Georg Wilhelm Fridrich Hegel

Nauka Logike

Uvod
opti pojam logike

Ni jedna druga nauka, osim logike, ne osea toliku potrebu da bez predhodnih
refleksija, zapone od same stvari. Druge nauke se meusobno razlikuju prema
predmetima i metodama, tako da im ni sadrina nikada nije neki apsolutni
poetak. Kod logike, ne mogu se perpostaviti ni jedna forma refleksije ili neko
pravilo ili zakon, jer oni su jedan deo same njene sadrine i tek se unutar nje
zasnivaju. U tu sadrinu ne spada samo odredba naune metode, ve i pojam
nauke uopte. U njoj se sutinski raspravlja o njenom predmetu, tj. o miljenju
-pojmovnom miljenju.
To ne znai da logika apstrahuje od svake sadrine uopte i da se bavi samo
formom saznanja poto njen predmet treba da sainjava miljenje i pravila
miljenja, to ona u njima treba neposredno da ima svoju vlastitu sadrinu
materija logikog saznanja je miljenje.

Dosadanji pojam logike poivao je na odvajanju sadrine saznanja i forme:

- prvo, pretpostavlja se da materijal saznanja postoji po sebi i za sebe izvan
miljenja, i da miljenje tek pridolazi uz ovu materiju kao neka spoljanja
forma, zadobijajui tek u njoj odreenu sadrinu;
- drugo, pretostavlja se da je objekat za sebe neto gotovo i dovreno, radi
ije stvarnosti miljenje nije potrebno... Miljenje bi trebalo samo da se
podudara sa tim predmetom, da se saobrazi svojoj materiji;
- tree, razlikovanjem materije i forme dve sfere su odvojene jedna od
druge, tako da predmet uvek ostaje stvar po sebi, ista onostranost.

Ovaj opis uzajamnog odnosa subjekta i objekta je neto to karakterie obinu,

pojavnu svest. Ipak, i filozofijom je ovladao razum koji reflektira, on se u odnosu
prema umu ponaa kao obian ljudki razum. Njegovo je shvatanje da istina
poiva na ulnoj realnosti, i da su misli misli samo u tom smislu to im tek ulno
opaanje daje sadrinu i realitet. Um, po ovom shvatanju, proizvodi samo
matarije. Ovakvim odricanjem uma od samog sebe znanje je svedeno na mnenje.
Uvid o nunom sukobu odredaba razuma sa sa samim sobom (ex: so je bela, so je
slana...) izlazi se izvan konkretne neposrednosti, ona se odreuje i rastavlja... ali
isto tako, mora se izai izvan ovih razdvojenih odredaba i dovesti ih u vezu (so
je takoe bela, so je takoe slana). To povezivanje refleksije pripada po sebi umu
uzdizanje iznad onih odredaba koje dospeva do uvianja njihovog sukobljavanja
je negativan korak prema istinskom pojmu uma.
Ako to uvianje nije sprovedeno do kraja, zapada se u pogreno miljenje da um
zapada u protivrenost sa samim sobom, a pritom se ne uvia da protivrenost
predstavlja uzdizanje uma iznad ogranienja razuma i njihovo ukidanje.

Logika nema sadrine ovne vrste koja u obinoj svesti vai kao realitet i kao
istinska stvar, ali ona stoga nije formalna i nije liena sadrinske istine.
Besadrajnost loginih formi je jedino u nainu na koji se one razmatraju i
obrauju. Primeuje se kao da nedostaje neki sadraj, a to to nedostaje je vrsta
osnova i konkrecija apstraktnih odredaba. Sam logiki um je ona supstancijalnost
i realnost koja u sebi sadri zajedno sve apstraktne odredbe i predstavlja njihovo
pravo, apsolutno-konkretno jedinstvo.

U fenomenologiji duha izloena je svest u napredovanju od prve neposredne

suprotnosti izmeu nje i predmeta pa sve do apsolutnog znanja. Put prolazi kroz
sve forme odnosa svesti prema objektu i njen rezultat je pojam nauke. Zato ovde
nije potrebno opravdavati pojam nauke ona nalazi svoj dokaz jedino u nunosti
svog poizlaenja...
Apsolutno znanje je istina svih naina svesti jer, kako je proizalo iz kretanja
svesti, samo u apsolutnome saznanju potpuno je ukinuta razdvojenost predmeta
od izvesnosti o njemu samom istina je izjednaena sa izvesnou a izvesnost sa
istinom. ista nauka je onda osloboena od suprotnosti svesti ona sadri misao
ukoliko je misao isto tako sama stvar po sebi, i samu stvar po sebi ukoliko je ona
isto tako ista misao. Kao nauka, istina je ista samosvest koja se razvija i ima
oblik samstva, tako da ono to bivstvuje po sebi i za sebe jeste saznati pojam, a pojam
kao takav je ono to bivstvuje po sebi i za sebe.
Dakle, ista nauka nije neto formalno, ona ima materiju, ali takvu materiju za
koju forma nije neto spoljanje, poto je materija ista misao, apsolutna forma.
Tako, logiku treba shavatiti kao sistem istog uma, carstvo iste misli. To carstvo
je istina, kakva je ona sama po sebi i za sebe bez omota.

Da bi mrtvi kostur logike dobio unutranju vrednost i sadrinu, metoda logike

mora da bude ona kojom je ona jedino sposobna da bude ista nauka. Njeno
trenutno stanje je takvo da joj metoda lii na metodu iskustvenih nauka metoda
definisanja i klasifikovanja svog predmeta. Prava metoda kakvu logika zasluuje,
pokazana je na primeru svesti u Fenomenologiji duha. Tu su dati oblici svesti
od kojih se svaki u svome realizovanju u isto vreme ukida, imajui za svoj
rezultat svoju vlastitu negaciju, da bi time preao u jedan vii oblik. Dakle, ono
to se trai je saznanje logikog stava da je ono negativno isto tako pozitivno tj. da se
ono protivreno ne pretvara u nulu, u apstraktno nita, ve prelazi u negaciju
svoje posebne sadrine... Negacija je negacija odreene stvari, ona je isto tako
odreena negacija, ona ima neku sadrinu. Ta odreena negacija je jedan novi
pojam, vii i bogatiji od pojma koji mu prethodi To je put na kome sistem
pojmova mora da se izgrauje i da se zavri u nezadrivom istom toku koji ne
uzima nita spolja.

O opravdanosti ove metode, o tome da je ona jedina istnita metoda, svedoi to

to ona nije nita razliito od svog predmeta i sadrine; jer ono to taj predmet
pokree napred je sadrina u sebi, dijalektika koju on u samom sebi ima.

