iskosa i ne odgovori.
Neka ti bogovi, o Leonida, pomognu da razmrsi
teko pitanje koje mui tvoju uenu glavu! pakosno se
smekajui ree Lizimah.
Starac podie glavu i s paenikim izrazom na licu
odgovori:
alim...
Koga ali?
Boginju Reju...{41} Kad pomislim koga sve mora da
nosi na svojim starim pleima, obuzme me alost!
Lizimah se blaeno nasmei i sa samilosnim tonom u
glasu ree:
Ne misli valjda na sebe kad tako govori?
Mislim na tebe! obrecnu se starac beei oi.
Mislim na tvoju seljaku porodicu, na tvoju konjsku pamet,
iako se izdaje za vaspitaa koji treba da bude kralj!
A tvoja pamet!... nasmeja se Lizimah. Tako mi
Hermesovih sandala ne bih mogao da izbrojim ni do etrdeset
a da ti bar tri puta ne pogrei! Stavljam svoju slobodu na
kocku, da od svih grkih slova bar osam ne bi umeo da
napie...
Leonida zaklima glavom i zamisli se. Najposle, kao da je
naao pravo reenje, ree:

 Potplatiu konjuare da te izlemaju, ti, ti, svrako s

krivim nogama i grabljivim oima... Sigurno e zaglaviti na
vealima, ako ne umre od sakagije!
Deaci su s uivanjem pratili svau vaspitaa. Ali
Leonida im podviknu i oni se rasprie po dvoritu spremajui
se da odu svako svojoj kui.
Vaspitai ostadoe da nastave svau, a Aleksandra pozva
Olimpijada.
Kraljica je volela da razgovara sa svojim sinom kad
padne mrak, prema iku.
Lelujava svetlost pomerala je senke crne i izduene i
padala na bronzane statue Orfeja, Dionisa i Demetre. Kao u
snu stvari su u odaji poprimale drugaije oblike. Grobna tiina
guila je i pritiskivala duu izazivajui nespokojstvo. Statue
bogova izgledale su kao da su porasle u visinu i irinu.
kiljava svetlost ika treperila je kao dua u samrtnika.
Odjednom, kroz otvoren prozor blesnu meseeva svetlost,
prodre u odaju i lomei se o ivice stvari rasu se po podu i
prekri senke. Pun mesec je pomaljao bledo lice iznad kronja
platana.
U odaji je sedeo mali Aleksandar. Kraljica je leala na
minderluku i zatvorenih oiju mrmljala nerazumljive rei.
Deaku se inilo da izgovara molitve namenjene bogovima
mraka i donjeg sveta.
Odjednom se Olimpijada pridie. Njene zelene oi upie
se u maliana.
Da li zna ko si? ree mu.
Deak pognu glavu i ne odgovori. Kraljica ga pomilova

po kosi:
Ti si sin zemlje i noba! Dete zatrepta i podie glavu.
Tvoj otac je Zevs! Upamti to!
A kralj Filip? upita bojaljivo deak.
On ti nije nita! Ja sam ti majka, a pravi otac je Zevs.
Koga treba najvie da voli?
Oca, majku i otadbinu.
Otadbinu! nasmeja se Olimpijada. Tvoja
otadbina je ceo svet!... Upamti dobro ovo: brat, srodnik i
prijatelj bie ti svaki ovek ako radi za tebe i ako je posveen,
makar bio Helen, Persijanac, Egipanin, ak i skitnica.
Makedonci s kraljem Filipom predstavljaju gomilu ratnika
koja e te posluiti kad doe tvoje vreme. Njih treba da voli
jer ti si sin Zevsa i Olimpijade, sin neba i zemlje...
Kraljica ustade s minderluka, uhvati deaka za ruku i
dovede ga do prozora:
Gledaj! ree. Ceo svet, koliko nebo pokriva,
bie tvoj. Moe li to da zamisli?
Mogu, bezazleno ree dremovni malian.
Sve e biti tvoje!
Zar i nebo?
I nebo i zemlja... Ti si boiji sin. Upamti: to je tajna
koju samo ja i ti znamo... Ako je nekome oda, umree.
Deak zadrhta. Majka ga uhvati za ruku, izvede iz odaje
predade robinji, koja je ekala u hodniku.
ta si ti? upita ga jo jednom.
Sin zemlje i neba, proapta deak. Kraljica se
obrati robinji.

 Daj mu da veera i odvedi ga da spava. Robinja

odvede maliana.

* * *
Tebanka Glikera i Tebanac Diota beali su prema jugu.
Izbegavajui Ematije, oblast s bogatim panjacima, ravnu i
dobro naseljenu, dohvatie se umovitih predela oko ilirskog
grada Arnisa. U blizini reke Halkijakon Diota u jednom
zaseoku ukrade ovcu i torbu smokava. Tim se begunci
ishranie za nekoliko dana idui nizvodno, obalom reke.
Spavali su danju skrivajui se po gustim vrbacima i
topoljarima, a nou, upravljajui se prema zvezdama, ili su
putevima i stazama koje je Diota dobro poznavao.
estog dana dospee do grada Argire u Tesaliji. Sad ve
van domaaja potere, ako je pola za njima, begunci se
zaustavie u jednom selu, gde je bila kua konjuara Diote.
Njegov otac i majka svesrdno doekae mladu enu i svoga
sina i gostie ih deset dana. Onda Glikera nastavi put sama, a
Diota ostade kod kue. Pri rastanku mladi ree:
Zna gde e me nai. Od kue neu ii nigde sve dok
me ti ili tvoj mu ne pozovete. "Kad se reite na osvetu, ja
sam va.
Petog dana posle rastanka Glikera je bila u Tebi, kod
svojih roditelja.

GLAVA DESETA
Nema loga zida koji magarac natovaren zlatom
nee preskoiti.
Fi li p

Neko

vreme izlgledalo je da su se i u Heladi i u

Makedoniji strasti stiale. Filipova vojska ostala je u
Termopilima ne inei nikakva nasilja domorocima koji su se
postepeno navikavali na novo stanje. Demosten je i dalje bio
na oprezi, ne mirujui ni za trenutak, pa je helenska vojska iz
dana u dan postajala sve vea i sve snanija.
Meutim, Makedonci su po Trakiji neprestano ratovali
otkidajui od varvara deo po deo oblasti i grad po grad.
Jednog dana pronese se vest da je makedonska vojska
prela preko Bosfora i prebacila se u Malu Aziju. U vezi s tim
bilo je i jedno pismo koje je persijski car Darije poslao
Demostenu. U pismu se napominjalo da car nee aliti pomo
Atinjanima, a Demostenu posebice, ako svu vojnu silu okrenu
protiv Filipa. Preko svog satrapa u Maloj Aziji car lino posla
Demostenu kesu zlatnika.
Sve se to dogaalo u vreme kad je veliki besednik
govorio Helenima da nipoto ne dovedu sebe u zavisan
poloaj i da se ne prodaju makedonskom kralju. Iz toga doba

potie i njegova pria o ovcama koje su svoje pse uvare

izdale vucima: Vuci su podavili pse, a zatim i ovce".
Graani i ratnici Helade, uzvikivao je Demosten.
Ne dopustite da vas kurjaina" Filip jednog po jednog
prodere.
Kralj Filip, uvi za carski poklon Demostenu, uzviknu:
Zevsa mi, nema toga zida koji magarac natovaren
zlatom nee preskoiti!

* * *
Na dvor kralja Filipa doao je nov vaspita. Deaci
Aleksandar i Filota uli su za njega dok su se vebali u
gaanju strelom. Doznali su da je doao iz Male Azije, da je
doneo etiri velika sanduka i da niko ne zna sta se u
sanducima nalazi.
Jedna dvorkinja im je rekla da je vaspita u lovakoj
dvorani i da razgovara s kraljem i da ni po emu ne lii na
biveg vaspitaa Leonidu koji je godinu dana ranije umro, niti
na Lizimaha, koga je Filip isterao s dvora pre tri nedelje na lep
nain.
Aleksandar i Filota, sad ve deaci od trinaest godina,
ostavie lukove i strele i odluie da odu na desno krilo dvorca
i uu u odaju novog vaspitaa.
Samo emo proviriti kroz vrata da vidimo sanduke,

ree Filota.
Ja u ui, a ti, ako si kukavica, vrati se. dobaci mu
Aleksandar.
A ako nas zatekne?
Pa ta? Doli smo da se upoznamo, nismo ga nali u
odaji i gotovo...
Filota neto proguna, zastade i osvrnu se bojaljivo. Ali
kad vide druga da slobodno ue, poe i on.
Doavi do odaje vaspitaa deaci zastadoe i oslunue.
Moda je unutra? apnu Filota.
Nije. Ostao je s Filipom u lovakoj dvorani.
Pa to ne ue?
Ja u i ui!
Aleksandar ue u odaju. Njegov se drug bojaljivo
uunja za njim.
etiri sanduka stajala su nasred sobe. Deaci ih stadoe
obilaziti, zagledati i pipati.
Zakovani su... ree Aleksandar pokuavajui da
podigne jedan poklopac.
Iz drugog sanduka zau se najpre uanj, a zatim i
kmeanje.
Filota epa druga za luku i povue ga vratima. Drhtei
od straha proaputa:
Seljaci priaju da u Maloj Aziji ima ljudi sa pseom
glavom... Moda je tu njihovo dete? uje li kako uka? ivo
je...
I meni se ini, ree Aleksandar. ivo je,
dabome... Sad emo da vidimo...

Malian se nae nad sanduk na kome je poklopac bio od

razmaknutih letvi. Savladavajui strah bajagi namerno zviznu i
poea se po potiljku.
Vidim neto upavo! ree. Da, tu ima neto
ivo.
Aleksandar se povue nekoliko koraka prema vratima.
Ubledeo i trepui, Filota ga je gledao kao da je gotov svakog
trenutka da pobegne niz hodnik.
Ostavi... Ne diraj... apnuo je. Bolje da odemo
odavde.
Deaci izioe u hodnik i uputie se prema izlazu.
ta veli, a? upita Filota.
Velim da si ti kukavica...
Ja!... A ti?... Uplaio si se vie od mene... Aleksandar
zastade i odmeri ga pogledom:
Ja sam se uplaio? Je li? ree.
Ti, dabome... Lice ti je bilo sasvim pobledelo. Drhtao
si!
Aleksandar ga epa za ruku i povue:
Napred!... Idemo da otvorimo sanduk!...
To jest, kako to misli?... zamuca Filota. Ja neu
s tobom...
Aleksandar ga stade vui prema odaji. Njegov drug se
otimao, odupirao nogama o pod, ali je ipak iao. Kad stigoe
do vrata, Filota se iskalja i ree:
Nee smeti, plaljiv si... Ako otvori sanduk, ja u
pojesti tri eksera!
I pojee, nitarijo! odvrati Aleksandar i uze ma

koji je stajao u uglu.

Drhtavim rukama deak poduhvati jednu daicu i odvali
je, zatim drugu i treu.
Odjednom iz sanduka iskoi majmun, dreknu nekoliko
puta i jurnu za deacima koji su se ve stutili niz hodnik. Cela
grupa nalete na novog vaspitaa koji se pojavi iza jednog ugla.
Deaci stadoe kao ukopani, a majmun, cvilei, stade lizati
ruke svom gospodaru.
Mi smo, ovaj, eto... Pa to je majmun!... stade da
zamuckuje Filota.
Ni rei! prekide vaspita. Napred u moju sobu
sve troje... Ina, za mnom! ...
Majmun poskoi i cvilei poe pored svog gospodara.
Deaci u stopu za njima.
Majmun poskoi i cvilei poe pored svog Deaci u
stopu za njima.
U odaju ue prvo majmun Ina, skoi na sto i sede
gledajui vlanim oima vaspitaa koji sede na postelju, i dva
deaka koji, gurkajui se sedoe na klupu.
Vaspita je imao oko etrdeset godina. Bio je povisok i
prav. Smea brada i duga kosa bile su mu divno raeljane, a
ispod gustih obrva svetlucala su mu dva krupna oka. Nasmei
se na deake.
Mislim da treba najpre da se upoznamo! Ja sam
Aristotel iz Stagire, imam etrdeset godina ree. Najvie
volim dobru decu i prirodu. A vi?
Ja sam Aleksandar, sin Filipov.
Hm! uini vaspita. Sin kralja Filipa?

 Pa da!
A ja sam Filota, sin Parmenionov...
Vrlo dobro. Razgovaraemo...
Iz Male Azije si doao? upita Aleksandar.
Da, iz Male Azije... Ranije sam bio u Atini. Uio sam
kod filozofa Platona sve dok nije umro... Vi ste valjda uli za
Platona?
uli smo. odgovori Filota. Na stari vaspita,
umro je, bogovi mu se smilovali dui... On nam je rekao da su
filozofi glupi.
Glupi?
Glupi, dabome. Tako je rekao...
I da su neznalice, dodade Aleksandar. Ali zato
umeju dobro da priaju i da lau i varaju svet.
Va pokojni vaspita svakako je bio u pravu!
nasmeja se Aristotel. Ali da znate: i ja sam filozof.
Ti? zaudi se Filota.
Ti filozof? upade i Aleksandar. Ne izgleda ba
da si glup.
Deaci zaklimae glavama. Na njihovim licima video se
izraz razoarenja.
Dakle, i ti si filozof? opet ree Aleksandar, valjda
nadajui se da e dobiti odrean odgovor.
Vaspita klimnu potvrdno glavom:
Jesam, moda i glup!
Hm... uini deak. A to e ti majmun?
Treba mi... On lii na oveka.
Pa ta s tim?

 Pa lii...
Neka lii! Opet nije ovek!
Moda mu je brat?... nasmeja se filozof.
Za trenutak nastade tiina. Vaspita je mirkajui
posmatrao deake. Majmun se eao po trbuhu trudei se da
uhvati buvu.
Aleksandar udari nogom u jedan sanduk.
ta ima ovde? upita.
Knjige!
Knjige? U sva tri sanduka?
Da
Ko ih je napisao?
Mnogi ueni ljudi. Ima i mojih dela.
I ti pie?
Da!
O emu?
O dravi, o pravu, o drutvu... Ima tu dela koja
obuhvataju logiku, filozofiju, istoriju, prirodne nauke,
astronomiju i mnogo tota... Vidite, deco... filozofiju ne
stvara jedan ovek, ve svi mislioci na svetu. Svako od njih
kae po neto a to je samo za sebe malo ili nita. Ali kad se
sve to skupi, onda se dobija zbir koji je najblii istini...
Filozof uuta i zagleda se nekud u stranu. Aleksandar se
obrati Filoti:
Pojee tri eksera! ree.
Vaspita se prenu:
ta ti bi?
Aleksandar, sav crven u licu, odvrati:

 Ovaj pacov ovde rekao je da e pojesti tri eksera ako

se usudim da dignem poklopac sa sanduka i pustim
majmuna!...
Filota je razrogaenim oima gledao u druga, a Aristotelu
padoe na pamet rei koje mu je pola asa ranije rekao kralj
Filip: Moj sin je jogunast i neobuzdan. Ti e ga ukrotiti".
Filozof se seti i stihova tragiara Sofokla. Slavni pisac je rekao
o vaspitanju:
Tu su potrebne jake uzde i dobar upravlja".
Meutim, Filota skoi s klupe i pobee iz odaje.
Tako su se upoznali Aleksandar i njegov novi vaspita,
filozof Aristotel. Otada su njih dvojica stalno bili zajedno,
razgovarali, raspravljali i prepirali se. Filozofu nije bilo teko
da pridobije deaka. Novi vaspita je ubrzo uvideo da deak
voli itanje i nauku. Zbog toga mu je odmah poklonio svoje
izdanje Ilijade.{42} itajui ovaj ep, Aleksandar se saivljavao
s junacima iz Trojanskog rata, oboavao Ahileja i divio mu se
to je u ivotu uspeo da nae pravog prijatelja,{43} a posle
smrti dostojnog glasonou.{44}
Filozof je uspeo da u srce deaka usadi ljubav prema
lekarstvu, pa je Aleksandar jo u ranoj mladosti priticao u
pomo bolesnim prijateljima, davao im lekove i savete kako
treba da postupaju u asu bolesti i kako da ive posle
ozdravljenja.
Iz njegove due nikad nije iezla ljubav prema filozofiji.
Razmiljajui o prirodi i njenom toku, o ivotu, o oveku i
njegovim odnosima prema stvarima koje ga okruuju i
prilikama u koje zapada, deak je doao do tanog saznanja

koliko je vana, iako na izgled nitavna, jedinka ovek.

Aristotelova studija O postojanju i propadanju sluila mu je
kao uvod za reavanje problematike ivota i saznanja.
Kralj Filip je naredio da se za njih dvojicu preuredi jedan
deo dvorskog vrta, gde su u jutarnjim asovima i u
predveerje, ljunkovitim stazama, etali vaspita i njegov
uenik. Njihovi razgovori bili su beskrajni. Deak je postavljao
pitanja, a vaspita odgovarao. Koji put, neosetno, prelazilo se i
na prepirku, iz koje je filozof uvek izlazio kao pobedilac.
Jedne veeri Aleksandar mu postavi udno pitanje:
Da li moe od majke, koja je duhovno optereena,
dete da bude zdravo?
Filozof ne odgovori odmah. Njegov pogled trenutno
pade na zbunjenog i rumenog deaka i prenese se na kronje
drvea i preko njih. Oseajui na ta malian cilja, vaspita
stade razmiljati kako da odgovori.
Ali deak dodade:
itao sam onu knjigu to je napisao Platon... Ti si je
dao... Taj filozof tvrdi da su dobro i zlo nasledne osobine i da
se ovek raa kao dobar ili rav... Je li to istina?
Filozof se nasmei, pogladi deaka po kosi i ree:
Jeste. Postoji Platonova teorija o vrlinama koje se
raaju s ovekom. Po mom miljenju ona je pogrena.
Pogrena? prenu se deak.
Pazi... Ako neko odlui da u ivotu stalno bude dobar
i neprekidno se veba u tome, da li e postati dobar?
Svakako!
Ako se veba da bude hrabar?

 I plemenit?
I plemenit ako nastoji na tome!
Deak zavrte glavom i zagleda se u zemlju ispred sebe.
Najposle ree:
Pre neki dan si mi govorio o naslednim osobinama.
Rekao si da su od presudnog znaaja za oveka... ta sad ovo
znai?
Znai da ti razmilja o svemu to nas dvojica
raspravljamo, a to me mnogo raduje... Znam na ta si mislio
kad si postavio ono pitanje...
Da, na svoju majku... proapta deak.
A ko ti kae da je ona nasledno optereena? Moda je
pogreno izabrala svoj ivotni put i tako dovela sebe do stanja
u kome se nalazi.
Ona nije dobra! tiho ree deak.
Jer se nije trudila da to postane.
Nije ni plemenita.
Nije...
Jedno vreme su obojica utali. Muna pitanja i jo
muniji odgovori ubili su im volju za razgovor.
Sedei na klupi u gustoj senci pitomog kestena, gledali su
plavetnilo neba i bele oblake kako iz beskraja plove u beskraj.
Na stazi je milela buba sa zelenkastozlatastim krilcima. Deak
se zagleda u nju.
Ona je srena? ree.
Ko?
Ova buba...
Bie srena dok je prva ptica ne ugleda... Kljucnue je

i gotovo je sa sreom! odvrati filozof.

Obojica se nasmejae.
Iz dana u dan reala su se pitanja i odgovori. Deak je
filozofu izgledao sve udniji, a filozof deaku neiscrpni izvor
znanja. Pitanja su se reala:
Moe li ovek postati besmrtan?
Moe, ali tek posle smrti!... Njegova dela mogu biti
besmrtna.
Moe li ovek postati bog?
Ne moe, jer je napravljen od raspadljive materije...
Svaka materija podlona je raspadanju.
emu slue ulna uivanja?
Radi produenja sebe.
A uivanja?
Uivanja?... To nas priroda zavarava da bi dobila ono
to joj pripada... Ali samo neobrazovana gomila nalazi
uivanja u ulnim nasladama...
Takva i slina pitanja i odgovori svakodnevno su se
reali. Filozof je uticao na deaka, ali naslage koje su ostale u
Aleksandrovoj dui, nastale u ranom detinjstvu, s jedne strane
od sumanute i mrane Olimpijade, a s druge od sujetnog i
neobuzdanog Filipa, nije bilo lako otkloniti.
Aleksandar je zbog toga bio i dobar, i rav, i umeren i
plahovit, sentimentalan i realan do grubosti, koji put plaljiv
nad tuom sudbinom, a katkad cinian prema sebi, a jo vie
prema drugom.
Majka Olimpijada, otac Filip i filozof Aristotel odigrali su
glavnu ulogu u vaspitanju i formiranju udnog karaktera

Aleksandra Makedonskog. Njegova bujna priroda vodila ga je

esto u krajnosti: opratao je okorelim zloincima, a ubijao
nevine ljude. On je razorio Tebu, a posle plakao i uzdisao nad
sudbinom trideset hiljada Tebanaca prodatih u ropstvo.

* * *
Lekar Filton i Prokles, atleta iz Tebe, stigavi u Amfipolj,
oprostie se s trgovcima iz Sirije i odmah nastavie put za
Beotiju. S njima su ila i tri mladia, Pintija, Kales i Nikanor.
Dve nedelje docnije naoe se u Tebi.
Glikera, zanemela od radosti, baci se na grudi svom
muu.
Mislila sam da te nikad vie neu videti! jecala je.
A dete? uzbuenim glasom upita lekar.
Nisam uspela da ga naem... Tri meseca je prolo od
one noi... Traiemo ga dok smo ivi.
Atleta Prokles povede sa sobom tri mladia.
Oni e raditi kod moga oca na imanju, ree, a
kad doe dan osvete, poveemo ih sa sobom.
Uprkos navaljivanju lekara i njegove ene da ostane kod
njih bar desetak dana, atleta, izgovarajui se, ree:
Ove godine padaju olimpijska takmienja. Moram da
se vebam. Osim toga, eka me devojka u Plateji... Oeniu
se...

U toku narednih deset godina lekar i njegova ena

nekoliko puta su slali pouzdane ljude u Makedoniju da se
raspitaju za njihovo dete. Uzalud. Prva vest koju su doznali
porazila ih je: dvorkinja Doroteja je umrla, a ona je jedina
mogla da trai i nae njihovog sinia. Ostali pokuaji, prema
tome, nisu mogli da uspeju.

GLAVA JEDANAESTA
Vodimo pregovore o miru,
a ratove ne ukidamo.
Sokrat

Aleksandar

je kralja Filipa cenio samo kao ratnika, a

svaki drugi razgovor s njim izbegavao. to je bio stariji, prema
ocu je postajao drskiji, mada se od njega uio ratnoj vetini.
Olimpijadino preziranje Filipa, nipodatavanje i grube ale na
njegov raun uticale su na deaka. On je paljivo sluao oca
samo kad je bila re o ratnim podvizima, disciplini i
osvajakim planovima.
Filip mu je odredio za uitelja borenja najbolje i
najistaknutije vetake u rukovanju maem i kopljem, pa je
deak i na tom polju pokazao uspehe. Iako je imao razloge da
se divi sposobnostima svog oca, pod neprestanim uticajem
majke Olimpijade kod deaka se pojavila zavist prema
Filipovim uspesima.
Jednog dana stie glasnik u grad Pelu i donese vest da je
Filip uspeo da posle tromesene opsade osvoji grad Perint, da
je zadobio veliki plen i mnogo robova. Radost obuze sve,
osim Aleksandra. On, mrzovoljno, obrativi se svojim
drugovima, ree:

 Filip e zauzeti sve! Za mene nee ostati nita! Filota,

Harpal, Nearh, Frigija i Ptolomej zgledae se i prsnue u smeh,
jer im se inilo da se deak ali.
Ali Aleksandar je bio ozbiljan. Harpal mu dobaci:
Zar ti je mali svet? Boji se da nee imati ta da
osvaja?
Tako je, u pravu si! potapa ga Aleksandar po
ramenu. Moja domovina je ceo svet.
Deaci se tek sad zaudie, ali niko se ne nasmeja na ovo
hvalisanje, jer su svi dobro poznavali ud svog druga.
Niko od njih nije mogao da zna do koje je mere kraljica
Olimpijada kod svoga sina ubila oseanje za nacionalnost. A
ona je doterala dotle da je deak izgubio ljubav prema
domovini i na taj nain stvarala od njega linost spremnu na
pustolovine. Tako je Aleksandar od rane mladosti stekao
sposobnost za podvige svake vrste, sklonost ka lutanju i
pohlepnu elju za doivljajima.
Filozof Aristotel nije mogao uticati na karakter deaka
koji je, kao i svako obdareno dete, ve bio formiran. Veliki
vaspita probudio je kod njega elju da to vie dozna i usadio
mu ljubav prema nauci i to je sve.

* * *
Jednoga dana ispred dvorske kapije pojavi se neki

trgovac s konjima tvrdei da je doao po poruci Filipovoj.

Zahtevao je od straara da ga puste pred kralja. Iza njega je
stajao snaan rob i drao za uzdu nakratko konja vranca, koji
je kao besan poigravao.
Straari se stadoe dogovarati i najposle odluie da
trgovca ne puste u dvorski krug. Jedan od njih ode da obavesti
kralja da je trgovac doao i da nudi konja na prodaju. Crvene
nozdrve, kao eravica krupne plamene oi i tanke noge
ukazivale su na rasnost i plemenitu pasminu drepca. udljiva
ivotinja poigravala je i boila se trzajui uzdu.
U elji da to pre vidi dobrog konja, kralj Filip urno
pree preko dvorita i izie kroz kapiju u polje. Za njim je ila
gomila oficira i vojnika, s Aleksandar sa svojim drugovima.
Parmenion, stari poznavalac konja, prvi progovori:
drebac je odline pasmine, ali je neupotrebljiv!
Njega ne mogu ukrotiti ni najvetiji jahai.
Filip je klimajui glavom obilazio oko konja i zagledao
ga.
teta... teta... ree. Retko dobra ivotinja! Da li
ga je ko jahao dosad? upita trgovca.
Nije. Ni trenutak ne trpi jahaa na sebi. odgovori
ovaj. Eto, doveo sam ga ovde jer znam koliki si ti ljubitelj
dobrih konja.
Ko sme da ga uzjae? viknu Filip.
Ja! istupi jedan mlad konjuar, uveni jaha, koga
je kralj dvaput slao da uestvuje na olimpijskim trkama.
Mladi prie konju, prihvati uzde i baci se u sedlo. Konj
se odmah stade bacakati, povijati glavu nadole i ritati se

nogama. Nekoliko trenutaka jaha se zadra na njemu, onda

polete uvis i tresnu o zemlju.
Zatim pokuae jo dva vojnika i jedan oficir, ali sva
trojica padoe s konja.
teta, ovakav drebac! uzviknu Filip.
teta, teta! klimali su glavama prisutni.
Sad se, valjda, niko nee ni usuditi da ga uzjae?
ree kralj. Imali koga?
Ima! zau se iz gomile jedan glas.
Svi se okretoe i pogledae. Aleksandar je prilazio konju.
Ne misli, valjda, ti da ga uzjae? razrogaenih
oiju od uda ree Filip.
Ja u ga uzjahati, ree Aleksandar prihvatajui
uzdu od trgovca.
Kralj jo jednom pokua da ga odvrati, ali uzalud. Mladi
je ve tapao konja po vratu. Onda, vodajui ga oko sebe u
krug, okrete mu glavu prema suncu, jer je primetio da se konj
plai svoje senke. Bacivi mu se na lea, ostade neko vreme
tako, zatim popustivi uzdu, pusti konju na volju da krene.
drebac najpre poe korakom, onda se pusti u najvei trk
preko polja i zaas ga nestade iza umice, pored jedne reice.
Filip je prebledeo od straha i uzbuenja. Njegovi pratioci
uzvikivali su pljeskajui rukama. Svi pogledi bili su uprti
prema umici. Najposle se iza okuke pojavi jaha. Dotera u
trku konja pred gomilu ljudi i sjaha.
Oduevljeni poklici pozdravie konja i jahaa. Kralj je
prekorevao sina, ali se na njegovom licu video ponos.
Mogao si da pogine! ree. Mladi mirno odgovori:

 Zato da poginem?... Treba znati kako se upravlja

konjem. To je sve.
Kralj Filip preplati udljivog konja, a trgovac ode
zadovoljan.
Tako je mladi Aleksandar doao do konja i nazvao ga
Bukefal.

* * *
Posle nekoliko dana, jedan mladi, vodei konja za uzdu
primae se dvorskoj kapiji. On bez rei predade pismo,
papirus privezan vrpcom, straaru, baci se na konja i u
najveem trku odjuri prema umici i nestade ga iza nje.
Nekoliko asaka docnije Filip je imao pismo u rukama. On
presee vrpcu, otvori papirus i proita. Nekoliko oficira, koji
su bili prisutni, primetie bledilo na licu kraljevom. Filip,
savlaujui gnev, ree:
Moja privatna stvar... Ovo se vas ne tie...
Rekavi to ode u Olimpijadinu odaju.
Kraljica ga doeka bujicom rei:
ta hoe? ta trai ovde? Nema ti sa mnom nita!
Otkako sam se udala za tebe i napustila Epir, nikakvo dobro
nisam videla!... Ponaa se kao pravi bezbonik: ubio si mi
pitona posveenog Dionisu...
On je bio besmrtan! dobaci Filip.

 Ubio si ga varvarine!... Oskrnavio si svetinju...

I ti si svetinja i besmrtna! dodade opet Filip.
Ja od tebe ne traim nita! Pusti me da se vratim u
Epir i da tamo ivim pristojnim ivotom... Zato si doao u
moju odaju? ta hoe?
Filip sede za sto.
Hteo sam da te pitam, poe, od koga potie ona
pria da je Zevs tvoj mu, a ta sam ja onda?
Kralj je pogleda pravo u oi.
Kakva pria, kakav Zevs? mirnu Olimpijada.
Ne znam ja o tome nita!
Ne zna?... Godinama se iza mojih lea govori da ja
nisam Aleksandrov otac, a ti, eto, ne zna o tome nita!
Kakav si ti vladar kad doputa da se takve stvari o
tebi priaju?
Ne o meni, nego o tebi! dobaci kralj.
Odseci glavu jednom od tih spletkara i bie kraj svim
priama! Uostalom, ko ti je to rekao?
Lekar Filton, koga si prodala kao roba.
Gde je on? planu kraljica.
To nije vano... Evo ti njegov papirus. Danas sam ga
dobio...
Ko je to doneo?
To nije vano... itaj... Kraljica dohvati papirus i poe
da ita:
Pozdrav Filipu sinu Aminte, kralju Makedonije, od
Filtona, sina Dodorova, lekara u Tebi.
Kralju Filipe, piem ti kao slobodan ovek iz slobodne

zemlje Beotije. Tvoja ena me je prodala kao roba, jer sam se

usudio da kaem da si ti otac naslednika makedonskog
prestola. Ona tvrdi da je otac deteta Zevs! Molim te, pogledaj i
izvidi da taj Zevs nije sluajno tvoj oficir Klitandar, glavni
pomaga u zloinstvima kraljice Olimpijade".
ta kae na ovo? upita kralj. Olimpijada se
prezrivo osmehnu:
Kleveta. Lekara sam bacila u tamnicu i prodala kao
roba, jer je bio Demostenov uhoda...
Je l'? nasmeja se kralj. to mi to ranije nisi rekla.
Rekla sam, ti si to zaboravio!
Zaboravio! Velianstven izgovor! Divno, uzvieno,
krasno!... Uostalom, imam da ti saoptim neto ta je vanije.
Vanije? zaudi se kraljica.
Vanije... Oeniu se...
Ti? Zato?
Zato to po pravu kraljevi mogu da uzmu i drugu
enu. Olimpijada preblede od besa:
Ja ti to pravo neu uskratiti. Sad idi, varvarine... Udalji
se iz moje odaje.
Filip joj okrete lea i poe vratima, ali se priseti i dobaci:
Bilo bi dobro da se spremi i to pre otputuje u Epir.
To je inae tvoja davnanja elja!

* * *

Filip se po drugi put oenio{45} kad je Aleksandru bilo

esnaest godina. Svadbena sveanost prireena je u hramu, a
gozba u lovakoj dvorani. Nevesta je bila Makedonka
Kleopatra, mlada i lepa. Prialo se da je kralj Filip bio u nju
strasno zaljubljen.
Gozba je poela zdravicama. Nazdravljalo se kralju,
novoj kraljici i njihovom buduem potomstvu. I Atalu, ujaku
nevestinom, koji je odnegovao tako lepu devojku.
Za to vreme Olimpijada, koja nije otputovala u Epir, bila
je u svojoj odaji s nekoliko dvorkinja i prizivala duhove
donjeg sveta, molei ih da razore novi brak. Kraljica je
zakletvama, aranjem i bacanjem ini proklinjala kralja i
njegovu nevestu, obeavajui Hekati i Ernijama{46} velike
zavete, ako joj pomognu da izvri osvetu. U nastupu besa i
verskog zanosa Olimpijada stavi u jednu divnu kutiju
razdraenu kobru i po robu je posla nevesti na dar.
Mladi rob, ne znajui ta nosi u kutiji, pojavi se
nasmejana lica u lovakoj dvorani, prie Kleopatri, klee na
levo koleno i, pruajui joj kutiju, ree:
Prelepa i presvetla kraljice, primi ovaj poklon od
nepoznatog darodavca koji te oboava!
Ko je to poslao? upita Filip.
Nareeno mi je da odrim njegovo ime u tajnosti!
Kleopatra, blaga i nasmeena, uze kutiju i stade dreiti vrpcu.
Stoj! viknu kralj, prislonivi uho na kutiju.
U dvorani nastade tiina. Sve oi bile su uprte u kralja.
Filip uze kutiju i prie ognjitu.

 Sumnjivim poklonima od nepoznatih darodavaca

ovde je mesto!
Kralj baci kutiju u vatru. Uskoro se zau pitanje zmije.
Iz nagorele kutije njeno telo ispade i sklupa se na aru
cvrei.
Filip prie robu:
Sad ne mora da pominje ime plemenitog
darodavca"! ree. Svi znamo ko je. A tebi za ljubaznost i
dobru volju evo napojnice.
Kralj ga tresnu pesnicom po sred usta. Mladi pade. Filip
se obrati zvanicama:
Ispijmo pehar u zdravlje nove kraljice! Aleksandar je
sedeo za stolom mrzovoljan i utuen. Obrativi se Ptolomeju,
koji je bio pored njega, ree:
Uas me hvata kad pomislim u kakvoj sam sredini
odrastao!... Imaju pravo Atinjani. Varvarska je ovo zemlja, a
mi smo podivljala rulja.
Poznavajui dobro podmuklost svoje majke i naprasitost
Filipovu, mladi kao da je predoseao da se sprema zlo.
Atal, nevestin ujak, nazdravi polupijan, ustade i, drei
pehar poe zdravicu:
Kralju Filipe, i svi asni i poteni u ovom skupu,
ujte...
Galama se utia. Svi prisutni smatrali su da zdravica uz
pun pehar ide pravo u srce bogova. Nevesta, jo pod utiskom
onoga to se dogodilo, sedela je bleda i suznih oiju. Filip je
ve pijan, pokuavao da peva Meutim, Atal produi:
Neka je slava Aleksandru, dedi naega kralja, neka je

slava i Aminti, ocu naega kralja, i slava kralju Filipu i

njegovoj novoj nevesti, kraljici Makedonije... Ona e mu roditi
pravog naslednika prestola!...
A ta sam onda ja, nakazo varvarska! viknu
Aleksandar i zavitla pehar na govornika.
U dvorani najpre nastade galama, a onda se sve stia. Iz
Atalove glave tekla je krv, ali na to niko ne obrati panju. Svi
su gledali u kralja. Filip, kolutajui oima i steui vilice od
besa, ustade, tre ma i poe prema sinu. Niko se ne usudi da
mu preprei put. Pogledi preneraenih ljudi ukrtali su se, a
uzvici zaprepaenja izbie u dvorani.
Filip, povodei se od pijanstva i besa, spotae se o jednu
klupu i pade. Mnogi potrae da ga podignu, a Aleksandar se
grohotom nasmeja:
Ljudi! Pogledajte toga kralja koji ne moe da napravi
ni pet koraka a sprema se da napadne Persijsko carstvo!
Rekavi to, mladi urnim korakom ode iz dvorane.

* * *
Sutradan Aleksandar otputova u Iliriju ne pozdravivi se
sa ocem, a Olimpijada u Epir, proklinjui kralja i njegovu
nevestu. Navaljivanje prijatelja da Filip utie na njih i zadri ih
na dvoru bilo je uzaludno.
Nekoliko meseci posle ovoga doe u grad Pelu Demarat

iz Korinta da poseti svog prijatelja Filipa. Poto se srdano

pozdravie i sedoe za sto, kralj se stade raspitivati kako je
stanje u Heladi i da li postoji sloga izmeu Helena.
Stidi se, kralju Filipe, ree gost. Svoju si kuu
rasturio, a brine se ta se dogaa u tuoj zemlji.
Na navaljivanje Demarata i drugih prijatelja kralj popusti
i posla ljude da iz Ilirije dovedu Aleksandra. U znak pomirenja
Filip dade sinu dravni peat i upravu nad Makedonijom, a on
die vojsku i napade na grad Bizant u Propontidi.
Meutim dok je Demosten svojim vatrenim govorima
raspaljivao Helene protiv Filipa, doe do punog izraza ideja o
velikom carstvu jedinstvenom i sreenom. i o jednom vladaru
koji bi varvarima u Aziji nametnuo helensku kulturu. uveni
besednik Isokrat{47} stade u svojim govorima Isticati nunu
potrebu o optem prijateljstvu meu Helenima, naglaavajui
da se samo tako varvari iz Azije mogu savladati. Stari
besednik zamiljao je da pod jednim vojskovoom,
sposobnim i odlunim, cela Helada zarati protiv Persije. Taj
voa svakako treba da bude kralj Filip.
Isokrat je govorio narodu:
Persijskom caru najmilije je gledati kako se mi ovde
izmeu sebe svaamo i bijemo. On nas s punim pravom
prezire, jer je postigao ono to njegovim precima nije polo za
rukom. Uspeo je da nas zavadi i da u svojoj vojsci ima
helenske najamnike, koji e mu dobro posluiti u ratu protiv
nas. Na taj nain on je sve helenske gradove stavio pod svoju
vlast, pa jedne rui, a drugima zida utvrenja. Zar mu je
potrebno da svoju vojsku prebacuje ovamo, kad Heleni rade

ba ono to njemu godi i to mu ide u prilog?... Persijskom

caru nikad nije dosta: on jedno ima, za drugo se priprema da
otme, a tree vreba. Tako i mora biti, jer je to ovek koji se
vie raduje tuem zlu nego svom dobru!... A ta mi izmeu
sebe radimo? Vodimo pregovore a ratove ne ukidamo ve ih
odgaamo do prve prilike kad emo jedni drugima, po staroj
navici, staviti ma pod grlo. Ratujui izmeu sebe, svesno
bacamo svoj narod u bedu! Neemo mi uivati blagodeti mira,
dokle varvare ne savladamo! Zbog toga treba to pre odavde
da prenesemo rat u Aziju i svoje borbeno iskustvo okrenemo
protiv varvara.
Ovaj govor izazva pometnju meu Helenima. Jedni se
vatreno opredelie za Filipa i njegovo prijateljstvo, a drugi
podsticani Demostenovim govorima, stojei pod orujem,
uporno su zahtevali da se sukobe s Makedoncima i da ih
isteraju iz Helade. Atina je bila vo i glavni pokreta za sve
koji su eleli obraun s kraljem Filipom.
Do obrauna je i dolo. Helenska i makedonska vojska
naoe se kod grada Heroneje u Beotiji.{48}
Bitka je bila strahovita. Heleni su se borili kao da su
predoseali da je doao presudan trenutak u njihovoj istoriji.
Makedonci su, odavno kivni to im se ometa put u Aziju i
pohod na Persijsko carstvo, napadali estoko. U toku bitke
dugo se nije moglo oceniti na ijoj e strani biti pobeda. Mladi
Aleksandar, kome je otac poverio komandu nad konjicom
jurio je po bojitu na vatrenom konju i uletao u gomile
neprijatelja, ostavljao za sobom gomile leeva i probijao se
sve dalje. Za njim, kao mladi lavovi, nadirali su Filota,

Ptolomej, Frigija, Nikanor i Klit, crnpurasti mladi, sin

Dropidov, stasit i sran ratnik.
Meu Helenima istae se junatvom Didimah, straan
borac na mau i koplju. On se u nekoliko mahova probi kroz
makedonski borbeni red, stvarajui prolaz svojim drugovima,
koji su ga u stopu pratili. Desno i levo od njega pustoili su
lekar Filton i Prokles, atleta iz Tebe. Njima su titili bokove,
Pintija, Kales, Nikanor i Diota, sad ve svi zreli ljudi.
Didimah iz Argolide, vodei etu izvrsnih boraca,
unitavao je sve ispred sebe. On napade istaknutog Filipovog
megdandiju Piteja. Skolivi ga maem, jednim udarcem
odsee mu glavu. Onda jurnu na Boza, ratnika uvenog po
snazi i vetini u borenju kopljem. Makedonac, pravei
krugove oko protivnika, iskosa hitnu koplje pravo u slabinu
protivnika, ali Didimah podbaci metalni tit, pa, ublaivi
udarac, skrete pravac koplju. Onda Argolianin napade Boza,
izbi mu ma iz ruke i probode ga na mestu gde se zavrava
oklop. Argoliani jurnue u njegovu etu i gotovo je svu
isekoe.
Daoh Tesalac, na elu jedne dilotije dobrovoljaca iz
Takije probijao se prema Didimahu. Traani, divlji borci, veto
odbijajui napade, zadavali su gotovo uvek smrtonosne
udarce. Atinjani ih zasue strelama, ali oni, svi u oklopima i sa
lemovima na glavi, zaklanjajui se okruglim titovima,
odolee. Daoh ubi Granika, uvenog ratnika iz Plateje, bliskog
roaka slavnog Pelopide. Onda zasee maem po vratu
Alkamina, sina Drijantova i odsee ruku Mesapi iz Eubeje.
Traani, dobrovoljci, kao strani eteoci nadirali su kroz

ubojni red Helena, komadali ga i rasturali.

Filton, borei se u gomili Tebanaca, ugleda Daoha. Pintija
i Kales, odapinjui strele, ili su pred njim. Prokles, atleta i
Nikanor, s grupom Platejaca, bili su iza njih. Lekar odlui da
napadne Daoha. Odbacivi koplje, tre ma iz korica i jurnu
na Makedonca. Ali toga trenutka oseti da ga neko uhvati za
vrat i zaustavi u mestu.
Stoj! viknu Prokles. To je Filipov oficir koji me
je bacio u tamnicu... Sad je vreme da mu se osvetim... Diota,
polazi za mnom... Uhvatiemo ga iva...
Bivi Filipov konjuar poe za njim dreei konopac koji
mu je bio omotan oko struka.
Ali Traani, kao opor vukova, skolie atletu. Branei se
kopljem i maem, Prokles upade posred gomile. Diota usput
obori tri napadaa sve s probijenom butinom. Filton pritra u
pomo atleti i estoka borba poe.
Prokles, borei se kao mahnit, dopre do Daoha.
Makedonac ga ugleda i stuknu. Taj trenutak iskoristi Diota i
nabaci ratniku zamku na vrat. Prokles mu ote konopac iz ruku
i, vukui Daoha po zemlji, izvue ga iz bitke. Diota potra za
njim.
Na stotinak koraka od mesta gde se vodila borba, strani
Tebanac stade ispod jednog hrasta:
Obesiemo ga! ree pokazujui na granu koja je
bila najnia. Penji se, Diota!
Konjuar pljunu u ake, uspuza se uz debelo stablo i
prihvati konopac. Atleta podie poluonesveenog
Makedonca i kad oseti da se konopac zatee, pusti ga. Daoh

se stade griti i koprcati.

Meutim, gomila ratnika iz garde kraljevih pratilaca",
gonei ispred sebe razbijene Atinjane, nalete na hrast. Bacivi
se na atletu, gotovo ga zgnjeie svojim mnotvom. Za to
vreme drugi presekoe konopac, ali Daoh je ve bio mrtav.
Diota, da ga ne bi ubili strelama i kopljima, skoi s drveta i
predade se.
Meutim, Filton podviknu svojima i pojuri prema hrastu.
Didimah sa Argolianima potee za njima. Nekoliko stotina
Helena poee nanovo bitku. Probivi se do atlete Filton
oslobodi i njega i Diotu. Klempavi Tesalac odmah dohvati
jedan ma sa zemlje i ulete u borbu, a Proklesa, krvavog i
isprebijanog, odvedoe Kales i Pintija.
Filipova falanga borila se u centru bitke protiv tebanske
kose falange. Ratnici tobe strane tukli su se postojano. Tebanci
su kao lesi padali, ali robovi iza njih popunjavali su praznine i,
borei se na leevima svojih drugova, odolevali juriima
Makedonaca, nanosei im osetne gubitke. Koji put bi se
izmeu helenskih redova izdvojila grupa boraca i, estoko
napadajui, prodrla u Filipovu falangu.
Rasteravi Makedonce u borbi, Didimah i Filton s
preostalim ratnicima doepae se konja koji su po bojitu jurili
bez jahaa, udarie u bok Filipove falange.
Makedonci se pokolebae. Njihova neodluna odbrana
dade jo vie hrabrosti napadaima. Ratnici iz Argolide sabie
se kao klin usred falange.
Didimah ubi nekoliko makedonskih hoplita{49} i napade
jednog ilirskog oficira, dobrovoljca. Filton zadajui brze

udarce, izranjavi i obori etiri protivnika i ukrsti ma s petim.

Argoliani, u elji da ne ostanu za njima, tukli su se kao po
komandi.
Demosten, borei se meu Atinjanima, ugleda prolom u
makedonskoj falangi i razvika se iz sveg glasa:
Napred, Heleni!... [o malo snage i hrabrosti i pobeda
je naa.
Atinski ratnici hrpimice jurnue u prolomljene
makedonske redove.
Meutim, kralj Filip napusti elo falange, pa jurei na
besnom konju dopade do toga mesta. Za njim gomila
konjanika iz garde kraljevih pratilaca", derui se, upade tako
silovito u mesto borbe da se svi ratnici izmeae. Tiskajui
jedni druge i ne mogui da izmahuju orujem, ratnici su se
boli noevima i tukli pesnicama, hvatali jedni druge i svlaili s
konja. Peaci, zbijeni i sami u gomilu, pobacae koplja i
potrgoe maeve i noeve.
Meutim, Didimah i FiIton, prodrevi ve do sredine
falange, raskrie prostor i stadoe se boriti s vie reda. Mnogi
makedonski borci ustuknue ispred njih. Tada se iz grupe
kraljevih pratilaca" izdvoji jedan stasit mladi, krupnih oiju i
kosmatih obrva, i stade vikati:
Sklanjaj te se!... Mesta!... Ja u se ogledati s njima.
Klit, sin Dropidov!... Crni Klit, najmlai u gardi
kraljevih pratilaca"... Sklanjajte se... zavikae neki.
Didimah odmah kidisa na Klita. Njegov ma munjevito
sevnu i spusti se. Mladi podbaci tit i izdra udarac. Onda
nastade nejednaka borba. Didimah, prekaljeni ratnik, vitlao je

maem, udarao i zadavao udarce takvom brzinom da je

prisutne hvatala vrtoglavica. Svi prestadoe da se bore i upree
poglede u dva ratnika. Zaboravivi na bitku, iskolaenih oiju i
razjapljenih usta od uzbuenja, tapkali su nestrpljivo u mestu,
gledajui megdan, ne obazirui se to su konji, podskakujui i
ritajui se, kvarili oba bojna reda.
Umree! viknu Didimah zadavi jedan strahovit
bod.
U slavu kralja Filipa! odvrati mladi i podbaci tit.
Helenski borac ne stie da izvue ma iz tita koji je
probio, a Klit mu svojini maem probode slabinu Didimah
kriknu i pade s konja.
Poklii Makedonaca i preneraeni glasovi Helena
odjeknue na bojnom polju.
Dosta je bilo pozorita! Udrite! dreknu Filip
jurnuvi konjem u gomilu neprijatelja bodui i komadajui
koga dohvati. Argoliani, besni zbog smrti svoga voe, tukli
su se dok svi ne popadae mrtvi ili ranjeni.
Filton se sa svojom grupom boraca probi kroz obru
neprijatelja i nae u bekstvo. Za njim su trali Atinjani, a
ispred njih Demosten, bacivi svoj tit na kome je pisalo
zlatnim slovima S dobrom sreom".
Toga trenutka dopree glasovi od centra bitke:
Aleksandrova konjica razbila je tebansku kosu falangu.
Bitka se privodila kraju. Potueni i razbijeni Heleni beali
su na sve strane, a razjareni makedonski ratnici gonili su ih po
polju kao divlja.
Predvee sunce obasja strahovit prizor: gomile leeva

ljudskih i konjskih prekrile su bojno polje. Jauci ranjenika

meali su se s vritanjem konja, koji su bez jahaa jurili po
bojitu. Zadah krvi i znoja i sitna praina oteavali su disanje.
Iz daleka su dopirali glasovi truba koji su tebanske ratnike
pozivali da se povuku prema movarama jezera Kopaide.
U atoru makedonskog kralja ratnici su proslavljali
pobedu. Vino se iz meina toilo bez mere i gromka pesma
prolamala je nonu tiinu. Kad se mesec pojavi i obasja bojno
polje, kralj Filip izie iz atora i, povodei se, poe izmeu
leeva. Pijani kralj, oseti radost pobede, dizao je ruke prema
nebu i podvriskivao. Igrajui i pocupkujui meu leevima,
Filip je pevao: Ovo je eleo Demosten, sin Demostenov".
Parmenion mu prie i uhvati ga za ruku.
Kralju, ree, ovo nije mesto za igranje i pevanje.
To bogovi ne doputaju.
Filip ga pogleda i uhvati se za glavu:
Jeste! ree. Ovo je hteo Demosten i uspeo je!
Nisam mogao da ga pobedim!...
Ali pobedio si njegove ratnike!
I njegove i svoje! Pogledaj ta se napravilo zbog inata
jednog jedinog oveka! ree Filip pruajui ruke. I emu
sve to?... Ovo nije nain za pomirenje... Sad e tek nastati
borbe...
S pobeenima postupaj blago i pridobie ih. To je
prava pobeda...
Prava pobeda? jeknu kralj. Nad Helenima je
nikad neu postii, ta to su demoni!
Izdaleka se ula truba. Filip uhvati druga za miicu i,

gledajui prema istoku, ree:

uje li trubu? To se Tebanci dozivaju... Poznajem
dobro taj znak... I nemoj se iznenaditi ako jo noas napadnu.
Tebanske tvrde glave... Sve ih treba odsei.
Filip krgutnu zubima. Njegov zamagljeni pogled nanovo
poe da bludi po bojitu.

GLAVA DVANAESTA
Savetnik govori pre,
a klevetnik posle dogaaja.
Demosten

Razbijena

tebanska vojska povlaila se prema jezeru

Kopaidi. U toku noi i narednog dana iskupilo se na obali oko
etiri hiljade ratnika. Neki su bili sauvali tit i ma, pa ak i
koplje. Postavivi privremeni logor pored jezera, Beoani su
se izleavali na travi, odmarali se i prepriavali podvige iz
bitke. Meu njima bilo je i ranjenih. Oni su se uzajamno
previjali, ispirali rane hladnom vodom i mazali ih mastima.
Oficiri i zapovednici manjih odreda govorili su ratnicima da
jo nije sve izgubljeno i da tek predstoje borbe s
Makedoncima. Neki su vikali da treba smesta poi na
neprijatelja i napasti ga kad se ne nada.
Ali, mada su se duhovi razdraili i raspalili na osvetu,
ipak nije bilo dovoljno odlunosti da se nanovo poe u bitku.
Ratnici su grdili Makedonce, ali su se razilazili i u manjim
grupama odlazili svojim kuama.
Lekar Filton, Diota, Kales, Pintija i Nikanor, svi na
konjima, ne osvrui se na vatrene rei voa, iste noi pooe
prema Tebi i sutradan u podne ve su bili u gradu.

Glikera, usplahirena, baci se Filtonu u zagrljaj.

ula sam ve... Bitka je izgubljena... jecala je ena.
Ali boriemo se dalje... Svetiemo se...
U toku godina Glikera je ostala bez roditelja i ivela je u
prostranoj kui okruenoj lepom batom. Pored nje su bile
dve robinje i starac Nikija, koga je jo Filtonov ded kupio kao
rope. Odan lekarevoj porodici, Nikija je, preruen u prosjaka,
nekoliko puta odlazio u grad Pelu i raspitivao se o
izgubljenom deaku. Uzalud. Nita nije doznao.
Treba se svetiti! govorio je starac Glikeri.
Osvetiemo se za sva uda koja ste propatili ti i tvoj mu.
Meutim, pogodan trenutak nikako nije dolazio. Bitka
kod Heroneje izgubljena je, a inilo se da su i mogunosti za
osvetu sasvim iezle.
Istog dana uvee iskupie se u lekarevoj kui ratnici, njih
petnaest, sve ogledani borci i zakleti neprijatelji kralja Filipa i
Makedonaca. Filton ih pozdravi dobrodolicom, a Glikera
ispred svakog stavi tanjir s komadom peenog svinjskog
mesa, hlepi i pehar pun vina.
Kad se ratnici zaloie i ispraznie pehare, Filton se
obrati Glikeri:
Sad naspi jo jednom. Kad popijemo, ispiemo i po
trei pehar za dobru sreu i poetak naeg rada. Bogovi su s
nama!
Potom se obrati prisutnima:
Iskupila nas je zajednika elja da se borimo za
domovinu i da svetimo line nepravde koje smo pretrpeli od
Filipa i njegovih varvara. Meu nama se nalaze i etiri ratnika

iz svete ete,{50} koji su se zakleli da e umreti za otadbinu.

