SCIENCE FICTION almanah

MONOLIT
priredio:
Boban Kneevi

preveli:
Boban Kneevi
Aleksandar B. Nedeljkovi
Miodrag Milovanovi

IZDANJE PREVODILACA

Beograd, april 1984.

 SADRAJ

Vonda Mekintajer, GUJA SNA

Robert Silverberg, ROEN SA MRTVIMA
Dord R.R. Martin & Liza Tatl, OLUJE VINDHEJVENA
Don Varli, U PEHARU
Robert Silverberg, U ELJUSTIMA ENTROPIJE
Filip Hoz Farmer, SKICE IZMEU RUEVINAMA MOG UMA
Dejms Tiptri mlai, ENE KAKVE MUKARCIMA NISU
POZNATE
K.D. eri, KASANDRA
Harlan Elison, GLEDAJUI UNAZAD, 480 SEKUNDI
Doana Ras, KADA SE PROMENILO
Frederik Pol, KUPOVALI SMO LJUDE
Robert ekli, SEDMA RTVA
Dord R.R. Martin, PESMA ZA LUI
Vonda Mekintajer
Guja sna

Deak je bio uplaen. Neno, Guja mu dotae vrelo elo. Iza nje, troje
odraslih pribijali su se jedno uz drugo, sumnjiavo motrei svaki Gujin
pokret, strepei da neim ne odaju svoju zabrinutost, osim uzanim borama
iznad oiju. Bojali su se Guje jednako koliko i smrti svog jedinog sina. U
titravom polumraku koji je vladao pod atorom, plaviasti sjaj svetiljke
nije mogao da ih umiri.
Dete je gledalo netremice, a oi su mu bile tako tamne da se zenice nisu
videle, tako prazne da se i sama Guja uplaila za njegov ivot. Pomilovala
ga je po kosi koja je bila veoma duga i plava, gotovo bela, bojom upadljivo
odudarajui od njegove tamne koe. Da ga je Guja videla i pre nekoliko
meseci, odmah bi primetila da je oboleo.
Molim vas, dodajte mi torbu, ree Guja.
Glas joj je bio tih i nean ali detetovi roaci se trgoe, kao da su
oekivali kretanje vesele kreje ili siktanje prave zmije. To je bilo prvi put
da je Guja progovorila u njihovom prisustvu. Kada su njih troje doli da je
posmatraju i dok su se doaptavali o njenom zanimanju i mladolikosti,
Guja ih je samo gledala i sluala, a kada su konano prili da je zamole za
pomo, klimnula je glavom i pratila ih bez rei. Moda su bili pomislili da je
nema.
Plavokosi mladi je podigao njenu konu torbu. Drao je tu stvar po
dalje od sebe dok se saginjao da joj je doda, udisao je kratko iroko
rairenih nosnica mlaki miris mousa u suhom pustinjskom vazduhu. Guja
se ve bila privikla na tu vrstu unutranjeg nemira koji je on pokazivao,
esto se sretala sa tako neim.
Guja isprui ruku prema njemu, ali on, se tre i ispusti torbu. Guja se
istegnu i jedva je dohvativi, paljivo je spusti na pod pored sebe, uputivi
prekoran pogled mladiu. Njegovi prioe i verovatno u elji da mu
odagnaju strah, zagrlie ga.
 Bio je ve ujeden, izusti lepa, crnokosa ena. Jedva je preiveo , ali
njene rei nisu zvuale kao objanjenje, vie kao izvinjenje.
Nemojte mi zameriti, ree mladi, to je....
Pokazivao je prema njoj i drhtao, nastojei da se savlada. Guja okrznu
pogledom svoje rame, gde je podsvesno oseala malu pokretnu teinu i
primeti zmiju, tanku kao prst deteta. Zmijica je ba skliznula na njen vrat i
pomolila se kroz kovrde njene crne kose, isturivi jezik napolje kao da
kua mirise u vazduhu, zapalaca njime na sve strane, a zatim ga polako
uvue
To je samo Trava, ree Guja. On vam ne moe naneti nikakvo zlo.
Da je bio vei, sigurno bi izgledao strano: bledozelene boje, sa crvenim
ljuspicama oko usta, kao da je upravo jeo razdirui plen onako kako to
rade sisari. A bio je, u stvari, sasvim drugaiji.
Dete zacvile, ali samo odmah prekide taj uzdah bola, kao da se setilo da
su mu rekli da e mu i Guja zameriti ako plae. A njoj je samo bilo ao to je
njegov narod uskratio sebi jedan tako prirodan nain da se oslobodi
straha. Ona se okrete od odraslih, nije elela da troi vreme na ubeivanja.
Ne boj se, ree deaku. Trava je dobar i mekan i ako ga ostavim
pored tebe, ak ni smrt nee smeti da ti prie.
Trava se sloi u njenu malu, zabrljanu aku i ona ga tako prui detetu.
Samo oprezno, upozoravala je.
Dete isprui ruicu i vrhom jednog prsta dotae glatku krljut. Guja je
videla da je to uinio s velikim naporom, pa ipak, uspeo je za tren da se
nasmei.
Kako se zove? upita ga.
On hitro baci pogled prema svojim roditeljima, a kada mu oni oklevajui
klimnue, proapta: Stavin. A kao da mu je nedostajalo daha i snage da
govori.
Moje ime je Guja, Stavine, i uskoro, kada bude svitalo, morau da te
povredim. Zabolee te za tren... zatim e oseati bol u celom telu jo
nekoliko dana, ali posle toga e ti biti lake.
Gledao ju je netremice, sveanim pogledom. Guja je videla da je
razumeo i da strepi od onoga to dolazi, ali je znala da je tako bolje no da
ga je slagala. Takoe, bilo joj je jasno da su mu bolovi postali vrlo jaki, kako
je bolest napredovala, i da su ga do tada ostali samo teili nadajui se da e
bolest sama proi, naputajui ga ili ga odnosei sa sobom.
 Guja spusti Travu pored deakove glave i dohvati torbu. Odrasli su je se
i dalje plaili, nemajui ni vremena ni razloga da joj ponu verovati. U
njihovoj zajednici, ena je ve bila toliko stara da bi se moglo dogoditi da
vie ne moe roditi i Guja je zapaala po njihovim oima, po spontanim
dodirima, po jasnoj zabrinutosti, da veoma vole svoje dete. U svakom
drugom sluaju ne bi se obratili Guji. Bar ne u ovoj zemlji.
Pesak sporo izmile iz torbe, palacajui jezikom, kruei glavom,
njukajui, okuavajui, traei toplotu ivih tela.
Je li to?... Glas starijeg sadruga bio je uasnut i Pesak oseti taj strah.
Zauzeo je poloaj za napad i njegov rep zaegrta. Guja blago lupnu po podu
da bi mu skrenula panju, a zatim isprui ruku prema njemu. Smea
zvearka se opusti i obmota joj se oko lanka na ruci.
Ne, odgovori Guja, vae dete je isuvie bolesno da bi mu Pesak
mogao pomoi. Znam da vam je teko i da vas uasava ovo to radim, ali
molim vas, pokuajte da se obuzdate. Ja drugaije ne umem.
Sa Maglom je ve ilo tee, morala je da je naljuti kako bi je naterala da
izae. Prodrmala je snano torbu i odmah zatim oseti treperenje klizeih
krljuti. Iznenada, bela kobra poput bia izlete iz torbe. Kretala se brzo, pa
ipak, kao da joj nije bilo kraja. Srednji deo podie i povue unazad,
dahtanje se pretvori u siktanje, glava joj se nalazila na vie od jednog
metra iznad poda. Rairila je svoju belu kukuljicu i tada, iza nje, odrasli
naglo udahnue. Pogledi su im bili prikovani na smeu aru u obliku
naoara na poleini Magline kukuljice. Guja je nastojala reima da privue
kobrinu panju, ne obraajui panju na ljude.
ustri stvore, spusti svoju glavu. Treba da obrok veeranji zaslui. S
detetom ovim progovori malo, i dodirni ga. Ime mu je Stavin.
Postepeno, Magla opusti kukuljicu i dopusti Guji da je dotakne. Guja je
vrsto uhvati tik ispod glave i okrenu je prema Stavinu. Kobrine srebrne
oi dobie boju svetiljke, mutno plavu.
Stavine, ree Guja, Magla e se sada samo upoznati sa tobom. Ovoga
puta dotai e te neno, obeavam ti.
Stavin joj je verovao, ali primetno zadrhta kada mu je Magla dodirnula
mrave grudi. Guja joj nije putala glavu, doputala je samo da joj telo
slobodno klizne preko deakovog. Kobra je bila etiri puta dua od Stavina,
sklupala se na deakovom oteenom trbuhu u savreno bele kolutove,
nastojei sve vreme da se otrgne iz Gujinih ruku koje su je primoravale da
gleda deakovo lice. I najzad, nepomini pogled njenih oiju bez kapaka
susrete se sa Stavinovim, izbezumljenim od uasa. Guja je priblii jo vie.
Magla zapalaca jezikom.
Mlai mukarac ispusti prigueni krik straha koji tre Stavina. Magla se
povue unazad, kao da se sprema za napad, otvarajui usta, itei i
pokazujui onjake. Guja, se sasvim povue, sede na pete i sama
uzdahnuvi. Ponekad, u drugim krajevima, roaci su mogli da prisustvuju.
Morate izai, ree blago, ako uplaite Maglu, postae opasna.
Ja vie neu...
Guja odmahnu glavom. ao mi je, ali morate saekati napolju.
Mladi zausti da neto kae, ali sedokosi ovek ga prekide, i njega, kao i
Stavinovu majku, uze za ruke i izvede iz atora.
Potrebna mi je neka mala ivotinja, doviknu mu Guja dok je ve
sputao krilo na ulazu. Mora da ima krzno i mora biti iva.
Nai emo, ree on i izae u blistavu no. Guja je mogla da im uje
trome korake u pesku, ali nije imala vremena za gubljenje. Privukla je
Maglu sebi i poela da je umiruje. Kobra joj se obmota oko struka, upijajui
njenu toplinu. Guja je zapazila da je kobra nervozna, i znala je da je to zbog
gladi. Dok su prelazili prostranstvo crnog pustinjskog peska, nailazili su na
dovoljno vode, ali sve Gujine zamke ostajala su prazne. Bilo je leto, bila je
vruina i male krznene ivotinje, omiljeni zalogajii Peska i Magle povukli
su se u letnji san. Ni sama Guja nije bila u povoljnijem poloaju, otkada su
uli u pustinju, gotovo da nije okusila meso.
Sada joj je bilo najtee to to je Stavin bio mnogo uplaeniji nego u
poetku. Trebalo ga je ponovo umiriti, i pripremiti za ono to dolazi.
Oprosti to sam morala da poaljem tvoje roditelje napolje rekla je,
Uskoro u ih pozvati nazad.
Deakove oi su zablistale, ali zadravao je suze. Kazali su mi da radim
ono to ti bude traila od mene.
Za poetak, bilo bi mi milo da zaplae, ako moe, ree Guja. To nije
tako loe.
No, Stavin je nije shvatao, a Guja nije nameravala da ga nagovara. Za
kratko joj promae kroz svest injenica da je njegov narod morao da se
naui da ne plae, da se ne smeje, da trpi i pri tom uti, a sve to kako bi se
odupro nemilosrdnom prostranstvu na kome su iveli. Bio je to uslov
njihovog opstanka: odrei se bola, dozvoliti sebi veoma malo radovanja.
 Magla se primirila, ali nije postala oputena. Guja je odmota od svog
struka i poloi je pred Stavina, ni za tren joj ne isputajui glavu, oseajui
napetost njenih miia pripremljenih za napad.
Dodirnue te jezikom, ree Stavinu. Nee te boleti, jedino te moda
zagolica... Ona mirie jezikom kao ljudi nosom.
Jezikom?
Guja klimnu glavom, smeei se, a Magla zapalaca jezikom po
Stavinovom obrazu. Stavin se ne tre, samo ju je posmatrao a njegovo
detinje oduevljenje to je saznao neto nepoznato za tren mu potisnu
bolove. Leao je potpuno nepomino, trpei da mu Maglin dugi jezik
prelazi preko obraza, oiju, usana.
Ona sada kua ukus bolesti, govorila je Guja. Magla se konano
potpuno opustila i prestala da se opire njenom dranju. Guja sede na pete i
pusti kobru, koja joj se smota oko ruke i umiri na ramenima.
Spavaj, Stavine... Pokuaj da mi veruje i nastoj da se ne plai
svitanja.
Stavin je netremice posmatrao njene svetle oi, tragajui za istinom u
njima.
Hoe li Trava uvati strau?
Guju je iznenadilo ovo pitanje, u stvari, iznenadilo ju je prihvatanje
Stavina. Za tren je bila zbunjena, zatim mu skloni kosu sa ela i nasmei se.
Jasno, ree kroz suze, zatim podie Travu. Pazi na ovo dete, i uvaj
ga.
Zmija-sanodarka leala je mirno u njenoj ruci, a oi su joj svetlucale
crnim sjajem. Ona je paljivo spusti tik uz Stavinovu glavu.
Spavaj sada, Stavine.
Stavin sklopi oi i Guji, se uini kao da ivot istie iz njega. Morala je da
prui ruku i uveri se da zaista die. Zatim ga pokri ebetom i ustade. Od
naglog pokreta zavrte joj se u glavi i zatetura se. Na njenim ramenima
Magla se zatee, ali ve sledei tren bila je ponovo mirna.

Guja je bila gladna i iscrpljena, oi su je pekle, a vid joj je bio preterano

otar, kao u groznici. Ipak, pribrala se i polako podigla konu torbu. Magla
joj vrhom jezika dotae obraz i ona se nasmei.
 Izila je iz atora i bi joj lake kada je videla da no jo traje. Vrlo je
teko podnosila vrelinu dana, a posebno joj je smetao Sunev sjaj, koji bi se
tada kovitlao kroz nju i kao da je sagorevao u njoj. Zakljuila je da Mesec
mora biti pun, jer iako su oblaci prekrivali celo nebo, meseeva svetlost se
rasipala po njima i sve je izgledalo sivo. Iza atora, po tlu su se pruale
grupe nepravilnih senki. Bilo je to bunje koje je ovde, na ivici pustinje gde
je bilo dovoljno vode, bilo prilino rasprostranjeno, pruajui tako zaklon i
hranu raznim stvorenjima. Crni pesak koji je svetlucao i zaslepljivao pod
Sunevom svetlou, sada je bio poput meke ai. Guja koraknu napred i ta
prividna mekoa nestade, uz krckanje, izme joj utonue u otri, tvrdi prah.
Stavinovi roaci su ekali, sedei zbijeni u grupi ljudi izmeu tamnih
atora, na prostoru sa koga je bunje bilo iupano i spaljeno. utali su,
nepomini i mirni, nadajui se jedino oima. Jedna ena, primetno mlaa
od Stavinove majke, sedela je sa njima. Bila je obuena kao i oni, u duge,
komotne, haljine pustinjskog naroda, ali je nosila jedini nakit koji je Guja
videla meu njima: poglaviin prsten koji joj je visio oko vrata na konom
remenu. Sudei po slinosti, ona i najstariji Stavinov roak bili su u
bliskom srodstvu: visoke jagodice, otre crte lica, njegova kosa bela, a
njena crna kao gar ali puna belih dlaka, oi tamnosmee, upravo onakve
kakve treba da budu kod naroda u pustinji, da bi se to lake podnosio
Sunev sjaj. Kraj njihovih nogu, nekakva tamna ivotinjica s vremena na
vreme zakoprcala bi se u mrei i otro zaskiala.
Stavin spava, ree Guja, i nemojte ga uznemiravati, ali ako se
probudi budite kraj njega.
Stavinova majka i najmlai sadrug odmah krenue u ator a stari
mukarac ostade pored Guje. Hoete li moi da mu pomognete? pitao je.
Nadam se. Tumor je prilino uznapredovao, ali jo nije poeo da se
razliva, vlastiti glas zvuao joj je odsutno, pomalo izvetaeno. Magla e
biti spremna ujutro. Oseala je potrebu da mu prui jo neku utehu, ali
nije uspevala da ita smisli.
Moja sestra eli da govori s vama, ree on i udalji se, ne upoznavi ih i
ne pokuavi ni da se pohvali nekim objanjenjem da je ta visoka ena
voa njihove grupe. Guja se okrete za njim, ali atorsko krilo pade i umiri
se. Sada je jo vie oseala iscrpljenost i kobra na njenim ramenima joj se
uini preteka.
Je li vam dobro? zaula je pitanje.
 Crnokosa ena se kretala prema njoj, elegantno, ali pomalo neprirodno
zbog poodmakle trudnoe. Guja je morala da podigne pogled da bi joj
videla oi. ena je imala uske borice oko oiju i usta, i nasmeila se sada, ali
zabrinuto: Izgledate veoma umorni. Hoete li da vam pripremimo
postelju?
Ne sada, ree Guja, spavau tek kada sve bude gotovo.
Posmatrale su se otvoreno i Guja oseti da su njih dve bliske po
odgovornosti koju nose. ena klimnu glavom:
Mislim da vas shvatam. Moemo li vam pomoi? Da li vam je potreban
neko ko bi vam pomogao u pripremi?
Guja se nalazila u takvom stanju da su ova pitanja bila vrlo sloena za
nju. Trebalo joj je dosta vremena da svojim premorenim mozgom shvati
ta ona znae, i kakav odgovor treba da d.
Mog ponija treba nahraniti i napojiti.
To je ve uraeno.
Bie mi potreban neko da mi pomogne oko kobre. Neko snaan, mada
je vanije da bude neko ko se ne plai zmija.
ena klimnu glavom. Ja bih vam rado pomogla, ali sam u poslednje
vreme prilino troma. Nai u nekoga.
Hvala vam.
Crnokosa ena se gotovo neprimetno pokloni i polako krete ka grupi
atora. Guja je gledala za njom, u njen hod i divila se njenoj otmenosti.
Pokuala je da uporedi sebe sa njom i uvidela da je premala, premlada i
brljava.
Pesak skliznu sa njene ruke ali ona ga uhvati pre no to je pao na tlo. Bio
je spreman za napad i podie gornji deo tela prema njoj. Zatim zapalacavi
jezikom okrenu se sputanoj ivotinjici, oseajui toplotu njenog tela,
kuajui njen strah..
Znam da si gladan, ree Guja, ali ovaj stvor nije za tebe. Ona sloi
Pesak u torbu, zatim otkai i Maglu sa sebe i pusti je da se sklupa u svom
mranom odeljku.
Kada se Gujina mutna senka nadvila nad ivotinjicom u mrei, ona
zaskia i zakoprca se, Guja se sae i uze je u ruke. U poetku, ivotinjica se
otimala preplaeno kriei, a zatim se pod Gujinim milovanjem primirila.
Leala je mirno, dahui iscrpljeno i uplaeno gledajui u Guju. Imala je
duge zadnje noge i iljate ui, dok mu se njukica mrdala oseajui blizinu
zmija. Na mekom, tamnom krznu Guja je nazirala etvrtaste otiske od
mree.
ao mi je to u morati da ti uzmem ivot, govorila mu je Guja. ali
strah e prestati i nee te boleti. Ona neno sklopi ruku oko ivotinje i,
milujui je, obuhvati je tik iza lobanje. Naglo tre. Izgledalo je kao da se
ivotinjica jo bori, ali bila je mrtva, telo joj se zgri, noice i apice skupie
i zadrhtae. Jedino joj je pogled ostao nepromenjen, inilo se kao da i dalje
bulji u Guju.
Guja je ispetlja iz mree i izabra malu boicu iz torbice koja joj je visila o
pojasu. Zatim silom rastvori vilice ivotinjice i samo jednu jedinu kap
mutnog rastvora kanu u njena usta.
Brzo je zatvorila boicu i pozvala Maglu da izae. Kobra je krenula
odmah, ali se kretala polako, sklopljene kukuljice, klizei niz rub torbe i po
otrom pesku. Odmah namirisa ivotinjicu i gotovo lebdei stie do nje,
dotaknuvi je jezikom. Za tren Guja se uplai da e kobra odbiti mrtvo
meso, i ree joj:
Zalogaji za tebe.
Magla omirisa ivotinjicu koja se jo grila, i poto je bila veoma gladna,
podie se unazad i napade, zabadajui vrste onjake u jo toplo telo i
ubrizgavajui otrov u njega. Zatim stade gutati plen, irei vilice. No,
ivotinjica je bila premala za kobrine potrebe i jedva da joj se poznavala u
grlu.
Kada se Magla primirila i sklupala, varei ovaj mali obrok, Guja sede
kraj nje i obuhvati joj vrat, iekujui.
Onda zau korake u pesku.
Poslali su me da vam pomognem.
Izgledao je vrlo mlad, uprkos sedim vlasima rasutim u tamnoj kosi. Bio
je vii od Guje i dosta prijatnog izgleda. Oi su mu bile crne, a otro
oiviene povrine na licu izgledale su jo tvre zbog kose koja je bila
zategnuta unazad i svezana u vor. Izraz lica bio mu je nezainteresovan.
Plaite li se? upita Guja.
Radiu ono to mi kaete.
Iako mu se oblici tela nisu videli ispod iroke odee, njegove duge,
vrste ruke odavale su snagu.
Dobro, drite je i ne dozvolite da vas iznenadi.
 Magla je poela da se trza, jer su lekovi koje je Guja unela u ivotinjicu
poeli da deluju. Oi kobre gledale su netremice, ali nisu videle nita.
Ako me ujede?
E, pa drite je!
Mladi se priblii, ali ne dovoljno veto. Magla se izvi, udarivi ga repom
po licu. On se zanese unazad, vie iznenaen nego povreen. Guja je vrsto
stezala kobru za vrat nastojei da joj obuhvati i preostali deo tela. Magla
nije bila boa, ali je bila glatka, snana i brza. Sem toga, i vidno razdraena.
Siktala je, ibajui telom, spremna da ujede sve to dohvati. Borei se s
njom, Guja je uspela da joj pritisne otrovne ljezde i istisne poslednje kapi
otrova. Samo za tren, blesnule su na Maglinim onjacima kao dijamant i
silina kobrinog grenja odbaci ih u mrak. Guji je pesak bio od pomoi, jer je
bio slab oslonac za Maglu. A onda joj je u pomo priskoio i mladi
hvatajui kobru za telo i rep. Napad grenja naglo minu i Magla se opusti u
njinim rukama.
Ne putajte je, ree Guja, cela no je pred nama.
Kada je Magla ponovo dobila napad grenja, mladi je bio spreman i
drao ju je tako sigurno, da je Gujina pomo bila nepotrebna.
ta e se desiti ukoliko me ujede, pitao je mladi.
Samo biste se razboleli, jer jo nije napravila otrov. Ako vas ujede
kasnije, verovatno biste umrli. No, ako ne napravi neku glupost i ukoliko
uopte bude nekog ujela, ujee mene.
Ako umrete, sumnjam da ete moi pomoi mom malom roaku.
Ne razumete. Ja ne mogu da umrem od zmijskog ujeda.
Guja isprui ruku prema njemu i on ugleda mnotvo belih oiljaka od
uboda zubima. Posmatrao je netremice njenu ruku, zatim njene oi i potom
skrenuo pogled.
Vreme je prolazilo, Mesec se pomerao ka zapadu zaklonjen oblacima,
oni su drali kobru kao dete. Guja je zadremala i kada se Magla pomeri,
pokuavajui da se oslobodi, ona se tre. Ne smem da zaspim, ree
mladiu. Priajte sa mnom. Kako vam je ime?
Mladi je oklevao, ba kao i Stavin. Izgledalo je da se plai nje, ali ne
samo nje. Moj narod, ree najzad, veruje da nije dobro rei svoje ime
strancu.
Ako ste mislili da sam vetica, nije trebalo da me zovete. Ne znam
nikakve arolije i ne elim da ih saznam.
 Nismo praznoverni, ree on, nismo u onom smislu kako se vama ini.
Ne plaimo se uroka.
Ne mogu nauiti obiaje svih naroda sveta i zato se drim svojih. A
jedan od mojih obiaja jeste i taj da se ljudima s kojima radim obraam po
imenu. Dok je govorila ovo, Guja ga je paljivo zagledala, nastojei da mu
u pomrini razazna izraz lica.
Mi meusobno znamo svoja imena i saoptavamo ih svojim
sadruzima.
Guja razmisli o ovom obiaju i zakljui da joj ne bi odgovarao.
Samo sadruzima, i nikada nikome drugom?
Pa... ponekad i prijatelju otkrijemo ime.
Tako znai, ree Guja, sada mi je jasno. Za vas, ja sam samo stranac,
moda ak i neprijatelj.
Moj prijatelj moe da sazna moje ime, govorio je mladi, Ne elim da
vas uvredim, ali ini mi se da se nismo razumeli. Mi izuzetno cenimo
prijateljstvo, ali poznanik nije isto to i prijatelj.
No, u ovoj surovoj zemlji ponekad morate da donesete brzu odluku o
tome da li je neko vredan da se nazove prijateljem.
Upravo zato retko i sklapamo prijateljstva, jer prijateljstvo je velika
obaveza.
Tvoje rei zvue mi kao neto ega se treba bojati.
On razmisli malo. Ono ega se mi najvie bojimo jeste izneverivanje
prijateljstva. To je vrlo bolno.
Je li vas neko nekad izneverio?
On joj uputi otar pogled, kao da joj time eli rei da je otila predaleko.
Ne, odgovorio je, a glas mu je bio tvrd, kao i lice, nemam nikoga koga
bih mogao nazvati prijateljem.
To je vrlo tuno, ree Guja i uuta. Nastojala je da shvati ta to moe
tako vrsto da zapeati ljudsku duu, uporeujui svoju usamljenost iz
nude sa njegovom koja je bila stvar slobodnog izbora.
Zovi me Guja, ree na kraju, ako moe sebe naterati da to izgovori.
I nemoj oseati nikakvu obavezu zbog toga.
Mladi zausti da neto kae, moda je pomislio da ju je uvredio, moda
je hteo da bolje obrazloi obiaje svog naroda, ali Magla stade da se uvija u
njihovim rukama i morali su da je dre kako se ne bi povredila. Kobra je
bila tanka u poreenju sa svojom duinom, ali vrlo snana i grevi koje je
sada dobila bili su jai od prethodnih. Bacala se telom i gotovo uspela da
im se otrgne. Guja joj je drala glavu i spreavala je da rairi kukuljicu.
Tada kobra obmota repom mladia oko struka. On poe da je vue i da
se obre ne bi li se oslobodio.
Nemoj tako, upozoravala ga je Guja, ona nije toliko snana da bi te
povredila. Pusti da...
No, bilo je prekasno. Magla se borila za svoje osloboenje svim
sredstvima, prvo se naglo opustila i kada je mladi izgubio ravnoteu,
istrgla se i poela bacakati kroz pesak. Guja ostade sama da se bori s njom,
uhvati je i baci se na lea drei je iznad sebe. Magla se nadvi nad njom,
razjapljenih eljusti besno sikui. Mladi je dograbi odmah ispod
kukuljice, ali ona se okrenu i napade ga. No, Guja ju je vrsto drala i
uspela da je zadri. Zajednikim snagama pomerie Maglu sa njenog
uporita i savladae je. Guja se s mukom uspravi, a Magla ostade primerna
i gotovo ukruena. I mladi i Guja kupali su se u znoju, mladi je potpuno
pobledeo, a i Guja je drhtala.
Mislim da sada moemo predahnuti, ree Guja. Kada ga je paljivo
pogledala, spazila je na njegovom obrazu tamnu crtu, posledicu Maglinog
repa. Podie ruku i dotae je prstom.
Imae modricu, ree, ali nee ostati beleg.
Da su istinite prie o tome da zmije ujedaju repom, vi biste sada drali i
glavu i rep, a ja bih umirao.
Noas mi je bio potreban neko da ne bih zaspala, prvenstveno zbog
toga. Mada, moram priznati, malopre bih teko zadrala Maglu da sam bila
sama.
Borba sa kobrom izazvala je u njoj luenje adrenalina, koje je sada
opadalo, ali glad se ponovo javljala, i iscrpljenost jo jae no pre.
Gujo...
Da?
On se nasmei, zbunjeno. Samo pokuavam da izgovorim.
Bilo je dobro.
Koliko vam je bilo potrebno vremena da preete pustinju?
Ne dugo, ali se oduilo. est dana. Sada mi se ini da nisam odabrala
najpovoljniji put.
 Kako ste preiveli?
Vode je bilo. Danju smo se odmarali, gde god smo mogli da naemo
hladovinu, a putovali smo samo nou.
Jeste li nosili sve svoje namirnice?
Guja slee ramenima. Samo malo. elela je da on vie ne pominje
hranu.
ta se nalazi na drugoj strani pustinje?
Planine. Reke. Drugi ljudi. Naselje u kome sam odrasla i gde sam uila
da leim ljude... Zatim jedna druga pustinja i planina u kojoj se nalazi
grad.
Grad... Voleo bih da ga vidim... jednog dana.
Stanovnici grada ne putaju unutra ljude spolja, ljude kao to smo ti i
ja. Ali u planinama ima jo mnogo gradova, a pustinja se moe prei.
Mladi je utao, ali Guja je mogla da pretpostavi o emu razmilja, njena
seanja na odlazak od kue jo su bila svea.
Novi napad grenja usledio je mnogo pre no to je Guja to oekivala, a
po njihovoj snazi ona je otprilike odmerila do kog stupnja se razvila
Stavinova bolest, i zaelela je da svane. Ako to dete ve mora ga umre,
bolje da to bude to pre, da ga preali i pokua zaboraviti. Magla bi se
unitila bacakajui se po pesku da je mladi i Guja nisu drali.
Iznenada, kobra se potpuno ukruti, vilice joj se stegnue, a jezik opusti.
Prestala je da die.
Dri je! ree Guja, glavu joj dri. Brzo, uhvati je, a ako ti se otme,
bei... Sada te nee napasti, moe te samo sluajno zakaiti.
Mladi je oklevao za tren, a zatim uhvati Maglu odmah iza glave, Guja
potra do najblieg bunja, posrui u pesku. Poela je da lomi suvo,
trnovito granje, koje ju je grebalo po rukama, ali ona se nije obazirala na
to, kao ni na klupko rogatih arki ugneenih pod sasuenim grmom, koje
zasiktae na nju. Pronala je uplju granicu i ponese je natrag. Ruke su joj
krvarile iz dubokih ogrebotina.
Kleknuvi pored kobrine glave, ona joj silom rastvori vilice i gurnu joj
uplju granicu duboko u grlo. Sae se i uzevi drugi kraj granice u usta
poe polako uduvavati vazduh u Maglina plua.
Poelo je strahovito da joj se vrti u glavi, ali uspevala je da ne misli na
to, bila je svesna svega oko sebe, mladievih ruku koje su drale kobru
onako kako mu je ona rekla, njegovog neujednaenog disanja, peska koji
joj je grebao laktove na koje se oslanjala.
Guja je duvala i dalje, zastajala i ponovo poinjala, sve dok Magla nije
prihvatila ritam i nastavila sama da die.
Guja uzdahnu i sede na pete.
Preivee, ree, nadam se.
Zatim akom obrisa elo, ali na dodir buknu bol u ruci. Tre je nadole, a
agonija je protrese, kroz kosti, uz ruku, ramena, obuhvati joj grudi i samo
srce. Sve joj se zamuti pred oima. Pokua da se zadri, ali oslonac tla kao
da se izmaknu ispod nje i ona se izgubi u tami.
Gujo, da li da je pustim?
Oseala je pesak na licu i rukama i pomislila je da je pitanje upueno
nekom drugom, mada je znala da nema nikoga. Osetila je ruke na sebi i
poelela da uzvrati taj neni dodir, ali bila je suvie umorna. San joj je bio
potrebniji i ona ih odgurnu. Ali one joj pridrae glavu, prislonie neto
tvrdo uz njene usne i ona oseti vodu u ustima. Zakalja se i ispljunu.
Pridie se na lakat. Mada joj se pred oima razbistrivalo, drhtala je...
oseala se upravo onako kao kada ju je zmija prvi put ujela, pre no to se
imunitet u njoj potpuno razvio. Videla je mladia nad sobom, kako klei i
prinosi joj uturicu s vodom, a tada ugleda neto zbog ega u trenu
zaboravi na pulsirajui bol... iza mladia, kobra je puzala ka tami.
Maglo! viknu udarivi rukom po tlu. Mladi se uplaeno obazre, a
kobra se uspravi, slobodna i ljutita, motrei na njih spremna da napadne.
Kukuljica joj je bila rairena klatei se prema njima. Na tamnoj pozadini
ocrtavala se poput promenljive svetle linije.
Guja primora sebe da ustane, oseajui se kao da pokuava da
zagospodari nekim tuim telom. Jedva se odrala na nogama, krenuvi
prema kobri. Sada ne sme poi u lov, govorila joj je, veliki posao te
eka.
Ispruila je desnu aku ustranu, privlaei njom Maglu. Ruka ju je bolela
i ona opazi da joj krv curi niz prste. Zar me ve ujede, nevaljali stvore?
Nije se bojala ujeda, ve mogunosti da se izgubi sadraj Maglinih kesica za
otrov.
Nije, proapta mladi iza nje.
To je znala i ona sama, od otrova ruka bi joj obamrla, a od novog seruma
samo bridela... Tada Magla napade. No, dobro uvebani Gujini refleksi
proradie, njena desna ruka se izmae a leva zgrabi Maglu u trenu kada je
zabacivala glavu za drugi pokuaj. Kobra se uvijala ali ne za dugo.
Podmukla ivotinjo, govorila joj je Guja, treba da te bude sram.
Zatim dozvoli Magli da joj se uspue uz ruku i legne preko ramena, gde je
liila na obris nekog nevidljivog ala, sa repom koji joj se vukao kao skuti
duge haljine.
Nije me ugrizla?
Nije, ree mladi. Njegov glas je imao prizvuk nekog
strahopotovanja. U protivnom, trebalo bi da umirete u agoniji, a ruka da
vam je modra i oteena...
Guja se tada priseti klupeta arki ispod buna sa koga je lomila
granice i dotae krv na aci. Obrisa je i ugleda dvostruki zmijski ubod
meu ogrebotinama od trnja. Ruka je bila malo oteena.
Ovo treba oistiti, ree, stidim se to sam podlegla obinom
zmijskom ujedu.
Bolovi iz rane u talasima su joj strujali kroz ruku, ali nije je vie peklo.
Posmatrala je umornim oima zalazak Meseca i treperavu okolinu, zatim
pogleda u mladia.
Ispunio si svoj zadatak hrabro i dobro... Hvala ti.
On obori pogled i kao da se malo nakloni. Zatim joj prie, a Guja
pomilova Maglu po vratu, da se ne bi ponovo uznemirila.
Bie mi ast, progovori mladi sveanim glasom, da me ubudue
zove Arevin.
Bie mi drago.
Guja klee i paljivo spusti kobru sa sebe u torbu. Uskoro, kada se Magla
potpuno primiri, kada svane, moi e da odu Stavinu.
Kada vrh Maglinog belog repa ieze, Guja zatvori torbu i pokua da
ustane, ali nije mogla da stoji na nogama. Nije bila jo potpuno prebrodila
posledice novog otrova. Tkivo oko uboda bilo joj je crveno i osetljivo, ali
znala je da se krvavljenje nee iriti. Sedela je u pesku, klonula, prazno
gledajui svoju aku, i pokuavala da odredi ta treba da ini.
Dozvoli da ti pomognem, molim te.
Mladi joj dodirnu rame i pomoe joj da se osloni na noge.
Oprosti, ree ona, odmor mi je potreban vie od svega...
 Treba prethodno da ti operem ruku, ree Arevin, a onda moe da
spava. Jedino mi reci kada da te probudim.
Ne smem da zaspim, ree Guja, uspravivi se i zabacivi kratke
kovrde sa ela. Dobro mi je, jedino mi je potrebno malo vode.
Arevin otpusti gornji deo odee. Ispod je nosio pregau oko kukova i
koni pojas na kome je visilo nekoliko konih uturica i kesica. Guja zapazi
da mu je telo mravo, ali lepo graeno, noge duge i miiave. Koa mu je
bila neto svetlija od lica. On otkai jednu uturicu i posegnu za Gujinom
rukom.
Ne, Arevine. Moe se desiti da ti otrov ue u neku malu ogrebotinu i
inficira te.
Ona sede i poe postepeno toiti vodu preko otekline. Ruiaste kapi
padoe na pesak i odmah iezoe, ne ostavivi za sobom ni vlanu mrlju
na tlu. Rana joj je jo malo krvarila, ali bol je bio usredsreen samo na tom
jednom mestu. Otrov je bio ve gotovo neutralisan.
Ne shvatam, govorio je Arevin, kako ti nije nita. Moju najmlau
sestru bila je ujela peana zmija. Trudio se da mu glas bude ravnoduan,
ali nije uspevao. Nismo je mogli spasti... ak ni bolove ublaiti.
Guja mu vrati uturicu, zatim zahvati malo pomade iz jedne od svojih
kesica i natrlja ranu.
To je jedna od naih osnovnih priprema za ovaj posao, govorila je.
Radimo sa mnogo raznih vrsta zmija i moramo biti imuni na njihov
otrov... Postupak imunizacije je dugotrajan i muan, a vrlo esto i bolan.
Guja stee aku, rana nije vie krvarila, a nije joj se ni vrtelo u glavi.
Nae se zatim k Arevinu i dodinu mu izgreban obraz, razmazujui tanak
sloj pomade preko ogrebotine.
To e ti pomoi... odmah e zarasti.
Ako ve ne sme da spava, moe li bar da se odmara?
Samo kratko.
Guja sede pored Arevina, naslonivi se na njega. Sedeli su oputeni,
posmatrajui kako Sunce pretvara oblake u zlato, plamen i ar. Guji je
prijao i ovaj najobiniji fiziki dodir s drugim ljudskim biem, mada je
oseala da joj to nije dovoljno. U neko drugo vreme, na nekom drugom
mestu, verovatno bi uinila jo neto, ali ne ovde, ne sada.
 Kada se donji rub blistavog Sunevog diska odvojio od obzora, Guja
ustade i izmami Maglu iz njenog odeljka. Kobra izae lagano, bila je
malaksala i samo se oprui preko Gujinih ramena. Arevin uze lekarsku
torbu i krenu za Gujom prema maloj grupi atora.
Stavinovi roaci su je ekali i Guja odmah primeti da neto nije u redu.
Stajali su, zbunjeni, nemi, obarajui poglede. Za tren, Guja je pomislila da
su odluili da joj otkau. Onda, sa strepnjom upita da Stavin nije moda
umro. Oni zavrtee glavama i propustie je u ator.
Stavin je leao isto onako kako ga je ostavila, spavajui i dalje. Odrasli su
je pratili pogledom, i to u njoj jo vie utvrdi oseaj da neto nije u redu...
Magla se uznemirila, smetalo joj je prisustvo straha u prostoriji.
Znam da elite da ostanete, govorila im je Guja, i da elite da mi
pomognete, ali molim vas, vratite se ispred atora. Ovde samo ja mogu
neto da uinim.
Oni se pogledae meusobno, zatim svi u Arevina. Guji se uinilo da e
se oni suprotstaviti, ali Arevin progovori: Roaci, hajdemo. Mi smo u
njenim rukama. On odmae krilo na ulazu i pozva ih rukom da izau. Guja
mu zahvali pogledom, a on kao da se nasmei.
Guja se okrete Stavinu i klee pored njega.
Stavine... pozva ga.
Dodirnu mu elo. Bilo je vrelo, a i njena ruka je bila drhtavija no pre.
Neni dodir probudi dete.
Vreme je, ree Guja.
Dete trepnu, kao da se vraa iz nekog detinjeg sna, gledajui je, polako
je prepoznajui. Nije izgledao uplaen. Guja je bila zadovoljna zbog toga,
mada je zbog neeg drugog bila uznemirena, neeg to nije mogla da
uoblii.
Hoe li me boleti?
Boli li te sada?
Oklevao je, kruio pogledom, a onda izusti: Da.
Verovatno e te zaboleti jo malo vie. Nadam se da nee... Jesi li
spreman?
Moe li Trava da ostane?
Naravno, ree ona.
 I tada shvati odakle je poticao njen oseaj uznemirenosti. Odmah u se
vratiti, jedva je izgovorila. Glas joj se bio toliko promenio, grlo toliko
steglo, da nije mogla da izbegne da ga ne prepadne. Izae iz atora,
hodajui polako, mirno, suzdravajui se. Na licima roaka koji su stajali
napolju jasno je videla ega se plae.
Gde je Trava?
Arevin, koji joj je bio okrenut leima, trgao se na ton njenog glasa.
Plavokosi mladi uzdahnu i skrenu pogled na drugu stranu.
Uplaili smo se, ree stariji sadrug. Uinilo nam se da e ugristi
deaka.
Ja sam na to mislila. Ja sam to uinila. Puzio je preko njegovog lica,
pokazivao je onjake... ena stavi ruke na ramena sedog oveka, ali on ne
ree nita.
Gde je?
Guja je elela da vrisne, ali nije to uinila.
Dodali su joj malu otvorenu kutiju. Ona je uze i brzo pogleda unutra.
Trava je bio gotovo preseen nadvoje, utrobu mu se nazirala iz
poluokrenutog tela, i dok ga je ona gledala, drhtei, malo se zakoprcao i
zapalacao jezikom. Guja ispusti glas, isuvie nizak da bi bio krik. Uzela ga je
u ruku, to je paljivije mogla. Dotae mu usnama glatke zelene ljuspice iza
glave, zatim zagrize brzo, otro, u sam koren lobanje. Krv iknu u njena
usta, bila je topla i slana. Ako do tada i nije bio mrtav, znala je da ga je
trenutno ubila.
Podigla je pogled prema Stavinovim roacima, zatim u Arevina; svi su
bili bledi, no, ona uopte nije saoseala s njima, niti joj je bilo potrebno iije
sauee.
Tako malen stvor, govorila je, tako majuan, koji je mogao da podari
samo snove i mir. Gledala ih je jo samo tren zatim se okrenu atoru.
ekajte... pozivao ju je stariji sadrug. Pribliio se i stavio joj ruku na
rame, ona se izmae. Daemo vam sve to zaelite, ree sedokosi ovek,
samo ne dirajte dete.
Ona se besno okrete od njega. Treba li moda sada da ubijem Stavina
zbog vae gluposti?
ovek je pokuao da je zadri, ali ona se otre i utra u ator. Uavi
unutar, udari nogom lekarsku torbu i preturi je. Grubo probuen, Pesak
ljutito ispuza i umota se u kolutove. Neko je spolja pokuao da ue, ali
doeka ga siktanje i egrtanje tako otro kako nikada ranije nije ula. Nije
se ak ni okrenula da vidi ta se dogaa. Sagla je glavu i rukavom obrisala
suze pre no to ih je Stavin mogao zapaziti. Zatim klee kraj njega.
ta se deava? upitao je deak, do koga su doprli glasovi ispred atora
i tranje kroz pesak.
Nita, Stavine, ree Guja. Jesu li ti rekli da smo doli preko pustinje?
Nisu, ree on zaueno.
Bio je naporan put i vruina i nita nismo jeli. Trava je ogladneo i
otiao u lov. Hoe li mu oprostiti i pustiti me da ponem? Ja u biti uz tebe
sve vreme.
Deak je bio umoran i razoaran, ali nije imao volje da se prepire.
Dobro. Glas mu je zautao tanuno kao pesak kada curi kroz prste.
Guja ukloni ebe sa Stavinovog malog tela. Tumor mu se uoavao ispod
koe pod rebrima, ogroman, pritiskajui mu oblinje organe, oduzimajui
mu hranljive materije kako bi sam rastao, pri tom ga trujui svojim
izluevinama. Guja podie Maglu i drei je za glavu pusti da se rasprostre
po deakovom telu. Morala je paljivo da dri kobru, tako da ga ne ujede, a
ipak joj omoguila da ga dodiruje i kua jezikom. Pesak ponovo zaegrta,
kobra se tre. Guja ju je umirivala, milujui je. Uvebane i usaene reakcije
poee da se ispoljavaju, nadjaavajui iskonske nagone u kobri i ona
nastavi da pretrauje Stavinovo telo. Zastade kada joj jezik dotae kou
iznad tumora i Guja je pusti.
Kobra se naglo uzdie i napade munjevito, upravo onako kako to ine
kobre, uronivi svoje kratke onjake jedanput, popustivi za tren, a zatim
ponovo zagrizavi da bi bolje zahvatila... Stavin vrisnu ali ostade
nepomian u blagom Gujinom zagrljaju.
Magla isprazni sadraj svojih kesica za otrov u dete i pusti ga. Zatim se
uzdie, okrenu se unaokolo, spusti kukuljicu i kliznu preko poda u potpuno
pravoj liniji ka svom mranom skuenom odeljku.
Gotovo je, Stavine.
Hou li umreti?
Ne, ree Guja, ne sada, a nadam, se ni za mnogo godina. Izvadi
boicu iz kese o pojasu i nadnese je nad Stavina. Otvori usta. On poslua,
a ona mu posu jezik belim prahom. Ovo e ti olakati bol. Guja zatim
prostre pare tkanine preko ugrienog tumora, ne briui krv.
Gujo? Je li odlazi? upita tiho Stavin kada je ustala i krenula.
 Jo ne. Neu otii pre no to se oprostimo. Obeavam.
Dete se opusti, zatvori oi i prepusti delovanju leka.
Pesak je bio miran, sklupan na podu. Guja potapa po podu, pozivajui
ga. On posluno krete prema njoj i dozvoli da ga vrati u torbu. Guja je
zatvori i podie, ali inilo joj se da je prazna.
Galama je dopirala ispred atora. Masa ljudi, Stavinovi roaci i jo neki
koji su im doli u pomo provalie u ator, vitlajui tapovima jo pre no
to su je pogledali.
Guja mirno spusti konu torbu. Gotovo je.
Uoe. I Arevin je bio meu njima, ali jedini on nije drao motku u
rukama. Gujo... progovorio je, ali Guja nije mogla da proceni da li osea
bol, saaljenje ili zbunjenost. Stavinova majka je stajala kraj njega. On je
zagrli, govorei joj:
Da nije nje bilo, Stavin bi sigurno umro.
Ona mu strese ruku, sa sebe.
Moda bi preiveo. Moda bi bolest sama prola. Mi... nije mogla dalje
da govori, guei suze u sebi.
Guja primeti kako se ljudi kreu, kako je opkoljavaju. Arevin koraknu
prema njoj, ali zastade.
Moe li neko od vas da zaplae? upita Guja. Moe li iko ovde da
zaplae za mnom i mojim oajanjem, ili za njima i njihovim grehom, ili za
malima na ovom svetu i njihovim bolom? Oseala je kako joj suze klize niz
obraze.
Nisu je razumeli, nisu saoseali s njom, vrealo ih je i to to plae.
Odmakoe se, prisebnost im se vraala ali jo su je se plaili. A njoj vie nije
bilo potrebno da se pretvara da je mirna kao kad je morala da zavara dete.
Vi, budale jedne. Glas joj je drhtao. Stavin...
Svetlo na ulazu se pomeri i zau se glas: Pustite me da proem. Ljudi
ispred Guje povukoe se ustranu i propustie enu crne kose i laviinih
ukrasa na sebi. Ona doe do Guje, ne obraajui panju na torbu koja joj se
oslanjala o nogu. Hoe li Stavin preiveti?
Glas joj je bio tih, staloen i vrlo blag.
To se ne moe sa sigurnou tvrditi, odgovori Guja, ali oseam da
hoe.
Ostavite nas same.
 Ljudi se pogledae meusobno, odloie motke i jedan po jedan
napustie unutranjost atora. Arevin ostade i jo vie se priblii Guji. A
njena snaga, koju je u trenutku opasnosti bila prikupila naglo istee iz nje i
kolena joj klecnue. Sklupala se oko lekarske torbe, pokrivi lice rukama.
ena kleknu pored nje, zagrli je i privue sebi.
Hvala vam... Tako mi je ao...
I Arevin klee kraj njih dve i takoe zagrli Guju, koja ponovo poe
snano da se trese plaui. Oni su utali i drali je u naruju.

Kasnije je, iscrpljena, zaspala, sama u atoru sa Stavinom, drei ga za

ruicu. Ljudi su nahvatali male ivotinje za Peska i Maglu, dali su joj hrane i
svega ostalog to joj je moglo zatrebati; ak su joj dali i dovoljno vode da bi
se okupala, mada je to moralo prilino iscrpsti njihove zalihe.
Kada se probudila, Arevin je takoe leao u blizini i spavao. Gornji deo
odee bio mu je otvoren i ona je mogla da vidi znoj koji mu se sijao na
grudima i stomaku. Sada, dok je spavao, lice mu vie nije bilo onako hladno
i otro, izgledao je umorno i ranjivo. Guja poe da ga probudi, ali se
predomisli i prie Stavinu.
Ona ga otkri i on se probudi. Napipala je tumor i uoila da je poeo da se
rastvara i sui, Maglin izmenjeni otrov unitavao ga je. To je obradova,
uprkos tuzi koja ju je drala. Zatim ukloni Stavinu svetlu kosu s lica.
Malecki, proapta, uskoro u morati da te napustim. Ovde ne mogu
ostati.
Znala je da joj je potrebno jo najmanje tri dana da se potpuno oporavi
od ujeda peane zmije, ali reila je da se zalei na nekom drugom mestu.
Ne boli me vie, ree Stavin, jo ne potpuno razbuen.
Drago mi je.
Hvala ti.
Stavine... zbogom. Hoe li se posle setiti da si se probudio i da sam se
oprostila od tebe?
Zbogom, ree on, ponovo tonui u san. Zbogom, Gujo. Zbogom
Travo. Sklopio je oi.
Guja uze svoju torbu i postoja malo, gledajui u Arevina. Nije se micao.
Ispunjena tugom i zahvalnou, napustila je ator.
 Senke su se rasplinjavale i duile, sumrak se bliio; logor pustinjskih
ljudi bio je vreo i tih. Guja pronae svog prugastog ponija, sitog i
napojenog. Nove, napunjene meine za vodu leale su na tlu pored sedla, a
pustinjska haljina bila je prebaena preko njega, iako je Guja odbila da joj
plate, Tigrasti poni zarza i ona ga poee po arenim uima, osedla ga i
priveza mu opremu na lea. Zatim ga uze za uzdu i ne osvrnuvi se, krete
ka istoku, putem kojim je i dola.
Gujo...
Ona duboko udahnu i okrete se ka Arevinu. Zalazee Sunce oiviavalo je
njegovo telo skarletnom linijom. Crna kosa padala mu je slobodno na
ramena, uobliavajui mu lice.
Mora li da ide?Ona klimnu glavom.
Nadao sam se da nee otii pre... Nadao sam se da e jo .. Ima jo
plemena u pustinji kojima je potrebna tvoja pomo...
Moda bih i ostala, da se nije ovo desilo, ali sumnjam. Dodueza vidara
ovde ima posla, ali...
Preplaili su se...
Rekla sam im da mu Trava ne moe nauditi, ali oni su videli samo
njegove onjake i nisu znali da on moe samo da uspava i olaka
umiranje.
Zar im ne moe oprostiti?
Ne mogu se suoiti sa njihovom krivicom. Arevine, ono to su uinili,
bilo je posle moje greke. Ja sam ih potpuno razumela onda kada je bilo
prekasno.
Sama si mi rekla da ne moe poznavati sve obiaje svih naroda.
Bez Trave, ree ona, ja sam kao i bez ruke. Ukoliko nekoga ne mogu
da izleim, ne mogu mu vie nikako pomoi. Mi nemamo mnogo zmija
sanodarki. Preostaje mi samo da se vratim u svoje naselje i kaem
uiteljima da sam jednu izgubila, uz nadu da e mi oprostiti glupost. Ime
koje nosim retko kad su kome podarili i time e njihovo razoaranje biti
vee.
Dobro, dozvoli bar da poem s tobom.
I ona je to elela, oklevala je nekoliko trenutaka i proklela sebe zbog te
slabosti. Ne... Moda e mi oduzeti Peska i Maglu i proterati me, a i tebe bi
proterali, sa mnom. Ostani ovde, Arevine.
Bili bismo zajedno, svejedno gde.
 Ne, Arevine. Vremenom bismo omrzli jedno drugo. Ja tebe ne
poznajem, a ni ti mene. Potrebno nam je mira i vremena da bismo mogli
jedno drugo dobro da razumemo.
On joj prie i zagrli je; neko vreme su stajali tako zagrljeni i mirni. Kada
je podigao glavu, niz obraze su mu tekle suze. Molim te, vrati se, izusti.
Ma ta se desilo, vrati se, molim te.
Pokuau, ree Guja. Kada vetrovi minu, idueg prolea, oekuj me. A
ako se ne vratim do onog drugog prolea, zaboravi me. Gde god bila, i ja u
tebe tada zaboraviti.
ekau te ree, Arevin. Bilo je to sve to je eleo da joj obea.
Guja uze konja za povodac i krenu u pustinju.
2

Poput bele linije u tami, Magla se izdie i zaita, njiui se, a Pesak joj
odgovori egrtanjem. Tek tada Guja zau prigueni topot kopita u
pustinjskom pesku, i oseti ga pod dlanovima. Udarivi akom po tlu, ona se
tre i naglo usisa vazduh od bola. aka joj je bila modra i tamna od prstiju
do zgloba, i na njoj je videla dva uboda, tamo gde ju je ujela peana zmija.
Pesak prestade da onako uznemireno zvei i sa toplog vulkanskog kamena
skliznu prema njoj. Guja ponovo pljesnu dva puta po tlu, ovoga puta
zdravom rukom, Magla oseti titranje vazduha i, umirena dobro poznatim
znakom, spusti se polako na tlo oputajui kukuljicu.
Topot kopita utihnu. Guja zau glasove iz logora, u stvari, iz grupe
atora koji su bili crnji od crnog tla, u senci izdignute stene.
Pesak, se obmota oko njene ruke, a Magla joj se uspuza do ramena...
Trava bi ve leao omotan oko njenog lanka na ruci ili oko vrata, poput
smaragdne ogrlice, ali Trave nema vie. Trava je mrtav.
Jaha potera konja ka njoj. Slabano svetlo priguenih baklji i meseina
priguena oblacima, mutno zablistae na rasprtanim kapljicama vode
kada veliki rian stade da gaca kroz bare u oazi. Dahtao je kroz rairene
nozdrve, a na vratu, du uzda, stvarala mu se pena od znoja. Odsjaj vatre
zaiskrio je na zlatnom konjskom oglavu i osvetlio lice jahaa.
Vidarko! pozvao ju je i ona ustade.
Zovi me Guja, rekla je tiho, svesna da je moda ve i izgubila pravo na
to ime, a ipak ne elei da se vrati na svoje pravo ime.
Ja sam Meredit.
On skoi s konja i poe k njoj, ali zastade kada Magla podie glavu.
Nee ujesti, umirivala ga je Guja i Meredit prie.
Jedan drug mi se povredio. Hoete li da mu pomognete?
Pa, naravno, odgovorila je bez oklevanja, ali napregnuto, jer je
strepela da e neko od nje zatraiti da pomogne samrtniku, a da ona nee
moi nita da uini. Kleknula je da bi Maglu i Peska smestila u torbu. Zmije
poee da joj puu niz ruke, dok su im hladne krljuti pravile neobine are
du njenih prstiju.
Moj poni je oopavio, govorila je, Morau da pozajmim konja...
Veverica, njen areni poni, bio je zatvoren u ogradi za konje u logoru gde
se Meredit bio zaustavio na asak pre toga. Guja nije morala da se brine za
ponija jer se o njemu odlino starala Gram, voa karavana; njeni unuci su
ga hranili i timarili sa posebnom panjom. Znala je da e se Gram postarati
da Veverica bude ponovo potkovan ako kova bude navratio u Gujinom
odsustvu, i nadala se da e joj Gram sada pozajmiti konja.
Nema vremena, ree Meredit brzo. Te pustinjske rage nita ne vrede
kada treba da se uri. Moja kobila e nas nositi oboje.
Mereditova kobila je disala sasvim mirno, uprkos tome to joj se znoj
suio na pleima. Stajala je podignute glave, malo povijenog vrata i
nauljenih uiju. Bila je to zaista divna ivotinja, rasnija od obinog
karavanskog ponija i mnogo via od svakog ponija. Odea jahaa bila je
sasvim jednostavna, nasuprot bogato ukraene konjske opreme.
Guja zatvori konu torbu i preobue se u haljine koje je dobila na poklon
od Arevinovog naroda, vezujui kosu maramom. Bar je na toj odei mogla
da im bude zahvalna, jer je otporna tkanina predstavljala odlinu zatitu
od peska i praine, a bila je i vrlo prijatna.
Meredit se pope na konja i pozva Guju, no, kada se ona pribliila kobila
rairi nozdrve i ustuknu pred mirisom gmizavaca. Meredit je blago
pomilova i ona stade mirno ali se ne umiri. Guja se s lakoom pope na nju,
ali ne na sedlo ve iza sedla, na sapi. Kobilini miii se zgrie i ona krenu u
galop, pljuskajui po vodi. Kapljice poprskae Guju po licu, a ona samo jae
stee nogama vlane kobiline sapi. Konj ih iznese na obalu i projuri ispod
nenog letnjeg drvea, dok su senke i krhko lie promicali kraj njih. Tada,
iznenada, pustinja pue pred njima sve do horizonta.
Guja je drala torbu u levoj ruci: desnom akom jo nije mogla sigurno
da hvata. Ovde, daleko od vatre i odsjaja vode, jedva da je ita mogla da
vidi. Crni pesak upijao je u sebe svetlost i otputao je u obliku toplote.
Kobila je nastavila da galopira, a prepleteni ukrasi na njoj zveckali su,
nadjaavajui kripanje kopita u pesku. Znoj joj probi kroz Gujine
pantalone, vreo i lepljiv uz kolena i butine. Izvan oaze i zatite drvea, Guja
oseti na licu bockanje peska noenog vetrom. Za tren samo pusti
Mereditov pojas da bi navukla maramu preko nosa i usta.
Uskoro kamenita uzbrdica zameni more peska. Kobila ue u vrsto
kameno tlo. Meredit je obuzda da ide hodom. Suvie je opasno da
jurimo, glas mu je bio napet od urbe. Nastradaemo u nekoj pukotini pre
no to je i budemo videli.
 Kretali su se preko velikih procepa nekadanjih potoka lave. Jasike su
utale noene vetrom po tom golom, ustalasalom tlu. Potkovice su zvonile
po njemu kao da se ispod nalazi upljina, itavi blokovi stena su odzvanjali
i kamen je odzvanjao.
Guja je nekoliko puta zaustila da upita ta se to dogodilo Mereditovom
prijatelju, ali kamena ravnica nije dozvoljavala da se razgovara, niti da se
misli na bilo ta sem na to kako se bezbedno kretati po njoj.
A Guja se i bojala da pita, bojala se da sazna.
Torba joj se oslanjala na nogu, i bila joj je teka, njiui se u ritmu
neravnomernog kobilinog hoda. Oseala je kako se zmije tumbaju s jedne
na drugu stranu svojih odeljaka i nadala se da Pesak nee zaegrtati i
ponovo uplaiti konja.
To vulkansko zemljite nije bilo naznaeno na Gujinoj mapi, koja je
obuhvatala samo oblast do oaze. Trgovaki karavani izbegavali su
prostranstvo okamenjene lave, jer je bilo opasno i za ljude i za ivotinje.
Guja se nadala da e je prei pre izlaska Sunca, jer ovde, na crnim stenama,
toplota naglo raste.
A tada, uprkos Mereditovom neprestanom podsticanju, snani trk
kobile poe da se usporava.

Blago njihanje u ritmu konjskog hoda preko irokog, kamenitog dna

nekadanjeg renog korita uljuljkalo je Guju i gotovo je uspavalo. Trgla se
iz tog polusna tek kada je kobila poela da klie niz dugaku padinu
okamenjene lave, grebui kopitama, trzajui jahae napred-nazad. Guja
uhvati vre torbu i Meredita, i stee konja kolenima.
Izlomljeni kamen u podnoju strme padine se proreivao i nije ih vie
zadrao da moraju silaziti s konja i hodati. Guja oseti kako se Mereditove
butine steu oko kobile, gonei je, ovako iscrpljenu, u jo vei kas. Kretali
su se kroz duboki, tesan kanjon, iji su se zidovi sastojali od dva
razdvojena toka lave.
Iskre svetla zablistae nad crnilom i Guja se na tren sanjivo priseti
svitaca. Tada iz daljine dopre do njih njisak konja i svetla poee da se ire,
svetiljke logora. Meredit se jo vie nae napred, hrabrei reima svoju
kobilu, koja se muila borei se s dubokim peskom. Jedanput se spotakla i
to je snano bacilo Guju, tako da je udarila o Mereditova lea. Iz torbe,
Pesak zaegrta, a praznina oko njih uini da zvuk odjekne. Kobila suknu
napred, izbezumljena. Meredit je pusti da juri, a kada ona uspori, dok joj je
pena kapala niz vrat i kapljice krvi izmeane s dahom prskale iz nozdrva,
Meredit je opet potera.
Izgledalo je kao da se logor udaljuje, poput fatamorgane. Sa svakim
novim udisajem Guja je oseala bol, kao da je i sama bila na kobilinom
mestu. Konj se doslovno teturao kroz duboki pesak poput iscrpljenog
plivaa, duboko udiui vazduh pri svakom uzdizanju tela.
Stigli su do atora. Kobila stade, rairenih nogu, oborene glave, klecavih
kolena. Guja skliznu s njenih znojem natopljenih lea. Meredit takoe
sjaha i odmah poe ka atoru. atorska krila su bila otvorena, a svetlost
iznutra natapala ga je plaviastim sjajem.
Unutra, svetlo je izgledalo veoma jako. Mereditova ranjena prijateljica
leala je pored atorskog zida, prekrivena tankom tkaninom koja je bila
mrljava od znoja i lice joj se sijalo od znoja, a duga, kovrdava kosa boje
cigle bila joj je zamrena i neuredna. Mladi koji je sedeo na podu pored
nje, sanjivo podie glavu. Guste obrve mrtile su mu se iznad malih, crnih
oiju. Iskrzana, mrka kosa bila mu je raupana i zamrena.
Meredit klee kraj njega. Kako je?
Zaspala je, najzad. Bar je ne boli...
Meredit uhvati mladia za ruku i sagnuvi se spusti nean poljubac na
zaspalu enu. Ona se ne pomae. Guja spusti svoju torbu i priblii se
bezizrazna lica shvativi najednom koliko su iscrpljeni. Mladi se iznenada
nagnu prema Mereditu i zagrlie se, utke, prisno, onda se Meredit uspravi,
nevoljno se povlaei iz zagrljaja.
Vidarko, ovo su moji sadruzi... Aleks, pokaza, u pravcu mladia, i
Desi.
Guja opipa lanak na ruci zaspale ene. Puls je bio slab i neujednaen.
Imala je veliku modricu na elu, ali nijedna duica u oku joj nije bila
proirena, tako da je moda imala sree i bila samo malo povreena
padom. Guja je otkri. Modrice su zaista poticale od tekog pada; bilo ih je
na ramenu, butinama, kolenima...
Rekli ste da je najzad zaspala, da li to znai da je bila potpuno pri svesti
sve vreme od kada je pala?
Kada smo je pronali bila je onesveena, ali se kasnije osvestila.
 Guja klimnu glavom. Posmatrala je Desin bok gde se pruala duboka
razderotina, videla je da i na bedru ima zavoj. Guja paljivo pokua da
ukloni tkaninu, ali zavoj bee natopljen skorelom krvlju.
Desi nije ni mrdnula kada joj je Guja dodirnula veliku rasekotinu na
butini, ak ni onako kako se ovek pomeri u snu da bi izbegao
uznemiravanje. Nije reagovala na bol. Guja je potapa po stopalu, ali bez
rezultata. Refleksa vie nije bilo.
Pala je s konja, ree Aleks.
Ona nikada ne pada, ispravi ga Meredit. drebac je posrnuo i izbacio
je.
Guja pokua da prikupi malo hrabrosti koja ju je polako naputala jo
od kada je izgubila Travu, ali nije joj uspevalo. Pretpostavljala je kakve su
Desine povrede, trebalo je jo samo da otkrije koliko su teke. Ali nije
rekla ni rei. Oslanjajui se na koleno, oborene glave, paljivo je opipavala
Desino elo. Oseala je pod prstima ledeni znoj i znala je da je ena jo u
oku.
A ako ima unutranje povrede, razmiljala je sa zebnjom Guja, ako
umire...
Desi pomeri glavu, tiho zajeavi, ali ne probudi se.
Ovoj eni je potrebna sva ona pomo koju moe da joj prui, ljutila se
Guja sama na sebe. I to due bude trajalo tvoje samosaaljenje, utoliko
vie ima izgleda da joj odmogne...
Oseala je kao da se dve potpuno razliite osobe prepiru u njoj a pri
tom, nijedna od njih nije bila ona sama. I bila je nekako neodreeno
zadovoljna kada je onaj deo nje koji je bio svestan svoje dunosti
nadvladao nad onim delom koji se bojao.
Pomozite mi da je okrenem, rekla je.
Sledei Gujina uputstva, Meredit uhvati Desina ramena a Aleks kukove
i okrenue je na bok, pazei da joj ne uvrnu kimu. Tamnoplava modrica
prostirala joj se preko lea, a tamo gde se ukrtala s kimom bila je gotovo
crna. Kost je bila slomljena.
Silina udara gotovo da je prekinula kimeni stub. Guja je pokupila
komadie slomljene kosti koji su se bili zarili u meso.
Vratite je ponovo na lea, ree ona. Posluae je i utke su ekali
posmatrajui je. Ona sede na pete, ispunjena dubokom tugom. Kada Desi
bude umirala, razmiljala je, nee oseati mnogo bola. Samim tim ni Trava
joj ne bi mnogo pomogao.
Vidarko... pozivao ju je Aleks - nije imao vie od dvadeset godina,
suvie malo da bi ga bol mogao opteretiti, ak i u ovoj surovoj zemlji. Na
Mereditu se nisu mogle videti nikakve godine, opaljen suncem, tamnih
oiju, star, mlad, uzdran, ogoren. Guja je bacala poglede od jednog do
drugog, a kada je progovorila obraala se starijem: Kima joj je
slomljena.
Meredit, preneraen, sede kraj nje.
Ali, ona je iva! vrisnu Aleks. Ako je iva...
Da li moda postoji mogunost da ste pogreili? upita Meredit. Moe
li se tu jo neto uiniti?
Kamo sree da mogu. Meredit, Aleks, zaista je udo to se jo nalazi u
ivotu. Nervi su joj sigurno pokidani. Kost nije samo slomljena, ve
smrskana i uvrnuta. Ako bih vam rekla da su nervni ouvani, i da postoji
mogunost da kost zaraste, lagala bih vas
Znai, ona je obogaljena.
Jeste, potvrdi Guja.
Ne! Aleks je zgrabi za ruku. Desi... nije valjda. Ne mogu...
Tie, Aleks, apnu Meredit.
ao mi je, ree Guja. Moda sam neko vreme i mogla da krijem istinu
od vas, ali ne dugo.
Meredit se poigravao sa kovrdom Desine crvene kose.
Ne, ree, bolje je da sve saznamo odmah... da saznamo i da sa
naviknemo.
Desi nam nee biti zahvalna na ovakvom ivotu.
Dosta, Aleks! Zar bi ti bilo milije da je poginula pri padu?
Naravno, ne. Potom, oborivi pogled ka podu, Aleks tiho izgovori: A
moda i bi. I ti to zna.
Meredit je netremice gledao u Desi, neko vreme ne govorei nita. Guja
je videla kako njegova leva ruka podrhtava, stegnuta u pesnicu. Aleks, da
li bi se postarao za moju kobilu? Iznurena je od dugog puta.
Aleks je oklevao, ali ne, kako se Guji inilo, zbog elje da odbije
Mereditov zahtev. Najzad ih napusti. Guja je ekala. uli su Aleksove izme
u pesku, zatim topot kopita.
 Desi je ponovo uzdahnula, pomerajui se. Meredit se tre na taj zvuk,
pogleda je, udahnu duboko i dugo, uzalud pokuavajui da zadri jecaj.
Suze zablistae na njegovom licu, klizei poput nanizanih dragulja. Guja
mu prie i uze ga za ruku, nudei utehu.
Nisam eleo da Aleks vidi...
Znam, ree Guja. A sigurno zna i Aleks, pomisli. Ovaj svet zaista dobro
uva jedno drugog. Meredit, da li bi Desi podnela da joj kaem istinu?
Obino nisam tajanstvena, ali...
Jaka je ona, ree Meredit. Sem toga, ma ta da prikrijemo, ona e
saznati.
U redu. Moram je sada probuditi, jer s obzirom na povredu glave ne bi
smela da spava vie od nekoliko sati uzastopno. Takoe, moraemo da je
okreemo svaka dva sata, da ne bi dobila gnojne rane na koi.
Ja u je probuditi. Meredit se nae nad Desi i poljubi je u usta, uze
njenu ruku u svoju i pozva je po imenu. Dugo se budila, mrmljajui i
odgurujui Mereditove ruke od sebe.
Zar ne bismo mogli da je ostavimo da jo malo odspava?
Ne. Mora biti budna, makar i na kratko.
Desi promrmlja neto i otvori oi. U prvi tren buljila je prazno na vie,
u ator, zatim okrenu glavu prema Mereditu.
Meri... vratio si se. Ba mi je milo to si ponovo ovde. Oi su joj bile
tamne, gotovo crne, u neobinoj suprotnosti s crvenkastom kosom i
rumenim licem.
Desi ugleda Guju. Vidarko.
Da.
Desi ju je gledala netremice i mirno, a kada je progovorila i glas joj je
bio miran: Da li mi je kima slomljena?
Meredit se tre. Guja je oklevala, zatim klimnu glavom, usteui se.
Istog trena, Desi se opusti, glava joj pade unazad a pogled poe lutati
nekud gore.
Meredit se sae i zagrli je. Desi, ljubavi, to je... ali rei mu presahnue
i on se nemo osloni na Desino rame, vrsto je pripajajui uz sebe.
Desi spusti pogled prema Guji.
Ja sam oduzeta? Neu ozdraviti?
Tako mi je ao, poe Guja, ali zaista mi se ini da nema nade.
 Desino lice ostade nepromenjeno, nada koja je do malopre tinjala u
njoj rasprila se ne ustupajui mesto vidljivom razoarenju.
Znala sam da je gadno, im sam pala, govorila je, ula sam kost kako
puca... Meri, ta je sa drepcem?
Bio je ve uginuo kada smo te pronali. Slomio je vrat.
U Desinom glasu osealo se olakanje, tuga, strah.
Bar je bilo brzo, ree, za njega.
Prodorni miris mokrae proiri se kroz ator. Desi ga oseti i pocrvene
od srama. Ne mogu iveti ovako! uzviknu.
Ne sekiraj se zbog ovoga. Sve je u redu, govorio je Meredit krenuvi
da pronae krpu.
Dok su je Meredit i Guja brisali, Desi je gledala u stranu i utala.
I Aleks se vratio. Bio je umoran. Kobila je u redu, rekao je, ali misli su
mu bile na drugoj strani. Gledao je u Desi koja je i dalje leala okrenuta
zidu, s rukom preko oiju.
Desi je uvek odabirala najbolje konje, ree Meredit, nastojei da mu
glas zvui veselo. Napetost je bila krhka kao staklo. Oba mukarca su
netremice gledala u Desi, ali ona nije ni mrdnula.
Neka spava, ree Guja, mada ni sama nije znala da li Desi spava ili ne.
Kada se probudi bie gladna i nadam se da imate neto to bi mogla da
pojede.
Iz ukoene napetosti naglo preoe u neprirodno ustru aktivnost.
Meredit poe preturati po dakovima i kesama i iznese na videlo suvo
meso, suvo voe i konu uturicu. Ovo je vino, sme li ona to?
Nije teko povreena ree Guja. Vino joj nee koditi. Moda bi i
pomoglo, pomisli, jedino ako joj alkohol ne prija. A ovo suvo meso...
Skuvau orbu, ree Aleks. Iz gomile raznoraznih stvari on izabra
metalni lonac, zatim noem poe da sitni suvo meso. Meredit preli vodom
smeurane komadie voa. Otar, sladunjavi miris ispuni prostoriju i Guja
najednom shvati da umire od gladi i ei. Pustinjski narodi su esto i
nemarno proputali obroke, ali Guja je stigla u oazu jo pre dva dana i nije
jela dok je prespavljivala reakciju na otrov. U ovim predelima nije bilo
utivo zatraiti hranu ili vodu, zato to je bilo jo neutivije je ne ponuditi.
Ali sad utivost vie nije bila vana. Guja gotovo da se tresla od gladi.
Ala sam gladan, ree Meredit, kao da ita Gujine misli. A ti?
 Pa, i jesam, ree Guja oklevajui.
Kao domaini... Izvinjavajuim gestom Meredit prui Guju uturicu i
smesta pronae jo voa. Guja otpi otro i zagrcnu se; prvi gutljaj joj je bio
suvie dubok, a i pie je bilo prilino jako. Otpi jo malo i vrati uturicu.
Meredit otpi, a Aleks prvo sasu jedan deo u lonac. I tek tada i sam otpi, na
brzinu, pre no to e odneti orbu napolje, na mali piritusni reo. Vrelina
pustinje toliko ih je pritiskala da nisu mogli ni da osete toplotu plamena.
Tinjao je, poput providne aveti nad crnim peskom, i Guja oseti kako joj
znoj ponovo curi niz slepoonice u grudi. Rukavom obrisa elo.
Jeli su suvo meso, voe i vino, koje im je odmah udarilo u glavu. Aleks je
poeo da zeva, ali svaki put kada bi mu klonula glava dizao bi se na noge, i
oteturao napolje da promea orbu za Desi.
Aleks, treba da spava. Hajde, ree najzad Meredit.
Neu, nisam umoran. On prestade da mea orbu, okua, skide lonac s
vatre i unese ga u ator da se ohladi.
Aleks... Meredit ga uze za ruku i povue ka arenom ebetu. Ako nas
pozove, uemo je. Ako se pokrene, prii emo joj. Neemo joj pomoi ako
budemo padali s nogu od umora.
Ja... ali ja.. Aleks je tresao glavom, no, umor i vino su ga i dalje drali.
A ti?
Tebi je noas bilo tee nego meni dok sam jahao. Meni je potrebno
samo jo nekoliko trenutaka da se potpuno opustim, a onda u i ja lei.
Oklevajui, ali sa olakanjem, Aleks prilegnu. Meredit ga je milovao po
kosi sve dok, ubrzo zatim, Aleks ne poe da hre. Meredit pogleda u Guju i
nasmei se. Kada je prvi put krenuo s nama, Desi i ja smo se pitali kako
emo uopte moi da spavamo pored te buke. A sada ne moemo da
zaspimo bez nje.
Aleks je hrkao glasno i ravnomerno. Guja se takoe nasmei. ini mi se
da moe da se navikne na sve.
Ona gucnu vino poslednji put i prui mu uturicu. Meredit poe rukom
prema njoj, ali iznenada tucnu, i postien, rumen u licu, umesto da otpije
zapui bocu.
Vino me odmah hvata. Ne bih smeo da ga pijem.
Dobro je da zna. Sigurno nikada nee napraviti budalu od sebe.
Kada sam bio mlad... Meredit se zasmeja, priseajui se. Bio sam
pomalo blesav, a i siromaan. Pravi baksuz... Sada smo bogati a ja sam
moda malo manje aav. No, ta sve to vredi, vidarko? Nema tog novca
koji moe da pomogne Desi. A ni mudrosti.
U pravu si, ree Guja. Novac joj ne moe pomoi, ba kao ni ja...
jedino ti i Aleks.
Jasno mi je to. Meredit je govorio tiho i tuno. Ali Desi nikada nee
moi da se navikne.
iva je, Meredit. Zamalo je mogla poginuti... zar nije ve i to dovoljno?
Meni jeste. Zaista jeste. Poeo je da mrmlja od pijanstva. Ali ti
ne poznaje Desi, ni odakle je, ni zato je ovde... Meredit pijano
pogleda u Guju, oklevajui za tren, potom naglo poe da govori:
Ona je s nama samo zato to ne moe da podnese da bude iva
sahranjena. Pre no to smo se sreli ona je bila bogata, mona i
bezbedna. Ali ceo njen ivot i rad bili su precizno isplanirani, jer,
ona je bila jedna od upravljaa Centra...
Grada!
Upravo tako... i bio bi njen da ga je htela. Ali nije elela kameno
nebo nad sobom. Napustila je kupolu i sve u njoj bez iega. elela je
da stvori vlastitu sudbinu, da bude slobodna. Slobodna... ono u emu
jedino uiva bie joj zauvek uskraeno. Kako da joj kaem da se
raduje ivotu kada zna da vie nikada nee hodati pustinjom, da
nikad vie nee ukrotiti ni jednog konja, da nikada vie nee voditi
ljubav?
Zaista ne znam, ree Guja, ali njen ivot e zavisiti od toga
kako ga budete shvatili ti i Aleks... ukoliko u njemu vidite tragediju,
on e takav i biti.

