PITANJA IZ INZENJERSTVA I Sl.1.Karakter.

dizel motora 1 idealno dobro

INOVACIJA Sl.2.Krive nemaju max.i min. Ocena izme|u 0 i 1
predstavlja karakteristi~nu
1.Pojam optimuma i optimalnog Zna~i u intervalu veli~inu.
resenja ,,Optimalno ''' podrazumeva izbor Zbog malih vrednosti
izme|u 2 ili vi{e tehni~kih pribegava se procentualnom
karakteristika. izra`avanju kao pogodnijem.
Pod pojmom optimuma 2. Tehno ekonomsko Vrlo je va`no znati da
podrazumevamo optimalnu procenjivanje. procene i ocene zavise od onoga ko
vrednost dobijenu nekim procenjuje.
kriterijumom. Kod ovog modela mo`e se
Moze predstavljati Kako od pravilne procene primeniti funkcija: V=(Pmax-
maksimum ili minimum neke zavisi kvalitet dobijenih rezultata Pmin) / (Pid-Pmin)
kriterijalne funkcije sve u zavisnosti rada ( vr{enih analiza, Pmax- Realna
sta se ispituje i sta se zeli posti}i. konstruktivnih zahvata i sl. ) vrlo je max.vrednost nekog analiz.par.
Me|utim ~esto se susre}emo bitna i potrebna visoka sposobnost Pmin- Vrednost parometra
i sa funkcijama koje nemaju svoj procenjivanja. ocenjenog sa ''0''
minimum i maksimum kada se u Poseban problem kod vr{enja Pid - Idealna vrednost
proces iznalazenja optimuma i procenjivanja je svo|enje razli~itih analiz.parametra
optimalnog resenja mora obezbediti kriterijuma sa razli~itim V-Veli~ina
jos jedna funkcija koja }e nam dimenzijama na neku osnovnu Funkcije vrednosti
pomo}i. veli~inu koja nam omogu}u}je omogu}uju ocenjivanje nezavisno
Optimizacija u sustini upore|ivanje valjanosti kvaliteta i dr. od ocenjiva~a i tremutka
predstavlja izbor najboljeg toka u odnosu na neko idealno stanje. ocenjivanja.
akcija izme|u vise mogu}ih Iz navednih razloga koristi se Ocenjivanje prema
alternativa. procenjivanje po ta~kama. ekonomskim kriterijumima
proizvodnje mo`e se izvesti na
osnovu odnosa proizvedenih
Ocena Br.ta~a tro{kova i idealnih tro{kova
ka proizvodnje nekog
Vr.dobro 4 proizvoda(o<y<1)
Dobro 3 Kada su u pitanju
Dovoljno 2 ocenjivanja konstrukcija tro{kovi su
Jo{ podn. 1 naj~e{}e malo poznati, zbog ~ega
Nezadovolj. 0 se mora pristupiti proceni.
Sl.1.Skala procenjivanja prema VDI Tada se ekonomska
2225 veli~ina iskazuje kao koli~nik
Ova skala je vrlo gruba jer idealnih i stvarnih proizvedenih
poseduje mali broj vrednosnih tro{kova(y=Hi/H).
nivoa ali je mogu}e otkloniti
te{ko}e u odlu~ivanju.
Pored navedenog mo`emo
se koristiti relativnim
procenjivanjem koji se bazira na
binarnim granicama :
0 --potpuno nezadovoljavaju}e

