UNIVERZITET U NIŠU

Fakultet zaštite na radu u Nišu

Predmet:Pouzdanost I bezbednosti sistema

SEMINARSKI RAD
POKAZATELJI BEZBEDNOSTI

Mentor: Student:
Bojan Bjelić Tijana Mihajlović

NIŠ, 2020

SADRŽAJ

UVOD.........................................................................................................................................3

1
1.POKAZATELJI POUZDANOSTI..........................................................................................4

1.1.Određivanje pokazatelja pouzdanosti............................................................................4

2.Funkcije raspodele otkaza, pouzdanosti i gustine otkaza........................................................7

3.Funkcija intenziteta otkaza......................................................................................................8

4.Očekivano vreme bezotkaznog rada......................................................................................10

5.Funkcija intenziteta otkaza i vek trajanja sistema..................................................................12

ZAKLJUČAK...........................................................................................................................14

LITERATURA.........................................................................................................................15

2
 UVOD

U svakodnevnom životu vrlo često su u upotrebi pojmovi koji se odnose na pouzdanost

tehničkih proizvoda i objekata. Njihovo značenje se obično podrazumeva. Međutim, radi
kvantitativnog određivanja pojednih veličina i parametara koji karakterišu te pojmove neophodno ih
je precizno definisati. Egzaktan pristup ovom problemu bazira se na teoriji pouzdanosti kao naučnoj
disciplini koja se bavi proučavanjem zakonitosti kojih se treba pridžavati pri projektovnju,
konstrukciji, ispitivanju, proizvodnji i eksploataciji tehničkih proizvoda kako bi oni imali što duži
radni vek a time i maksimalni radni učinak.

U zavisnosti od preciznosti, za pouzdanost kao pojam mogu se sresti definicije koje se međusobno
neznatno razlikuju.

Najjednostavnije rečeno pouzdanost je sposobnost objekta (komponente, uređaja, sistema) da

uspešno obavlja zadatu mu funkciju, pod određenim uslovima, u datom vremenskom intervalu.Šta je,
zapravo, pouzdanost najpotpunije objašnjava sledeća definicija:

Pouzdanost je vervotnoća, na određenom nivou poverenja, da će sistem uspešno, bez otkaza, obaviti
funkciju za koju je namenjen, unutar specificranih granica performansi, u toku specificiranog
vremena trajanja zadataka, kada se koristi na propisani način i u svrhu za koju je namenjen, pod
specificiranim nivoima opterećenja, uzimajući u obzir i prethodno vreme korišćenja sistema.

3
 1.POKAZATELJI POUZDANOSTI

1.1.Određivanje pokazatelja pouzdanosti

Sa problemom kvantitativnog izražavanja pouzdanosti povezan je pojam pokazatelja pouzdanosti.

Pod ovim pojmom podrazumeva se kvantitativna karakteristika nekog od svojstava koje određuje
pouzdanost.Do kvantitativnih podataka o pouzdanosti može se uglavnom doći na sledeća tri načina:
proračunom, laboratorijski i u toku eksploatacije.

Prvi način je posebno interesantan za uređaje ili sisteme. Postupak se sastoji u utvrđivanju stepena
pouzdanosti na osnovu poznavanja pouzdanosti komponenata ili blokova, kola uređaja i predviđenih
režima rada. Tako utvrđena pouzdanost je proračunata pouzdanost. Od značaja je pri razvijanju novih
tipova uređaja i sistema, kada se u fazi projektovanja uzima u obzir potrebna pouzdanost kao jedan
od zahteva koji treba da ispuni projektovani uređaj.

Drugi način dobijanja podataka o pouzdanosti je laboratorijski. Postoje razne normalne i ubrzane
statičke i dinamičke metode utvrđivanja pouzdanosti u laboratorijskim uslovima. Ispitivanja se vrše
bilo u normalnim bilo u posebnim režimima rada.

“Najzad, najprirodniji način dobijanja podataka o pouzdanosti je na osnovu eksploatacije. Specifičan

problem koji se pri tome javlja je organizacija dobijanja informacija i verodostojnost dobijenih
1
informacija.” S obzirom na to kako je podatak o pouzdanosti formiran, govori se o utvrđenoj,
ocenjenoj, ekstrapoliranoj, prognoziranoj i stvarnoj pouzdanosti. Bilo kojoj karakteristici pouzdanosti
daje se jedna od ovih verzija. Verzija “utvrđen” odnosi se na podatke dobijene na osnovu ispitivanja
u kojem svi ispitni uzorci nisu prestali da rade. Verzija “ocenjen” odnosi se na podatke koji su
određeni sa odgovarajućim nivoom verodostojnosti i predstavljaju graničnu vrednost intervala
verodostojnosti.