Isto tako ovde vidimo jednog mladog Makedonca, Pausaniju,
koga je nevolja naterala da pobegne iz svoje zemlje, ne
mogui da podnosi uvrede kralja Filipa. S mukom je uspeo da
se iupa iz varvarskih kandi dve kraljice i jednog obesnog
kralja. Nepravde koje je podneo dovoljna su potvrda da e
Pausanija pomoi nau pravednu osvetu.
Filton zastade, pogleda prisutne i dodade:
Da li neko od vas misli da bi nas mladi mogao izdati?
Svi ratnici su utali. Najposle Diota progovori.
Izdati!... Pa neka izda! To nije vano... Svaki od nas
odluio je da se sveti i na tom poslu e umreti. Prema tome,
ko misli na izdaju nee nam naneti nikakvu tetu...
Pausanija je mesec dana ranije prebegao iz Makedonije u
Plateju. S Filtonom ga je doveo u vezu atleta Prokles. Mladi
nije uestvovao u bici kod Heroneje, jer njegova elja za
osvetom kretala se samo oko kralja Filipa i njegove najblie
okoline.
Moj ma uperen je samo u srce tirana, govorio je
mladi. Nikad se neu boriti protiv svog naroda i nijedan
Makedonac nee rei da je Pausanija izrod!...
Mladi je bio omalen rastom. Izgledao je lenj i mlitav. Iz
njegovih crnih oiju izbijala je melanholija i dremljivost.
Od ovog dremljivka nikakve koristi neemo imati!
apnu Diota Nikanoru.
Filton valjda zna zato ga je pozvao, nasmei se
bivi rob.
Pekli su rai lea i upali nokte; gnjeili mi glavu

izmeu dva kamena, ree Pausanija mirnim tonom, kao da

sve to nema nikakve veze s njim.
Zato?... ta si im uinio?...
Kralj Filip e iskupiti moje muke... Optuili su me da
sam tribalskom kralju Sirmu rekao s koje strane e ga Per dika
napasti. Taj kralj se povukao blagovremeno, namamio
Makedonce u tesnac i potukao ih... Uestvovao sam i ja u toj
bici. Tribali su me zarobili. Kod njih sam bio u ropstvu etiri
dana, pobegao sam i vratio se svojima. Onda me Kalidanet
optui kralju Filipu da sam izdajnik i muenje je poelo.
Kako si se izvukao? upita Kales.
Spasla me kraljica Olimpijada, jer sam joj obeao i
zakleo se da u ubiti Kleopatru, drugu enu Filipovu, i njeno
dete... Pomogla mi je da pobegnem, i evo me kod vas.
Filton mu se obrati:
Skupili smo se ovde na dogovor, jer svaki od nas ima
ponekog meu Makedoncima koga namerava da ubije... Koga
e ti ubiti?
Kralja Filipa!
Oho!... viknu Diota. Ostali se nasmejae.
Ili Daoha, Parmeniona, Perdiku, Klitandra i svakog
drugog oficira iz garde kraljevih pratilaca"...
Daoh je prekjue ubijen, ree Diota. U toku
bitke uhvatili smo ga Prokles i ja i obesili.
Onda jedan manje, blago se nasmei Pausanija.
etiri Tebanca iz svete ete" rekoe da e ubiti svakoga
ko je Makedonac ili ko radi za njih.
Oni e sad dovesti svoje posade u nae gradove

ree jedan i ubijaemo ih...

Glikera, sevajui oima, dodade:
Ubijati muki: na spavanju, nou na ulici, saekivati
iza uglova... Otrov i no... To je nae oruje.
Trovaemo bunare! dodade Diota.
Ne! presee Filton. Bunare neemo zatrovati.
To bi bilo podlo.
Zar ima ita podlije nego nevinog oveka vezati za
direk i mlatiti ga kao besno pseto! krgutnu zubima bivi
konjuar.
Filton ga odmeri pogledom i tiho, naglaavajui svaku
re, dodade:
Svi smo se zaverili na osvetu, ali glavni zapovednik
sam ja!... Ko nee da slua moja nareenja, moe da ide. Niko
ga nee zadravati.
Klempavi konjuar proguna neto sebi u bradu i uuta
Na predlog lekareve ene ratnici napravie spisak istaknutih
Makedonaca koje treba ubiti. Proitavi ga nekoliko puta,
zaverenici potvrdie da su zapamtili svako ime. Onda povadie
maeve, ukrstie ih i izlie vodu na njih. Zakletva je bila
uinjena.

* * *
Posle bitke kod Heroneje u Atini nastade zaprepaenje.

Udarac je bio silovit i svima se inilo da je od presudnog

znaaja za celu Heladu. Ljudi i ene s uasom su oekivali
makedonsku vojsku. Svi su bili uvereni da e Filip odmah
okupirati Atinu i Beotiju i svuda zavesti svoje posade.
Strepei, Atinjani su oekivali odmazdu, jer, kao pokretai
rata, nisu se niem boljem mogli nadati. Po celoj Atini trgovi
su bili ispunjeni masom sveta. Ljudi su se bojaljivo zgledali i
doaptavali oekujui od stratega{51} bilo kakvu utenu re.
Hramovi su bili puni ena, staraca i dece. rtvenici su se puili
od krvi zaklanih ivotinja. Mnogi su prizivali bogove
obeavajui zavete, ako iznesu ivu glavu iz nevolje koja ih je
snala.
U takvom stanju Eshin i njegove pristalice stadoe
podbadati narod protiv Demostena govorei da je on jedini
kriv za ovu nesreu.
On je bacio tit i pobegao iz bitke! govorili su.
Celog veka glumio je ulogu rodoljuba sve dok nije napravio
tragediju i uvalio u bedu celu Heladu!
Eshin podnese tubu narodnoj skuptini protiv
Demostena, traei najstrou kaznu.
Ljudi su se u udu pitali emu ta komedija, kad je ionako
sve propalo.
Tuba nije potrebna, govorili su graani.
Demosten je kriv i treba ga ubiti bez suda.
A kako bi se i mogao braniti kad je njegova krivica
jasna? govorili su drugi. Nema smisla ni da pokuava da
se pravda.
Neki su nagovarali pritane{52} da se okane optube i da

ne dozvole govorniku da se brani, to se kosilo s

demokratskim slobodama koje su oduvek vladale u Atini.
Kad se Demosten pojavi na govornici, iz hiljadu grla
zaue se protesti. Zvidanje, besni povici, kletve i psovke
odjekivale su na trgu. Nekoliko stratega pokuavali su da
umire masu. Uzalud. Ljudi su sa stegnutim pesnicama i
izoblienih lica od srdbe zahtevali smrtnu kaznu za
optuenog.
Najstariji meu stareinama, maui rukama i viui na
sav glas, umiri svetinu:
Kakva vas je ludost spopala, graani! Po atinskim
zakonima svako ima pravo da se brani. Pustite optuenog
neka kae svoju re da bi sudije mogle izrei presudu!
Kad se galama utia, Demosten progovori:
Atinski graani, setite se kakvo je bilo stanje u naoj
zemlji kad je Filip upao u Elateju... Jedne veeri stie glasnik
na premorenom konju i donese vest da je Elateja zauzeta. Dok
je dravni savet raspravljao o tom sluaju, narod je traio da
se hitno donese odluka ta nam valja raditi. Dravni vika
stade pitati i bezbroj puta ponavljati Ko hoe da govori?"...
Ko eli da besedi?"... Uzalud. Niko se ne javi! Stratezi, pritani i
svi besednici bili su zamukli, premda su dobro znali da kroz
vikaa zove otadbina... Svi vi, atinski graani, svakako ste
eleli da se drava spase, ali niko se ne javi za re... Daleko
sam od toga da nekoga za to osuujem. Ali se namee pitanje
zato se tada niko od vas ne usudi da progovori? Na to pitanje
i ne traim odgovor, jer znam da je tada na govornicu mogao
stati samo ovek koji dobro ita kralja Filipa i njegove namere.

To ste znali i vi, a ko nije znao, makar bio i najvei rodoljub,

nije mogao pogoditi ta treba preduzeti protiv oveka koji je i
lav i lisica.
Kad sam video da niko od vas ne trai re, a moralo
se u takvoj prilici govoriti, javio sam se ja... Seam se da sam
tada rekao kako pouzdano znam da kralj Filip podmiuje
Tebance i da je neke pridobio za sebe, i da mi, ako odbacimo
tebansko prijateljstvo, guramo i ostale pravo u ruke Filipove.
Rekao sam da prepredeni Makedonac nita bolje od toga ne
moe poeleti. Onda sam govorio da svi treba da se borimo za
Tebance, jer na taj nain branimo i sebe. Tada ste vi prihvatili
moj savet i bez rei pristupili delu... ini mi se da je obavezna
dunost svakog graanina tada bila da iznese pred sve ako zna
togod bolje, a ne da pravi izline zamerke... Niko, dakle, nije
bio protiv mojih saveta. Svi ste se sloili sa mnom. A posle
toga poele su klevete. Jer, pazite, atinski graani... Savetnik
govori onda kad je potrebno, pre dogaaja, a klevetnik posle,
kad ve nastane nesrea. Za svakoga kome je stalo do
otadbine onda je bio pravi trenutak kad treba govoriti i
savetovati! A sad?... Oni koji su onda utali, sada govore i
napadaju Oni nisu nita drugo do klevetnici!... Ja i sad,
posle ovog strahovitog poraza, pozivam svakoga da kae ta
se moglo bolje uiniti od onoga to sam ja savetovao? Ne
mislite valjda da bi bilo najpametnije da smo s konopcem oko
vrata otili kralju Filipu i uzviknuli: ivela sloboda!" Moj
predlog je bio jedini, pa se nije moglo ni birati. A ko od vas,
graani, ne bi izabrao ono to je najbolje i najkorisnije za
otadbinu?... Nije ni mogao izabrati ni onda, pre bitke, ni sad,

posle bitke, jer nema ta da se bira... Ako u ovoj zemlji

klevetnici budu imali glavnu re, ne verujem da e i ubudue
koristiti otadbini.
A ti, Eshine, kad ume tako ubedljivo da optuuje
drugoga, reci bar sad da li si onda i jednu re progovorio? Kad
onda nisi imao ta da kae, a ti bar sad navedi: koji sam savet
ili koju drugu zgodnu priliku propustio to bi bilo korisno za
nau otadbinu? Pomeni bar jedno moje delo koje bi, po tvom
miljenju, bilo tetno za nae sugraane?
Ali o onome to je prolo ne treba se savetovati.
Savetodavci se zahtevaju za sadanjost i budunost. To je
svakome jasno. Prema tome, ne podii viku o onome to se
dogodilo! Ne pripisuj u greh meni to je kralj Filip odneo
pobedu, jer odluka o ishodu bitke nije u mojim, nego u
rukama besmrtnih bogova. Vas, atinski graani, pozivam da
pronaete: ta ja to dosad nisam uinio asno i ta nisam
izvrio savesno prema svojoj snazi, pa me tek onda optuujte!
Na kraju, atinski graani, Eshin u svom klevetnikom
poslu ide toliko daleko da tvrdi da sve ono to je dobro ispalo
treba pripisati srenim okolnostima, a za sve to je nepovoljno
da sam kriv ja! Moe li biti veeg i podlijeg klevetnika?!
Takvim i slinim reima Demosten zasu tuioca, stratege,
pritane i atinske graane.
Posle toga optuba je odbaena, Demosten osloboen, a
Eshin sa svojim pristalicama ismejan.

* * *

U etrdeset sedmoj godini ivota kralj Filip je postigao

pun uspeh: svi njegovi planovi ostvarili su se i cela Helada bila
je pod njegovom kontrolom. Put za Aziju bio mu je otvoren.
Na veliko udo Atinjana i Tebanaca, makedonske posade po
gradovima postupale su prema graanima blago. Ratnici su se
ponaali prijateljski, blagonaklono pomaui Helenima da se
uzdignu i oporave posle tekog poraza.
Zbog ovakvog stanja neki Atinjani su, obuzeti radou,
bili gotovi da zaborave na sve to su prepatili od kralja Filipa i
njegovih ratnika. ak im je inilo ast da se prijavljuju u
makedonsku vojsku kao najamnici, iako nisu pouzdano znali
da li e dobiti ugovorenu nagradu za taj trud. Drugi pak
stadoe da se prebacuju u Malu Aziju, a odatle u Persiju, s
namerom da se prikljue vojsci cara Darija. I dok su jedni
ulagali svoju snagu i iskrenost da se prijateljstvo izmeu Atine
i Filipa utvrdi, drugi su ostali zakleti neprijatelji makedonskog
kralja i njegove vojske. Postojala je i trea grupa Atinjana: oni
su smatrali Filipa za neprijatelja od koga se niem dobrom ne
mogu nadati, a prema persijskom caru bili su ravnoduni. Ti
graani su budno pratili dogaaje ekajui trenutak da se
nanovo late oruja i proteraju Makedonce iz svoje zemlje.
Makedonski ratnici su u Tebi svojim postupcima
dokazivali da su doli kao prijatelji. Po dolasku u grad odmah
otvorie sve tamnice i pustie na slobodu politike krivce i
zloince. Uprkos zabrani gradskih stareina, provalie dravne
magacine i stadoe deliti sirotinji ito, pirina, slaninu, suve
smokve i jeam. Tako tebanski narod poe da se prilagoava

novim promenama.
I sve bi bilo dobro da ne uestae ubistva po ulicama i
krmama. Makedonski ratnici padali su probadani maem ili
noem gotovo uvek s lea. Tako je poelo zlo stanje u Tebi.
Nekoliko stratega i pritana preklinjali su narod da se dri
mirno i da strpljivo podnosi stanje kakvo je zavladalo gotovo
u celoj Heladi. Uzalud. Ubistva su se nastavljala. Makedonski
ratnici stadoe hvatati i krive i prave, bacati ih u tamnicu i
stavljati na muke. Jedan mladi, uhvaen na delu, ne izdra
muenje i odade grupu zaverenika. Konci zavere vodili su u
grad Plateju, u kuu atlete Proklesa, gde su se skupljali mnogi
nezadovoljni vojnici, eljni osvete.
Jedne noi kod atlete se iskupilo preko dvadeset graana.
Svi su s nestrpljenjem oekivali glasnika iz Tebe koji treba da
im donese od voe uputstva ta treba da rade. Dve treine
ratnika bili su novajlije.
Dok je Proklesova ena Kasiopeja svakoga usrdno
posluivala smokvama, suvim groem i narandama, atleta ih
je umirivao kako je znao i umeo.
Treba imati strpljenja, govorio je. Glasnik e
doi... U toku noi mora biti tu, jer na voa nikad nije
pogazio svoju re...
Ko je voda? to ne kaete njegovo ime? upita
jedan mladi. Drugi mu se pridruie galamei:
Morate nam rei! Hoemo da znamo za koga
stavljamo ivot na kocku!
Diota, koji je osam dana ranije doao u Plateju i bio
atletin gost, odgovori:

 Ime naeg voe neete doznati!

Onda odlazimo! Neemo da radimo! dobaci onaj
mladi.
Konjuar zakilji na levo oko, a desno upre u mladia:
Neete da radite? ree. A ko te je zvao? Sam si
doao i ponudio se... ta sad hoe?
Meutim i ostali stadoe navaljivati da im se kae ime
voe:
Ko je? ta je? Gde se nalazi? Hoemo da znamo za
koga treba da poginemo!
Ginete za otadbinu, bednici! krgutnu zubima
Diota.
Strpljenja... Strpljenja! vajkao se atleta. Na
voa zabranio je da se oda njegovo ime! Strpljenja...
Diota tre no iza pojasa, pa obraajui se mladiu ree:
A ime jami da nee izdati i nas i vou ako te
uhvate i stave na muke? Govori mokljane!
Ime, ime hoemo da doznamo! vikali su ostali.
Dobro... Rei u vam njegovo ime. odvrati Diota.
Ali znajte: desi li se izdaja, poklaemo vam celu porodicu!
To je na uslov...
Neemo! Ne pristajemo... Odlazimo odavde...
povikae neki i pooe prema vratima.
Diota im preprei put:
Odavde neete izii! ree i, bacivi pogled po
ostalima, dodade: Maeve u ake! Isei emo ih sve!... Ko
ue u grupu ubica, iv ne moe napolje!...
Osam kolebljivih graana prebledee i stadoe jedan na

drugog bacati unezverene poglede. Petorica potrgoe maeve.

Zelena svetlost buktinje zadevene u alku na zidu
uveavala je bledilo ratnika i isticala blesak u oima iz kojih su
izbijali munjeviti pogledi. Surovi glasovi i teko disanje
nagovetavali su da svakog trenutka moe planuti borba.
Odjednom se spolja zau krik. Atletina ena vritala je na
sav glas.
Izdaja! dreknu Diota. Svi napolje!
Ratnici pojurie izlazu. Diota istre buktinju iz alke i
potra u dvorite. Buktinja osvetli kapiju. S ulice je navaljivalo
preko trideset makedonskih ratnika. Svi su se tiskali i galamili,
trudei se da obore kapiju. Kasiopeja je odnekud slabim
glasom dozivala u pomo.
Prokles, proguravi se kroz vrata, izlete u dvorite.
Nosei dvoreznu sekiru nalete na tarabu i obori je ramenom.
Onda grunu svom estinom u gomilu makedonskih ratnika.
Diota uzviknu borbeni pokli i jurnu za njim. Ostali graani,
ohrabreni, uletee s maevima u guvu.
Zveket oruja, strahoviti udarci atletine sekire o lemove,
jauci i zapomaganje pokolebae makedonske ratnike. Mada ih
je bilo dvaput vie, videi da ih je polovina izginula, udarie u
bekstvo.
Borba je bila kratka, ali estoka.
Diota zapali buktinju koja se u guvi bila ugasila i osvetli
ulicu: esnaest makedonskih ratnika i pet graana lealo je u
krvi, mrtvo ili ranjeno. Klempavi konjuar, poto pokla
ranjenike, i graane i Makedonce, viknu:
Svi u Tebu! Nai emo se u klancu koji vodi prema

Heraklovu hramu!{53}

GLAVA TRINAESTA
Napad i pobeda!

Kralj

Filip, osetivi da su se duhovi u celoj Heladi

donekle smirili, odlui da sazove predstavnike svih helenskih
drava na sastanak i da s njima raspravi sva pitanja vana i za
jednu i za drugu stranu. Skuptina je zakazana na Korintu. Na
nju dooe poslanici svih drava, osim Sparte.{54} Filip
prijateljskim tonom, glumei monog i silnog, ali plemenitog
vladara, ije su dobre namere pogreno shvaene, nametnu
sebe za vrhovnog zapovednika svih Helena i Makedonaca. U
govoru, prepunom sofistikih smicalica, podiui i sputajui
glas prema vanosti misli i dogaaja, lako pridobi vei broj
delegata. Neki su od njih, uivajui u patosu govornika, s
ushienjem gledali kako Filip bei oi, istura donju vilicu i
die obrve, prema nainu starih besednika, koje su jo njihovi
davni preci s uzbuenjem sluali i burno pozdravljali.
Raspaljujui strasti za veliki pohod u Aziju, na dravu cara
Darija, Filip je sticao popularnost. Ipak poslanici Tebe i Elateje
ostadoe
pasivni,
a
Atinjani pokazae
potpunu
nezainteresovanost za Filipove planove i namere.
Ali, to nije ni bilo vano za makedonskog kralja. On je
ve vojsku preko Trakije i Bosfora bio prebacio u Malu Aziju i

uveliko poeo da se dopisuje sa persijskim satrapima iz

pograninih oblasti, naglaavajui da im ukazuje milost to
odrava vezu s njima, varvarima, koji slue varvarskog cara.
Tako je i dolo do toga da jedan satrap, Piskador, ganut
Filipovom naklonou, ponudi svoju erku kraljevim
sinovima, najpre poludelom Arideju, a zatim i Aleksandru.
Satrap iz Karije hteo je po svaku cenu da se orodi s kraljem
Filipom. Ali Filip, osetivi da su u taj posao umeani prsti
kraljice Olimpijade, u korenu presee stvar. Posledice ovog
sluaja jasno pokazae ta znai Filipova naklonost prema
Darijevim satrapima. Posrednik za ovu branu vezu, igra
Tesal, doveden je okovan u grad Pelu i baen u tamnicu, a
Aleksandrovi prijatelji Harpal, Ptolomej i Frigija proterani iz
zemlje.

* * *
Jednog dana pojavi se u gradu kraljica Olimpijada,
vodei sa sobom svoga brata Arimbu, kralja od Epira, koji je s
visine gledao sve dvorane i oficire u Peli. Filip se ljubazno
smejuljio na roaka i gosta, ali, bojei se otrova i noa,
udvostrui predostronost:
Budite oprezni! govorio je najodanijim oko sebe.
Kraljica Olimpijada je tu!... Primetite li ta sumnjivo, isecite
Arimbu na komade!

Ali Olimpijada je imala drugu nameru. Smerajui da

pojaa svoj uticaj na dvoru, odlui da svoga brata oeni
Filipovom vanbranom erkom Kinom.{55}
uvi za ovo, kralj se grohotom nasmeja i odobri brak.
Svadba je bila sveana i u punom sjaju. Obred je
obavljen u hramu, a gozba u lovakoj dvorani. Meutim, u
pratnji enika Arimbe oficiri videe i poznadoe mladia
Pausaniju, a konjuari svoga nekadanjeg druga Diotu. Pored
njih je bio i Nikanor.
Ja sam kralj od Epira! govorio je polupijani
mladoenja. Bie sreni i puni blaga oni koji se priklone
mojoj moi!...
Filip, drei pehar, uzviknu:
ivela mo, sila i slava onih koji sami sebe uzdiu i
proslavljaju!
Svi prisutni zanemee. Njihovi pogledi najpre padoe na
Arimbu. Ali Epirac, apui svojoj nevesti ljubavne rei, ne u
uvredu. Meutim, Olimpijada je, grizui usne, gledala
otrovnim pogledom Filipa. U nastupu besa slomi noicu od
pehara i patrljkom zapara butinu jednom robu Etiopljaninu
koji je posluivao oko stola.
Sukob nije izbio jer je Filip bio trezan.
Popodne veseli svatovi pooe u pozorite. Filip je iao
bez oruja, odeven u sveanu haljinu bele boje. Bio je
izuzetno dobro raspoloen i pravio ale na raun mladoenjin
koji je trideset godina bio stariji od neveste.
Meutim, na okuci, blizu gradske kapije, koja je u
sveanim prilikama bila irom otvorena, Pausanija tre ma i

na oigled svih prisutnih probode kralja.

Smrt tiranima! viknu Diota i jednom oficiru sjuri
no u slabinu.
Dok su preneraeni dvorani prevrtali telo kralja Filipa
traei u njemu znake ivota, gardisti potrgoe maeve i
navalie na ubicu. Nikanor pade iseen, Diota izlete na kapiju
doepavi se jednog od konja koji su spremni bili privezani za
drvo, baci se na njega i dohvativi se staze odjuri prema
umici. Poznavajui dobro bogaze i stranputice, klempavi
konjuar izmae poteri.
I ubica Pausanija uspe da se baci na konja, ali ne stie da
pobegne. Divlja loza, koja se pruala od zida do drveta zaplete
se konju oko jedne noge. ivotinja posrnu, gonioci stigoe i
isprobadae maevima ubicu.
Tako je okonao ivot Filip, kralj Makedonije, jedan od
najsposobnijih vladara i ratnika Staroga sveta. On nije stigao
da pree u Malu Aziju i napadne Persijsko carstvo. Tu slavu
sudbina je dodelila njegovom sinu, nasledniku prestola,
Aleksandru, mladiu od dvadeset godina.

* * *
Vest o ubistvu kralja Filipa munjevito se rasprostre na
sve strane. U celoj Heladi, a osobito u Tebi i Atini, nastade
veselje. Mnogi su smatrali da je doao trenutak za

osloboenje. U nekim gradovima helenski ratnici stadoe

proterivati makedonske posade.
Meutim, Aleksandar, ne dvoumei se, dojuri na
Peloponez s jakom oruanom pratnjom i tu odra skuptinu
zahtevajui za sebe vostvo u savetu, isto onako kako je Filip
nedavno uinio. Zaplaeni poslanici svih helenskih drava ne
usudie se da se suprotstave njegovoj elji. Jedini Spartanci ne
prihvatie zahtev mladog kralja. Najstariji meu njima, u ime
svih odgovori:
Potujemo makedonskog kralja i njegovu silu, ali na
obiaj nije da sluamo druge, nego da mi drugima
zapovedamo.
I atinski poslanici stadoe prigovarati, ali objanjavajui
se izmeu sebe, napravie zbrku. Kad ih Aleksandar stavi pred
svren in, ne mogae a da ne priznaju njegovo vrhovno
zapovednitvo za rat u Aziji.
Mladi kralj napusti Peloponez i ode u Amfipoilj, gde ga
je ekala opremljena falanga s kojom je nameravao da udari
na pobunjena traka plemena.
Kuda idemo? Zato? emu taj rat Traana, kad smo
ve odluili da se prebacimo u Malu Aziju? pitali su oficiri.
Aleksandar, ne podiui ton, odgovori:
Zar mislite da je zgodno ii na tako dalek put, a
ostaviti iza svojih lea pobunjene varvare? Svi e se oni dii
na oruje i pridruiti se nezavisnim Traanima, koje kralj Filip
nije uspeo da pokori.
Po vatrenim pogledima mladoga kralja oficiri zakljuie
da nije zgodno protiviti se.

I makedonska vojska krete iz Amfipolja, ostavi za sobom

planinu Orbel, pree reku Nesu i stie do Hema.{56}
Tukui se s podmuklim varvarima po kosama i klancima
planine, makedonski ratnici s mukom su savlaivali prepreke.
Izbegavajui i obilazei zasede, potiskivali su Traane kroz
gustu umu, sve dok ne stigoe do planinskog vrha. Ova
neslavna vojna otegla se mesecima, jer se prenela na Tribale,
Peonjane i Ilire. Tribalski kralj Sirmo{57} die itavu vojsku i
prikljui se Traanima. Krijui se po umovitim kosama
planine Hema, varvari, ne usuujui se da stupe u otvorenu
bitku, vikali su izmeu drvea mamei neprijatelja u umu.
Aleksandar posla na njih strelce i prakae. Primiui se
varvarima i odapinjui strele, ovi ratnici razdraie Tribale i
izmamie ih na istinu. Vitlajui kopljima i budama, varvari,
kao gomila divljih ivotinja, derui se na sav glas, jurnue na
Makedonce i strahovita borba otpoe. Dok su se jedni tukli s
falangom, drugi stadoe otiskivati teretna kola niz strme
padine planine. Da makedonski ratnici nisu polegali po zemlji
pokrivi se velikim titovima, mnogi bi bili zdruzgani. Ovako
kola projurie preko titova i sunovratie se u ambis ne
nanevi gotovo nikakvu tetu makedonskim ratnicima.
Glavna bitka vodila se na otvorenom polju, gde su Tribali
bili namamljeni Ratnici su se tukli bez ikakvog reda. Varvari su
naletali u manjim grupama i pojedinano, prema svojoj
hrabrosti i vetini. Najposle se dadoe u bekstvo. Poznavajui
dobro kraj jedni mugnue u iblje, a drugi se uspentrae na
planinu, trei pobegoe niz jarugu. Na bojitu ostade oko
hiljadu i pet stotina varvara, mrtvih i ranjenih.

Tada Aleksandar krenu vojsku. Treeg dana stie do

Istra{58} i upade posred ratobornih naroda veinom keltskog
porekla. Kelti, krupni i oholi ratnici, kosmatih grudi i upavih
zalizaka, dooe kralju na poklonjenje. Bilo ih je dvanaest iz
plemena Geta i po pet od Kvada, Markamana i Jaziga.
Oni utei poloie oruje pored vatre i posedae jedan
do drugog, gledajui zauenim pogledima mladoga kralja.
Aleksandar, etkajui ispred njih, ekao je da progovore.
Ali je izgledalo da Kelti i ne pomiljaju da ponu razgovor.
Ovi se tebe ne boje! pakosno dobaci Filota
Aleksandru.
Ko se ne boji mene?
Kelti! Vidi da te gledaju kao jastrebovi ispred kojih
se kooperi petli.
Aleksandar buknu:
Sad emo videti! ree i obrati se tumau: Pitaj
ih ega se najvie boje?
Tuma, jedan krljavi Agirjanin{59} obrati se Keltima. Oni
se zgledae i slegoe ramenima udei se pitanju. Najstariji
meu njima, prsat ratnik s izbuljenim oima, dodirnu rukom
elo i pogleda uvis:
Najvie se plaimo, ree, da nebo ne padne na
nas!
Kad tuma prevede rei keltskog voe, pod atorom se
zaori grohotan smeh.
Eto koliko te se boje! krivei se od smeha ree
Filota. Keltski poslanici, ozbiljni i smireni, izjavie da su doli
da

vide velikog kralja, da mu se poklone i da mu ponude

svoje prijateljstvo. Aleksandar ih otprati s darovima tapui ih
po pleima.
Tvoja blagonaklonost urodie plodom, ree
Ptolomej. Svojim dranjem pridobio si varvare.
I ja mislim! dodade Frigija.
I ja isto tako! dobaci Filota. Sutra e nas
napasti!
ta kae? upita Aleksandar. Napae nas Kelti,
i to podmuklo, varvarski! Videete! Trebalo ih je zadrati kao
taoce.
Filota je bio u pravu. Istog dana predvee Geti navalie
sa svih strana. Makedonski ratnici, vini svakovrsnim
napadima, tukli su se postojano, sve dok ne naterae varvare u
bekstvo.
Onda nastade gonjenje po umama i movarama, koje je
danima trajalo. Najposle, varvari se prebacie na drugu stranu
Istra i, izmeavi se sa Skitima, poreae se po obali kao da
izazivaju napadae. Rugajui se i kreveljei, ikali su neka se
samo neko usudi da pree reku!
Aleksandra spopade bes. On naredi svojim ratnicima da
pokupe sve amce, napravljene od izdubljenih stabala, koji su
ovde-onde bili privezani za obalu. Kad pade mrak, kralj se
prebaci preko velike reke na drugu obalu s nekoliko hiljada
ratnika i napade varvare. Borei se prostijim orujem, Skiti i
Geti brzo uvidee da ne mogu odoleti napadaima i, vritei i
duvajui u rogove, rasprtie se na sve strane. Aleksandar im
spali selo i prinese rtvu Zevsu, Heraklu i bogu zatitniku reke

Istar.
Dok se Aleksandar borio protiv varvara, Tebanci su
spremali pobunu.
U gradu Peli kraljica Olimpijada baci u tamnicu Filipovu
drugu enu Kleopatru sa detetom od godinu i po dana. Pijani
ratnici iz garde kraljevih pratilaca", koje Aleksandar nije
poveo na vojni pohod u Trakiju, rugajui se i cerei, gledali su
kako tamniar Kalva istre iz ruku mlade ene dete i kako ga
davi. Po nareenju i uputstvima kraljice Olimpijade istoga
dana udavljena je i Kleopatra.
Meutim, dok su ratnici davali poduje ubijenom kralju
Filipu, Olimpijada je u svojim odajama prinosei rtvu,
prizivala duu ubice Pausanija, molei bogove da joj odrede
dostojno mesto u donjem svetu. Olimpijada je, slavei ubicu,
proklinjala mrtvog kralja Filipa, pljujui na njegovu slomljenu
statuetu, i bacajui ini. Nov piton, jo nepripitomljen, itao
je i lupao svojim kolutima po sanduku koji je bio smeten u
uglu odaje, iza statua bogova Dionisa, Orfeja i Demetre.
uvi sve ovo Aleksandar se zgrozi na svoju majku.
Hvatajui se za glavu, mladi kralj je hodao pod svojim
atorom i jeao od nemona besa.
Dete i majku udaviti! vapio je. Gde je tu ovek,
gde je njegova dua?
Seajui se rei svoga uitelja Aristotela, koji je esto
govorio o dostojanstvu oveka i njegovoj uzvienosti nad
ostalim biima, mladi je ponavljao:
Ko smo mi i ta smo?! ena, majka, ubija dete u
naruju druge majke i nju posle davi! ivotinje... Zveri... To su

ljudi...
Tako su poeli prvi trzaji u ionako nesreenoj dui
mladia.

* * *
Meutim, makedonska posada u Tebi bila je pobijena.
Stratezi i pritani spremali su vojsku, jer su se nadali napadu na
grad.
Ovde, pod naim gradom, izgubie glavu Filipovo
derle! govorili su Tebanci. Neka samo doe sa svojim
makedonskim varvarima. Bie to prava odmazda za bitku kod
Heroneje.
Iz drugih helenskih drava pristizali su dobrovoljci,
svrstavali se u tebanske redove i, dobro naoruani, oekivali
Aleksandra.
Od gradova u Heladi Tebanci su se jedini digli na oruje.
Razumljivo je to su sve oi bile uprte u taj grad, jer niko nije
sumnjao da e mladi kralj, kad raisti s varvarima, doi s
vojskom da kazni buntovnike. Uzbuenje se povealo i zbog
toga to se u takvoj prilici imalo videti kako e proi oni koji
se dignu protiv makedonske vlasti. Jedni su govorili da e
Tebanci odoleti, drugi da e propasti, a trei da se Filipovo
derle" nee ni usuditi da napadne na grad i tebansku kosu
falangu.

Aleksandar se, uguivi pobunu, vrati istim putem: preko

reke Nesa, pored planine Orbela i jednog dana stvori se u
gradu Amfipolju. Poto dade vojsci odmor od etiri dana,
stade se savetovati sa starim oficirima, koje je jo Filip cenio.
Njihovo miljenje nije mnogo interesovalo mladia, ali
raunajui da je takav red, pozva ih na savetovanje.
Parmenion, ne dvoumei se ni za trenutak, predloi da se
smesta krene na Tebu.
Grad treba napasti, ree. Propustimo li ovu
priliku, imaemo za vratom celu Heladu.
Perdika, odobravajui klimanjem glave, dodade:
Ne samo napasti, nego i pobediti! Od ovog trenutka
zavise nai budui uspesi. Dakle, napad i pobeda!
Napad i pobeda! uzviknu Aleksandar.
Napad i pobeda! zagrajae oficiri.
Mladi kralj, blistavih oiju od uzbuenja, obrati se
prisutnima:
Ratnici, doao je trenutak kad nam valja razbiti zlo
stanje koje se izmeu nas i Helena godinama povlai. Moj
otac, bogovi se smilovali njegovoj dui, mislio je da od Helena
napravi prijatelje, ali mu to nije polo za rukom. Nije uspeo,
jer je bio mlak i neodluan... Prijateljstvo se stie naklonou i
dobrom voljom, kad moe, a ako ne tako, onda silom.
Jednom e nam Heleni biti zahvalni to smo bili surovi prema
njima... Oni koji se budu tukli s nama moraju biti uniteni,
radi sree i bolje budunosti ostalih. Nee jogunasti Tebanci
ovoga puta proi nekanjeno... Napred, dakle, spremajte se za
estoku i nemilosrdnu bitku. Imaete pred sobom ratnike,

prekaljene borce, a ne varvare Traane, Peonjane, Ilire i Gete.

Boriete se ispred grada, a ako bogovi budu s nama, i u gradu,
a ne po kosama i padinama planine Hema i po movarama
oko obala reke Istar!
Takvim i slinim reima mladi zapovednik ohrabri svoju
vojsku i u pratnji Filote, Klita i Harpala ode na trg da gleda
kako njegovi ljudi prodaju frigijskim trgovcima robove,
ratnike, ene i decu, koje su pohvatali i doterali u Amfipolj.

* * *
Evo kako su Tebanci unitili makedonsku posadu.
Glavna tvrava u Tebi bila je Kadmeja. Po predanju nju
je osnovao Kadm, a Amfion opasao visokim zidovima u
kojima je bilo postavljeno sedmoro vrata. U toj tvravi
boravila je makedonska posada pod upravom Aminte i
Timolaja. Za poslednjih nekoliko meseci ta dva Filipova
oficira, obojica iz garde kraljevih pratilaca", tragajui za
ubicama u Tebi, pobili su veliki broj graana. Stavljajui na
muke i krive i nedune, naposletku otkrie tragove zaverenika.
Uhvatili su lekara Filtona i njegove pomagae: starca Nikiju,
Kalesa i Pintiju.
Svu etvoricu bacili su u tamnicu, pet dana ih drali u
mraku, ne dajui im ni hranu ni vodu. Najposle, prvog
izvedoe Nikiju. Zaslepljen dnevnom svetlou i izgladneo,

stari rob se jedva dovue do odaje u kojoj su sedeli

makedonski oficiri.
Star sam... gladan i edan, iznemogao... Kaite mi, pre
nego to umrem, ta sam skrivio? otpoe rob.
Timolaj mu prie:
Tvoj gospodar je voa ubica... Za poslednja dva
meseca ubijeno je ovde etrdeset osam naih ljudi... Da li ti je
to poznato?
Poznato mi je, ree starac. Ubijaju vas, jer ste
ovde doli silom... Niko vas nije zvao... Moj gospodar, Filton,
je lekar. On lei ljude i spasava ih od smrti... On ne ubija ...
On je voa, odvrati oficir. Kud se sklonila
njegova ena Glikera?
Ona?... Uplaila se od vas i pobegla ko zna kud!
Predaemo te delatu. Njemu e ve sve rei,
hladno dobaci Timolaj.
Bojte se bogova, ljudi! zavapi starac. Ja sam
rob! Sta od mene moete oekivati?... Optuujete lekara i
njegovu enu, a ja, njihov rob, za ivota nisam uo da postoje
bolji ljudi od njih.
Tada mu prie drugi oficir, Aminta, i epa ga za bradu.
Obesiemo te ree ako ne bude odgovarao na
pitanja!
Ljudi, bojte se Zevsa i Apolona! povika nemoni
Nikija. Zar je to neka slava ubiti roba starca, kome je ceo
vek proao u sluenju drugima... Vode i hleba mi dajte!
Umreu edan i gladan
Starac se zaljulja i pade onesveen na pod.

U to straari dovedoe Kalesa i Pintiju.

Mi smo bili robovi, a sad smo slobodni ljudi ree
Kales. Sta traite od nas?
Biete obeeni obojica odvrati Timolaj. Znamo
da pripadate grupi tebanskih ubica... Ko vam je voa?
Voa?... Nemamo nikakvog vou, odgovori Pintija.
Mi smo siromani zemljoradnici. Radimo na imanju lekara
Filtona. Njemu sluimo za novac. On nas hrani...
Hladno i odmereno dranje oba zatvorenika za trenutak
pokoleba oficire. Timolaj pogleda Amintu i zavrte glavom...
Ali tada ue u odaju trei oficir.
Klitandar! Dobro je to si doao! uzviknu Timolaj.
Sasluavaj ove zatvorenike. Oni tvrde da nemaju nikakve
veze s ubistvima.
Klitandar prie optuenima pa mirkajui ree:
Zar mislite da ete odavde ivi izii?... Umreete
svakako, ali najpre treba da podnesete muke...
Rekavi to oficir tre kratak bi iza pojasa i poe da tue
optuene.
Kales i Pintija podnosili su udarce i ne pokuavajui da
ih odbiju. Ali starac Nikija, doavi sebi, viknu s poda:
Traite ubice izmeu sebe, prokleti izrodi!
Razbojnici!... Bogovi e sruiti kaznu na vae glave.
Klitandar ga oinu biem nekoliko puta. Starac nanovo
izgubi svest.
Timolaj prie straaru i apnu mu na uvo nekoliko rei.
Ratnik izie i vrati se vodei lekara Filtona.
Klitandar se zagleda u njega, tre se i prte u smeh:

 Stari poznanik! ree. Dvadeset godina se nismo

videli!...
Zar ga zna? upita Timolaj.
Dabome! On je bio lekar kraljice Olimpijade. Ona ga
je prodala kao roba... Ne treba vie da tragate! On je voa
ubica...
Klitandar prie lekaru i ree mu:
Kad su ti sirijski trgovci stavljali okove, rekao si da
emo se jo jednom sresti! Evo, ispunila ti se elja...
Obrativi se straaru viknu:
Delata ovamo... Oslepeemo i njega i ostalu trojicu...
Oni su ubice makedonskih ratnika.
Aminta se obrati Filtonu:
Ima li togod da kae?
Imam! odvrati lekar. Umreu i ja i ovi siroti ljudi
sa mnom. Ali osveta e domaiti i vas i vaeg mladog kralja.
Ja sam ga na svojim rukama prihvatio kad je ugledao svet...
Kamo sree da sam ga udavio!
Aminta mu se unese u lice:
Ko je voa tebanskih ubica?
Ja! odgovori lekar hladno.
Ti?
Ja... Mnogi makedonski ratnici pali su od nae ruke i
padae sve dok ne napustite na grad.
Dosta! viknu Timolaj. Oslepeemo ih i pustiti!
Neka idu u svet i neka priaju emu vodi pljuvanje i preziranje
prijateljstva.
U odaju ue delat nosei veliki zemljani lonac sa

eravicom. Iz lonca je virila gvozdena ipka.

Gotovo u isti mah banu jedan straar i s vrata ree:
Glasnik naega kralja...
Pusti ga! dobaci Aminta. U odaju ue Diota.
Ko si? Kakve vesti donosi? upita Timolaj.
Kraljev glasnik. Evo papirusa. Iz njega ete videti ta
vam se zapoveda.
Dok je oficir dreio vrpcu na omotu, Klitandar se obrati
glasniku:
Po tvojim klempavim uima izgleda mi poznat. U
ijoj ili{60} slui?
Kod Perdike, pod komandom Dikearha, zapovednika
lake konjice.
ta je ovo? uzviknu Timolaj. Na ovom papirusu
nije nita napisano!... Ko je ovo poslao?
Moj i va gospodar, Aleksandar, sin kralja Filipa,
odvrati Diota i stuknu prema vratima.
Odjednom se u dvoritu prolomi vika. Dozivanje i zveket
oruja, jauci i zapomaganje dopirali su do odaje. Filton tresnu
pesnicom u lice najblieg straara i ote mu ma iz ruke, Kales i
Pintija navalie na ostalu dvojicu, Diota udari nogom u trbuh
delata, dohvati lonac s eravicom i baci ga meu oficire.
Aminta i Timolaj dograbie maeve i u odaji nastade
strahovita borba. Filtonu poe za rukom da probode butinu
Aminti, a Pintija ubi Timolaja. Jo se branio Klitandar kome
su dva straara pritekla u pomo. Povlaei se oni izioe u
hodnik, odatle istrae u dvorite i upadoe u gomilu
makedonskih i tebanskih ratnika koji su se borili na ivot i

smrt. Dinovski atleta Prokles, vitlajui maem kao perom,

probadao je i komadao ve rasturene i preplaene
makedonske ratnike. Pored njega su se borili Protit i Fanik,
preterani pritani koji su i zamislili i izveli ovaj prepad na
makedonsku posadu. Za njima je u tvravu nagrnulo preko
pet stotina Tebanaca, svi dobro naoruani i eljni osvete.
Sto osamdeset makedonskih ratnika pobijeno je u
tvravi, meu njima i oba zapovednika: Aminta i Timolaj.
Klitandar s nekoliko ljudi preskoi zid i pobee preko polja.
Niko ne poe za njim u poteru jer su svi tebanski ratnici ve
bili u tvravi.
Filton pade u zagrljaj Proklesu. Atleta ga je ljubio plaui
od uzbuenja:
Mislio sam da te nikad neu videti!... jecao je.
Diota je povraao iz nesvesti starca Nikiju.
Dok su izgladneli lekar, Kales, Pintija i rob jeli i pili, Diot
ispria kako se dosetio da kao glasnik prevari straare i upadne
u tvravu sa proteranim Protitom i Fenikom.
Tako je u tvravi Kadmeji pobijena makedonska posada.
Kad za to ue makedonski ratnici, rastureni po Tebi i njenoj
okolini, razbeae se kud koji.

GLAVA ETRNAESTA
Krv kralja Filipa i kraljice Olimpijade
progovorila je.

U narodnoj skuptini u Tebi Protit i Fenik, pozivajui se

na staru slavu i slobodu, uzvikivali su:
Setite se Pelopide i Epaminonde, Tebanci!... S
orujem u ruci brani se sloboda!... Ko se ustee da stane kao
branilac otadbine!
Fenik, podiui glas, tvrdio je da Aleksandar nije vie
meu ivima:
Makedonija nema vie kralja! vikao je. On je
mrtav. Ubili su ga ilirski pobunjenici.
Istina, u to vreme se govorilo da je Aleksandar poginuo u
Iliriji. Ta vest je kruila od grada do grada i brzo se rasprostrla
po celoj Heladi.
Raspaljeni tebanski ratnici stadoe se spremati za
odbranu. Napravivi opkop oko grada, dobro naoruani i
opremljeni, oekivali su spokojno neprijatelja, sigurni u svoju
pobedu. Ali stie vest da je Aleksandar ne samo iv nego i da
lino vodi vojsku prema Tebi.
Makedonska vojska u velikom broju stie, priblii se
gradu i utabori se. Aleksandar odmah poalje glasnika s

pismom nudei oprotaj svima ako poloe oruje.

Graani Tebanci", pisao je kralj, poaljite mi vezane
Protita i Fenika, bive pritane i prognanike iz ovog grada i bie
vam sve oproteno".
Tebanci, narugavi se glasniku, grdei kralja i
makedonske generale, poslae odgovor:
Neemo predati Protita i Fenika! Poalji ti nama Filotu i
Antipatra!"
Mada je svaka mogunost za pregovore bila iskljuena,
Aleksandar ipak ne izvri odmah napad. On odlui da prieka
nekoliko dana, raunajui da e se Tebanci pokajati i prihvatiti
pregovore.
Sutradan, meutim, tebanski ratnici izletee iz grada i
svom estinom grunue na makedonski tabor. U ovom sukobu
pade nekoliko desetina Makedonaca, a Tebanci se
pobedonosno vrate.
Potom Aleksandar primakne svoje ete do junih vrata.
Ratnici pod orujem ostanu do veeri, ali do bitke ne doe.
Makedonski ratnici tada uoe da je Kadmeja opkoljena
dvostrukim opkopom, a Tebanci gusto poreani po
bedemima.
Jo dva dana su prola bez borbe. Aleksandar je eleo u
krajnjoj liniji da izbegne borbu s Tebancima, jer je preko
uhoda bio obaveten da se u gradu pojavila jedna grupa
ratnika koji ele pregovore.
Gledajui s opkopa protivniku vojsku, Tebanci su se u
udu pitali da li mogu odoleti tolikoj sili.
Perdika sa svojim odredom bio je najblii opkopu. Ne

ekajui Aleksandrovo nareenje, prvi poe bitku. Njegovi

ratnici svom estinom jurnue na Tebance. Aminta, sin
Andromenov, navali sa svojim odredom, ratnici se izmeae i
borei se naporedo stadoe potiskivati protivnika. Aleksandar,
videvi da se ha opkopu uveliko vodi borba, krete celu vojsku.
Perdika osvoji prvi anac i upade u drugi. Ali tebanski
ratnici, reeni da se bore do poslednjeg, doekae ih
maevima i kopljima i mnoge poubijae. Atleta Prokles sjuri
se na prostor izmeu dva opkopa i ulete u gomilu napadaa.
Za njim potekoe Diota i Filton, a za njima ceo ubojni red
Tebanaca. Prokles, oborivi nekoliko makedonskih ratnika,
napade Perdiku maem i probode mu desno rame. Makedonci
zavikae. Jedni se, dokopavi svog ranjenog zapovednika,
stadoe povlaiti, dok su im drugi titili lea. Makedonci
napustie i osvojen prvi anac i dadoe se u bekstvo preko
polja. Tebanci, gonei ih, naletee ma lako naoruane Argijane
koji ih zasue strelama i dilitima.
Meu makedonskim ratnicima istae se Krianin
Euribota, voa strelaca prakaa, proslavljen jo u vreme
kralja Filipa. Straan ratnik, zateui svoj golemi luk, nijednu
strelu ne pusti naprazno. Uzalud su se tebanski ratnici
zaklanjali titovima, njegova strela uvek je nalazila metu. On
probi butinu lekara Filtona, drugom ratniku desnu miicu,
etvoricu pogodi u lice. Straan strelac, kao bog smrti, zatezao
je fijuk, tetiva je pucala kao bi. Tebancima se Krianin inio
utoliko straniji to je oko njega zatezalo lukove i putalo
strele nekoliko stotina ratnika. Pokolebani Tebanci za trenutak
zastadoe. Meutim, Prokles prvi jurnu u gomilu strelaca. Za

njim kao opor vukova nagrnue ostali ratnici, pa sekui

maevima i bodui kopljima, pokvarie red protivnika, razbie
ga i raskomadae i pojedince pognae po polju.
Diota sustie Krianina Euribotu i napade ga svom
estinom. Prvo mu presee tetivu i, skolivi ga noem, zasee
mu ruke na nekoliko mesta. Meutim, Pintija, borei se u
blizini, hitnu koplje i pogodi ratnika u vrat. Krianin strelac
dreknu i pade na lea. Makedonski ratnici, beei kao
rasplaeno krdo, dopadoe do kraljeve telesne strae.
Kad Aleksandar vide da su Tebanci, gonei begunce,
pokvarili svoj ubojni red, udari na njih u zbijenom poretku i
stade ih potiskivati. Tebanci, beei ispred brojnijeg i jaeg
neprijatelja, preskoivi svoje opkope, nagrnue na irom
otvorena gradska vrata. Tiskanje i borba o prolaz bila je toliko
silna da su mnogi izginuli tukui se izmeu sebe. Meutim,
poslednji ne stigoe da za sobom zatvore kapiju i Makedonci
prodree u grad.
Mnotvo makedonskih ratnika pritislo je celo bojno
polje, oba opkopa, junu kapiju i zidove na kojima su
tebanske strelce pobili ili rasterali.
Makedonski ratnici, nadirui kroz kapiju, ispunie ceo
donji grad, a drugi se, prelazei preko zidova, razmilee po
glavnom trgu gonei i ubijajui pojedinano i u manjim
grupama ve potpuno razbijene Tebance.
Kod Amfinova spomenika vodila se strahovita bitka.
Valja istai da su se u makedonskoj vojsci borili Fokiani,
kivni na Tebance jo od svetog rata i Platejci kojima su
Spartanci nekad (427. god.) po nagovoru Tebanaca ubili dve

stotine graana a mnoge prodali u ropstvo. Osetivi da im se

dala prilika za osvetu, ovi Heleni, izmeani s Makedoncima
dumanski su se tukli.
Tebanski konjanici i peaci, izmeani, borili su se u grupi,
odbijali napade i nanosili napadaima osetne gubitke. Ali kad
ih Aleksandar napade s lea, pokolebae se i nagoe u
bekstvo. Obarajui i svoje i neprijateljske peake, konjanici
jurnue prema kapiji, izletee na iroko polje i razbeae se na
sve strane.
Protit i Fenik padoe probodeni kopljima, dva
beotarha{61} makedonski ratnici zarobie, mnoge zapovednike
veih i manjih odreda pobie, ranie ili pohvatae.
Prokles, beei; dohvati ranjenog lekara Filtona, baci ga
na konja koji je stajao u blizini bez jahaa i krei put maem
probi se kroz kapju. Uz njega pobegoe Diota, Kales. Pintija i
preko trideset drugih boraca.
Onda nastade uasan pokolj! est hiljada boraca palo je
u bici, a trideset hiljada graana: ena, dece i staraca
zarobljeno.
Aleksandar je izdao nareenje da se grad Teba do temelja
srui.
Potedeti samo kue svetenika i hramove. ene i
decu tebansku pohvatati i prodati u ropstvo... Unititi sve,
osim potomaka pesnika Pindara...
Ratnike, navikle na ubijanje i pljaku, i zanete borbom
do bezumlja, zapovest mladoga kralja dovela je dotle da su
pravili orgije od klanja. Fokiani i Platejci, eljni osvete
prevazili su sve strahote koje ratni pohod nosi sobom.

Makedonci provalie u podrume bogatih trgovaca i uskoro po

ulicama grada izmilee pijani. Naoruane rulje ratnika davile
su i treskale decu po ulicama, klale starce ili cele gomile
graana zatvarale u kue i palile. Ponegde su se grupice
tebanskih ratnika tukle, borei se do smrti. Ranjenike su
osvajai hvatali za noge i ruke i uz grohotan smeh bacali u
zgarita.
Mnogi su hvatali begunce, vezivali im ruke, svrstavali ih
u redove i tukli bievima i motkama. Povezani po pedeset na
jedan konopac, robovi, pocepani i premlaeni, poluludi od
uasa, cvokotali su zubima molei se bogovima da to pre
umru. Pijani traki dobrovoljci juriali su u gomile robova
sekui i bodui maevima nadohvat.
Gonjenje i ubijanje graana produavalo se do u no. Za,
paljene kue su kao dinovske buktinje osvetljavale ulice.
Huktanje poara mealo se s neljudskim glasovima pijanih
ratnika, vriskom ena i dece i izbezumljenih graana koji su se
jo ponegde branili.
Glikera je bila u svojoj kui. Kleei pored rtvenika,
preklinjala je starog roba Nikiju da je probode maem pre
nego to stignu neprijatelji:
Ubiu i tebe i sebe, plaui je govorio starac drei
isukan ma. Bogovi mi to nee upisati u greh...
Dve robinje su, drhtei od straha, kleale pored Glikere.
Izdaleka se uo agor koji je u talasima dolazio sve blie.
Vrisak ena i preneraeni glasovi ljudi sve ee su dopirali.
Ubi me!... ta eka!... viknu Glikera.
Hou... Hou... Ubiu i tebe i sebe! drhteim

glasom ree starac.