Opta podela logike

Podela logike moe biti samo privremena, jer ovde podela mora stajati u vezi sa
pojmom tj. nalaziti se u njemu samom. Pojam je kao takav odreen, a njegova
odreenost je razvijena to je sud, ali ne kao sud o nekom predmetu uzetom
spolja, ve suenje kao odreivanje pojma samog po sebi (ex: pravouglast,
otrouglast, ravnostrani... sve su to odredbe trougla... u filozofskom razmatranju
podele mora se pokazati da se poreklo tih odredaba nalazi u samom pojmu a ne
u empirikom opaaju)

Logika je nauka o istom miljenju koja ima za princip isto znanje. To znanje nije
apstraktno, ve konkretno ivo jedinstvo, usled toga to se u njemu prevaziena
suprotnost svesti izmeu subjektivnog za sebe bivstvujueg i neeg drugog -
objektivnog kao bivstvujueg. Bie se zna kao isti pojam sam po sebi i isti
pojam kao istinsko bie.

Celi pojam treba posmatrati jednom kao pojam koji bivstvuje, a drug put kao
pojam... Pa bi logiku trebalo deliti pre svega na logiku pojma ko bia i logiku
pojma kao pojma na objektivnu i na subjektivnu logiku.
Odredbe pojma moraju stajati u odnosu jedne prema drugima odatle proizlazi
oblast posredovanja. To je u enje o sutini koje stoji izmeu uenja o biu i
uenja o pojmu.
Objektivna logika stupa na mesto nekadanje metafizike tj. neposreno na mesto
onog njenog dela - ontologije, koja je trebala da ispituje prirodu bia (Ens)
uopte. Ens obuhvata i bie i sutinu, a objektivna logika obuhvata i ostalu
metafiziku ukoliko ona tei da pomou istih misaonih formi shvati posebne
supstrate. Logika razmatra te forme nezavisno od onih supstrata, od subjekta
predstavljanja, a njihovu prirodu i vrednost po sebi i za sebe same.
Subjektivna logika je logika pojma sutine koja je ukinula svoj odnos prema
biu ili njegovom prividu i koja u svojoj odredbi vie nije spoljanja.
Dakle, logika se razdvaja na objektivnu i subjektivnu logiku, ali odreenije ona
ima ova tri dela:

I Logiku bia
II Logiku sutine i
III Logiku pojma.

prva knjiga

UENJE O BIU

Tek u novije vreme nastala je svest o tome da je nalaenje poetka u filozofiji

zaista potekoa. Poinjanje kao takvo je ono ime treba zapoeti.
Logika je ista nauka, isto znanje u celokupnom obimu njegovog razvoja, i da bi
poetak ostao imanentan nauci o njemu, ne treba raditi nita drugo ve samo
posmatrati, odstranjujui sve refleksije i sva mnenja. U istom znanju je ukinut
svaki odnos sa neim drugim i sa posredovanjem... to je jednostavna
neposrednost. Ta jednostavna neposrednost je u svom pravom izrazu isto bie
ono ne treba da znai nita drugo do bie uopte, bez bilo koje dalje odredbe i
ispunjenja.
Poetak mora biti apsolutan, apstraktan, on ne sme pretpostavljati nita, niim
biti posredovan niti u neemu imati svoj osnov. On ne moe imati neku odredbu
naspram neeg drugog, kao ni u samom sebi; ne sme imati nikakvu sadrinu, jer
svaka sadrina predstavljala bi razlikovanje, odnos razliitog i posredovanje. Kao
kod Spinoze: Omnis determinatio est negatio... Dakle, poetak je isto bie.

Nauka predstavlja jedno kruenje u samom sebi, gde ono prvo postaje takoe i
ono poslednje, a ono poslednje ono prvo. Ono prvo je neki osnov, a ono
poslednje je neto izvedeno; poavi od onog prvog, pravilnim zakljuivanjem se
dolazi do onog poslednjeg kao do osnove taj osnov je rezultat. Napredovanje
od onoga to ini poetak treba posmatrati kao njegovo dalje odreivanje to
nije samo izvoenje i prevazilaenje poetak filozofije je osnova koja se nalazi i
odrava u svim narednim razviima, ono to ostaje potpuno imanenetno u
svojim daljim odredbama.
Blagodarei ovom napredovanju poetak gubi svoju jednostranost, neposrednost
i apstraktnost, i postaje neto posredovano gde se linija naunog napredovanja
pretvara u krunicu.
Time to jeste poetak, za poetak se ne moe izvesti neka blia odredba ili neka
pozitivna sadrina. Iz istog znanja se dobija samo negativna odredba, da
poetak treba da je apstraktni poetak. Jedino to imamo je pretpostavka neke
predstave o poetku. U toj predstavi, ne postoji jo nita a neto treba da postane.
Poetak onda nije isto nita ve nita od koga treba da proizae neto. Bie je
sadrano takoe u poetku. Poetak sadri oboje i bie i nita. On je jedinstvo
bia i niega nebie koje u isto vreme jeste bie, i bie koje u isto vreme jeste
nebie.
U poetku, bie i nebie postoje kao razliiti, jer poetak kao nebie stoji u vezi
sa biem kao neim drugim; ono to poinje jo ne postoji, ono se tek primie
biu. Dakle, poetak sadri bie kao takvo koje ukida nebie kao neto od njega
suprotno.
Ali, dalje, ono to poinje ve postoji a isto tako jo ne postoji suprotstavjeni i
razliiti, bie i nebie, nalaze se u poetku u neposrednom sjedinjenju; ili, poetak
je njihovo nerazlikovano jedinstvo!

Prvi odsek

odreenost (kvalitet)

Bie je ono neposredno koje je neodreeno, ono je zato bie bez kvaliteta. Ali, po
sebi njemu pripada karakter neodreenosti samo u suprotnosti prema onome to
je odreeno ili kvalitativno. Tako e se pokazati da prvo bie jeste po sebi
odreeno, zatim da ono prelazi u postojanje (tubie) i da jeste postojanje, i na
treem mestu, poto se postojanje kao konano bie prevazilazi prelazei u
beskonani onos bia prema samom sebi, to ono prelazi u bie za sebe.

A. Bie

Bie kao isto bie je jednako jedino samom sebi, ali takoe nije nejednako u
odnosu na drugo. Ono je ista neodreenost i praznina. Ono je zapravo nita, ni
vie nimanje nego nita.

B. Nita

Nita je isto nita, prosta jednakost sa samim sobom, savrena praznina bez
odredbe i sadraja, nerazliitost u samom sebi. Nita je ista odredba ili
bezodredbenost, a time je isto to i isto bie.
 C. Bivanje

1. Jedinstvo bia i niega

isto bie i isto nita jesu isto. Nije ni bie ni nita ve je bie prelo u nita i
nita u bie. Istina nije ni njihova neraziitost, ve to da oni nisu isto, da su
apsolutno razliiti ali isto tako neodvojeni i neodvojivi tako da svaki neposredno
iezava u svojoj suprotnosti. Njihova istina je kretanje neposrednog iezavanja
jednog u drugome bivanje kretanje u kome se oboje razlikuju ali jednom
razlikom koja se isto tako neposredno prevazila.