__________________________________________________________________________

1
N. Vujanović, "Teorija pouzdanosti tehničkih sistema", Vojnotehnički i novinski centar, Beograd, 1990.

Verzija “ekstrapoliran” odnosi se na podatke o pouzdanosti u datim uslovima rada koji su definisani

4
ekstrapolacijom ili interpolacijom utvrđenih ili ocenjenih podataka o pouzdanosti u drugim uslovima
rada. Verzija “prognoziran” odnosi se na podatke proračunate na osnovu utvrđene, ocenjene ili
ekstrapolirane pouzdanosti. Verzija “stvarna” odnosi se na podatak dobijen na osnovu ispitivanja u
toku kojeg su svi uzorci prestali da rade.

Matematička predstava pokazatelja pouzdanosti je povezana sa teorijom verovatnoće i matematičkom

statistikom. Pri praktičnom određivanja pokazatelja pouzdanosti važno je da u partiji komponenata,
na osnovu kojih se izvode zaključci o pouzdanosti komponente, uzroci otkaza svake komponente
budu isti. Ovakva partija komponenata je statistički homogena. Praktično je moguće realizovati
statistički homogenu partiju. Homogenu partiju predstavljaju uređaji proizvedeni na istoj proizvodnoj
traci od komponenata koje su proizvodili isti proizvođači.

Izbor pokazatelja zavisi, u osnovi, od opšte namene sistema, ali na njega može takođe uticati i
značaj funkcija, koje izvršava sistem. Pri izboru pokazatelja pouzdanosti tehničkog sistema, treba
imati u vidu neke očigledne preporuke:

 Broj pokazatelja pouzdanosti treba da bude što je moguće manji;

 Treba izbegavati složene kompleksne pokazatelje, koji se dobijaju u obliku nekih

grupa kriterijuma;

 Izabrani pokazatelji pouzdanosti moraju obezbediti mogućnost provere u etapi

projektovanja;

 Izabrani pokazatelji pouzdanosti moraju imati prost fizički smisao;

 Izabrani pokazatelji pouzdanosti moraju omogućiti statističku (eksperimentalnu)

procenu pri specijalnim ispitivanjima ili po rezultatima eksploatacije;

 Izabrani pokazatelji pouzdanosti moraju omogućiti zadavanje pouzdanosti u

kvantitativnom obliku.

Treba imati na umu da podatak o pouzdanosti komponente nije dobijen matematiziranjem već ga svi
veliki proizvođači daju kao tehnički podatak se ne dobija na bazi obrade mnoštva eksperimentalnih
podataka i to kao funkciju mnogih faktora kao što su mehanička i termička opterećenja, uticaj
okoline, uslovi upotrebe, klasa kvaliteta komponenata itd. Prema tome, prognoza pouzdanosti sistema
je matematička metoda bazirana na eksperimentalno utvrđenim podacima o pouzdanosti
komponenata. U zavisnosti od postavljenog cilja i od faze i razvoja, prognoza pouzdanosti se može

5
izvesti sledećim trima metodama:

 metod sličnosti opreme

 metod nabrajanja komponenata

 metod opterećenj

Metod sličnosti opeme se upotrebljava u fazi stvaranja koncepcija uređaja i daje ocenu parametara pouzdanosti
koja se može koristiti kod ugovaranja i postavljanja tehničkih zahteva. Kako u ovoj fazi procene sadržaja
uređaja postoji samo specifikacija funkcija, a ne stepena koji stvaraju tu funkciju, ocena pouzdanosti se zasniva
na podacima o pouzdanosti sličnih sklopova na sličnim funkcijama. Naravno da je za ovakvu vrstu prognoze
pouzdanosti potrebana datoteka podataka koja će poslužiti prilikom okvirnog definisanja uređaja, kad još
stepeni nisu konstruisani, ali se zna koje funkcije uređaj mora da zadovolji. Ova procena mora biti vrlo pažljivo
izvedena i to sa više alternativa i sa određenom rezervom, jer postaje predmet tehničkog zahteva koji se u fazi
konstrukcije mora i ispuniti.

Metoda prognoze pouzdanosti pomoću nabrajanja komponenata (elemenata) koristi konstruktoru

za komparaciju između stepena sa identičnim funkcijama, ali različito izvedenim.

Međutim, ova tehnika prognoziranja ne daje informacije da li su pojedine komponente preopterećene,

jer se metoda proračuna zasniva na prosečnim intenzitetima otkaza za odgovarajuću klasu i tip
komponente. To znači da ova metoda služi konstruktoru kao orjentacija prilikom optimiziranja i kao
informacija koji kvalitet, koliko elemenata i kakvu konfiguraciju sme maksimalno da koristi za svoju
konstrukciju i da ostane unutar okvira zahtevane pouzdanosti stepena.