3. Analiza korisne vrednosti

Vrednosna analiza kao metoda optimizacije omogu}uje da se primenom

algoritamskih postupaka za varjante izra}unaju korisne vrednosti koje omogu}uju
kvantitativno upore|ivanje tih varijanti.
Ona nije neposredni postupak optimizacije ve} daje osnovu za pronala`enje
najboljeg re{enja iz odre|enog broja varijanti.
Kao osnova za analizu korisne vrednosti slu`i matrica korisne vrednosti ~ije
postavljanje se vr{i sistemski:
-postavljanje sistema ciljeva
-odre|ivanje faktora odmeravanja
-postavljanje matrice veli~ine cilja
-postavljanje matrice vrednosti cilja.
Postavljanje sistema ciljva vr{i se tako da serazdvoje:
-~vrsti zahtevi
-maksimalni zahtevi
-`elje.
 ^vrsti zahtevi su bazni i oni se nesmeju procenjivati niti uvesti u optimiranje.
Minimalni zahtevi se nesmeju smanjivati osim ako su prekora~ene unapred date
minimalne vrednosti.
Od broja kriterijuma zavisi slo`enost sistema ciljeva.
Dobro je, i kod manje kompleksnih sistema glavni cilj je podeliti na vi{e
kompleksnih me|u ciljeva,a njih dalje na uticajne elemente.
Kada se izvr{i potpuno uspostavljanje sistema ciljeva vr{i se procena-utvr|ivanje
relativnog zna~aja delimi~nih ciljeva.
Odmeravanje mora odgovarati merilima zainteresovanih lica.
Kod svakog delimi~nog cilja, njegov uve}an ili umanjen zna}aj se utvr|uje
mno`enjem veli~ine''V'' sa faktorom''g''.
Odmeravanje je najbolje odpo~eti od najkompleksnijeg cilja ka manje
kompleksnim.

Z1

Z11 Z12
Z13

Z111 Z112 Z121 Z122 Z131 Z132

Z1121
Sl.1.Principijelna struktura sistema ciljeva konstrukcije

Kada se uspostavi struktura prvo se odre|uje relativan zna~aj delimi~nih ciljeva u

odnosu na neposredne vi{e ciljeve.
Pravilo je da je zbir svih relativnih skupih indeksa jednak 1.
Apsolutni skupni indeksi (g) se dobijaju mno`enjem odgovaraju}ih relativnih
indeksa.
Na osnovu apsolutnih skupnih indeksa ni`ih ciljeva mo`e se proceniti njihov uticaj
na ukupan rezultat.
Matrice vrednosti ciljeva nastaju iz matrica veli~ina ciljeva i prezentuju se u obliku
tabela.
Ova metoda analize korisne vrednosti je relativno jednostavna ali je izuzetno
podlo`na pravljenju gre{aka, {to rezultate mo`e u`initi nepouzdanim.

4. Problemi primene analize korisne vrednosti

Iako je relativno jednostavno izuzetno je podlo`na pravljenju gre{aka, pa samim

tim rezultati mogu biti nepouzdani.
Zbog toga se u svim fazama primene mora voditi ra~una i vrlo promi{ljeno
odabrati uticajne veli~ine.

Problemi koji mogu nastati:

 Ako sistem ciljeva i sakupni indeks postavljaju laici
Ukoliko postoji sistem ciljeva sa velikim brojem ni`ih ciljeva, zbog skupnog
indeksa se ne javljaju promene u redosledu varijanti.
Kod neobjektivnog ocenjivanja.
Za najbolju varijantu nema zna~aj veli~ina njene delimi~ne vrednosti, sve
dok je njena ukupna vrednost najvi{a.
Primer: Varijanta koja je do pola ocenjena sa ''0'' a od pola sa ''1'', isto je kao
i varijanta koja je cela ocenjena sa ''0.5''.

U cilju otklanjanja ili umanjena posledica gore navedenog, potrebno je rezultate

analize korisne vrednosti kriti~ki razmatrati pre kanalnog prihvataoca.
To podrazumeva i jo{ jednom ta~no ispitivanje glavnih grupa varijanti.
Odluku ne treba donositi bezuslovno prema najve}oj ukupnoj korisnoj vrednosti,
ve} je mogu}e doneti i prema pravilu zadovoljavaju}eg re{enja.
Najbolje re{enje daje varijanta koja ima najve}u korisnu vrednost, pri ~emu sve
njene delimi~ne vrednosti prelaze odre|enu maksimalnu vrednost.

