Jutra sa Leutara

O ljubomori
Ljubav i tuga su nerazdvojni, a nisu nerazdvojni ljubav i radost.
Stoga je bol jedino merilo ljubavi. Ako smo nekoliko puta u zivotu
bili zaljubljeni, a ovakav je slucaj odista sviju ljudi od srca, onda
se najduze secamo ljubavi koja nam je najvise bola nanela.
Sujeta igra u zenskim ljubavima veliku ulogu, a ponekad i glavnu.
Najveci broj zena ne ide za covekom koji se njima samima dopada, nego
najpre za covekom za kojeg se zna da se dopada drugim zenama, narocito
njihovim prijateljicama, ili cak njihovim neprijateljicama. Ovaj slucaj
je vrlo zanimljiv u pogledu zenskih osecanja: zene vole ljude slavne
medju zenama, vecma nego ljude slavne medju drugim ljudima. Zene koje
vole ljude slavne medju drugim ljudima, sasvim su razlicne od onih
zena koje vole ljude cuvene kao dopadljive ili zavodjacke u krugu
drugih zena. Cini mi se cak da je vrlo cudna ova zbrka osecanja u
jednom istom spolu.
Da zena nema nesto intuicije, ona nikad ne bi pogodila ni vrata na
koja izlazi iz svoje kuce. A zena koja zna sta hoce, po karakteru je
obicno muskobanjasta, kao sto je zena koja uvek zna bar ono sto nece,
po karakteru uvek dete.
Makar izvesne zene i imale dosta vrlina, nikad ih nijedna nema
dovoljno. Zenine su pogreske obicno malobrojnije nego covekove, ali
obicno vece nego covekove. Zena napravi najvise pogresaka bas nastojeci
da bude nepogresna i bezgresna. Kazu da na Malabaru na Madagaskaru
zene ne lazu, zato sto rade sve sto hoce, i sto zive kako znaju, ne
dajuci nikom nikakva racuna...
U ljubavi se treba boriti kao stari Skiti na bojnom polju: bezeci
od neprijatelja... Odista, bezanje je jedini nacin da covek razazna
u ljubavi da li je jos gospodar svoje pameti i svoje snage, otputovavsi
kad hoce, i oslobodivse se kad mu je volja. Ali onog casa kad covek
zaljubljen oseti da su mu djonovi postali tezi od olova, on je pobedjen.
A to je cesto i dovoljno da ga zena vise ne voli; jer zena ne trpi
pobedjenog i okrece glavu od svoje pobede. Zena se ne daje, nego se
podaje; i uvek hoce da sama ima utisak, cak i izgled, da je oteta i
silovana.

Zanimljivo je da se ljudi razumeju najbolje sa zenama u koje nisu

zaljubljeni. O ljubavi sa takvim zenama govorimo uvek ubedljivo i
razumno; i one su same ushicene da najzad cuju reci o takvim krupnim
stvarima srca, bez ikakve zadnje pomisli onoga s kim razovaraju. Zena
voli prijateljstvo vise nego covek. Za zenu je jedini odmoran i dobar
covek onaj koji ne pokusava da je zaludjava i osvaja kad ona ovo ne
zeli. Nezaljubljen covek cesto izgleda bez cara, ali i bez zloce;
hladan, ali i human.
Ljubomoran covek zivi u kuci sa duhovima i vampirima, u sumi zivi
sa azdajama, na vodi i kad je mirna, zivi u olujama. On se u svojoj
ljubomori ni na jednom tlu ne oseca drugacije nego bi se osecao na
vulkanu ili zemljotresu. Kad bi ljubomora trajala celog zivota
covekovog taj bi zivot morao trajati vrlo kratko.
Ljubomora postoji i gde nema ljubavi. Neko je ljubomoran i pre nego
je postao zaljubljenim, a ostao je ljubomoran cak i posle nego sto je
bio zaljubljen.
Ljubomoran zeli nekom lucu u koje je zaljubljen zlo i nesrecu, cak
i onda kad je inace tome istom licu u stanju da rado zrtvuje sve svoje
sto ima, cak i zivot. A zivot mozda pre i brze nego li ma sta ista
drugo.
Ljubomoran covek nikad nema srece u ljubavi; a najcesce se smatra
nesrecnim i kad ima najvise uspeha.
Istina, najobicniji je slucaj da se zena sveti nevernom coveku time
sto i sama postane nevernom.
O ljubavi prema zenama, danomice se pise i govori vec vekovima; a
medjutim, obrnite se oko sebe da vidite sa koliko se malo ljubavi zivi
na svetu.
Ima zena koje nisu nicije, i zena koje su svacije, i najzad ima
zena koje su po prirodi samo zene jednog jedinog coveka. Ali ima i
zena koje su pre svega majke svoje dece... Pogodite izmedju ovih koja
je vasa, a koja vaseg neprijatelja, a koja je sposobna i da bude, u
izvesnim slucajevima, i svacijom zenom! Utoliko, dakle, strasnije
izgleda ljubomora covekova ako ona ne pogodi prestupnicu, nego
prijateljicu ili nego majku!
O mrznji

