Maksvelove jednaine elektromagnetskog polja

Maksvelove jednaine predstavljaju matematiku formulaciju osnovnih postulata teorije makroskopskog

elektromagnetskog polja koji u elektromagnetici igraju istu ulogu kao Njutnovi postulati u klasinoj
mehanici. Naziv su dobile po kotskom fiziaru Dejmsu Maksvelu koji je 1864. godine objavio prvi put rad
sa jednainama koje objanjavaju elektromagnetske pojave. Kompletan sistem Maksvelovih jednaina sadri
etiri jednaine koje povezuju etiri vektora polja , , i , vektor gustine struje i gustinu elektrinih
optereenja .

Integralni oblik Maksvelovih jednaina elektromagnetskog polja

Integralni oblik Maksvelovih jednaina elektromagnetskog polja dat je u tabeli koja sledi.

Naziv jednaine Jednaina

Gausov zakon (zakon

elektrinog fluksa)

Gausov zakon magnetizma

(zakon odranja magnetskog 0
fluksa)

Faradejev zakon

elektromagnetne indukcije

Uopteni Amperov zakon

Ovim jednainama treba dodati i jednainu kontinuiteta koja izraava nemogunost stvaranja ili unitavanja
elektrinih optereenja u makroskopskim razmerama, tzv. zakon odranja elektrinih optereenja
(naelektrisanja). Jednaina kontinuiteta glasi

U nastavku e biti objanjene sve ove jednaine.

Neke korisne relacije:

1
 Maksvelove jednaine elektromagnetskog polja

Znaenje simbola i SI merne jedinice pomenutih veliina su dati u sledeoj tabeli.

Simbol Znaenje SI jedinica mere

Vektor jaine elektrinog polja ili
Vektor jaine magnetskog polja
Vektor (di)elektrinog pomeraja ili vektor elektrine indukcije ili vektor
gustine elektrinog fluksa
Vektor magnetske indukcije ili vektor gustine magnetskog fluksa ili
Gustina naelektrisanja (zapreminskog)
Specifina provodnost materijala
Gustina elektrine struje
Deo povrine po kojoj se integrali
Deo prostora obuhvaenog zatvorenom povrinom
Deo krive koja okruuje povrinu
Permitivnost vakuuma ili (di)elektrina konstanta vakuuma 8,85419 10
Relativna permitivnost dielektrika
Permitivnost dielektrika ili (di)elektrina kontstanta dielektrika
Permeabilnost vakuuma ili magnetska konstanta 4 10
Relativna permeabilnost
Permeabilnost (apsolutna)
Vektor elektrine polarizacije
Vektor magnetizacije

Gausov zakon zakon elektrinog fluksa

Gausov zakon daje zavisnost elektrinog fluksa koji izvire iz neke zatvorene povrine od naelektrisanja koje
se nalazi unutar te povrine. Ime je dobio po nemakom fiziaru Gausu (Karl Friedrich Gauss, 1777 1855).

Zamislimo da se punktualno elektrino optereenje nalazi unutar domena ogranienog proizvoljnom

zatvorenom povrinom (slika 1), ija je pozitivna normala orijentisana napolje. Vektor elektrinog polja
uopte ima razliit intenzitet u raznim takama povrine i razliito je orijentisan u odnosu na normalu. Kroz
svaki element povrine vektor stvara elementarni fluks, koji je definasan proizvodom
cos
gde je ugao koji vektor zaklapa sa pozitivnom normalom, a projekcija vektora na normalu.

Slika 1. Uz izvoenje Gausove teoreme

2
 Maksvelove jednaine elektromagnetskog polja

Ako se sa obelei vektor iji je intenzitet jednak povrini , a pravac i smer mu se poklapaju sa pravcem
i smerom pozitivne normale na tu povrinu, tada se elementarni fluks, koji e se obeleavati sa , moe
pisati u vidu skalarnog proizvoda

Ukupni izlazni fluks kroz zatvorenu povrinu je dat povrinskim integralom

Kako je
1
4
elementarni fluks dobija oblik

4 4
gde je cos projekcija elementarne povrine na ravan upravnu na poteg to spaja punktualno
optereenje sa elementarnom povrinom. Kako je, s druge strane, elementarni telesni ugao , pod kojim se
vide povrine i , definisan odnosom (definicija prostornog ugla)

moe se pisati

4
Ukupni izlazni fluks kroz zatvorenu povrinu je, prema tome,

4
Ovaj izraz predstavlja Gausovu teoremu, izvedenu za sluaj usamljenog punktualnog optereenja. Izlazni
fluks vektora jaine elektrinog polja kroz zatvorenu povrinu jednak je koliniku elektrinog optereenja i
dielektrine konstante. Vrednost fluksa ne zavisi ni od oblika zatvorene povrine, ni od poloaja punktualnog
optereenja koje je njom obuhvaeno.
Ako povrina obuhvata proizvoljno lociranih punktualnih optereenja, ukupni fluks je jednak
algebarskom zbiru parcijalnih fluksova to ih stvaraju pojedina optereenja:

Kada su elektrina optereenja kontinualno raspodeljena i njihov raspored odreen funkcijom gustine
naelektrisanja , Gausova teorema se pie u obliku

gde zapreminski integral treba raunati po domenu koji obuhvata zatvorena povrina S.