Pred zoru toplota popusti, ali im se razdani nesnosna jara

ponovo stee. Logor se nalazio u debeloj hladovini, ispod stenovitih
zidina, ali ak i tu vrelina je prodirala.
Aleks je hrkao a Meredit je mirno leao kraj njega, potpuno
nesvestan tog zvuka, dok mu je snana ruka poivala oko Aleksovih
ramena. Guja je leala na podu atora, potrbuke, rairenih ruku.
Nene niti u prostirci blago su je grebuckale po obrazu, vlane od
njenog znoja. Kroz ruku je oseala otkucaje srca. Nije mogla da
zaspi, niti je imala snage da se pokrene i ustane. Otpliva u san u
kome se pojavi Arevin. Imala je njegovu sliku u glavi mnogo jasnije
nego kada ga se seala u budnom stanju. Bio je to neobian san,
detinjasto ist. Jedva da je uspela da dotakne Arevinove vrke
prstiju kada on stade da se izmie. Guja je oajniki pruala ruke za
njim. Probudila se ustreptala od polne napetosti, dok joj je srce
neravnomerno tuklo.
Desi se promekolji. Za tren, Guja se ne pomae, a zatim se,
polako, uspravi. Baci pogled na druga dva sadruga. Aleks ie vrsto
spavao, utonuvi za tren oka u dubok san onako kako to samo
mlade moe, ali na Mereditovom licu ocrtavala se duboka
iscrpljenost, i znoj mu je lepio za elo sjajne, crne kovrde. Guja
napusti Meredita i Aleksa i kleknu kraj Desi, koja je leala
potrbuke, onako kako su je ostavili s obrazom na miici, dok je
drugom rukom zaklanjala oi.
Samo se pravi da spava, pomisli Guja, jer nain na koji joj lei
ruka, i krivulja koju ocrtavaju prsti ake ne pokazuju oputanje, ve,
naprotiv, napregnutost, ili moda samo elju, poput mene. Obe
bismo elele da zaspimo, da zaspimo duboko i zaboravimo na
stvarnost.
Desi, pozva je tiho, i ponovi, Desi, molim te.
Desi duboko uzdahnu i dopusti da joj ruka sklizne na arave.
Ima orbe, govorila je Guja, kad bude prikupila snage,
popie malo. I vina, ako bude htela.
Jedva primetan odrini pokret glavom, iako su Desine usne bile
potpuno suve. Guja nije htela da dopusti da Desi izgubi isuvie
vode, ali nije elela ni da je tera da jede.
Ne vredi... ree Desi.
Desi...
Desi pomeri ruku i stavi je preko Gujine. Ne, sve je u redu. Ve
sam razmiljala o ovome to se dogodilo. Ve sam i sanjala o tome.
Guja opazi da su joj tamno smee oi bile proarane zlatnim
takicama. Zenice su bile veoma male. Ne mogu ovako da ivim. Ne
mogu ni oni. Pokuae... propae pokuavajui. Vidarko...
Molim... proaputa Guja, uplaenija no to je ikada bila. Molim te
nemoj...
Zar ne moe da mi pomogne?
 Ne, ne da umre, ree Guja. Nemoj traiti od mene da ti pomognem
da umre!
Skoi na noge i krete napolje. Vrelina je udari i oamuti, ali nije mogla
da joj izbegne. Zidovi kanjona i polurazruene gomile izlomljenog kamenja
uzdignue se oko nje.
Oborene glave, drhui, dok joj je znoj tipao oi, Guja se zaustavi i
pribra se. Glupo se ponela i stidela se svog straha. Mora da je time uplaila
i Desi. Ali i dalje nije mogla da natera sebe da se vrati i pogleda joj u lice.
Odeta od atora, ali ne ka pustinji gde e Sunce i pesak zatitrati pred
njenim oima kao san, ve ka udubini u zidovima kanjona, koja je bila
ograena kao obor za stoku.
Guji, se uinilo da uopte nije ni trebalo zatvarati konje, jer su stajali u
nepominoj grupi, oborene glave i uiju, pranjavi. Nisu ak ni repovima
mahali, u crnoj pustinji nije bilo insekata. Guja se pitala gde li se nalazi
Mereditova kobila. Konji koje je videla bili su obine rage, dok im se
oprema, visei na, ogradi ili leei nemarno razbacana u gomile, blistala od
dragocenosti metala i dragulja. Guja poloi ake na jedan od koeva koji su
drali konope na ogradi i osloni bradu na pesnice.
Na zvuk vode koja curi ona se tre i okrete. Na drugoj strani korala
Meredit je punio kono pojilo postavljeno na drveni ram. Konji kao da
oivee, diui glave, uljei ui. Zatim krenue preko peska najpre hodom,
potom kasom, gurajui se, rui, pokazujui zube i bacajui ifte. Guji se
uini kao da su se namah preobrazili, postajui predivni.
Meredit zastade u blizini, drei u ruci mlitavu, praznu meinu, radije
gledajui u mali opor konja no u Guju.
Desi zaista ume s konjima. Da ih izabere, da ih obui... Neto nije u
redu?
Krivo mi je. Uznemirila sam je. Nisam imala pravo...
Da joj kae da treba da ivi? Moda i nisi, ali drago mi je da si joj to
rekla.
Ne pomae da joj ja govorim, ree Guja. Ona mora sama poeleti da
ivi.
Meredit mahnu, rukama i viknu. Konji koji su bili najblie do vode
ustuknue, dajui i drugima priliku da se napiju, Gurkali su se bokovima,
liui poslednje kapi iz pojila, a zatim stojei kraj njega i s nadom oekujui
jo.
 ao mi je, ree Meredit. Zasad, to je sve.
Zbog njih sigurno morate da nosite mnogo vode sa sobom.
Da, ali, svi do jednog su nam potrebni. Dolazimo ovde nosei vodu, a
odemo natovareni rudom i draguljima koje Desi pronae.
Ria kobila proturi glavu preko ograde od konopaca i stade da njuka
Meredita po rukavu, pruajui se da je on poee iza uiju i oko donje
vilice.
Od kada nam se Aleks pridruio putujemo sa vie... stvari, luksuznih
sitnica. Aleks tvrdi da tako ostavljamo bolji utisak na ljude, i da radije
kupuju od nas.
Pa, uspeva li?
Izgleda. Sad ve ivimo veoma dobro. Moemo i da biramo kupce.
Guja je posmatrala konje koji stadoe jedan po jedan da se povlae ka
hladovitom delu korala. Rasplinuti blesak Sunca ve je bio prepuzio preko
ivice stenovitog zida, i Guja je oseala kako joj jara bije u lice.
O emu razmilja? upita Meredit.
Kako da navedem Desi da poeli da ivi.
Ona nee hteti da ivi drugima na teretu. Aleks i ja je volimo. Ma ta se
desilo brinuli bismo se o njoj, ali to joj nije dovoljno.
Mora li biti u stanju da hoda da ne bi bila nikome na teretu?
Vidarko, ona je na istraiva ruda. Meredit tuno pogleda u Guju.
Pokuavala je da me naui kako da gledam i gde da gledam. Razumem sve
to mi kae, ali kada sam odem na teren opet uspevam da naem samo
rastopljeno staklo i minerale koji lie na zlato.
Jesi li je ti nauio svom poslu?
Naravno. I ona i ja moemo pomalo da odmenimo jedno drugo. Ali
svako od nas je obdaren samo za jedan posao. Ona bolje radi moj posao no
to ja radim njen i ja bolje radim njen nego to oboje umemo da radimo
Aleksov, ali svet ne razume njene are. Isuvie su udne. Divne su,
Meredit uzdahnu i podie ruku sa narukvicom, da je Guja vidi, jedini nakit
koji je nosio. Bila je od srebra, bez dragog kamenja, ukraena
geometrijskim arama i sastojala se od vie slojeva, a nije bila nezgrapna i
teka. Meredit je bio u pravu: bila je divna i neobina. Niko nee to da
kupuje. Ona to zna. Sve bih uinio, lagao bih je, kada bi to imalo svrhe. Ali
ona bi znala. Vidarko... Meredit baci meinu u pesak. Zar ba nita ne
moe da uini?
 Mogu da leim infekcije, bolesti i tumore. ak umem da izvedem i lake
hirurke zahvate, onoliko koliko mi instrumenti dozvoljavaju. Ali ne mogu
naterati telo da ozdravi.
Moe li neko?
Ne... niko koga poznajem na ovom svetu.
Nisi valjda mistik? ree Meredit. Ne misli valjda da bi neki duh
mogao da napravi udo? Hoe da kae da bi oni koji nisu sa Zemlje mogli
da pomognu?
Mogli bi, ree polako Guja, zaalivi to je poela taj razgovor. Nije
oekivala da e Meredit moi da razume odbojnost u njenom glasu, iako je
trebalo da zna. Grad je uticao na sve ljude u svojoj okolini; bio je
nepomini centar vrtloga, tajanstven i oaravajui. I bio je mesto u kome bi
ponekad sletali oni s drugih svetova. Zahvaljujui Desi, Meredit je
verovatno vie od Guje znao o njima i o gradu. Guja je uvek morala da
veruje na re kada su joj priali o Centru, jer onome ko je iveo na zemlji
odakle su se retko viale zvezde bilo je teko da poveruje u priu o biima
s drugih svetova.
Moda bi je u gradu i potpuno izleili, ree Guja. Otkud ja to mogu
znati? Oni koji tamo ive nee da razgovaraju sa nama... Dre nas podalje
od sebe. A to se tie onih s drugih planeta, inozemaca, nisam uspela da
sretnem nikoga ko ih je makar i video.
Desi jeste.
Hoe li joj oni pomoi?
Njena porodica je veoma uticajna. Moda bi uspeli da nagovore
inozemce da je odnesu negde gde bi se izleila.
Ljudi u Centru i inozemci ljubomorno uvaju svoje znanje ree Guja.
Bar se ne moe rei da su nam ga ikada do sada ponudili.
Meredit se natmuri i okrete lice.
Ali ja kaem da ne bi trebalo da pokuamo. To bi joj dalo nadu
Ali ako odbiju, izgubie svaku nadu.
Daj joj vremena.
Meredit je razmiljao, i najzad odgovori. Da li e i ti poi, da nam
pomogne?
Sada je Guja poela da razmilja. Ve se bila spremila da se vrati u
rudarsko naselje i da primi na sebe presudu svojih uitelja kad im bude
ispriala da je pogreila, Pripremala se na to da e morati da ode u dolinu.
Ali sada stade da misli na ovo drugo putovanje, i shvati koliko je teak
zadatak koji Meredit postavlja pred njih. Bie im neophodan neko ko e
umeti da Desi prui svu onu negu koja joj je potrebna.
Vidarko?
Dobro, poi u.
Onda, hajde da pitamo Desi.
Vratie se u ator. Guja je bila zauena i sama kad je otkrila da je puna
nade; smeila se, zaista ohrabrena, po prvi put posle dugog vremena.
Aleks je sedeo u atoru pored Desi. Ljutito pogleda Guju kada je ula.
Desi, ree Meredit, imamo predlog.
Opet su je okrenuli, paljivo sluajui Gujina uputstva. Desi pogleda u
njih umorno, naglo ostarela od dubokih bora na elu i oko ustiju.
Meredit je objanjavao, uzbudeno maui rukama. Desi ga je
ravnoduno sluala. Aleksov izraz lica okameni se u neverici. Poludeo si,
ree, kada je Meredit zavrio.
Nisam. Kako moe to da mi kae. Pa to nam je prilika!
Guja pogleda u Desi. Jesmo li zaista poludeli?
Mislim da jeste, ree Desi, ali govorila je veoma polako, veoma
zamiljeno.
Ako vas odvedemo do centra, ree Guja, da li e vam vai pomoi?
Desi je oklevala. Moji roaci znaju za neke metode. Umeju da izlee
veoma gadne povrede. Ali kimeni stub? Moda. Ne znam. A i ne vidim
zato bi mi pomogli. Nema vie razloga.
Stalno si mi govorila kako porodice u gradu veoma mnogo dre do
svojih krvnih srodnika, ree Meredit, Ti si im rod...
Napustila sam ih, ree Desi. Ja sam raskinula te veze. Zato bi me
uzeli natrag? Zar eli da idem da ih molim?
Da.
Desi pogleda nanie, u svoje dugake, nemone noge. Aleks je streljao
oima, najpre Meredita, potom Guju.
Desi, ne mogu da te gledam ovakvu, ne mogu da te gledam kako
namerno umire.
Vrlo su ponosni, ree Desi. Povredila sam ugled svoje porodice time
to sam je se odrekla.
Onda e moi da shvate koliko te skupo kota da ih moli za pomo.
Bilo bi isto ludilo, pokuavati tako neto, ree Desi.
3

Nameravali su da iste noi dignu logor i preu preko okamenjene lave

po mraku. Guja bi vie volela da su mogli da priekaju jo nekoliko dana
pre no to pokrenu Desi, ali nisu imali izbora. Desi je isuvie lako
menjala raspoloenja da bi mogli da je dre na tom mestu. Znala je da je
njihova druina ve ostala u pustinji due nego to su nameravali. Aleks i
Meredit nisu vie mogli da sakriju injenicu da su im zalihe vode na
izmaku, da i oni i konji eaju zato da bi nju mogli da iste i kupaju. Jo
nekoliko dana provedenih u kanjonu, usred nakiselog smrada koji e se
nakupiti zato to nita vie nee moi poteno da se opere, gurnulo bi je u
potitenost i gaenje.
A nisu smeli ni da gube vreme. Pred njima je bio dug put: uzbrdo i preko
okamenjene lave, zatim na istok do sredinih planina koje su delile crnu
pustinju na zapadnu polovinu, gde su se sada nalazili, i na istonu, gde je
leao grad. Put koji je prosecao zapadne i istone vence sredinih planina
bio je dobar, ali kada ih preu putnici e opet morati da uu u pustinju i da
krenu na jugoistok, u pravcu Centra. Morali su da poure. Kada budu
poele zimske oluje niko vie nee moi da pree pustinju; grad e biti
odseen od sveta. Leto je ve stalo da bledi, brisano olujama praine i
peanim vrtlozima.
Pre zore nisu nameravali da skupe atore i natovare konje, ali su
spakovali sve to su mogli pre nego to ih jara nije savladala, i nagomilali
su prtljag pored Desinih dakova sa rudom. Gujina ruka se razmrdala od
tekog rada. Modrica je najzad stala da bledi i ubodi zmijskih zuba su se
zaleili i postali sjajnocrveni oiljci. Uskoro e se oiljci od ujeda peane
zmije izjednaiti sa drugim oiljcima koje je imala po rukama, i ona e
zaboraviti koji je koji. Sad joj je bilo ao to nije uhvatila neku od tih runih
zmija da ih ponese kui. Tu vrstu nije nikada ranije videla. ak i ako se
ispostavi da ne moe biti od koristi vidarima, mogla je bar da napravi
protivotrov za Arevinov narod. Ako ikada jo bude srela Arevinov narod.
Guja s mukom nabaci poslednji paket na gomilu i obrisa ruke o
pantalone a lice o rukav. Tu, u blizini, Meredit i Aleks su podizali nosila
koja su napravili i privrivali ih uz prepravljene amove, sve dok ih nisu
doveli u vodoravan poloaj izmeu dva konja. Guja im prie da pogleda.
 Bila je to najudnija naprava koju je u ivotu videla, ali izgledalo je da e
funkcionisati. U pustinji sve se moralo nositi ili vui; kola s tokovima bi se
za tren oka zaglavila u pesku ili bi se polomila na stenovitom terenu. Ako
se konji ne budu trzali ili ne pojure, nosila e biti mnogo ugodnija za Desi
nego bilo ta drugo. Veliki sivac stajao je mirno kao kamen izmeu dve
prednje ruke: drugi konj, zelenko, nije pokazao nikakav strah izuzev
jednog jedinog kosog pogleda kad su ga privodili da ga zapregnu izmeu
dve ruke pozadi.
Desi je zaista bila udesna, pomisli Guja, kad su ovi konji koje je obuila
pristali na ovakvu napravu.
Desi kae da e svi bogati trgovci koji nas budu videli usvojiti ovo kao
modu, ree Meredit.
U pravu je, ree Aleks. On razveza koni ramen i pusti da nosila padnu
na zemlju. Ali imae sree ako ih oni konji, onako kako ih oni obuavaju,
ne raznesu kopitama. On s ljubavlju potapa mirnog sivca po vratu i
odvede oba konja natrag u koral.
Kamo sree da je jahala na jednome od ovih pre nego to su joj slomili
kimu ree Guja Mereditu.
Nisu bili ovakvi kada ih je kupila. Ona uvek kupuje poludele konje. I ne
moe da podnese da se loe postupa s njima. drebac je bio jedan od njih i
ona ga je smirila ali jo nije bio sasvim pripitomljen.
Krenue natrag prema atoru da bi pobegli od popodnevnog Sunca koje
je napredovalo, Jedna strana atora bila je klonula. tamo gde su dve ipke
bile izvaene da bi se upotrebile za nosila. Meredit iroko zevnu. Najbolje
da odspavamo, dok jo moemo. Kad Sunce bude izilo moraemo da
budemo ve daleko od lave.
Guja je bila ispunjena nekim neodreenim nemirom; sedela je u atoru,
srena to je u hladovini ali nije mogla oka da sklopi i pitala se kako e taj
ludo smeli plan uspeti. Prui ruku za konom torbom da bi proverila kako
su joj zmije, ali Desi se probudi kad ona otvori Peskov odeljak. Ona
smesta kljocnu bravom i privue se blie ebetu. Desi je pogledala.
Desi... ono o emu smo razgovarale... Htela je da objasni ali nije znala
kako da pone.
ta te je to tako uznemirilo? Zar sam ti ja prvi pacijent koji je na
samrti?
Nisi. Videla sam kako ljudi umiru. Pomagala sam im da umru.
 Jo nedavno sve je izgledalo potpuno beznadeno, ree Desi. Bilo bi
tako lepo da se sve prijatno zavrilo. Moramo, se stalno uvati od...
jednostavnosti umiranja.
Smrt moe biti dobrodola, ree Guja. Ali kako god da okrenemo ona
je poraz. To nas uva od nje. I to je dovoljno.
Blagi daak vetra zaaputa kroz jaru, inei da se Guja gotovo oseti
osveenom.
ta te sekira, vidarice?
Bojala sam se, ree Guja. Strepela, sam da nisi na samrti. Da si bila,
imala bi pravo da zatrai pomo od mene, i ja bih bila obavezna da ti je
pruim. Ali ne mogu.
Ne razumem.
Kada se moja obuka zavrila, uitelji su mi poverili tri zmije. Od dveju
se, putem raznih hemikalija, dobijaju lekovi. Trea je bila sanodarka. Ubili
su mi je.
Desi nagonski prui ruku i uze Gujinu, odgovarajui na njenu tugu.
Guja zahvalno prihvati Desino mirno saoseanje, oseajui kako joj je
laknulo pri tom vrstom dodiru.
I ti si osakaena, iznenada ree Desi. Onemoguena da radi, ba
kao i ja.
Desina plemenitost koja se ogledala u ovakvom poreenju zbuni Guju.
Desi je trpela bolove, bila je bespomona, jedina ansa da se oporavi bila
je tako neznatna da se Guja ukoila od strahopotovanja pred njenom
duhovnom snagom i pred iznova obnovljenom ivotnom energijom.
Hvala ti to si mi ovo rekla.
I tako, ja se vraam svojoj porodici da zatraim pomo... a i ti svojima?
Da.
Dae ti drugu zmiju, ree Desi vrsto ubeena.
Nadam, se.
Zar ima nekog razloga da se sumnja?
Sanodarke se ne odgajaju tako lako, ree Guja. Nisu jo dovoljno
prouene. Svakih nekoliko godina raa se po nekoliko, ili poneko od nas
uspe da klonira nekoliko, ali... Ona slee ramenima.
Pa, uhvati jednu!
 Guji to nikada nije palo na pamet jer je znala da je nemogue. Nikada
nije ni pomiljala da bi mogla da uini ma ta drugo sem da se vrati u
vidarsko naselje i zamoli uitelje da joj oproste. Tuno se osmehnu. Moj
domaaj ne dopire tako daleko. One nisu odavde.
Odakle su?
Guja opet slee ramenima. Iz nekog drugog sveta Glas joj zamre u
trenutku kad je shvatila ta govori
Onda e i ti zajedno sa mnom ui kroz gradske kapije, ree Desi.
Kada odem svojoj porodici ona e te upoznati sa inozemcima.
Desi, moj narod ve decenijama trai pomo od Centra. Nee ni da
razgovaraju sa nama.
Ali sada si ti zaduila jednog od lanova gradskih porodica. Ne znam da
li e me primiti natrag, ali e u svakom sluaju biti u obavezi prema tebi,
zato to si mi pomogla.
Guja ju je utke sluala, pitajui se kakve, su stvarne mogunosti da se te
Desine rei obistine.
Vidarko, veruj mi, ree Desi. Moemo pomoi jedna drugoj. Ako me
prihvate, prihvatie i moje prijatelje. Ako ne, i dalje e biti u obavezi prema
tebi. Bilo koja od nas moe da im podnese oba naa zahteva.
Guja je bila ponosna ena, ponosna na svoje obrazovanje, na svoje ime.
Mogunost da okaje Travinu smrt na neki drugi nain, ne molei za
oprotaj, privlaila ju je. Otprilike po jedanput u deset godina neki stariji
vidar bi kretao na daleki put do grada, nastojei da obnovi leglo zmija
sanodarki. Uvek su ih odbijali. Kad bi Guja uspela...
Hoe li uspeti?
Moja porodica e nam pomoi, ree Desi. Ali ne znam da li e uspeti
da nagovori i inozemce da nam pomognu.

Sve to su Guja i njeni drugovi mogli da uine tokom vrelog popodneva

bilo je da ekaju. Guja odlui da nakratko pusti Maglu i Pesak iz torbe, da
se osvee pre dugakog puta. Kad je krenula iz atora, zaustavi se pored
Desi. Lepotica je mirno spavala, ali lice joj je bilo zajapureno. Guja joj
dotae elo. Moda je Desi imala temperaturu; moda je to bila samo
vrelina podneblja. Guja je jo verovala da Desi nije zadobila ozbiljne
unutranje povrede, ali postojala je mogunost da krvari iznutra, ak i da
dobije zapaljenje trbune maramice. No, to je Guja mogla da izlei. Reila
se da zasada ne uznemirava Desi, nego da eka i vidi da li e joj se vatra
podii.
Izlazei iz logora da bi pronala neko skrovito mesto gde njene zmije
nee nikoga uplaiti, Guja proe pored Aleksa, koji je mrano buljio u
prazno. Zastade na trenutak, a on podie pogled, uznemirenog izraza na
licu. Guja se spusti kraj njega ne progovarajui ni rei. On se okrete k njoj,
gledajui je netremice i prodorno: prijaznost mu je, u muci, iezla s lica, i
ono je ostalo runo i opako.
Osakatili smo je, zar ne? Meredit i ja.
Osakatili je?! Nikako!
Nije trebalo da je pomeramo. Nisam se setio. Trebalo je da logor
pomerimo ka njoj. Moda su nervi bili jo neoteeni kad smo je pronali.
Bili su ve oteeni.
Ali nismo znali da su lea u pitanju. Mislili smo da je udarac. Moda
smo joj uvrnuli telo...
Guja spusti ruku na Aleksovu miicu. To je bila nasilna povreda , ree.
Svaki vidar bi to video. Dogodila se onda kada je pala. Veruj mi niti ni
Meredit ne biste joj tako neto uinili.
Stvrdnuti miii na njegovoj miici se opustie. Guja s olakanjem skloni
svoju ruku. Aleksovo nezgrapno telo bilo je toliko snano, a on je sa tolikim
naporom uspevao da vlada sobom da se Guja bojala da vlastitu snagu ne
uperi protiv sebe samog. Bio je mnogo vaniji u ovoj porodici no to je
izgledalo, moda jo mnogo vaniji no to je i sam bio svestan toga. Aleks je
bio onaj praktini, ovozemaljski deo, onaj koji se starao da sve glatko tee
u logoru, koji je obavljao poslove s kupcima Mereditovih rukotvorina i koji
je dovodio u ravnoteu romantinost Meredita, umetnika, i Desi,
avanturiste. Guja se nadala da e istina koju mu je rekla pomoi da olaka
svoju napetost i oseanje krivice. Ali, za sada, to je bilo sve to je mogla da
uini za njega.

Kada se zora priblii Guja stade da miluje Peskove glatke, arene

krljuti. Vie se nije pitala da li zvearka voli da je miluje, ak ni da li jedno
stvorenje sa ovako malim mozgom uopte moe da oseti zadovoljstvo.
Prijala joj je sveina koju je oseala pod prstima, a Pesak je mirno leao
sklupan, s vremena na vreme palacajui jezikom. are su mu bile jasne i
boja svea; tek nedavno je izrastao i zbacio kouljicu. Jede mi mnogo,
ree zaljubljeno Guja, Ti, lenjo stvorenje.
Guja privue kolena pod bradu. Naspram crnih stena zvearkine are su
se ocrtavale gotovo isto toliko jasno kao i bele krljuti Magle. Ni zmije, ni
ljudska stvorenja, ni bilo ta to je preivelo na Zemlji nije jo imalo
vremena da se prilagodi ovom novom svetu.
Magla se nije dala videti, ali Guja se nije brinula. Obe zmije su se bile
navikle na nju, i ostae uz nju, i pratie je, ako bude potrebno. Nijedna nije
bila sposobna da se prilagodi novim uslovima, izuzev onoga to su u nju
usadili vidari, i zato e se i Magla i Pesak vratiti kad god budu osetile
treperenje vazduha od Gujine ruke, kad udari o tlo.
Guja se s olakanjem nasloni na stenu, ututkana sa svih strana
pustinjskom haljinom koju su joj poklonili Arevinovi sunarodnici. Pitala se
ta sada radi Arevin i gde je. Njegov je narod bio nomadski, bili su to
pastiri, odgajivai ogromnih mousnih goveda ije je runo davalo nenu
svilastu vunu. Da bi ih ponovo srela, morae da traga za njima. Nije znala
da e ikada moi, iako je veoma mnogo elela, da se jo jedanput vidi s
Arevinom.
I to uprkos tome to e je njegova porodica uvek podseati na Travinu
smrt, ak i ako bude uspela da je zaboravi. Pogreila je prosuujui njihove
mogunosti i to je bio razlog zbog koga je Trava nastradao. Oekivala je da
e joj verovati na re, uprkos svome strahu, a oni su joj, nesvesno, pokazali
koliko je preterala u svojim oekivanjima.
Odagna od sebe potitenost. Sada je imala priliku da se otkupi. Ako
zaista bude uspela da ode sa Desi, da otkrije odakle dolaze sanodarke i da
ulovi nekoliko - ako makar bude uspela samo da otkrije zato ne uspevaju
na Zemlji - vratie se pobedonosno a ne posramljena, uspevi tamo gde su
njeni uitelji i sva prethodna pokoljenja vidara omanuli.
Vreme je da se vrati u logor. Pope se preko niske uzviice od
izlomljenog stenja koje je zatvaralo ulaz u kanjon, traei Maglu. Kobra je
bila sklupana na velikoj gromadi bazalta.
Guja posegnu za Maglom, na vrhu stene, podie je i pomilova po uzanoj
glavi. Nije bila uopte strana ovako neuzbuena, sa sloenom kukuljicom,
uzane glave kao sve bezopasne zmije. Nije joj ni trebalo da ima debelu
glavu, teku od otrova. Otrov joj je bio dovoljno moan da ubije u malim
dozama.
Kad se Guja okrete, sjaj sunevog smiraja privue joj pogled. Sunce je
izgledalo kao narandasta mrlja na horizontu, odsijavajui purpurne i
skerletne zrake kroz sive oblake.
I tada Guja ugleda kratere, koji su se pruali pod njom kroz pustinju.
Zemlja je bila prekrivena velikim, okruglim udubljenjima. Neki od njih,
leei na putu kojim je lava tekla, naruili su i nazubili njene glatke,
okamenjene kreste. Ostali su bili jasniji, ogromne rupe utisnute u zemlju,
jo uvek jasno vidljivi uprkos tolikim godinama nanoenja peska. Krateri
su bili toliko veliki, rasuti na tolikoj povrini, da im se mogao pripisati
samo jedan jedini uzronik. Otvorila ih je neka atomska eksplozija. Sam rat
je davno prestao, jedva da su ga se i seali, ali unitio je svakoga ko se iole
seao ili mislio na uzroke zbog kojih se dogodio.
Guja je netremice gledala preko izmrcvarene zemlje, srena to joj nije
blie. Na mestima kao to je ovo, tragovi rata su ostali i vidljivi i nevidljivi,
sve do njene epohe; i ostae jo vekovima kad ona bude umrla. Kanjon u
kome su ona i Desini sudruzi logorovali verovatno da i sam nije bio
potpuno ist, ali oni nisu u njemu boravili dovoljno dugo da bi zaista bili u
opasnosti.
Neto neobino lealo je u krhotinama, sjajni zraci zalazeeg sunca nisu
se odbijali od njega, tako da ga je Guja teko mogla da vidi. Ona zakilji.
Oseala se nelagodno, kao da pijunira neto to nije bilo njen posao da
sazna.
Konjska leina, raspadajui se na toploti, leala je zgrena uz ivicu
kratera. Ukoene noge uginule ivotinje nakazno su trale prema gore,
potiskivane nadutim trbuhom. Obuhvatajui joj glavu, zlatni oglavak je
sijao zlaanim i narandastim sjajem pri svetlu zalazeeg sunca.
Guja ispusti vazduh, duboko, zvukom koji je delimino bio uzdah,
delimino jecaj.
Potra natrag do torbe i natera Maglu da upuza u nju, podie Pesak i
krenu ka logoru, psujui kada zvearka, na svoj bezumno tvrdoglavi nain
pokua da joj se obmota oko miice. Zaustavi se i podra ga, tako da ga
moe lake ubaciti u njegov odeljak, i opet stade da tri, jo uvek
zatvarajui bravicu. Torba joj je udarala o nogu.
 Dahui stie do atora i jurnu unutra. Meredit i Aleks su spavali, Guja
klee kraj Desi i paijivo je otkri. Jedva da je prolo vie od sata otkako ju
je poslednji put pregledala. Modrice na boku su joj potamnele i produbile
se, a telo joj je bilo nezdravo zajapureno. Guja joj opipa elo. Gorelo je i bilo
suvo kao barut. Desi nije reagovala na dodir. Kada Guja skloni ruku,
glatka koa kao da je potamnela. Za nekoliko trenutaka, onoliko koliko je
Guja, uasnuto, posmatrala, poela je da se stvara nova modrica, onako
kako su kapilari prskali, toliko oteeni zraenjem da je najmanji pritisak
bio dovoljan da ih uniti. Zavoj na Desinom bedru iznenada se zacrvene u
sredini od svee krvi. Guja stee pesnice. Tresla se, iz dubine due, kao da
ju je spopala iznenadna hladnoa.
Meredit!
Meredit se probudio za tren oka, zevajui i sanjivo mrmljajui ta nije
u redu?
Da li vam je dugo trebalo da pronaete Desi! Da li je pala na kratere?
Da, istraivala je rude. Zato smo i naili onuda... druge zanatlije nisu se
mogli ni uporediti s nama zato to je Desi tamo nalazila velike stvari. Ali
ovoga puta osulo joj se pod nogama. Tek uvee smo je pronali.
itav dan, razmiljala je Guja. Mora da je bila u jednom od najjaih
kratera.
Zato mi niste rekli?
ta to?
Ti krateri su opasni...
Vidarko, zar zaista veruje u te bapske prie? Ve deset godina
dolazimo ovamo i nita nam se nije desilo.
Ovo nije bilo vreme za ljutite odgovore. Guja baci pogled na Desi i
shvati da su njeno neznanje i prezir koji su sadruzi oseali prema ostacima
starog sveta i nehotice pruili Desi izvesno olakanje. Guja je raspolagala
lekovima za obina trovanja od radijacije ali nije bilo leka za ovako teke
sluajeve. Ma ta da pokua, to bi samo odloilo Desinu smrt.
Pa, dobro, ta je? Po prvi put u Mereditovom glasu oseao se strah.
Ona ima trovanje od radijacije.
Trovanje? Kako? Jela je i pila isto to i mi.
To je od kratera. Tlo je otrovno. Legende su u pravu.
 Meredit poblede, ispod svoje opaljene koe. Pa onda, uini neto,
pomozi joj!
Nita ne mogu da uinim.
Nisi mogla da joj zalei rane, nisi mogla da joj pomogne da ozdravi...
Gledali su se, netremice, oboje uvreeni i ljutiti. Mereditov pogled prvi
pade ka zemlji. Oprosti. Nisam bio u pravu...
Kad bi bogovi dali da budem svemona, Meredit, ali nisam.
Njihov razgovor probudi Aleksa koji se die i krenu ka njima, proteui
se i eui se. Vreme je da... On baci pogled od Guje ka Mereditu, zatim se
osvrnu ka Desi. Bogovi...
Novostvorena modrica na njenom elu, tamo gde ju je Guja dodirnula,
polako se orosila kapljicama krvi.
Aleks se baci na pod pored nje, pruajui se da je dohvati ali Guja ga
zadra. On pokua da je odgurne.
Aleks, ja sam je jedva i dodirnula... Ovako joj nee pomoi.
On je pogleda bezizraznog lica. Pa kako, onda?
Guja zavrte glavom.
Aleks se odmae, dok su mu suze navirale na oi. To je nepravda!
Izlete iz atora. Meredit krenu zanjim, zastade na ulazu, pa se vrati. On to
ne moe da shvati, suvie je mlad.
Shvata on to, ree Guja. Paljivo upi maramicom znoj sa Desinog
ela, starajui se da ne trlja i da joj ne pritisne kou. I u pravu je, to jeste
nepravda. Zar tu moe biti rei o pravdi? Ona naglo uuta da bi Meredita
potedela vlastite gorine pri pomisli na Desinu beznadenu situaciju, na
to da e joj ivot biti skraen zbog sudbine, neznanja i preostalih posledica
bezumlja jedne druge generacije.
Meri? Desi je traila po vazduhu drhtavom rukom,
Tu sam. Meredit posegnu za njenom rukom ali stade, bojei se da je
dodirne. ta je to? Zato ja... Ona polako zamirka. Oi su joj bile
podlivene krvlju.
Polako, proaputa Guja. Meredit obuhvati Desine prste rukama,
neno poput dodira ptiijih krila.
Je l mi to polazimo? elja joj je bila izmeana sa strahom, sa
odbijanjem da prizna da neto nije u redu.
Ne, ljubavi moja.
 Tako je vruina... Stade da podie glavu, pokuavajui da se okrene u
postelji. Naglo zastade usred pokreta, zajecavi od bola. Saznanje dopre do
Gujinog mozga bez ikakvog svesnog napora, razumna, bezoseajna analiza
kojoj su je vidari nauili: izliv krvi u zglobove. Unutranje krvarenje. A
modani kapilari?
Nikad do sada nije ovako bolelo. Ona baci pogled na Guju, ne
pomerajui glavu. Ovo je neto drugo, neto mnogo gore.
Desi, ja... Guja postade svesna svojih suza tek kada oseti slani ukus
na usnama, izmean sa esticama pustinjske praine. Ona, se zagrcnu i
zaneme. Aleks se uunja u ator. Desi pokua da progovori, ali mogla je
samo da jekne.
Meredit zgrabi Guju za miicu. Osetila je kako joj njegovi nokti utonu u
kou. Ona umire.
Guja klimnu glavom.
Vidari znaju kako da pomognu. Kako da...
Nemoj, Meredit, proapta Guja.
. . . kako da olakaju poslednje muke.
Ona ne moe...
Ubili su mi jednu od zmija, ree Guja, glasnije no to je htela; bol i bes
uinili su je ratobornom.
Meredit nije prasnuo, ali Guja je oseala kako je nemo optuuje: nisi joj
mogla pomoi da ostane u ivotu, sad ne moe da joj pomogne ni da
umre. Ovoga puta. Guja je bila ta koja je oborila pogled. Zasluila je ovu
osudu. Meredit je pusti i vrati se Desi, naginjui se nad nju kao neki visoki
demon spreman da se pobije sa udovitima i avetima.
Desi isprui ruku da dotakne Meredita ali je naglo tre. Buljila je u
meku sredinu svoga dlana, okruenu uljevima od tekog rada. Tu se
polako stvarala modrica. Zato?
U poslednjem ratu, ree Guja. U kraterima... glas joj se presee.
Znai istina je ree Desi. Moja porodica veruje da je zemlja izvan
zidina smrtonosna, ali ja sam mislila da lau. Pogled joj izgubi
usmerenost; ona trepnu, pogleda u Gujinom pravcu ali izgledalo je da je ne
vidi, trepnu ponovo. Bilo je toliko mnogo drugih stvari o kojima su mi
lagali. One roditeljske lai da bi deca bila posluna...
Uutavi i sklopivi oi Desi se polako opusti, jedan po jedan mii, kao
da je ak i oputanje toliko bolelo da nije mogla odjednom da ga podnese.
Bila je pri svesti ali nije vie reagovala, ni reju, ni osmehom ni pogledom,
kada Meredit stade da je miluje po svetloj kosi i kad joj se priblii koliko
god je mogao, a da je ne dodirne. Oko modrica jarke boje koa joj je bila
pepeljasto siva.
Iznenada zavrita. Pritisnu dlanovima slepoonice, snano, zarivajui
nokte u kosi. Guja je epa za ruke da bi ih sklonila. Nemoj, zajea Desi,
ostavi me na miru Meri, boli me! Malaksala do pre nekoliko trenutaka,
Desi se sada borila snagom onih koji su u groznici. Guja nije umela nita
da uini sem da neno pokua da je obuzda, ali unutarnji glas
dijagnostiara opet se pojavio u njoj: prskanje arterije. Negde u Desinom
mozgu jedan krvni sud, oslabljen radijacijom, stao je polako da se
rascvetava i otvara. Sledea Gujina misao bila je isto tako neoekivana i
isto tako snana: kamo sree da prsne to pre i to jae, da je ubije na
mestu.
U istom trenutku kad je Guja osetila da Aleks vie nije pored nje,
pokuavajui da smiri Desi, ve da je preao na drugu stranu atora, ona
zau Peskovu egrtaljku. Instinktivno se okrete, bacajui se prema Aleksu.
Rame joj se zari u njegov stomak, on ispusti torbu i zau se kako Pesak
napada, iznutra. Aleks se srui na tlo. Guja oseti kako joj bol prostreli kroz
nogu i podie pesnicu da ga udari, ali se zaustavi.
Pade na jedno koleno.
Pesak, se uvijao po tlu, tiho zveei repom, spreman da opet napadne.
Guja oseti kako joj srce lupa. Oseala je kako joj krv pulsira u bedru.
Bedrena arterija bila joj je samo za dlan udaljena od mesta na kome joj je
Pesak zario onjake u meso.
Budalo jedna! Hteo si da se ubije? U nozi joj jo nekoliko puta
udarie damari, a potom joj odbrambene moi organizma neutralisae
otrov. Radovala se to je Pesak promaio arteriju. Od ovakvog ujeda ak bi
se i ona malo razbolela, a sada nije bilo vremena da se boluje. Bol se
pretvori u tupo, pulsirajue titanje.
Kako je moe pustiti da umre u ovakvim mukama? upita Aleks.
Sa Peskom bi se samo jo vie muila. Skrivajui bes, ona se mirno
okrete zvearki, podie je i pusti da klizne natrag u torbu. Nema brze
smrti sa egrtuama. To nije bilo ba sasvim tano, ali Guja je jo bila
dovoljno ljutita da bi elela da ga uplai. Ako se i umre od njenog ujeda,
umire se od infekcije. Trovanje krvi.
 Aleks poblede, ali ne ustuknu. Gledao je ljutito.
Meredit ga pozva. Aleks baci pogled na svoje sadruge a potom opet
stade dugo i izazivaki da gleda u Guju. A ona druga zmija? Okrete joj
lea i prie uz Desin bok.
Steui torbu, Guja je pipala po bravici Maglinog odeljka. Zatrese
glavom, terajui od sebe sliku Desi koja umire od Maglinog otrova. Kobrin
otrov ubio bi je brzo, ne prijatno, ali brzo. Kakva je razlika izmeu toga i
prikrivanja bola snovima, kad se u oba sluaja sve zavrava smru? Nikada
pre toga Guja nije prouzrokovala smrt nekog drugog ljudskog bia, iz
ljutine ili iz samilosti. Nije znala ni da li e sada moi. ak ni da li treba.
Nije mogla da odredi da li ovo oklevanje koje osea dolazi od obukom
usaenih principa vidara ili od jednog dubljeg, bitnijeg saznanja da e
pogreiti ako ubije Desi.
Sluala je kako sadruzi tiho razgovaraju - razaznavala je glasove, ali ne i
rei: Mereditov je bio jasan, melodian, bariton; Aleksov je bio dubok i
bubnjao je; Desi je bila zadihana i isprekidana u govoru. Svakih nekoliko
trenutaka svi bi zautali, dok se Desi borila sa novim naletom bolova.
asovi i dani koji e uslediti, poslednji u Desinom ivotu, potpuno e joj
iscrpeti i fiziku snagu i duh.
Guja otvori torbu i pusti Maglu da isklizne napolje i da joj se obmota oko
ruke, miice i oko ramena. Neno je drala kobru za deo glave iza vilica,
tako da nije mogla da ujede i prela je preko atora.
Svi je iznenaeno pogedae, trgnuti iz svog utoita samodovoljne
porodice. Naroito Meredit, koji je, izgleda, u prvi mah uopte nije
prepoznao. Aleks pogleda u Guju, potom u kobru i opet u Guju, sa udnim
izrazom pomirenosti i pobedonosnog bola. Magla zapalaca jezikom da bi
upoznala mirise, dok su joj oi koje nisu treptale odsijavale poput srebrnih
ogledala u sve dubljoj tami. Desi zakilji prema njoj, trepui. Posegnu
rukom navie da protrlja oi ali zastade, setivi se, dok joj je ruka drhtala.
Vidarko? Prii, ne vidim dobro.
Guja klee izmeu Meredita i Aleksa. Ve po trei put nije znala ta da
kae Desi. Kao da je ona, a ne Desi, polako postajala slepa, kao da je to
njena krv polako curila preko zenica i pritiskala one ivce, dok se vid
polako zamagljivao u crveno i crno. Guja naglo zatrepta i vid joj se proisti.
Desi, ne mogu ti olakati bolove. Magla se glatko kretala pod njenom
rukom. Sve to mogu da ti ponudim...
 Reci joj! zarea Aleks. Buljio je kao okamenjen u Magline oi.
Misli li da mi je lako? odbrusi Guja. Ali Aleks ne die pogled.
Desi, ree Guja, Maglin otrov moe da te usmrti. Ako eli da ja
ta to, pobogu, govori? dreknu Meredit.
Aleks skrenu svoj omaijani pogled. uti, Meredit, kako moe da
podnese....
Umuknite obojica, ree Guja. Nijedan od vas dvojice nema pravo da
odluuje, samo Desi.
Aleks se spusti na pete; Meredit je sedeo ukoeno, buljei ljutito. Desi
dugo ne progovori. Magla pokua da otpuzi sa Gujine ruke i Guja je zadra.
Bolovi nee prestati? ree Desi.
Nee, ree Guja. Na alost.
Kada u umreti?
Bol u glavi ti je od pritiska. Moe da te ubije svakog trenutka. Meredit
se nae ka svom krilu, drei lice u rukama, ali Guja nije smela da lae iz
samilosti. U najboljem sluaju trajae samo jo nekoliko dana. Mislim na
samo trovanje. Desi se tre kad Guja izgovori ove rei.
Ne elim te dane, ree tiho.
Suze potekoe izmeu Mereditovih prstiju.
Dragi Meri, pa Aleksu je ve jasno, ree Desi. Molim te, pokuaj da
shvati. Vreme je da vas oslobodim. Desi pogleda u Guju oima koje nisu
videle. Ostavi nas malo nasamo, a potom u ti biti zahvalna na pomoi.
Guja ustade i izae iz atora. Kolena su joj se tresla a vrat i ramena je
boleli od napetosti. Sede na tvrdi, kripavi pesak, elei da se no to pre
zavri,
Pogleda navie, u nebo u tanki pojas neba oivien zidovima kanjona.
Noas su oblaci izgledali izuzetno gusti i neprovidni, jer iako se Mesec jo
nije podigao dovoljno visoko da bi se moglo videti, svetlost mu se ve
donekle rasula u neodreeni sjaj neba. Iznenada ona shvati da oblaci nisu
bili izuzetno gusti ve naprotiv veoma tanki i isuvie pokretni da bi se
proirila svetlost. Kretali su se noeni vetrom koji je duvao veoma visoko
nad zemljom. Iznenada, dok je gledala, razdvoji se jedna tamna grupa
oblaka i ona jasno vide nebo, crno i duboko, treperavo od raznobojnih
svetleih takica. Guja je netremice gledala u njih, elei da se oblaci ne
navuku ponovo, elei da jo neko bude kraj nje i podeli s njom lepotu
zvezda. Planete su kruile oko nekih od tih zvezda, a na njima su ivela
stvorenja, stvorenja koja bi Desi pomogla, samo da su znala da postoji.
Guja se pitala da li je njihov plan imao iole izgleda da uspe, ili ga je Desi
prihvatila samo zato to je u njoj, ispod oka i pomirenosti sa sudbinom
ipak tinjala isuvie duboka iskra elje za ivotom da bi ga tek tako pustila
da ode.
U atoru neko otkri novu iniju sa svetleim ivotinjicama. Kroz ulaz se
probi plaviasta biosvetlost i rasu se po crnom pesku.
Vidarko, Desi te trai. Meredit je stajao, ocrtavajui se na svetlosti;
glas mu je izgubio melodinost; bio je visok, mrav i oronuo.
Guja unese Maglu u ator. Meredit joj se vie nije obraao. ak je i Aleks
gledao u nju nesigurno, pun straha. Ali Desine oslepele oi pozdravie je
dobrodolicom. Meredit i Aleks su stajali ispred njene postelje, kao
straari. Guja se zaustavi. Nije vie sumnjala u odluku, ali Desi je i dalje
imala konaan izbor.
Hajde, poljubite me, ree Desi. A onda nas ostavite nasamo.
Meredit se naglo okrete. Nee valjda od nas traiti da te napustimo u
ovom trenutku!
I bez toga ete imati dosta da zaboravite. Glas joj podrhtavao od
slabosti. Kosa joj se u bievima lepila za elo i obraze, a na onome to joj je
preostalo od lica videla se patnja i trpeljivost koja se bliila iscrpljenosti.
Guja je to videla, video je Aleks, ali Meredit je jo stajao nepomino,
oborenih ramena, pogleda prikovanog za pod.
Aleks klee i neno podie Desinu ruku k ustima. Poljubi je, gotovo
pobono, u prste, u obraz, u usta. Ona mu poloi ruku na rame i zadra ga
jo za trenutak. On se polako die. utke pogleda u Guju i izie iz atora.
Meri, molim te, oprosti se pre nego to ode.
Pobeen, Meredit klee kraj nje, ukloni joj kosu sa pomodrelog ela,
podie je i podra je zagrljenu, u rukama. Ona uzvrati zagrljaj. Nijedno ne
pokua da tei ono drugo.
Meredit napusti ator, u tiini koja je potrajala due no to je to Guja
elela, Kad mu koraci utihnue i pretvorie se jo samo u apat peska koji
se tare o izme, Desi zadrhta, isputajui zvuk negde izmeu krika i jecaja.
Vidarko?
Tu sam. Ona podmetnu dlan pod Desinu ispruenu ruku.
Misli li da bi nam uspelo?
 Ne znam, ree Guja, seajui se kako se jedna od njenih uiteljica
vratila iz grada, poto je naila na zatvorena vrata i ljude koji nisu hteli da
govore s njom. elim da verujem da bi.
Desine usne su tamnele i dobijale ljubiastu boju. Donja usna joj je
prsla. Guja pokua da upije krv, ali ona je bila retka kao voda i nije mogla
da je zaustavi.
Ti nastavi, proaputa Desi.
ta?
Idi do grada. I dalje polae pravo na njihovu pomo.
Desi, ne...
Da. Oni ive pod kamenim nebom, bojei se svega to je izvan njihovih
zidina. Mogu ti pomoi, a i njima je potrebna tvoja pomo. Jo nekoliko
pokolenja i svi e poludeti. Reci im da sam ivela i da sam bila srena. Reci
im da moda ne bih umrla da su mi rekli istinu. Rekli su mi da sve to je
napolju ubija, i zato sam verovala da je sve bezopasno.
Preneu im tvoju poruku.
Ne zaboravi na svoju. Drugima jo treba... Izgubila je dah. Guja utke
saeka do sledeeg zahteva. Znoj joj potee niz bokove. Vidarko?
Guja je potapa po ruci.
Meri mi je olakao bolove. Molim te, pomozi mi da umrem pre nego to
se vrate.
Dobro, Desi. Ona olabavi Maglu na svojoj miici. Nastojau da bude
to bre.
Nekada prekrasno, sada uniteno lice okrete se prema njoj.
Guji je bilo milo to Desi nee videti ta se sprema. Magla e je ujesti za
jednu od vratnih arterija, odmah ispod vilica, tako da e otrov potei u
Desin mozak i ubiti je gotovo trenutno. Guja je to isplanirala veoma
paljivo, bezoseajno, pitajui se istovremeno kako uopte moe tak jasno
da razmilja o tome. Guja poe da govori umirujuim glasom. Opusti se,
pusti da ti glava padne, zatvori oi, pravi se da si zaspala... Ona podra
Maglu nad Desinim grudima, ekajui dok blago podrhtavanje nije
prestalo i dok napetost nije popustila. Suze joj potekoe niz lice ali videla je
jasno, kao kristal. Videla je kako damari bila otkucavaju na Desinom grlu.
Maglin jezik zapalaca napolje, potom se uvue. Kukuljica joj se nadu.
Ujee, pravo pred sobom, onog asa kad je Guja pusti. Duboko usni, i
lepo sanjaj... Desina glava pade u stranu, otkrivajui joj vrat. Magla
kliznu u Gujinim rukama. Guja oseti kako joj se prsti otvaraju dok je
mislila: Moram li ba to da uradim? A Desi se iznenada zgri. Gornji deo
kime joj se savi u luk, zabacujui joj glavu. Ruke joj se ukoie a prsti se
rairie i zgrie u kande. Uplaena, Magla napade. Desi se jo jednom
zgri, steui pesnice, potom se iznenada sasvim opusti. Dve tanke kapi
krvi briznue iz uboda Maglinih onjaka. Desi zadrhta, ali bila je ve
mrtva.
Ostao je samo miris smrti i beivotno telo, na kome je siktala hladna
Magla. Guja se pitala da li je Desi osetila kako pritisak u arteriji raste do
eksplozije, i da li ga je izdrala toliko dugo samo da bi svojim sadruzima
utedela ovakva seanja.
Drhtei, Guja stavi Maglu u torbu i oisti telo isto onako neno kao da je
Desi iva. Ali nje vie nije bilo: njena lepota je iilila zajedno sa ivotom,
ostavljajui samo modro i nateene meso. Guja zatvori oi i navue joj
umrljani pokriva preko lica.
Izie iz atora, nosei konu torbu. Meredit i Aleks gledali su je kako im
se pribliava. Mesec je blistao i videla ih je kao razne nijanse sivih senki.
Gotovo je, ree.
Bilo joj je udno to joj glas zvui sasvim obino.
Meredit se ne pomae i ne progovori. Aleks uze Gujinu ruku, kao to je
bio uzeo Desinu, i poljubi je. Guja se odmae. Nije elela da joj se
zahvaljuje za ono to je noas uinila.
Trebalo je da budemo uz nju, ree Meredit.
Meri, ona nas nije htela.
Guja je shvatila da e Meredit uvek zamiljati ta se dogodilo, na hiljadu
naina, uvek sve groznije, ako ga ona ne sprei.
Nadam se da e mi verovati, Meredit, ree. Desi je kazala, Meri mi
je olakao bolove, i ve u sledeem trenutku, za sekund pre no to e je
kobra ujesti, umrla je. Trenutno. Krvni sud joj je pukao u mozgu. Nije ni
osetila. Kad je Magla ujela bila je ve mrtva. Neka mi bogovi posvedoe, ja
mislim da je tako bilo.
Bilo bi tako kako je bilo, bez obzira ta da smo uradili.
Da.
Mereditu kao da je laknulo, dovoljno da bi prihvatio neminovno. Ali nije
laknulo Guji. Znala je da je ona prouzrokovala Desinu smrt. Gledajui
kako mrnja na samog sebe iezava s Mereditovog lica ona krenu ka
mestu gde se zid kanjona osuo, otvarajui put preko uzbrdice do visoravni
od okamenjene lave.
Kuda e? zgrabi je Aleks.
Natrag u svoj logor, ree ona ravnoduno.
Molim te, saekaj. Desi je elela da ti neto zaveta.
Da je rekao da je Desi htela da joj uine poklon, odbila bi, ali to da joj je
Desi sama zavetala, izmenilo je stvari ipak, ona se nevoljno zaustavi.
Ne mogu, ree, pusti me, Aleks.
On je neno okrenu i povede je natrag prema logoru, Meredita vie nije
bilo. Bio je ili u atoru, kraj Desinog tela, ili je tugovao sam.
Desi joj je ostavila konja, tamnosivu kobilu, gotovo crnu, ivotinju
prekrasnih kostiju, koja je izgledala brza i energina. Uprkos samoj sebi,
uprkos tome to je znala da to nije konj koji dolikuje vidarici, Gujine ruke i
srce pruie se prema njemu. Guji se ta kobila inila kao neto to ve ko
zna otkada nije videla - jedina stvar koja predstavlja istu lepotu i snagu,
netaknutu tugom. Aleks joj prui uzde i ona sklopi ake oko meke koe.
Oglavak je bio protkan zlatom, u nenom, filigranskom stilu Mereditovog
rada.
Zove se Brzonoga, ree Aleks.

Guja je opet bila sama, na dugom putu koji je presecao okamenjenu lavu
i koji je morala da prevali pre jutra. Kobiline kopite odzvanjale su po
upljem kamenu a kona torba otpozadi lupkala je po nozi.
Znala je da se ne moe vratiti u naselje vidara. Jo ne. Ova no joj je
pokazala da e zauvek ostati vidarica, bez obzira koliko joj sredstva bila
nedovoljna. Da su joj uitelji oduzeli Maglu i Pesak i izbacili je, znala je da
ne bi podnela. Izbezumila bi se pri prvoj pomisli da se u ovom gradu, u
ovom logoru, upravo deavaju bolest i smrt koje bi ona spreila ili uinila
podnoljivijim. Zauvek e pokuavati da pomogne.
Vaspitali su je da bude ponosna i da se osloni na sebe. Te osobine
morae da potisne ako se sada bude vratila u vidarsko naselje. Obeala je
Desi da e odneti njenu poslednju poruku u grad, i odrae obeanje. Otii
e u grad u Desino ime, i u svoje sopstveno.
4

Arevin je sedeo na prostranoj kamenoj gromadi, dok je beba njegove

sestre od strica gugutala u nosiljci na njegovim grudima. Toplota i mrdanje
tog novog bia smirivale su ga, dok je netremice gledao preko pustinje, u
pravcu u kome je otila Guja. Stavin se oporavio i nova beba je bila zdrava;
Arevin je znao da treba da osea zahvalnost i da se raduje to mu porodica
napreduje, i nekako neodreeno se oseao krivim zato to, u stvari, pati.
Dodirnu ono mesto na obrazu gde ga je oinuo rep bele zmije. Kao to mu
je Guja obeala, nije ostao oiljak. Bilo je upravo neverovatno da se nije
vratila za sve vreme koje je isteklo otkad se povreda zakrastila i izleila,
jer on se seao svega u vezi s njom isto onako jasno kao da je jo ovde. Kad
se radilo o Guji nije bilo ni traga onom zamagljenju koje udaljenost i vreme
nanose na veinu poznanstava. A u isto vreme, Arevin se oseao kao da je
zauvek otila.
Jedno od velikih mousnih goveda koje je njegov narod odgajao, dogega
do njega i stade da se ee o stenu, valjano trljajui lea. Zamrkta prema
Arevinu, njukajui mu oko noge i liui mu izmu velikim, ruiastim
jezikom. Njeno poluodraslo tele vakalo je u blizini suhe, bezlisne granice
pustinjskog buna. Sva marva u krdu mravila je za vreme surovog leta;
dlaka im je sada bila bez sjaja i gruba. Uspevali su da preive leto, ako su
im runo potpuno i paljivo raeljavali jo kada bi poeli da se linjaju, u
prolee. Poto su ih odgajali zbog nene, meke, zimske vune, nisu nikad
propustili to raeljavanje. Ali i govedima, kao i ljudima, bilo je ve dosta
leta i vreline i traganja za suvom i bezukusnom hranom. Na svoj blagi
nain ivotinje su ve postale nervozne od elje da se vrate na sveu travu
svojih zimskih panjaka. Da nije drukije i Arevin bi ve poeleo da se vrati
na visoravni.
Beba stade da mae tanunim ruicama po vazduhu, zgrabi Arevina za
prst i povue ga nanie. Arevin se nasmei. To je jedina stvar koju ti ne
mogu uiniti, maleni, ree. Beba stade da mu sisa prst i da ga zadovoljno
vae, ne bunei se kad vide da ne dolazi mleko. Oi su joj bile plave, kao
Gujine. Mnogo je beba sa plavim oima, pomisli Arevin. Ali plave oi ove
bebe bile su dovoljan razlog da donesu snove.
Sanjao je Guju gotovo svake noi, ili bar svake one noi kad bi zaspao.
Nikada ranije nije imao takva oseanja. Prizva u seanje ono nekoliko
trenutaka kad, su se dodirnuli: oslanjajui se jedno o drugo u pustinji;
zatim, dodir njenih snanih prstiju na njegovom obrazu; dodir u
Stavinovom atoru, kad ju je teio. Izgledalo je tuno i smeno da je
najsreniji trenutak u njegovom ivotu bio upravo onaj neposredno pre no
to je saznao da mora otii, kada je zagrlio i ponadao se da e ostati. I
ostala bi, pomisli. Zato to nam zaista treba vidar, a delom i zbog mene.
Ostala bi due, samo da je mogla.
Koliko je mogao da se seti, to je bio jedini trenutak kad je zaplakao. Ipak,
shvatio je da ne eli da ostane onako osakaena, jer upravo u ovom
trenutku i sam se oseao osakaenim. Nije valjao ni za ta. Znao je da je
tako, ali nije mogao nita da uini da popravi stvar. Svakog dana se nadao
da e se Guja vratiti, iako je znao da nee. Uopte nije znao do kog mesta
izvan pustinje se prostire njen teren. Moda je putovala od vidarskog
naselja itavu nedelju dana, ili mesec, ili est meseci, pre no to je stigla do
pustinje i reila da je pree, traei nove ljude i nova mesta.
Trebalo je da poe sa njom. Sada je bio siguran u to. U svome bolu ona
nije mogla da ga prihvati, ali trebalo je odmah da shvati da ona sama nee
moi svojim uiteljima da objasni ta joj se desilo. ak ni njena intuicija
nee joj pomoi, da im prenese uas koji je Arevinov narod oseao prema
zmijama. Arevin je to znao iz iskustva, iz komara u kojima je i sada sanjao
smrt svoje mlade sestre, iz ledenog znoja koji mu je potekao niz telo u
trenutku kad mu je Guja zatraila da joj pomogne i pridri Maglu. A znao je
to i iz vlastitog smrtnog straha u trenutku kad je peana zmija ujela Guju
za ruku, jer tada ju je ve voleo i mislio je da e umreti.
Guja je bila u vezi sa jedina dva uda u Arevinovom ivotu. Prvo je bilo
da nije umrla od ujeda, a drugo da je uspela da spase Stavina.
Beba zamirka i jo jae stade da sisa Arevinov prst. Arevin skliznu sa
stene i, isprui ruku. Ogromna mousna krava stavi mu glavu na dlan i on
je poea po podbratku. Hajde da nahrani ovo dete, ree Arevin.
Potapa je po leima i klee kraj nje. Nije ba imala mnogo mleka u ovo
doba godine, ali tele se bilo ve gotovo odbilo od sise. Arevin joj protrlja
vime rukavom a zatim podra bebu pored njega. Ne plaei se ogromne
ivotinje, ba kao i Arevin, dete gladno stade da sisa.
Kada je beba utolila glad, Arevin opet pokaklja mousno govee ispod
vilica i pope se na stenu. Posle izvesnog vremena dete zaspa, dok su mu
tanuni prstii obuhvatili Arevinovu aku.
Bratiu!
 On se osvrte. ena-poglavica se pope uz stenu i sede kraj njega; duga
kosa joj je bila raspletena i leprala na blagom vetru. Ona se nagnu i
nasmei se na bebu.
Kako se ponaa?
Odlino.
Ona strese kosu sa lica. Mnogo je lake kad moe da ih stavi na lea.
ak i da ih spusti na zemlju s vremena na vreme. Nasmei se. Nije bila
onako suzdrana i dostojanstvena kao kad je primala goste.
Arevin uspe da se nasmei.
Ona stavi ruku preko njegove, preko one koju je beba drala u svo joj.
Mili moj, zar moram da te pitam ta te mui?
Arevin slee ramenima, zbunjen. Uiniu sve to mogu, ree. Znam
da u poslednje vreme nisam bio od velike koristi.
Zar misli da sam dola da te hudim?
Bilo bi na mestu da jesi. Arevin nije gledao na poglavicu, svoju sestru
od strica, ve je posmatrao njeno smireno dete. Ona mu pusti ruku i obgrli
ga oko ramena.
Arevine, ree obraajui mu se po imenu trei put u ivotu. Arevine,
mnogo mi znai. Tokom vremena moglo bi da se desi da te pleme izabere
za svog vou, ako ti to bude eleo naravno. Ali prvo mora da se smiri.
Ako te nije htela...
Hteli smo jedno drugo, ree Arevin. Ali ona nije mogla da nastavi da
radi ovde, meu nama, i rekla je da ne smem s njom. Sada vie ne mogu za
njom. Obori pogled na dete svoje sestre od strica. Od kad su mu roditelji
umrli prihvatila je Arevina kao lana svoje porodice. Bilo je est odraslih
lanova i dvoje, sada ve troje dece, i Arevin. Njegove dunosti su sada ve
bile jasno odreene, ali oseao se odgovornim za decu. Naroito sada, kada
im je predstojao put do zimskih panjaka, kada im je bio potreban rad
svakog pojedinog lana. Od sada pa do kraja putovanja na mousna goveda
e morati da se pazi danonono, jer e u protivnom da otumaraju na istok,
po nekoliko istovremeno, u potrazi za novim panjacima, i nikada ih vie
nee videti. A u ovo doba godine nalaenje hrane je bilo teko za ljudska
bia. No, ako isuvie rano otputuju, stii e do zimskih panjaka kad trava
bude tek iznikla, jo nena, i kad e je, moda, lako unititi.
Roae, kai mi ono to eli da mi kae.
 Znam da je u ovom trenutku mom plemenu potreban svaki lan. Imam
svoje dunosti ovde, prema tebi, prema ovom detetu... Ali vidarka - kako e
ona objasniti to to se ovde dogodilo? Kako e ona uspeti da objasni svojim
uiteljima ono to i sama nije uspela da shvati? Video sam, kako joj krv i
otrov cure niz ruku. Ali ona sama jedva da je na to obratila panju. Kazala
mi je da to uopte nije ni osetila.
Arevin je gledao u svoju prijateljicu, jer nikad do sada nikome nije
govorio o peanoj zmiji, mislei da mu nee poverovati. Poglavica je bila
iznenaena, ali nije mu osporavala ono to je rekao.
Kako e ona moi da objasni koliko smo se bojali onoga to nam je
nudila? Rei e svojim uiteljima da je pogreila i da je zbog toga mala
zmija bila ubijena. Ona krivi sebe za to. I oni e, i kaznie je.
Poglavica je netremice gledala preko pustinje. Podie ruku i gurnu
posedelu kovrdu iza uveta.
U pravu si, ree, ona je ponosna i nee se opravdavati.
Nee se vratiti ako je proteraju, ree Arevin. Ne znam kuda e otii,
ali mi je vie nikada neemo videti.
Dolaze oluje, naglo ree poglavica.
Arevin klimnu.
Kad bi ti poao za njom...
Ne mogu! Sada vie ne!
Mili moj, ree poglavica, mi inimo sve to moemo da bismo
uglavnom imali svi podjednako slobodnog vremena, zato da se ne bi desilo
da neki od nas budu slobodni sve vreme. Ali ti se zarobljava svojim
dunostima i sada kada izuzetne okolnosti trae od tebe da bude
slobodan. Da si ti zaista sadrug u mojoj porodici, i da ti je zaista dunost da
se brine o ovom detetu, problem bi bio tei, ali i tada bi se mogao reiti.
Ovako kako stvari stoje, zato to si ti bio voljan da uradi vie nego to si
morao, moj sadrug je jo od roenja deteta imao mnogo vie slobode nego
to je oekivao da e je imati u trenutku kad smo reili da ga zanemo.
Pa, i nije tako, brzo ree Arevin, eleo sam da pomognem oko deteta.
Trebalo mi je. Meni je trebalo... On zastade, ne znajui ta je to eleo da
kae. U svakom sluaju, bilo je lepo od njega to me je pustio da
pomognem.
Znam. I nisam se bunila. Ali nije on tebi inio uslugu. Ti si je inio
njemu. Moda je sada prispelo vreme kad treba da se vrati svojim
odgovornostima. Ona se zaljubljeno nasmei. On se isuvie utapa u svoj
rad. Njen sadrug je bio tka, najbolji u plemenu, ali bila je u pravu: esto je
izgledalo da izbegava ivot i bei u snove.
Nije trebalo da je pustim da ode, iznenada ree Arevin. Zato to
nisam ranije uoio? Trebalo je da zatitim svoju sestru, a nisam; i sada sam
pogreio i kod vidarke. Trebalo je da ostane sa nama. uvali bismo je.
Uinili smo da ostane osakaena!
I dalje bi mogla da lei... !
Dragi moj prijatelju, ree Arevinova sestra, nemogue je potpuno
zatiti nekoga a da ga ne zarobi. Mislim da to nikad nisi potpuno shvatio,
samo zato to si isuvie mnogo traio od sebe. Pa, ti sebe krivi za sestrinu
smrt...
Nisam je dovoljno dobro uvao.
A ta si mogao da uini? Seti se njenog ivota, ne njene smrti. Bila je
hrabra, srena i gorda, onako kako dete i treba da bude. Mogao si da je
zatiti jedino ako bi je prikovao za sebe strahom. Nije mogla tako da ivi a
da i dalje bude ona ista osoba koju si voleo. A mislim da nije mogla ni
vidarka.
Arevin je netremice gledao nanie, u dete u svom naruju, znajui da
sestra od strica ima pravo. Ali ipak nije bio u stanju da tek tako odbaci
oseanje zbunjenosti i krivice.
Ona ga blago potapa po ramenu. Ti najbolje od nas zna kakva je
vidarka i kae da ne moe da objasni na strah. Mislim da si u pravu.
Trebalo je da to shvatim i sama. Ne elim da bude kanjena za ono to smo
mi uradili, a ne elim ni da na narod bude neshvaen. Lepa ena se
razigra prstima oko metalnog kruga koji joj je visio o konom remenu oko
vrata. U pravu si. Neko treba da ode do vidarskog naselja. Trebalo bi da
odem ja, jer ast plemena lei na meni. Trebalo bi da ide i sadrug mog
brata, zato to je on ubio malu zmiju. Trebalo bi da ide i ti, zato to ti
vidarku zove svojim prijateljem. Pleme e se sastati i odluiti ko treba da
ide. Bilo ko od nas moe da bude prvi, i svi su se dovoljno bojali njene male
zmije da bi je ubili. Ali jedino ti si postao njen prijatelj.
Skrenula je pogled sa horizonta na Arevina, i on je znao da je ona ve
dovoljno dugo predvodnik plemena da bi mislila onako kao i on.
Hvala ti, ree.
 Zaista si ve izgubio isuvie mnogo svojih dragih. Nita nisam mogla
uiniti kad smo izgubili tvoje roditelje i kad ti je sestra umrla. Ali ovoga
puta mogu da ti pomognem, ak i ako e te to udaljiti od nas. Ona ga
pomilova rukom po kosi, koja je sedela, kao i njena. Molim te, mili,
zapamti. Ne bih volela da te zauvek izgubim.
Brzo se spusti na tlo pustinje, ostavljajui ga samog sa novim detetom
svoje porodice. Njeno poverenje ga smiri; vie nije morao da se pita da li e
pogreiti ako poe za Gujom. Nee, jer to je bilo ono to je trebalo da uini.
Dovoljno je zaduila njegovu porodicu da bi pokuali da joj pomognu.
Arevin oslobodi ruku iz vlanog detinjeg stiska, prebaci nosiljku na lea i
spusti se sa stene na pustinjsko tlo.