Metoda opterećenja se koristi kao nastavak metode nabrajanja komponenata i to vezana za

konkretni proračun opterećenja pojedinih komponenata. Prvenstvena svrha ove metode je da se
otkriju preopterećene i ugrožene komponente, što omogućava da se već u fazi konstrukcije za takve
slučajeve nađu druga rešenja, a ujedno da se realnije proceni sada već poznat specifičan uticaj
okoline i radnih uslova, a u skladu sa električnim i termičkim naprezanjem sklopa, odnosno svake
komponente pojedinačno.

6
 2.Funkcije raspodele otkaza, pouzdanosti i gustine otkaza

Ako je T slučajna promenljiva veličina koja označava vreme pojave otkaza onda će
verovatnoća otkaza u funkciji vremena biti:

7
 P(T  t)  F (t), t
0

Funkcija F(t) zove se funkcija raspodele otkaza i ona pokazuje verovatnoću da će sistem
otkazati do vremena t. U teoriji verovatnoće ova funkcija se zove kumulativna funkcija raspodele.
Ako se pouzdanost sistema označi kao verovatnoća bezotkaznog rada u vremenskom intervalu t,
može se pisati:

R(t)  1  F (t)  P(T

 t)

gde R(t) označava funkciju pouzdanosti.

Funkciju gustine otkaza se obeležava sa f(t), a na osnovu osnovnih zakona iz teorije

verovatnoće može se napisati da je:

dF
f (t) 
(t)

dt

Prema teoriji verovatnoće ova funkcija se zove funkcija gustine verovatnoće. Na osnovu
gornjih definicija može se napisati izraz za funkciju pouzdanosti:

t 

R(t)  1  F (t)  1   f (t)dt   f

(t)dt
0 t

Dakle dovoljno je znati oblik funkcije f(t) pa da se dobije funkcija pouzdanosti R(t).

8
 3.Funkcija intenziteta otkaza

Pretpostavlja se da se istovremeno ispituje n sistema. Posle određenog vremena t, n1

sistema nisu otkazali, a n2 sistema su otkazali pri čemu je n2 = n  n1. Prema ovome i na osnovu
do sada rečenog o pouzdanosti, R(t) se može izraziti kao:

n1 (t)
R(t)   n1 (t)
n
n1 (t)  n2 (t)

9
 Znači da ova jednačina pokazuje verovatnoću bezotkaznog rada bilo kog od n sistema u
toku vremena t, jer je ona kao što je rečeno funkcija vremena. Po logici stvari, jasno je da kako t

raste, sve više i više sistema otkazuje što znači da će pouzdanost opadati. Prethodna jednačina se
može napisati u sledećem obliku:
 n  n2 (t) n2 (t)
R(t)  n  1  n

Leva i desna strana gornje jednačine se mogu diferencirati pa se dobija sledeće:

⎡ n (t) ⎤
d 1 2
⎢ ⎥
dR(t) ⎣ n ⎦ 1 dn2 (t)
dt  dt   n dt

gde je n konstantno. Na osnovu ovog se dobija izraz za frekvenciju sa kojom sistem otkazuje:

dn2 (t) dR(t)

dt  n dt

Sada je moguće obe strane gornje jednačine podeliti sa n1(t):

1 n dR(t)
dn2 (t)
n1   n (t)
1
(t) dt dt

Iz gornje jednačine se može definisati funkcija intenziteta otkaza (t):

(t)  1 1 dR(t)
dn2 (t)

n1 dt R(t) dt
(t)

Odavde se može dobiti opšta formula za funkciju pouzdanosti R(t). Može se napisati da je:

dR(t)
 (t)dt
dt

odnosno:
R t
dR(t)

 R(t)  
1
(t)dt
0

odnosno:
 t

ln R(t)   (t)dt
0

i konačno:
 t

R(t)  e  (t )dt

0

Formula matematički opisuje pouzdanost na najopštiji način i može se primeniti za bilo

koju funkciju gustine otkaza. Iz jednačine može se napisati da je:

F (t)  1  R(t)

pa se zamenom u jednačini (2.3) dobija:

dR(t)
f (t)  
dt

Imajući u vidu izraz, funkcija intenziteta otkaza kako je definisano izrazom može se
napisati i u sledećem obliku:

(t)  f (t)

R(t)

Značaj ove funkcije je u tome što pokazuje kako se u toku vremena menja intenzitet
otkaza nekog sistema.

