. . G.

LE KLEZIO

AFRIKANAC
Prevela s francuskog
Mina Aksentijevi-Hemard
, 2005
Naslov originala:
J. M. G. Le Clzio
LAfricain
Mercure de France, 2004

Svako ljudsko bie je delo jednog oca i jedne majke.

Moemo da ih nepriznajemo, da ih ne volimo, moemo da sumnjamo u njih. Ali, oni su tu, sa
svojim licima, stavovima, nainom ponaanja, manijama, iluzijama, nadama, oblikom ruku i
prstiju na nogama, bojom oiju i kose, nainom govora, miljenja, verovatno s godinom smrti, i
sve to je u nama.
Dugo sam sanjao o tome da je moja majka crnkinja.
Izmislio sam za sebe itavu priu i prolost, da bih pobegao od stvarnosti po povratku iz
Afrike, u tu zemlju, u taj grad u kome nisam poznavao nikoga, gde sam postao stranac. Onda sam
otkrio da je moj otac, u stvari, Afrikanac, u trenutku kada je doao, da u penziji ivi s nama u
Francuskoj. To je bilo teko priznati. Bilo je potrebno da se vratim unazad, da sve ponovo
zaponem, da pokuam da razumem. Kao uspomenu na to, napisao sam ovu kratku knjigu.
Afrikanac
TELO

O licu koje sam dobio prilikom roenja, imam svata da ispriam. Pre svega, da je trebalo da ga
prihvatim. Potvrditi da ga ne volim, bilo bi kao da mu dajem vanost koju ono nije imalo dok sam bio
dete. Nisam ga mrzeo, nisam obraao panju na njega, izbegavao sam ga. Nisam ga gledao u
ogledalima. ini mi se da ga nisam nikada posmatrao, i to godinama. Na fotografijama bih okretao
glavu, kao da je neko drugi bio tu umesto mene.
Kada sam imao oko osam godina, iveo sam u Africi, na Zapadu, u Nigeriji, u jednom dosta
izolovanom delu, u kome, izuzev moje majke i mog oca, nije bilo Evropljana i gde se, za dete kao ja,
ljudski rod svodio na Iboe i Jorube. U kolibi, u kojoj smo stanovali (re koliba, ima neto kolonijalno
u sebi to danas moe da deluje udno, ali koja sasvim dobro opisuje slubeni smetaj koji je
engleska vlada davala vojnim lekarima; tu se nalazila cementna ploa umesto poda, etiri neokreena
zida od fasadnog kamena, krov od talasastog lima pokriven liem, nije bilo nikakvih ukrasa, mree
za spavanje su bile zakaene za zidove umesto kreveta; jedini ustupak luksuzu je bio tu, povezan
gvozdenim cevima za rezervoar na krovu koji se grejao pomou suneve energije), u toj kolibi, dakle,
nije bilo ogledala, slika, niega to nas je moglo podseati na svet u kome smo do tada iveli. Moj
otac je okaio na zid raspee, ali bez ljudskog lika. Tada sam nauio da zaboravljam.
ini mi se da sam ulaskom u kolibu poeo da briem svoje lice, i lica svih onih koji su me
okruivali.
Iz tog perioda potie i pojava tela. Mog tela, tela moje majke, mog brata, kao i deaka iz
susedstva s kojima sam se igrao, tela afrikih ena na stazama oko kue, ili na pijaci, pored reke.
Njihovog stasa, bujnih grudi, sjajne koe na leima. Polnih organa deaka i njihovih ruiastih,
obrezanih glavia. I lica verovatno, ali kao maski od koe, ogrubelih, punih oiljaka od tragova
obreda.
Ispupenih stomaka, s pupkom nalik na oblutak uiven ispod koe.
I mirisa tela, kao i dodira s koom, najeenom, s mnotvom dlaica, ali ne grubog, ve toplog i
laganog dodira. Imam taj oseaj velike bliskosti tela oko mene, neto to mi je bilo nepoznato ranije,
neto to je bilo novo i prisno, a to je u isto vreme rasterivalo strah.
Sloboda tela u Africi je bila neto izuzetno. Ona je davala irinu i dubinu, ona je umnoavala
utiske koji su proisticali iz tog spleta ljudi koji su me okruivali. Ona je bila u skladu sa zemljom ibo,
s tragom reke Aje, s kolibama u selu, s njihovim crvenkastim krovovima i zidovima boje zemlje. Ona
je blistala kroz sva ta imena, koja su me proimala i znaila za mene mnogo vie od naziva mesta:
Ogoja, Abakaliki, Enugu, Obudu, Baterik, Ogrude, Obubra. Ona je upijala u sebe bedeme kine ume
koji su nas stezali sa svih strana.
Deca se ne koriste reima (tako da rei nisu istroene). U to vreme sam bio veoma daleko od
prideva i imenica. Tada nisam bio u stanju da izgovorim ni da zamislim rei kao: prekrasan,
neizmeran, snaga. Ali sam bio sposoban da ih osetim. Do koje se mere drvee s ravnim stablima
izvija ka tamnom nebeskom svodu, koji se zatvara nada mnom, zarobljavajui kao u nekakav tunel,
krvavi usek lateritskog puta koji ide od Ogoje do Obudua, do koje mere, kroz prolaze koji vode u
sela, oseam naga tela, sjajna od znoja, krupne prilike ena s decom koju nose na bedrima, sve to je
stvaralo jednu povezanu celinu, lienu lai.
Seam se dobro prilaza u Obudu: put izlazi iz senke ume i zatim osunan, ulazi pravo u selo. Moj
otac zaustavlja automobil i zajedno s majkom, razgovara, verovatno, s seoskim predstavnicima vlasti.
Ja sam sam usred gomile i ne plaim se. Ruke, koje me dodiruju, prelaze preko mojih, zatim mi dotiu
kosu i obod eira.
Meu svim tim ljudima koji se guraju oko mene, nalazi se jedna stara ena, u stvari ja ne znam da
je ona stara. Pretpostavljam da sam pre svega primetio njene godine, jer se razlikuje od nage dece,
ljudi i ena, koje sreem u Ogoji, manje vie obuenih na zapadnjaki nain. Kada se moja majka
vratila (moda malo zabrinuta zbog guve), ja joj pokazujem tu enu: ta je s njom?
Da li je bolesna? Seam se da sam majci postavio to pitanje. Nago telo ene, puno bora i
nabora, njena koa, kao izduvani meh, njene izduene i oputene dojke, koje su joj visile na trbuhu,
njena sivkasta, ispucala koa bez sjaja, sve to mi se inilo udno i u isto vreme stvarno. Kako sam
mogao da pomislim da je ta ena moja baka? Nisam oseao ni uas ni samilost, ve naprotiv ljubav i
interesovanje, ono to izaziva suoavanje s istinom i doivljenom stvarnou. Seam se samo tog
pitanja: Da li je bolesna? Ono me jo uvek i danas boli na udan nain, kao da toliko vremena nije
proteklo od tada. Nije bio vaan odgovor moje majke, bez sumnje utean i pun ustruavanja: ,,Ne,
nije bolesna, samo je stara. Susret sa starou jedne ene u oima deteta je bez sumnje bio mnogo
neprijatniji tu, jer su u Francuskoj i Evropi, ene obino poteene bolesti godina zahvaljujui
steznicima, podsuknjama, grudnjacima i kombinezonima. Vrelina u obrazima, koju jo uvek oseam
zbog naivnog pitanja i grubog odgovora moje majke, kao amar. Sve to je ostalo u meni bez
odgovora. Pitanje se sigurno nije odnosilo na: zato je ta ena postala takva, istroena i deformisana
od starosti?, nego: Zato su me lagali? Zato se od mene sakrivala istina?
Afrika je predstavljala vie telo nego lice. Ona je bila estina oseanja, estina apetita, estina
godinjih doba. Prva uspomena koja mi je ostala s tog kontinenta je osip i moje telo pokriveno sitnim
plikovima, koji su izbili zbog prevelike vruine. Radilo se o bezopasnoj bolesti, koja nosi smeno
ime barbouille i koja se na engleskom kae prickly heat, od koje pate belci kada dou u
ekvatorijalnu zonu. Nalazim se u kabini broda, koji polako plovi du obale u vodama Konakrija,
Fritauna, Monrovije, nag sam na leaju, s otvorenog prozora dopire vlaan vazduh, telo mi je posuto
talkom, imam utisak da se nalazim u nevidljivom sarkofagu, ili da sam riba uhvaena u zamku i
uvaljana u brano pre nego to je stave da se pri na ulju. Afrika, koja mi je oduzela lice, vratila mi
je telo, bolno, u groznici, to telo koje je Francuska od mene sakrivala u uspavljujuoj toplini doma
moje bake, lieno instinkta i slobode.
Ono to sam, isto tako, stekao na brodu koji me je vodio ka jednom drugom svetu, bilo je seanje.
Afrika sadanjost je uklanjala sve ono to joj je prethodilo. Rat, skuenost u naem stanu u Nici (gde
smo nas petoro iveli u dve prostorije u potkrovlju, bilo nas je ak i estoro, ako raunamo Mariju,
kunu pomonicu, koje moja baka nije mogla da se lii), oskudica u hrani, ili bekstvo u planinu gde je
moja majka morala da se sakrije, zbog masovnih hapenja Gestapoa sve to se brisalo, nestajalo i
postajalo nestvarno. Od tada, za mene postoji pre i posle Afrike.
Slobodu u Ogoji predstavljala je mo tela. Pogled bez granica, s terase od cementa na kojoj je
kua bila sagraena i koja je podseala na kabinu splava na okeanu trave. Ako uinim napor i
pokuam da se setim, mogu da zamislim neodreene granice imanja. Neko, ko bi bio u stanju da
sauva precizno seanje na ovo mesto, bio bi zauen onim to je jedno dete od osam godina moglo
tu da zapazi. Bez svake sumnje, to je bio vrt. Ali ne ukrasni vrt da li je u toj zemlji uopte
postojalo neto to se moglo smatrati ukrasnim? To je bio vie korisni prostor, gde je moj otac
posadio voke, mango, gojavu, papaju, a umesto ive ograde ispred verande, narande i sitni limun
gde su mravi napravili vazduasto gnezdo od lia iz kojeg je izlazila neka vrsta paperja, poput
pamuka, koje je titilo njihova jaja. Negde, iza kue, usred ikare, nalazio se kokoarnik s kokokama
i biserkama, i ije sam postojanje nasluivao samo zbog prisustva leinara u vertikalnoj liniji prema
nebu, na koje je moj otac pucao ponekad iz karabina.
Dobro, moe se rei vrt, jer je jedan od zaposlenih mladia u naoj kui nosio ime garden boy1.
S druge strane imanja, u kuicama za poslugu, verovatno su stanovali: boy, small boy i pre svega
kuvar, koga je moja majka volela i sa kim je pripremala jela, ali ne na francuski nain, nego supu od
kikirikija, peene krompire ili foufou, kau od slatkog krompira, koja je bila naa uobiajena hrana.
S vremena na vreme, moja majka se uputala s njim u eksperimente, kao to je pravljenje dema od
kandirane gojave i papaje ili sladoleda koji je runo meala. U tom dvoritu je bilo, pre svega dece, i
to u velikom broju, koja su dolazila svakog jutra da se igraju i da priaju i s kojem smo se rastajali
tek poto bi pala no.
Sve to je moglo ostaviti utisak organizovanog, kolonijalnog ivota, skoro gradskog ili bar
seoskog kao u Engleskoj ili Normandiji pre industrijske ere. Meutim, mi smo iveli u potpunoj
slobodi tela i duha. Ispred kue, u suprotnom smeru od bolnice u kojoj je radio moj otac, protezalo se
beskrajno, blago zatalasano prostranstvo u kome se gubio pogled. Na jugu, nizbrdica je vodila do
maglovite doline reke Aje, pritoke Krosa, i do sela Ogoje, Ijame i Bavopa. Prema severu i istoku,
mogao sam videti veliku crvenkastu ravnicu proaranu ogromnim mravinjacima, ispresecanu
potocima i movarama, gde je poinjala gusta uma, kao i umarak s drveem geant, iroko i okoume,
gde je sve to bilo pokriveno ogromnim nebeskim svodom jake plave boje, na kome je prilo sunce i
koji su, svakog popodneva, osvajali olujni oblaci.
Seam se i nasilja. Ali ne tajnog, licemernog, zastraujueg nasilja s kojim su se susretala deca
koja su se raala za vreme rata koja su se krila da bi izala napolje, koja su uhodila Nemce u
sivim injelima dok su krali gume s auta De Dion- Bouton2 moje bake, koja su sluala prevakane
prie o krijumarenju, pijunai, skrivenom znaenju rei, porukama koje su stizale od oca preko
gospodina Oglivija, amerikog konzula, a naroito o gladi, nestaici svega i glasinama da su se moje
sestriine i baka hranile ljuskama od povra. To nasilje nije bilo fiziko. Ono je bilo podmuklo i
prikriveno kao neka bolest. Ono mi je izjedalo telo, od njega sam imao napade neizdrljivog kalja i
tako strane migrene da sam se sakrivao ispod stola i dugog stolnjaka, s pesnicama zarivenim u one
duplje.

1 Batovan (eng.), prim. prev.

2 Marka prvih francuskih automobila, prim. prev.

Ogoja je pruala drugaije nasilje, otvoreno, stvarno, od koga mi je treperilo telo. To se moglo
zapaziti u svakom detalju ivota i prirode koja nas je okruivala. Oluje, koje do tada nisam ni video,
niti mogao da o njima sanjam, nebo crno kao mastilo, proarano munjama, vetar koji je savijao veliko
drvee oko vrta, koji je kidao palmino lie s krova, koji se kovitlao kroz trpezariju i gasio
petrolejke prolazei ispod vrata. Ponekad bi uvee dunuo crveni vetar sa severa od koga su
svetlucali zidovi. Tu elektrinu silu sam morao da prihvatim, da pripitomim, za nju je moja majka
izmislila igru; brojali smo sekunde koje su nas delile od udarca groma, sluali smo ga kako se
pribliava kilometar po kilometar i kako se posle toga udaljava prema planinama. Jednog popodneva,
dok je otac operisao u bolnici, grom je uao kroz vrata i rairio se po podu bez ikakvog zvuka, otopio
metalne noge operacionog stola i sagoreo plastini on na oevim sandalama, zatim se sklupao i
izaao tamo odakle je i doao, kao utvara, da bi na kraju otiao negde u nebeske visine. Stvarnost je
liila na legende.
Afrika je bila mona. Za dete, kao to sam ja tada bio, snaga je bila opteprisutna i neosporna.
Ona je nadahnjivala. Teko je o tome danas govoriti, posle tolikih slomova i odricanja. Malo je
Evropljana koji su to osetili. Posao koji je obavljao moj otac, prvo u Kamerunu, a zatim u Nigeriji,
stvorio je izuzetnu situaciju. Englezi, koji su radili u koloniji, veinom su obavljali administrativne
poslove. Oni su bili vojna lica, sudije ili naelnici (D.O. inicijali, izgovoreni na engleski nain, Di-
O, podseali su me na neki religiozni pojam, kao varijaciju na Deo gratias iz mise koju je moja
majka itala na verandi svake nedelje). Moj otac je bio jedini lekar u krugu od ezdeset kilometara.
Ali te proporcije nisu imale nikakvog smisla: prvi administrativni centar je bio Abakaliki, na etiri
sata vonje, i da bi se do njega stiglo, trebalo je prei reku Aju pomou splava i proi kroz gustu
umu. Sledea rezidencija jednog drugog D.O.-a je bila na granici s francuskim Kamerunom, u
Obudu, u podnoju brda gde su jo uvek ivele gorile. Moj otac je bio odgovoran za dispanzer u
Ogoji (stara misionarska bolnica koju su napustile asne sestre), i bio je jedini lekar na severu
okruga Kros River. Tu je radio sve, kao to je rekao kasnije, od poroaja do autopsije. Moj brat i ja
smo bili jedina bela deca u itavoj oblasti. Mi nikada nismo saznali kakva je mogla biti pomalo
smena strana prirode dece koja su bila vaspitana u ,,kolonijama.
Ako ponem da itam ,,kolonijalne romane koje su napisali Englezi iz tog doba ili onog koje je
prethodilo naem dolasku u Nigeriju Dojs, Keri, na primer, autor Missie Johnson, ja ne
prepoznajem nita. Ako itam Vilijama Bojda, koji je isto tako proveo deo detinjstva u zapadnom
delu britanskih kolonija Afrike, ni tada nita ne prepoznajem: njegov otac je bio D.O. (u Akri, u Gani,
ini mi se). Ne razumem nita od onoga to opisuje, pritisak kolonijalnog drutva, smenu stranu
ivota belaca u ,,izgnanstvu na obali, sitniarenje, na koje su deca posebno osetljiva, prezir prema
domorocima koje ne poznaju, sem malog broja onih koji su radili kao posluga i koji su morali da se
pokoravaju svim udima dece svojih gospodara, a naroito ne shvatam tu vrstu drutva, u kojem su
deca iste krvi istovremeno sjedinjena i razdvojena, u kojem naziru ironini odraz svojih mana i
pretvaranja, i koje raa na neki nain kolu rasne svesti koja im zamenjuje kolu ljudske savesti
mogu rei da je, hvala Bogu, sve to za mene bilo potpuno nepoznato.
Nismo ili u kolu. Nismo odlazili u klubove, nismo imali sportskih aktivnosti, nije bilo pravila,
nismo imali prijatelja u smislu koji se daje ovoj rei u Francuskoj ili Engleskoj. Uspomena koju
uvam na to vreme mogla bi se uporediti s boravkom na nekom brodu izmeu dva sveta. Ako danas
gledam jedinu fotografiju kue u Ogoji koju sam sauvao (minijaturni snimak, formata 6x6, uobiajen
posle rata), teko mi je da zamislim da se radi o istom mestu: tu je veliki otvoreni vrt u kome su bez
ikakvog reda rasle palme i drvee s jarko crvenim cvetovima izmeu kojih je prolazila pravolinijska
aleja gde je moj otac parkirao svoj velianstveni Ford V8. Bila je to obina kua s krovom od
talasastog lima, a u dnu su se videla prva stabla ume. U toj jedinoj fotografiji ima neto hladno,
skoro strogo, to predstavlja mo, meavinu vojnog logora, engleskog travnjaka i prirodne snage,
koju sam pronaao jedino, mnogo kasnije, u oblasti Panamskog kanala.
Tu, u tom okruenju sam doiveo trenutke svog ivota u divljini, slobodnog, skoro opasnog.
Takvu slobodu pokreta, miljenja i oseanja nisam nikada vie doiveo. Seanja su bez sumnje
varljiva. O tom ivotu u potpunoj slobodi sam sigurno vie sanjario nego to sam ga zaista proiveo.
Izmeu alosne atmosfere na jugu Francuske za vreme rata i tuge zbog zavretka mog detinjstva u Nici
pedesetih godina, odbaen od strane drugova iz razreda zbog toga to sam bio udan, optereen
preteranim autoritetom oca, suoen s velikom banalnou za vreme ivota u gimnaziji, u izviaima, i
tokom mladosti pretnjama od odlaska u rat da bih odrao poslednje privilegije ostataka kolonijalnog
drutva.
Zbog toga su dani u Ogoji postali moje blago, sjajna prolost koju nisam smeo da izgubim. Seam
se odsjaja na crvenoj zemlji, pukotina na putu od sunca, trke bosih nogu kroz savanu do utvrenja
termita, dolaska oluje u sumrak, noi punih zvukova, nae make koja se pari s malim tigrovima na
limenom krovu, mrtvila posle groznice u zoru, i hladnoe koja se uvlai pod mreu protiv komaraca.
T toplote, vreline, drhtaja.
TERMITI, MRAVI, ITD.