Poslednji izraz predstavlja najoptiju formulaciju Gausove teoreme koja vai za svaki sistem optereenja u
vakuumu: izlazni fluks vektora elektrinog polja kroz proizvoljnu zatvorenu povrinu jednak je koliniku
ukupne koliine elektrinih optereenja, obuhvaenim tom povrinom, i dielektrine konstante.

3
 Maksvelove jednaine elektromagnetskog polja

U sluaju linearnih homogenih dielektrika, permitivnosti , vai relacija

je gustina struje dielektrinog pomeraja u amperima po kvadratnom metru.

Na osnovu ovoga uopteni Gausov zakon u integralnom obliku se moe pisati

Ova jednaina je uvrena u skup Maksvelovih jednaina elektromagnetskog polja.

Ovaj zakon ima mnogo primena koje se uglavnom mogu podeliti u dve grupe. U prvu grupu spadaju
izraunavanja vektora D i E u izvesnim prostim, ali vanim sluajevima. Ti sluajevi se odlikuju jako
izraenom simetrijom, koja osigurava da je vektor D u svim takama poznatog pravca i smera, ali
nepoznatog intenziteta u funkciji koordinata. Tada se pomou uoptenog Gausovog zakona moe odrediti
zavisnost intenziteta od odgovarajue koordinate. U drugu grupu primena spadaju dokazi izvesnih optih
osobina elektrostatikih polja.
Gausov zakon se moe iskoristiti za dokazivanje da ukoliko unutar Faradejevog kaveza nema naelektrisanja,
onda unutar kaveza nema ni elektrinog polja. Odnosno, spoljnje elektrino polje ne moe prodreti u
Faradejev kavez, ve se polje unutar kaveza moe stvoriti samo usled naelektrisanja koja se nalaze u njemu.
Gausov zakon je elektrostatiki ekvivalent Amperovog zakona koji se bavi magnetizmom.

Zakon odranja magnetskog fluksa (Gausov zakon magnetizma)

Fluks vektora magnetske indukcije se krae naziva magnetski fluks. To je jedna od najvanijih veliina u
teoriji elektromagnetskih polja, i to ne samo kao raunska veliina pomou koje se mogu jednostavno
formulisati izvesni fundamentalni zakoni, ve i kao veliina koja je vrlo lako dostupna direktnom merenju1.
Fluks vektora kroz neku povrinu , koja se oslanja na konturu (slika 2), definie se povrinskim
integralom

cos ,

gde je vektor iji je intenzitet jednak elementarnoj povrini , a ima pravac i smer normale na tu
povrinu. Pozitivan smer normale odreuje se po pravilu desne zavojnice u odnosu na proizvoljno izabrani
pozitivan smer obilaenja po konturi.

Slika 2. Uz izraunavanje magnetskog fluksa kroz povr

1
Prof.drJovanSurutka,Elektromagnetika,treeizdanje,GraevinskaKnjiga,Beograd1971,pogl.13.3.1,str.336

4
 Maksvelove jednaine elektromagnetskog polja

Fluks vektora podlee veoma vanom zakonu o konzervaciji fluksa koji je jedan od osnovnih zakona
teorije elektromagnetskih polja. Prema ovom zakonu, izlazni fluks vektora kroz ma koju zatvorenu
povrinu jednak je nuli:

Ustvari, ovaj zakon iziskuje princip neprekidnosti linija vektora magnetske indukcije, koje nigde nemaju ni
poetka ni kraja, ve se zatvaraju same u sebe. Za razliku od polja vektora elektrostatike indukcije, polje
vektora je bezizvorno, to je i razumljivo, s obzirom da u prirodi ne postoje magnetske mase (optereenja).
Ispravnost principa neprekidnosti, odnosno zakona o konzervaciji fluksa magnetske indukcije, e se pokazati
ogledom. Ovaj zakon podjednako vai za homogenu kao i za nehomogenu sredinu, za magnetska polja
proizvedena makroskopskim elektrinim strujama kao i za polja permanentnih magneta. Do prve spoznaje o
neprekidnosti linija magnetske indukcije dolo se na osnovu prouavanja spektara magnetskog polja
elektrinih struja u vakuumu, gde se pokazuje u svim sluajevima bez izuzetka da su linije magnetske
indukcije zatvorene, tj. da nemaju ni poetka ni kraja. Ilustracije radi, na slici 3 su prikazani spektri linija
magnetske indukcije to ih stvaraju struje u tankim provodnicima proste geometrije (prav provodnik, kruna
kontura, solenoid i torusni namotaj). Imajui u vidu da se, prema dananjim shvatanjima, namagneenost
permanentnih magneta i uopte uticaj magnetika na magnetsko polje objanjava postojanjem elementarnih
struja u atomima i molekulima materije, princip neprekidnosti se moe uoptiti i na magnetska polja u
materijalnim sredinama. Naime polazei od fiziki korektne predstave o elementarnim strujama, magnetsko
polje u materiji se moe tretirati kao polje u vakuumu pri emu uticaj materije treba zameniti uticajem
unutranjih elementarnih struja.

