Vladimir Dimitrijevi

Aktuelnost knjige Dragie Vasia Karakter i mentalitet jednog

pokolenja

Lane predstave o srpskom narodu

U Srbiji u kojoj svake godine umre trideset hiljada ljudi vie nego to
ih se rodi, u Srbiji kojoj se spremaju da oduzmu Kosovo, izazovu
pometnju na njenim obodima i odvoje je od Crne Gore, Srbiji
nemonoj da zatiti slobodu Srba preko Drine, sa izvesnim gorkim
zaprepaenjem konstatujemo da je sve ovo ve bilo. I da je o tome
pisala ne samo naa povesnica, nego, pre svega i iznad svega, naa
knjievnost. Zato su se, kad su nedavno hteli da nam reformiu
kolu, okomili upravo na nacionalnu istoriju i domau knjievnost
(setimo se samo povike na udbenik istorije za etvrti razred naih
gimnazija, koji je, 2002, u krugovima tzv. graanske opcije, bio
nazvan etnikom itankom za maturante, samo zato to je dao
drugaiji, a ne partizanski, pogled na 19411945.
u Srbiji. Zato nai pisci, koji znaju da je jedina pobeda u ovom ratu
koji seanje brie (Miodrag Pavlovi, Nauite pjesan) upravo
pamenje, mogua jedino kao upuivanje savremenika na itanje
srpskih klasika (tako je, avgusta 2004, povodom dodeljivanjaike
hrisovulje u zadubini Stefana Prvovenanog, Milovan Danojli
izgovorio besedu u kojoj je, taku po taku, izneo sve slinosti
stvarnosti Srba opisane uGorskom vijencu i onoga to nam se sada
deava).
A o Dragii Vasiu da i ne govorimo: kad sam, u doba Miloevieve
navodne borbe za Kosovo, sreo Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru,
odakle vidimo da je vlast Kraljevine SHS tamo slala najgore inovnike
koji su, modernim renikom reeno, pravili dilove s kaacima, znao
sam da se Srbima ponavlja istorija, samo svaki put sve gore, i sa sve
teim posledicama. IDevetsto trea je takva da bismo iz nje tota
mogli nauiti, pogotovo o neodgovornosti politikih lica onoga doba,
za koje Vasi kae da sve to se radilo ostavlja utisak uasne igre sa
ivotom i sudbinom naroda.
Vasi e, u svojoj knjizi Karakter i mentalitet jednog pokolenja
zapisati rei koje danas, kad srpska vojska nestaje pod vidom
evroatlantskih integracija, kao to je nekad nestajala pod Titom i u
aprilskom slomu 1941, zvue kao bajka:
Eto takav je heroizam Srba: sav mladiki, sav bujan, sav naivan; on
podsea na heroizam ljubavniki, onaj vatreni heroizam koji ne zna za
granice. On predstavlja najviu taku do koje se nesebinost ljudska
mogla da uspne, najveu visinu do koje je ljudsko portvovanje
1