Oaza je izgledala tako zelena i meka na horizontu, u mutnom svetlu

praskozorja, da Guja za tren pomisli da je to optika varka. Nije se oseala
dovoljno sposobnom da razdvoji privienje od stvarnosti. Cele noi je
jahala preko okamenjene lave, sve dok se Sunce nije diglo i dok toplota nije
postala nepodnoljiva. Oi su joj gorele, a usne bile suve i ispucale.
Siva kobila, Brzonoga, podie glavu i nauli ui, dok su joj se nozdrve
irile na miris vode, udne da stignu do nje nakon toliko vremena
provedenog u oskudici. Kada konj pree u kas Guja ga nije obuzdavala.
Neno letnje drvee podie se oko njih, milujui svojim perjanim liem
Gujina ramena. Vazduh pod njima bio je gotovo sve, pun mirisa
sazrevajueg voa. Guja skloni maramu s lica i duboko udahnu.
Sjaha i povede Brzonogu do tamnog, istog izvora. Kobila uroni njuku u
vodu i stade da pije. ak su joj nozdrve bile ispod povrine vode. Guja klee
kraj nje i uze vodu u sklopljene ruke. Ona pljusnu i potee joj izmeu
prstiju, pravei krugove na glatkoj povrini bazena. Krugovi se proirie i
raistie i Guja ugleda svoju sliku iznad crnog peska. Lice joj je bilo
prekriveno prainom.
Izgledam kao razbojnik, pomisli. Ili kao pajac.
Ali smeh na koji je imala pravo bio je smeh prezira, ne onaj veseli smeh.
Tragovi suza proarae joj prljavtinu na licu. Ona ih dodirnu, i dalje
buljei u svoju sliku u vodu.
elela je da zaboravi ovih nekoliko dana, ali je nisu naputali. Kao da je
oseala suhu krhkost Desine koe i njen blagi, ispitujui dodir; kao da joj
je ula glas. I oseala je bol Desine smrti koju nije mogla da sprei, niti da
olaka. elela je da se nikad vie ne suoi s takvim bolom niti da ga oseti.
Uranjajui ruke u ledenu vodu Guja njom zapljusnu lice, spirajui crnu
prainu, znoj i tragove vlastitih suza.
Lagano povede Brzonogu pored obale, prolazei kraj atora i utihnulih
logorita u kojima su putnici iz karavana jo spavali. Kad stie do
Graminog logora zastade, ali krila na atoru bila su zatvorena. Guja nije
htela da probudi ni staricu ni njene unuke. Neto dalje od obale mogla je
da vidi koral za konje. Veverica, njen areni poni, dremljivo je stajao pored
Graminih konja. Njegova crna i riasta dlaka pokazivala je tragove
sedmodnevnog, snanog etkanja, bio je debeo i zadovoljan i nije vie
obraao panju na golo kopito. Guja odlui da ga jo jedan dan pusti da
uiva sa Gram, i da do sledeeg jutra ne uznemirava ni njega ni staru vou
karavana.
Brzonoga je pratila Guju du obale, njukajui joj s vremena na vreme
oko kuka. Guja je poea iza uiju, tamo gde se znoj poeo da sui ispod
oglavka. Arevinova porodica dala joj je dak ispresovanih bala sena za
Vevericu, ali sada je Gram hranila ponija i seno je trebalo da bude tu negde
u logoru.
Hrana, dobro etkanje i spavanje, eto, to nam je obema potrebno, ree
kobili.
Bila se ulogorila malo podalje od drugih, ispod jedne nadnesene stene, u
podruju koje trgovci nisu ba mnogo voleli. Bilo je bolje i za ljude i za
njene zmije da budu odvojeni jedni od drugih. Guja zaobie nagnutu ivicu
stene.
Sve je bilo drukije. Ostavila je svoju vreu za spavanje izguvanu,
onako kako je u njoj leala, ali sve drugo bilo je jo zapakovano. Sada je
neko u njenom odsustvu sloio ebad i naslagao ih na gomilu, pored nje
smestio Gujinu rezervnu odeu i nareao posue u jedan red po pesku.
Ona se namrti i prie. Vidare su potovali, ak ih se pomalo i pribojavali;
nije joj ni palo na pamet da zamoli Gram da joj priuva stvari i konja.
Nikada ne bi pomislila da e neko dirati njene stvari dok bude van logora.
Tada vide da joj je posue ulubljeno, metalni tanjir presavijen nadvoje,
olja razbijena, kaika uvrnuta. Ispusti Brzonogine uzde i pouri ka uredno
naslaganim stvarima. Presavijena ebad bila su iseena i poderana. Podie
svoju istu koulju sa gomile odee, ali nije vie bila ista. Neko je gazio po
njoj u blatu, na obali bare. Bila je stara, meka i dobro iznoena, mestimino
proseena, njena ugodna, najdraa koulja. Sada je bila razderana na
leima i rukavi su bili razrezani; bila je upropaena.
Dak sa senom leao je pored ostalih stvari, ali razbacane bale sena bile
su razdrobljene po pesku. Brzonoga stade da gricka ostatke dok je Guja
stajala, gledajui na ovu pusto oko sebe. Nije mogla da shvati zato bi joj
neko rasturio logor, a potom paljivo naslagao upropaene stvari. Nije
mogla da razume ni zato bi ga neko uopte i rasturao, jer nije imala stvari
od vrednosti. Zavrte glavom. Moda je neko mislio da vidari dobijaju velike
nagrade u zlatu i draguljima. Ponekad vidari su bivali bogato nagraivani
za svoje usluge. Ipak, u pustinji su jo uvek bili veoma poteni, i ak i onaj
svet koga nije titilo strahopotovanje ili posao kojim se bavio, nije se
bojao da ostavi stvari od vrednosti nesakrivene.
I dalje drei razderanu koulju, Guja stade da obilazi ono to je nekada
bio njen logor, suvie umorna, prazna i zbunjena da bi mogla razmiljati o
onom to se dogodilo. Veveriino tovarno sedlo lealo je naslonjeno na
stenu; Guja ga uze, bez nekog naroitog razloga, izuzev, moda, zato to je
izgledalo neoteeno.
Tada vide da su mu svi boni depovi bili raseeni ili otrgnuti se
zatvarali samo obinim kopama.
U tim bonim depovima bile su sve njene mape i spisi, i dnevnik o
njenom nezavrenom stau, koji je vodila. Zavue ruke u okove, nadajui
se da e pronai makar i komadi hartije, ali niega nije bilo, Guja tresnu
sedlo o zemlju. Pouri oko ivica svog logora, zagledajui iza kamenja i
utirajui po pesku, nadajui se da e videti belinu rasutih stranica ili da e
zauti kako joj hartija uka pod nogama, ali ne nae nita. Sve je bilo
odneseno.
Osetila se kao da su je fiziki napali. Sve ono drugo to je imala, odelo,
naroito mape, moglo bi lopovu biti od koristi, ali dnevnik je jedino njoj
samoj neto znaio.
Proklet bio! dreknu ljutito, ne obraajui se nikome posebno. Kobila
zanjita i ustuknu, pljuskajui po bari. Drhtei, Guja se primiri, za tim, se
okrenu i isprui ruku, polako koraajui ka Brzonogoj tiho izgovarajui
rei, sve dok joj konj ne dozvoli da opet uzme uzde. Guja je potapa.
Sve je u redu, ree. Bie u redu, ne brini. Obraala se i sebi, ne samo
konju. Obe su do kolena stajale u istoj, sveoj vodi. Guja potapa kobilu po
vratu, eljajui joj prstima crnu grivu. Vid joj se odjednom zamuti i
drhui, ona se osloni o kobilina plea.
Sluajui snane, ujednaene otkucaje srca i mirno disanje konja, Guja
uspe da se smiri. Uspravi se i izgaca iz vode. Izaavi na obalu otkai torbu
sa zmijama, potom skide sedlo sa konja i stade da ga timari paretom
iscepanog ebeta. Radila je sa natmurenom odlunou iscrpljenog oveka.
Bogato ukraeno sedlo i oglavak, sada izmazani prainom i znojem, mogu i
da saekaju, ali Guja nikada ne bi ostavila Brzonogu prljavu i oznojenu, dok
se sama odmara.
Zmijski rode, vidarski rode, draga devojice...
Guja se okrete. Gram je hramala k njoj, pomaui se vornovatim
tapom. Jedno od njene unuadi, visoka mlada ena crna kao abonos, ila je
za njom, ali svi njeni unuii su se dobro uvali da sluajno ne pridravaju
u hodu mravu staricu, pognutu od artritisa.
Gramina bela marama stajala joj je nakrivo na retkoj kosi. Dete moje,
kako se moglo desiti da mi promakne? uu je kad bude dolazila, mislila
sam. Ili e je njen poni namirisati i zarzati. Na Graminom pocrnelom,
izboranom starom licu videle su se nove brazde, od zabrinutosti. Gujo,
rode, nikako nismo hteli da bude sama kad sve ovo bude videla.
ta, se to dogodilo, Gram?
Pauli, ree Gram svojoj unuci, pobrini se za vidarkinog konja.
Dobro, Gram. Uzimajui uzde Pauli dodirnu Gujinu ruku, teei je.
Podie sedlo i povede Brzonogu natrag u logor.
Drei Guju za lakat, ne da bi se podupirala, ve da podupre nju Gram je
povede ka komadu stene koji je strao iz zemlje. Sedoe, i Guja baci jo
jednom pogled na svoj logor, s nevericom koja je bila jaa od iscrpljenosti.
Gram uzdahnu. Desilo, se jue, tik pred zoru. uli smo buku i neiji
glas, ne tvoj, i kad smo doli da pogledamo videli smo samo jednu priliku, u
pustinjskim haljinama. Uinilo nam se da igra. Al kad smo mu prili,
pobegao je. Razbio je lampu u pesku, i nismo ga vie mogli nai... Gram
slegnu ramenima. Pokupili smo sve to smo nali, ali nita vie nije bilo
celo. Guja utke zaokrui pogledom, i dalje se nimalo ne pribliivi
odgovoru na pitanje zato bi joj neko preturio logor.
Do jutra je vetar ve oduvao sve tragove, ree Gram. Mora biti da je
to stvorenje otilo u pustinju, ali to nije bio iko od pustinjskog naroda. Mi
ne krademo. Mi ne unitavamo.
 Znam, Gram.
Poi sa mnom. Dorukuj. Odspavaj. Zaboravi na tog ludaka. Svi se
moramo uvati od ludaka. Ona uze Gujinu izrovaenu aku u svoje
malene ruke, otvrdle od rada. Ali nije trebalo da sama naie na ovo. Ne.
Trebalo je da te ugledam pre toga, Gujo, rode moj.
Ne sekiraj se, Gram.
Daj da ti pomognem da se preseli do mojih atora. Nee valjda vie
eleti da ostane ovde.
Nema ta da se preseli. Guja je stajala pored Gram, buljei u onaj
mete. Starica je blago potapa po ruci.
Unitio je sve to je mogao, Gram. Da je sve ovo poneo sa sobom, jo
bih mogla da razumem.
Mila moja, ludake ne moe razumeti. Oni nemaju razuma.
Upravo zbog toga Guja nije mogla da poveruje da bi pravi ludak unitio
ba sve, i ba ovako temeljito. teta je bila napravljena toliko namerno, i u
izvesnom smislu svesno, da je to ludilo pre moglo poticati od besa nego od
zaista pomraenog uma. Ona opet zadrhta.
Poi sa mnom, ree Gram. Ti ludaci se tek onako pojave i nestaju.
Oni su ti poput peanih buva, ima leta kad slua o njima kud god se
okrene, a idue godine - nita.
Nadam se da si u pravu.
Jesam, ree Gram. Znam ja kako to ide. On se nee vie vraati, otii
e nekamo drugde. Ali uskoro emo svi znati za njega i traiemo ga. Kad
ga pronaemo odveemo ga majstorima, i oni e ga, moda, izleiti.
Guja umorno klimnu glavom. Nadam se.
Prebaci Veveriino sedlo preko ramena i podie torbu sa zmijama.
Ruka blago zadrhta kada se Pesak preturi u svom odeljku.
Hodala je iza Gram ka stariinom logoru, isuvie umorna da bi jo mogla
da razmilja o onome to se dogodilo, zahvalno sluajui Gramine blage
rei utehe i saoseanja. Izgubila je Travu, Desi joj je umrla, sada i ovo...
Guja gotovo poele da bude sujeverna, zato da bi mogla poverovati da je
ukleta. Ljudi koji su verovali u urok, verovali su i u naine da se on skine.
Ovoga asa Guja vie nije znala ta da misli i u ta da veruje, niti kako da
skrene tok nesree kojim je potekao njen ivot.
Zato li mi je samo ukrao dnevnik? ree iznenada Zato mape i
dnevnik?
 Mape! ree Gram. Ludak ti je ukrao mape? Mislila sam da si ih
ponela sa sobom. Znai ipak je to bio pravi ludak.
ini mi se da jeste. Mora da jeste. Ali jo nije uspevala da se ubedi.
Mape! ponovi Gram.
Gramin bes i negodovanje kao da su za trenutak prevladali Gujino. Ali
iznenaenje u stariinom glasu uznemirilo ju je.
Guja se snano tre kada je neto povue za haljinu. Trgnuvi se takoe,
sabira odskoi. Guji laknu kad vide ko je to: jedan od onih to pabire sve
komadie metala, drveta, tkanine, koe, otpatke iz logora, i na neki nain
uspevaju da ih iskoriste. Sabirai su se oblaili u arene haljetke veto
saivene od raznih krpia tako da stvaraju geometrijske are. Vidarko,
hoe li nam dozvoliti da sve to uzmemo? Tebi vie ne treba
Gubi se, Ao! obrecnu se Gram. Nemoj sada da uznemirava vidarku.
Kako se to ponaa!
Sabira je oborio pogled ali se nije povukao. Njoj to vie niemu ne
slui. Ali posluie nama. Pusti nas da uzmemo. Da poistimo.
Ovo nije trenutak da trai.
Ne mari, Gram. Guja stade da govori sabirau da sve pokupi. Oni e
moda moi da iskoriste poderanu ebad i izlomljene kaike; ona nee.
tavie, elela je da joj se sve to to pre skloni ispred oiju; nije htela da se
podsea na ono to se dogodilo. Ali susret sa sabiraem otre Guju od
stalnih pitanja i zbunjenosti i vrati je u stvarnost; setila se neega to joj je
Gram rekla o Aovom narodu kada su prvi put razgovarale.
Ao, kad budem vakcinisala ostale, hoete li mi vi svi dozvoliti da i vas
vakciniem?
Sabira je izgledao sumnjiav. Gili-gili gmazovi, otrovi, arolije, vetice
- ne, to nam ne treba.
Ne, nije to. Neete ni videti zmije.
Hvala, ne treba nam.
Onda u sve ovo ubre morati da odnesem u sredinu oaze i da ga
potopim.
Traenje uzalud! dreknu sabira, Nikako! Da zagadi vodu? Bruka
mi zanat. Bruka samu sebe.
Upravo tako se i ja oseam kad me ne puta da vas zatitim od bolesti.
Traenje uzalud. Traenje ljudskih ivota. Nepotrebne smrti.
 Sabira zakilji na nju ispod upavih obrva. Bez otrova? Bez arolija?
Bez.
Ostanite poslednji, ako vam se tako vie dopada, ree Gram. Videete
da meni nee nita smetati.
Bez gili-gili gmazova?
Guja je morala da prsne u smeh. Bez.
A posle e nam dati sve ovo? Sabira pokaza u pravcu razorenog
Gujinog logora.
Da, posle toga.
I posle toga vie neemo bolovati?
Ne od zaraze. Ja ne mogu ba sve da spreim. Ali neete vie dobijati
boginje, arlah, tetanus.
Zli gr! I to spreava?
Da. Ne zauvek, ali na due vreme.
Doi emo, ree sabira, okrete se i ode.
U Graminom logoru, Pauli je otro timarila Brzonogu dok je kobila
izvlaila pregrt sena iz navaljka. Pauli je imala najlepe ruke koje je Guja
ikada videla, velike a ipak nene, sa dugim prstima i snane a ipak ruke
ogrubele od tekog rada. Iako je bila visoka, ruke bi trebalo da joj izgledaju
suvie velike, ali nisu. Bile su ljupke i izraajne. Ona i Gram uopte nisu
liile jedna na drugu, izuzev izvesne blagosti u ophoenju kojom su zraile
i baka i unuka, i svi Paulini roaci koje je Guja upoznala. Guja nije boravila
dovoljno dugo u Graminom logoru da bi znala koliko, ak ni da bi znala
kako se zove devojica koja je sedela u blizini, gledajui Brzonogino sedlo.
Kako je Veverica? upita Guja.
Srean i zadovoljan, dete moje. Eno ga tamo, pod drvetom, suvie je
lenj da potri. No, oporavio se. Ali tebi sada treba postelja i odmor.
Guja je posmatrala svog tigrastog ponija koji je stajao meu letnjim
drveem, ibajui se repom. Izgledao je tako zadovoljan i oputen da ga
nije poznala.
Bila je iscrpljena ali je oseala da su joj miii na vratu i ramenima u
gru. Nee moi da zaspi ako se ta napetost malo ne ublai. Htela je da
misli o svom logoru. Moda e na kraju ipak pristati na pomisao da ga je
rasturio neki ludak, onako kako je Gram kazala. Ako je to tano, onda to
mora shvatiti i prihvatiti. Nije bila navikla da joj se toliko mnogo toga
sluajno dogaa.
Idem da se okupam, Gram ree ona, i onda me moe smestiti negde
gde ti neu smetati. Neu dugo ostati.
Dokle god bude ovde i dok smo mi tu, ti si nam dobrodola, dete
moje.
Guja je zagrli. Gram je potapa po ramenu.

U blizini Graminog logora jedan od izvora koji je napajao oazu izbijao je

iz kamena i curio niz stenje. Guja se pope do onog mesta gde se voda,
zagrejana suncem, skupljala u glatke kamene bazene. Mogla je da vidi celu
oazu: pet logora na obali, ljude, ivotinje. Prigueni glasovi dece i zvonki
urlici pasa dopirali su do nje kroz teki vazduh, zgusnut od praine. Letnje
drvee okruivalo je jezero kao perje, kao venac od bledozelene svile.
Ispod njenih stopala, po ivicama bazena za kupanje, mahovina je
ublaavala tvrdou stene. Guja svue izme i stade na sveu, ivu
prostirku.
Poskida sve sa sebe i uroni u vodu. Bila je tek neto malo hladnija od
ljudskog tela, prijatna, ali ne isuvie hladna na ovoj prepodnevnoj ezi.
Neto vie u stenama nalazio se hladniji bazeni kroz koji je voda bre
proticala, a ispod nje bio je opet jedan jo topliji. Guja podie kamen koji je
zatvarao jedan oluk i dozvoli da se suvina voda prelije u pesak. Znala je da
ne sme dozvoliti da prljava voda nastavi da tee u oazu. Kad bi to uinila
nekoliko ljutitih karavandija dolo bi da joj kau da prestane. Uinili bi to
isto tako mirno i odluno kao to bi preselili ivotinje koje zateknu u
ogradi isuvie blizu obale; ili kao to bi utivo zamolili nekoga ko je toliko
nevaspitan da vri nudu pored obale da se smesta kupi odatle. Bolesti
koje se prenose prljavom vodom u pustinji prosto nisu postojale.
Guja skliznu jo dublje u mlaku vodu, oseajui kako se penje oko nje,
kako joj se prijatna linija vodene povrine die uz telo, preko butina, preko
bokova, preko grudi. Zavali se na topli crni kamen i pusti da joj napetost
polako otie iz tela. Voda ju je milovala po potiljku.
Razmiljala je o posljednjih nekoliko dana, i izgledalo joj je kao da je sve
ono to se dogodilo trajalo mnogo due. U mislima je bilo obavijeno
maglom od iscrpljenosti. Pogleda u svoju desnu ruku. Runa modrica bila
je ve iezla, i sve to je ostalo od ujeda peane zmije bila su samo dva
majuna crvena oiljka od uboda zuba. Stee pesnicu i podra je tako. Nije
bilo ni ukruenosti, ni malaksalosti.
Tako malo vremena i toliko se toga promenilo. Nikada pre toga Guja se
nije suoila sa pravim nedaama. Rad i uenje pre toga nisu bili laki, ali bili
su mogui i izvodljivi, i nikakve sumnje, neizvesnosti ili ludaci nisu remetili
mirno proticanje dana. Nikada jo nije doivela neuspeh. Sve je bilo isto
kao dan, dobro i zlo bili su jasno odreeni i odeljeni. Guja se malaksalo
osmehnu; da joj je ma ko tada rekao, njoj ili drugim uenicima, da je
stvarnost drukija, iscepkana i protivurena i puna iznenaenja ne bi mu
verovali. Sada je razumevala promene koje je viala na starijim uenicima,
kad bi se vraali sa probnog staa. I jo vie, sada je razumela ako se neki
od njih nikada nisu vratili. Nisu ba svi mogli da izginu ili umru, ak ni
veina. Jedine opasnosti koje bi mogle da snau vidara su nesreni
sluajevi i ludaci. Ne, ta nekolicina je jednostavno shvatila da takav ivot
nije za njih, i napustila ga u korist neega drugog.
Ali Guja je otkrila da e bez obzira na okolnosti, sa svim zmijama na
broju ili potpuno bez njih, zauvek ostati vidarica. Onih nekoliko najgorih
dana samosaaljavanja, kada je tugovala zato to je izgubila Travu, ve su
proli; iza nje je bilo tugovanja za Desi. Guja nikad nee zaboraviti
Desinu smrt, ali nee ni veito okrivljavati sebe zato to je Desi morala
da umre na onakav nain. Umesto toga imala je nameru da ostvari Desinu
poslednju elju
Uspravi se u sedei poloaj i istrlja celo telo peskom. Potoi je tekao
oko nje i presipao se kroz oluk u pesak. Gujine ruke su sa oklevanjem
prelazile preko tela. Zadovoljstvo od svee vode, oputanje i dodir ruke
podsetie je, uz jedan gotovo fiziki ok, da je ve odavno niko nije
dodirnuo, da ve odavno nije zadovoljila elje svoga tela. Zavalivi se u
bazen, stade da sanjari o Arevinu.

Bosonoga i golih grudi, sa haljinom prebaenom preko ramena, Guja je

silazila nizbrdo, udaljavajui se od bazena za kupanje. Na pola puta ka
Graminom logoru stade kao ukopana, oslukujui zvuk koji je jedva naula.
Evo ga opet: glatko klizanje krljuti po kamenu, zvuk zmije u pokretu. Guja
se polako okrete u pravcu zvuka. U poetku nije nita mogla da vidi, potom
jedna peana zmija konano iskliznu iz pukotine u steni i podie svoju
nakaznu glavu, palacajui jezikom.
Uz mali trzaj u svesti, setivi se ujeda one druge zmije, Guja strpljivo
saeka dok se ivotinja nije malo odmakla od svog skrovita. Nije na njoj
bilo niega od Magline vazduaste lepote, niti od Peskovitih upadljivih
ara. Bila je naprosto runa, sa vornovatom glavom i sa krljutima mrke,
blatnjave boje. Ali pripadala je vrsti koju vidari nisu poznavali, a sem toga,
predstavljala je opasnost za Arevinov narod. Jo onda u blizini Arevinovog
logora, trebalo je da uhvati jednu, ali se nije setila. I od tada je stalno alila
zbog toga
Nije mogla ni da vakcinie njegovo pleme jer nije jo znala koje su
bolesti endemine kod njih i nije mogla da pripremi odgovarajui
katalizator za Peska. Uinie to kada se bude vratila, ako joj ikad budu
dopustili da se vrati. No, svejedno, ako uspe da uhvati zmiju koja je meko
puzila ka njoj moi e da napravi vakcinu protiv njenog otrova, makar i kao
poklon.
Blagi vetri je duvao od zmije ka njoj; nije mogla da joj oseti miris. A ako
je i imala prijemnike na glavi, vrela, crna, stena ih je onemoguavala. Nije
primetila Guju. Vid joj, kao to je Guja i pretpostavljala, nije bio nimalo
bolji nego u drugih zmija. Puzala je pravo pred nju, zamalo pa preko
njenog bosog stopala. Guja se polako sagnu, pruajui jednu ruku ka
zmijinoj glavi a drugu ispred nje. Kada je kretanje uznemiri zmija se baci
unazad da uzme zalet za napad i ulete pravo u Gujinu ruku, koja je vrsto
zgrabi, ne dozvoljavajui joj da ujede. Ona joj je ibala telom po nadlak tici,
siktala i otimala se, pokazujui neobino duge onjake.
Guja zadrhta.
A, htela bi da me gricne, je li, ti, stvore jedan? Nespretno, pomaui
se samo jednom rukom, ona ispresavija svoju maramu za glavu za zmiju u
taj privremeni zaveljaj, da ne bi sluajno nekog prepala kad se bude
vratila u logor.
Zatim otapka nizbrdo, niz glatku, kamenu stazu.
Gram joj je pripremila jedan ator. Bio je razapet u hladu, krila bila su
mu otvorena da bi uhvatila blagi, svei povetarac ranoga jutra. Gram joj je
ostavila i iniju sa sveim voem, prve zrele bobice sa letnjeg drvea. Bile
su modrocrne, okrugle, manje od kokoijeg jajeta. Guja polako i oprezno
zagrize u jednu, jer nikada do tada ih nije jela svee. Otri, retki sok briznu
iz otvorene koice na bobi. Jela je polako sa uivanjem. Kotica je bila
velika, gotovo pola voke. Omota joj je bio debeo da je zatiti od zimskih
oluja i drugih meseci, ili ak godina, sunog perioda. Kad je zavrila sa
vokom, Guja ostavi koticu na stranu, da bi je zasadili u blizini oaze gde je
bilo izgleda da izraste. Leui u postelju, Guja je ree samoj sebi da ne sme
zaboraviti da ponese nekoliko kotica sa sobom. Ako budu izrasle u
planinama, bie to lep dodatak za vonjak. Ve u sledeem trenutku
utonula je u san.

Spavala je vrsto i bez snova, i kada se te veeri probudila oseala se

bolje nego danima pre toga; oseala se odlino. Logor je bio tih. Za Gram i
njene unuie, ovo je bilo unapred predvieno odmorite za tovarne
ivotinje i njih same. Oni su bili trgovci i vraali su se kui nakon leta
provedenog u trampljenju, kupovanju i prodavanju. Gramina porodica kao
i neke druge, logorovala je na ovom mestu, imala nasledna prava na jedan
deo bobica sa letnjeg drvea Kada je etva bivala zavrena i kada bi se
bobice osuile, Gramin karavan naputao bi pustinju i proputovao jo
poslednjih nekoliko dana dok ne stigne do zimovalita. etva e uskoro
poeti, vazduh je bio pun otrog mirisa voa.
Gram je stajala pored ograde za konje, ruku poloenih na svoj tap.
uvi kako se Guja pribliava ona se osvrnu i nasmei se. Jesi dobro
spavala, mala vidarko?
Jesam, Gram. Hvala.
Veverica je izgledao veoma neupadljivo meu Graminim konjima; stara
trgovkinja je volela belosmee arce. Mislila je da tako njen karavan
izgleda upadljivije, i verovatno je i bila u pravu. Guja zazvida i Veverica
zatrese glavom i dokasa do nje, poigravajui zadnjim nogama, potpuno
zdrav.
eznuo je za tobom.
Guja poea Vevericu iza uiju dok je on gurao svojom mekom njukom.
Da, vidim da se, siromah, sav istopio.
Gram se zakikota. Dobro ga hranimo, zaista. Ni mene ni ikog od mojih
nikad nee moi da optue da zlostavljamo ivotinje.
Morau da ga podmiujem, da bi te napustio.
Pa, onda ostani. Poi s nama u nae selo i prezimi s nama. Mi nismo
nita zdraviji od drugih.
 Hvala ti. Gram. Ali pre toga moram neto da obavim. Za trenutak je
gotovo zaboravila na Desinu smrt, ali znala je da e joj to seanje za uvek
biti blizu, Guja se podvue ispod ograde od konopaca. Stojei uz bok
arenom poniju ona mu podie kopito.
Pokuali smo da mu zamenimo potkovicu, ree Gram. Ali nae su
isuvie velike i nema blizu kovaa da prekuje njegovu ili da mu napravi
novu. Ne ovde, i ne u ovako pozno doba godine.
Guja podie komade polomljene potkovice. Bila je gotovo nova jer ona
je dala da se Veverica potkuje pre no to je ula u pustinju. ak su i ivice
bile otre. Mora da metal nije bio u redu. Ona prui Grami komade
potkovice. Moda e Ao umeti da iskoristi metal Ako budem paljivo
terala Vevericu, da li e moi da stigne do Planine?
Naravno, jer ti e jahati sivu lepoticu.
Guja je zaalila to je uopte i pojahala Vevericu. Obino nije jahala.
Hodanje je za nju bio dovoljno brz nain putovanja, a Veverica joj je nosio
zmije i opremu. Ali kada je ve napustila Arevinov logor ponovo je osetila
posledice od ujeda peane zmije, onda kada je ve poverovala da je
ozdravila. Nameravajui da pojae Vevericu samo dok ne prestane da
osea malaksalost, popela se na njega i potom, se zaista onesvestila. On ju
je strpljivo nosio, obeenu preko sedla, kroz pustinju. Tek kada je poeo da
hramlje ona se za asak osvestila, uvi zveket polomljenog gvoda.
Guja poea svog ponija po elu. Onda emo sutra krenuti. im vruina
malo popusti. Imau ceo dan da vakciniem narod, ako budu doli.
Doi emo, mila moja. Mnogi e doi. Ali zato nas tako brzo naputa?
Hajde, poi s nama. Put je isto toliko dugaak kao i put do Planine.
Idem u Grad.
Zar u ovo doba? Godina je ve isuvie odmakla. Uhvatie te oluje.
Nee, ako ne budem gubila vreme.
Mala vidarko, najdraa moja, ti ne zna kakvi su oni.
Znam. Odrasla sam u planinama. Posmatrala sam ih odozgo, svake
zime.
Posmatrati ih sa vrha planine nije isto to i doiveti ih, ree Gram.
Veverica se odmae i odgalopira preko korala do grupe konja koji su
dremali u hladovini. Guja se iznenada zasmeja.
ta je to smeno, mala moja.
 Guja obori pogled na pogrbljenu staricu, ije su oi bile svetle i pametne,
kao u lisice.
Upravo sam primetila sa kojom od svojih kobila si ga sparila.
Gramino opaljeno lice se obli crvenilom. Vidarko, mila devojice, nisam
htela da dopustim da mi plati to sam ga uvala - mislila sam da nee
imati nita protiv.
Ma, sve je u redu, Gram, zaista nemam nita protiv. A sigurna sam da i
Veverica nema. Ali bojim se da e se razoarati kad doe vreme za
drebljenje.
Gram mudro zatrese glavom. Ne, neu. Taj maleni drebac se veoma
lepo ponaa, ali zna ta hoe. Mnogo volim konje s pegama, naroito onim
to lie na leoparda. Gram je imala arca sa leopardovim pegama, svog
miljenika: belog sa crnim pegama veliine dukata po celom telu. A sada u
imati prugaste pored, pegavih.
Milo mi je to ti se dopada njegova koa. Guji je svojevremeno zadalo
mnogo posla da indukuje virus kojim e uauriti odgovarajue gene. Ali
ne verujem da e od njega imati mnogo drebadi.
Zato da ne? Kao to sam ti ve rekla...
Moe se desi da nas iznenadi tebe radi, elim da verujem u to. Ali
mislim da je po svoj prilici sterilan.
O, ree Gram, ba teta. Razumem. On potie od konja i od jedne od
onih prugastih magarica o kojima sam sluala.
Guja je ostavi u tom ubeenju. Gramino objanjenje bilo je sasvim
pogreno; Veverica nije bio melez ni malo vie od Graminih konja, izuzev
jednog kompleksa gena maloga rasta. Ali Veverica je bio otporan na otrov
Magle i Peska, i premda je uzrok bio razliit, rezultat je bio potpuno isti,
kao da je bio mazga. Imunitet mu je bio toliko jak da mu sistem po svoj
prilici nije prihvatao istorodne elije, spermu, kao sebe, i unitavao ih je.
Zna Gujo, rode, jednom sam imala mazgu koja je bila sasvim dobra za
priplod. Ponekad se i to dogaa. Moda e i ovog puta.
Moda e, ree Guja. Verovatnoa da je Veverica ostao plodan, uprkos
svom imunitetu, nije bila nita manja od verovatnoe da se dobije mazga
koja ima potomstvo: Guja zaista nije imala utisak da e ovim opreznim
potvrivanjem obmanuti Gram.
Guja se vrati u svoj ator, pusti Peska iz torbe i iscedi mu otrov iz kesica.
On se nije bunio. Drei ga iza eljusti ona mu blagim pritiskom otvori usta
i sasu mu flaicu sa katalizatorom u grlo. On se mnogo lake drogirao nego
Magla. On bi se, jednostavno, sanjivo umotao u kolutove u svom odeljku,
tek neto malo drukiji nego obino, dok su mu otrovne ljezde stvarale
sloenu hemijsku orbu od nekoliko razliitih proteina, antitela za podosta
endemskih bolesti i stimulansa za sistem imunizacije kod ljudskih bia.
Vidari su zvearke koristili mnogo due od kobri; i u poreenju sa Maglom,
zvearka je bila za desetine generacija i za stotine genetikih opita bolje
prilagoena katalitikim drogama i promenama koje izazivaju.
5

Idueg jutra Guja iscedi Peskov otrov u flaicu za serum. Nije ga mogla
upotrebiti kao sredstvo za vakcinaciju jer svakoj osobi trebalo je ubrizgati
samo veoma malu dozu. Pesak bi ubrizgao isuvie mnogo i suvie duboko.
Za vakcinisanje ona je upotrebljavala inokulator, spravu sa kratkim
vrhovima, otrim kao igla, koji su utiskivali vakcinu tik ispod koe. Ona
vrati zvearku u njen odeljak i izie iz atora.
Narod iz logora je poeo da se okuplja, deca i odrasli, tri do etiri
generacije u svakoj porodici. Gram je stajala prva u redu, okruena svim
svojim unuiima. Bilo ih je ukupno sedam, poev od najstarije, Pauli, pa
do najmlae, estogodinje devojice koja je onomad glaala sedlo
Brzonoge. Nisu svi bili Gramini neposredni potomci, jer ustrojstvo njenog
plemena zasnivalo se na iroj porodici. Deca roaka njenog davno
preminulog sadruga, njene sestre i roaka sadruga njene sestre, sva su se
podjednako ubrajala u njene unuke. Ali svi oni nisu poli s njom, samo oni
koji su od nje uili zanat da postanu karavandije.
Ko e prvi? veselo upita Guja.
Ja, ree Gram. Rekla sam ja u, dakle ja u. Ona baci pogled na
sabirae koji su stajali po strani, zbijeni u arenu gomilu. Gledaj, Ao!
doviknu onome koji je od Guje traio da mu da svoju polomljenu opremu.
Da vidi da li u ostati itava.
Tebi nita ne moe da bude, matora neutavljena koo. Hou da sa
ekam da vidim ta e se drugima desiti.
Matora neutavljena koa? Ao, ti drtava krparo!
Dosta s tim, ree Guja. Nastavi neto glasnije: Htela bih svima da
vam kaem dve stvari. Prvo, ima ljudi koji su preosetljivi na serum. Ako se
ubod jako zacrveni, ako boli, otro, ako je to mesto vrelo, doite ponovo.
Biu ovde do veeras. Ako se tako neto uopte i dogodi, dogodie se do
tog vremena. Jasno? Ako neko od vas bude preosetljiv, moi u da spreim
da se razboli. Veoma je vano da doete kod mene ako oseate bilo ta sem
tupog bola. Nemojte se junaiti.
Usred klimanja glavom i potvrdnog mrmljanja opet se zau Aov glas.
To e rei da ta stvar moe i da ubije.
Jesi li toliko glup da se pravi da se nita nije dogodilo ako slomi
nogu?
 Ao glasno mrknu u znak prezira.
Znai da ipak nisi toliko glup da se pretvara da se nita nije desilo i
dozvoli da umre ako ti organizam bude prejako reagovao.
Guja zbaci sa sebe pustinjski haljetak i zasuka veoma kratak rukav svoje
tunike. Drugo to sam htela da kaem je ovo. Posle vakcinacije ostaje mali
oiljak, kao to je ovaj. Ona krenu od grupe do grupe, pokazujui im beleg
od svoje prve imunizacije protiv zmijskog otrova. Dakle, ako neko eli da
mu oiljak bude na mestu koje se manje vidi, molim vas, recite mi to sada.
ak se i Ao primiri kad vide majuni, skoro neprimetni oiljak,
promumlavi, dodue veoma neubedljivo, da vidari mogu da izdre svaki
otrov, a potom uuta.
Gram prie prva, u redu, i Guja se iznenadi kad vide da je bleda.
Gram, jesi li sasvim dobro?
Krv, ree Gram, mora biti da je to, Gujo, dete. Ne mogu da gledam
krv.
Nee je ni biti. Hajde, opusti se. Obraajui se Gram umirujuim
glasom, Guja protrlja stariinu miicu meavinom joda i alkohola.
Preostala joj je jo samo jedna jedina boica u odeljku za lekove u torbi sa
zmijama, ali to e joj biti dovoljno za danas, a nove e nabaviti kod
apotekara u Planini. Guja iscedi kapljicu seruma na Graminu miicu i
pritisnu inokulator na kou, kroz tu kap.
Gram se tre kad joj iljci probie kou, ali izraz lica joj se ne promeni.
Guja stavi inokulator u rastvor joda i alkohola i ponovo prebrisa Graminu
ruku.
Gotovo.
Gram je zaprepaeno pogleda a zatim obori pogled na svoje rame.
Ubodi iglica bili su jasno crveni ali nisu krvavili. I to je sve?
Da, to je sve.
Gram se nasmei i okrete se Aou. Vidi, ti matora probuena erpenjo,
nita to nije.
Saekajmo, ree Ao.
Jutro je nastavilo da protie glatko i bez problema. Nekoliko deice je
zaplakalo, vie zbog toga to ih je pekao alkohol nego zbog plitkih uboda
inokulatora. Pauli se ponudila da pomogne, i zabavljala je najmlae
priama i alama dok je Guja radila. Veina dece, a sad ve i nekoliko
odraslih, ostali su i posle vakcinisanja da sluaju Pauline prie.
 Izgleda da su se i Ao i ostali sabirai primirili i uverili u nekodljivost
vakcine, poto niko nije pao mrtav pre no to je i na njih doao red. Stoiki
se podvrgnue ubodima igle i alkoholu koji im je palio ruku.
I vie nee biti tetanusa, opet ree Ao.
Ovo e vas tititi otprilike deset godina. Posle toga bie najsigurnije da
se opet vakciniete.
Guja pritisnu inokulator na Aovu ruku, potom obrisa kou. Nakon to je
za trenutak mrano oklevao, Ao se osmehnu po prvi put, irokim srenim
osmehom. Bojimo se zlog gra. To je gadna bolest, i veoma bolna.
Jeste, ree Guja. Zna li ta je prouzrokuje?
Ao stavi kaiprst na dlan druge ruke i napravi pokret kao da ubada.
Pazimo se, ali...
Guja klimnu glavom. Bilo joj je jasno da se sabiraima mnogo ee nego
ostalom svetu moe desiti da dobiju ozbiljne ubodne rane, imajui u vidu
posao kojim se bave. Ali Ao je ve znao da izmeu takve rane i bolesti
postoji veza; bilo bi poniavajue da mu se sad jo i dri predavanje o
tome.
Nikada jo nismo sreli vidare. Ne na ovoj strani pustinje. Ljudi s one
druge strane su nam priali.
Zna, mi smo ti planinski narod, ree Guja. Pustinju ne poznajemo
ba najbolje, pa zato nas malo i dolazi ovamo. To je bilo samo napola
istina, ali je bilo najlake mogue objanjenje.
Niko pre tebe. Ti si prva.
Moda?
Zato?
Bila sam radoznala. Mislila sam moda u moi da pomognem.
Kai i drugima da dou. Nema opasnosti. Aovo lice, izbrazdano od
vremena, iznenada se smrknu. Naravno, ima ludaka. Ali nema ih vie nego
u planinama. Ludaka ima svuda.
Znam.
Nai emo ga, kad-tad.
Hoe li mi uiniti uslugu, Ao?
Sve to eli.
Ludak je poneo sa sobom samo moje mape i moj dnevnik.
Pretpostavljam da e zadrati mape ako bude dovoljno svestan da bi
mogao da ih upotrebi, ali dnevnik moe da koristi jedino meni i nikome
drugom. Moda e ga baciti a tvoj narod e ga nai.
uvaemo ti ga!
To bih te molila. Ona mu opisa kako izgleda dnevnik. Pre no to
otputujem, dau ti pismo za vidarsko naselje u severnim planinama. Ako
neko od vas odnese tamo moje pismo i dnevnik sigurno e ga nagraditi.
Traiemo ga. Mnogo tota nalazimo, ali retko kad knjige.
Moda se vie nikada nee pojaviti, znam. Ili je moda ludak mislio da
je to neto vredno, a kad je video da nije spalio ga.
Ao se tre pri pomisli na odlino ouvanu hartiju spaljenu u nita.
Otvoriemo etvore oi.
Hvala ti.
Ao se udalji sa ostalim sabiraima.
Dok je Pauli zavravala priu o apcu i Tri abice-umarice, Guja
ponovo pregleda decu i obradova se kad vide da nijedno nema nateklinu,
crvenilo ili neku drugu alergijsku reakciju.
I abac se vie nije sekirao to nee moi da se penje po drveu, ree
Pauli. ia-Mia i gotova pria. Hajte sad lepo kuama. Svi ste bili dobri.
Oni otrae u gomili, podvriskujui i krekeui kao apci. Pauli odahnu i
opusti se. Nadam se da prave abe nee pomisliti da je odjednom dolo
vreme za parenje. Poee da skakuu po celom logoru.
To ti je kad si umetnik, ree Guja.
Umetnik! Pauli se glasno nasmeja i stade da zavre rukav.
Ti si tako dobra kao i ma koji putujui peva koga sam sluala.
Pripoveda, moda, ree Pauli, ali ne peva.
Zato?
Nemam sluha, ne umem da pevam.
Mnogi pevai koje sam srela nisu u stanju da ispriaju priu. Zaista si
obdarena.
Guja pripremi inokulator i prisloni ga na Paulinu somotastu kou.
Siune iglice svetlucale su u kapljici vakcine.
Jesi li sigurna da ba tu hoe da ima oiljak? iznenada ree Guja.
Da, zato?
Koa ti je tako divna da mi je ao da je ozledim. Guja pokaza svoju
slobodnu ruku, punu oiljaka. Mislim da ti pomalo zavidim.
 Pauli potapa Guju po ruci. Dodir joj je bio nean, kao i Gramin, ali
postojaniji, i osealo se da u njemu lei vea snaga. To su oiljci koji slue
na ast. Ponosiu se ovim koji mi bude napravila. Ko god ga bude video
znae da sam srela vidara.
Oklevajui, Guja pritisnu igle na Paulinu miicu.

Guja se odmarala tokom vrelog popodneva, kao i svi ostali u logoru. Kad
je napisala pismo za Aoa, vie nita nije imala da uradi, nita da spakuje.
Nita joj nije preostalo od stvari. Veverica e nositi na sebi samo svoje
sedlo, iji je okvir ostao ceo, a kou e Guja kasnije dati na krpljenje. Sem
toga i odee koju je, imala na sebi, posedovala je jo samo torbu sa
zmijama, Maglu i Pesak i runu peanu zmiju na onom mestu gde bi
trebalo da bude Trava.
Uprkos vrelini, Guja spusti atorska krila i otvori dva odeljka torbe.
Magla se istoi iz svoga, poput mlaza vode, diui glavu i irei kukuljicu,
palacajui jezikom da okua neobini, novi ator. Pesak, kao i obino,
polako i lenjo ispuza napolje. Posmatrajui ih kako puze kroz toplu
sumaglicu, dok im je samo slabo, plaviasto svetlo bioluminiscentne
svetiljke odsijavalo na krljutima, Guja se pitala ta bi se dogodilo da je
ludak napao na njen logor dok je bila jo u oazi. Da su zmije sluajno bile
zatvorene on bi se mogao prikrasti neprimeen, jer ona je duboko spavala
dok se oporavljala od ujeda peane zmije. Ludak je mogao da je onesvesti
udarcem po glavi i da stane da unitava - i da pretrauje. Guja se i dalje
pitala zato bi ludak unitio ba sve, tako temeljno, sem ako zaista nije
tragao za neim odreenim i, prema tome, nije uopte bio lud. Njene mape
se nisu razlikovale od onih koje je veina stanovnika pustinje nosila sa
sobom i pozajmljivala jedan drugom. Ko god bi joj zatraio, dozvolila bi mu
da ih precrta. Mape su bile veoma vane, ali se do njih lako dolazilo. A
dnevnik, s druge strane, nikom ne bi koristio sem njoj samoj. Gotovo je
poelela da je ludak napao na njen logor dok je bila u njemu, jer da je
sluajno otvorio torbu sa zmijama nikada vie ne bi unitio neiji logor.
Guja ba nije bila zadovoljna sobom zato to je o toj mogunosti
razmiljala sa zadovoljstvom, ali tano tako se oseala.
Pesak joj kliznu preko kolena i obmota joj se oko lanka na ruci,
pretvorivi se u debelu narukvicu. Pre nekoliko godina, kad je jo bio mali,
mnogo je bolje pristajao na to mesto. Posle nekoliko trenutaka Magla se
uspuza Guji oko struka, pa navie i polegnu joj po ramenima. Kao u dobro
staro vreme, kad je sve bilo u redu, Trava bi joj se obmotao oko ruke
poput meke, ive smaragdne ogrlice.
Gujo, dete moje, mogu li da uem? Gram nije otvarala krila ni koliko
da zaviri nutra.
Moe, ako se ne plai. Da li da ih zatvorim?
Gram je oklevala. Pa nemoj.
Postrance se uvue u ator, drei leima atorsko krilo
otvoreno. Ruke su joj bile pune. Dok su joj se oi navikavale na
polumrak stajala je potpuno nepomino.
U redu je, ree Guja. Obe su ovde, kod mene.
Gram joj prie, mirkajui. Pored tovarnog sedla spusti na zemlju
ebe, konu futrolu, meinu za vodu, mali lonac za kuvanje. Pauli
e doneti namirnice, ree. Nita od ovoga nee moi da nadoknadi
ono to se dogodilo, ali...
Gram, jo uvek ti nisam platila zato to si uvala i hranila
Vevericu.
I nee, ree Gram, smeei se. To sam ti objasnila.
Ti e samo izgubiti jednu igru koja mene nita ne kota.
Ne brini. Doi da nas poseti na prolee i da vidi malu prugastu
drebad od svog ponija. Imam predoseanje.
Onda me pusti da ti platim za ovu opremu.
Ne, svi smo se dogovorili i svi elimo da ti to poklonimo. Ona
slegnu levim ramenom, na kome je bila vakcinisana. Verovatno je
sada ve bolelo. U znak zahvalnosti.
Ne bih elela da ispadnem neljubazna, ree Guja, ali ni jedan
vidar nikada nee dozvoliti da mu plate za vakcinisanje. Niko
odavde nije bio bolestan. Nikog nisam leila.
Niko nije bio bolestan, ali da jeste, ti bi pomogla. Je li tako?
Naravno, ali...
Ti bi pomogla, ak i da taj neko ne moe da ti plati. Zato bismo
bili gori od tebe? Zar da te poaljemo u pustinju bez iega?
Ali ja mogu da platim. U torbi je nosila zlatan i srebrni novac.
 Gujo! Gram se mrtila, i govor joj je iznenada postao grub.
Pustinjski narod ne krade i ne dozvoljava da mu prijatelji budu
pokradeni. Nismo te zatitili. Ne diraj u nau ast.
Guja shvati da Gram nije imala nameru i da nee nikada dozvoliti
da je ubede da primi novanu naknadu, jedino joj je bilo vano da
ona primi poklon od nje.
Oprosti mi, Gram. Hvala ti.