Dodirnuvi rukom rtvenik dodade:
Bogovi neka mi oproste za so i hleb to sam pojeo u
ovoj kui.
Rekavi to, starac izmahnu maem, ena pokri lice
rukama i sae glavu oekujui udarac.
Odjedanput stari rob ispusti ma, povede se i pade. Iz
grudi mu je virila drka od strele. U kuu upade gomila
ratnika. Traani jurnue prema rtveniku i epae enu.
Stojte! Pustite je!... zau se jedan promukao glas.
Glikera ustade i podie glavu. Pred njom je stajao Klitandar,
Filipov oficir iz garde kraljevih pratilaca".
Ti si? viknu oficir, Glikera, ena lekara Filtona.
Rekli su oni da ovde stanuje Timoklija, ena Filipova.
Jeste! Ja sam Timoklija! odvrati Glikera.
Posle unitenja makedonske posade u gradu Tebi lekar je
promenio ime i od Filtona postao Filip, a njegova ena uzela
je ime svoje majke.
Dok su ratnici izvodili iz kue dve robinje, koje su se
otimale vritei, Klitandar epa Glikeru. Steui je na grudi i
ljubei je, govorio je:
Jo onda si mi se dopala. Sad e biti moja...
ena se branila, grebui Traanina noktima po licu i
tukui ga pesnicama. Najposle se ote, i beei preko odaje,
mugnu u drugu sobu.
Klitandar povika:
Kuu emo zapaliti... Izlazi... Ja u te spasti. Provalivi
vrata pleima, oficir upade u drugu odaju.

 uo sam da si bogata, ree. Gde si sakrila zlato?

Zlato? Pa da, sakrila sam ga... Rei u ti gde je, ali da
mi se zakune da e me spasti...
Zaklinjem se! ree Klitandar i nanovo spopade
enu.
Posle... Posle... aputala je Glikera. Biu tvoja,
ali emo najpre uzeti zlato.,.
Drei je vrsto za ruke Klitandar ree:
Vodi me!
Pusti mel Neu pobei, dobaci ena. Neu
pobei, jer nemam kud! Spasi me!
Spau te, ali najpre zlato!
Idi za mnom... Odveu te na mesto gde smo ga moj
mu i ja pred bitku sakrili... Ima mnogo zlata: narukvica,
minua, fibula,{62} lania i novca... Sve je to ostalo od moga
ujaka Epaminonde... govorila je ena izlazei iz kue.
U dvoritu su traki ratnici palili buktinje zadevajui ih u
potkrovlje ria kui. Prema zelenoj svetlosti Glikera primeti
kako Klitandrove oi grameljivo sijaju. Ona odvede oficira
do bunara i mirnim glasom ree:
Tu se nalazi zlato. Moj mu je sve stavio u jedno
sandue i bacio u bunar.
Klitandar uze od jednog ratnika buktinju, nae se nad
bunar, osvetli ga i zagleda se u dno bunara.
Odjednom ga ena epa za noge i prevali. Ratnik dreknu
i pade u vodu. Gomila kamenja bila je u blizini. ena njima
zasu bunar. Oficir je vikao bukajui po vodi dok mu jedan
veliki kamen ne pade na glavu.

Traki ratnici, palei kue, zaue viku iz bunara, ali dok

dotrae da vide ta se dogaa. Klitandar je bio mrtav.
Dok su jedni vezivali eni ruke, drugi izvadie iz bunara
mrtvo telo oficira. Razbijene glave i obliven krvlju, Klitandar
je leao pored bunara. ena baci prezriv pogled na le:
Sad me moete ubiti! ree.
Traki ratnici je poterae ispred sebe.
U Aleksandrovom atoru, osvetljeni s tri buktinje, sedeli
su oficiri i sluali jadikovanja svoga mladog kralja.
Osveta Dionisa... Osveta Dionisa... On nas je spopao i
bacio u ovoliku bedu!
Pobedili smo! tiho ree Antipatar.
Pobedili! zavapi Aleksandar. Koga smo
pobedili?... Helene, Tebance... Sebe smo pobedili i unitili!
Ah, Perdika! Prvi si poeo bitku! Neka bi bogovi dali da se na
tvoju glavu srui bes Dionisa i krv nevinih ljudi u ovom gradu!
Mladi u nastupu oajanja skoi pa maui rukama istra
iz atora i stade da vie izbezumljenim glasom:
Prekinite seu!... Gasite, gasite poar! To su Tebanci...
Pogreka... pogreka.
Oficiri se ustumarae. Filota, Frigija, Harpal i Ptolomej
bacie se na konje i jurnue prema Tebi. Meutim, poar je
ve bio zahvatio ceo grad. Kao ognjeno more vatra je
prodirala kue, staje, smre, borove i masline po vrtovima.
Sve je buktalo i ruilo se s treskom. Iz zaarenih krovova
izbijale su u rojevima varnice i, izmeane s dimom, kovitlale
se iznad grada. Smrad od nagorelih ljudskih leeva i konjskih
trupova meao se s dimom i oblacima praine. Ratnici,

izbezumljeni od ubijanja i pijanstva, krvavih ruku i iskeenih

zuba kao zveri, kidisali su na ene i decu, klali ih, mrcvarili i
vucarali po ulicama.
etiri mlada ratnika, jurei na konjima, uletee u jednu
gomilu iz koje su se uli jauci i zapomaganje. Potrgavi
maeve poee tui Traane, Makedonce, Platejce i Fokiane.
Preneraeni ratnici zastadoe udei se ta ih je snalo.
Poznavi u napadaima svoje oficire, jedni stuknue, a drugi
su, maui rukama i branei se od udaraca, vikali: Mi smo
Makedonci!" Koga bijete?" iveo veliki kralj!" Neki
potrgoe maeve i, zaslepljeni besom, nasrnue na mladie.
Filota jednom krupnom Argivljaninu razlupa glavu
sekirom, Ptolomej probode maem drugog, a Frigija, nateravi
konja u gomilu ratrnia, stade ih obarati i gaziti.
ivotinje! Zveri! vikao je mladi sejui desno i levo
udarce biem.
Najposle, ratnici nagoe u bekstvo. Gomila Tebanaca,
izbezumljena, grunu na kapiju. Tiskajui se i guei, mnogi
padoe, drugi, gazei preko njih, dohvatie se polja i pobegoe
u mranu no.
Dockan... Dockan... vikala su etiri mladia. Sve
je propalo! Teba je gomila ruevina!
I golemo groblje!
Guei se od dima li praine, mladii, znojavi i zadihani,
napustie grad, dok su im u uima odzvanjali urlici pijanih
ratnika, i vapaji i krici graana.
Aleksandar je meutim, mirei se s uverenjem da ga je
Dionis uvukao u ovu nesreu, sedeo pred atorom i sluao rei

svoga prijatelja Klita koji ga je teio.

Luda moja glava vajkao se kralj. Mesto da
preemo Bosfor i ratujemo u Aziji protiv Darija, navukli smo
sebi na vrat celu Heladu!
Teba nije cela Helada! ree Klit. Da ih nismo
napali, Tebanci bi preko Beotije i Fokide upali u Makedoniju...
Upali bi, osvojili... pobili bi i porobili sve...
Morali smo ih napasti! zagalamie oficiri.
Traani dovedoe vezanu Glikeru. Galamei i vukui
enu, pijani ratnici upadoe u kraljev ator. Klit im izie u
susret.
ta je? upita mladi. to ste doveli tu enu?
Ubila nam oficira, Klitandra, zapovednika etvrte ile
kraljevih pratilaca, odvrati jedan grlati ratnik.
Doveli smo je! Kralj da je osudi! Na muke s njom!
Kamenom da joj razmrskamo glavu! Ubila oficira Klitandra!
Utrobu emo joj ivoj izvaditi! galamili su pijani Traani.
to je niste ubili odmah!? ree Klit.
Hoemo najpre da je stavimo na muke! odgovori
grlati ratnik. Kralj treba da nam kae kako emo je muiti...
Razbaruene kose i brade, zakrvavljenih oiju i iskeenih
zuba, ratnici su oekivali kraljevu re.
Glikera je stajala ponosito. Kosa joj je bila raupana, !ke
i vrat izgrebani, a haljina u dronjcima. Njen vrst pogled je
kao munja prelazio s kralja na oficira i ratnike koji su je
okruivali.
Aleksandar ustade, prie joj i zagleda joj se u lice. Zena
izdra pogled.

 Kako se zove? upita kralj.

Timokfija, ena lekara Filipa. Bila sam slobodna
Tebanka.
Sad?... Sad sam mrtva... Moja otadbina je umrla i ja
s njom...
Aleksandar se zamisli.
Kako si ubila oficira? ree.
Bacila sam ga u bunar i razmrskala sam mu glavu
kamenjem ...
Zato si to uinila?
Napao me je, hteo da me napastvuje i traio je zlato...
On je bio zver kao i ovi koji te okruuju. Svi ste vi zverovi...
Zar i ja?
I ti... Gori ste od vukova...
Oficiri su upirali poglede u kraljevo bledo lice. Oekujui
njegovu re, drei ruke na balaku, svi su bili spremni da
jurnu na enu i da je iseku.
Aleksandar pogleda trake ratnike i, guei se od besa,
viknu:
Napolje, varvari!
Traani, razrogaenih oiju, merei kralja od glave do
pete, zakolae, ali nijedan ne poe izlazu. Kralj uze ma od
Klita, pa zagledajui u otricu, ree:
Varvarski dobrovoljci ne sluaju svog kralja... ta bi ti
Klite, uradio da si pa mom mestu?
Sve bi ih pobio! ree Klit.
U pravu si, odvrati kralj. Evo ti ma! Ubijaj!
Klit, neodluan, uze ma i zagleda se kralju u lice, jer mu

se inilo da se ali.
Udri! ta eka! dreknu Aleksandar.
Mladi izmahnu maem, ali ratnici mugnue iz atora.
Grohotan smeh razlee se meu oficirima.
Filipova krv! dobaci Parmenion Antipatru.
Varvari bi bili iseeni da nisu pobegli.
Svetie se on njima, odvrati Antipatar, jer e
progovoriti i krv majke Olimpijade...
Aleksandar prie eni i odrei joj ruke:
Slobodna si, ree, i hvala ti to si ubila gada!
On je bio tvoj oficir! ree Parmenion.
Gad, varvarin, isti kao i svi vi to ste!
Oficiri zanemee.
Ni rei vie o tome! nastavi kralj, pa se obrati eni:
Poi e s ovim mladiem... Idite tamo gde su
robovi... Iz gomile izvedi svoje roake ako ih ima...
Jedan oficir utra kao bez due u ator.
Kralju, viknu, nai ratnici umiru... Padaju mrtvi
po ulicama!
Od ega umiru? upita kralj.
Trgovci su u svojim podrumima otrovali vino...
Odvratno! Gadno! Podmuklo! zavapi kralj
hvatajui se za glavu. Ko da se bori s njima! Ko da ih
pobedi!
Klit i Glikera izioe iz atora.
Usput ena nijednom ne pogleda mladia niti ga oslovi.
Meu robovima koji au, povezani i ve svrstani, stajali napolju
ispred grada, ena pronae dve svoje robinje i odvede ih sa

sobom.
Klit, mada je pokuavao nekoliko puta da razgovara sa
enom, naie na prezrivo utanje.

GLAVA PETNAESTA
Hrabre srea pomae.

Oajanje mladog kralja zbog propasti Tebe nije trajalo

dugo. Vest da su trgovci u gradu otrovali vino u svojim
podrumima nanovo ga dovede do besa. Pored toga, oficiri, svi
odreda pohlepni na pljaku, navalie na njega, i on odobri da
se rasproda trideset hiljada zarobljenih Tebanaca.
Neka te ne uzbuuje sudbina Tebanaca! ree
Antipatar. Osveta nad pobunjenim Helenima mora biti
sprovedena do kraja!
Teba vie ne postoji, dodade Kala. Neka
nestane i Tebanaca. Oni to su pobegli iz grada i uspeli da se
spasu veito e nam svojom mrnjom biti za petama.
Parmenion je odobravao klimajui glavom.
U pravu ste, ree. Tebanci su nam pobili
posadu. Da smo im oprostili i preli preko toga, imali bismo
dovoljno razloga da zaalimo. Oni bi nau plemenitost
smatrali za slabost, a da ne govorim o tome to bi drskost
pobunjenika pokrenula i ostala Helene da se dignu na oruje
protiv nas!... Mislim da je ova osveta dvostruko dobra: radi
nae bezbednosti i kao opomena ostalim dravama u Heladi.
Pokazali smo svakome svoju silu i pesnicu. Videemo kako e

se posle propasti Tebe drugi pokazati... Oekujem da e ih

strah nagnati na pokornost...
Parmenion je bio u pravu.
Arkaani, koji su bili poli u pomo Tebancima, uvi za
poraz, poubijae svoje vode i pokorni pristupie Aleksandru,
molei ga da ih primi u svoju vojsku kao najamnike. Etolci
vratie iz progonstva pristalice kralja Filipa, koji su ranije
proterani po Demostenovom nagovoru. I prognanici i oni koji
su ih nekad prognali odoe zajedno na poklonjenje
makedonskom kralju.
Fokiani zaboravie sveti rat kad ih je kralj Filip,
zajedno sa Tebancima, tukao kao bezbonike i oskrnavitelje
posveenog zemljita, i listom nagrnue u makedonsku
vojsku.
Atinjani, prestravljeni, prekidoe zapoetu sveanost u
Eleusini. Oni napustie misteriozna posveivanja i, plaei se
vie Aleksandra, nego gneva bogova, kao bez due pobegoe
u Atinu.
Meutim, dooe im makedonski poslanici. Ne
pokazujui nikakve znake neprijateljstva, poslanici ukratko
rekoe da ih je kralj poslao s pozdravom atinskim graanima i
s molbom da ga nikako drukije ne smatraju nego kao pravog
prijatelja.
Kad Atinjani videe da stvar nije toliko crna kako su
oekivali, danue duom i oslobodi su se straha.
ta zahteva od nas? upita jedan strateg. Onaj
koji je unitio Tebu zacelo vas nije poslao ovamo da nam
izjavite njegove pokornost!

 Ima zahteva, odgovori voa poslanstva. Doli

smo da traimo dokaze vaeg prijateljstva...
Dokaze?
Da!
Traimo da nam predate neprijatelje svoje i nae.
Koji su to?
Demosten, Hiperid, Merokle, Likurg i drugi ija imena
budemo pomenuli.
U skupu nastade agor i komeanje.
Atinjani nisu navikli da svoje graane izdaju! u se
jedan glas.
Ne damo nijednog!... Nikoga neemo izdati!
povikae drugi.
ta e biti ako ne udovoljimo zahtevu vaega kralja?
upita strateg.
U tom sluaju na kralj vas nee smatrati za prijatelje.
Uprkos strahu atinski graani ne predadoe nijednog svog
dravnika.
Ostali Heleni priklonie se makedonskom osvajau i
stadoe mu slati svoje ratnike kao dobrovoljce. Ali mnogi stari
zakleti neprijatelji Makedonaca koji nisu hteli da se pokore
prebacie se u Malu Aziju s namerom da se prikljue
persijskoj vojsci kao najamnici.

* * *

Aleksandar je smatrao da ga nita vie ne spreava da

pone veliku vojnu. Predade Antipatru Makedoniju na
upravu, pa krenu celokupnu vojsku s prolea{63} i udari na
Amfipolj, a odatle preko ua reke Strimona{64} i stigne do
grada Abdere.
Makedonska vojska, sastavljena od trideset hiljada
peaka i pet hiljada konjanika, idui kroz divlje predele obrasle
gustom umom, prelazei brda i planinske kose, stie do reke
Hibera,{65} prebaci se preko nje i utabori se u blizini Sesta.{66}
Za tri nedelje mariranja Alektsandrovi ratnici proli su
od Makedonije do mesta gde je persijski car Kserks, sto
etrdeset est godina ranije, podigao pontonski most i preao
na evropsko tle.
Ratnici su, mada premoreni od ratnih napora i duga puta,
s uzbuenjem oekivali trenutak kad e se prebaciti u Malu
Aziju, o kojoj su u to vreme kruile prie da je neizmerno
bogata.
Tri dana docnije vojska se stade prebacivati preko
Helesponta,{67} u blizini Abida.{68} Upotrebljen je veliki broj
laa, barki i amaca. Aleksandar je, okruen najistaknutijim
oficirima iz garde kraljevih pratilaca", bio na krovu najvee
lae. Kad stie na polovinu puta, kralj zakla bika i uhvativi
krv u zdelu, izli je u more prizivajui Posejdona i Nereide,
bogove zatitnike brodara.
Varvari koji su boravili na kosama i uvalama planinskim,
ili su jo od Amfipolja tragom makedonske vojske
moljakajui usput da ih kralj primi kao najamnike. Traani,

Peonjani, Tribali i Argivljani, osetivi da se sprema velika

vojna u Maloj Aziji i da je na pomolu ogroman plen, toliko su
navaljivali, da je Aleksandar slao na njih po nekoliko dobro
naoruanih odreda da ih gone i rasteruju. Kako je i mogao
uzeti u vojsku i varvare, kad je imao hrane za svega mesec
dana.
Kad se i poslednji deo vojske ukrca i otisnu na more,
varvari izmilie iz ume i ipraja i poreae se na obali derui
se, pretei pesnicama i mlatarajui orujem.
Stigavi do grada Troje, Aleksandar prinese ktvu Ahilu i
boginji Ateni i utabori se u podnoju brda Ide.

* * *
U gradu Zeleji bila se iskupila persijska vojska, dvadeset
hiljada konjanika i toliko peaka, veinom helenskih
dobrovoljaca. Ne mogui svi da stanu u malenom gradu,
mnogi ratnici boravili su pod vedrim nebom, u blizini Zeleje.
Mada je u gradu bilo dovoljno hrane, satrap Spitridat nagonio
je seljake da doteruju stoku i donose ivinu, jaja, sir i penicu.
Spitridat je bio satrap Lidije i Jonije. Oholi Persijanac,
ropski odan caru Dariju, prezirao je ostale vojskovoe:
Arsama, Nefata i Arsita. A oni, sva trojica varvarskog porekla,
iako u milosti carevoj, mrzeli su iz dna due satrapa i bojali ga
se, jer ni jedan od njih nije mogao da mu napakosti kod cara

niti se usuivao da s njim ukrsti ma. Ko bi i smeo udarati na

ratnika, uvenog sa svoje surovosti i slavnog megdandiju.
Spitridat je godinu dana ranije ubio uvenog borca Nikearha iz
Karije i odveo njegovu enu lepoticu. Ademir iz Sarda, elei
da osveti svoga ubijenog roaka, izazva satrapa na megdan i
izgubi ivot.
Kad uhode javie da se makedonska vojska nalazi
udaljena od Zeleje svega na tri dana hoda, meu persijskim
ratnicima nastade komeanje:
Koliko ih ima? Kuda idu?... Ko ih predvodi?...
pitali su mnogi i dobijali proizvoljne odgovore, jer niko nije
znao pouzdano gde se nalaze Makedonci i s koje strane e
naii.
Voe se sastadoe da veaju.
Atist, ratnik koji je ivot proveo tukui se s veitim
buntovnicima uroenicima oko Lampsaka, po movarama
reke Praktije i po prostranim umama koje se proteu prema
severu do grada Prijara, uze re:
Neprijatelj nam je na domaku. Treba dobro razmisliti
ta nam valja initi! Da li mu poi u susret, ili ga saekati
ovde?... Izgleda da je ova druga mogunost probitanija za
nas, jer emo se boriti protiv vojske premorene od duga puta.
Uhode nam javljaju da neprijatelji trpe oskudicu u hrani. Nai
ratnici odmorni i puni borbene snage, lako e savladati
Makedonce koji danima peae i jau izmravele konje.
Spitridat prezrivo slee ramenima i odmahnu glavom.
Ne slaem se, ree. Poi emo na neprijatelja i
gde se sretnemo zametnuemo bitku.

 Slaem se, dodade Nefat. Nama opreznost nije

potrebna. Jai smo i odneemo pobedu.
Ostale voe u nedoumici koji predlog da prihvate,
zagledali su se i neubedljivo odobravali Arsitu ili Spitridatu.
Istoga dana stie u Zeleju Memnon sa Rodosa vodei
dve hiljade dobrovoljaca Helena. Ostali voi kao da su ba
njega oekivali. Poto nisu doneli odluku, sastae se nanovo
na veanje.
Memnon, ne odobri nijedan uinjeni predlog i iznese
svoje miljenje:
Opasno je napadati Makedonce, ree. U
otvorenoj borbi oni su jai od nas, jer njih predvodi
Aleksandar lino, dok je Darije daleko od nas. Zbog toga
predlaem da se ispred neprijatelja uniti sva hrana, ljudska i
stona, da se popale ita, porue sela i obore mostovi. A mi da
se s vojskom povlaimo do Granika, da preemo reku i da na
drugoj obali razvijemo ubojni red.
Spitridat se grohotom nasmeja:
Onda nee doi do bitke! ree.
Zato?
Jer kad bude reka izmeu nas i neprijatelja, ko e
moi da ga napadne!
I ostali ratnici prsnue u smeh.
Pobei na drugu obalu reke!... Reka da nas deli!... Ta
onda do bitke ne moe ni doi! povikae.
Za to se vi ne brinite, viknu Memnon.
Aleksandar e vas napasti. On ne zna za prepreke!...
Meutim, nekoliko oficira, mada su se pribojavali

Spitridata podrae Memnona. Nastade prepirka koja se

pretvori u svau i umalo ne doe do tue.
Predvee stie glasnik kod Mitridata, zeta cara Darija. On
donese nareenje da se vojska povlai prema reci Graniku.
Granik, planinska reka, brza u gornjem toku, s duboko
useenim koritom i visokim obalama, svlai u ravnicu mulj,
trulo lie i poupane stabljike rogoza, barske trske i vresa.
Donja polovina reke ima blag tok i pored visokih obala debele
naslage blata.
Aleksandar stie s vojskom na nekoliko hiljada koraka od
reke. Idui tragom persijske vojske bio je na liniji njenoga
kretanja. Da ne bi bio iznenaen, kralj poalje napred pet
stotina konjanika, naredi da se razvije ubojni red i u takvom
poretku stigne do reke.
Zaklonjeni vrbacima i topoljarima, makedonski ratnici
posedae po travi, a oficiri se stadoe savetovati s kraljem
kako da ponu bitku.
Hegeloh, voa izvidnice od pet stotina konjanika, vrati se
s izvetajem:
Neprijatelji su preli reku i na drugoj obali postavili
ubojni red. Persijski konjanici, gusto zbijeni, poreali su se
du obale, a iza njih, na padini brda, stoji peadija. Napad je
nemogu! zavri oficir.
Jasno! ree Kala. S visoke obale tui e nas u
glavu i sve pomlatiti.
Oni su sigurni da ih neemo napasti dobaci Kllt.
Izvriemo napad! mirno ree kralj.
Moda bi bilo zgodnije da reku preemo nou, po

mraku! ree Parmenion.

Ja ne kradem pobede! odvrati Aleksandar, sjaha s
Bukefala i naredi seizu da mu privede drugog konja. Kao da se
pravda, kralj ree:
Ne bih eleo da varvari ubiju mog ljubimca.
Seiz odvede Bukefala, a Aleksandar uzjaha drugog konja
i potera ga kroz vrbak.
Zar sad, usred dana?! Neemo ni stii do druge
obale!... Ovo je samoubistvo... zavikae oficiri.
Napred, Makedonci! povika kralj.
Oficiri se zgledae, pa jedan po jedan pojahae konje i
kretoe za kraljem, Ostali ratnici, uvi Aleksandrov pokli,
hrpimice grunue kroz vrbak.
Kad stigoe do reke, makedonski ratnici ugledae na
drugoj obali zbijene redove persijske konjice. Stojei na
uzvienom mestu, s naperenim kopljima i isukanim
maevima, videli su se kao na dlanu.
Aleksandar se obrati svojim ratnicima:
Makedonci, sada emo, usred dana, napasti
neprijatelja. Persijanci se nas ne plae, jer jo nisu upoznali
nau snagu. Od ove bitke zavisi ishod rata.
Ova obala je strma! bojaljivo ree Parmenion.
Hrabre srea prati! viknu Aleksandar i nagna konja
u reku.
Makedonski ratnici, vini brzom manevrisanju, ve su
bili u ubojnom redu.
Na levom krilu bila je tesalska konjica koju je vodio Kala,
sin Harpalov. Iza konjice bili su Traani pod Agatonom a

pored njih peaci pod Meleagrom i Filipom. Celo levo krilo

predvodio je Parmenion.
Na desnom krilu bili su strelci iz garde kraljevih
pratilaca. Njih je vodio Filota, sin Parmenionov. Na elu
konjanika s tekim kopljima bili su Sokrat i Aminta, sin
Arabijev.
Aleksandar okruen najsranijim borcima, nalazio se u
centru.
Kad kralj nagna konja u reku, krenue i ostali konjanici.
Peaci zagazie u vodu jedva izvlaei noge iz blata.
Konjike ete Aminte i Sokrata prve primie udarce.
Persijanci osue na njih pljusak strela i dilita. I da Makedonci
nisu bili pod lemovima i u oklopima, listom bi izginuli.
Ratnici, gonei konje malo ukoso, niz reku, prema suprotnoj
obali, poee izletati iz vode primajui i odbijajui udarce.
Persijanci oborie nekoliko desetina i, bacajui dilite na
konje, mnoge izranjavie. Vika ratnika, jaukanje ranjenika i
zveket oruja zaplaie konje. Prestraene ivotinje, u tenji da
se to pre izvuku iz vode i blata, jurnue uz strmu obalu.
Makedonski ratnici bodui neprijatelja dugim kopljima,
olakavali su im prolaz. Ve se mestimino video poneki
Makedonac ili Tesalac kako na obali raskruje put maem.
Jedan za drugim konji su sve vie iskakali na obalu.
Persijanci se stadoe tiskati i kvariti svoj ubojni red.
Njihovi konji pravili su najvei nered, jer su ih pogaale strele
koje su Traani, poreani na suprotnoj obali, putali na njih s
golemih lukova.
Dok su jedni bacali koplja i dilite na Makedonce

odozgo, drugi se spustie niz obalu do vode. Gazei blato do

kolena, mnogi tako sputani izgiboe od maa i koplja, ili
padoe pod noge makedonskih konja. Du cele obale, na
nekoliko stotina koraka, vodila se estoka borba. Makedonci
su po svaku cenu hteli da se dokopaju suve zemlje. Borei se
na nesigurnom tlu, bili su u strahovitom poloaju. Persijanci,
ne htevi da popuste, besno su odbijali njihove nalete,
gurajui se po obali i smetajui jedan drugom.
Memnon sa Rodosa, okruen dobrovoljcima iz Helade,
zadavao je najvie jada napadaima. Bacajui koplja s visoke
obale Heleni mnoge Makedonce oborie s konja.
Dok su se Sokrat i Aminta sa stotinak konjanika,
potiskujui neprijatelja, uveliko tukli na suvoj zemlji, gusto
zbijena gomila konjanika oko Aleksandra, bodui dugim
kopljima protivnike, najposle iskoi na obalu i zametnu boj.
Kroz nainjen prodor navalie i drugi ratnici i preplavie polje.
Najea borba vodila se oko Aleksandra. U blistavom
lemu i oklopu, u raskonom odelu i na konju s divnom
opremom, kralj je padao u oi persijskim ratnicima. I njihovi
najsraniji borci potekoe sa svih strana prema mestu gde se
Aleksandar borio.
Mada je bitka bila konjika, borci se toliko izmeae i
zbie da su se vie tukli noevima i pesnicama, nego maem i
kopljem. Za to vreme ostali Makedonci su se gotovo
nesmetano prebacivali preko reke, i kako je koji izlazio na
obalu, juriao je u bitku. Vika ratnika meala se s njiskom
ranjenih konja. Nepregledna gomila konjanika tiskala se,
gurala i kovitlala. Makedonci su se borili svom snagom da

osvoje to vie zemljita, a Persijanci da ih potisnu i bace u

reku.
Aleksandrovi ratnici, jai po snazi i vetiji borci u
pojedinanim sukobima, postepeno su potiskivali protivnike i
osvajali sve vie zemljita. U toku borbe Aleksandru se slomi
koplje. Neko mu brzo dodade drugo. Makedonci zastadoe za
trenutak i izgledalo je kao da su se pokolebali. To je opazio
Mitridat, Darijev zet. Stavivi se na elo jedne grupe
konjanika, koji su nadirali u obliku klina, satrap jurnu na
Aleksandra. Oko makedonskog kralja bili su: Perdika, Ken,
Krater i Aminta, sin Andronenov. Okrueni tesalskim
konjanicima doekae neprijateljsku konjicu na koplja i
maeve.
Na zaprepaenje svih ratnika, Aleksandar oinu pastuva
koga je jahao i izlete iz borbenog reda. I dok su drugi jurnuli
za njim da ga zatite, njegovo koplje pogodi satrapa posred
lica. Persijanac jauknu i pade s konja. Tesalski konjanici pod
Kenom i Filipom i Traani pod Agatonom grunue svom
estinom na persijski ubojni red.
Meu persijskim ratnicima istae se Resak, proslavljeni
borac u pojedinanim sukobima, ljubimac cara Darija. O
njemu su rapsodi{69} pevali pesme po saborima i pronosili mu
slavu po Kariji, Frigiji, Lidiji i Jonskom arhipelagu. On obori
tri Tesalca i nae se ispred Aleksandra. Za trenutak, pogledavi
se oi u oi, dva ratnika zametnue boj. Tukui se izbliza,
njihovi maevi toliko su tretali o oklope da se oba konja
stadoe propinjati.
Spitridat je, oborivi nekoliko trakih konjanika, krio put

probijajui se kroz gomilu ratnika. Strani varvarin izmahnu

golemim maem i gotovo nadvoje presee Kalika, uvenog
strelca, obori s konja Protita i odsee ruku Kalidametu.
Dok su se Resak i Aleksandar borili, Spitridat dogna
konja do boraca i pritera ga iskosa prema kralju. Ne obazirui
se na svoju viteku slavu, satrap napade Aleksandra.
Smrt kralju varvarinu! viknu i maem tresnu
Aleksandra po glavi. Ali udarac, dat iskosa, izgubi snagu. Ipak
ma odvali komad lema s belim perom. Kralj ne obazirui se
na Spitridata, strese se i jo ee napade Resaka. Lidski
satrap i po drugi put die ma, ali ne stie da ga spusti. Klit,
koga su zvali crni", podviknu:
Zar dvojica na jednoga?
On hitnu koplje i kroz oklop probode Spitridata. Gotovo
u istom trenutku Aleksandrov ma prereza Resakovo grlo.
Dotle su makedonski konjanici jednako prelazili preko
reke, a za njima peaci drei se konjima za repove.
Kad Persijanci videe da su im pala dva najbolja borca,
pokolebae se, i kvarei ubojni red, poee se povlaiti, dok ne
udarie u bekstvo.
Helenski najamnici, povikavi se na jedan breuljak, tukli
su se kao da su svi reeni da umru. Kad to vide, Aleksandar
uzviknu:
Bacajte oruje, izdajnici! Sve emo vas pobiti.
Predvodei grupu ratnika, kralj obode konja i jurnu u gomilu
helenskih peaka. Oni, borei se s uzvienijeg mesta, doekae
makedonske ratnike na koplja i maeve. Tukui i bodui
nadohvat kralj se stade probijati kroz njihov ubojni red. Za

njim, kao strani eteoci, pustoili su Makedonci i Traani,

besni to im se daje otpor. Heleni sa svih strana napadoe
Aleksandra. On je, odbijajui udarce i veto se zaklanjajui
titom, odolevao napadaima koji mu ubie konja. Kralj skoi
i nastavi da se bori. Pored njega su se tukli najsraniji borci iz
garde kraljevih pratilaca". Svi oni dobro osetie kakvog
protivnika imaju ispred sebe, jer su se Heleni, koje je, iz straha
od kazne, spopalo oajanje, borili kao lavovi. Najposle,
opkoljeni sa svih strana, sabijeni u gomilu, potiskivani, gurani,
tueni i ubijani, kad videe! da je borba uzaludna, krguui
zubima od besa, pobacae oruje i predadoe se.
Za to vreme su Makedonci, Traani, Tesalci, Peonjani i
Argivljani gonili Persijance po prostranom polju. Beei u
gomilama, Darijevi ratnici, mahniti od straha, naletali su jedni
na druge i zbijeni padali pod maeve i koplja makedonskih
ratnika. Divlji borci s Rodopskih planina i Hema kao vuci su
napadali, razdirali i sekli maevima i ubojnim sekirama,
obarajui i konje i jahae. Traki peaci naletali su na
konjanike, hvatali se za stremen, boli noevima konje, padali s
njima i klali se s jahaima. Mahnita hrabrost Aleksandrova
nadahnula je borce. Njegova silna volja prela je na sve i
svakoga. Razdraeni do bezumlja, makedonski ratnici sekli su
i mlatili begunce dokle im je daha dostajalo u prsima.
Najposle, malaksali od umora i iskrvavljeni, na znak trube
poee se okupljati oko svog kralja.
Tako je tekla i tako se zavrila bitka na reci Graniku. U
njoj je Aleksandar pokazao persijskom caru Dariju s kakvom
vojskom ima da se bori.

U bici je palo oko dvadeset hiljada persijskih ratnika,{70}

a Makedonaca srazmerno manji broj.
Zlatan i srebrn nakit, skupocene ae, purpurne tkanine i
ostale dragocenosti Aleksandar posla u grad Pelu, na dar
svojoj materi Olimpijadi. Atinjanima je poslao tri stotine
titova, isto toliko oklopa, maeva i kopalja i veliki deo plena.
Uz to posla natpis: Aleksandar, sin Filipov, i Heleni, osim
Spartanaca, zaplenili su ovo od varvara koji ive u Aziji.
U bici je uestvovalo na makedonskoj strani oko dve
hiljade Helena, ali kralj, u elji da i ostale pridobije za sebe,
posla im ovaj laskavi natpis.

GLAVA ESNAESTA
I najpametnijima poneto nedostaje!

Makedonska vojska se ulogorila uzvodno, nedaleko od

mesta bitke. Iste veeri, pod kraljevim atorom, prema
svetlosti buktinje, oficiri, zapovednici veih odreda, izrazie
divljenje i potovanje Aleksandru.
Borio si se kao Ahil, ree Parmenion. Tvoj
pokojni otac plakao bi od radosti da te je mogao videti danas!
Kala, zapovednik konjice, prie kralju i pokloni mu se:
Oprosti! ree. Tvoje velikoduno srce ne moe
zameriti oveku koji te oboava... Oprosti!
Opratam, odgovori Aleksandar smejui se,
iako ne znam na ta misli!
Hvala ti, jo jednom se pokloni oficir. Kad si
odluio da otpone bitku pod onakvim okolnostima, bio sam
uveren da si lud!
Oficiri se nasmejae. Perdika dodade:
Molim te, kralju, reci nam ta te je nagnalo da natera
konja u reku i da poe na neprijatelja? Neka je hvala
bogovima, pobedili smo, mada se moglo desiti da
propadnemo...
Zasluga za pobedu pripada kralju! dobaci Sokrat.

 Dobri moji drugovi, otpoe Aleksandar, a suze mu

se zavrtee u oima, ne pripisujte samo meni zaslugu to je
bitka dobijena! Bez vas i makedonskih ratnika ja sam nita ne
bih uinio... Mahnito je bilo s moje strane to sam pod
onakvim okolnostima otpoeo bitku.
Ni jedan vojskovoa to ne bi uinio, dodade Filota.
Ni ja ne bih uinio, nastavi, da se ne uzdam u
vas i svoje borce... Neprijatelj je bio uveren da ga neemo
napasti, jer je izmeu nas bila reka. Ne znam da li vam je
dovoljno jasno kakav smo pothvat preduzeli i ta za nas i ceo
svet znai ovaj rat? Poli smo da osvajamo, da slomimo
Persijsko carstvo i da zavladamo Azijom. Ko se usudi na
ovakvo delo za njega ne postoje prepreke! Neprijatelju treba
dokazati da smo srani do samounitenja, i to je od presudne
vanosti za nae budue sukobe s njima. Ovo je bila prva
bitka s Persijancima. Morali smo je dobiti i pod najteim
uslovima, jer neprijatelja treba ne samo pobediti nego i
moralno slomiti. Nadam se da e se uskoro videti koliki smo
presti ovom pobedom dobili.
Sutradan su sahranili izginule makedonske ratnike sa
svim poastima. Kralj objavi da njihove roditelje i decu
oslobaa plaanja poreza i zemljarine.
Aleksandar obie ranjenike i svakog ponaosob upita
kako se borio i kako je ranjen. Tako je svakome dao prilike da
se raspria pred kraljem i da istie svoje junatvo.
Pokopali su i persijske vojskovoe helenske najamnike
koji su se borili na njihovoj strani.
Zato? emu to? pitali su se surovi makedonski

ratnici.
Ko god umre ima pravo da ga pokrije zemlja
odvrati kralj. Ja ne elim da ratujem s besmrtnim
bogovima.{71}
Okovali su oko dve hiljade Helena, zarobljenih u bici i
poslali ih u Makedoniju da obrauju zemlju.
Vi ste robovi, ree im Aleksandar, jer ste se
borili protiv svoje brae, za raun varvara.

* * *
Uskoro se pokazalo koliko je kralj bio u pravu. On posla
Parmeniona sa tri hiljade peaka da zauzmu grad Daskaliju.
Ova vojska bila je spremna da juria na bedeme i da rui
zidove. Ali posada grada uopte nije pruala otpor. im je
videla u daljini makedonsku vojsku, napusti grad i pobee bez
traga.
Na severnom podnoju planine Tmola nalazio se grad
Sard, prestonica starih persijskih kraljeva, najpre Kresa, pa
Kira. Jo od davnina prialo se da je grad bogat zlatom.
Dragoceni metal vadio se iz planine Tmola i reke Paktol.{72}
Podignut visoko i opasan trostrukim zidovima, grad je bio
neosvojiv. Meutim, Aleksandar odlui da po svaku cenu
zauzme grad Sard i od njega stvori bazu za dalje ratovanje.
Obaveten od pohvatanih varvara kakvo je stanje u

gradu, kralj primae vojsku i utabori se u blizini.

Dok se savetovao sa oficirima kako da izvri napad,
neoekivano doe u tabor Mitrin, zapovednik Sarda.
Lianin se pokloni do zemlje pred kraljem, a njegovi
pratioci padoe na kolena i povikae:
Neka je slava sinu Zevsovu!
Dosta sino bili robovi cara Darija! ree Mitrin.
Bogovi su nam poslali pravog vladara, nosioca slobode svim
narodima!
Aleksandar pozdravi poslanike blagonaklono i poasti ih
po zakonu gostoprimstva.
Istoga dana poalje Amintu, sina Andromenova, u Sard,
da zauzme tvravu i digne blago. Kad ovaj poe kralj doapnu
oficiru:
Primeti li i najmanji znak izdaje, ivu duu nee
ostaviti u gradu.
Ali graani i seljaci, vekovima ugnjetavani tiranijom
persijskih satrapa, oduevljeno prihvatie makedonsku vojsku.
U pratnji Mitrina, ostalih poslanika i svojih istaknutih
oficira kralj ue u Sard. Popevi se na najvie mesto, podigne
rtvenik i posveti ga Zevsu Olimpijskom. Onda izdade
nareenje da se tu sazida hram.
Iste veeri, posle bogate gozbe, Aleksandar se obrati
graanima Sarda i svojim oficirima. Digavi pehar, kralj
uzviknu:
Neka ivi znanje, neka se slavi hrabrost i neka dobrota
vlada meu ljudima! Moj veliki uitelj, Aristotel visoko je
digao buktinju znanja. Dugujem mu priznanje i divljenje. Od

njega sam nauio mnogo i biu mu do kraja ivota zahvalan.

Ali, moram rei, i najpametnijim ljudima po neto nedostaje.
Veliki filozof nas je uio da samo Helene smatramo sebi
ravnima, a da su varvari robovi koji ne zasluuju nikakvu
panju! Neka je slava mome uitelju, velikom filozofu! Ovoga
puta neu ga posluati!
Obrativi se Mitrinu, kralj nastavi:
Lianine, bolji si od mnogih koji sebe smatraju
plemenitim... Vladae ovim gradom i celim krajem. Tvoj
narod ivee po svojim obiajima, potujui svoje zakone i
svoju vlast! Od mene i od mojih ratnika niko od vas nee
doiveti nepravdu! Postavljam vam svoja dva oficira
Pausaniju i Nikiju, kao zapovednike posade. Oni e biti vai
prijatelji i zatitnici.
Glas o pobedi makedonske vojske kod Granika brzo se
rasprostre po Maloj Aziji, od grada do grada, uzimajui
zapanjujue razmere, kao da je persijska vojska satrvena do
poslednjeg oveka. Ime Aleksandra Makedonskog bilo je u
svaijim ustima. Govorilo se da je nepobediv na megdanu, da
ga koplje * i ma ne mogu obraniti.
Aleksandar napusti Sard i stie pred Efes. Posada, uvi
da se makedonska vojska pribliava, napusti grad i,
predvoena Amintom, sinom Antiohovim, pobee na istok da
se priblii vojsci cara Darija.
Zauzevi i taj grad bez otpora, Aleksandar ukide
oligarhiju{73} i zavede demokratski poredak, po ugledu na
atinski ustav.
Kad graani Efesa osetie da su se oslobodili nekolicine

tirana koji su im zagoravali ivot, odluie da se osvete svima

koji su opljakali Artemidin hram i oborili statuu kralja Filipa.
Doepavi glavne krivce, Sirfaksa i njegove pomagae,
graani ih kamenovae na trgu. Onda pomama za osvetom i
e za klanjem uhvatie maha: potkazivanja uestae a ubistva
postae svakodnevna pojava. To stanje potraja sve dok
Aleksandar ne podviknu da e sve graanstvo pobiti ako se
nastavi s ubijanjem.
Kad od mirnih graana postane rulja, ree,
onda ubistvima nema kraja!
Uskoro zatim kralj je poslao Parmeniona i Lizimaha, sina
Agatoklova, na elu dve hiljade i sedam stotina konjanika i
peaka da zauzimaju maloazijske gradove, da u njima obaraju
vlast tirana i da zavode demokratiju. Ali on, na veliko uenje
svojih oficira, pusti na slobodu preko dve hiljade varvara
zarobljenih u bici kod Granika.
Aleksandar ostade nekoliko dana u Efesu kod svoga
prijatelja, slikara Apela koji je uestvovao u podizanju novog
hrama boginji Artemidi.{74} Tom prilikom Apel izradi nekoliko
kraljevih portreta pogodivi mu crte lica, ali ne i boju.
Aleksandar je imao belo lice prekriveno blagim rumenilom, na
majku, a slikar ga je predstavio sa tamnim licem, tvrdei da
belina nikako ne dolikuje energiji i mukosti koje kralj
poseduje. Te likove Apel je docnije preneo na zid u
Artemrdinom hramu, koji su nanovo podigli maloazijski Grci.
Oprostivi se od svoga prijatelja. Aleksandar krete u nova
osvajanja.

* * *
Ranjeni Filton, Prokles, Diota, Kales i Pintija stigoe u
Atinu i odoe kui lekarevih roditelja. Stari Diodor i njegova
ena Glauka plaui su grlili svoga sina Filtona:
Dva puta smo uli da si poginuo! jecala je starica.
Ali bogovi su se smilovali na nas i doveli su te kui.
Doveli, neka im je slava i hvala, dodade Diota
pomaui Proklesu da lekara skine s konja.
Izmraveo, s groznicom u oima i ranom na butini,
nateenoj i punoj gnoja, Filton pade u postelju. Stari roditelji i
drugovi lebdeli su nad njim i danju i nou. Lekar im je kad je
bio pri svesti davao uputstva kakve lekove treba da mu daju i
kako da ih spravljaju. U bunilu je pominjao Glikeru,
proklinjao kraljicu Olimpijadu i, guei se od straha i
gnuanja, preklinjao drugove da poubijaju zmije koje ga
napadaju.
Lekovi meutim nisu pokazivali nikakvo dejstvo.
Najposle klempavi konjuar odlui da proree ranu. On dobro
naotri no, i dok je lekar bio u nesvestici, presee otok. Atleta
Prokles je vrsto drao bolesnika, dok je Diota cedio gnoj iz
rane. Svakodnevno su ispirali raseeno meso hladnom
vodom, stavljajui biljne masti i tako drugovi najposle spasoe
Filipa.
Kad doe sebi lekar oseti da mu je lake.
Spasli ste me od sigurne smrti! ree. Ovakve
rane se retko kad iscele.

Atleta, milujui mu znojavo elo, drhtavim glasom od

uzbuenja progovori:
Tri dana nisi dolazio svesti. Zbog toga smo i odluili
da seemo ranu. Diota je to uinio svojim noem.
Da, nasmei se lekar. Njegov no dosad
nijednom nije izneverio!
Majka Glauka grlila je i ljubila sina, a otac je stojei
pored uzglavlja, brisao suze dlanovima.
U Atinu su svakodnevno stizali begunci iz Tebe.
Izmraveli, sa strahom u oima i dronjavi lutali su po ulicama
molei prolaznike za milostinju. Bilo je meu njima ena,
dece i staraca. Neki su blagovremeno, pre bitke, napustili grad
i lutajui po beotskim umama, oekivali ishod borbe oko
Tebe. Doznavi za poraz, saekivali su begunce i prestraeni s
njima produavali da se skrivaju po umama, jedui korenje i
divlje plodove. Onda poee u manjim grupama odlaziti u
Atinu, Megaru, Argolidu, ak i u Arkadiju.
Atinjani, gnevni na surov postupak makedonskog kralja,
irom otvorie vrata svojih kua i stadoe prihvatati begunce.
Jednoga dana u Atinu stie i Glikera sa svoje dve robinje.
Velika radost obuze Filtona, njegove roditelje i drugove
kad je ugledae. Poto se izgrlie i izljubie; drugovi zasedoe
za sto koji je lekareva majka pretrpala jelom i peharima.
Filton je ozdravio! otpoe Diota. Snaga mu se
vraa: Treba nastaviti sa osvetom.
S tim je svreno! ree Glikera. Osvete vie nee
biti.
Kako? Zato? ta to znai?

 Znai da je s osvetom svreno! odgovori ena.

Mladi krali mi je poklonio ivot. Da nije bilo njega Traani bi
me rastrgli!
Glikera ispria kako je ubila Klitandra, oficira iz garde
kraljevih pratilaca", kako su je Traani odvukli kralju i kako je
dobila oprotaj.
Fokiami i Platejci ree tukli su se s
Argivljanima i Traanima, otimajui se oko plena. Pijani
Makedonci vukli su se po ulicama grada i orgijali prolivajui
krv ena i dece. Ali su mnogi meu njima pali da se vie nikad
ne dignu.
Kako to? upita Filton.
Neki trgovci bacali su otrov u burad s vinom u svojim
podrumima...
Gnusno! viknu lekar. Tebanci su zasluili da ih
nestane! Zar su to potomci filozofa koje je Teba kroz itav vek
raala!{75} ta bi na ovu podlost rekli vitezovi asti i morala,
Pelopida i Epaminonda!
Obrativi se eni lekar zapita.
Da li se zna koji su trgovci otrovali vino?
Zna se! ree Glikera. To su Ktezifon i Epafrodit.
Hvala neka je Apolonu! uzviknu lekar, obojica
su varvari, iz Jonskog arhipelaga!
Diota se celo vreme smeio. Naposletku ree:
ta je trovanje vina prema zverstvima koja su
neprijatelji inili u gradu! Ja sam nagovarao oba trgovca da to
urade!
Ti?

 Ja!
Lekar pognu glavu i zamue. Prokles je gledao u stranu,
a Kales i Pintija bacali su poglede as na Filtona, as na Diotu.
Zakleli smo se na osvetu ree Kales. Svetili smo
se i jo emo se svetiti. Oprosti, Filtone, meni nije jasno zato
se zgranjava to su trgovci zatrovali vino?
Lekar se prenu:
Nije ti jasno, to se tebi ne moe objasniti, jer si roen
kao rob... Pitaj atletu! Neka ti on kae ta misli o tome!
Odvratno... podlo... gunao je Prokles. Ipak je
srea to to nije uradio nijedan Beoanin.{76} Podiui glas
atleta dodade: Diota, ti si tesalska stoka!
A ti tebanski vo! odvrati konjuar. Moja osveta
nema granica razvika se. Tako mi svetih Blizanaca,{77}
od moje ruke pae jo po koji Makedonac, a poslednja rtva
bie kraljica Olimpijada.
Lekar ustade i prie mu:
S osvetom je gotovo! Jesi li razumeo? Mi se vie
nikome neemo svetiti.
Zbog toga to je Aleksandar poklonio ivot tvojoj
eni, je li? A ta emo sa est hiljada poklanih Tebanaca i
trideset hiljada prodatih u ropstvo?
Vie osvete nee biti! viknu Glikera. Mladi kralj
iskupio je grehe svoje majke i Makedonaca.
Tako? Vi imate rauna da prekinete osvetu iskezi se
konjuar, a naroito ti!
Filton pogleda u konjuara i tihim glasom ree:
Zakon gostoprimstva spreava me da te kaznim. Idi

odavde i ne navodi me da oskrnavim svoga genija!{78}

Izdajnici!... viknu Diota. Sami sebe izdajete!...
Idi! dreknu Prokles i ustade. Mene ne spreava
nita da te zgrabim za vrat i izbacim napolje.
Konjuar se isceri i izae.
U odaji za trenutak nastade tiina. Onda Diodor, otac
Filtonov progovori:
Sine, hvala ti to nisi pogazio zakon gostoprimstva!...
Raduje me to si odluio da prekine s osvetom. Zaista je
teko vui na svojoj dui mrnju i teretiti svoju savest
ubistvima. Ostavite bogovima osvetu!... Milo mi je to ste i
sami uvideli ovu istinu... Ali, hteo sam drugo neto da vam
kaem: uvajte se Diote!... To je ovek podmukao, gotov na
sve... Izbacili ste ga iz svoga drutva. On vam to nee
zaboraviti... uvajte se da njegova strast za osvetom ne
obuhvati i vas...
Mislim da njegova podlost nee ii dotle! ree
Glikera.
Filton se zamisli:
Ipak se treba uvati! ree. Diota je manijak.
Moe se desiti da i na nas prenese mrnju!

* * *
Maloazijski gradovi u

primorju

predavali su

se

Makedoncima bez otpora. Ipak Halikarnas i Milet, oba tvrdo

graena i s visokim zidovima, suprotstavie se osvajaima.
Aleksandar je i njih zauzeo na juri.
Opsada Halikarnasa svrila se na tetu Persijanaca i
njihovih najamnika. estoke borbe vodile su se na polju, na
prolomima i zidovima. Posledice su bile strahovite: poginulo
je oko hiljadu graana, dvaput toliko zarobljeno, a grad
sravnjen sa zemljom. Glavne vojskovoe, Orontobat i
Memnon, pobegoe, a Aleksandar dade na upravu celu
pokrajinu eni Adi, po obiaju jo od kraljice Semiramide.{79}
Ada blagoslovi Aleksandra i usini ga u znak zahvalnosti.
Posle toga preko etrdeset manjih gradova, gotovo svi
bez otpora, padoe u ruke makedonskih osvajaa. I grad Milet,
na ostrvu, posle duge opsade, poloi oruje. Nekoliko desetina
persijskih brodova sa svom posadom bi odseeno i
zarobljeno.
Meutim, neoekivano i neuobiajeno kod vladara toga
doba, Aleksandar objavi: da svaki njegov ratnik koji je poao
u rat a nedavno se oenio, ili ima nameru da se oeni, moe
otii svojoj kui da prezimi, pa Ina prolee da se vrati u sastav
vojske. Ovaj dopust izazva ogromnu radost meu mladim
makedonskim ratnicima.
I uskoro iz Karije kretoe gomile ratnika, svi veseli, s
pesmom na usnama i dobro nabijenim torbama na leima, jer
je svaki od njih imao dovoljno prilike da se napljaka.
Parmenion, stari Filipov general, obrati se Aleksandru:
A ti, kralju? Tebi, izgleda, nije potrebna ena?
Ne! Nije mi potrebna! odgovori Aleksandar

gledajui oficiru pravo u oi.

Parmenion slee ramenima.
Uzdrljiv si takoe ree u jelu i piu.
Jesam, odvrati kralj. Uzdrljiv sam...
Zbog ega?
Jer me brana postelja, jelo i pie isuvie podseaju
da sam smrtan...
Jednoga dana pozva sve oficire i stade im deliti zemlju u
Makedoniji, koju su u svoje vreme posedovali njegov praded
Aleksandar, ded Aminta i otac Filip. togod je ko traio, kralj
je davao. Jedino mu general Perdika postavi pitanje:
Sve si skoro razdelio? ta sebi ostavlja?
Nade! odgovori Aleksandar.
Onda u i ja imati udela u tim nadama! smejui se
ree Perdika i ne htede da primi nita.
Takav je bio mladi kralj u poetku svoje vladavine. Ne
zanemarujui nita to bi koristilo drugome i mislei na sve,
zanemarivao je samog sebe.
Makedonski ratnici voleli su kralja Filipa, ali ljubav koju
su pokazivali prema Aleksandru dovodila ih je do ushienja.
Svaki od njih smatrao je za najveu sreu da pogine za kralja,
jer Aleksandra su uveliko smatrali za nadzemaljsko bie. U to
vreme poele su da krue prie i legende koje su se prenosile
na docnija pokoljenja.

GLAVA SEDAMNAESTA
Varvarine, odveemo te pred cara Darija!

Aminta, Antiohov sin, pobegavi s grupom konjanika iz

efeske tvrave ispred makedonske vojske, rei se da ode caru
Dariju i zamoli da ga primi i saslua.
Aminta je bio iz Makedonije. Pobegao je ispred
Aleksandra, prema kome je oseao bezgraninu mrnju.
Bojei se kraljeve osvete, prebacio se u Malu Aziju, gde ga je
satrap Spitridat prihvatio i dao mu odred konjice s nareenjem
da uva maloazijske gradove. Kad se predala tvrava u Efesu,
Aminta je uspeo da pobegne.
U to vreme tabor cara Darija bio je postavljen u blizini
Soha u Asiriji, na dva dana hoda od velikih asirskih klanaca.
Silna persijska vojska bila je smetena na nedoglednoj ravnici.
etiri stotine hiljada peaka, bez posluge i robova, i sto
hiljada konjanika,{80} Persijanaca i Meana izmeanih s
varvarima, i trideset hiljada helenskih najamnika krenuo je car
Darije da bije odsudnu bitku s Aleksandrom.
Aminta, videi toliku vojsku, zaprepasti se od uda.
Begunac se pitao ta e biti s Aleksandrovom vojskom,
sastavljenom od nekoliko desetina hiljada ratnika? Na tu
pomisao prebeglica se zlurado osmehnu.