Covek ne mrzi drugog coveka nego samo ako ga se boji, i zato mrznja
i strah idu naporedo. Ako se covek, naprotiv, ne boji svog protivnika,
onda ga i ne mrzi, nego ga prezire. Stoga su ljudi koji puno mrze uopste
strasljivci, i imaju zensku cud i osetljivost...
Mrznja zaslepljuje i najpametnijeg, tako da ovaj obnevidi za sve
vrline koje bi mogao imati njegov protivnik; a ovo znaci unizenje koliko
za srce toliko i za razum onog koji mrzi. Smatrajuci opasnim i najbezazlenijeg, on smatra najgorim i najnevinijeg. Mrznja tako izopaci i
najsiri um, poremeti i najbolje obrazovanje, i iskvari i najcistije
srce, da unese nered u celu covekovu prirodu. Zbog ovog mrznja napravi
nekog nemogucim u drustvu, a nesnosnim cak i u njegovoj sopstvenoj kuci.
Mrznja, dakle, najpre pogadja onog koji je nosi.
Ima strasljivaca koji u mrznji prema nekom coveku omrznu i njegovu
porodicu, i njegov narod, i njegov grad, i njegovu zemlju, i njegovog
psa pred kucom. A kako mrznja raste utoliko vise raste strah iz kojeg
je ponikla, covek najzad pocne da zivi u borbi sa prividjenjima. Sto
je covek silniji po svom drustvenom polozaju, njegove mrznje bivaju sve
mnogobrojnije, a za drugi svet sve opasnije. Kako uplasen covek veruje
da je sam sebi nedovoljan, on u strahu i mrznji pocini prestupe ili
zlocine koje inace nikad ne bi pocinio da nije mrzeo.
Drukciji od drugih ljudi moze biti covek po boji koze, kose, ociju,
stasa, obima, ali sve ovo ukupno malo znaci. Pravi "drukciji covek"
moze biti razlican od opsteg tipa pre svega po obrazovanju, a narocito
po vaspitanju, sto znaci po navikama i ukusima. A ovo je zatim pravi
antipod. Pogledajte koje ste ljude u svom zivotu mrzeli, i vi cete
videti da nikog niste mrzeli zbog njegovih vrlina ili njegovih mana,
nego, najvise zato sto je bio drukcije izgradjen nego li vi ili vasi
najblizi. Ako ovde nije mrznja ponikla direktno iz necijeg straha pred
jacim, ona je ponikla pravo iz neizvesnosti o necijim sklonostima, i
iz nerazgovetnosti necije prirode, a to je uvek izvesna nesigurnosti
koja moze da postane i strahom. Zato ponova tvrdimo da mrznja potice
pre svega iz straha
O razocarenju

Samo mladi veruju da je ceo zivot lep i svi ljudi dobri. Docnije,
svakih novih deset godina, covek pocinje sve u zivotu postupno menjati:
ideje, odela, vrste zabava, vrste zena, voleci s vremenom sto ranije
nije ni podnosio. Covek je uglavnom podeljen na decenije po puno
svojih strasti, ukusa i navika.
Prvo sto coveka ozlovolji prema zivotu, to je nesumljivo njegova