5. Maksimum F-je kao optimizacioni kriterijum

Kada optimizacioni kriterijum bazira na matemati~kim funkcijama kojima se

mo`e odrediti maksimum ili minimum funkcije- optimalni parametri su definisani
ta~kom maksimuma ili minimuma.
Max I (x1,x2, xn)= Min = -I (x1,x2,xn) ;I =1,2,3n
Xi Xi

Pomo}u njih se mogu re{avati problemi sa jednom ili vi{e funkcija cilja.
Postoji i nekoliko ograni~enja :
*U obliku algebarskih jedna~ina tipa : h1(x1,x2xn) =O ; i =1, 2,m1
Ograni~enja izra`avaju ~injenicu da postoji jedan ili vi{e funkcionalnih
odnosa koji povezuju promenljive x1,x2xn , pri ~emu svaki od tih odnosa smanjuje
broj parametara koji se mogu nezavisno menjati.
*Ograni~enja u obliku algebarskih nejedna~ina tipa: g1(x1,x2xn)<(=)O ; j
=1, 2,m2
Ovakva ograni~enja odre|uju radne granice nekih promenljivih veli~ina u jednom
sistemu.
*Ograni~enja u obliku jednakosti diferencijalnih ili integralnih jedna~ina
Primer: dxi = fi(x1,x2,xn) ;i=1,2,3m3
dt xi(o) = xi0 ; to<t<(=)tf
Nastaju kod diskontinualnih procesa.
Na|eni optimumi moraju zadovoljiti ograni~enja tako da se svaka ta~ka u
mogu}oj oblasti naziva mogu}om ta~kom.

6. Modelovanje u ma{instvu
 Modelovanje predstavlja va`an postupak koji nalazi {iroku primenu u
in`enjerstvu.
Znati modelovati, zna~i znati re{avati raznoliku tehni~ku i drugu
problematiku kao i baviti se istra`iva~kim radom.
Matemati~ko
Modelovanje mo`e biti
Materijalno
U tekhni~koj terminologiji pod modelovanjem se podrazumeva postupak
izrade modela sa gledi{ta prakti~ne realizacije (materijalizacije zami{ljene
koncepcije).
Pod materijalnim modelovanjem podrazumevamo proces izrade:
Prototipa
Funkcionalnog modela
Makete
Prototip je najpregledniji model u in`enjerskoj praksi predstavlja materijalno
izveden funkcionalan model nekog sistema na kome se mogu uo~iti sve
karakteristike rada kvaliteta i sli~no na kome se mogu proveriti svi parametri
konstrukcije i rada u kvalitetu i kvantitetu.
Funkcionalni model se radi za proveru nekih karakteristika realnog sistema,
pri ~emu ne ispunjava uslove karakteristike prototipa (dimenzije, kvalitet i sl.).
Maketa se koristi samo za oblik nekog sistema pri ~emu materijal ne mora da
bude isti kao i proizvod. Slu`i samo za vizuelnu ocenu sklopa bez mogu}nosti
provere radnih funkcija ili drugih parametara osim geometrijskih.
Zahteva najmanje ulaganja ali ne daje kvalitativne i kvantitativne podatke.

7. Primena, matemati~ki aparat i problemi primene dimenzionalne analize

Dimenziona analiza predstavlja jednu od metoda kojom se mogu re{avati razli~iti

in`enjerski problemi putem dimenziono homogenih fizi~kih jedna~ina.
Mo`e se primeniti:

Kao pomo} kod zaboravljenih formula

Za otkrivanje numeri~kih gre{aka
Za pronala`enje koeficijenta za prera~unavanje jedinica iz jednog sistema u
drugi
Za uop{tavanje rezultata dobijenih ispitivanjem na modelima.
Da bi se mogao re{iti matemati~ki zapis putem dimenzione analize neophodno je
uvesti odgovaraju}e oznake za dimenzije parametara, koje imamo u analiziranim
jedna~inama.
Kao osnovne dimenzije naj~e{}e se koriste:
Du`ina (m) ''L''
Masa (kg) ''M''
Vreme (h) ''T''
Temperatura (0C) ''''
Kada se formira jedna~ina zavisnosti sa uvedenim novim oznakama pristupa se
formiranju novih jedna~ina u cilju odre|ivanja vrednosti izlo`ilaca.
Mora se voditi ra~una da eksponenti istih veli~ina (osnovnih) sa leve strane
moraju biti jednaki sumi izlo`itelja sumi sa desne strane.
8. Bakingemova teorema