Kada bi se prela granica vrta ispred kue u Ogoji (to je vie bio gusti iprag nego potkresana
iva ograda), tu bi poinjala velika ravnica obrasla travom koja se prostirala sve do reke Aje. U
seanju jednog deteta pojam razdaljine i visine je uvek preteran. Imao sam utisak da je ta ravnica
ogromna kao more. Provodio sam sate na ploi od cementa koja je sluila kao trotoar ispred kolibe, s
pogledom izgubljenim u tom beskraju, sledei pokrete talasa koje je vetar stvarao na travi,
zaustavljajui se tu i tamo na malim vrtlozima praine, koji su poigravali iznad suve zemlje, traei
tamne oblike senki u podnoju drvea iroko. Bio sam zaista na palubi broda. Brod je predstavljala
koliba, ne samo zidovi od fasadnog kamena i limeni krov, nego sve ono to je nosilo obeleje
britanske moi kao na brodu George Shotton, o kome sam uo prie, (o gustoj pari, topovima, krovu
od lia), na kome su Englezi postavili kancelarije konzularnog odeljenja, i koji je plovio du reka
Niger i Benue u vreme lorda Lugarda. Bio sam samo dete, mo kraljevine me je ostavljala prilino
ravnodunim. Ali moj otac je potovao njena pravila, kao da su jedino ona davala smisao njegovom
ivotu. Verovao je u disciplinu pri obavljanju svakodnevnih radnji: rano ustajanje, nametanje
kreveta, zatim umivanje hladnom vodom u metalnom lavoru, posle ega je trebalo sauvati vodu sa
sapunicom za pranje arapa i donjeg vea. asovi s majkom svakog jutra, pravopis, engleski,
aritmetika. Molitva svako vee i spavanje u devet sati. Nije bilo nieg zajednikog s francuskim
vaspitanjem, nije bilo deijih igara, ni veselih obroka kada svi govore u isti glas i na kraju nenih
bakinih pria, ni sanjarenja u krevetu dok bismo sluali kako kripi vetrokaz, ni itanja o
dogodovtinama jedne svrake koja putuje iznad normandijskih sela, iz knjige La joie de lire 3.
Dolazak u Afriku je promenio na svet. Nadoknada za jutarnju i veernju disciplinu bila je sloboda
tokom dana. Ravnica obrasla travom ispred kolibe bila je ogromna, opasna i primamljiva kao more.
Nisam nikada mogao da zamislim da u okusiti takvu nezavisnost. Ravnica je bila tu, ispred mojih
oiju, spremna da me primi.
Ne seam se dana kada smo se, moj brat i ja, po prvi put usudili da krenemo u savanu. Moda na
nagovaranje dece iz sela, te pomalo neobine grupe, koja se sastojala od sasvim male, potpuno gole
dece s velikim stomacima i dece skoro u pubertetu od dvanaest, trinaest godina, koja su bila obuena
kao i mi, u koulje i orceve kaki boje, i koja su nas nauila da skidamo cipele i vunene arape kako
bismo bosonogi trali kroz travu. Onu koju vidim oko nas na retkim fotografijama iz tog perioda, bila
su veoma tamne puti, nesrazmerno graena, nesumnjivo podrugljiva i ratoborna, ali, ona su nas
prihvatila bez obzira to smo bili razliiti.
To je verovatno bilo zabranjeno. Poto je otac bio odsutan ceo dan, do mraka, mi smo shvatili da
je zabrana bila relativna stvar. Majka je bila blaga. Ona je bez sumnje bila zaokupljena drugim
stvarima, itanjem ili pisanjem u kui, kako bi izbegla vruinu popodneva. Postala je Afrikanka na
svoj nain, mislim da je smatrala da na svetu ne postoji bezbednije mesto za dva deaka naih
godina.
Da li je zaista bilo toplo? Toga se uopte ne seam. Seam se hladnoe, zimi, u Nici ili
Rokbijeru, oseam jo uvek ledeni vazduh koji je duvao kroz uliice, hladnou snega i leda, uprkos
nazuvcima i prslucima od jagnjee koe koje smo nosili. Ali, ne seam se da mi je bilo toplo u Ogoji.
Kada bi videla da izlazimo, majka bi nas primoravala da stavimo tropske eire Cawnpore u
stvari eire od slame, koje nam je kupila pre polaska u jednoj radnji u starom delu Nice. Otac je
zaveo, izmeu ostalih, pravilo vunenih arapa i uglancanih konih cipela. im bi otiao na posao, mi
bismo se izuvali i trali bosih nogu. U prvo vreme sam trei zapinjao o cementni pod ne znam
zato, ali uvek bih ogulio kou na palcu desne noge. Majka bi mi umotala nogu, a ja bih sakrivao
zavoj u arapama. Posle bi sve poinjalo ispoetka.