borba za opstanak. To bi znacilo da coveka najpre ozlovolji prema

zivotu rad koji je u najvise slucajeva naporan, cesto i veoma mucan...
Kad ljudi ne bi morali gladovati ne radeci, nikad se ne bi prihvatili
posla... Drugo, coveka ozlovolji prema zivotu njegovo osecanje da je
sve prolazno, a prema tome, i sve besciljno. Odista, sve sto covek
uradi, to vremenom sam pojede ili sam poobara; a svako zna da sve sto
su jedni pre nas uradili, drugi su to docnije oporekli ili ponistili...
Trece: coveka ozlovolji prema zivotu njegov strah od smrti, od bolesti,
od sirotinje, od starosti, od ljudi, od zivotinja.
Niko nije sebe drzao potpuno srecnim zato sto je nesto veliko
ostvario, cak se nije osecao stoga ni dovoljno zadovoljnim. Ipak
najbolnije covekovo razocarenje, to je kad izgubi veru u svoje
sopstveno delo.
Ka razocarenju su skloni ljudi prema njihovom temperamentu, a
ne prema njihovom intelektu; jer je razocarenje uvek blize krvi i
osecanju nego duhu i pameti. Ovo se najbolje vidi kod zaljubljenih,
koji nikad ne znaju ni zasto su ocarani, ni zasto su razocarani, jer
zaljubljenici zive u bolesnom naponu maste i potpunoj razuzdanosti
nerava.
Razocarenje, najkobnije osecanje, to je prav put u ocajanje i u
propast. Ima mnogo ljudi koji uobrazavaju ponore kojih nigde nije
bilo, i zamke gde one nikad nisu postojale. Ovo su obicno veliki
mucenici maste i srca, ljudi koje se bore sa samim prividjenjima.
Najmanja neprijatnost izgleda im pocetak krupne nesrece; a najmanja
bolest im izgleda katastrofa na pomolu. Ima bezbroj ljudi koji stoga
nista krupno ne smeju pocinjati, strahujuci od teskoce koje i ne
postoje, i od neprijatelja kojih i nema.
Covek celog zivota moze da pravi dobrote ili zloce, ali je pitanje
da li je ucinio puno sitnih dobara, a samo jedno krupno zlo, ili puno
sitnih zala a samo jedno veliko dobro. Da bi ste ga presudili, treba
znati da se covek jedino razaznaje u onom svom krupnom i bitnom potezu.
Preporucujem vam da od jednog coveka imate stoga na umu uvek njegov
najjaci potez u zivotu, nekakvu njegovu narocitu akciju, dobrotu ili
zlocu, i da se opredelite prema tome, jer je covek u tome glavnom
potezu stavio i izrazio i celog sebe.
Jedino sto spasava coveka od razocarenja, sto znaci i od ocaja, to
je opet nemanje straha ni pred ljudima ni pred dogadjajima. Napoleon
je mislio da na ovom svetu ima svega dve alternative: zapovedati ili
slusati tudje zapovesti. Stvarno, treca ne postoji. Covek je odista
rodjen ili da nosi sedlo ili da nosi mamuze.
O strahu

Jedni su pisci tvrdili da je coveku urodjena dobrota, a drugi da je

coveku urodjena zloca. Medjutim, izgleda da je coveku urodjeno jedno
jedino osecanje, a to je strah od zivota. Covek se na ovom svetu
boji svega, i velikog i malog, insekta koliko i lava, zlih reci
koliko i zlih bolesti, hladnoce koliko i vrucine, starosti koliko
i sirotinje. On se boji uci u pustu sumu, i ostati u praznoj sobi.
Covek je zbog toga straha rodjen nezadovoljnim i melanholicnim. A
postao je i prestravljenim od onog trenutka kada je opazio da je
okruzen zivotinjama jacim od sebe, medju kojima on jedini nema ni
njihov oklop, ni njihove rogove, ni njihove krupne zube, ni njihove
strasne kandze, a da je na zimi bez toplog krzna, i da je mekog
trbuha.
Zato i danas sve sto covek premasa, njega prirodno i uzasava. On
voli vlast, ali zato da bi on vladao drugim, a ne drigu njime; i on
postuje zakone, ali ne zato sto oni olicavaju ideal harmonije i pravde,
nego pre svega sto njega brani od jacega i lukavijeg nego sto je sam
on. U svakoj covekovoj hrabrosti ima pola straha.
Medjutim, od svega na svetu covek se najvecma boji drugog coveka.
Dovoljno je da nocu vidi iznenadno na zidu ulice senku drugog coveka,
pa da premre od straha. On se plasi i kakvog nepoznatog glasa u sumi,
i necijeg koraka u sporednoj sobi. Covek se boji cak i coveka slabijeg
od sebe, i nepametnijeg od sebe. Plasi se i necije pretnje, i kad
unapred zna da je ona neostvarljiva.
Zato se ljudi nikad ne trgnu ako kazete za nekog da ima puno svojih
mana, ali se uvek zainteresujete ako kazete da neko ima jednu manu.
Svako pritrci da cuje kakva je to jedna mana; jer covek koji ima
jednu manu, slabiji je od coveka koji ih ima stotinu. Istina, dogadja
se i da cesto nekog zavolimo bas zbog te njegove mane, ali i da drugog
omrznemo i zbog njegove glavne vrline. Uostalom, jedna mana i jedna
vrlina, to i jeste skoro sve sto cini sadrzinu covekove licnosti.
Covekov strah od zivota je toliki da bi od tog straha i umro, kad
mu ne bi bio istovremeno isto toliko urodjen, i njegov optimizam i
volja za zivot. Coveka isto ovoliko mocna ljubav za zivot i ljubav
za stvari, dve impulsije neprestano zive u coveku, pokazuju da kad
njih ne bi bilo, covek bi otisao u ocajanje i ludilo. Kad covek ne
bi verovao u nesto drugo i jace od samog sebe, bez tog optimizma ne
bi nikad nista ni pocinjao. Covek takod veruje u Boga, u slucaj, u
pravdu, u svoju srecu, u tudju nesrecu. Da vojnici unapred ovako
slepo i ludo ne veruju da ce pobediti u boju, nista ih ne bi moglo
naterati da udju u vatru; a da svaki od njih ne veruje i da ce smrt
izbeci njega a druge mesto njega oboriti, nikad ih nikakav covek ne

bi naterao da podju napred.