4.Očekivano vreme bezotkaznog rada

Očekivano vreme bezotkaznog rada definiše se na osnovu sledeće jednačine:

TSR   t  f (t)dt
0

Izraz za TSR može se dobiti i u drugom obliku.

 

TSR t  dR(t)  tR(t) 
   R(t)dt
0 0
 Jasno je da prvi deo zbira teži nuli za obe granice na osnovu definicije R(t) preko (t) jer je
u pitanju eksponencijalna funkcija a xe-x kada x teži  teži nuli. Na osnovu ovoga, drugi oblik za
očekivano vreme bezotkaznog rada sistema je dat sledećim izrazom:

TSR   R(t)dt
0

Ako se sistem koji se ispituje obnavlja održavanjem ili popravkama, tj. u slučaju takozvanih
popravljivih sistema, očekivano vreme bezotkaznog rada je poznato pod nazivom srednje vreme
između otkaza (MTBF – Mean Time Between Failure). Pri tome je jasno da se polazi od
pretpostavke da je ponašanje popravljenog sistema u pogledu intenziteta otkaza isto kao kod
novog sistema. Kod takozvanih nepopravljivih sistema govori se o srednjem vremenu do prvog
otkaza, ili jednostavno o srednjem vremenu do otkaza (MTTF– Mean Time To Failure). Veličine
MTBF tj. MTTF treba uvek koristiti kada je specificirana funkcija gustine otkaza, jer nivo
pouzdanosti koji se može pripisati određenoj vrednosti MTBF tj. MTTF zavisi od oblika te
funkcije. Ako se posmatra n sistema koji se ispituju, pri čemu se beleže vremena rada između
otkaza t1, t2, ... ,tn onda će MTBF biti:

1n

n
MTBF  ti
i1

5.Funkcija intenziteta otkaza i vek trajanja sistema

U početku korišćenja nekog sistema obično se javlja veći broj otkaza koji se mogu
pripisati početnim slabostima ili propuštenim defektima u toku proizvodnje. Kasnije, ovi
takozvani rani otkazi ustupaju mesto otkazima za koje je teško utvrditi uzrok nastajanja. To su
takozvani slučajni otkazi čije se vreme pojavljivanja ne može predvideti ali zato se zna
frekvencija pojavljivanja otkaza. Starenjem sistema počinju da se javljaju otkazi usled
istrošenosti. Na sledećoj slic1.a su prikazani periodi promene (t) za sva tri intervala, a na slici
1.b oblici funkcije gustine raspodele otkaza f(t).

Slika 1 Opšti oblik funkcija (t) i f(t)

U periodu ranih otkaza (0 do t1) (t) i f(t) su opadajuće funkcije. Za karakteristiku

slučajnih otkaza (t1 do t2) približno je konstantna vrednost (t) i približno eksponencijalna
funkcija f(t). U periodu starenja (t2 do ) (t) je rastuća funkcija, dok f(t) ima jedan vrh oko koga
se dešava najveći broj otkaza. Iz ovog razmatranja može se videti da je funkcija (t) pogodnija od
f(t) kada se želi napraviti razlika između raznih oblika otkaza.

Iskustvo je pokazalo da mnogi sistemi imaju krivu intenziteta otkaza kako je već pokazano
na slici 1.a. Mnogi proizvođači opreme visoke pouzdanosti puštaju tu opremu da radi kako bi je
doveli na početak intervala konstantnih otkaza. Tek onda je ugrađuju u neki sistem.

Na žalost, mnogi sistemi imaju kontinualno opadajuću i kontinualno rastuću funkciju

intenziteta otkaza, pa se na njih ne može primeniti oblik krive (t) sa slike1.a.
 ZAKLJUČAK

U mnogim bogatijim zemljama sveta formirane su agencije i Komiteti za praćenje i

analizu pouzdanosti elektronskih komponenata i sistema. Oni su propisivali specifikacije sa
preciznim zahtevima po pitanju pouzdanosti koje proizvođač mora da zadovolji. U sadašnjim
specifikacijama zahteva se da proizvođač bude u stanju da demonstrira postignutu pouzdanost.
Danas ne samo vojna tehnika, već i druge oblasti primene tehnike nameću konkretne zahteve
razvoju pouzdanosti, što je uslovljeno sve širom primenom složenih uređaja i sistema.
 LITERATURA

 N. Vujanović, "Teorija pouzdanosti tehničkih sistema", Vojnotehnički i

novinski centar, Beograd, 1990.

 J. Perić, M. Jevtić, V. Stojanović, "Analiza pouzdanosti", Savremena

administracija, Beograd, 1979.

 I.A. Ušakova, "Hadježnost tehničeskih sistem", Radio Svjaz, Moskva,

1985.

15