Ostavivi svoj odred na kraju logora, Aminta se sam

uputi prema belim atorima gde su, kako mu je reeno,
stanovala dva satrapa, Spitamen i Datofren.
Kad stie na stotinu koraka od atora, begunca opkolie
etiri ratnika i oduzee mu luk i tobolac sa strelama, otpasae
ma i izvadie no sakriven u nedrima.
Vodite me satrapama! ree Makedonac.
Izmeu dva bela atora, u hladu granatog platana sedeli
su na svilenim jastucima Spitamen i Datofren, dva careva
satrapa Persijanci, obueni u svilene haljine, nabeljenih lica i
namirisani, doekae begunca kao da je njihov rob. Zverski
pogled satrapa Datofrena zaustavi Amintu na pet koraka od
njih.
Stoj! Ni koraka dalje! Ti si divljak! viknu satrap.
Aminta stade pa, eui se po glavi, zagleda se u njihove
ukovrdene kose i blistave brade, namazane miriljavim
uljem.
Kojim putem se stie do cara Darija? upita
begunac.
Preko nas! odgovori Datofren. Ali ti nikad
nee stati pred njegovo svetlo lice. Njegove boanske oi ne
mogu da gledaju varvarina sa planine Hema, a njegove
boanske ui ne mogu da sluaju tvoj obanski glas. Okreni se
i istim stopama vraaj se tamo odakle si doao!
Drugi satrap, Spitamen, obavivi rukama kolena, njihao
se lagano desno i levo i kroz debele usne zvidukao neku
melodiju.
Begunac se zamisli. Njegov pogled bludeo je na sve

strane, ne mogui da uhvati kraj atorima koji su se pruali u

nedogled. Persijski ratnici, obueni u haljine svih boja, vrveli
su. Gomile robova i slobodnjaka i okovanih vukle su se
izmeu atora, dok su se ratnici u oklopima i sa lemovima na
glavi izleavali u hladovini, ispod drvea. To je bila telesna
straa Spitamena i Datofrena. Neprekidni agor ljudi dopirao
je u talasima sa svih strana. Izdaleka se ulo tutnjanje
bubnjeva i dreanje aulosa, dovikivanje konjuara, rzanje
konja i rika marve. Nedaleko od atora dva satrapa gomila
ratnika ibala je jednog oveka privezanog za drvo. Jauci i
zapomaganje meali su se sa smehom ratnika, s fijukanjem
bia i tupim udarcima, sve dok ovek ne zamue.
Aminta se obrati satrapima:
Odvedite me caru, jer vest koju donosim on mora
doznati odmah.
Ne! Nee stati pred lice naeg cara, varvarine!
viknu Datofren.
Aminta pokua da mu prie, ali ga dva straara epae
za ruke. Kad Makedonac vide da ne moe prii satrapu, apnu
na uvo jednom straaru nekoliko rei. Ratnik zinu od uda,
pritra Datofrenu i tiho mu ree svega tri rei. Odjednom,
satrap dobi blaen izraz lica. Videi to, Spitamen pusti ruke s
kolena, ustade i prie Datofrenu. Kezei zube i beei oi,
satrapi se stadoe doaptavati merei Amintu od glave do
peta. Hvatajui jedan drugog za ruke i apui istovremeno,
najposle donee odluku:
Varvarine, ree Spitamen, odveemo te pred
cara!

inilo se da begunac nije drugo ni oekivao. On je

hladno gledao kako se dva satrapa, sad ve glasno, svaaju i
otimaju koji e da odvede Amintu caru. Najposle pooe
obojica. Uzevi begunca izmeu sebe, povedoe ga kroz
redove atora, mimo gomile ratnika, koji su se rasklanjali
desno i levo ispred silnih stareina, doglavnika cara Darija.
Carev ator bio je podeljen na nekoliko odaja prostranih,
ali pretrpanih minderlucima, ilimima, stolovima od slonove
kosti i zlata, skupocenim amforama od srebra ili samske
ilovae. U jednom uglu, na vidnom mestu, nalazio se srebrni
oklop, kaciga, ma s balakom ukraenim dijamantima,
koplje, tit, luk i tobolac sa strelama. To je bila ratna oprema
cara Darija.
Ratnici, sluge i slukinje, svi raskono odeveni, imali su
atore u blizini, na domaku, da ih lako mogu dozvati ako
zatreba.
Sa carem su bile njegova majka, ena i dve erke.
Njegovi velikodostojnici, ugledajui se na svog vladara, vukli
su za sobom svoje porodice i gomile slugu i slukinja.
Verujui u pobedu, i car i njegove vojskovoe smatrali su ovaj
vojni pohod kao zabavu. Posle poraza kod reke Granika
mnogi persijski ratnici bili su zabrinuti i savetovali su caru da
povede to vie ratnika. Ali kad ue s kakvom neznatnom
vojskom makedonski kralj raspolae, svi su smatrali da je
dovoljan samo jedan deo persijske sile, pa da se rat okona.
Darije, meutim, nije potcenjivao Aleksandra. Govorio je
da se divi njegovoj hrabrosti i sposobnosti i priznavao je da
nee s njim lako izii na kraj.

Dva satrapa uoe pod carev ator, a begunca okruie

osam straara s isukanim maevima bacajui na njega
podmukle poglede. Na stotinu koraka dalje skupljali su se
ratnici, ene i robovi, zgledajui se znaajno i smekajui se.
Ne odajui glasa od sebe, oekivali su da vide izvrenje
smrtne kazne, to je kod njih bila svakidanja pojava.
Najposle Datofren izie iz atora, uhvati Amintu za ruku
i izvede ga pred cara.
Darije je sedeo na zlatnom prestolu. Pored njega je bila
carica i dve erke, sve tri lepotice kakve begunac u svom
ivotu nije video. Nekoliko velikodostojnika, svi obueni u
svilene haljine dreee boje, stajali su desno i levo dvorei
cara.
Darije, stasit i lep ovek, s krupnim oima, malo
zauenim, divno izvijenim obrvama i ukovrdanom kosom i
bradom, pogleda begunca i dade mu znak da klekne, to se
smatralo na persijskom dvora kao znak osobite milosti.
Aminta klee i pognu glavu.
Sad ustani, ree car, i kai ta ima!
Begunac, koji je vie od dve godine sluio u persijskoj
vojsci, razumede Darija i odgovori:
Presvetli care, gospodaru Azije, donosim ti vest da se
naao junak koji e ubiti makedonskog kralja.
Na mrkom licu carevom za trenutak blesnu radost, a oi
udno sinue.
Ko je taj? upita.
Aleksandar, sin Eropov, zapovednik tesalske konjice u
makedonskoj vojsci. Njegova braa skrivala su u svojoj kui

Pausaniju, ubicu kralja Filipa...

Darije prui ruku prema vazi koja je bila puna groa,
otkide nekoliko zrna i prui ih beguncu.
Aminta primi groe i stade ga zagledati. Datofren mu
prie i kroz stisnute zube prosikta:
Pojedi, varvarine, i primaj najveu milost koju nisi jo
zasluio!
Aminta strpa u usta zrna groa i smesta ih proguta.
Obaveten sam, ree car. Ti si bio zapovednik
konjice kod Spitridata... Dugujem ti veliku zahvalnost i
uvrujem te meu svoje doglavnike i savetnike u ovom ratu.
Ustavi s prestola, car prie Aminti i stavi mu ruku na
rame. Svi prisutni padoe na kolena, a klee i begunac.
Ustanite svi! ree car. Evo oveka koga ete
smatrati sebi ravnim! Divite mu se!
Divan je, krasan... Lep kao bog... povikae
doglavnici.
Jedan oficir donese srebrn ma i predade ga caru. On ga
opasa Aminti i ree:
Moja poslednja re Aleksandru, sinu Eropovom...
Ako ubije makedonskog kralja, dobie hiljadu zlatnih
talanata{81} i sam e postati kralj Makedonije.
Carica se ljupko smeila, a dve princeze zapljeskae
rukama.
Ubiti kralja varvarina! Divan prizor! ree jedna.
Prekrasan! zakoluta oima kraljica. Druga princeza
dobaci:
Uhvatite ga ivog i dovedite ovamo. Hoemo i mi da

gledamo pogubljenje.
Videemo. Moda e i to biti! odmahnu rukom car.

* * *
Uhode obavestie Aleksandra kolika se persijska vojska
slegla kod Soha, i on se vidno zabrinu. Zbog toga odlui da
poalje nekoliko desetina oficira u Heladu da vrbuju nove
najamnike. Jedan od njih Ken, ode u Atinu. Graani ga
primie hladno, ali oficir, ne hajui za to, skupi est stotina
najamnika, dade im oruje i opremu i odmah krete s njima
prema Abderi, gde su makedonski brodovi bili usidreni.
Meu dobrovoljcima nalazio se i lekar Filton, sad pod
imenom Filip iz Akarnanije. Uz njega su bili Kales i Pintija.
Atleta Prokles, ne elei da slui kralju varvarinu" koji je
unitio Tebu, ode svojoj kui u Plateju, gde ga je oekivala
ena Kasiopeja, sedmoro dece i tast.
Diota se takoe prikljuio jednoj grupi najamnika, koji su
krenuli iz Fokide.
U pristanitu kod Abdere bivi konjuar srete Kalesa i s
njim zapodenu razgovor:
Vidim da si opremljen kao pravi ratnik, ree.
Sigurno si poao na cara Darija?
Isto kao i ti! odvrati Kales.
Gde ti je gospodar, Filton?

 On mi nije gospodar nego prijatelj i vie se ne zove

Filton. Ti to dobro zna!
A osveta? Jeste li poli da osvetite stare uvrede?
Ne... Ovoga puta boriemo se na strani Makedonaca.
Moj prijatelj, lekar Filton, ve je dobro upisan kod
zapovednika Kena. Pintija i ja sluiemo u konjici.
Uf... uf... uf... zaklima glavom klempavi konjuar.
Teko Persijancima kad se vas trojica okomite na njih!
A ti? upita Kales.
Ja?... Sluiu u Parmenionovoj konjici.
A osveta?
Nije mi vie stalo do nje, odgovori Diota i ode.
Istog dana pet brodova napustie pristanite kod Abdere i,
natovareni dobrovoljcima iz Helade, otplovie put Male Azije.
Makedonska vojska, osvajajui grad za gradom, stie do
Velike Frigije, koja je u to vreme bila pod vlau Likijaca. Iz
cele oblasti poee stizati poslanici veih i manjih gradova
donosei Aleksandru darove i nudei mu prijateljstvo.
Padajui na kolena pred kraljem svi su pokazivali najveu
pokornost.
Aleksandar se zadra u Faselidi s namerom da se i on i
vojska odmore.
Parmenion je s jednom hiparhijom{82} konjanika iz garde
kraljevih pratilaca" i tesalske konjice napustio grad Sard i,
prema nareenju Aleksandrovu, krenuo u Frigiju. Kad je
preao reku Tarsiju, prikljui mu se jedna grupa Helena
dobrovoljaca, od etiri stotine konjanika i est stotina peaka.
Ova grupa najamnika pola je brodovima iz Abdere i iskrcala

se u blizini grada Panorma.

Parmenion postavi tabor na reci Tarasji, reen da vojsci
da odmor od nekoliko dana. Pribojavajui se divljih brana,
koji su se sputali s planine Plaka napadajui vee vojne
odrede, general udvostrui opreznost. Naviknut jo u vreme
kralja Filipa na podmukle prepade varvara, postavi petostruku
strau na svim istaknutim mestima oko logora. Osim toga,
razasla patrole na sve etiri strane, da krstare i da se uvere da
je mesto bezbedno.
Voa jedne patrole od etrnaest ljudi bio je Diota, bivi
konjuar kralja Filipa. Vodei Fokiane dobrovoljce, sve na
dobrim konjima i eljne da se pokau dostojnim poverenja.
Diota ib odvue na itava dva asa boda od logora, sve do
podnoja planine Plaka.
Ratnici sjahae i drei svaki svoga konja na konopcu,
pustie ih da pasu pored reke.
Odjednom se, idui s planine, niz strmu obalu reke,
pojavi jedan konjanik. Fokiani doepae lukove i naperie ih
na doljaka. Konjanik smesta stade i sjaha s konja. Diota mu
prie:
Ko si? upita konjuar drei no iza lea.
Frianin, seljak... Idem svojim poslom. Kuda?
U grad Ergasteriju... Hou da prodam volove, pa bih
eleo da se raspitam za cenu...
Odakle ide?
S planine... Tu odmah iza ovog prevoja...
Diota pogleda konja kome su ui bile oputene, a noge
pranjave do kolena. Umoran konj nije ni pokuavao da pase.

Za trenutak izvebano oko biveg konjuara sve to uoi.

Vezujte ga! viknu Fokianima. To je Darijeva
uhoda.
Seljak odskoi u stranu i tre no iza pojasa, ali se
Fokiani bacie na njega i vezae mu ruke.
U taboru, stavljen na muke, seljak priznade da je oficir,
poverenik cara Darija i da je poao frigijskom satrapu Atiziji.
Ali pri pretresu Diota nae kod njega sakriveno pismo,
upueno Aleksandru, sinu Eropovu, i predade ga Parmenionu.
Proitavi pismo, general preblede i drhtavim glasom
pozva nekoliko oficira iz garde kraljevih pratilaca".
Kad uoe pod ator, general, bacajui na njih brze
poglede, progovori:
Znam vas dobro... Svi ste pouzdani... Mogu vam rei
sve...
Sva etiri oficira su utala.
Jedan od zapovednika nae konjice sprema se da
ubije kralja... Stupio je u vezu s Darijem...
Oficiri, bledi, unezverenih pogleda, ostadoe nemi.
Najposle, najstariji meu njima progovori:
Koji je?
Da ga smesta iseemo! dodade drugi.
Trei i etvrti potrgoe maeve i krguui od besa
zubima povikae:
Isei ga! Smesta ga isei...
utite! ree Parmenion. On se nalazi u naem
taboru! Moramo ga iva uhvatiti i poslati kralju.
Oficiri se stadoe zgledati.

 Koji je taj? upita jedan.

Aleksandar, sin Eropov...
Zapovednik tesalske konjice! Uas... Uas...
mrmljali su kroz zube oficiri. Najstariji ree:
Kad je Kala postao satrap, Aleksandar ga je
zamenio...
Evo ga, pismo! Car Darije obeava ubici kraljevstvo*
nad Makedonijom i hiljadu zlatnih talanata... ta velite na to?
Treba ga odmah uhvatiti i vezati!
Idi i pozovi ga! ree Parmenion. Ovde emo ga
uhvatiti...
Oficir izie i malo zatim vrati se sa zapovednikom
tesalske konjice.
Aleksandar, Eropov sin, bio je srednjih godina, snaan,
bahat i surova pogleda. On ue pod ator natmurena lica i
poslovno ree:
Evo me, zapovednie! Zbog ega si me zvao?
Parmenion pogleda oficire. Oni se svi odjednom bacie na
Eropova sina i oborie ga. Dok su ga trojica pritiskivala
zemlji, etvrti mu veza ruke odostrag.
ta ovo znai? brekui od besa upita Aleksandar.
Doznae kad stigne pred kralja, ree mu
Parmenion.
Te noi, tajno, da ne bi doznali Tesalci, Aleksandar je pod
jakom straom sproveden u Faselidu, gde je boravio kralj.
Pored njega, privezan za sedlo, jahao je Darijev poverenik
Sisin.
Obaveten o svemu kralj Aleksandar saslua oba sunja i

sazva sve vie oficire na savetovanje. Doznavi ta je posredi,

svi do jednog su zahtevali smrtnu kaznu za obojicu.
Treba ubiti izdajnika! Sramota! Makedonac se sprema
da ubije kralja... Na muke s njim... zavrie oficiri.
Njegova braa skrivala su Pausaniju, ubicu kralja
Filipa! viknu Ken.
Udvarao se kralju da bi ga lake ubio!
Vie oprotaja nema! dobaci Ptolomej.
Onda se pretvarao da je oaloen, dodade Klit.
Kralju, viknu Perdika. Kada je tvoj otac ubijen,
ovom izdajniku poklonio si ivot. Sad svi zahtevamo da mu
smakne glavu.
prijatelji, poe Aleksandar. Zasluio sam da mi
prebacujete to sam posle ubistva moga oca oprostio jednom
od uesnika koji dodue nije uzeo udela u samom ubistvu, ali
je sudelovao u skrivanju ubice pred ubistvo. Isto tako
opravdano me osuujete to sam dopustio da mi izmakne iz
efeske tvrave Aminta, sin Antiohov. On je prebegao caru
Dariju, poto je organizovao zaveru protiv mene. Na alost,
moja ruka trenutno ne moe domaiti Amintu, ali tu nam stoji
Aleksandar, sin Eropov... Moda e vas zauditi to vas molim
da razmislite o njemu i njegovom sluaju... Ne mrtite se,
prijatelji moji, nego razmislite... Kad sam Kalu postavio za
Satrapa u Sardu, zapovednitvo nad tesalskom konjicom dao
sam ovom Aleksandru. Razumljivo je to sam imao razloga za
to. Bojim se da se Tesalci mogu pobuniti ako ga osudim na
smrt, jer oni su, priznaete, zavoleli svoga zapovednika... Sad
stojimo pred odsudnom bitkom s carem Darijem i njegovom

ogromnom vojskom... Da li je dobro za nas da sad stvaramo

ne" zadovoljstvo meu svojim ratnicima? Mislim da nije, a
ini mi se da i vi tako mislite!... Ipak, izdajnika emo kazniti.
Poslaemo ga pod jakom straom u grad Pelu i baciti ga u
tamnicu...
Zapovednik Makedonije je njegov tast, dobaci Klit.
On e ga pustiti na slobodu.
Nee ga pustiti, dobri moj! ree blago kralj.
Zaboravlja da je tamo i moja majka, kraljica Olimpijada.
Hm! uini Perdika. Istina je. Iz njenih tamnica
lako se ne izlazi!
Te noi delat je odsekao glavu Persijancu Sisinu, a
Aleksandar, sin Eropov, sproveden je do rta Mikale, tu ukrcan
na brod koji e ga odvesti do pristanita Amfipolja, a odatle
suvozemno, pod jakom straom u Makedoniju.

* * *
Kad je Aleksandar posle bitke kod Granika poslao svojoj
materi Olimpijadi veliki deo plena, Antipatar pokua da
polovinu zadri za sebe. Ali ustra kraljica, pohlepna na plen,
zapreti mu klevetama i inima. Sujeverni Makedonac se u
potpunosti odree i svoga dela, raunajui da e kraljica
njegovu velikodunost potovati i dati mu bar neto. Ali
zapovednik Makedonije prevario se u raunu. Grameljiva

epireka gospoa, oitavi mu bukvicu o dobroti, plemenitosti i

potovanju, ne dade mu nita.
Otada je Antipatar s prezirom optio s kraljicom, a iz
oiju mu je izbijala mrnja. Izbegavajui sukobe trudio se da
se to manje via s njom. Olimpijada je nekoliko puta
izmenjala misli s tamniarem Kalvom, savetujui se na koji
nain bd se morao Antipatar ukloniti s ovoga sveta.
Ubiti ga, ali kriom, da niko ne dozna kako je nestao!
ree kraljica odlunim glasom.
Tamniar klimnu glavom i duboko se zamisli.
Pokuaemo, ree. Treba o tome dobro
razmisliti. I Kalva je razmislio, stvorio plan i pokuao. Ali je
propao. Lukavi Makedonac, zapovednik tvrave, poznajui
odavno kraljicu Olimpijadu, umeo je da se uva.
Jednog dana dok je bio u lovu napadoe ga u umi
etrnaest robova preruenih u seljake. Ali Antipatar, stara
Filipova junaina, doeka ih na mau i tukui se s njima ubi
petoricu, ostale isekoe njegovi pratioci.
Izgledalo je kao da je posle toga kraljica odustala od
daljih poduhvata ove vrste.
Kad u Pelu dovedoe Aleksandra, Eropova sina, okovana
i uvana jakom straom, Antipatar se zaprepasti. Jedan od
sprovodnika predade mu pismo od kralja i nalog kako da
postupa sa sunjem. Antipatar, videvi u kakvu je bedu zapao
njegov zet, stade smiljati kako da ga oslobodi.
Kraljica, doznavi u emu je stvar, pozva tamniara
Kalvu i naredi mu da sunja baci u tamnicu i da ga tu dii
okovanog i privezanog za alku na zidu. Kalva izvri nareenje,

a Olimpijada se obrati zapovedniku grada:

alim to je suanj tvoj zet, ree. Ti sd dosad
pokazao da sd pametan ovek, i nije te zabadava moj sin
postavio za zapovednika Makedonije... elela bih da ne
padne u iskuenje da pokua da oslobodi zloinca. On je
osuen i nikad vie nee izii iz tamnice.
Antipatar je utke gledao kraljicu pogledom punim
mrnje. A Olimpijada, skupivi oko sebe najodanije i
najpodmuklije meu ratnicima i dvoranima, ree:
Svaki pokuaj nasilja uperen protiv moje linosti daje
vam pravo da smesta ubijete Antipatra i svakoga drugog ko
njemu slui.
Poto su dvorani ratnici iz grada kraljevih pratilaca"
znali dobro da je Olimpijada podmuklija i opasnija, gotovo svi
preoe na njenu stranu. Oko Antipatra ostade oko stotinu
najamnika, veinom Traana i Peonjana.
Takvo stanje bilo je na dvoru u gradu Peli. Olimpijada je
kovala planove da i zapovednika Makedonije strpa u tamnicu,
a Antipatar je vrebao priliku da smodi kraljicu.

GLAVA OSAMNAESTA
Sinko, ti e biti gospodar Azije!

Aleksandar

napusti Faselidu i drei se morske obale

pree Pamfiliju i prebaci se u Pisidiju, s namerom da se
priblii Darijevom taboru. Uz put osvoji nekoliko gradova,
neke prinudi na pokornost, mnoge zaobie i upade u oblast
Pisida, najratobornijeg plemena u istonom delu Male Azije.
Njihov grad Sagalasa, u blizini jezera Karalis, bio je vaan
ekonomski i kulturni grad. Graani su kovali svoj novac, imali
velelepne hramove, palate, pozorita i gimnazije.
Aleksandar odlui da grad Sagalasu zauzme. Pisiani,
dobro naoruani, iziu mu u susret i posednu jedan breuljak
pogodan za odbranu.
Razvivi falangu i oba krila, Makedonci izvre juri. Ali,
dok se elo falange tuklo s neprijateljem na breuljku i ve
prodiralo uz strminu, Pisiani se sjure s uzviice i svom
estinom udare na oba makedonska krila. Pod pljuskom
njihovih strela i kopalja Traani i Tesalci se pokolebae.
Meutim, helenski hopliti, izdvojivi se iz falange, zbijeni u
gomilu, napadoe ih. Pisiani poee da odstupaju i najposle
udarie u bekstvo, ostavivi na bojitu preko pet stotina mrtvih
i ranjenih. Lako naoruani i poznavajui mesto, varvari se

izvukoe iz borbe, a Makedonci, pod tekim orujem, naoe

se u udu, jer nisu bili u mogunosti da ih gone.
Posle bitke grad Salagasa pade u ruke makedonskih
ratnika.
U ovoj bici pao je Kleandar, zapovednik makedonskih
strelaca, proslavljen kao vojskovoa i dobar savetnik u doba
kralja Filipa. Pored njega poginulo je oko stotinu
Makedonaca, Traana i Tesalaca. Od Argivljana nije pao
nijedan.
Odatle Aleksandar krene dalje prema istoku kroz zemlju
Pisida i mnoge gradove, milom ili silom, podvrgne pod svoju
vlast. Doavi u Frigiju, makedonska vojska zauzme grad
Kelenu, gde je nekad Kir Mlai imao svoj uveni zverinjak.
{83}
Odatle udari na Gordiju gde se sastane s Parmenionom.
Tu se iskupe i oni mladi Makedonci kojima je Aleksandar dao
odsustvo prole jeseni. S njima doe nekoliko grupa Tesalaca i
drugih dobrovoljaca iz Helade koje su skupili Ken, Ptolomej i
Meleagar.
U makedonski tabor stigoe atinski poslanici. Oni zamole
Aleksandra da pusti na slobodu zarobljenike koji su, borei se
uz Persijance, pali u ropstvo u bici kod Granika.
Kralj odgovori poslanicima:
Atinjani i drugi Heleni koji se bore na strani varvara
ne zasluuju panju. Ko od vas moe tvrditi da ti isti ljudi
nee opet dii oruje protiv nas, kad se doepaju slobode? Oni
nee biti slobodni dok se ovaj rat ne okona. Ako se zavri u
nau korist, doite da molite za njih. Ako pobede Persijanci,
oni e biti heroji.

Uavi u grad Gordiju, Aleksandar se pope na tvravu da

vidi dvor kralja Gordija i njegovog sina Mide. Tu su bila i kola
i na njihovom jarmu vor koji niko nije mogao da odrei.
Telmeani, uveni proroci i gatari,{84} objasnie kralju
Aleksandru ta znai taj vor, na kome se nije mogao videti ni
kraj ni poetak.
Najstariji meu prorocima, okrenuvi lice prema suncu,
zamuri i dostojanstvenim glasom ree:
Kralju makedonski, nepobeeni vladaru nepobedive
vojske... Proroite, slavei kralja Gordiju i njegovog kralja
Midu, jednom za svagda dade re: Ko razdrei ovaj vor
vladae celom Azijom"...
Aleksandar, osetivi na sebi poglede svojih oficira, i inae
sujeveran, stade zagledati i pipati vor iz koga se nijedna petlja
nije mogla videti. Najposle, na zaprepaenje proroka i ostalih
prisutnih, istre ma i presee preko sredine vor. Ukazae se
mnogi kraljevi. Kralj ih stade vui i izvlaiti, i odveza vor.
Najstariji prorok Telmeanin, zabezeknut od uda i
sevajui oima, htede da baci kletvu na kralja. Ali, videi kako
Makedonci, svi do jednog, spustie ruke na balake svojih
maeva, promeni odluku, proguta kletvu i s blaenim izrazom
lica obrati Aleksandru:
Sinko, ti e biti gospodar Azije!
Ovo gotovo iznueno proroanstvo obradova
Aleksandra i njegove oficire. Kralj, obdarivi proroke iz
Telmesa, napusti Gordiju i krene vojsku u Galatiju, podvrgne
pod svoju vlast Paflagoniju i Kapadokiju i stigne u Kilikiju.
Premoren i znojav kralj se okupa u hladnoj reci i pade u

postelju.
Nekoliko dana su makedonski oficiri bdeli kraj postelje
svog kralja. Meutim, od etki lekara koji su ili s vojskom
nijedan se ne usudi da se primi leenja, bojei se da e ako
kralj umre, na njega pasti odgovornost. Oficire obuze
oajanje. aputali su, zgledali se i slegali ramenima. Odnekud
se pojavi sumnja da je kralj otrovan i ve su neki poeli
podozrevati i tragati gledajui ispod oka jedan drugog.
Nedavni sluaj sa Aleksandrom, sinom Eropovim, navodio ih
je da sumnjaju jedan na drugog, ali niko se ne usudi da javno
ispolji svoje miljenje. etiri lekara su utala. Ipak, petog
dana, kad kralj izgubi svest, jedan od njih progovori:
Kralj nije otrovan...
ta govori? Ko je pominjao otrov? isprei se
Perdika. Kako ti je to palo na pamet?
Ne vidim modre niti crvene peate po kraljevom licu,
pravei se nevet, odvrati lekar. Znai da nije otrovan.
General, gledajui ga preklinjuim pogledom, ree
Primi se odgovornosti i izlei nam kralja!
Ne usuujem se! odvrati lekar i, bacajui bojaljive
poglede na bolesnika, poe iz atora. Perdika ga epa za
ruku:
uje, ree. Ako umre kralj, neete ni %vas
etvorica iveti! Zaklaemo vas na njegovom grobu!
Lekar se, beei oi od straha, povue prema izlazu i
mugnu iz atora.
Istoga dana Ken se seti da se meu najamnicima koje je
doveo iz Atine nalazi jedan lekar.

 Dovedi ga! Nai ga! povikae oficiri.

Pola asa kasnije pod kraljev ator ue lekar Filton.
Perdika se za trenutak zagleda u njega. Zatim se pljesnu
rukama po kolenima i uzviknu:
Tako mi svih Heraklovih uda, ovo je Filton, lekar
kraljice Olimpijade!... Zevsa mi, boljeg lekara ne traimo! Da li
me se sea?
Filton ga hladno pogleda i odmahnu glavom:
Ne! Ne seam se! Nikad te dosad nisam video.
Kad se poraala kraljica Olimpijada, bio si prisutan.
Zar si zaboravio?
Nekoliko starijih oficira, zagledajui lekara, poznadoe
ga: Ti si Filton! ree jedan.
Ne, ja sam Filip iz Akarnanije, odgovori im lekar.
Onda je slinost toliko velika... Nemogue je da se
varam...
Vara se i ti i svi ostali... Vie (puta desio mj se isti
sluaj: nazivaju me Filtonom, a ja tog oveka ne znam!
Tvoja ena je Glikera Tebanka! ree Perdika.
Ja nisam oenjen! tiho odgovori lekar.
Da li se poduhvata da nam izlei kralja? upita
general.
Prvo da vidim od ega boluje.
Filtona odvedoe u drugi deo atora, gde je leao
Aleksandar, ubledeo i do krajnosti malaksao. Lekar mu stavi
ruku na elo, zatim prisloni uvo ua bolesnikove grudi i stade
da oslukuje.
Pregledao je bolesnika, okretao ga na bok i potrbuke,

opipavao bilo i oslukivao disanje.

Perdika je netremice gledao u lekara, trudei se da na
njegovom licu proita da li bolesniku ima spasa.
Kad zavri pregledanje, Filton se zamisli.
Kako izgleda? apatom upita general. Lekar ga
uhvati za ruku i povue u stranu.
Pokuau da ga leim, ree. S pomou
Apolonovom nadam se da e biti dobro...
Perdika odahnu:
Ako ga izlei, ree, zasuemo te zlatom!
Meni nije potrebno zlato! nasmei se lekar.
Kraljev ivot i vaa radost bie mi nagrada za trud.
Dok je Filton pripremao trave i korenje i kuvao ih, po
celoj vojsci se pronese glas da se naao lekar koji se primio da
lei kralja.
Ko je? Odakle je doao? pitali su ratnici.
Iz Akarnanije! Filip se zove...
U oima makedonskih ratnika blistala je nada i mnogi
poee initi zavete bogovima molei se da priteknu u pomo
kralju.
Meutim, istoga dana od Parmeniona stie pismo.
Glasnik ga, prema nareenju, predade lino kralju. Aleksandar
primi pismo i malaksalim rukama odrei vrpcu. Perdika i Ken
bili su pored postelje. Kralj se pridie na laktove i proita
pismo.
ta pie Parmenion? upita Perdika.
Nita, odgovori kralj. Moli me da mu javim
kako se oseam... Nego, iziite obojica. elim da ostanem

nasamo s lekarom. A dok on ne doe malo u prodremati...

Oficiri izioe. Aleksandar ponovo razvi pismo i po drugi
put ga proita:
Lekar koji se primio da te lei sprema se da je otruje.
Parmenion".
Aleksandar se za trenutak zamisli, jednom rukom obrisa
znojavo elo, a drugom gurnu pismo pod uzglavlje. Sunce se
klonilo smiraju. Njegovi kosi zraci obasjavali su zlatastu
prainu koja je kao ljubiasti veo lebdela iznad logora. Vladala
je tiina, jer je lekar naredio da bolesnik lei u potpunom miru.
Perdika i Ken sedeli su u prednjem delu atora, ne govorei ni
rei. Odjednom na oblinji bagrem slete lastavica i stade na
jednu suvu granicu. Njeno umilno cvrkutanje odjeknu u
zamrlom logoru.
Lekar se pojavi s peharom u lukama.
Lek! proaputae oba oficira. Filton klimnu glavom
i proe pored njih.
Aleksandar se zagleda u lekara, lagano se pridie i ostade
sedei u postelji.
Filton spusti pehar na stoi, izvadi iz svoje torbice jednu
boicu, otvori je i prodrmusa. Onda stade paljivo da
odbrojava kapi koje su padale u pehar, iz koga se dizala para.
Kralju, lek je gotov, ree. Uz pomo Apolona,
ponimo...
Drei pehar obema rukama lekar prie postelji.
Aleksandrove krupne oi kestenjaste boje ispitivaki su

gledale u Filtona. On prui desnu ruku i prihvati pehar, a

levom izvue pismo ispod uzglavlja i dade ga lekaru.
Kralj je drao pehar, a lekar pismo.
Za nekoliko trenutaka, gledajui jedan u drugog, obojica
ostadoe nemi. Onda Filip poe da ita pismo, a bolesnik
prinese ustima pehar i, ne skidajui pogled s lekara, ispi ga do
dna.
Vraajui pismo kralju, Filton ree:
Ja otrov ni psu ne bih dao... Popio si lek. Od njega
moe ozdraviti... Ako umre, to e biti volja bogova... U tom
sluaju umreu i ja.
Lekar zamoi ubrus u hladnu vodu i stavi ga bolesniku
na vrelo elo i ree:
Od ove bolesti leio sam dosad osam bolesnika, tri su
ozdravila, a ostali su umrli... Sve zavisi od sluaja. Osim toga,
ko ima zdravo srce lake podnosi i bolest i lek...
Filton se, primetivi da je kralj izgubio svest, lagano
povue u drugi deo atora, gde su ga nestrpljivo ekali Perdika
i Ken.
ta bi? proaptae oba oficira.
Videemo, slee ramenima lekar. Sutra ujutru
rei u vam da li e bolesnik ozdraviti.
Filton ode u svoj ator i baci se na postelju. Kales i
Pintija, ugledavi izdaleka lekara, ubrzae korake. Otkako su
poli iz Atine njih trojica se nisu razdvajali: zajedno su jeli i
spavali pod istim atorom. Doznavi da se Filton primio da
lei kralja, Kales i Pintija osetie kakvoj se opasnosti izloio.
Celog dana bili su zabrinuti.

Uavi pod ator obojica zastadoe, dvoumei se da li da

prijatelja ostave na miru. Ali elja da ma ta saznaju bila je
jaa. Kales prie lekaru i spusti mu ruku na rame. Filton se
prenu i ustade.
A, vi ste! ree.
Mi... tiho odgovori Pintija i sede na svo ju postelju.
Za trenutak nastade tiina. Onda Filton ustade, uze testiju
s vodom i ubrus i izie pred ator. Kales poe za njim.
Uzmi testiju, obrati mu se lekar, i celu mi izli na
glavu...
Kales ga poslua.
Uavi pod ator, Filton ponovo lee na postelju. Kales
ostade stojei.
Smemo li da te pitamo kako je kralju? tiho ree
Pintija.
Hm... uini lekar. To emo tek sutra videti!
Popio je lek i sad je bez svesti. Noas u presedeti pored
njegove postelje.
Sunce je zalo. Pod atorom je Uo sumrak. Lekar je
leao na leima i murio. Izdaleka se uo glas trube. Na pet
hiljada koraka, preko golog brda bio je drugi logor. Tamo se
utaborio general Parmenion, sa dve hiljade peaka i hiljadu
konjanika, spreman da odbije prvi napad varvara, ako bi do
njega dolo.
Ispred atora zaue se tihi koraci. Kales izie.
Makedonski ratnici smesta ga okruie i apui stadoe se
raspitivati za kraljevo zdravlje.
Je li iv?... Da li e ustati?... Kako izgleda?... pitali

su brino.
Lek je uzeo... Sutra e se videti!... odgovori Kales.
Meutim, i drugi ratnici su u grupama pridolazili i ubrzo
ih se oko atora nakupi preko pet stotina.
Uzeo je lek... Bie dobro... Zacelo e biti dobro!
ponavljao je Kales.
Hoemo da vidimo lekara koji ga lei! ree jedan
brkati ratnik.
Lekar spava. Noas mora da uva kralja.
Pusti nas samo da provirimo u ator.
Meutim, na ulazu u ator pojavi se Filton. Videi brina
lica ratnika, on, sa suzama u oima, ree:
Dobri moji... Strpite se do sutra!... Bogovi e dati, pa
e biti dobro.
Treba li da se molimo? upita jedan mladi.
I da inimo zavete? dodade drugi.
I molite se i inite zavete, odvrati Filton, ali
budite strpljivi. Sutra emo znati na emu smo...
Ratnici stadoe da se razilaze.
Kad ostadoe sami pod atorom, lekar se obrati
prijateljima:
Vas dvojica ste dosad vie puta dokazali da ste mi
odani. Zbog toga sam odluio da vam poverim neke stvari,
raunajui da ete ih zadrati u tajnosti!
Kales i Pintija gledali su netremice u lekara.
Kroz kakve smo muke i opasnosti proli, ree
Pintija, mislim da smo dovoljno dokazali koliko smo td
odani. Nae prijateljstvo je doivotno.

 I umreemo s tobom ako treba, dodade Kales.

Lekar ih je gledao svetlim oima. Pod atorom je postalo
mranije.
Upali buktinju! obrati se Kalesu.
Kad zelena svetlost ispuni ator, Pintija izae, pa uverivi
se da u blizini nema nikog, ree:
Da li treba da beimo?
Ne! osmehnu se Filton. Neemo beati.
Onda im tiho, gotovo apatom, ispria kako su ga oficiri
poznali, ali, zahvalni to se primio da lei kralja, nijedan nije
pominjao da ita zna o njegovom neprijateljstvu prema
Makedoncima. Ali, kad im pomenu za pismo koje je kralj
dobio od Parmeniona, oba prijatelja prebledee.
Uprkos tome kralj je popio lek! zavri Filton.
Ako umre, svreno je s tobom! dobaci Kales.
I s nama dvojicom isto tako! dodade Pintija.
Jo malo, prijatelji, pa moram da idem pod kraljev
ator, ree Filton.
Dok se lekar pripremao da poe, Pintija se prenu:
Mislim, ree, da znam ko je rekao Parmenionu
da napie ono pismo...
Ko? naglo upita lekar.
Diota, klempavi konjuar nalazi se u njegovoj konjici.
Hm... zamisli se Filton. To jo treba proveriti.
Proveriu ja i to jo sutra! dobaci Kales. Otii
u u njihov logor.
Filton uze svoju torbicu i izie iz atora.
Vatre su ve bleskale u logoru. Crvenkasti plamenovi

razdirali su mrak i osvetljavali ljude koji su se kao utvare

kretali, ostavljajui za sobom beskrajne senke. Na nebu
zablista Venera, onda Sirijus, pa cela grupa Orion, a za njima
ostala zvezdana jata plovei sa istoka na zapad. Jedan meteor,
kao otkinut i zavitlan iz beskraja, sinu zelenom svetlou,
polete i ugasi se.
Ratnici se pored jedne vatre poee moliti glasno
bogovima.
Pade zvezda!...{85} ree jedan. Neka bi Apolon
dao da nije kraljeva.
Apolon i svi bogovi!... tuno zaklimae glavom
drugi.
Nije kraljeva! sigurnim glasom ree trei. Njega
Zevs uva! Jo e on iveti i voditi nas u pobede...
A moda je i besmrtan?... Oni proroci u Telmesu rekli
su da e Azijom zavladati ovek koji je ravan bogovima... Na
kralj je ve zauzeo dobar deo Azije, dobaci etvrti ratnik
gledajui u nebo i strepei da jo koja zvezda ne proleti.
Pod kraljevim atorom bdeli su Filton, Ken i Perdika.
Izmeu sebe govorili su retko, i to apatom i mimikom, pa se
tiina gotovo nije ni remetila.
Kralj je spavao. Njegovo ubrzano disanje i tiho jeanje
nije prestajalo. Lekar mu je povremeno opipavao bilo i
stavljao nakvaen ubrus na elo. Buktinja, zadenuta u raklju
osvetljavala je zaplaena lica oba oficira i Filtonov vrst i
hladan profil.
Ken, okrenuvi etvrti put peani sat, ree:
Pono.

 Pono... apnu Perdrka i baci pogled na lekara.

Filton je nepomino sedeo uz bolesnikovu postelju. inilo se
da ga je tiina uspavala. Oba oficira zakunjae na minderluku
u uglu atora, jer u to doba noi, san pohodi i obara i bolne i
premorene. Pesak u satu, lagano, zrno po zrno, otpisivalo je
vreme. Odjednom, buktinja se rasplamsa. Njeno pucketanje
tre lekara iz polusna.
Toga trenutka s bolesnikovih usana glasno i razgovetno
ote se glas:
Ja sam sin zemlje i neba!... Kralj Filip nije mi nita!...
Moj otac je Zevs!
Oficiri se prenue. Njihovi pogledi munjevito padoe na
lekara.
Bunca! ree Filton.
Ceo svet je moj... i zemlja i nebo... Makedonci su
varvari... Ah!... ote se uzdah iz grudi bolesnika.
Kakve rei!... Strahota!... proapta Ken.
Jadni na kralj! sa suzama u oima dodade
Perdika. To su rei kraljice Olimpijade. Eto emu ga je uila
u detinjstvu!
Neko vreme pod atorom se ulo samo pucketanje
buktinje i uzbueno disanje dva oficira.
Lekar podmetnu ruku pod bolesnikova lea, pridie ga i
spusti glavu na uzdignuto uzglavlje. Onda tiho ree:
ivot ili smrt, sad je takav trenutak!
Oba oficira prioe postelji i netremice se zagledae u
bolesnikovo lice, s koga se slivao znoj. Kralj je ubrzano disao i
lekar oseti pod prstima kako mu bilo sve bre kuca.

Ken je jo dvaput okrenuo peani sat, a lekar, hladan i

postojan, ni za trenutak nije odvajao pogled od bolesnika.
Najposle pustivi kraljevu ruku, ree:
Gotovo je...
Oficiri skoie. Bledi i unezverenih pogleda, bez rei
epae lekara za ramena.
Bolest odlazi, drhteim glasom ree lekar i klonu
na stolicu.
Bogovi su se smilovali! uzviknu Ken.
Na njega i na nas! dodade Perdika, pa se,
uagrenih oiju od uzbuenja, obrati lekaru Filtonu:
Lekaru Filipe, poklanjam ti celo svoje imanje!
Hvala ti, generale! nasmei se lekar. Tvoje
imanje meni nije potrebno.
Meutim, kraljevo lice je i dalje oblivao znoj, ali mu je
disanje bilo ujednaeno i bez jeanja.
U ranu zoru oficiri iz celog tabora stadoe se skupljati
oko kraljevog atora. Na vest da se kralju Aleksandru povratila
svest i da mu je bolje oive ceo logor. Ratnike je obuzela
tolika radost da su se izmeu sebe grlili i ljubili, inili nove
zavete i, oduevljeni, poklanjali robovima slobodu.
Ali tek sutradan ratnici su mogli videti kralja. Aleksandar
je sedeo ispred svoga atora, a oni su prolazili pored njega,
smeili se i klicali.
Meutim, istoga dana grupa stranaca pod vostvom
Kalesa dovede jednog sunja s vezanim rukama pozadi i s
konopcem oko vrata.
Ko je taj? ta je uinio? upita Perdika.

 Evo, doneo sam pismo od generala Parmeniona,

odgovori Kales.
Pismo?
Nareeno je da ga ubijemo!... Obesiemo ga!...
Uhoda, lopov, ubica... zagrajae straari.
Kralj, mada se oseao dobro, ipak je, po savetu lekara,
ostao u postelji. uvi galamu ispred atora, naredi Kenu da
mu dovede te ljude.
Straari uvedoe sunja. Filton se zaprepasti kad ga vide.
Diota! ree. Zar si ti to?
Konjuar baci na njega mrgodan pogled i obori glavu.
ta je uinio? upita kralj.
Evo ti pismo od Parmeniona... Proita j... Aleksandar
uze pismo i baci pogled na njega. Proitaj... ree lekaru.
Ne vidim dobro ovako leei.
Filton uze pismo.
Upueno je generalu Perdiki, ree.
Ako, itaj dobaci kralj. Lekar stade itati:
Ovaj nesrenik bio je nekad konjuar u Peli, najpre kod
mene, pa kod kralja Filipa. Po roenju je Tesalac i zovu ga
Diota. Usluga koju nam je uinio velika je i spreava me da
mu ja lino odseem glavu. On je uhvatio Darijevog
poverenika Sisina i na taj nain otkrio zaveru koju je protiv
naeg kralja pripremao Aleksandar, sin Eropov. Zbog toga sam
mu dao kao nagradu dve ake zlatnika...
Prisutni su se zgledali u udu. Aleksandar se nasmeja:
Ej, moj konjuaru! uzviknu. Kako ree da te
zovu?

 Diota!
Prekrasno! oduevi se kralj. Lonac s dve drke!
Sasvim dobro pogoeno ime! Nego izgleda da si zasluio
bolju nagradu od konopca oko vrata?...
Valjda, ree Diota. Treba ceniti zasluge.
Nisam proitao sve, ree Filton i nastavi:
Meutim, ne znam ta je navelo konjuara da sumnja
na lekara Filipa. Tvrdio mi je da taj lekar namerava da saspe
otrov u lek i da tako ubije naeg kralja. Rekao je da mu je
Sisin, pred pogubljenje, odao tajnu: car Darije je potplatio
lekara Filipa iz Akarnanije da ubije Aleksandra i ako uspe u
tom poslu, obeao je da mu da svoju erku za enu. Ali danas
sam obaveten da su bogovi ukazali milost. Kralj se osea
dobro. Prema tome, konjuar je lagao...
Zato si lagao? upita kralj.
Nisam lagao. Sisin mi je to rekao pred smrt.
odgovori Diota.
Filton nastavi itanje:
Danas mi je doao prijatelj lekara Filipa, po imenu
Kales i sa sigurnou tvrdio da je Diota taj koji optuuje
njegovog prijatelja lekara. Ne treba ni da pominjem koliko
sam se zaudio. Odmah sam pozvao konjuara s namerom da
ih suoim. Ali, kad su stali jedan prema drugom, Diota je
potrgao no i pokuao da ubije, ne Kalesa, nego mene.
Zahvaljujui lekarevu prijatelju, ostao sam u ivotu. On se
bacio na ubicu i oteo mu no. aljem ti konjuara i postupaj s
njim kako ti je volja"
Perdika, ree kralj, ta namerava da uini s

klempavim konjuarem?
Obesiu ga, jer njegova zloinstva zamalo nisu
upropastila najbolja oveka: tebe, ovog estitog lekara i
Parmeniona. Da si poverovao pismu, lekar bi bio pogubljen i ti
ne bi ozdravio... Sam pokuaj ubistva Parmeniona dovoljan je
da nevaljalac izgubi ivot.
Zamislivi se za trenutak Aleksandar ree:
U pravu si. Ovaj ovek ne zasluuje milost... Vodite
ga
Kralju, ree Filton, poto je trebalo da i ja
budem rtva ovog oveka, dopusti mi da kaem svoju re...
Govori... Ima pravo na to, odvrati Aleksandar.
Jutros kad si stao na noge prvi put posle est dana,
pitao si me ta elim da mi uini?
Tako je, ree kralj. Rekao si da e mi kasnije
kazati...
Sad sam se odluio... nastavi Filton. Pokloni mi
ovog sunja....
Aleksandar se prenu:
ta e s njim?
To je moja stvar.
Poklanjam ti ga.
I jo neto, ree lekar. Molim te da ni ti ni iko
drugi ne pitate zato je moj prijatelj Kales pouzdano znao da
je Diota kriv za ovo pismo...
Neka tako bude, odvrati kralj udei se. Ali
jednog dana, ako bude eleo, rei e mi to u poverenju.
Diota, slobodan si... Idi i ne zahvaljuj mi se!... Diota

se pokloni kralju i urno izie iz atora.

GLAVA DEVETNAESTA
to blie neprijatelja, manje pogibije!