Konji su bili osedlani i spremni za pokret. Guja je vei deo

opreme stavila na Brzonogu, tako da Veverica nee morati mnogo da
ponese. Kobilino sedlo, iako ukraeno i naikano raznim dodacima,
bilo je veoma praktino smiljeno. Toliko dobro je lealo na konju i
bilo je tako udobno i izvrsno da je Guja poela da se osea manje
nelagodno to je onako upadljiva.
Gram i Pauli su dole da je isprate. Niko nije imao neeljen ih
posledica od vakcinacije, tako da je Guja mogla bez brige da ih
napusti. Neno zagrli obe ene. Gram je poljubi u obraz. Usne su joj
bile meke i tople i veoma suve.
Zbogom, proaputa Gram kad Guja uzjaha kobilu. Zbogom,
doviknu jaim glasom.
Zbogom! Guja odjaha, okreui se u sedlu da mahanjem
otpozdravi.
Ako ponu oluje, doviknu Gram, nai sebi peinu u steni. Ne
zaboravi znakove pored puta, tako e bre stii do Planine!
Smeei se, Guja je jahala svoju kobilu izmeu letnjeg drvea, dok
su joj u uima jo uvek odzvanjali Gramini saveti i upozorenja o
oazama, vodi, orijentaciji u peanim dinama, o pravcu vetra,
nainima na koje karavandije odravaju zalihe u pustinji, i o tragovima i
putevima i gostionicama na koje e naii kod bude stigla do centralnih
planina, visokog lanca koji je delio istonu od zapadne pustinje. Veverica je
kasao kraj Guje, vrsto na svom nepotkovanom prednjem kopitu.
Kobila, odmorna i dobro uhranjena krenula bi galopom ali Guja je
zadra u laganom kasu. Pred njima je bio isuvie dug put da bi urili.
 Brzonoga zarza i Guja se tre iz sna, gotovo udarivi glavom o kamen
koji se nadnosio nad njom. Bilo je podne; u snu se nesvesno pomerila da
ostane u jedinoj senci koja je preostala.
Ko je to?
Nije bilo odgovora. A i zato bi nekoga bilo u blizini. Gramina oaza bila
je dva noenja udaljena od sledee, pre no to se stigne do planina: Guja je
svoj dnevni logor postavila u stenovitoj divljini. Nije bilo biljaka, nije bilo
hrane ni vode.
Ja sam vidarka, doviknu ona, oseajui se veoma glupo. Pazite, zmije
su mi na slobodi. Odazovite se reima ili se pokaite, ili mi dajte neki znak,
i ja u ih zatvoriti.
Nije bilo odgovora.
Pa nikoga ni nema, pomisli Guja. Za ime bogova, pa niko te ne prati.
Ludaci ne prate ljude. Oni su prosto ludi.
Lee ponovo i pokua da zaspi, ali trzala se na svaki uanj peska kad bi
ga vetar nanosio na stenje. Oseala se neprijatno sve dok nije stalo da se
smrkava, a ona podigla logor i krenula ka istoku.
Stenovita staza ubrzo uspori konjski hod i ponovo povredi Veveriinu
osetljivu prednju nogu. Guja je takoe pomalo hramala, jer promena u
nadmorskoj visini i temperaturi uticali su na njeno bolesno desno koleno.
Ali dolina ispred Planine bila je tu blizu, samo jo sat hoda. U poetku,
staza je bila strma, ali sada su ve bili u klancu; uskoro e biti s druge
strane istonog lanca centralnih planina. Guja sjaha i pusti Brzonogu da se
odmori.
ekajui Vevericu po elu, dok joj je on njukao po depovima, Guja se
osvrnu i baci pogled na pustinju. Tanka sumaglica od peane praine
zatamnjivala je horizont, ali oblinje crne dine blistale su talasajui se pred
njom, odbijajui crveno sunevo svetlo. Talasi toplog vazduha davali su
utisak da se kreu. Jednom je jedan od Gujinih uitelja opisivao okean, i
ona je zamiljala da tako izgleda.
Radovala se to ostavlja pustinju za sobom. Vazduh se ve rashladio, a
trava i bunovi su se vrsto drali u pukotinama punim bogatog
vulkanskog pepela. Tamo dole, vetar je svojim naletima oduvao pesak,
zemlju i vulkanski pepeo iz svih pukotinica na planinskim padinama. Ove
visoke, otporne biljke rasle su po zaklonjenim mestima, ali nije bilo
dovoljno vode da im pomogne.
 Guja se okrenu od pustinje i povede kobilu i arenog ponija uzbrdo,
klizajui izmama o uglaanu stenu. Pustinjski haljetak sada je poeo da joj
se plete oko nogu, i ona ga skinu i uveza ga u zaveljaj iza sedla. iroke
pantalone i tunika kratkih rukava koje je nosila ispod pustinjskog haljetka,
sada su leprali pod vetrom i lepili joj se za noge i telo. Kad se Guja
pribliila klancu podie se vetar, jer uzani procep u steni bio je kao
sulundar i pojaavao ak i najmanji povetarac. Za nekoliko asova bie
hladno. Hladno...! Jedva je mogla da poveruje u neto tako raskono.
Guja se dohvati vrha i stupi u potpuno drugi svet. Posmatrajui zelenu
dolinu pod sobom oseala se kao da su joj sve nedae ovoga sveta ostale
iza lea u pustinji. I Veverica i Brzonoga podigoe glave, stadoe da
njukaju i frku na miris sveeg panjaka, tekue vode i drugih ivotinja.
Grad se prostirao sa obe strane glavnog druma, grozdovi kamenih
zgrada oslanjali su se o planinske padine, usecali se u njih, jedan iznad
drugog, crno na crnom. Polja su prekrivala dolinu, odsijavala zlatnim i
ilibarskim sjajem u vodoplavnoj dolini svetlucave, sive reke. S druge
strane doline, do u jo veu visinu od one na kojoj je Guja stajala, pruala
se divljina, prauma, zahvatajui planinu sve do ispod golih, kamenih
vrhova zapadnog venca.
Guja duboko udahnu isti vazduh i krenu nizbrdo.
Lepi ljudi ispod planina ve su se i ranije sretali sa vidarima. U njihovom
potovanju osealo se divljenje i izvesna opreznost, a ne strah koji je Guja
sretala na drugoj strani pustinje. Na opreznost je Guja bila navikla; bio je
samo znak zdravog razuma, jer Magla i Pesak su mogli da budu opasni za
svakoga sem za nju samu. Guja je smeei se otpozdravljala na pozdrave
pune potovanja, dok je vodila konje kroz ulice poploane grubom
kaldrmom.
Radnje su se zatvarale a krme otvarale. Sutra e ljudi ve poeti da joj
dolaze, traei pomo, ali nadala se da e je bar veeras ostaviti na miru u
udobnoj sobi neke gostionice, uz dobru veericu i polove vina. Pustinja ju
je izmorila do sri u kostima. Ako neko i doe ovako kasno, to e biti samo
zbog neke ozbiljne bolesti. Guja se nadala da noas u Planini niko ne umire.
Ostavi konje pred radnjom koja je jo bila otvorena i kupi sebi nove
pantalone i novu koulju, birajui veliinu od oka i uz savet prodavca, jer
bila je suvie umorna da proba.
 Ne mari, ree joj vlasnik radnje, kasnije ih moemo prepraviti, ako
budete eleli. Ili, ako vam se ne dopadnu, vratite ih, jednoj vidarki u rado
biti na usluzi i zameniti robu.
Bie odline, ree Guja. Hvala vam. Plati i izie iz radnje. Na uglu je
bila apoteka, i vlasnik je upravo zakljuavao vrata.
Oprostite, ree Guja.
Apotekar se osvrnu, smeei se trpeljivo. Tada, bacivi pogled preko
Guje i stvari, ugleda torbu sa zmijama. Osmeh se pretvori u iznenaenje.
Vidarka! uzviknu. Ui, ta ti treba?
Aspirin, ree Guja. Ostalo joj je bilo samo jo nekoliko tableta, i zbog
sebe same nije htela da dopusti da joj ponestane. I alkohol i jod, ako ga
imate.
Naravno. Sam pravim aspirin, i proiavam jod, kad ga mogu dobiti. Ja
ne prodajem lanu robu. On ponovo napuni Gujine flaice. Ve odavno
nismo imali vidara u Planini.
Lepota i zdravlje vaeg sveta poznati su nadaleko, ree Guja, i znala je
da to nije lani kompliment. Baci pogled unaokolo po radnji. A roba vam
je izvrsna. Mislim da nema bolesti koju ne moete leiti.
U jednom delu police apotekar je drao droge za umirenje, od one
najjae vrste koja slabi telesni sastav umesto da ga krepi. Stidei se da ih
kupi, i da ponovo u ovako kratkom roku prizna da je izgubila Travu, Guja je
izbegavala i da ih pogleda. Ali ako neko bude veoma bolestan u Planini,
morae da ih upotrebi.
Pa, snalazimo se, neu da kaem, ree apotekar. Gde e odsesti?
Mogu li poeti da ti aljem pacijente?
Naravno, Guja mu kaza ime gostionice koju joj je Gram preporuila,
plati za lekove i izie iz radnje zajedno sa vlasnikom, koji krenu u drugom
pravcu. Ostavi sama, Guja produi niz ulicu.
Jedna prilika u haljetku ukaza joj se u krajiku oka. Guja se hitro okrenu
i unu u odbrambeni poloaj. Brzonoga zarza i ustuknu u stranu. Prilika
umotana u ogrta stade.
Guja se zbunjeno ispravi. Osoba koja joj se pribliavala uopte nije
nosila na sebi pustinjski haljetak, ve je bila umotana u plat sa
kapuljaom. Lice mu se nije videlo u senci kapuljae, ali to nije bio ludak.
Mogu li da ti neto kaem, vidarko? u glasu mu se osealo ustezanje.
 Naravno, kad je ve on utke preao preko njenog neobinog
ponaanja i ona je mogla da se pravi luda.
Zovem se Gabrijel. Moj otac je ovde gradonaelnik. Doao sam da te
pozovem da bude na gost u rezidenciji.
To je veoma ljubazno od vas. Ja sam nameravala da odsednem u
gostionici...
To je odlina gostionica, ree Gabrijel, i vlasnik e biti poaen da
mu bude gost. Ali ja i otac bismo osramotili Planinu kad ti ne bismo
ponudili ono najbolje u njoj.
Hvala ti, ree Guja. Poela je da osea, ako ne ba zadovoljstvo a ono
bar zahvalnost zbog panje i gostoprimljivosti koju su ukazivali vidarima.
Prihvatam poziv. Ali morau da ostavim poruku u gostionici, jer apotekar
je rekao da se moe dogoditi da mi nekoga poalje.
Gabrijel podie pogled na nju. Nije mogla da prodre pogledom ispod
senke od kapuljae, ali uinilo joj se da se smei.
Vidarko, svako u ovoj dolini do ponoi e biti tano obaveten gde si.
Gabrijel je povede kroz ulice koje su krivudale po brdovitom tlu, izmeu
jednospratnih zgrada od isklesanih blokova crnog kamena. Konjska kopita
i Gujine i Gabrijelove izme resko su odzvanjali na kaldrmi, odjekujui
gore-dole. Zgrade se zavrie i ulica se proiri u poploani drum, koga je od
provalije iznad doline delio samo debeli zid, visok otprilike do kuka.
U normalnoj situaciji, otac bi lino doao da te pozdravi, ree Gabrijel.
U glasu mu se osealo ne samo izvinjenje ve i izvesna nesigurnost, kao da
eli neto da joj saopti a ne zna kako e.
Nisam navikla da me doekuju velikodostojnici, ree Guja.
Hteo bih da mi veruje da bismo te pozvali kod nas u bilo kojoj
situaciji, ak i da nije... glas mu zamre.
A, ree Guja, otac ti je bolestan.
Jeste.
Ne mora se stideti da zatrai moju pomo, ree Guja. Na kraju
krajeva, to mi je posao. I ako uz to dobijem i besplatan smetaj, to je samo
neoekivana srea.
Guja i dalje nije mogla da vidi Gabrijelovo lice, ali glas mu vie nije
zvuao napeto. Nisam hteo da misli da mi spadamo u onaj svet koji nikad
nita ne ponudi a da ne oekuje da mu se uzvrati.
 Nastavie utei. Put je skretao za okuku, zaobilazei jednu isturenu
stenu koja je zaklanjala vidik, i Guja prvi put ugleda pred sobom
gradonaelnikovu rezidenciju. Bila je prostrana i visoka, sagraena tako da
se oslanja na, okomitu stenu. Obini crni kamen bio je osveen tankim
prugama tik ispod krova, to je istovremeno predstavljalo i grupu sjajnih
solarnih ploa okrenutu istoku i jugu. Prozorska okna na gornjem spratu
bila su ogromna i iskrivljena u luku tako da se slau sa oblinom zidova,
kulama sa obe strane glavne zgrade. Svetla koja su prodirala kroz njih nisu
pokazivala nikakvu greku u staklu. Uprkos tim prozorima i urezanim
ukrasima na visokoj, drvenoj kapiji, rezidencija je bila isto toliko tvrava
koliko i dvorac. Na donjem spratu nije bilo prozora, a kapija je izgledala
masivna i teka. S druge strane bila je zatiena dugim ispupenjem u steni
Poploano dvorite zavravalo se okomitom planinskom padinom, koja na
tom mestu nije bila ni tako strma ni tako visoka kao tu gde je Guja ve
stajala. Osvetljenom stazom ilo se u dno dvorita, gde su leale tale i
neto malo panjaka.
Zaista velianstveno, ree Guja.
Pripada Planini, iako moj otac ivi u njoj jo od pre moga roenja.
Nastavie du kamenog druma.
Ispriaj mi od ega ti je otac bolestan. Bila je sigurna da nije nita
ozbiljno, jer inae bi Gabrijel bio mnogo zabrinutiji.
Nezgoda u lovu. Jedan prijatelj mu je sluajno kopljem probo nogu.
Otac nee ak ni da prizna da je rana zagaena. Boji se da mu ne odseku
nogu.
Kako ta rana izgleda?
Ne znam. Ne puta me da je vidim. ak mi od jue ne dozvoljava ni
njega samog da vidim. Govorio je tuno ali pomireno sa sudbinom.
Guja zabrinuto baci pogled na njega, jer ako mu je otac bio tvrdoglav i
toliko uplaen da radije trpi priline bolove, noga mu je moda ve bila
tako jako inficirana da je tkivo izumrlo.
Mrzim amputacije, ree Guja, sasvim iskreno. Prosto mi nee
verovati ta sam sve u stanju da uinim da bih ih izbegla.
Na ulazu u rezidenciju Gabrijel viknu i teka kapija se otvori. On
pozdravi slugu i naredi mu da Vevericu i Brzonogu odvede u tale u dnu
dvorita.
 Guja i Gabrijel uoe u predvoje, veliku, zvonku prostoriju od glatko
uglaanog crnog kamena koji je oslikavao pokrete i nejasne obrise. Poto
nije bilo prozora bilo je prilino mrano, ali drugi sluga urno ue i upali
gasne svetiljke. Gabrijel stavi Gujinu vreu za spavanje na pod, zbaci
kapuljau i pusti da mu plat sklizne sa ramena. Uglaani zidovi su nejasno
odbijali sliku njegovog lica.
Moemo tvoj prtljag ostaviti ovde. Neko e ga ve odneti gore.
Guja se nasmeja u sebi to je njena vrea za spavanje bila nazvana
prtljag, kao da je bogati trgovac koji se sprema da krene na put, u
kupovinu robe.
Gabrijel se okrete k njoj. Kada mu je po prvi put ugledala lice, Guji stade
dah. Stanovnici Planine bili su veoma ponosni na svoju lepotu; ovaj mladi
je iao unaokolo tako debelo umotan da se Guja pitala da nije ruan, ili sa
nekim velikim oiljkom ili moda ak nakazno razvijen. Bila je spremna na
tako neto. Ali Gabrijel je bio najlepa osoba koju je ikada u ivotu srela.
Bio je vrsto i skladno graen. Lice mu je naginjalo etvrtastom obliku, ali
nije se sve sastojalo od ravni i uglova, kao Arevinov, ve je bilo nekako
ranjivije, nenije, sa oseanjima blie povrini. Priao joj je i mogla je da
vidi da su mu oi neobino svetlo plave. Koa mu je bila opaljena u istoj
boji kao i tamno plava kosa. Guja nije mogla da kae zato je on toliko lep,
da li zbog pravilnosti crta na licu, ili zbog skladnosti, ili zbog svoje
savrene koe, ili zbog nekih drugih, manje uoljivih osobina, ili zbog svega
toga zajedno; ali pri pogledu na njega, prosto naprosto, zastao joj je dah.
Gabrijel je sa nadom gledao u Guju, i ona shvati da je eleo da ona ostavi
i konu torbu u predvorju, lzgledalo je da ne opaa kakav je utisak ostavio
na nju.
Moje zmije su u toj torbi, ree ona. Nosim ih svuda sa sobom...
Oh... oprosti. Pocrveneo je. Crvenilo mu nabuja uz vrat do obra za.
Trebalo je da znam..
Ne mari, to zaista nema nikakvog znaaja. Mislim da e bolje biti da ti
to pre vidim oca.
Naravno.
Popee se uz iroko, spiralno stepenite od kamenih kocki, ije su ivice
bile zaobljene vremenom i upotrebom.
Guja jo nikada nije susrela izuzetno lepo stvorenje koje bi bilo tako
osetljivo na kritiku kao Gabrijel, naroito na kritiku koja nije izreena
namerno. Izuzetno privlane osobe obino su bile zatiene
samopouzdanjem i sigurnou, koja se ponekad graniila sa oholou.
Nasuprot tome, Gabrijel je izgleda bio neverovatno osetljiv. Guja se pitala
ta se to moralo desiti da postane takav.
Debeli kameni zidovi zgrada u planinskim gradovima odravali su
gotovo stalno istu temperaturu u sobama. Posle toliko dugo vremena
provedenog u pustinji Guja se radovala sveini. Znala je da je oznojena i
pranjava posle celog dana provedenog na konju, ali bar se vie nije
oseala umornom. Kona torba joj je prijatno teila u ruci. Ba e joj dobro
doi jedan obian, mali sluaj infekcije. Ukoliko ne bude toliko loe da bude
moralo da se amputira, verovatnoa da se iskomplikuje bie veoma mala, a
da bolesnik umre, gotovo nikakva. Radovalo je to nee opet, za tako
kratko vreme, morati da podnese da izgubi jo jednog pacijenta.
Pratila je Gabrijela uz spiralno stepenite. Gabrijel nije usporio kad je
stigao na vrh, ali Guja zastade da baci pogled po ogromnoj, velianstvenoj
prostoriji. Kroz visoki prozor boje dima, ispupeno okno na vrhu kule,
pucao je izvanredan vidik na celu dolinu, utonulu u prvi sumrak. Taj prizor
je nadjaavao sve ostalo u sobi, i neko je toga verovatno morao biti
svestan, jer nije bilo nikakvog nametaja da privue panju, izuzev
ogromnih i irokih jastuka neupadljivih boja. Pod je bio u dva nivoa; jedan
uzdignutiji polukrug oslanjao se na zadnji zid sa vratima na koja se ulazilo
sa stepenita, a nii, iri krug leao je u luku prozora.
Guja zau ljutitu dreku, i u sledeem trenutku neki starac izlete iz
susedne sobe, sudarivi se s Gabrijelom i gotovo ga oborivi na pod.
Povrativi ravnoteu, mladi zgrabi starca za laktove da bi ga pridrao,
upravo u trenutku kad se i starac uhvati za njega iz istog razloga. Gledali su
se ozbiljno, uopte ne uviajui da je situacija bila veoma smena.
Kako mu je? upita Gabrijel.
Loe, ree starac. Pogleda preko njegovog ramena u Guju. Je li to...?
Da, doveo sam vidarku. On se okrenu da bi je predstavio starcu.
Brajan je pomonik moga oca. Niko drugi ne sme da mu se priblii.
Sada vie ni ja, ree Brajan. Skloni gustu, sedu kosu sa ela. Ne puta
me da mu pogledam nogu. Boli ga toliko da je podmetnuo jastuke pod
ebad, da mu ne bi dodirivala stopalo. Otac vam je veoma tvrdoglav,
gospodine.
Ja to najbolje znam.
 Dosta s galamom, vi tamo! Zaurla Gabrijelov otac. Kako se to
bestidno ponaate? I napolje iz mojih soba.
Gabrijel ispravi lea i pogleda u Brajana. Bolje da uemo.
Ja ne, gospodine, ree Brajan. Izbacio me je napolje. Rekao mi da se
ne vraam dok me ne zove, ako me bude pozvao. Starac je izgledao
snuden.
Ne sekiraj se. Zna da ne misli ozbiljno. Nee ti uiniti nita naao.
I vi u to verujete, gospodine? Da nema nameru da uini na ao?
U svakom sluaju ne tebi. Ti si mu neophodan. Ja nisam.
Gabrijele... poe starac, zaboravivi na poniznost.
Ne idi suvie daleko, ree vedro Gabrijel. Mislim da e te uskoro
potraiti. I ue u oevu spavau sobu.
Guja ga je pratila. Oi su joj se polako navikavale na tminu, jer su
prozori ove velike odaje bili zastrti zavesama, a lampe nisu bile upaljene.
Zdravo, tata, ree Gabrijel.
Napolje. Rekao sam ti da me ne gnjavi
Doveo sam vidarku.
Kao i svi ostali stanovnici Planine i Gabrijelov otac je bio lep. Guja je to
mogla da opazi ak i pored zabrinutih bora koje su mu presecale snano
lice. Bio je blede puti, crnih oiju i crne kose, koja je sada bila raupana od
leanja. Mora da je bio velianstven kad je bio zdrav, linost koja je smesta
ovladavala i postajala predvodnik svake grupe ljudi kojoj bi se pridruila.
Bio je lep na potpuno drugi nain od Gabrijela, nain koji je Guja shvatila,
ali koji je nije privlaio.
Ne treba mi vidar, ree. Odlazite. Hou Brajana.
Uplaio si ga i uvredio, oe.
Zovi ga.
Vratie se on, kao to se i ja vraam. Ali on ne moe da ti pomogne.
Vidarka moe. Molim te... U Gabrijelovom glasu poe da se osea prizvuk
oajanja.
Gabrijele, molim te, upali lampe, ree Guja. Ona iskorai i stade pored
gradonaelnikove postelje.
Kad Gabrijel poslua, njegov otac okrete lice u stranu, sklanjajui ga od
svetla. Kapci su mu bili naduveni a oi zakrvavljene. Pokretao je samo
glavu.
 Bie jo gore, blago ree Guja. Tako da se uopte neete usuivati da
se pomerite. A na kraju neete ni moi, jer e vas otrov iz rane isuvie
iscrpsti. Zatim ete umreti.
E, ti si ona prava, kad je re o otrovima!
Zovem se Guja. Ja sam vidarica. Ne bavim se otrovima.
On nije reagovao na njeno ime ali Gabrijel jeste, osvrnuvi se da je
pogleda sa jo veim potovanjem, ak i sa strahom.
Zmije! zarea gradonaelnik.
Guja nije bila raspoloena da trai snagu na prepirke i ubeivanja. Prie
dnu postelje i ukloni ebad da bi mogla da vidi ranjenu nogu. On poe da se
uspravlja u postelji, bunei se, ali naglo pade natrag na uzglavlje, teko
diui, lica bledog i sjajnog od znoja.
Gabrijel prie Guji.
Bolje ostani tamo, pored njega, ree ona. Osetila je gadni miris
infekcije.
Noga je zaista runo izgledala. Gangrena je ve bila poela. Stopalo je
bilo naduto, a jarko crvene pruge uspinjale su se du cele noge, sve do
gradonaelnikovog kuka. Za nekoliko dana tkivo e izumreti i pocrnee,
tada se nita vie nee moi uiniti, sem da se noga odsee.
Smrad se pojaao i nagonio na povraanje. Gabrijel je postao blei od
svog oca.
Moe da izie, ree mu Guja.
Ja... on proguta pljuvaku i poe iznova. Dobro mi je...
Guja vrati ebad na mesto, vodei rauna da sluajno ne dodirne
nateeno stopalo. Nee biti nimalo teko da se gradonaelnik izlei. Jedino
to e imati muke s njegovom odbrambenom svadljivou.
Moe li mu pomoi? upita Gabrijel.
Ne treba mi advokat. Mogu i sam da razgovaram! ree gradonaelnik.
Gabrijel obori pogled sa izrazom lica u koji se nije moglo proniknuti i na
koji njegov otac uopte ne obrati panju, ali koji se Guji uini pomiren sa
sudbinom, tuan i potpuno lien ikakvih tragova gneva. Gabrijel se okrenu
i posveti se gasnim lampama.
Guja sede na rub kreveta i opipa gradonaelnikovo elo. Kao to je i
oekivala, imao je visoku temperaturu.
On okrenu glavu od nje. Ne gledaj u mene.
 Moete se praviti da ne postojim, ree Guja. Moete mi ak narediti
da odem. Ali se ne moete praviti da nema infekcije, niti e ona prestati
kad joj vi naredite.
Nee mi odsei nogu, ree gradonaelnik, izgovarajui rei odvojeno
jednu od druge, bez ikakvog izraza.
To i ne nameravam. Nee biti potrebno.
Sve to treba to je da mi je Brajan opere. Zovi ga.
Ne moe da spere gangrenu! Guja je ve poela da se ljuti zbog
gradonaelnikovog detinjastog ponaanja. Da je bio u bunilu od visoke
temperature bila bi beskrajno strpljiva s njim; da mora da umre, ona bi jo
i razumela zato odbija da prizna da neto nije u redu. Ali nije bilo ni jedno
ni drugo. Izgleda da je bio toliko mnogo navikao da sve bude onako kako
on hoe da nije mogao da, se suoi sa sudbinom.
Oe, posluaj je, molim te.
Samo nemoj tu da mi se pretvara da si zabrinut zbog mene, ree
Gabrijelov otac. Bie sav srean kad mene vie ne bude.
Bled kao krpa Gabrijel je nepomino stajao nekoliko trenutaka, zatim se
polako okrenuo i iziao iz sobe.
Guja ustade. Ovo je bilo krajnje uvredljivo. Kako ste mogli tako neto
da mu kaete? Svako moe da vidi da on eli da vam spase ivot. On vas
voli.
Ne treba mi ni njegova ljubav ni tvoje leenje. Ni jedno ni drugo mi
nee pomoi.
Stisnutih pesnica, Guja poe za Gabrijelom.
Mladi je sedeo u velikoj sobi na kuli, okrenut prozoru, oslonjen na
stepenicu koju je u sobi stvarao pod u dva nivoa. Guja sede kraj njega.
On ne misli ozbiljno. Gabrijelov glas bio je napet i posramljen. On
zaista... nagnu se napred, jecajui, lica pokrivenog rukama. Guja ga zagrli i
pokua da ga utei, drei ga tako, tapkajui ga po snanim ramenima i
milujui mu meku kosu. Odakle god da je poticala ona mrnja koju je
oseao gradonaelnik, Guja je bila sigurna da to nije bilo zbog Gabrijelove
mrnje ili ljubomore.
On obrisa lice o rukav. Hvala, ree. Izvini. Kad postane takav...
Gabrijele, da li je kod tvog oca ve ranije bila primeena
poremeenost?
 Za trenutak Gabrijel je izgledao zbunjen. A onda se naglo zasmeja, ali
gorko.
Misli na umnu? Ne, potpuno je pri zdravom razumu. To je neto lino
izmeu nas dvojice. ini mi se... Gabrijel je oklevao da je moda
ponekad eleo da umrem kako bi mogao da usvoji neko pogodnije
najstarije dete, ili da sam opet postane otac. Ali nije nikada hteo da se
ponovo sadrui sa nekim. Moda je bio u pravu. Moda sam i ja ponekad
eleo da on umre.
Veruje li ti u to?
Ne elim da poverujem.
A ja ne verujem, uopte.
On je pogleda, dok je na licu poelo da mu se stvara neto to je bilo jo
veoma neodreeno i za ta je Guja pomislila da e biti savreno blistav
osmeh, ali se pribra. ta e se desiti ako mu se nita ne uradi s nogom?
Za dan-dva izgubie svest. A onda - do tada emo ve morati da se
odluimo, da li da mu odseemo nogu protiv njegove volje ili da ga pustimo
da umre.
Moe li ga leiti ve sada? Bez njegove dozvole?
Poelela je da mu da odgovor koji e mu se vie dopasti. Gabrijele, to
nije lako rei, a ako se bude onesvestio i dalje mi govorei da ga ne leim,
morau da ga pustim da umre. Sam si rekao da je pri zdravom razumu.
Nemam prava da postupam suprotno njegovim eljama. Bez obzira koliko
one bile glupe i pogubne.
Ali mogla bi da mu spase ivot.
Da, ali to je njegov ivot.
Gabrijel protrlja oi donjom ivicom dlana, gestom punim iscrpljenosti.
Idem opet da govorim s njim.
Guja ga je pratila do oevih odaja, ali je odluila da ostane pred vratima
kad Gabrijel ue. Mladi je bio hrabar. Ma kakve bile njegove mane u
oima njegovog oca - a izgleda i u njegovim vlastitim oima - hrabrosti je
imao dovoljno. Pa ipak, na jednom drugom planu kukaviluk izgleda da je
ipak postojao, jer zato bi inae ostao ovde i dozvolio da ga otac toliko
zlostavlja? Guja nikada ne bi ostala u takvoj situaciji. Mislila je da su njene
veze sa drugim vidarima, njenom porodicom, bile najjae veze koje
postoje, ali izgleda da su krvne veze bile jo jae.
Guja se uopte nije oseala krivom to prislukuje.
 Hou da joj dozvoli, da ti pomogne, oe.
Niko mi vie ne moe pomoi. Gotovo je.
Tek ti je etrdeset deveta. Moda e jo naii na nekog prema kome
e oseati isto ono to i prema mojoj majci.
Da ni ne pominje svoju majku.
Nikada je nisam poznavao ali jedna polovina mene ipak je ona. ao mi
je to sam te razoarao. Reio sam da odem odavde. Posle nesree moda
e rei... ne... moda e glasnik doi i kazati da sam umro Nee morati da
istrauje da li je to istina.
Gradonaelnik nije odgovarao.
ta treba da ti kaem? Da mi je ao to nisam jo odavno otiao?
Ovo je jedina stvar koju mi jo do sad nisi uradio, ree Gabrijelov
otac. Tvrdoglav si, bezobrazan si, ali me jo do sada nisi slagao.
Tiina je dugo potrajala. Guja se ve spremila da ue kad Gabrijel
progovori.
Nadao sam se da u moi da okajem greh. Mislio sam, ako budem od
koristi...
Moram misliti na porodicu, ree gradonaelnik, i na grad. Ma ta se
desilo ti e uvek biti moje prvoroeno dete, ak i ako mi ne bude jedino.
Nikada ne bih mogao da te liim nasledstva a da te javno ne osramotim.
Guja je bila iznenaena kada je ula prizvuk sauea u tom
reskomglasu.
Znam. Sada mi je to jasno. Ali nee nita pomoi ako umre.
Hoe li se drati svog obeanja?
Kunem se, ree Gabrijel.
Dobro. Pusti vidarku da ue.
Da se Guja nije zaklela da e pomoi povreenima i bolesnima smesta bi
napustila dvorac. Nikada u ivotu nije ula tako hladnokrvno i obrazloeno
odbijanje jednog ljudskog bia od strane drugog. A ovo su bili otac i sin.
Gabrijel otvori vrata, i Guja utke ue u spavau sobu.
Predomislio sam se, ree gradonaelnik. A tada, kao da je osetio kako
to oholo zvui, dodade, ako i dalje eli da me lei.
Hou, ree kratko Guja i napusti sobu.
Gabrijel krenu za njom, zabrinut. Da li neto nije u redu? Nisi se
predomislila?
 Izgledao je potpuno miran i neuvreen. Guja se zaustavi. Obeala sam
da u mu pomoi. I pomoi u mu. Treba mi jedna soba i nekoliko sati
odmora pre nego to ponem da mu leim nogu.
Pruiemo ti sve to bude traila.
Povede je popreko, preko gornjeg sprata sve dok ne stigoe do june
kule. Umesto da se sastoji od jedne velianstvene sobe bila je podeljena u
nekoliko manjih odaja, ne tako lepa ali mnogo udobnija od
gradonaelnikovog boravita. Gujina soba bila je u stvari jedan odseak u
krunom obimu kule. Okrugli hol iza gostinskih soba imao je u sredini
zajedniko kupatilo.
Uskoro e veera, ree Gabrijel kad joj je pokazao sobu. Hoe li mi
praviti drutvo?
Ne, hvala ti. Drugom prilikom.
Da ti donesem veeru u sobu?
Ne. Samo se vrati za tri sata. Nije vie obraala panju na njega jer nije
mogla da se bavi njegovim problemima u trenutku kad je razmiljala kako
e pomoi njegovom ocu. Rasejano mu dade nekoliko uputstava ta sve da
pripremi u gradonaelnikovoj sobi. Poto je infekcija bila tako jaka, to e
biti veoma prljav i smrdljiv posao.
Kad je zavrila on jo nije odlazio.
Jako ga boli, ree Gabrijel. Zar nema nita to bi mu ublailo
bolove?
Nemam, ree Guja. Ali nee koditi ako ga napijete.
Da ga napijemo? U redu. Pokuau. Ali sumnjam da e to neto vredeti.
Jo nikada nisam video da je izgubio svest od pijanstva.
Anestezija je tu od drugorazredne vanosti. Alkohol pomae
krvotoku.
A, tako.
Kada je Gabrijel otiao, Guja je drogirala Peska da bi dobila protivotrov
za gangrenu. Novi otrov e i sam imati blago lokalno anestetino dejstvo,
ali to nee mnogo pomoi sve dok Guja ne bude izdrenirala
gradonaelnikovu ranu i krvotok mu ne bude vie tako jako optereen.
Nije joj prijalo to e morati da mu priini bol, ali joj je bilo manje ao nego
ranije, kod drugih pacijenata koje je morala da ozledi da bi ih izleila.
Skide sa sebe pranjave pustinjske haljine i izme kojima je itekako
trebalo da se provetre. Svoje nove pantalone i koulju bila je privezala uz
vreu za spavanje. Ko god da ih je doneo uz stepenice, razvezao ih je i
rasprostro. Bie veoma prijatno da se vrati u onakvu odeu na kakvu je
bila navikla, ali proi e dugo vremena dok je ne iznosi da bude onako
udobna kao ona koju je ludak unitio.
Kupatilo je bilo blago osvetljeno gasnom svetlou. Veina ovako velikih
zgrada imala je vlastite generatore metana. I privatni i zajedniki
generatori koristili su otpatke, ubre i ljudske fekalije kao substrat za
bakterijsku proizvodnju goriva. Sa ovakvim generatorom i solarnim
ploama na krovu dvorac je verovatno bio, u najmanju ruku, vlastiti
proizvoa goriva i energije. Moda je ak bilo i dovoljno vika da bi se
pokretala pumpa za zagrevanje. A ako bi dolo leto koje je bilo toliko toplo
da nadvlada prirodnu izolaciju od kamena, zgrada se mogla hladiti.
Vidarska stanica imala je sline ureaje i Guji nije nimalo smetalo to je
opet naila na njih. Do vrha je napunila duboku kadu toplom vodom i
raskono se okupala. I namirisani sapun je ve bio neto mnogo bolje od
crnog peska, a kad je pruila ruku da dohvati pekir i otkrila da i on mirie
na mentol, samo se nasmejala.
Tri sata su polako prolazila dok je droga delovala na Peska. Guja je
leala potpuno obuena, sem bosih nogu, potpuno budna, kada je Gabrijel
zakucao na vrata. Guja se uspravi u krevetu, paljivo uhvati Peska odmah
iza vilica i pusti ga da joj se obavije oko lanka na ruci i oko miice, i tek
tada pusti Gabrijela da ue.
Mladi je plaljivo gledao u Guju, isuvie prepadnut da bi mogao da
prikrije drhtanje tela.
Neu ga pustiti da te ugrize, ree Guja.
Upravo se pitam kakve su na dodir.
Guja isprui ruku prema njemu, a on prui svoju da pomiluje Peskove
glatke, arene krljuti. Povue ruku bez rei.
U gradonaelnikovoj spavaoj sobi Brajan vie nije izgledao tako
snuden, naprotiv, bio je zadovoljan to opet vodi brigu o svom gospodaru.
Gradonaelnik je bio jedan od onih plaljivih pijanaca. Kukajui, gotovo
melodino, plakao je dok mu se Guja pribliavala, i debele suze curile su
mu niz obraze. Ali kad ugleda Guju, prestade da jadikuje.
Motrio ju je, sa strahom.
Koliko je popio?
Koliko je hteo, ree Gabrijel.
 Zaista bi bilo bolje da se onesvestio, ree Guja, alei ga.
Vidao sam ga kako pije do zore sa svojim savetnicima, ali ga jo nikad
nisam video da izgubi svest.
Gradonaelnik pijano zakilji u njihovom pravcu. Dosta s tim
konjakom, ree. Dosta. Rei su mu bile reske, uprkos tome to je
pomalo zaplitao jezikom. Ako ne zaspim, nee moi da mi odsee
nogu.
Tako je, ree Guja. Dakle, budi budan.
Pogled mu se zaustavi na Pesku, na zvearkinim oima koje nisu
treptale i na jeziku koji je palacao. Stade da drhti. Drukije, ree. Mora
da ima i drugih naina.
Postajem nestrpljiva, ree Guja. Oseala je da e u sledeem trenutku
da se razgoropadi, ili, jo gore, da e opet poeti da tuguje za Desi. Sada je
jedino mogla da se seti kako je iz dna due elela da joj pomogne, dok e
ovog ovde izleiti bez po muke.
Gradonaelnik se zavali u postelji. Guja je videla da i dalje drhti, ali bar
je utao. Gabrijel i Brajan su stajali, svaki sa po jedne strane po stelje. Guja
povue ebad sa podnoja kreveta i pusti ih da lee, poput zaklona, preko
gradonaelnikovih kolena.
Hou da vidim, proaputa on.
Noga mu je bila ljubiasta i naduvena. Nee, ree Guja. Brajane,
molim vas, otvorite prozore. Stari sluga pohita da je poslua, sklanjajui
zavese u stranu, otvarajui staklena okna u tminu. Hladnjikavi, svei
vazduh ispuni sobu.
Kada te Pesak bude ujeo, ree Guja, osetie otar bol. Onda e ti
tkivo oko ujedenog mesta odumreti. To e se desiti tik iznad rane.
Utrnulost e se iriti polako, jer krvotok ti je gotovo zaustavljen. Ali kada
se dovoljno proiri izdrenirau ranu. Posle toga protivotrov e moi bolje
da deluje.
Gradonaelnikovi obrazi, zajapureni od groznice, pobledee. Nije rekao
ni rei, ali Brajan mu prisloni au na usne i on duboko povue. Rumenilo
se povrati.
ta mogu, uzdahnu Guja, nekim treba rei, nekima ne.
Guja dobaci Brajanu isto pare tkanine. Sipaj malo konjaka na to i
stavi mu ga preko nosa i usta. Ti i Gabrijel moete to isto da uinite, ako
elite. Bie veoma neprijatno. I obojica povucite po jedan dobar gutljaj.
Onda ga pridrite za ramena. Ne dajte mu da naglo sedne u postelji;
prepae mi zvearku.
Dobro, vidarko, ree Brajan.
Guja prebrisa kou iznad duboke rane na gradonaelnikovoj
potkolenici.
Sreom, nemamo i tetanus, pomisli, setivi se Aoa i drugih sabiraa.
Vidari su s vremena na vreme prolazili kroz Planinu, iako u poslednje
vreme ne tako esto. Moda je gradonaelnik dozvolio da ga vakciniu, kad
su mu rekli da nee nikada vie morati da gleda zmiju.
Guja razmota Peska sa svoje miice i podra ga, steui ga za nateklinu
iza vilica, putajui ga da palaca jezikom po pomodreloj koi. On se sklupa
u debelo klupko na postelji. Kada je, po Gujinom miljenju, zauzeo dobar
poloaj, ona ga pusti.
On ujede.
Gradonaelnik vrisnu.
Pesak napade samo jedanput, brzo, tako brzo da je ve bio ponovo
sklupan pre no to je iko primetio da se pomerio. Ali gradonaelnik je
osetio. Opet je poeo snano da drhti. Crna krv i gnoj stadoe da se cede iz
dve male, ubodne ranice.
Ostatak Gujinog posla bio je smrdljiv i prljav, ali rutinski. Otvorila je
ranu i pustila je da se iscedi. Nadala se da Gabrijel nije mnogo jeo za
veeru, jer izgledalo je kao da e je svaki as povratiti, ak i pored krpe
natopljene u konjak koja mu je prekrivala lice. Brajan je stoiki istrajao uz
rame svom gospodaru, umirujui ga, pazei da se ne pomera.
Kad je Guja zavrila, nateklina na gradonaelnikovoj nozi bila je ve
znatno splasla. Za nekoliko nedelja bie zdrav.
Brajane, molim te, doi.
Starac je poslua, oklevajui, ali mu vidno laknu kad ugleda ta je
uinila. Bolje izgleda, ree. Ve sada izgleda bolje nego kada me je
poslednji put pustio da je vidim.
Dobro. Pustiu je da se sama cedi, dakle mora da bude stalno ista.
Ona mu pokaza kako da isti i previja ranu. On pozva mladog slugu da
odnese prljave zavoje i krpe. Miris infekcije i mrtvog mesa ubrzo iile.
Gabrijel je sedeo na krevetu, kvasei oevo elo sunerom. Krpa
natopljena konjakom bila mu je ve davno skliznula s lica na pod, a on nije
ni pokuao da je vrati. Vie nije bio onako bled.
 Guja pokupi Peska i pusti ga da joj se uspue preko ramena.
Ako ga rana bude jako bolela, ili ako se temperatura opet podigne - ako
bude bilo kakve promene nagore - zovite me. Doi u da ga obiem sutra
ujutru.
Hvala ti, vidarko ree Brajan.
Prolazei pored Gabrijela, Guja zastade ali on ne die pogled. Otac mu je
leao veoma mirno, teko diui, ali ve u snu ili na putu da zaspi.
Guja slegnu ramenima i napusti gradonaelnikovu kulu. Vratila se u
svoju sobu i stavila Peska u njegov odeljak, a potom malo tumarala po
prizemlju, sve dok nije nala kuhinju. Jedan od gradonaelnikovih
sveprisutnih i bezbrojnih slugu dade joj veeru i ona ode da legne.
6

Ujutro je gradonaelniku bilo bolje. Brajan je oevidno proveo svu no

kraj njega, no, ipak je primao naredbe - ne ba sasvim veselo, jer nije bio
takav po prirodi, ali bez ustezanja ili odbijanja.
Hoe li mi ostati oiljak. upita gradonaelnik.
Hoe, ree Guja, iznenaeno. Naravno. Nekoliko. Morala sam da
uklonim prilino mnogo izumrlog miinog tkiva, i ta rupa se nikada nee
potpuno popuniti. Ali, sreom, izgleda da neete morati da hramljete.
Brajane, gde je taj moj aj? U gradonaelnikovom glasu oseala se
razdraenost zbog Gujinog odgovora.
Stie, gospodaru. Mirisi aromatinih trava ispunie
sobu.Gradonaelnik je pio ne ponudivi je, uopte ne obraajui vie
panju na nju, dok mu je previjala nogu.
Kad je izila, namrtena, Brajan pouri za njom u hol.
Vidarko, oprosti mu. Nije navikao da bude bolestan. Oekuje da e
uvek sve da ide onako kako on hoe.
Da, to sam ve primetila.
Hou da kaem... zamilja sebe sa oiljkom... Osea se kao da ga je
vlastito telo izdalo... Brajan rairi ruke, ne mogavi da pronae pravu re.
Nije bilo nita neobino sresti ljude koji ne veruju da mogu da se
razbole; Guja je ve bila navikla na dandrljive bolesnike koji su eleli da
se odmah vrate u normalno stanje, uprkos tome to je trebalo da se
oporavljaju, i koji su postajali svadljivi kad bi uvideli da tako nee ii.
To mu ipak ne daje pravo da sa ljudima ovako postupa, ree Guja.
Brajan pogleda u zemlju. Vidarko, on je dobar ovek.
alei to je dozvolila da ga njena ljutina - ne, u stvari, to su bili
razdraenost i povreeni ponos - povrede, Guja opet progovori, ali ovoga
puta mnogo blae.
Jesi li ti ovde rob?
Ne! Nikako, vidarko, ja sam slobodan ovek. Gradonaelnik ne
dozvoljava ropstvo u Planini. Trgovce robljem koji dou ovamo smesta
proterujemo iz grada, a njihovi ljudi mogu da biraju da li e poi s njima ili
e godinu dana da odrade svoju slobodu gradu. Ako ree da ostanu,
gradonaelnik kupuje njihova dokumenta od trgovca.
 Je li se to isto dogodilo i s tobom?
Oklevao je za trenutak, a potom odgovori. Malo njih zna da sam nekada
bio u ropstvu. Bio sam jedan od prvih koji su bili osloboeni. Posle godinu
dana iscepao je papire koji su me obavezivali na slubu. Njihova vanost je
bila na dvadeset godina, a ja sam bio odsluio svega pet. Do tog trenutka
nisam verovao ni njemu niti ikome. I pokazalo se da mogu. On slegnu
ramenima. Posle sam ostao i dalje.
Shvatam zato si mu zahvalan, ree Guja. Ali to mu ipak ne daje
pravo da ti komanduje dvadeset etiri asa dnevno.
Odspavao sam ja.
Na stolici?
Brajan se nasmei.
Zovi nekoga drugog da te malo odmeni, ree Guja. I poi sa mnom.
Treba li ti pomo, vidarko?
Ne, idem do konjunice. Ali ti moe malo odspavati bar za ono vreme
dok mene nema.
Hvala ti, vidarko, radije bih ostao ovde.
Kako ti drago.
Ona izie iz rezidencije i pree preko dvorita. Bilo je prijatno hodati u
jutarnjoj sveini, ak i niz strme i otre okuke na stenovitoj stazi.
Gradonaelnikovi panjaci prostirali su se pod njom. Siva kobila je bila
sama na zelenom polju, galopirajui gore-dole, visoko dignute glave i repa,
zaustavljajui se naglo i uz podskok pred ogradom, zarzavi, a potom se
okreui da pojuri u suprotnom smeru. Kada bi reila da nastavi da juri
preskoila bi ogradu u visini grudi kao od ale, ali sada je trala samo da se
poigra.
Guja odeta niz stazu do konjunice. Pribliavajui joj se zau amar i
vrisak, a potom glasni i ljutiti glas.
Na posao!
Guja pretra poslednjih nekoliko koraka koji su je razdvajali od
konjunice i otvori vrata. Unutra je bilo gotovo potpuno mrano. Zamuri.
ula je utanje slame i osetila prijatni i teki miris istog senika. U
sledeem trenutku oi joj se naviknue na polumrak i vide iroki prolaz,
zastrt slamom, dva reda odeljaka za konje i glavnog konjuara kako se
okree prema njoj.
 Dobro jutro, vidarko. Glavni konjuar je bio ogromna ljudina, visok
bar dva metra i snano graen. Kovrdava kosa bila mu je svetloria a
brada plava.
Guja podie glavu da ga vidi. Kakva je to bila buka?
Galama? Ne znam... A, samo sam leio neiju lenjost.
Lek mora da mu je bio veoma uspean, jer ma ko da je bio taj lenjivac
bio je nestao za tren oka.
Ovako rano ujutro lenjost je re koja zvui veoma prijatno, ree Guja.
Pa, jeste, mi veoma rano poinjemo s radom. Konjuar je povede
dublje kroz konjunicu. Vae konje sam smestio ovde. Kobila je napolju,
da se istri, ali ponija sam zadrao unutra.
Dobro, ree Guja. Njega treba to pre potkovati.
Poslao sam po kovaa da doe popodne.
Odlino. Ona ue u Veveriin odeljak. On je onjuka i pojede pare
hleba koje mu je donela. Dlaka mu se blistala, griva i rep su mu bili
oeljani, ak su mu i kopita bila namazana uljem. Neko se odlino stara o
njemu.
Trudimo se da budemo na usluzi gradonaelniku i njegovoj goi,
ree div. Ostao je zabrinuto u njenoj blizini, sve dok nije izila iz tale da
uvede kobilu. Brzonogu i Vevericu trebalo je postepeno opet navikavati na
pau, da se ne bi razboleli od bogate trave nakon onako dugog boravka u
pustinji.
Kada se vratila, jaui kobilu bez sedla i vodei je kolenima glavni
konjuar je bio zauzet u drugom krilu zgrade. Guja skliznu s kobilinih lea
i uvede je u staju.
To sam bila ja, gospoo, ne on.
Guja se trgnu i okrete, ali ko god da joj je to apnuo nije bio ni u odeljku,
ni u prolazu izmeu pregrada.
Ko je to? ree Guja. Gde ste? Vrativi se u odeljak pogleda navie i
ugleda rupu u tavanici odakle su sipali seno. Ona skoi na jasle, uhvati se
za ivicu rupe i podie se na rukama sve dok nije uspela da baci pogled u
potkrovlje. Jedna mala prilika uplaeno odskoi i sakri se iza navaljka sena.
Izii, ree Guja, neu ti nita. Bila je u smenom poloaju, visei na
rukama usred odeljka, dok joj je Brzonoga grickala izmu, bez
odgovarajueg uporita na koje bi stala i popela se u potkrovlje. Sii,
ree i pusti se da padne na zemlju.
 Mogla je da vidi obrise onoga u seniku, ali ne i crte lica.
Pa to je dete, pomisli. Malo dete.
Nije vano, gospoo, ree dete. On se uvek pravi kao da sam sve radi,
a u stvari nije sam, eto. Ali nije vano.
Molim te, sii, ponovi Guja. Odlino si se starala o Brzonogoj i o
Veverici i elela bih da ti zahvalim.
Ve ste mi zahvalili, gospoo.
Ne zovi me tako. Ime mi je Guja. A ti?
Ali devojica je ve nestala.

Ljudi iz grada, bolesnici i glasnici, ve su je ekali kada se ispela na vrh

strme stene, vodei Brzonogu. Danas nee moi da dorukuje natenane.
Pre veeri stigla je da upozna dobar deo stanovnika Planine. Radila je
po nekoliko asova bez prekida, mnogo i brzo, ali sa zadovoljstvom, i kad
god bi zavrila sa jednim pacijentom i krenula da pozove sledeeg,
iznenada bi je obuzela strepnja i pomislila bi da e ovoga puta moda
morati da pomogne nekom samrtniku, nekome kao to je bila Desi kojoj
nije mogla pomoi.
Ali danas se to nije dogodilo.
Uvee je poterala Brzonogu na sever, du reke, prolazei pored grada
koji je leao s leve strane, dok je sjaj sunca tonuo niz oblake i dodirnuo
konano planinske vrhove na zapadu. Duge senke stadoe da puzaju
prema njoj dok se pribliavala gradonaelnikovom panjaku i stajama,
poto nije videla nikoga u blizini ona sama povede Brzonogu u talu. Skide
joj sedlo i uzde i poe sama da joj timari glatku kou sa sivim pegama. Nije
joj se urilo da se vrati u gradonaelnikovu rezidenciju, u onu atmosferu
psee pokornosti i bola.
Gospoo, nije to va posao. Dajte meni. Vi nastavite dalje uzbrdo.
Ne, nego ti sii ovamo, obrati se Guja tom apatu bez tela. Moe mi
pomoi. I ne zovi me gospoo.
Molim vas, gospoo, idite.
Guja je timarila Brzonogina plea i nije odgovarala. Kada se nita vie ne
dogodi ona poverova da je dete otilo; tada zau utanje u senu iznad
svoje glave. Ona naglo povue etkom uz dlaku preko Brzonoginih sapi. U
sledeem trenutku dete je ve bilo pored nje, paljivo joj uzimajui etku iz
ruke.
Vidite i sami, gospoo...
Gujo.
...da ovo nije posao za vas. Vi umete da leite, ja umem da timarim
konje.
Guja se nasmei.
Devojici nije moglo biti vie od devet ili deset godina. Bila je mala i
krljava. Nije podigla pogled ka Guji; timarila je i zaglaivala razbaruenu
Brzonoginu dlaku, oborene glave i lica tik uz konjski bok. Imala je
svetloriu kosu i prljave, izglodane nokte.
U pravi si, ree Guja. Ti to radi bolje nego ja.
Dete je za trenutak utalo. Prevarili ste me, ree zatim nadureno, ne
okreui glavu.
Jesam, malo, priznade Guja, ali morala sam jer me inae ne bi nikad
pustila da ti zahvalim licem u lice.
Dete se naglo okrete, streljajui je oima. Pa, zahvalite mi onda! viknu.
Leva strana lica bila joj je unakaena stranim oiljkom.
Opekotine treeg stepena, pomisli Guja. Jadno dete...! I tada pomisli: da
je bilo nekog vidara u blizini, oiljak ne bi bio tako straan.
Ali istovremeno opazi i modricu na devojicinom desnom obrazu. Guja
kleknu ali dete ustuknu, izbegavajui ma kakav dodir, okrenuvi se tako da
se oiljak manje vidi. Guja joj neno dotae modricu.
ula sam kad se glavni konjuar jutros proderao na nekaoga, ree
Guja. To si bila ti, zar ne? Udario te je?
Dete se okrenu i pogleda je, desno oko joj je bilo iroko otvoreno a levo
delimino zatvoreno zbog oiljka.
Nita mi nije, ree. Zatim se izmigolji iz Gujinih ruku i potra uz
lestvice u tamu.
Molim te, vrati se, zvala je Guja. Ali dete je ve nestalo i ak i kad bi
pola za njom u potkrovlje, Guja je znala da nee moi da je pronae.
Guja se polako pope u rezidenciju, dok joj je senka skakala gore dole,
onako kako se ljuljala svetiljka u njenoj ruci. Razmiljala je o bezimenoj
devojici koja se stidela da izie na svetlo. Modrica je bila na opasnom
mestu, tik iznad slepoonice. Ali nije se trgla kad ju je Guja dotakla -
odnosno dotakla modricu - i nije imala simptome unutranje povrede od
udarca. Zasada, Guja nije morala da se brine za njeno zdravlje. Ali
ubudue?
elela je nekako da joj pomogne, ali znala je da e ako bude traila da
se glavni konjuar ukori, dete platiti za sve kad ona bude otputovala.

Guja se pope uz stepenice do gradonaelnikove sobe.

Brajan je izgledao iscrpljen, ali gradonaelnik je bio sve. Noga mu je
uglavnom splasnula. Ubodi od zmijinih zuba su se prekrili krasticama ali
Brajan je dobro vodio rauna da glavna rana bude otvorena i ista.
Kad u moi da ustanem? upita gradonaelnik. Imam posla. Ljudi
ekaju da ih primim. Sporovi ekaju na reavanje.
Moete ustati kad god hoete, ree Guja. Ako vam ne smeta to ete
posle toga morati da odleite trostruko due vremena.
Ali, ja ipak...
Ama, lezite, zaboga, ree umorno Guja.
Znala je da je nee posluati. Brajan je, kao i obino, isprati napolje
Ako rana noas prokrvavi, zovite me, ree ona. Znala je da e
prokrvaviti ako gradonaelnik ustane, i nije elela da prepusti starom sluzi
da se sam bori, sa ranom.
Je li s njim sve u redu? Ozdravie?
Hoe, ako ne bude stalno skakao iz kreveta. Oporavak tee sasvim
pristojno.
Hvala, vidarko.
Gde je Gabrijel?
Vie ne dolazi.
Brajane, ta se to dogaa izmeu njega i njegovog oca?
Izvini, vidarko, ne bih znao.
Ne bi rekao, pomisli Guja.

Guja je stajala na prozoru, lutajui pogledom preko mrane doline. Nije

joj se spavalo. Eto, to je bila jedna od stvari koje su joj smetale za vreme
staa: najee je morala da lee sama. Ljudi na onim mestima gde je
odlazila poznavali su vidare samo po priama i bojali su je se. ak je se i
Arevin u poetku pribojavao, a kad mu je taj strah popustio i uzajamno
potovanje se pretvorilo u simpatiju, Guja je morala da otputuje. Prosto,
nije bilo prilike da se zblie.
Nasloni elo na hladno prozorsko okno.
Kada je prvi put prela pustinju, uinila je to zato da bi istraivala, da bi
videla mesta koja vidari ve decenijama nisu posetili, neka od njih i nikada
ranije. Moda je bila uobraena, moda ak i nerazumna, kad je reila da
uradi ono to njeni uitelji vie nisu inili i nisu vie nameravali da ine.
Nije bilo dovoljno vidara ni za ovaj svet ovde, s ove strane pustinje. Ako
Gujina poseta Gradu bude uspena, to bi se sve moglo jo i promeniti. Ali
jedino to je razlikovalo Guju od bilo kog drugog vidara koji bi zamolio
Centar da mu prenese svoja znanja, bilo je Desino ime. Ako ne uspe...
Njeni uitelji su bili dobri ljudi, dozvoljavali su da se neko ne sloi s njima,
da bude udak - ali kako e reagovati na greke koje je napravila - to Guja
nije znala.
Laknu joj kada zau kucanje na vratima, jer to joj je prekinulo
razmiljanja.
Uite.
Gabrijel ue, i ona bi iznova oarana njegovom lepotom.
Brajan mi ree da je ocu dobro.
Prilino.
Hvala ti to si mu pomogla. Znam da ume da bude teak. On uuta,
pogleda unaokolo, slegnu ramenima. Pa... Navratio sam samo da vidim da
li ti neto treba.
Uprkos zabrinutosti delovao je blago i prijatno, i to je privuklo Guju isto
koliko i njegova fizika lepota. Sem toga, bila je usamljena. Odlui da
prihvati njegovu utivu ponudu.
Da, ree ona. Treba mi. Zaustavi se pred njim, dodirnu mu obraz,
uze ga za ruku i povede ka divanu. Flaa vina i nekoliko aa stajali su na
niskom stoiu pored prozora.
Guja vide kako se Gabrijelovo lice prekriva rumenilom.
Ako i nije znala sve pustinjske obiaje, znala je bar ove u planinama.
Nije prekrila pravila lepog ponaanja kao gost, a on joj jeste uinio
ponudu. Unese se Gabrijelu u lice drei ga za obe ruke iznad lakta. Sada je
pobledeo kao krpa.
 Gabrijele, ta je to s tobom?
Ja... ja sam se loe izrazio. Nisam eleo... Ako hoe poslau ti nekoga
drugog...
Ona se namrti. Da sam htela nekog mogla sam da ga iznajmim u
gradu. Htela sam nekoga ko mi se dopada.
Netremice ju je gledao, a onda se za trenutak na njegovom licu ukaza
slabani osmeh zahvalnosti. Izgleda da je u isto vreme kada je reio da
napusti oevu kuu reio i da pusti bradu, jer na obrazima su mu se videli
tragovi nenih, riastozlatnih dlaica.
Hvala ti za te rei, kaza on.
Ona ga odvede do divana, nagna ga da sedne i sama sede pored njega.
ta to nije u redu?
On zavrte glavom. Kosu mu pade preko ela, napola mu skrivajui oi.
Gabrijele, da li si na neki nain uspeo da ne primeti da si lep?
Ne. On se alosno osmehnu. Znam to.
Moram li da ti to kletima izvadim? Je li to zbog mene? Bogovi znaju da
se ne mogu uporediti s lepotom ljudi iz Planine. Ili, ako vie voli
mukarce, i to mogu da razumem. Nije uspela da pogodi ta ga je to odbilo
od nje; i dalje nije reagovao na ma koju od stvari koje je spomenula. Jesi li
bolestan? Ako jesi, ja sam prva koja to treba rei
Nisam bolestan, ree on tiho, izbegavajui da je pogleda u oi. I nisi
to ti. Hou da kaem, kada bih mogao da biram... Zaista mi ini ast to
ima tako visoko miljenje o meni.
Guja je ekala da nastavi.
Ne bi bilo poteno prema tebi, kad bih ostao. Moe mi se desiti d a . . .
Kada je ponovo zautao, Guja ree: Znai, tu je taj vor izmeu tebe i
tvog oca. Zato si reio da ode.
Gabrijel klimnu glavom. On je u pravu to trai od mene da odem.
Zar zato to nisi bio dorastao njegovim oekivanjima? Guja zavrte
glavom. Kanjavanje tu ne pomae. To je glupo i samoivo. Gabrijele, doi
u moju postelju. Neu nita traiti od tebe.
Ne razume ree tuno Gabrijel. On je uze za ruku i die je sebi do lica,
trljajui svoje maljice vrhovima njenih prstiju. Ja nisam u stanju da
odrim svoj deo sporazuma koji ljubavnici naprave izmeu sebe. Imao sam
dobrog uitelja. Ali biokontrola je izvan mog domaaja. Trudio sam se.
Bogovi, kako sam se samo trudio. Plave oi mu se zacaklie. Pusti da mu
ruka padne sa njene niz telo. G u j a ga jo jedanput pomilova po obrazu i
obgrli mu ramena, skrivajui svoje iznenaenje. Mogla bi jo da shvati da
je polno nemoan, ali da ne moe da se kontrolie ...! Nije znala ta da kae,
a on je jo neto eleo njoj da kae: oseala je to po napetosti koja mu je
drala. Pesnice su mu bile stisnute. Nije elela da ga prisiljava; tim putem
su ga ve isuvie esto povreivali. Tragala je u sebi za nenim i
zaobilaznim nainima da kae ono to bi u normalnim uslovima reavala
neposredno i bez oklevanja.
Dobro, ree Guja. Razumem ta hoe da mi kae. Opusti se. Meni to
ne smeta.
On podie pogled ka njoj, isto onako razrogaenih oiju i iznenaen kao
i devojica u staji kada je Guja razgledala na njoj novu modricu umesto
starog, runog oiljka.
Valjda ne misli tako. Ni sa kim ne mogu da razgovaram o tome.
Prezree me, kao i moj otac. Ne zameram im.
Moe razgovarati sa mnom. Ja te neu osuivati.
Oklevao je jo za trenutak, a tada rei, godinama priguivane, pokuljae
iz njega. Imao sam prijateljicu koja se zvala Lea, ree Gabrijel. To je bilo
pre tri godine, kad sam imao petnaest godina. Njoj je bilo dvanaest. Kada
se prvi put odluila da vodi ljubav s nekim, ne samo da se igra, razume,
izabrala je mene. Naravno, jo nije bila zavrila s obukom, ali to nije
moralo da predstavlja smetnju, jer ja sam bio zavrio svoju. Bar tako sam
mislio.
Sada se ve bio naslonio na Guju, poloivi joj glavu na rame, dok mu je
pogled bio neodreeno upravljen u pravcu prozora.
Trebalo je, moda, da preduzmem i druge mere predostronosti, ree.
Ali nikada nisam ni pomislio da bih mogao biti plodan. Nikad jo nisam
uo da neko ne ume da primeni biokontrolu. Dobro, moda i ne moe u
onom dubokom transu. Ali bar kad je u pitanju plodnost... On se gorko
nasmeja. I brada. Ali tada jo nije bila poela da mi nie. Guja oseti kako
je slegnuo ramenom kada glatka tkanina njegove koulje kliznu preko
grubog, novog tkanja njene. Posle nekoliko meseci priredili smo zabavu u
njenu ast, jer smo mislili da je nauila biokontrolu bre nego obino. Niko
se nije bio iznenadio. Sa Leom je sve ilo brzo. Bila je izuzetno obdarena.
Zauta i ostade da lei pored Guje diui lagano i duboko. Podie pogled k
njoj. Ali nije to bila biokontrola kad je izgubila menstruaciju, ve trudnoa
sa mnom. Imala je samo dvanaest godina, bila mi je prijateljica i bila je
mene izabrala - a ja sam joj gotovo unitio ivot.
Sada je Guja sve razumela, Gabrijelovu plahost, nesigurnost,
posramljenost, ak i zato je uvek skrivao svoju lepotu iza debelog ogrtaa
kad je izlazio iz kue: bojao se da ga ne prepoznaju; tavie, bojao se i da e
mu neka ena moda ponuditi da ode s njom u postelju.
Jadna deco, ree Guja.
Mislim da smo nekako preutno uvek pretpostavljali da emo na kraju
da se sadruimo, onda kad oboje budemo svesni ta radimo. Kad se
smirimo. Ali kome treba sadrug koji ne ume da se kontrolie? Jer taj zna da
ako mu vlastita kontrola samo malo omane, kod onog drugog nee naii na
pomo. Takvo sadrugarstvo ne moe trajati. On se pomeri i sede. No, i
pored toga ona nije htela da me ponizi. Nikom nije rekla ni re. Abortirala
je, ali potpuno sama. A nije jo bila tako obuena da bi i to znala. Zamalo pa
da iskrvavi na smrt.
Ne bi trebalo sebe da krivi, kao da si joj naneo zlo iz bezobzirnosti,
ree Guja, znajui da tako prosta stvar kao to su rei ni izdaleka nee biti
dovoljna da uini da Gabrijel prestane sebe da prezire, ili da mu nadoknadi
sve to je prepatio zbog oevog zlostavljanja. Nije mogao znati da li je
plodan ili nije, ako ga ne bi ispitali neposredno pre toga, ali kada bi se
jednom nauila tehnika biokontrole, obino vie nije bilo razloga da se
ovek brine. Guja je ula za ljude koji nisu bili u stanju da sprovedu
biokontrolu, ali veoma retko. I samo neko ko je potpuno bez ikakvog
oseanja odgovornosti proao bi bez posledica kroz ono to je Gabrijel
doiveo. A Gabrijel oigledno nije bio takav.
Oporavila se, ree Gabrijel. Ali mojom krivicom ono to bi trebalo da
joj bude zadovoljstvo pretvorilo se u komar. Lea... mislim da je elela da
me opet vidi, ali nije mogla. Ako ti to ne zvui besmisleno.
Ne, ne zvui, ree Guja. Devojica od dvanaest godina: moda je tada
Lea po prvi put shvatila da drugi ljudi mogu uticati na njen ivot i bez
njenog pristanka, ili ak i bez njenog znanja; to je bila lekcija koju deca
nisu uila ni lako ni rado.
elela je da postane formira stakla, i ve je imala poziv da se javi Eli i
postane jedna od njenih pomonica.
 Guja tiho zviznu, u znak divljenja. Formiranje stakla bio je naporan i
veoma cenjen posao. Samo najbolji meu tim ljudima umeli su da prave
solarna ogledala; trebalo je dugo uiti da bi se nauilo kako da se naprave
pristojne staklene ploe sa lebovima, ili polukruna okna kao ova na
prozorima kula. Eli nije bila jedna od najboljih. Bila je najbolja.
Da li je Lea morala da se odrekne toga?
Da. Moglo se desiti i zauvek. Otila je na posao sledee godine. Ali to je
bila godina manje u njenom ivotu. Govorio je polako i birajui rei ali bez
oseanja, kao da je u mislima toliko puta sve to preiveo da je sada ve
uspeo donekle da se odvoji od tih uspomena. Naravno, vratio sam se
uitelju, ali kada su mi paljivije ispitali reakcije, otkrili su da ja uspevam
da odrim temperaturni diferencijal samo po nekoliko asova.
Nedovoljno.
Nedovoljno, ree zamiljeno Guja, pitajui se koliko je zaista bio
dobar taj Gabrijelov uitelj.
Gabrijel se odmae malo, tako da ju je mogao gledati u lice. Eto vidi.
Ne mogu noas ostati sa tobom.
Moe. Molim te, uini tako. Oboje smo usamljeni i moemo pomoi
jedno drugom.
On naglo udahnu i skoi na noge. Zar ne razume ... povika.
Gabrijele.
On polako sede, ali nije je dodirivao.
Ja nemam dvanaest godina. Ne mora se bojati da u od tebe dobiti
dete koje ne elim. Vidari nikada nemaju dece. Mi se sami postaramo da
tako bude, jer ne moemo deliti odgovornost za decu sa svojim
sadruzima.
Nikada nemate dece?
Nikada. ene ih ne raaju a mukarci ih ne zainju.
On je buljio preneraeno u nju.
Ne veruje mi?
I ti zaista jo eli ba mene, ak i kad zna ...
Umesto odgovora Guja ustade i poe da raskopava koulju. Poto je
bila nova, rupice za dugmad bile su jo krute, tako da ona najzad svue
bluzu preko glave i pusti je da padne na pod. Gabrijel polako ustade,
stidljivo gledajui u nju. Kad je pruio ruke da je zagrli, Guja mu raskopa
koulju i pantalone. Kada mu pantalone skliznue sa uskih kukova on
pocrvene.
ta ti je?
Nisam bio go pred nekim drugim jo od svoje petnaeste godine.
Pa, ree Guja smeei se, to znai da je ve krajnje vreme.
Gabrijelovo telo bilo je isto onako divno kao i njegovo lice. Guja
raskopa svoje pantalone i pusti ih da padnu na pod.
Poto je odvela Gabrijela do postelje, Guja se uvue pod isti arav
pored njega. Blago svetlo svetiljke obasjavalo mu je plavu kosu, drhtao je.
Opusti se, proapta Guja. Nikuda ne urimo, samo se zabavljamo
nita drugo. Dok mu je masirala ramena, napetost polako popusti. Guja
shvati da je i sama napeta, napeta od elje, uzbuenja i potrebe. Zapitala se
ta sada radi Arevin.
Gabrijel se okrenu na bok i uze je u naruje. Milovali su se i Guja se
nasmei u sebi, mislei da iako jedno jedino iskustvo nee moi Gabrijelu
da nadoknadi ove tri godine, ona e bar uiniti sve to moe da to bude
poetak.
Ali uskoro shvati da on ne produava predigru iz uivanja. On se trudio
da nju zadovolji, razmiljajui i brinui se i dalje isuvie mnogo kao da je
ona Lea, dvanaestogodinja curica za ije je seksualno zadovoljstvo on bio
odgovoran. Guja nije nimalo uivala to on toliko nastoji da je zadovolji, to
je postala neija dunost. A istovremeno je i on nastojao iz sve snage da joj
se odazove, nije uspevao i postajao je svakog trenutka sve zbunjeniji. Guja
ga blago dodirnu, preavi mu ovla usnama preko lica.
Gabrijel skoi uz psovku i sede na svoju ivicu kreveta, okrenuvi joj
lea.
Oprosti, ree. Glas mu je bio toliko hrapav da je Guja znala da plae.
Ona sede pored njega i pomilova ga po ramenu.
Rekla sam ti da neu nita od tebe zahtevati.
Stalno mislim ...
Ona ga poljubi u vrh ramena, pustivi da ga njen dah zagolica.
Razmiljanje nije ba ona prava stvar...
Ne mogu drukije. Sve to mogu da ponudim nekom drugom je muka i
bol. A sada ve i bez onog prethodnog uivanja. Najzad, moda je i bolje
ovako.
 Gabrijele, ak i polno nemoni mukarac moe da zadovolji onu drugu
osobu. To sigurno i sam zna. Ono o emu sada razgovaramo je tvoje
uivanje.
On ne odgovori, ne pogleda je: trgnuo se kad je ona izgovorila polno
nemoan, jer to je bio problem na koji sebe jo do sada nije uspeo da
nagovori.
Ne veruje da pored mene moe biti siguran, zar ne?
On se okrenu na bok i pogleda navie u nju. Leu nisam uspeo da
sauvam.
Guja sede u postelji, privue kolena pod bradu i nasloni je na stisnute
pesnice. Dugo je gledala u Gabrijela, zatim uzdahnu i isprui ruku tako da
je mogao da vidi oiljke od zmijskih ujeda.
Ma koji od ovih ujeda ubio bi svakoga sem vidara. Brzo i muno, ili
polako i muno.
Zastade, da bi ga pustila da utuvi ono to je kazala.
Dugo vremena sam razvijala u sebi imunitet na ove otrove, ree, i to
je bilo veoma neprijatno. Nikada se neu razboleti. Ne mogu dobiti rak.
Zubi mi se ne kvare. Imunitet vidara je toliko delotvoran da reaguje na
svaku promenu u organizmu. Mi smo veinom neplodni jer smo u sebi
razvili antitela ak i na vlastite polne elije. A kamoli na tue.
Gabrijel se podie na lakat. Pa, onda ... ako ne moe da raa decu,
zato si mi rekla da vidari ne mogu sebi dozvoliti da ih imaju? Mislio sam
da hoe da kae da vi nemate vremena za njih. Dakle, ako ja ...
Mi odgajamo decu! ree Guja. Usvajamo ih. Ali prvi vidari su nekada
pokuali i da ih raaju. Veina nije uspela. Nekolicina jeste, ali te bebe su
bile nakazne i duhovno zaostale.
Gabrijel se okrenu na lea i zagleda se u tavanicu. Duboko uzdahnu.
Bogovi.
Veoma dobro smo nauili da kontroliemo plodnost, ree Guja.
Gabrijel nije odgovarao.
Opet si zabrinut. Guja se nasloni na lakat pored njega, ali jo nije
pruala ruku da ga dotakne. Jo ne.
On je pogleda uz ironian i neveseli smeak, lica napetog od nedostatka
samopouzdanja. Rekao bih da sam se prepao.
Znam.
 Jesi li se ikad u ivotu prepala? Zaista uplaila?
Kako da ne, ree Guja.
Ona mu poloi ruku na stomak, milujui ga prstima po glatkoj koi i
kroz nene tamnozlatne dlaice. Nije se videlo kako drhti, ali Guja je
oseala kako duboko, neprestano, uplaeno treperi.
Lezi mirno, ree ona. Ne mrdaj dok ti ne kaem. Ona poe da mu
miluje stomak i butine, bokove i donji deo lea, zavravajui svaki pokret
sve blie i blie njegovim genitalijama ali ih ne dodirujui.
ta to radi?
Psst. Lezi mirno. Ona nastavi da ga miluje; i govorila mu je sve vreme,
putajui da joj glas pree u hipnotiko, umirujue brujanje. Oseala je
kako se on bori sam sa sobom da se ne pomeri dok ga je ona nadraivala:
borio se sam sa sobom i drhtanje mu prestade a da nije ni primetio.
Gujo!
ta je? upita ona naivno. Neto nije u redu?
Ja ne mogu ...
Psst.
On zajea, ovoga puta drhtanje mu nije dolazilo od straha. Guja se
nasmei. Polako se spusti kraj njega i okrenu ga licem ka sebi.
Sada sme da se pokrene, ree.
Ma ta bio razlog - da li to to ga je nadraila, ili to je dozvolila da i
sama bude isto toliko ranjiva u odnosu na njega kao i on na nju, tako da joj
je mogao poverovati, ili, najverovatnije prosto zato to je bio mlad i zdrav,
imao samo osamnaest godina i proao pre toga kroz jedan trogodinji
period samoodricanja zbog oseanja krivice - tek, s njim je posle toga bilo
sve u redu.
Guja se oseala kao posmatra, ne kao pohotljivi voajer, ve kao smireni
posmatra, gotovo nezainteresovan za ono to se dogaa. I to je bilo udno.
Gabrijel je po prirodi bio nean, a Guja mu je pomogla da potpuno zaboravi
na sebe. Iako je njen vlastiti orgazam bio zadovoljavajui, jedan dobrodoli
oduak emotivnoj napetosti koja se gomilala u njoj sve vreme dok je bila
sama, mislila je samo na Gabrijela. Iako je svesrdno odgovarala na njegove
strasti, nije uspela da sprei sebe od razmiljanja kako bi sve to izgledalo
sa Arevinom.
Guja i Gabrijel su leali jedno uz drugo, oboje znojavi i zadihani, ruku
isprepletanih oko svojih tela. Za Guju je druenje bilo isto toliko vano
koliko i sam seks. Jo i vanije, jer seksualne napetosti su se mogle lako
ukloniti. Usamljenost i enja bile su neto sasvim drugo. Nagnu se preko
Gabrijela i poljubi mu grlo i donju vilicu.
Hvala, proaputa on. Guja je na svojim usnama mogla da oseti
vibracije od njegovog govora.
Nema na emu, ree ona. Ali nisam te zvala iz nesebinih razloga.
Neko vreme je leao utei, prstiju rairenih oko udubljenja na njenom
struku. Guja ga potapa po ruci. Bio je sladak. Znala je da je ovakva misao
isuvie pokroviteljska ali nije mogla drukije, niti je mogla a da ne poeli,
onim odvojenim i nezainteresovanim posmatrakim delom u sebi, da je
Arevin sa njom u tom trenutku. elela je nekoga s kim moe da podeli
doivljaj, ne nekoga ko e joj biti zahvalan.
Gabrijel je iznenada snano stee i sakri lice na njeno rame. Ona mu
pomilova kratke kovrde na potiljku.
ta da radim? Glas mu je zvuao muklo, dah mu je gre jao njenu
kou. Kuda da odem?
Guja ga zagrli i stade ga ljuljati. Iznenada se upita da moda nije bilo
bolje da ga je pustila da ode onda kad joj je ponudio da e poslati nekoga
drugog, da ga je pustila da i dalje nastavi da ivi uzdravajui se od seksa.
Ali ipak nije mogla da poveruje da je on jedno od onih napaenih ljudskih
bia koje nikada ne mogu nauiti biokontrolu.
Gabrijele, kakva je bila ta tvoja obuka? Kada su te ispitivali koliko dugo
si mogao da odri temperaturni diferencijal? Zar ti nisu dali znaku?
Kakvu znaku?
Malu pljosnatu, okruglu ploicu ispunjenu hemikalijama koje menjaju
boju pri temperaturi. Veina onih koje sam videla pocrvene kada mukarac
dovoljno podigne svoju genitalnu temperaturu. Nasmei se, setivi se
jednog poznanika koji je bio toliko ponosan na jako crvenilo svoje znake
da ga je trebalo nagovarati da je skine kad bi iao u postelju.
Ali Gabrijel se mrtio na nju. Podigne temperaturu?
Pa naravno, podigne je. Zar ti to ne radi tako?
Plave obrve mu se sastavie, dok su se iznenaenje i oajanje meali u
njegovim oima. Na uitelj nas je uio da temperaturu odrimo nisko.
Seanje na svog tatog prijatelja prizva u Gujinom duhu sve bezobrazne
viceve koje je sluala. Htela je da se glasno nasmeje. Ipak, nekako uspe da
sauva ozbiljan izraz i da odgovori Gabrijelu.
 Gabrijele, dragi moj prijatelju, koliko godina je imao taj tvoj uitelj?
Stotinu?
Da ree Gabrijel. Najmanje toliko. Veoma mudar starac. Jo je iv.
Nema sumnje da je bio mudar, ali zastareo, ree Guja. Zaostao bar za
osamdeset godina. Sputanje temperature u tvom skrotumu uinie te
neplodnim, to je tano. Ali podizanje temperature ima isti takav uinak. A
smatra se da je to mnogo lake da se naui.
Ali, on je rekao da ja nikada neu moi da se kontroliem kako treba ...
Guja se namrti ali ne izgovori ono to je mislila: da ni jedan uitelj
nikada ne bi trebalo tako neto da kae svom aku - pa da je bilo ta u
pitanju, Zna, esto se dogaa da se dve osobe ne mogu sloiti, i tada sve
to treba, to je nai drugog uitelja.
Da li misli da bih ja mogao da nauim?
Da. Uzdra se od jo jednog unog komentara o mudrosti i
sposobnostima Gabrijelovog prvog uitelja. Bolje e biti da mladi sam
shvati njegove nedostatke. Naravno, jo mu se isuvie mnogo divio i
potovao ga; Guja nije elela da ga navede na to da brani starca od nje, tog
oveka koji mu je moda najvie zla naneo.
Gabrijel zgrabi Guju za ruku. ta da radim? Kuda da idem? Ovoga puta
govorio je s nadom i pun uzbuenja.
Ma gde e te uitelji za mukarce nauiti metodima koji nisu stari sto
godina. U kom pravcu e krenuti kada bude poao odavde?
Ja ... Nisam se jo odluio. On skrenu pogled.
Teko je otii, ree Guja. Znam da je teko. Ali tako e biti najbolje.
Provedi neko vreme istraujui. Sam donesi odluku ta e biti najbolje da
uini.
Da naem novo mesto gde u iveti, tuno ree Gabrijel.
Mogao bi da ode u Midipat, ree Guja. Tamo ive najbolji uitelji za
koje sam ula. A kada zavri, moe se vratiti. Nema nikakvog razloga da
to ne uini.
Mislim da ima. Mislim da nikada vie neu biti u stanju da se vratim
kui, jer ak i ako budem nauio sve ono to treba, ovdanji svet e uvek
sumnjati u mene. Govorkanje nee prestati. On slegnu ramenima. Ali u
svakom sluaju, moram da odem. Obeao sam. Otii u u Midipat.
Dobro. Guja prui ruku iza njegovih lea i utuli lampu do majunog
ika. Taj novi metod ima i drugih prednosti, tako su mi bar rekli.
 ta hoe time da kae?
Ona ga dodirnu. On zahteva da se pojaa krvotok u genitalnom
podruju. Smatra se da to poveava izdrljivost. I osetljivost.
Pitam se da li sada imam iole neku izdrljivost.
Guja zausti da mu ozbiljno odgovori, i tada shvati da je Gabrijel
napravio svoj prvi, stidljivi, vic o seksu.
Hajde da probamo, ree ona.