3 Radost itanja, prim. prev.

Onda smo jednog dana trali sami kroz crvenu ravnicu prema reci. Aja na tom mestu nije bila
iroka, ali je struja bila jaka i usput je otkidala grumenje crvenog blata. Ravnica je s obe strane reke
delovala kao da je bila bez mea. Tu i tamo, usred savane, raslo je drvee s veoma ravnim stablima,
za koje sam tek posle saznao da slui za pravljenje parketa od mahagonija u industrijalizovanim
zemljama. Bilo je isto tako i pamuka i bodljikavih bagrema koji su pravili blagu senku. Trali bismo,
voeni visokim stablima, sve dok ne bismo izgubili dah, kroz visoku travu koja nam je ibala lice u
visini oiju. Jo i danas, kada vidim slike Afrike, velike parkove Serengetija ili Kenije, osetim kako
mi srce zalupa i ini mi se da prepoznajem ravnicu kroz koju smo trali svakog dana, u toploti
popodneva, bez cilja, kao divlje ivotinje.
Usred ravnice, na razdaljini koja je bila dovoljna da vie ne vidimo nau kolibu, nalazilili su se
zamkovi. Du golog i suvog zemljita nazirale su se povrine zidova tamno crvene boje, s ivicama
potamnelim od poara, kao zidine neke stare tvrave. Tu i tamo, du zidova, uzdizale su se kule iji
su vrhovi izgledali kao da su ih iskljucale ptice, bili su oteeni, izgoreli od groma. Ove zidine su
zauzimale veliku povrinu, kao itav jedan grad. Zidovi i kule su bili vii od nas. Iako smo bili deca,
zamiljam, seajui se, da su ti zidovi morali biti vii od odraslog oveka, a neke od kula su prelazile
i dva metra.
Znali smo da je to grad termita.
Kako smo to saznali? Moda od oca ili od nekog deaka iz sela. Ali, niko nas nije pratio. Nauili
smo kako da unitavamo zidove. Verovatno smo poeli da bacamo kamenje, kako bismo ispitali
situaciju i kako bismo uli odjek, kada bi ono udarilo u mravinjak. Onda smo tapom udarali zidove,
visoke kule, da bismo videli kako se obruava pranjava zemlja i da bismo stavili na videlo hodnike
i slepe insekte koji su tu iveli. Sledeeg dana, radilice bi zapuile pukotine i pokuale da sagrade
kule. Mi bismo ponovo udarali sve dok nas ruke ne bi zabolele, kao da smo se borili protiv
nevidljivog neprijatelja. Nismo govorili, samo smo udarali, besno vikali i nove povrine zidova bi se
ruile. To je bila igra. Da li je to bila samo igra? Oseali smo se veoma mono.
Seam se toga danas, ne kao sadistike zabave nevaljale dece kao okrutnosti u kojoj deaci
mogu da uivaju ispoljavajui je na nekom bespomonom ivom biu, kao na primer: otkinuti noice
krompirovim zlaticama ili zgnjeiti abu izmeu vrata nego kao vrstu posedovanja kojom smo bili
zaneti u prostranstvu savane, u blizini ume, u besu neba i oluja. Ili smo moda na taj nain
odbacivali preterani autoritet oca, svetei se svakim udarcem tapa.
Deca iz sela nikada nisu bila s nama kada smo ili da ruimo mravinjake. Taj bes prilikom
ruenja bi ih sigurno zaudio, jer su oni iveli u svetu u kome su termiti bili deo svakodnevice, i imali
ulogu u legendama. Prilikom stvaranja sveta, bog termita je stvorio reke, a od onda, on uva vodu za
iva bia pod zemljom. Zato unitavati njegovu kuu? Bezrazlonost tog nasilja za njih ne bi imala
nikakvog smisla: van igara, za njih je kretanje znailo zaraivanje novca, dobijanje nekog slatkia ili
lov na neto to se moglo prodati ili pojesti. Najmlau decu su uvala malo starija, ona nikada nisu
bila sama i nikada preputena sama sebi. Igre, razgovori i sitni radovi su se smenjivali bez nekog
odreenog reda: dok su etali, skupljali su drva i sasuenu balegu za vatru, ili su po vodu avrljajui
satima ispred bunara, igrali su se piljaka na zemlji, ili su ostajali ispred ulaza u oevu kuu, gledajui
u prazno i uzaludno ekajui. Ako bi poneto ukrali, to bi uvek bilo neto korisno, pare kolaa,
ibice, stari zarali tanjir. S vremena na vreme, garden boy bi se naljutio i terao bi ih bacajui
kamenje, ali oni bi se trenutak zatim ponovo vratili.
Zato smo mi bili divlji kao mladi kolonijalci, sigurni da smo slobodni i da nas niko nee kazniti,
bez obaveza i bez nadzora starije dece. Dok je otac bio odsutan i dok je majka spavala, mi bismo se
izvukli, crvena prerija nas je privlaila. Trali smo, bosonogi, svom snagom, daleko od kue, kroz
visoku travu koja nas je zaslepljivala, skakali smo preko stena, po suvoj zemlji, ispucaloj od vruine,
sve do grada termita. Srce nam je snano udaralo, nasilnost je bujala u nama uz ubrzani dah, uzimali
smo kamenje i tapove i udarali, udarali, ruili smo zidove tih katedrala bez razloga, samo zato da
bismo videli kako se diu oblaci praine, kako padaju kule, kako odjekuju udarci tapa o stvrdnute
zidove, kako se crveni hodnici izlau suncu, kao vene kojima tee slabani ivot boje sedefa. Ali,
mogue je da piui o tome dajem suvie knjievni i simboliki ton besu koji je primoravao nae ruke
da udaraju po gradu termita. Bili smo samo dva deteta koja su preivela pet godina rata u zatvorenom
prostoru, okrueni enama, u atmosferi izmeu straha i lukavstva, gde su se jedini uzvici uli kada je
moja baka proklinjala ,,vabe. Ti dani, kada smo trali kroz visoku travu u Ogoji, bili su naa prva
sloboda. Savana, oluja koja se spremala svako popodne, sunce koje nam upire u teme i to preterano
ispoljavanje nasilnosti, kao smene strane ivotinjske prirode, to je ispunjavalo naa mala plua i
bacalo nas na zidine termita, na te zamkove koji su se dizali ka nebu. ini mi se da od tog doba
nikada vie nisam osetio takav zanos. Takvu potrebu da se oprobam, da gospodarim. To je bio jedan
trenutak u naim ivotima, samo trenutak, bez ikakvog objanjenja, bez aljenja, bez budunosti, skoro
bez seanja.
ini mi se da bi bilo drukije da smo ostali u Ogoji, da smo postali isti kao Afrikanci. Nauio bih
da opaam i oseam. Kao deaci iz sela, nauio bih da govorim sa ivim biima i da sagledam ta je
to to termite ini boanskim. ini mi se da bih ak i zaboravio na njih posle izvesnog vremena.
Tu je bilo urbe i neega to nije trpelo odlaganje. Doli smo s drugog kraja sveta (jer Nica je
zaista bila drugi kraj sveta). Doli smo iz stana koji se nalazio na estom spratu jedne otmene zgrade,
oko koje se nalazio mali vrt u kome deca nisu imala pravo da se igraju, da ivimo u ekvatorijalnom
delu Afrike, na obali blatnjave reke, koja je bila okruena umom. Nismo znali da emo se vratiti.
Moda smo mislili, kao sva deca, da emo tu i umreti. Tamo, na drugoj strani mora, svet je utonuo
u tiinu. Baka sa svojim priama, deka s pevueim glasom s Mauricijusa, drugovi s kojima smo se
igrali i ili u kolu, sve to je bilo potisnuto, kao igrake koje zatvorimo u koveg, kao strahovi koje
ostavimo na dnu ormana.
Ravnica je izbrisala sve to u toplom vazduhu popodneva.
Ravnica je imala mo da nam uzburka krv, da probudi bes i da nas svako vee ostavi alosne i
slomljene od umora u mreama za spavanje.
Mravi su bili u suprotnosti s tim besom, tom ravnicom i razarajuim nasiljem. Da li je bilo mrava
pre Ogoje? Ne seam se.
Ili su to bili argentinski mravi, crna praina koja je osvajala svake noi bakinu kuhinju i koja je
povezivala siunim putevima njene ardinijere s ruama na ivici oluka i gomile ubreta koje je
spaljivala u kotlarnici.
Mravi u Ogoji su bili uasni insekti vrste ,,exectode, koji su pravili gnezda na dubini od deset
metara ispod travnjaka u bati, gde su verovatno ivele stotine hiljada bia. Nasuprot termitima,
blagim i bespomonim, nesposobnim, zbog slepila, da nanesu i najmanje zlo, osim da glou
crvotono drvo u kui i oborena stabla; ovi mravi su bili crveni, krvoloni, imali su oi i vilice, bili
su sposobni da lue otrov i da napadnu bilo koga ko bi im se naao na putu. Oni su bili pravi
gospodari Ogoje.
uvam bolnu uspomenu na prvi susret s mravima, koji je usledio ubrzo po mom dolasku. Nalazio
sam se u vrtu, nedaleko od kue. Nisam primetio otvor koji upozorava na ulaz u mravinjak.
Odjednom, a da toga nisam bio svestan, shvatio sam da sam okruen hiljadama insekata. Odakle
dolaze? Verovatno sam se naao u ogoljenom delu koji je okruivao otvor u njihove hodnike.
Ne seam se toliko mrava, koliko straha koji sam osetio. Ostao sam kao ukopan, nesposoban da
pobegnem, da mislim; na zemlji, koja je iznenada poela da se kree, stvorio se tepih od njihovih
oklopa, noica, antena, on se okretao oko mene i stezao vrtoglavo, video sam mrave koji su poinjali
da mi se penju na cipele i uvlae izmeu petlji na uvenim vunenim arapama koje nam je nametnuo
otac. U istom trenutku, osetio sam kako me peku prvi ujedi, na lancima i du nogu. Taj oseaj, taj
strah da e me ivog pojesti, bio je uasan. To je potrajalo nekoliko trenutaka, minuta, dugo kao neka
mora. Ne seam se tano, ali verovatno sam vikao, ak urlao, jer u sledeem momentu, majka me je
spasla i odnela u naruju; oko mene, ispred terase nae kue, nalazio se moj brat, deaci iz susedstva,
gledali su me bez rei, da li su mi se smejali? Da li su rekli: Small boy him cry? Majka mi je skinula
arape, polako ih je okrenula naopako, kao da otklanja mrtvu kou, i kao da su ibane trnovitim
pruem, video sam svoje noge pokrivene tamnim mrljama iz kojih je tekla po koja kap krvi; to su bile
glave mrava koje su ostale pod koom, tela su im bila otkinuta u momentu kada mi je majka skinula
arape. Vilice su im bile zabijene duboko, glave su se morale izvaditi jedna po jedna pomou igle
zamoene u alkohol.
To je jedna od pria, samo obina pria. Zato to jo uvek ima traga u meni, kao da su ujedi
ratobornih mrava jo uvek bolni, kao da se to dogodilo jue? Verovatno je sve to pomeano s
priama, sa snovima. Majka nam je priala da je pre mog roenja putovala na konju po zapadnom
delu Kameruna, gde je moj otac bio terenski lekar. Nou su spavali u kolibama , koje su u stvari bile
jednostavne kuice od granja i palminog lia uz sam put, u kojima su kaili mree za spavanje. Jedne
veeri, nosai su doli da ih probude. Imali su upaljene baklje, govorili su tiho i pourivali su moje
roditelje da ustanu. Kada je majka o tome govorila, rekla je da ju je prvo uplaila tiina koja je
vladala svuda u okolini, u umi, kao i aputanje nosaa. im je ustala, ugledala je na svetlosti baklji
kolonu mrava (tih istih crvenih mrava, okruenih mravima ratnicima), kako izlazi iz ume i poinje da
prolazi kroz kolibu.
Kolona, ili bolje reeno reka, koja je polako napredovala bez zaustavljanja, ne obraajui panju
na prepreke; svi mravi su bili pribijeni jedni uz druge, prodirui i lomei sve to im se nalazilo na
putu. Moji roditelji su imali tek toliko vremena da skupe stvari, odeu, torbe s namirnicama i
lekovima. Trenutak posle toga, tamna reka je tekla kroz kolibu.
Koliko puta sam uo majku kako pria tu priu? Toliko, da sam poeo da verujem da se to meni
desilo, pomeao sam tu reku koja sve nosi s vrtlogom mrava koji me je napao. Kruno kretanje
insekata me ne naputa, ostao sam ukoen u tom snu, sluao sam tiinu, otru tiinu, prodornu,
straniju od bilo kojeg zvuka na svetu.
Tiinu mrava.
U Ogoji, insekti su bili svuda. Dnevni insekti i noni insekti. Oni koji su odraslima bili gadni,
nisu ostavljali isti utisak na decu. Nije mi potrebno da uinim veliki napor da bih ponovo zamislio
nonu navalu vojske bubavaba cancrelats, kako ih je zvao moj deka i koji su bili tema jedne
zagonetke: kankarla, nabit, napas kilot nosi odelo, ali nema gae. Izlazili su iz pukotina u podu, iz
drvenih letvi na plafonu i galopirali kroz kuhinju. Otac ih je mrzeo. Svake noi je iao u beskorisni i
beskrajni lov po kui s baterijskom lampom u jednoj, i papuom u drugoj ruci. Bio je uveren. da su
bubavabe bile uzrok mnogih bolesti, ak i raka. Seam se da je govorio: Oistite dobro nokte na
nogama, inae e bubavabe doi nou da ih grickaju! Za nas, decu, oni su bili insekti kao bilo koji
drugi. Trali smo za njima i hvatali ih, verovatno da bismo ih pustili blizu sobe naih roditelja. Bili
su debeli, crvenkastosmee boje i veoma sjajni.
Teko su leteli.
Nali smo i druge prijatelje za igru: korpije. Bilo ih je manje nego bubavaba, ali mi smo imali
rezerve. Otac, koji je nasluivao nae nestaluke, napravio je ispod verande, n najudaljenijem mestu
od svoje sobe, dva trapeza pomou pareta kanapa i dralja starog alata. Mi smo koristili trapez za
jednu neobinu vebu: nogama smo bili okaeni tako da nam je glava visila nadole i onda bismo
polako podizali prostirku od slame, koju je otac stavio da bi ublaio sluajni pad i posmatrali
korpije koje su bile ukoene u stavu za napad, s podignutim tipaljkama i repom na kome se videla
aoka. korpije koje su ivele ispod prostirke su uglavnom bile male, crne, i verovatno bezopasne.
Ali, s vremena na vreme, pogotovo ujutru, umesto njih su dolazili vei primerci, bele boje koja je
prelazila u utu, i mi smo instinktivno znali da je ta vrsta bila otrovna. Igra se sastojala u tome da
izazivamo ivotinje s vrha trapeza pomou struka trave ili granice, i da ih gledamo kako se vrte, kao
da su namagnetisane, oko ruke koja ih napada. Nikada nisu zabadale aoku u predmet. Njihove
neosetljive oi su znale da prave razliku izmeu predmeta i ruke koja ga dri. S vremena na vreme,
da bismo igru uinili zanimljivijom, morali smo da pustimo granicu i da pruimo ruku, da bismo je
brzo povukli u trenutku kada bi korpija poela da vitla repom.
Teko mi je sada da zamislim kakva smo oseanja tada ispoljavali. ini mi se da je u tom obredu
s trapezom bilo nekog potovanja, koje je, naravno, bilo nadahnuto strahom. Kao mravi, korpije su
bile pravi stanovnici tog mesta, mi smo bili samo nepoeljni, ali neizbeni podstanari, koji e
svakako otii. Jednom rei, kolonijalisti.
korpije su jednog dana bile u sreditu potresnog dogaaja, od koga mi srce jo i danas zalupa.
Moj otac, (to se sigurno desilo u nedelju ujutru, jer je bio kod kue) je otkrio u ormanu belu korpiju.
U stvari, bila je to enka, jer je na leima nosila svoje potomstvo. Otac je mogao da je ubije jednim
udarcem svoje uvene papue, ali to nije uinio. Otiao je do ormana s lekovima, uzeo je alkohol i
njime poprskao korpiju, a onda je upalio ibicu. Iz meni nepoznatog razloga, vatra je poela da gori
prvo oko ivotinje, pravei krug od plaviastih plamenova, enka se tada zaustavila u traginom
poloaju sa tipaljakama uperenim ka nebu, ukoenog tela, podiui iznad svoje dece bodlju s
otrovom na kraju ljezde, koja se savreno dobro videla. Drugi mlaz alkohola ju je odmah upalio.
Scena nije mogla da traje vie od nekoliko sekundi, a ja sam, meutim, imao utisak da sam dugo
posmatrao njenu smrt.
enka se okrenula nekoliko puta oko svoje ose, s repom koji se trzao. Mladunci su ve bili mrtvi i
zgreni su padali s njenih lea.
Zatim se ukopala, sa tipaljakama skupljenim na grudima u znak pomirenja sa sudbinom, a visoki
plamenovi su se ugasili.
Svake noi, kao da se ivotinjsko carstvo svetilo, kolibu je osvajalo mnotvo leteih insekata.
Ponekad, uvee, pre kie, tu se nalazila itava vojska. Otac je zatvarao vrata i kapke (na retkim
prozorima u kui nije bilo stakala), irio je mree protiv komaraca iznad kreveta i viseih lealjki za
spavanje. Bio je to unapred izgubljen rat. Brzo bismo pojeli supu od kikirikija u trpezariji, kako
bismo to pre otili u sklonite pod mree protiv komaraca.
Insekti su dolazili u talasima, uli smo ih kako udaraju o kapke, privueni svetlou petrolejske
lampe. Prolazili su kroz otvore na kapcima, ispod vrata. Kruili su kao poludeli u trpezariji oko
lampe, prei se na staklu. Na zidovima, tamo gde se odbijala svetlost, guteri su isputali zvuke
svaki put kada bi progutali neku rtvu. Ne znam zato, ali ini mi se da ni na jednom drugom mestu
nisam osetio takvu porodinu atmosferu, i pripadnost zajednici.
Posle vrelih dana, tranja po savani, posle oluja i munja, ta zaguljiva prostorija je postajala kao
kabina na nekom brodu, zatvorena u odbrani od noi, dok je napolju besneo svet insekata.
Tu sam zaista bio zaklonjen, kao u dubini peine. Miris supe od kikirikija, fufua, hleba od
manioke, glas moga oca s pevueim akcentom, koji nam pria anegdote koje su se desile tog dana u
bolnici, i oseaj opasnosti koja vreba napolju, nevidljiva vojska leptira koja udara o kapke,
uznemireni guteri, topla i napeta no, nemirna i spokojna kao nekada, nego grozniava i zamorna. I
ukus kinina u ustima, te izuzetno male i gorke pilule koju je trebalo progutati sa aom mlake vode iz
filtera, pre spavanja, kako bismo izbegli malariju. Da, ini mi se da nikada nisam osetio takve
trenutke bliskosti, takvu meavinu obreda i prisnosti. Sve to je bilo tako daleko od bakine trpezarije,
od smirujue raskoi starih konih fotelja, uspavljujuih razgovora, posude za supu koja se pui i
ukrasa od zelenike, u tihoj noi daleko od grada.
Posle dvogodinjeg boravka u engleskoj Gvajani gde je radio kao terenski lekar na obalama reka,
moj otac je doao u Afriku 1928. godine. Vratio se kui poetkom pedesetih godina, kada je vojska
ocenila da je ispunio uslove za odlazak u penziju i da vie nije mogao da radi. iveo je vie od
dvadeset godina u ikari (danas se taj izraz vie ne upotrebljava) kao jedini lekar na teritoriji velikoj
kao drava i na kojoj je bio odgovoran za zdravlje hiljada ljudi.
ovek koga sam upoznao 1948. godine, kada sam napunio osam godina, bio je istroen, prerano
ostareo zbog ekvatorijalne klime, razdraljiv zbog teofilina koji je uzimao da bi se borio protiv
napada astme, a samoa ga je uinila zajedljivim, kao i sve te godine rata, koje je proveo odseen od
sveta, bez vesti o porodici, bez mogunosti da napusti radno mesto kako bi pomogao svojoj eni i
deci, nije ak mogao ni da im poalje novac.
Najvei dokaz ljubavi koji je dao svojoj porodici, bio je kada je usred rata preao pustinju sve
do Alira kako bi se pridruio eni i deci i kako bi ih odveo na sigurno mesto, u Afriku. Zaustavili su
ga pre nego to je stigao u Alir, tako da je morao da se vrati u Nigeriju. Tek je na kraju rata ponovo
video enu i upoznao decu tokom jedne kratke posete koje se uopte ne seam. Duge godine
udaljenosti bez ikakvih vesti, tokom kojih je nastavio da obavlja svoj posao lekara za hitne sluajeve,
bez lekova, bez opreme, dok su se ljudi irom sveta ubijali mora da je sve to bilo vie nego teko,
mora da je to bilo nepodnoljivo, bez nade. O tome nikada nije govorio. Nikada nije nagovestio da je
u njegovom ivotu bilo neeg izuzetnog. Sve to znam o tom periodu je ono to sam uo od majke, ili
to bi ona rekla uzdahnuvi: Bilo je teko tih ratnih godina kada smo bili daleko jedno od drugog...
Mada, ona to nije govorila samo u svoje ime. Htela je da ukae na zebnju koju je oseala jedna sama
ena uhvaena u klopku rata, bez prihoda, s dva mala deteta. Mislim da je mnogim enama u
Francuskoj bilo teko, s muevima koji su bili ratni zarobljenici u Nemakoj, ili koji su nestali bez
traga. Moda je zbog toga za mene sve to izgledalo sasvim obino. Mukarci nisu bili prisutni, oko
mene su se nalazile samo ene ili vrlo stari ljudi. Shvatio sam tek mnogo kasnije, kada je prirodna
deija sebinost izbledela kod mene, da je majka, koja je ivela daleko od mog oca, ispoljavala zbog
rata herojstvo bez zanosa, ne zato to toga nije bila svesna ili zato to joj je bilo svejedno (iako joj je
vera mogla biti od velike pomoi), nego zato to se snaga u njoj budila zbog tolike nehumanosti.
Da li su rat i beskrajna izolovanost napravili od mog oca mranog, autoritativnog oveka, punog
pesimizma, koga smo se vie plaili nego to smo ga voleli? Da li je to bila Afrika? I koja Afrika?
Sigurno ne ona koju moemo da upoznamo danas iz knjiga, filmova; buna, razuzdana, puna ivota,
prisna, u kojoj se nalaze sela, gde vladaju matrone i pripovedai, i gde se u svakom trenutku osea
izuzetna volja da se preivi u nesavladivim uslovima za stanovnike povlaenih oblasti. Ta, takva
Afrika, sigurno je ve postojala pre rata. Zamiljam Dualu, Port Harkort, ulice zakrene
automobilima, pijace kroz koje tre deca ija se tela sijaju od znoja, grupe ena koje priaju u
hladovini drvea. Zamiljam velike gradove kao to je Onia s pijacom gde se prodaju romani
pristupani svima i gde se uje zvuk brodova na velikoj reci, koji prenose balvane. Lagos, Ibadan,
Kotonu, zamiljam meavinu obiaja, naroda, jezika i aljivu stranu kolonijalnog drutva, poslovne
ljude u odelima, sa eirima i crnim, savreno sklopljenim kiobranima, zatim pregrejane salone u
kojima se Engleskinje hlade lepezama u dekoltovanim haljinama, terase klubova gde inovnici iz
osiguravajuih drutava Lloyds, Glynn Mills i Barclays pue cigare razmenjujui po koju re o
vremenu old chap, this is a tough ntr4 i poslugu u livrejama i belim rukavicama koja se
kree ne izgovarajui ni rei dok raznosi koktele na srebrnim posluavnicima.

4 Stari moj, gadna je ovo zemlja (eng.), prim.prev.

Otac mi je jednom ispriao kako je odluio da ode na drugi kraj sveta po zavretku studija
medicine u bolnici Saint Joseph Elephant d' Castle u Londonu. Poto je dobio stipendiju od vlade,
morao je da se odui zajednici. Tako je dakle dobio mesto na odeljenju za tropske bolesti u bolnici u
Sautemptonu. Uzeo je voz, siao je u Sautemptonu i naao skronmi smetaj. Kako je trebalo da se
pojavi na poslu tri dana kasnije, on se etao kroz grad i gledao brodove koji odlaze. Po povratku u
hotel, naao je veoma osornu poruku efa bolnice u kojoj mu poruuje: Gospodine, jo uvek nisam
dobio vau posetnicu. Moj otac je, zatim, napravio posetnice (jo uvek imam jedan primerak), na
kojima je stavio samo svoje ime, bez adrese i bez zvanja. Zatraio je civilnu slubu u Ministarstvu
kolonija. Nekoliko dana kasnije, on se ukrcao na brod u pravcu Dordtauna u Gvajani. Osim za
vreme dva kratka odmora, za venanje i roenje dece, nije se vraao u Evropu sve do penzije.
Pokuao sam da zamislim kakav bi bio njegov ivot (odnosno moj), da je umesto to je pobegao,
prihvatio autoritativnog efa klinike u Sautemptonu i postao seoski lekar u londonskim predgraima
(kao to je to bio moj deda u pariskim), u Rimondu na primer ili u kotskoj (koju je oduvek voleo).
Ne elim da govorim o promenama koje su se mogle dogoditi njegovoj deci (jer roditi se tamo ili
ovde nema velikog znaaja), ve o onome to je moglo da utie na njega kao oveka, da je vodio
normalniji ivot i da je bio manje usamljen. Da je leio ljude od kijavice i zatvora umesto od lepre,
malarije ili letarginog zapaljenja mozga.
Da je s obinim ljudima delio svakodnevicu koja zbliava i ukljuuje oveka u ivot jednog
grada, kvarta ili zajednice, umesto to se sporazumevao na neobian nain, pomou znakova,
prevodilaca ili uproenog jezika koji se zove pidgin English (a koji nema nikakve veze s otmenim i
produhovljenim kreolskim jezikom na Mauricijusu).
On je izabrao neto drugo. Bez sumnje zbog ponosa i mogunosti da pobegne od osrednjosti
engleskog drutva, ali isto tako i zbog privlanosti te avanture. Ali to nije bilo bez posledica.
Podrazumevalo je drukiji nain ivota i odlazak u jedan drugi svet.
Trebalo je otii za vreme rata, odvojiti se od ene i dece i, na neki nain, neizbeno postati
stranac.
Prvi put kada sam video oca, u Ogoji, uinilo mi se da nosi lornjon. Odakle mi ta ideja? Lornjon
nije bio tako esta pojava u to vreme. Moda su u Nici neki stariji ljudi i sauvali taj predmet, koji
mislim da bi savreno pristajao nekom od bivih oficira ruske carske vojske, s brkovima i zulufima,
ili nekom od propalih pronalazaa koji su poseivali moje ,,tetke. Zato on? U stvari, moj otac mora
da je nosio naoare u stilu tridesetih godina, s tankim metalnim okvirom i okruglim staklima od kojih
se odbijala svetlost. Iste one koje sam viao na portretima mukaraca njegovih godina, kao Luj uve
ili Dems Dojs (na koga je uostalom pomalo liio). Ali, jedan obian par naoara nije bio dovoljan
da bi se stvorila slika koja mi je ostala u seanju na taj prvi susret, na njegov neobian izgled i grub
pogled, koji su isticale dve uspravne bore izmeu obrva. Njegova engleska, ili bolje reeno britanska
strana prirode i strogost naina odevanja, davali su utisak da je jednom zauvek navukao na sebe neku
vrstu neprobojnog oklopa.
Imao sam oseaj da posle prvih sati po mom dolasku u Nigeriju dugi put od Port Harkorta do
Ogoje, po pljusku, u ogromnom i neobinom Fordu V8, koji nije bio nalik ni na jedno drugo vozilo
nije Afrika u meni izazvala ok, ve otkrie tog nepoznatog, udnog i vrlo mogue, opasnog oca.
To to sam ga pogreno zamiljao s lornjonom, opravdavalo je to oseanje. Da li je moj otac,
moj pravi otac, mogao zaista da nosi lornjon?
Njegov autoritet je odmah poeo da predstavlja problem.
Moj brat i ja smo ranije iveli u nekoj vrsti anarhinog raja, koji je bio lien svake poslunosti. I
ono malo discipline s kojom smo bili suoeni, dolazilo je od moje bake, stare, velikodune i otmene
gospoe, koja se protivila bilo kakvom vidu fizikog kanjavanja dece, ona je vie volela da se
stvari reavaju na razuman i nean nain. Moga dedu po majci, koji je u mladosti na Mauricijusu bio
stroe vaspitan, drale su po strani poodmakle godine i velika ljubav prema baki, kao i navika da se
zakljuava u jedan sobiak gde je, kao mnogi okoreli puai, na miru puio duvan.
Majka je bila matovita i armantna. Voleli smo je, i mislim da su je nae gluposti zasmejavale.
Ne seam se da je ikada povisila glas. Bilo nam je dozvoljeno da zavedemo deiji teror u tom malom
stanu. Tokom godina koje su prethodile naem odlasku u Afriku, radili smo stvari koje mi se sada
ine prilino opasne: jednog dana, moj brat je doao na ideju da se popnemo na ogradu terase (seam
je se jo uvek, bila je mnogo via od mene), kako bismo stigli do oluka na estom spratu koji se
nadnosio nad celim kvartom. Mislim da su baka i deka, kao i majka, bili toliko uplaeni, da su
zaboravili da nas kazne kada smo pristali da se vratimo.
Seam se isto tako napada besa, kada ne bih dobio ono to hou, bonbonu, igraku, ukratko, to se
deavalo zbog tako beznaajnih razloga, da ih se ni ne seam; razbesneo bih se toliko da sam bacao
kroz prozor sve to mi je dolazilo pod ruku, sve do nametaja. U tim trenucima, niko i nita me nije
moglo smiriti.
Ponekada se i danas setim tih izliva besa, koje mogu jedino da uporedim s oseanjem opijenosti
eterom (eter koji udiu deca pre operacije krajnika). Gubitak kontrole, oseanje lebdenja, a u isto
vreme neverovatno svesno stanje. To je bio i period kada sam bio rtva jakih glavobolja, koje su na
trenutke bile tako nepodnoljive da sam morao da se sakrivam ispod nametaja da bih se zatitio od
svetlosti. Odakle su dolazili ti napadi? Danas mi se ini da je jedino objanjenje za to bio strah
tokom ratnih godina. Zatvoreni, mrani svet bez nade. Oajna hrana crni hleb, za koji se govorilo
da je pomean s piljevinom i zbog koga sam zamalo umro kada sam imao tri godine. Bombardovanje
luke u Nici od koga sam pao na zemlju u bakinom kupatilu, nikada neu zaboraviti, taj oseaj kada se
tle otvorilo ispod mojih nogu. Ili ir na bakinoj nozi, koji se pogorao zbog nestaice lekova; seam
se i sela u planini gde se majka sakrivala zbog opasnosti od deportacije, jer je otac bio na poloaju u
britanskoj vojsci. ekali smo u redu ispred radnji s hranom, a ja sam gledao kako muve sleu na
otvorenu ranu na bakinoj nozi.
Sve to se zavrilo kada smo otputovali u Afriku. Dolo je do korenite promene; po oevom
nalogu, morao sam da se oiam pre polaska na put, jer sam do tada nosio dugu kosu kao neki mali
Bretonac, posle ega su mi izgorele ui na suncu, ali sam tako dobio izgled normalnog mukarca.
Nikada vie nisam patio od tih stranih migrena i nikada vie nisam dobijao napade besa kao u ranom
detinjstvu. Dolazak u Afriku je za mene predstavljao ulazak u predvorje sveta odraslih.
OD DORDTAUNA DO VIKTORIJE