Persijska vojska je, utaborena na prostranoj ravnici kod

Soha, lenstvovala i izleavala se ne pokazujui nikakve znake
nestrpljenja to Aleksandar ne dolazi s Makedoncima. Svaki
ratnik bio je uveren da do borbe nee ni doi, jer je persijska
vojska bila brojno deset puta jaa.
Ko da se usudi da stupi s nama u borbu? Samo
ludaci...
Nijedan Makedonac nee izii iz Azije!
Aleksandra emo uhvatiti i zatvoriti u kavez, a
njegove generale nagnaemo da ga nose...
Tako su govorili satrapi. Ali Darije je bio nestrpljiv.
Ako nee on na nas, poi emo mi na njega, ree,
ta moe se desiti da nam nekanjen izmakne i preko
Helesponta pobegne u Trakiju.
Aleksandar nee pobei primeti Aminta. Doi
e i napae nas.
Satrapi prsnue u smeh. Nasmeja se i Darije.
Ne ree car. Ii emo da ga potraimo. Skoro tri
meseca boravimo ovde. Vojska nam se uleala i ulenjila.
Ne idimo odavde, care moleivim glasom ree

Aminta. Na ovoj ravnici moemo razviti ubojni red i do

nogu potui neprijatelja. Aleksandar ima svega etrdeset
hiljada ljudi, a mi imamo samo konjanika preko sto hiljada.
I pet puta toliko peaka dobaci Spitamen.
Saekajmo neprijatelja ovde! zavapi Aminta.
Progutaemo ga na ovoj ravnici.
Makedonac namerno navodi cara na oklevanje, da bi
dao prilike Aleksandru da pobegne! krgutnu zubima
Datofren.
Tako izgleda! dobaci Sabak, satrap Egipta. Na
car je nepobediv i gonie neprijatelja dokle ga ne uniti...
Goniemo neprijatelja! povikae ostali ratnici:
Bubak, Atizij, Arzam, Reomitro, Spitamen i Datofren.
Ovakvi i slini razgovori svakodnevno su se vodili u
Darijevom taboru.
Aleksandar se, poto je zauzeo gradove Sol i Mal,
zadrao u ovom drugom da bi se vojska odmorila od duga
puta. Spremajui se da pree u Kilikiju, dozna od uhoda da se
Darijev tabor jo nalazi na ravnici kod Soha. Zabrinut, odmah
pozva svoje saradnike na savetovanje. Poto im saopti na
kakvom nepovoljnom mestu treba da se bore, stade gledati po
svima oekujui ta e rei. Ali stari ratnici, ne dvoumei se ni
trenutka povikae da ih odmah povede u borbu.
Tako je, Makedonci! U borbu! viknu kralj.
Sutradan krene celokupnu vojsku, proe kroz Asirske klance i
postavi tabor kod grada Mirijandra.
Darije, po nagovoru satrapa, napusti ravnicu kod Soha,
pogodnu za konjiku bitku. Persijska vojska digne tabor i

krene pravo u klanac. Ogromna kolona ratnika zaklonjena

brdima obraslim odasvud gustom umom stigne do Isa, tano
iza lea Aleksandru. Tako su stajale dve vojske odvojene
brdima, i ne znajui jedna za drugu.
Jedan ratni brodi, plovei morem oko zatona i malih
luka, usidri se na jednom mestu zaklonjenom hridinama, koje
su kao ispust visile nad morem. U brodiu su bili makedonski
ratnici iz garde kraljevih pratilaca". Njih je Aleksandar dan
ranije poslao da krstare oko Isa, od lagune do lagune, i da
osmatraju. Posada s broda ugleda persijsku vojsku kako
jednim delom ulazi u klanac, a drugim zahvata prostor izmeu
brda i morske obale. Makedonci smesta napuste brodi,
odjure Aleksandru i jave mu gde se nalazi Darijeva vojska.
Kralj se poto iskupi oko sebe svoje ratnike, pope na
jednu stenu i progovori:
Makedonci, Tesalci, Iliri, Traani, Peonjani, Argivci i
Heleni... Mislim da vau hrabrost ne treba podsticati. Dokazali
ste vi caru Dariju i njegovim satrapima kakva ste vojska! Njih
ima mnogo vie nego nas, ali prednost je na naoj strani, jer e
se u ovoj bici boriti pobednici protiv pobeenih. Svi uviate
da su i besmrtni bogovi na naoj strani, kad su neprijatelja
naveli da napusti prostranu ravnicu i da s onolikom vojskom
ue u klanac... Makedonski ratnici, za vas su ratni poslovi
zanat koji ste nasledili od svojih predaka i potpuno ga
usavrili. Za vas nema tekoa i prepreka, jer vas vodi i
nadahnjuje ponos slobodnih ljudi... Ta vi ete se danas boriti
protiv ratnika robova koji samo znaju da ljube zemlju ispred
svog cara... Ne treba da pominjem kolika e vam biti nagrada

kad pobedite, jer ovde se ne borite protiv satrapa i nekoliko

desetina hiljada mlitavih Persijanaca i jevtino kupljenih
najamnika. Boriete se protiv cara i jezgra persijske vojske.
Posle pobede jedino to imate da uinite, to je da posednete
celu Aziju. Niko vam nee stati na put. Govorim vam kao
ravan ravnima, jer ni ja u dosadanjim bitkama nisam prezao
od opasnosti. Boriemo se kako prilii ratnicima koji su uvek
pobeivali!
Tako je Aleksandar sokolio svoju vojsku stojei na
kamenu, a oficiri, prilazei jedan po jedan, pruali su mu ruke
i, uzbueni, uagrenih oiju, obeavali da e se boriti do
poslednjeg.
Rastureni po stenama i padinama u klancu, ratnici,
uvani jakim straama, prespavae no. Sutradan, zorom, svi
se spustie na put i ubrzo se kroz klanac otee duga povorka
peaka i konjanika. Ali kako je put postajao iri, tako su se i
Makedonci razvijali. Jedan vei odred pod Parmenionom
okrete prema moru, drugi udari preko brda idui naporedo s
glavninom. Na irem prostoru Aleksandar postavi ubojni red.
Prema planinskoj kosi postavie peake iz garde
kraljevih pratilaca" i titonoe pod zapovednitvom
Nikanora, a pored njih Kenove i Perdikine odrede. Na levom
krilu bile su ete koje su predvodili Aminta, Meleagar i
Ptolomej. Zapovednik celog levog krila Parmenion, dobi
nareenje da nipoto ne naputa morsku obalu, jer e
neprijatelj svojim mnotvom sigurno pokuati da izvri
okupljanje.
Darije, obaveten da je makedonska vojska pola prema

njegovom logoru, smesta prebaci preko reke Pinara trideset

hiljada konjanika i dvadeset hiljada peaka, da bi rasteretio
svoj ubojni red. Trideset hiljada helenskih najamnika poalje
sasvim napred da prvi prime udarce neprijatelja. Iza njih je
ilo ezdeset hiljada teko naoruanih Persijanaca. Po
umama, protiv makedonskog desnog krila bilo je postavljeno
oko dvadeset hiljada peaka. Ostala Darijeva vojska nalazila se
iza borbenog reda po planinskim uvalama i jarugama.
Aleksandar se stavi na elo konjikih eta sastavljenih od
Makedonaca i Tesalaca.
Kad Darije vide da je njegova vojska nekako smetena u
ubojni red dade znak trubom da se vrate konjanici koji su
preli preko reke Pinara. Jedan deo konjice zadra pored sebe,
a druge posla prema moru, na makedonsko levo krilo.
Ali otrom oku Aleksandrovu ne promae taj manevar.
Videi da se glavnina neprijateljske konjice slegla protiv
Parmeniona, na levom krilu, smesta posla tamo sve tesalske
konjanike da nevidljivo projure iza falange. Promuurni
vojskovoa isto tako primeti da mu iza lea desnog krila, u
planini, stoji masa neprijateljskih peaka. Protiv njih stvori
odvojen brojni red pod zapovednitvom Antioha i Arista s
Peonjanima strelcima. Jedan odred konjanika, pod Atalom,
primae se na strelomet neprijatelju. Tako razdvojeno desno
krilo uperilo je jedan krak prema Dariju, pod zapovednitvom
Aleksandrovim, a drugi prema Persijancima, koji su smerali da
izvre napad s lea.
Glavnina Darijeve vojske bila je na drugoj obali reke
Pinara. Postavivi svoje varvare na strmoj obali, car je ekao

da bude napadnut. Aleksandar krene svoje ete i ne urei

stigne na domak neprijatelju.
Kralj je jahao napred, ispred svih, i bodrio svoje ljude:
Samo napred i hrabro! govorio je. Ne bojte se
to nas je malo. Ako svaki ma bude danas ubojit, neprijatelj
e se zaglaviti u ovom klancu!
Ne urei, ubojni red se primicao reci. Stigavi na domak
strele, Makedonci za trenutak zastadoe zaprepaeni: na
drugoj obali konj do konja, peak do peaka, zbijeni kao
etka, pokrivali su svaki deli zemlje. Koliko je kotlina
obuhvatala sve je bila pritisla persijska vojska. Konji su se
tiskali i propinjali pretei da svakog asa zbace jahae i
naprave nered.
Usred nepregledne gomile ratnika nalazio se car Darije na
svojim kolima, okruen satrapima i najistaknutijim persijskim
junacima. Darije je poput najstarijih persijskih vladara morao
biti za vreme bitke u sredini ubojnog reda, da svojim
junatvom daje primer ostalim ratnicima.
Kad po makedonskim ratnicima poee da pljute strele,
Aleksandar, da bi izbegao njihovo ubilako dejstvo, viknu iz
sveg glasa:
Napred Makedonci! to blie neprijatelju, manje
pogibije!
Rekavi to, natera konja u reku. Ostali ratnici, ibajui
konje do krvi, tako silovito zagazie da se u mahu naoe uz
drugu obalu, van domaaja strela.
Persijski ratnici, zaprepaeni tolikom smelou, stadoe
se tiskati na obali. Meutim, svaki makedonski ratnik, ne

osvrui se da vidi da li ko ide iza njega, kako je s konjem

iskakao iz reke, tako je silovito juriao u gomilu neprijateljskih
konjanika. Aleksandar je kao mahnit krio put sebi i ostalima.
Njegovi pratioci, ne hotei da se postide pred kraljem, i
podstaknuti nacionalnim ponosom, svi do jednoga kidisae na
neprijatelja. Persijanci, videi ispred sebe strahovite borce,
stadoe odstupati i gurajui se pokvarie na nekoliko mesta
ubojni red.
Ipak, makedonska falanga se razreivala, jer mnogi
ratnici, naiavi na strmu obalu, ne mogoe da se izvuku iz
reke. Helenski najamnici, videi proreene Makedonce,
potekoe svom estinom Dariju u pomo. Heleni su se iz sve
snage trudili da potisnu neprijatelja u reku, jer su videli da su
Persijanci ispred Aleksandra poeli da bee. Tako se razvila
strahovita bitka u kojoj je udario borac borca. I jedni i drugi
kivni, borili su se do poslednjeg daha. U toj bici poginuo je
Ptolomej, sin Seleukov,{86} borei se junaki. Pored njega
pade oko sto dvadeset istaknutih makedonskih ratnika.
Na desnom krilu Makedonci su potiskivali Persijance.
Gonei ih ispred sebe, ugledae helenske najamnike kako
uspeno tuku njihove koji su ve bili stigli do reke. Napustivi
Persijance, ovi ratnici udarie svom estinom na helenske
najamnike i opkolie ih. Onda na tom mestu poe borba do
unitenja. Makedonci su estoko mrzeli Darijeve najamnike i
nemilosrdno su ih ubijali. Ipak, nekoliko stotina Helena
uspee da probiju obru koji ih je stezao. Oni pobegoe i
izmeae se s Persijancima, koji su ve u neredu odstupali.
Tesalski konjanici nisu prelazili reku Pinar, jer nisu hteli

da poveavaju mete kod svojih. Persijski konjanici,

postavljeni protiv njih s druge strane reke, kad videe da su
trostruko brojniji od neprijatelja, jurnue svi u vodu i, iziavi
na obalu, zametnue boj. Dve nejednake konjice silovito se
sudarie. Maevi su se ukrtali i s treskom padali po oklopima
i lemovima, koplja se zabijala izmeu konjskih rebara. Tu se
tukao satrap Datofren i ne pomiljajui da odstupi. Meutim,
bitka se postepeno prenela na reku i mnogi konji, gazei po
vodi, stadoe se propinjati i obarati sa sebe ratnike. Da su
Persijanci na svakom mestu pokazali takvo junatvo, nijedan
Makedonac ne bi iz klanca izneo ivu glavu.
Aleksandar, tukui se u centru, prodirao je sve dublje u
persijske redove i najposle stie do Darija. Za trenutak se dva
vladara pogledae i ukrstie maeve. Meutim, Persijance,
potiskivane i tuene, spopade toliki strah da kao krdo nagoe u
bekstvo. Gomila povue i Darija. Konji, upregnuti u kola,
zaplaeni jurnue najpre u stranu, a zatim ih spodbi reka
begunaca i ponese kroz klanac.
Kad konjanici oko Datofrena videe da car bei,
napustie bitku, pa i oni okretoe lea protivniku.
Tako nastade opte beanje. Persijski konji, nosei na
sebi teko naoruane ratnike, brektali su od umora, obarali
jedni druge i gazili preko onih koji su popadali. Gonjeni
optim strahom persijski ratnici su se boli i klali izmeu sebe i
vie ih pogibe borei se za prolaz, nego od oruja
makedonskih ratnika.
Dok je bilo pogodno zemljite, Darije je beao na
kolima, ali kad naie na dombe i kamenje, napusti kola i baci

se na konja koga mu privedoe. Aleksandar ga je hitro

progonio, ali kako se ve mrak sputao, a car ve podosta
odmakao, odustade od daljeg gonjenja. Vraajui se, kralj uze
Darijeva kola na kojima je bio carski kaftan, tit i luk, i vrati se
svojima.
U jednom tesnacu pored reke zabezeknuti od uda,
stajali su makedonski ratnici i gledali naokolo, ne mogui
nigde da vide golu zemlju, jer je bila prekrivena leevima
persijskih ratnika.
Od Persijanaca je u bici poginulo pet satrapa, oko sto
hiljada peaka i deset hiljada konjanika.{87} Osvojen je i
Darijev tabor. Meu zarobljenicima bile su careva mati, ena,
dve erke i sini od est godina. Ostali Persijanci su svoje
ene blagovremeno, pred bitku, poslali u Damask.
Meutim, u persijskom taboru zaplenjeno je svega oko
tri hiljade talanta, jer je Darije ranije poslao sve dragocenosti u
Damask.
Sutradan Aleksandar, mada ranjen u bedro maem,
naredi da se sveano, uz poasti, sahrane pali Makedonci i
saveznici, potom obie ranjenike i nagradi novcem svakog
ratnika koji se na bilo kakav nain istakao u ovoj bici. Isto tako
pokloni dostojnu panju zarobljenoj Darijevoj porodici.
Ukazujui enama potovanje, ostavi im svu poslugu koju su
ranije imale i odredi im dovoljnu koliinu novca za troak.
Darije je s etiri hiljade ratnika beao prema reci Eufratu,
a Aminta, Antiohov sin, s nekoliko istaknutih carevih
doglavnika i sa osam hiljada najamnika prebaci se u Fenikiju,
tu se doepa brodova i umaknu na Kipar.

Aleksandar postavi Menona za satrapa Sirije, a potom

krene s vojskom u Fenikiju. Tu su mu se bez otpora predali
gradovi Arad i Marat, a satrap Straton, stavivi mu na glavu
zlatnu krunu, proglasi ga za kralja Fenikije.
U meuvremenu stigne mu pismo od cara Darija.
Nekoliko poslanika, Persijanaca, padoe niice pred kraljeve
noge i ne htedoe da ustanu sve dok im on ne podviknu.
Darije je molio Aleksandra da pusti na slobodu njegovu
porodicu: majku, enu i decu. Car je pisao:
Tvoj otac Filip bio je prijatelj Artakserksu.{88} Ali mu to
nije smetalo da njegovog sina Arsa{89} smatra za neprijatelja.
Ti si u slavi i srei nasledio svog oca. Otkako si postao kralj
Makedonije, nijedno poslanstvo nisi otpremio u Persiju da sa
mnom, ako togod eli, o tome pregovara. Upao si u Aziju i
nainio mnogo nesree Persijancima. Sasvim je prirodno to
sam s vojskom poao na tebe, jer i bogovi i ljudi vide da sam
morao braniti zemlju koja mi je od dedova ostala. Meutim,
bitka se svrila na moju tetu, valjda po elji nekog pakosnog
boanstva. To se sad ne moe popraviti, ali te molim da vrati
moju porodicu koju si zarobio i da bude blag prema
poslanicima koje ti aljem".
Aleksandar mu smesta odgovori:
Kralju Darije, tvoje sam pismo dobio, proitao i
razumeo. Na njega ti aljem odgovor... Istina je da je moj otac
Filip bio u prijateljstvu s Artakserksom i Arsom i to
prijateljstvo je trajalo sve dok persijski satrapi nisu poeli da
preko Bizanta alju pomo gradu Perintu, koji je moj otac
opsedao. Izgleda mi da si zaboravio da to pomene u svom

pismu! Ali e se uzgred setiti jo i toga da ste ti i Egipanin

Bagon otrovali i Artakserksa i Arsu, a ti si se doepao
persijskog prestola, mada si znao da na njega ima vie prava
Bistin. Dobri moj care, pisao je dalje Aleksandar
opomeni se da je, posle mukog ubistva kralja Filipa, u Persiji
nastalo narodno veselje koje je poteklo iz tvoga dvora, i da su
se tvoji satrapi hvalisali da su imali vidnog uea u tom
ubistvu, kao da su oni najmili ubicu! Ti si slao novac
Spartancima i Atinjanima da ratuju protiv mene. Lakedemonci
su uzeli novac, a nisu preduzeli nita, Atinjani su oterali
doavola tvoje poslanike, ne hotei da prime nita. Oni nisu
podnosili moga oca, ne podnose ni mene, ali, mislim da se iri
ti ne moe pohvaliti da si Atinjanima prirastao za srce. Tvoji
preci, persijski carevi, upali su u Heladu i Makedoniju, iako im
niko nije dao povoda za to. Najpre je navalio s vojskom
Darije, a zatim i Kserks... Moj otac je na skuptini u Korintu
bio izabran za zapovednika svih Helena. Posle njegove smrti
izabran sam ja, i ja sam taj koji treba da osveti sve Helene, a
osvetu za svoje pretke treba da primi ti... Eto zbog ega sam
upao u Aziju i napao tvoje carstvo. U prvoj bici pobedio sam
tvoje satrape, a u drugoj tebe... Poto sam sad ja gospodar
Azije, doi u moj tabor da me moli i izmoli milost da pustim
na slobodu tvoju porodicu. Ako ti padne na pamet da mi opet
pie, pii mi kao svom gospodaru, a nipoto kao ravan
ravnom! Ako ne uradi tako, postupau s tobom kao prema
potinjenom koji se usudio da uvredi svoga gospodara. U
sluaju da me ne priznaje za vladara Azije, skupi novu
vojsku i izii jo jednom na megdan".

Takav je odgovor Aleksandar napisao i uputio ga Dariju

po poslanicima Menisku i Arsimu.

GLAVA DVADESETA
Amon ili Zevs! Nije vano!...

Aleksandar je Parmeniona s grupom konjanika poslao u

Damask da zauzme kraljevu riznicu koju je Darije pre bitke
pod jakom straom isposlao. Zaplenivi celokupno persijsko
blago, general uz put uhvati helenske poslanike koji su bili
poslati da pregovaraju s Darijem. Meu njima su bili:
Spartanac Eutikle, Tebanac Prokles, Atinjanin Ifikrat i drugi.
Stavi pred Aleksandra, poslanici se poee pravdati da
nisu ili persijskom caru da bi Makedoncima napakostili, nego
da mu saopte odluku svojih stareina da nee vie davati
najamnike za njegovu vojsku.
Kralj, ubeen da ne govore istinu, odmahnu rukom:
Ne govorite i ne pravdajte se! ree. Ovamo ste
doli, jer ste i vi, i oni koji su vas poslali, bili uvereni da e u
sukobu kod Isa pobeda biti na persijskoj strani. Ali, sad stvari
izgledaju drugaije. Darija neete lako nai. On je posle bitke
tako beao da ja sumnjam da ete ga stii.
Od zarobljenih poslanika pusti odmah na slobodu atletu
Proklesa, viestrukog pobednika u pankratiji na olimpijskim
igrama, i Dionisidora. Ostale zadra u ropstvu, ali kasnije i njih
pusti.

Svi fenianski gradovi, osim Tira, predadoe se

Makedoncima bez otpora. Aleksandar, nameravajui da se
prebaci u Egipat, odlui da po svaku cenu zauzme Tir, da mu
iza lea ne bi ostalo persijsko uporite.
U nedostatku brodova odlui da napravi nasip od obale
do grada i da preko kanala uini pristup tvravi. I makedonski
ratnici latie se posla bacajui u vodu drva i kamenje.
Meutim, dok su bili blizu obale, nasipali su lako, jer je bilo
plitko, ali to se ilo dalje, dubina mora bila je sve vea. Ipak,
posle dugotrajnih napora, nasip hiljadu metara dugaak i
sedamdeset irok bio je gotov. U toku rada Tirci su nekoliko
puta ispadali iz grada i, plovei brodovima oko nasipa
napadali Makedonce, vie spremne za rad nego za borbu, i
mnoge pobie strelama i kopljima.
Sedam meseci napadai su pokuavali da se na svaki
nain doepaju tvrave. Ali tek kad im pritekoe u pomo
zapovednici, stareina i vojskovoe iz Arada, Sidona i Kipra
sa preko dve stotine brodova, grad bi osvojen. Makedonski
ratnici, kivni to su se Tirci tako uporno branili, napravie
uasan pokolj u gradu. Osim toga graani su mesec dana
ranije izveli na bedeme oko pedeset zarobljenih Makedonaca i
na oigled celokupne Aleksandrove vojske zaklali ih i pobacali
leeve u more. U toku borbe oko grada poginulo je preko etiri
stotine Makedonaca, meu njima i Admet, istaknuti borac u
ovom ratu. Njega je Aleksandar izuzetno cenio, jer je bio
mahnito neustraiv i uvek je meu prvima juriao na
neprijatelja. Admeta su Tirci proboli kopljem kad se prvi
uspeo uz lestvice na zid grada.

U osvojenom gradu su krvoloni Makedonci, Traani i

Tesalci prevazili sve strahote: est hiljada graana su pobili, a
dve hiljade razapeli na krstove. Ostale, oko trideset hiljada
pohvatanih, prodali su u robove.
U Heraklov hram sklonio se zapovednik tvrave. S njim
su bili i kartaginski poslanici koji su jo pre opsade doli da se
poklone svome Melhartu{90} i pomole u njegovu hramu.
Pored njih u hram se sklonilo mnotvo graana traei zatitu
od boga, ili da umru u njegovom krilu.
Aleksandar svima pokloni slobodu!
Neka je slava Heraklu! ree. Ne elim s njim da
stupam u neprijateljstvo.
U osvojenom gradu kralj priredi sveanu povorku
gimnastike igre i trku sa zapaljenim buktinjama". Heraklu
prinese rtvu i posveti njegovom hramu najvei tirski ratni
brod.

* * *
Zbog stalnih pobeda makedonski ratnici vremenom
postadoe oholi i bahati. Kraljeva dareljivost obogatila je
najistaknutije meu oficirima, a ostali su, s prostim ratnicima,
napljakali zlato, srebro i ostale dragocenosti, pa su i oni
postajali drski i sve manje posluni. Pored toga, pohlepa za
zlatom potpuno je izobliila ratnike koji vie ni po emu nisu

bili slini onima koje je vaspitao i opremio kralj Filip.

Nekadanji varvari, Traani, Iliri, Peonjani i Argivljani postali
su uobraeni, precenjivali sebe, uznosili se.
Oko Aleksandra poee da obleu udvorice i laskavci.
Stadoe se nadmetati ko e bolje i vie ugoditi kraljevim
udima. A Aleksandru je godilo njihovo laskanje. Medije,
najbestidniji meu laskavcima, jednom prilikom dobaci da je
kralj boanskog porekla, a drugi put ga uvrsti u bogove. Ostali,
Hefestion i Protea, da ne bi izostali iza Medija, otvoreno
nazvae kralja Zevsovim sinom.
Aleksandar je bio sujeveran i verovao da postoje
nadzemaljske sile. Osim toga, cenio je proroita i proroke
iznad svega, pomagao ih i uvek prema njima pokazivao
najveu naklonost. Stoga nije udo to je poverovao da je
boanstvo, pogotovu to se seao rei svoje majke koja mu je
tim svakodnevno punila glavu. Ove naslage toliko su se
uvreile u duu mladoga kralja, da ih u svoje vreme nije mogla
otkloniti ni racionalna priroda Filipova, ni zdravo gledanje na
svet filozofa Aristotela. Aleksandar je do svoje smrti ostao
zatucani mistiar. I pored svoje genijalnosti i pronicljivog duha
ideja o nadzemaljskom i nadljudskom je ostajala i uzimala sve
vee razmere. Njegov susret sa filozofom Diogenom pokazuje
do koje je mere ovaj kralj bio slavoljubiv i ambiciozan. Po
onome to je rekao bivem obuaru iz Sinope vidi se koliko
mu je stalo do toga da bude iznad svih: Da nisam
Aleksandar, eleo bih biti Diogen".
Uostalom posle pobede kod Isa kod Aleksandra se naziru
izvesne promene u njegovom karakteru. Oholost uzima sve

vie maha, a pojedini njegovi postupci idu koji put do

neuraunljivosti.
Dok se Aleksandar nalazio u Tiru, stigoe mu Darijevi
poslanici. Car je i po drugi put molio da mu se vrati porodica.
Za svoju majku Sisigambu, enu Statiru i decu dajem
otkup od deset hiljada talanata",{91} pisao je car i ustupam ti
zemlju od reke Eufrata pa sve do Jonskog mora. Osim toga,
nudim ti jednu od svojih keri za enu i neka to bude potvrda
naeg prijateljstva".
Poto proita pismo Aleksandar pozva najistaknutije
vojskovoe i saopti im Darijevu ponudu. Na to Parmenion
ree:
Kralju, u nekoliko rei izneu ti svoje miljenje: da
sam ja Aleksandar, ne bih se dvoumio. Primio bih Darijevu
ponudu i tako prekinuo rat.
Krali planu, pa uzdravajui bes, odgovori:
Da sam Parmenion, sigurno bih tako uinio! Ali poto
nisam Parmenion nego Aleksandar, odgovoriu Dariju na
drugi nain!
Kad to ree, kralj izvadi pismo koje je ve napisao i
proita ga:
Bivi cara Darije... odgovaram na tvoje pismo koje sam
primio i proitao... Jednom za svagda upamti: tvoj novac meni
nije potreba. Nemoj ni pokuavati da mi ga ubudue nudi!
Isto tako ne privlai moju panju ponuda kojom mi daje
jedan deo svoje zemlje. Zato bih uzimao deo novca i deo
zemlje, kad mogu da uzmem sve? Kad bih hteo da uzmem za
enu tvoju ker, mogao bih to uiniti i bez tebe... Jo jednom

ti napominjem da moe doi u moj tabor i zamoliti milost...

Kad kralj proita pismo, surovi i oholi ratnici grohotom
se nasmejae.
im je Darije dobio ovo pismo, odlui da se ponovo
pripremi za bitku.

* * *
Na putu za Egipat Aleksandrova vojska se zadra u
Palestini. Zastraena arapska plemena stadoe slati poslanike
kralju molei ga da ih potedi. Makedonci su prolazili kroz tu
zemlju ne inei nikome tete. Meutim, u Gazi, gradu koji
lei na ivici peane pustinje na putu za Egipat, bilo se iskrcalo
mnogo Persijanaca. Oni nagovore domoroce da ne predaju
grad Aleksandru. Zapovednik Gaze, ukopljenik Batid, stade
skupljati za novac Arape i, plativi im unapred najam za pola
godine, odlui da brani grad.
Postavljena na visokom bregu i okruena nadaleko
peskovitom pustinjom, Gaza je bila vrlo zgodno uporite i
prepreka na putu Fenikija-Egipat. Debeli i visoki zidovi
okruivali su grad, pa je bilo teko i pomou najboljih sprava
prodreti i osvojiti ga.
Makedonski oficiri savetovali su Aleksandru da se okane
opsade Gaze, ali uzalud. Tvrdoglavi kralj ostade uporan.
Napaemo i zauzeti ovaj grad, ree, jer ne

elim da nas ismejavaju Heleni i car Darije.

Rekavi to, odmah naredi da se oko grada pravi nasip
visok koliko i zidovi.
Priaju da je, dok je prinosio rtvu, preletela nekakva
ptica grabljivica i ispustila kamen koji je nosila u kandama i
da je kamen pao Aleksandru na glavu. Onda je vra
Aristandar rekao: uvaj se kralju! Grad e osvojiti ali e
biti ranjen".
I doista, za vreme juria na grad Aleksandar je bio ranjen
u rame. Raunajui da je predskazanje tim zadovoljeno, kralj,
uveren da mu se toga dana vie nita ne moe desiti, pomea
se meu borce i prilikom novog juria bude ranjen i drugi put.
Makedonski ratnici kopali su lagume ispod zidova, a
preko nasipa doterali opsadne maine. Posada Gaze odbila je
tri juria, ali za vreme etvrtog potkopani zidovi stadoe se
slegati na dva mesta, a na treem se pojavi i prolom. Strani
makedonski ratnici jurnue na to mesto, otimajui se ko e
prvi prodreti u grad. Za to vreme nekima poe za rukom da se
pomou lestvica prebace preko zida. Krater, sin Antipatrov, s
nekoliko desetina ratnika prodre do gradske kapije i otvori je
irom.
Graani Gaze, borei se svaki na svom mestu, izgiboe
do poslednjeg, a osvaja skupi njihove ene i decu i sve
prodade u ropstvo.
Teko ranjen, zapovednik grada Batid, pade u ruke
Makedoncima. Aleksandar naredi da se varvarin stavi na
muke. ovek koji je branio svoj grad umre ne odajui glasa
od sebe. Prezir koji su svi videli u njegovim oima duboko se

usadio u Aleksandrovu duu.

I ovom prilikom odajem priznanje varvarima! ree
kralj prisutnima. Ovako umire heroj, branilac svoje zemlje.
Izgleda da je ovaj sluaj imao uticaja na dalji postupak
mladog makedonskog kralja. Njegova surovost uzimala je sve
vie maha.
Samo mesec dana kasnije uzviknuo je u Egiptu, ispred
hrama boga Amona:
Ja sam Zevsov!...
Ovo je ubacilo klicu mrnje koja se sve vie ukorenjivala
kod pojedinih njegovih oficira.
Kroz Egipat je, meutim, kralj Aleksandar iao bez
borbe. Zapovednici gradova, pa i sam egipatski satrap, uvi
za poraz kod Isa i za Darijevo sramno bekstvo, nisu ni
pomiljali da osvajau daju bilo kakav otpor. Osim toga,
Egipani su mrzeli Persijance koji su prezirali i ismejavali
njihovu vera.
Aleksandar najpre ue s vojskom u Pelusiju, grad dobro
utvren i okruen movarama i blatitima, i od njega stvori
uporite. Pelusija je bila na tromei Egipta, Sirije i Arabije,
bogata i dobro snabdevena hranom i drugim potrebama.
Graani primie Makedonce ljubazno, ali s prikrivenim
strahom. Tu Aleksandar ostavi posadu i naredi da brodovi
krenu uz reku Nil do grada Memfisa, a on s ostalim ratnicima
poe kroz pustinju. Uz put mu se svi gradovi i gradii
predadoe bez borbe.
Stigavi do ua najzapadnijeg Nilovog rukavca u more,
u blizini Kanoba, spusti se jugozapadno za dvadeset i dva

kilometra i postavi temelje za grad Aleksandriju. On lino

odredi u planu mesta gde e biti helenski hramovi, a gde
svetilita za boginju Isidu. Na tom mestu prinese rtvu i
priredi gimnastika i muzika takmienja, jer su u to vreme
mnogi helenski umetnici i vetaci svake vrste ili uz
makedonsku vojsku.
U ono vreme bilo je na veliku glasu proroite posveeno
bogu Amonu. Hram se nalazio usred Libijske pustinje. Prialo
se da su nekad tu traili saveta Herakle i Persej. Aleksandar,
koga je pohlepa za slavom sve vie obuzimala, stade tvrditi da
je u srodstvu sa obojicom, jer su i Persej i Herakle poticali od
Zevsa. Zbog toga kralj odlui da poseti Amonovo proroite,
uveren da e neto pouzdanije uti o svom poreklu.
Amonovo svetilite nalazilo se u bezvodnoj pustinji,
utonuloj u brda peska, na oazi irokoj oko sedam hiljada
kvadratnih metara. Na tom mestu bilo je vode za pie, palmi i
maslina. Za izvor na toj oazi prialo se da ima vodu danju
hladnu, a nou toplu. Tu su Amonovi svetenici kopali so i
nosili je u Egipat na prodaju.
Posle pet dana tegobnog putovanja kroz peskovitu
pustinju,{92} Aleksandar sa svojim pristalicama stie do oaze i
odmah stupi u vezu sa svetenicima. Poto je s njima
probavio u hramu nekoliko asaka, kralj izie zadovoljan.
Doznao sam to sam hteo! ree svojim pratiocima.
A oni se, osetivi da kralj ne eli nita vie da kae, ne
usudie da mu postavljaju pitanja.
Poto se odmori malo u oazi, Aleksandar, predvoen
dobrim vodiima, udari drugim putem, ravnijim i sigurnijim, i

stigne u Memfis.
Bojei se da samo jednom oveku poveri upravu nad
Egiptom, Aleksandar podeli tu zemlju na oblasti i u svakoj
postavi po jednog nomarha i uz njega itavu grupu savetnika,
odabranih i hrabrih ratnika, iz garde kraljevih pratilaca". Isto
tako postavi zapovednike u Libiji i Arabiji.
U Memfis mu dooe poslanici iz Helade. Aleksandar ih
primi ljubazno i poto je bio dobro raspoloen sve ih obdari.
Oslobodi dve hiljade robova Helena, koji su bili zarobljeni u
bici kod Granika i poslati u Makedoniju da obrauju zemlju.
Sad mogu da ih oslobodim, ree jer iako rat jo
nije zavren, svi su izgledi da emo mi bibi pobednici.

* * *
Prolo je pet godina od ubistva kralja Filipa. Za to vreme
Aleksandar je podvrgao pod svoju vlast celu Malu Aziju,
Fenikiju, Siriju, Libiju, Palestinu i Egipat. Osim toga, sva
ostrva u Jonskom arhipelagu priznavala su Velikoga kralja i
slala mu pomonu vojsku i ratne brodove. Jo je ostala da se
povede odluna bitka izmeu Darija i Aleksandra. Mnogima
se inilo da e se dve vojske sukobiti kod Arbele u Asiriji.
I u Heladi duhovi su se smirili. Naviknuti na prevlast koju
su Makedonci svuda imali, Heleni su povremeno slali
dobrovoljce u Aleksandrovu vojsku. Oni su odlazili, ratovali,

ginuli, ili se vraali iz Male Azije pretovareni plenom. Meu

helenskim graanima bilo je i takvih koji su s ushienjem
pratili uspehe mladoga kralja i njegove vojske. Tebanci, koji su
preostali posle razaranja grada, ili se uz otkup vratili iz ropstva,
latie se da obnove Tebu. Mada ih niko nije proganjao, svi su
oseali bezgraninu mrnju prema Makedoncima. Podiui
grad i postepeno jaajui, ubeivali su jedni druge da se dan
osvete pribliava. U to vreme prialo se da se Aleksandar
posle propasti njihovog grada svakom Tebancu izvinjavao i
prema svima bio veoma dareljiv, da im je inio sve to su
traili od njega. Uprkos tome nijednom tebanskom graaninu
ne pade na pamet da se kralju obrati za bilo kakvu pomo koja
bi posluila za podizanje nove Tebe.
Atinjani pak, na sve uspehe Aleksandrove, ostadoe
hladni. Demosten se povukao u miran ivot, pomiren sa
svojom sudbinom, dotrajavao dane, udei se, verovatno, to
je Aleksandar zaboravio da trai njegovu glavu.
Nasuprot njima, Spartanci i Lakedemonci digoe ustanak
protiv svih koji su bili na strani makedonskih osvajaa.
Pobuna se irila kao zaraza i uskoro zahvati ceo Peloponez.
Kad Aleksandra obavestie o pobuni, on posla vojsku pod
zapovednitvom Anfotera, brata Kraterova, da se morem
prebaci na Peloponez. Sem toga naredi Fenianima i
Kipranima da i oni poalju u pobunjeni deo Helade jo stotinu
brodova natovarenih ratnicima.
Za etiri meseca, koliko je bio u Egiptu, Aleksandar je
svakodnevno dolazio u dodir sa svetenicima. Obuen kao
mag, prinosio je rtve egipatskim bogovima, klanjao se

Amonu i Izidi{93} i vodio beskrajne razgovore sa svetenicima

iz oblasti prastare religije i vrio obrede mrane i tajanstvene.
To mu je priinjavalo zadovoljstvo, jer ga je podsealo na
detinjstvo i majku, kraljicu Olimpijadu. I svetenici su bili
zadovoljni. Aleksandrova dareljivost nije imala granica, a
njihova gramzivost isto tako, pa nije nikakvo udo to su ga
oglasili za sina Amonova.
Aleksandrovi ratnici, Makedonci i varvari najamnici,
postali su bogati ljudi, siti i zadovoljni, pa se inilo da im vie
nije ni stalo do ratovanja. Oni su vukli za sobom gomile
robova i robinja koji su nosili velike atore, sanduke i vree s
raskonim odelima, srebrnim posuem, pozlaenim peharima,
skupocenim mirisima i uljem za mazanje posle kupanja,
meine s vinom i drugo. Gozbe i raskalane pijanke nizale su
se jedna za drugom. Vitke i draesne persijanske lepotice i
Egipanke sa setnim, bademastim oima, ushiivale su ratnike
osvajae, do nedavno varvare. Tako su postepeno Makedonci,
pobednici na svim poljima, gubili snagu i karakter
nepobedivih ratnika. Ionako skloni piu, sad se mnogi od njih
nisu ni treznili.
Oficiri, nezadovoljni i zabrinuti, poee da gunaju i da
se doaptavaju. I oni su utonuli u rasko i pijanke, ali je svaki
od njih dobro znao da predstoji odsudna bitka s carem
Darijem. Stariji oficiri, pa i neki od mlaih, dobro su uoili zlo
stanje koje je zavladalo u vojsci. A za to vreme kralj se bavio
mistinim besposlicama i gubio vreme metaniui egipatskim
bogovima. Nezadovoljstvo se meu oficirima irilo, ali se niko
od njih ne usudi da kralju skrene panju i kae glasno kuda

vodi stanje u vojsci.

Parmenion, Perdika i Ken poeli su se pribojavati kralja i
njegovih udi, a mlai oficiri su smatrali da je dunost
najstarijih zapovednika da progovore koju re o tome.
Ali uhode su donosile vesti koje su ih bacale u oajanje:
Darije skuplja novu vojsku i uveliko se sprema za odsudnu
bitku; nepregledna masa konjanika Medijaca preplavila je
carev logor kod Arbele; Bes, satrap Baktrijane, vodi gomile
ratnika Inda, Sogdijanaca i Baktrana koji pristiu ak od
Kaspijskog Jezera. Surovi azijatski satrapi, koji su sebe
smatrali za nezavisne vladare, jer ih ruka careva, zbog
udaljenosti, nije mogla domaiti, krenuli su u borbu da brane i
Darijevu carevinu i svoje oblasti. Dobro ureenim persijskim
drumovima hrlili su ratnici sa svih strana. Bilo je meu njima
Arhaana, Arejaca, Skita, Parana, Tajurana, Kaduana i
divljih nomada sa reke Oksusa.
Svaki makedonski ratnik znao je da je na pomolu
odsudna bitka s carem Darijem, ali samo najistaknutiji voi
bili su obaveteni kakvo je stanje u persijskoj vojsci. Znali su
da je Darije ve iskupio oko milion peaka, preko sto dvadeset
hiljada konjanika, dve stotine bornih kola sa srpovima sa
strane i odred slonova. Sve to znao je i Aleksandar, ali je
odmahivao rukom i govorio:
to ih je vie za nas je bolje... Posle ove bitke celo
Persijsko carstvo bie nae!
Kralj nije video, ili nije eleo da vidi, kako su njegovi
oficiri zabrinuti. Ove rei, izgovorene nemarnim glasom,
utonue u hladno utanje starih ratnika.

Kad se Aleksandar udalji, Krater krgutnu zubima i izusti

samo jednu re:
Pustolov!
Parmenion se zagleda u ratnika i dodade:
U pravu si! Izgleda da se njega ne tie naa sudbina!
Boriemo se i izginuti kao pravi ratnici, ree Ken, jer
je svaka pustolovina osuena na propast!
A vojska? uzdahnu Perdika. I ona e propasti!
I ona... ako ve nije propala, nasmei se Ken.
Razvratnike i pijanice nee mimoii zla sudbina.
Marei se sa stanjem u kome se nalaze, ratnici se u
nekoliko rei dogovorie i donee odluku da se kralju vie ne
obraaju, osim kad ih on sam oslovi.
Meutim, Aleksandrovi drugovi iz detinjstva, Filota,
Harpal, Nearh i Frigija pozvae Klita crnog", koga je kralj
izuzetno zavoleo posle bitke kod Granika,{94} i reie da kau
Aleksandru da je u pitanju ceo postignuti uspeh, ishod rata i
sudbina makedonske vojske.
Debeljuni i dobroudni Frigija prvi poe:
Treba mu rei sve. Neka zna u kakvom se poloaju
nalazimo!
On zna sve! nasmeja se Filota. A ti si glup kad
to ne uvia.
Rumeno lice Frigijino buknu:
Otkud! Niko ne sme da mu kae!
ta da mu kae?
Da emo svi propasti!
Nas pojedoe brige... poe suvonjavi Harpal...

 I strah! isceri se Filota, a na bledunjavom licu

pojavie mu se sitne bore, ukrtajui se oko usta, oiju i nosa.
Pa neka bude i strah! odvrati Harpal. Njemu je
najvanije da slua kako ga egipatski svetenici ubeuju da je
sin boga Amona...
Ili Zevsa! dobaci Filota.
Amon, Zevs... Nije vano... Za mene su svi bogovi
jednaki...
Jer ne veruje u njih... iskezi se Filota. Naem
dobrom drugu, kralju, izgleda da nije svejedno... Sad je
napustio Zevsa i upisao se u kolu kod Amona...
Prekini brbljanje! viknu Klit. Nismo se sastali
da sluamo tvoje zajedljive dosetke!
to? Da nee sluajno da me izda? Ja u mu rei u
oi ta mislim!
uvaj se da iz njega ne progovori majka Olimpijada!
ree Nearh. Primetio sam da je i on postao osetljiv na
tajna posveivanja... Opasno je aliti se s njim...
Odluie da uhvate kralja nasamo i da mu ozbiljno kau
da cela vojska strahuje od predstojeeg sukoba s Darijem.

GLAVA DVADESET PRVA

Aleksandar pobeuje jasno, na svetlosti dana.
On ne krade pobede!

Istog dana pet drugova posetie Aleksandra. Kralj je bio

mrzovoljan, pod utiskom jednog runog sna. On se blago
nasmei i ponudi prijatelje da sednu. Njegov ator je bio u
prekrasnom vrtu, u blizini hrama posveenog Amonu Ra.
Kronje visokih palmi bacale su sa svih strana senke stvarajui
hladovinu.
Kralj predloi da iziu ispred atora, da posmatraju
zalazak sunca i razgovaraju. Ali Filota odbi:
Neka sunca ree. Ono e ve i bez nas zai.
Bolje je da ostanemo pod atorom. Pretpostavljam da ima i
neko pie, moda hladno vino?...
Bie... bie nasmei se Aleksandar. Svetenici
dre svoje vino u lagumima ispod hrama... Svakako je
hladno...
Aleksandar naredi jednom robu da donese vino, a zatim
se obrati svojim drugovima.
Po vaem dranju i pogledima vidim da se pripremate
neto vano da mi kaete? Nadam se da u uti krupne i
pametne stvari?

 Bogme i jesu krupne! ree Filota. Odluili smo

da Klit govori, a mi samo da ga dopunjavamo ako togod
propusti... Zna, mi smo svi zabrinuti...
E... otee kralj. A zbog ega?
To e ti ve rei Klit...
Crnomanjasti Klit, ozbiljan, s odlunim izrazom na licu,
otpoe:
Tvoj otac, pokojni kralj Filip, govorio je: da svaki
vladar koji dozvoli da mu se vojska ulei i olenji sam sebi
potpisuje propast.
Ko ti je to ispriao? upita kralj.
Parmenion..., a uo sam da su te rei esto navodili
Ken i Perdika.
Istina je odvrati Aleksandar. To su rei moga
oca. I ja sam ih sluao.
Ali, izgleda da ih nisi dobro upamtio! dobaci
Filota. Kraljeve kestenjaste oi blesnue. Njegov pogled se
neko
liko trenutaka zadra na Filotinom bledom licu na kome
su se oko oiju i usta grile borice.
Istina je ree kralj. Ako ti je to milo, poeo sam
u poslednje vreme da zaboravljam... Nastavi, Klite... Sluam
te...
Naa voska propada produi Klit. Traani, Iliri,
Peonjani i Argivci koje je kralj Filip uzimao u svoju vojsku, ali
im nikad nije popustio uzde, danas su se potpuno izjednaili
sa Makedoncima. Ne tvrdim da nemaju zasluga za na uspeh,
ali oni su varvari i to e ostati, iako su se nagrabili plena i svi

postali bogati. I oni i Makedonci vode razvratan ivot i gotovo

neprekidno pijane i zbog pehara odbacili su oruje koje im je
postalo teko. Predstoji nam odsudna bitka s Persijancima. A
oni, mesto da elie duh i telo, iz dana u dan pretvaraju se u
senke onih ratnika koji su nekada na deset puta jaeg
neprijatelja udarali i pobeivali... Mislim da se opravdano
plaimo za budunost njihovu i svoju... Ovde, pred naim
oima, topi se snaga ratnika, a mi, oficiri, oseamo da nismo u
stanju da to spreimo... A ta da kaemo za one koji su se
uvalili kao posada u manjim i veim gradovima, logorima i
postajama. Njihova snaga je naa snaga, njihovi ivoti, nai su
ivoti... Ako ne povratimo disciplinu, bojim se da emo imati
prilike da vidimo nae ratnike kako usred borbe bacaju oruje
i bee ili kako nam otkazuju poslunost... Ja ti ovo govorim u
ime nas petorice drugova, a mislim da tako vide i oseaju i
ostale stareine... Neka bi besmrtni bogovi dali, da ne budem
prorok zla!
Klit zavri. Aleksandar pouta neko vreme, pa, oevidno
uzbuen, odgovori:
Dobri moj Klite, hvala ti to si progovorio u ime svoje
i u ime ostalih drugova! Posle bitke s Resakom i Spitridatom
zavoleo sam te i nema toga to ne bih uinio za tebe. Tvoja
zabrinutost je opravdana, a tvoja odluka da mi ovako iskreno
govori potresa me. Poznato mi je da je meu naim oficirima
zavladao strah zbog bitke koja nam predstoji, ali, eto, ja se ne
plaim... I ta bitka svrie se u nau korist... Filota trepe i pri
nos i usta... udi se mome samopouzdanju... Ja mu ne
zameram. Takav je bio i u detinjstvu. Kod Nearha vidim

crvene peate na licu i zaarene oi. Znai da je preterano

uzbuen. Harpal slee ramenima i gleda u nebo. On nije
borac.{95} Njemu se ne moe zameriti to ga je spopao strah.
A Frigija?... On stee pesnice i koluta oima! To je radio i u
detinjstvu kad je gledao kako se drugi tuku... Nita se vi, dragi
moji, niste promenili. Nije potrebno ni da govorite ta mislite i
oseate. Klit je kazao sve i njemu u odgovoriti...
Mladi ratnici su pili vino iz srebrnih pehara. Posluivao ih
je rob Likijas kome je odseen jezik. On je nekada bio svojina
satrapa Spitridata.
Aleksandar prinese pehar ustima, otpi dva gutljaja i pro
dui:
Jo kad smo juriali na grad Tir, primetio sam da
mnogi nai oficiri gunaju. Neki su mi ak i prebacili to smo
sedam meseci straili oko osvajanja jednog grada... To e
svakako znati Filota, jer je on tad gunao...
Jeste... Gunao sam i sad gunam...
Tada se iza mojih lea govorilo: da je kralj Filip iv, do
ovoga ne bi dolo... Jeste, drugovi! Doista ne bi dolo. Jer
kralj Filip nije bio sposoban da osvaja gradove i tvrave.
Prilikom opsade Bizanta, svojim oima sam video neuspeh
moga oca. Graani su ga odbili od svojih zidova i pokunjena
nagnali da se neslavno povue u Makedoniju. Njegovi oficiri
su tada tvrdili da su za njihov neuspeh krivi Heleni... Oni to i
sad tvrde odjednom planu kralj jer treba dokazati da
Aleksandar nije dorastao Filipu... Nije dorastao! Moda i vi
tako mislite?...
Drugovi osetie kako ih kraljev blistavi pogled preseca.

 Jo su nai preci produi Aleksandar dobro

znali da semitski narodi bolje nego iko odolevaju opsadi
gradova... Tir je za nas vana strategijska taka, ali je meni bilo
vanije da celom svetu dokaem, a osobito svojim oficirima,
da Aleksandar Makedonski, bolje od Filipa ume da osvaja
gradove i da za njega nema prepreka!... Svi mogui osvajai
sveta napadali su na grad Tir i nisu ga osvojili. Vavilonski kralj,
Navukodonosor Veliki{96} etrnaest godina lomio je uzalud
glavu o tirske zidine... A ja?... Ja sam osvojio Tir za sedam
meseci! Zauzeli su ga moji ratnici koji u grudima nose junako
srce... U njih ja nikad neu izgubiti poverenje... Oni su uli u
Egipat, nisu upali, nego uetali...
Filota prte u smeh. Nasmejae se i ostali drugovi.
Smeno vam je? upita Aleksandar.
Smeno, dabome... odvrati Filota. Ona tvoja re
uetali" doista je smena!
Kralju, meutim, nije bilo do smeha:
Mislim da bi trebalo objasniti ta tu ima smenog?
ree.
Objasniu otpoe Filota. Svi se mi jo seamo
naeg dobrog vaspitaa Leonide. Od njega smo pojeli dosta
batina, ali smo poneto i nauili... On nam je govorio da se
Egipat za poslednjih pet stotina godina pretvorio u neto to ni
po em nije slino onoj veliini koju su postigli veliki faraoni.
Za to vreme se taj narod toliko srozao, da ga ak i varvari
preziru... Ko ti sve nije upadao u Egipat?! Najpre Etiopljani,
pa Asirci, Vavilonci, Persijanci i sad mi Makedonci... Za nas
Egipani nisu znali ni da postojimo, a sad nas doekuju kao

bogove! ujem da su svetenici odluili da ti prinose rtve kao

sinu boga Amona?
Filota zastade, pa gledajui podrugljivo u kralja, upita
svoje drugove:
Da li vi togod znate o tome?
Prestani s tim odbrusi Klit i govori dalje, ako
ima jo ta da kae!
Aleksandar je utao, ali drugovi primetie kako mu se
nozdrve ire a lice bledi.
Zar je bilo teko uetati" u zemlju takvih jadnika koji
su u odbranu svoje zemlje izmislili jo bednije opravdanje i po
svojim grandioznim hramovima uzvikuju: ta su osvajai
sveta sa svojom prolaznom slavom prema besmrtnim
bogovima i njihovoj moi!" ta sve nee izmisliti lakrdijai,
uvari hramova!...
Dosta bezbonie!... planu Aleksandar. Neu
vie da te sluam... Idite svi!... Zavrili smo razgovor!...

* * *
Tri dana docnije Aleksandar krene s vojskom za Fenikiju,
stigne u Tir, prinese rtvu Heraklu i priredi gimnastika i
muzika takmienja.
Posle dva dana, ne savetujui se ni s kim, Aleksandar
izda nareenje da celokupna makedonska vojska krene prema

Tapsaku i reci Eufratu. Tada je svim oficirima i ratnicima bilo

jasno da kralj namerava da prodre dublje u Aziju.
U meuvremenu je za blagajnika celokupne kraljeve
riznice postavio Harpala, a za zapovednika saveznikih
konjanika Frigiju. Treeg svoga druga iz detinjstva, Nearha,
postavio je za satrapa Likije. Klitu crnom sinu Dropidovom,
poverio je Aleksandar zapovednitvo nad jednim velikim
odredom konjanika iz garde kraljevih pratilaca".
Makedonska vojska stigne u Tapsak avgusta meseca{97} i
nae na Eufratu dva mosta koje su Persijanci izgradili. Na
drugoj obali bilo je hiljadu konjanika i dve hiljade peaka,
helenskih najamnika. Njih je Darije postavio da tu brane
prelaz preko reke, ako bi makedonska vojska naila na to
mesto. Zapovednik Persijanaca, Mazej, kad je u daljini video
Aleksandrovu vojsku, smesta napusti mesto i povue se na
istok prema glavnom taboru.
Makedonski ratnici preu Eufrat i upadnu u
Mesopotamiju, pa udare malo obilaznim, ali zgodnijim putem;
obiavi Armenske planine, stignu u severoistoni deo zemlje,
gde je bilo dovoljno trave za konje, a isto tako i namirnica za
ratnike.
Doznavi da je Darije na reci Tigru postavio tabor s
velikim odredom konjanika, s namerom da zaustavi nadiranje
neprijatelja, Aleksandar, ne dvoumei se, krene na tu stranu.
Meutim, makedonska vojska, stigavi do reke, ne nae ni
Darija ni persijsku vojsku. Kralj odmah naredi ratnicima da
ponu da prelaze reku.
Meutim, te noi{98} nastade potpuno pomraenje

meseca. Meu ratnicima zavlada strah. Aleksandar prinese

rtvu Zemlji i Mesecu, jer je smatrao da ta pojava predskazuje
sreu za Makedonce. Njegovi ratnici, bledi od straha,
doaptavali su se i inili zavete bogovima, da iznesu itavu
glavu iz ove bitke. Mnogi meu njima, premoreni od bdenja,
unezverenih pogleda i klonuli duhom, doekae zoru.
U takvom stanju vojska nastavi put kroz Asiriju,
ostavivi za sobom reku Tigar i Gordiske planine. etvrtog
dana makedonski ratnici naioe na Darijevu predstrau od
hiljadu konjanika. Persijanci se odmah dadoe u bekstvo.
Aleksandar podviknu Peonjanima da ga prate, oinu
Bukefala i jurnu preko polja za neprijateljem. Peonjani, svi na
dobrim konjima, potekoe za kraljem i uskoro poee da
pristiu begunce. Jedne poubijae, druge pohvatae, a veina,
koja je bila na odmornijim konjima, zamae u estar i odjuri
prema istoku.
Od zarobljenih Persijanaca kralj doznade da se Darije
nalazi kod Gaugamele, nedaleko od grada Arbele. Tabor je bio
na nepreglednoj ravnici. Car je dobro znao da je kod Isa
propao to je svoju vojsku uveo u klanac. Zbog toga je
naredio svojim ratnicima da svaku neravninu i izboinu
uklone, pa je zemlja bila potpuno ravna i pogodna za kretanje
bornih kola za srpovima, a isto tako, zbog irine prostora,
zgodna za obuhvat.
Kralj doznade od pohvatanih varvara da su svi narodi iz
srednje i istone Azije krenuli vojsku i ve stigli u Darijev
tabor. Parmenion, Perdika, Krater, Ken i ostali oficiri uvidee
da je sve istina to su, jo dok su bili u Egiptu, doznali od

svojih uhoda. Persijska vojska kod Gaugamele dvostruko je

vea od one kod Isa.
Na tom mestu makedonska vojska ostade etiri dana.
Kralj je naredio da se svi ratnici odmaraju, da jedu i piju i da
duu i telo pripremaju za borbu.
Petog dana, pred vee, kralj izvri nad vojskom smotru.
Tom prilikom izbaci iz stroja sve ratnike za koje je mislio da
nisu u dovoljnoj meri jaki i sposobni za borbu. Obrativi se
ostalima, ree:
Ratnici, dosta je bilo lenstvovanja, izleavanja i
pijanki! Sad je dolo vreme kad treba da budete borci kakvi
ste bili pre pet godina, kad ste prelazili preko Helesponta! Zar
treba da vas podstiem na hrabrost? Dosad vas niko nije
pobedio i, nadajmo se, nee ni odsad. elim ipak da vam
skrenem panju na poloaj u kome se nalazite... Ako pobedite
danas, cela Azija je vaa. A ta vas eka ako izgubite bitku?
Nalazite se u dalekoj zemlji, okrueni sa svih strana narodima
koji jedva ekaju da vas se doepaju. Stotine hiljada robova
koje ste pohvatali i bacili u okove dohvatie se slobode, a s
vama e postupiti kao s onim ranjenicima Makedoncima koje
su zarobili pred bitku kod Isa.{99} Odsei e vam noseve, ui i
ruke i baciti psima da vas ive rastru... Vi, dakle, nemate kud
da beite. Zato vam kaem: borite se kao i dosad to ste i bolje
je da podlegnete u borbi, nego da umrete na muilitu... Ako
Darije izgubi bitku, on je na svojoj zemlji i ima oko sebe
prijatelje, a vi? Tuu zemlju i neprijatelje!
Hiljade bledih lica bilo je okrenuto prema kralju. Ratnici
su, nemi od uzbuenja, uprli oi u mladog kralja ija ih je

volja gonila u tolike okraje i stotinama puta izlagala smrti.

Lep, stasit, odvana dranja i vrsta pogleda, ulivao je
bezgranino poverenje divljim ratnicima. Oni su, gledajui
njegovu riu kosu obasjanu zracima zalazeeg sunca i krupne,
kestenjaste oi, bili gotovi svi do poslednjeg da poloe ivot
za njega.
Aleksandar nastavi:
Najedite se dobro svi, jer gladan ovek nije ni za ta!
Onda uzmite samo oruje, a sve ostalo ostavite ovde. U bici
vam ne treba nita... Va prtljag uvae drugovi koje sam
izdvojio.
Jedan grlati Traanin viknu:
Zar da ostavimo sve?
Sve, osim oruja, nasmeja se kralj. Ako
pobedite vratiete se i uzeti svoje stvari, ako poginete, one
vam nee biti potrebne...
Na kraju Aleksandar dodade:
Ratnici, trudite se da svaki bude u svom redu i na
svom mestu, da se bori i uti kad svi ute, a da vie iz sve
snage kad svi viu! Osim toga, zapovednici neka izdaju kratke,
jasne i brze zapovesti i da ih to je moguno bre pronose. Jer
upamtite: ako zanemarite svoju dunost, dovodite u pitanje
celinu!
Dok su ratnici jeli i pripremali se za borbu, Parmenion
ode u kraljev ator. Po vrstom koraku i odlunom izrazu na
licu videlo se da general namerava neto vano da saopti
kralju. Za njim u stopu pooe: Perdika, Krater i Ken.
Aleksandar je leao na leima na svojoj postelji,

poturivi ruke pod glavu i gledao u krov atora. Kad oficiri

uoe on se i ne pomae:
Kralju, poe Parmenion moda ne bi bilo ravo
da porazgovaramo malo pre nego to pone bitka?
Govori, ali ukratko... Imam nameru da spavam!
Odvrati Aleksandar i ne pomae se.
Oficiri se stadoe zgledati.
U poslednje vreme mnogo spava, dobaci Krater.
To se tebe ne tie! prkosno ree kralj i ustade.
Hajde, govorite zato ste doli!
Parmenion, ne obzirui se na ovu neljubaznost, poe:
Mi smo uvek zadavali strah neprijatelju i to nam je
mnogo koristilo. Ovog puta boriemo se na ravnici.{100}
Neprijatelj je dvadeset puta brojniji od nas,{101} pa... bojim se
da emo uleteti u masu i nestati...
Nestati, kao magla ispariti! ree kralj.
Uleteti u neprijateljsku masu i nestati! ponovi
Parmenion.
Moda eli da me savetuje da odustanem od bitke?
To ne... Ali, ini mi se da bi sad bilo bolje za nas da
izvrimo noni napad?
Nou? Po mraku? Da krademo?... ushoda se kralj.
Zadaemo neprijatelju vei strah prepadom, nonim...
Znai: podlo, podmuklo? zamure Aleksandar, a
lice mu se zacrvene sve do vrata. Unosei se generalu u lice,
dodade: Upamti i ti i svi tebi slini: Aleksandar pobeuje
asno, na svetlosti dana! On mora pobediti! Krasti pobedu, to
je nedostojno, sramno... Mislim da sam vam kazao sve. Sad

me ostavite!
Krali lee na postelju, a oficiri, gledajui u zemlju,
izioe iz atora. Kad malo odmakoe, Ken promrmlja:
Bog, Zevs, Zevsov sin...
To njegovo boanstvo" dovodi me do ludila!
krgutnu zubima Krater.
Ej, moj stari drue, ree Perdika Parmenionu
nae iskustvo i ratna slava ne vrede ni koliko kantica katrana
kojom se podmazuju osovine na boanskim kolima...
Parmenion se preko volje osmehnu i dodade:
U pravu si... Idem da se okupam i prinesem rtvu
paljenicu, jer emo danas svi izginuti...