moglo da uzleti. Na toj visini nije se vie mogao raspoznati ovek; na

toj visini sa velike daljine, docnije, mnogo docnije, buduim
naratajima izgledae sasvim neverovatan ovaj ovek od gvoa.
Tuan je heroizam Srba: pun bola, pun nevinosti. On, zaista, lii na
heroizam mladosti, ija odanost ne zna za granice. On predstavlja
najdublju reku krvi, koju je ljudski idealizam mogao da prolije i
najdui put patnji, koji je ljudska istrajnost mogla da izdri. U toj
dubini i na tom putu nije se vie mogao raspoznati ovek. Docnije,
mnogo docnije, gledan iz daljine, taj ovek bie neshvatljiv buduim
naratajima. Sav je krvav heroizam Srba; njihov heroizam to je
heroizam hrianski. Jedan narod postupio je tano kao to je neto
pre dve hiljade godina postupio jedan ovek. Kao to je ovek jedno
bie, narod je jedno bie. Oba su se bia plemenito rtvovala, ali oba
nisu razumeli u vremenu kada su se rtvovala.
ta je istina ovih rei? Moemo li ih shvatiti danas i ovde?
Predstava o Srbima kao o najkrvolonijim Balkancima krvolonog
Balkana bila je prisutna irom Evrope pre Balkanskih i Prvog svetskog
rata. Istoriar dr Milan Ristovi, u svojoj knjizi Crni Petar i balkanski
razbojnici, analizirajui karikature u nemakim satirinim asopisima
od poetka 20. veka do kraja Prvog svetskog rata, pokazuje da su
stereotipi o nama danas nastavak jueranjih stereotipa o nama. Na
tim karikaturama Srbi su predstavljeni kao varvari, ijeg kralja
poglavar Crkve miropomazuje prakom protiv valjivosti. Srbi su
pijani gosti u balkanskoj krmi kojima su neophodni evropski andari
da ih uvaju. Na karikaturi na kojoj je predstavljen pravoslavni
svetenik, s krstom i kandilom u rukama, kako vodi bandu razbojnika
u balkanskim nonjama, pie: Ulazak pobednikih slovenskih
nosilaca kulture u Tursku, ime se izvrgava ruglu pobednika
antiturska koalicija iz Prvog balkanskog rata. Karikaturista Brant je
predstavio srpskog svetenika kako mitraljezom obraa Albance u
pravoslavlje, ubijajui ih stotinu za pola sata. U doba albanske
Golgote kralj Petar i njegova vojska predstavljani su kao pobeeni
odrpanci Analizirajui takav pogled na nas i nae prilike, dr Milan
Ristovi kae: Ceo Balkan je - ako je suditi po austrougarskonemakoj propagandi neposredno pred izbijanje rata i u ratnim
godinama - naseljen narodima ije su glavne osobine: sklonost ka
mukim ubistvima, prevrtljivost, primitivizam. Oni su kradljivci stoke,
siromanih ili nikakvih sklonosti ka istoi i urednosti. Anarhian
odnos prema spoljanjem izgledu odraz je njihovog shvatanja politike
(terorizam,. kraljeubistva, krivokletstvo, itd).// Srbija je mala,
beznaajna, nepripitomljena drava, koja je zapalila poar na celoj
zemaljskoj kugli, dok je njena prestonica leglo ubica. Istoriar
Majneke je pisao: Mi sa uasom okreemo glavu od prizora strahota,
koje su skrivili pripadnici srpskog naroda; nemaki narod nije nikad
uprljao svoju nacionalnu svest delima u kojima je toliko ivotinjskog
nasilja i toliko besramne surovosti, kao to su uinili ovi Juni
2

Sloveni. I to je tvrdio 1915, kad su Germani u Srbiji inili neviena

zverstva
Jasno je da su ovakvi stereotipi bili neto prirodno za Nemce, jer se
Srbija nala na drugoj strani u ratu Ali, Gistav le Bon, Francuz,
slavni psiholog gomile, na ije je tvrdnje odgovorio Dragia Vasi
svojim Karakterom i mentalitetom jednog pokolenja, mislio je isto kao
i Majneke. Evo ta je, po Vasiu, Le Bon pisao o Balkancima:
O narode ove civilizacija se samo oeala; ona ih nije izmenila.
Njihovi su nasledni karakteri nepromenljivi, jer su stabilizirani i
upravljani religijskim verovanjima i rasnim mrnjama. Ove rase
razlikuju se religijom, jezikom, aspiracijama i mrnjama koje su
naroito duboke. estoka mrnja koju su mali balkanski narodi
ispoljili protivu Turaka, posledica je vekovnog ugnjetavanja i ona se
manifestovala u besnoj i divljoj osveti ugnjetenih prema ugnjetau.
Ova nasleena strast prema Turcima bila je estoka, ali je ona bila jo
silnija izmeu njih samih. Jednom osloboeni od Turaka, oni se
masakriraju bez potede, traei da se uveaju pljakajui i
unitavajui svoje susede Ropstvo tursko bee, moda, politiki
reim najbolje prilagoen njihovom mentalitetu.
Takoe, Le Bon je govorio da su Balkanci spremni na stalne uzajamne
obraune ako nisu zadravani gvozdenom rukom treega. itava
prolost Balkana je takva, a njihova civilizacija je daleko ispod
kineske, jer sve njihove civilizacije posluie samo da im olakaju
sredstva radi uzajamnog ubijanja. Le Bon je svoj utisak o nama
uvrstio prolazei kroz Mostar, gde je uo kako tamonji hriani i
muslimani jedni drugima deru kou i pune je slamom. Le Bon je
smatrao da su i Srbi i Bugari nepopravljivi zloinci, i da se moraju
drati u svojevrsnoj izolaciji da ne bi zarazili Evropu.
Vasi se, kao uesnik velikih ratova, potrudio da ove teze opovrgne, i
to upravo iz perspektive oevica, ali oveka koji eli da napie ne
toliko istoriografsko, koliko istoriosofsko delo. ta je smisao srpske
borbe i stradanja, i da li ga uopte ima? Zato su ljudi ginuli i zato su
ubijali? Kuda nas vodi naa istorijska sudbina? Ima li nade da emo
biti shvaeni od strane drugih?