U tridesetoj godini, moj otac naputa Sautempton na teretnom brodu s kabinama za putnike u
pravcu Dordtauna, u britanskoj Gvajani. Na retkim fotografijama iz tog doba vidi se da je bio
snaan ovek, sportskog dranja, elegantno obuen, u odelu, i koulji s tvrdim okovratnikom, s
kravatom, prslukom i cipelama od crne koe. Otisnuo se osam godina posle traginog dana 1919.
godine, kada je njegova porodica izbaena iz svoje kue na Mauricijusu, u kojoj se on rodio. U
malom notesu, gde je beleio znaajne dogaaje iz tih poslednjih dana koje je proveo u Moki, on je
zapisao: Trenutno, imam jednu, jedinu elju, a to je da odem to dalje odavde i da se nikada vie ne
vratim. Gvajana je stvarno bila na potpuno drugoj strani sveta u odnosu na Mauricijus.
Da li dramatini dogaaj u Moki opravdava udaljavanje od porodice? Bez svake sumnje, u
trenutku kada je odlazio, postojala je odluka koju je doneo i koje se nikada nije odrekao. Nije eleo
da bude kao ostali. Nije mogao da zaboravi. Nikada nije govorio o dogaaju zbog kojeg su se svi
lanovi njegove porodice razili.
Osim, ponekada, u nastupu besa.
Sedam godina je studirao u Londonu, prvo na tehnikom, a zatim na medicinskom fakultetu.
Mogao je da rauna jedino na vladinu stipendiju, poto je njegova porodica materijalno propala.
On nije smeo da dozvoli da ne uspe. Specijalizirao je tropsku medicinu. Ve unapred je znao da
nee imati sredstava da otvori privatnu praksu. Dogaaj s posetnicom, koju mu je traio direktor
bolnice u Sautemptonu, posluio mu je samo kao izgovor da prekine veze s evropskim drutvom.
Jedino zadovoljstvo koje je imao, u tom trenutku, bili su odlasci kod strica u Pariz i strast koju je
oseao prema sestri od strica, mojoj majci. Trenuci odmora koje provodi s njima u Francuskoj,
vraaju ga u mati u prolost koje vie nema. Moj otac je roen u istoj kui u kojoj i njegov stric,
obojica su tu odrasli, ista mesta su im poznata, iste tajne, ista skrovita, kupali su se u istom potoku.
Moja majka nije tamo ivela (ona je roena u Mijiu), ali o svemu tome joj je priao njen otac, bio je
to deo njene prolosti, daleki i prisni san (jer u to vreme, Mauricijus je tako daleko, da se o njemu
moglo samo sanjati). Moji roditelji su sjedinjeni u tom snu, u njemu su zajedno, kao prognanici iz
neke nedostine zemlje.
Ali, to nije bilo vano. Moj otac je odluio da ode i otiao je.
Ministarstvo kolonija mu je dodelilo mesto terenskog lekara na rekama Gvajane. im je stigao
tamo, iznajmio je pirogu s krovom od palminog lia i fordovim motorom s dugom osovinom. Na
pirogi je bio u pratnji cele ekipe; tu su bile bolniarke, voza, vodi i prevodilac, s njima je plovio
rekama: Mazaruni, Esekueibo, Kupurung, Demerara.
On sve fotografie. Uz pomo ,,Lajke s mehom, pravi crno-bele fotografije koje izraavaju bolje
nego rei njegovu udaljenost i njegov polet u dodiru s lepotom tog novog sveta. Tropska priroda za
njega ne predstavlja nita novo. Na Mauricijusu, brzaci reke Crvena Zemlja, ispod mosta u Moki, ne
razlikuju se od onih koje ovde nalazi uzvodno. Ali ova zemlja je ogromna, ona jo uvek ne pripada u
potpunosti ljudima. Na njegovim fotografijama se osea usamljenost, naputenost, i utisak da je
dodirnuo najudaljeniju obalu na svetu. S pristanita u Berbisu, fotografisao je neprozirnu povrinu po
kojoj klizi piroga, iza koje se nalazilo selo s barakama od talasastog lima i krljavim drveem.
Njegova kua je bila neka vrsta planinske drvene kolibe na stubovima uz ivicu pustog puta, gde je
rasla jedna smena palma. Ili, opet Dordtaun, tihi, uspavani grad u toploti, bele kue sa alonima
zatvorenim zbog sunca, okruene palmama, sveprisutnim obelejem tropskih krajeva.
Otac je posebno voleo da fotografie unutranjost zemlje, neverovatnu snagu brzaka, kojima se
uzvodno probijala njegova piroga i na koju su konopcima za vuu bili privreni balvani kako bi joj
omoguili da proe mimo stena na koje je voda padala u slapovima; sve to je bilo uokvireno obalom
du koje su se protezale tamne zidine uma.
Tu su i vodopadi Kabri na reci Mazaruni, bolnica Kamakusa, drvene kue du obale, prodavnice
tragaa za dijamantima. Odjednom se pojavljuje mirna povrina jednog od rukavaca reke Mazaruni,
kao blistavo ogledalo koje poziva na sanjarenje. Na fotografiji se vidi pramac piroge kako plovi niz
reku, gledam je i oseam vetar, miris vode, ujem, uprkos brujanja motora, zvuke insekata u umi i
predoseam napetost koja se raa pre mraka. Na uu rio Demerara, nepreraeni eer se tovari,
pomou ekrka, na zarale teretne brodove. A na plai se gube talasi od prolaska brodova, dok me
dva indijanska deteta posmatraju, deak, od oko est godina, i njegova, jedva malo starija sestra,
oboje imaju veliki stomak zbog parazita, a njihova veoma crna kosa podiana je kao da su im stavili
erpu na glavu, ravno, do obrva; i ja sam izgledao tako u njihovim godinama. Uspomena na ta dva
indijanska deteta koja su, s grimasom na licu zbog sunca, stajala na obali reke posmatrajui mog oca,
bila je jedini trag njegovog boravka u Gvajani. Kao i sve te slike jo uvek divljeg sveta, koji se
nazire du reka. Tajanstven i nepostojan svet, u kome vladaju bolesti, strah, i nasilje kopaa zlata i
tragaa za blagom, svet Indijanaca koji propada, u kome se uje pesma beznaa. Ako su jo uvek u
ivotu, kako ive taj deak i ta devojica? Sigurno su sada starci, na pragu smrti.
Kasnije, dugo posle toga, otiao sam u zemlju gde ive Indijanci, na obale reka. Upoznao sam
slinu decu. Svet se bez sumnje mnogo promenio, reke i ume su manje iste nego to su bile u vreme
mladosti moga oca. Meutim, uinilo mi se da sam shvatio ta je on osetio kada se upustio u avanturu
pri iskrcavanju u luku u Dordtaunu. I ja sam kupio pirogu i putovao sam u njoj stojei na pramcu s
rairenim prstima na nogama, kako bih se bolje drao, imao sam u rukama dugaki tap kojim sam
mahao, gledao sam kormorane kako poleu ispred mene, sluao sam kako mi vetar fijue u uima i
kako se odjek motora sa amca gubi u gustoj umi. Gledajui fotografiju koju je otac snimio na
prednjem delu piroge, prepoznao sam etvrtasti pramac, umotani konopac za vezivanje postavljen
preko trupa tako da moe da poslui, u sluaju potrebe, kao sedite, i canalete, trouglasto kratko
veslo. A ispred mene, na kraju te duge rene ,,aleje sklapala su se dva tamna zida ume.
Kada sam se vratio iz zemlje Indijanaca, moj otac je ve bio bolestan i zatvoren u neprobojnu
tiinu. Seam se iskre u njegovim oima kada sam mu rekao da sam priao s Indijancima o njemu, da
su ga pozvali da se vrati na reke i da mu kao zamenu za njegovo znanje i lekove nude smetaj i hranu
na neodreeno vreme. Blago se nasmeio i ini mi se da je rekao: deset godina bih otiao. Bilo
je suvie kasno, vreme se ne moe zaustaviti, ak ni u snovima.
Gvajana je pripremila mog oca za put u Afriku. Posle sveg tog vremena koje je proveo na rekama,
nije mogao da se vrati u Evropu a jo manje na Mauricijus, u tu malu zemlju gde se oseao
nelagodno meu sebinim i ispraznm ljudima. Tada se ukazalo mesto u zapadnoj Africi, na uskoj
teritoriji, koja je bila oduzeta Nemcima na kraju Prvog svetskog rata, i koja je podrazumevala istoni
deo Nigerije i zapadni deo Kameruna pod britanskom upravom. Moj otac se prijavio kao
dobrovoljac.
Poetkom 1928. godine, on se naao na brodu koji plovi du afrike obale u pravcu Viktorije, u
zalivu Bijafre.
Taj isti put sam prevalio, posle rata, dvadeset godina kasnije, s majkom i bratom, da bismo se
pridruili ocu. Ali, on nije bio osoba koja se lako preputala ogaajima. Tada je imao trideset dve
godine, postao je neosetljiv posle dve godine lekarskog iskustva u tropskom delu Amerike, bolesti i
smrt su mu bile poznate, s njima je bio u dodiru svakog dana, u hitnim sluajevima i bez zatite.
Njegov brat Een, koji je bio lekar pre njega u Africi svakako mu je rekao: nee ti biti lako u zemlji u
koju ide. U Nigeriji je sigurno uspostavljen mir, a teritorija je pod upravom britanske vojske. Ali,
to je oblast u kojoj je rat stalna pojava, rat meu ljudima, rat zbog siromatva, rat zbog loeg
postupanja s ljudima i korupcije, nasleenih iz doba kolonijalizma, a pre svega, rat zbog bolesti. U
Kalabaru, u Kamerunu, neprijatelj nije vie bio Aro uku i njegovo proroanstvo, niti vojske Fulana
s dugim karabinima iz Arabije. Neprijatelj se zvao neuhranjenost, kolera, pantljiara, parazitoza,
velike boginje ili dizenterija izazvana amebama. Verovatno je oeva lekarska torba delovala lagano u
odnosu na ovakve neprijatelje. Imao je skalpel, kleta, svrdlo za trepanaciju, stetoskop, steznik za
zaustavljanje krvarenja i nekoliko osnovnih instrumenata kao mesingani pric, kojim mi je kasnije
ubrizgavao vakcine. Antibiotici i kortizon tada nisu postojali.
Sulfamidi su veoma retki, a prakovi i kreme izgledaju kao napici neke vetice. Vakcine se
proizvode u ogranienim koliinama da bi se suzbile epidemije. Teritorija na kojoj je trebalo voditi
bitku i koju je trebalo obilaziti bila je ogromna. Prema onome to ga je oekivalo u Africi,
ekspedicije na rekama u Gvajani su za moga oca mogle delovati kao etnja. U zapadnom delu Afrike
je ostao dvadeset dve godine, sve dok se nije potpuno iscrpeo. Tu je upoznao poetniki polet, velike
reke, Niger i Benue i planine Kameruna. Delio je ljubav i avanturu sa svojom enom, putujui na
konju planinskim stazama. A zatim se suoio sa samoom i strahom tokom rata, s potpunom
iscrpljenou, gorinom poslednjih trenutaka i oseanjem da je prevaziao sve granice jednog ivota.
Sve to sam shvatio mnogo kasnije, kada sam, kao on, otiao na put u jedan drugi svet. To sam
sagledao, ne na retkim predmetima, maskama, statuetama ili komadima nametaja koje je doneo iz
oblasti Ibo i Gras Filds u Kamerunu. Niti gledajui fotografije koje je snimio prvih godina po
dolasku u Afriku. To sam shvatio kada sam otkrio i nauio da bolje ,,itam s predmeta iz
svakodnevnog ivota od kojih se nikada nije odvajao, ak ni kada je bio u penziji u Francuskoj:
njegove olje, metalni, emajlirani plavo-beli tanjiri proizvedeni u vedskoj, aluminijumski pribor za
jelo pomou kojeg je jeo svih tih godina, posude, umetnute jedna u drugu kojima se sluio na terenu, u
odmoritima. I svi ti drugi predmeti koji su bili izlizani, ulubljeni od drmusanja, koji su nosili tragove
tropskih kia i koji su izbledeli na poseban nain od sunca na ekvatoru; predmeti od kojih je odbijao
da se odvoji i koje je smatrao vrednijim od bilo kakve sitnice ili folklornih ukrasa.
Njegovi drveni putni kovezi osigurani gvozdenim obruima, na kojima je vie puta prefarbao
arke i bravice i na kojima sam jo uvek mogao jasno da proitam adresu na koju su bili upueni:
General Hospital, Victoria, Kameroons. Pored njegovog prtljaga koji je bio dostojan putnika iz
doba Kiplinga ili il Verna, tu su bile i kutije za cigare, crni sapun, petrolejke, gorionici za alkohol i
velike metalne kutije za kekse ,,Mari, u kojima je do kraja ivota drao aj i eer. Bilo je i
hirurkih instrumenata, koje je upotrebljvao u Francuskoj za pripremanje hrane tako to je sekao
piletinu skalpelom i sluio je pomou kleta. I na kraju, bilo je i nametaja, ali ne uvenih stoliica
bez naslona i ,,prestola iz jednog komada drveta tipinih za crnaku umetnost. On je vie voleo staru
stolicu na rasklapanje od platna i bambusa, koju je nosio iz jedne kolibe u drugu planinskim stazama,
i mali sto od trske koji mu je sluio kao postolje za radio sa koga je, do kraja ivota, svako vee
sluao vesti na BBC-u u sedam sati: Pom pom pom pom! British Broad-casting Corporation, here is
the news!
Izgledalo je kao da nikada nije napustio Afriku. Po povratku u Francusku, zadrao je navike
vezane za svoje zanimanje, ustajao je u est sati, uvek je oblaio platnene pantalone kaki boje,
obuvao je uglancane cipele, stavljao je eir na glavu kada bi iao u nabavku na pijacu kao to je
nekada obilazio bolesnike (vraao se u osam sati da pripremi obrok) s preciznou hirurkog
zahvata. Zadrao je manije bivih vojnih lica. Poto je imao znanje lekara uvebanih za rad u dalekim
zemljama on se podjednako dobro sluio s obe ruke i bio je u stanju da se sam operie
pomou ogledala ili da zaije kilu. Imao je hrapave ruke hirurga, mogao je da pretesterie kost ili da
namesti inu na prelomu, znao je da napravi vor i da vee konce, a sada je koristio svoju snagu i
znanje za obavljanje sitnih, nezahvalnih poslova koje veina ljudi u penziji ne pristaje da radi: sa
istom marljivou je prao sudove, popravljao slomljene ploice u stanu, prao ve, krpio arape i
pravio klupice i police od drvenih sanduka. Afrika je u njemu ostavila trag koji se meao s onim koji
je nosio u sebi kao uspomenu na strogo vaspitanje njegove porodice s Mauricijusa. Verovatno mu je
bilo teko da nosi evropsku odeu svakog jutra kada bi odlazio na pijacu. im bi se vratio kui,
oblaio je iroku plavu koulju koja je podseala na tunike iz Kameruna, i koju nije skidao sve dok
ne bi dolo vreme za spavanje. Tako sam ga viao pred kraj njegovog ivota. Nije vie bio ni
avanturista ni nepokolebljivi vojni lekar.
Postao je otueni starac, prognan iz ivota i odvojen od posla koji je strasno voleo; jednom rei
brodolomnik.
Afrika za mog oca poinje u trenutku kada je dotakao obalu Gold Koust u Akri. Slika je bila
karakteristina za kolonije: evropski putnici, obueni u belo s Cawnpore eirima, iskrcavali su se u
korpama, a zatim su se prebacivali do obale u pirogama koje su napravili crnci. Ta, takva Afrika nije
bila neobina: uski pojas kopna uz obalu, od Senegala sve do Gvinejskog zaliva, poznavali su svi oni
koji su dolazili iz velikih gradova zbog poslova ili da bi se brzo obogatili. Drutvo, koje je za manje
od pola veka izgradilo kaste, rezervisana mesta, zabrane, povlastice, zloupotrebe i profite.
Bankari, trgovaki inovnici, civilni ili vojni upravnici, sudije, policajci i andarmi. Oko njih, u
velikim lukim gradovima kao to su: Lome, Kotonu, Lagos, ili Dortaun u Gvajani, stvorili su iste
i luksuzne delove grada, s besprekornim travnjacima i terenima za golf, s palatama od gipsanog
maltera ili skupocenog drveta, s mnogobrojnim palmama na obali vetakog jezera, kao to je bila
kua upravnika medicinskog centra u Lagosu. Malo nie, nalazi se krug kolonista, s komplikovanom
lestvicom koju su opisali Radjard Kipling u Indiji i Rajder Hagard u istonom delu Afrike. Zatim
dolazi drutveni sloj pripitomljenih domorodaca, koji su predstavljali neku vrstu izolacije; pisari,
pekulanti... (imena ima na pretek!), i koji su se oblaili na poluevropski nain, tako to su nosili
cipele i crne kiobrane. Na dnu lestvice, nalazilo se more Afrikanaca, koji su od Zapadnjaka dobijali
samo zapovesti i koji su ih prepoznavali kroz gotovo nestvarnu sliku automobila s crnom
karoserijom, koji, trubei, jure punom brzinom kroz njihova sela i kvartove grada, ostavljajui za
sobom oblak praine.
Moj otac je mrzeo tu sliku. On koji je prekinuo sa Mauricijusom i kolonijalnom prolou, on koji
se rugao vlasnicima plantaa i njihovoj uobraenosti, koji je pobegao od konformizma engleskog
drutva, u kome ovek vredi prema onome to mu pie na posetnici, on koji je plovio divljim rekama
Gvajane, koji je previjao, zaivao i leio kopae zlata i dijamanata i neuhranjene Indijance; taj ovek
nije mogao da gleda kolonijalni svet a da mu se ne smui od prevelike nepravde u njemu, od svih tih
koktela, zabava, igraa golfa u prikladnim odelima, od posluge, od svih tih tamnoputih ljubavnica
koje se prostituiu s petnaest godina i koje su uvodili na sporedni ulaz, od svih tih zvaninih supruga
koje umiru od vruine i koje bljuju svoju mrnju na poslugu zbog rukavica, praine ili polomljenog
posua.
Da li je on o tome govorio? Odakle kod mene ta instinktivna odbojnost koju oseam od detinjstva
prema kolonijalnom sistemu?
Verovatno sam uhvatio poneku re ili misao o smenoj strani upravitelja, kao to je to bio
naelnik iz Abakalikija, kod koga sam ponekad iao s ocem i koji je iveo usred opora pekinezera,
koje je hranio goveim odrescima, sitnim kolaima i pojio, iskljuivo, mineralnom vodom. Ili sam
uo prie od belaca iz visokog drutva koji su putovali u grupi i ili u lov na lavove i slonove,
naoruani pukama s nianom i samom, koji su kada bi sreli mog oca u tim udaljenim predelima
mislili da je organizator safarija i pitali ga da li je video divlje ivotinje. Moj otac bi im odgovarao:
Ovde sam dvadeset godina, ali nikada nisam video ni jednu, sem ukoliko ne mislite na zmije i
leinare. Ili moda kada sam iao kod naelnika koji je radio u Obudu na granici Kameruna i koji se
zabavljao tako to mi je pokazivao lobanje gorila koje je ubio i koje sam morao da dodirujem, kao i
brda iza njegove kue gde se uvee, navodno, ulo urlanje velikih majmuna koji su ga izazivali
udarajui se u grudi. A naroito kad pomislim na grupu crnaca, zarobljenika u lancima, koji su hodali
u pravilnom ritmu, okrueni policajcima naoruanim pukama, na putu koji vodi ka bazenu u
Abakalikiju; ta slika me je opsedala i ostala u seanju.
Ili je to moda bilo miljenje moje majke o tom kontinentu, u isto vreme tako novom, i tako
iskoriavanom od strane modernog drutva? Ne seam se ta je govorila, mom bratu i meni, o zemlji
u kojoj je ivela s naim ocem, gde smo mu se i mi prikljuili jednog dana. Znam samo da kada je
majka odluila da se uda za mog oca i kada je reila da ide da ivi u Kamerunu, njene prijateljice iz
Pariza su joj rekle: ta, ide da ivi kod divljaka? i znam da je, posle svega to joj je moj otac
priao, mogla samo da im odgovori: Sigurno su manje divlji od Pariana! Posle toga je nastavio u
Lagos, Overi, Abo nedaleko od reke Niger. Tada je ve daleko od ,,civilizovane zone. Pred njim su
predeli ekvatorijalne Afrike, isti kao oni koje je opisao Andre id u knjizi Put Kongo (objavljenoj
otprilike u vreme kada je moj otac boravio u Nigeriji): velika reka, kao rukavac koji se uliva u more,
na kojoj plove piroge i parni brodovi, i njene pritoke; reka Ahoada sa ,,sampanima5 i njihovim
krovovima od palminog lia, koje su plovile uz pomo dugih tapova, i blie morskoj obali, reka
Kalabar, i ulaz u selo Obukun koji je napravljen tako to je gusta uma na tom mestu bila iseena
maetama. To su prvi prizori koje je moj otac doiveo u zemlji u kojoj e provesti veliki deo svog
radnog veka, i koja e, silom prilika, postati njegova prava domovina.

