Visoka poljoprivredno prehrambena kola

strukovnih studija u Prokuplju

Seminarski rad iz predmeta: Analitika hemija

Tema

Voltametrija

Mentor: Student:
Dr Violeta Raki Aleksandar Ili PT-710/16

Prokuplje, 2017.godina
1. Uvod ........................................................................................................................................ 3
2. Primena voltametrije................................................................................................................ 3
2.1. Voltametrija sa linearnom promenom potencijala ........................................................... 4
2.2. Voltametrija u primeni ..................................................................................................... 5
Zakljuak: ....................................................................................................................................... 6
Literatura ......................................................................................................................................... 7
 1. Uvod

Voltametrija predstavlja skup elektroanalitinih metoda kod kojih se podaci o analizi dobijaju
merenjem jaine struje u zavisnosti od prikljuenog napona pod uslovima koji izazivaju
polarizaciju neke indikatorske ili radne elektrode. Da bi se izazvala polarizacija,povrina
voltametrijske radne elektrode mora iznositi nekoliko kvadratnih milimetara do nekoliko
kvadratnih mikrometara. Elektrode s' tako malom povrinom nazivaju se mikroelektrode .

Na poetku treba istaknuti temeljne razlike izmedju voltametrijskih i elektrohemijskih postupaka

iz predhodnih poglavlja. Voltametrija se temelji na merenju jaine struje koja se razvija u
elektrohemijskom lanu pri uslovima potpune koncentracijske polarizacije. Suprotno tome,
potenciometrisjka merenja izvode se uz struje priblino jednake nuli i bez polarizacije. Za razliku
od kulometrije, kod voltametrije koncentracijsku polarizaciju nije potrebno svesti na najmanju
moguu meru ili kompenzovati. U voltametriji reaguje vrlo mali deo analita, a u kulometriji sav
analit prelazi u drugo oksidaciono stanje.

Istorijski gledano, voltametrija se razvila iz polarografije, koju je otrkio eki hemiar Jaroslav
Heyrovski u ranim 20-tim godinama. Polarografija se razlikuje od ostalih vrsta voltametrije u
tome to radna mikroelektroda ima oblik kapajue ivine elektrode.

Voltametrijom se slue hemiari koji se bave neorganskom, fizikom i biohemijom. Njome

obavljaju temeljna prouavanja procesa oksidacije i redukcije u razliitim jedinjenjima.
Prouavaju se adsorpcijski procesi na povrinama i mehanizmi prenosa elektrona na hemijski
modifikovanim povrinama elektroda. Voltametrija (posebno klasina polarografija) se
upotrebljava za odreivanje neorganskih jona i nekih organskih jedinjenja u vodenim
rastrvorima. Meutim, u ranim 50-tim i kasnim 60-tim godinama, te analitike metode su
potisnuli razni spektroskopski postupci , pa je voltametrija ostala vana samo za neke posebne
primene , kao npr. za odreivanje molekulskog kiseonija u rastvorima.

2. Primena voltametrije

Od prilike, u isto vreme, pojava jeftinih operacijskih pojaala omoguila je komercijalni razvoj
znatno jeftinijih ureaja. Tada je primena voltametrijskih metoda postala ponovo zanimljiva za
odreivanje velikog broja jedinjenja, naroito u farmaciji. Voltametrija spregnuta s
visokodelotvornom tenom hromatografijom postala je vana za analizu sloenih jedinjenja .
Savremenu voltametriju upotrebljavaju hemiari raznih specijalnosti, za prouavanje procesa
oksidacije i redukcije i za procese adsorpcije.
U voltametriji, promenljivi potencijal koji se naziva pobudnim ili elektrinim signalom, dovodi
se na elektrohemijsko jedinjenje koje sadri mikroelektrodu. Taj pobudni signal stvara tipian
strujni odziv na kojem se temelji ova metoda. Oblik tri najee koritenih signala prikazano je
na slici 1. Klasini voltametrijski pobudni potencijal je linearan, tu se istosmerni potencijal
prikljuen na elektrodu poveava linearno s vremenom. Jaina struje koja se pojavljuje, belei
se u zavisnosti o vremenu i prikljuenom potencijalu.