Nita se obino suprotstavlja neemu, ali neto je ve jedno odreeno bivstvujue

koje se razulikuje u odnosu na neto drugo (odreeno je), tako da bi nita koje bi
se suprotstavljalo neemu bilo i samo odreeno nita a nikako isto i savreno
prazno nita.
Istina je da su bie i nita nerazdvojivi, i nigde se ne moe dati neki primer u
kome bi se pokazalo da su bie i nita odvojeni jedno od drugog.
* Zdrav razum upada u mnoge pometnje po pitanju ovoga a jedan od razloga tih
pometnji je i to to svest uz jedan takav apstraktan logiki stav o jedinstvu bia i
niega, uvek donosi sa sobom predstave o nekom konkretnom neemu,
zaboravljajui da nije re o nekoj odreenosti ve jedino o istim apstrakcijama.
Ovde nije re o odreenom biu, odreeno bie je takvo koje se odnosi prema
drugom biu; ono je sadrina koja stoji u odnosu nunosti sa drugom sadrinom,
sa celim svetom.
Isti argument je i Kant izveo u svom uvenom opovrgavanju dokaza boanske
egzistencije. itav argument se svodi na to da bie nije neka sadrajna odredba.

* Jo jedan razlog koji doprinosi nerazumevanju stava o nerazdvojenosti bia i

niega je i stav kome je izraen: Bie i nita jesu jedno i isto. Otuda izgleda da je
smisao u tome da se opovrgava razlika, a ta razlika se u isto vreme u stavu
neposredno javlja... Ako se taj stav blie razmotri vidi se da se na njemu samom
deava ono to treba da sainjava njegovu sadrinu bivanje. Taj stav sadri u
sebi taj rezultat i on je sam po sebi taj rezultat... Nedostatak na koji se ovde moe
skrenuti panja je to da rezultat nije izraen u stavu, ali stav u formi suda nije
podesan da izraava spekulativne istine. Sud je identian odnos izmeu subjekta
i predikata (ex: Sokrat je ovek) Ako je sadrina spekulativna onda i ono
neidentino subjekta i predikata jeste sutinski momenat.
Tako je celokupni istinit rezultat bivanje, koje nije samo apstraktno jedinstvo bia
i niega, ve se sastoji u kretanju gde njihova razlika postoji ali se isto tako
prevazilazi i ne postoji. U rezultatu se tvrdi razlika bia i niega, ali kao razlika
koja je samo zamiljena. Ta je razlika zamiljena jer se ona ne moe iskazati, ne
moe se pokazati u emu se razlika sastoji.
U bivanju se bie i nita nalaze kao razliiti i ono postoji samo ukoliko su oni
razliiti. Ono je neto tree u odnosu na bie i nita i samo u tom treem oni
postoje njihovo bie u jednome.

* esto se pravi greka te se bie i nita posmatraju kao izolovani jedno od

drugoga i posmatraju se jedno izvan podruja drugoga, tako da je time
prelaenje negirano. To bi bila ista tautologija: pridravanje apstraktnog
jedinstva i odstranjenje svakog mnotva i raznovrsnosti. Zadravanje onoga
bezrazlinog i neodreenog, apstrahovanje od svega razliitog i odreenog...
Ipak, ma na koji nain se nita izgovorilo ili pokazalo, ono se uvek pokazuje u
vezi s nekim biem, upravo u nekom postojanju.

* Biu i niemu se pripisuje istina svakome odvojeno jednom od drugog. Tako

imamo dijalektiku koja priznaje da bie i nita postoje odvojeno a isto tako
priznaje i poinjanje i prestajanje istinitih odredbi, ali u njima faktiki
pretpostavlja nerazdvojivost bia i niega dijalektika u pravom smislu je umno
kretanje gde inioci kji se priviaju odvojeno prelaze sami od sebe jedan u drugi,
blagodarei onome to jesu, i time se pretpostavka njihove odvojenosti ukida.

2. Momenti bivanja: nastajanje i nestajanje

Bivanje je neodvojenost bia i niega: ne ono koje apstrahuje od njih ve

odreeno jedinstvo, u kome se nalazi ne samo bie ve i nita. Ali, poto bie i
nita postoje neodvojeno jedno od drugog, to ovo bivanje ne postoji, u ovom
jedinstvu oni su kao iezavajui, kao prevazieni srozavaju se na momente jo
razlikovane ali i prevaziene. Bivanje je na taj nain u dvostrukoj odredbi
nastajanje i nestajanje. Oni se ne ukidaju uzajamno, ono jedno ne ukida spolja
ono drugo, ve se svako prevazilazi samo po sebi i u samom sebi je svoja
suprotnost. (samo utoliko je nastajanje ukoliko je nestajanje, i vice versa)

3. Ukidanje bivanja

Bivanje se isto tako saima u mirno jedinstvo. Iezavanje bia i niega je

iezavanje samog bivanja ili iezavanje samog iezavanja. Bivanje je
nezadrivi nemir koji se srozava u miran rezultat. Bivanje protivrei sebi u
samom sebi jer ono ujedinjuje ono to je sebi suprotno; takvo ujedinjenje razara
sebe. Takav rezultat je iezlost, ali ne kao nita, ve kao jedinstvo bia i niega
koje se pretvorilo u mirnu jednostavnost. Mirna jednostavnost je bie, ali ni ono
nije vie za sebe ve kao odredba celine: Bivanje kao prelaenje u jedinstvo bia
i niega, koje jeste kao bivstvujue ili koje ima oblik jednog neposrednog
jedinstva tih momenata, jeste postojanje.

PREVAZILAENJE i ono to je prevazieno jeste jedan od najvanijih pojmova

filozofije ono to se prevazilazi ne pretvara se time u nita. Nita je ono to je
neposredno, a ono to je prevazieno je neto posredovano. To je rezultat koji je
potekao od nekog bia i stoga jo ima na sebi onu odreenost iz koje proizlazi.
Ono prevazieno je u isto vreme i neto sauvano. Neto je samo utoliko
prevazieno ukoliko je stupilo u jedinstvo sa svojom suprotnou ono se kao
neto reflektovano moe oznaiti kao momenat.