5 Mali brod sa jedrom, tipian za Kinu, prim.prev.

Zamiljam njegovo oduevljenje kada je stigao u Viktoriju, posle dvadeset dana putovanja. U
zbirci fotografija koje je otac snimio u Africi, nalazi se jedna koja izaziva u meni posebno uzbuenje,
jer je ba nju izabrao da uvelia. Ona izraava oseanje oveka koji se nalazi na poetku, na pragu
Afrike, na jednom gotovo netaknutom mestu. Na njoj je prikazano ue reke na mestu gde se slatka
voda mea s morem. Zaliv Viktorija ima oblik zaobljene linije koja se zavrava uskim jezikom
zemlje na kome su palme povijene na vetru koji dolazi s puine. Talasi zapljuskuju crne stene i
polako nestaju na plai. Kapljice morske vode koje vetar raznosi, padaju na drvee u umi i meaju
se s parom iz movara i reke. Ima tu neeg tajanstvenog i divljeg, uprkos plai i palmama. U prvom
planu, blizu obale, vidi se bela koliba u kojoj je otac boravio po svom dolasku. On nije bez razloga
nazivao te kue ,,konaci izraz koji se upotrebljava na Mauricijusu. Ako predeo odgovara tom
utisku i ako mi, kada ga vidim, zakuca srce, to znai da bi mogao biti negde na Mauricijusu, u zalivu
Tamaren ili na rtu Malere, gde je moj otac ponekada u detinjstvu odlazio na izlete. Da li je, u trenutku
kada je stigao, poverovao da e tu, moda, nai malo izgubljene ednosti ili uspomenu na ostrvo koje
mu je zbog odreenih okolnosti istrgnuto iz srca? Kako je mogao a da ne pomisli na to? Tu je naao
istu crvenu zemlju, isto nebo, isti vetar koji neprekidno duva s mora, i svuda, na putevima, u selima,
ista lica, isti deiji smeh, istu nemarnu bezbrinost. Bila je to, na neki nain, iskonska zemlja, u kojoj
bi se vreme moglo vratiti unazad i rasplesti potka greaka i izdaja.
Zbog toga oseam njegovo nestrpljenje, njegovu veliku elju da ue u unutranjost zemlje i da
zapone svoj posao lekara. Iz Viktorije, staze ga vode preko Kamerunskih brda do visoravni, gde
treba da se prijavi na posao, u Bamendi. Tu e raditi prvih godina, u polurazruenoj bolnici od
sasuenog blata i palminog lia, u dispanzeru irskih asnih sestara. Tu e provesti najsrenije godine
svog ivota.
Njegova kua se zvala Forestri Haus. Bila je to prava brvnara, s krovom od lia koji je moj otac
briljivo popravio. Nie, u dolini, nedaleko od zatvora, nalazio se grad plemena hausa sa zidinama
od ilovae i visokim kapijama, ba kao u slavno vreme Adamave. Na izvesnoj razdaljini, nalazio se
jedan drugi afriki grad, pijaca, palata kralja Bamende i kua u kojoj su boravili naelnik i oficiri
Njenog Velianstva (koji su doli samo jednom da urue odlikovanje kralju). Ta fotografija, koju je
otac snimio, bez sumnje pokazuje na satirian nain utogljenu gospodu iz britanske vlade u
orcevima, s utirkanim kouljama, lemovima i listovima utegnutim u vunene arape, koji posmatraju
povorku kraljevih ratnika u uroenikoj nonji s ukrasnim krznom i perjem na glavi, kako vitlaju
kopljima.
Posle venanja, moji roditelji odlaze u Forestri Haus u Bamendu, koji je njihov prvi dom. Tu
stavljaju nametaj, jedini koji su ikada kupili u ivotu i koji su svuda nosili sa sobom: stolove, fotelje
napravljene od stabala drveta iroko, ukraene tradicionalnim skulpturama leoparda, majmuna i
antilopa sa zapadnog dela kamerunskih visoravni. Na fotografiji moga oca vidi se dnevna soba u
,,kolonijalnom stilu. Ispod nadstrenice na kaminu okaen je tit od koe nilskog konja (u Bamendi
je zimi hladno), s dva ukrtena koplja. Najverovatnije se radi o predmetima koje su ostavili prethodni
stanari, jer te stvari nisu bile nalik na one koje je otac mogao da odabere. S druge strane, nametaj u
duborezu ga je pratio sve do Francuske. Proveo sam veliki deo detinjstva okruen tim nametajem,
sedei na niskim stolicama, dok sam prelistavao renike. Igrao sam se sa statuama od abonosa, sa
zvoniima od bronze, a male koljke sam koristio kao piljke. Za mene, ti predmeti u duborezu i te
maske na zidovima nisu uopte bili egzotini. Oni su bili afriki deo moje linosti, produavali su, na
neki nain, moj ivot u Africi i objanjavali ga. I pre nego to sam roen, oni su prepriavali ivot
mojih roditelja tamo, u tom drugom svetu u kome su bili sreni. Kako da to objasnim? Osetio sam
uenje, ak i negodovanje, kada sam, mnogo kasnije, otkrio, da su sline predmete mogli da kupe
ljudi koji nita nisu doiveli, za koje oni nisu nita predstavljali ili jo gore od toga, za koje te maske,
statue ili stolice nisu bile ive, ve mrtve stvari, koje su esto nazivali ,,umetnou.
Prve godine braka, zaljubljeni jedno u drugo, moji roditelji su proveli u Forestri Hausu i na
stazama planinskog dela Kameruna, sve do Bansoa. S njima je putovalo i osoblje, Njong chocra6,
indefondi prevodilac, i Filipus glavni nosa.
Filipus je bio prijatelj moje majke. Bio je omanjeg rasta, jak kao bik i sposoban da pomeri stablo
s puta, ili da ponese teret koji niko nije mogao da podigne. Majka nam je priala da joj je nekoliko
puta pomogao da pree nabujalu reku, tako to ju je nosio na rukama iznad vode.
S njima su isto tako putovali i oevi nerazdvojni pratioci, koje je usvojio po dolasku u Bamendu:
Dejms i Pegaz, dva blaga i udljiva konja, koji su imali beli peat u obliku zvezde na elu. Bio je tu
i njegov pas Polison, neka vrsta ptiara, koji je trao ispred njega, i koji bi mu uvek legao pokraj
nogu kad god bi se otac zaustavio, ak i kada bi pozirao za neku zvaninu fotografiju u drutvu
kraljeva.

6 Naziv koji se upotrebvljava u Indiji za deake koji obavljaju sitne kune poslove, prim.prev.
BANSO 7
7 Danas: Kumbo, beleka pisca

U martu 1932. godine moji roditelji naputaju Forestri Haus u Bamendi i nastanjuju se na planini,
u Bansu, gde se sprema otvaranje bolnice. Banso se nalazi na kraju lateritskog puta kojim se moglo
proi u bilo koje doba godine. Taj deo je bio na granici ,,divljine, poslednje mesto pod britanskom
upravom. Moj otac e biti jedini lekar i jedini Evropljanin, to mu je veoma prijalo.
Teritorija u njegovoj nadlenosti je ogromna. Ona se protee od granice s Kamerunom pod
francuskom upravom, na jugoistoku, sve do mea sa Adamavom na severu i podrazumeva oblasti u
kojima vladaju poglavice, i male kraljevine koje su izbegle direktnu englesku upravu posle odlaska
Nemaca, kao: Kantu, Abong, Nkom, Bum, Fumban, Bali. Na karti koju je sam nacrtao, moj otac je
uneo razdaljine, ne u kilometrima, ve u satima i danima hoda.
Odrednice koje je oznaio na karti daju pravu predstavu o teritoriji koju je voleo zbog prelaza
preko reka, dubokih i hunih voda, strmina na koje se treba popeti, krivina na stazama, nizbrdica koje
vode u doline kojima se ne moe ii na konju, i nepremostivih litica. Na kartama koje je nacrtao,
imena predstavljaju pravu litaniju, tu se spominje hod po suncu, du ravnica obraslih travom, ili
naporno penjanje na planine usred oblaka: Kengavmeri, Mbiami, Tania, Ntim, Vapiri, Ntem, Vante,
Mbam, Mfo, Jang, Ngonkar, Ngom, Nbirka, Ngu, trideset dva sata peaenja, odnosno pet dana,
ukoliko se dnevno pree deset kilometara po tekom terenu. Uz sve to, trebalo se zaustaviti u
zaseocima, poljskim logorima, trebalo je leiti, vakcinisati, pregovarati (uveni beskonani
razgovori) s lokalnim vlastima, sluati jadikovanje, voditi dnevnik, tedeti novac, poruivati lekove u
Lagosu i davati objanjenja medicinskom osoblju u dispanzerima.
Ta zemlja e biti njegova domovina vie od petnaest godina.
Mogue je da je niko nije bolje osetio od njega, ispitao, proputovao, i propatio u njoj. Sreo se sa
svakim stanovnikom, doneo je na svet mnogo dece, a s nekima je ostao do poslednjeg asa. Bio je
voljen, iako o tome nije govorio niti je ikada ispriao bilo ta, mada su ta brda, ume, panjaci i ljudi
koje je tamo upoznao, ostavili u njemu dubok trag.
U vreme kada je putovao kroz severozapadnu provinciju, karte nisu postojale. Jedina kojom je
raspolagao bila je karta taba nemake vojske; u razmeri od 1:300 000 koju je napravio Moazel
1913. godine. Osim opisa glavnih renih tokova, Donga Kari, pritoke reke Benue na severu i reke
Kros na jugu, kao i nekih starih utvrenja, karta je veoma neprecizna. Abong, najsevernije selo na
teritoriji koju je otac obilazio zbog svog posla i koje se nalazilo na vie od deset dana hoda,
obeleeno je na nemakoj karti znakom pitanja. Oblasti Kaka i Mbembe su tako daleko od obale, kao
da pripadaju nekoj drugoj zemlji. Veina ljudi, koji tu ive, nisu nikada videli Evropljane, a stariji su
se s uasom seali nemake okupacije, streljanja, i otmice dece. Sigurno je da oni nisu uopte bili
svesni engleske ili francuske kolonijalne moi i da nisu ni pomiljali da se na drugom kraju sveta
sprema rat. A to nisu bile izolovane ili divlje oblasti (kao to je moj otac govorio za Nigeriju, a
naroito za umu oko Ogoje). Naprotiv, to je bila napredna zemlja gde su stanovnici sadili voke,
slatki krompir, proso, i gajili stoku.
Ona se nalazila usred jedne mone oblasti pod uticajem islama, koji su doneli Fulani, trgovci i
ratnici Hausi iz severnih kraljevina Kano, iz emirata Bornu, Agadez i Adamava. Na istoku se nalazi
Banio i teritorija bororo, a na jugu, stara kultura Bamuna iz Fumbana koji vre robnu razmenu, i koji
su majstori u izradi predmeta od metala, oni ak koriste i pismo koje je izmislio 1900. godine kralj
Njoia.
Evropska kolonizacija jedva da je stigla do te oblasti. Duala, Lagos i Viktorija daleko zaostaju za
njima. Stanovnici planinskog dela Bansa nastavljaju da ive sporim ritmom, kao to su to oduvek
inili u skladu s prelepom prirodom koja ih okruuje, oni obrauju zemlju, i vode na ispau krave s
dugim rogovima.
Fotografije koje je otac snimio svojom ,,Lajkom pokazuju njegovo oduevljenje prema toj
zemlji. Na primer, slika Afrike u Nsungliju blizu Nkora nema nieg zajednikog s obalom, gde je
vlanost vazduha velika, gde je priroda sveprisutna, skoro pretea.
Tu se jo vie oseao pritisak okupacije britanske i francuske vojske.
U toj zemlji, obzorje je daleko, nebo je iroko, a predeli se pruaju u nedogled. Moji roditelji se
oseaju slobodno, kao nikada do tada. Oni hodaju itav dan, ponekada peke, ponekada na konju, a
nou se zaustavljaju ispod nekog drveta da prespavaju pod otvorenim nebom, ili u improvizovanom
logoru, kao u Kvolu, na putu za Kiong gde su zanoili u jednostavnoj kolibi od sasuenog blata i
lia, u kojoj su zakaili mree za spavanje.
U Ntumbu, na visoravni, otac je fotografisao jedno stado koje su sreli, s majkom u prvom planu.
Oni su na tako velikoj visini da se stie utisak da se maglovito nebo oslanja na rogove krava, u obliku
polumeseca, i zaklanja vrhove okolnih planina. Srea mojih roditelja se osea, uprkos loem
kvalitetu fotografija. Na poleini jedne od fotografija koja je snimljena u oblasti Gras Filds na
teritoriji Mbembe, na kojoj se vidi mesto gde su proveli no, moj otac je zabeleio s neuobiajenim
zanosom: Prostranstvo doline koja se vidi u daljini je beskrajno.
Mogu da zamislim uzbuenje koje je oseao kada je prelazio preko visoravni i ravnica obraslih
travom, kada je jahao uskim stazama koje krivudaju niz planinske padine i otkrivao u svakom trenutku
nove vidike, plaviaste obrise planina koje izviru iz oblaka kao privienja, okupane u afrikoj
svetlosti, ponekad jakoj u podne, a ponekad blagoj u suton, kada crvena zemlja i trava boje re
izgledaju kao osvetljene iznutra nekom tajnom vatrom.
Moji roditelji, su oseali fiziku iscrpljenost, zamor u nogama posle celodnevnog peaenja, jer
su morali da siu s konja i da ga vode na ularu do samog dna ponora. Oseali su i opekotine od
sunca, e koja se ne moe ugasiti, ili hladnu vodu koja je dosezala konjima do grudi, kada je trebalo
prei preko brzaka.
Moja majka je jahala kao Amazonka s nogama sa strane, kao to je nauila u jahakoj koli u
Ermenonvilu. I taj poloaj, tako neudoban nesumnjivo pomalo smean zbog razlike
meu polovima, koji je jo uvek bio na snazi u Francuskoj pre rata paradoksalno joj je davao
izgled Afrikanke. U tome ima neeg nemarnog i ljupkog, a u isto vreme starinskog, to podsea na
biblijska vremena ili karavane naroda Tuareg8, kada su ene putovale kroz pustinju u korpama,
privrenim na bokove jednogrbih kamila.