Bakingemova ''-teorema'' govori da je broj nezavisnih bezdimenzionalnih

grupa kojima se opisuje promena koja zavisi od ''n'' promenljivih veli~ina, jednaka
''n-r''.
Gde je ''r'' -red dimenzionalne matrice promenljivih, odnosno i = n-r.
Dimenzionalna matrica je u su{tini matrica koja se formira od eksponenata
osnovnih dimenzionih veli~ina koje figuri{u u svakoj promenjljivoj.
''-teorema''pokazuje da neki fizi~ki zakon koji se matemati~ki izra`ava u
obliku:
f (x1,x2,xn) = O uvek mogu izraziti jedna~nom u obliku F(1, 2, m)=O ,koja
sadr`i najvi{e n-r parametara.
1, 2,.. m u jedna~ini predstavljaju bezdimnzionalne monome koji su f_je
parametara x1,x2,..xn..

9. Model razvoja proizvoda u preduze}ima

Da bi se izbegla stihijnost u razvoju i obezbedio pozitivan trend, potrebno je imati

sna`nu razvojnu funkciju koja omogu}uje pozitivan razvoj.
I pored dovoljne aparature za egzaktnije planiranje razvoja preduze}a u praksi se
problematici razvoja u preduze}ima koja posve}uju odgovaraju}u pa`nju razvoj
oblikuje i vodi na pravilan na~in zahvaljuju}i pojedina~nim i grupnim iskustvima
pojedinaca koji sa~injavaju razvojne slu`be.
To je razvoj na spontanoj primeni nau~nih metoda bez kori{}enja i opisivanja
procedure i ovaj prilaz ne obezbe|uje potreban nivo odziva u edukativnim
procesima.
Razvoj preduze}a spaja u jednu celinu opremsku, kadrovsku i prostornu
sposobnost preduze}a da ralizuje odre|enu proizvodnju.
Moel se u tom smislu mo`e prrikazati preko grupe pitanja koja odre|uju sve
elemente modela i na koja se moraju dati i detaljno obrazlo`iti odgovori uz
predhodnu detaljnu vrednosnu analizu.

Ima 7 pitanja
1. Gde? lokacija i objekti
2. Sa ~ime? -Na ~emu ? oprema, alati, ure|aji.....
3. Kako? kojom tehnologijom
4. Od ~ega?- sirovine
5. Ko? stru~na radna snaga
6. Kome? korisnik potro{a~
7. [ta definisanje proizvoda

Ovde mo`emo razdvojiti:

tehni~ko (sa ~ime? ne~emu?)
tehnolo{ko (kako?)
prostornom (gde?)
kadrovskom (KO ?)

*Izbor pravca razvoja i metoda izbora novog proizvoda

Bitan uticaj na kriterijum izbora pravca razvoja osim pomenutih faktora (raspolo`ivi
potencijali) ima stepen zastarelosti m{ina koja uti~e na konkurentnost na tr`i{tu.
Razvoj koji bzira na kori{}enju starih i zastarelih ma{ina mo`e biti usmeren ka
monopolskoj proizvoddnji (gde nepostoji konkurentski proizvo|a~ ili je dosta
udaljen).
Preciznija metoda istra`ivanja u smislu definisanja novog proizvoda mora biti
zasnovana na detaljnoj analizi postoje}ih kapaciteta, resursnih mogu}nosti i
zahteva tr`i{ta. (Sl.1.)

Sl.1 Model 1. definisanje novog proizvoda pri postoje}em stanju opreme bez novih
ulaganja.

Analiza odabira po ovom modelu zahteva duplo razmatranje sa istog aspekta

uticaja.