Osim toga, kao sto covek prirodno veruje da ce ipak druge ljude
u borbi nadbiti, isto tako uvek veruje i da ce druge nadmudriti. Stoga
niko ne bi svoju pamet menjao ni sa najmudrijim covekom, posto niko
za sebe ne veruje da je glup, kao sto niko za sebe ne smatra ni da
je ruzan, ni da je rdjav, cak ni da je plasljiv. Za svaki svoj nedostata
covek uvek ima jedno istinito ili uobrazeno opravdanje, koje njegov duh
podigne do utehe, i do satisvafakcije, a cak i do licne pohvale. Ako
je glup, on veruje da je drugi gluplji; ako je ruzan, veruje da je ipak
privlacan; ako je neposten, veruje da je takav samo stoga da bi sprecio
druge da budu jos nevaljaliji; a ako je plasljiv, veruje da je samo
oprezniji od drugih.
Mozda je prava sreca sto pojedini ljudi ne znaju kako o njima misli
ostali svet. Covek zivi celog zivota i u obmanama o sebi, i u
predrasudama o drugima, a to mozda cini sumu njegove srece na ovoj
zemlji. Jedan veliki deo sveta zivi na taj nacin spokojno u svojoj
lazi kao svilena buba u svojoj svilenoj cauri.
Uopste, covek je lakom na gotova tudja misljena, dobra ili losa,
svejedno je; jer je covek po prirodi inertan i bolesnicki lenj, i nikad
ne bi nista uradio kad na to ne bi nekim razlogom bio nateran, pak
nerado trlja glavu da sebi sve objasni. Dve trecine covekove pameti
sastoji se od takvih vec gotovih tudjih misljenja i uverenja, navika
i ambicija, koje su postale vec nekom javnom svojinom kao drum ili
park, tako da covek nikad ne vidi sta je u njemu odista njegovog
sopstvenog, a sta je prisvojio od tog opsteg i svacijeg.
Blago cara Radovana - O ljubavi

U ljubavi se oseca vise nego sto treba, pati vise nego sto misli,
sanja vise nego sto se zivi, i kaze i ono u sta ni sami ne verujemo.
Zaljubljeni se danas ocajno vole, kao sto sutra mogu da se ocajno
omrznu bez stvarnog povoda, kao sto su se i zavoleli bez stvarnog
povoda.
Zaljubljeni covek misli da uvek voli prvi put, iako je pre toga
sto puta voleo; a dogadja se cak da veruje kako je odista samo ovaj
put istinski voleo.
Ljubav je nacesce jedno veliko mastanje, jer smo izmislili sve
vrline kod zene koju volimo, i uobrazili da su sve srece mogucne,
i zakljucili da su sve prepone sitne i neznatne.

Ljubav je ozbiljna i sveta stvar, ali su zaljubljenici - zacudo,

- uvek smesni za sve ostale ljude. Dovoljno je da vam neko ispovedi
da je zaljubljen, pa da mu u vasim ocima padne cena.
Zene ne zna da postuje, nego da voli. Zene ne traze ni da vi njih
postujete, nego da ih volite. Postovanje za njih znaci odsustvo svake
ljubavi, nesto hladno i iz glave, a ne nesto preosecajno i iz duse.
One veruju da nekog treba najpre voleti, kako bi ga zatim isitnski
postovale, a ljudi misle obratno. Zene misle: gde je mnogo postovanja,
tu je malo ljubavi. Zene imaju stalnu potrebu da budu voljene, i kad
one same ne vole, i zato se cesto predaju i ljudima koji su im inace
fizicki nemili.
Sve zene vole bogatase, jer je zena uvek siromah. Pametnih se
boje...
Zene pocnu da ljube samo onda kad su voljene, ili bar kad misle
da su vec voljene. Inicijativa ljubavi uvek dolazi od coveka. Zena
hoce vise da bude voljena, nego da sama voli; i vise da je zele,
nego da je vole. Ona ne samo da prva ne voli, nego prva i ne bira.
Covek joj se moze naoko i da dopada, ali je retko da ga prva zavoli.
Zena moze da se zanese za bogatasem ili artistom, za vojnikom ili
sportistom, za lepim ili za umnim, ali se najzad dadne, cesto za
ceo zivot, sasvim drukcijem coveku nego kakvog je zamisljala i
zelela. Ona uvek podlegne jacem, a ne lepsem i umnijem, ni boljem
i milijem. Retko koja zena visi o ruci coveka koji je bio odista
covek njenog ukusa... Padajuci pred jakim a ne pred dobrim i lepim,
zena ne razume duh nego volju, ni lepotu nego nameru.
Govoriti o ljubavi, to je vec pomalo voleti. Nikad zena ne govori
o ljubavi s nekim koji joj se ne svidja kao covek, i kojeg nikad ne
bi mogla voleti ili pozeleti....
Ima ljudi na koje ni muva nece da padne.
Covek koji je postuje zenu, ne postuje ni ljubav za zenu.
Ima vrlo malo sveta srecnog u ljubavi. Ljubav napravi vise nesrecnih
nego srecnih, i vise bede nego radosti... Ljubav je najvece nespokojstvo
i nasilje nad sobom i nad drugima.
Prvi znak ljubavi jedne zene, to je kad zeli da se osami i izdvoji
iz sveta. Zena koja odmah ne napusti svoje dotadasnje navike, vara