8 Narod koji ivi u Sahari, poznat po tkaninama boje indiga (Plavi ljudi), prim. prev.

Ona putuje s mojim ocem kroz planine na zapadu i prati ga dok on poseuje bolesnike. Idu od
jednog do drugog sela, sa svitom nosaa i prevodiocem, ija imena otac belei na karti: Nikom,
Babungo, Nji Nikom, Luakom Ndie, Ngi, Obukun. Ti logori su ponekada veoma jednostavni: u Kvaji,
u oblasti kaka, borave u kolibi od granja bez prozora usred plantae banana. Vlanost vazduha je tako
velika da svakog jutra moraju da stavljaju arave i pokrivae na krov da se sue. Na istom mestu
ostaju jednu ili dve noi, ponekada itavu nedelju dana. Voda za pie je kisela i ljubiasta zbog
permanganata, kupaju se u potoku i kuvaju na vatri od suvih granica na ulazu u kolibu. Noi su
hladne na planinama u oblasti ekvatora, bune, ispunjene glasovima divljih maaka i mandrila.
Meutim, to nije bila Tartarenova Afrika, ni Afrika Dona Hjustona. To je vie bila Afrika iz
Africain Farm, stvarna, prenaseljena, u kojoj haraju bolesti i u kojoj se vode plemenski ratovi. Ali,
isto tako snana i vesela s mnotvom dece, sa sveanostima na kojima se igra, s dobrim
raspoloenjem i s duhovitim priama pastira koji su se mogli sresti du puta.
Vreme koje su proveli u Bansou za moje roditelje predstavlja vreme mladosti i avanture. Tokom
njihovog obilaska Afrike, oni se ne susreu s kolonijalizmom. Engleska administracija je ostavila,
prema svojim principima, tradicionalnu politiku strukturu, s kraljevima, crkvenim poglavarima,
sudijama, kastama i njihovim povlasticama.
Kada bi stigli u neko selo, moje roditelje su doekivali kraljevi izaslanici, govorili su s crnakim
poglavicama i slikali se s kraljevskom pratnjom. Na jednoj od fotografija, moji roditelji poziraju s
kraljem Memfoi iz Bansoa. Prema tradiciji, kralj je uvek nag do pojasa, na prestolu, s metlicom za
rasterivanje muva u ruci.
Pored njega stoje moji roditelji, obueni u pohabanu odeu, pranjavu od puta, majka na sebi ima
dugaku suknju i cipele za hod, a otac koulju sa zasukanim rukavima, preiroke i prekratke pantalone
kaki boje, stegnute kaiem koji lii na konopac.
Nasmejani su, sreni i slobodni u toj avanturi. Iza kralja se vidi zid palate, koja je u stvari obina
koliba od naslaganog sasuenog blata na kojoj se sjaje strukovi slame.
Ponekad, du puta kroz planine, noi su estoke, vrele, ulne. Majka nam je priala o
sveanostima koje su se organizovale iznenada, u selima kao to je Babungo u oblasti nkom, na etiri
dana hoda od Bansoa. Na glavnom trgu u selu, pripremaju se igre s maskama. Ispod smokve, bubnjari
udaraju u tam-tam, muzika odjekuje daleko. ene poinju da igraju potpuno nage, jedino to imaju na
sebi su pojasevi od perlica oko struka. One se kreu jedna iza druge, nagnute, i udaraju nogama po tlu
u ritmu bubnjeva.
Mukarci stoje. Neki nose haljine od rafije, ostali imaju maske s likom bogova. Govornik
upravlja itavom ceremonijom.
Sveanost poinje u suton, oko est sati i traje sve do zore.
Moji roditelji lee na krevetu od ukrtenih remenova, ispod mree za komarce, i sluaju bubnjeve
koji udaraju ujednaenim ritmom, kao otkucaji srca koje samo ponekad zastane. Oni su zaljubljeni.
Afrika, u isto vreme divlja i tako humana, prua okrilje za njihovu prvu branu no. Njihova tela
su celog dana izloena vrelini sunca, oni su prepuni izuzetne snage. Zamiljam da vode ljubav, te
noi, priljubljeni jedno uz drugo u tami, u ritmu bubnjeva koji bruje pod zemljom; tela su im vlana
od znoja, u kolibi od ilovae i granja, koja nije vea od skrovita za ptice. Zatim, u zoru, oni zagrljeni
tonu u san i ne uju poslednje snene zvuke tam-tama, dok se mrea za komarce, lagano leluja na
hladnom jutarnjem vazduhu.
BESNILO U OGOJI

Mislim da je rat izazvao slom u oevom ivotu. Postojalo je pre i posle. Pre, za moje roditelje,
predstavljao je zapadni deo kamerunskih visoravni, breuljci oko Bamende, Bansoa, Forestri Hausa,
putevi du Gras Fildsa i planine Mbam u oblastima mbembe, kaka, anti. To nije bio raj i to nije
imalo nieg zajednikog s oputenom blagou obale u Viktoriji, s luksuzom palata i dokolicom
kolonijalista ve je predstavljalo riznicu humanosti, neto to je bilo snano i velikoduno, kao
mlada krv koja kljua u ilama.
Moda je to bila srea. U tom periodu majka je ostala dva puta u drugom stanju. Afrikanci imaju
obiaj da kau da se ljudska bia ne raaju kada izlaze iz majine utrobe, ve na onom mestu i onog
trenutka kada su zaeta. Ja ne znam nita o svom roenju (to, verovatno, nije samo moj sluaj). Ali,
ako zavirim u svoju duu, ako usmerim pogled ka unutranjosti mog tela, oseam snagu, uzavrelu
energiju i meavinu molekula spremnih da se spoje i da stvore telo. ak i sve ono to je prethodilo
trenutku zaea, sve to je u seanju vezano za Afriku. Ali to nije ni nejasno ni savreno seanje, to su
slike: visoravni, lica staraca, velike oi dece koja boluju od dizenterije, dodir s telima, miris ljudske
koe, amor jadikovki. Uprkos svemu tome, i zbog svega toga, te slike su slike potpune sree u kojoj
sam zaet. Seanje je vezano za mesta, za obrise planina, za nebo na uzvisinama, za prozranost
jutarnjeg vazduha. Za ljubav koju su gajili prema svojoj kui, toj kolibi od sasuenog blata i lia, za
dvorite u kojem su svakog jutra, na zemlji, sedele ene i deca ekajui pregled, dijagnozu, vakcinu.
Za prijateljstvo koje ih je zbliavalo s tim ljudima.
Seam se oevog pomonika iz Bansoa, kao da sam ga poznavao, starog Ahia koji je postao
njegov savetnik i prijatelj.
On se brinuo o svemu, o nabavkama, o planiranju putovanja u udaljene oblasti, o odnosima s
poglavicama, o nadnicama za nosae, o stanju koliba u kojima su se zaustavljali. U poetku je pratio
mog oca na putovanjima, ali njegove poodmakle godine i zdravstveno stanje mu to, kasnije, nisu
dozvoljavali. On nije bio plaen za posao koji je obavljao. Na taj nain je sticao ugled i poverenje:
bio je doktorova desna ruka. Zahvaljujui njemu, mog oca su svi prihvatili (ak i vraevi, kojima je
bio direktna konkurencija), tako je naao svoje odrednice u zemlji, i uspeo da obavlja svoj posao.
Tokom dvadeset godina koje je proveo na zapadu Afrike, otac je sauvao samo dva prijatelja: Ahiu
i ,,doktora Defriza, jednog od naelnika iz Bamende, koji se sa strau bavio arheologijom i
antropologijom. Malo pre odlaska mog oca, Defriz je zaista doktorirao i dobio slubu na
Univerzitetu u Johanesburgu. Pisao je s vremena na vreme, slao je broure i lanke o svojim
otkriima, a isto tako smo, jednom godinje, za Boxing day9, dobijali paket sa eleom od gojave iz
Junoafrike Republike.

9 Drugi dan Boia, prim. prev.

Ahio je godinama redovno pisao mom ocu u Francusku.

1960. godine, kada je njegova zemlja postala nezavisna, Ahio je pitao mog oca za savet oko
pripajanja zapadnih kraljevina Nigeriji.
On mu je odgovorio da smatra, imajui u vidu istoriju, da bi bilo poeljnije da budu pripojeni
francuskom delu Kameruna, jer je ta zemlja miroljubiva. Kasnije se pokazalo da je imao pravo.
Zatim su pisma prestala da stiu, i otac je saznao od asnih sestara iz Bamende da je njegov stari
prijatelj umro. Isto tako, paket sa eleom od gojave jednom nije stigao za Novu godinu, i mi smo
odmah shvatili da nas je doktor Defriz napustio. Tako su se prekinule poslednje veze koje je otac
imao sa svojom drugom domovinom. Jedino to je ostalo, bila je bedna penzija, koju je nigerijska
vlada davala bivim slubenicima u trenutku kada je zemlja postala nezavisna. Ali, i penzija je
prestala da stie posle izvesnog vremena, kao da je ta itava prolost nestala. Dakle, rat je unitio
oev afriki san. 1938. godine majka se vratila u Francusku kod roditelja, zbog poroaja. Kratki
odmor, koji je otac uzeo zbog roenja svog prvog deteta, omoguio mu je da se pridrui mojoj majci
u Bretanji, gde ostaje do kraja leta 1939. godine. On se vraa brodom u Afriku pred samu objavu
rata. Njegovo novo radno mesto nalazi se u Ogoji, u oblasti Kros River. Kada je izbio rat, on shvata
da e za Evropu biti isto tako krvav kao i prethodni 1914. godine. On se moda nada, kao i mnogi
drugi ljudi u Evropi, da e se napredovanje nemake vojske zaustaviti na granici, i da e Bretanja,
kao najzapadnija oblast, biti poteena.
Kada su novosti o napadu na Francusku stigle u junu 1940. godine, bilo je kasno da se uini bilo
ta. U Bretanji, u n-lAbeu, moja majka gleda nemake trupe kako mariraju ispod prozora, dok na
radiju objavljuju da je neprijatelj zaustavljen na Marni. Naredbe generaltaba su se morale prihvatiti
bez pogovora: svi oni koji nisu imali stalno boravite u Bretanji morali su da napuste mesto
stanovanja. Iako se tek oporavila od poroaja, majka je bila primorana da ode, prvo u Pariz, a zatim
na slobodnu teritoriju.
Vesti se vie ne prenose. Otac, u Nigeriji, zna ta se deava jedino zahvaljujui BBC-u. Za njega,
koji je tamo izolovan, Afrika postaje klopka. Hiljadama kilometara daleko od njega, majka se vozi
putevima punim dezertera, u bakinom starom De Dionu, sa svojim roditeljima i decom, od kojih
jedno ima godinu dana, a drugo tri meseca. Otac je, bez sumnje, u tom trenutku preduzeo suludi
poduhvat da pree pustinju i da se, u Aliru, ukrca u pravcu juga Francuske, da bi spasao svoju enu i
decu, i da bi ih doveo u Afriku. Da li bi moja majka tada prihvatila da poe s njim? Trebalo je da
napusti roditelje usred tog metea, a oni vie nisu bili u stanju da se brane. Trebalo se suoiti s
opasnostima tokom putovanja, i sa rizikom da ih Nemci ili Italijani uhvate i deportuju.
Otac sigurno nije imao nikakav plan. Krenuo je u avanturu bez razmiljanja. On je poao u Kano,
na severu Nigerije, i tu je platio kako bi preao Saharu u jednom od kamiona iz kolone. U pustinji
nema rata. Trgovci nastavljaju da prenose so, vunu, drvo i sirovine. Pomorski putevi su opasni,
namirnice se prevoze preko Sahare. Za oficira, koji radi kao lekar u engleskoj vojsci i koji putuje
sam, takav poduhvat je odvaan i bezuman. Otac zatim ide ka severu i konai blizu Tamaghaseta (u to
vreme, For-Leperin).
On nije imao vremena da se spremi, da ponese lekove i namirnice.
Obroke deli s Tuarezima koji prate kolonu kamiona, pije, kao i oni, vodu iz oaza, ona je alkalna i
izaziva stomane probleme kod onih koji nisu naviknuti na nju. Tokom itavog puta, on snima
pustinju, u Zinderu, u In Guezamu, u planinama Hogar, kao i natpise na stenama na tamacheq10
jeziku, logore nomada, devojke s licem namazanim crnom bojom, decu. On provodi nekoliko dana u
tvravi u In Guezamu, na granici s delom Sahare koji je pod francuskom upravom. Na slici se vidi
nekoliko kua od ilovae na kojima se vijori francuska zastava, a u jarku pored puta se nalazi jedan
zaustavljeni kamion, moda upravo onaj u kome je putovao.