GLAVA DVADESET
DRUGA
Pobeda ili smrt!

Kad stigoe na domak neprijatelja, makedonski ratnici

za trenutak zastadoe da predahnu. Pred oima im se ukaza
straan prizor: ogromnu ravnicu prekrila je Darijeva vojska,
celo more ljudskih i konjskih glava. Borbeni redovi na krilima
i u centru videli su se kao na dlanu i beskrajno iroki pruali su
se u nedogled. Tada svakom makedonskom ratniku bi jasno u
kakvom se poloaju nalazi.
Na elu falange bio je Aleksandar. Jaui na Bukefalu,
izdavao je poslednja nareenja koja su se kao talas prenosila
od ratnika do ratnika. Generali, vii i nii zapovednici odreda,
stojei svaki na svom mestu, ekali su znak za poetak borbe.
Persijanci, koji su se oekujui neprijatelja tri dana ranije
postrojili u borbene redove, bili su premoreni, nervozni i
mrzovoljni. Najposle, kad ugledae ispred sebe neprijateljsku
falangu, obuze ih nemir i strah.
Tada se meu makedonskim ratnicima, od usta do usta,
pronese poslednja kraljeva zapovest:
Pobeda ili smrt!

I falanga krenu.
Aleksandar, predvodei centar makedonske vojske,
odmah vide da ide pravo prema persijskom centru, gde je bio
Darije. Oprezni Makedonac smesta promeni pravac kretanja i
udari malo udesno da bi izbegao ravnicu, pogodnu za borna
kola. Idui ukoso, prema neznatnim breuljcima, nagna i
Darija da svoj borbeni red pomera ulevo.
Skitski konjanici prvi navalie na Aleksandrovo levo
krilo. Ali, borba ne potraja dugo. Peonjani, prekaljeni borci,
doekae varvare, zabie se u njihov bojni red i, delei brze i
tane udarce, mnoge oborie s konja, a ostale naterae u
bekstvo.
Meutim, Darije, pobojavi se da Aleksandar ne povue
celu bitku na breuljkasto zemljite, naredi da borna kola
nastupe i razbiju makedonsku falangu. Koijai, vrsti i
stameni kao izliveni od bronze, stajali su u kolima na kojima
su sa strane bili privreni veliki srpovi. Svaki je oko
dolaktice leve ruke bio obavio dizgine i drao na uzdi po etiri
upregnuta konja. U desnoj ruci koijai su nosili dugaak bi.
U svakim kolima stajao je i po jedan dobar strelac.
Na dati znak prolomi se vika i kola jurnue. Ali persijski
car nije znao koliko su bezumno hrabri bili Aleksandrovi
ratnici. Agrijani i Makedonci iz garde kraljevih pratilaca" kao
vuci potekoe kolima u susret. Najpre ih zasue kopljima, a
zatim, na zaprepaenje obe vojske stadoe juriati na kola:
hvatati za uzde konje u najveem trku, boli ih noevima i klali,
hvatali za rude, osovine i tokove, uskakali u kola i ubijali
koijae. Meutim, jedan deo kola udari u falangu, ali se

Makedonci blagovremeno razmakoe i gotovo bez tete

propustie ih da odjure dalje. Kola se zaustavie u pozadini
makedonske vojske i konjuari ih sve zaplenie.
Darije, predvodei bojni red, udari pravo na Aleksandra.
Ali, makedonski kralj bio je ve izdao nareenje jednom
zapovedniku konjice da juria i da se kao klin zabije izmeu
persijskog centra i desnog krila.
Oko Aleksandre su bili najhrabriji ratnici iz garde
kraljevih pratilaca", krupni, snani i neustraivi do
mahnitosti, strahoviti borci u grupnim i pojedinanim
sukobima.
Predvoeni kraljem, puni pouzdanja, oni jurnue pravo
na Darijev ubojni red. Bitka koja se tu vodila, pretvori se u
haos. Maevi makedonskih ratnika bleskali su prema suncu i
munjevitom brzinom padali po oklopima i lemovima.
Tesalski i traki konjanici, veti borci kopljem, utapali su se u
persijski bojni red, razbijali ga i komadali. Persijski ratnici,
pogaani kopljima i dilitima derui se neljudskim glasovima,
padali su s konja. Makedonski redovi, vrsti kao bedem,
potiskivali su Persijance. Car Darije, videi svu strahotu oko
sebe, izgubi samopouzdanje i poe da se povlai. Njegovi
ratnici su neko vreme odstupali borei se i najposle okretoe
lea i nagoe u bekstvo.
Stojei na visokim kolima car Darije se nadaleko video.
Aleksandar i njegovi pratioci, obarajui konje i konjanike,
pribliavali su se tome mestu. Njihov nalet bio je strahovit:
persijski konjanici, zbijeni u gomilu, ne mogui da se dohvate
istine, padali su s konjima, preturali se preko leeva, sve vie

zakrujui prolaz.
Kad Makedonci stigoe do carevih kola, sudarie se s
najodabranijim persijskim ratnicima. Svi su se, reeni da umru
branei cara, borili kao mahniti. I uskoro njihovi leevi,
popadali jedan preko drugog, potpuno zakrie prolaz. Kad
mu koijaa posekoe Makedonci, Darije dograbi dizgine i
pokua da okrene i istera kola. Gomile leeva potpuno su
zakrile prolaz. Videi da su mu i dva konja ubijena u zaprezi,
car iskoi iz kola, i, okruen persijskim ratnicima, baci se na
konja koga mu privedoe i utonu u bujicu begunaca koji su
kao poplava jurili prema istoku.
Makedonski ratnici, ugledavi neprijatelju lea, krvavi, s
besnilom u oima, jurili su preko leeva ljudskih i konjskih
ubijajui begunce kopljima i maevima tako da su im ruke
malaksavale od udaraca. Aleksandar se nadao za Darijem. Ne
isputajui iz vida njegovu vitku i visoku figuru, probijao se
kroz begunce prestiui neke i ostavljajui ih iza sebe.
Meutim, glasnik Parmenionov jedva uspe da ga stigne i da
mu preda generalovo pismo.
Parmenion je molio da mu kralj odmah pritekne u
pomo, jer persijsko desno krilo potiskuje Makedonce.
Aleksandar smesta napusti gonjenje i svi njegovi borci
okretoe konje i pojurie Parmenionu u pomo. Ali, pre nego
to su stigli, Persijanci na desnom krilu, uvi da Darije bei,
napustie bitku i okretoe lea.
Onda nastade mete, opta graja, vritanje konja i
jaukanje i zapomaganje ljudi. U oblacima praine, zakovitlana
stihijski, obuzeta strahom, beala je persijska vojska. Konji i

ratnici su padali preko leeva, drugi su naletali na njih,

preskakali ih ili se klupali meu njima i, gaeni i izmrcvareni,
ostajali da se preko njih drugi strmoglavljuju. Sve je bealo,
jurilo, gazilo jedno drugo, i zakovitlalo letelo preko ravnice u
nedogled. Makedonski ratnica su gonili, tukli i mlatili begunce
sve do mraka.
Pred bitku je Aleksandar postavio dvostruki bojni red. I
dok su prvi gonili begunce, drugi opkolie one koji su se
probili kroz desno makedonsko krilo i navalili na komoru.
Steui obru pobie sve Darijeve ratnike. Na treem mestu
konjanici Parti, Indi, Baktrani borei se frontalno protiv
Makedonaca, podue su odolevali napadima. Ken, Hefestion i
Menida, sva trojica ranjeni, gubei snagu i samopouzdanje,
postepeno su se povlaili. Njihovi ratnici svi na konjima, ne
gubei prisustvo duha, borei se, stopu po stopu su odstupali.
Meutim, Meani. Persijanci i Skiti, razbijeni na levom krilu,
grunue svom estinom u bok Baktrana. Ovi izmeani sa
Partima i Indima, gurani, gaeni, i potiskivani, pokvarie svoje
redove i zahvaeni bujicom nagoe u bezobzirno bekstvo.
Makedonci, videi neprijateljska leda, napustie svoje ranjene
oficire i svi kao jedan potrgoe maeve i navalie da seku sve
od reda. Meutim, mrak i njih zaustavi. Isprskani krvlju, bledi
i klonuli od umora, Makedonci su se, na znak trube, vraali
preko bojita. Njihovi konji su ili lagano obilazei gomile
leeva ljudskih i konjskih.
U noi Aleksandar naredi pokret. Cela makedonska
vojska pree preko reke Lika{102} i utabori se. Umorni ratnici
popadae po zemlji da predahnu. Ali u pono Aleksandar

naredi pokret i cela vojska krenu u poteru za Darijem. U zoru,

stigavi u Arbelu, Aleksandar saznade da mu je persijski car
umakao, ostavivi u gradu sve svoje blago.
U bici kod Gaugamele palo je oko pedeset hiljada
persijskih ratnika, Makedonaca pet stotina i hiljadu konja.
Meutim, mnogi u mukama pomree narednih dana.

* * *
Darije je beao prema Mediji s namerom da u Egbatini
skupi novu vojsku. Okruen baktrijskim konjanicima i
roacima, car je beao na tu stranu, jer je raunao da ga
Aleksandar nee progoniti tim putem, poto je to kraj teko
prohodan, pun
" I doista, Aleksandar udari prema Vavilonu, jer je mislio
da persijski car bei tim pravcem, i idui ravnim i dobro
ureenim putevima, dovede svoju vojsku, razvijenu u ubojni
red, pred Vavilon. Poto ga graani i svetenici doekae
ispred grada ponizno i s darovima, kralj postupi blago s njima.
im ue u grad odmah prinese rtvu bogu Baalu{103} i naredi
Vaviloncima da obnove hram posveen tom bogu. Onda im
postavi za novog satrapa Mazeja iz Amfipolja. Odmah zatim
kralj posla jednu vojsku pod Filoksenom da napadne i zauzme
Suzu. Ali i taj grad se predao bez borbe. Makedonska vojska
tu zapleni pedeset hiljada srebrnih talanata,{104} velike koliine

oruja, odela, skupocenih tkanina i ivotnih namirnica.

Poto prinese rtvu bogovima, Aleksandar priredi
gimnastiko takmienje. Tom prilikom istae se Prokles, atleta
iz Tebe. Iako ve ovek u godinama, Tebanac, uz opte
oduevljenje, istreska ili poloi na zemlju osam protivnika:
dva Helena iz Argolide, tri Makedonca i tri Persijanca.
Prokles se posle bitke kod Isa naao u Damasku, gde je
doao s drugim helenskim poslanicima da pregovara s carem
Darijem. Kad su Makedonci pobedili, ovi poslanici, naavi se
u neprilici, padoe u ruke Parmenionu. On ih posla
Aleksandru. Kralj pusti na slobodu Tesalika i Proklesa, jer je,
posle razjarena Tebe, prema preivelim graanima oseao
naklonost.
Atleta se nae s lekarom Filtonom u Kilikiji, pade mu u
zagrljaj i zaplaka od uzbuenja. Otada se dva prijatelja nisu
razdvajala. Uz njih su bili Kales i Pintija.
U bici kod Gaugamele uestvovali su svi, osim Filtona.
Njemu je kralj zabranio da uzme oruje, lem i oklop.
Ti si lekar, a ne ratnik rekao je Aleksandar. Ako
pogine, drugog takvog ne moemo nai...
Zbog toga je Filton za vreme bitke ostao kod komore. Ali
kad persijski konjanici prodree do tog mesta, lekar doepa
ma, natue lem na glavu, baci se na konja i umea se u
bitku.
Prokles, Kales i Pintija tukli su se uz Parmeniona. U ovoj
bici atleta iz Tebe spase ivot Krateru koga su Baktrani bili
opkolili i ranili na etiri mesta. Prokles, borei se ubojnom
sekirom sa dva reza, razbi i nagna u bekstvo itavu gomilu

varvara. Pod njegovim udarcima padali su i konji i ljudi kao

gromom pogoeni.
Posle bitke, atleta pohlepan za novac, primi od Kratera
etrdeset zlatnika, od Parmeniona dva talanta u srebru, a od
Aleksandra skupocen ma i etiri pregrti zlatnika. Od svega
toga. Prokles dade Kalesu i Pintiji po jedan zlatnik. Svoju
dareljivost atleta proprati pounim reima:
Novac treba uvati i tedeti, jer uvek moe da vam
ustreba... ovek nikad nije siguran kad e pasti u nevolju ili u
bedu... To su rei moga tasta koji e, verovatno, postati arhont
ili strateg, toliko je pametan! On bi se i dosad istakao, samo da
ga ne bole noge u kolenima.
Nagnuvi se na uvo Pintiji, dodade:
Kolena ga bole zato to je nogama tukao svoga oca...
uvajte, dakle, novac koji sam vam dao, zatrebae vam...
Kales i Pintija, mrzovoljni, neko vreme su okretali svako
svoj zlatnik na dlanu. Onda ga vezae u krpicu i stavie u
nedra.
Ali u Suzi, poto je pobedio osmoricu protivnika,
Aleksandar u oduevljenju svojeruno stavi na glavu Proklesu
srebrni venac i pokloni mu konja s opremom.
Bolji si od kralja Filipa! ree atleta beei svoje
volovske oi. Borio sam se pa njegovu dvoru, na gozbi,
one noi kad si se ti rodio...
Kralj se vidno zainteresova i stade da ga slua paljivo.
Posle pobede me je mesto nagrade bacio u tamnicu.
Atleta opazi da mu Filton daje znake da uti i prekide.
ta je bilo dalje? upita kralj.

 Nita! odvrati Prokles gledajui u lekara.

Lekaru Filtone. viknu Perdika ti nisi Filip iz
Akarnanije.
Kakav Filip? dodade Parmenion. To je lekar koji
je prisustvovao poroaju kraljice Olimpijade. Od onda su on i
ovaj Tebanac postali nerazdvojni prijatelji.
Kako si se borio na toj gozbi? upita kralj.
Prokles zatrepta oima i zbunjen zbog Filtonovog
pogleda koji ga je presekao, promuca:
Bila je pankratija... Kralj Filip je zahtevao pankratiju!

Divota! oduevi se kralj. Koliko si protivnika

pobedio?
Deset...
Deset?!
Deset smerno ree atleta. Jedanaesti je bio
Daoh iz Tesalije... Njemu sam polomio kosti...
Kralj, smejui se, potapa atletu po ramenu i ree:
Jak si kao Ajaks! Bacivi pogled po prisutnima
dodade: Gledajte... Ajaks i Ahil! Stoje jedan pored
drugog... Zna li ko je Ahil? obrati se Tebancu.
Kako ne bih znao!... ree. On je sin Peleja i
Tetide!
Meu oficirima odjeknu jedan zajedljiv glas koji se
pretvori u smeh:
Velianstveno pitanje i jo dostojniji odgovor!
Kralj se namrti i bacivi pogled u pravcu glasa ugleda
Filotino iscereno lice.

Parmenion preblede. Stari general izgubio je dva sina u

ovom ratu. Filota je samo ostao. Drhtei od uzbuenja,
Parmenion se obrati kralju:
Ne zameri mome sinu ree. On te voli. Odrasli
ste zajedno...
Da!... odvrati kralj mrtei se. Znam da me voli,
ali na svoj, pakostan nain!
Klit, Dropidov sin, uhvativi Filotu za miicu, apnu:
Preteruje, drue! Kralj e te jednog dana ubiti! On je
uveren da je besmrtan i opasno je aliti se u tom pravcu.
uvaj svoju lepu glavu, Dropidov sine, oholo
odvrati Filota a za moju se ne brini.
Kraljevo dobro raspoloenje zameni srdba.

* * *
Iz Vavilona je Aleksandar krenuo za Persiju. Persijanci,
kad ue da se Darije bekstvom spasao, poee po umovitim
planinama da postavljaju zasede i, oteavajui put
Aleksandru, mnoge Makedonce poubijae. Ali jedan Likijac
provede Tesalce obilaznim putem, i oni zaoe iza lea
persijskoj zasedi. Navalivi iznenada poubijae mnoge a ostale
naterae u bekstvo.
Kad je makedonska vojska stigla na granicu izmeu
Persije i Susijane i ula u Persijski klanac, nae se ispred

visokog zida, koji je podigao satrap da joj preprei put. Tu

Aleksandar postavi tabor i tek sutra dan povede svoj bojni red
prema zidu. I dok je Krater s peadijom navaljivao s te strane.
Aleksandar, predvoen vodiima, pree preko kreva i spusti
se u klanac s druge strane, napadne persijsku posadu i
strahovito je porazi.
Posle toga bez muke zauzme Persopolj i zapleni blago u
iznosu od sto dvadeset hiljada talanata u zlatu i srebru i zapali
carski dvor, uprkos Parmenionovim pokuajima da ga sprei u
tome.
Aleksandar u to dozna da se Darije nalazi u Mediji, u
gradu Egbatani, i odmah krene s vojskom u tom pravcu. Ali,
persijski car je imao nameru da se jo jednom ogleda s
Makedoncima, jer su mu bili doli u pomo Skiti i Korduani,
koji naseljavaju obale Kaspijskog jezera.
Do borbe ipak ne doe. Varvari, uvi da se Aleksandar
sa vojskom pribliava Mediji, napustie Darija i u nekoliko
pravaca krenu prema Kaspijskom jezeru.
Kad stie u Egbatanu, kralj doznade da je persijski car
pet dana ranije pobegao prema Parti. Reen po svaku cenu da
uhvati Darija, Aleksandar je tako gonio svoje ratnike da su
padali od umora i mnogi izostajali. Posle desetodnevnog
gonjenja vojska stigne u grad Ragu.{105}
Darije je ve bio proao kroz Kaspijska vrata i dohvatio
se oblasti Parana. Ali, uz put ga mnogi ratnici napustie, a
drugi zaostadoe i predadoe se Aleksandru.
Poto je izgubio nadu da e uhvatiti cara, Aleksandar
ostade u Ragi pet dana. Tako ispuni elju svojih ratnika koji su

ve posustali. Odabravi dobar odred konjanika, estog dana

kralj nastavi gonjenje, proe kroz Kaspijska vrata i s druge
strane, na zemlji Parana, postavi tabor. Poto je znao da se
pred njim nalazi velika pustinja, Aleksandar naredi Kenu da
prikupi to vie hrane, nameravajui da sutradan krene
Darijevim tragom. No tada doe u tabor jedan Vavilonjanin i
saopti da je baktrijski satrap Bes s nekoliko istaknutih
vojskovoa iz susednih zemalja zarobio Darija i da ga vue sa
sobom.
Kralja spopade bes. On skoi i baci se na konja, viui na
sav glas:
Varvari se usuuju da metnu ruku na jednog cara!
Stii ih i sve isei!
Odabravi smesta pet stotina konjanika, najsranijih
boraca iz garde kraljevih pratilaca", Aleksandar, ne saekavi
Kena s namirnicama, oinu konja i jurnu u pustinju. Ostali
makedonski ratnici, udei se i reima i postupku svog kralja,
gledali su za povorkom konjanika koji se ubrzo izgubie u
oblacima praine.
Aleksandar je jurio kroz pustinju, s malim predahom,
celu no i sutradan do podne. Na odmoritu kralj doznade od
zaostalih Persijanaca da Bes vue zarobljenog Darija na
kolima.
Baktrijski konjanici proglasili su Besa za cara. Njima
su se pridruili svi ratnici Meani, Parti, Skiti i Indi, ree
jedan persijski oficir i dodade: Ali Veliki kralju, ne okrivljuj
Persijance! Oni nisu pristali uz Besa. Artabaz i njegovi sinovi
napustili su baktrijskog tiranina i sa svojom vojskom pobegli.

Oni su napustili drum i sklonili se u Paranske planine.

S kakvom namerom je Bes zarobio Darija? upita
Aleksandar.
On kae. ree oficir. da je persijskog cara
potovao sve dok nije doao na zemljite njegove satrapije, a
onda ga je uhvatio i vodi ga kao roba.
Aleksandar, smanjivi svoj odred na dve desetine ljudi,
nastavi poteru. Makedonski ratnici, prljavi, zaputeni i do
krajnosti premoreni, podnosei e i nesanicu, vukli su se na
izmodenim konjima tragom satrapa Besa i njegovih pratilaca.
Sledeeg dana u podne gonioci naioe na jedno selo. Tu
doznadoe da su begunci izmakli samo za pola dana. Posle
malog predaha. Aleksandar naredi pokret. Sa sobom je poveo
svega ezdeset konjanika. Ostali, izmoreni do mrtvila,
ostadoe u selu.
Varvari begunci, i oni ve premoreni, zaostajali su putem.
Mnogi su bili bacili oruje da bi lake mogli ii. Njih
Aleksandar sustie, rastera ih desno i levo i produi gonjenje.
Nekoliko Baktrana, jaui na odmornijim konjima, odjurie
napred, stigoe Besa i rekoe mu da ga Aleksandar lino
progoni.
Satrap, mada je imao oko est stotina konjanika, ne usudi
se da saeka Makedonce. I dok je gonio svoje ljude da bee,
Darije se usprotivi.
Ni koraka dalje! ree. Saekau ovde
makedonskog kralja i predau se njemu kao najdostojnijem.
Ko pita roba za njegovu elju! viknu Bes i oinu
mazge upregnute u kola.

I beanje se nastavi. Ali, kad satrap i njegovi pomagai

ugledae na vidiku makedonske konjanike, Besovi pratioci,
Nabarzan i Barsant, probodoe Darija maevima i ostavie ga
u kolima.
Kad je Aleksandar stigao do tog mesta, persijski car je
ve bio mrtav.
Aleksandar je naredio da se Darijevo telo prenese u
Persepolj i sa svim poastima sahrani u kraljevsku grobnicu.
Njegovu decu negovao je i kolovao, zasipajui ih poastima i
naklonou. Posle Darijeve smrti ostala su njegova deca:
sini Ohos od est godina i dve erke lepotice. Statira i
Dripetida.

GLAVA DVADESET
TREA
Sin boga Amona epuri se
u persijskom odelu.

Netrpeljivost

koju su makedonski oficiri oseali u

poslednje vreme prema Aleksandru postepeno se pretvarala u
mrnju. Njegovi najodaniji prijatelji: Parmenion, Ken,
Perdika, Klit i drugi ispod oka su posmatrali kako kralj, na
tetu Makedonaca, sve vie uzdie Persijance. Podbadan od
strane laskavaca i udvorica, Aleksandar je poeo da smatra
sebe za boga. Hefestion, Medije i Protea utrkivali su se koji e
vie da ugodi kralju, kome nikad nije bilo dosta pohvala i
boanskih epiteta. Laskavcima se pridruie i Persijanci, koji
svojim postupcima i metanisanjem navedoe Aleksandra da
se oblai u persijsko odelo, da prima poslanstva sedei na
zlatnom prestolu i da zahteva da se pred njim pada niice i
ljubi zemlja.
Posle bitke kod Gaugamele Aleksandar je proglaen za
kralja Azije, jedinog i neprikosnovenog vladara od Male Azije
do reke Inda, od Kaspijskog Mora do najjunijeg dela Egipta.
Ali, njemu je i to bilo malo. On se spremao da pree i reku

Ind, da stigne do Ganga, da ga pree i, kako su njegovi oficiri

mislili, da ode na kraj sveta i tamo nestane.
On je lud! ree jednog dana Filota Klitu.
Ne, nije lud odgovori Klit. On samo eli da
bude bog. Ja uviam da on sve vie prezire Makedonce. U
poslednje vreme po celoj Aziji postavlja Persijance za satrape.
Postavie i tebe, ako mu se malo bolje podvue pod
kou... namrti se Filota i dodade: Pre neki dan rekao je
da Makedonci smrde i da im nita ne pomae to se kupaju u
miriljavoj vodi i mau tela skupocenim uljem.
Klit se oseao nelagodno. inilo mu se da Filota
preteruje. On klimnu glavom i ode prema svom atoru, a
Filota Antigoni, eni u koju je bio zaljubljen.
Kad su Makedonci upali u Damask i zaplenili Darijevo
blago, i ta ena mlada i lepa, pala je u ropstvo. Filota je nju
izvukao iz gomile robova i odveo je u svoj ator. Otada se njih
dvoje nisu razdvajali.
Filota je bio ohol zbog svog bogatstva i razmetljiv do
neuraunljivosti. Mnogi ga zbog toga nisu podnosili a
Aleksandar je jo u Egiptu od svojih udvorica uo da Filota
sprema zaveru protiv njega. Ali kralj, seajui se detinjstva i
dobrih odnosa u toku ratovanja smatrao je da je to kleveta.
Antigona, lepotica iz Sirije, doeka ratnika u atoru s
uobiajenom ljubaznou. Iz njenih crnih oiju bleskala je
ljubav i odanost pomeana s divljenjem i oboavanjem.
Tvoj kralj je besmrtan, ree Antigona grlei ratnika.
A ti? Veliki si junak, ali ta to vredi kad e umreti i ti i tvoja
slava.

 To je pitanje! isprsi se Filota. Moja slava nee

umreti! Da li zna ko je vodio tesalsku konjicu na levom krilu
kod Isa! Ja! A ko se tukao u centru kod Gaugamele? Ja! Ja
sam razbio borbeni red cara Darija i umalo nisam uhvatio
ivog satrapa Spitamena!
ena ga je gledala rairenih oiju od divljenja:
Junak si... Veliki si junak... aputala je. Bogovi
su mi u tebi podarili najveu sreu...
Jeste! isprsi se Filota. Aleksandar je sluajno
postao kralj! Da nismo tu mi: ja, moj otac Parmenion, Perdika,
Krater, Ken, Menida, Klit i Atal, ovaj rat bi odavno bio
zavren na tetu Makedonaca... Aleksandar je veliki zato to
smo mi pored njega... A on? On je derle!
Ti si veliki... Veliki si kao bog! ree ena.
Hm! uini ratnik. Nemoj se iznenaditi ako
jednog dana postanem kralj Azije...
Kralj Azije! Ti?
Zasad, skromnost mi nalae da utim! Ali, rei u tr u
poverenju... Ima jedan Makedonac, zovu ga Limno... On e
ubiti kralja...
Antigona zadrhta i sede na postelju.
Otkud zna? proaputa.
Nije vano... Uostalom vi, ene, ne moete da shvatite
nas mukarce koji smo slini bogovima! Zasad od tebe
zahtevam utanje... Nikom ni rei... Nagnuvi se na uvo
eni, proapta: Moda e uskoro postati kraljica...
O! uzviknu Antigona. Kraljica! I svi e me
oboavati i ljubiti zemlju preda mnom? Divno! Boanstveno!

 Zasad je najvanije utanje! dodade Filota i izie iz

atora.
Istog dana Antigona, u poverenju, iznese ovaj razgovor
jednom ukopljeniku, robu Kraterovom. Rob ispria drugom,
ovaj treem, dok stvar ne stie do Aleksandrovih uiju. Kralj
odmah pozva enu pod svoj ator.
Drhtei od straha, Antigona stade pred kralja. U
prisustvu nekoliko oficira i Persijanaca Aleksandar stade
postavljati pitanja:
Ti, svakako, namerava da postane kraljica? ree.
Antigona se zaplaka.
Onaj koji ti je to rekao postae kralj, a ti kraljica...
ena je neprestano plakala.
Aleksandar je uhvati za ruku i privede jednom stolu, na
kome je stajao isukani ma i dve pregrti zlatnika.
Gledaj, ree kralj. Ovde stoji nagrada ako
progovori i ma da ti odsee glavu ako uti... Biraj!
Onda ena ispria sve to joj je govorio Filota otkako se s
njim upoznala. Kralj doznade da je i sebian i lud; da je derle i
plaljivac, da ga svi Makedonci mrze i da e ga jednog dana na
maevima razneti.
Jednom, kad sam mu rekla da si ti bog, ree ena,
Filota je udario u takav smeh da sam se uplaila da ne
padne mrtav...
Aleksandar je, sedei na prestolu, bledeo i crveneo, oi
su mu sevale, a zenice se irile i skupljale kao u make.
Najposle, Antigona pomenu i ratnika Limna.
On se primio da ubije kralja...

 Ko je taj Limno? upita Aleksandar.

Makedonac iz Halestre. Ja ga znam, ree Krater.
Dovedite ga ovamo! tiho ree kralj.
Krater izie i naredi jednom straaru da poe s njim.
Pod atorom zavlada tiina. Aleksandar je sedeo na
prestolu i prebrojavao kristalna zrna na brojanicama.
Prisutnima se inilo da se potpuno smirio. Ali oni, koji su bili
najblii, videli su kako mu se i dalje nozdrve ire i oi
zlokobno svetle.
U to dodoe Krater i straar, ali bez Limna.
ta je? upita Aleksandar. Gde je Limno?
Kad je uo kuda treba da ga vodimo, napao nas je
maem... Morali smo ga ubiti, odgovori Krater.
Kralj ustade, priskoi oficiru i unese mu se u lice:
Izdajnie! krgutnu zubima. Svi ste izdajnici!
Ubili ste ga samo da bi mogli sakriti zaverenike!
Kralju, mirno odgovori Krater, mislim da si vie
puta imao prilike da se uveri koliko sam ti odan! Dobro zna
da nisam izdajnik... Limna sam ubio, jer je golim maem
navalio na straara i mene...
Je li tako bilo? obrati se kralj straaru.
Jeste! smelo odgovori ratnik. Morali smo ga
ubiti. Kralj se ushoda pod atorom. Najposle se obrati
Krateru: U ljutini sam te uvredio! Oprosti! Pogreio sam...
I bogovi gree, dobaci Medije, ali njihove
greke nikad ne idu na tetu ljudi. Bogovi se i ljute, ali uvek
opravdano... Mislim da to razume na prijatelj Krater?
Oficir ga presee pogledom i ne ree nita.

Istog dana Filota je okovan, osuen i stavljen na muke da

bi odao ostale zaverenike. Muenju su prisustvovali Hefestion,
Medija, Protea i druge udvorice i laskavci. Aleksandar je za to
vreme stajao iza jedne zavese. Sluajui kako Filota preklinje
oficire da prekinu muenje i da ga puste, jer nije kriv, kralj se
pojavi iza zavese.
ta je Filota? ree. Zar si takav junak? Ko se
usudi da digne ruku na svog kralja, trebalo bi da pokae malo
vie hrabrosti.
Filota podie glavu i zavapi:
Milost, kralju... Seti se naeg detinjstva... Mi smo
drugovi, prijatelji... Ja ti nita ravo nisam uinio!
Nisi, sevnu oima kralj jer nisi stigao da uini!
Nastavite muenje...
Ali neoekivano, Filota, obuzet mrnjom, uzviknu:
Pogledajte ljudi toga boga, Amonova sina, kako se
epuri u persijskom odelu! Gledajte Makedonca, varvarina,
koji se silom utrpava meu bogove!
Umree izdajnie! viknu Aleksandar.
Umreu, krgutnu zubima Filota, ali e i ti
umreti! Nai e se ma koji e probosti tvoje varvarsko srce!
Ima li jo togod da kae? savlaujui gnev, ree
kralj.
Imam poginue, ti, besmrtni ludae... Makedonci
e te ubiti i baciti tvoje telo na ubre da ga psi rastru...
Ubijte ga! zadihano ree kralj Aleksandar i ode.
Istog dana ubijeno je oko dvadeset makedonskih ratnika
na koje je pala sumnja da su umeani u zaveru.

Parmenion se u to vreme nalazio u Mediji. Kralj, bojei

se da mu se stari general ne osveti za smrt svog sina, odmah
poalje pouzdane ljude s nareenjem da ga ubiju.
Parmenion, sedamdesetogodinji starac, uzviknuo je
pred smrt:
Ceo svoj vek proveo sam ratujui za kralja Filipa i
njegovog sina Aleksandra. Tri moja sina pala su u ovom ratu,
pa neka umrem i ja, kad je takva volja oveka koji sebe smatra
za boga.
Polidamet, jedan od starih ratnika iz garde kraljevih
pratilaca", koga je Aleksandar poslao u Mediju po glavu
Parmenionovu, plaui i proklinjui i sebe i kralja, istra iz
odaje da ne vidi kako ubijaju starca.
Ratnik ipak izvri nareenje. On donese Parmenionovu
glavu i predade je Aleksandru.
Ovaj sluaj zaplaio je sve kraljeve prijatelje. Nekadanji
drugovi koji su toliko puta jedan za drugog stavljali svoju
glavu u pitanje, bojei se izdaje i potkazivanja, utei su
prolazili ili se ispitivaki pogledali. Svaki od njih izgubio je
poverenje u druga i prijatelja, izbegavao susrete i razgovore, a
svi skupa optili su s kraljem samo kad su bili prinueni.
Aleksandru se inilo da ga samo podlost okruuje.
Hvatao ga je strah od nove zavere. Zbog toga se trudio da
uvek bude okruen samo najpouzdanijim straarima
odabranim meu persijskim ratnicima, jer mu se inilo da ga
svaki Makedonac vreba. Zbog toga se valjda i odao piu. Na
gozbama je preterano pio, gonei i druge da se takmie s njim
u pijanstvu. Tada je postajao brbljiv i toliko samohvalisav da

su njegovi drugovi crveneli od stida. Uz to je laskavce

obasipao pohvalama i darovima i toliko se navikao na njih i
njihove rei, da ozbiljne ljude skoro nije ni gledao. Tako su
njegovi nekadanji prijatelji dolazili u teko iskuenje: ili da se
pomeaju s laskavcima i udvoricama ili da se s njima takmie,
to im je bilo odvratno, ili da sede po strani i da ute, to je
bilo opasno.
U to vreme oko Aleksandra poinju da se okupljaju
sofisti. Jednoga dana pojavi se u taboru i Aristotelov roak
Kalifeten. Kad vide kralja u persijskom odelu kako sedi na
zlatnom prestolu, zaudi se i zastade. Ali kad primeti kako
sluge padaju niice i ljube zemlju pred Aleksandrom, filozof
se glasno nasmeja.
Kralj, usiljavajui se da bude ljubazan, prie Kalistenu,
pozdravi ga i prui mu pehar pun vina.
Ispij u ast pameti i hrabrosti!... ree mu kralj.
Uz ovakav doek obiaj je bio da vladar poljubi gosta.
Aleksandar napravi pokret prema filozofu. Odjednom zau iza
sebe glas jednog udvorice:
Veliki kralju, taj ne zasluuje da ga poljubi, jer nije
pao na kolena pred tobom.
Aleksandar se odmae od filozofa i sede na presto.
Kalisten ispi pehar i ree:
Tako... Biu siromaniji za jedan poljubac kad budem
napustio ovaj tabor.
Ovaj se epuri kao pravi sofista!... dobaci
Hefestion.
On jedini ne pada na kolena pred kraljem dodade

Fidon.
Ne padam mirno odvrati Kalisten jer sam ja
ovde jedini slobodan ovek meu toliko hiljada ljudi!...
Kralju, ovo je uvreda! viknu pesnik Protea. On
vrea tvoju silu i boanstvo.
uti, ti najgori od svih pesnika koji su ikad iveli!
prezrivo odvrati filozof.
Kad se Kalisten udalji, kralj se obrati prisutnima:
Nauiu ja pameti i njega i onoga koji ga je poslao
ovamo!...{106}

* * *
Poto je zapovednik celokupne makedonske konjice,
Filota, ubijen, Aleksandar mesto njega postavi dva istaknuta
oficira: Hefestiona i Klita, jer je njih izuzetno voleo. Prvi je bio
udvorica i kraljev poverenik, vatreni pristalica usvajanja i
primanja persijskih obiaja. Hefestion je s oduevljenjem
propraao svaki kraljev postupak, ulagivao i klanjao mu se
pokazujui strahopotovanje kao da se pred njim nalazi pravo
boanstvo. Zbog toga ovaj oficir, mada se niim drugim nije
istakao, najvie ue u volju Aleksandru. Drugi zapovednik
konjice, Klit, bio je smiljen i ozbiljan. Ukazivao je kralju
potovanje samo onoliko koliko je to bilo potrebno. Uvek
oprezan i uzdran, znao je dokle moe ii s prekorima kad bi

kralj, u svojim neobuzdanim postupcima, preterao. On je u

bici kod Granika spasao Aleksandra od smrti. Kralj ga je tada
zasipao pohvalama i darovima, a on je sve to primao ozbiljno,
ne pokazujui nikakve znake oholosti, i posle toga nikad nije
pominjao uslugu koju je uinio kralju. Kad bi, zagrejan piem,
preterao u samohvalisanju, Aleksandar je bacao na Klita
nespokojne poglede i itao u njegovim krupnim oima blagi
prekor.
On je moja savest! Jasno vidim prekor u njegovim
oima, ali to je prekor prijatelja koji me voli i oboava. Iz
njegovog pogleda izbija ljubav prema meni i briga za moju
budunost, jer ja u moda, iako sam bog, ipak jednog dana
umreti.
Kralj, savladan dobrim vinom, obori glavu. Ali mnogi
dvorani povikae:
Ti si besmrtan! Ti si bog! Ti nee umreti!
Te noi su na gozbi bile i ene, veinom ljubaznice oficira
i dvorana. Meu njima se izdvajala hetera Taida, rodom iz
Atike. Ona svojom ljupkou, duhovitim upadicama i
izvanrednom igrom oara kralja.
ena, videi da je kralj razdragan, a i sama zagrejana
vinom, skoi na sto i poe da igra. Pehari se ispreturae i vino
se razli. Uz zvuke flauta, aulosa i harfe mlada hetera zaigra
tako strasno da zanese ak i najstarije ratnike.
Kad zavri igru, Taida, ne pokazujui znake umora,
progovori:
Mnogo sam propatila u ivotu, ali dananji dan
iskupljuje sve moje muke... Videla sam Aleksandra kako sedi

na prestolu persijskih careva! To je najvea srea za mene i

sve Helene! Ali za mene bi bila najvea radost kad bih mogla
svojom rukom da zapalim carski dvor onoga Kserksa koji je
poruio i spalio Atinu...
Ljupkim i strasnim glasom Taida produi:
Zamislite kakva bi slava kruila svetom kad bi se
jedna ena iz Aleksandrove pratnje ovako osvetila
Persijancima! Ono to nije mogao uiniti ni Temistokle, ni
druge helenske vojskovoe, uinila bi jedna slaba ena!
Taida zavri. Oduevljeni glasovi, vika i aplauz odjeknue
dvoranom.
Odjednom Aleksandar skoi, izvue buktinju iz alke i
viknu:
Napred! Spaliemo Kserksov dvor!
Pijani dvorani i oficiri, pa ak i Persijanci, doepae svaki
po jednu buktinju i potekoe za kraljem, koji je urnim
korakom iao prema dvoru. Pored njega, zadihana od sree i
uzbuenja, trkala je hetera Taida.
uvi galamu i videi ta namerava kralj, makedonski
ratnici se pridruie povorci. Donosei slamu, suva drva i
granje, napravie ogromnu lomau oko dvora. Onda hetera
uzviknu:
Neka je slava vena kralju Aleksandru, Makedoncima
i Helenima! Pravda je zadovoljena!
Uz gromko odobravanje i povike ena baci buktinju na
suvo granje. Onda Aleksandar i svi dvorani, oficiri i Persijanci,
bacie svako svoju buktinju. I vatra buknu na sve strane
dvora. Gomile ratnika, dvorana i ena, pevajui uz prodorne

zvuke aulosa, gromko pozdravie ovaj prizor.

Aleksandar, stojei u gomili oficira, baci pogled na Klita i
u njegovim crnim oima proita prekor. Obasjan jarkom
svetlou. Klit je stajao po strani i gledao poar. On, jedini
trezan u povorci, ne pokaza ni najmanji znak radosti.
Odjednom se, neoekivano, Aleksandar razvika:
Varvari! Gasite poar! Gasite vatru, bezbonici!
Oduevljena gomila ljudi i ena odmah se utia.
Gasite, vikao je kralj. jer tako mi mojih
boanskih predaka, Herakla i Dionisa, sve u vas poubijati.
Dok su dvorani i oficiri stajali, zabezeknuti od uda,
makedonski ratnici, naviknuti da svako kraljevo nareenje
brzo izvravaju, navalie dugakim motkama da rasturaju
vatru.
Dvor, napravljen od mermera, nije pretrpeo veliku tetu.
Hetera Taida, bojei se kraljeva gneva, mugnu u gomilu
persijskih graana i robova, koji su izdaleka posmatrali prizor,
i nestade je u gomili.

GLAVA DVADESET
ETVRTA
Zavist smeta ivima
da dobiju zaslueno priznanje.

Lekar Filton i njegovi prijatelji ostali su u makedonskoj

vojsci. Atleta Prokles, posle nekoliko pobeda na gimnastikim
takmienjima, obogatio se. Bojei se da mu ne ukradu blago,
sve zlato i srebro strpao je u jedno dake, od koga se nije
odvajao. Pintija i Kales, kao obini ratnici, nisu se mogli meriti
po bogatstvu sa atletom. Filton, uprkos svojoj skromnosti,
dobijao je darove od kralja i oficira koje je vie puta leio.
Meutim, gotovo dve godine bile su prole od one teke
bolesti kraljeve, a o Dioti nije se nita znalo. Klempavi
konjuar bio se izgubio bez traga i glasa.
Kad je u makedonskoj vojsci zavladalo zlo stanje posle
ubistva Filote i Parmeniona, i etiri prijatelja oseala su se
neugodno.
Napustimo ludog kralja! aputao je Prokles
osvrui se bojaljivo oko sebe i kolutajui krupnim oima.
Ovde nikako nisam bezbedan... Oseam da e me neko
preklati u atoru i odneti moje dake s blagom... Bolje je da

se vratimo u Heladu.
Kales i Pintija su utali i oekivali ta e Filton rei.
Dragi moj debeli prijatelju, ree Filton. Tebe
niko ne prisiljava da ostane ovde... Pokupi se lepo, idi u
Heladu i odnesi svoje dake s blagom. A ja? Ostau, jer je u
makedonskoj vojsci moj sin. Dunost mi je da ga traim i
traiu ga dokle god sam iv ili bar dok ne doznam da je
mrtav...
Filton je stalno bio meu Makedoncima i neprestano se
raspitivao da li ko poznaje Nikanora, sina Filtonova, ili da li je
bar uo za njega. Uzalud. Nije doznao nita. Razgovarao je sa
dvadeset i osam Nikanora, ali nijedan nije bio njegov sin,
mada su svi po godinama bili njegovi vrnjaci.
Kales i Pintija raspitivali su se za svoj raun. Ali ni oni ne
doznadoe nita.
Nekoliko puta lekar je preko pouzdanih ljudi koji su
povremeno odlazili u Makedoniju i otud se vraali, pokuavao
i tamo da traga. I sve uzalud.
Ostau ovde, govorio je prijateljima. Moda u
mu ipak jednog dana ui u trag.
Vreme je prolazilo. On je ostao, a ostali su i njegovi
prijatelji Kales i Pintija. Ostao je i atleta Prokles, mada je
gunao i dokazivao da lekarev sin nije vie u ivotu.
Aleksandar je sve vie primao persijske obiaje i nagonio
svoje ratnike da ih i oni primaju. Osim toga, iz Helade je
dolazilo u Aziju sve vie knjievnika, slikara, vajara, filozofa,
glumaca mimiara i muziara. Jedno vreme bilo ih je u
Persopolju oko tri hiljade i kralj je povremeno prireivao

nadmetanja. Pobednici su dobijali velike nagrade, a poneki i

poloaje u vojsci, na dvoru ili u administraciji. Tako se poelo
oseati zbliavanje Helena, Makedonaca i Persijanaca.
Izgledalo je da je ve na pomolu ostvarenje elja Filipa,
Isokrata, Filokrata i dr. Dobronamerni u Heladi i Makedoniji
ve su gledali u bliskoj budunosti ostvareno veliko carstvo, u
kome e od varvara postati kulturni ljudi.
Doista, Aleksandar se svojski trudio da helensku kulturu
nametne, makar i silom, azijskim varvarima. Ali za to
grandiozno delo trebalo je najpre pridobiti Persijance,
Meane, Baktrane, Skite, Parane, Inde i mnoge druge narode.
Kralj je govorio da prima persijske obiaje da bi im posle
nametnuo helenske. Meutim, njegovi oficiri nisu to hteli da
shvate. Oni so bili Makedonci i hteli su da to ostanu.
Najistaknutijim ratnicima inilo se da sve to ide na tetu
nacionalnosti.
Malo je nas Makedonaca, govorio je Perdika a
Helena jo manje. Pokuaj heleniziranja svrie se na nau
tetu. Persijancima i drugim varvarima helenizam neemo
nametnuti, a sami emo se utopiti u njihovu masu i izgubiti se.
Istina je dodade Krater. Svi su izgledi da emo
postati Persijanci.
Varate se ree Hefestion. aka soli promeni
ukus punog kazana vode.
Hefestion je bio najvatreniji pristalica Aleksandrove
politike meanja s Persijancima. Na njegov predlog kralj je
naredio da se odabere trideset hiljada persijskih deaka da
izuavaju helensku kulturu i da se vebaju u makedonskom

oruju i nainu ratovanja. Drugi istaknuti oficir Krater, bio je

protivan toj politici, ali je zato vrlo spretno obavljao tekue
poslove na dvoru i uvek odravao veze isa bezbrojnim
satrapima i hilarsima kojih je bila puna Azija.
Jednoga dana u prisustvu dvorana i oficira, Aleksandar
ree:
Hefestion i Krater dopunjavaju moju linost. Obojica
me vole; prvi kao Aleksandra, a drugi kao kralja!
Meu ovom dvojicom najpre se pojavila netrpeljivost a
posle i mrnja, dok jednog dana ne potrgoe maeve i
otpoee da se tuku. Aleksandar se umea u borbu, razvadi ih
i ree:
Ako jo jednom pokuate da se tuete ja u se boriti s
obojicom.

* * *
Svake godine u odreeni dan Makedonci su proslavljali
Dionisa, prinosili mu rtve i molili mu se. Mada je kult toga
postao u Trakiji, makedonski ratnici su oboavali Dionisa kao
svoga boga. Zbog toga nastade uenje to je Aleksandar toga
dana prineo rtvu Dioskurima,{107} zapostavivi Dionisa.
Sujeverni makedonski ratnici smatrali su da ovo oskrnavljenje
ne moe izii na dobro. Gunali su, doaptavali se i pogledali
znaajno jedan drugog.

Meutim, uvee, na gozbi izgledalo je da se uz pun pehar

zaboravilo i na Dionisa i Dioskura. Veselje je teklo u punom
jeku dok se neko ne seti da pomene, valjda da bi ugodio
kralju, da Kastor i Poluks vode poreklo od Zevsa, uporeujui
s njima Aleksandra. Onda se polupijane udvorice stadoe
nadmetati ko e vie i bolje da polaska kralju.
Na Aleksandar vei je od Herakla, uzviknu pesnik
Protea, ali zavist smeta ivima da ih savremenici priznaju!
Na ovu gozbu bili su pozvani i lekar Filton i atleta
Prokles. Kralj je Filtona esto pozivao i pod svoj ator i na
pijanke, a Prokles je te veeri trebalo da izazove na rvanje
makedonske i medijske ratnike.
Dok su lekar Filton i atleta tiho razgovarali pijuckajui
vino iz svojih pehara, na drugom kraju velikog stola, oko
kralja, laskavci su se nadmetali u pohvalama.
Na kralj je mlad bog, govorio je ve pijan Medije.
Kad jo malo zae u godine, prestae da stari...
I onda e kao Zevs moi da izaziva munje i da stvara
gromove... dodade Fidon.
ta o tome misli tebanski atleta? viknu Hefestion.
Dvorani i oficiri prsnue u smeh.
Napred atleta! Govori ta misli o naem kralju!
povikae oficiri.
Hajde govori! gurnu lekar Proklesa laktom.
ta da govorim?
Kai dve-tri rei... Ali, pazi...
Ne znam ta bih mogao, zbuni se Prokles.
Govori ti mesto mene!

Filton, bojei se da atleta ne kae neto to kralju ne bi

bilo milo, ustade:
Moj prijatelj se stidi, ree, jer kod njega bolje
rade pesnice nego jezik i pamet... ta elite da ujete?
Neka kae ta misli o Zevsu, Heraklu i Aleksandru,
ree Hefestion. Zahtevamo da nam ba on govori...
On, on neka kae! Da ujemo atletu! povikae
neki. Jedan oficir ustade i pun pehar predade Tebancu.
Popij u ast bogova, ree i odaj im dostojnu hvalu. Za
trenutak Proklesu proe kroz svest gozba kralja Filipa, rvanje,
pobeda i zdravica koju ije tada odrao. Seti se i Daoha Tesalca,
i Kalve tamniara, i njegovog pomonika Dipona.
Tamniar Kalva ostao je nekanjen. I njemu se moram
osvetiti" proguna.
Da ujemo govor! Glasnije! zavikae oficiri.
ta to govori? upita Hefestion lekara.
Moli se Apolonu da mu podari nadahnue! odvrati
Filton.
Tebanac, videi da su sve oi uprte u njega, progovori:
Traite od mene da vam kaem ta mislim o Zevsu.
Heraklu i Aleksandru. Na to pitanje ne elim da odgovorim jer
se bojim da svoju malenkost stavljam meu interese bogova...
Malenkost od sto trideset kila! viknu Fidon.
Grohotan smeh se razlee u dvorani.
Klit je sedeo pored Kratera. Te veeri je izuzetno mnogo
pio. Kad se smeh utia, do uiju onih koji su sedeli u blizini
Klitovoj dopre gunanje i krgut zuba.
Ne mogu vie da podnosim ni ovo nadmeno

boanstvo, ni laskavce oko njega, prosikta Klit. Noas

u se u svome atoru probosti maem...
Zato? apatom upita Krater.
Jer mi se smuio ivot! malo glasnije odgovori
Klit. Aleksandar u ovaj odgovor i prenu se:
Naem Klitu omrzao je ivot! ree.
Jeste! skoi Klit. Omrzao mi je ivot, jer vidim
kako se ovde tera ega s bogovima! Gledam kako laskavci
pored tebe vode glavnu re! Tvoja dela nisu dostojna da te
toliko proslavljaju, jer ih nisi uinio sam, nego s nama,
Makedoncima, koje si odavno poeo da prezire!
Aleksandar planu i tresnu peharom o sto!
Dosta, ludae! viknu.
Ali Klit, s upornou pijana oveka, nastavi:
Ovi majmuni oko tebe ubedili su te da Filip nije
uinio nita, samo da bi ti ispao to vei. Iz oholosti odrekao si
se roenog oca...
Pakosni i podli varvarine! planu Aleksandar.
Bogovi su mi uzeli pamet kad sam od tebe, seljaka, stvorio
viteza i zavoleo te...
Klit ispi na iskap jedan veliki pehar, pa mlatarajui
rukama i branei se od oficira koji su pokuavali da ga
uutkaju, uzviknu:
Pogledaj ove ruke, ti ohola i naduta silo... One su ti
spasle ivot kad ti se vrat uginjao ispod Spitridatova maa!
Aleksandar tresnu pehar o pod i skoi s prestola viui:
titonoe, ma mi dajte!
U skupu se meutim niko ne pokrenu. Straari, telesna

garda, stajali su nepomino kao kipovi. U dvorani zavlada

tiina.
ta je ovo? viknu kralj. Svi me se odriete? Svi
me naputate?
Oputenih ruku i klonule glave Aleksandar se lagano
vrati do prestola i sede. Kao to je obino kod pijanih ljudi,
odjednom ga spopade alost. Tiho, re po re, kralj stade
jadikovati:
Ja sam sad kao car Darije kad ga je satrap Bes
zarobio... naputen, izdat i prezren... I ta mi je ostalo od slave
i veliine? Samo bedno ima kralja...
Nije tako!... viknu Hefestion. Ti si na bog!
Na bog!... Na bog!... Aleksandar Veliki i
nepobedivi!... zagrajae oficiri.
Veselo! viknu Medije na svirae. Muzika odjeknu i
veselje se nastavi.
Krater i Ken, skolie Klita, nekako ga ubedie da uti. I
inilo se da se ratnik smirio. Smirio se i Aleksandar, smekao
se i razgovarao s udvoricama oko sebe, mada su mu oi udno
svetlele i nozdrve podrhtavale. Njegovi doglavnici,
Makedonci, Persijanci i Meani, uvereni da do sukoba vie
nee doi, nastavie pijanku. I sve je teklo u redu dok se ne
pojavi pesnik Pranih. On prie Aleksandru i pade na kolena:
Kralju, ree, muza me je pohodila noas...
Mogu li da pevam?
Moe! odgovori Aleksandar. Pevaj i razveseli
nas!
Pranih ustade, udesi ice na kitari i obuhvati pogledom

prisutne. Oko pesnikovih usta pojavi se cinian osmeh.