Usplahireno kucanje na vratima probudi Guju mnogo pre zore. Soba je

bila siva i avetinjska, osvetljena rumenim i narandastim prelevima iz
smanjenog plamena lampe. Gabrijel je tvrdo spavao, blago se smeei dok
su mu duge, plave trepavice neno podrhtavale na obrazima. Bio je
odgurnuo pokrivae i dugo, prekrasno telo lealo mu je nepokriveno do
bokova. Guja se s oklevanjem okrenu prema vratima.
Napred.
Prelepa mlada slukinja ue, oklevajui, i svetlo iz hodnika rasu se po
krevetu.
Vidarko, gradonaelnik... Ona zinu i ostade tako, buljei u Gabrijela,
potpuno zaboravivi krv na svojim rukama. Gradonaelnik...
Odmah dolazim. Guja ustade, uskoi u svoje nove pantalone i krutu
novu koulju i poe za mladom enom do gradonaelnikovih odaja.
Krv iz otvorene rane natopila je bila posteljinu, ali Brajan je ve uradio
ono to je trebalo za prvu pomo: krvarenje je ve bilo gotovo prestalo.
Gradonaelnik je bio bled kao avet a ruke su mu drhtale.
Da ne izgledate tako bolesni, ree mu Guja, dobro bih vas izgrdila,
kao to i zasluujete. Ona se uposli oko zavoja. Imate sree to imate
odlinog bolniara, ree kada se Brajan vratio sa istim aravima i
mogao da je uje. Nadam se da mu plaate onoliko koliko zasluuje
Mislio sam ...
Mislite koliko god elite, ree Guja. To je posao koji zasluuje svaku
pohvalu. Ali nemojte vie pokuavati da ustanete.
Dobro, promrmlja on, a Guja to shvati kao obeanje.
Odluila je da ne pomae oko promene posteljine. Kada je potrebno, ili
kada se radilo o ljudima koji su joj bili dragi, nije se dvoumila da prui
manuelnu pomo. Ali pokatkad je bivala izuzetno ponosita. Znala je da je
bila neoprostivo otra i kratka u ophoenju sa gradonaelnikom, ali nije
mogla da bude drugaija.
Mlada sluavka je bila via od Guje, i najverovatnije, jaa od Brajana;
Guja je smatrala da e i svoj i vei deo Brajanovog posla oko dizanja
gradonaelnika iz kreveta ona obaviti sa lakoom. Ali ona uznemireno baci
pogled na Guju dok je naputala sobu i krenula ljapkajui bosim nogama
niz hodnik.
Gospoo...?
Guja se osvrnu. Mlada sluavka baci pogled unaokolo kao da se boji da
ih neko ne vidi zajedno.
Kako se zove?
Laril.
Laril, moje ime je Guja, i ne volim kad me zovu gospoo, je ti to jasno?
Laril klimnu glavom ali nije izgovorila Gujino ime.
Guja uzdahnu u sebi. Pa, dobro, ta je?
Vidarko... u vaoj sobi sam videla ... sluavka ne bi smela da primeti
neke stvari. Ne elim da osramotim nijednog lana ove porodice. Glas joj
je bio piskav i napregnut. Ali... ali Gabrijel... on je ... Rei joj zamree zbog
zbunjenosti i stida Kada bih pitala Brajana ta da radim, on bi morao da
kae sve gospodaru. To bi bilo ... veoma neprijatno. Ali vama nita ne sme
da se dogodi. Nikada ne bih pomislila da e gradonaelnikov sin ...
Laril, ree Guja, Laril, sve je u redu. On mi je sve ispriao. Ja sam
preuzela odgovornost na sebe.
Znai vi znate ... za opasnost?
On mi je sve ispriao ponovi Guja. Za mene to nije opasno.
Uinili ste dobro delo, naglo ree Laril.
Kojeta. elela sam ga. I mislim da znam mnogo vie o kontroli nego
devojica od dvanaest godina. Ili neko kome je osamnaest godina, ako
emo pravo.
Laril je izbegavala da je pogleda u oi. I ja, ree. I bilo mi ga je tako
ao. Ali ja... ja sam se plaila. Toliko je lep da bi se moglo desiti da ovek
pomisli... moglo mi se desiti da mi se omakne. Nisam smela da rizikujem.
Treba da prou jo celih est meseci pre nego to moj ivot zaista postane
moj.
 Ti si robinja?
Laril klimnu glavom. Roena sam u Planini. Roditelji su me prodali. Pre
gradonaelnikovih novih zakona to se smelo initi. Napregnutost u
njenom glasu pokazivala je koliko su joj trezvene rei u stvari izvetaene.
To je bilo mnogo ranije nego to sam ula da se pria kako je ovde
zabranjeno robovlasnitvo, ali kad sam ula, pobegla sam i vratila se.
Podie oi, gotovo plaui. Nisam prekrila re nikome... Uspravi se i
stade govoriti sa vie samopouzdanja. Bila sam dete, niko me nije pitao
kod koga u. Ni jednom trgovcu nisam obeala poslunost. Ali grad je ipak
kupio moje papire. Sada dugujem odanost gradonaelniku.
Guja shvati koliko je bilo potrebno hrabrosti da bi Laril govorila ovako
kako je govorila. Hvala ti, ree Guja to si mi rekla za Gabrijela. Ni re
od ovoga nee otii dalje. Ja sam tvoj dunik.
Ali, ne, vidarko, nisam mislila...
Bilo je neega, u Larilinom glasu, neke iznenadne postienosti, koja
uznemiri Guju. Pitala se da Laril moda ne misli da Guja sumnja u njene
motive, kad joj se obratila.
Ali ja to ozbiljno mislim, ree Guja. Da li bih mogla da ti
pomognem?
Laril zatrese glavom, samo jedanput. To je bio odluni pokret kojim je
vie samoj sebi kazala ne nego Guji. Mislim da mi niko ne moe
pomoi.
Kai mi.
Laril je oklevala, potom sede na pod i ljutito potee navie nogavice
svojih pantalona.
Guja sede na pete pored nje.
Oh, Bogovi, ree Guja.
Larilina peta je bila probuena, izmeu kosti i Ahilove tetive. Guji je
izgledalo da je to bilo uinjeno vrelim gvoem. U zarasloj rupi leao je
mali prsten od sivog, kristalastog materijala. Guja uze Larilino stopalo u
svoje ruke i dodirnu prsten. Nije se moglo videti gde su mu krajevi bili
sastavljeni.
Guja se namrti.
To je bila ista svirepost, nita drugo.
 Ako ih ne poslua, imaju pravo da te obelee, ree Laril. Pokuavala
sam i ranije da pobegnem i rekli su da e mi dobro utuviti u glavu gde mi je
mesto. Ljutina joj preplavi do tada mirni glas. Guja zadrhta.
Ovo e me uvek drati u ropstvu, ree Laril. Da su samo oiljci, ne bi
mi toliko smetalo. Ona povue stopalo iz Gujinih ruku. Jeste li videli
kupole u planinama? Od toga su napravljeni prstenovi.
Guja baci pogled na njenu drugu petu, takoe probuenu, takoe s
prstenom. Sada je prepoznala sivu, providnu materiju. Ali nikada pre toga
nije videla nita to bi bilo napravljeno od nje izuzev kupola, koje su
tajanstvene i neprobojne leale rasute na neoekivanim mestima.
Kova je pokuao jednom da prosee ovaj ovde, ree Laril. Kad nije
uspeo ni da ga ogrebe bio je toliko zbunjen da je prepolovio gvozdenu
ipku jednim jedinim udarcem, samo da mi pokae da on to moe. Ona
dodirnu tanku, vrstu tetivu, uhvaenu u neni prsteni. Kada se kristal
jednom stvrdne ostaje takav zauvek. Kao i kupole. Sem ako ne preseete
tetivu, ali onda je ovek hrom. Ponekad mi se ini da bih i to mogla da
podnesem. Ona spusti ivice pantalona da bi pokrila prstenove. Kao to
vidite, zaista mi niko ne moe pomoi. Znam da je posredi tatina. Uskoro
u zaista biti slobodna, bez obzira ta te stvarice znae.
Ne mogu ti pomoi, ree Guja. A i bilo bi opasno.
Hoete da kaete da biste mogli?
Moda bi se neto i moglo, moglo bi se bar pokuati, u vidarskom
naselju.
Oh, vidarko ...
Laril, to e biti veoma opasno. Na svom vlastitom lanku ona pokaza
ta se moe uiniti. Ne bismo presekli tetivu, otkaili bi je. Prsten bi tada
mogao da se skine. Ali morala bi dugo da provede u gipsu. Sem, toga, niko
ne moe da bude siguran da e tetive da zarastu kako treba, noge ti moda
vie nikada nee biti tako snane kao sada. Moe se ak desiti da se tetive
nikada ponovo ne uvrste za kost.
Razumem... ree Laril, glasom punim nade i radosti, vie ne sluajui
Guju.
Obeaj mi neto.
Naravno, vidarko.
 Nemoj se jo za sada odluiti ta e. Nemoj se odluiti dok ne zavri
sluba u Planini. Saekaj nekoliko meseci. Budi sigurna. Kad jednom bude
slobodna, moda e uvideti da ti to vie ne znai puno.
Laril upitno pogleda u nju. Guja je znala da je htela da pita kako bi se
ona oseala u njenom poloaju, ali je shvatila da bi pitanje zvualo
uvredljivo.
Obeava li mi?
Da, vidarko, obeavam.
Obe ustadoe.
Pa, laku no, ree Guja.
Laku no, vidarko.
Guja krenu niz hodnik.
Vidarko?
Molim.
Laril je zagrli. Hvala! Povue se zatim zbunjena. Obe se okrenue da
pou svojim putem ali Guja se osvrte.
Laril, odakle trgovci robljem nabavljaju te prstenove? Nikada jo nisam
ula da je nekom uspelo da obradi materijal od koga su napravljene
kupole.
Daju im ljudi iz Grada, ree Laril. Premalo da bi se od njega moglo
napraviti neto korisno. Samo prstenovi.
Hvala.
Guja se vrati u postelju, razmiljajui o Centru, koji je davao lance
trgovcima robljem, i odbijao da govori s vidarima.
7

Guja se probudi pre Gabrijela, upravo kad se no zavravala. Dok se

razdanjivalo, slaba, siva svetlost polako ispuni sobu. Guja je leala na boku,
oslonjena na lakat i posmatrala Gabrijela kako spava. Ako je to uopte bilo
mogue, onda je bio jo lepi kad spava nego kad je budan.
Guja prui ruku, ali zastade, pre no to ga je dodirnula. Volela je da vodi
ljubav ujutro. Ali nije elela da probudi Gabrijela.
Mrtei se, ona lee natrag u postelju i pokua da se seti svojih utisaka.
Sinonje vee nije ba bilo najnezaboravniji susret u njenom seksualnom
ivotu, jer Gabrijel je bio, iako ne ba trapav, a ono jo nedovoljno iskusan.
Ali, iako nije bila potpuno zadovoljena, spavanje s Gabrijelom nije joj se
uinilo nimalo neprijatnim.
Guja natera svoje misli u veu dubinu i otkri da je uznemiravaju. Suvie
mnogo su liile na strah. Sigurno se nije plaila Gabrijela: i pomisao na to
bila je smena. Ali nikada pre toga nije bila s ovekom koji nije mogao da
kontrolie svoju plodnost. Uinio je da se osea nelagodno, to nije mogla da
porekne. Njena vlastita kontrola bila je savrena; u tom pogledu imala je
potpuno poverenje u sebe. I, ak i kada bi nekom udovinom igrom
sluaja i ostala trudna, mogla bi da abortira bez ikakvih preteranih
posledica koje su gotovo ubile Gabrijelovu prijateljicu Leu. Ne, nelagodnost
koju je oseala nije se zasnivala na svesti o onome to bi se stvarno moglo
dogoditi. Dakle, iskljuivo znanje o tome da je Gabrijel nesposoban da se
kontrolie odbilo ju je od njega. Jer ona je odrasla znajui da e njeni
ljubavnici umeti da se kontroliu, znajui da i oni imaju potpuno isto
poverenje u nju. Nije mogla takvo poverenje pokloniti Gabrijelu, ak iako
njegove tekoe nisu bile nastale njegovom krivicom.
Po prvi put je zaista shvatila koliko je bio usamljen za poslednje tri
godine, kako su se ljudi ponaali prema njemu i ta je i on sam oseao
prema samome sebi. Tuno uzdahnu i prui ruku k njemu, milujui mu telo
vrhovima prstiju, budei ga malo po malo, ostavljajui za sobom sva svoja
oklevanja i strepnje.

Nosei torbu sa zmijama, Guja sie niz stenje. Nekolicinu bolesnika iz

grada trebalo je opet pregledati, i provee to podne dajui vakcine,
Gabrijel je ostao u oevoj kui, pakujui se i pripremajui se za put.
 Veverica i Brzonoga su se caklile od timarenja. Glavni konjuar, Ras nije
se dao videti. Guja ue u Veveriin odeljak da mu pregleda novopotkovane
noge. Poea ga iza uiju i glasno mu ree da treba da se kree i da e
dobiti zapaljenje nogu. Iznad njene glave seno u potkrovlju tiho zauta, ali
iako je ekala, vie se nita nije ulo.
Morau da zamolim glavnog konjuara da te malo potera po polju
ree svom poniju i opet prieka.
Ja u ga jahati, gospoo, proaputa dete.
Otkuda znam da ume da jae?
Umem.
Molim te, sii.
Dete se polako spusti kroz rupu na tavanici, obesi se na ruke i pusti se
da padne pored Gujinih nogu. Stajala je oborene glave.
Kako se zove?
Devojica promrmlja neto u dva sloga. Guja se spusti na jedno koleno i
neno je uhvati za ramena. Izvini, nisam te ula.
Ona podie pogled, mirei zbog groznog oiljka. Modrica je bila poela
da bledi. Melisa. Posle prvog oklevanja izrekla je to ime kao da se brani,
kao da ika Guju da joj ga porekne. Guja se pitala ta je ona ena rekla, prvi
put kad su je pitali za ime. Melisa, ponovi dete, oklevajui nad svakim
pojedinim slogom.
Melisa, ja se zovem Guja, isprui ruku i dete je prodrma, motrei je
ispod oka. Hoe li jahati Vevericu za mene?
Da.
Moda e ponekad da se uzjoguni.
Melisa se uhvati za gornju ivicu vrata na odeljku i podie se sve dok joj
brada nije provirila napolje. Vidi li onoga tamo?
Preko puta je stajao strahoviti arac, visok preko sedamnaest aka. Jo
ranije je pao Guji u oi; obarao je ui i pokazivao zube kad god bi neko
proao pored njega.
Ja ga jaim, ree Melisa.
Blagi Bogovi, ree Guja, iskreno zadivljena.
Ja sam jedina koja to moe, ree Melisa. Ja i onaj drugi.
Ko, Ras?
 Ma, ne, odgovori Melisa s prezirom. Ne on. Onaj iz dvorca. Onaj sa
utom kosom.
Gabrijel.
Rekla bih. Ali ne silazi esto ovamo k nama, i tako ja jaem njegovog
konja. Melisa skoi natrag na pod. Nije lo. Ali tvoj poni je sladak.
Pred ovakvim dokazima detetovih sposobnosti i strunosti vie nije
pokuavala da je upozorava na opasnost. Pa, hvala ti. Bie mi milo da ga
jae neko ko zna ta radi.
Melisa se pope do ivice otvora u potkrovlju, spremajui se da se sakrije
u senu a Guja nije uspevala da smisli kako bi je zainteresovala da jo malo
popria. Tada se Melisa upola okrenu prema njoj. Gospoo, vi mu recite
da ste mi dozvolili. Nije vie bilo ni traga samopouzdanja u njenom glasu.
Naravno da hou, ree Guja.
Melisa ieze.
Guja osedla Brzonogu i povede je napolje, gde se susrete sa glavnim
konjuarem.
Melisa e vebati Vevericu za mene, ree Guja. Dozvolila sam joj.
Ko?
Melisa.
Neko iz grada.
Tvoj pomonik. ree Guja. Crvenokoso dete.
A, mislite na Nakazicu? On se zakikota.
Guja oseti kako joj krv grunu u lice, najpre od oka, zatim od besa.
Kako se usuujete da se tako rugate detetu?
Rugam joj se? Kako? Zar time to joj kaem istinu? Niko ne eli da mu
izlazi pred oi i bolje je za nju da to ima na umu. Da li vas je gnjavila?
Guja uzjaha svog konja i gledae ga odozgo. Ubudue svoje pesnice
upotrebljavajte na nekome ko vam je jednak po snazi. Pritisnu petama
kobiline bokove i Brzonoga skoi napred, ostavljajui za sobom konjunicu
i Rasa i dvorac gradonaelnika.

Dan je promakao mnogo bre no to je Guja oekivala. uvi da se u

Planini nalazi vidarka, dooe ljudi iz cele doline, donosei malu decu radi
zdravstvene zatite koju im je nudila i starce sa hroninim oboljenjima od
kojih neke, kao recimo Gram sa njenim artritisom, nije mogla da izlei.
Njena, se dobra srea nastavi, jer iako je primila nekoliko pacijenata sa
tekim infekcijama, tumorima, ak i nekoliko zaraznih oboljenja, nije joj
doao ni jedan samrtnik. Svet u Planini bio je gotovo isto onoliko zdrav
koliko je bio lep.
Provela je celo popodne radei u sobi u prizemlju krme, gde je ranije
imala nameru da odsedne. To je bilo mesto u gradu gde su se svi okupljali,
i gostioniarka je pozdravi dobrodolicom. Uvee, poslednji preostali
roditelj odvede poslednje rasplakano dete iz sobe. alei to Pauli nije bila
s njom, da im pria prie i viceve, Guja se zavalila u naslon stolice,
proteui se i zevajui i opusti se, sa rukama podignutim u vazduhu,
zabaene glave i sklopljenih oiju. ula je kako se vrata otvaraju, korake,
utanje dugake suknje, i osetila topli miris domaeg aja.
Guja se uspravi kada Lejni, gostioniarka, stavi posluavnik na sto u
blizini. Lejni je bila lepa i prijatna sredovena ena, prilino temeljno
graena. Ona sede, natoi dve velike olje aja i prui jednu Guji.
Hvala. Guja stade da udie toplu paru.
Poto su provele nekoliko minuta pijuckajui utke, Lejni prva
progovori. Drago mi je to ste doli, ree. Ve isuvie dugo nije se
pojavio nijedan vidar u planini.
Znam, ree Guja. Retko uspevamo da stignemo tako daleko na jug.
Pitala se da li i Lejni zna da se problem ne nalazi u tome to je Planina
daleko od vidarske stanice.
Kada bi se neki vidar stalno nastanio kod nas, ree Lejni, znam da bi
se grad pokazao veoma iroke ruke u svojoj zahvalnosti. Sigurno e
gradonaelnik razgovarati o tome s vama kada se oporavi. Ali ja sam u
Veu i uveravam vas da e njegov predlog u tom smislu biti podran.
Hvala, Lejni. Imau to na umu.
Znai, mogli biste da ostanete?
Ja? Buljila je u svoj aj, preneraeno. Nije joj ni za tren palo na pamet
da Lejni u stvari upuuje poziv njoj lino. Planina, sa svojim prelepim,
zdravim stanovnicima, bila je mesto u koje bi se rado povukao svaki vidar,
nakon celog ivota provedenog u tekom poslu, mesto gde bi neko ko ne
eli da bude vidarski uitelj mogao lepo da se odmara. Ne, ne mogu. Sutra
ujutro putujem. Ali kada budem stigla kui rei u ostalimvidarima o vaoj
ponudi.
 Da li ba zaista ne elite da ostanete?
Ne mogu. Nisam toliko visoko odmakla u karijeri da mogu prihvatiti
ovu slubu.
I ve sutra morate otputovati?
Moram. U stvari, zaista nema mnogo posla u Planini. Vi ste svi zajedno,
suvie zdravi. Guja se aljivo nasmei.
Lejni se brzo nasmeja ali glas joj ostade ozbiljan. Ako mislite da treba
da idete zbog onog mesta gde ste odseli... zato to vam je potrebno neko
bolje mesto za posao, ree oklevajui, moja gostionica vam je uvek
otvorena.
Hvala. Da ostajem due preselila bih se kod vas. Ne bih elela da ...
zloupotrebim gradonaelnikovo gostoprimstvo. Ali zaista moram
otputovati.
Baci pogled na Lejni, koja se opet nasmei. Razumele su se.
Hoete li prenoiti kod mene? upita Lejni. Mora da ste se umorili, a
put je dosta dug.
Oh, jahanje e mi zaista prijati, ree Guja. Odmorie me.

Guja je jahala ka gradonaelnikovoj rezidenciji kroz mrane ulice,

uljuljkujui se u snove uz ritmini topot Brzonoginih kopita. Zadremala je,
dok je kobila odmicala. Noas su oblaci bili visoki i retki; mesec u
poslednjoj etvrti bacao je senke po kamenju.
Iznenada, Guja zau struganje obuvenih peta na kaldrmi. Brzonoga
snano odskoi u levo. Izgubivi ravnoteu Guja uzalud stade da grabi
rukama za unka i za konjsku grivu, pokuavajui da se ponovo uspravi.
Neko je epa za koulju i obesi se, vukui je nanie. Ona oslobodi jednu
ruku i udari napadaa. Pesnica joj skliznu na gruboj tkanini. Zamahnu
ponovo i ovoga puta pogodi u cilj. ovek zastenja i pusti je. Ona se nekako
iskoprca i usede u sedlo, pobadajui kobilu petama. Brzonoga jurnu,
Napada se i dalje drao za sedlo. Guja je ula kako mu izme struu po
kaldrmi dok je pokuavao da peke odri korak s konjem. Vukao je sedlo
ka sebi. Iznenada ono se ispravi uz trzaj, u trenutku kada ga taj ovek
ispusti iz ruku.
Ali ve u sledeem trenutku Guja naglo zaustavi kobilu. Torbe sa
zmijama vie nije bilo.
 Guja okrenu kobilu u mestu i natera je u galop za ovekom koji je beao.
Stoj! viknu Guja. Nije elela da konjem naleti na njega, ali on se nije
spremao da je poslua. Mogao je da mugne u neki boni prolaz, suvie
uzan za konja i jahaa, i pre no to ona sjai i poe za njim, on bi nestao.
Guja se sae na konju, zgrabi ga za haljetak, i baci se na njega. Upleteni
jedno s drugim, tresnue o tlo. On se u padu okrenu i Guja udari o kaldrmu,
pritisnuta odozgo jo i njegovom teinom. Nekako je uspela da ga dri iako
se borio da se oslobodi njenog stiska, a ona se borila da udahne. Htela je da
mu kae da ispusti torbu iz ruke, ali jo nije bila u stanju da govori. On je
udari i ona oseti otar bol na elu, tamo gde je poinjala kosa. Guja uzvrati
udarac, i neko vreme su se kotrljali i grebli nogama po kaldrmi. Guja zau
kako je torba udarila o kamen: baci se napred svom teinom i epa je, ali
to uini i ovek pod kapuljaom. Dok je Pesak iznutra besno egrtao oni su
se nadvlaili i otimali o nju, kao deca.
Pusti to! dreknu Guja. Izgleda da se jo vie smrailo, i ona je jedva
mogla da vidi. Znala je da nije udarila glavu, jer nije oseala vrtoglavicu.
Zatrepta oima i svet oko nje stade da se talasa. Nema tu nita za tebe!
On je vukao torbu ka sebi, jecajui oajniki. Guja popusti za trenutak,
zatim naglo tre ka sebi i ote mu je. Bila je tako iznenaena kada je ovaj
prosti trik upalio da je pala unazad, udarila kuk i lakat, i jauknula od
nekakvog polubola kad je udarila lakatnu kost. Pre nego to je uspela da
ustane, napada pobee niz ulicu.
Guja se uspravi na noge, pritiskajui lakat uz telo i vrsto drei ruku
torbe u drugoj ruci. Kakvih sve tunjava ima, ova nije bila ba bog zna
kakva. Obrisa lice, mirkajui, i vid joj se razbistri. Krv joj je tekla u oi od
posekotine u korenu kose. Koraknuvi, posrnu, udarila je desno koleno.
Othrama do kobile koja plaljivo zafrkta, ali ne ustuknu. Guja je potapa. Za
veeras vie nije bila raspoloena da lovi vlastitog konja ili ma ta drugo.
elela je da pusti Maglu i Pesak iz torbe da bi se uverila da im se nita nije
dogodilo, ali znala je da e to kobilinu trpeljivost staviti na suvie jaku
probu. Zato samo privrsti torbu natrag za sedio i uzjaha.

Guja zaustavi kobilu ispred staje, u trenutku kada se njena crna

gromada iznenada pojavi pred njima u tami. Bila je oamuena i u glavi joj
se vrtelo. Iako nije bila izgubila mnogo krvi, a napada je nikada nije
udario toliko jako da bi je onesvestio, priliv adrenalina tokom bitke bio ju
je sasvim napustio, ostavljajui je potpuno iscrpljenom.
Ona uze vazduh. Glavni konjuaru!
Za trenutak niko joj ne odgovori, a zatim se, pet metara iznad njene
glave, naglo otvorie vrata na seniku.
Nije tu, gospoo, ree Melisa. On spava gore u dvorcu. Mogu li ja
umesto njega?
Nisam htela da te probudim ...
Gospoo, ta se dogodilo? Sva ste u krvi!
Ne, prestalo je. Potukla sam se s nekim. Hoe li biti tako ljubazna da
mi pravi drutvo? Moe sesti iza mene kad budemo ili uzbrdo a potom
se vratiti jaui Brzonogu.
Melisa doepa konopac od ekrka i spusti se na rukama do zemlje.
Uinila bih sve to traite, gospoo, ree tiho.
Guja joj prui ruku i Melisa je uze i vinu se na konja iza nje. U svetu koji
je Guja poznavala sva su deca radila, ali ruica desetogodinjeg deteta koja
se uhvatila za njenu bila je tvrda i gruba, i puna uljeva, kao ruka odraslog
radnika.
Guja pritisnu kobiline bokove kolenima i ona krenu stazom uzbrdo.
Melisa se drala za zadnji deo sedla, to je bilo veoma nespretno za dranje
ravnotee. Guja prui ruku iza lea i stavi detinje ruke sebi oko struka.
Melisa je bila isto onako ukruena i plaha kao i Gabrijel, i Guja se pitala da
nije Melisa moda jo due od njega ekala da je neko dodirne s nenou.
ta se dogodilo? upita Melisa.
Neko je pokuao da me opljaka.
Gospoo, pa to je strano. U Planini jo nikada niko nije bio pokraden.
Ali mene je neko pokuao da opljaka. Hteli su da mi ukradu zmije.
Mora da je to bio neki ludak, ree Melisa.
Od ovih poznatih rei Guji se pope jeza uz kimu. Setila se pustinjskog
haljetka koji je napada nosio, odee koja retko viala u Planini. I bio je.
ta?
Ludak. Ne, ipak on nije lud. Ludak ni ne bi iao za nekim uvee daleko.
On neto trai, ali ta to? Nemam nita to bi nekom drugom moglo da
treba. Nikome osim vidaru zmije nisu od koristi.
 Moda je hteo Brzonogu, gospoo. Ona je dobar konj, a sem toga, nikad
jo nisam videla tako raskonu opremu.
Taj ovek mi je rasturio ceo logor, i to pre nego to sam dobila
Brzonogu.
Znai da je to zaista pravi ludak, ree Melisa. Niko na svetu ne bi
pljakao vidara.
Volela bih da ljudi prestanu to da mi pominju, ree Guja. Ako nije
hteo da me opljaka, pa, ta je onda hteo?
Melisa pojaa stisak oko Gujinog struka, i miica joj se oea o drku
Gujine kame.
Zato ga niste ubili? upita. Ili ga barem dobro uboli?
Guja dotae glatku, kotanu drku. Nije mi ni palo na pamet, ree.
Nikada jo nisam podigla svoju kamu na nekog. Pitala se da li bi, u stvari,
bila uopte u stanju da nekog napadne noem. Melisa ne odgovori.
Brzonoga se pela po stazi. Kamenii su joj iskakali ispod kopita i padali,
kotrljajui se niz otru liticu.
Da li se Veverica dobro ponaa? Upita najzad Guja.
Da, gospoo. I sad vie uopte ne hramlje.
Odlino.
Veoma je zabavno kad ga ovek jae. Nikad jo nisam videla tako
prugastog konja kao to je on.
Trebalo je da sama neto stvorim, pre nego to sam dobila zvanje
vidara, i napravila sam Vevericu, ree Guja. Pre toga jo niko nije bio
izdvojio taj gen. Tada se seti da Melisa ne moe imati pojma o emu ona
govori; zapita se da tua moda nije imala tee posledice po nju nego to je
tu u poetku mislila.
Vi ste ga napravili?
Napravila sam medicinu od koje e se roditi takav kakav je. Morala
sam da dokaem da mogu da promenim ivo bie ne ozledivi ga, da bih
pokazala da sam u stanju da radim na promenama kod zmija. Na taj nain
leimo jo vie bolesti.
Volela bih da neto takvo umem i ja.
Melisa, pa ti ume da jae konje kojima se ja ne bih usudila ni da
priem.
Melisa ne odgovori.
 ta te titi?
Htela sam da budem dokej.
Bila je malo, mravo dete, i oigledno da nije bilo konja koga nije umela
da jae. Pa, zato onda... Guja se ugrize za jezik, jer je shvatila zato
Melisa nije mogla da postane dokej u Planini.
Napokon, dete ree: Gradonaelnik hoe da mu dokeji budu tako lepi
kao i njegovi konji.
Guja uze Melisinu ruku i blago je stisnu Oprosti.
Ne ljutim se, gospoo.
Svetla iz dvorita pruie se u njihovom pravcu. Brzonogine noge
zatopotae po kamenu. Melisa skliznu sa kobilinih lea.
Melisa?
Ne brinite, gospoo, ja u odvesti konja. Hej! povika. Otvorite!
Guja polako sjaha i skinu torbu sa zmijama sa sedla. Ve se ukoila, a
povreeno koleno je strano bolelo.
Vrata na rezidenciji se otvorie i sluga u spavaici proviri napolje. Ko je
to?
Gospoa Guja, ree Melisa iz mraka. Povreena je.
Dobro mi je, ree Guja, ali sluga se sa uasnutim krikom okrenu i
stade da poziva pomo, a potom trei doe u dvorite.
Zato je nisu uneli unutra? On prui ruku da pridri Guju. Ona ga
blago odgurnu. Drugi ljudi dotrae i okupie se oko nje.
Dovedi natrag tog konja, glupao mala!
Ostavite je na miru! otro ree Guja. Hvala, Melisa.
Nema na emu, gospoo.
Kad Guja ue u nadsvoeni hol, Gabrijel brzo slete niz ogromno, okruglo
stepenite. Gujo, ta ti je?... Mili Bogovi, ta se to dogodilo?
Dobro mi je, ponovi ona. Samo sam se potukla s jednim nevetim
lopovom. Ali bilo je vie od toga. Sad je to ve znala.
Zahvali se slugama i pope se uz stepenice sa Gabrijelom u junu kulu.
Stajao je pored nje, zabrinut i ustreptao, dok je ona proveravala ta se
desilo s Maglom i Peskom, dok je on nagovarao da se prvo pobrine za sebe.
Zmije nisu bile povreene i Guja ih ostavi u njihovim odeljcima i ode u
kupatilo.
 Pogleda se u ogledalo: lice joj je bilo ogrezlo u krv a kosa prilepljena uz
glavu. Njene plave oi buljile su natrag u nju, iz ogledala.
Izgleda kao da su te zamalo ubili. On pusti vodu i izvadi krpu za
trljanje i pekire.
Izgledam, zar ne?
Gabrijel je pekirom tapkao po posekotini koja joj se protezala preko
ela i zalazila u kosu. Guja je videla njene ivice u ogledalu: to je bila plitka,
tanka posekotina, koju je mora biti napravio neki prsten, a ne bokser.
Moda bi trebalo da legne.
Rane na glavi uvek ovako jako krvare, ree Guja. Nije tako opasno
kao to izgleda. Pogleda nanie po sebi i tuno se nasmeja. Nove koulje
nikada nisu naroito udobne, ali ovo je veoma neprijatan nain da se
iznose. Rame i lakat bili su joj pocepani, a takoe i desno koleno, od pada
na kaldrmu; a prljavtina se upila u tkaninu. Kroz poderotine je mogla da
vidi kako se stvaraju modrice.
Doneu ti druge, ree Gabrijel. Prosto ne mogu da verujem da se
tako neto dogodilo. U Planini se gotovo nikada ne dogaaju pljake. I svi
znaju da si ti vidarka. Ko e napasti vidara?
Guja mu uze pekir iz ruke i dovri ispiranje posekotine. Gabrijel ju je
isuvie neno oistio; Guja nije htela da joj zaraste preko prljavtine i
komadia ljunka.
Taj to me je napao nije bio iz Planine, ree ona.
Gabrijel je sunerom tapkao po kolenu od pantalona, da bi razmekao
mesto na kome je skorela krv zalepila tkaninu za kou. Guja mu ispria o
ludaku..
Barem nije neko od naih ljudi, ree Gabrijel. A stranca emo lako
pronai.
Moda. Ali ludak je ve izbegao poteri pustinjskog naroda; u gradu je
bilo mnogo vie mesta gde bi se mogao sakriti.
Ona ustade. Koleno ju je jo vie bolelo. Othrama do velike kade i otvori
slavinu, na vrelo. Gabrijel joj pomoe da se oslobodi preostale odee I sede
pored kade dok je ona natapala svoje bolne modrice. Vrlo se ljutio zbog
onog to se dogodilo.
Gde si bila kada te je ludak napao? Poslau gradske straare da
pretrae to mesto.
 Oh, Gabrijele, pusti to jo noas. Prolo je ve vie od jednog asa - u
najmanju ruku - on je ve odavno otiao. Sve to e uiniti bie da istera
ljude iz toplih postelja i poalje ih da se muvaju po gradu i uznemiruju
druge ljude iz njihovih toplih postelja.
Hou da uinim neto.
Znam. Ali za sada se ne moe nita uiniti. Ona se zavali i zatvori oi.
Gabrijele, ree iznenada, nakon nekoliko trenutaka provedenih u
utanju, ta se to dogodilo Melisi?
Otvori oi i pogleda ga; on se namrti.
Kome?
Melisi. Maloj konjuarevoj pomonici sa oiljcima od opekotina. Ima
deset ili jedanaest godina i crvenu kosu.
Ne znam ... ne seam se da sam je sreo.
Ona jai tvog konja za tebe.
Jai mog konja! Desetogodinje dete? To je kojeta.
Kazala mi je da ga jai. Nije zvualo kao da lae.
Moda da sedne mom konju na lea kada ga Ras izvodi na panjak. A
ipak sam siguran da bi ak i to dozvolio. Ras ne sme da ga pojae - kako bi
jedno dete?
Dobro, ne mari ree Guja. Moda je Melisa prosto htela da na nju
napravi utisak; ne bi se iznenadila kad bi to dete iveo u vlastitom svetu
snova. Ali Guja zakljui da ipak ne moe tek tako da zanemari tvrdnju
jednog deteta. Ne mari, ree Gabrijelu. Samo sam se pitala kako se mala
opekla.
Ne znam.
Iscrpljena, oseajui da e zaspati u kadi ako ne izie, Guja natera sebe
napolje. Gabrijel je obmota velikim pekirom i pomoe joj da istrlja lea i
noge, jer jo uvek je bila sva ukoena i bolna.
Pre etiri-pet godina dolo je do poara dole u staji, ree on
iznenenada. Ali mislio sam da niko nije bio povreen. Ras je ak uspeo da
izvede veinu konja.
Melisa se krila od mene, ree Guja. Zar je mogla tako da se radi etiri
godine?
 Gabrijel pouta. Ako je imala oiljak... On nelagodno slegnu
ramenima. Ne volim da se podseam na to, ali i ja sam se skrivao od
svakog ivog skoro tri godine. Rekao bih da je to izvodljivo.
On joj pomoe da se vrati u spavau sobu, i zastade iznenada zbunjen.
Guja, takoe iznenaena, shvati da se njeno ponaanje opet moglo
protumaiti kao izazivanje, iako nije bila toga svesna. elela je da mu
ponudi da podeli postelju s njom te noi; volela bi da ima drutvo. Ali njene
fizike moi nisu bile neiscrpne. Upravo ovoga asa nije imala snage da
vodi ljubav, ak ni da opti ljubazno sa nekim, a nije elela da ga povredi
jo vie time to e od njega traiti da lei cele noi pored nje i da ne
dodirne.
Laku no, Gabrijele, ree. Volela bih da je sad ona jueranja Guja.
On je dobro prikrivao razoarenje, i zbunjenost kad je shvatio da je
razoarana, iako je znao da je izranavljena i umorna. Pozdravie se samo
za laku no. Guja iznenada oseti kako je naglo obuzima elja. Jedino to ju
je spreavalo da ga zamoli da ostane bila je pomisao na to kako e se
oseati sutra ujutro nakon veeranjeg fizikog i emotivnog napora. Dalji
napori duha i tela, ak i prijatni i strasni, samo bi pogorali njeno stanje.
Prokletstvo, ree Guja kada Gabrijel ode. Taj ludak sve vie dodaje
na svoj raun.

Neki zvuk probudi Guju iz dubokog sna od iscrpljenosti. Pomisli da je to

Laril dola zbog gradonaelnika, ali niko nije progovarao. Svetlost iz
hodnika osvetli za trenutak sobu, a potom se vrata zatvorie, i ponovo
nastade tama. Guja je leala potpuno nepomino. ula je kako joj srce bije
dok se spremala na odbranu, seajui se onoga to je Melisa rekla o njenoj
kami. U logoru ju je uvek imala kraj sebe, iako je za vreme putovanja bilo
isto toliko verovatno da e je neko napasti kao i sada, kad je spavala u
gradonaelnikovom dvorcu. Ali veeras su joj kama i pojas leali negde na
podu, tamo gde ih je bacila, a moda i u kupatilu. Nije mogla da se seti.
Glava je bolela, a koleno igalo.
Ma, o emu ja to razmiljam? zaudi se. Pa ja ak ni ne umem da se
borim noem.
Gospoo Gujo? glas je bio tako tih da ga je jedva ula.
 Okrenuvi se, Guja se uspravi, potpuno budna, otvarajui pesnicu poto
ju je nesvesno bila stisnula.
Melisa?
Da, ja sam, gospoo.
Hvala bogovima da si se oglasila ... Zamalo da te udarim.
Oprostite. Nisam htela da vas probudim. Ja sam samo ... Htela sam da
se uverim da...
Da li neto nije u redu?
Ne, ali nisam znala da li ste dobro. Uvek vidim da tu gore gore svetla i
mislim da niko ne ide u postelju do duboko u no. Mislila sam da bih
moda mogla da upitam nekoga. Ali , nisam mogla. Sada idem.
Ne, ekaj. Gujine oi su se sada ve bile privikle na mrak i mogla je da
vidi Melisine obrise, blagi odsjaj na suncem izbledelim pramenovima njene
crvene kose; i mogla je da oseti prijatni miris sena i istih konja.
Toliko je lepo od tebe to si dola ak dovde da se raspita o meni.
Ona privue sebi Melisu, nagnu se i poljubi je u elo. Kroz debele vorove
kovrdave kose ipak je osetila pod usnama neravnine na koi koje je
pravio oiljak.
Melisa se ukruti i odmae se. Kako se ne gadite da me dodirnete?
Melisa, mila moja... Guja prui ruku i upali svetlo pre nego to je
Melisa uspela da je sprei. Dete se okrete u stranu. Guja je uze za ramena i
blago je primora da se okrene sve dok se nisu nale licem u lice. Melisa je
oima izbegavala njen pogled.
Volim te. Uvek dodirujem ljude koje volim. I drugi ljudi bi te voleli, kad
bi ih pustila da ti priu.
Ras to ne kae. On kae da niko u Planini ne eli da gleda nakaze.
Dobro. A ja ti kaem da je Ras odvratan, i kaem da ima i drugih
razloga zbog kojih on eli da te uplai od sveta. On sebi pripisuje sve ono
to ti uradi, zar ne? Pria kako je on taj koji kroti konje i jai ih.
I Melisa slegnu ramenima, oborivi glavu tako da se oiljak manje video.
I onaj poar, ree Guja. ta se u stvari dogodilo? Gabrijel kae da je
Ras spasao konje, ali ti si zadobila povrede, zar ne?
Svi znaju da klinac od osam godina nije u stanju da izvede konja iz
vatre, ree Melisa.
Oh, Melisa...
 Ba me briga!
Ama, da li je to ba tako?
Imam stan. Imam hranu. Imam konje, njima ne smeta...
Pobogu, Melisa! Zato uopte ivi ovde? Pa ljudima ipak treba vie
nego da jedu i prespavaju!
Ne mogu da odem. Jo nemam etrnaest godina.
Da ti nije moda rekao da si njegova robinja? Ropstvo je zabranjeno u
Planini.
Ja nisam robinja, ree Melisa ljutito. Meni je dvanaest godina. ta ste
mislili, koliko mi je?
Mislila sam da ti je oko dvanaest, ree Guja, ne elei da Melisa otkrije
da je ona mislila da je mnogo mlaa. Zar to neto znai?
Da li si ti mogla da ide gde hoe kad ti je bilo dvanaest?
Naravno da sam mogla. Imala sam sreu da budem na mestu sa koga
nisam elela da odem, ali da sam htela, mogla sam.
Melisa zatrepta. O, ree. Pa, dobro... ovde je drukije. Ako ode, tvoj
staratelj doe po tebe. Ja sam to jednom pokuala i eto, ba to se
dogodilo.
Ali zato?
Zato to nisam mogla da se krijem, ljutito ree Melisa. Rekla bi da se
to nikoga ne tie, ali Rasu su kazali gde sam i on me je vratio ...
Guja isprui ruku i dotae njenu. Melisa uuta.
Izvini, ree Guja. Nisam na to mislila. Htela sam da kaem s kakvim
pravom bilo ko zahteva od tebe da ostane tamo gde ne eli? Zato si
uopte morala da se krije? Zar nisi mogla da uzme svoju platu i ode
tamo gde eli?
Melisa se nasmeja. Svoju platu! Klinci ne dobijaju platu. Ras je moj
staratelj. Moram da radim onako kako mi kae. Moram da ostanem s njim.
Takav je zakon.
Pa, to je grozan zakon! Znam da te on zlostavlja ... zakon ne moe da
trai od tebe da ostane pored nekoga kao to je on. Dozvoli mi da
razgovaram sa gradonaelnikom. Moda e on moi da udesi da uradi ono
to eli.
Nemojte, gospoo! Melisa se baci na kolena pored postelje, hvatajui
se za arave. Zar e me neko drugi primiti? Niko! Oni e me ostaviti s
njim, jedino to e me navesti da govorim loe o njemu. A onda e on s
pravom biti jo gori. Molim vas, ne pokuavajte nita!
Guja je podie na noge i zagrli je, ali Melisa se povue u sebe, izvlaei se
iz Gujinog zagrljaja, a tada se odjednom baci na nju uz duboki uzdah u
trenutku kada joj je Guja dozvoljavala da se oslobodi, pustivi da joj ruka
sklizne preko detinjih ramena.
Melisa, ta ti je?
Nita!
Guja raskopa Melisin struk i pogleda joj lea. Bila je tuena komadom
koe ili biem, neim to e boleti ali nee praviti krvave rane, nee je
spreiti da radi.
Kako se to... Ona se presee u pola rei. Majku mu! Ras je bio l j u t
zbog mene, zar ne? Ja sam ga prekorela i tebi sam time napravila neprilike,
zar ne?
Gospoo Gujo, kad hoe da udari, on udara. On o tome ne razmilja. Isti
je sa mnom kao i sa konjima. Ona ustuknu.
Ne idi. Noas ostani ovde. Sutra emo ve neto smisliti.
Ne, molim vas, gospoo, sve je uredu. Ne brinite. Ja sam ceo ivot
provela ovde. Umem da se snaem. Ne inite nita. Molim vas. Moram ii.
ekaj...
Ali Melisa se ve iskrala iz sobe. Vrata se zatvorie za njom. Dok je Guja
uspela da se iskobelja iz postelje i zahrama ka njoj, ve je bila na pola puta
ka stepenitu. Guja se osloni na dovratnik, proturajui glavu u hodnik. Jo
emo o tome porazgovarati! viknu, ali Melisa utke stra niz stepenice i
nestade.
Guja othrama natrag u svoju raskonu postelju, uvue se pod toplu
ebad i ugasi lampu, mislei sve vreme o Melisi, tamo napolju, u mranoj i
hladnoj noi.

Guja je leala nepomino, budei se polako, elei da prespava ceo dan i

da ga tako prebrodi. Toliko se retko razboljevala da joj je bilo teko da
bude mirna kad bi se to zaista dogodilo. Imajui u vidu stroge lekcije koje
je delila Gabrijelovom ocu, sada bi ispala budala kad se ne bi drala
vlastitih saveta. Guja uzdahnu. Mogla je da radi ceo dan; mogla je da
preduzima duga putovanja peke ili na konju, i nita joj to nije smetalo. Ali
bes, adrenalin, i nasilje preivljeno u tunjavi sada su se udruili protiv nje.
Pribirajui se, kretala se veoma polako. Presee vlastiti dah i ukipi se.
Bol u desnom kolenu, tamo gde je artritis bio najgori, postade veoma otar.
Koleno joj je bilo nateeno i ukrueno i boleo je svaki zglob na telu. Bila se
navikla na bolove. Ali danas su se po prvi put najgora iganja proirila i na
desno rame. Lee ponovo u jastuke. Ako i natera sebe da otputuje u toku
dananjeg dana, uskoro e se nai ukoena za mnogo due vreme, i to
negde napolju, u pustinji. Umela je da natera svoje telo da ne osea bol
kada je to bilo potrebno, ali to je zahtevalo ogromnu energiju i kasnije ju je
kotalo. Upravo u ovom trenutku nije imala energije za rasipanje.
I dalje nije mogla da se seti gde je ostavila pojas, niti, sada kad je
razmiljala o tome, zato ga je uopte i traila u toku noi... Guja naglo sede
u postelji setivi se Melise, i gotovo jauknu od bola. Ali oseanje krivice
bilo je isto toliko jako koliko i protest vlastitog tela. Morala je neto da
uini. No, sukob sa Rasom ne bi pomogao njenoj maloj prijateljici. Guja se u
to ve uverila. Nije znala ta da radi. U jednom trenutku nije ak ni znala da
li e uspeti da se dovue do kupatila.
Ali bar toliko je uspela. A i kesa je bila tu, uredno obeena o iviluk,
zajedno sa pojasom i kamom. Koliko je mogla da se seti, sve svoje stvari
bila je ostavila unaokolo, onako kako ih je bacala sa sebe. Pomalo se
stidela, jer obino nije bivala ovako neuredna.
elo joj je bilo nateeno, a dugaka, plitka posekotina zarasla u debelu
krastu: tu vie nita nije moglo da pomogne. Guja izvadi aspirin iz kese na
pojasu, uze veliku dozu i othrama natrag u postelju. ekajui da zaspi,
pitala se koliko e ti napadi artritisa poeti da bivaju sve ei to vie
bude starila. Bilo je sigurno da e do njih doi, ono to nije bilo tako
sigurno bila je injenica da nee uvek imati tako udobno boravite da se
oporavi.

Sunce je bilo visoko odskoilo i bilo je skarletno crveno iza retkih, sivih
oblaka, kada se ponovo probudila. Ui su joj pomalo zvonile od aspirina.
Paljivo poe da savija desno koleno i oseti olakanje kad vide da je gipkije
i da manje boli. Bojaljivo kucanje na vratima koje ju je probudilo, ponovi
se.
 Napred.
Gabrijel otvori vrata i promoli glavu unutra.
Gujo, je li ti dobro?
Jeste, ui.
Dok je Gabrijel ulazio ona sede u postelji.
Oprosti ako sam te probudio, ali ve sam nekoliko puta pogledao
unutra, a ti se nisi pomerala.
Guja smae pokrivae i pokaza mu svoje desno koleno. Bilo je ve
prilino splasnulo ali oigledno nije bilo zdravo, a modrice su postale crne
i ljubiaste.
Blagi Bogovi, ree Gabrijel.
Bie bolje do sutra ujutru, ree Guja. Pomae se tako da on moe da
sedne pored nje. Moglo je biti i gore, ini mi se.
Jednom sam iaio koleno i liilo je na lubenicu skoro nedelju dana.
Kae, sutra? Vidari mora da brzo ozdravljaju.
Sino ga nisam iaila, samo sam ga udarila. Nateeno je uglavnom
zbog artritisa.
Artritis! Mislio sam da se ti nikad ne razboli?
Nikad se ne zarazim. Vidari uvek imaju artritis ukoliko ne dobiju neto
jo gore. Ona slegnu ramenima. To je zbog imuniteta o kome sam ti
jednom priala. Ponekad se neto s njim pokvari pa napadne ono isto telo
koje ga je stvorilo. Nije videla nikakvog razloga da mu opisuje zaista
opasne bolesti kojima su vidari bili podloni. Gabrijel se ponudi da joj
dobavi neto za doruak i ona, na svoje iznenaenje, otkri da je gladna.

Guja provede ceo dan kupajui se u vreloj vodi i leei u postelji,

spavajui od preterane koliine aspirina. Bar toliko je pomagao. Gabrijel je
ulazio svaki as i sedeo s njom izvesno vreme, ili bi Laril unela
posluavnik, ili bi Brajan doao da je izvesti kako je gradonaelniku. Jo od
one noi kada je pokuao da ustane, Gabrijelovom ocu nije vie bila
potrebna Gujina nega; Brajan je bio mnogo bolji bolniar od nje.
elela je da to pre ode, da to pre pree dolinu i sledei planinski lanac,
da to pre krene na put prema Gradu. Privlaile su je mogunosti koje su se
tu ukazivale. A urilo joj se i da to pre ode iz gradonaelnikovog dvorca.
Bila je udobnije smetena no ikada u ivotu, ak i onda kada je bila kod
kue u vidarskom naselju. Ali u rezidenciji je ipak bilo neprijatno: to je
bolje poela da je upoznaje, utoliko je jasnije oseala napetost izmeu
njenih stanovnika. Bilo je suvie graevina a premalo topline; suvie vlasti
a nedovoljno zatite od nje. Gradonaelnik je snagu svoje linosti uvao za
sebe, ne dajui nimalo drugima, a Ras je svoju zloupotrebljavao. I ma
koliko da je Guja elela da to pre ode, znala je da nee moi, a da
prethodno ne uini neto za Melisu. Melisa ...
Gradonaelnik je imao biblioteku, i Laril je donela Guji neke od tih
knjiga. Pokuala je da ita. U normalnim okolnostima ona bi progutala i po
nekoliko knjiga na dan, itajui suvie brzo - ega je bila svesna - da bi ih
mogla shvatiti u potpunosti i kako treba. Ali ovoga puta bilo joj je dosadno,
bila je uznemirena, rasejana i poremeena.
Sredinom popodneva Guja ustade iz postelje i othrama do stolice pored
prozora, odakle je mogla da gleda na dolinu. Nije bilo nikoga s kim bi
porazgovarala, ak je i Gabrijel bio otiao u Planinu da da opis ludaka.
Nadala se da e neko da ga pronae i da mu se jo moe pomoi. Pred njom
je bio dugaak put i nije joj se nimalo dopadala pomisao da e sve vreme
morati da se brine da li je neko prati ili ne. U ovo doba godine nee sresti
nijedan karavan koji ide u pravcu grada: putovae sama ili nikako.
Gramin poziv da provede zimu u njenom selu sada joj je izgledao jo
privlaniji. Ali pomisao da provede pola godine onemoguena da obavlja
svoj posao kako treba, ne znajui da li e ikada moi da se opravda, bila joj
je nepodnoljiva. Otii e u Grad, ili e se vratiti u vidarsko naselje da primi
presudu svojih uitelja.
Gram. Moda bi Melisa mogla da ode ka njoj, samo ako Guja uspe da je
oslobodi od Planine. Gram nije bila lepa, a nije ni mnogo marila za telesnu
lepotu; Melisini oiljci njoj nee smetati.
Ali dani e morati da prou da se Grami poalje poruka i da stigne
odgovor, jer njeno selo je lealo daleko na severu. Sem toga, Guja je morala
da prizna samoj sebi da ipak nije toliko dobra prijateljica sa Gram da bi
smela da je zamoli da uzme na sebe odgovornost kao to je ova. Guja
uzdahnu i povue prste kroz kosu, elei da taj problem uroni u njenu
podsvest i da ponovo izroni reen, kao u snu. Osvrtala se po sobi kao da e
joj neto u njoj rei ta da radi.
Na stolu pored prozora stajala je korpa sa voem, inija s kolaiima, sir
i inija sa malim pateticama od mesa. Gradonaelnikova posluga je zaista
svesrdno negovala bolesnike; za sve vreme tog dugakog dana Guja nije
imala ak ni tu mogunost da skrene misli, kakvu je prualo ekanje na
obroke. Nudila je i Gabrijelu i Laril i Brajanu i svoj posluzi koja bi ulazila da
namesti krevet, obrie prozore, poisti mrvice (i dalje nije znala koliko
ljudi radi na odravanju rezidencije i slui Gabrijela i njegovog oca; kad bi
nauila neije ime, idui put se uvek pojavljivalo novo lice), da se poslue
tim akonijama, ali veina inija je uvek bila gotovo puna.
Ne razmiljajui, Guja isprazni korpu ostavljajui u njoj samo najsonije
komade voa, zatim je napuni kolaiima i sirom i pateticama od testa
umotanim u male ubruse. Poe da pie cedulju, ali se predomisli, nacrta
sklupanu zmiju na tom paretu hartije. Presavi ga i unu meu
zaveljaje, prekri sve ubrusom i zazvoni za slugu.
Pojavi se deak - jo jedan sluga koga ranije nije srela - i ona ga zamoli
da odnese korpu u konjunicu i stavi je u reetku sa senom iznad
Veveriinog boksa. Deak je imao svega trinaest ili etrnaest godina, sav
koat od naglog rasta, i ona ga natera da obea da nee sam desetkovati
jelo iz korpe. Zauzvrat mu obea da e moi da uzme sve to je ostalo na
stolu. Nije delovao neuhranjeno, ali Guja jo nije videla dete u periodu
dikljanja koje nije bilo stalno pomalo gladno.
Jesi li zadovoljan pogodbom? upita ga.
Deak se nasmei. Zubi su mu bili iroki i beli, i samo malo iskrivljeni.
Bie to lep mladi. Guja pomisli da u Planini ak i pubertetlije nemaju
bubuljica po licu.
Jesam, gospoo, ree on.
Dobro. Pazi da te glavni konjuar ne primeti. to se mene tie, neka se
on sam stara za svoju hranu.
Da, gospoo! Deak se ponovo nasmei, uze korpu i izie. Po
njegovom glasu Guja zakljui da Melisa nije bila jedino bespomono dete
koje je na svojoj koi osetilo Rasovu zlovolju. Ali to Melisi nee pomoi.
Mali sluga takoe nije bio u boljem poloaju od nje kada je trebalo
svedoiti protiv Rasa.
elela je da razgovara sa detetom, ali dan proe a Melisa se ne pojavi.
Guja se bojala da poalje odreeniju poruku od one u korpi. Nije htela da
Melisa opet dobije batine zato to se strankinja umeala.
 Ve se smrklo kada se Gabrijel vratio u dvorac i uao u Gujinu odaju. Bio
je zabrinut, ali nije zaboravio svoje obeanje da e zameniti Gujinu
upropaenu koulju.
Nita, ree on. Ni ive due u pustinjskim haljinama. Kako se udno
ponaa.
Guja isproba koulju koja joj je za udo dobro pristajala. Ona koju je
prethodno kupila bila je smee boje, od grubog, domaeg tkanja. Ova je
bila mnogo meka, od svilastog, tankog i jakog materijala, bela sa
natampanim plavim arama, veoma sloenim. Guja promrda ramenima i
isprui ruke, milujui vrhovima prstiju bogatu boju. Neka on kupi novo
odelo i ve je druga osoba ... uzme sobu u gostionici, i niko ga nee videti.
Verovatno da nimalo vie ne pada u oi od drugih stranaca koji ovuda
prolaze.
Veina stranaca je prola ovuda jo pre mnogo nedelja, ree Gabrijel,
potom uzdahnu. Ali, u pravu si. ak ni sada ne bi bio upadljiv.
Guja je netremice gledala kroz prozor. Mogla je da vidi nekoliko svetiljki
na salaima u dolini, razbacanih na velikoj udaljenosti jedne od drugih.
Kako ti je koleno?
Sada je dobro. Otok je splasnuo i bol se primirio do one mere koja je
bila normalna kod promene vremena. U pustinji je bila jedna jedina stvar
koja joj se dopadala uprkos jari: stabilnost vremena. Tamo se nije nikada
budila oseajui se kao neki slabaki stogodinjak.
Odlino. Gabrijel je to izgovorio sa prizvukom nade, pitanja i
oklevanja.
Vidari zaista brzo ozdravljaju, ree Guja. Kada imaju razloga za to.
Ona odbaci brige, nasmei se, i bi nagraena blistavim Gabrijelovim
osmehom.

Ovoga puta zvuk vrata koja se otvaraju nije uplaio Guju. Lako se
probudi i uspravi se na lakat.
Melisa? Ona upali lampu tek koliko da mogu da se vide, jer nije htela
da probudi Gabrijela.
Dobila sam korpu, ree Melisa. Bilo je izvrsno. Veverica voli sir, ali
Brzonoga ga ne voli.
 Guja se zasmeja. Drago mi je to si se popela do mene. Htela sam da
razgovaramo.
Aha. Melisa polako izduva vazduh. Gde bih otila? Kad bih mogla.
Ne znam da li moe da mi poveruje, nakon svega to ti je Ras
napriao. Ali, moe da bude dokej, ako je to ono to ti eli, gotovo
svuda osim u Planini. Moda e u poetku morati malo vie da se pomui,
ali ljudi e te ceniti po onome to jesi i to ume. I samoj Guji ove rei
zazvuae lano: budalo, jedna, ree samoj sebi. Ti jednom preplaenom
detetu govori da treba da ode u svet i da se samo samcato izbori za uspeh.
Pokuavala je da se seti neega boljeg.
Leei pored nje, s jednom rukom prebaenom preko njenog kuka.
Gabrijel se promekolji i promumla neto. Guja baci pogled preko ramena i
stavi svoju ruku na njegovu. Sve je u redu, Gabrijele, ree. Spavaj dalje.
On uzdahnu i ponovo utonu u san.
Guja se okrenu Melisi. Dete je za trenutak buljilo u nju, pobledevi kao
avet na priguenom svetlu. Iznenada se okrenu i pobee.
Guja izlete iz postelje i nae za njom. Jecajui, Melisa je pipala po
vratima i otvorila ih upravo u trenutku kada je Guja sustie. Dete polete u
hodnik ali Guja je stie i zaustavi.
Melisa, ta ti je?
Melisa se odmae, plaui, izvan sebe. Guja kleknu i uze je u naruje,
polako je okreui prema sebi, milujui je po kosi.
Sve je u redu, sve je u redu, mrmljala je Guja tek da neto kae.
Nisam znala, nisam shvatila... Melisa se otre od nje.
Mislila sam da ste jai - da moete da uradite sve to elite, ali vi ste
kao i ja.
Guja nije isputala Melisinu ruku. Ona je povede u jednu od drugih
gostinskih soba i upali svetlost. Ovde pod nije bio zagrejan i kamen kao da
je isisavao toplotu kroz tabane Gujinih bosih nogu. Ona svue ebe sa
uredno nametene postelje i prebaci ga sebi oko ramena dok je vodila
Melisu prema seditu kod prozora. One sedoe, Melisa sa ustezanjem.
Tako. A sada mi kai ta ti je.
Oborene glave, Melisa privue kolena na grudi obgrli ih. I vi morate da
radite ono to oni hoe.
Ja ne moram da radim ono to drugi hoe.
 Melisa podie pogled. Iz desnog oka joj suze skliznue pravo dole niz
obraz. Na levoj strani su nabori od oiljaka usmerili suze ustranu. Ponovo
obori glavu. Guja se primae i obgrli je rukom oko ramena.
Opusti se. Nikuda ne urimo.
Oni... oni rade ...
Guja se namrti, potpuno zabezeknuta. ta to oni rade? Ko su ti oni'?
On.
Ko? Valjda ne Gabrijel?
Melisa brzo klimnu glavom izbegavajui da je pogleda u oi. Guja nije
mogla da zamisli da bi Gabrijel nekoga namerno povredio. ta se to
dogodilo? Ako te je povredio, sigurna sam da je to bilo sluajno.
Melisa je netremice gledala u nju. Meni on nije nita uinio. Glas joj je
zvuao prezrivo.
Melisa, draga moja. Ni re ne razumem od ovoga to pria. Ako ti
Gabrijel nije uinio nita naao, zato si se toliko uzbudila kada si ga
ugledala? On je u stvari veoma mio. Moda je Melisa ula priu o Lei i
bojala se za Guju.
On te je primorao da bude s njim u krevetu.
To je moj krevet.
Nije bitno iji je krevet! Ras ne moe da pronae mesto gde spavam, ali
ponekad ...
Ras?
Pa, da. Ja s njim, ti s onim drugim.
ekaj malo, ree Guja. Znai li to da te Ras primorava da bude s
njim u krevetu? I onda kada ne eli? To je glupo pitanje, pomisli, ali nije
mogla da se seti boljega.
... da elim? ree Melisa, s odvratnou.
Sva ukoena od neverice, Guja polako ree Da li te primorava i na
druge stvari?
Rekao je da e prestati da me boli, ali nije ... Ona sakri lice na svoja
kolena.
Guji odjednom postade jasno ta Melisa eli da kae i ispuni je
saaljenjem i odvratnou. Guja zagrli Melisu, tapkajui je po ramenima i
milujui je po kosi sve dok, malo po malo, kao da se boji da e je neko
videti i zaustaviti, Melisa i sama ne obgrli Guju i stade da joj jeca na
ramenu.
Ne mora mi vie nita rei, ree Guja. Nisam razumevala do sada ali
sada mi je sve jasno. Oh, Melisa, to bi moralo drukije da izgleda, ne ovako.
Zar ti to jo niko do sada nije rekao?
Rekao mi je da imam sree, proaputa Melisa. Kazao je treba da mu
budem zahvalna to uopte hoe da me dodirne. Ona stade strahovito da
se trese.
Guja poe da je ljulja, onako obgrljenu, napred-nazad. On je taj koji je
imao sree, ree ona. Imao je sreu da niko nije saznao za ovo.
Vrata se otvorie i Gabrijel pogleda unutra. Guja...? A, tu si. On poe k
njoj dok se svetlost prelivala na njegovom zlatastom telu. Trgnuvi se,
Melisa pogleda u njegovom pravcu. Gabrijel stade kao ukopan, dok su
zaprepaenje i uas stali da mu se ire po licu. Melisa ponovo obori glavu i
stee Guju jo jae, tresui se od napora da savlada jecaje.
ta...?
Vrati se u postelju, ree Guja, otrije nego to je imala nameru ali jo
ne tako kako je smatrala da u ovom asu zasluuje da mu se obrati.
Ali ta se to deava? upita on tonom deteta koje se nekome ali.
Namrtivi se, pogleda u Melisu.
Odlazi! Sutra emo razgovarati,
On poe da se buni, vide kako se izraz na Gujinom licu menja, presee se
u pola reenice i izie iz sobe. Guja i Melisa dugo su jo sedele utei.
Melisino disanje polako postade mirnije i ravnomernije.
Jesi li videla kako me ljudi gledaju?
Jesam, mila. Videla sam. Posle Gabrijelove reakcije Guji je bilo jasno
da e teko moi da naslika jo koju arenu lau o ljudskoj blagonaklonosti.
Ali sada se Guja jo vie ponadala da e Melisa ipak da se odlui da napusti
ovo mesto. Svako drugo bilo bi bolje. Ma kakvo.
Gnev stade polako, opasno, nepovratno da raste u Guji. Dete sa oiljkom,
povreeno, uplaeno, imalo je isto toliko prava ako ne i vie da neno i
blago bude uvedeno u seks kao i ono koje je lepo i puno samopouzdanja.
Ali Melisi su samo naneli jo vee oiljke, jo vie je povredili i uplaili. I
ponizili. Guja ju je drala u naruju, blago je ljuljajui. Melisa se zadovoljno
obesila o nju, kao da je mnogo mlaa nego to jeste.
Melisa ...
 Gospoo?
Ras je gad. Povredio te je na nain na koji su samo opaki ljudi u stanju
da povrede nekoga. Obeavam ti da te vie nikada nee povrediti.
Kakve razlike ima ako je to on ili neko drugi?
Sea ili se kako si se iznenadila kad je neko pokuao da me opljaka?
Ali to je bio ludak. Ras nije Lud.
Ima mnogo vie ludaka nego ljudi kao to je Ras.
Onaj drugi je kao Ras. Naterao te je da bude s njim.
Ne, nije. Ja sam njega pozvala da provede no sa mnom. Ima ponekad i
takvih stvari koje ljudi mogu da uine jedan za drugog ...
Melisa podie pogled. Guja nije mogla da pogodi da li je posmatra
radoznalo ili zabrinuto, jer lice joj je bilo isuvie tvrdo od uasnog oiljka
od opekotine da bi pokazalo nekakav izraz. Guja prvi put opazi da se oiljci
pruaju i ispod okovratnika detetove koulje. Oseti kako joj srce sie u
pete.
Gospoo, ta vam je?
Kai mi, mila moja, koliko si ti zapravo opeena? Gde su oiljci?
Melisino desno oko se skupi; za toliko je bila u stanju da se namrti. Po
licu. Odmae se od Guje i dodiru kljunu kost, sa leve strane vrata.
Odavde. Ruka joj sie niz grudni ko do poslednjeg rebra i pree na bok.
Dovde.
Nie od toga ih nema?
Nema. Ruka mi je dugo bila ukoena. Ona zaokrui levim ramenom:
nije bilo onako gipko kako je trebalo da bude. Imala sam sree. Da je bilo
gore, i da nisam mogla da jaem ne bi niko smatrao da vredi da ostanem u
ivotu.
Guja odahnu polako i s velikim olakanjem. Ve je imala prilike da vidi
ljude koji su bili tako gadno opeeni da vie nisu imali ni polnih organa ni
moi da osete prijatnost. Guja u sebi zahvali svim bogovima svih naroda na
svetu za ovu dobru vest. Ras je oigledno povredio Melisu, ali bolelo ju je
zato to je bila jo dete a on veliki i grubi odrastao ovek, a ne zato to je
vatra unitila u njoj sva druga oseanja sem bola.
Ljudi mogu jedno drugom initi stvari koje su im oboma prijatne, ree
Guja. Eto, zato smo Gabrijel i ja bili zajedno. Ja sam elela da me on
dodirne a on je eleo da ga ja dodirnem. Ali ako neko nekoga dodirne ne
vodei rauna kako se osea - i protiv njegove volje! Ona zastade, jer nije
mogla da veruje da postoje toliko izopaeni ljudi koji e seks pretvoriti u
napad na nekoga. Ras je jedan gad, ponovi ona.
Zar vas onaj va nije povredio?
Ne, nije. Bilo nam je lepo.
Kad kaete..., ree Melisa polako.
Mogu ti pokazati.
Ne! Molim vas, nemojte.
Ne brini, ree Guja. Ne brini. Od sada pa zauvek niko ti vie nee
initi ono to ne eli.
Ali, gospoo Gujo. Vi ga ne moete spreiti. Ja ga ne mogu spreiti. Vi
ete morati da otputujete, a ja u morati da ostanem ovde.
Sve drugo radije nego to, mislila je Guja. Sve. ak i progonstvo. I tada,
ba kao u snu, tano onako kako je elela, odgovori iskrsnue u njenoj
svesti, i ona se nasmeja i rasplaka u sebi istovremeno, zato to ih nije ve
ranije videla.
Da li bi pola sa mnom, kada bi smela?
Pola s vama?
Da.
Gospoo Gujo ... !
Vidari ne raaju, ve usvajaju decu, jesi li ula o tome? Nisam ranije
bila svesna, ali u stvari ja ve odavno tragam za nekim.
Ali moete dobiti koga god hoete.
Ja elim tebe, ako me primi za roditelja.
Melisa se priljubi uz nju. Nikada me nee pustiti da odem proaputa.
Bojim se.
Guja stade da je miluje po kosi i zagleda se kroz prozor u mrak i u
ratrkana svetla bogate, lepe Planine. Neto kasnije, pre no to e utonuti u
san, Melisa proaputa, Bojim se.
 8