Slika 3. Spektri linija magnetske indukcije

Na slici 4 je ematski prikazan ogled kojim se neposredno i na jednostavan nain dokazuje vaenje principa
neprekidnosti (odnosno zakon o konzervaciji fluksa) i u sluaju heterogene sredine. Na slici je prikazan
torusni namotaj sa feromagnetskim jezgrom, koje je na jednom mestu preseeno, tako da postoji vazduni
procep male debljine. Ako se probni navoj instrumenta za merenje magnetskog fluksa, fluksmetra2, koji
obuhvata torusni namotaj, pomera du ose torusa, konstatuje je se da je fluks vektora isti u svim
presecima, pa i na mestu gde se nalazi vazduni procep. Apstrahujui malo rasipanje u okolini procepa,

2
Principradafluksmetra:Prof.drJovanSurutka,Elektromagnetika,treeizdanje,GraevinskaKnjiga,Beograd1971,
pogl.13.3.1,str.336

5
 Maksvelove jednaine elektromagnetskog polja

proizilazi da magnetska indukcija u jezgru i procepu ima istu vrednost. To znai da linije magnetske
indukcije prolaze kroz vazduni procep bez prekidanja i da se zatvaraju same u sebe.

Slika 4. Fluks vektora meren fluksometrom

Faradejev zakon elektromagnetne indukcije

Vremenski promenljiva magnetska polja izazivaju pojavu promenljivih elektrinih i magnetskih polja. Ova
uzajamna povezanost vremenski promenljivih elektrinih i magnetskih polja ukazuje da su elektrino i
magnetsko polje dva vida jednog jedinstvenog polja, koje se naziva elektromagnetsko polje.
Uzajmnu povezanost ovih polja prvi je primetio engleski fiziar Majkl Faradej. On je 1831. godine na
osnovu niza ekperimenata, otkrio i kvantitativno formulisao zakon elektromagnetske indukcije, jedan od
osnovnih i najvanijih zakona elektrodinamike i elektrotehnike. Zanimljivo je da je Faradej do ovog otkria
doao skoro sluajno, nastojei da eksperimentalno dokae jednu pogrenu naunu hipotezu. Neposredno
posle otkria Ersteda i Ampera da stacionarna elektrina struja stvara magnetsko polje, Faradej je pokuao da
otkrije suprotan efekat, tj. da pomou stalnog magnetskog polja izazove stacionarnu elektrinu struju u kolu
koje proima magnetsko polje. Poveden ovom idejom, Faradej je konstruisao dva kalema i, postavivi ih u
neposrednu blizinu, kroz jedan od njih (primar) proputao jaku jednosmernu struju. Stalno magnetsko polje
primara, koji je u ovom eksperimentu igrao ulogu elektromagneta, trebalo je, prema oekivanju, da u
sekundarnom kolu izazove stalnu jednosmernu struju. Iako je oekivani efekat izostao, Faradej je primetio da
se prilikom uspostavljanja i iskljuivanja struje u primaru i sekundaru javljaju kratkotrajne prelazne struje
suprotnog smera. Pojavu ovih tzv. indukovanih struja u sekundaru Faradej je zapazio i prilikom menjanja
relativnog poloaja primara u odnosu na sekundar, pri emu je struja u primaru-elektromagnetu odravana
konstantnom. Slian efekat indukcije u sekundaru zapazio je kada je primar zamenio stalnim magnetom i
menjao relativni poloaj magneta i sekundarnog kola.
Analizirajui na prvi pogled raznolike okolnosti pod kojima dolazi do pojave elektromagnetne indukcije,
Faradej dolazi do zakljuka da je uzrok indukcije u svim sluajevima promena magnetskog fluksa kroz
posmatranu provodnu konturu, a da je intenzitet indukovane struje srazmeran brzini promene fluksa. Nain
na koji se ostvaruje ova promena je potpuno irelevantan. Ona moe da bude ostvarena menjanjem pobudne
struje u sistemu koji stvara magnetsko polje, pomeranjem ovog sistema u odnosu na provodnu konturu ili
deformacijom i pomeranjem konture u nepromenljivom magnetskom polju. U optem sluaju, promena
fluksa moe nastati i kao rezultat simultanog dejstva dva ili vie pobrojanih faktora. Isto tako, promene
fluksa mogu nastati i zbog promena struje u posmatranoj konturi (samoindukcija).
Indukovana struja, koja se javlja u zatvorenoj provodnoj konturi prilikom menjanja fluksa, posledica je
indukovane elektromotorne sile koja postoji i u sluaju kada je kontura prekinuta. S obzirom da Faradej, iako
genijalni eksperimentator, nije vladao jezikom vektorske analize, on svoj zakon nije iskazivao u
matematikoj formi. Nojman je 1845. godine dao matematiku formulaciju Faradejevog zakona, koja glasi:

6
 Maksvelove jednaine elektromagnetskog polja

Indukovana elektromotorna sila (ems) u zatvorenoj konturi je srazmerna negativnom diferencijalnom

koliniku prirataja magnetskog fluksa i odgovarajueg prirataja vremena. Dakle,

Znak minus na desnoj strani predstavlja matematiki iskaz Lencovog pravila, prema kome indukovana
struja uvek ima takav smer da svojim poljem tei da sprei promenu fluksa, koja je prouzrokovala indukciju.
Pri pozitivnim priratajima fluksa smer indukovane ems je suprotan pozitivnom smeru obilaenja po konturi
prema kome se odreuje algebarski znak fluksa (po pravilu desne zavojnice).
Prilikom procesa elektromagnetske indukcije u konturi, ili nekim njenim delovima, indukuje se elektrino
polje, , iji je linijski integral, uzet po zatvorenoj konturi, jednak ems, odnosno

Poto je

Faradejev zakon se moe pisati u obliku

Izraz na desnoj strani predstavlja totalni izvod fluksa po vremenu, pri emu promene fluksa mogu nastati bilo
zbog promena magnetske indukcije, bilo zbog promena oblika, orijentacije ili poloaja konture.
Lako se moe pokazati3 da se u optem sluaju totalni izvod fluksa po vremenu moe predstaviti u obliku

gde je brzina pojedinih elemenata konture u odnosu na posmatraa. Prvi lan na desnoj strani
predstavlja brzinu promene fluksa zbog menjanja indukcije , a drugi brzinu promene fluksa zbog pomeraja
i deformacije konture .
Prema tome izraz za indukovanu elektromotornu silu u optem sluaju ima oblik

(1)

Prvi lan predstavlja indukovanu ems zbog promena magnetske indukcije, a drugi ems kao posledicu
deformacije i pomeranja provodne konture u magnetskom polju. U specijalnom sluaju, kada je kontura
nepokretna, a menja se magnetsko polje, moe se pisati

(2)

Kada se kontura kree u nepromenljivom magnetskom polju, indukovana ems se odreuje po formuli

(3)

3
Prof.drJovanSurutka,Elektromagnetika,treeizdanje,GraevinskaKnjiga,Beograd1971,str.332333

7
 Maksvelove jednaine elektromagnetskog polja

Poto nastaje zbog relativnog kretanja konture u odnosu na sistem koji stvara magnetsko polje,
elektromagnetska indukcija u ovom drugom sluaju se naziva dinamikom indukcijom.
Jaina rezultantnog polja u nekoj taki provodne konture je geometrijski zbir indukovanog polja i polja
koje potie od kvazistacionarnih elektrinih optereenja. Poto je linijski integral polja po zatvorenoj
konturi jednak nuli, polje se u jednainama (1), (2) i (3) moe zameniti rezultantnim poljem . Prema
tome, jednaina (2) se moe pisati u obliku

Ovaj zakon je zajedno sa ostalim zakonima elektromagentizma ugraen u Makvelove jednaine.

Uopteni Amperov zakon

U fizici, Amperov zakon, koji je otkrio Andre-Mari Amper, opisuje zavisnost krunog magnetskog polja oko
elektrine struje. Ovaj zakon je magnetski ekvivalent Faradejevom zakonu elektromagnetske indukcije. U
svom izvornom obliku, Amperov zakon povezuje magnetsko polje sa svojim izvorom, gustinom struje .

Struktura magnetskog polja koje stvaraju elektrine struje zavisi od geometrijske konfiguracije strujnih
provodnika i intenziteta struja u njima. Iako, u optem sluaju, magnetska polja elektrinih struja mogu
imati vrlo sloenu strukturu, ona se pokoravaju jednom izvanredno jednostavnom integralnom zakonu,
poznatom pod imenom Amperov zakon o cirkulaciji vektora magnetskog polja. Prema ovom zakonu, koji
daje najoptiji kvantitativni odnos izmeu magnetskih polja u vakuumu i stacionarnih elektrinih struja koja
ta polja prouzrokuju, linijski integral vektora magnetske indukcije po proizvoljnoj zatvorenoj konturi
(cirkulacija vektora ) je srazmeran algebarskom zbiru struja koje prolaze kroz povrinu to se oslanja na
konturu integraljenja (slika 5), odnosno

Slika 5. Pozitivan smer proticanja struje se odreuje po pravilu desne zavojnice u odnosu
na proizvoljno izabrani smer obilaenja po konturi

U sluaju prostornog strujnog polja Amperov zakon se moe pisati u obliku

8
 Maksvelove jednaine elektromagnetskog polja

Ovako formulisan Amperov zakon vai bez izuzetka za sva magnetska polja elektrine struje u slobodnom
prostoru (vakuumu, vazduhu i materijalnim sredinama sa slabim magnetnim ureenjem, npr.
paramagneticima), bez obzira na sloenost raspodele struje u prostoru i komplikovanost magnetskog polja.