A. Postojanje

Postojanje je odreeno bie, njegova odreenost je bivstvujua odreenost,

kvalitet. Blagodarei svome kvalitetu neto se nalazi nasuprot neem drugom,
promenljivo je i konano, negativno je odreeno ne samo nasuprot neeg drugog
ve i u sebi. Ta njegova negacija je ono to je beskonano. Apstraktna suprotnost
u kojoj se te odredbe pokazuju razreava se u beskonanosti bez suprotnosti u
biu za sebe.

a ) Postojanje uopte

Postojanje je jednostavna jednost bia i niega. Ono ima formu neega to je

neposredno. To nije prosto bie, ve je postojanje etimoloki shvaeno, to je bie
na izvesnom mestu. To je bie sa nekim nebiem. Nebie je primljeno u bie tako
da je bie odreeno na neki nain.
Ta celina kao odreenost bia je ukinuta i negativno odreena, ali ona je to za nas
u naoj refleksiji, a jo nije postavljena sama po sebi..

b) Kvalitet

Koliko je postojanje bivstvujue toliko je ono i nebie, ono je odreeno. Istinito

koje sada lei u osnovi je jedinstvo nebia sa biem. Odreenost izolovana za
sebe kao bivstvujua odreenost jeste kvalitet. U realitetu kao kvalitetu, sa
akcentom da bude bivstvujui, sakriveno je i to da on sadri odreenost, dakle i
negaciju omnis determinatio est negatio negacija uzeta kao ist nedostatak
bila bi ono to je nita, ali ona je jedno postojanje, neki kvalitet samo odreen
nekim nebiem.
Realitet prestaje biti realitet ukoliko se lii svoje odreenosti. Time bi se sveo na
isto apstraktno bie. Realitet uzet u njegovoj odreenosti sutinski sadri
momenat onog negativnog i tako skup svih realiteta pretvara u skup svih
negacija - u apsolutnu silu u kojoj je apsorbovano sve to je odreeno!
Samo negacija kao takva jeste besformna apstrakcija za spekulativnu filozofiju
negacija ili nita, ono poslednje:
Kvalitet je pre svega osobina tek u tome smislu ako se u nekom spoljanjem
odnosu pokazuje kao imanentna odredba Pod osobinama, na primer biljaka,
podrazumevaju se one odredbe koje su neemu svojstvene ne samo uopte, ve
ukoliko se ono pomou njih odrav u odnosu prema drugima na jedan osobeni
nain, koji ne pota na volju tuim uticajima koji su na nj izvreni, ve pribavlja
vanost svojim vlastitim odredbama u drugome mada to drugo ne odaljuje od
sebe
Kvaliranje je kretanje nekog kvaliteta u sebi samom ukoliko se on u svojoj
negativnoj prirodi odvaja od drugog i utvruje, ukoliko je nemir u samom sebi,
prema kome se on proizvodi i odrava samo u borbi.

c) Neto

Na postojanju je njegova odreenost razlikovana kao kvalitet, na kvalitetu kao

postojeem je razlika realiteta i negacije. Razlike su ipak nitavne i prevaziene
jer sam realtite sadri u sebi negaciju, on jeste postojanje, a ne neodreeno
apstraktno bie. Isto tako, i negacija je postojanje ona nije ono apstraktno nita.
Na taj nain kvalitet nije odvojen od postojanja. Ono to je injeniko, to postoji,
jeste postojanje uopte, razlika na njemu i prevazilaenje te razlike postojanje
koje je blagodarei prevazilaenju razlike opet jednako sa samim sobom. Ta
prevazienost razlike je vlastita odreenost postojanja tako je ono bie u sebi;
postojanje jeste postojee neto.
Neto je bivstvujue kao negacija negacije tj. kao ponvono uspostavljanje prostog
odnosa prema samom sebi, to je isto tako posredovanje sebe samim sobom
jednostavna identinost.

B. Konanost

Neto i drugo su najpre ravnoduni jedno prema dugome; zatim odredba neega
prelazi u svojstvo koje sainjava granicu neega; granica je imanentna odredba
neega, pa prema tome to neto jeste konano.

a) Neto i drugo

I neto i drugo su na prvom mestu oboje postojee ili neto. Na drugom mestu,
svako od njih jeste isto tako drugo. Drugobivsvo se pokazuje kao odredba kja je
tua jednom odreenom postojanju svako postojanje se odreuje kao neko
drugo postojanje tako da ne ostaje ni jedno postojanje koje bi bilo odreeno samo
kao jedno postojanje tj. koje ne bi bilo izvan nekog postojanja koje i samo ne bi
bilo drugo.
Oboje su definisani ne samo kao neto ve i kao drugo, dakle, oni su isto.
Meutim, kako je ono to je drugo prvobitno postavljeno, takvo je ono za sebe
dodue u odnosu prema neemu, ali i za sebe izvan njega.
Drugo za sebe jeste drugo u samom sebi, drugo sama sebe i tako drugo drugoga
ono je u sebi apsolutno nejednako, negira se, menja se. Ali, ono isto tako ostaje
identino sa sobom, jer ono u ta se ono promenilo jeste ono drugo... Na taj nain
je ono postavljeno kao ono to je u sebe reflektovano s prevazilaenjem
drugobvstva, kao o no neto koje je identino sa sobom.
Postojanje kao takvo je ono neposredno i ono bez odnosa, ono je u odredbi bia.
Postojanje kao bie koje sadri u sebi nebie je odreeno u sebi negirano i u negaciji
odrano bie za drugo. Ono se odrava u svome nepostojanju i jeste bie, ali
opet ne bie uopte, ve kao jednakost nasuprot ovoj svojoj nejednakosti bie
po sebi!
Neto se raspada u momente: bie po sebi i bie za drugo. Momenti su odnosi
koji ostaju u svome jedinstvu. Svaki sadri u sebi u isto vreme i svoj momenat
koji se od njega razlikuje. Ovo njihovo jedinstvo je nemirno.
Oba momenta su odredbe onoga to je isto tj. neega. Neto je po sebi ukoliko se
ono izaavi iz bia za drugo, vratilo u sebe.... ono pozitivno i ono to je negativno,
uzrok i posledica, ma koliko da se shvataju takoe kao izolovano bivstvujue odredbe, one
u isto vreme nemaju jedna bez druge nikakvog smisla, u njima samima postoji njihovo
privianje (prosijavanje) jednih u drugima... To je razlika koja pripada samo
dijalektikom razvoju.
Bie za drugo je reflektovano u sebe i postaje opet prosta postojea odreenost,
neki kvalitet tj. odredba.