i sebe i coveka o svojoj ljubavi. Jedan dokaz zenine ljubavi, to

je kult svakog vaseg momenta, svake vase navike, svakog vaseg predmeta.
Istinski zaljubljena zena postaje fetisist. Ona, kao svraka, cuva sve
sto je covek imao u rukama: njegov cvetic, sliku, olovku, dugme,
cigaretu, neupaljenu ili upola ispusenu. Ona u svemu vidi njega, i
sve pobozno prinosi k ustima.
Ako ljubav zavisi od nase slobodne volje, zasto ne prestanu da
vole oni koji bi hteli da prestanu; naprotiv, placu od bola i
robuju ljubavi, cak i oni ponosni ljudi koji inace smatraju ropstvo
za najvece zlo; i rado se lisavaju zbog ljubavi neceg cega se inace
nikada nisu hteli odreci; i nose svoju ljubav kao bolest ili okov;
i zive u strahu da ne izgube samo onog kog vole.
O prijateljstvu

Ljudi ne smeju ostati sami sa sobom... Zena je najbolji spasilac

od camotinje. Ljudi se ne zene toliko iz ljubavi i fizicke potrebe,
koliko iz crne dosade, ne zato da s nekim podele zadovoljstvo i srecu,
koje se nerado dele, nego da podele dosadu. I zena izneverava muza
vise iz dosade nego iz perverzije, kao sto njoj to isto radi i njen
covek.
Zbog dosade covek menja kucu, ulicu, varos, zemlju. Iz dosade menja
lektiru, cak i ideje i principe. Covek ne lovi da ubija zivotinju nego
da ubije svoje dragoceno vreme.
Sam sa sobom, vrlo si blizu rdjavog coveka.
Covek trazi prijatelje kroz ceo zivot, i onda kada to cini i bez
dobrog plana i bez dobrog nacina. Ovo je cesto i razlog najvecih
nesreca, jer padamo na lazne prijatelje koji su opasniji od neprijatelja
zato sto nose masku na licu i noz u rukavu.
"Dragi moji prijatelji, znajte da ne postoji prijatelj na svetu."
Prijateljstvo ima tri motiva: prijatno, dobro, korisno. Zato ima
i tri vrste prijateljstva: iz druzeljublja, iz dobroljublja i iz
koristoljublja.
Treba neprijatelja zaduziti ma cim bilo. I ono sto u ljudima postoji
zversko, ne moze se ukrotiti nikakvim poklonima, koliko se to moze
ukrotiti lepom recju. Uostalom, nikad covek prema coveku nije pravedan,

ni kad voli ni kad mrzi.