10. VREDNOSNI ELEMENTI MODELA

U cilju vrednovanja ustanovljena je vrednosna lista koja sve uticajne elemente

modela ocenjuje (relativnom vrednosti) odnosno gradira ih.
To su elementi od kojih zavisi da li }e neka od razmatranih, analiziranih
potencijalno novih proizvoda to i biti.
Kriterijumi su sa aspekta zahteva: tr`i{ta, tehni~ko-tehnolo{kih mogu}nosti
proizvodne opreme, raspolo`ivih sirovinskih resursa i sl.
U cilju ve}ih vrednosnih raspona elementi se boduju vrednosti 100,10 ili 1.
Posebno se vrednuju elementi koji se ostvaruju u sopstvenom preduze}u (100
ili 10) ili u koperaciji sa drugim (100/10-10 i 10/10=1).

Uticajni elementi Osnovna vrednost Kooperacija

Potencija porizvo|a~a
potrebna oprema 100 10
radni parametri 100 10
kvalitet 100 10
produktivnost 10 1
proizv.prostor 10 1
infrastruktura 10 1

Kadrovi
kreativni 100 10
Resursi
100/10 10/1
10 1
Tr`i{te
100
Sl. 1. Vrednosna lista elemenata uticajnih na izbor novog proizvoda.

Ve}i zbir bodova daje ve}u garanciju uspe{nosti plasmana novog proizvoda
na tr`i{tu i obrnuto.

11. Dijagram efikasnosti razvoja

Roba {iroke potro{nje (R[P) ima obezbedjeno tr`i{te kako u lokalnom tako i u {irem
okru`enju, a njena uspe{nost (opstanak) zavisi od vrednosti robe. Kod pojedina~ne
proizvodnje uspe{nost I konkurentnost se obezbedjuje monopolom na svetskom
tr`i{tu gde uticajni elementi prelaze vrednost R[P. (sledi dijagram)

12 Na~ini dolaska do re{enja za nove proizvode

Svaki proizvod ima svoj `ivotni vek na tr`i{tu koga odlikuju slede}e faze u razvoju:
osvajanje proizvoda; njegovo lansiranje na tr`i{te; stvaranje dobiti na tr`i{tu
(ekspanzija ili potpuna mo}) ; onda dolazi do zasi}enja i dolazi do pada uzlazne
linije i dobit opada (usled zasi}enja tr`i{ta, zastarevanja, pojave konkurentnijih i
jevtinijih proizvoda, sa istim namenama). Da bi se trend pada spre~io svako
preduze}e mora na vreme razmi{ljati i o popuni novih, usavr{avanjem postoje}eg
proizvoda do kojeg se mo`e do}i na slede}e na~ine:
- potpuno novog proizvoda koji je zasnovan na nekom pronalasku ili unapredjenju
tj. kreaciji novog proizvoda od strane sopstvenog preduze}a.
- kooperacijom sa posednikom re{enja idokumentacije
- kori{}enjem re{enja koje nije pod za{titom
- kori{}enjem re{enja koje ne podle`e za{titi.
Tr`i{te postaje sve nemilosrdnije i konkurentnije pa uspe{no opstajanje na njemu
zahteva od rukovodstva da mora da proceni zahteve tr`i{ta, predvidi potrebe i `elje
potro{a~a, uo~i promene u okru`enju, a sve to treba da prati postoje}u kadrovsku i
opremsku osposobljenost preduze}a.
Na~in dolaska do re{enja za novi proizvod prolazi kroz slede}e faze:
- radjanje ideje , kojom se re{ava neki problem za koji se koriste ve} poznata
nau~na tehnolo{ka znanja u cilju pobolj{anja proizvoda
- period inkubacije ili selekcije ideja i razvoj vr{i se pa`ljivo razrada i odabir
ideje i one se pretvaraju u proizvod
- period razvoja i ispitivanja tr`i{ta pre ulaska u proizvodnju ispituje se tr`i{te i
prate reakcije potro{a~a i utvrdjuje se mogu}nost realizacije proizvoda ili
procesa
- period komercijalnog rasta u njemu se proizvod plasira kupcu. To se posti`e
kontinualnim promovisanjem i stalnim pobolj{anjem proizvoda.
13. Modeli kreativnog procesa (sa jednim ili dva izlaza)