b) Odredba, svojstvo i granica

Odredba je afirmativna odreenost, kao bie po sebi sa kojim neto ostaje u

skladu u svome postojanju, nasuprot svome zaplitanju sa drugim koje bi ga
odredilo. Odredba sadri da da ono to neto jeste po sebi to je ono takoe u sebi.
Ispunjenje bia po sebi odreenou razlikuje se od one odreenosti koja
predstavlja samo bivstvovanje za drugo to spoljanje postojanje neega je
takoe njegovo postojanje, ali ne pripada njegovom biu po sebe. Ta odreenost
je svojstvo!
Odredba i svojstvo se razlikuju jedno od drugog neto je shodno svojoj odredbi
ravnoduno prema svome svojstvu. Ono to neto ima u sebi je sredina ovog
zakljuka koja ih povezuje. Jednostavna sredina je odreenost kao takva
njenom identitetu pripadaju odredba i svojstvo.
Odreenost je kao negacija ne samo identina sa biem u sebi onih neta, ve ih
takoe i odvaja jedne od drugih. Svako negira ono drugo uspostavlja granicu.
Neto je neposredno postojanje koje se odnosi na sebe i poseduje granicu prema
drugome: granica koju poseduje neto prema drugome je takoe granica
drugoga kao neega njegova granica kojom ono dri ono prvo neto udaljeno
od sebe kao svoje drugo... Tako, granica nije samo nebie drugoga ve i jednog i
drugog neega, tj. ona je nebie neega uopte.
Ipak, neto sutinski postoji samo na osnovu svoje granice neto jeste na
osnovu nje to to jeste i u njoj ima svoj kvalitet. Granica je posredovanje na
osnovu kojeg neto i drugo postoje i ne postoje. Neto sa svojom imenentnom
granicom postavljeno kao protivrenost sama sebe koja ga izgoni i tera izvan
njega, jeste ono to je konano.

c) Konanost
Kada kaemo da je neto konano to ne znai samo da stvar ima neku
odreenost, kvalitet, ve i to da njihovu prirodu i njihovo bie sainjava nebie.
Konane stvari se prema samima sebi odnose kao negativne. One postoje, ali
istina njihovog bia je njihov kraj: bie konanih stvari kao takvo jeste da imaju klicu
nestajanja kao svoje bie u sebi; as njihovog roenja jeste as njihove smrti.

. Neposrednost konanosti

Konanost se shvata kao po sebi fiksirana negacija i kao neto odseeno od svog
afirmativnog. Odreene konanih stvari je njihov kraj, i razum uporno ostaje u
alosti zbog ove konanosti.
U ovom miljenju se tvrdi da je ono konano nesaglaljivo i nespojivo sa
beskonanim, da mu je apsolutno suprotno.

. Ogranienost i trebanje

Ono to sainjava bie bivstvovanja po sebi sainjava i njegovo nebie

bivstvovanje po sebi neega sputa se do trebanja - kao trebanje ono je uzvieno
iznad svoje ogranienosti, i obrnuto ono kao trebanje ima svoju ogranienost.
Ti moe jer treba! U trebanju poinje nadmaivanje konanosti, beskonanost.
(ovde se kod Hegela javlja aristotelovsko shvatanje potencija i energije)

. Prelaz konanog u beskonano

Ogranienost je odreena kao negativno trebanja a trebanje kao negativno

ogranienosti. Na taj nain je konano svoja protivrnost u sebi i ono se
prevazilazi, nestaje tako, konano u svome nestajanju nije nestalo, ono se samo
pretvorilo u neko drugo konano, koje isto tako predstavlja nestajanje kao
prelaenje u drugo konano i to se tako nastavlja u beskonanost.

C. Beskonanost

a) Beskonano uopte

Beskonano je negacija negacije, ono to je afirmativno, bie koje se iz

ogranienosti ponovo uspostavilo. Priroda je konanog da sebe nadmauje,
negira svoju negaciju i postaje beskonano. Po tome, ono se konano ne stoji
iznad koanog tako da su beskonano i konano jedno izvan drugog. Ono to je
konano po svojoj prirodi je takvo da da samo postaje beskonano. Beskonanost
je njegova afirmativna odredba, ono to ono zaista jeste po sebi.

b) Uzajamno odreivanje konanog i beskonanog

Beskonano i konano nisu samo u ovim kategorijama odnosa, one su obe
odreene da budu jedna nasuprot drugoj kao samo drugo.
Rava beskonanost je ona razumska predstava beskonanosti prema kojoj, kada
se razum uzdigne iz konanog sveta i podigne do beskonanoga onda se ono
javalja kao neka onostranost, izvan i odvojeno od konanog oni se stavljaju na
razliita mesta.
Ipak, beskonano i konano su svojom granicom sutinski povezani. Postoji
njihovo uzajamno odreivanje. Njihovo uzajamno odreivanje koje negira samo
sebe i svoju negaciju pokazuje se kao progres u beskonanost.

c) Afirmativna beskonanost

Beskonano u ovom smislu je drugaije od onog smisla po kome je konano od

njega odvojeno i postavljeno na drugu stranu oni se moraju razlikovati ali
svako od njih predstavlja u sebi jedinstvo obojih. Njihovo jedinstvo nije neko
spoljanje vezivanje, ve je svako u sebi to jedinstvo, konanost postoji samo kao
nadmaivanje sebe, u njoj se sadri beskonanost. Beskonano ne prevazilazi
konano kao neka sila koja postoji izvan njega, ve je njegova beskonanost to da samo
sebe prevazilazi.
Samo je ravo beskonano ono koje se shvata kao neka onostranost. Beskonano
kao vraenost u sebe, kao svoj odnos prema samom sebi, je bie ali odreeno bie
ono je postojanje postoji tu, prezentno, prisutno.
Slika regresus ad infinitum je prava linija ali ona je kao takva povijena unazad u
sebe, njena slika postaje krug linija koja je sustigla sebe, koja je zatvorena i
potpuno prisutna, bez polazita i bez kraja.
Prava beskonanost kao postojanje je realnost u viem smislu nego ona ranije
jednostavno odreena.

* Stav da konano jeste ideelno sainjava idealizam. Idealizam se sastoji u tome

da se konano ne prizna kao istinski bivstvujue (po toj tezi je svaka filozofija
idealizam, ali je pitanje oko toga koliko je dosledno taj idealizam sproveden) *

Trea glava

Bie za sebe

U biu za sebe kvalitativno bie je zavreno, ono je beskonano bie. Bie za sebe
je na prvom mestu ono to neposredno bivstvuje za sebe, jedno. Na drugom
mestu jedno prelazi u mnotvo jednih repulzija: a to se drugobivstvo jednog
prvazilazi u njegovom idealitetu atrakcija. Na treem mestu, uzajamnim
odreivanjem repulzije i atrakcije one zapadaju u ravnoteu, i kvalitet koji je u
biu za sebe dostigao vrhunac, prelazi u kvantitet.
 A. Bie za sebe kao takvo

Bie za sebe je polemino negativno odnoenje prema drugome koje ograniava

i blagodarei toj negaciji drugoga ono je reflektovanost u sebe.

a) Postojanje i bie za sebe

Bie za sebe je beskonanost koja se srozala u prosto bie. Ono je postojanje

ukoliko se negativna priroda beskonanosti nalazi u njemu u fromi
neposrednosti bia. Postojanje je u isto vreme momenat samog bia za sebe; jer
bie za sebe sadri i ono bie koje ima negaciju u biu za sebe prisutan je
momenat postojanja kao bivstvovanje-za-neto-to-je-jedno.

b) Bie-za-jedno

Postoji nerazlikovanost dveju strana u biu-za-jedno: jedno bie za drugo koje je

takoe samo bie-za-jedno. Biti-za-sebe i biti-za jedno nisu razliita znaenja
idealiteta ve njegovi bini, neodvojivi momenti.

c) Jedno

Momenti bia za sebe se srozavaju na bezrazlinost koja je neposrednost

zasnovana na negiranju koje je ostavljeno kao njena odredba. Bie za sebe je na
taj nain onoto bivstvuje za sebe i potpuno apstraktna granica samog sebe
jedno!