Osam dana ranije, u jednom sukobu s Persijancimaodmetnicima Makedonci su bili pobeeni i naterani u
belostvo. Pranih stade pevati o tom porazu rugajui se
oficirima koji su beali. Pesma izazva strahovit smeh.
Pijani i plahoviti Klit ne izdra. On opet skoi i razvika
se:
Zar se u prisustvu varvara i neprijatelja doputa
ovakva poruga Makedoncima!... Oni koje je zadesila nesrea
zacelo su bolji od gomile laskavaca oko kralja!
Aleksandar savlaujui se, dobaci:
Na dobri Klit sebe opravdava kad kukaviluk naziva
nesreom!
Ali, zahvaljujui krvi ba tih kukavnih Makedonaca i
mojim ranama, postao si slavan, besno odvrati Klit.
Postao si toliko veliki da se silom namee Amonu za sina,
poto si se Filipa odrekao!
Aleksandra spopade bes:
Zar ti, huljo, misli da u ja podnositi da buni
Makedonce protiv mene!
Neka su blaeni oni koji su poginuli, odvrati Klit,
kad ne moraju da gledaju kako Makedonci saginju glave
pod meanskim batinama i kako moljakaju Persijance da ih
puste pred kralja!
Dvorani i oficiri, uzbueni do krajnosti, poustajae, pa
jedni stadoe umirivati kralja, a drugi navalie na Klita, koji se
otimao i mlatarajui rukama gurao sve oko sebe.
Zevsa mi, viknu kralj, oseam da se ovde

uvukao pakosni helenski duh i eta oko nas Makedonaca kao

izmeu divljih ivotinja!
Ali, Klit, ne poputajui, doviknu:
Govori jasno ta ima, ili ne pozivaj na gozbu
slobodne ljude, nego varvare i robove koji ljube zemlju ispred
tebe, i klanjaju se persijskim haljinama...
Aleksandar, obuzet gnevom, dojuri do trubaa koji je
stajao pored vrata:
Sviraj uzbunu! viknu rau.
Vojnik stade da okleva, petljajui oko trube koja se bila
zamrsila u gajtan. Kralj mu udari amar, priskoi jednom od
kopljanika i u srdbi mu istre koplje iz ruku. I dok su
zbunjeni i usplahireni oficiri pokuavali da spree nesreu,
kraljevo koplje pogodi Klita u grudi. Oficiri se stadoe
gomilati oko palog druga. Prie i Aleksandar. Posle graje u
dvorani nastade tiina. Sve oi behu uprte u kralja.
Strahota! Njega sam najvie voleo! ree
Aleksandar i zaplaka.
Zaplakae i prisutni, jer su ratnika Klita svi voleli.
Kakav drug i prijatelj! dodade Krater. Vino ga je
upropastilo. Ove noi bio je prvi i poslednji put pijan.
Tad prie lekar Filton i stade rukama da kri put kroz
gomilu oficira.
Lekar... lekar... povikae mnogi. Neka ga
pregleda... Moda nije mrtav...
Filton se nae nad Klitovo telo i, prema svetlosti
buktinje, vide staklasti sjaj u oima i ukoene zenice.
Mrtav je! ree i zagrnu mu haljinu na grudima.

Odjednom Filton oseti kako mu u aku skliznu srebrna

ploica. Povue i otkide lani, prema svetlosti pogleda reljef
na medaljonu i drhteim glasom ree:
Na jednoj strani mali Dionis, na drugoj slovo P. Iz
drhtavih ruku Filtonovih ispade medaljon... Gledajui u
lekarevo bledo lice i suze u oima, oficiri zapitae:
ta je? ta je? ta se desilo?
Moj sin! jecajui ree lekar. Moj sin. Nikanor...
Izgubio sam ga kao dete od godinu dana, a naao ga tek sad,
mrtvog... Medaljon s malim Dionisom... Rad moga prijatelja
Praksitela...
Nikanor? Klit?... Filtonov sin?... Mrtav!... potmulo
odjeknue glasovi u odaji.
Aleksandar, utuen od bola, viknu:
Osveta Dionisa!... Dionis se sveti!... Danas je njegov
dan, a ja sam ga izneverio!... Dionis, i na medaljonu!
Kao izbezumljen kralj dohvati koplje koje je lealo pored
mrtvog Klita i izmahnu njim da se probode. Ali neija snana
ruka epa dralje koplja i sprei udarac. Kralj pogleda: pred
njim je stajao Krater.
Nee se ubiti, kralju, ree blago oficir. Ubio si
Klita, jer su tako htele Mojre...{108}
Kralja, satrvenog oajanjem, odvedoe iz dvorane, a
Filton se, bled i uspravan, obrati atleti:
Ponesi moga sina, ree. Balsamovau ga u
svom atoru i odneti tako u Atinu, neka ga, bar mrtvog, vidi
majka Glikeja...

* * *
Tri dana kralj nije izlazio iz svojih odaja. Oajanje koje
ga je obuzelo zbog ubistva Klitova nije prestajalo.
Prijatelji su uzalud pokuavali da ga tee. Najposle
pozvae sofiste i zamolie ih da nekako oni zagospodare
kraljevim bolom. Anarksarks iz Abdere, sofist, poznat po
tome to prijateljstvo nije smatrao za vrlinu i nije imao ni
jednog prijatelja, pristupi kralju s reima:
Zar je to onaj Aleksandar u koga upire oi ceo svet?...
On piti i cvili kao rob bojei se zakona i prekora ljudi, a
trebalo bi da sam bude ljudima zakon i pravda!... Ti si postao
rob praznog matanja!
Aleksandar podie glavu s uzglavlja i zagleda se u
sofistu:
Da li zna, zbog ega sede pored prestola Zevsa
Astreja{109} i Temida?{110} upita filozof.
Kralj je utao.
Zbog toga ree da mogu uiniti ono to se
Zevsu ini pravo i valjano!
Klit je bio moj najvei prijatelj! ree kralj.
Prijatelj! nasmeja se sofist. Ni iv prijatelj ne
zasluuje panju, a kamoli mrtav... Pogledaj Kalistena... I
njega smatra za prijatelja, a on buni i ratnike i omladinu.
Aleksandar se prenu. Znao je da sofisti i udvorice mrze
Kalistena zbog toga to je Aristotelov neak i uenik. Veliki
filozof ga je poslao u Aziju da pie istoriju o Aleksandru.{111}

 On je pametan ovek ree kralj ali je sirov i

prost... Uostalom, takvo je njegovo gledite na svet i filozofija
koju propoveda... Ali da buni moje ratnike i omladinu, to ne
verujem...
Aleksandar ustade i zagleda se sofisti pravo u oi:
Abderanine, ree tvoj uitelj Demokrit je i sofist
i filozof, ali nije laov... To to si rekao za Kalistena, ne
verujem ti... Idi!
Istoga dana, u prisustvu nekoliko svojih prijatelja,
Aleksandar uputi pitanje Kalistenu:
Reci mi, filozofe, kakvo je tvoje miljenje o Zevsu.
Heraklu i Aleksandru?
Kalisten smesta odgovori:
Zevs je nevidljivo boanstvo i zbog toga se svi boje i
potuju ga; Herakle je postao bog tek poto je proroite u
Delfima naredilo ljudima da ga oboavaju; Aleksandar je
ovek, najdostojniji od svih koje sam sreo u ivotu. Njegova
sposobnost da vojuje i vlada prevazilazi sve kraljeve koji su
ikad iveli na zemlji. Pustimo ga, dakle, neka vlada za ivota, a
oboavajmo ga kad umre!... Jer iv ovek ne moe stati meu
bogove.
Kralj strpljivo saslua filozofa, pa mu se obrati novim
pitanjem:
A persijski obiaji?... Ti si protivan padanju na kolena
pred vladarem?...
Protivan sam odvrati filozof. Mi, Heleni, mislili
smo da je Aleksandar doao u Aziju da je najpre osvoji, a
onda i pobedi A ta se dogodilo? Aziju je osvojio, a varvarski

obiaji njega su pobedili.

Kalisten, ne obazirui se to je kralj poeo da se mrti,
nastavi:
Kralju, Persijanci, Menjani i ostali varvari padaju
niice pred tvoje noge! To zahteva i od Makedonaca. Jednoga
dana pojavie se u Heladi... Zar misli da e Heleni,
najslobodniji ljudi, ljubiti zemlju ispred tebe?... Vrti glavom i
odrie?... Kako e onda izgledati Makedonci u oima Helena,
kad od njih, slobodnih ljudi, naini robove?...
Aleksandar prividno mirno saslua filozofa i otpusti ga.
Ali otada mu Kalisten izae iz volje, jer oholost kraljeva nije
imala granica.
Zbog toga, kad je otkrivena zavera paeva, izgubio je
glavu i Kalisten, koji je tobo nagovarao mladie da ubiju
kralja na spavanju.{112}

GLAVA DVADESET PETA

Makedonci, ja idem u Indiju!

Makedonska

vojska, poavi iz Persepolja, udari na

visoravan Arijanu.{113} Razgonei uz put buntovnike ete,
sastavljene od Persijanaca, Baktrana, azijskih Skita i Meana,
stie u Mediju. Odatle se prebaci u Hirkaniju, oblast na junoj
ivici Kaspijskog Jezera. Aleksandar odlui, bojei se da mu
Makedonci ne otkau poslunost ako bi nastavio put, da tu
postavi tabor i da vojsci odmor cd tri nedelje.
Tako makedonska vojska ostade u Hirkaniji mesec dana.
Snabdevi se hranom, ljudskom i stonom, Aleksandar pree
preko Parte i upadne u zemlju Masageta. Domoroci, izmeani
sa Skitima, postavljajui zasede i vrei none prepade,
estoko su oteavali put vojsci. Sudei po drskosti varvara i
njihovim smelim napadima, makedonskim ratnicima bilo je
jasno da im predstoji rat. I doista, u severnom delu Baktrijane
i u Sogdijani vrvelo je od varvara, konjanika i peaka, koji su
se tu sa svih strana iskupili. Krater, jaui na elu hiljadu
konjanika, etiri puta se sukobljavao s Masagetima, potiskivao
ih i unitavao njihove zasede.
Uz svakodnevne borbe i arke makedonska vojska zauze
gradove Baktru, Aorno i Drapskak. Postavivi Amintu, sina

Nikolajeva, za satrapa u Baktrijani, Aleksandar prebaci vojsku

preko reke Oksusa i stigne u oblast Sogdijanu.
Tri meseca trajao je rat izmeu varvara i Makedonaca. Zavrio
se primirjem, poto je Aleksandar, posle krvavih juria i borbi
zauzeo est gradova u Sogdijani, meu njima i
Marakandu{114} i Nautaku. Jedan od voa varvara, Baktranin
Oksijart, iju je glavu Aleksandar ucenio, doe jedinog dana
pred makedonski tabor:
Vodite me kralju! ree. Ja sam Oksijart.
Straari ga epae, razoruae i vezae.
Ko si? upita Aleksandar kad vide varvarina pred
svojim nogama.
Oksijart Baktranin... Doneo sam svoju glavu u
zamenu za moju porodicu koju su tvoji ratnici zarobili i dre
je u gradu Nautaki...
Krali se obrati straarima:
Odreite mu ruke i dajte mu da jede.
Dok je varvarin jeo, posmatrao je ispod oka kralja,
udei se njegovoj velikodunosti; straari dovedoe
Oksijartovu enu i dve erke. Sve tri su imale marame preko
lica do oiju.
Devojke, plaui, padoe ocu u zagrljaj, a majka klee
ljubei zemlju ispred kralja.
Skinite im marame s lica! ree Aleksandar.
To u uiniti ja, bojaljivo prihvati ena i skide
marame s lica svojih keri. Mlaa je bila jo dete, ali starija,
ve devojka za udaju, bila je toliko lepa da makedonski ratnici
ostadoe zapanjeni.

 Da li je moguno da postoji ovakva lepotica? u

udu upita kralj.
Posle Statire, Darijeve ene, ree Oksijart.
smatra se da je ova moja erka najlepa u Aziji.
Kako se zove? upita je blago kralj.
Roksana! odgovori devojka rumenei.
Neoekivano, na zaprepaenje prisutnih oficira, kralj se
obrati varvarinu:
Baktranine, ree, ako dopusti, ja bih tvoju
erku Roksanu uzeo za enu. Svadbena sveanost po vaim
obiajima bie ovde u Nautaki...
Oksijart i njegova ena kriknue od radosti i padoe pred
kralja. Roksana klee pored njih.
Ustanite, ree Aleksandar grlei ih. Vama sad ne
dolikuje da se ponaate kao robovi.
Posle svadbene sveanosti, za vreme gozbe, mnogi
makedonski ratnici, da bi ugodili kralju, izjavie da i oni ele
da se oene Persijankama. I za nekoliko dana samo u Nautaki
sklopljeno je oko pet stotina brakova.

* * *
Makedonski ratnici, sad ve uvereni da Aleksandar
namerava da preduzme pohod na Indiju, sve vie su
ispoljavali nezadovoljstvo; neki su govorili da ni koraka nee

dalje, drugi su pakovali svoje stvari i tovarili ih na kola

spremajui se da idu u Egbatanu, a odatle, preko Male Azije u
Makedoniju.
Siti smo ratovanja i osvajanja, govorili su ratnici.
Dobro smo se snabdeli plenom i ne elimo s njim da
propadamo negde u Indiji.
Ali, kraljeva vrsta volja uvek je kod Makedonaca
izazivala kolebanje i koji put na preac menjala njihove
odluke. S nekoliko rei Aleksandar uutka najsmelije, smiri
duhove i raspali ih za nov pohod.
ta je? ree im na dan polaska. Dosadilo vam se
da ratujete?... Uskomeali ste celu Aziju i potpuno preokrenuli
poredak u njoj, a sad se spremate da odete!... Idite, napustite
Sogdijanu, ali neete stii ni do Baktrijane. Persijanci i Meani
e vas poubijati... Dok ja za vas osvajam svet, vi se spremate
da me napustite! Makedonci, ja idem u Indiju, a vi... Radite
ta hoete... Ko eli, moe poi sa mnom...
Ratnici poutae neko vreme, onda se u jedan prodoran
glas:
Vodi nas kuda hoe!... Mi smo tvoji!... Vodi nas,
makar se i ne vratili!
Vodi nas!... Vodi nas... Svi emo s tobom, povikae
ostali.
Istoga dana makedonska vojska napusti Marakandu.
Posle kraljevih rei, ni jednom ratniku ne pade na pamet da
guna, niti da misli na povratak.
Vojska pree Sogdijanu, udari na Oks i po drugi put
pree reku. Uz put Ptolomeju poe za rukom da uhvati

satrapa Baktrijana, Besa, koji je ubio cara Darija. Ptolomej ga

pronae okovana u jednom selu, gde su ga bili ostavili satrapi
Spitamen i Datofren i pobegli na istok prema reci Indu.
Okovanog Besa izveli su pred kralja.
Zar Si se usudio da ubije cara? upita ga
Aleksandar.
Ubili su ga moji ljudi koje si ti uhvatio i naredio da se
pogube! odgovori satrap.
Zna li da je car boji izaslanik? upita kralj.
Znam, odgovori varvarin ali samo dok je na
svojoj zemlji. Darija smo ubili kad smo preli u Baktrijanu...
Dok smo bili u Persiji odavali smo mu sve poasti...
Prema tome, ti bi i mene ubio? ree kralj.
I tebe i sve varvare koje si doveo sa sobom! odvrati
Bes, pa oborivi glavu, dodade: Mislim da se nijedan od
vas nee vratiti s ovog puta... Mene e osloboditi baktrijski
konjanici a tebe, Spitamena i Datofrena uhvatiti i nabiti na
kolac.
Mnogo se uzda u svoje ljude! ree Aleksandar.
Istoga dana, po kraljevom nareenju, Besu su odsekli nos i
ui, strpali ga okovanog u kavez i pod jakom straom sproveli
u Baktru, gde mu je odseena glava.
Malo kasnije na padinama Parapanisusa{115} nanovo
otpoee borbe izmeu Skita{116} i makedonske vojske. Poto
postavi tabor u jednoj uvali, kralj naredi da stotinu ratnika
prokrstare po okolini i potrae hrane. Ali od tih Makedonaca
nijedan se ne vrati u tabor. To je bio povod za rat. Nomadski
Skiti, srani borci i veti jahai, nekoliko puta odnee pobedu i

naterae Makedonce u bekstvo. U jednom sukobu Aleksandar

je ranjen u koleno, u drugom teko se razboleo i jedva ostao
iv. Gonei varvare i tukui se s njima, pri povratku u tabor
umoran kralj se napi vode na jednoj bari. etrdeset dana je
bolovao leei stomak i ranjeno koleno.
Za to vreme neprestano su se vodile borbe na varvarski
nain: podmuklo, sa zasedama i nonim prepadima. I rat bi se
otegao u beskonanost da varvari nisu muki ubili svoga vou
Spitamena i u znak pokornosti i divljenja njegovu glavu
poslali Aleksandru na dar.
U gornjem toku Inda, u blizini grada Taksila,
makedonska vojska zastade. Ratnicima se inilo da je
nemogue prei reku.
Junaci, hoemo li preko reke? uzviknu kralj.
Makedonci su utali.
Smeta vam prtljag, napljakane stvari? Vadite iz kola
suve koe koje vam slue kao atori.
Aleksandar dohvati naramak slame i podmetnu pod
svoja kola. Onda uze buktinju, zapali je i gurnu u slamu.
Ratnici su gledali kako gore kraljeva kola natovarena
skupocenim odelima, tkaninama, posuem i meinama s
vinom. Postieni Makedonci, jedan po jedan, zapalie svaki
svoja kola. Slame i sena bilo je u izobilju, jer su bili poneli
velike koliine.
Kad napunie uivene kone atore slamom, povezae ih
jedan za drugi, spojie ih sa splavovima i napravie most. Za
pet dana svi se ratnici prebacie na drugu obalu. Zatim, vodei
konje jednog po jednog, prevedoe i njih.

Preavi reku Ind, Aleksandar naredi da vojska odmah

izvri juri na grad Taksil. Zaprepaeni domorodci razbeae
se na sve strane i skrie se u guste ume i movare obrasle u
visoku trsku.
Onda se stadoe reati dani gotovo neprekidnog pokreta.
Makedonska vojska ila je na istok, prelazei planinske kose,
prevoje i kotline. Nailazila je na visoke ume i na pustinje bez
vode, da bi deset dana kasnije zala u oblast movara nad
kojima su se irila teka isparenja groznica. Za kolonom su ili
opori hijena i akala, nou zavijali i tektali otimajui se o
kosti, zaboravljeno remenje, odbaenu konu obuu i druge
otpatke koji su ostajali na naputenom taboritu.
Lavovi, presiti na svom bogatom lovitu, izdaleka su
gledali na kolonu ratnika, ne pokazujui znake uznemirenosti.
Kralj bi se koji put s nekoliko oficira odvajao od povorke i s
dilitom polazio u lov na lavove.
Pred doba velikih kia makedonski ratnici s uenjem su
gledali listopadno drvee potpuno golo i suvu travu izbledelu
od suneve ege. Lie po bunovima bilo je iroko i tvrdo
kao drvo, bez kapi vlade, te su konji, jedui ga, krvavili desni.
U renim dolinama, meutim, bujalo je svakovrsno
grmlje, mekana paprat i mahovine. Izmeu dinovskih drveta
pruale su se gusto zbijene povijue; kao mrea nadnosile se
nad vlanom zemljom. Sa njih su visile orhideje s divnim
cvetovima i isprepletanim korenjem. To je bila oblast veite
hladovine. Iz istrulelog lia ikale su uvis sve vrste trske.
Izmeu stabljika bujala je gusta trava. Sona i meka kao
kadifa, mamila je preivare svih vrsta. Zbog toga su se vitka

tela tigrova i pantera provlaila kroz gustu trsku.

U podne, kad sunce doe u zenit i pone nesnosno da
pri i kad insekti postanu nasrtljivi i dosadni, sve ivo se
sklanja u taj gusti, zelen i pun hlada.
Makedonski ratnici danima su prolazili kroz gorostasne
ume, probijali se kroz trske i ostavljali za sobom utaban put,
irok nekoliko desetina metara. Majmuni svih vrsta i boja
skakali su s grane na granu i verali se preko puzavica i
povijua, izbegavajui vitka stabla abonosa, koja rastu na
visokim proplancima i strmim vododerinama.
Posle mnogih napora makedonski ratnici naioe na
prostrane ravnice i rene doline naseljene Hindusima, krupnim
i snanim mrkoputim ratnicima. Njihova sela irila su se u
nedogled, s ratrkanim kuicama, kolibama i zemunicama, a
gradovi, svi do jednog, utvreni opkopima i koljem.
Vladar Taksil, snaan i bistar ratnik drao je pod svojom
vlau jedan deo Indije vei od Egipta.
Kad se makedonski ratnici pojavie Hindusi doepae
oruje i lupajui u bubnjeve stadoe se znacima
sporazumevati. I uskoro povrvee sa svih strana gomile
varvara spremne da svakog asa stupe u borbu. Ali do sukoba
ne doe. U makedonski tabor doe vladar Taksil. Svojom
stasitom pojavom, krupnim crnim oima, kovrdavom kosom
i belim zubima, izazva divljenje meu Makedoncima.
On ue u kraljev ator, stavi oruje pored sebe i sede na
zemlju:
Znam ko si... Svi ve znamo za tebe! otpoe
Hindus smekajui se. Doao sam ti, kralju, kao prijatelj i

nadam se da u kao prijatelj otii zdrav iz tvoga tabora.

Zar? ree Aleksandar. Ne boji se da te ovde
moe snai zlo?
Ne. Ne bojim se. Kraljevi ne ubijaju one koji im
pruaju prijateljsku ruku...
Zato si doao u moj tabor i ta eli? upita
Aleksandar.
Hindus obavi rukama svoja kolena i zaklima glavom:
Doao sam ree da te pitam: da li se moramo
izmeu sebe boriti?... Ti sigurno nisi doao u Indiju da nam
otme hleb i vodu, jedino za ta pametni ljudi treba da potru
oruje i napadaju jedan drugoga. to se tie ostalog blaga koje
imam, predlaem ti da ga podelimo ako ga imam vie od tebe,
a ako ti ima vie, umeu da ti budem zahvalan na onome to
mi bude dao!
Lepo govori, varvarine, ree Aleksandar ali se
vara ako misli da izmeu nas nee doi do borbe. Mene jo
niko nije pobedio, pa nee ni ti. Nadmetau se s tobom u
ovenosti i ljubavi, a boriemo se na polju asti i potenja!
Aleksandar prui ruke prema gostu i zagrli ga.
Utrkujui se u dareljivosti, dva vladara pretrpae
poklonima jedan drugog.
Meutim, ostala plemena, ratoborna i eljna plena,
davala su estok otpor Makedoncima. Njih su podsticali na
borbu indijski filozofi nazvani gimnosofisti.{117} Oni su ili od
grada do grada i raspaljivali posade na otpor.
Kad stigoe do reke Hidaspa Makedoncima bi jasno da
im predstoji velika bitka. Na levoj obali, u pravcu kretanja

makedonske vojske, utaborili su se indijski ratnici. Iza njih su

se videli konjanici, koji su krstarili du obale. Oprezni i na
brzim konjima, motrili su da ih neprijatelj ne iznenadi i ne
pree reku; osamdeset slonova, spremnih za bitku, bilo je
poreano u pozadini. To je bila vojska indijskog kralja Pora.
{118}

Aleksandar postavi tabor na desnoj obali reke, koja je u

to doba godine bila duboka. Osam dana makedonski ratnici su
uzvodno i nizvodno ispitivali obalu traei mesto gde se
najlake reka moe prei. Ratrkani na sve strane, vikali su
odasvud, dovikivali se i loili vatre koje su nou svetlele na
stotine mesta.
Jedne noi Aleksandar krene uzvodno s konjicom i
peadijom i pod strahovitim pljuskom i grmljavinom prebaci
splavovima svoje ratnike na jedno malo ostrvo. Odatle, u ranu
zoru, konjica i peadija zagaze u vodu. Iako do obale nije bilo
vie od sedamdeset metara, ratnici su s mukom gazili vodu
izvlaei noge iz blata.
Doepavi se obale, Aleksandar smesta stade praviti
ubojni red. Indijski kralj, primetivi izdaleka kako se
makedonska falanga kree prema njegovom taboru, povede
gotovo svu svoju vojsku. Na Makedonce najpre poletee
borna kola sa srpovima. Ratnici u falangi se razmakoe, pa
zasuvi ih strelama i kopljima poubijae konje i koijae.
Osamdeset slonova u jednom redu, razmaknuti svega po
pola metra jedan od drugog, ili su prema makedonskoj
falangi. Razdraene od gonia, grdosije su izmahivale surlama
i rikale na sav glas. Iza slonova bio je ubojni red sastavljen od
peadije, a na krilima konjica.

Aleksandar odmah proceni da mu najvea opasnost preti

od slonova, pa okrete svoje konjanike prema levom
hinduskom krilu i poe konjiku bitku.
Druga grupa makedonskih ratnika prebacivala se
splavovima na mestu gde je bio glavni tabor. Krater, na elu
ovih ratnika, izvebanih u manevrisanju, odmah postavi
ubojni red i udari na hindusko desno krilo.
Makedonski ratnici, izvebani u bezbroj bitaka, sukoba i
arki, poee da potiskuju Hinduse. Gonei ih s levog i desnog
krila prema centru, zbijali su ih u gomilu. Za to vreme peaci
su neprekidno odapinjali strele i bacali dilite na slonove,
ranjavali ih i ubijali njihove gonie. Grdosije, riui od bola i
besa, kad ostadoe bez upravljaa, udarie natrag gazei i
obarajui hindusku peadiju.
Kralj Por, bio je na najveem slonu. Visok{119} i inae,
isticao se iznad svih boraca. Njegovi ratnici, gledajui ga kako
se hrabro bori, izmahivali su maevima i kopljima do
poslednjeg daha. Tueni i potiskivani, oni su se lagano
povlaili ili ginuli, a njihov kralj, okruen najsranijim
borcima, nije ni pomiljao na odstupanje.
Aleksandar ga izdaleka opazi pa doviknu svojim
ratnicima:
Ne ubijajte kralja! iva ga uhvatite! To nije Darije koji
bei iz bitke!
Najposle kraljev slon pade pod udarcima koplja i strela a
Por, mada na nekoliko mesta ranjen, nastavi da se bori peice,
sve dok, premoren i izmoden ranama, ne klonu. Makedonci
ga uhvatie i izvedoe pred Aleksandra.

Bitka je trajala osam asova{120} i vodila se po najveoj

vruini. Por, napivi se vode, povrati malo snagu i upre pogled
u Aleksandra.
Zarobljen si, kralju, ree Makedonac. ta misli,
kako u postupati s tobom?
Kraljevski! odgovori Hindus.
Zar nita vie nema da kae.
Nita. Ta jedna re obuhvata sve.
Por je bio ranjen na osam mesta. Zahvaljujui oklopu
napravljenom od tvrdog metala, nijedna rana nije bila smrtna.
Kad je ozdravio i stao na noge, Aleksandar ga oglasi za
svog prijatelja, ostavi mu oblast u kojoj je ranije vladao kao
kralj i jo mu dodade sedamdeset gradova i preko tri stotine
sela. Tako je indijski krali Por vladao svojom kraljevinom koja
je obuhvatala oko pet hiljada gradova i sela.
U to vreme uginuo je Aleksandrov konj Bukefal. Kralj,
ganut zbog ovog gubitka, podie na reci Hidaspu grad i dade
mu ime Bukefalija.
Jednog dana makedonski ratnici dovedoe u tabor deset
gimnosofista. Uhvatili su ih prilikom iznenadnog napada na
jedno selo. Indijski mudraci, ne pokazujui znake uzbuenja,
stadoe pred kralja.
Sve u vas pogubiti! ree Aleksandar.
Mudraci su utali.
Zar mislite da u vas potedeti? produi kralj.
Zbog ega ste bunili narod protiv moje vojske?
Mi smo bunili svoj narod! odgovori najstariji
Hindus. Aleksandar se zamisli. Upirui pogled u zarobljenike,

zaudi se; ni na jednom licu ne primeti strah. Najposle ree:

Postaviu vam nekoliko pitanja. Koji od vas bude prvi
dao najgori odgovor, odsei u mu glavu. Obrativi se
najstarijem mudracu, dodade: Ti e biti sudija. Na kraju
e rei koji je od njih prvi dao najgori odgovor.
Najstariji mudrac blago prikloni glavu:
Postavljaj pitanja ree. Aleksandar se obrati prvom
s leva:
Reci mi, filozofe, da li na zemlji ima vie ivih ili
mrtvih?
ivih, jer mrtvi ne postoje! Drugi dobi pitanje:
Gde ima vie ivotinja: na zemlji ili u moru?
Na zemlji, odgovori mudrac, jer more je samo
deo zemlje.
Koja je od svih ivotinja najlukavija? upita kralj
treeg.
Ona koju ovek jo nije mogao upoznati.
etvrti, na pitanje zato je bunio svoj narod, odgovori:
eleo sam da lepo ivim ili da lepo umrem.
Najtee pitanje dobio je peti: da li je stariji dan ili no?
Dan je za jedan dan stariji od noi, odgovori ovaj.
To je nejasan odgovor! ree kralj.
Nejasnom pitanju sleduje nejasan odgovor! dobaci
mudrac.
Reci mi, ti, esti, produi Aleksandar na koji
nain moe ovek najbolje postati mio?
Ako ima najveu mo i silu, a nije straan,
odgovori.

Na sedmo pitanje prebledee prisutni oficiri, jer im se

inilo da je na njega opasno odgovoriti:
Kako ovek moe da postane bog? Mudrac razvue
usne u osmeh i odgovori:
Ako neto uini to oveku nije moguno uiniti!
ta je jae: ivot ili smrt? upita kralj osmog.
ivot, odvrati mudrac, kad toliko mnogo moe
da izdri.
Poslednji dobi pitanje:
Dokle ovek treba da ivi?
Dok mu se ne uini da je bolje biti mrtav.
Onda se kralj obrati desetom mudracu, koga je odabrao
za sudiju:
Sad reci koji je od njih dao najgori odgovor! Stari
mudrac se nasmei:
Svi odgovori su gori jedan od drugog.
Onda si ti rav sudija. dobaci kralj. Pogubiu
tebe. Tvoj odgovor je najgori!
Ne kralju, odvrati mudrac. ti me nee pogubiti,
jer si rekao da e ubiti prvog koji da najgori odgovor. Ja sam
presudio: svi odgovori su bili gori od drugih.
Aleksandar se nasmeja, obdari mudrace i otpusti ih.

GLAVA DVADESET ESTA

Hrabrom oveku je milo
i iveti i umreti u slavi!

Aleksandar dovede vojsku

do reke Hifasisa i dospe u

najnaseljenije oblasti zapadnog dela Indije. S tekom mukom
je savlaivao hinduska plemena odvojena rekama Hidroatom i
Akesinom. Gaugani, Mali, Katejci i drugi narodi Indije pruali
su otpor na kakav makedonski ratnici nisu navikli. Neprekidne
borbe, prelaenje preko reka i movara, zauzimanje gradova i
sela, zasede, muka ubistva, nesnosne ege i boletine
naterae makedonske ratnike da gunaju i sve vie otkazuju
poslunost oficirima, pa ak i kralju.
Jo posle bitke s Porom Makedonci su poeli da gube
volju za dalje ratovanje.
Prolo je vreme nae slave, vajkali su se
makedonski ratnici. Ovo nije persijska vojska... Svi emo
ostaviti kosti u Indiji...
Kad doznadoe da Aleksandar namerava i Gang da
pree, uhvati ih uas. Od zarobljenih Hindusa uli su da je ta
reka iraka trideset i dva stadija{121} i da se na njenoj drugoj
obali nalazi cela poplava od ratnika. Prialo se da su tamonji
kraljevi krenuli svu svoju vojsku; osamdeset hiljada

konjanika, dve stotine hiljada peaka, osam hiljada bornih

kola i est hiljada slonova obuenih za velike bitke.
Ove prie naterae strah u kosti makedonskim ratnicima i
svi do jednog otkazae poslunost kralju.
Aleksandru se, meutim, inilo da svi njegovi uspesi ne
znae nita ako ne pree i reku Gang. Zbog toga, po staroj
navici, odra govor ratnicima, raunajui da e ih podstai da
nastave put.
Makedonci i saveznici, poznato mi je da ste odluili
da se vratite. Zbog toga sam vas pozvao: ili da vas nagovorim
da nastavite put prema Gangu, ili da vi mene ubedite da
udarimo natrag... Vae muke i napori urodili su plodom.
Pobedili ste silne narode i osvojili toliko zemalja koliko pre
vas nikome nije polo za rukom. Priznajem da ste u ovom
pohodu uinili ogromne napore, ali, po mom miljenju,
valjanog oveka napori vode putem slave i onda su sami
napori cilj... Ne preostaje nam jo mnogo puta do Ganga i do
mora u koje se ta reka uliva.{122} To veliko more okruuje celu
zemlju i sigurno je da je u vezi sa Hirkanskim morem,{123} pa i
sa Persijskim zalivom. Iz Persijskog zaliva oploviemo Libiju
do Heraklovih stubova. Ako se vratimo, opet nam predstoje
borbe s pokorenim narodima, koji e se zacelo latiti oruja i
kao buntovnici sa svih strana nasrtati na nas. Tako e nae
dosadanje muke biti uzaludne... Makedonci i saveznici,
hrabrom oveku je milo i iveti i umreti u slavi! Kakva bi naa
slava bila da smo ostali u Makedoniji, da se borimo sa
Traanima, Ilirima i Tribalima? Vodio sam vas u opasnosti, ali
nijedan od vas ne moe rei da sam ja te iste opasnosti

izbegavao. Napori su vai, nagrada je vaa! Meni nita drugo

nee ostati do bedno ime kralja!
Aleksandar zavri govor. Ratnici su dugo utali. Mnogi
su meu njima plakali i pokazivali znake kajanja zbog
malodunosti koja ih je svladala. Uprkos tome, nijedan se ne
javi za re. Najposle Ken, stari oficir i ljubimac Aleksandrov,
odlui da govori. On skide kacigu s glave, pokloni se pred
kraljem i poe:
Mislim da po svojoj starosti i po zasluenom pravu
mogu da kaem ono to mi lei na srcu. Govoriu, ne da bih
ugodio Makedoncima ili tebi, ve to oseam da e biti
korisno za sve nas. Razmisli, kralju, koliko si Makedonaca i
Helena poveo u ovai rat, a koliko nam je ivih ostalo po
raznim gradovima Azije da kao posada odrava red i mir!
Mnogi meu njima zbog rana i iznurenosti nisu mogli ii
dalje. Zar misli da i oni ne ele da se vrate u otadbinu i
zagrle svoje mile i drage, koje su tamo ostavili i koje godinama
nisu videli? Mnogi od njih su ve pomrli, a ostali, klonuli
duhom, oajavaju to im se ne daje prilika da se vrate kui.
Oni su se obogatili. Ali, ta im to vredi kad ne mogu da doive
radost da se slavni i bogati vrate u domovinu! Pogledaj dobro
svoje ratnike. Na njihovim licima vidi enju za roditeljima,
enama i decom. Radi te elje treba da im oprosti
nepokornost. Nego, vrati se ti u Makedoniju, zagrli svoju
majku koja te toliko godina nije videla, pa kad se dobro
odmori i oporavi od napora, skupi nove ratnike, mlae i
bolje od nas, pa ponovo kreni na Indiju ili na Libiju, Crno
More ili Kartaginu...

Uz opte odobravanje Ken zavri govor. Kad Aleksandar

vide da nema smisla da nanovo pokua da ih ubedi, raspusti
skuptinu i, ceptei od gneva, zatvori se u svom atoru.
Tri dana je Aleksandar uzalud oekivao da se Makedonci
pokaju. etvrtog dana ujutru pokaza se pred ratnicima i uz
gromke poklie prinese rtvu i izjavi da pristaje na povratak.
Narednih dana Makedonci, sreni, preoe reku Hidroatu
i naoe se na obali Hidaspa.
Makedonski ratnici su dva meseca uz pomo Hindusa
pravili lae spremajui se za veliki put niz reku Hidasp.
Aleksandar je od uroenika doznao da ova reka utie u
Akesin, a Akesin u Ind, i da Ind utie u Veliko More. Feniani,
Kiprani, Karani i Egipani, koji su ili s vojskom, kao veti
laari prihvatie se posla i mornarica natovarena
makedonskim ratnicima, bila je spremna da krene niz reku
Hidasp.
Za zapovednika celokupne mornarice postavi Nearha, a
za krmanoa kraljevske lae Onesikrata.{124} Krater i
Hefestion povedu polovinu vojske suvim, desnom i levom
obalom reke. Drugojaije se nije moglo jer je bilo samo
konjanika oko osam hiljada i dve stotine slonova.
Tada se, najednom, najpouzdaniji kraljev oficir Ken,
razboli i umre. Aleksandar mu priredi velianstven pogreb, a
sam je tri dana uzastopce na njegovu grobu svakog jutra drao
pohvalne govore.
Na znak trube jednog jutra krenu niz reku osam stotina
laa natovarenih ratnicima, stokom, hranom i ostalim
potrebama.

Posle tri dana plovidbe mornarica stigne na ue Hidaspa

u reku Akesin.
Borei se s vrtlozima, mornarica se na brzoj reci sjuri u
klisuru i mnoge lae, sudarajui se, otetie jedna drugu, a
neke i potonue odnevi sa sobom i ratnike i prtljag.
Vojska pod Kraterom i Hefestionom, idui suvozemnim
putem, gotovo neprekidno je uz put vodila borbe s
uroenicima Malima. Varvari su se u tolikom broju iskupljali
na obalama da se makedonskim ratnicima uinilo da se nikad
nee osloboditi njihovog prisustva. Najposle, Aleksandar,
eljan boja i gnevan na varvare, izvede vojsku iz lada i poe s
Malima pravi rat.
Prilikom zauzimanja jednog grada Aleksandar pukim
sluajem izbee smrt. Hrabar do mahnitosti, kralj, uspevi se
uz lestvice, sa svega dva ratnika skoi sa zida u grad meu
varvare. Oni, zastraeni, najpre se razbeae, ali kad videe da
su prela zid svega trojica, navalie svom estinom. Dva
Makedonca, titei kralja, dopadoe tekih rana. Iako ranjen
na etiri mesta. Aleksandar ostade na nogama sve dok ga
jedan varvarin ne mlatnu motkom po vratu. U tom trenutku
Krater s Makedoncima provali kroz gradsku kapiju, a ve su
se i Traani prebacivali preko zida.
Dok su jedni ratnici prodirali u grad, drugi na rukama
odnee polumrtvog kralja. Iz njegovog tela izvadie tri strele,
ali najopasnija rana bila je na grudima,{125} jer je koplje
probilo oklop.
Iznuren od rana i gubitka krvi, Aleksandar je dva dana
leao bez svesti, lebdei izmeu ivota i smrti. Kraljica

Roksana nije se odvajala od njegove postelje. S jednim

lekarom iz Baktrije, koji se bio prouo kao odlian vidar, leila
je kralja biljnim mastima i sokovima isceenim iz nekakvog
korenja koje se nalazi pored brdskih reka i potoka u Indiji.
Osmog dana kralj je bio van ivotne opasnosti.
Onda lae uplovie u Ind. Sedam meseci makedonska
vojska je ila nizvodno, dok ne stie, do grada Patale. Za to
vreme pronese se po Aziji glas da je Aleksandar poginuo i
satrapi, Makedonci, Persijanci, Baktrani. Egipani i Frigijci
stadoe pokazivati samovoljstva. Na nekoliko mesta buknue
ustanci i nastadoe krvavi obrauni.
Meutim, makedonski ratnici, borei se uz put s
ratobornim varvarima, pokorie Ksatre, Abastane, Sogde,
Preste, Oksikane i Sambe. Obnovivi grad Patalu, Aleksandar
tu ostavi jaku posadu, pa, udarivi desnim krakom Inda, stie
do mora.{126} Na tom mestu Makedonci podigoe
Aleksandriju.
Nearh, zapovednik celokupne mornarice, naredi da se
lae dobro usidre i odlui da eka dok prou pasatni{127}
vetrovi, pa tek onda da se otisne na more. Aleksandar odmah
krenu suvozemnim putem i povede sa sobom oko etrdeset
hiljada ljudi.{128}
Preavi reku Blabus, kralj upade s vojskom u zemlju
Oriana, rastera ih do poslednjeg u pustinju Gedrosiju.
Makedonska vojska ila je kroz zemlju neplodnu i siromanu
u ljudskoj i stonoj hrani. Peskoviti predeli, oskudni u pijaoj
vodi, strahovita ega i oblaci praine, koje su vetrovi kovitlali,
oteavali su put koloni. Vukui se preko pustinja, ratnici su,

iznemogli od gladi i ei, bacali oruje i skidali sa sebe odelo,

cepali ga na krpe i zamotavali stopala, jer im je vreo pesak
oteavao hod. Na uzbrdicama je stoka, jedva vukui noge,
stenjui i brekui zapadala u sitan pesak i, ne mogui dalje,
ostajala kao sputana da skapava. Na nizbrdicama pesak se
izmicao ispod nogu ratnika. Mnogi su padali, kotrljali se,
valjali se i opet dizali na noge s prainom i sitnim peskom u
ustima, nosu i uima.
Aleksandar je svojim primerom bodrio klonule duhove
ratnika. Bio je na elu kolone, as jaui na slonu ili konju, as
idui peice i gazei do kolena po rastresitom pesku. Samo do
grada Pure u Gedrosiji nekoliko stotina ratnika i konja ostalo
je mrtvo uz put.
Poto se oporavie za desetak dana u tom gradu,
Makedonci nastavie put kroz pustinju. Snabdevi se vodom i
hranom, koliko je ko mogao poneti, ratnici su nekoliko dana
ili bezbedno. Za to vreme fenianski dobrovoljci, kojima je
uvek bila vanija trgovina nego rat, uz put su skupljali
miriljavu smolu iz mirtinih drveta, koja su izuzetno u ovoj
pustinji vea i deblja od iba. Isto tako po jarugama i
bezvodnim koritima presahlih reica i potoka Feniani su
vadili miriljavo korenje narda{129} i, bez obzira na grdne
tekoe na putu, sve su to tovarili na mazge i vukli kroz
pustinju.
Meutim, hrane i vode nestade i ratnici opet zapadoe u
krajnju bedu. Aleksandar se nadao da je zemlja Gedroana,
idui prema moru, manje pusta i okrete kolonu u
jugozapadnom pravcu. Ali, prevari se u raunu: peskovita

pustinja prostirala se sve do morske obale. Naiavi na

siromane ribare i njihove bedne kolibice, napravljene od
koljki i ribljih kostiju, makedonski ratnici doznadoe da se tu
voda moe nai ako se kopaju duboke rupe u pesku. Voda je
bila prljava i neukusna, ali ratnici ipak napunie meine i
nastavie put.
Aleksandar je nameravao da skupi to vie hrane i da je
ostavi pod jakom straom na morskoj obali, kako bi vojska
koja plovi brodovima mogla da je nae kad naie na to mesto.
S mnogo muke neto hrane je skupljeno i ostavljeno na
morskoj obali. Ali, jo iste noi izgladneli ratnici sve
razgrabie i raznee. Kralj, znajui u kakvom se stanju nalazi
vojska, ne preduze nikakve mere za kanjavanje krivaca.
Put je nastavljen, ali gotovo sva kola s prtljagom
ostadoe zaglavljena u pesku. Osim toga, marve je bilo sve
manje, jer su je ratnici klali i jeli, pod izgovorom da je lipsala
ili iznemogla. Nisu tedeli ni konje, pa je pri kraju puta kroz
pustinju gotovo cela kolona ila peice.
Dva meseca trajao je put kroj pustinju. Mnogi ratnici,
iznemogli, ostajali su putem, jer nije bilo mogunosti da ih ma
ko prihvati, poto su svi bili potpuno iznureni. Zamor se
osobito pojaavao zbog urbe. Hitalo se da se to pre stigne
do vode i hrane.
Ali, najvea nesrea se desila jedne noi kad su ratnici
polegali u nekoj suvoj jaruzi. Strahovita kia, doneta
monsunskim vetrovima, izli se u bujicu. Voda se sjuri u
jarugu, dohvati pospane i umorne ratnike, njihove ene i decu,
koje su vukli sa sobom, i mnoge podavi. Nekoliko hiljada

leeva odnese brza voda.

Od etrdeset hiljada ratnika, Aleksandar je izveo iz
pustinje jedva etvrtinu, pa i to gladno, edno, islabelo i
klonulo, vuklo se u dronjcima. Zakrvavljenih oiju, upalih
obraza i uleglih grudi i trbuha, makedonski ratnici stigoe
najzad u pitomije i bogatije krajeve oblasti Karmanije.
Od Patale do grada Harmosije kosturi ljudski i konjski
pokazivali su put kojim je proao Aleksandar Makedonski.

* * *
Satrapi su se pobrinuli da iznurena makedonska vojska
dobije sve to je potrebno za oporavak. Odmorni i okrepljeni
ratnici krenue prema persijskom gradu Pasargadi. Aleksandar
se s Roksandom, svojim oficirima, ljubimcima i njihovim
enama vozio na velikom etvorougaonom podijumu,
postavljenom na ogromna kola s visokim tokovima. U kola je
bila upregnuta zaprega od osam konja. Svita makedonskog
kralja lekarila je na posteljama od grimiza. Velike grane sa
sveim liem svakodnevno su menjane i uvrivane na
podijumu da prave hlad. Tu se danju i nou veselilo. Pevanje
uz pratnju flaute i aulosa orilo se neprekidno. Cela kraljeva
svita bila je razbludna i pijana.
U sveanoj povorci, ratnici, sad ve svi raskono
odeveni, vozili su se na kolima ili su jahali konje, svi pijani i s

vencima na glavi. Vojnici su bili pobacali oruje, lemove i

oklope i celog puta otvarali meine, toili vino u velike
kondire, nazdravljajui jedan drugom, pevali, nadvikivali se,
padali pijani s konja i kola i ostajali uz put. Bakhantsko
klicanje i podvriskivanje ena, koje su se izmeale s ratnicima,
orilo se neprekidno.
Prema priama koje su u to vreme kruile u Heladi i
Aziji, tako se vraao iz Indije Dionis, pa je Aleksandar hteo da
podraava toga boga. Makedonci nisu vie ni po emu bili
slini ratnicima. Pobednici u svim bitkama sad su bili
raspojasana rulja pijanaca koja se razvratno vukla drumovima
Persije.

* * *
Meutim, stigla je mornarica pod Nearhom. Aleksandar,
obradovan to su ovi ratnici gotovo svi zdravo stigli, odlui da
napravi nove brodove i da preduzme pohod morem u zemlje
koje nije osvojio. Zbog toga naredi da se u Tapsaku{130} grade
lae za put niz reku Eufrat. Kralj je imao nameru da oplovi
oko Arabije i Afrike i da kroz Heraklove Stubove{131}dospe u
Sredozemno more. Radi toga poe da skuplja mornare,
osobito meu Fenianima i Likijcima, dobre graditelje
brodova i vete moreplovce.
Ali, pobune su izbijale na sve strane. Vest o kraljevoj

pogibiji u borbi s Malima pokrenula je ak i upravitelje

satrapija, koje je Aleksandar, kao pouzdane, lino postavio. I
kralj vide da mu najpre predstoji veliki posao oko uguivanja
pobuna. U nastupu ljutine Aleksandar svojom rukom ubi
satrape Oksijarta i Abuleta, koji su prvi zaveli tiraniju i
pokuali da otpadnu od njegove vlasti. Na veliko
nezadovoljstvo Makedonaca krali odabra i opremi trideset
hiljada Azijata i uvrsti ih u svoju gardu.
U to vreme pada i smrt Kalanova. Ovaj gimnosofist
priao je Aleksandru jo u Indiji i pratio ga celim putem na
povratku. I kad su svi napori proli i cela vojska ivela u
blagostanju, indijski filozof napravi sam sebi lomau, lee na
nju i naredi ratnicima da je potpale. Aleksandar, njegovi oficiri
i ratnici s divljenjem su gledali kako filozof ne mrdnuvi
nijednim delom tela, izgore na lomai.
Tada je Aleksandar posetio Kirov grob. Ubivi Polumaha,
Makedonca koji je otetio i opljakao grob, kralj s divljenjem
proita natpis:
ovee, ma ko da si, znam da e doi k meni! Ja sam
Kir koji je Persijancima dao vlast i mo. Potuj ovaj grumen
zemlje koji moje telo pokriva".
Aleksandar je oistio i doterao grob persijskog kralja,
koji je, dve stotine godina ranije, osvajao svet.

GLAVA DVADESET
SEDMA
Celog veka sam ive nagraivao,
a mrtve potovao!

Kao gomila utvara priinjavali su se Aleksandru indijski

filozofi. Zbog toga se kod kralja pojavio nemir i sumnja u
sopstvenu vrednost. Po dolasku u Persepolj nastani se u
Kserksovoj palati, koju je nekada zapalio i potom naredio da
se poar ugasi. Boanske poasti, koje su mu udvorice
ukazivale, poele su da ga izvode iz takta, pa ipak, uprkos
tome, zahtevao ih je vie nego ikad.
Njegovo telo, iznureno od napora i mnogih rana, iz dana
u dan je slabilo. Svakodnevni poslovi oko upravljanja
dravnim kolosom ruili su njegovu snagu. U noi, kad ostane
sam sa sobom, uzalud je prieljkivao san. Bog Hipnos retko
ga je poseivao. Mesto toga, reale su se pred oima kralja
utvare pobijenih ljudi. Gotovo svakoga dana viao je Filotino
lice, pegavo i iskrivljeno od pakosti, namrgoenog Klita i
snanu i dostojanstvenu pojavu generala Parmeniona.
U kraljevim uima odjekivali su glasovi ptica iz Indije:
cvrkutavi, otegnuti, zvidukavi i kretavi. S njima se mealo

siktanje zmija otrovnica, zavijanje akala, reanje pantera i

potmula rika lavova. Krda razdraenih slonova krila su drveta
i jurila kroz dunglu. Njihova tutnjava meala se s
grmljavinom vodopada velikih i stravinih indijskih reka.
Krali se tre iz polusna. Pred sobom je video indijske
filozofe, a ispred svih Dandamisa, ogrnutog belim aravom.
Filozof ga je gledao mrtvim oima i ne podiui ton govorio:
Ako si ti Zevsov sin, onda sam i ja Zevsov sin... Od tebe
nita ne primam, niti imam ta da ti dam".
Za vreme boravka u Indiji Aleksandar je pozvao nekoliko
istaknutih filozofa. Hteo je da s njima zapodene razgovor, a
oni na njegova pitanja nisu odgovarali. Mesto toga trupkali su
nogama u mestu i bacali saaljive poglede na njega.
Upitani preko tumaa ta im to trupkanje nogama znai,
odgovorili su:
ivom oveku dovoljne su dve stope zemlje, a kad
umre ni toliko. Otii e pod zemlju".
Progonjen slutnjama i nesanicom, kralj odlui da napusti
Persepolj i pree u Vavilon. Trideset hiljada mladih Azijata
pratilo ga je na putu do grada Opisa na reci Tigrisu. Stari
makedonski ratnici, nestrpljivi i mrzovoljni, javno su
negodovali to kralj uzima varvare u svoju gardu. Njihovo
nezadovoljstvo doe do vrhunca kad im Aleksandar saopti
da eli da otpusti iz vojske sve Makedonce, iznemogle od
starosti, ratnih napora i rana.
Sve e nas oterati! govorili su makedonski ratnici.
Najurie nas u Makedoniju, a mesto nas uzee varvare da
mu slue.

Obesni, pokazujui sve vie svoje udi, Makedonci

odluie svi do jednog da napuste kralja i da se vrate u
Makedoniju. Aleksandar, elei da ko zna koji put utie na
njih, sazva zbor i odra im govor:
Makedonci, ree kralj, ne elim da spreavam
va odlazak u otadbinu. Po meni moete svi otii!... Na zbor
sam vas pozvao samo da vam dokaem koliko ste nezahvalni
prema mome ocu Filipu i prema meni!... Kad je Filip postao
va kralj, vrste bili bedni, niko i nita! Nosili ste odelo od
neutavljene koe, s dlakom okrenutom u polje, kao pravi
varvari. Celog veka ste svoja jadna stada mravih ovaca i koza
uvali od Ilira, Traana i Tribala, koji su vas pljakali kad god
im se prohtelo. Moj otac vam je omoguio ne samo da se
uspeno borite protiv nasrtljivih suseda, nego i da ih pobedite i
potinite svojoj vlasti. Sa sebe ste zbacili kona odela i obukli
pristojne haljine. Filip je od vas stvorio ratnike koji se mogu
boriti i na ravnici i mogu se pouzdati u svoje miice vie nego
u utvrenja. Nastanio vas je po gradovima i stvorio vam
zakone. On vas je nagnao da od robova postanete slobodni
ljudi, da pokorite Traane i postanete njihovi gospodari. Filip
je stvorio trgovinu i otvorio vam izlaz na more. On je potinio
Helene, a osobito Fokiane, pred kojima ste vi nekad premirali
od straha. Atinjane i Tebance, koji su nas prezirali i vrebali
priliku da nas unite. Moj otac je doterao dotle da vie nita
nisu mogli da preduzmu protiv Makedonije. Velikoduni Filip,
kad je postao vrhovni zapovednik svih Helena za borbu protiv
Persijanaca, svoj uspeh nije pripisivao samo sebi, nego optoj
zajednici svih Makedonaca.