U drugim sredinama vai uopteni Amperov zakon koji kae da je cirkulacija vektora jaine magnetnog polja
du zatvorene konture jednaka sumi svih struja koje ta kontura obuhvata.
Naime, Maksvel je primetio neslaganje Amperovog zakona kada se primeni na punjenje ili pranjenje
kondenzatora. Ako povrina prolazi izmeu ploa kondenzatora, a ne preko provodnika, onda je 0. To
je zato to se izmeu ploa kondenzatora nalazi dielektrik, pa tu ne moe biti gustine struje. Meutim,
izmeu ploa kondenzatora vai 0, to je u suprotnosti sa prethodnim zakljukom da izmeu
ploa kondenzatora nema struje. Maksvel je zakljuio da Amperov zakon nije potpun. Da bi reio problem,
osmislio je koncept struje dielektrinog pomeraja i napravio je opti oblik Amperovog zakona koji je uvrstio
u Maksvelove jednaine. Opti zakon, kako ga je Maksvel ispravio, ima sledei integralni oblik

gde je u linearnim sredinama

gustina struje dielektrinog pomeraja.

Jednaina kontinuiteta

Jednaina kontinuiteta izraava nemogunost stvaranja ili unitavanja elektrinih optereenja u

makroskopskim razmerama, tzv. zakon odranja elektrinih optereenja.
Intenzitet ili jaina elektrine struje kroz malu ravnu povr definie se kao odnos koliine elektriciteta
koja proe kroz povr u intervalu vremena , i tog intervala vremena,

(4)

Jedan od dva mogua smera prolaska kroz povrinicu uzima se proizvoljno kao referentni, pa se pozitivno
naelektrisanje koje kroz proe u tom smeru uzima kao pozitivno, a ako proe u suprotnom smeru kao
negativno. Prema dogovoru, za negativno naelektrisanje vai obrnuto pravilo: kao pozitivno u jednainu (4)
ulazi negativno naelektrisanje koje kroz proe u smeru suprotnom od referentnog. Ovakav dogovor o
raunanju naelektrisanja koje proe kroz malu povr potekao je iz dva razloga. Sa jedne strane, ako
posmatramo jednu makroskopsku zatvorenu povr, promena naelektrisanja unutar povri je ista ako neko
pozitivno nelektrisanje ue u povr i ako isto toliko negativno naelektrisanje izae iz povri. Sa druge strane,
ispostavlja se da su skoro svi efekti koji prate elektrinu struju nezavisni od znaka nosilaca naelektrisanja,
zbog ega je i vektor gustine struje definisan tako da ne zavisi ponaosob od (naelektrisanja estice) i
(srednje usmerene brzine naelektrisanih estica), ve od njihovog proizvoda.
Ako je vektor gustine struje definisan kao vektorski zbir

(5)

tada se jaina struje moe se napisati preko vektora gustine struje u posmatranoj taki, na sledei
nain
(6)

9
 Maksvelove jednaine elektromagnetskog polja

U sluaju makroskopske povri (koja ne mora biti ravna) intenzitet struje se dobija kao zbir intenziteta
struja oblika (4) ili (6) kroz sve elementarne povrinice na koje izdelimo povr . Dakle,

(7)

ili, alternativno

(8)

Zamislimo sada jednu zatvorenu, nepokretnu povr u strujnom polju. I kroz zatvorenu povr mogue je
izraunati jainu elektrine struje prema obrascima (7) i (8). Neka je domen obuhvaen povri , a
gustina naelektrisanja (funkcija koordinata i vremena) unutar . Tada na osnovu jednaine (8) imamo

(9)

Referentni smer vektorskog elementa zatvorene povri usmereva se uvek, po dogovoru iz povri u polje
(slika 6).

Slika 6. Referentni smer vektorskog elementa zatvorene povri

Prema zakonu odranja optereenja imamo da je

(10)

Kombinovanjem jednaina (7), (9) i (10) dobijamo

Ova jednaina se naziva jednaina kontinuiteta. Poto smo pretpostavili da je povr nepromenljiva u
vremenu, diferenciranje se moe izvriti po gustini optereenja . Kako je funkcija i koordinata i vremena,
piemo znak parcijalnog diferenciranja, pa na kraju imamo

10
 Maksvelove jednaine elektromagnetskog polja

Elementi vektorske analize

Teorija elektromagnetskog polja koristi neke pojmove i niz identiteta iz vektorske analize koji e biti
objanjeni.

Kae se da u delu prostora postoji polje neke fizike veliine ako je u svim takama toga domena veliina
tano odreena podesnom definicijom. Npr, temperaturno polje na povri Zemlje je skup svih vrednosti
temperatura povri, koje se mogu izmeriti ili izraunati interpolacijom. Za elektromagnetiku su od posebnog
interesa skalarna i vektorska polja, tj. polja fizikih veliina koje su skalari, odnosno vektori. Matematiki se
skalarna i vektorska polja opisuju skalarnom, odnosno, vektorskom funkcijom poloaja take u polju.
Smatrae se da su te funkcije uvek neprekidne i da su im definisani svi potrebni izvodi.