Najvecma se vole oni ljudi koji imaju iste vrline a najvecma se mrze
oni koji imaju iste mane.
Izmedju starijeg coveka i starije zene ne pravi se nikakvo prijaljstvo. On je njoj nepotreban, a ona njemu odvratna.
Dobro je izbegavati cest susret sa neprijateljem, ali i sa prijateljem. A za usluge bolje se ponekad obratiti neprijatelju nego prijatelju
Ima slucajeva gde smo od neprijatelja napravili prijatelja samo tim
sto smo mu dali prilike da nas obaveze. Covek prirodno voli onog kome
je ucinio dobro, jer onda u tom drugom coveku ima nesto i od njegovog
dela i od njegove lepote.
Niko ne voli nesrecne, i svako izbegava uboge. Mladi idu samo za
srecnim, a starci beze samo od nesrecnih.
Uvek se nadju dva glupaka da se jedan drugom dive, i uvek se nadju
glupa zena i glup covek da se poljube u usta. Glupak se naslanja na
glupaka, kao slepac na slepca.
Neprijatelji, to su cesto samo nasi preruseni prijatelji, koje od
nas deli samo kakav nesporazum ili predrasuda. Polovina vasih neprijatelja mrze vas samo zato sto misle da ih vi prezirete, i rade vam zlo
za ledjima, misleci da biste to njima i vi ucinili cim biste mogli.
Mi nemamo srecu da sebi biramo ni neprijatelja ni prijatelja.
Neprijatelji nas sami pronadju i prvi napadnu, a prijatelji uvek
dodju slucajno.
Nikad nas ni novac ne usreci, koliko nas usreci obicna ljubaznost
drugih ljudi. Ima bezbrojno sreca koje idu ulicama i trzistima. Topao
pogled i ljubak osmeh nasih poznanika, usrecava i ohrabruje vise nego
materijalna pomoc.
Sloveni su najintimniji prijatelji, jer su najdrustveniji ljudi.
Ruska intimnost je produkt sredine i klime. U Rusiji su noci bezmerne
i dani kratki, stepe neprohodne, sume neprelazne, reke nepobedive.
Pred takvim fenomenima u prirodi, ljudi se skupljaju u zajednice,
u duge vecerinke i posela, gde se pribiju jedno uz drugo da bi bili
veseli, i okupe se u zajednicki rad da bi odoleli vetrovima i
prostorima. Nigde nema takvog druzeljublja, a zato nema nigde ni te

dobrote i ljubavi coveka za coveka.

O sreci

Svaka filozofija je tuzna. Ako govorite duze o sreci, vi cete se

naposletku osecati pomalo nesrecnim... Uzasi zivota postanu jednim
delom nase sudbine samo ako se u njih narocito udubljujemo.
Nije tacno receno da je svaki covek kovac svoje srece; tacno je,
naprotiv, da je covek uvek sam kovac svoje nesrece... Ako su srece
slucajne, nesrece nisu slucajne. Za svaku nasu nesrecu kriva je ili
nasa lakoumnost, ili nasa gordeljivost, ili nasa glupost, ili nas
porok... Zato covek kroz ceo zivot cini sebi samom vise zla nego
dobra. Sto uspemo svojom pamecu, pokvarimo nasom cudi; ali sto
uspemo nasom dobrotom, upropastimo nasim porocima; i, najzad, sto
postignemo svojom mudroscu, izgubimo nasim temperamentom.
Covek zna samo za dubinu i gorcinu nesrece koju je sam doziveo,
kao i za tezinu bolesti koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesrece
ni bolesti koje drugi podnose.
Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski srecni. Nesreca kvari
srca i rusi karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima
nesrece i produzili da vole druge ljude... Sirotinja je najveca
nesreca zato sto otruje coveka takvim mrznjama, a jedna velika
napast covekova, to je sto u nesreci dobije rdjavo misljenje o
ljudima i pogubi prijatelje.
Izvor nesrece covekove lezi u njegovom egoizmu: u tome sto hoce da
uvek drugi radi za njega. Beganje od rada i napore, to je najveci
motiv borbe u ljudskom drustvu. Ne muciti se sam, a zaraditi bogatstvo,
i postici veliko bogatstvo, da bi time postigao najvecu sigurnost; i
to pre svega sigurnost da ni docnije nece morati praviti napor, posto
je napor najveca gorcina ljudske sudbine!
Ljudi mogu da nesebicno vole, ali retko nesebicno mrze. Svaka
mrznja je strah ili zavist. Mrznja je najcesce strah, jer covek ne
mrzi nego samo onoga koga se boji. Covek odista hrabar ne mrzi
nego prezire. U osecanju mrznje ima unizenja za nas same, a u
prezrenju ima ponosa i uverenja da smo bolji i visi od onoga koga
preziremo, i da mozemo bez njega, i da smemo protiv njega.
Najbedniji je covek koji zivi u mrznjama na druge ljude; taj se
prvi isece nozevima koje je sam izostrio... Nase mrznje skode nama
vise nego nasem protivniku. Govorite rdjavo o nekom coveku pola