Pod kreativnim procesom podrazumevamo pronalaza{tvo i inovatorstvo tj. orginalno

re{enje nekog tehni~kog problema ili pronalaska koji se {titi patentom.
Obi~an oblik kreativnog procesa sastoji se od IDEJE-------RE[ENJA. Kod njega nema
prikaza komponeneti za nastanak ideje, kao ni procesa koji se formiraju da bi se
dobilo re{enje.
Slo`eni oblik kreativnog procesa je: (slika 1)
Podsticaj je inicijator kreativnog procesa koji defini{e problem, zatim sledi ideja kako
da se to re{i, konstrukcija potrebnog elementa koji zadovoljava zahteve, re{enje
koje treba da je originalno ili ako je ve} poznato da se izvr{i korekcija istog. ^vrsto
uva`vavanje ovakvog postupka bi, zbog vremena provodjenja istrage i nedostatka
informacija, kod individualnih pronalaza~a stvorilo barijeru, {to mo`e dovesti do
posustajanja ili odustajanja od rada na problemu.
Model sa dva izlaza se bazira na slede}em: (slika 2)
Ukoliko se ovim modelom dodje do rezultata koji je poznato tehni~ko re{enje, ne
umanjeju se kreativna sposobnost stvaraoca, ve} je to dokaz da ispravno I kreativno
razmi{lja, ukoliko nije prethodni znao da ve} postoji re{enje. U drugim slu~ajevima
ve}a je verovatno}a da se istim procesom dodje do novog re{enja ili tehni~kog
unapredjenja.

14. Model procesa koji prethodi formiranju ideje

(slika 1)
Proces na iznala`enju novih tehni~kih re{enja temelji se na odredjivanju projektnog
zadataka i na pojedina~nom ili timskom radu. Kod individualnih stvaralaca ceo
proces se odvija u jednoj li~nosti, koja kada se upozna sa problemom, kreativno ga
razvija i pravi projektni zadatak preko kriti~ke analize zahteva.
Daljim razvijanjem {eme dolazi se do idejnog re{enja, koje daljim procesom mo`e
dovesti do 2 re{enja i to: 1. identifikacija postoje}eg re{enja; i 2. dobijanje novog
re{enja ili tehni~kog unapredjenja. Takodje, mogu}e je da ovaj proces dovede i do
nenala`enja re{enja.

15. Op{ti model tehni~kog unapredjenja

slika 1
Za op{ti model karakteristi~ne su op{te funkcije, radne i stabilne karakteristike, {to
zna~i da se sa manje ulo`enog rada dobija manje zna~ajan proizvod, dok kod
dodatnih unapredjenja (varijabila) se dobija novi modei kreiranja tehni~kog
unapredjenja koji karakteri{u novi izlazi A,B i C (nov objekat sa novim funkcijama i
sa manje delova koji je jevtiniji, univerzalniji, efikasniji i tehnologi~niji).
Kod ovog modela va`na je identifikacija bitnih parametara, koji su izlo`eni procesu
pobolj{anja, a iste zatim rangirati po vrednosti i mogu}nosti za pobolj{anje, a zatim
re{avati pitanje op{teg re{enja kojim }e se dobiti tehni~ko unapredjanje.
Za kreiranje inovacije postupak mo`e biti isti kao i za unapredjenje, s tim {to se
tada dobija originalnije re{enje. Po stepenu originalnosti razlikujemo 3 nivoa
pronalazaka i to:
- III klasa nivoa pronalazaka: minimalni uslovi originalnosti, {to predstavlja novost
koja u svom sastavu nema elemenata poznatih re{enja
- II klasa nivoa pronalazaka: postignut ve}i stepen originalnosti
- I klasa nivoa pronalazaka : najvi{i nivo originalnosti.
Objekti koji se inoviraju su: materijal (vrsta, kvalitet); masa (koli~ina); slo`enost
konstrukcije (broj elemenata); tehnologi~nost; kvalitet elemenata; kreativni proces.