Osnovne veliine koje karakteriu skalarno i vektorsko polje jesu:

za skalarno polje
o gradijent skalarne funkcije kojom se opisuje polje,
za vektorsko polje:
o divergencija vektorske veliine kojom se polje opisuje,
o rotor vektorske veliine kojom se polje opisuje.

Gradijent

Gradijent, u vektorskoj analizi, je vektorsko polje koje predstavlja smer najvee promene u skalarnom polju.

Ako se posmatra soba u kojoj je temperatura data sa skalarnim poljem , tako da je u svakoj taki , ,
temperatura , , (pretpostavka je da se temperatura ne menja sa vremenom). Tada e, u svakoj taki u
sobi, gradijent u toj taki pokazivati smer u kojem temperatura raste najbre. Intenzitet gradijenta e odrediti
kako se brzo temperatura poveava u tom pravcu.
Gradijent se, takoe, moe koristiti za merenje kako se skalarno polje menja u drugim smerovima (a ne samo
u pravcu najvee promene) korienjem skalarnog proizvoda vektora. Ako se posmatra brdo sa najveim
nagibom od 40% i ako put ide ravno uzbrdo, tada je najstrmiji nagib, takoe, 40%. Ako, meutim, put ide
oko brda sa uglom u smeru uspona (vektor gradijenta), tada e imati manji nagib. Na primer, ako je ugao
izmeu puta i pravca uspona, projektovan na horizontalnu ravan, 60, tada e najstrmiji nagib, koji se protee
du puta, biti 20%, to se dobilo iz proizvoda 40% cos 60 .

Slika 7. Skalarno polje prikazano je crnim i belim podruijem, s tim da crna odgovara veim vrednostima, a njegov
odgovarajui gradijent je predstavljen strelicama.

Gradijent skalarne funkcije se obeleava sa , a definie se na sledei nain:

11
 Maksvelove jednaine elektromagnetskog polja

1
lim (11)

Zatvorena povrinica obuhvata elementarnu zapreminu , a unutar nje se nalazi taka u kojoj odreujemo
gradijent. Uslov 0 treba shvatiti u smislu da najvei prenik zapremine tei nuli, tj. da se zapremina
skuplja oko take u kojoj se odreuje gradijent. Npr, ne moe biti tanak valjak konane visine iji
poluprenik tei nuli. Element je po dogovoru usmeren iz povri u polje. Iz definicije (11) se vidi da je
gradijent skalarne funkcije vektorska veliina. Napomenimo da se neka vektorska polja mogu opisati i
podesnom skalarnom veliinom, iji gradijent daje originalnu vektorsku veliinu u svakoj taki polja.

Moe se dokazati da gradijent ne zavisi od oblika zatvorene povrinice (dokaz nije prikazan). Ako se uzme
da je mala sfera sa centrom u posmatranoj taki, tada je iz definicione jednaine (11) oigledno da je
vektor u smeru najbreg porasta veliine u okolini te take.

Pomou definicionog obrasca (11) mogu se izvesti izrazi za gradijent u svim koordinatnim sistemima. Kao
primer, izvee se izraz za gradijent u Dekartovom pravouglom sistemu. U tom sluaju najpogodnije je
staviti lim , i dalje sledi (videti sliku 8)
1

gde je srednja vrednost funkcije na strani 1 paralelopipeda na slici 8, i slino za , ..., . Sa , i

su obeleeni jedinini vektori (ortovi) osa , i . Poto je , i slino za druga dva izraza,
gradijent u Dekartovom koordinatnom sistemu ima oblik

(12)

Odavde se vidi da je skalarna komponenta vektora u pravcu i smeru neke ose jednaka

Slika 8. Uz izvoenje izraza za gradijent, divergenciju i rotor u Dekartovom pravouglom sistemu

Vrlo esto se, zbog skraenja pisanja, uvodi tzv. nabla operator

(13)

pa se po definiciji pie i
(14)

12
 Maksvelove jednaine elektromagnetskog polja

Divergencija

Divergencija vektorske funkcije definie se relacijom (uz ista ogranienja za mali domen kao u sluaju
gradijenta)

1
(15)

Iz ove definicije je oigledno da je divergencija vektora u nekoj taki mera onih izvora tog vektorskog polja
u toj taki koji daju radijalnu komponentu polja.
U Dekartovom koordinatnom sistemu izraz za divergenciju se dobija na slian nain kao za gradijent (slika
8). Taj izraz glasi

(16)

, i su intenziteti vektorskih komponenata vektora u smeru osa , i . Divergencija u

Dekartovom sistemu se moe skraeno pisati i pomou nabla operatora
(17)
gde taka oznaava skalarni proizvod vektorskog operatora nabla i vektora .