sata, i vi ste posle toga nesrecni i otrovani; a govorite pola sata

o njemu dobro, i kad to ne zasluzuje, i vi postanete mirni i blazeni,
cak i ponosni na lepotu svojih osecanja, ili bar na lepotu svojih
reci... Ako vam je neko ucinio zlo, sacuvajte se da ga ne omrznete,
jer ce vas ta mrznja stati jos jednog novog gubitka i novog nespokojstva
i od neprijatelja trenutnog i slucajnog mozete napraviti zlotvora
stalnog i ubedjenog. Ukrstite maceve i pobijte se, ali ne iz mrznje
prema neprijatelju, nego iz postovanja prema sebi.
Nesreca je sto niko ne meri srecu prema sebi i svojim potrebama,
nego prema drugom, i to prema najsrecnijima. Manija svih ljudi je
da usvajaju tudja merila i za svoj sopstveni zivot. Prava sreca
covekova bice ako postigne svoje oslobodjenje od drugih ljudi; a
osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tudjih
primera, dajuci svom zivotu pecat svoje sopstvene prirode i svojih
ukusa.
Najveci broj ljudi ne znaju sta hoce, a veliki broj ljudi ne znaju
ni koliko mogu. Najredji je slucaj coveka koji zna sta hoce i koliko
moze.
U velikoj nesreci treba sve nesrece ponoviti u pameti, kako bi
se ocelicili za dane kad jednom crni konji izmaknu isred belih. Treba
ovde reci: ako sam mudar, nisam mlad i lep; ako sam bogat, nisam
zdrav; a ako sam i mudar i zdrav, nisam bogat.
Nesumljivo, ljudstvu najvise nesrece prave glupaci. Najveca je
beda sto glupak ne zna da je glup, kao sto ni rdjav ne zna koliko
je rdjav; a svet bi mozda bio spasen kada bi glupaci znali kakva su
nesreca za covecanstvo.
Vise coveku zagorcavaju zivot nesrece kojih se boji da ne dodju,
nego one koje su vec dosle i od kojih vec pati. Od svih nesreca covek
se najvise plasi sirotinje, koje je, medjutim, najmanje covekovo zlo.
Mi celog zivota nesto cekamo, a nadati se, to je pomalo ocajavati.
Nikad covek ne moze da kaze onoliko mudrosti koliko moze da precuti
ludosti, cak i gluposti. Jedino cutanje moze da prikrije kod coveka
strasti koje su najnasrtljivije i najstetnije: sujetu, lakomislenost,
mrzovolju, osvetljivost, mizantropiju. Jedino cutanje moze da sacuva
coveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena
raspolozenja, i nagle i nepromisljene impulsije.
Bogatstvo je, neosporno, polovina ljudske srece na zemlji. Najveci
stepen srece to je nezavisnost, a bogatstvo je ipak coveku put da

dodje do svoje slobode. Covek bogat, to je covek nezavisan bar od

ljudi... Cak i zdravlje i pamet kupuju se ili odrzavaju novcem.
Sve bede medju ljudima to su nesrece koje ucini covek samom sebi,
ili urade ljudi jedan drugom. U prirodi nema sreca i nesreca, nego
ima samo smrt ili zivot. Covek je najveca stetocina na zemlji.
Od svega sto je covek posejao, nista nije radjalo brze nego mrznja.
Velika nesreca covekova jeste sto zivot pocinje mladoscu, a svrsava
staroscu: jer bi zivot bio neizmerno savrseniji da, naprotiv, pocinje
staroscu, a svrsava mladoscu... Ne znamo da smo mladi kad smo mladi.
Mi saznamo sta je mladost tek onda kad nas je napustila.
O zeni

Zene pocinju bivati duboko milosrdne tek kad su i same duboko

nesrecne, u sreci su bezdusne i pustoglave, sasvim obratno od coveka
koji je dobar samo kad je srecan.
Kod zena je urodjeno da vara na malo i na veliko, svesno i nesvesno,
namerno i nenamerno, a vrlo cesto i bez ikakve zle namere, i cak sasvim
cesto iz najbolje namere: u najvise slucajeva, samo da bi se vecma
dopala. Ali jedna zena samo vredi koliko voli, a ona vara i kada
najvecma voli. Ima zena koje nikad ne kazu laz, ali nikad ne kazu
celu istinu... Pronaci dobru zenu, to je tesko kao pronaci u svom vrtu
izvor petroliuma.
Zena voli coveka dok joj veruje. I onda kada ga ne voli, ona trazi
da joj ipak veruje. Ne voli se braniti ni kad je kriva; i hoce da ima
iluziju da je drzite za dobru i kad to nije. Kad je ne drzite za dobru,
ona veruje da je vise ne drzite ni za lepu. A njoj nije dovoljno ni
da izgleda lepa, nego hoce da bude i jedina lepa. Kad zena treba da se
pocne braniti, ona se ne brani, nego prestane da voli i pocinje da mrzi.
Zato, ne objasnjavaj se, nego ili uzmi ili ostavi. - Duboko je uvredjena
kad je prave krivom, a nije kriva; a jos je vise uvredjena ako joj kazu
da je kriva kada to odista jeste. Zena nema osecanja odgovornosti kao
ni dete; i ona se brani suzama, a ne razumevanjem. Ali i kada moli za
oprostenje, to ne znaci da priznaje krivicu, nego izbegava grube scene.
Brak se najcesce sastoji od jednog lazova i jednog nasilnika. Zene
kada lazu, one uvek lazu na krupno i totalno; i kad imaju da sakriju
sitnicu, zene negiraju i sve drugo sto je s tom sitnicom u vezi, i to
brzo, odlucno i konacno. Nije nigde bila, nije nikoga videla, nije nista
cula; ne poznaje uopste osobu za koju je vezuju zli jezici; nije bilo
niceg...