Sve te zasluge Filipove ogromne su, iako izgledaju male

prema naim uspesima! Ja sam od oca nasledio oko pet
stotina talanata u srebru i vojsku koja je bila sposobna da
osvaja svet. Kad smo preli preko Helesponta, imali smo
hrane samo za mesec dana. Tim smo poeli rat. Ali, posle
bitke kod Granika ja sam makedonskoj dravi pridodao Jonski
arhipelag, Eoliju. Veliku i Malu Frigiju i Lidiju. Egipatsko i
hirensko blago dobili ste bez borbe. Sirija, Palestina, Vavilon,
Baktrija, Susijana, Persija i Indija, sve to pripada vama. Vi ste
satrapi, vojskovoe, vladari nad zemljama i morima... Korist
od svega vuete vi, a ja, osim kraljevskog odela i krune,
nemam nita! Ja radim kao i svi vi, jedem kao vi, ali bdim nad
vama. Nou me mori nesanica, samo da bi mogli vi bezbrino
da spavate... Naravno, svi smatrate da ste se samo vi trudili i
patili. Pitam vas, Makedonci, ko od vas moe tvrditi da se za
mene vie brinuo nego ja za njega? Vi, koji ste ranjeni, svucite
svoje haljine i pokaite svoje oiljke od rana! Pokazau i ja
svoje. Svaku ranu dobio sam spreda{132} i osetio na svome
telu ma, koplje, strelu, kamen i tojagu. Za vau slavu i
bogatstvo vodio sam vas iz pobede u pobedu. Ko je u bici
poginuo, postao je slavan i dobio je pogreb dostojan junaku,
jer pod mojim vostvom nijedan nije pao beei ispred
neprijatelja. Celog veka sam ive nagraivao, a mrtve
potovao.
Hteo sam sad da poaljem kui iznemogle, onemoale i
nesposobne za rat, a vi se spremate da odete svi!... Idite, ne
branim vam, ali ne zaboravite da se u Makedoniji pohvalite da
ste napustili svog kralja Aleksandra!... Idite, ne branim vam!...

Va postupak zacelo e vam doneti veu slavu nego to ste je

stekli kod mene... Idite!...
Aleksandar naglo zavri svoj govor. Obuzet gnevom,
skoi s govornice i urno ode u kraljevski dvor. Dva dana
nijednog Makedonca nije putao sebi. Dvorili su ga Persijanci
i Meani. Treeg dana makedonski ratnici stadoe jadikovati i
ve su pojedini u grupama prilazili dvoru. Kad ih se nakupi
velika gomila, najpre poee prepirku i svau bacajui krivicu
jedni na druge, dok ne udarie u kuknjavu. Najposle,
Aleksandar se smilova na njih, primi izaslanike i saslua ih;
makedonski ratnici preklinjali su kralja da im oprosti. Bili su
spremni da odaju podstrekae i glavne nezadovoljnike. Kralj,
ganut njihovom iskrenou i suzama, izie pred dvor i pokaza
se svima. Smeei se i maui rukama, davao im je na znanje
da im oprata. Makedonci su plakali od radosti, zaplaka se i
kralj.
Dva dana docnije, deset hiljada Makedonaca, slabih i
nesposobnih za ratne napore, napustie grad Opis i krenue
prema Helespontu, da se prebace u Trakiju, a odatle u
Makedoniju.
Aleksandar je svakome dao platu prema vremenu
provedenom u ratu i jo odozgo dodao po jedan talanat.{133}
Osim toga zadrao je decu i ene Makedonaca koji su se u
Aziji po drugi put oenili i obezbedio im budunost. To je
uinio da njegovi ratnici ne bi imali neprijatnosti od ena koje
su kod svojih kua ostavili.
Koliko je kralju bilo stalo do toga da ugodi
Makedoncima otputenim iz vojske vidi se po tome to im je

za vou postavio Kratera, oveka koga je posle Hefestiona

najvie voleo. Kratera su voleli i makedonski ratnici, jer je
osuivao kralja to prima persijske obiaje.
Na rastanku Aleksandar se obrati Krateru:
aljem te u Makedoniju da zauzme mesto glavnog
zapovednika Makedonije, Trakije, Tesalije i slobodne Helade.
Zamenie Antipatra, jer se pokazao nezahvalan i nedostojan.
Jednako mi alje pisma: ali se na moju majku da je drska,
slavoljubiva i da se mea u njegov posao. Njihova svaa traje
ve godinama... Ali, Antipatar ne zna da je jedna materina
suza jaa nego sve optube protiv nje.
Tim reima Aleksandar je ispratio u otadbinu Kratera,
pa, obrativi se jo jednom Makedoncima, poele im srean
put.

* * *
Iz grada Opisa Aleksandar ode u Susu i nastani se u
kraljevom dvorcu. Njegovi telesni uvari iznenadie se kad
ue da treba svi da se ene Persijankama. Aleksandar, pored
Roksane, keri Oksijartove, uze za enu i Darijevu erku
Statiru, nazvanu Barsina, a njenu sestru Dripetidu dade
Hefestionu. Tod prilikom oenie se najistaknutiji kraljevi
oficiri: Perdika, Ptolomej, Nearh, Seleuk i preko osamdeset
drugih ratnika iz garde kraljevih pratilaca". U to vreme

oenilo se oko deset hiljada Makedonaca u Aziji. Svi su uzeli

za ene Persijanke i Meanke. Nijedan brak nije ostao bez
osobitog svadbenog poklona.
Uskoro Aleksandar napusti Susu i ode u Vavilon.
Obiavi Nisejske poljane, gde je poslao preko sto hiljada
konja, kralj doe u Egbatanu i nastani se u dvoru asirskih
careva.
Na prostranoj poljani, dobro ureenoj, kralj priredi
gimnastika i muzika takmienja. Meu mnogim istaknutim
umetnicima uz kralja je bio i Lisip iz Sikiona,{134} poznat po
tome to je izradio nekoliko kipova Aleksandrovih. Taj
umetnik je najbolje uoio dostojanstveno dranje kraljevo,
energine crte lica i enjivi pogled. Uz kralja je takoe sedeo
vajar i slikar Mikon, osobito uven po slici koja predstavlja
borbu Amazonki s Atinjanima.
Kad je takmienje bilo u najveem jeku, jedan glasnik
dotra i javi Aleksandru da je Hefestion na samrti. Kralj
smesta napusti poljanu i odjuri u dvor. Ali, Hefestion je ve
bio mrtav.
Kralj, videi svog prijatelja mrtvog, pocepa haljinu na
svojim grudima i zavapi:
Napustio me je ovek koga sam najvie voleo!
Onda je pao po mrtvacu i ostao tako nekoliko asova.
Pogruenog i skrhanog od alosti, oficiri ga jedva odvojie od
mrtvog prijatelja, odvedoe ga u njegove odaje i metnue u
postelju.
Sutradan, u nastupu oajanja, kralj naredi ratnicima da
razapnu na krst lekara Glauka koji je leio Hefestiona. Oficiri,

mada su znali da lekar nije kriv, ne usudie se ni rei da

progovore. Svima je bilo poznato da je Hefestion bolovao od
stomaka i da je bez znanja lekara pojeo kuvanog petla i popio
nekoliko pehara istog vina. Ali, bojei se kraljevog gneva, svi
su utali.
Aleksandar, po ugledu na Ahileja,{135} odsee sebi kosu i
prinese je na rtvu mrtvom prijatelju. Bradu i brkove oduvek
je brijao, da bi bio slian bogovima Apolonu i Hermesu. Istog
dana otpremi poslanike u Egipat da pitaju za savet Amonove
svetenike da li treba umrlom Hefestionu prinositi rtve. Za to
vreme naredio je da se u celoj Aziji zavede opta alost: da se,
na prvom mestu, pogase sve svete vatre po hramovima, to je
u Persiji bilo uobiajeno samo kad umre kralj. Na
velianstvenoj lomai spaljeno je Hefestionovo telo. Kasnije
se prialo da je kralj potroio za pogreb i nadgrobni spomenik
preko deset hiljada talanata.
Jedno varvarsko pleme, Kosejci, najskuplje je platilo
kraljevu alost. Aleksandar je, u nastupu tuge, naredio svojim
ratnicima da hvataju odrasle Kosejce i da ih kolju kao rtve za
Hefestionovu duu. Ovaj lov na ljude trajao je mesecima.
alost Aleksandrova postala je tako svirepa, da je njegovim
najbliim prijateljima uterala strah u kosti.
Meutim, ogromno carstvo poelo je ve da se rui:
gotovo po svim oblastima satrapi su okupljali vojsku i ekali
trenutak da se kao vuci bace na leinu kolosa, koji je poeo da
posre. U Baktriji buknu ustanak, u Mediji isto tako. Harpal,
kraljev glavni blagajnik, die blago iz riznice i pobee bez
traga. U Makedoniji se narod podeli u dve grupe: jedan deo

prie Antipatru, a drugi Olimpijadi. Svakoga trenutka pretila je

opasnost da izbije krvoprolie.
Za to vreme Aleksandar je ludovao: alio svoga prijatelja
Hefestiona. inilo mu se da je to od svega najvanije. Naredio
je da se svim konjima po okolnim oblastima u znak alosti
odsee griva; osam dana docnije odbijeni su zupci na
zidovima mnogih gradova. U meuvremenu vratie se
poslanici koji su ili u Egipat da Pitaju za savet Amonove
svetenike i proroke. Oni donee vest da umrlom Hefestionu
treba prinositi rtve kao heroju.

* * *
Aleksandrova alost za prijateljem uveliko je izila iz
granica normalnog. Prenagljen u svemu, kralj je svakako eleo
da pokae koliko je veliki i u alosti, koja, uostalom, nije bila
dugotrajna. Ubrzo je poeo da se brine o sebi i da, vie nego
ikad, misli na svoju linost. Njegovi prijatelji su opazili da ga
praznoverje sve vie hvata. Kralj je u najneznatnijim stvarima
video znamenja i smatrao ih za uda. Zbog toga ga je
spopadala zebnja, obuzimalo nespokojstvo i strah za ivot.
Nikad u carskoj palati nije bilo vie vraeva, gatara, proroka,
opsenara i astrologa nego te godine.{136} aranja, gatanja i
prinoenja rtava svakodnevno su opsedala kralja i njegove
udvorice. General Perdika je u poverenju govorio prijateljima:

 Nekad smo se zgraali nad zatucanim postupcima

kraljice Olimpijade, a evo sad imamo pred oima njenog sina
koji e, izgleda, u tome nadmaiti majku!
U Baktriji ustanak... Skiti se spremaju na pobunu,
Meani se odmeu od vlasti, a na kralj ne preduzima nita!
ree Seleuk.
Nema vremena, dobaci Ptolomej. Isuvie je
zauzet sobom i svojom veliinom.
Aleksandar je revnosno prinosio rtve i jo revnosnije
prireivao pijanke, koje su se nastavljale iz noi u no.
Jednog dana, posle jedrenja po Eufratu, dok se kralj
igrao loptom, dotra mu jedan sluga prestravljen i zadihan:
Kralju, ree, nekakav ovek uvukao se u tvoj
letnjikovac... Niko ga ne poznaje... Nepoznat...
Kakav ovek? upita Aleksandar bledei.
Niko ga ne zna! ponovi sluga drhtei od straha.
Uao je u kraljevsku dvoranu, ogrnuo tvoj ogrta, stavio krunu
na glavu i seo na presto.
Sluga uuta. Kralj se zagleda u zemlju i zamisli. Po
verovanju Persijanaca, ako neko sedne na kraljevski presto,
siguran je znak da kralju predstoji smrt. U to dojuri na igralite
gomila ukopljenika, posluitelja i dvorana. Svi su bili
prestravljeni, plakali su i mlatarali rukama i vikali:
On sedi na prestolu!... Nita ne govori! Samo gleda...
Nee da sie s prestola!...
Kralj se lagano uputi letnjikovcu. Nije se razbesneo,
naprotiv, bio je utuen.
Doista, ne prestolu je sedeo tuinac, ogrnut kraljevim

platom, s krunom na glavi. Lice toga oveka bilo je bledo,

ispijeno i s upalim obrazima. Njegove oi udno su svetlucale
u polumraku.
Ko si? upita ga Aleksandar.
Roeni Helen, tiho odgovori ovek. Ime mi je
Dionis.{137} Bio sam u okovima. Bog Serapis{138} raskinuo mi
je okove, doveo me ovamo i naredio mi da ogrnem kraljevski
plat, da stavim krunu na glavu i da utei sednem na tvoj
presto... On je tu, stoji pored mene, titi me... bog Serapis.
Vra Aristandar, ogrnut belim ogrtaem, na persijski
nain, nabeljena lica i nacrnjenih obrva, stajao je pored kralja.
ta da radim?... obuzet strepnjom upita ga kralj
Aleksandar.
Ubij ga! odgovori vra mirno.
Prema svetlosti buktinja, koje su sluge unele, kralj se
zagleda u stranca. Oi nepoznatog odmeravale su ga od glave
do pete, a oko usana lebdeo mu je prezriv osmeh. Svima je
bilo jasno da se ovek ruga kralju.
Ovaj je lud! apnu Ptolomej generalu Perdiki.
Ubijte ga! dreknu kralj Aleksandar i, guei se od
preneraenosti, pade na jednu sofu.
Lud ponovi tiho Ptolomej.
A kralj je jo lui! apnu mu na uvo general
Perdika.
Dva snana roba epae neznanca, izvedoe ga iz
dvorane i pred vratima ga ubie.
Otada je Aleksandrovo raspoloenje bilo strano. Bio je
uveren da mu se smrt pribliava. Danju je strepeo od

zaverenika, a nou bdeo drei isukan ma pored uzglavlja.

Najvie se bojao Antipatra i njegovih sinova. Jedan od njih,
po imenu Jola, bio mu je peharnik, a drugi, Kasandar, tek to
je stigao iz Makedonije. Jolu je nagonio da svako jelo okusi
pre njega, a svaki pehar da otpije do pola.
Meutim, kad je Kasandar video kako pred kraljeve noge
padaju niice svi odreda, prsnuo je u grohotan smeh.
Aleksandra obuze jarost, skoi s prestola, zgrabi mladia
obema rukama za kosu i tresnu mu glavu o zid.
Kad se Kasandar povratio od udarca i straha, rekao je
istog dana Ptolomeju da je video ludilo u kraljevim oima.
Na gozbi koju je priredio u ast Nearha, zapovednika
mornarice, kralj je preterano pio, onda se okupao i otiao na
gozbu kod Menide i ceo dan proveo pijanei. Pred vee ga je
uhvatila groznica i oborila u postelju.
Trinaest dana kralj je bolovao. Makedonskim ratnicima
inilo se da dvorani kriju njegovu smrt. Zbog toga navalie na
dvor, rasterae strau i upadoe u kraljevu odaju.
Potpuno iznemogao, bez glasa. Aleksandar je leao.
Opruio je ruku po pokrivau. Ratnici su redom, u miru,
prilazili postelji, doticali njegovu ruku i plaui izlazili napolje
iz odaje.
Te noi u Serapisovu hramu probdeli su kraljevi prijatelji:
Kleomen, Menida, Seleuk, Peukest i drugi, i pitali boanstvo:
da li bi bilo dobro da bolesnog kralja prenesu u hram da ga on
izlei? Pria se da je bog odgovorio:
Neka kralj ostane gde je. Tamo e mu biti najbolje."
Sutradan se kralju povrati za asak glas. Okupljeni oko

postelje, oficiri i dvorani pokuavali su da bar neku re uju

od njega.
Kralju, kome ostavlja presto? upita Seleuk.
Samrtnik se zagleda u ratnika, osmehnu se i tiho ree:
Najboljem;... Zatim jo tie dodade: Vidim da
e zbog mene biti velika pogrebna takmienja...
To su bile poslednje rei kraljeve.
Aleksandar Makedonski je umro posle dvanaest godina i
osam meseci svoje burne vladavine.{139} Po godinama umro je
mlad, u punoj mukoj snazi, ali po doivljajima to je bio
starac koga je naputala i duhovna snaga. Poinjao je ve da
detinji.
Meutim, odmah poe da se pria da je Aleksandar
otrovan, da je otrov pronaao filozof Aristotel i dao ga
Kasandru, sinu Antipatrovu, koji je otrov preneo u Vavilon u
mazginoj kopiti. Govorilo se da je Aristotel hteo da osveti
smrt svoga sestria Kalistena, koga je Aleksandar osudio na
smrt. Jedni su tvrdili da je kralja na gozbi kod Menide posle
prvog pehara spopao bol u stomaku. Drugi su priali da su
videli Aleksandra kako ide prema Eufratu s namerom da se
udavi i da na taj nain nestane kao bog", a da ga je u tome
spreila Roksana.
Ove i druge prie, potpuno neosnovane, mogu se uzeti
kao potka za legende nastale o ivotu i smrti Aleksandra.
Kralj je etrnaest dana bolovao od groznice (verovatno
od malarije) koja je svladala njegovo iznureno telo. To je bilo
obino, iznenadno i gotovo bezglasno ieznue smrtnog
oveka.

EPILOG
Na vest o Aleksandrovoj smrti uskomea se cela Azija.
Baktrani, Parti i azijski Skiti, otimajui se o prevlast i tukui se
izmeu sebe, prodirali su prema jugu i zapadu. U
pokrajinskim satrapijama zapovednici se osetie kao
samostalni vladari. ak i namesnici manjih oblasti, dobivi
samopouzdanje, poee otkidati deo po deo od velike
Aleksandrove drave. Surove borbe, otimaina, muka
ubijanja, izdaje i verolomstva, sve je to kao kuga strujalo
preko Azije, od reke Inda do Jonskog arhipelaga. Nekadanji
robovi, kinjeni i tlaeni, doepavi se slobode i oruja, nisu ni
gledali na koga udaraju. Napadali su na svakoga, klali,
pljakali, i zaneti besom i krvoproliem, jurili pomamni i
ostrvljeni od grada do grada, svetei se za svoje muke koje su
podnosili u ropstvu. Iz tog metea, kao prva, formira se
Baktrijska drava. Za udo na njeno elo stavie se Heleni,
nekadanji najamnici u Aleksandrovoj vojsci. Navikli na
pustolovni ivot, oni su povremeno prelazili iz Baktrije u
Indiju, pustoili, pljakali i osnivali dravice koje su bile
kratkotrajne i brzo se raspadale.
Na ono malo prosveenog sveta u velikoj Aziji bacie se
varvari divljaki ruei sve to su Aleksandar i njegove
pristalice stvorili. Za kratko vreme celokupna Aleksandrova

porodica bila je unitena. Makedonci su uvaavali Roksanu,

jer je bila prva ena njihovog kralja, a osim toga jo i
bremenita. Ali, varvarska krv ove ene svom estinom doe
do izraza. Roksana, odavno ljubomorna, namami Statiru, ker
Darijevu i drugu enu Aleksandrovu, s njenom sestrom
Dripetidom, obe ubi, a njihova tela baci u bunar i naredi
slugama da ga zatrpaju. U ovom mranom poslu uestvovao
je i Perdika. Ovaj general je stalno vukao za sobom
maloumnog Filipovog vanbranog sina Arideja, hotei da se
preko njega doepa kraljevskog prestola u Makedoniji.
Meutim, godinu dana docnije ubijena je i Roksana i njen sin
Aleksandar, kraljevo posmre, i drugi Aleksandrov sin
Herakle. Onda dooe na red Perdika, Krater, Menida i drugi
istaknuti ratnici, koji su pratili kralja na svim pohodima. To je
bilo delo kraljice Olimpijade. Ona je tvrdila da je Aleksandar
otrovan i zbog toga se svetila ivima, a kosti mrtvih oficira iz
garde kraljevih pratilaca kopala iz grobova, spaljivala i
pepeo razvejavala na etiri strane. Olimpijada je mahnitala i
ubijala dok i njoj prijatelji poubijanih ne prerezae grlo.
Iz ovog strahovitog vrtloga izbie na povrinu tri ratnika,
sva trojica Makedonci. Prvi od njih, Ptolomej, Aleksandrov
drug i prijatelj iz detinjstva, a zatim pratilac na svim
pohodima,{140} vrsto i mudro zavlada Egiptom, zemljom
koja je u to vreme bila donekle zabaena i daleko od
ustanikih previranja. On je od Aleksandrije nainio svoj
glavni grad, drao je Kipar i deo Fenikije i tako osigurao
prevlast na moru. Na taj nain Ptolomej je svojim
naslednicima postavio solidnu osnovu za vladavinu i procvat

Egipta. Poslednji izdanak iz ove dinastije bila je kraljica

Kleopatra, koja je sama sebe ubila.
Drugi Makedonac bio je Aleksandrov vojskovoa
Seleuk. On je jedno vreme vladao ogromnim pojasom koji se
u Aziji protezao od reke Inda do Lidije. Iz seleuke dinastije
izalo je nekoliko kraljeva koji su stvorili i utvrdili Pergamsko
kraljevstvo.
Nekako u to vreme su sa zapada krenuli Gali izmeani s
Keltima, prodrli u Makedoniju i Heladu i stigli do Delfa.{141}
Pustoei i tlaei sve ispred sebe, ovi skitai se prebacie u
Malu Aziju, a odatle i u Pergam. Tu se privremeno naselie
pljakajui okolne pokrajine i nameui im danak. I pergamski
krajevi davali su danak Galatima" sve dok ih Atal Prvi ne
pobedi u dve bitke. Posle toga celih sto godina Pergam je bio
nezavisna drava uvena sa svoga bogatstva, prosveenosti i
umetnosti. U glavnom gradu postojala je biblioteka koja se s
uspehom takmiila s uvenom aleksandrijskom bibliotekom.
Osim toga, u Pergamu helenska umetnost doivljava jednu
vrstu renesanse.{142}
Meutim, u Sredozemlju, na Apeninskom poluostrvu, u
to vreme poinje da se snai jedna nova velika sila: Rim sa
svojim provincijama u Italiji. Ta sila je u bici kod Magnesije
(190. godine pre n. e.) slomila pergamsko kraljevstvo, a sto
pedeset godina docnije nagnala poslednjeg pergamskog kralja,
Atala Treeg, da svoje kraljevstvo dobrovoljno" zaveta
Rimskoj republici.
Trei Makedonac bio je Antigon. On se doepao
kraljevskog prestola u Makedoniji, gde je vladao do 301.

godine pre n. e. Posle njega vladali su Traanin Lisimah i

Makedonac Kasandar, sin Antipatrov.

* * *
Lekar Filton sahranio je telo svog sina Klita na obali
jezera Kopaide. Na nadgrobnom spomeniku, napravljenom
od parskog mermera, bile su uklesane rei:
Rodio sam se i umro kao Nikanor, sin Filtonov, a iveo
kao Klit, sin Dropidov. Za moje zasluge kralj mi je kopljem
probo grudi".
Epitaf{143} je napisala Glikera, majka Klitova.
Diota, klempavi konjuar kralja Filipa, uhvaen je pri
jednoj krai konja u Frigiji i ubijen.
A Prokles, atleta iz Tebe, iveo je u Plateji sa enom
Kasiopejom i osmoro dece. Njegov tast je umro ne postavi ni
strateg, ni arhont.

KRAJ

POGOVOR
Da

bi se razjasnile izvesne injenice, potrebno je

prodreti u sve pojave koje su im prethodile, pronai uzroke i
srediti ih po stepenu vanosti. Moda e nekom biti
udnovato to je u ovom delu kralju Filipu i kraljici Olimpijadi
poklonjena tolika panja? emu toliko detalja u akciji,
isticanju njihovih karaktera? Poznavaocima istorije staroga
veka linost kralja Filipa dovoljno je jasna, pa ipak, i njima se
ini da je otac ostao nedovoljno osvetljen, jer se nalazi u senci
slave svoga sina.
Namee se pitanje: ta bi sin mogao uiniti da mu otac
nije pripremio sve to je potrebno za poetak velike vojne i
njen grandiozni uspeh? Da li bi Aleksandar, ma koliko
obdaren, bio u stanju da u toku svoje trinaestogodinje
vladavine opremi armiju, sposobnu za osvajanje sveta od
Jadrana do Indije? Da li bi mogao da ukroti varvarska
plemena, uvek nemirna i spremna da stihijski napadaju i
slabog i jakog?... Filip je uterao strah u kosti varvarima. Osim
toga, podjarmio je celu Heladu i svojoj armiji osigurao
moralni presti u svim dravama i nad svim vojskama sveta.
Zbog toga je za taj period istorije Filip skoro vaan kao i
Aleksandar. Nisu samo makedonski ratnici, slomili Persijsko
carstvo. U tome poslu vidnu ulogu su odigrali i Traani,

Peonjani, Argivci, Iliri i Tesalci. Njih je Filip, milom ili silom,

ukljuio u svoju vojsku, raspalio im duhove nadom na pljaku
i pokrenuo ih na velika osvajanja. Pomeani s Makedoncima,
ovi varvari oboavali su i Filipa i Aleksandra, i bili su gotovi da
za njima idu na kraj sveta.
Da li bi Aleksandar, mladi od dvadeset godina, bio u
stanju da pokori helenske drave, a osobito Tebance, ije je
duhove u to vreme slava Pelopide i Epaminonde gonila u
samoubilaku borbu? Da li bi mladi kralj mogao sruiti
golemo Persijsko carstvo, prodreti u Afriku i stii do Indije, da
mu otac sve nije pripremio?
Ta pitanja daju i odgovor. Filip je ubijen u etrdeset
sedmoj godini ivota, znai u punoj snazi. A da je poiveo jo
dvadesetak godina, ko moe posumnjati da bi postigao isto
to i njegov sin, moda i vie, jer Filip je bio konstruktivan
dravnik i odlian vojskovoa, a Aleksandar neobuzdani
avanturist, bez oseaja za meru. Moda bi Filip
panhelinistiku ideju bolje doveo do izraaja, i trud besednika
Isokrata, Eshina, Hlokrata i drugih ne bi bio uzaludan.
Izgleda da su mnogi pisci pali u zabludu pripisujui sinu i
ono to pripada ocu. Filip je bio slavoljubiv i shvatljivo je da
je pored sebe podnosio laskavce, ali bi se svakom nasmejao u
lice ko bi se usudio da mu prikai boanske epitete. Meutim.
Aleksandra su na svim pohodima pratili Ptolomej i Aristobul.
Oni su bili svedoci od poetka uspona mladoga kralja i svih
promena u njegovom karakteru. Oni su s ushienjem iznosili
najsvetlije doba Aleksandrova ivota. Oduevljavali se
njegovom hrabrou, uzdrljivou i popustljivou. Slavili su

kraljevu dareljivost i odricanje od svega. Ali isto tako bili su

svedoci i perioda kad je kralja spopala boanska manija. Videli
su kako padaju u nemilost svi koji ne ljube zemlju pred
kraljem, kako gube glave oni koji u njemu ne gledaju
boanstvo. Flavije Arijan u uvodu svoga dela Anabaza"
(Aleksandrova vojna") kae:
O Aleksandru su pisali: Ptolomej, sin Lagov i Aristobul,
sin Aristobulov. U svome delu (Anabaza") pominjem kao
istinu samo ono u emu se ova dvojica slau... O Aleksandru
su mnogi pisali,{144} ali mi izgleda da su ova dvojica
najverodostojniji, jer su pratili kralja na svim pohodima.
Obojica su pisala posle smrti Aleksandrove (?) pa na njih nije
mogao imati uticaj pritisak, a isto tako ni nagrada....
Dakle, dva savremena pisca, Ptolomej i Aristobul, mada
su pisali posle smrti Aleksandrove", iznose ponegde razliite
podatke i ne slau se. Moda i oni pripadaju laskavcima i
udvoricama koji su, da bi ugodili kralju", potcenjivali Filipa i
njegove zasluge.
Zatim su u bujicama potekle prie sa istoka o
Iskanderu koji je mogao initi i ono to ni Heraklu nije
padalo na pamet. Verovatno je da je sve to doprinelo da
Filipova slava ostane u senci. Ali savremena nauka ne
zapostavlja nita to bi iole moglo baciti svetlost na pojave,
uzroke i posledice dogaaja.
Nama je danas jasno da je Aleksandar bio protagonist
koga je Filip pripremio i pustio na pozornicu sveta. Retko se
dogaa da genijalnog oca nasledi sin, dostojan nastavlja
njegovih podviga i uspeha. Demosten, na primer, nije mogao

shvatiti da za Filipom ide naslednik velikih sposobnosti. Slavni

besednik i dravnik javno je priznavao da se boji kralja Filipa i
da od njegove odvanosti i siline duha strepi kao od ive vatre.
Kad je uo da je kralj ubijen, obukao je haljine svetle boje i
otiao u hram, mada mu je osam dana ranije umrla erka."
{145}
Tolika je radost uhvatila Demostena, kao i mnoge druge.
Ma ko zauzeo mesto ubijenog Filipa, ne moe mu biti ravan.
To je bilo u ono vreme opte miljenje. Za sve je Aleksandar
bio derle" koje e kratko vreme uivati na Filipovim
lovorikama, kao sin, rasipnik, na blagu svoga umrlog oca. Ovu
zabludu Tebanci su najskuplje platili: Aleksandar je razorio
grad Tebu; est hiljada graana je palo, a trideset hiljada
prodato u ropstvo. Sto dvadeset godina kasnije pali su u istu
greku i rimski konzuli. I oni su smatrali da Hanibal, sin
slavnog Hamilkara Barke, ne moe biti slian ocu. Pogreili su,
jer su prenebregli sluaj kralja Filipa i njegovog sina
Aleksandra.

* * *
I prijateljima i neprijateljima nije bilo jasno da je
Aleksandar pustolov radi pustolovine. Oficiri i najblii
saradnici toliko puta su videli kako kralj gotovo sladostrasno
srlja u opasnosti. Aleksandar je bar osam puta ranjen u
borbama i nekoliko puta udom izbegao smrt.

Bio je strastan i prenagljen u svakom pogledu. Njegova

majka, kraljica Olimpijada, odigrala je vanu ulogu u
formiranju udnog Aleksandrovog karaktera. Jo dok je bio
dete, ona mu je usadila u glavu pojam o nadzemaljskoj
veliini". Misteriozna i osvetoljubiva do krvolonosti ova ena
je nazivana tigricom. Olimpijada sa svojim mranim kultom
starodrevne vere, koju je helenska napredna misao za nekoliko
stolea ostavila za sobom, uvruje dete meu bogove. I kao
takva predstavlja vaan vaspitni faktor u formiranju
Aleksandrova karaktera.
Otac i sin strepeli su od ove strane ene i uvek bili na
oprezi. Filip se bojao vradbina i otrova svoje supruge", kae
Plutarh, a na drugom mestu dodaje: eznue za
uzbuenjima vie nego druga ena. Olimpijada je svoju strast
ispoljavala na varvarski nain. Ona je u svoje bahantsko
drutvo unosila velike pitome zmije koje su izlazile iz bunova
i koara pa se obavijale oko, posveenih tapova i venaca
dvorkinja i tako plaile mukarce".
Eratosten tvrdi da je kraljica Olimpijada svome sinu
odala tajnu" o njegovu poreklu tvrdei da mu je otac Zevs.
Autor ovoga dela trudio se da na osnovu istorijskih
injenica doara to vernije mranu atmosferu koja je vladala
u to vreme na dvoru kralja Filipa i da je iznese pred
savremenog itaoca. Misteriozna Olimpijada je nametala
svoju viu" volju, pa je uspela da u srce deteta usadi mrnju
prema ocu.
Mladi Aleksandar, iako je po prirodi bio govorljiv,
primoravao je sebe na utanje, samo da ne bi liio na oca koji

je bio dobar govornik. Filip je bio oprezan, lukav i sitniar, a

sin je izabrao bezobzirnost i krupne pothvate. Filipova sujeta
izazivala je podsmeh i grube ale koje su majka i sin uvek
nemilosrdno iskoriavali. Filip je strasno uivao u sportskim
takmienjima, Aleksandar je prezirao tu vrstu zabave.
To su bile posledice vaspitanja kraljice Olimpijade: sin je
prezirao oca, ali mu to nije smetalo da se obilato koristi
njegovim znanjem, ratnim iskustvom i svim to mu je ostalo u
naslee.
Vaan inilac u Aleksandrovu ivotu bio je i njegov
vaspita, filozof Aristotel. On je donekle uspeo da obuzda u
deaka nasleene i primljene strasti. Usaujui u njegovu
duu ljubav za nauku, filozofiju i umetnost, filozof je od
mladog Aleksandra stvorio pokrovitelja svega to je lepo i
uzvieno. Ali naslage nasleene, i steene, mutne i izvan
granica normalnosti, bile su isuvie velike.
Ukrtanje tri vaspitna faktora, koji se ni u jednoj taki ne
dodiruju, formiralo je kod mladia karakter nesreen i
izopaen. Aleksandar je bio plemenit i sentimentalan, u
nastupu dobrote popustljiv, da je pratao i zloincima. A kad
bi ga spopala zla volja, ubijao je nevine ljude. Najpre
puritanac, docnije postaje raskalaan i pust. Surovi osvaja i
otima bio je dareljiv do bezumlja.
Otac realan ovek, ambiciozan i kao sporfiista, bodar i
pun ivotne energije, od svoga sina stvara ratnika i osvajaa
velikog stila. On to radi svesno, planski. U isto vreme uzima
mu za vaspitaa filozofa Aristotela, jer eli da njegov sin bude
kulturan ovek. Uprkos omalovaavanju, Atinjani, a za njima i

ostali Heleni, u toku godina imali su prilike da vide koliko

sposobnosti lei u kralju Filipu. Uvideli su, jer su na svojoj
koi osetili veliinu jednog vojskovoe i dravnika. Nazivali
su ga varvarinom, a Filip je bio uveren da je znanje najvaniji
inilac za postizanje uspeha. Koji je vladar u istoriji staroga
veka s takvom pedantnou svom nasledniku osiguravao
pozicije?
Kod genijalnih ljudi prosek duhovnog razvitka ide naglo,
po skraenom postupku. Pa ipak, Filipova sposobnost
godinama je zapostavljana. Nju nisu odmah zapazili ni Heleni
ni Makedonci. Nju nije zapazila ni kraljica Olimpijada. Ona je
iz dna due prezirala svoga supruga i kralja, ne prezajui ni od
toga da svome sinu smiljeno uliva mrnju prema ocu.
Ne obzirui se na sitne podlosti koje ga okruuju, Filip je
deaka pripremao za vladara. Upuivao ga je u politiku,
strateku vetinu i nain ratovanja. Aleksandar nije imao ni
punih esnaest godina a komandovao je konjicom. Pored
toga, imao je za vaspitaa jednog od najveih filozofa sveta.
Tako je Filip od Aleksandra stvorio valjanog nastavljaa svojih
dela. Ideja o osnivanju Persijskog carstva prela je s oca na
sina. Zamisao o osnivanju velike drave s helenskom
kulturom bila bi ostvarena, da Aleksandar nije u najveem
zamahu delanja umro i za sobom ostavio pusto.

* * *

Danas se s uenjem pitamo: kako je jedan ovek,

izvanredno obdaren, mogao do te mere da bude sujeveran?
Aleksandar je bio mistiar do zatucanosti. Dok je Filip bio
ravnoduan prema prorocima, njegov sin ih vue za sobom i
nijedan odvaniji korak u ivotu ne ini bez njihova saveta.
Pogreno tumae presecanje Gordijevog vora" oni koji
smatraju da je Aleksandar uzeo ma u pomo iz nekakvog
samouverenja i bahatosti. Proroci iz Telmesa ovoga puta bili
su jasni: Zavladae Azijom onaj ko odrei Gordijev vor.
vor nije mogao odreiti niko, pa ni Aleksandar. Ali poto su
sve oi bile uprte u njega, jer je meu makedonskim ratnicima
vladalo miljenje da se njihovom kralju nita nije otelo,
Aleksandar maem presee vor. A da ga nije presekao?... I
njegovi ratnici su bili sujeverni. Oni bi izgubili veru u mo
svoga kralja. A kralj? Osetio je ta bi se dogodilo i presekao je
vor. Ili se, jednostavno, uplaio od pomisli da u tom voru
lei sudbina Azije. Moda ne bismo bili daleko od istine kad
bi ovo poslednje smatrali za najverovatnije.
Nije manje udnovata i sujeta koja je Aleksandra drala i
u najveem naponu slave i veliine. On se kao dete radovao
svakoj pohvali, mada je mao da dolazi iz usta udvorica.
Njegov razgovor s Diogenom svrio se jednom grotesknom
reenicom: Da nisam Aleksandar, eleo bih biti Diogen".
Filozofu, zanesenjaku iz Sinope, sasvim je svejedno ko stoji
ispred njega, ali sinu Filipovom nije svejedno. On zna da je
Diogen slavan (makar i na komian nain). Kralj bi se odrekao
svega, osim slave. Ona je za njega bitna, jer ga izdvaja iz

mase. Vano je ne biti obian, po svaku cenu izbei kobno

vanitas vanitatum.
U drugom periodu vladavine Aleksandra je potpuno
uhvatila manija boanstva. Ona ga je celog okupirala. Nje se
do smrti nije oslobodio, iako je znao da su ga drugovi omrzli
zbog toga. Oni isti drugovi koji su ga oboavali kao oveka,
omrzli su ga kao boga. I reaju se zavere jedna za drugom.
Najpre Aleksandar, Eropov sin, pa Filota, Parmenionov sin,
onda zavera paeva s Harpalom itd. U svakom sluaju ne
treba se uditi to su posle njegove smrti kruile prie da je
otrovan.
Aleksandrovi prijatelji, Ptolomej, sin Lagov i Aristobul,
sin Aristobulov, opirno su pisali o tome kako je kralj ubio
svoga prijatelja Klita. Taj sluaj su prepriali Plutarh i Arijan.
Svi oni pokuavaju malo na okolian nain da nau
opravdanje za ovo ubistvo. Dodue, oni osuuju Aleksandra i
njegovu prenagljenost, ali smatraju da je Klit sam kriv za
svoju smrt. Meutim, nikome ne pada na pamet da se pita: da
li je Klit imao povoda ili dubljeg razloga da, makar i pijan,
onako govori? Ratnik je u nastupu pijanstva rekao samo ono
to su oseali, osim udvorica, svi makedonski oficiri, jer njima
je ubistvo Filote i staroga Parmeniona otvorilo oi. Njima je
bilo jasno da je dolo vreme kad niko nije siguran za svoj
ivot.
Stari istoriari kau, da je kralj posle smrti njegovog
ljubimca Hefestiona koji je umro jer je kriom pojeo
kuvanog petla i popio nekoliko pehara vina", naredio da lekara
nabiju na kolac. Tim je Aleksandar, valjda prvi, primenio ovu,

najgnusniju vratu kazne. Posle toga, po nareenju

proroita" pravio je itav lov na ljude i ubijao ih da bi
zadovoljio duu svoga umrlog prijatelja.
Tako je za trinaest godina vladavine Aleksandrov duh
proao kroz sve faze: od puritanizma koji se graniio s
asketizmom, do orgijanja i najpodlijeg zadovoljenja izopaene
strasti. On se, kao uragan, naglo pojavio, prohujao i nestao.
Iza njega su ostale mnoge nove naseobine iz kojih su
postali razvijeni gradovi, pomorske luke i reni saobraaj i
druge vidne posledice meanja Istoka sa Zapadom.
Uskoro je i Aleksandrija zablistala sjajem i kulturom.
Aristotel postaje osniva i upravnik aleksandrijske biblioteke
koja broji nekoliko stotina hiljada rukopisa. Pojavljuju se i
novi pesnici: Teokrit, Heronda, Kalimah i drugi.
Tako su iza Aleksandrove velike avanture ostali poneki
tragovi.
Slavomir Nastasijevi

{1}

Hipnos bog sna; sin Noi, blizanac s Tanatosom,

bogom smrti.
Oneiros bog snova. Kretanje mu je nezavisno od
prostora i vremena.
{2}

Dionis helenski bog pia (kod Rimljana Bacchus).

Stvara kod ljudi dobro raspoloenje i smatra se kao duhovni
spasilac. Orfej mitski peva Demetra boginja plodnosti i
blagostanja. Nesrena zbog izgubljene keri.
{3}

Kabiri sedam fenianskih bogova.

{4}

Edon mitski praotac trakog plemena koje je ivelo

u dotira reke Strume. Edonski isto to i traki i
bakhantstski. Ovo pleme je oboavalo Dionisa.
{5}

Siton mitski kralj u Trakiji.

{6}

Eleusinske misterije postale su u gradu Eleusim,

nedaleko od Atine. U staro doba sveanosti u ast boginje
Demetre i njene keri Persefone objavljivali su zemljoradnici
Docnije sveanosti dobijaju mistian karakter. Vrio ih je
prvosvetenik samo u prisustvu posveenih, i to u mraku, da
bi se srca uesnika ispunila strahom, zebnjom i iekivanjem.
{7}

Olimpijada je bila iz Epira.

{8}

Praksitel veliki helenski vajar.

{9}

Epaminonda vojskovoa iz Tebe. Pobedio

Spartance u dve velike bitke: kod Leuktre i Mantineje. U
njegovo doba Teba je bila jedini put u svojoj istoriji slobodna i
najjaa drava u Heladi.
{10}

Dilokija odred od dvesta ljudi.

{11}

Elisejska polja pominju ih Homer, Hesiod i

Pindar. Verovalo se da tu ive pravednici posle smrti.
{12}

Hemus planina Balkan.

{13}

Pankratija nain borenja u kome je doputeno

sve. Borci su se tukli rukama, nogama, glavom, ak i kaiima.
Ovu vrstu borbe izvrsno je opevao Vergilije u Eneidi.
{14}

Aulet svira na aulosu.

{15}

Kakus strahoviti div u Italiji koji je Heraklu ukrao

goveda, s njim se borio i bio pobeen.
{16}

Atena atinska boginja mudrosti. Njoj su bile

posveene buljina i maslina.
{17}

Had donji svet, pakao.

{18}

Traka plemena.

{19}

Istar Dunav.

{20}

Hem Planina koju su Turci kasnije nazvali Balkan.

{21}

Iliri narod koji je iveo na teritoriji dananje june

Hrvatske. Dalmacije, Bosne i severne Albanije.
{22}

Artemida (rimska Dijana) ki Zevsa i Lede,

Apolonova sestra. Boginja lova, boginja smrti; alje na ljude
kugu. Njen hram u Efesu zapalio je Herostrat da bi uao u
istoriju. Spaljivanje toga hrama bilo je na dan Aleksandrova
roenja (Plutarh).
{23}

Falanga zbijeni ubojni red u obliku etvorougla,

u 16 ili 32 reda. Falangisti su imali od oruja: bronzani lem,
tit i dugako koplje.
{24}

Aminta otac kralja Filipa.

{25}

Panegirik pohvalna pesma.

{26}

Epaminonda je dva puta pobedio Spartance kod

Leuktre i Mantineje.
{27}

Omiljena hrana Spartanaca bila je orba sa

svinjetinom.

{28}

Hermes glasnik bogova Heleni su ga zamiljali

kao mladia palicom u ruci i sandalama i krilima. Palicom je
otpremao due umrlih ljudi u donji svet.
{29}

Diota lonac a dve drke.

{30}

Eshin, Hiperid i Filokrat najistaknutije voe

stranke u Atina koja je htela prijateljstvo s Filipom.
{31}

Hekata boanstvo podzemlja, nastalo u Trakiji;

avetinjska boginja arolije i zla.
{32}

U Delfima je bilo proroite posveeno Apolonu.

{33}

Prastari ritual o kamenu: kamen se stavlja na grob da

se dua pokojnikova vee za mesto.
{34}

Eshin, Filokrat i Hiperid bili su za to da se s Filipom

zakljui savez. Zbog loga su bili ogoreni protivnici
Demostena i njegovih pristalica.
{35}

Sofisti su bili protivnici Sokratovi; bili su izvrsni

govornici koji su u svakoj prilici mogli govoriti za i proliv.
{36}

Persijski car Darije napao je Heladu 490 godine pre

n. e. ali je njegova vojska potuena na Maratonskom polju.
Deset godina kasnije upao je u Heladu Kserks.

{37}

Areopag vrhovni sud, skuptina u Atini.

{38}

Tribali trako pleme koje kralj Filip nije pokorio.

iveli su izmeu Balkana i Rodopa.
{39}

Hiron najmudriji meu Kentaurima; vaspita

mnogih slavnih heroja (Herakla, Tezeja i dr.).
{40}

Pelej otac Ahilov; Ahil najvei junak u

Trojanskom ratu.
{41}

Reja boginja zemlje.

{42}

Izdanje Ilijade. tzv. Izdanje iz Narlekova koveia

{43}

Patrokla.

{44}

Homera.

{45}

U to vreme kraljevi su imali pravo da dre dve ene.

{46}

Erinije boginje osvete.

{47}

Isokrat (436 338) uitelj govornitva; bio je

uenik sofista Protagore i Gorgije; iz njegove kole izili su
Isej, Likurg i Hiperid.
{48}

338 godine pre n. e.

{49}

Hoplit peak.

{50}

Najodabranija tebanska eta.

{51}

Strateg vojskovoa, vojni zapovednik.

{52}

Pritan stareina u gradu, predsednik.

{53}

Jugozapadni kraj Tebe, blizu kapije Elektre.

{54}

Skuptina na Korintu bila je 336 godine pre n. e.

{55}

Kina vanbrana erka kralja Filipa i Ilirike Audate

docnije se udala za kralja Amintu.
{56}

Planina Balkan.

{57}

Sirmo tribalski kralj. Osnovao grad Sirmium

(Sremska Mitrovica).
{58}

Dunav.

{59}

Agirjani pleme Peonjana, pokorio ih Filip i sluili

su u makedonskoj vojsci.
{60}

Ila eta.

{61}

Beotarh upravitelj dravnih i ratnih poslova.

{62}

Fibula kopa.

{63}

334. godine pre n. e.

{64}

Strimon reka Struma.

{65}

Reka Marica.

{66}

Tuda je proao Kserks u svom pohodu na Heladu

oko 480. g. samo u obrnutom pravcu.
{67}

Helespont Dardaneli.

{68}

Kod Abida Dardaneli su najui, oko 140 m.

{69}

Rapsodi narodni pevai, kao nai guslari.

{70}

Aristobal, uesnik u bici i pisac, tvrdi da je poginulo

20.000 peaka i 2.500 konjanika, Persijanaca i najamnika.
{71}

Po starom verovanju pokojnika mora pokriti zemlja,

jer u protivnom nee njegovu duu da preveze Haron preko
reke Stiksa u donjem svetu.
{72}

Tu je postala pria o kralju Midi.

{73}

Oligarhija vladavina plemia, odabranih meu

najboljima; tiranija, diktatura manjine.
{74}

Prvi hram Artemide u Efesu izgoreo je na dan

roenja Aleksandrova. 21 jula 356. godine pre n. e.
{75}

Sokratovi uenici Simija i Kebet, zatim Kratet,

Diogenov uenik i Filonid, Zenonov uenik; svi su bili iz Tebe.
{76}

Beotija grka drava. Glavni grad Teba.

{77}

Blizanci zvezdano jato; Kastor i Poluks. Herakle i

Apolon.
{78}

Genije duh, uvar ovekov; boansko bie slino

larima i penatima.
{79}

Semiramida ena azijskog kralja Samsijada,

vladala je Vavilonom kao kraljica i postavila zakon da ene
mogu biti vladari; umrla je 872 godine pre n. e.
{80}

Neki stari pisci tvrde da je kod Soha bilo ukupno

600.000 persijskih ratnika.
{81}

Oko sto dvadeset miliona dinara.

{82}

Odred od 512 konjanika.

{83}

U Keleni je postala pria o Marsiji i Apolonu.

{84}

Aristandar, prorok kralja Filipa i Aleksandra,

pripadao je uvenoj porodici gatara iz Telmesa.
{85}

Po starom verovanju smatralo da je nekom doao

sudnji as kad zvezda (meteor) proleti.
{86}

U Aleksandrovoj vojsci bilo je est Ptolomeja.

{87}

Stari pisci ne navode koliki su bili Aleksandrovi

gubici, ali srazmerno svakako mali.
{88}

Artakserks III (359 338).

{89}

Ars persijski car (338 336).

{90}

Melhart kartaginski Herakle, boanstvo koje je

kod Feniana oboavano nekoliko vekova pre nego u Heladi.
{91}

Oko 60,000.000 dinara.

{92}

Oko 230 kilometara.

{93}

Egipatska boanstva.

{94}

U bici kod Granika Klit je ubio satrapa Spitridata i

spasao Aleksandra od smrti.

{95}

Harpal je bio mali rastom, gotovo krljav, pa nije ni

uestvovao u bitkama.
{96}

Navukodonosor Veliki obnovio Vavilonsko

carstvo VII i VI vek pre n. e.
{97}

331. godine pre n. e.

{98}

Izmeu 20. i 21. septembra 331. godine pre n. e.

{99}

U blizini Isa Darijevi ratnici nali su makedonske

ranjenike i strahovito ih izmrcvarili: pekli su im rane, vadili oi
i odsecali ruke.
{100}

Kod Granika su se borili na obali reke i na

breuljcima, kod Isa u klancu i na reci Pinaru.
{101}

Aleksandar je imao tada 40.000 peaka i 7.000

konjanika, a Darije oko 1.200.000 ratnika.
{102}

Pritoka reke Tigra.

{103}

Baal vavilonski bog sunca.

{104}

Oko 250.000.000 dinara.

{105}

Raga (danas Raka) uveni grad u starom veku; u

srednjem, prestonica kalifa. U XIII veku razorili ga Mongoli,

Dingis-kanovi.
{106}

Ovde Aleksandar misli na Aristotela koga u

poslednje vreme nije podnosio.
{107}

Blizanci Kastor i Poluks. Zevsovi sinovi.

{108}

Mojre keri Noi. One odreuju sudbinu

ljudima. Ima ih tri: Klota, Laheza i Atropa. Kod Rimljana
Parke, kod nas suaje.
{109}

Astreja (Dike) ki Zevsa i Temide, boginje

pravde. Napustila ljude kad su se iskvarili u bakarno doba i
otila na nebo, gde blista u sazveu Device kao najsjajnija
zvezda.
{110}

Temida boginja pravde.

{111}

Kalisten je napisao dva istorijska dela: Istoriju

Helade i Dela Aleksandrova". Ciceron ga je mnogo cenio.
{112}

Grupa mladia, paeva, pod vostvom Hermolaja,

sklopila je zaveru protiv Aleksandra; zavera je otkrivena i
preko dvadeset mladia je ubijeno.
{113}

Arijana Irak.

{114}

Marakanda Samarkand.

{115}

Indijski Kavkaz.

{116}

U to vreme bilo je tri vrste Skita: evropski

nastanjeni na ogromnom prostranstvu na levoj obali Dunava,
azijski juno od Kaspijskog jezera i nomadski Skiti na
granici prema Indiji.
{117}

Gimnos nag, go; goli mudraci.

{118}

Paurara.

{119}

Prema zabelekama Ptolomeja i Aristobula Por je

bio visok 2,33 m.
{120}

Po Plutarhu.

{121}

Oko pet kilometara.

{122}

Indijski okean.

{123}

Hirkansko more Kaspijako jezero. U to vreme

svi naunici, osim Aristotela, tvrdili su da je Kaspijsko jezero
u vezi s Indijskim okeanom.
{124}

Obojica su pisali memoare o Aleksandrovoj vojni.

Ti memoari bili su vaan izvor za kasnije pisce.

{125}

Po Ptolomeju koplje je prodrlo u plua.

{126}

Mare Erythraeum pripada Indijskom okeanu.

{127}

Monsuni duvaju leti od Crnoga mora i

Helesponta.
{128}

Avgusta meseca 325. godine pre n. e.

{129}

Herba valeriana (radix valeriana).

{130}

Grad u Siriji, na reci Eufratu, blizini Antiohije.

{131}

Gibraltarski moreuz.

{132}

Nijednom nije okrenuo neprijatelju lea; nije beao.

{133}

Proseno je svaki dobio novca u vrednosti od oko

50,000.000 dinara.
{134}

Lisip vajar Aleksandrovog doba. Pria se da je

Aleksandar jedino njemu dozvolio da radi njegove kipove.
Izradio je oko 1.500 kipova, veinom u bronzi.
{135}

Kada je Hektor ubio Patrokla, Ahilej je od alosti za

izgubljenim prijateljem odsekao sebi kosu (Homer
Ilijada).

{136}

323. godine pre n. e.

{137}

Ovaj sluaj zabeleili su gotovo svi Aleksandrovi

biografi: Ptolomej, Aristobul, Onesikrit, Nearh, kao i Plutarh i
Arijan.
{138}

Serapis egipatsko boanstvo.

{139}

Umro je 11. maja 323. godine pre n. e.

{140}

Ptolemej, sin Lagov, esto je pominjan u ovoj knjizi.

On je napisao knjigu o Aleksandrovu ivotu. Delo je
izgubljeno, ali je izvrsno posluilo kao izvor poznjim piscima.
{141}

279. godine pre n. e.

{142}

Zevsov hram; vajarski radovi. Umirui Gal i grupa

Gal koji ubija svoju enu i sebe" itd.
{143}

Epitaf nadgrobni natpis.

{144}

O Aleksandru su pisali: Eratosten. Nearh,

Asklepijad, Haret. Filarh. Diodor i dr.
{145}

Plutarh.


GLAVA PRVA
GLAVA DRUGA
GLAVA TREA
GLAVA ETVRTA
GLAVA PETA
GLAVA ESTA
GLAVA SEDMA
GLAVA OSMA
GLAVA DEVETA
GLAVA DESETA
GLAVA JEDANAESTA
GLAVA DVANAESTA
GLAVA TRINAESTA
GLAVA ETRNAESTA
GLAVA PETNAESTA
GLAVA ESNAESTA
GLAVA SEDAMNAESTA
GLAVA OSAMNAESTA
GLAVA DEVETNAESTA
GLAVA DVADESETA
GLAVA DVADESET PRVA
GLAVA DVADESET DRUGA
GLAVA DVADESET TREA
GLAVA DVADESET ETVRTA
GLAVA DVADESET PETA

5
16
24
36
47
60
73
87
102
114
127
146
160
177
191
206
219
234
252
264
279
291
305
317
331

GLAVA DVADESET ESTA

GLAVA DVADESET SEDMA
EPILOG
POGOVOR

345
356
370
375