Fiziko znaenje pojma divergencije se moe lake razumeti na primeru brzinskog polja tenosti koja struji.
Ako je brzina estica tenosti, onda povrinski integral

(18)

uzet po nekoj zatvorenoj povrini , predstavlja koliinu tenosti (merenu jedinicama zapremine) koja u
jedinici vremena napusti domen ogranien posmatranom povrinom. Ako u domenu ne postoji nijedan izvor
ili ponor, kroz graninu povrinu domena e isticati upravo onoliko tenosti koliko ue, pa e i vrednost
integrala (18) biti jednaka nuli. U optem sluaju, kada domen sadri izvore i ponore, izlazni fluks vektora
brzine je razliit od nule i upravo jednak razlici koliina tenosti koje u jedinici vremena odaju svi izvori i
prime svi ponori unutar domena. Vrednost integrala (18), kada se izrauna za domen konane zapremine,
daje samo sumaran podatak o koliini tenosti koja nastaje ili nestaje u posmatranom domenu, ali se na
osnovu ovog podatka ne moe nita poblie zakljuiti o raspodeli i izdanosti izvora i ponora. Meutim, ako
se integral (18) izrauna za elementarni domen ija zapremina tei nuli i dobijeni rezultat podeli sa ovom
zapreminom, dobije se mera izdanosti izvora u posmatranoj taki, tj. koliina tenosti, svedena na jedinicu
zapremine, koju ovi izvori odaju u jedinici vremena. Prema tome, divergencija vektora brzine nije nita
drugo do mera izdanosti izvora, odnosno ponora, u posmatranoj taki brzinskog polja. U onim takama
polja u kojima nema izvora ili ponora divergencija mora biti jednaka nuli.
Po analogiji sa hidromehanikim pojavama, pozitivna elektrina optereenja moemo smatrati izvorima
linija elektrinog polja, a negativna njihovim ponorima. Linije elektrinog polja u vakuumu poinju na
pozitivnim, a zavravaju na negativnim elektrinim optereenjima. U onim domenima gde ne postoje
nikakva elektrina opereenja linije elektrinog polja su neprekinute, to se matematiki iskazuje relacijom
0
Ovaj zakljuak o neprekidnosti linija elektrinog polja vai samo za polja u vakuumu.

13
 Maksvelove jednaine elektromagnetskog polja

Rotor

U vektorskoj analizi, rotor je vektorski operator koji pokazuje uestalost rotacije vektorskog polja,
odnosno, pravac ose rotacije i intenzitet rotacije. Moe se opisati i kao gustina cirkulacije (termini rotacija
i cirkulacija su korieni kao objanjenje osobina vektorske funkcije pozicije, uprkos njihovoj moguoj
promenljivosti u vremenu).
Vektorsko polje koje ima rotor jednak nuli naziva se nevrtlono vektorsko polje.

Rotor vektorske veliine definie se relacijom

1
(19)

Iz ove definicije se moe zakljuiti da je mera onih izvora vektora u posmatranoj taki koji stvaraju
vrtlonu komponentu vektora .
Pomou slike 8 se dolazi do zakljuka da definicija rotora (19) daje u Dekartovom sistemu izraz za rotor

(20)
to se pomou nabla operatora moe napisati u obliku
(21)

Poreenjem jednaina (11), (15) i (18) sa jednainama (14), (17) i (21) dolazimo do zakljuka da je mogue
definisati generalisani operator nabla,

1
(22)

a gradijent, divergenciju i rotor obeleavati sa V, i , ne ograniavajui se pri tome na Dekartov

pravougli koordinatni sistem.

Neke teoreme i identiteti vektorske analize

Iz definicija gradijenta (11), divergencije (15) i rotora (19) slede skoro direktno tri veoma korisne teoreme
vektorske analize. Kao prvo, pomoimo jednainu (11) sa i primenimo je na sve male zapremine na
koje smo izdelili proizvoljnu zapreminu konane veliine. Imajui u vidu da je, po definiciji, element
svih zatvorenih povrinica orijentisan iz povrinica u polje, sabiranjem tako dobijenih jednaina nalazimo da
je

(23)

Na sasvim slian nain, iz jednaine (5) sledi veoma vana teorema Gaus-Ostrogradskog,

(24)

a iz jednaine (8) identitet

14
 Maksvelove jednaine elektromagnetskog polja

(25)

Da bismo dokazali jo jednu vanu teoremu vektorske analize, tzv. Stoksovu teoremu, zamislimo prvo da je
elementarna zapremina u jednaini (19) oblika pljosnatog valjka (slika 9). Obeleimo ort spoljanje normale
na jednu osnovu valjka sa , povrinu osnove sa , a visinu (debljinu) valjka sa .

Slika 9. Uz izvoenje Stoksove teoreme i izraza za komponentu vektora .

Po dogovoru, orijentacija konture i normale na povr koju kontura ograniava povezani su po pravilu desne strane

Mnoenjem leve i desne strane tako modifikovane jednaine (19) skalarno sa dobijamo
1 1
lim lim

Na osnovicama valjka su vektori i paralelni, pa im je vektorski proizvod nula. Na omotau valjka je

, gde je element konture koja ograniava osnovu valjka (npr. gornju, slika 9). Tako se
dobija

1
lim (26)

Ovaj izraz predstavlja alternativu definiciji rotora, preciznije, definiciju komponente vektora u pravcu i
smeru proizvoljnog orta . Vano je uoiti da je smer obilaska konture povezan sa normalom na povr
koju kontura ograniava po pravilu desne zavojnice (slika 9), a u skladu sa dogovorom koga se uvek drimo.