Ako hocete da vas zena voli, treba joj dati prilike da vas sto puta
slaze, i da uvek izgleda kao da to ne vidite.
Zena je i inace uvek jedno bice za sebe i za ceo svet, a drugo za
coveka kojeg voli.
Nikad ne pitajte zenu da vam kaze nesto od svoje proslosti. Nijedna
ne voli da ima proslost, niti joj daje kakvu cenu; a ako vam krije
proslost, to nije zato da nju ne sacuva za sebe, nego da vas ne izgubi.
Ako hoce da precuti proslost, to je i zato sto je zena prema proslosti
odista ravnodusna, jer zena po prirodi nije romantik. Zena ne podnosi
spomen. Ona bezdusno sve krije jer ne zeli da ima oci ni na cemu sto
nije u vezi sa covekom kojeg voli u tom trenutku. Zena zivi s dana na
dan.
I danas je vise na zemlji samoubistava zbog propale ljubavi, nego
zbog propalog imanja ili propale casti. Prosecni covek uvek voli vise
zenu nego ljubav. Kod zena je sasvim obratno: retko je kojoj zeni
dovoljan samo covek, i koja ne cezne da bude voljena. Istina, mnogo
se na svetu manje misli o ljubavi nego sto izgleda. Ljubav na svetu
odrzavaju samo zene i pesnici.
Covek voli ljubav - bol, a zena voli ljubav - radost.
Prvi znak da jedna zena odista ljubi, to je kad se u njoj javi neodoljiva i bolna zelja da dobije dete od coveka kojeg voli.
Vise za zenu vredi jedan dobar kalambur nego najdublja Njutnova
istina. Za nju vise vredi covek duhovit nego dubok, i a vise blistav
nego duhovit.

Svaka zena je dosadna osim one koju volimo. Medjutim, zeni nije
dosadan nego samo onaj covek koji joj se ne divi, ili koji je ne
zeli, ili koji se ne divi makar njenom ukusu, ili se ne interesuje
bar njenim psetom.
Najlepsa je zena u ljubavi ona za koju kazemo da je lepa a ne
znamo zasto.
Ima odista najlepsih ociju koje ne umeju pogledati i najlepsih

usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike i neopredeljive

lepote su nematerijalne, jer su iskljucivo dusevne. Lep pogled i
lep osmeh nemaju cak nista zajednickog sa bojom ociju ili formom
usta... Najlepse oci ima slovenska zena, jer uvek izgledaju zacudjene.
Ne padaju samo porocne i pokvarene, nego cesto i savrseno ciste,
i po prirodi verne. Zena pada iz raznih uzroka; iz ljubavi, iz
dosade, iz strasti fizicke, iz sujete, iz slabosti volje, iz
interesa materijalnog, iz romantike, iz manije, iz perverzije,
iz osvete.
... Srpkinja se daje onom ko je prevari... )))))
Da vas zena voli zenski, morate s njom postupati muski.
Covek zaljubljen odmah misli kako da svoju srecu podeli, a zena
misli kako da svoju srecu udvostruci. Zeni nije dovoljno da dobije
najvise od covekove srece, nego da sto vise otme od covekove slobode.
Jer joj je snosljivija njena beda nego covekova slobodan, posto je
covekova sloboda, odista, izvor svih zeninih nepravda i nesreca.
Ako i zivotinje mogu da misle, onda one imaju o nama izvesno,
isto misljenje koje imamo mi o njima.
Mnogo je manje ljubavi na svetu nego u literaturi; u jednom romanu
ima vise ljubavi nego u jednom velikom gradu.
Postoje dva moguca braka: brak za mlade i za mladost, i drugi za
stare i za starost. Prvi da se podeli sreca i obest, a drugi da se
podeli nesreca i bolest. Za jedan prodje vreme vrlo brzo, a za drugi
je uvek na vreme... Pametan se covek ozeni na vreme. U mladosti je
brak stvar ljubavi i spola, a u starosti je stvar slabosti i straha
od samoce.
Zene daju svoje telo onom koji je prema njima puno pazljiv i
pozrtvovan, ili koji o njima ima lepse misljenje nego drugi, cesto
i samo lepe reci.