Prvi zraci crvenog jutarnjeg Sunca probudie Guju. Melise nije bilo.
Mora da se iskrala i vratila u talu, i Guja se zabrinu za nju.
Ispravi sklupano telo i izvue se iz sedita pored prozora, a zatim
otljapka bosim nogama natrag u svoju sobu, ramena umotanih u ebe.
U kuli je bilo svee i tiho. Njena soba bila je prazna. Dobro je to je
Gabrijel otiao, jer iako je bila ljuta, nije elela da ljutinu rasipa na njega.
Nije on bio onaj koji je zasluivao njen gnev, i mogla je bolje da ga iskoristi.
Poto se umila, obue se, i dalje zagledana u dolinu. Vrhovi planina na
istoku jo su bacali svoje senke preko nje. Dok je posmatrala, senka polako
otpuza sa staje i njenih etvrtastih, belo ograenih pre ograda. Sve je bilo
tiho.
Iznenada, konj izroni iz senke na sunce. Njegova strahovito produena
senka odskoi mu sa kopita i poput diva stade da hoda kroz svetlucavu
Ui tn

travu. To je bio ogromni areni drebac, sa Melisom koja mu se uhvatila za

vrat.
i tn
tn

drebac krenu kasom, klizei glatko preko polja. Guja poele da i sama
jai kroz jutarnju sveinu, da je vetar miluje po licu; gotovo je mogla da
uje kako kopite muklo bubnjaju po tlu i da oseti miris mlade trave, da vidi
kako kapljice rose prskaju na sve strane dok prolazi kroz nju.
drebac stade da galopira kroz polje, dok su mu rep i griva leprali.
Melisa se zgri uz njegov hrbat. Pred njima se dizao jedan od visokih
kamenih zidova koji su razdvajali dva polja.
Guja naglo uvue vazduh, uverena da Melisa vie ne vlada konjem.
Korak mu ni za tren ne popusti. Guja se nae napred kao da moe da ih
dohvati rukom i zaustavi pre no to konj odbaci detinje telo tako da udari
o zid. Na njemu se videla napetost, ali Melisa je sedela mirno i pribrano.
Konj se umiri i prelete preko prepreke, ne okrznuvi je.
Posle nekoliko koraka uspori; otkasa jo par koraka a potom odeta
smireno i dostojanstveno ka staji kao da se ni njemu, ni Melisi ne uri
natrag.
Ako je pomalo i sumnjala u poneto od onog to joj je Melisa ispriala, te
sumnje su sada nestale. Nije sumnjala u to da je Ras zloupotrebio dete:
Melisina uzbuenost i zbunjenost bila su isuvie stvarne. Guja se pitala da
moda nije ona pria o jahanju Gabrijelovog konja bila izmiljena, iz
razumljivih razloga, ali oigledno da je i ona bila stvarna i Guja na osnovu
toga shvati koliko e biti teko da oslobodi svoju malu prijateljicu. Melisa
je bila potrebna Rasu i on je nee tek tako pustiti da ode. Guja se bojala da
ode pravo gradonaelniku, s kojim svojevremeno nije mogla da uspostavi
uzajamno razumevanje, i da optui Rasa obelodanjujui njegovu
izopaenost. Ko e joj verovati? Na dnevnom svetlu i sama je jedva mogla
da poveruje da se tako neto uopte moglo dogoditi, a Melisa je bila isuvie
zastraena da bi sama, neposredno, optuila Rasa. Guja joj to nije
zamerala.
Ode u drugu kulu i zakuca na gradonaelnikova vrata. Dok je taj zvuk
odjekivao u kamenim hodnicima ona odjednom postade svesna koliko je, u
stvari, rano. Ali nije se mnogo brinula; nije bila raspoloena za utivosti.
Brajan otvori vrata. Da, gospoo?
Dola sam da razgovaram sa gradonaelnikom o svojoj nagradi.
On se pokloni i pokaza joj gestom da ue. Budan je. Sigurno e vas
primiti.
Guja podie jednu obrvu, jer su te rei podrazumevale i mogunost da
odbije da je primi. Ali sluga je govorio onako kako govori onaj ko oboava
drugog toliko da vie ne vodi rauna o obiajima pristojnog ponaanja.
Brajan takoe nije bio onaj na koga se trebalo naljutiti.
Celu no nije oka sklopio, ree Brajan, vodei je ka sobi Krasta ga
tako jako svrbi... moda biste mogli...?
Ako nije inficirana obratite se apotekaru, ne meni, ree Guja.
Brajan joj uzvrati pogled. Ali gospoo ...
Razgovarau s njim nasamo, Brajane. Da li biste bili ljubazni da
poaljete po glavnog konjuara i po Melisu?
Melisa? Sada je na njega bio red da podigne obrve. Je li to ono
crvenokoso dete?
Jeste.
Gospoo, jeste li siguni da ba elite da ona doe ovamo?
Molim vas, uinite onako kako vam je reeno.
On se lako nakloni, a lice mu opet postade maska savrenog sluge. Guja
proe mimo njega i ue u gradonaelnikovu spavau sobu.
Gradonaelnik je leao sklupan u krevetu, aravi i ebad leali su u
izguvanim gomilama oko njega i po podu. Zavoji su bili spali s njegove
noge i iste, smee kraste. Pun zadovoljstva i olakanja, blaena lica,
polako je eao ranu koja je zarastala.
Ugleda Guju i pokua da navue zavoje preko rane, smeei se
pokajniki.
Kako strano svrbi, ree. Pretpostavljam da to znai da zarasta?
Samo se vi eite, ree Guja. Ja u biti daleko od vas dva dana
putovanja kada je budete ponovo zagadili.
On tre ruku i vrati se opet u uspravan poloaj na jastuke. Nespretno
pokuavajui da izravna posteljinu, pogleda oko sebe, opet sav
nakostreen. Gde je Brajan?
Otiao je da me neto poslua.
A, tako. Guja oseti po njegovom glasu da postaje jo ljui, ali on nije
zapodevao dalji razgovor na tu temu. Jeste li eleli da me vidite zbog
neega?
Zbog moje nagrade.
Naravno. Trebalo je da sam ve pokrenem to pitanje. Nisam mislio da
ete nas tako brzo napustiti, draga moja.
Guja je mrzela da joj tepaju ljudi prema kojima nije oseala nita nalik
na simpatiju. Gram joj je te iste rei govorila najmanje pedeset puta, ako ne
i sto puta na dan, ali nikada se nije od njih tako jeila kao sada, kada ih je
izgovorio ovaj ovek.
Ne znam ni jedan grad koji bi odbio valutu Planine, ree on. Oni
znaju da nikada ne falsifikujemo metal i da ne zakidamo na teini dukata.
Ali, ako ti je tako milije, moemo ti platiti i u draguljima.
Ne elim ni jedno ni drugo, ree Guja. Hou Melisu.
Melisu? Neku nau graanku? uj me, vidarko, trebalo mi je punih
dvadeset godina da se izborim protiv zlog glasa na koji je Planina izila,
kao mesto gde postoji ropstvo! Mi sad oslobaamo robove, ne prodajemo
ih vie.
Vidari ne dre robove. Trebalo je da kaem da hou da je oslobodim.
Ona hoe da poe sa mnom, ali va glavni konjuar, Ras, je - kako vi to
kaete? - njen staratelj.
Gradonaelnik je netremice gledao u nju. Vidarko, ne mogu traiti od
oveka da rastura porodicu.
 Guja se jedva savlada. elela je da ne dovede sebe u situaciju da
objanjava zbog ega se toliko gadi te osobe. Kada ona ne odgovori,
gradonaelnik se uzvrpolji, protrlja nogu i opet tre ruku sa zavoja.
To je veoma sloeno i teko. Zar ne bi radije izabrala neto drugo?
Da li vi odbijate moju molbu?
On protumai njen ton kao prikrivenu pretnju, to je i bio; pritisnu
zvono za poslugu i Brajan se pojavi.
Poalji po Rasa. Kai mu da se to pre popne ovamo. I neka povede i
svoje dete.
Vidarka je ve poslala po njih, gospodaru.
A, tako. Nije skidao pogleda sa Guje dok je Brajan iziao, ta emo
ako on odbije vae traenje?
Svako moe odbiti da plati vidaru, ree Guja. Mi nosimo oruje samo
radi odbrane i nikada ne pretimo. Ali nikad ne idemo na ona mesta gde nas
ne primaju rado.
Hoe da kae da namerno zaobilazite mesta koja vam se ne
dopadaju?
Guja slee ramenima.
Ras je doao, gospodaru, ree Brajan sa praga.
Uvedi ga.
Guja se ukoi, trudei se da nadvlada u sebi prezir i odvratnost.
Ljudeskara ue u sobu, oito zbunjen. Kosa mu je bila vlana i na brzu ruku
zaglaena sa ela. Pokloni se pred gradonaelnikom.
Iza Rasa, pored Brajana, Melisa ustuknu. Stari sluga je na silu uvue u
sobu, ali ona nije dizala glavu.
Ne boj se, dete, ree gradonaelnik. Nismo te doveli da bi te kaznili.
Ovo ba nije nain da nekoga umirite, ree Guja.
Vidarko, molim te, sedi, blago ree gradonaelnik. Ras... ? Pokretom
glave pokaza na dve stolice.
Ras sede, neljubazno pogledavi u Guju. Brajan natera Melisu da prie,
sve dok nije stajala izmeu Guje i Rasa, ali pogled joj je i dalje bio prikovan
za pod.
Ras je tvoj staratelj, ree gradonaelnik. Je li tako?
Jeste, proaputa ona.
 Ras prui ruku, stavi prst na Melisino rame i pritisnu ga ovla ali vrsto.
Ukai potovanje, kad razgovara s gradonaelnikom.
Gospodine. Melisa je govorila tiho, i glasi joj je drhtao.
Melisa, ree Guja, on te je pozvao da doe da bi mu kazala ta eli
da uradi.
Ras se naglo okrete. ta eli da uradi? ta to treba da znai?
Vidarko, molim te, ponovo upozori gradonaelnik, podvlaei rei
malo jae nego obino. Ras, imam velikih tekoa i jedino ti, moj prijatelj
moe pomoi.
Ne razumem.
Vidarka mi je spasla ivot, kao to zna, i sada je dolo vreme da joj
platim. Izgleda da su se ona i tvoja devojica zavolele.
I ta ja tu treba da uinim?
Ne bih traio od tebe tu rtvu, da nije za dobro grada. A prema onome
to vidarka kae, izgleda da i tvoje dete to eli.
ta to eli?
Tvoje dete ...
Melisa, ree Guja.
Ona se ne zove Melisa, otkresa Ras. I nikada se tako nije zvala.
Onda kai gradonaelniku kako je naziva!
Ono kako je ja nazivam je potenije nego ovo to se ona pravi da jeste.
Sama je sebi nadenula ime Melisa.
Onda joj ono utoliko pre pripada.
Molim vas, ree gradonaelnik. Mi razgovaramo o starateljstvu nad
detetom, ne o njegovom imenu.
O starateljstvu? Znai o tome se radi? Hoete da je poklonite
To si rekao prilino otro, ali... tako je.
Ras pogleda u Melisu, koja se nije ni pomerila, pa u Guju. Pre no to se
okrenuo gradonaelniku, on prikri munjeviti sjaj pronicljivosti i trijumfa u
oima, ali Guja ga je jasno videla.
Da je poaljem u svet sa stranom osobom? Pa ja sam joj bio staralac jo
dok je bila trogodinja beba. Roditelji su joj bili moji prijatelji. Gde bi mogla
da ode a da bude srena i da svet ne bulji u nju?
Ovde nije srena, ree Guja.
Da bulje u nju, zato?
 Podigni glavu, ree Ras Melisi. Kad nije posluala, on je opet bocnu
prstom i ona polako podie glavu.
Gradonaelnik je bolje od Gabrijela vladao svojim reakcijama, ali ipak se
tre. Melisa brzo obori pogled, i opet ga prikova za pod, pustivi da joj kosa
padne ispred lica.
Opekla se u poaru u staji, gospodaru, ree Ras. Zamalo da umre. Ja
sam je negovao.
Gradonaelnik se okrenu Guji. Vidarko, zar se nee predomisliti?
Zar vam nije dovoljno i to to ona eli sa mnom. Svuda u svetu ne bi se
vie troile rei oko toga.
Da li zaista eli da poe s njom, dete? Ras je bio dobar prema tebi,
zar ne? Zato eli da nas napusti?
Ruku vrsto stisnutih iza lea, Melisa je i dalje utala, Guja je elela da
ona progovori, ali je znala da nee; bila je isuvie preplaena, i to s
razlogom.
Ona je jo dete, ree gradonaelnik. Ona ne moe da donosi odluke
kao to je ova. Odgovornost moram ja da uzmem na sebe, kao to sam
uostalom punih dvadeset godina i imao odgovornost da se brinem o
starateljstvu nad decom u Planini.
Onda ete sigurno razumeti da ja mogu vie da uinim za nju nego bilo
koji od vas dvojice, ree Guja. Ako ostane ovde, provee ivot krijui
se u staji. Pustite je da poe sa mnom i vie nee morati da se krije.
Uvek e morati da se krije, ree Ras. Jadna mala nakazica.
A ti si se valjano potrudio da ona to nikad ne zaboravi!
Ne mora da znai da se poneo loe prema detetu, i to ba po ovom
pitanju, vidarko, blago ree gradonaelnik.
Vi samo vidite lepotu, i nita drugo! povika Guja, iako je znala da oni
nee razumeti ta eli da kae.
Potreban sam joj, ree Ras. Zar nije tako, devojice? Ko bi se drugi
brinuo o tebi ovako kao ja? A sada hoe da ode? Zavrte glavom. Ne
razumem. Zato bi elela da ode? I zato vi elite ba nju da usvojite?
To je odlino pitanje, vidarko, ree gradonaelnik. Zato eli ba
ovo dete? Ljudi e rei da smo prestali da prodajemo svoju lepu decu zato
da bi se lake otarasili rune i nakazne.
 Ne moe provesti ceo ivot krijui se, ree Guja. Ona je darovito dete,
bistra je i hrabra. Ja za nju mogu da uinim vie od ma koga u ovom mestu.
Mogu joj pomoi da stekne zanat. Mogu joj pomoi da postane neko koga
nee ceniti samo po oiljcima.
Vidarka?
Mogue, ako ona bude to elela.
Drugim reima, ti e je usvojiti.
Pa naravno. A ta bih drugo?
Gradonaelnik se okrenu Rasu. Cela Planina e da zine, ako jedan od
nas postane vidar.
Nee biti srena daleko odavde, ree Ras.
Zar ne eli da uini onako kako je najbolje za dete gradonaelnikov
glas postade mek i laskav.
Zar je za dete najbolje da ga poalju od kue? Da li biste slali svog...
Ras se ugrize za jezik i preblede.
Gradonaelnik se zavali u jastuke. Ne, ne bih svoje dete poslao od
kue. Ali ako on odlui da ode, pustio bih ga. On se alosno osmehu na
Rasa. Ti i ja imamo sline probleme, prijatelju. Hvala to si me podsetio.
Stavi obe ruke na potiljak i dugo je gledaou tavanicu.
Ne moete je poslati od kue, ree Ras. To je isto kao da ste je
prodali u ropstvo.
Ras, prijatelju, blago ree gradonaelnik.
Ne pokuavajte da me ubeujete. Ja dobro znam ta je ta, a znae to i
drugi.
Ali koristi...
Da li zaista verujete da e neko ovom jadnom, malom stvoru ponuditi
da postane vidarka? Pa to je sumanuto!
Melisa kradom baci jedan brzi pogled na Guju, skrivajui svoja oseanja
kao i obino, a onda opet obori pogled.
Ne volim kada me teraju u la, ree Guja.
Vidarko, Ras nije tako mislio. Dajmo, smirimo se. Mi govorimo o
stvarima onakvim kakve izgledaju a ne kakve su stvarno. Spoljni izgled je
veoma vaan i ljudi u njega veruju. Ja to moram uzeti u obzir. Nemoj misliti
da je lako biti na mome poloaju. Mnogo ima mladih usijanih glava - a i
nekih koje nisu tako mlade - koje bi me rado izgurale odavde kada bih im
pruio priliku. I nita ne bi pomoglo to sam ovde ve dvadeset godina.
Ako me optue za prodaju roba ... on zaklima glavom.
Guja je pratila kako sam sebe nagovara da odbije njenu molbu i oseala
se bespomonom, nije znala kako da ga nagovori da pristane. Ras je dobro
znao koji e razlozi najvie uticati na njega, dok je Guja pretpostavila da e
joj se verovati, ili da e bar moi da istera ono to eli. To da e vidari
moda odluiti da bojkotuju Planinu bio je problem koji je tek predstojao, i
bio je jo ozbiljniji kad se ima u vidu kako su se poslednjih godina
proredile posete vidara gradu.
Ako je gradonaelnik imao smelosti da prihvati njen ultimatum, Guja
vie nije smela da ga sprovede. Nije vie smela da dopusti da Melisa ostane
s Rasom, makar jo jedan dan, makar i sat, nasamo; i Guja ju je ve izloila
odvie velikoj opasnosti. tavie, sada je ve pokazala da ne trpi glavnog
konjuara, tako da gradonaelnik vie nee poverovati ako mu sve ispria.
ak i kada bi ga sama Melisa optuila, ne bi bilo dokaza. Guja je oajniki
pokuavala da se seti nekog drugog naina da se izbori za Melisinu
slobodu; nadala se da jo nije upropastila sve mogunosti da je odmah
dobije.
Progovorila je to je mirnije mogla. Povlaim svoj zahtev.
Melisa naglo uvue vazduh ali ne podie glavu. Na gradonaelnikovom
licu ukaza se izraz olakanja, a Ras se zavali u stolicu.
Pod jednim uslovom, ree Guja. Zastade da paljivo izabere rei, da
kae samo ono to e moi i da dokae. Pod jednim uslovom. Kada
Gabrijel bude otputovao, ii e na sever. Neka Melisa poe s njim do
Midlpata. Guja nije nita rekla o Gabrijelovim planovima; to je bila
njegova stvar i nikoga se nije ticala. Tamo ivi jedna odlina uiteljica za
ene. I ona nee odbiti nikoga kome bude potrebna.
Mala, vlana mrlja stade da se iri na prsima Melisine koulje, kako su
suze poele tiho da joj padaju na grubu tkaninu. Guja ubrza.
Neka Melisa poe s Gabrijelom. Njena obuka e moda trajati due
nego obino jer je ve prestarila. Ali to e biti radi bezbednosti. ak i ako je
Ras voli... ova re joj se gotovo zaglavi u grlu ... ako je isuvie voli da bi je
dao u ruke vidarima, nee je valjda spreiti i od ovoga.
Rasovo rumeno lice preblede.
Midlpat? prezrivo ree gradonaelnik. I ovde imamo veoma dobrih
uitelja. Zato bi morala da ide u Midlpat?
 Znam da cenite lepotu, ree Guja, ali verujem da takoe cenite i
samokontrolu. Neka se Melisa obui tim vetinama, makar morala otii i u
drugo mesto da nae sebi uitelja.
Hoe da mi kae da ovo dete jo nikad nije bilo ni kod jednog?
Naravno da je bilo! dreknu Ras. To je samo trik, da bi devojicu
izvukla iz naeg okrilja i zatite! Misli da moe tek tako da bane negde i
da promeni svakoga onako kako ti se dopada! Ras se drao na Guju. I
sada misli da e ljudi poverovati sve ono to ste ti i ovo nezahvalno tene
izmislili protiv mene. Svi se boje tebe i tvojih ljigavih zmijurina, ali ja ne!
Hajde, napujdaj jednu na mene, probaj samo, i spljeskau je kao
palainku! Naglo prestade i pogleda oko sebe, kao da je zaboravio gde je.
Ali nije imao mogunosti da odglumi dramatino naputanje sobe.
Ti se ne mora uvati od zmija, ree Guja.
Ne obraajui panju na njega, ne obraajui panju na Guju,
gradonaelnik se nagnu prema Melisi. Dete, da li si bila kod uiteljice za
ene?
Melisa je oklevala, ali najzad odgovori. Ne znam ta je to.
Niko nije hteo da je primi, ree Ras.
Ne govori kojeta. Nai uitelji nikoga ne odbijaju. Da li si je odveo
nekome, ili nisi?
Ras je buljio u svoja kolena i utao.
To se moe lako proveriti.
Nisam, gospodaru.
Nisi! Nisi? Gradonaelnik stre sa sebe pokriva i ustade, posrnuvi ali
vrativi ravnoteu. Stajao je iznad Rasa, ogromna ljudeskara pred drugom
takvom ljudeskarom, dva ogromna, lepa mukarca, licem u lice, jedan
crven a drugi bled pred njegovim gnevom.
Zato nisi?
Njoj ne treba uitelj.
Kako se usuuje! Gradonaelnik se naginjao napred a Ras povlaio
unazad, sve dok potpuno nije utonuo u naslon stolice, to dalje od njega.
Kako se usuuje da joj ugroava ivot! Kako se usuuje da je doivotno
osudi na neznanje i muku!
Ona nije u opasnosti! Njoj nije potrebno da se titi... ko bi je ikada
dodirnuo?
 Ti si me dodirnuo! Melisa polete u Gujino naruje i priljubi se uz nju.
Guja vrsto zagrli devojicu.
Ti... Gradonaelnik se uspravi i uini korak nazad. Brajan se neujno
stvori kraj njih i pridra ga pre nego to ga je noga izdala. ta ona to
govori, Ras? Zato je tako uplaena?
Ras samo zavrte glavom.
Neka ti kae! viknu Melisa, gledajui ih ravno u lice. Nateraj ga!
Gradonaelnik othrama do nje i nespretno se sagnu. Gledao je Melisu
pravo u lice. Ni on ni ona ne ustuknue.
Znam da se ti boji njega, Melisa. Zato se on tako boji tebe?
Zato to mi gospoa Guja veruje.
Gradonaelnik duboko udahnu. Jesi li ga elela?
Nisam, proaputa ona.
Nezahvalno tene! dreknu Ras. Odvratna nakarado! Ko bi te sem
mene ikada dotakao?
Gradonaelnik ne obrati panju na Rasa ve uze Melisinu ruku u svoje.
Vidarka je od sada tvoj staratelj. Slobodna si da ode s njom.
Hvala. Hvala, gospodine.
Gradonaelnik stade na obe noge. Brajane, nai mi dokumenta o
njenom usvajanju u gradskoj arhivi. - Ti sedi, Ras. - I jo neto, Brajane,
neka glasnik odjai u grad. Isceliteljima.
Ti robovlasnie, zarea Ras. Znai tako ti krade tuu decu. Ljudi e
...
Zavei, Ras. Gradonaelnikov glas zvuao je mnogo malaksalije nego
to bi se to pretpostavilo na osnovu onako kratkog napora, i bio je bled u
licu. Ne smem te proterati. Moram zatititi druge ljude. Drugu decu. Tvoje
nevolje su sada postale moje, i moraju se reiti. Hoe li razgovarati sa
isceliteljima?
Meni ne trebaju iscelitelji.
Hoe li se dobrovoljno podvri leenju ili e radije na sud?
Ras se polako spusti natrag u stolicu, i konano klimnu glavom.
Dobrovoljno, ree.
Guja ustade, drei ruku preko Melisinih ramena, a Melisa svoju oko
njenog struka, glave malo okrenute, tako da se oiljak gotovo nije video.
Zajedno izioe.
 Hvala ti, vidarko, ree gradonaelnik.
Zbogom, ree Guja i zatvori vrata za sobom.
Ona i Melisa prooe kroz hodnik koji je odjekivao do druge kule.
Toliko sam se bila prepala, ree Melisa.
I ja. U jednom trenutku sam pomislila da u ipak morati da te
ukradem.
Melisa podie pogled. Da li bi to zaista uinila?
Bih.
Melisa pouta za trenutak. Oprosti mi!, ree.
Da ti oprostim? ta to?
Trebalo je da imam poverenje u tebe. Nisam. Ali od sada u ti verovati.
I neu se vie plaiti.
Imala si i razloga da se boji, Melisa.
Ali sada vie nemam. I neu se bojati. Kuda emo? Prvi put otkako se
ponudila da jai Vevericu u Melisinom glasu opet se osetilo samo
pouzdanje i oduevljenje bez prizvuka strepnje.
Vidi, ree Guja. Ja mislim da bi ti trebalo da ode na sever u
vidarsko naselje. Kui.
A ti?
Ja moram jo neto da obavim pre no to krenem kui. Ne brini, moe
prei gotovo pola puta zajedno sa Gabrijelom. Napisau ti pismo, da ga
ponese sa sobom, i jahae Vevericu. Tako e oni znati da sam te ja
poslala.
Ja bih radije s tobom.
Shvativi koliko je Melisa potresena Guja stade. I ja bih mnogo vie
volela da poe sa mnom, molim te, veruj mi. Ali ja moram da odem do
Centra i to moe da bude i opasan put.
Ja se ne bojim ludaka. Sem toga, ako budemo zajedno moemo
naizmenino da straarimo.
Guja je bila sasvim zaboravila na ludaka; podsetivi ga se oseti ok.
Da, ludak je jo jedan problem. Ali oluje dolaze, zima je ve gotovo tu.
Ne znam da li u uspeti da se vratim iz Grada pre toga. A i bolje e biti za
Melisu da se navikne, i bude prihvaena u naselju pre no to se Guja vrati,
u sluaju da putovanje u Centar ne urodi plodom. Tada, ak i ako Guja bude
morala da ode, Melisa e moi da ostane u naselju.
 Ne sekiram se ja zbog oluja, ree Melisa. Ne bojim ih se.
Znam da se ne boji. Jednostavno mislim da nema razloga da bude
izloena opasnostima.
Melisa ne odgovori. Guja kleknu i okrenu dete k sebi.
Da li ti misli da sada i ja poinjem da te izbegavam?
Posle nekoliko trenutaka Melisa ree, Ne znam ta da mislim, gospoo
Gujo. Kazali ste da, kada ne bih ivela ovde, bila bih samostalna i mogla bih
da inim ono to mislim da je pravo. E, pa ja mislim da nije pravo da vas
napustim, imajui u vidu tog ludaka i te oluje.
Guja sede na pete. Da, to sam ti rekla. To sam i mislila. Pogleda na
svoje izrovaene ruke, uzdahnu i podie pogled ka Melisi. Bolje e biti da
ti kaem pravi razlog, zbog kojeg elim da ide kui. Trebalo je jo ranije da
ti kaem.
ta je to? Melisin glasi bio je napet, neprirodno ujednaen; spremila
se da jo jednom bude povreena. Guja je uze za ruku.
Veina vidara ima po tri zmije. Ja imam samo dve. Napravila sam jednu
glupost i trea je bila ubijena. Ispria Melisi sve o Arevinovom narodu, o
Stavinu, o Stavinovom mlaem ocu i o Travi.
Na svetu nema mnogo sanodarki, ree Guja. Veoma ih je teko
spariti. U stvari, jo nismo uspeli da ih sparimo. Samo ekamo i nadamo se
da e moda jednom uspeti. Jedini nain da im poveamo broj jeste neto
slino onome kako sam napravila Vevericu.
Specijalnom medicinom, ree Melisa.
Da, tako neto. Nezemaljski bioloki sistem sanodarki nije
dozvoljavao ni transdukciju virusa ni mikrohirurgiju. Virusi zemaljskog
porekla nisu mogli da izvre interakciju sa hemijskim produktima koji su
sanodarkama sluili umesto aminokiselina i vidari nisu uspeli da izoluju iz
tih udnih gmizavaca nita to bi se moglo uporediti s virusom. Zato nisu
mogli da prenesu genetsku sklonost za proizvodnju sanodarkinog otrova
ni u jednu drugu zmiju, a niko do sada jo nije uspeo da sintetikim putem
proizvede sve one stotine sastojaka u tom otrovu.
Ja sam napravila Travu, ree Guja i jo etiri sanodarke. Ali vie ne
mogu da ih pravim. Ruke mi vie nisu onako vrste, pate od istog onog od
ega mi se jue razbolelo koleno. Ponekad se pitala da taj njen artritis nije
moda isto onoliko psihikog koliko i fizikog porekla, neka vrsta reakcije
na vieasovna sedenja u laboratoriji uz oprezno upravljanje komandama
mikropipete i naprezanje oiju da se pronae svako od bezbroj malih
jedara u jednoj jedinoj eliji sanodarke. Ona je prva od vidara za poslednjih
nekoliko godina uspela da presadi genetski materijal u neoploeno jajace.
Morala je da obradi nekoliko stotina da bi na kraju dobila Travu i njegova
etiri roaka; ali i pored toga postigla je bolji procenat nego ma ko od onih
koji su uspeli. Ali jo niko nije uspeo da otkrije kako zmije sazrevaju. Zato
su vidari imali malu zalihu zamrznutih, nesazrelih jajaca, izvaenih iz tela
sanodarki koje su im uginule, ali niko nije umeo da ih klonira; i zamrznutu
zalihu onoga to je verovatno bila sperma sanodarki, ali ije su elije bile
suvie nezrele da bi mogle oploditi jajaca kada su ih pomeali u epruveti.
Guja je verovala da je njen uspeh bio posledica sree, bar isto toliko
koliko i vetine. Kad bi njen narod raspolagao tehnolokim sredstvima da
napravi jedan elektronski mikroskop, onakav kakav je opisan u njihovim
knjigama, bila je uverena da bi pronali gene odvojene od jedra, molekule
tako siune da se nisu mogli videti, isuvie siune da bi se mogle
presaditi, sem ako ih mikropipeta sluajno usisa.
Ja sada idem u Centar da prenesem poruku i da zamolim te ljude da
nam pomognu da dobavimo jo samodarki. Ali bojim se da e se me odbiti.
A ako budem morala da se vratim kui bez ijedne, poto sam ve izgubila
svoju, ne znam ta e se dogoditi. Moda se izleglo nekoliko sanodarki
otkako sam otila, moda su neke i uspeli da kloniraju, ali ako se to nije
dogodilo moda e mi zabraniti da i dalje budem vidarka. Ne mogu taj
posao raditi kako treba bez jedne sanodarke.
Ako ne bude novih, trebalo bi da ti dadu jednu od onih koje si
napravila, ree Melisa. To bi bilo poteno.
Ali ne bi bilo poteno prema mladim vidarima kojima sam ih
poklonila, ree Guja. Morala bih da se vratim kui i kaem nekom svom
bratu ili sestri da ne mogu biti vidari dok se ne povea broj sanodarki koje
imamo. Ona duboko uzdahnu. Hou da zna sve to. Eto, zato sam htela
da se vrati kui pre mene, tako da te svi upoznaju. Morala sam da te
spasem od Rasa, ali ako se bude vratila kui zajedno sa mnom, nisam
sigurna da e se mnogo bolje provesti.
Gujo! Melisa je bila ljutita. Bilo ta bilo, s tobom mi je bolje nego da
sam... da sam u Planini. Ne tie, me se ta se sve moe dogoditi. ak i kad bi
me tukla ...
Melisa! ree Guja, pogoena kao i dete malopre.
 Melisa se nasmei, desni ugao usana povi joj se nagore. Vidi? ree.
Dobro. U redu.
Sve e to biti u redu, ree Melisa. Nije me briga ta e se dogoditi u
naselju vidara. I znam da oluje mogu da budu i opasne. I videla sam te
posle tue sa ludakom i znam da je i on opasan. Ali i pored svega elim da
poem s tobom. Molim te, nemoj me terati da poem s nekim drugim.
Jesi li sigurna?
Melisa klimnu.
Dobro, ree Guja. Nasmei se. Ovo mi je prvi put da nekoga usvojim.
Teorije nisu uvek iste kada se primene u ivotu. Ii emo zajedno. U
stvari, veoma je cenila to Melisa najzad ima u nju puno poverenje.
Odoe zajedno niz hol, drei se za ruke, maui njima kao dvoje dece, a
ne kao dete i odrasla ena. Kada zaokrenue za poslednji ugao Melisa se
odjednom povue unazad. Gabrijel je sedeo pred Gujinim vratima. S
torbom za sedlo pored sebe, s bradom na kolenima.
Gabrijele, ree Guja.
On podie glavu i ovoga puta ne trepnu kad ugleda Melisu.
Zdravo, ree joj. Izvini.
Melisa se ve okrenula prema Guji, tako da je najgori deo oiljka bio
sakriven. U redu je. Ne mari. Navikla sam ve.
Sino sam bio bunovan ... Gabrijel uhvati Gujin pogled i uuta.
Melisa pogleda u Guju, koja joj stee ruku, zatim pogleda u Gabrijela, pa
opet u Guju. Bolje bi bilo ... Bolje da odem i spremim nae konje.
Melisa ... Guja se mai da je dohvati, ali ona pobee. Guja je gledala
kako se udaljava, zatim uzdahnu i otvori vrata svoje sobe. Gabrijel ustade.
Izvini, ponovi on.
E, pa ba si trapav, da zna. Ona ue, podie svoje torbe i baci ih na
postelju.
Gabrijel je iao za njom. Molim te, nemoj se lj u t i t i .
Ne ljutim se. Otvori torbe. Sino sam bila ljuta, ali sad vie nisam.
To me raduje. Gabrijel sede na krevet.Posmatrao ju je dok se
pakovala. Ja sam spreman za polazak. Ali hteo sam da se oprostimo. I
hvala ti. I izvini...
Dosta s tim, ree Guja.
Dobro.
 Guja presavi svoju itavu pustinjsku haljinu i stavi je u torbu.
Zato ne bih i ja mogao s tobom? Gabrijel se uznemireno nae napred,
oslanjajui se laktovima o kolena. Mora da je lake putovati kad ima s
kim da razgovara nego kad si sam.
Neu biti sama. Melisa ide sa mnom.
A, tako. Po glasu se osealo da je uvreen.
Ja sam je usvojila, Gabrijele. Planina nije mesto za nju... kao uostalom
ni za tebe, u ovom trenutku. Njoj jo mogu da pomaem ali tebi vie ne.
Izuzev da te uinim potpuno zavisnim od sebe. To ne elim. Nikada nee
otkriti snagu koja se krije u tebi ako ne bude slobodan.
Guja stavi vreicu sa prakom za zube, eljem i aspirinima u torbu,
zatvori kopu i sede. Uze Gabrijelovu meku, snanu ruku u svoju.
Ovde ti svi oteavaju ivot. Ja bih ga, pa opet, isuvie uinila lakim. Ni
jedno ni drugo ne valja.
On podie njenu ruku i poljubi je, njenu opaljenu, izrovaenu nadlanicu i
udubljenje na dlanu.
Vidi li kako brzo ui? Ona mu pree drugom rukom preko meke,
plave kose.
Hoemo li se jo koji put sresti?
Ne znam, ree Guja. Verovatno neemo. Ona se nasmei. To ti nee
ni biti potrebno.
Svejedno, ja bih voleo, ree on enjivo.
Idi u svet, ree Guja. Uzmi svoj ivot u svoje ruke i uini od njega ono
to bude hteo.
On ustade, sae se i poljubi je. Ustajui ona mu uzvrati poljubac nenije
nego to je nameravala, alei to nisu imali vie vremena, alei to ona
nee biti prva koja e ga sresti kroz godinu i neto vie dana. Rairi prste
na njegovim leima i privue ga sebi.
Zbogom, Gabrijele.
Zbogom, Gujo.
Vrata se tiho zatvorie za njim.
Guja pusti Maglu i Peska iz torbe da se malo nauivaju slobode pre
dugog putovanja. Puzali su joj preko stopala i oko nogu dok je gledala kroz
prozor.
Zau se kucanje na vratima.
 Saekajte. Ona pusti da joj se Magla uspue uz miicu i namesti joj se
preko ramena, i podie Peska obema rukama. Jo malo pa e postati suvie
velik da joj se obmota oko lanka na ruci.
Sad moete ui.
Brajan ue i naglo ustuknu.
Ne bojte se, ree Guja. Nisu ljute.
Brajan se vie nije povlaio, ali je paljivo motrio na zmije. Glave su im
se okretale istovremeno kad god bi se Guja pomerila; jezici kobre i
zvearke zapalacae istovremeno dok su piljile u Brajana i pokuavale da
mu okuaju miris.
Doneo sam detetova dokumenta, ree Brajan. Ona dokazuju da ste vi
sada njen staralac.
Guja obmota Peska oko desne ruke a levom uze hartije. Brajan joj ih
oprezno prui. Guja ih je radoznalo razgledala. Pergament je bio krut i krt,
sav oteao od votanih peata. Gradonaelnikov potpis, nalik na pauka
sijao je u jednom uglu; nasuprot njemu bio je Rasov, neuk i drhtav.
Moe li Ras ovo na neki nain da ospori?
Moe, ree Brajan, ali mislim da nee. Ako bude izjavio da je
potpisao pod prinudom, morae da kae kakvom. A onda e imati druge...
prinude... da objasni. Mislim da vie voli da se dobrovoljno povue, nego da
bude javno na to primoran.
Odlino.
Jo neto, vidarko.
A to je?
On joj prui malu, teku vreicu. U njoj su zveketali dukati, jasnim,
tvrdim zvukom zlata. Guja upitno pogleda u Brajana.
Vaa nagrada, ree on i prui joj priznanicu i pero da potpie.
Da li se gradonaelnik jo plai da e ga optuiti za prodaju roba?
Moglo bi da bude, ree Brajan. Najbolje je da se priuva.
Guja dopisa na priznanici Primljeno u ime moje keri, kao naknada za
vebanje konja. Potpisa i vrati.
Brajan polako stade da ita.
Mislim da je ovako bolje, ree Guja. Melisa je to zasluila, a ako je
primila platu za svoj rad, oigledno da nije robinja.
 To je jo jedan dokaz da ste je usvojili, ree Brajan. Mislim da e
gradonaelnik biti zadovoljan.
Guja stavi vreicu sa zlatnicima u dep i pusti Maglu i Peska da kliznu
natrag u svoje odeljke. Slegnu ramenima. U redu. Ne mari. Vano je da
Melisa moe da ode. Iznenada oseti kako je hvata tuga i upita se da nije
moda isuvie vrsto i bezobzirno sprovodila svoju volju, tako da je
poremetila ivote drugih ljudi na nain koji im nee koristiti. Nije sumnjala
da je uinila ono to treba za Melisu, ako nita drugo, bar ju je oslobodila
Rasa. Ali da li je ispalo bolje za Gabrijela, ili za gradonaelnika, pa ak i za
Rasa ...
Planina je bila bogati gradi i ljudi su uglavnom izgledali sreni; nema
sumnje da su sada bili zadovoljniji i bezbedniji nego pre dvadeset godina
kada je gradonaelnik stupio na dunost. Ali kakva je to dobra donelo deci
iz njegovog vlastitog domainstva? Guja se radovala to odlazi i radovala
se - bilo ta bilo - to odlazi i Gabrijel.
Vidarko?
Molim, Brajane?
Iza njenih lea on joj ovla dotae rame i povue se. Hvala vam. Kada
se Guja posle jednog trenutka okrenula on je ve, nemo, iezao.
Dok su se vrata njene sobe tiho pritvarala, Guja zau tupi udarac velike
kapije koja je zatvarala ulaz u dvorite. Ponovo pogleda kroz prozor. Tamo
dole, Gabrijel je uzjahivao svog velikog arca. Obori pogled na dolinu a
potom se polako okrenu, sve dok nije gledao pravo u prozor oeve sobe.
Dugo je gledao u njega. Guja nije pogledala na onu drugu kulu, ali je po
mladievom licu znala da mu se otac nije pojavio. Gabrijelova ramena se
pogurie, potom se ponovo digoe, i kada je bacio pogled na Gujinu kulu,
lice mu je bilo potpuno smireno. Ugleda je i osmehnu se tuno,
samosaaljivim osmehom. Ona mu mahnu. On joj otpozdravi.
Nekoliko trenutaka kasnije Guja je gledala kako arev dugi crno beli
rep mahnu i nestade iza poslednje okuke na stazi koja je vodila ka
severnom drumu. Druga kopita zakloparae u dvoritu ispod Gujine sobe.
U mislima se vrati svom vlastitom putovanju. Melisa, jaui Vevericu i
vodei Brzonogu, pogleda navie i pozva je rukom da sie. Guja se nasmei
i klimnu glavom, prebaci torbe za sedlo preko ramena, podie torbu sa
zmijama, i ode da se pridrui svojoj keri.
9

Vetar na Arevinovom licu bio je sve i ist. Bio je srean to se naao u

planinskoj klimi, gde nije bilo praine i jare, i peska to se svuda uvlai. Na
vrhu prevoja zastade pored svog konja i baci pogled po predelu u kome je
Guja provela detinjstvo. Ta zemlja je bila puna svetla i zelenila i mogao je
da vidi i uje velike koliine tekue vode. Kroz sredinu doline koja se
prostirala pod njegovim nogama krivudala je reka, a izvor ju kljuao preko
mahovinom obrasle stene tako blizu, da je mogao da dobaci kamenom do
njega sa staze na kojoj je stajao. Potovanje koje je oseao prema Guji
naraste jo vie. Njen narod nije bio nomadski, iveli su tu preko cele
godine. Mora da je imala veoma malo iskustva sa tekom klimom kada je
ula u pustinju. Ovo ovde nije moglo da je pripremi za prostranstva
prekrivena crnim peskom. ak ni Arevin nije bio spreman za strahote koje
je preiveo u centralnoj pustinji. Mape su mu bile stare; nijedan od
njegovih ivih saplemenika nije ih nikad upotrebio. Ali ipak su ga doveli
ivog i zdravog na drugu stranu pustinje, sve du jedne linije pouzdanih
oaza. Godina je bila ve toliko odmakla da nije nikoga sreo: nikoga koga bi
mogao upitati za najbolji put i nikoga da ga upita za Guju.
Uzjaha i krenu stazom nizbrdo, ka vidarskoj dolini.
Pre no to je stigao do ma kakvog ljudskog boravita naie na jedan
mali vonjak. Bio je veoma udan: voke najudaljenije od puta bile su
potpuno izrasle i kvrgave, dok su najblie njemu rasle sve same mladice,
kao da se ve mnogo godina zasauje po nekoliko stabala svake godine.
Momi od etrnaest ili petnaest godina odmarao se u hladu, jedui jednu
voku. Kada Arevin zastade, malia podie pogled, ustade i krenu ka
njemu. Arevin potera svog konja preko travnate mee na livadi. Sastae se
izmeu dva reda drvea koje je, naoko bilo staro valjda pet do est godina.
Zdravo, ree mome. Uzabra jednu voku i prui je Arevinu. Hoe
kruku? Breskve i vinje su ve prole a pomorande jo nisu sasvim
sazrele.
Arevin vide da na svakom drvetu raste po nekoliko razliitih vrsta
plodova ali da je lie samo od jedne vrste. On nesigurno isprui ruku
prema kruki, pitajui se da tlo na kome je drvee izraslo nije moda
otrovano.
Ne brini, ree mu mladi. Nije radioaktivno. Ovde u blizini nema
kratera.
Na ove rei Arevin povue ruku. Nije rekao ni rei, pa ipak, izgleda da
mu je mladi proitao misli.
 Sam sam napravio ovo drvo, a ja nikad ne radim sa sumnjivim
mutagenima.
Arevin nije imao pojma o emu to deak govori, sem to je imao utisak
da ga ubeuje da je voka bezopasna. Voleo bi da moe razumeti deaka
isto onako kako je on razumeo njega. Ne elei da ispadne neutiv, on uze
kruku.
Hvala.
Poto ga je mladi posmatrao pun zainteresovanog oekivanja, Arevin
zagrize. Kruka je bila slatka i opora, istovremeno i veoma sona. On uze
jo jedan zalogaj. Veoma je dobra, ree. Nikada jo nisam video biljku
na kojoj raaju etiri razliite stvari istovremeno.
Moj prvi nauni rad, ree deak. Pokaza na starija stabla iza svojih
lea. Svako od nas mora da napravi po jedno. Prilino glupo ali takav je
obiaj.
A, tako, ree Arevin.
Zovem se Tad.
Poaen sam to sam te upoznao, ree Arevin. Traim Guju."
Guju! Tad se namrti. Bojim se da si se naputovao uzalud. Nije ovde.
Ne oekujemo je jo nekoliko meseci.
Ali nije se moglo dogoditi da je mimoiem.
Na Todovom ljubaznom licu ukaza se izraz zabrinutosti. Hoe da
kae da je ve krenula kui? ta se desilo? Je li ona dobro?
Bila je dobro kad sam je poslednji put video, ree Arevin. Ona je na
svaki nain trebalo da stigne kui mnogo pre njega, sem ako joj se neto
nije dogodilo. Spopadoe ga misli o nesreama drukijim od ujeda zmije,
onim kojima je i ona bila podlona.
Hej, da ti nije pozlilo?
Tad se stvori kraj njega, drei ga za lakat da bi ga umirio.
Nije, ree Arevin, ali glas mu je drhtao.
Da nisi bolestan? Ja jo nisam zavrio obuku, ali neko od naih vidara
moi e da ti pomogne.
Ne, ne, nisam bolestan. Ali ne mogu da razumem kako to da ja stignem
ovamo pre nje.
Ali zato se tako rano vraa kui?
 Arevin je odozgo posmatrao uznemirenog deaka, koji je sada ve
postao isto toliko zabrinut kao i Arevin.
Mislim da nemam prava da govorim umesto nje, ree on. Ali moda
bi ipak trebalo da porazgovaram s njenim roditeljima. Hoe li mi pokazati
njihovu kuu?
Bih ja, kad bih mogao, ree Tad. Ali ona nema roditelje. Zar ne moe
da kae meni? Ja sam joj brat.
Izvini to sam te potresao. Nisam znao da su vam roditelji umrli.
Ne, nisu. A moda i jesu. Pojma nemam. Hou da kaem ne znam ko su
mi roditelji. Niti ko su Gujini.
Arevin je bio potpuno zbunjen. Uvek je s lakoom razumevao sve to mu
je Guja govorila. Ali sada bi se zakleo da nije shvatio ni polovinu od onoga
to mu je ovaj malac napriao za ciglih nekoliko minuta.
Ako ne zna ko su ti roditelji i ko su Gujini, kako onda moe da joj
bude brat?
Tad ga je zainteresovano posmatrao. Ne zna ba mnogo o vidarima,
reklo bi se.
Ne, ne znam, ree Arevin, oseajui da je razgovor opet skrenuo u
neobjanjive stvari. Naravno, uli smo za vas, ali Guja je bila jedina od vas
koja je ikad posetila nae pleme.
Postavio sam ti ovo pitanje zato, objasni Tad, to ljudi veinom znaju
da smo svi mi usvojeni. Mi nemamo porodicu u pravom smislu te rei. Mi
smo svi jedna porodica.
Ipak, ti si rekao da si joj brat, kao da nema nijednog drugog brata sem
tebe. Izuzev svojih plavih oiju, a i one su se razlikovale u nijansi. Tad
uopte nije liio na Guju.
Ona i ja tako mislimo o sebi. Kada sam bio jo mali klinac esto sam
upadao u neprilike a ona mi je uvek davala podrku.
Sad mi je jasno. Arevin sjaha i popravi uzdu na svome konju,
razmiljajui o deakovim reima. Ti nisi sa Gujom u krvnom srodstvu
ree on, ali osea da izmeu vas dvoje postoji jedan naroiti odnos. Je li
tako?
Tako je. Tad vie nije bio nimalo oputen kao u poetku.
Ako ti kaem zato sam doao, da li e mi dati savet ta da radim, ali
mislei prvenstveno da to bude za Gujino dobro, ak i ako bi to znailo da
prekri neke vae obiaje?
 Arevinu je bilo drago to se momak predomilja, jer ne bi mogao da ima
poverenja u neki nagli odgovor, proizveden oseanjima.
Dogodilo se neto zaista gadno, zar ne?
Jeste, ree Arevin. A ona krivi sebe za to.
I ti takoe osea da izmeu tebe i nje postoji naroiti odnos, zar ne?
Da.
A to i ona misli o tebi?
Nadam se.
Ja sam na njenoj strani, ree Tad. I uvek u biti.
Arevin raskopa oglavak i smae ga konju, tako da moe da pase. Sede
ispod Tadovog drveta a deak kraj njega.
Doao sam s one druge strane zapadne pustinje, ree Arevin. Mi
tamo nemamo dobrih zmija, ve samo peane zmije iji ujed donosi
smrt...
Arevin ispria celu priu i saeka da Tad odgovori, ali mladi vidar je
dugo gledao u svoje izrovaene ruke.
Sanodarka joj je bila ubijena, ree na kraju.
U glasu mu se oseao ok i beznae. Arevin se sledi sve do onog svog
neprobojnog, strogo kontrolisanog jezgra.
Ali ne njenom krivicom, ponovi Arevin, iako je neprestano naglaavao
tu injenicu. Tad je sada znao i koliko se pleme boji zmija i ak i za stranu
smrt Arevinove sestrice. Ali Arevin je jasno mogao da vidi da Tad nije nita
razumeo.
Deak podie pogled. Ne znam ta da ti kaem, ree on. Zaista je
strano. Zauta i osvrnu se oko sebe, pa onda protrlja nadlanicom elo.
ini mi se da e biti najbolje da razgovaramo sa Srebrnom. Ona je bila
jedna od Gujinih uitelja i sada je najstarija od nas.
Arevin je oklevao. Da ne pogreimo? Oprosti mi, ali ako ti, Gujin
prijatelj, ne moe da shvati kako se sve to dogodilo, zar e neki drugi
vidar moi?
Ja sam razumeo ta se dogodilo.
Ti samo zna ta se dogodilo, ree Arevin. Ali ne razume. Ne elim
da te uvredim, ali bojim se da je tako.
Ne mari, ree Tad. Ja i dalje elim da joj pomognem. Srebrna e ve
neto smisliti.
 U prelepoj dolini vidara mogla su se nai potpuno divlja podruja, ali i
ona potpuno civilizovana. Ono to je Arevinu izgledalo kao netaknuta
prauma, nepromenjena jo od pamtiveka, prostiralo se dokle je oko moglo
da dopre, poinjui od severne padine iznad doline. Ali neposredno ispod
strahovitog crnog, starog drvea, veselo su se okretali nizovi vetrenjaa.
uma drvea i uma vetrenjaa savreno su se slagale.
Naselje je bilo vedro i mirno mestace, gradi koji se sastojao od ukusno
sagraenih kamenih i drvenih kuica. Ljudi su pozdravljali Tada ili mu
mahali, i klimanjem glave pozdravljali i Arevina. Povetarac donese
prigueni zvuk neke daleke, razigrane deje cike.
Tad ostavi Arevinovog konja na panjaku, da slobodan pase, a potom
povede Arevina ka zgradi koja je bila neto vea od ostalih i neto malo
izdvojena od njih. Unutra, Arevin je sa iznenaenjem video da zidovi nisu
od drveta ve od glatkih, belih, glaziranih keramikih ploica. ak i tamo
gde nije bilo prozora osvetljenje je bilo sjajno kao dan, ne onako avetinjski
plaviasto kao biosvetlost, a ni kao meko, uto svetlo gasnog plamena. U
kui se oseala uurbana zaposlenost, potpuno razliita od mirne
atmosfere samog gradia. Kroz poluotvorena vrata Arevin ugleda nekoliko
deaka i devojica, mlaih od Tada, kako se naginju iznad sloenih
instrumenata, potpuno utonuli u posao.
Tad pokaza rukom ka acima. To su laboratorije. Soiva za mikroskope
glaamo ovde, na licu mesta. Pravimo sami i svu ostalu staklariju koja nam
je potrebna.
Gotovo svi ljudi koje je Arevin ovde video - a sada, kada je poeo da
misli o tome shvatio je da i veina ljudi u naselju - nije bila ni stara ni
isuvie mlada. Najmlai su u koli, pomisli, a najstariji predaju. Guja i njeni
vrnjaci su negde u svetu, vrei svoj posao.
Tad se pope uz nekoliko stepenica, proe kroz zatravljeno predvorje i
zakuca tiho na jedna vrata. ekali su nekoliko minuta i Tad je izgleda
smatrao da to nije nimalo neobino jer nije postajao nestrpljiv. Najzad
jedan prijatan, prilino tanak glas ree, Uite.
Soba u koju su uli nije bila tako golih zidova i uredna kao laboratorije.
Bila je obloena drvenim ploama a velik prozor bio joj je okrenut prema
vetrenjaama. Arevin je uo za knjige, ali nikad jo nije video ni jednu.
Ovde su dva zida bila potpuno prekrivena policama sa knjigama. Stara
vidarka koja je sedela u stolici za ljuljanje drala je knjigu u krilu.
Tade, ree ona klimnuvi glavom, a u glasu joj se pored dobrodolice
osealo i pitanje.
Srebrna. On uvede Arevina. Ovo je jedan Gujin prijatelj. Prevalio je
veoma dalek put da bi razgovarao sa nama.
Sedite. Glas i ruke malo su joj podrhtavali. Bila je veoma stara,
zglobovi su joj bili nateeni i kvrgavi. Koa joj je bila glatka, meka i tako
rei providna, na obrazima i elu sa dubokim borama. Oi su joj bile plave.
inei sve ono to i Tad, Arevin sede na stolicu. Oseao se neudobno;
bio je navikao da sedi na zemlji sa prekrtenim nogama.
ta nam to elite rei.
Da li ste vi Gujina prijateljica? upita Arevin. Ili ste joj samo bili
uiteljica?
Pomisli da e se nasmejati, ali ona ga je ozbiljno gledala u oi.
Prijateljica.
Srebrna je predloila da Guja dobije svoje uveno ime, ree Tad. Zar
misli da bih te doveo da razgovara bilo s kim?
Ipak, Arevin se i dalje pitao da li da ispria svoju priu ovoj ljubaznoj
starici, jer se isuvie jasno seao Gujinih rei: Moji uitelji retko kome
daju ovo ime koje nosim, i bie razoarani. Moda e Srebrna biti toliko
razoarana da e proterati Guju iz njenog naroda.
Kai mi ta je po sredi, ree Srebrna. Guja je moja prijateljica i ja je
volim. Ne mora strepeti od mene.
Arevin po drugi put ispria svoju priu, paljivo motrei Srebrnino lice.
Izraz joj se nije promenio. Naravno, sa ovako ogromnim iskustvom kakvo
je bilo njeno, mogla je bolje od mladog Tada da razume ta se dogodilo.
Znai tako, ree ona. Guja je prela pustinju. Zavrte glavom Moje
hrabro i nepromiljeno dete.
Srebrna, ree Tad. ta moemo uiniti?
Ne znam, mili. Ona uzdahnu. Volela bih da je Guja ve ovde.
Sigurno se ve i ranije dogaalo da neka mala zmija umre ree Arevin.
Sigurno ste ve neku i izgubili nesrenim sluajem.
One ive veoma dugo, ree Tad. Ponekad nadive svoga vidara.
Teko ih je spariti.
 Svake godine obuavamo sve manje ljudi zato to imamo premalo
sanodarki, ree Srebrna svojim paperjastim glasom.
Ali Guja je tako odlian vidar da mora imati pravo da dobije drugu
zmiju, ree Arevin.
Ne moe se dati ono to se nema, ree Srebrna.
Guja se nadala da su se neke moda rodile.
Samo po nekoliko njih uspe da se izlee iz jaja, ree starica tuno.
Tad pogleda u stranu. Moda e neko od nas odluiti da prekine
kolovanje . . .
Tad, ree mu Srebrna, ni sada nemamo dovoljno za sve vas. Misli li
da bi Guja ikad zatraila da joj vrati sanodarku koju ti je poklonila?
Tad slegnu ramenima, i dalje izbegavajui da pogleda Srebrnu ili
Arevina u oi. Ne bi ni trebalo da me pita. Trebalo bi da joj je sam vratim.
O tome ne moemo odluivati bez Guje, ree Srebrna. Neka se prvo
ona vrati kui.
Arevin obori pogled na svoje ake, shvativi da nee biti lakog i
bezbolnog reenja, da se nee prosto moi objasniti ta se dogodilo i dobiti
oprotaj.
Ne smete je kanjavati zbog greke koju je poinilo moje pleme,
ponovi on.
Srebrna zavrte glavom. Ne radi se o kanjavanju, ve o tome da ona ne
moe biti vidar bez jedne sanodarke, a ja nemam nijednu da joj dam.
Sedeli su utei. Posle nekoliko trenutaka Arevin se zapita da Srebrna
nije moda zadremala. Tre se kada mu se ona obrati, ne odvajajui pogled
sa vidika koji joj se pruao pred prozorom.
Hoete li i dalje nastaviti da je traite?
Da, odgovori on bez oklevanja.
Kada je budete nali, molim vas, kaite joj da se vrati kui. Savet e se
sastati sa njom.
Tad ustade i Arevin shvati, uz duboko oseanje neuspeha i tuge, da je
razgovor zavren.
Ponovo izaoe na ulicu, ostavljajui za sobom radionice sa udnim
mainama, udnim svetlom, udnim mirisima. Sunce je zalazilo, stapajui
sve due senke da napravi od njih mrak.
Gde da je traim? iznenada ree Arevin.
 Molim?
Doao sam ovamo zato to sam verovao da je Guja krenula od nas kui.
Sada vie ne znam gde bi mogla da bude. Skoro e zima. Kad ponu oluje
...
Isuvie je pametna da bi dozvolila da se zaglavi negde u pustinji u
zimsko vreme, ree Tad. Ne, najverovatnije se dogodilo da je nekome
trebalo pomoi, i ona je skrenula s puta. Moda je njen bolesnik bio ak u
centralnim planinama. Bie da je sada negde juno odavde, u Midlpasu, ili
u Novom Tibetu, ili u Planini.
Dobro, ree Arevin, zahvalan za svaku mogunost koja mu se ukazuje.
Idem na jug. Ali pitao se da moda Tad ne govori ovako samopouzdano
zato to je jo isuvie mlad.
Tad otvori ulazna vrata jedne dugake i niske zgrade. Unutra u sredini,
nalazio se prostor za dnevni boravak, a iz njega su u raznim pravcima
vodile pojedine sobe. Tad se baci na meku sofu. Zanemarujui lepo
vaspitanje, Arevin sede na pod.
Sad e veera, ree Tad, Soba pored moje je trenutno slobodna.
Moe je uzeti.
Moda je bolje da odmah produim, ree Arevin.
Jo noas? Odista je ludost jahati ovuda po noi. Ujutru bi te nali na
dnu provalije. Ostani makar do sutra.
Kad me ve savetuje. U stvari oseao je teku i duboku obamrlost.
Poe za Tadom u slobodnu sobu.
Doneu tvoj zaveljaj, ree Tad. Ti se odmori. Vidi se po tebi da si
iscrpljen.
Arevin se polako spustio na ivicu postelje.
Tad se osvrte sa praga. uj, hteo bih jo neto da uinim za tebe. Da li ti
jo neto treba?
Ne, ree Arevin. Hvala ti. Odlino sam smeten.
Tad slegnu ramenima. U redu.

Crni pustinjski pesak protezao se do linije horizonta, ravan i pust,

netaknut tragovima neijeg prolaska. Jara se dizala u talasima, poput dima.
Jo nije bilo nikakvog ravnomernog strujanja vazduha, ali svi tragovi i
otpaci koje su trgovci ostavljali za sobom na putu ve su bili zapreteni
razneti ili prekriveni peskom nanetim povremenim vetriem koji je
prethodio zimi. Stojei su gledale u pravcu svog nevidljivog odredita.
Sjahae da odmore konje. Melisa popravi kolan na Veveriinom novom
jahaem sedlu a potom baci pogled unazad, na put kojim su doli i jo nie,
na visoravan koja je nekada bila njen zaviaj. Grad se uurio uz strmu
planinsku padinu, iznad plodnog dna doline. Prozori i ploe od crnog
stakla blistali su se na podnevnom suncu.
Jo nikad nisam bila ovako daleko, ree Melisa zaueno. Nikad u
ivotu. Okrenu se od doline i upravi pogled na Guju. Hvala ti, Gujo, ree.
Nema na emu, Melisa.
Melisa obori pogled. Desni obraz, onaj bez oiljka, buknu crvenilom
ispod opaljene koe. Trebalo bi da ti neto priznam.
A to je?
Moje ime. Istina je ono to je Ras kazao, da se ja u stvari ne zovem ...
Ne tie me se. Za mene, ti se zove Melisa. Kad sam bila dete i ja sam se
drukije zvala.
Ali ti si svoje ime dobila od drugih. To je poast. Nisi ga tek tako
prisvojila, kao ja svoje.
Ponovo uzjahae i krenue niz dobro utabanu, vijugavu stazicu.
Ali ja sam mogla da odbijem to ime koje su mi ponudili, ree Guja. Da
sam tako uradila ja bih, isto kao i svi ostali vidari sama sebi izabrala novo
ime koje u nositi kao odrasla osoba.
Mogla si da odbije?
Jesam.
Ali to se ime veoma retko nekome daje! Tako si mi rekla.
Tano.
Da li ga je iko pre tebe odbio?
Koliko znam, nije. Ali ja sam tek etvrta. Prema tome nije bilo mnogo
onih koji su imali priliku da odbiju. Ponekad mi se ini da nije trebalo da
prihvatim.
Ali zato?
Zato to namee veliku odgovornost. Ruka joj se odmarala na torbi za
zmije. Jo od napada ludaka poela je ee da je dodiruje. Skloni aku sa
glatke koe. Vidari su ili umirali srazmerno mladi ili izuzetno dugo iveli.
Guja koja joj je prethodila imala je samo etrdeset tri godine kada je umrla,
ali druge dve su ivele preko sto godina. Pred Gujom je stajala ogromna
tradicija koju je trebalo da opravda, a dosada je u svemu omanula.
Staza je vodila nizbrdo kroz veito rastinje, izmeu kvrgavih, mrkih
stabala i tamnozelenih iglica legendarnog drvea za koje se verovalo da
nikada ne stvara seme i nikada ne umire. Smola mu je otro mirisala. U
vazduhu, nalik na miris nekadanjih borova.
Gujo..., ree Melisa.
Da?
Jesi li... jesi li ti moja majka?
Guja je, iznenaena, oklevala za trenutak. Njen narod nije imao ba
sasvim iste porodice kao drugi. Ona sama nikada u ivotu nije nekoga na
zvala mama ili tata, iako su svi stariji vidari bili prema njoj ba u
takvom odnosu. A Melisin glas je tako enjivo zvuao ...
Sada su svi vidari tvoja porodica, ree Guja, ali ja sam te usvojila i
mislim da bih zbog toga mogla da se nazovem tvojom majkom.
E, ba mi je milo.
I meni.
Ispod uzanog pojasa proreene ume rasli su samo liajevi na
planinskim padinama, i premda je nadmorska visina bila velika a staza
strma, Guja i Melisa su se oseale kao da se ve nalaze usred pustinje.
Toplota i suvoa vazduha su se sve vie pojaavale kad su napustile ivicu
ume. Kad su konano stigli do peanog tla, zaustavie se za tren da se
preobuku, Guja u pustinjsku odeu koju joj je poklonio Arevinov narod a
Melisa u onu koju su joj u tu svrhu kupili u Planini.
Putovali su celog dana, ne susrevi se ni sa kim. Guja je s vremena na
vreme nelagodno bacala pogled preko ramena i bila na oprezu kad god bi
konji prelazili preko poljana izmeu peanih dina, iza kojih bi se neko
mogao sakriti i iznenaditi. Ali od ludaka nije bilo ni traga. Guja je ve
poela da se pita da nisu moda ona dva napada bila ista igra sluajnosti i
njenog seanja na umove oko logora dok je spavala. A ako je taj ludak
zaista bio lud, moda je do sada ve zaboravio na nju, privuen neim
drugim.
Ali nije uspela da se ubedi u to.
Sve do veeri planine su leale daleko ispred njih, poput okomitog zida.
Konjske kopite su mlele po pesku, ali tiina koja je vladala svuda unaokolo
bila je potpuna i sasvim vanzemaljska. Guja i Melisa su jahale i razgovarale
dok se polako hvatao mrak. Teki oblaci zastirali su mesec; ujednaeni sjaj
svetleih ivotinjica u Gujinoj svetiljci pruao je putnicima tek onoliko
svetla koliko im je trebalo da bi nastavili put. Obeena o sedlo, svetiljka se
njihala, onako kako je Brzonoga koraala. Crni pesak odbijao je svetlo
poput vode. Veverica i Brzonoga se pribie jedno uz drugo. Vremenom su i
Guja i Melisa stale sve tie da priaju, i najzad uutae.
Gujina sredstva orijentacije, gotovo nevidljivi Mesec, pravac vetra,
oblaci peanih dina, pomogoe im da nastave u pravom smeru, ali Guja
nikako nije uspevala da potisne stalni strah od divljine, koji se ogledao u
oseanju da putuju u krug. Okrenuvi se u sedlu, Guja je nekoliko
trenutaka posmatrala gotovo nevidljivi trag koji su ostavljale za sobom, ali
nikakvo svetlo nije se klatilo iza njih. Bile su same; i nije bilo niega oko
njih sem mraka. Guja se zavali u sedlu.
Sablasno je, proaputa Melisa.
Znam. Volela bih da moemo putovati po danu.
Moda e pasti kia.
Kamo sree.
Kia je padala u pustinji jednom u godini ili u dve, ali kada bi se desilo,
obino bi poinjala da pada uoi zime. Tada bi obamrlo seme prekonoi
izdikljalo i sazrelo, a pustinja puna otrog peska bi se pretvorila u meki
perivoj pun zelenila i boja. Ve za tri dana nene biljke bi se sasuile u
smeu ipku i umirale, ostavljajui za sobom oklopljeno semenje da istraje
godinu, dve ili tri, sve dok ga kia ponovo ne oivi. Ali noas je vazduh bio
suv i tih, i nije bilo znaka ma kakvoj promeni.

Svetlo zatrepta u daljini. Zadremala Guja naglo se probudi iz sna u kome

ju je ludak pratio i ona je mogla da vidi kako mu se svetiljka sve vie
pribliava. Sve do sada nije bila svesna koliko je sa sigurnou
pretpostavljala da je on prati, da je i dalje negde u blizini, iz samo njemu
razumljivih razloga.
Ali to svetlo pred njom nije bila svetiljka u neijim rukama, bilo je
ujednaeno i nepomino. utanje suhog lia dopre do nje pri slabom
povetarcu: pribliavali su se prvoj oazi na putu ka Centru.
 Jo nije poinjalo da svie. Guja se nae i potapa Brzonogu po vratu.
Nema jo mnogo, ree.
ta, Melisa se, takoe, trgnu iz dremea. Gde...?
Polako, ree Guja. Uskoro emo se zaustaviti.
O, ree Melisa, mirkajui unaokolo. Bila sam sasvim zaboravila gde
sam.
Stigoe do letnjeg drvea koje je oiviavalo oazu. Gujina svetiljka osvetli
lie koje je ve bilo naprslo i iskrzano od peska koga je vetar nanosio. Nije
ula ni ljude ni ivotinje. Do sada su se ve sve karavandije povukle u
bezbednost planinskih lanaca.
Gde je to svetlo?
Ne znam, ree Guja. Baci pogled na Melisu, jer glas joj je neobino
zvuao: bio je priguen ispod njene povezae, koju je bila navukla preko
lica. Kada se niko ne pojavi ona pusti da joj spadne, kao da nije bila
potpuno svesna da se krila.
Guja okrenu Brzonogu, zabrinuta zbog svetla.
Vidi, ree Melisa.
Brzonogino telo presecalo je svetlo u jednom pravcu i tamo, nasuprot
tmini, dizao se zrak svetla. Pribliivi se, Guja vide da je to osueno letnje
drvo, koje je bilo dovoljno blizu vodi pa je trulilo, umesto da se prosto
osui. Svetlee gljivice su se naselile na njegovom polutrulom stablu,
pretvarajui ga u svetlei stub. Guja odahnu s olakanjem.
Odjahae jo dalje, u krug oko nepomine, crne bare, sve dok ne
pronaoe mesto sa dovoljno gustim rastinjem da bi im pruilo zaklon.
im Guja povue uzde Melisa skoi na zemlju i stade da rasedlava
Vevericu. Guja se polaganije spusti, jer, uprkos ujednaenoj pustinjskoj
klimi, koleno joj se opet ukoilo za vreme ovog dugog jahanja. Melisa istrlja
Vevericu akom lia, govorei mu, jedva ujno, sve vreme. Uskoro su svi -
i konji i ljudi, bili spremni da prespavaju dan.

Guja je tapkala bosim nogama ka vodi, teglei se i zevajui. Dobro je

prespavala dan, i sada je oseala potrebu da se malo okupa, pre nego to
krenu dalje. Jo je bilo prerano da se napusti zaklon gustog drvea.
Nadajui se da e pronai jo nekoliko zrelih voki na granama ona
pogleda navie i unaokolo. Ali stanovnici pustinje su dobro obavljali svoju
etvu.
Do pre nekoliko dana, kada se jo nalazila s one strane planina, kronje
drvea po oazama bile su sjajne i meke; ovo je lie ve bilo suvo i umiralo
je. utalo je kad bi se oeala o njega u prolazu. Krti izdanci mrvili su joj se
u ruci.
Zaustavila se na obali. Crni pojas plae bio je irok samo nekoliko
metara, peani polukrug koji je opasivao majunu lagunu u kojoj su se
ogledale tanke i isprepletane granice. Na jednom skrovitom mestu Melisa
je, gola do pojasa, kleala na pesku. Naginjala se nad vodom, utke zurei u
vodeno ogledalo. Belege od Rasovih udaraca su izbledele, a po leima nije
imala oiljke od opekotina. Koa joj je bila blea nego to je to Guja
nasluivala kroz njene opaljene ruke i lice. Dok je Guja posmatrala, (Melisa
polako isprui ruku i dotae tamnu povrinu vode. Krugovi poee (da se
ire oko vrhova njenih prstiju.

Melisa je oarano posmatrala kako Guja puta Maglu i Peska napolje iz

torbe. Magla poe da klizi oko Gujinih stopala, okuavajui mirise oaze.
Guja je neno podie. Glatke, bele krljuti su joj prijatno hladile ake.
Hou da te omirie, ree Guja. Ona instinktivno napada na sve ono
to je iznenadi. Ali ako pone da ti prepoznaje miris, bie bezbednija. U
redu?
Melisa potvrdi glavom, polako, oevidno uplaena. Ona je veoma
otrovna, zar ne? Otrovnija od one druge?
Da. im budemo stigli kui moi u da te imuniziram, ali ne bih htela
da ponem s tim ovde. Moram prvo da proverim tvoje reakcije, a nemam
potreban pribor kod sebe.
Hoe da kae da ume da udesi tako da me ona ugrize a ipak se
nita ne dogodi?
Ne ba nita. Ali ona je, recimo, mene ve nekoliko puta sluajno ujela
i kao to vidi, jo sam tu.
Pa, onda je moda bolje da je pustim da me omirie, ree Melisa.
Guja sede na zemlju pored nje. Znam da ti nije lako da savlada strah.
Ali dii duboko i pokuaj da se opusti. Zatvori oi i samo sluaj moj glas.
 Konji takoe mogu da osete ako se plai, ree Melisa i uini onako
kako joj je Guja kazala.
Kobrin rascepljeni jeziak stade da palaca po Melisinim rukama, ali dete
se ne pomae i ne progovori. Guja se seti svog prvog susreta sa belim
kobrama: bio je to stravian i ujedno i smean trenutak, kada je jedna
gomila tih kobri, isprepletanih meusobno u bezbroj vorova, osetila njene
korake i kad su sve kao jedna podigle glave, itei, poput mnogoglave
zveri iz bajke ili neke vanzemaljske biljke koja se iznenada potpuno
rascvetala.
Guja zadra ruku na Magli dok je puzala preko Melisinih ruku.
Prijatna je na dodir, ree Melisa. Glasi joj je podrhtavao i bio malo
uplaen, ali zvuao je iskreno.
Melisa je ve i ranije imala prilike da vidi zvearke; opasnost od njih bila
joj je poznata i nije je toliko prepadala. Pesak joj se uspuzao preko ruku i
ona ga neno pomilova. Guja je bila zadovoljna; njena erka nije umela da
se snalazi samo sa konjima.
Bila sam uverena da e se sloiti sa Maglom i Peskom, ree. To je
veoma vano za vidarku.
Melisa iznenaeno podie pogled. Ali nisi valjda ozbiljno mislila
Mislila ta.
Melisa duboko udahnu. Pa, ono to si rekla gradonaelniku, ree
oklevajui. Ono ta bih mogla da postanem. Nisi to valjda ozbiljno misli
To si mu rekla tek onako, da bi me pustio.
Ozbiljno sam mislila sve ono to sam rekla.
Ali ja ne mogu da postanem vidarka.
Zato ne? Melisa nije odgovarala, pa Guja nastavi: Kazala sam ti
vidari usvajaju svoju decu, zato to ne moemo raati. I da ti jo neto
kaem o nama. Mnogi vidari imaju sadrugove koji se bave drugim
zanimanjima. I ne postaju ba sva naa deca vidari. Mi nismo neka strogo
zatvoena zajednica. Ali kada izaberemo nekoga da ga usvojimo, najee je
to neko za koga verujemo da bi mogao postati jedan od nas.
Zar ja?
Ti. Ako bude elela. To je veoma vano da zna. Uinie onako kako
eli. Ne ono to misli da neko drugi eli da uradi.
Vidarka... ree Melisa.
 Zauenost i oduevljenje u glasu njene keri dadoe Guji jo jedan
vaan razlog da natera ljude u gradu da joj pomognu da nae jo
sanodarki.

Idue noi Guja i Melisa su ubrzale putovanje. Nije bilo oaza, a kada je
svanulo Guja se ne zaustavi, iako je zaista bilo isuvie toplo. Kupala se u
znoju. Lepljive grake znoja tekle su joj niz lea i bokove. Na pola puta niz
lice sasuile bi se u obliku slanih brazdi. Brzonogina dlaka potamne, dok
joj je znoj u potoiima tekao niz noge. Pri svakom koraku kapljice su joj
prskale sa glenjeva.
Gospoo
Ovaj zvanini ton iznenadi Guju i ona zabrinuto pogleda u Melisu.
Melisa, je li neto nije u redu?
Koliko jo ima do logora?
Ne znam. Moramo izdrati ovako koliko god moemo. Ona pokaza na
nebo, gde su oblaci visili nisko i pretei. Ovako izgledaju pred oluju.
Znam. Ali neemo moi jo dugo. Veverica i Brzonoga moraju da se
odmore. Kazala si da je grad u sredini pustinje. Dobro, ali kad budemo
stigli, moraemo posle i da se vratimo, a konji treba da nas iznesu iz
pustinje.
Guja se poguri u sedlu. Moramo nastaviti put. Isuvie je opasno da
stanemo.
Gujo ... Gujo, ti zna mnogo o ljudima i olujama i leenju, o pustinjama i
o gradovima - ja o svemu tome ne znam nita. Ali znam o konjima. Ako ih
pustimo da stanu i da se odmore nekoliko asova, noas e nas daleko
odneti. Ako budu morali da nastave put do noi ih vie neemo imati.
Dobro, ree Guja najzad. Zaustaviemo se kad stignemo do onih
stena. Bar emo imati malo hladovine.