Zamislimo sada proizvoljnu otvorenu povr ogranienu konturom . Izdelimo povr na elementarne
povrinice ograniene konturama . Napiimo jednaine oblika (26) za sve te povrinice, pomnoimo ih
sa , pa te jednaine saberimo. Imajui u vidu da je orijentacija elemenata susednih kontura suprotna i da je
, dobijamo

(27)

Ova jednaina se naziva Stoksova teorema.

Na osnovu do sada dobijenih rezultata mogue je definisati niz operacija nad skalarnim i vektorskim
funkcijama, kao i dokazati vei broj vrlo korisnih identiteta. Na primer, mogue je raunati divergenciju
rotora neke vektorske funkcije, tj. . Prema teoremi Gaus-Ostrogradskog imamo prvo identitet

15
 Maksvelove jednaine elektromagnetskog polja

poto se zatvorena povr moe zamisliti kao otvorena povr sa beskonano malom konturom kao
granicom, pa primeniti Stoksova teorema (27). Poto gornja jednaina mora vaiti za svaku zapreminu ,
sledi da je integrand jednak nuli. Tako dolazimo do korisnog identiteta
0 (28)
Na kraju, zamenimo u Stoksovoj teoremi (27) sa . Poto je ,
desna strana jednaine (27) u tome sluaju je nula. Ovaj zakljuak vai za svaku povr koja se oslanja na
konturu , pa mora biti

0 (29)

16
 Maksvelove jednaine elektromagnetskog polja

Diferencijalni oblik Maksvelovih jednaina elektromagnetskog polja

Pomou gore izvedenih teorema mogue je integralne jednaine polja transformisati u diferencijalne.

Na Gausov zakon elektrinog fluksa koji u integralnom obliku glasi

primenimo teoremu Gaus-Ostrogradskog na levu stranu jednaine i dobijamo

odnosno
(30)

Na Gausov zakon magnetizma koji u integralnom obliku glasi

primenimo teoremu Gaus-Ostrogradskog na levu stranu jednaine i dobijamo

odnosno
0 (31)

Ako na Faradejev zakon elektromagnetne indukcije koji glasi

primenimo Stoksovu teoremu na levu stranu jednaine dobijamo

Poto ova jednaina vai za svaku povr , dobijamo da je

(32)

Na analogan nain se transformie uopteni Amperov zakon koji u integralnom obliku glasi

Primenom Stoksove teoreme dobijamo

17
 Maksvelove jednaine elektromagnetskog polja

odnosno

(33)

Pored ovih jednaina, transformiimo i jednainu kontinuiteta koja u integralnom obliku glasi

tako to emo primeniti teoremu Gaus-Ostrogradskog na levu stranu i dobiti

odnosno

(34)

Integralni i diferencijalni oblik Makvelovih jednaina, kao i jednaine kontinuiteta su dati u sledeoj tabeli.

Naziv jednaine Integralni oblik Diferencijalni oblik

Gausov zakon (zakon

elektrinog fluksa)

Gausov zakon magnetizma

(zakon odranja magnetskog 0 0
fluksa)

Faradejev zakon

elektromagnetne indukcije

Uopteni Amperov zakon

Jednaina kontinuiteta

18
 Maksvelove jednaine elektromagnetskog polja

Literatura

1. Prof. Dr Branko Popovi, Osnovi elektrotehnike I, etvrto izdanje, Graevinska knjiga, Beograd,
1982.
2. Prof. Dr Branko Popovi, Osnovi elektrotehnike II, drugo izdanje, Graevinska knjiga, Beograd, 1981.
3. Prof. Dr Branko Popovi, Elektromagnetika, etvrto izdanje, Graevinska knjiga, Beograd, 1990.
4. Prof. dr Jovan Surutka, Elektromagnetika, tree izdanje, Graevinska Knjiga, Beograd, 1971.
5. Daniel Fleisch, A students Guide to Maxwells Equations, Cambridge University Press, 2008.
6. http://sr.wikipedia.org
7. http://sh.wikipedia.org
8. http://en.wikipedia.org
9. www.fizika.info
10. www.pmf.ac.me

Animacije

1. http://phet.colorado.edu/simulations/index.php?cat=All_Sims
2. http://phet.colorado.edu/simulations/sims.php?sim=Faradays_Electromagnetic_Lab
3. http://phet.colorado.edu/simulations/sims.php?sim=Faradays_Law
4. http://phet.colorado.edu/simulations/sims.php?sim=Radio_Waves_and_Electromagnetic_Fields
5. http://webphysics.davidson.edu/physlet_resources/bu_semester2/menu_semester2.html
6. http://courses.science.fau.edu/~rjordan/phy2044/rev_notes.htm

19