Vasi poinje od Prvog balkanskog rata, i pokazuje da Srbi koji su u

taj rat polazili nisu mrzeli Turke, nego su eleli da oslobode svoju
potlaenu brau i svetu kosovsku zemlju. Sutina svega, po Vasiu,
bila je u elji da se bude dostojan svojih predaka, div-junaka koji su
se borili u ustancima s poetka 19. veka. Srpski seljak je iao jer je
verovao, ali nije iao to je mrzeo. Kada se sreo s Turcima u
3

krajevima koji su osloboeni, Srbin je bio velikoduan, ali ne i ohol.

On pokuava da sedi s Turinom u njegovom duanu i da razgovara
s njim, iako Turin nita ne razume. Karaorev potomak mu prstima
pokazuje koliko ima dece i kolika su ona. On Turinu nudi da zapali
cigaretu. Poraeni naslednici Osmanovi nisu izgledali ni surovi, ni
ravi, ni ugnjetai, ni osvetoljubivi, ni podmukli. Mirili su se,
istonjaki trpeljivo, sa kismetom (sudbinom), i estitali onima koji
su na sablji dobili ono to su im Turci nekad na sablji uzeli. Kada su
se Srbi povlaili, 1915, preko tih teritorija, turske ene su im kriom
davale hleb.
Iako su Bugari poinili mnogo zverstva nad Srbima i njihovom nejai,
Srbi ni njih nisu mrzeli. Vasi svedoi:
Mrzeti, to je: imati uroenu, neobuzdanu, nepomirljivu i smrtnu
odvratnost prema nekome; a u jesen 1916, prilikom srpske ofanzive,
zemljaci g. Le Bona zgranjivahu se gledajui: kako njihovi saveznici
zarobljenim bugarskim vojnicima dele svoj hleb, esto nedovoljan i za
same njih, i kako ove blago i drugarski raspituju o mestima kroz koja
prolaahu i o tamonjim prilikama; mrzeti, to je: sa izrazom
divljakog besa gledati omrznutog, a istom prilikom, zemljaci g. Le
Bona behu oevici, kako se bugarski ranjenici nose na mazgama,
paljivo voeni od bolniara, dok pored njih malaksalo koraahu
srpski ranjenici, nimalo lake ranjeni od neprijateljskih; mrzeti, to
znai: imati odvratan uas od nekoga, a na Boi 1916, i docnije, o
velikim praznicima, srpski vojnici primahu, u svojim rovovima, posete
svojih neprijatelja, koje gostie po srpskom obiaju.
Srbi nikad nisu bili imperijalisti. ozef Rajnah, koga Vasi citira, kae
da je itava srpska istorija u stvari borba za nezavisnost. Rat kralja
Milana 1885. nije bio rat srpskog naroda, nego njihovog vladaoca.
Bugarima je priznavano i junatvo u borbi, i 1915. se esto uo
uzdah: Ah, da su Bugari sad sa nama!. Iako su, po Vasiu, Bugari
bili ljudi komitskog duha, spremni na zloin iz zasede i uivanje u
muenju (recimo, da veaju oca u prisustvu ene i deteta, ili, po
svedoenju meusaveznike komisije za ratne zloine, nabijaju ljude
na kolac i peku ih na vatri), on tvrdi da im se Srbi nisu svetili. Na
osnovu ideologije Bugara u svetskom ratu i na osnovu njihovog
ponaanja, Vasi istie da su ba oni ratniki narod, dok Srbi to nisu:
rat je za Srbe nuno zlo, i njihov ideal je samo sloboda i elja da se
sloboda ouva. Srbi su eleli da se rat zavri i da se to pre vrate
kuama da rade (setimo se da je Karaore, kad su mu nudili novac,
titule i ordenje, govorio da to njemu nita ne znai, i da jedva eka da
Turci budu pobeeni, pa da se vrati kui, jer ima i on svog posla; a
Vuk Karadi je svedoio da je orden koji mu je ruski car Aleksandar
Prvi dodelio, iskrivio savijajui jednu dugu na buretu).