Kod kue, u vidarskom naselju, Guja nije iz meseca u mesec razmiljala

o gradu. Ali u pustinji i u planinama, gde su karavandije zimovale, ceo
ivot se okretao oko grada. Guja je takoe poela da osea kako joj ivot
zavisi od njega kada se konano, u zoru nakon tree noi, visoki zarubljeni
planinski vrh koji je titio Centar, pojavi pred njom. Sunce se raalo pravo
iza njega, obasjavajui ga skerletnim zracima, poput idola. Namirisavi
vodu i oseajui da im se dugo putovanje blii kraju konji podigoe glave i
ubrzae umorni hod. Kada sunce odskoi na nebu, niski, sve gui oblaci
stadoe da mu rasplinjuju svetlost u crveni preliv koji prekri liniju
horizonta. Gujino koleno je sevalo pri svakom Brzonoginom koraku, ali
nije joj bilo potrebno to upozorenje nateenih zglobova da bi znala da se
oluja blii. Ona stee aku oko uzdi, sve dok joj se koa bolno ne ureza u
dlanove, zatim lagano opusti ruke i potapa konja po vlanom vratu. Nije
nimalo sumnjala da Brzonogu sve boli, ba kao i nju samu.
Pribliie se planini. Letnje drvee bilo je mrko i osueno, utae
stabljike koje su okruivale potamnelo jezerce i naputena ognjita. Vetar
je aputao kroz suvo lie i preko peska, dolazei najpre iz jednog pravca,
zatim iz drugog, onako kako to vetrovi rade u blizini jedne usamljene
planinske gromade. Dugaka, jutarnja senka grada pade preko njih.
Mnogo je vei nego to sam mislila, tiho ree Melisa. Imala sam
jedno skrovite iz koga sam sluala ljude ikako priaju o njemu, ali sam
uvek verovala da izmiljaju.
Mislim da sam to isto verovala i ja, ree Guja. Vlastiti glas joj je
zazvuao izgubljen i dalek. Kada se pribliila ogromnim, kamenim liticama
hladni znoj joj izbi po elu a ruke joj postadoe hladne i lepljive uprkos
vruini. Umorna kobila nosila ju je napred.
Periodi u kojima su prie o Centru bile glavna tema u vidarskom naselju
bile su godine kada je Guja punila sedmu i sedamnaestu. Oba puta je
najstariji vidar bio krenuo na dugo i teko putovanje do Centra. Svaka od
te dve godine obeleavala je poetak nove decenije, kada bi vidari ponudili
stanovnicima grada da razmene s njima znanja i uzajamnu pomo. Oba
puta su bili odbijeni. Moda e se tako desiti i ovoga puta, uprkos poruci
koju je Guja nosila.
Gujo?
Guja se trgnu i pogleda u Melisu. ta?
Je li sa tobom sve u redu? Izgledala si tako udubljena u misli i... ne
znam ...
Preplaena e biti ona prava re, ini mi se, ree Guja.
Pustie nas unutra.
Crni oblaci kao da su svakog trenutka postajali sve gui i nii.
Nadam se, ree Guja.
 U podnoju planine na kojoj se nalazio Centar, velika crna bara nije
imala ni dotoka ni otoka. Voda je u nju probijala odnekud sa dna a potom
nevidljivo oticala nekuda u pesak. Letnje drvee je bilo mrtvo, ali je zemlja
bila prekrivena travom i niskim bunjem koje je obilato raslo. Svea trava
ve je poinjala da izbija na utabanim mestima nekadanjih logorita i
staza koje su ih povezivale, ali ne i na irokom drumu koji je vodio do
gradskih kapija.
Guja nije imala srca da natera Brzonogu da proe pored vode. Prui
uzde Melisi na obali jezerca.
Poi za mnom kada se konji napoje. Neu ui bez tebe, ne brini. Ali ako
se vetar podigne odmah doi, i to trei. U redu?
Melisa klimnu glavom. Oluja ne moe doi tako brzo, zar ne?
Bojim se da moe, ree Guja.
Brzo popi malo vode i pljusnu se po licu. Briui kapljice rubom svoje
marame krenu peke opustelim drumom. Ispod tankog sloja crnog peska
oseala se glatka, tvrda podloga. Neki prastari put? Viala je na drugim
mestima njihove leine, poluraspadnuto betonsko meso i ak i zarale
eline kosti tamo gde sabirai nisu jo stigli da obave svoj posao.
Guja stade pred kapijom Centra, koja je bila pet puta via od nje.
itava pokolenja peanih oluja izglaala su metal do visokog sjaja. Ali
nigde nije bilo kvake, zvona, zvekira, niega ime bi mogla dozvati
nekoga da je pusti unutra.
Koraknu napred, podie pesnicu i udari njom o metal. Udarac nije
nimalo uplje zazvuao. Stade da lupa o vrata obema akama, mislei pri
tom da mora da su veoma debela. Kad su joj se oi malo bolje navikle na
prigueno svetlo u udubljenju dovratka, vide da je prednji deo vratnica u
stvari udubljen, vidno istroen besom mnogih oluja.
Ruka je zabole i ona za trenutak odstupi.
Bilo je ve krajnje vreme da prestane s tom galamom.
Guja podskoi na ovaj glas i okrenu se u pravcu odakle je dopirao ali
nije bilo nikoga. Na bonoj strani udubljenja u dovratku samo se zau
jadno klik kad jedna ploa kliznu u stranu i utonu u stenu i pojavi se
prozori. ovek bledog lica i bunaste rie kose ljutito je gledao u nju.
ta ti znai to lupanje o vrata, nakon to smo zatvorili?
 Hou da uem, ree Guja.
Ti nisi na graanin.
Nisam. Zovem se Guja. Ja sam vidarka.
On joj se ne predstavi zauzvrat, onako kako su zahtevala pravila
pristojnosti u Gujinom zaviaju. Jedva je to i primetila, jer je ve bila poela
da se navikava da utivost na jednom mestu moe predstavljati uvredu na
drugom. Ali kad on zabaci glavu i stade da se smeje bila je iznenaena.
Namrti se i saeka da prestane.
Znai prestali su da nam alju starkelje da prose? Sad su na redu
mladi!? On se ponovo nasmeja. Mogli su bar da izaberu neku lepu.
Iz njegovog tona Guja zakljui da je vrea, ali samo slegnu ramenima.
Otvaraj tu kapiju.
On prestade da se smeje. Strance ne putamo unutra.
Nosim poruku od jedne prijateljice njenoj porodici. Hou da je
predam.
Nije joj odmah odgovorio, nego pogleda nekuda nanie. Svi koji su ove
godine izili ve su se vratili.
Ona je otila jo odavno.
Zaista malo zna o ovom gradu ako oekuje da u poeti da trim
unaokolo traei porodicu nekog ludaka.
Ne znam nita o tvom gradu. Ali, sudei po izgledu, ti si u srodstvu s
mojom prijateljicom.
ta to treba da znai? Prvi put je izgledao iznenaen.
Rekla mi je da je njena porodica u srodstvu sa uvarima kapije. A to se
i vidi - tvoja, kosa, elo ... oi su ti drukije. Njene su tamnosmee. Oi
ovog stanovnika grada bile su bledozelene.
Da li ti je sluajno pomenula, ree mladi, pokuavajui da bude
sarkastian, i tano ime one porodice kojoj navodno pripada?
Pripada vladajuoj porodici.
Trenutak, molim, ree on polako. Opet obori pogled i ruke mu se
stadoe kretati negde izvan Gujinog vidokruga, ali kada prie nije mogla
nita da vidi ispod ivice prozora, jer to i nije bio prozor ve staklena
ploa sa slikom koja se kretala. Iako iznenaena, nije dozvolila sebi da to i
pokae. Na kraju krajeva, znala je da stanovnici grada raspolau veim
znanjima iz tehnologije nego njen narod. To je i bio jedan od razloga
njenom dolasku.
Mladi polako podie glavu, jedna obrva bila mu je dignuta uvis od
iznenaenja. Morau da pozovem nekog drugog da razgovara s Vama. -
Slika na staklenoj ploi rasplinu se u raznobojne linije.
Neko vreme nita se ne dogodi. Guja se nasloni na zid pored plitkog
udubljenja i pogleda oko sebe.
Melisa!
Nije se videlo ni dete, ni konji. Guja je mogla da vidi vei deo obale
jezerca kroz providnu zavesu sasuenog letnjeg drvea, ali na nekoliko
mesta jo je bilo preostalo dovoljno rastinja da sakrije od pogleda dva
konja i dete.
Melisa! Ponovo pozva Guja.
Opet nije bilo odgovora, ali moglo se dogoditi da joj je vetar odneo glas.
Lani prozor ugasio se do potpunog crnila. Guja se ve spremala da ga
napusti i potrai svoju kerku, kada on ponovo zatreperi, vraajui se u
ivot.
Gde si? pozva jedan drugi glas. Vrati se ovamo.
Guja sa oklevanjem baci jo jedan pogled po okolini i vrati se tom
prenosiocu slike.
Veoma si uznemirila moga roaka, ree slika.
Guja je bez rei buljila u staklo, jer govornik je bio neverovatno slian
Desi, mnogo vie no mladi pre njega. To je ili bila Desina bliznakinja ili
od roditelja koji su imali zajednike pretke. Kada taj lik ponovo progovori
Guji kroz glavu proe misao da sklapanje brakova u okviru jedne iste
porodice zaista moe da bude veoma koristan nain da se izvesne
nasledne osobine usredsrede i sauvaju, ako je eksperimentator bio
spreman da dobije i nekoliko zaista stravinih nakaza meu decom. Guja
nije bila spremna na mogunost da se prihvate takvi tragini neuspesi kod
ljudskog potomstva.
Hej? Da li ova sprava radi?
Crvenokosa prilika zabrinuto je virila u njenom pravcu, a snano i uplje
grebanje ulo se pored glasa. Taj glas: Desin je bio prijatan i dubok, ali ne
toliko dubok. Guja shvati da razgovora sa mukarcem, ne sa enom kako je
u prvi mah pomislila zbog slinosti. Dakle, oigledno ovo nije moglo da
bude dete-blizanac. Guja se pitala da li moda stanovnici grada kloniraju
ljudska bia. Ako to esto ine i ako ak umeju da rade sa transseksualnim
kloniranjem, onda moda imaju metode koji se mogu pokazati znatno
boljim od onih koje upotrebljavaju vidari da bi dobili sanodarke.
Mogu da te ujem, ako na to misli, ree Guja.
Dobro. Sad kai ta hoe. Sudei po izgledu Riardovog lica to je neka
grdna neprilika.
Imam poruku za tebe ako si u neposrednom srodstvu sa Desi,
istraiteljkom ruda, ree Guja.
Rumeni ovekovi obrazi naglo pobelee. Desi? On zatrese glavom,
potom se pribra. Zar se ona toliko promenila tokom godina, ili ja zaista ne
liim na neposrednog srodnika?
Ne, ree Guja. Vidi se da si joj rod.
Ona je moja starija sestra, ree on. I sada, pretpostavljam, hoe da se
vrati i da opet bude najstarija a da se ja povuem na mesto mlaega?
Gorina u njegovom glasu zvuala je poput izdaje; Guja oseti da ju je to
pogodilo. Na vest o Desinoj smrti njen brat nee zaaliti, obradovae se i
nita drugo.
Znai vraa se, je li tako? ree on. Zna da e je savet vratiti na elo
porodice. Prokleta bila! Bilo bi sasvim svejedno i da me nije bilo za
poslednjih dvadeset godina.
Guja ga je sluala dok joj se grlo stezalo od bola. Uprkos negodovanju
Desinog brata, samo da je Guja bila u stanju da joj spase ivot, njen narod
pristao da je primi natrag, pozdravio bi je dobrodolicom: da su mogli,
moda bi je i izleili.
Guja je teko izgovarala rei: Taj savet... moda bi trebalo njima
predam poruku. Htela je da razgovara sa nekim kome je bilo stalo do
Desi, ko ju je voleo, ne s nekim ko e se nasmejati i zahvaliti joj zato to
nije uspela da je izlei.
Ovo je porodina stvar i ne tie se saveta. Desinu poruku treba da
preda meni.
Radije bih razgovarala s tobom neposredno, u etiri oka.
Svakako da bi, ree on. Ali to je nemogue. Moji roaci imaju politiku
koja se protivi putanju stranaca...
Ali, u ovom sluaju ...
 ... sem toga, ne bih mogao da te pustim unutra ak i kad bih to eleo.
Kapija je zakljuana do prolea.
Ne verujem ti.
Istina je.
Desi bi me upozorila.
On frknu. Nikada nije u to poverovala. Otila je dok je jo bila dete, a
deca nikada ne poveruju. Igraju se i zaikavaju ostajui napolju do
poslednjeg trenutka, pravei se da mogu sebi da dozvole da ostanu
zakljuana tamo napolju. Tako ponekad izgubimo neko od onih koje
preteraju u isprobavanju koliko daleko mogu da idu u krenju pravila.
Ona je prestala da veruje u gotovo sve to ste joj govorili. Od besa
Gujin glas je zvuao napeto.
Desin brat skrenu pogled za trenutak paljivo posmatrajui neto
drugo. Ponovo pogleda u Guju. Nadam se da e mi poverovati ovo to ti
sada kaem. Sprema se oluja, i zato ti savetujem da mi preda poruku i
oslobodi sebi vreme da potrai sklonite.
ak i da joj je lagao, u svakom sluaju je ne bi pustio da ue. Guja se
tome vie nije ni nadala.
Njena poruka je sledea, ree Guja. Bila je srena u spoljnjem svetu.
eli da prestanete da laete svoju decu o tome ta se nalazi izvan gradskih
zidina.
Desin brat je netremice gledao u Guju, ekajui, zatim se iznenada
nasmei, potom se nasmeja, brzo i resko. I to je sve? Ne kae da e se
vratiti?
Ne moe se vratiti, ree Guja. Umrla je.
udna i avetinjska meavina olakanja i tuge pree mu preko tog lica,
toliko nalik na Desino.
Umrla? ree tiho.
Nisam je mogla spasti. Slomila je kimu...
Nikada nisam eleo da umre. On duboko udahnu vazduh, zatim ga
polako izduva. Slomila kimu... znai, bila je to brza smrt. Bolja nego neke
druge za koje znam.
Nije umrla odmah po prelomu. Njeni sadruzi i ja smo se spremali da je
donesemo ovamo, kui, jer vi ste je mogli izleiti.
Moda bismo i mogli, ree on. Kako je umrla?
 Istraivala je rudu u kraterima zaostalim od rata. Nije mogla da
poveruje da su opasni, jer je od vas ula pre toga isuvie mnogo lai. Umrla
je od trovanja radijacijom.
On se tre.
Bila sam pored nje, ree Guja. Uinila sam sve to sam mogla, ali
nemam sanodarku. Nisam mogla da joj olakam umiranje.
Buljio je u Guju ne videi je, gledao je nekuda kroz nju.
Zaduila si nas, vidarko, ree. Zato to si pomogla jednom lanu nae
porodice, zato to si nam donela vest o njenoj smrti. Govorio je
oaloenim, rasejanim tonom, ali iznenada podie pogled, gledajui je
neprijateljski. Ne volim da mi porodica duguje bilo kome. U dnu ekrana
nai e otvor za novac. Novac ...
Neu nikakav novac, ree Guja.
Ne mogu te pustiti da ue, povika on.
Prihvatam i to.
Pa ta onda hoe? On brzo zatrese glavom. Naravno. Sanodarke ...
ali ja ne elim da dug prema tebi zamenim dugom prema inozemcima.
Inozemci... on zastade. Izgledao je uznemiren.
Ako mi inozemci mogu pomoi, pusti onda mene da razgovaram sa
njima.
ak i kad bih mogao, odbili bi te.
Ako su ljudi, sluae me.
Nisam ba sasvim ... ubeen u njihovu ljudskost, ree Desin brat. Ko
to moe znati bez opita? Ti to ne razume, vidarko. Nikada ih nisi videla.
Oni su opasni i nepredvidljivi.
Pusti me da pokuam. Guja isprui ruke, otvorenih dlanova, brzim,
moleivim pokretom, da bi ga navela na neki nain da je razume. Drugi
ljudi umiru isto kao Desi, u agoniji, jer nema dovoljno vidara. Zato to
nema dovoljno sanodarki. Hou da razgovaram sa inozemcima.
Sada mi dozvoli da ti platim, vidarko, tuno ree Desin brat, i Guja se
oseti kao da je opet u Planini. Vlast u Centru je u veoma osetljivoj
ravnotei. Savet nikada nee dozvoliti da neko od vas, spolja, razgovara sa
inozemcima. Zategnutost izmeu nas je isuvie velika, i ne elimo da se
izloimo opasnosti da se tu neto promeni. ao mi je to mi je sestra umrla
u mukama, ali ovo to ti trai dovelo bi u opasnost jo mnoge ivote.
 Kako to moe biti istina? ree Guja. Zar samo jedan sastanak, samo
jedno pitanje ...
Ne razume ti to, ve sam ti rekao. Za to je potrebno da se odraste ovde
i da se bude u dodiru sa ovdanjim silama. Proveo sam ivot uei tu
vetinu.
Mislim da si proveo ivot uei kako da se izvue od obaveza, ljutito
ree Guja.
To je prljava la! Desin brat se razbesneo. Dau ti sve to je u mojoj
moi, ali ti trai nemogue. Ne mogu ti pomoi da nae nove sanodarke.
ekaj, iznenada ree Guja. Moda nam moe pomoi na drugi
nain.
Desin brat uzdahnu i skrenu pogled. Nemam vremena za planove i
kombinacije, ree. A nema ni ti. Oluja ti se pribliava, vidarko.
Guja baci pogled preko ramena. Melisa se jo nije nigde videla. U daljini,
oblaci su prekrivali horizont, a oblaci peska noenog vetrom leteli su gore-
dole, izmeu neba i zemlje. Zahladnelo je, ali ona je poela da drhti drugih
razloga. Ulog je bio isuvie veliki da bi sad odustala. Kad bi samo uspela da
ue u grad, bila je sigurna da bi sama umela da potrai te inozemce.
Ponovo se okrenu Desinom bratu.
Pusti me unutra na prolee. Vi znate metode koje mi jo ne moemo
otkriti jer nam tehnologija nije dovoljno razvijena. Guja se iznenada
nasmei. Desi se nije moglo pomoi, ali moglo se drugima. Melisi. Kada
biste me mogli nauiti kako da indukujem regeneraciju... Bila je
iznenaena to se toga nije ranije setila. Bila je potpuno i sebino
zainteresovana samo za sanodarke, za vlastiti ugled i ast. A toliko e ljudi
imati koristi ako vidari budu nauili da obnove tkiva i nerve ali prvo e
nauiti kako da obnovi kou, da njena kerka nastavi iveti bez oiljka.
Guja je motrila Desinog brata i sa radou otkri da mu je laknulo.
To ve moe,, ree on. Da. Razgovarau o tome sa savetom.
Zastupau tvoje interese.
Hvala, ree Guja. Nije prosto mogla da poveruje da su najzad, najzad,
stanovnici grada pristali na jednu molbu vidara. To e nam pomoi
mnogo vie nego to misli. Kad budemo mogli da poboljamo svoje
metode neemo vie morati da brinemo kako da nabavimo nove
sanodarke - bolje emo umeti da ih kloniramo.
 Desin brat stade da se mrti. Guja se presee zbunjena zbog ove nagle
promene.
Vidari e vam biti zahvalni, brzo ree ona, ne znajui ta je to rekla to
nije trebalo, pa ne znajui ni ta treba da kae da bi ispravila stvar. A i svi
oni ljudi koje leimo.
Kloniranje! ree Desin brat. Zato misli da bismo mi pristali da
vam pomognemo da klonirate?
Mislila sam da ste ti i Desi... Ona se ugrize za jezik, setivi se da e ga
to jo vie razbesneti. Prosto sam pretpostavljala da vi, s vaom
naprednom . . .
Ti govori o genetskoj manipulaciji! Desin brat je izgledao kao da mu
je pozlilo. O zloupotrebi nauke da bi se napravila udovita!
ta? zaprepaeno upita Guja.
Genetska manipulacija - Bogovi, dosta nam je muka i sa mutacijom, ne
moramo ih jo namerno poveavati! Ima sree to te nisam pustio unutra,
vidarko. Morao bih da te prijavim. Provela bi ostatak ivota u izgnanstvu,
zajedno sa drugim manijacima.
Guja je buljila u ekran, dok se on od razumnog poznanika pretvarao u
tuitelja. Ako on nije bio kloniran sa Desi, onda je u njegovoj porodici
postojao tako visok procenat brakova roaka po prvoj liniji da je uroena
nakaznost bila neizbena sem ako se primeni genetska manipulacija.
Meutim, on joj je govorio da su stanovnici grada sebi uskraivali taj nain
da pomognu samima sebi.
Ne elim da mi porodica bude u obavezi prema manijaku, ree on, ne
gledajui je, radei neto rukama. Zlatnici zazveae u otvoru ispod ekrana.
Uzmi taj novac i odlazi!
Ljudi u svetu umiru zato to vi drite svoja znanja za sebe! povika
ona. Pomaete trgovcima robljem da zauvek okivaju ljude vaim
kristalnim prsteniima, a neete da pomognete da se izlee ljudi koji su
osakaeni i preplaeni!
Desin brat je razjareno buljio pravo pred sebe. Vidarko ... On se
presee, gledajui nekuda iza nje. Lice mu dobi uasnut izraz. Kako se
usuuje da dolazi ovamo sa udovitem? Zar kod vas tamo napolju ne
prognaju i majku zajedno sa potomstvom? I ti meni dri predavanja o
humanosti!
ta ti to govori?
 Hoete regeneraciju, a jo niste saznali da ne moete popraviti
mutante! Oni uvek ostaju isti. On se stade smejati gorko, histerino. Vrati
se odakle si dola, vidarko. Nas dvoje nemamo o emu da razgovaramo.
U asu kada je slika poela da mu bledi, Guja pokupi dukate i hitnu ih
natrag na njega. Oni zazveae na ekranu, a jedan se zaglavi izmeu
zatitne ploe i stakla. Zupanici su kripali uzalud, jer zatitna ploa vie
nije mogla potpuno da se zatvori, i Guja oseti izvesno izopaeno, zlurado
zadovoljstvo.
Okrenu se od ekrana i od grada da vidi gde je Melisa, i nae se licem u
lice sa svojom kerkom. Melisini obrazi bili su mokri od suza. Ona dograbi
Guju za ruku i povue je, obnevidela, dalje od kapije.
Melisa, moramo podii zaklon... Guja je pokuavala da je povue
natrag, ka udubljenju u dovratnicima. Bilo se gotovo smrklo, iako jo nije
bilo prevalilo podne. Oblaci vie nisu bili sivi ve crni, i Guja je mogla da
vidi dva odvojena stuba peska, noenih vihorom.
Nala sam mesto. Rei su jedva izlazile; Melisa je jo uvek plakala.
Na... nadala sam se da e te pustiti unutra ali sam se i bojala da nee, pa
sam potraila mesto.
Guja je ila za njom, gotovo oslepela od peska koji joj je vetar nosio u
lice. Brzonoga i Veverica su ih nevoljno pratili, oborenih glava i
priljubljenih uiju. Melisa ih odvede do niske pukotine u strmoj litici. Vetar
se gotovo istovremeno pojaa, urlajui i zavijajui, bacajui im pesak u lice.
Uplaeni su, vikala je Melisa nadjaavajui cvilenje vetra. Vei im
oi... Ona skide maramu s lica, vrsto murei, i veza je Veverici preko
oiju. Guja uini isto sa sivom kobilom. Kada je otkrila usta i nos vetar joj
gotovo oduze dah. Suznih oiju, zadravajui disanje ona povede kobilu za
Vevericom u peinu.
Vetar naglo utihnu. Guja je jedva mogla da otvori oi i oseala je kao da
joj je pesak uleteo u plua. Konji su frktali i duvali dok su Guja i Melisa
kaljale i pokuavale da treptanjem istisnu pesak iz oiju, da ga otru
rukama sa kose i odela, da ga ispljunu. Na kraju Guja uspe da strese, otre i
iskalje najgori deo otrih estica, a suze joj isprae oi.
Melisa skide Veverici povez sa oiju, a onda mu se jecajui obesi oko
vrata.
Ja sam kriva, ree. On me je video i oterao te.
 Kapija je bila zakljuana, ree Guja. Ne bi mogao da nas pusti, ak i
da je hteo. A da nije bilo tebe sad bismo bili napolju, usred oluje.
Ali oni nee da dozvole da se vrati. Zbog mene.
Melisa, on je ve bio odluio da nam ne pomogne. Veruj mi. Ono to
sam od njega traila, prepalo ga je. Oni nas ne razumeju.
Ali ja sam ga ula. I videla kako me gleda. Ti si traila pomo za mene, a
on je rekao odlazite.
Guja je zaalila to je Melisa razumela taj deo razgovora, jer nije elela
da se u njoj probudi nada u neto to se moda nikada nee dogoditi. Nije
znao da si opeena, ree ona. A nije ga ni bilo briga. Traio je izgovor da
me se otrese.
Jo puna neverice, Meilsa je ne gledajui milovala Vevericu po vratu,
skinula mu uzdu i oglavak, otkaila sedlo.
Ako je bilo ko kriv za ovo to se desilo, ree Guja, onda sam to ja. Ja
sam dola i dovela tebe sa sobom ... Sve posledice poloaja u kome su se
nalazile odjednom je tresnue usred lica, onako snano kao olujni vetrovi.
Slabani sjaj svetleih ivotinjica jedva je osvetljavao peinu u kojoj su bile
zarobljene. Gujin glas zadrhta od straha i nemoi. Zbog mene smo dole
ovamo, i sada smo zarobljene napolju...
Melisa ostavi Vevericu i uze Gujinu ruku. Gujo ... Gujo, ja sam dobro
znala ta se moe dogoditi. Ti me nisi terala da idem s tobom. Znam kako
ljigavi i podmukli umeju da budu ovi ljudi odavde. Svako ko s njima trguje
kae to isto. Ona zagrli Guju, teei je, upravo onako kako je Guja nju
teila samo pre nekoliko dana.
Odjednom se ukoi u mestu i konji zavritae i Guja zau kako u peini
odjekuje ljutito reanje i krik ogromne make. Brzonoga jurnu pored
vidarke i obori je na tlo. Dok se Guja borila da opet stane na noge i zgrabi
uzdu, ugleda krajikom oka crnog pantera, kako iba repom po bokovima
na ulazu u peinu. On ponovo zarea i Brzonoga odskoi unazad, vukui
Guju, obarajui je s nogu. Melisa je pokuavala da zadri Vevericu dok su
se oboje, i poni i dete, drhui povlaili u ugao peine. Panter skoi k njima.
Guji stade dah u trenutku kad je minuo pored nje kao vetar, i meko krzno
mu se oealo o njenu ruku. Panter jednim skokom pree etiri metra do
zida u dnu peine i ieze kroz uzanu pukotinu.
Melisa se drhtavo nasmeja od olakanja to je strah prestao. Brzonoga
dunu uz snano, glasno, preplaeno frktanje.
 Blagi Bogovi, ree Guja.
ula sam... ula sam kad je neko rekao da se divlje zveri boje nas isto
kao i mi njih, ree Melisa. Ali mislim da vie ne verujem u to.
Guja skinu svetiljku sa Brzonoginog sedla i die je visoko, u pravcu
pukotine, pitajui se da li bi ljudska bia moda mogla da prou tamo kuda
je panter proao. Pope se na uznemirenu kobilu i poe da odrava
ravnoteu, stojei na sedlu. Melisa uze Brzonogu za uzde i primiri je.
ta to radi?
Guja se nasloni na zid peine, isteui, se da baci zrak svetlosti kroz
procep.
Ne moemo ostati ovde, ree. Umreemo od ei ili gladi. Moda se
ovuda moe ui u grad. Nije mogla pogledom da dopre daleko kroz otvor;
bila je isuvie ispod njega. Ali panter je bio nestao. Guja je ula kako joj glas
odzvanja i odbija se kao da postoji mnogo podzemnih odaja iza te uzane
pukotine. Ili stii do nekog drugog mesta. Ona se okrenu i skliznu u
sedlo, sjaha i oslobodi sivu kobilu.
Gujo, tiho ree Melisa.
Da?
Pogledaj - pokrij svetiljku Melisa pokaza na stenu iznad ulaza u
peinu. Guja zakloni svetiljku i nejasno, svetlee oblije zasija jae i
posegnu za njom. Oseti kako joj se ledi kima. Podie svetiljku i koraknu u
pravcu tog oblika.
To je crte, ree. Samo se inilo da se pomera; bio je u obliku pauka
koji puzi po zidu, obina boja, nita vie. Lukava optika varka koja je sada,
kada je Guja otkrila o emu se radi, izgledala kao da puzi ka njoj.
Pitam se emu slui. Melisin glasi je aputao pored stene.
Moda da pomogne ljudima da iziu... to bi znailo da se tamo dublje
unutra zaista nalazi neto.
Ali ta emo sa Brzonogom i sa Vevericom? Ne moemo ih ostaviti
ovde.
Ako im ne naemo neto za jelo, blago ree Guja, i oni e umreti od
gladi.
Melisa pogleda navie u panterov prolaz dok joj je plavo svetlo
avetinjski obasjavalo lice sa oiljkom.
 Melisa, iznenada ree Guja, uje li neto? Neto se promenilo, ali
nije mogla da pogodi ta. Crni panter koji urla u daljini? Ko li je to naslikao
pauka na zidu? Prsti joj se zgrie oko drke noa na pojasu.
Vetar je stao! ree Melisa. Potra prema ulazu u peinu.
Guja ju je pratila u stopu, spremna da je svakog trenutka povue natrag
i zatiti od udara vetra. Ali njena kerka je bila u pravu ono to su ule nije
bio zvuk, ve nagli prestanak zvuka na koji su bile privikle.
Nita se nije dogodilo. Napolju je vazduh bio savreno nepokretan. Niski
oblaci praine su prohujali preko pustinje i iezli, odvlaei olujne oblake
u krugu oko dubokoplavog neba. Guja koraknu napolje, u taj udni sjaj
jutra, i hladni povetarac zalepra njenom haljinom oko lanaka na nogama.
Iznenada, poe kia.
Guja istra pod kine kapi, diui ruke ka njima, kao dete. Veverica
potra pored nje i jurnu u galop. Brzonoga ga u trku mimoie i stadoe da
skau gore-dole i da se ritaju kao drebad. Melisa je stajala nepomino,
dignute glave, putajui da joj kia umiva lice.
Duga, iroka traka oblaka lagano je prolazila iznad njihovih glava, as
prosipajui kiu, as se prekidajui za trenutak da propusti zrak sunca,
blistavog poput kolibrija. Guja i Melisa se najzad povukoe u zaklon peine,
mokre do koe, rashlaene i srene. Trostruka duga blesnu u luku preko
nebesa. Guja uzdahnu i spusti se na pete da je posmatra. Bila je toliko
zaneta divljenjem za boje, dok su se prelivale u spektru, da nije ni osetila
kada je Melisa sela pored nje. Prvo je nije bilo, posle jeste, i Guja obavi ruku
oko ramena svoje keri. Ovoga puta Melisa se opusti pored nje, isuvie
uzbuena da bi se otrgla od ljudskog dodira.
Oblaci minue, duga izblede, i Veverica dokasa natrag ka Guji, toliko
mokar da su mu se pruge isticale i ispupenou, ne samo bojom. Guja ga
poea iza uiju i po podbratku. Tada, prvi put za jedno pola asa, baci
pogled po pustinji.
U pravcu odakle su doli oblaci, bledo, neno zelenilo ve je poelo da
omekava obrise crnih breuljaka. Pustinjske biljke su rasle tako brzo da je
Guja zamiljala da gotovo moe oima da prati kako joj se pribliavala
zelena ivica, poput blage plime, pratei napredovanje kie.
10

Guja sa aljenjem shvati da nee moi da ostane u blizini Centra. Bilo je

isuvie opasno gubiti vreme u istraivanju planinskih peina, iako su je
jako privlaile. Moda bi je na kraju i odvele do grada, ali se isto tako
moglo desiti da ona i Melisa ostanu zarobljene u spletu pustih, kamenih
tunela. Kia ih je samo privremeno izbavila od smrti: ako ne prihvati tu
injenicu, ona i njena kerka, konji i zmije, nee imati jo jednu priliku.
Guji se odnekud inilo da nije pravedno da joj povratak u planine bude
lak, kao izlet kroz panjake. Jer u njih se pustinja preobrazila posle kie.
Ceo dan su konji hodajui punili usta nenim listiima, a jahai su brali
ogromne bukete medljika i sisali nektar iz cvetnih aica. Vazduh je bio
zasien polenom. Vodei konje, Melisa i Guja su hodale do duboko u no,
dok im je iznad glava igrala polarna svetlost; pustinja je sva blistala, i ni
konji ni jahai nisu oseali umor. Guja i Melisa jele su kad bi im palo na
pamet, vaui sueno voe ili komad dimljenog mesa u hodu; pred zoru se
opruie po mekoj, raskonoj travi, tamo gde do pre nekoliko asova nije
bilo niega osim peska. Malo su odspavale i probudile se uz izlazak sunca,
potpuno osveene.
Biljke na kojima su se odmarale ve su isterale pupoljke. Do popodneva
cvee je prekrilo dune nanosima arenila, jedan breuljak belim, drugi
jarko crvenim, trei u svim moguim bojama, onako kako su linije
raznovrsnog cvea tekle od vrha ka dolini. Cvee je ublailo vrelinu, a nebo
je bilo jasnije no ikada ranije u Gujinom ivotu. ak su se i obrisi dina
izmenili od kie, i od blagih zaobljenih valova pretvorili se u grebene
otrih ivica, izbrazdane uzanim kanjonima, tamo gde su tekli kratkotrajni
potoci.
Treeg jutra oblaci praine su ponovo poeli da se skupljaju. Kia je sva
otekla ili isparila; biljke su se nagrabile vode koliko god su mogle. Sada je
sua ve poela da ara lie smeim pegama, dok su biljke venule i
umirale. Seme im je letelo stazom ispred Guje, noeno malim vihorima
vetra.
Ogromni pustinjski mir obavio joj se oko ramena kao ogrta, ali istona
pobra centralnog planinskog venca opet se izdigoe pred njom,
podsetivi je na neuspeh putovanja. Nije elela da se vrati kui.
Brzonoga, odgovarajui na neki nesvesni pokret Gujinog tela, na njeno
ustezanje da ide dalje, naglo se ukopa u mestu. Guja je nije terala da krene.
Nekoliko koraka i, pred njih Melisa povue uzde i okrenu se u sedlu.
 Gujo?
Oh, Melisa, pa u ta ja to tebe uvaljujem?
Idemo kui, ree Melisa, pokuavajui da je utei.
Moda vie nemam ni kue.
Nee te proterati. Ne mogu...
Guja ljutito obrisa suze o rukav, oseajui svilasti dodir tkanine na
obrazu. Beznae i oseanje nemoi nee je uteiti i nee joj olakati
situaciju. Nae se nad Brzonogin vrat, steui pesnice u dugoj, crnoj grivi.
Rekla si da ti je to kua. Rekla si da su svi oni tvoja porodica. Kako
onda mogu da te oteraju?
Nee hteti, proaputa Guja. Ali ako budu kazali da ne mogu vie da
budem vidar, kako da ostanem?
Melisa prui ruku i nespretno je potapa. Bie sve u redu. Znam da
hoe. Kako da te razveselim?
Guja ispusti vazduh u dubokom uzdahu. Podie pogled. Melisa je vrsto
gledala u nju, ne trepnuvi. Guja okrenu glavu i poljubi njenu ruicu na
svom ramenu, obuhvati je svojom.
Ti mi veruje, ree. I moda je to ono to mi sada najvie treba.
Melisa se upola osmehnu, zbunjeno nudei ohrabrenje, i nastavie put,
ali posle nekoliko koraka Guja opet povue uzde. Melisa takoe stade,
gledajui je zabrinuto.
Ma ta se dogodilo, ree Guja, ma ta moji uitelji budu odluili o
meni, ti si i dalje njihova kerka koliko i moja. I dalje moe postati
vidarka. Ako ja budem morala da odem ...
Ja u s tobom.
Melisa ...
Ba me briga. Ionako nikada nisam elela da budem vidarka,
ratoborno poe Melisa. Hou da budem dokej. I neu hteti da ostanem sa
ljudima koji su tebe oterali.
Ovolika vernost je brinula Guju. Nikada nije poznavala nekog ko je do te
mere zaboravljao na vlastite interese. Moda Melisa jo nije umela da misli
o sebi kao o nekom ko ima prava na svoje snove; moda su joj oduzeli ve
toliko snova da se vie nije usuivala da ih ima. Guja se nadala da e
nekako uspeti da ih vrati svojoj keri.
Ne mari, ree. Jo nismo kod kue. Brinuemo se kad stignemo.
 Melisino lice pretvoreno u odlunu masku malo se opusti, i odjahae
dalje.

Do kraja treeg dana malene biljice su se ve pretvarale u prah pod

konjskim kopitama. Tanka, smea izmaglica prekri pustinju. S vremena na
vreme podigao bi se oblak paperjastog semenja, noem vetrom. Kad je
vetar postajao jai, tee semenje se valjalo po pesku, poput plime. Kada je
pala no Guja i Melisa su ve ulazile u pobra, a pustinja, ponovo gola i
crna, leala im je za leima.
Vratile su se u planine putujui pravo na zapad, najkraim putem do
bezbednosti. Ovde su se brda izdizala blae nego strme litice oko Planine,
daleko na severu; penjanje je bilo lake ali mnogo due nego kod severnog
prevoja. Na prvom grebenu, pre no to su krenule ka drugim, jo viim
brdima, Melisa povue Veveriine uzde i okrenu se u sedlu, posmatrajui
pustinju koja je tonula u tamu. Posle jednog trenutka, nasmei se na Guju.
Uspele smo, ree.
Guja se polako nasmei u odgovor. Ima pravo, ree. Jesmo. Njen
neposredni strah, onaj od oluje, polako je bledeo u istijem, sveijem
planinskom vazduhu. Oblaci su leali obeshrabrujue nisko, unakazivi
nebo. Niko, ni karavandija ni branin nee vie ugledati ni komadi
plavetnila, ni zvezdu, ni mesec, sve do idueg prolea, a sunev kolut e
postajati sve blei i bezbojniji. U ovom asu, tonui iza planinskih vrhova
bacao je dugu Gujinu senku ponovo ka sve tamnijoj, goloj, peanoj ravnici.
Izvan domaaja najjaih vetrova, izvan domaaja vreline i bezvodnog
peska. Guja potera Brzonogu, ka planinama koje su im svima bile zaviaj.
Guja je neprestano motrila da pronae mesto u kome bi se ulogorili. Pre
no to su konji daleko odmakli niz padinu, ona zau dobrodoli zvuk
tekue vode. Staza je vodila pored male dubodoline, gde je izvirao potoi i
gde je izgledalo da je neko ve logorovao, ali odavno. Voda je odravala u
ivotu nekoliko iskrzanih stabala veitog drvea i neto malo trave za
ispau. U sredini golog i utabanog kruga zemlje videle su se mrlje od uglja,
ali Guja nije imala drva za potpalu. Nije bila toliko luda da pokua da
odsee granje sa veitog drvea kao neki putnici pre njih, koji su ostavili za
sobom uzaludne tragove sekire, sad ve napola zarasle, u gruboj kori. Drvo
pod tom korom bilo je tvrdo i otporno kao elik.
 Putovati nou kroz planine bilo je isto tako teko kao putovati kroz
pustinju danju, a lagodni povratak iz grada ipak nije potpuno izbrisao
tragove umora od putovanja. Guja sjaha. Prenoie, a kad Sunce izie ...
Kad Sunce izie, ta onda? Toliko dana je provela u urbi, pokuavajui
da prestigne bolest, smrt ili neumoljivi pesak, da je morala da zastane i
natera sebe da shvati da vie nema razloga za hitnju, neodlone potrebe da
se odavde stigne nekamo drugde, niti da odspava samo nekoliko sati i
zevajui ustane u sumrak ili u zoru. Njen dom ju je ekao, ali nije bila
nimalo sigurna da li e to biti njen dom i kada stigne do njega. Nije nosila
sa sobom nita sem poraza, loih vesti i jedne estoke peane zmije od
koje e moda biti, ali moda i nee biti koristi. Razveza i skide sa sedla
torbu sa zmijama pa je neno poloi na zemlju.
Kada su konji bili istimareni, Melisa klee pored torbi i stade da vadi
hranu i piritusni reo. Prvi put otkako su krenule napravile su pravi logor.
Guja sede na pete pored svoje keri, da joj pomogne oko veere.
Ja u, ree Melisa. Zato se malo ne odmori?
Ne izgleda mi da je to poteno, ree Guja.
Meni ne smeta.
Nije u tome stvar.
Volim da radim umesto tebe, ree Melisa.
Guja poloi ruke na Melisina ramena, ne primoravajui je, ak ni ne
pokuavi da je navede da se okrene. Znam da voli. Ali i ja volim da tebi
uinim.
Melisini prstii petljali su oko kopi i remenja. Nije u redu, ree
najzad. Ti s vidarka, a ja... ja radim u tali. Ja treba da radim za tebe.
Ko kae da vidarka ima vea prava od nekoga ko je nekada radio u
tali? Ti si moja kerka i ti i ja smo sadruzi.
Melisa se naglo okrenu i vrsto zagrli Guju, krijui joj svoje lice u
koulju. Guja je prihvati i podra u naruju, ljuljajui se zajedno s njom
napred-nazad na tvrdom tlu, tepajui joj kao da je ona mnogo manje dete,
ono to nikada nije imala prilike da bude.
Posle nekoliko trenutaka Melisine ruke se olabavie i ona se odmae,
ponovo pribrana, zbunjena krijui pogled.
Ne dopada mi se kad ne moram da radim.
A kada si imala prilike da proba?
 Melisa slegnu ramenima.
Moemo naizmenino, ree Guja, ili da podelimo svakodnevne
poslove. ta bi ti radije?
Melisa susrete njen pogled uz brzi smeak, pun olakanja. Da podelimo
poslove. Pogleda oko sebe kao da prvi put vidi logor. Moda tamo dalje
ima suvog granja, ree. I trebae nam vode. Mai se za remen za drva i
meinu.
Guja joj uze meinu iz ruke. Vratiu se za nekoliko minuta. Ako ne
nae nita, nemoj da gubi vreme traei. to god popada tokom zime
verovatno e iskoristiti prvi putnik u prolee. Ako ima prvih putnika u
prolee. Mesto nije samo izgledalo kao da nikoga nije bilo na njemu ve
godinama, ve je oko njega lebdela neka neodreena atmosfera
naputenosti.
Potoi je brzo proticao pored logora i sada ve nije vie bilo ni traga
blatu tamo gde su se Brzonoga i Veverica napojili, ali Guja ipak odeta
malo uzvodno. Pored izvora ona spusti meinu na zemlju i pope se na vrh
ogromne kamene gromade sa koje se mogao razgledati vei deo okoline.
Nikoga ni od korova, ni konja, ni logora, ni dima. Guja je najzad bila ve
gotovo spremna da poveruje da je ludak otiao, ili da nikada nije ni
postojao, da je sve bio sticaj okolnosti, najpre pravi ludak a potom neveti
lopov koji je pogreio. ak i da je bila ista osoba, nije joj videla ni traga jo
od one tue na ulici. To i nije bilo ba tako davno kao to joj se inilo, ali
moda je bilo dovoljno.
Guja se spusti do izvora i podra meinu tik ispod srebrnaste povrine
vode. Voda je grgutala i penila se oko otvora, klizila joj preko ruku i kroz
prste, hladna i brza. U planinama voda je bila sasvim drukije bie. Kona
meina se nadu, napunjena. Guja zaveza pertle koje su joj bile priivene za
grli i prebaci remen preko ramena.
Melisa se jo nije bila vratila u logor. Guja je tapkala unaokolo nekoliko
trenutaka, pripremajui jelo od osuenih namirnica koje su izgledale
potpuno isto ak i kad ih je natopila. I ukus im je ostajao isti, ali ih je bilo
neto lake jesti. Ona razmota ebad. Otvori torbu sa zmijama, ali Magla
ostade unutra. Kobra je esto ostajala u svom mranom odeljku posle
dugih putovanja i postajala je mrzovoljna kad bi je uznemiravali. Guja poe
da osea nelagodnost to nema Melise. Nije mogla da je rastera time to je
podsea sebe da je Melisa otporno i snalaljivo dete. Umesto da otvori
Peskov odeljak, tako da zvearka moe da izie, ili bar da proveri kako je
peana zmija - u emu ba nije mnogo uivala - ona ponovo zatvori torbu i
ustade da dozove ker. Iznenada Veverica i Brzonoga naglo odskoie,
frkui od straha, a Melisa povika Gujo! uvaj se! glasom punim straha, i
kamenje i komadi zemlje zakloparae nizbrdo.
Guja polete u pravcu odakle se ulo guanje, napola izvukavi no na
pojasu. Zaobie stenu i ukopa se u mestu.
Melisa se estoko borila u rukama visoke, mrtvake prilike u
pustinjskom haljetku. On joj je jednu ruku drao preko usta a drugom joj
obuhvatao telo, ne dozvoljavajui da odvoji ruke. Ona se borila i ritala, ali
ovek nije reagovao ni bolno ni ljutito.
Kai joj da prestane, ree on. Neu joj nita. Govorio je promuklo i
nejasno, kao da je pijan. Haljine su mu bile iscepane i prljave i kosa mu je
divlje trala na sve strane. Duice su mu izgledale blede od zakrvavljenih
beonjaa, to mu je davalo bezizrazan, neljudski izgled. Guja je smesta
znala da je to ludak, jo pre no to je ugledala prsten kojim joj je rasekao
elo kad je napao na ulici u Planini.
Pusti je.
Da se trampimo, ree on. Poteno.
Mi nemamo mnogo, ali dau ti sve. ta trai?
Sanodarku, ree on. Samo nju. Melisa se zakoprca i on je stee
vre i svirepije.
Dobro, ree Guja. Ne mogu da biram, zar ne? U torbi je.
On poe za njom u logor. Jedna tajna je bila razreena, a nova se
stvorila.
Guja pokaza na torbu. U gornjem odeljku, ree.
Ludak se porebarke primae torbi, nespretno vukui sa sobom Melisu.
Mai se za kopu, onda tre ruku. Drhtao je.
Ti e, ree Melisi. Tebi nee biti nita.
Ne gledajui Guju Melisa prui ruku ka kopi. Bila je veoma bleda.
Stani, ree Guja. Tamo nema niega.
Melisa pusti da joj ruka klone niz telo, gledajui u Guju sa meavinom
olakanja i straha.
Pusti je, ponovi Guja. Ako je sanodarka sve to eli ne mogu ti
pomoi. Ubili su mi je pre no to si uopte pronaao moj logor.
 On je buljio u nju, suzivi oi, a potom se okrenu i dohvati torbu sa
zmijama. Kopa kljocnu dok se otvarala, a on udari torbu nogom i
prevrnu je.
Nakazna peana zmija izlete smotana u klupko, uvijajui se i sikui. Za
tren podie glavu, kao da eli da ujede da bi se naplatila za robovanje, ali i
Melisa i ludak su stajali kao sleeni. Zmija se okrenu i otpuza ka stenama.
Guja priskoi i odvue Melisu podalje od ludaka, ali on je nije ni primetio.
Prevari me! Odjednom stade histerino da se kikoe i podie obe ruke
k nebu. Tako mi i treba! Smejui se i plaui, dok su mu suze curile niz
obraze, on klonu na tlo.
Guja priskoi stenama, ali peana zmija je ve nestala. Namrtena, s
rukom na drci kame, stajala je iznad ludaka. Peane zmije bile su retke
ak i u pustinji, u pobru ih nije bilo uopte. Sada vie nije mogla da
napravi vakcinu za Arevinov narod, i nita vie nije imala da odnese kui,
uiteljima.
Ustaj, ree. Glas joj je bio otar. Pogleda u Melisu. Jesi li dobro?
Aha, kaza Melisa. Ali on je namerno pustio peanu zmiju.
Ludak je i dalje leao sklupan, tiho plaui.
ta mu je? Melisa je stajala pored Gujinog lakta, virei nanie u oveka
koji je jecao.
Ne znam. Guja ga nogom gurnu u bok. Hej ti. Prestani. Ustaj.
ovek se jedva micao podno njenih nogu. lanci na rukama su mu
trali iz otrcanih rukava; ruke i ake su mu bile poput suvih granica.
Trebalo bi da sam uspela da mu se otmem, ree Melisa sa gaenjem.
Jai je no to izgleda, ree Guja. Za ime Bogova, ovee, prestani da
zavija. Neemo ti uiniti nita naao.
Ja sam ve mrtav ovek, proapta on. Vi ste mi bili poslednja nada.
Znai, gotov sam.
Poslednja nada za ta?
Za sreu.
Gadna ti je ta srea kad zbog nje unitava stvari i napada ljude iz
zasede, ree Melisa.
On ih besno pogleda, dok su mu suze brazdile lice, nalik na kostura.
Koa mu je bila duboko naborana. Zato ste se vratile? Ionako vie nisam
bio u stanju da vas pratim. Hteo sam da se vratim kui i da umrem tamo,
ako me puste. Ali vi ste se vratile. Pravo k meni. Zaroni lice u odrpane
rukave svog pustinjskog haljetka. Izgubio je povez za glavu. Kosa mu je bila
mrka i suva. Vie nije jecao, ali ramena su mu i dalje podhtavala.
Guja kleknu i natera ga da ustane. Morala je gotovo da ga nosi. Melisa je
za tren oprezno stajala po strani, zatim slegnu ramenima i prie da
pomogne. Kad su koraknuli napred, Guja oseti neto tvrdo i etvrtasto
ispod ludakove odee. Okrenuvi ga k sebi, otvori mu haljetak, pipajui
kroz slojeve prljave, okorele tkanine.
ta to radi? Prestani! Borio se s njom, razmahujui kotunjavim
rukama, pokuavajui da navue odeu preko usukanog tela.
Guja mu pronae unutranji dep. im je dotakla onaj skriveni predmet,
znala je da je to njen dnevnik. Ona ga ote i pusti ludaka. On ustuknu korak-
dva i stajao je drui, izbezumljeno popravljajui nabore na odei. Guja
vie nije obraala panju na njega, ruku vrsto stegnutih oko knjige.
ta je to? upita Melisa.
Dnevnik mog staa. Ukrao mi ga je iz logora.
Ionako sam hteo da ga bacim, ree ludak. Zaboravio sam da ga
imam.
Guja ga ljutito pogleda.
Mislio sam da e mi biti od koristi, ali nije. Nije mi nita vredeo.
Guja uzdahnu.
Vrativi se u logor, Guja i Melisa spustie ludaka na zemlju i
podmetnue mu sedlo pod glavu, gde on ostade da lei, tupo zurei u nebo.
Svaki put kad bi trepnuo, nova suza bi mu potekla niz lice ostavljajui
brazdu u prljavtini koja mu se nahvatala na kou. Guja mu dade malo
vode i sede na pete, posmatrajui ga, pitajui se ta su znaile njegove
udne rei, ako su uopte neto znaile. Na kraju krajeva, bio je lud, a ne i
umobolan. Oajanje ga je nateralo u neuraunljivost.
Nee nita uraditi, zar ne? upita Melisa.
Ne verujem.
Zbog njega sam ispustila drva, ree Melisa. Uz vidno gaenje, ona
krenu ka stenama.
Melisa ...
Ona se osvrnu.
 Nadam se da je ona peana zmija produila put, ali jo se moe desiti
da je u blizini. Noas e bolje biti da se snaemo bez vatre.
Melisa je toliko dugo oklevala da se Guja zapitala da nee moda kazati
da joj se vie dopada da bude u drutvu s peanom zmijom nego s
ludakom, ali na kraju ona slee ramenima i prie konjima.
Guja opet podie uturicu s vodom do ludakovih usta. On proguta
jedanput, a onda pusti da mu voda potee iz uglova usana kroz viednevnu
bradu. Mlazii se spojie na tlu iza njega i nastavie da teku dalje.
Kako se zove? Guja poeka, ali on nije odgovarao. Guja je pomislila
da nije moda zapao u katatoniju, kad on slegnu ramenima.
Mora imati nekakvo ime.
Pretpostavljam, ree on; liznu usne, ake poee da mu se trzaju,
zatrepta i jo dve suze probie mu se kroz sloj praine na licu,
pretpostavljam da sam ga nekada imao.
ta ti znai sve ono o srei? Zato si traio moju sanodarku? Da li ti
umire?
Rekao sam ti ve da umirem.
Od ega?
Od potrebe.
Guja se namrti. Potrebe za im?
Za sanodarkom.
Guja uzdahnu. Kolena su je bolela. Promeni poloaj i sede prekrtenih
nogu pored ludakovog ramena. Ne mogu da ti pomognem ako ti meni ne
pomogne da saznam ta te mui.
On se podie uz trzaj, guvajui na sebi haljetak koji je bio onako
paljivo uredio, vukui pohabanu tkaninu dok se nije pocepala. Razdrlji je
oko grla i podie bradu. Ovo je sve to ti treba da sazna.
Guja pogleda izbliza. Izmeu grube, tamne dlake ludakove zaputene
brade ona ugleda mnogobrojne male oiljke, po dva u paru, grupisane oko
vratnih arterija. Zaprepaeno se tre unazad. Onjaci sanodarke ostavili
su te tragove. Nije nimalo sumnjala u to. Ali nije mogla ni da zamisli, a
kamoli da se seti, neke bolesti koja bi bila tako teka i bolna da bi zahtevala
toliko otrova da olaka muke, a da ipak, na kraju, rtva ostane u ivotu. Ti
oiljci su oigledno bili pravljeni tokom dueg vremena, jer neki su ve bili
stari i pobeleli, a neki jo toliko svei, ruiasti i sjajni, da su verovatno jo
zarastali krasticama u vreme kada je on prvi put rasturio njen logor.
 Sada ti je jasno?
Nije, ree Guja. U emu je stvar ... ona se prekide, mrtei se. Jesi li
ti bio nekada vidar? Ali to nije bilo mogue. Poznavala bi ga, ili bi barem
ula za njega. Sem toga, otrov sanodarke na vidara nije delovao nimalo vie
nego otrov bilo koje druge zmije.
Nije mogla da zamisli nijedan razlog zbog koga bi neko upotrebio toliko
sanodarkinog otrova i to tokom tako dugog vremena. Ljudi mora da su
umirali u agoniji zbog tog oveka, ma ko i ma ta on bio.
Klimajui glavom ludak ponovo klonu na tle. Ne nikada nisam bio
vidar, ne ja. Nama iz razbijene kupole ne trebaju vidari.
Guja saeka, bila je nestrpljiva ali nije htela da rizikuje da on zauti time
to e mu postavljati nova pitanja. Ludak obliznu usne i opet progovori.
Vode... molim.
Guja mu podie uturicu do usta i on stade udno da pije, ne prosipajui
i ne balavei kao ranije. Pokua opet da sedne, ali lakat mu se okliznu pod
telom i on se opet primiri i lee, ne pokuavajui ak ni da govori. Gujino
strpljenje bilo je iscrpljeno.
Zato su te tako esto ujedale sanodarke?
On je pogleda. Blede, krvlju podlivene oi vie nisu treptale. Zato to
sam bio dobar i koristan molilac i odneo mnogo blaga u razbijenu kupolu.
Zato sam esto dobijao nagradu.
Nagradu?
Izraz na licu mu otvrdnu. O, da. Pogled mu iznenada izgubi jasnou;
izgledalo je kao da gleda kroz nju. Sreom i zaboravom i stvarnou iz
snova.
Zatvori oi i vie nije hteo da odgovara, ak i kada ga Guja grubo munu.
Ona se pridrui Melisi, koja je na drugoj strani logora bila pronala
nekoliko granica i sada sedela pored oskudne vatre, ekajui da vidi ta e
se dogoditi.
Neko ovde ima sanodarku, ree Guja. Koriste otrov kao drogu za
uivanje.
Gluposti, ree Melisa. Zato prosto ne upotrebe neto od ovoga to
raste unaokolo? Ima tu raznih stvari, do mile volje.
 Ne znam, ree Guja. Nikada nisam probala kako taj otrov izgleda. Ali
volela bih da znam otkuda im sanodarka. Nisu mogli da je nabave od nekog
vidara, sem na silu.
Melisa je meala orbu. Svetlost plamena pretvorila joj je riu kosu u
zlatnu.
Gujo, ree na kraju, one noi kada si se vratila u staju - poto si se
prethodno bila potukla s njim - on bi te ubio da se nisi odbranila. Noas bi
bio mene ubio da je imao priliku. Ako ima prijatelje i ako su bili odluili da
nekome vidaru oduzmu sanodarku...
Znam. Ubiti vidara zbog sanodarke? Teko je mogla da prihvati tako
neto. Guja je otrim komadiem ljunka crtala ukrtene linije po tlu,
potpuno besmislenu aru. To je gotovo jedino objanjenje koje zvui
razumno.
Veerae. Ludak je bio suvie duboko zaspao da bi ga hranile, iako je bio
daleko od toga da umre kao to je tvrdio. U stvari, bio je iznenaujue
zdrav, ispod sve one prljavtine i krpa; bio je mrav, ali miii su mu bili
vrsti, a na koi mu se nisu mogli primetiti nikakvi znaci loe ishrane.
Nema sumnje da je bio veoma jak.
Ali to je upravo i bio razlog, razmiljala je Guja, zbog kojeg su vidari
nosili sobom sanodarke. Njihov otrov nije ubijao, i nije inio da smrt na
kraju postane neizbena. Ali je olakavao oveku onaj prelaz iz ivota u
smrt i pomagao je samrtniku da se pomiri sa sudbinom.
Ako mu se da dovoljno vremena, ludak e bez sumnje poeleti da umre.
Ali Guja nije imala nameru da ga pusti da tu elju sprovede pre no to
sazna odakle je doao i ta se tamo dogaa. Takoe nije imala nameru da
sedi budna do pola noi i da naizmenino straari sa Melisom. Obema im je
bio potreban dobar san.
Ludakove ruke su bile isto onako mlitave kao i prnje koje su ih
prekrivale. Guja mu podie ruku iznad glave i priveza mu lanke za svoje
sedlo pomou remenja za vezivanje torbi. Nije htela da ga vezuje vrsto ili
svirepo, tek koliko da ga moe uti ako pokua da pobegne. Vee je
zahladnelo i ona prebaci preko njega rezervno ebe, a potom ona i Melisa
rasprostree svoju ebad po tvrdom tlu i zaspae.
Mora da je ve bila pono, kada se Guja probudi. Vatra je sagorela, u
logoru je bilo mrano kao u rogu. Leala je nepomino, oekujui svaki as
da uje kako ludak pokuava da pobegne.
 I Melisa kriknu u snu. Guja se dovue do nje, pipajui po mraku, i
dodirnu joj ramena. Sede pored nje, milujui je po kosi i po licu.
Ne brini, Melisa, proaputa Guja. Probudi se, samo si neto runo
sanjala.
U trenutku Melisa se naglo uspravi. ta...?
To sam ja, Guja. Neto si runo sanjala.
Melisin glasi je podrhtavao. Sanjala sam da sam opet u Planini ree.
Uinilo mi se da je Ras ...
Guja je uze u naruje, milujui joj meku, kovrdavu kosu. Ne brini.
Nikada vie nee morati da se vrati.
Oseti kako je Melisa klimnula glavom.
Hoe li da ostanem pored tebe? upita Guja. Ili e ti to samo vratiti
rune snove?
Melisa je oklevala za trenutak. Molim te, ostani, proaputa.
Guja lee i navue oba ebeta preko njih. No je postala hladna, ali Guji
je bilo drago to vie nije u pustinji, to je opet na mestu gde zemlja nije i
preko noi zadravala u sebi dnevnu toplotu. Melisa se uuri pored nje.
Mrak je bio potpun, ali Guja je iz Melisinog disanja osetila da je ova opet
zaspala. Moda se uopte i nije bila potpuno rasanila. Sedela je budna jo
neko vreme. Sluala je hrapavi dah ludaka, gotovo hrkanje, koji je
nadjaavao ubor potoia, i mogla je da oseti kako Brzonogine i
Veveriine kopite muklo tupkaju po utabanoj zemiji kad su se pomerali u
noi. Pod ramenom i kukom oseala je kako je ulji tvrdo tlo, a iznad nje na
nebu nije zatreperila ni jedna jedina zvezda niti se ukazao srebrni trag
Meseca.

Ludak je gunao i cvileo, ali znatno glasnije i jae nego prethodne noi.
Pustite me da ustanem. Razveite me. Zar ete da me muite na smrt.
Moram da piam. I edan sam.
Guja zbaci ebe sa sebe i sede. U poetku je htela da mu odmah ponudi
vode, ali ipak odlui da joj se to prividelo u polusnu kad se budila ovako
rano. Ustade i protegli se, zevajui, a zatim mahnu rukom Melisi, koja je
stajala izmeu Brzonoge i Veverice koji su je gurali njukama, traei
doruak. Melisa se nasmeja i mahnu u odgovor.
 Ludak povue za remenje. Pa dobro? Hoete li me pustiti da ustanem?
Jo malo. Ona ode do nunika koji su njih dve bile iskopale iza nekog
bunja, a potom odeta do izvora da zapljusne lice vodom. elela je da se
okupa, ali niti je u potoku bilo dovoljno vode, niti je nameravala da ostavi
ludaka da je toliko dugo eka. Vrati se u logor i razveza mu kono remenje
oko lanaka. On sede, trljajui lanke i gunajui; onda se die i krenu.
Ne elim da se meam u tvoje privatne stvari, ree Guja, ali nemoj mi
se gubiti iz vida.
On zarea neto nerazumljivo ali se postara da ga prirodni paravan ne
sakrije potpuno. Doteturavi natrag do Guje, on unu i posegnu za
uturicom s vodom. Pio je edno, a zatim obrisa rukavom usta i gladno
pogleda oko sebe.
Ima li doruka?
Zar ti nisi nameravao da umre?
On frknu.
U mom logoru svako mora da radi da bi dobio da jede, ree Guja. Ti
e dobiti ako progovori.
ovek pogleda u zemlju i uzdahnu. Imao je tamne, upave obrve koje su
mu sakrivale blede oi.
Dobro, ree. Sede na tlo skrtenih nogu i oslanjajui se miicama o
kolena, tako da su mu podlaktice visile. Prsti su mu drhtali.
Guja je ekala, ali on ne progovori.
Za poslednjih nekoliko godina nestala su dva vidara. Guja ih se i sada
seala po njihovim detinjim imenima, onako kako ih je zvala dok nisu
napustili naselje i otili na sta. Sa Filipom se nije neto naroito druila,
ali Denet je bila njena najmilija starija sestra, jedna od troje ljudi s kojima
je bila najblia. Jo je mogla da oseti onaj ok tokom zime i prolea
Denetine probne godine, dok su dani prolazili i zajednica polako poinjala
da se miri s tim da je vie nikad nee videti. Nikada nisu saznali ta se
dogodilo. Ponekad, kad bi neki vidar umro, glasnik bi doneo lou vest u
vidarsko naselje, a ponekad bi ak i vratio zmije. Ali vidari nikada nisu
dobili nikakvu vest o Denet. Moda je ovaj ludak to je klonulo visio pred
Gujom skoio na nju negde, u nekom mranom prolazu i ubio je zbog njene
sanodarke.
I onda? otro upita Guja.
 Ludak se trgnu. ta? Zamiri na nju, borei se da usredsredi obe
zenice u jednu taku.
Guja se savlada. Odakle si?
S juga.
Iz kog grada? Na njenim mapama bio je ucrtan taj prevoj, ali nita iza
njega. Svet iz planina, kao i onaj iz pustinje imao je dobrih razloga da
izbegava zemlje na krajnjem jugu.
On slegnu ramenima. Nikakvog grada. Tamo nije ostao nijedan grad.
Samo razbijena kupola.
Odakle ti sanodarka?
On slegnu ramenima.
Guja skoi na noge i zgrabi ga za prljavi haljetak. Tkanina pod guom
mu se nadu od njene pesnice, dok ga je vukla da ustane. Odgovaraj!
Suza mu potee niz lice. Kako da ti odgovorim? Ne razumem ta hoe?
Odakle mi? Nikada ih nisam imao. Bile su oduvek tamo, ali nisu bile moje.
Bile su tamo kad sam doao i bile su kad sam otiao. Zato bih traio tvoju,
da sam imao svoje? Ludak klonu na zemlju dok je Guja polako otvarala
pesnicu.
Svoje?
On isprui ruke, diui ih uvis, tako da su mu rukavi pali do lakata. Na
podlakticama takoe, s unutranje strane lakta, na lancima, svuda gde su
se isticale vene, videli su se oiljci od ujeda.
Najbolje je kad ih ima mnogo i kad te sve odjednom izujedaju po telu,
ree on sanjalaki. U grlo, dobro, to je brzo i sigurno, to je kad ti je hitno,
tek da te odri. Nort bi obino samo toliko davao. Ali svuda odjednom... E,
to si mogao da dobije od njega samo ako mu uini neku posebnu
uslugu. Ludak obgrli rukama grudi i protrlja svoje nadlaktice kao da mu
je zima. Zarumene se od uzbuenja, trljajui sve jae i sve bre. I onda
osea... osea se ., odjednom se sve zapali, sav gori, svuda - i to traje i
traje.
Prestani!
On pusti da mu ruke padnu niz telo i pogleda u nju. Pogled mu je opet
bio bezizrazan. ta?
Taj Nort - on ima sanodarke?
Ludak ustro zaklima glavom, putajui opet da ga seanja uzbude.
 Mnogo?
Punu jamu. Ponekad pusti nekoga da sie u jamu, da ga nagradi - ali
nikad mene, ne otkako sam prvi put doao.
Guja sede. inilo se da gleda u ludaka ali ga nije videla. Zamiljala je ta
osetljiva stvorenja zarobljena u jami, izloena vremenskim nepogodama.
Gde ih nabavlja? Da li stanovnici Grada trguju s njim? Da li prave
poslove sa inozemcima?
Nabavlja? Pa one su tamo. Nort ih, prosto, ima.
Guja je poela da se trese isto tako snano kao i ludak. Snano stee
akama kolena, zateui sve miie, a zatim se polako opusti. Ruke se
umirie.
Naljutio se na mene i oterao me, ree ludak. Bio sam tako bolestan ...
A onda sam uo o vidarki i poao da te naem, ali nisi bila tamo, i bila si
ponela sanodarku sa sobom... Glas mu se pojaa, kad su rei poele bre
da mu naviru. I oni su me gonili, ali ja sam te pratio, i pratio te, i pratio sve
dok nisi ponovo otila u pustinju, nisam vie mogao da te pratim,
jednostavno nisam mogao, pokuao sam da se vratim kui ali nisam
mogao, pa sam onda legao na zemlju da umrem, ali ni to nisam mogao.
Zato si se vratila, pravo ovamo k meni, kad nema sanodarku? Zato me
ne pusti da umrem?
Nisi ti za umiranje, ree Guja. ivee sve dok me ne odvede tom
Nortu i sanodarkama. A posle, da li e iveti ili umreti, to je tvoja stvar.
Ludak je buljio u nju. Ali Nort me je oterao.
Ne mora vie da mu se pokorava, ree Guja. Ako ti ne da ono to
eli, nema nikakvih prava da vlada tobom. Jedina nada ti je da mi
pomogne da se domognem nekoliko sanodarki.
Ludak je dugo piljio u nju, mirkajui, mrtei se od razmiljanja.
Iznenada mu se lice razvedri. Postade spokojno i veselo. Krenu k njoj,
spotae se i dopuza. Na kolenima pred njom, uze je za ruke. Njegove su bile
prljave i pune uljeva. Prsten kojim je rasekao Guju po elu bio je jo samo
okvir iz koga je kamen bio ispao.
Hoe da kae da e mi pomoi da nabavim svoju vlastitu
sanodarku? On se nasmei. Da je upotrebim kad god hou?
Da, procedi Guja kroz stisnute zube. Istre ruke kada se ludak sae da
ih poljubi. Sada mu je dala obeanje, i premda je znala da e samo na taj
nain moi da obezbedi njegovu saradnju, oseala se kao da je napravila
straan greh.
11

Mesec je prigueno svetleo nad odlinim putem koji je vodio u Planinu.