16. Struktura konstrukcije patentibilnog re{enja

Pronalasci se dele po su{tini, sastavu, strukturi i bitnim karakteristikama, ali

osnovna osobina po kojoj se mogu podeliti je nivo inovacije tj. koliku novost
predstavljaju. Pronalasci se dele na pronalaske:
-III klase (obuhvataju minimalne uslove originalnosti)
-II klase (imaju zna~ajan stepen originalnosti) i
-I klase (najvi{i nivo originalnosti)
I klasa pronalazaka se odnosi na originalna tehni~ka re{enja sa bitnim novostima,
jer se re{enje ne bazira na integraciji razli~itih poznatih tehni~kih re{enja, ve} je
re{enje originalno, ali u njemu ima komponenata poznatih tehni~kih re{enja (vijak,
zup~anik) koje imaju sasvim novu tehni~ku funkciju i predstavlja novo tehni~ko
re{enje. [ema:

Ovakva struktura elemenata i komponenata patentibilnog re{enja za I klasu nivoa

pronalazaka mo`e se odnositi i na re{enja izvedena i u II klasi nivoa pronalazaka, s
tim {to je manja zastupljenost komponeneti iz nivoa kreiranih elemenata, {to dalje
zna~i da III klasa pronalazaka ima i manji stepen kreativnosti, odnosno broj
elemenata x1,x2,xm, je manji.
Elementi i komponente su kreativnom delatno{}u povezani u novi sistem, imaju
novu tehni~ku funkciju, a ~ine re{enje nekog problema.

17. [ema upravljanja inovacionim procesima u preduze}u

Inovacioni procesi obuhvataju procese inoviranja proizvodnje u fabrikama. Obzirom

da su ovi procesi po strukturi slo`eni, upravljanje njima mora biti dinami~no po
aktivnostima, uticajima, posledicama i vremenu. Struktura ovih procesa je stabilna,
pa se proces mo`e {ablonizovati i prikazati preko algoritma i matrica.
Uspe{nost uvodjenja inovacija u neki sistem (preduze}e) iskazuje se po odnosu
broja realizovanih inovacija i broja ponudjenih ista`iva~ko razvojnih projekata koji
su trebali da se uvedu u proizvodni proces, kao i stopom porasta inovacija ii porasta
dobiti realizacije plasmana inovacija.
Organizovanje inovacionih procesa je slo`en postupak koji jo{ nije jasno definisan,
ali su zato pojedini delovi dobro definisani i razvijeni modeli, kao i odredjena vrsta i
na~in rada.
Upravljanje inovacionim procesima deli se na:
1. deo koji se odnosi na planiranje politike: bazira se na op{te uslove koji zavise od
sredine sa vezom politike i inovacionih procesa u okru`enju , sa ciljevima i
varijantama.
2. deo koji obuhvata strate{ko planiranje : uzimaju se tehnolo{ke alternative i vr{i
se njihovo uporedjenje ; ima dosta razvijenih programa za planiranje,
programiranje i bud`etiranje.
3. deo koji se odnosi na takti~ko planiranje: bazira se na primeni izabrane strategije
u cilju ostvarivanja optimalnosti sistema i podsistema.
Programiranje inovacionih procesa je prikazano u obliku blok {eme:

18. Vrste inovacija i njihova za{tita

U inovacije spadaju pronalasci (patenti), tehni~ka unapredjanja i znakovi i oni su
rezultat primene znanja, kreativnosti i tehni~ko tehnolo{kog stvarala{tva. Patentom
se {tite pronalasci koji predstavljaju : novo tehni~ko re{enje odredjenog problema;
rezultat stvarala~kog rada; tehni~ki izvodljivo re{enje i re{enje koje je primenljivo
u industrijskoj ili drugoj delatnosti.
Znaci razlikovanja obuhvataju nove oblike tela, slike i crte`e koji se {tite modelom,
robni I uslu`ni znaci koji se {tite robnim ili uslu`nim `igom, kao i geografski nazivi
koji se {tite poreklom proizvoda. Oni podle`u za`titi i moraju ispunjavati propisane
uslove.
Tehni~ka unapredjenja ne podle`u za{titi, ali njihov zna~aj je zakonski regulisan
kao i primena i kori{}enje. U nju spadaju racionalizacija rada, u{teda materijala i
energije, pove}anje ekonomskih efekata i dr.
Pod pravom industrijske svojine podrazumeva se skup pravnih normi kojima se
reguli{u odnosi privrednih subjekata na tr`i{tu, kao i rezultati pronalaza~kog rada
(patenti) i znakovi razlikovanja.
Pronalazak ili patent je novo re{enje tehni~kog problema primenjivanog u praksi.
Ispitivanje uslova za patentnu za{titu podrazumeva ispitivanje predlo`enog re{enja
na svetskom nivou, odnosno da ne postoji u svetu ve} takvo re{enje. Takodje, jedan
od osnovnih kriterijuma patentibilnosti je da re{enje mo`e biti tehni~ki izvodljio i u
praksi primenljivo.
Za{tita patenata se vr{i uz odgovaraju}u dokumentaciju kod nadle`ne ustanove i
izdaje se tek nakon provere i objave u patentnom glasniku.