B. Jedno i mnogo

Jedno je prosti odnos bia za sebe prema sebi samom, odnos u kojem se njegovi
momenti podudaraju u sebi usled ega bie za sebe ima formu neposrednsoti, pa
su njegovi momenti sada postojei.
Jedno, kao odnos negativnoga prema sebi jeste odreivanje, a kao odnos prema
sebi ono je beskonano samoodreivanje. Zbog sadanje neposrednosti ove
razlike nisu vie postavjlene samo kao momenti jednog i istog samoodreivanja
ve su u isto vreme postavljene i kao bivstvujue. Idealitet bia za sebe kao
totalitet preobraava se u realitet najtvri i najapstraktniji jedno!!! Jedno je
apsolutno ujedinjenje odnosa prema drugome i odnosa prema sebi.

a) Jedno u samom sebi

Jedno uopte jeste u samom sebi, to nije neko posojanje ili neka odreenost kao
odnos prema drugome ono je negiralo taj krug kategorija, ono nije nikakvo
predrugojaavanje ono je nepromenljivo. To je postavljeno bie u sebi. U
jednostavnoj neposrednosti iezlo je posredovanje postojanja i samog idealiteta,
sa njima sva razliitost i raznolikost u jednome se ne nalazi nita. Ovo nita u
jednome je neto prazno. Prazno je kvalitet jednoga u njegovoj neposrednosti.

b) Jedno i prazno

Prazno je apstraktni odnos negacije prema samoj sebi, ali prazno kao nita se
razliukje od proste neposrednosti a takoe i od afirmativnog bia jednoga oni
stoje u nekom odnosu u odnosu samog jednog njihova razlika je postavlena!
Time to se bie za sebe odreuje kao jedno i prazno, ono je opet zadobilo neko
postojanje.

c) Mnoga jedna

REPULZIJA

Jedno i prazno su odnos negacije prema negaciji odnos drugoga prema svom
drugom jedno je negacija u odredbi bia a prazno je negacija u odredbi nebia.
Jedno se tako odnosi negativno prema neemu drugom to drugo prema emu
se bie za sebe odnosi ostaje odreeno kao neko postojanje i neko drugo
suptinski odnos prema samom sebi ne neka neodreena negacija, kao prazno,
ve isto tako jedno. Ono jedno je postojanje mnogo jednih!

Negativan odnos jednog prema sebi jeste repulzija. Repulzija je postavljanje

mnogih jednih pomou samog jednog to je repulzija prema pojmu, po sebi
bivstvujua. Postoji jo jedna repulzija a to je ona koja je uzajamno spreavanje
jednih koja su pretpostavljena i koja ve postoje.
Jedno odboja od sama sebe jedino sebe, ono ne postaje nego ve postoji; ono to
se zamilja kao repelirano isto je tako neko jedno, neko bivstvujue repelirati i
biti repeliran pripadaju oboma na isti nain i ne sainjavaju nikakvu razliku.

C. Repulzija i atrakcija

a) Iskljuivanje jednog

Mnoga jedna su neka bivstvujua, njihovo postojanje ili njihov odnos jednih
prema drugima jeste ne-odnos. U toj odredbi repulzija je iskljuivanje jedno
repelira od sebe samo ona mnoga jedna koja ono nije proizvelo, nije postavilo. To
repeliranje je uzajamno, svestrano, relativno, ogranieno biem jednih.
Ali, ova bia se nalaze u granici, ona jesu u praznome tj. njihova repulzija jeste
njihov zajedniki odnos.
Time se bie za sebe mnogih jednih pokazuje kao njihovo samoodranje
posredovanjem njihove repulzije jednih protiv drugih, u kojoj se ona uzajamno
prevazilaze postavljajui druga kao neko prosto bie za drugo u isto vreme
njihovo se samoodranje sastoji u tome da repelira taj idealitet i da ona jedna
postavlja tako da ne postoje zaneko drugo. To samoodranje jednih pomou
njihovog negativnog odnosa je njihovo ukidanje.
Sama repulzija je povezivanje negativno uzajamno odnoenje jednih
predstavlja neko slivanje sa samim sobom. Taj identitet je prevazilaenje njihove
razliitosti i spoljanjosti. To samopostavljanjemnogih jednih u-neko-jedno je
atrakcija.

Samostalnost jednoga koje bivstvuje za sebe, izvedena do krajnosti, jeste apstraktna

formalna samostalnost koja razara samu sebe, najvea, najupornija zabluda koja se
shvata kao najvia istina.

b) Jedinstveno jedno atrakcije

Repulzija prelazi u atrakciju, mnoga jedna prelaze u jedinstveno jedno. I

repulzija i atrakcija se od poetka razlikuju repulzija kao realitet jednih a
atrakcija kao njihov postavljeni idealitet. Atrakcija se odnosi prema repulziji tako
to ona ima repulziju za pretpostavku. Repulzija pribavlja materiju za apstrakciju
kada ne bi bilo jednih, onda ne bi bilo niega to bi se moglo atrahirati.
Jedno atrahira posredstvom repulzije ono ne prodire u sebe atrahirana jedna,
ono ih ne prevazilazi apstraktno. Jedno u svojoj odredbi sadri repulziju i
zahvaljujui njoj ona u isto vreme odrava jedna kao mnoga.

c) Odnos repulzije i atrakcije

Repulzija se sastoji u tome da negira uzajamni odnos mnogih; bezodredbenost je

odredba repulzije, uzete apstraktno. Iako negativna, repulzija je ipak u sutini
odnos: ono to iskljuuje jo stoji u vezi sa onim to ono iskljuuje. Taj momenat
odnosa je atrakcija. Repulzija i atrakcija su neodvojive, posredovane, postavljene
jedna za drugu kao neko drugo odreivanje. Isto kao to u repulziji atrakcija ima
pretpostavku, i repulzija ima svoju pretpostavku u atrakciji
Time je razvijanje bia za sebe zavreno i postiglo je svoj rezultat ono jedno koje
se odnosi prema samom sebi kao beskonano u njemu je iezla odredba da
ono poinje tj. da je neposredno i iskljuujue jedno, proces u kome se ono sastoji
stavlja ga i odrava svuda samo kao neto prevazieno. To prevazilaenjeje
relativno prevazilaenje. To je prevazilaenje relativno jer je odnos sa nekim
drugim postojeim i samim tim je neka repulzija i atrakcija prelazi se u
beskonani odnos posredovanja pomou negacije spoljanjih odnosa neega
neosrednog i postojeeg slivanje sa sobom u prostu neposrednost. Ovo bie
prema odredbi koju je sada dobilo jeste KVANTITET zbog neposrednosti
jedinstva u kome je iezla razlika, razlika kao drugobivstvo pada izvan ovog
jedinstva. Ono kvalitativno se uzdie do pravog jedinstva, tj. jedinstva koje nije
vie neposredno ve je postavljeno saglasno sa sobom.
 Drugi odsek