2.1. Voltametrija sa linearnom promenom potencijala

Ujedno I najstarija i najjednostavnija voltametrijska metoda jeste voltametrija sa linearnom

promenom potencijala. Kod ove metode potencijal radne elektrode poveava se ili smanjuje
brzinom priblino 2-5 mV/s . Struja, najee u mikroamperima, belei se kao voltagram, koji je
grafiki prikaz struje u zavisnosti od prikljuenog potencijala na radnoj elektrodi. Postoje dve
vrste voltametrije sa linearnom promenom potencijala, hidrodinamika i polarografija.
 Slika 1. Vrste voltametrijskih potencijala

2.2. Voltametrija u primeni

Radna elektroda je mala, ime se poveava njena sklonost polarizaciji. Druga elektroda je
referentna elektroda ,njen potencijal tokom eksperimenta ostaje isti, trea elektroda je pomona
elektroda , koja je esto sainjena od platinske ice ili posude sa ivom, koja omoguuje tok
struje od izvora kroz rastvor do mikroelektrode. Izvor signala je promenljiv izvor jednosmerne
struje koji se sastoji od baterija spojenih u seriju s promenljivim otpornikom R. eljeni
potencijal bira se pomeranjem kontakta u odgovarajui poloaj na otporniku. Elektrini otpor
kruga s referentnom elektrodom je velik (> 1011 ) da u njemu praktino ne tee struja. Dalke,
sva struja iz izvora tee od pomone elektrode do mikroelektrode. Voltamogram se crta
pomeranjem kontakta I upisivanjem rezultujue struje kao funkcije potencijala izmeu radne i
referentne elektrode. Runi potenciostat moe se primeniti za dobijanje linearnog voltamograma.
Struja i napon se upisuju u nizu jednakih vremenkskih razmaka tokom naponskog snimanja.
Brzinu pomeranja klizeeg kontakta jako je teko odrati stalnom, a jednako je teko struju
upisivati runo. Dakle, u praksi bi valjalo crtati voltamogram izveden runo, pomeranjem
kontakta u malim prirastima koje pokazuje digitalni voltmetar. Za svako povienje napona
valjalo bi upisati rezultujuu struju, tako da voltamogram crta taku po taku. Savremeni
voltametrijski ureaji menjaju potencijal u odnosu prema referentnoj elektrodi automatski, na
tano pripisan nain i pritom belee rezultujuu struju.

Zakljuak:

Voltametrijski eksperimenti ispituju polu elijsku reaktivnost analita. Voltametrija je studija

struje u funkciji primenjenog potencijala.

Krive I = f(E) se nazivaju voltamogrami. Potencijal se arbitrarno varira bilo stepen po stepen ili
kontinuirano, i vrednost struje se meri kao zavisna promenljiva. Suprotan pristup, tzv.
amperometrija, je takoe mogu ali nije uobiajen.

Oblik krivih zavisi od brzine varijacije potencijala (priroda pokretaka snaga) i od toga da li se
rastvor mea ili je u mirovanju (maseni transfer).

Veina eksperimenta kontrolie potencijal (volt) elektrode u kontaktu sa analitom, dok se meri
rezultujua struja (amper).

Za izvoenje eksperimenta potrebne su najmanje dve elektrode. Na radnu elektrodu koja dolazi u
kontakt sa analitom se mora primeniti eljeni potencijal na kontrolisani nain da bi se omoguio
prenos naelektrisanja na i sa analita. Druga elektroda je drugi deo elije. Ona mora da ima poznat
potencijal kojim se podeava potencijal radne elektrode. Ona isto tako balansira naelektrisanje
dodato ili uklonjeno sa radne elektrode. Iako je ovo odriva postava, ona ima niz nedostataka.
Najznaajniji od njih je da je veoma teko da se odri konstantni potencijal elektrode.

Da bi se reio ovaj problem, uloge snabdevanja elektronima i referentnog potencijal su podeljene

izmeu dve zasebne elektrode. Referentna elektroda je polovina elije sa poznatimredukcionim
potencijalom. Njena jedina uloga je da deluje kao referenca u merenju i kontroli potencijala
radne elektrode. On ne sprovodi struju. Pomona elektroda sprovodi struju neophodnu za
balansiranje struje radne elektrode. Da bi se to ostvarilo, pomona elektroda e esto poprimiti
ekstremne potencijala na granicama opsega rastvaraa, gde ona oksidie ili redukuje rastvara ili
podravajui elektrolit. Ove elektrode, radna, referentna i pomona sainjavaju moderne tri
elektrodne sisteme.
 Literatura

1. D. Skug, D. Vest, D. Holer, Osnove analitike kemije, kolska knjiga, Zagreb, 1999.