Srbi nikog od stranaca nisu mrzeli. Njih je obuzimala samo uzajamna,

meupartijska mrnja, vetaki izazvana. Njihovo religiozno oseanje
bilo je jednostavno i lieno licemerja, a spremnost na rtvu zasnivala
se, izmeu ostalog, na jednom pubertetskom optimizmu, koji se nije
plaio smrti ukoliko nije mnogo ni mislio o njoj. Srbin, kae Vasi,
smrtno pogoen, ima izgled deteta koje se iuava. Iako su mnogo
stradali od zaseda, Srbi se zasedama nisu mogli koristiti
Naravno, i Vasiev narod je umeo da prestupi granicu ovenosti, i
pisac to ne krije. On govori o krvavom guenju arbanake pobune
1913, koje je bilo posledica arbanakih zloina tek poto se zavrio
Drugi balkanski rat, i tek poto su se ljudi vratili svojim sruenim
kuama i zaputenim imanjima. Vasi kae:
A taj bes pojaalo je sve to je video na novom, neoekivanom
razbojitu. Pauinaste nae posade, iznenaene, behu mnogo
nastradale. Masakrirani, onakaeni drugovi traili su osvetu. I pod
onim utiscima, to ih je poneo sa ognjita i pod ovim to mu se
ukazivahu pred oima na novom razbojitu, on se ustremio. Nikad,
zaista, ovaj narod nije stranije izgledao nego tada. Mi ga nismo
mogli poznati. Njegovi udarci, prvi i poslednji put tada, nisu tedeli ni
slabe, a bedna sela plamtela su u ognju. Sreom, plima je brzo
ustuknula. Samo nekoliko dana posle moglo se videti: kako on, sa
oinskom nenou, sa onom njegovom uroenom boleivou, po
starinski, miluje, hrani, tei nevinu decu svoga kanjenog
neprijatelja; samo posle nekoliko asova, on se bee trgao, on se
bee gorko pokajao za ovo to je bio uradio i to njemu nije bilo
svojstveno da ini.
Najvee iskuenje po Srbe predstavljalo je povlaenje preko Albanije.
Uasi su bili toliki da Vasi kae da je Arbanija sebinost, najgrublja,
najbrutalnija, bez maske, bez vela, gola golcata. U uasima gladi i
oaja svest ljudi bila je sasvim pomraena, i, osim animalne potrebe
da se opstane, nije bilo niega. Ali, ve dolazak na Krf znaio je
promenu: tu se umiralo na tihi, plemeniti nain. Tamo je bilo bola
velikog i hrianskog. I tu su Srbi tugovali za domovima, gledajui u
daljinu i brinui se ne toliko da li su im ukuani ivi, nego da li je
neprijatelj udario na obraz njihovih majki, ena i sestara. Ljubav
prema otadbini inila je Srbe spremnima da izginu do poslednjeg.
Vasi je svoju studiju zavrio tvrdnjom da su Srbi oduvek bili za
demokratiju, jer su eleli i sebi i drugima slobodu. Le Bonova analiza
je bila povrna, obremenjena predrasudama, i kao takva, ona je
promaila cilj. I srpski pisac je to eleo da pokae celom svetu,
podseajui ga da mi nikad nismo imali ni Napoleona, ni Viljema
Drugog, sa njihovim snovima o osvajanju sveta Naravno, to svetu
nije trebalo.

Delo Karakter i mentalitet jednog pokolenja objavljeno je 1919, kada

je srpski narod iveo u oduevljenju slobodom i ujedinjenjem, ni ne
slutei da e mu Kraljevina koju je stvorio sa Hrvatima i Slovencima
postati grobnica. Dragia Vasi, koji je te godine mogao da se
oduevljava reima amerikog predsednika Vilsona da se SAD bore za
princip Pravde za sve narode i za sve narodnosti i princip njihovog
prava da ive naporedo i pod istim uslovima slobode i bezbednosti, pa
ma oni bili moni i veliki ili slabi i mali, 1944. godine nai e se,
skupa sa eneralom Mihailoviem, izdan od saveznika iz Prvog
svetskog rata. On, koji je tvrdio da je vernost saveznicima jedna od
osnovnih srpskih osobina, osetio je ta znai cinizam tzv.
meunarodne zajednice ve onda
ta li bi tek rekao da je video medijsku demonizaciju Srba na kraju
dvadesetog i poetku dvadeset prvog veka?
Dok polako nestajemo iz istorije, koja se pretvara u krvavo klupko
sebinosti i zla, svetli lik Srbina, seljaka vojnika, prikazanog u
Karakteru i mentalitetu, ostaje da bdi nad nama Za kraj,
lamentirau rei jedne pesme, koju je Dragia Vasi naveo kao primer
emu su Srbi stremili dok su verovali i ratovali. Re je o stihovima
pesme Radomir Aranelovi Milosava Jelia:
Do e opet dani nasmejani,
Bie kraja i jadu i tuzi,
Po polju e klasat kukuruzi
I ita se nihati u strani,
Krunie se cvee sa ljivika
U cik jutra, kad zora zaplavi:
Propojae zvona sa zvonika,
A u koli deca Svetom Savi,
Zatreptae ushit iz nedara,
Igrae se sunce kroz branike
Pravoslavlje