Velicina (Kvantitet)

Kvalitet je prva, neposredna odreenost, kvantitet je odreenost koja je za bie

postala ravnoduna granica koja isto tako nije granica bie za sebe koje je
identino sa biem za drugo repulzija mnogih jednih koja je njihov identitet.
Razlikuje se isti kvantiet od odreenog kvantiteta ili kvantuma.
isti kvantitet je bie za sebe koje se vratilo u sebe koje na sebi nema nikakve
odreenosti - vrsto beskonano jedinstvo koje se kontinuira u sebe.
Drugo - isti kvantitet prelazi u odreenost koja kao takva nije odreenost ve je
samo spoljanja isti kvantitet postaje kvantum (koji kao drugobivstvo
drugobivstva zapada u beskonani progres)
Progres je zaustavljen time to kvantum u kvalitativnoj formi prelazi u
kvantitativni odnos...
Mera ravnoduna kvanta odnose se jedna prema drugima ona svoj odnos
prema samima sebi imaju u takvom biu van sebe odnos je formalno jedinstvo
kvaniteta i kvaliteta... dijalektika tog odnosa je njihov prelaz u njihovo apsolutno
jedinstvo tj. MERU!
Veliina pod izrazom veliina podrazumeva se kvantum granica neega kao
njegov kvalitet je u sutini njegova odreenost. Ako pod granicom razumemo
kvantitativnu granicu, onda govorimo o veliinama (primer promene jedne
livade u umu i primer intenziviranja i slabljenja neke boje)
Kvantitet
Jedno, jedinstvo... odreeno je unutranjom repulzijom, kao jedinstvo
izvansebnosti ono je jedinstvo sa samim sobom atrakcija postoji kao momenat
kontinuiteta u kvantitetu. U kontinuitetu, mnoga su jedno to i drugo, svako je
jednako sa drugim...
Veliina ima neposredno u kontinuitetu momenat diskretnosti repulziju, kao
to je ona sada momenat u kvantitetu.
U prirodi kvantiteta, da bude prosto jedinstvo diskretnosti i kontinuiteta, ima
svoj osnov i antinomija besknane deljivosti prostora, vremena, materije tid...
Diskrtnost se mora tvrditi isto kao i iknontinuitet!

Kvantitet sadri i kontinuitet i diskretnost. On je konkretno jedinstvo samo ako

predstavlja jedinstvo razliitih momenata, zato se ti momenti moraju shvatiti kao
razliiti, ali se ne smeju svesti ponovo na atrakciju i repulziju, ve shodno svojoj
istini, svaki ostaje u svome jedinstvu sa drugim ' ostaje celina.
Tako je neposredni kvantitet kontinuirana veliina imanentna odreenost
kvantiteta jeste jedan kvantitet je diskretna veliina... Diskretnost je momenat
kvantiteta ali i sama predstavjla celi kvantitet...
Kvantum

To je pre sveg akvalitet sa nekom odredjenoscu tj. sa nekom granicom on je broj

Drugo, on moze biti ekstenzivni i intenzivni
Tree, ono to je samo po sebi spolja postavljeno prelazi u kvantitativnu
beskonacnost...

Granica koja se odnosi na sebe, koja obuhvata, koja iskljuuje dugo kvantum
koji je tim odredbama potpuno psotavljen jeste broj. Granica postoji kao mnozina
i time sr razlikuje od jedinstva... Broj se zato pokazuje kao diskretna velicina lai u
svojoj jedinstvenosti on poseduje i kontinuitet. Brojnost i jedinstvo su momenti
broja.
' razlikovanje ekstenzivnih i intenzivnih veliina.
Intenzivne i ekstenzivne veliine su i identine intenzivna veliina je na prvom
mestu jednostavna odreenost ukoliko je odreena nasuprot drugim stepenima,
ona ih iskljuuje iz sebe i tim iskljuivanjem se odreuje... Ali, s druge strane, ona
je odreena u samoj sebi brojnost kao svoja brojitost : )
Progres, beskonanost... kvalitativna odredba : )

::::::::::::::::::::: Uenje o sutini ::::::::::::::::::::::::::

Sutina proizlazi iz bia postojanje koje se odreuje nasuprot onom

nesutinskom. Ono nesutinsko je privid privid je vlastito postavljanje sutina

PRIVID

Sutina polazei iz bia, igleda da mu stoji nasuprot ovo neposredno bie je pre
svega ono nesutinsko. Ali, ono je i vie od toga ono je privid! Sutina je onda
prevazieno bie, negacija sfere bia uote. Sutina je time apsolutna
negativnost bia.
Bie je privid. Njegovo bie se sastoji u prevazienosti bia. On je ono negativno
postavljeno kao negativno. Privid samo u svome nepostojanju ima postojanje, on
je ono nesamostalno koje postoji samo u svojoj negaciji (kao takav on je fenomen
skepticizma)
Ipak, odredbe kojim se on razlikuje od sutine jesu odredbe same sutine. Ono
to ini privid je neposrednost nebia a to nebie je samo negativnost sutine u
samoj sebi bie jeste nebie u sutini.
Privid je ono to je negativno, to ima neko bie ali u neem drugom, u svojoj
negaciji. Privid je nesamostalnost koja je sama po sebi prevaziena i nitavna.
Privid je tako ono negativno koje se vraa u sebe.
Nesutinsko je samo privid i sutina tavie sadri privid kao beskonano
kretanje u sebi koje odreuje njenu neposrednost kao negativnost i njenu
negativnost kao neposrednost, a tako je privianje sebe u samoj sebi. Sutina u
tom svom samokretanju jeste refleksija

Privid je isto to i refleksija privid koji je uao u sebe, koji se otuio od svoje
neposrednosti, mi zovemo refleksija. Sutina je refleksija kretanje postojanja i
prelaenja koje ostaje u samom sebi (odreivanje sebe u odnosu na neto drugo,
time to se to drugo negira i ponovo sr vraa u sebe ... igra ogledala)
Biti negacija jednog niega sainjava bie!!!
Refleksija je kretanje koje predstavlja vraanje i tek u tom vraanju je ono to
poinje i to se vraa.... Ona je vraanje, ali to vraanje je tek pretpostavljanje
onog azateenog... to zateeno biva samou onome to se ono naputa.. njegova
nepsorednost je ukinuta neposrednsot... Reflektirajue kretanje je apsolutni
protivudar samom sebi.. .kretanje koje se ishodi iz sebe i spolja sebi vraa

Refleksija je privianje sutine u samoj sebi. Sutina je pre svega jednostavan

odnos prema samoj sebi, isti identitet. Ovo je njena odredba prema kojoj je ona
bezodredbenost.
Drugo, prava odredba jer azlika... delom kao ravnoduna razlika, razlinost
uopte, a delom kao njena suprotstavljena razlika ' suprotnost
Tee, kao protivrenost suprotnost se reflektuje u samu sebe i vraa u svoj osnov.