19. Pouzdanost i projektovanje

Pod pouzdano{}u se podrazumeva verovatno}a koliko }e posmatrani sistem vr{iti

zahtevanu i predvidjenu radnu funkciju, definisanu granicama i uslovima
eksploatacije tj. da }e raditi bez otkaza. Kolika }e se pa`nja posvetiti pouzdanosti
sistema zavisi od: 1. mesta, tj. lokacije sistema u sklopu sistema; 2.zna~aja u radu
elemenat u okviru sistema; 3.optere}enosti elemenata ili sistema u radu
4.dostupnosti elemenata; 5.tr`i{nog uticaja; 7.posledice zbog zastoja, ugro`enosti
ljudi i okoline i dr. Svi nabrojani uticaji se mogu svrstati u nekoliko grupa faktora I to:
ekonomske, materijalne, bezbednosne, poslovno proizvodne i dr.
Projektant treba pri konstruisanja predviditi brzu i laku dostupnost svim
elementima, jer od zna~aja i uloge elemenata u radu se vr{i opredeljivanje za
uvodjenje stepena pouzdanosti kod nekog uredjaja. Takodje mora se voditi ra~una i
na optere}enje elemenata ili sistema u radu jer je to jedan od pokazatelja sklonosti
sistema otkaza u radu. Slo`enost interventnih zahvata na elementu ili sklopu je
takodje ozbiljan problem, jer i najmanji kvar u sistemu zahteva slo`enu popravku.
Vreme trajanja interventnih zahvata mo`e biti presudan faktor koji }e uticati na
podizanje stepena pouzdanosti u radu.

20. Tip tehni~kog sistema u funkciji odnosa pouzdanost projektovanje

Pod tehni~kim sistemom se podrazumeva celina odnosno sistem sastavljen od

medjusobno funkcionalno zavisnih delova odnosno elemenata. I sam elemenat se
sastoji iz svojih delova tj. podelemenata. Svaki takav elemenat ima svoju
pouzdanost koja se posebno posmatra u odnosu na pouzdanost ostalih elemenata
koji ~ine sistem, dok sam sistem ima svoju pouzdanost. U zavisnosti od na~ina
ugradnje elemenata sistema u sistem razlikuju se tri vrste sistema:
1) sistemi sa rednom vezom, kod kojih su elementi sistema vezani u red. Ovu vrstu
sistema karakteri{e ni`I stepen pouzdanosti, jer otkaz bilo kog elementa u
sistemu prouzrokuje otkaz celog sistema I pouzdanost ovog sistema je manja od
pouzdanosti najnepouzdanijeg elementa u sistemu.
2) sistemi sa paralelnom vezom, karakteri{e ve}a pouzdanost od pouzdanosti
najpouzdanijeg elementa u sistemu, a do otkaza sistema dolazi kada otka`u svi
elementi sistema.
3) sistemi sa kombinovanim vezama je izveden iz paralelno spregnutih podsistema
u kojem su elementi vezani redno.
Pove}anje pouzdanosti kod tehni~kih sistema se ostvaruje primenom paralelne
veze koje mogu bioti aktivne i pasivne.