10 Jezik naroda Tuareg, prim. prev.

On zatim prelazi na drugu stranu pustinje, u Arak. Moda stie do tvrave Mak-Mahon, u El-
Goleji. Za vreme rata, svaki stranac se smatra pijunom. Na kraju ga zaustavljaju i ne dozvoljavaju
mu da proe. Oajan, on se vraa natrag, istim putem do Kanoa, do Ogoje.
Posle tog neuspeha, Afrika nema za njega isti ukus slobode.
Bamenda i Banso su predstavljali vreme sree, u tom netaknutom svetu planinskih oblasti,
okruenom divovima kao to su, Bambuta 2700 m, Kou 2000 m, Oku 3000 m. Mislio je da odatle
nikada nee otii. Sanjao je o savrenom ivotu, u kojem bi njegova deca odrastala usred prirode i
postala, kao i on, stanovnici te zemlje.
Ogoja, na koju ga je osudio rat, je udaljeno mesto engleske kolonije, veliko selo u zaguljivoj
kotlini na obali reke Aje, okrueno umom i odseeno od Kameruna neprelaznim planinskim vencem.
Bolnica koja je u njegovoj nadlenosti postoji odavno, to je velika zgrada od cementa s krovom od
talasastog lima, s operacionom salom, sa spavaonicama za pacijente i ekipom bolniara i babica.
Iako je sve pomalo improvizovano (obala se nalazi na jedan dan vonje), mnoge stvari su ipak
predviene. Di.- O. (naelnik) nije bio daleko, veliki administrativni centar za Kros River se nalazio
u Abakalikiju, i do njega se moglo stii kolima.
Slubeni smetaj koji mu je namenjen, nalazio se odmah pored bolnice. To nije bila lepa kua od
drveta kao Forestri Haus u Bamendi, ni rustina koliba od ilovae i palminog lia kao u Bansou.
Bila je to moderna kua, dosta runa, napravljena od betonskih blokova, s krovom od talasastog lima,
koja se svakog popodneva pretvarala u rernu i koju je moj otac ubrzo pokrio liem da bi je
izolovao od toplote.
Kako je iveo sve te duge ratne godine, sam u toj velikoj praznoj kui, bez vesti od ene koju
voli, i dece?
Posao lekara postaje opsesija za njega. U Ogoji nema one blage oputenosti kao u Kamerunu.
Ukoliko je morao da ide na teren, to vie nije obavljao na konju, krivudavim planinskim stazama.
Koristio je automobil (Ford V8, koji je kupio od svog prethodnika, koji je vie bio kamion nego
auto, i koji je na mene ostavio snaan utisak, kada je otac doao da nas saeka na izlasku sa broda u
Port Harkortu). Iao je lateritskim stazama u okolna sela, Ijama, Nionia, Bavop, Amai, Baterik,
Bakalung, sve do Obudua na obroncima kamerunskih planina. Odnos prema bolesnicima vie nije isti.
Ima ih previe. U bolnici u Ogoji, on nema vremena da razgovara i da slua jadikovke afrikih
porodica. Za ene i decu nema mesta u bolnikom dvoritu, zabranjeno je paliti vatru i kuvati.
Bolesnici su smeteni u spavaonicama, lee na pravim metalnim krevetima, s belim utirkanim
aravima i pate u istoj meri od brige i bolesti. Kada bi ulazio u sobe, otac bi video strah u njihovim
oima. On vie nije lekar koji sa sobom donosi izleenje zahvaljujui lekovima sa zapada, i koji deli
svoje znanje s mudracima iz sela. On je stranac, iji je ugled priznat u itavoj zemlji, koji see ruke i
noge kada ih zahvati gangrena, i iji je jedini lek u tom instrumentu, istovremeno zastraujuem i
obinom, u mesinganom pricu s iglom od est centimetara.
Posle svih tih godina tokom kojih se oseao blizak Afrikancima, kao njihov roak i prijatelj, moj
otac je otkrio da je lekar samo jedan deli kolonijalne sile, da se on ne razlikuje od policajca, sudije
ili vojnika. A kako je i moglo biti drugaije?
Pruati medicinsku pomo znai, isto tako, imati mo nad ljudima, a kontrola zdravlja je takoe i
politika kontrola. Britanska vojska je to dobro znala: poetkom veka, posle estokog otpora, ona je
uspela da pobedi, uz pomo oruane sile i moderne tehnike, magiju poslednjih ibo ratnika u svetilitu
Aro uku, na manje od jednog dana hoda od Ogoje. Nije bilo lako promeniti celokupan narod, kada
se ta promena vri prinudno. Otac je, bez sumnje, nauio tu lekciju zbog usamljenosti i izolovanosti u
koje je utonuo zbog rata.
To uverenje je kod njega jo vie uvrstilo pesimizam i ideju o neuspehu. Seam se da mi je
jednom rekao na kraju svog ivota, da, ukoliko bi trebalo da pone sve ispoetka, ne bi eleo da bude
lekar, ve veterinar, jer su ivotinje jedine u stanju da prihvate svoju patnju.
il je isto tako i nasilja. U Bansou, u Bamendi, u kamerunskim planinama, moj otac je bio
oaran blagou i smislom za humor kod Afrikanaca11. U Ogoji je sve bilo drukije. Zemljom
vladaju plemenski ratovi, osvete i obrauni izmeu sela. Putevi i staze nisu sigurni, trebalo je biti
naoruan. Iboi iz Kalabara su se najupornije odupirali najezdi Evropljana. Za njih se govorilo da su
hriani (to je, ak, jedno od obrazloenja koje je korieno u Francuskoj da bi ih podrali u borbi
protiv njihovih suseda Joruba, koji su muslimani). U stvari, animizam i fetiizam su vrlo
rasprostranjeni u to vreme. Vradbine su isto tako uobiajene u Kamerunu, ali za mog oca, one imaju
mnogo otvorenije i pozitivnije znaenje. Na istoku Nigerije, vradbine su tajne i izvode se pomou
otrova, skrivenih amajlija i znakova koji nose nesreu.

11 Opte miljenje o blagosti ljudi u oblasti Bansoa teko da se moe primeniti na ljude ostalih
oblasti na zapadu Kameruna. U jednoj studiji posveenoj narodu Vija u okrugu Bamenda, doktor
Defriz navodi primere svireposti u venom ratu s plemenom Fulani iz Kionga: kada bi uhvatili
nekog pripadnika naroda Vija, oni bi mu odsekli ui i ruke do lakata, zatim bi uili jedan dlan za
drugi i na taj nain napravili neku vrstu ogrlice, koju bi okaili oko vrata tog nesrenika pre nego to
bi ga poslali u njegovo selo. Francuska i engleska vojska su se borile protiv takvog nasilja, koje se
danas ponovo pojavljuje u nekim zemljama zapadne Afrike, kao na primer u Liberiji, beleka pisca

Moj otac je tada prvi put uo prie o bacanju ini, magiji i ritualnim zloinima, od Evropljana
koji su tu stanovali i od starosedelaca, koji su radili za njih. Legenda o Aro ukuu i njegovom
rtvenom kamenu nastavlja da uznemirava duhove. Te prie su stvarale atmosferu nepoverenja i
napetosti. Prialo se kako su u nekom selu, nedaleko od Obudua, stanovnici imali obiaj da zategnu
konopac preko puta, kada bi videli da se neki usamljeni putnik tuda uputio biciklom. im bi jadnik
pao, odmah bi ga dotukli, odneli iza jednog zida, raskomadali i pojeli. A u jednom drugom selu,
naelnik je tokom obilaska zaplenio, s tezge jednog mesara, meso koje je navodno bilo svinjsko, a
glasine su tvrdile da je bilo ljudsko. U Obudu, gde su se nedoputeno lovile gorile iz okolnih planina,
mogle su se videti, na pijaci, ape koje su se prodavale kao suveniri, ali izgleda da je bilo i deijih
aka u prodaji, ukoliko bi se bolje pogledalo izbliza.
Otac nam je priao te zastraujue prie, u koje je verovao samo delimino. On nikada nije
naiao na sluajeve ljudoderstva.
Jedino to je sigurno, to je da je esto iao na teren da vri autopsije zbog ubistva. To nasilje za
njega postaje opsesija. Znam da nam je priao da je ponekada, kada bi pregledao leeve, morao da
privrsti skalpel za tap pre nego to bi napravio rez na koi, da bi izbegao eksploziju gasa, jer su
tela bila u poodmaklom stanju raspadanja.
Bolest za njega dobija tada uvredljivi karakter, poto je ar Afrike prestala da postoji. Zanimanje
koje je obavljao sa zanosom, poinje da ga optereuje u toj toploti, vlanosti reke i usamljenosti na
kraju sveta. Blizina patnje ga zamara: sva ta tela koja gore u groznici, naduveni stomaci bolesnih od
raka, noge izjedene od ireva, izobliene od sionske bolesti, lica izrovana od lepre i sifilisa, ene
pocepane od poroaja, deca ostarela od avitaminoze, njihova siva koa kao pergament, kosa boje re
i izbuljene oi zbog smrti koja ih eka. Dugo posle toga, on mi je priao o tim uasnim stvarima s
kojima se trebalo suoavati, svakog dana, kao da se isti redosled stalno ponavljao: starica koju je
trebalo vezati za krevet jer je poludela zbog uremije, ovek, kome je izvadio tako dugaku
pantljiaru, da je morao da je namota na tap, mlada ena kojoj je morao da izvri amputaciju noge
zbog gangrene, jedna druga koju su doneli na umoru zbog velikih boginja, s naduvenim licem punim
rana. Fizika blizina te zemlje, taj osecaj koji nam moe pruiti jedino dodir s humanou u svoj toj
bolnoj stvarnosti; miris koe, znoj, krv, bol, nada, iskrica koja se pokatkad vidi u pogledu
nekog bolesnika kada prestane groznica, ili taj beskrajni trenutak u .kome lekar vidi ivot koji se gasi
u zenici samrtnika sve to to ga je ponelo i davalo mu snagu na poetku, kada je plovio rekama u
Gvajani, kada je hodao planinskim stazama u brdovitim predelima Kameruna, sve to se dovodi u
pitanje u Ogoji, zbog svakodnevne strahovite iznurenosti i neispoljenog pesimizma, zbog injenice da
nije u stanju da obavi svoj zadatak do kraja.
Ispriao mi je priu, glasom priguenim od uzbuenja, o mladom Ibou koga su doveli u bolnicu u
Ogoji sa vezanim rukama i nogama, dok su mu usta bila zapuena nekom vrstom drvene brnjice. Ujeo
ga je pas, ali besnilo se pojavilo tek kasnije. On je bio potpuno svestan svega i znao je da e umreti.
Na trenutke, u eliji u kojoj su ga izolovali, on dobija napade, njegovo telo se izvija na krevetu
uprkos tome to je vezan, njegovi udovi imaju takvu snagu da se dobija utisak da e koni remeni
popucati. Istovremeno, on mrmlja i urla od bolova, iz usta mu izlazi pena. Zatim tone u san, pod
dejstvom morfijuma. Nekoliko sati kasnije, moj otac mu iglom ubrizgava otrov u venu. Pre nego to je
izdahnuo, deak ga je pogledao, a zatim je izgubio svest i njegova plua su ispustila poslednji uzdah.
Kakav ovek moe biti neko ko je to doiveo?
ZABORAV

Evo kako sam doiveo oca kada sam ga video 1948. godine, na kraju njegovog afrikog perioda
ivota. Nisam ga ni prepoznao ni razumeo. Suvie se razlikovao od svih ljudi koje sam poznavao, bio
je stranac za mene, ak i gore od toga, skoro neprijatelj. On nije imao nieg zajednikog s ljudima
koje sam viao u Francuskoj u krugu prijatelja moje bake, tih ,,ujaka, i tih prijatelja mog deke, koji
su bili gospoda iz drugog vremena, prefinjeni, odlikovani, rodoljubivi, revanisti, priljivi; donosili
su poklone, imali su porodicu, veze, bili su pretplaeni na asopis Journal des voyages, itali su
Leona Dodea i Baresa. Oni su bili uvek savreno odeveni u siva odela s prslucima, nosili su koulje
s tvrdim okovratnicima i kravatama, eire od filca i baratali tapovima s metalnim vrhom. Posle
veere bi se smestili u kone fotelje u trpezariji, koje su ih podseale na srena vremena, puili bi i
priali, a ja bih zaspao s nosom u praznom tanjiru sluajui brundanje njihovih glasova.
ovek koga sam ugledao na molu u Port Harkortu, u podnoju broda, bio je iz nekog drugog
vremena: nosio je suvie iroke, bezobline i prekratke pantalone, belu koulju, i crne kone cipele
pranjave od puta. Bio je strog i utljiv. Kada je govorio francuski, imao je pevuei akcenat sa
Mauricijusa, a kada je govorio pidgin, to je zvualo kao da udara u zvona. Bio je nepokolebljiv,
autoritativan, a u isto vreme nean i velikoduan s Afrikancima koji su radili za njega u bolnici i u
kui. Imao je razne manije i navike koje nisam poznavao i o kojima nisam imao pojma: deca nisu
uopte smela da govore za stolom, sem ukoliko nisu dobila odobrenje, nisu smela da tre, da se
igraju, ni da se izleavaju u krevetu. Nisu smela da jedu van obroka, naroito ne slatkie. Deca nisu
smela da stavljaju ruke na sto za vreme jela, nisu smela nita da ostave u tanjiru i morala su da vode
rauna da nikada ne vau s otvorenim ustima. Bio je optereen istoom i zbog toga je radio udne
stvari, prao je ruke alkoholom, a zatim bi zapalio ibicu. Stalno je proveravao filter za vodu, pio je
samo aj, ak i vruu vodu (ono to Kinezi zovu beli aj), sam je pravio svee od voska i kanapa koji
je zamakao u parafin, a sudove je prao u ekstraktu biljke sapunjae. Njegov jedini kontakt sa svetom
bio je radio, povezan s antenom koja je prelazila preko bate, jer nije itao ni knjige ni novine.
Jedino to je itao, bila je jedna mala knjiga sa crnim koricama, koju sam naao mnogo godina
kasnije i koja me gane kad god je otvorim, nosila je naslov Oponaanje Hrista. To je bila vojnika
lektira, kao to zamiljam da su nekada davno vojnici na bojnom polju mogli itati Misli, Marka
Aurelija. Naravno, o tome nam nita nije govorio.
Od prvog trenutka, moj brat i ja smo ga izazivali; sipali smo mu biber u ajnik. To mu nije bilo
smeno, jurio nas je oko kue i estoko istukao. Moda bi se neki od ,,ujaka koji su dolazili kod
bake tome samo nasmejali. Tada smo odjednom shvatili da otac moe da bude opasan, da moe da
nas kazni, da ode u umu po ibe i da nas dobro izudara po nogama. Mogao je da zavede muka
pravila koja su iskljuivala bilo kakav razgovor ili opravdanje. Isto tako je mogao da deli pravdu u
zavisnosti od sluaja, da odbija pogaanja, cinkarenje i sve one igre sa suzama i obeanjima koje
smo bili naviknuti da igramo s bakom. Ili da ne opravdava ni najmanji izraz nepotovanja ili poetak
napada besa: za mene je stvar bila jasna, kua u Ogoji je bila prizemna i nije bilo nijednog komada
nametaja koji bi se mogao baciti kroz prozor.
Taj isti ovek je zahtevao od nas da se molimo svako vee pre spavanja, a da nedelju posvetimo
itanju molitvenika. Pravila koja smo otkrili zahvaljujui njemu nisu trpela nikakve pogodbe.
To je bio odreeni nain ivota i ponaanja. Pretpostavljam da smo u Ogoji shvatili da Deda
Mraz ne postoji, da svetkovine i crkveni praznici slue da bismo se molili i da nije bilo potrebno
davati poklone, a u naoj situaciji to se moglo smatrati sasvim suvinim.
Stvari bi sigurno bile drugaije da nije bilo tog sloma zbog rata, da je moj otac, umesto to se
sukobio s decom koja su za njega postala stranci, mogao da se navikne da ivi u istoj kui sa tek
roenim detetom i da je mogao da prati njegove spore korake, koji vode od detinjstva ka zrelosti.
Afrika mu je oduzela porodini ivot i ljubav prema najbliima, iako je tu bio srean sa svojom
enom, s kojom je delio ivot i avanture u Bansou i Bamendi.
ini mi se da danas alim to sam to propustio. Pokuavam da zamislim kako se osealo
osmogodinje dete, koje je odraslo u zatvorenom prostoru zbog rata, i koje su odveli na drugi kraj
sveta da upozna jednog stranog oveka koji mu je bio predstavljen kao otac. I to jo u Ogoju, u
prirodno okruenje u kome je sve razuzdano, sunce, oluje, kia, rastinje, insekti, u zemlju koja je u
isto vreme puna slobode i stega. Gde su ljudi i ene bili potpuno razliiti, ne zbog boje koe ili zbog
kose, ve zbog naina na koji su govorili, hodali, smejali se, jeli. Gde su bolest i starost bili uoljivi
i gde su radost i deije igre mnogo upeatljivije. Gde se detinjstvo zavrava vrlo rano, skoro bez
prelaznog doba, gde deaci rade s oevima, a devojice se udaju i postaju majke sa trinaest godina.
Voleo bih da sam odrastao pored oca koji pria dogaaje iz svog ivota, peva pesmice, ide sa
svojim sinovima na reku Aju, u lov na gutere ili rakove, da sam mogao da mu dam ruku dok mi
pokazuje retke leptire, otrovno cvee, otkriva tajne prirode koje dobro poznaje, da sluam kako pria
o svom detinjstvu na Mauricijusu, da idem s njim u posetu prijateljima, kolegama u bolnici, da
gledam kako popravlja automobil ili kako menja slomljene kapke na prozoru, da sadim s njim drvee
i cvee koje voli, buganviliju, strelicije, rajske ptice, i sve ono to je moglo da ga podsea na prelepi
vrt njegove rodne kue u Moki. Ali, zato sanjati o tome? Nita od svega toga nije bilo mogue.
Mi smo, umesto toga, vodili protiv njega podmukli i iscrpljujui rat, jer smo se plaili kazni i
batina. Najgori period je bio kada se vratio iz Afrike. Uz tekoe zbog prilagoavanja koje je imao,
oseao je neprijateljstvo u sopstvenom domu. Njegovi izlivi besa su bili preterani, neumereni i
zamorni. Tukao nas je tapom ili pesnicom zbog najmanje sitnice; razbijene posude, pogreno
upotrebljene rei, pogleda. Seam se da sam oseao neto to je liilo na mrnju. Sve to sam mogao
da uinim, bilo je da slomim prut, ali on je iao u brda da nasee druge. Bilo je u svemu tome neeg
zastarelog, moji drugovi nisu doivljavali takve stvari.
Verovatno sam posle toga ovrsnuo, ba kao to se kae u jednoj arapskoj poslovici: onaj koga
tuku, prvo je slab, ali kasnije ojaa.
Danas, posle sveg tog vremena koje je prolo, shvatam da nam je otac preneo najtei deo
vaspitanja onaj koji se ne ui ni u jednoj koli. Afrika ga nije promenila. Ona je u njega usadila
strogost. Kasnije, kada se, u penziji, vratio na jug Francuske, on je poneo sa sobom to afriko
naslee. Autoritet i disciplinu, do surovosti.
Ali isto tako tanost i potovanje, kao pravilo starih kamerunskih i nigerijskih zajednica, u kojima
deca ne plau i ne smeju da se ale. Pretpostavljam da je naklonost prema takvom redu bez suvinih
stvari, bez predrasuda naao u islamu. Tek sada shvatam ono to mi je onda izgledalo besmisleno,
njegovu opsesiju prema istoi i nainu na koji je prao ruke. Gaenje koje je ispoljavao prema
svinjskom mesu, iz koga je vrhom noa izvlaio uaurena jaja pantljiare, kako bi nas to bolje u to
ubedio. Nain na koji je jeo i kuvao pirina kao Afrikanci, dolivajui postepeno toplu vodu. Kako je
spremao bareno povre uz sos od ljute papriice da bi mu poboljao ukus. Voleo je sueno voe,
datule, smokve, ak je i banane stavljao na sunce, na okvir prozora da se osue. Poklanjao je mnogo
panje odlaenju na pijacu, veoma rano ujutru, u drutvu radnika iz arapskih zemalja, kao i onih koje
je susretao u policijskoj stanici, svaki put kada je iao da produi dozvolu za boravak.
Sada sve to izgleda kao anegdota. Ali, afriki nain ponaanja je postao njegova druga priroda i
davao je primer, koji se nije mogao zanemariti, svom detetu, koje je zatim odraslo. Posle dvadeset
dve godine ivota u Africi, on je oseao duboku mrnju prema kolonijalnom sistemu, u svakom
obliku. 1954. godine smo otili na turistiko putovanje u Maroko (gde je jedan od ,,ujaka bio
upravnik poljoprivrednog imanja). Seam se jednog dogaaja mnogo bolje od svih ostalih. Vozili
smo se redovnom autobuskom linijom od Kazablanke do Marakea. U jednom trenutku, ofer
(Francuz) je pobesneo, poeo je da vrea jednog starog seljaka i izbacio ga napolje, jer verovatno
nije imao novaca da plati prevoz.
Moj otac je bio ozlojeen. Njegov komentar se odnosio na celokupnu francusku vlast u zemlji,
koja je zabranjivala stanovnicima da se bave bilo kakvim poslom, ak i da voze autobus, i koja je
zlostavljala siromane. U istom periodu, on je sluao radio svakog dana i pratio borbu plemena
Kikuju za nezavisnost Kenije i plemena Zulu, protiv rasne diskriminacije u Junoafrikoj Republici.
Ali, to nisu bile apstraktne ideje ni politiki izbor. To je bio glas Afrike, koji je govorio iz njega i
koji je budio stara oseanja.
On je sigurno mislio o budunosti kada je putovao na konju s mojom majkom po kamerunskim
stazama. To je bilo pre rata, pre samoe i gorine, kada je sve bilo mogue, kada je zemlja bila
mlada i kada se sve moglo dogoditi. Daleko od korumpiranog i profiterskog drutva na obali, on je
sanjao o ponovnom raanju Afrike, bez stega kolonijalnog drutva i zle kobi epidemija. To je bio
trenutak blaenstva na prostranstvima obraslim travom po kojima su kaskala stada u pratnji pastira,
ili u seoskim kuama sa zidovima od ilovae i krovovima od lia u okolini Bansoa, u njihovom
vekovnom savrenstvu.
Dolazak nezavisnosti u Kamerun i Nigeriju, a zatim postepeno na itav kontinent, sigurno ga je
veoma interesovao.
Svaki ustanak je za njega bio novi zrak nade. Rat koji je tada upravo izbio u Aliru i zbog koga su
njegova sopstvena deca mogla biti mobilisana, predstavljao je vrhunac uasa. On nikada nije
oprostio De Golu njegovu dvostruku igru.
Otac je umro one godine kada se pojavila sida. On je jo pre toga zapazio da su velike
kolonijalne sile, zbog strategije, zaboravile kontinent koji su eksploatisale. Tirani, kao Bokasa i Idi
Amin Dada, doli su na vlast uz pomo Francuske i Engleske, a vlade zapadnih zemalja su im
dostavljale oruje i novanu pomo godinama pre nego to su ih osudili. ezdesetih godina, vrata su
bila otvorena za emigraciju; kolone mladih ljudi su naputale Ganu, Benin ili Nigeriju, da bi sluili
kao radna snaga i da bi popunili predgraa, a onda su se ta ista vrata zatvorila kada su, zbog
ekonomske krize, industrijalizovane zemlje postale hladne i neprijateljski nastrojene prema
strancima. Prepustili su Afriku starim demonima, malariji, dizenteriji, gladi. Danas vlada nova kuga
koja se zove sida, i koja preti da usmrti treinu afrikog stanovnitva, ali zapadno drutvo koje
raspolae lekovima, pravi se da nita ne primeuje i da nita o tome ne zna.
Izgleda da je Kamerun izbegao to prokletstvo. Planinski deo na zapadu je napravio razuman izbor,
tako to se odvojio od Nigerije i na taj nain izbegao korupciju i plemenske ratove. Ali,
modernizacija nije donela oekivanu dobrobit. Na oigled mog oca, nestajao je arm sela, spor i
bezbrian nain ivota u ritmu poljoprivrednih radova. Sve to je zamenila dobit, potkupljivost i
izvesna vrsta nasilja. lako je bio daleko od Bansoa, moj otac je sve to nasluivao. Sigurno je oseao
dolazak novih vremena kao talas koji se povlai, ostavljajui za sobom mnotvo uspomena.
Dok su moji roditelji, 1968. godine, posmatrali kako se ispod njihovih prozora u Nici nagomilava
brdo ubreta zbog opteg trajka, i dok sam ja, u Meksiku, sluao brujanje vojnih helikoptera koji su
prenosili tela studenata ubijenih u Tlatelkou, Nigerija ulazi u zavrnu fazu uasnog masakra, jednog
od najveih genocida ovog veka, poznatog pod imenom rat u Bijafri. Iboi i Jorube se ubijaju zbog
izvora nafte na uu reke Kalbar, dok zapadni svet to ravnoduno posmatra. Jo gore od toga, velike
naftne kompanije, uglavnom Shell-British Petroleum iz Engleske i Holandije uestvuju u tom ratu,
tako to vre pritisak putem svojih vlada da se obezbede izvori i naftovodi. Vlade koje ih
predstavljaju, sukobljavaju se meusobno preko zaraenih strana, Francuska uz pomo ustanika iz
Bijafre, a Sovjetski Savez, Engleska i Amerika uz pomo federalne vlade, sastavljene veinom od
Joruba. Taj graanski rat postaje svetski skandal, rat izmeu civilizacija.
Govori se o sukobu hriana protiv muslimana, ili nacionalista protiv kapitalista. Razvijene
zemlje pronalaze, tako, neoekivano trite za gotove proizvode: oni prodaju, u oba tabora, lako i
teko naoruanje, nagazne mine, tenkove, avione, ak se nemaki, francuski i adski plaenici bore u
etvrtoj brigadi u Bijafri na strani pobunjenika iz Ojukva. Ali, krajem leta 1968. godine, vojska
Bijafre kapitulira, jer je opkoljena, desetkovana od strane federalnih trupa pod komandom generala
Bendamina Adekunle, koji je, zbog svoje okrutnosti, imao nadimak rn korpija. Jedini otpor,
jo uvek prua aica boraca, uglavnom deaka, koji vitlaju maetama i drvenim tapovima u obliku
raketa, pretei Migovima i ruskim bombarderima. Bijafra ulazi u dugu agoniju posle pada Abe (koja
se nalazi nedaleko od drevnog svetilita Aro uku). Uz sauesnitvo Engleske i Amerike, general
Adekunle uspostavlja blokadu na itavoj teritoriji Bijafre i onemoguava bilo kakvu pomo ili
snabdevanje. Pred navalom federalne vojske, koju je obuzelo osvetniko ludilo, stanovnitvo bei ka
preostaloj teritoriji Bijafre, u savane i ume, pokuava da opstane s rezervama hrane.
Mukarci, ene i deca su uhvaeni u smrtonosnu zamku. Od septembra nije vie bilo vojnih
operacija, ali milioni ljudi su ostali odseeni od sveta, bez hrane i lekova. Kada su meunarodne
organizacije konano mogle da prodru do pobunjenike zone, otkrile su sve razmere uasa. Du
puteva, uz obale reka, na ulazu u sela, stotine hiljada dece je umiralo od gladi i ei. Celokupna
teritorija zemlje je izgledala kao veliko groblje. Svuda, po ravnicama obraslim travom, slinim
onima na kojima sam vodio rat protiv termita, besciljno su tumarala deca bez roditelja, nalik na
kosture. Dugo posle toga opsedala me je pesma Sinua Aebe, Boi u Bijafri, koja poinje reima:

Ne, nijedna Devica s detetom nee moi da se uporedi

Sa slikom nenosti majke
Prema svom sinu koga e uskoro morati da zaboravi.

Video sam te uasne slike u svim novinama i asopisima. Po prvi put, zemlja u kojoj sam proveo
najznaajniji deo detinjstva, prikazana je celom svetu, ali samo zato to je bila na umoru. Kako je
moj otac mogao to da prihvati kada je video te slike? U sedamdeset drugoj godini, ovek moe samo
da posmatra i da uti.
Moda da pusti poneku suzu. Iste godine kada je unitena zemlja u kojoj je iveo, ocu je oduzeto
britansko dravljanstvo, zbog proglaenja nezavisnosti Mauricijusa. Od tog trenutka, on je prestao da
sanja o odlasku. Nameravao je da se vrati u Afriku, ali ne u Kamerun, ve u Durban, u Junoafriku
Republiku, da bi bio blie svojoj brai i sestrama koji su ostali na rodnom Mauricijusu. Zatim je
zamiljao da e se nastaniti na Bahamima, u Eleuteri, gde je hteo da sagradi neku vrstu kolibe. Sanjao
je gledajui geografske karte.
Traio je novo mesto, ali ne neko od onih koje je poznavao ili u kojima je patio, traio je novi
svet, gde bi mogao poeti sve iz poetka, kao na nekom ostrvu. Posle masakra u Bijafri, on vie nije
sanjario. Obuzeio ga je tvrdoglavo utanje, koje ga je pratilo sve do smrti. Zaboravio je ak i da je
bio lekar i da je vodio ivot avanturiste i junaka. Kada je jednom kratko boravio u bolnici zbog
komplikacija gripa, gde je dobio transfuziju, imao sam mnogo potekoa kada sam zamolio da mu se
pokau rezultati. Zato ih elite? upitala je bolniarka. Da li ste vi lekar? Ja sam joj odgovorio:
nisam, ali on jeste. Bolniarka mu ih je tada donela. Ali, zato mi niste rekli da ste lekar? Otac joj
je odgovorio: Zato to me niste pitali. Na izvestan nain, mislim da je to uinio ne zato to je
postao ravnoduan, ve zato to se poistovetio sa svima onima koje je leio i na koje je poeo da
podsea pred kraj ivota.
Imam stalno elju da se vratim Africi i seanjima iz detinjstva. Na izvor mojih oseanja i
opredeljenja. Istina je da se svet menja, a ja sam tako daleko od deaka koji stoji usred ravnica s
visokom travom, na toplom vazduhu punom mirisa iz savane i glasova iz ume, koji osea na usnama
vlagu neba i oblaka, da nijedna pria ni putovanje nisu dovoljni da mi omogue da mu se pridruim.
Meutim, ponekad, dok nasumice hodam ulicama nekog grada, u prolazu ispred kapije kue u
izgradnji, odjednom osetim hladan miris upravo izlivenog cementa, i eto me u kolibi u Abakalikiju,
ulazim u etvrtastu, senovitu prostoriju moje sobe, vidim iza vrata velikog plavog gutera kojeg je
udavila naa maka i kojeg mi donosi u znak dobrodolice. Ili, kada se najmanje nadam, osetim miris
vlane zemlje naeg vrta u Ogoji, dok monsun tutnji po krovu i pravi potoke boje krvi koji vijugaju po
ispucaloj zemlji.
ujem, ak, kroz brujanje automobilske guve u aveniji, blagu muziku ubora reke Aje.
ujem glasove dece koja viu, koja me zovu, nalaze se ispred ive ograde na ulazu u vrt, doneli
su kamenie i ovije prljenove da se igramo i da me vode u lov na belouke. U toku popodneva,
posle asa raunanja s majkom, smestio bih se na betonu, u verandi, pravio bih bogove od ilovae
pod vrelinom beliastog neba i suio ih na suncu. Seam se svakog od njih, njihovih imena,
podignutih ruku, maski. Alasi, gromovnik, Ngu, Eke-Ifite boginja majka, Agvu zloa. Ima ih jo
mnogo, svakog dana sam izmiljao novo ime, oni su bili moji chi, moji dusi koji su me titili i koji su
se zalagali za mene kod Gospoda Boga.
Gledam toplotu kako se die ka nebu u sumrak, i munje koje se neujno prenose preko oblaka i
njihovih sivih kresta uokvirenih vatrom. A kada padne no, sluam topot grmljavine, kako se malo po
malo pribliava, i oseam talas vazduha koji lagano pomera moju lealjku i gasi plamen lampe.
ujem majku kako broji sekunde koje nas razdvajaju od udara groma, koji se kree brzinom od tristo
trideset tri metra u sekundi i kako rauna razdaljinu. Na kraju, oseam hladan vetar, koji dolazi s
kiom i fijue punom snagom kroz kronje drvea, ujem svaku granicu kako jei i pucketa dok se
vazduh pun praine, koju podie kia dobujui po zemlji, uvlai u sobu.
Sve to je tako daleko i tako blizu. Jedna obina tanka opna, kao ogledalo, deli dananji svet od
jueranjeg. Ne mislim na nostalgiju. Taj bol koji oseamo kada smo naputeni nije nikada kod mene
izazivao nikakvo zadovoljstvo. Mislim na sadrinu, na oseanja, na najloginiji deo mog ivota.
Prvo sam dobio neto, a zatim mi je to oduzeto. Ono to mi je neosporno nedostajalo je: otac i
detinjstvo koje sam mogao da provedem uz njega, u toplini porodinog doma. Znam da mi je to
nedostajalo, bez tuge i bez posebnih zabluda. Svetlost koju ovek gleda iz dana u dan na licu ene
koju voli, ili iskra koju vreba u pogledu svog deteta. To ne moe da doara nijedna slika, nijedna
fotografija. Ali, seam se ta sam dobio po prvi put kada sam stigao u Afriku: to je bila sloboda, tako
snana da sam od tog oseaja goreo, on me je opijao i u njemu sam uivao do bola.
Ovde ne mislim na egzotinu stranu stvari: deci je potpuno nepoznat taj porok. Ne zato to su u
stanju da vide drugu stranu stvari i predmeta, nego upravo zato to ih vide onakve kakvi su: drvo,
rupu u zemlji, mrave radilice, grupu razigrane dece u potrazi za zabavom, starca sa zamuenim
pogledom koji prua svoju mravu ruku, ulicu u nekom afrikom selu kada je pijani dan, to je mogla
biti bilo koja ulica u bilo kom selu, bilo koji starac, deca, drvo ili mravi. To blago uvam jo uvek u
dubini due i niko mi ga ne moe oduzeti. Ono predstavlja mnogo vie od obinih seanja, ono je
sastavljeno od izvesnosti.
Da nisam imao tu ulnu spoznaju Afrike, da nisam dobio to ivotno naslee jo pre roenja, ta bi
se sa mnom dogodilo?
Danas, postojim, putujem, osnovao sam porodicu i nastanio sam se na drugom mestu. Meutim, ja
sam neprestano obuzet nekom nevidljivom materijom koja se kree izmeu zidova stvarnosti, tada me
obuzima vreme iz prolosti, koje sam proveo u Ogoji. To dolazi u talasima, omamljuje me i opija. I
ne samo to seanje iz detinjstva, neverovatno precizno za svako oseanje, za miris, ukus, razlike, i
trajanje.
To shvatam tek sada, dok piem. To seanje ne pripada samo meni. Ono pripada i seanju na
vreme koje je prethodilo mom roenju, kada su moji roditelji ili zajedno planinskim stazama, u
kraljevinama na zapadu Kameruna. I seanju na nade i strahove mog oca, na njegovu usamljenost, i
oajanje u Ogoji. Seanju na trenutke sree kada su moji roditelji bili sjedinjeni u ljubavi koju su
smatrali venom. Ili su nasumice stazama, a imena tih mesta su se nastanila u meni kao imena ljudi,
Bali, Nkom, Bamenda, Banso, Nkong-samba, Revi, Kaja. Imena oblasti, Mbembe, Kaka, Nsungli,
Bum, Fungom. I visoravni na kojima su se polako kretala stada goveda s rogovima u obliku
polumeseca, koji dodiruju oblake, izmeu Lasima i Ngonzina.
Moda me, na kraju svega, moj stari san nije prevario.
Ukoliko je moj otac postao Afrikanac zbog sticaja okolnosti i sudbine, ja onda mogu da gajim
uspomenu na majku Afrikanku, onu koja me je negovala i hranila u trenutku kada sam zaet, i kada
sam roen.

Decembar 2003Januar 2004

 .M. G.Le Klezio AFRIKANAC
Urednik VLADIMIR KRULJ
Lektura i korektura BILJANA BJEGOVI'
Prelom SEVERIN M. FRANI
Likovni urednik MIHAILO GRBI
Izdava TRAGOVI, Beograd KIP NE&BO, Beograd
Za izdavae BILJANA VRCELJ VLADIMIR KRULJ
tampa GRAFIKI STUDIO ART-A
Tira 500 primeraka
ISBN 86-7602-011-6
CIP Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 821.133.1-94
LE KLEZIO, an Mari Gistav Afrikanac / .M.G. Le Klezio ; prevela sa francuskog Mina
Aksentijevi Hemard. Beograd : Tragovi: Ne & Bo, 2005 (Beograd : Art-a). 90 str. : fotogr. ; 21 cm
Prevod dela: L'African / J. M. G. Le Clzio. Tira 300.
ISBN 86-7602-011-6
COBISS.SR-ID 12615578