IDENTITET jednostavna negativnost koja se odnosi na samu sebe sama

suptina razlikovanje kjim se nita ne razlikuje ve koje se neposredno podudara
u samom sebi... Identitet je razlika koja je identina sa sobom apsolutni
neidentitet... Ovde Hegel odbacuje tradicionalno shvatanje u logici o stavu
identiteta kao A=A to se svodi na tautologiju prazan identitet, nepokretnost,
formalno, apstraktno, neposredno... Isina je potpuna samo sa u jedinstvu
identiteta sa razlinou. Identitet je jedino sjedinjen sa razlinou... (Bog je Bog
Identino zborenje prtivrei samom sebi)
Stav protivrenosti A ne moe u isto vreme biti i ne'A

RAZLIKA
Identitet kao negacija negacije je razlian od razlike i time ve sadri razliku u
sebi.
Razlika je negativnost koju ima refleksija u sebi, sutinski momenat samog
identiteta... Apsolutna razlika je kao prosta odredba... Jedno postojanje i neko
drugo postojanje odvojeni su ipostavljeni jedno izvan drugoga, odreeni jedno
nasuprot drugoga svako ima neko neposredno bie za sebe.
Ono razlino od razlike je identitet razlika je sama identitet, oboje zajedno
sainjavaju razliku. Razlika jje jedinstvo sebe i identiteta i jeste sama po sebi
odreena razlika.
RAZLINOST
Identitet se sam opo sebi raspada u razlinost, jer se apsoluthna razlika postavlja
kao svoje negativno i njegovi miomenti - on sam i njegovo negativno jesu
refleksije u sebi. Razlinost je drugobivstvo refleksije kao takvo. Momenti razlike
su identitet i razlika razlini, reflektovani u sami sebe, ne odnose se jedno na
drugo... ili identitet ili razlika... Leibnitz stav identiteta nerazlinog Sve stvari
su razline ili Ne postoje dve stvari koje su jedna sa drugom jednake. : P

Suprotnost odreena refleksija, razlika... Jedinstvo identiteta i razliitosti gde

su momenti u jednom identitetu razlini momenti oni su protivstavljeni... Svaki
od momenata je u svojoj razliitosti celina, ali on je celina ukoliko u sebi sadri
takoe svoj drugi momenat... svaki sadri odnos prema svome nebiu
Pozitivno i negativno su samostalni refleksija su celine u sebe, pripadaju
suprotnosti ukoliko je odreenost ta koja je kao celina reflektovana u sebe...
Svaki je on sam i njegovo drugo. Svaki jeste odnos prema svome nebiu kao
ukidanje tog drugobivstva u sebi; takoje njegovo bie samo jedan momenat u
njemu. Svaki postoji ukoliko postoji njegovo bie i to u jednom identinom
odnosu. Oni nisu po sebi pozitivni ili negativni izvan odnosa prema drugome,
ve zato to taj odnost sainjava njihovu odredbu i njihovo bie po sebi.

Kao celina, svako je posredovano sobom pomou svog drugog. Ali, ono je
posredovano sobom pomou nebia svog drugog, tako je ono za sebe bivstvujue
jednistvo te iskljuuje iz sebe ono drugo. Razlika je time protivnrena.
Ono to u protivnrenosti zapravo propada je postavljenost samostalnosti!!!
Razreena protivrenost dospeva dao jedinstva pozitivnog i negativnog (ex. ni
vrline nema bez poroka, ni zla bez dobra...)
Priroda refleksivnih odredaba je u tome da se njihova istina sastoji samo u
njihovom odnosu jednih prema drugima, te dakle u tome to svka sadri u
samom svom pojmu onu drugo: bez ovog saznanje ne moe se u filozofiji
zapravo ni jedan korak.
Sve stvari su same po sebi protivrene.

OSNOV, podloga, razlog... Sutina odreuje samu sebe kao osnov... Samostalne
odredbe refleksije se prevazilaze i odredba koja je propala (koja se vratila u
osnov) je istinska odredba sutine.

POJAVA

Sutina mora da se pojavi... bie je apsolutna apstrakcija, ali ta negativnost za nju

nije neto spoljanje... Ono postoji kao bie koje prevazilazi sebe, pa je sutina.
Bie je sutina, sutna je bie... a bie u koje se sutina pretvara je sutinsko bie tj.
egzistencija... Tako se sutina pojavljuje.
Egzistencija... Stvar i njene osobine, podloga i odredbe uopte. Sve to jeste
egzistira. Istina bia je u tome da bude ne neka prva neposrednost ve sutina
koja je proizala u neposrednost.
Propadanje posredovanja je osnov...
Egzistencija nije predikat ili odredba sutine, ve je sutina prela u egzistenciju.
Sutina nije razliita od egzistencije... Ona se onda neposredno dreuje kao neto
egzistirajue i kao stvar.

Stvar po sebi i egzistencij... Raspadanje u ravnodune odredbe

Osobina... uzajamno delovanje...ono takoe...

Pojava se odvaja od odredaba, suprotnost stvari po sebi i njene pojave... pojava je

reflektovana egzistencija i to je momenat sutina u njoj... Pojava je jedinstvo
privida i egzistencije jednostzavni identitet sa sobom, ono to u smeni pojave
ostaje jednako... zakon pojave!!!
Po svom zakionu pojava je sutinski samostalna jer ono vraanje u sama sebe
jeste vraanje niega kroz nita natrag samo sebi - sutnski privid.
Nije prevazienost ve opstojanje drugog ' to jedinstvo je zakon pojave... Pojava i
zakon imaju istu sadrinu... zakon je sutinska pojava.
Sam svet koji bivstvuje po sebi i za sebe jeste jedan svet koji je razlikit u sebi, u
totalitetu raznolike sadrine: identian sa pojavnim ili postavljenim svetom
ukoliko je njegov osnov... Supotstavljanje... pojavni svet se u svetu koji bivstvuje
po sebi i za sebe utoliko vratio u sama sebe ukoliko ovja jeste njegov
suprotstavljeni svet... Svet koji bivstvuje po sebi i za sebe je izvurnuti svet
pojavnog sveta...
U suprotnosti oba sveta iezava njihova razlika... njihova sadrina dobija formu
neposredne egzistencije
Zakon je sutinska relacija
Sile, uslovljavanje sila, beskonanost sila