Arevin je jahao do pozno u no, toliko utonuo u misli da nije ni primetio
kada je zalazak Sunca sagoreo dan i pretvorio ga u sumrak. Iako je
vidarsko naselje lealo ve na nekoliko dana putovanja iza njega, na
severu, jo nije uspeo da sretne nekoga ko je imao vesti o Guji. Planina je
bila poslednje mesto gde bi mogla biti, jer juno od Planine nije vie bilo
niega. Na Arevinovoj mapi centralnih planina videla se samo obanska
staza, jedan stari, ve odavno nekorieni prolaz koji je prosecao samo
istoni venac i tu se i zavravao. Putnici u planinama, kao i u Arevinovoj
zemlji, nisu se usuivali da zau u zabaena juna podruja svoga sveta.
Arevin pokua da ne misli na to ta e raditi ako ni ovde ne nae Guju.
Nije bio dovoljno blizu vrhu planine da bi mogao da baci pogled na istonu
pustinju, i radovao se zbog toga. Ako ne bude video oluju kako je poela,
moi e da se zavarava da ove godine mirno vreme traje due nego obino.
Zaobie iroku okuku, pogleda navie i zakloni rukom svetiljku,
mirkajui. Pred njim su bila svetla: meka uta svetlost gasnih lampi. Grad
je izgledao kao koara puna varnica koja se prosula po planinskoj padini.
Sve su bile na gomili izuzev nekoliko koje su se ratrkale po dnu doline.
Iako je svoje iskustvo proirio ve sa nekoliko gradova pre toga, Arevin
se jo uvek udio koliko mnogo rada i posla ti graani obavljaju i kad se
smrkne. Odlui da jo noas stigne u Planinu: moda e tu saznati vesti o
Guji pre jutra. Pritee haljetak jo vre oko sebe, jer no je bila hladna.
Uprkos samome sebi, Arevin ipak zadrema, i ne probudi se sve dok
kopita njegovog konja ne zakloparae po kaldrmi. Tu se nita nije dogaalo
i on odjaha dalje, sve dok ne stie u centar grada, gde su bile krme i druga
mesta za zabavu. Ovde je bilo svetlo kao po danu, a ljudi su se ponaali kao
da se uopte nije smrklo. Kroz otvorena vrata krme vide nekoliko radnika
kako zagrljeni pevaju, kontraalt za pola tona nii. Krma je bila u vezi sa
jedinom gostionicom, te on zaustavi konja i sjaha. Tadov savet da se
raspita po gostionicama izgledao je razuman, iako jo niko od gostioniara
sa kojima je Arevin razgovarao nije imao nikakvih obavetenja za njega.
Ue u krmu. Pevai su jo pevali, nadjaavajui pratnju, ili bilo koju
drugu melodiju koju je frulaica u uglu pokuavala da odsvira. Ona poloi
svoj instrument preko kolena, podie jedan zemljani krag i otpi iz njega:
pivo, pomisli Arevin. Prijatan miris pivskog kvasca proimao je celu krmu.
 Pevai poee drugu pesmu, ali kontraalt iznenada zatvori usta i
zagleda se u Arevina. Jedan od mukaraca pogleda u nju. Pesma polako
stade da zamire dok su on i ostali njeni drugari pratili njen pogled.
Melodija na fruli podie se naglo navie, potom pade i zaustavi se. Panja
cele sobe bila je uperena na Arevina.
Pozdravljam vas, ree on zvanino. eleo bih da razgovaram sa
vlasnikom, ako mogu.
Niko se ne pomae. Tada kontraalt naglo skoi na noge, obarajui svoju
stolicu.
Videu ... videu da li je mogu nai. Ona nestade kroz zavesom zastrti
prolaz.
Niko ne ree ni rei, ak ni ovek za ankom. Arevin nije znao ta da
kae. inilo mu se da nije toliko pranjav i prljav da bi ljudi zbog toga
zanemeli, a pogotovu ne u ovakvom trgovakom gradu, gde su navikli da
vide ljude obuene kao i on. Sve ega je umeo da se seti bilo je da se i sam
zagleda u njih i da saeka. Moda e se vratiti svojoj pesmi, ili pivu, ili e
mu ponuditi pie.
Nisu uinili nita od svega toga. Arevin je ekao.
Oseao se pomalo smeno. Koraknu napred, s namerom da prekine
napetost, ponaajui se kao da je sve u redu. Ali im se pomerio svi
prisutni kao da zadrae disanje i ustuknue pred njim. Napetost u sobi
nije bila napetost ljudi koji prouavaju stranca ve neprijatelja, koji ekaju
ta e protivnik da uradi. Neko nekome neto apnu: rei se nisu mogle
uti, ali ton je bio zloslutan.
Zavese na vratima se razmakoe i visoka prilika zastade u seni. Vlasnica
kroi na svetlo i gledae u Arevina mirno, bez straha.
eleli ste da razgovarate sa mnom?
Bila je isto tako visoka kao i Arevin, elegantna i stroga. Nije se smeila.
Ovi graani su lako izraavali svoje oseanje, i Arevin se zapita da nije
moda sluajno upao u neiju kuu, ili prekrio obiaj koji nije znao.
Da, odgovori on. Traim vidarku Guju. Mislio sam da u je moda
nai u vaem gradu.
A zato misli da e je ba tu pronai?
Ako su sa svim putnicima ovako grubo razgovarali, Arevin se pitao kako
uspevaju da budu toliko imuni i napredni.
 Ako nije ovde, onda nije nikada ni stigla do planina - onda mora da je
jo u zapadnoj pustinji. Oluje dolaze.
Zato je trai?
Arevin dozvoli sebi da se malo namrti, jer su pitanja ve prela granicu
obinog nevaspitanja.
Ne vidim da se to tebe tie, ree. Ako niste navikli na najosnovniju
utivost, pitau na drugom mestu.
Okrenu se i gotovo se sudari sa muarcem i enom koji su na
okovratnicima imali oznake a u rukama lance.
Poite s nama, molim.
Zato?
Osumnjieni ste za napad u cilju pljake, ree mukarac.
Arevin ga je gledao potpuno okamenjen od zaprepaenja. Napad? Pa
ja sam ovde tek nekoliko minuta.
To emo jo proveriti, ree ena. Ona prui ruku da ga uhvati za
lanak i stavi mu lisice. On pokua da se otrgne, ali ona ga je i dalje vrsto
drala. Poe da se otima, a oni oboje krenue na njega. U sledeem
trenutku ve su se mlatili dok su gosti u krmi vikali, hrabrei svoje. Arevin
zamahnu na svoja dva napadaa i naglo se sae, gotovo do zemlje. Neto ga
tresnu u glavu, sa strane. Oseti kako ga kolena izdaju i srui se.

Arevin se probudio u maloj, kamenoj sobi sa jednim jedinim prozorom

visoko pod tavanicom. Glava ga je ljuto bolela. Nije shvatao ta se dogodilo,
jer trgovci kojima je njegovo pleme prodavalo tkaninu govorili su da je
svet u Planini poten. Moda su ti gradski razbojnici napadali samo
usamljene putnike, a dobro zatiene karavane ostavljali na miru.
Njegovog pojasa, zajedno sa svim novcem i kamenom, vie nije bilo. udilo
ga je to sad ve ne lei mrtav, negde u nekom sokaetu. Ali bar nije vie
bio okovan.
Polako se diui u sedei poloaj, zaustavljajui se kad bi mu kretanje
prouzrokovalo vrtoglavicu, pogleda oko sebe. Zau korake u hodniku,
skoi na noge, posrnu i podie se na rukama da baci pogled kroz mali otvor
sa reetkama na vratima. Koraci se povukoe, trei.
 Tako li znai postupate sa gostima u vaem gradu? dreknu Arevin.
Njegovoj staloenoj prirodi trebalo je prilino mnogo da se uzbudi, ali sada
je bio ljutit.
Niko mu ne odgovori. On rastavi pesnice, pusti ipke i vrati se na pod.
Izvan zatvora mogao je da vidi samo jedan kameni zid. Prozor mu je bio
iznad dohvata, ak i kad je privukao teki drveni krevet i stao na njega.
Svetlo u sobi dolazilo je odbijanjem sa nejasne mrlje sunca na zidu iznad
njegovog prozora. Neko je bio odneo Arevinov haljetak i izme, i ostavio
mu samo iroke jahae pantalone.
Polako se smirujui, on sede da saeka.

Koraci koji su se svaki as zaustavljali, - neko hrom, tupkanje tapa -

dooe niz kameni hodnik i prioe njegovoj eliji. Ovoga puta Arevin je
jednostavno ekao.
Klju zazvea u bravi i vrata se otvorie. Straari, nosei ista obeleja
kao i oni napadai od prethodne noi uoe prvi, oprezno. Bilo ih je trojica,
to se Arevinu uini neobino, poto prethodne noi nije uspeo da savlada
ni dvoje njih. Nije imao mnogo iskustva u borbi. U njegovom plemenu, kad
bi se dvoje dece sporekalo, odrasli bi ih paljivo razdvajali i nastojali da
im pomognu da reima ree nesuglasice.
Visok, crnokos ovek ue u eliju, dok ga je pored tapa pridravao i
pomonik. Arevin ga ne pozdravi i ne ustade. Nekoliko trenutaka su se
gledali netremice.Vidarka je u bezbednosti, barem od tebe, ree visoki
ovek. Pomonik ga ostavi za trenutak da bi uvukao unutra stolicu iz
predvorja. Kad je ovek seo, Arevin vide da nije uroeno hrom, ve
povreen: desna noga mu je bila u debelim zavojima.
I tebi je pomogla, ree Arevin. Zato onda napadate one koji je
trae?
Dobro se pretvara da nisi lud. Ali pretpostavljam da e za nekoliko
dana, dok te budemo posmatrali, opet da te spopadnu besovi.
Ja nimalo ne sumnjam da u pobesneti ako me ovde budete jo dugo
drali, ree Arevin.
Zar misli da emo te pustiti na slobodu da opet poe za vidarkom?
 Je li ona ovde? zabrinuto upita Arevin, zaboravivi na svoju
suzdranost. Ako ste je videli, to znai da je izila iz pustinje iva i
zdrava.
Crnokosi ovek ga je gledao utke nekoliko trenutaka. Iznenauje me
da tebe ujem da govori o njenoj bezbednosti, ree on. Ali
pretpostavljam da se kod ludaka nedoslednost moe oekivati.
Ludak!
Smiri se. Zna da si je napao.
Napao...? Zar je bila napadnuta? Je li dobro? Gde je?
Mislim da e biti bolje za nju da ti nita ne kaem.
Arevin skrenu pogled, traei naina da se usredsredi. Obuze ga udna
meavina olakanja i zbunjenost. No, bar je izila iz pustinje. Mora da je u
bezbednosti.
Neravnina na kamenom zidu blesnu na svetlu. Arevin se zagleda ua
blistavu taku, smirujui se polako.
Podie pogled, gotovo smeei se. Ovo raspravljanje je glupo. Pozovi je
da doe da me vidi. Ona e ti rei da smo prijatelji.
Ta nemoj! A ta da joj kaemo, ko je trai?
Kaite joj ... neko ije ime samo ona zna.
Veliki ovek se prezrivo namrti. Uh, vi varvari s tim vaim
sujevericama ... !
Ona zna ko sam, ree Arevin, odbijajui da se pokori njegovom gnevu.
Ti bi se suoio sa vidarkom?
Suoio!
Veliki ovek se zavali u stolici i pogleda u svog pomonika. Pa, Brajane,
on oigledno ne govori kao ludak.
Ne, gospodaru, ree starac.
Veliki ovek je buljio u Arevina, ali u stvari, oi su mu bile usredsreene
na zid u eliji, iza Arevinovih lea. Pitam se ta bi Gabrijel... Presee se, a
zatim pogleda u svog pomonika. On je ponekad imao dobre ideje u
situacijama kao to je ova. Zvualo je to pomalo zbunjeno.
Da, gradonaelnie, imao je.
Tiina potraja jo due i napetije. Arevin je znao da e kroz nekoliko
trenutaka straari i gradonaelnik i stari Brajan ustati i ostaviti ga gladnog
u maloj, teskobnoj eliji. Arevin oseti kako mu se kap znoja klizi niz bok.
 Pa, onda... ree gradonaelnik.
Gospodaru...? oklevajui progovori jedna od straara.
Gradonaelnik se okrenu prema njoj. Hajde, gukni. Gadi mi se pri
pomisli da drim nevinog u zatvoru, ali do nedavno smo imali prilino
mnogo ludaka na slobodi.
Bio je iznenaen sino kad smo ga uhapsili. Sada verujem da je
iznenaenje bilo iskreno. Gospoa Guja se borila sa ludakom,
gradonaelnie. Videla sam je kad se vratila. Pobedila je, ali je imala teke
ozlede po koi. Taj ovek nema ak ni modrice.
uvi da je Guja bila povreena Arevin je morao da se uzdri da ne upita
ponovo da li je dobro. Nita on vie nee traiti od tih ljudi.
Tano tako izgleda. Ima dobar dar zapaanja, ree gradonaelnik
straarki. Ima li negde neku modricu? upita Arevina.
Nemam.
Oprosti mi, ali zahtevau da to i dokae.
Arevin ustade, jeei se pri pomisli da mora da se skine pred stranim
ljudima. Ali raskopa pantalone i pusti da mu padnu oko lanaka. Pusti da
ga gradonaelnik razgleda, zatim se polako okrenu u krug. U poslednjem
trenutku se seti da se prethodne noi tukao sa straarima i da bi lako
mogao imati negde neku modricu. Ali niko nita ne ree. On se okrenu i
navue pantalone.
Tada mu starac prie. Straari se ukrutie. Arevin je stajao nepomino.
Ovi ljudi mogu svaki njegov pokret da protumae kao opasnost.
Pazi, Brajane, ree gradonaelnik.
Brajan podie Arevinove ake, razgleda nadlanice, zaviri u dlanove,
pusti ih da padnu. Vrati se na svoje mesto pored gradonaelnika.
Ne nosi prstenje. Sumnjam da ga je ikada i nosio. ake su mu opaljene i
nema tragova. Vidarka je rekla da je posekotina na njenom elu bila
napravljena prstenom.
Gradonaelnik prezrivo dobaci, Dakle, ta ti misli?
Kao to ste ve kazali, gospodaru, on ne govori kao ludak. Sem toga,
ludak ne mora biti glup, ve veoma lukav, a oigledno je glupo raspitivati
se za vidarku obuen u pustinjski haljetak, osim ako je ovek nevin - ako
nije ni poinio, niti zna za zloin. Ja sam sklon da poverujem ovom
oveku.
 Gradonaelnik pogleda navie u svog pomonika, a potom u straarku.
Nadam se, ree, tonom koji nije bio ba aljiv, da ete me poteno
upozoriti ako bilo koje od vas dvoje odlui da konkurie za moje mesto.
Pogleda opet u Arevina. Ako te pustimo da vidi vidarku, pristaje li da
nosi lance dok te ona ne prepozna?
Arevin je jo oseao gvoe od prethodne noi, kako ga zarobljava,
sputava, oseao je njegov ledeni dodir na koi i skroz do kostiju. Ali Guja e
im se smejati zato to predlau da ga okuju. Ovoga puta Arevin se zaista
nasmei.
Prenesite vidarki moju poruku, ree on. A onda odluite da li treba
da me okujete.
Brajan pomae gradonaelniku da se digne na noge. Gradonaelnik
pogleda u straarku koja je poverovala u Arevinovu nevinost. Budi
spremna. Poslau po njega.
Ona klimnu. Da, gospodaru.

Straarka se vrati, sa svojim drugovima i sa lancima. Arevin je

izbezumljeno buljio u gvoe koje je zvealo. Bio se nadao da e Guja biti
sledea osoba koja e ui kroz ta vrata. Ustade, obnevideo, kada mu se
straarka priblii.
Izvini, ree ona. Privrsti mu hladnu metalnu traku oko pojasa, stavi
mu levi lanak u lisicu i provue lanac kroz alku na metalnom pojasu i
zakljua lisice na njegovom desnom lanku. Izvedoe ga u predvorje.
Znao je da Guja tako neto ne bi zatraila. Kada bi, onda bi znailo da
osoba koju je uvao u mislima, u stvari, nikada nije postojala. Pravu, fiziku
smrt, njenu ili ak svoju, Arevin bi lake prihvatio.
Moda su straari pogreno razumeli. Moda je poruka do njih preneta
iskrivljeno, ili poslata tako brzo da se niko nije setio da im kae da izostave
lance. Arevin se odlui da tu poniavajuu greku podnese ponosito i
mirno.
Straari ga izvedoe na svetlo dana koje ga za tren zaslepi. Tada ponovo
uoe u zatvoren prostor, ali oi mu se nisu prilagodile polumraku. Peo se
uz stepenice naslepo, spotakavi se jedno dva puta.
 Soba u koju su ga uveli bila je takoe gotovo u mraku. On zastade na
pragu, jedva uspevajui da razazna priliku umotanu u ebe koja je sedela u
stolici, okrenuta leima.
Vidarko, ree jedan od straara, evo ga onaj koji tvrdi da ti je
prijatelj.
Ona ne progovori i ne pomae se.
Arevin je stajao sleen od straha. Ako je neko napao - ako je teko
povreena, ako ne moe da govori ni da se kree, niti je mogla da se na
smeje kada su predloili lance... On plaljivo napravi jedan korak prema
njoj, pa jo jedan, elei da potri i da joj kae da e se on njoj starati, elei
da utakne i da je se zauvek sea samo onakve kakva je bila kad je bila iva,
zdrava i jaka.
Video je kako joj ruka mlitavo visi sa stolice. Pade na kolena pored
umotane prilike.
Gujo...
Okovi su mu smetali. Uzeo je za ruku i nae se da je poljubi.
im je dodirnuo, ak i pre nego to je ugledao glatku kou bez oiljaka,
znao je da to nije Guja. Baci se unazad, uz krik oajanja.
Gde je?
Umotana prilika zbaci ebe, takoe kriknuvi, ali od stida. Klee ispred
Arevina, ruku pruenih k njemu, sa suzama na obrazima. Oprosti,
povika. Molim te, oprosti mi... Ona klonu na pod, dok joj je duga kosa
visila oko prekrasnog lica.
Gradonaelnik ishrama iz tame u uglu sobe. Ovoga puta Brajan pomoe
Arevinu da ustane, i u sledeem trenutku lanci zveei padoe na pod.
Trebalo je da dobijem pouzdanije dokaze od modrica, i prstena, ree
gradonaelnik. Sada ti i ja verujem.
Arevin mu je uo samo glas, ali ne i ta govori. Znao je da Guje ovde
nema, ak ni u blizini. Ona ne bi nikada pristala da uestvuje u toj farsi.
Gde je ona? proaputa.
Otila je. U grad. U Centar.

Arevin je sedeo na raskonoj sofi u jednoj od gradonaelnikovih

gostinskih soba. To je bila ona ista soba u kojoj je boravila Guja, ali iako je
svesrdno pokuavao, Arevin nije mogao da oseti nikakav trag njenog
prisustva.
Zavese su bile otvorene u stranu. Arevin se nije vie ni pomerio otkako
se vratio sa osmatranice odakle je razgledao istonu pustinju i mase
olujnih oblaka koji su se valjali po nebu. Ubilaki vetrovi pretvarali su
otra zrna peska u smrtonosno oruje. U oluji, teka odea nee zatititi
Arevina, niti bilo kakva hrabrost i oajanje. Za nekoliko trenutaka
provedenih u pustinji bio bi mrtav; za jedan as kosti bi mu bile
potpuno ogoljene od mesa. Do prolea od njega ne bi ostalo ni traga.
Ako je Guja jo u pustinji, onda je mrtva.
Nije plakao. Kad bude siguran da je umrla, oalie je. Ali nije verovao da
je mrtva. Pitao se da nije glupo to veruje da e osetiti ako ona bude umrla.
Mnogo toga je mislio o sebi, ali nikada do sada nije sebe smatrao budalom.
Stavinov stariji otac, Arevinov roak, osetio je kada mu se dete jednom
razbolelo; vratio se sa stadom ceo mesec dana ranije nego to su ga
oekivali. Njega je za Stavina vezivala porodino oseanje i ljubav, ne
krvno srodstvo. Arevin je sebe ubedio da e i on biti u stanju da oseti ako
se Guji neto dogodi.
Neko zakuca na Arevinova vrata.
Uite, ree on nerado.
Laril, slukinja koja je igrala ulogu Guje, ue u sobu.
Jeste li dobro?
Jesam.
Hoete li da vam donesem veeru?
Mislio sam da je u bezbednosti, ree Arevin. Ali ona je u pustinji, a
oluje su poele.
Imala je vremena da stigne do Centra, ree Laril. Otila je
blagovremeno.
Mnogo sam saznao o gradu, ree Arevin. Tamo umeju da budu i
bezduni. Zamisli da je nisu pustili unutra?
Jo je imala vremena da se vrati.
Ali nije se vratila. Da jeste, svi bi to znali.
Larilino utanje on shvati kao odobravanje i oboje su neko vreme
sumorno zurili kroz prozor.
Moda bi... Laril se presee u pola rei.
 ta?
Moda bi bilo bolje da se ovde odmorite i da je saekate, traili ste je
ve na mnogo mesta ...
Nisi to htela da mi kae.
Ima jo jedan prevoj, na jugu. Vie ga niko ne koristi. Ali on je blie
Centru nego mi.
Tako je, izgovori on polako, pokuavajui da se tano podseti kako
mapa izgleda. Da nije krenula tim pravcem?
Mora da ste do sada ve esto sluali takve rei.
Jesam.
ao mi je.
Ali, ne, ja sam ti zahvalan, ree Arevin. Moglo se desiti da to ne
primetim i sam kad ponovo pogledam u mapu, i tada bih morao da
napustim svaku nadu. Sutra kreem onamo. On slegnu ramenima.
Jednom sam pokuao da je saekam i nisam uspeo. Ako pokuam ponovo,
onda u se zaista pretvoriti u onog ludaka za kakvog ste me smatrali.
Ostajem tvoj dunik.
Ona skrenu pogled. Svako u ovoj kui duguje vama, i to toliko da se ne
moe iskupiti.
Ne mari, ree on. Oprostio sam vam.
Izgleda da ju je to donekle uteilo. Arevin ponovo pogleda kroz prozor.
Vidarka je bila dobra prema meni, a vi ste joj prijatelj, ree Laril. Da
li vam jo neto treba?
Ne, ree Arevin. Nita.
Malo je jo oklevala, zatim se okrenula i otila. U sledeem momentu
Arevin shvati da nije uo kad su se vrata zatvorila. Osvrnuo se upravo u
trenutku kad su se zatvarala.

Ludak jo nije mogao, ili nije hteo da se seti svog imena.

Ili on moda, mislila je Guja, vodi poreklo iz nekog plemena slinog
Arevinovom i nee da kae strancu kako se zove.
Guja nije mogla da zamisli da bi taj ludak mogao pripadati Arevinovom
plemenu. Ti ljudi su bili staloeni i umeli su da vladaju sobom; ludak je bio
nesamostalan i smuen. U jednom trenutku bi joj zahvaljivao na sanodarki
koju mu je obeala, a ve u sledeem bi cmizdrio i alio se da mu nema
spasa, jer e ga Nort ubiti. Nita nije pomagalo ni kad mu se kae da uuti.
Guja se radovala to su opet uli u planine gde se moglo putovati po
danu. Jutro je bilo hladnjikavo i delovalo avetinjski, sa uzanim stazicama
zavijenim u maglu. Konji su gacali kroz maglu kao da se probijaju kroz
splet vodenih udovita, iji pipci im se uvijaju oko nogu. Guja udahnu
duboko, sve dok joj hladni vazduh ne probode plua. Mogla je da oseti
miris magle, bogate crnice i jedva primetni, otri miris smole. Svet oko nje
bio je sav u zelenim i sivim tonovima, jer lie na drveu koje se nadnosilo
nad njih, jo nije poinjalo da se sui. Gore u planini, jo tamnije zimzeleno
drvee izgledalo je gotovo crno u magli.
Melisa je jahala tik uz nju, utke i na oprezu. Nije htela da bude blie
ludaku nego to je morala. Mogli su ga uti, ali ne i videti, negde iza sebe.
Njegov stari konj nije mogao da dri korak sa Brzonogom i sa Vevericom,
ali bar Guja nije morala da podnosi da jau na istom konju.
Glas mu je postajao sve slabiji i slabiji. Guja nestrpljivo povue
Brzonogine uzde da bi mu omoguila da ih sustigne. Melisa se jo
nevoljnije zaustavi. Ludak je odbio da jai neku bolju ivotinju; ova je
jedina bila dovoljno mirna za njega. Guja je morala da natera vlasnike
konja da prime novac, i znala je da su mladi pastiri odbijali da ga prodaju
ne zato to nisu eleli da ga se otarase ili zato to su mislili da e za njega
dobiti vie. Din i Kevu je, prosto, bilo neprijatno. Pa, dobro, bilo je i Guji.
Konj se vukao kroz maglu, oborenih uiju, s oima koje su se sklapale.
Ludak je mumlajui pevuio neto bez melodije.
Da li ti ta staza poinje najzad da izgleda poznata?
Ludak je blenuo u nju, smeei se. Sve mi je ravno, ree i nasmeja se.
Nije vredelo ni dreknuti, ni ulagivati mu se, ni pretiti mu. Jednostavno se
inilo da ga vie nita ne boli, da mu vie nita nije potrebno otkako je
dobio obeanje o sanodarki, kao da je i samo iekivanje bilo za njega
dovoljno. Gunao je i zadovoljno pevuio sebi u bradu, pravio viceve koje
niko nije mogao da razume, a ponekad bi se podigao u sedlu, pogledao oko
sebe, povikao Na jug! Na jug! i opet utonuo u svoje pesme bez melodije.
Guja uzdahnu i pusti ludakovog starog i posustalog konja da ih mimoie,
tako da je sad ludak vodio kolonu.
 Mislim da nas on, u stvari, nikuda ne vodi, Gujo, ree Melisa. Mislim
da nas prosto eta u krug, zato da bi se neko starao o njemu. Trebalo bi da
ga ovde napustimo i poemo u drugom pravcu.
Ludak se ukoi. Polako se okrenu u sedlu. Stari konj se zaustavi. Guja se
iznenadila kad je videla da se suza prosula iz ludakovog oka i kanula mu
niz obraz.
Ne ostavljajte me, ree. Izraz lica i glas su mu bili puni preklinjanja.
Pre toga uopte nije izgledalo da je u stanju da se brine zbog bilo ega.
Zagleda se u Melisu, trepui kapcima bez trepavica. Ima prava da mi ne
poveruje, malena, ree. Ali molim vas, ne naputajte me. Pogled mu se
razvodni, a glas kao da mu zazvua iz velike daljine. Ostani sa mnom dok
ne stignemo do razbijene kupole, a onda oboje moemo dobiti svaki svoju
sanodarku. Tvoja gospodarica e ti je sigurno dati. Nae se k njoj, pruajui
ruku. Prsti su mu liili na kande. Zaboravie sve to te titi, zaboravie
svoje oiljke ...
Melisa se tre i ustuknu uz jednu nerazumljivu psovku, iznervirana i
ljutita. Stee butinama Veveriine bokove i natera ga u galop iz mesta,
naginjui mu se nisko nad vrat i ne osvrnuvi se nijedanput. U sledeem
trenu ve je nestala iza drvea i uo se samo jo mukli topot kopita.
Guja se besno upilji u ludaka. Kako si smeo da joj tako neto kae?
On zatrepta zbunjeno. Jesam li rekao neto to ne treba?
Da ide za nama, jesi razumeo? Ne skrei sa staze. Ja u je sustii i
saekaemo te. Ona dodirnu petama Brzonogine bokove i urno otkasa za
Melisom. Ludakov glas, pun nerazumevanja, dopre za njom.
Ali zato je to uradila?
Guja se nije bojala ni za Melisu ni za Vevericu. Njena kerka bi umela da
jae bilo kakvog konja ceo dan kroz ove planine i da nikada ni sebe ni njega
ne dovede u opasnost. Na pouzdanom arenom poniju bila je dvostruko
sigurnija. Ali ludak ju je bio povredio, i Guja nije htela da dopusti da u
ovom trenutku bude sama.
Nije morala daleko da ide. Tamo gde je staza poinjala ponovo da se
penje, skreui ka padini iznad doline i ka sledeem planinskom vencu,
Melisa je stajala pored Veverice, grlei ga oko vrata dok joj je on njukao
rame. Osetivi kako joj se Brzonoga pribliava, Melisa obrisa lice o rukav i
osvrte se. Guja sjaha i prie joj.
Bojala sam se da e otii predaleko, ree joj. Ba dobro da nisi.
 Ne moe oekivati od konja da tri uzbrdo, a tek to je prestao da
hramlje, razlono izjavi Melisa, ali uz mali prizvuk nezadovoljstva.
Guja joj prui Brzonogine uzde. Ako eli da jo malo jai brzo i
snano, uzmi Brzonogu.
Melisa je netremice gledala kao da eli da joj na licu otkrije ono ruganje
koga u glasu nije bilo. Nije ga nala.
Neu, ree Melisa. Ne mari. Moda bi mi pomoglo, ali ve mi je
sasvim dobro. Ja samo... neu da zaboravljam. U svakom sluaju ne na taj
nain.
Guja klimnu glavom. Znam.
Melisa je zagrli jednim od onih njenih naglih, stidljivih zagrljaja. Guja je
zadra i pomilova je po ramenu. On jeste lud.
Aha. Melisa se polako povue. Znam da ti je potreban. ao mi je ali
ne mogu da se uzdrim da ga ne mrzim. Pokuavala sam.
I ja, ree Guja.
Sedoe na zemlju da saekaju spori dolazak ludaka.

Jo pre no to je ludak uspeo da prepozna predeo ili stazu, Guja je

ugledala razbijenu kupolu. Pogled joj je na nekoliko trenutaka leao na
njenom zdepastom obliju, pre no to je, trgnuvi se, shvatila ta je to to
gleda. U prvi mah izgledala je kao jo jedan planinski vrh ili lanac; jedino
njena boja, siva umesto da bude crna, privukla je Gujinu panju. Oekivala
je da e videti uobiajenu poluloptu, ne ovu ogromnu povrinu
nepravilnog oblika koja je leala rasprostrta preko brda poput nepomine
amebe. Prozirna, siva osnova bila je proarana bojama i prelivena
rumenilom popodnevnog Sunca. Guja nije mogla da pogodi da li je kupola
od samog poetka bila izgraena u ovako nepravilnom obliku, ili je moda
bila okrugli plastini mehur koji se istopio i izobliio pod uticajem onih
sila kojima je raspolagala prethodna civilizacija. Ali bila je sigurna da je
kupola dugo imala taj oblik u kome se nalazi. Prljavtina se bila uvukla u
udubine na njenoj povrini, a debeli gusti drvea, trave rastao je oko
kupole po zaklonjenim udubinama.
Guja je utke jahala minut-dva, ne mogavi da poveruje da je konano
stigla na cilj. Dotae Melisino rame; dete naglo podie pogled sa jedne
neodreene take na Veveriiniom vratu u koju se bilo zagledalo. Guja
pokaza prstom. Melisa ugleda kupolu i tiho uzviknu, zatim se nasmeja od
uzbuenja i olakanja. Guja joj uzvrati smekom.
Ludak je pevao iza njihovih lea, potpuno zaboravivi kuda su krenuli.
Razbijena kupola. Ove rei su teko mogle da se spoje. Kupole se nisu lomile,
nisu se krunile pod zubom vremena, nisu se nikad menjale. Jednostavno su
postojale, tajanstvene i nedostupne.
Guja stade, ekajui ludaka. Kada se stari konj dovue uzbrdo i zaustavi
pored nje, ona pokaza rukom ispred sebe. Ludak je pratio pogledom.
Zatrepta, kao da ne veruje svojim oima.
Je li to? upita Guja.
Ne, jo ne, ree ludak. Jo ne, nisam jo spreman.
Kako da se popnemo do nje? Moe li se konjem?
Nort e nas videti...
Guja slegnu ramenima i sjaha. Put ka kupoli bio je veoma strm i nije se
videla nikakva staza. Onda emo peke. Ona raskopa kolan na
kobilinom sedlu. Melisa ...
Ne! otro ree Melisa. Neu da ekam dole dok se ti bude penjala
sama sa ovim ovde. Veverici i Brzonogoj nita nee nedostajati, i niko nee
petljati po torbi. Osim moda neki drugi ludak, a taj i zasluuje ono to e
dobiti.
Guja je poinjala da shvata zato je njena vlastita tvrdoglavost dovodila
starije vidare u oajanje kada je bila Melisinih godina. Ali u naselju nikada
nije bilo ozbiljnih opasnosti i mogli su da je putaju da istera svoje efove.
Guja sede na oboreni panj i pokretom pozva svoju kerku da sedne
pored nje. Melisa je poslua, ne gledajui je, jogunasto dignutih ramena.
Potrebna mi je tvoja pomo, ree Guja. Bez tebe neemo uspeti. Ako
se meni neto dogodi...
To nije uspeh!
U izvesnom smislu i jeste. Melisa ... vidarima su neophodne sanodarke.
Tu gore, u onoj kupoli, imaju ih toliko da im slue za igranje. Moram otkriti
kako su ih nabavili. Ali ako ne uspem, ako se ne vratim dole, k tebi, jedino
preko tebe e ostali vidari moi da saznaju ta mi se dogodilo. I zato se
dogodilo. I jedino preko tebe e moi da saznaju za sanodarke.
Melisa je zurila u zemlju, eui pesnicu jedne ruke noktima druge.
Tebi je to veoma vano, je li tako?
 Jeste.
Melisa uzdahnu. Obe pesnice su joj bile stisnute. Dobro, ree. ta
oekuje da uradim?
Guja je zagrli. Ako se ne vratim za, recimo, dva dana, uzmi Brzonogu i
Vevericu i odjai na sever. Produie putem pored Planine i Midlpasa. Put
je dugaak, ali u torbi ima novaca u izobilju. Zna kako da ga uzme a da
te zmije ne ujedu.
Imam svoju platu, ree Melisa.
Dobro, dobro, ali i onaj drugi novac ti isto tako stoji na raspolaganju.
Ne mora otvarati odeljke u kojima se nalaze Pesak i Magla. Preivee dok
ne stigne do kue. Prvi put je poela da misli o tome da se moe desiti da
Melisa zaista sama otputuje kui. Pesak se ionako suvie udebljao. Ona
se usiljeno osmehnu.
Ali... Melisa se ugrize za jezik.
ta?
Ako ti se neto dogodi, neu se vratiti na vreme da dovedem pomo
ako budem morala da idem ak u vidarsko naselje.
Ako se ne vratim bez iije pomoi, pomo mi vie nee biti potrebna.
Nemoj samo da poe za mnom, da me trai, molim te. Mora mi obeati
da nee.
Ako se za tri dana ne vrati, otii u da ispriam tvom narodu o
sanodarkama.
Guja je pusti da ubaci onaj dan vie. ak joj je pomalo bila i zahvalna
zbog toga. Hvala ti, Melisa.
Ostavie arenog ponija i sivu kobilu da slobodno pasu na istini pored
staze. Umesto da odjure na livadu i da se stanu valjati po sveoj travi,
ostadoe priljubljeni jedno uz drugo, striui uima, iroko otvorenih
nozdrva. Stari ludakov konj ostade sam u hladu, oborene glave. Melisa ih je
posmatrala, vrsto stisnutih usana.
Ludak je ostao tamo gde je i sjahao, buljei u Guju sa suzama u oima.
Melisa, ree Guja, ako se sama bude vratila kui, reci im da sam te ja
usvojila. Tako ... tako e znati da si im kerka.
Neu da budem njihova kerka. Hou da budem tvoja.
 To ve jesi. Bez obzira ta se dogodilo. Duboko uzdahnu i polako
izduva vazduh Ima li staze? upita ludaka. Kako se najbre moe stii
gore?
Nema staze ... ona se otvori ispred mene, i zatvori se kad proem.
Guja je prosto mogla da oseti kako je Melisa progutala podrugljivu
primedbu. Pa, hajdemo, ree, da vidimo da li e ta tvoja arolija da
deluje i kad nas bude vie od jednog.
Zagrli Melisu poslednji put. Melisa je vrsto drala i teko se odvojila od
nje.
Sve e biti u redu, ree joj Guja. Ne brini.

Ludak se iznenaujue brzo penjao, gotovo kao da se staza zaista otvara

ispred njega i samo za njega. Guja je morala dobro da se pomui da bi
odrala korak sa njim, i znoj joj je tipao oi. Dobaulja uz nekoliko metara
otrog, crnog kamenja i zgrabi ga za haljetak. Uspori.
Bio je zadihan, ali od uzbuenja, ne od napora. Sanodarke su tu blizu,
ree. Istre joj svoj haljetak iz ruke i naglo pobee uzbrdo, po glatkoj steni.
Guja obrisa elo rukavom i nastavi da se penje.
Sledei put kad ga je sustigla, zgrabi ga za rame i nije ga putala sve dok
nije klonuo na istureni kamen.
Ovde emo se odmoriti, ree ona, a zatim emo nastaviti dalje,
polaganije i tie. Inae e tvoji prijatelji otkriti da dolazimo pre no to
budemo spremni da ih pustimo da saznaju.
Sanodarke...
Izmeu nas i sanodarki stoji Nort. Ako te on prvi opazi, hoe li te
pustiti da nastavi put?
Ti e mi dati sanodarku? Da imam jednu svoju? Nee kao Nort?
Neu kao Nort, ree Guja. Sede u uzani pojas hladovine, naslonivi
glavu na vulkansku stenu. U dolini ispod njih mogao je da se nazre jedan
krajiak livade kroz tamne grane zimzelena, ali ni Brzonoge ni Veverice
nije bilo u tom delu. Sa ove udaljenosti izgledala je kao krpica od somota.
Guja odjednom oseti kako je odvojena od sveta i usamljena.
Ovde, izbliza, stena nije bila tako gola kao to je odozdo izgledalo.
Sivkastozelene mrlje liajeva leale su tu i tamo, a male sone biljke
debelog lia, rasle su u grupicama po hladovitim udubljenjima u stenju.
Guja se nagnu da razgleda jednu izbliza. Na crnoj steni gotovo da nije
odudarala bojom i senkom.
Ona se naglo uspravi.
Podigavi kameni, Guja se ponovo nae i kleknu iznad te plavo zelene
biljke-uljeza. Gurnu joj kameni meu listie. Oni se vrsto zatvonie.
Pobegla je, pomisli. Ta biljka potie iz razbijene kupole.
Trebalo je tako neto i da oekuje; trebalo je da pretpostavi da e nai
stvari koje ne pripadaju ovoj planeti. Ponovo je gurnu, ovla, sa iste strane.
Ona se zaista kretala. Otpuzae i sasvim e se spustiti sa planine ako je
pusti. Podvue vrh kamenia ispod nje i podie je iz pukotine, prevalivi
je naopake. Da nije bilo malog uperka korenia u sredini, izgledala bi
potpuno isto. Sjajni, tirkizni listii okrenuli su se u krug oko svoje ose,
traei uporite. Guja nikada do tada nije videla tu vrstu, ali viala je slina
bia, biljke - koje nisu mogle da se podvedu pod neku kategoriju normalne
klasifikacije - kako prekono zauzmu itavo polje, trujui zemlju tako da na
njoj vie nita nije moglo da izraste. Jednoga leta, pre nekoliko godina, ona
i drugi vidari pomogli su da se spali celo jato takvih biljaka na oblinjim
imanjima. Nisu se ponovo sjatile, ali njihove male kolonije i dalje su se
pojavljivale s vremena na vreme, a polja koja bi zauzele ostajale su
neplodna.
Htela je i ovu da spali, ali nije smela da pali vatru. Izgura je iz senke na
sunce i ona se vrsto zatvori. Tek sada Guja primeti da unaokolo lee
smeurane grupice slinih puzavica, koje je pobedila gola stena, mrtve i
osuene suncem.
Hajdemo, ree Guja, vie samoj sebi nego ludaku.
Podie se na rukama iznad ivice strme stene kojom se popela do
razbijene kupole. Neobinost toga mesta pogodi je poput fizikog udarca.
Nezemaljsko rastinje bujalo je svuda oko temelja strahovite, polusruene
graevine, sve do ruba litice, ne ostavljajui nigde slobodnu stazu. Ono to
je pokrivalo tlo nije liilo ni na ta to je Guja poznavala, ni na travu, ni na
grmlje, ni na ikaru. To je bio jedan jedini, ravni, bezoblini, svetlo crveni
list. Pogledavi malo izblie, Guja vide da to nije jedan ogromni list ve da
ih ima vie; svaki pojedini deo bio je otprilike dva puta iri nego dui,
nepravilnog oblika, i na ivicama srastao sa drugim takvim liem pomou
isprepletanih dlaica. Gde god se sastajalo vie od dva takva lista, neni
perasti izdanak, nalik na list paprati ili palme, uzdizao se na nekoliko
rukohvata iznad take preseka. Gdegod je pukotina razdvojila kamen,
tirkizni niz puzavaca razmicao je crveni prekriva na tlu, traei hlad isto
onako svesno kao to su se crveni listovi irili u potrazi za suncem. Jednog
dana e nekoliko puzavaca istovremeno stii do podnoja dugake,
osunane kamene litice i tada e zauzeti dolinu: jednog dana, kada klima,
jara i hladnoa otvore jo vie pukotina u steni, da ih zaklone na putu.
U ulegnuima na povrini kupole jo se bilo zadralo neto obinog
rastinja, jer samorastue hvataljke puzavaca nisu mogle da dopru tako
daleko. Ako je ta vrsta bila iole nalik na one koje je Guja ve videla, onda
nije imala semenja. Ali zato su druge neobine biljke ipak stigle do vrha
kupole, jer istopljene brazde su bile nasumice ispunjene, neke obinim
zelenilom, neke jarkim, nezemaljskim bojama. U nekoliko sprenih
depova, upalih od toplote, boje su se sukobljavale, jedna jo nije uspela da
nadvlada drugu.
U providnoj kupoli, nazirali su se neki visoki oblaci poput senki, nejasni
i udni. Izmeu ruba litice kojom su doli i kupole nije bilo ni kakvog
zaklona, niti bilo kakvog prilaznog puta. Guja je snano, poput fizikog bola
oseala koliko je izloena pogledu, jer stajala je tako da joj se obris
ocrtavao na nebu.
Ludak se dopentra do nje. Ovom stazom, ree, pokazujui preko
ploastog lia koje nije delila nikakva staza. Na nekoliko mesta samo su
nizovi tamnih puzavaca presecali pravac koji je pokazivao.
Guja koraknu i oprezno spusti izmu na ivicu jednog ravnog lista. Nita
se ne dogodi. Ni po emu se nije razlikovalo od gaenja po obinom liu.
Tlo ispod listova je bilo isto onako vrsto na dodir kao bilo koji drugi
kamen.
Ludak proe pored nje, grabei krupnim koracima ka kupoli. Guja ga
zgrabi za rame.
Sanodarke! povika on. Obeala si mi!
Zar si zaboravio da te je Nort prognao? Ako sme tek tako da se vrati,
zato si traio pomo od mene?
Ludak obori pogled na zemlju. Nee mu se dopasti da me vidi,
proaputa.
Idi iza mene, ree ona. Sve e biti u redu.
 Guja krenu preko krutog lia, koje se tek malo ugibalo pod njom,
stupajui oprezno u sluaju da iroki crveni zastor ipak krije ispod sebe
neku pukotinu koju puzavci jo nisu osvojili. Ludak je pratio u stopu.
Nort voli pridolice, ree on. Dopada mu se kad dou i zamole ga da
ih pusti da sanjaju. Glas mu postade enjiv. Moda e mu biti milo da i
mene ponovo vidi.
Gujine izme su ostavljale tragove na crvenim ploama od lia,
obeleavajui tako njen put preko istine na kojoj je stajala razbijena
kupola. Osvrnula se samo jedanput: njene stope su se protezale kao niz
sjajnih, ljubiastih modrica na crvenilu, sve do ivice strme stene. Ludakov
trag bio je znatno slabiji. On se unjao iza nje, malo po strani, tako da je
stalno mogao da vidi kupolu, ne toliko od straha od te osobe, Norta, koliko
od elje da to pre vidi sanodarke.
Obli mehur je bio jo vei nego to je to sa litice izgledalo. Providni
bokovi uzdizali su mu se u ogromnoj i blagoj krivulji sve do svoje najvie
take, koja je bila daleko via od Guje. Strana kojoj se pribliila bila je
proarana arenim ilama. Nisu bledele i stapale se sa sivom pod lukom
sve dok ne bi stigle do onog drugog kraja kupole, daleko udesno od Guje.
Sa leve strane su postajale sve izrazitije, dok su se pribliavale uem kraju
graevine.
Guja stie do kupole. Ploasto lie raslo joj je oko podnoja, Guji do
kolena, ali iznad te visine plastika je bila ista. Guja priljubi lice uza zid,
virei izmeu jedne narandaste i jedne ljubiaste ile, zaklanjajui svetlo
spolja rukama, da bolje vidi, ali oblici u unutranjosti bili su i dalje
nerazgovetni i udni. Nita se nije kretalo.
Krenu za sve jasnijim linijama boje.
Kada zaobie uzani kraj, vide zato se mesto zove razbijena kupola. to
god da je istopilo njenu povrinu imalo je toliku mo kakvu Guja nije mogla
ni da zamisli, jer je takoe probilo i otvor u materijalu za koji je ona
verovala da je neunitiv. Zraci svetlosti svih duginih boja prelivali su se
oko otvora du potklobuene plastike. Vrelina mora da je kristalizovala tu
materiju, jer ivice otvora su se vremenom okrunile, ostavljajui ogroman
ulaz, nepravilnog oblika. Mehurii od plastike leali su svuda unaokolo,
svetlucajui u duginim bojama meu liem neobinog rastinja.
Guja oprezno prie ulazu. Ludak opet zapoe da mrmlja.
Psst! Guja se ne okrenu, ali on se povue.
 Oarana Guja se uspentra kroz otvor. Osetila je na dlanovima otre ivice,
ali nije obraala panju. S one strane, tamo gde se neoteeni deo bonog
zida dizao u luku stvarajui krov, itav jedan zasvoeni hodnik bio je
potonuo do visine tek neto malo vee od Gujine. Tu i tamo plastika se
otopila i curila je ili kapala, ostavivi sada ve stvrdnute palamare od
tavanice do poda. Guja isprui ruku i paljivo dotae jedan. On zabruja kao
ica neke divovske harfe, i ona ga brzo zgrabi da bi ga utiala.
Svetlo u kupoli bilo je crvenkasto i sablasno; Guja je stalno treptala,
nastojei da razbistri pogled. Ali nita nije nedostajalo njenim oima, sem
to nikako nisu mogle da se naviknu na nezemaljski prizor. Kupola je u
sebi krila fantastinu praumu, sada ve sasvim izdigljalu, i mnoge druge
biljne vrste, a ne samo puzavce i ploasto lie, prekrivale su tlo. Ogromna
loza, ija je jedna vitica bila deblja od najveeg stabla koje je Guja u ivotu
videla penjala se uza zid, ogromne raljike pipale su po sada ve krtoj
plastici, probijajui se kroz trone oslonce na kupoli. Ta loza je prekrivala
tavanicu poput baldahina, plaviasti listii bili su joj siuni i neni, a
ogromni cvetovi sastojali su se od hiljada belih latica, jo manjih od listia.
Guja ue dublje, tamo gde je topljenje bilo slabije i tavanica nije bila
ulegnuta. Tu i tamo loza se popela do vrha, i tamo gde je plastika bila jo
isuvie jaka da bi je probila, ili isuvie glatka da bi se za nju uhvatila,
ponovo se povijala ka tlu. Posle loze i puzavica nastajalo je drvee,
odnosno ono to bi moglo da predstavlja drvee u toj kupoli. Jedno drvo je
stajalo na oblinjoj humci: zamreni splet drvenastih stabljika, ili udova,
nagomilanih i izuvijanih daleko iznad Gujine glave, polako se irei onako
kako su rasle, uobliavajui biljku u ogromnu kupu.
Setivi se neodreenog ludakovog opisa. Guja pokaza u pravcu brda
koje se uzdizalo u sredini, gotovo dodirujui plastino nebo kupole. Onu
da, a? Postade svesna da apue.
uei pored nje, ludak promrmlja neto to je zvualo potvrdno. Guja
poe napred, prolazei ispod ipkastih senki drvea-spletova, a ponekad i
kroz osvetljena mesta, tamo gde su rupe na kupoli proputale sunevu
svetlost u duginim bojama. Hodajui, paljivo je oslukivala, ne bi li zaula
ljudski glas, ili tiho siktanje zmijskog gnezda, ili bilo ta. Ali, ak je i vazduh
bio nepomian.
Tlo je poinjalo da se uzdie: stigli su do podnoja brda. Tu i tamo crna
vulkanska stena probijala se kroz meku zemlju, ali koliko se Guji inilo i ta
zemlja je bila strana. Izgledala je sasvim obino, ali biljke koje su iz nje
rasle nisu. Ovde je tlo izgledalo kao prekriveno nenim, smeim krznom i
bilo je takvo i na dodir. Ludak je pokazivao put, kreui se stazom koje nije
bilo. Padina postade strmija i elo joj se orosi znojem. Koleno stade opet da
je boli. Tiho opsova. Kameni se otkotrlja ispod dlakavih biljki po kojima
je gazila i izma joj se okliznu. Guja se mai za travu da se zadri. Izdrala
je njenu teinu dok nije povratila ravnoteu, ali kada se opet uspravila
drala je punu aku tankih stabljika. Svaka je imala svoj mali koren, ba
kao dlaka.
Popee se jo malo, i jo ih niko nije oslovio. Znoj na Gujinom elu se
osuio: vazduh je postajao sveiji. Ludak se penjao ustrije, mrmljajui
neto sebi u bradu i cerei se. Sveina se pretvori u uborenje vazduha,
koji je tekao nizbrdo, kao voda. Guja je oekivala da vrh brda, tano ispod
vrha kupole, bude zagrejan od ustajale toplote. Ali to se vie pela,
povetarac je postajao sve hladniji i jai.
Proli su kroz podruje krznastog rastinja i uli u jedan drukiji pojas
drvea. Ova su bila slina prethodnim, sa zamrenim granicama i
snanim, izuvijanim korenjem, i sa, malim, treperavim liem. Ali ova su
rasla samo nekoliko metara u visinu, i bila grupisana u gajeve od po tri i
vie stabala, kvarei simetriju jedni drugima. uma je poela da se
zgunjava. Najzad, provlaei se izmeu izuvijanih stabala, pojavi se
stazica. Kad se uma sklopila nad njom, Guja sustie ludaka i zaustavi ga.
Odsada hodaj iza mene, dobro?
On klimnu glavom, ne pogledavi je.
Kupola je rasipala suneve zrake tako da ni jedan predmet u njoj nije
bacao senku, i svetlost je jedva bila dovoljna da se probije kroz uvinute,
zapletene grane iznad njene glave. Maleno lie drhturilo je na hladnom
povetarcu koji je duvao kroz umske hodnike. Guja poe napred. Kamenje
ispod njenih izama ustupilo je mesto mekom pojasu humusa i opalog
lia.Na vrhu se uzdizala ogromna kamena gromada, blago nagnuta u
odnosu na padinu brda, stvarajui uzvienje sa koga se mogao videti veliki
deo unutranjosti kupole. Guja je poelela da se popne na nju, ali to bi je
potpuno izloilo pogledu. Nije htela da je Nort i njegovi ljudi optue da ih
pijunira, niti je htela da saznaju da je tu, sve dok ne ue u njihov logor.
Pourivi, ona se strese, jer povetarac se pretvorio u hladan vetar.
Baci pogled unaokolo da bi se uverila da je ludak jo prati. U trenutku
kad je to uinila, on jurnu ka isturenoj steni, maui rukama. Preneraena,
Guja zastade. Prva misao joj je bila da se on opet reio da umre. U tom
trenutku Melisa polete za njim.
Norte! zaurla on, a Melisa mu se baci u noge, udarivi ga ramenom i
oborivi ga. Guja potra k njima, dok se Melisa borila da ga zadri na tlu, a
on nastojao da se oslobodi. Onaj jedini krik viestruko je odjekivao,
odbijajui se o zidove i istopljene talasave nabore na povrini kupole.
Melisa se borila sa ludakom, napola upletena u njegove tanane udove i
ogromne pustinjske haljine, pipajui rukom da nae svoju kamu i nekako
uspevajui da ga dri za noge.
Guja odvoji Melisu od njega, to je paljivije mogla. Ludak se zatetura i
podie, spreman da opet vikne, ali Guja isuka vlastitu kamu i podnese mu
je pod bradu. Druga ruka bila joj je stisnuta u pesnicu. Otvori je polako,
primoravajui gnev da se povue.
Zato si to uradio? Zato? Zar se nismo dogovorili.
Nort... proaputa on. Nort e biti ljut na mene. Ali ako mu dovedem
nove ljude ... glas mu zamre.
Guja pogleda u Melisu, a Melisa u zemlju.
Nisam obeala da te neu pratiti, ree. Dobro sam pazila da to ne
kaem. Znam da je to podvala, ali... Podie glavu i sukobi se sa Gujinim
pogledom. Ima stvari koje ti ne zna o ljudima. Isuvie ima poverenja u
njih. Ima stvari koje i ja ne znam, priznajem, ali to su druge stvari.
Dobro, dobro, ree Guja. Ima pravo, isuvie sam mu verovala. Hvala
ti to si ga zaustavila.
Melisa slee ramenima.
Nisam se ba proslavila. Sada ve znaju da smo tu, bez obzira gde su.
Ludak stade da se kikoe, valjajui se gore-dole vrsto obuhvativi
rukama telo. Nort e me opet voleti.
Ama, umukni, ree Guja. Vrati no u korice. Melisa, mora izai iz
kupole pre no to se neko pojavi.
Molim te, poi sa mnom, ree Melisa. Sve ovo ovde je potpuno
suludo.
Neko mora ispriati mom narodu o ovom mestu.
Ba me briga za tvoj narod! Stalo mi je do tebe! Kako da odem i da im
kaem da sam te ostavila da te ubije nekakav ludak?
Melisa, molim te, nemamo vremena za ubeivanje.
 Melisa je uvrtala oko prsta vrak svoje marame za glavu, vukui je
nanie, tako da joj je pokrila onu stranu lica na kojoj je bio oiljak. Guja se
presvukla kada su napustile pustinju, Melisa nije.
Trebalo je da me pusti da ostanem s tobom, ree ona. Okrenu se,
pognutih ramena i krenu natrag niz stazu.
Ta elja e ti se ispuniti, mala moja. Glas je bio dubok i uglaen.
Za trenutak Guja pomisli da je ludak progovorio normalnim glasom, ali
on je drhtao na goloj steni pored nje, a etvrta osoba je stajala pred njim na
stazi. Melisa, ukopavi se u mestu, zablenu se navie, u njegovo lice, a
zatim ustuknu.
Norte! povika ludak. Norte, doveo sam nove ljude. I upozorio sam te,
nisam ih pustio da ti se priunjaju. Jesi li me uo?
uo sam te, ree Nort, i pitao sam se zato me nisi posluao, zato si
se vratio?
Mislio sam da e ti se ovi ljudi dopasti?
I to je sve?
Da!
Jesi li siguran?
Utivi ton je ostao, ali kroz njega se ipak oseala zluradost, a osmeh na
licu bio mu je vie svirep nego ljubazan. Izgledao je sablasno u polumraku,
jer bio je veoma visok, toliko visok da je morao da sagne glavu u tom
tunelu od lia, bolesno visok: poremeena hipofiza, pomisli Guja. Mravost
je naglaavala svaku nepravilnost na njegovom telu. Bio je sav u belom, a
bio je i albino, sa kosom belom kao kreda i belim obrvama i trepavicama, a
oi su mu bile veoma bledoplave.
Da, Norte, ree ludak. To je sve.
Oteala od Nortovog prisustva, tiina pritisnu umu. Guji se uini da vidi
i drugo kretanje, ali nije bila sigurna, a rastinje je izgledalo suvie teko i
zbijeno da bi se ljudi mogli u njemu sakriti. Moda u ovoj mranoj,
nezemaljskoj umi drvee uplie i rasplie svoje grane isto onako lako kao
to se ljubavnici hvataju za ruke. Guju podie jeza.
Molim te, Norte ... pusti me da se vratim. Doveo sam ti jo dva
sledbenika ...
Guja dodirnu ludakovo rame; on uuta.
Zato ste doli?
 Za poslednjih nekoliko nedelja Guja je postala dovoljno oprezna da ne
kae odmah Nortu da je vidarka. Iz istog razloga kao i drugi, ree ona.
Dola sam zbog sanodarki.
Ne izgleda kao jedna on onih koji se raspituju za njih. On joj prie,
nadnosei se nad nju u polumraku. Skrenu pogled ka ludaku, za tim ka
Melisi. Lice mu se ublai. A, jasno mi je. Dola si zbog nje.
Melisa zamalo da zarei od negodovanja: Guja vide kako je ljutito
zaustila da neto kae, a zatim se na silu smirila.
Svi troje smo zajedno doli, ree Guja. Svi iz istog razloga. Oseti
kako se ludak pokrenuo, kao da se sprema da jurne ka Nortu. Ona mu jae
stee kotunjavo, iljato rame i on ponovo klonu, utonuvi u uobiajenu
tupost.
A ta ste mi donele da vas uvedem u drutvo?
Ne razumem, ree Guja.
Nortovo kratko, nervozno mrtenje pretvori se u smeh. To sam mogao
i da oekujem od te jadne budale. Doveo vas je ovamo a da vam prethodno
nije objasnio nae obiaje.
Ali ja sam ih doveo, Norte. Doveo sam ih tebi.
A one su tebe dovele meni? To nee biti dovoljno da mi se plati.
Moemo se dogovoriti o plaanju, ree Guja, kada se budemo
sporazumeli. To to je Nort sebe uzdigao do boanstva, traei danak,
upotrebljavajui mo sanodarki da nametne svoju vlast, razbenjavalo je
Guju vie od svega to je u ivotu ula. Ili, bolje reeno, vrealo ju je. Od
detinjstva su je nauili, i ona je duboko verovala, da je zloupotreba
vidarskih zmija za postizanje line koristi zloinaka i neoprostiva.
Poseujui druge ljude imala je prilike da uje prie za decu u kojima su
nevaljalci ili tragini heroji koristili arolije da bi tiranisali druge; to se
uvek loe po njih zavravalo. Ali vidari nisu imali takve prie. Njih nije
strah nagonio da se uzdre od zloupotrebe onoga to imaju, ve
samopotovanje.
Nort dohrama jo nekoliko koraka blie. Drago moje dete, ne shvata.
Kada se jednom pridrui mom logoru, ne izlazi vie iz njega dok ne
budem siguran u tvoju vernost. Pre svega, ni sama nee poeleti da ode.
Drugo, kad nekoga poaljem napolje, to je dokaz da u njega imam
poverenja. To je poast.
Guja pokaza glavom na ludaka. I njega?
 Nort se nasmeja, ali u tom smehu nije bilo veselja. Njega nisam poslao
napolje, njega sam proterao.
Ali ja znam gde su im stvari, Norte ludak se otre od Guje. Ovoga puta,
gadei se, ona ga pusti. One ti nisu potrebne, ja sam dovoljan. Kleei on
zagrli Nortu kolena Sve je u dolini. Samo da ga pokupimo.
Guja slegnu ramenima kada Nortov pogled pree sa ludaka na nju.
Dobro je zatieno. On moe da te odvede do mojih stvari, ali nee moi
da ih uzme.
Nort se oslobodi ludakovih ruku. Nisam snaan, ree. Nikada ne
putujem do doline.
Mala, teka vreica pade Nortu pred noge. I on i Guja pogledae u
Melisu.
Ako te treba platiti samo zato da razgovara s ljudima, ratoborno ree
Melisa, evo ti.
Nort se sa mukom sagnu i podie Melisinu platu. Otvori vreicu i izrui
zlatnike sebi na dlan. ak i u ovom sumranom, praumskom svetlu, zlato
zasvetluca. On zamiljeno protrese zlatnicima.
Dobro, to e biti dovoljno za poetak. Naravno, moraete da mi predate
oruje, a onda moemo mojoj kui.
Guja izvadi kamu iz pojasa i baci je na zemlju.
Gujo ... proaputa Melisa. Iznenaeno je gledala u nju oigledno
pitajui se zato je to uradila, prstiju stisnutih oko drke svoje vlastite
kame.
Ako hoemo da nam veruje, moramo verovati i mi njemu, ree Guja.
Ipak mu nije verovala, i nije ni elela da mu poveruje. Ali noevi im ne bi
koristili protiv mnogo napadaa, a znala je da Nort nije doao sam.
Melisa odskoi unazad kada Nort uini korak u njenom pravcu. lanci
na prstima joj pobelee.
Ne boj se, mala moja. I ne pokuavaj da se pravi pametna. Dovitljiviji
sam nego to misli.
Melisa obori glavu, polako izvadi no i pusti ga da joj padne pred noge.
Nort kratkim pokretom glave pokaza ludaku na Melisu. Pretresi je.
Guja spusti ruku na Melisino rame. Dete je bilo napeto kao struna i
drhtalo je. Nema potrebe da je pretresa. Dajem ti re da Melisa ne nosi
nikakvo drugo oruje. Mogla je da oseti da se Melisa savlauje do granica
svojih mogunosti. Mrnja i gaenje koje je oseala prema ludaku prevrili
bi i ne bi izdrala.
Utoliko vie razloga da je pretraimo, ree Nort. Ne moramo
cepidlaiti. Hoe li ti prva?
Tako e biti bolje, ree Guja. Podie ruke iznad glave, ali Nort je munu
u slabinu, okrenu je i natera je da se sagne i uhvati se za isprepletene grane
jednog drveta. Da se nije toliko brinula zbog Melise verovatno bi je tolika
teatralnost razveselila.
Nita se nije dogodilo za neko vreme, koje je izgledalo veoma dugo. Guja
ve poe da se okree, kad Nort dotae svee sjajne oiljke na njenoj aci
vrhom jednog svog bledog prsta.
A, tako, ree veoma tiho, toliko blizu nje da je mogla da oseti njegov
topli, neprijatni dah. Ti si vidarka.
Guja zau zvuk odapetog samostrela upravo u asu kada joj se strela
zari u rame, upravo kada je bol celu proe, kao ogromni talas. Kolena joj
zaklecae ali nije mogla da padne. Silina udarca zatresla je celo
isprepleteno drvo i prenela se u obliku treptaja u njeno telo. Melisa vrisnu
od besa. Guja u druge ljude iza svojih lea. Krv joj vrelo potee niz
lopaticu, niz grudi. Levom rukom je pipala da dohvati tanku strelu tamo
gde joj je razderala meso i zarila se u drvo, ali prsti joj skliznue, a ivo
drvo je vrsto dralo vrh strele u sebi. Melisa je ve bila pored nje, drei je
i podupirui kako je najbolje umela. Glasovi se isprepletae, pretvorie u
ilim koji se prostirao iza nje.
Neko zgrabi strelu i iupa je, uvrui je kroz mii. Grebanje drveta o
kost natera je da jaukne. Hladni, glatki, metalni vrh iskliznu iz rane.
Ubij je odmah, ree ludak. Rei su mu brzo navirale od uzbuenja.
Ubij je i ostavi je ovde, za nauk drugima.
Gujino srce je ispumpavalo toplu krv niz rame. Ona se zatetura, povrati
ravnoteu, i pade na kolena. Neka sila pogodi je u krsta, koja su drhtala od
bola, ona pokua ali ne uspe da se sklopi, kao jadni, mali Trava koji se
koprca, prekinute kime.
Melisa je stajala pred njom, otkrivena lica sa oiljkom i otkrivene rie
kose, dok je nespretno pokuavala, zaslepljena suzama, apatom je
umirujui kao to bi inila s konjem, da joj previje ranu svojom maramom
za glavu.
Tako mnogo krvi od tako male strele, pomisli Guja.
 I onesvesti se.

Hladnoa je povrati. Jo dok se vraala svesti, Guja se zaudi u sebi to je

jo u ivotu. Mrnja u Nortovom glasu, kada je poznao njenu profesiju, nije
joj ostavljala ni najmanju nadu. Rame je estoko bolelo, ali to nije bio onaj
prodorni bol, od koga je pucao mozak. Ona savi desnu ruku. Bila je
malaksala, ali se kretala.
Borila se da se podigne, drhtei od zime, mirkajui, pomuenog vida.
Melisa? proaputa.
Negde pored nje, Nort se nasmeja. Poto jo nije postala vidarka, nije
povreena.
Hladni vazduh je kruio oko nje. Guja zatrese glavom i navue rukav
preko oiju. Vid joj se naglo razbistri. Napor da se digne u sedei poloaj
natera joj znoj da izbije, i vazduh joj se uini leden. Nort je sedeo pred
njom, simeei se, okruen svojim ljudima koji su oko nje stvarali ivi krug.
Krv na koulji, izuzev odmah iznad rane, bila je ve mrka: mora da je
provela izvesno vreme u nesvestici.
Gde je ona?
iva je i zdrava, ree Nort. Moe ostati s nama. Ne brini, bie joj
lepo.
Pre svega, ona nije ni elela da doe. Ovo nije ona srea koju ona eli.
Pusti je kui.
Kao to sam ve rekao, protiv nje nemam nita.
A ta ima protiv vidara?
Nort dugo vremena nije skidao pogled sa nje. Rekao bih da je to
oevidno.
ao mi je, ree Guja. Mi bismo te svakako donekle osposobili da
stvara melanin, ali nismo arobnjaci. Ledeni vazduh dopirao je iz peine
iza njenih lea, kovitlajui se oko nje, koa na miicama joj se jeila. izme
su joj bili skinuli, ledeni kamen isisavao je toplotu iz njenih golih tabana.
Ali je i pomogao da joj bol u ramenu utrne. Tada je obuze snana drhtavica
i bol je jo ee pogodi. Uzdahnu, zatvori oi, i ostade tako, potpuno
nepomina u svojoj unutarnjoj tami, duboko diui i potiskujui oseaj da
ima ranu. Opet je prokrvarila, na leima gde e biti teko da je dohvati.
Nadala se da je Melisa negde gde je toplije, i pitala se gde su sanodarke, jer
one nisu mogle da ive u hladnoi. Guja otvori oi.
A i ta tvoja visina ... poe ona.
Nort se gorko nasmeja. Svata sam ve do sada rekao o vidarima, ali
sam im oduvek priznavao da imaju petlju.
ta? upita Guja, zbunjena. U glavi poe da joj se zanosi zbog gubitka
krvi, upravo usred njenog odgovora Nortu. Da smo te na vreme pregledali
mogli smo da ti pomognemo. Mora da si bio ve odrastao pre nego to su
te uopte i odveli kod vidara ...
Nortovo bledo lice pocrvene od besa. Ku! Skoi na noge i trzajui,
povue Guju da ustane. Ona priljubi desnu ruku uz bok.
Zar misli da elim to da sluam? Zar misli da volim stalno da sluam
o tome kako sam mogao da budem kao i drugi? Gurnu je u pravcu peine.
Ona posrnu borei se s vetrom, ali on je ponovo cimnu na noge. Vidari!
Gde ste bili onda kada ste mi bili potrebni? Sad u ti pokazati kako sam se
oseao ...
Norte, molim te, Norte! Gujin ludak se izvue iz gomile Nortovih
islabelih, avetinjskih pratilaca, koje je Guja videla jo samo kao nejasne
senke. Ona mi je pomogla, Norte. Uzmi mene umesto nje. upkao je
Norta za rukav, cmizdrei i moljakajui. Nort ga odgurnu i on pade i ostade
nepomian.
Mozak ti je pomuen, ree Nort. Ili misli da je moj.
Unutranjost peine presijavala se na priguenom svetlu dimljivih
buktinja, zidovi su joj liili na nepravilne dragulje od leda. Nad buktinjama
a se skupljala u velike okrugle mrlje na kamenu. Voda sa otkravljenih
delova prikupljala se u bljuzgave barice koje su se irile po podu i oticale u
vidu malih potoia. Na sve strane ulo se kako kaplje voda, kristalno
jasno. Pri svakom koraku Gujino rame se ponovo potresalo i vie nije imala
snage da odagna bol. Vazduh je bio zasien mirisom sagorelog katrana.
Postepeno dopre joj do svesti duboko mumlanje neke maine koja je
radila, vie ga je oseala nego ula. Uvuklo joj se u telo, do kostiju.
Ispred njih tunel poe da biva svetliji. Naglo se zavravao, otvarajui se
u jedno ulegnue na vrhu brega, nalik na krater vulkana, ali oigledno
nainjeno ljudskom rukom. Guja je stajala na zavretku ledenog tunela i
treptala, glupavo zverajui unaokolo. Crne oi drugih peinskih otvora
buljile su natrag u nju. Kupola iznad nje stvarala je sivo nebo, negde u
nekom neodreenom pravcu. Preko puta od nje hladni vazduh isticao je iz
najveeg tunela, stvarajui jedno, gotovo opipljivo jezero, koje je uviralo u
mnogo manjih tunela. Nort je ponovo gurnu napred. Videla je, oseala je,
ali nije reagovala ni na ta.
Tamo dole. Silazi. Nort utnu jedan kotur konopca i drvenih preki i
on otklopara nanie, u duboku pukotinu u sredini kratera. vor se
razmota: bile su to lestvice od konopca. Guja im je videla vrh, ali donji kraj
bio je utonuo u tamu.
Silazi, ponovi Nort. Ili emo te baciti.
Norte, molim te, cvileo je ludak, i Guja iznenada shvati kuda je to
alju. Nort je gledao u nju ne razumevajui dok se smejala. Osetila je kao da
joj se snaga ponovo vraa, kao da je crpe iz vetra i zemlje.
Je l vi to ovako udarate vidare na muke? ree ona. Vinu se niz lestvice
u pukotinu, nespretno ali s oduevljenjem. Drei se jednom rukom,
sputala se preagu po preagu u smrznutu tamu, hvatajui svaku preagu
golim nonim prstima i povlaei je od stene, tako da je imala dobar
oslonac. Zau kako joj iznad glave ludak bespomono jeca.
Videemo kako e se oseati sutra ujutro, ree Nort.
Ludakov glas podie se, pun uasa. Pobie nam sve sanodarke. Norte!
Norte, zato je ona i dola.
To bih voleo da vidim, ree Nort. Da vidim vidara koji bi ubio
sanodarku.
Po odjecima preaga na lestvama koje su udarale o zidove pukotine,
Guja pogodi da se pribliava dnu. Nije bilo sasvim mrano, ali oi su joj se
polako navikavale. Mokra od znoja i opet obuzeta drhtavicom, morala je da
stane da se odmori. Nasloni elo na hladni kamen. Prsti na nogama i
zglavci prstiju leve ruke bili su joj oderani do krvi, jer lestvice su leale
priljubljene uz stenu.
I tada, najzad, zau tiho, utavo gmizanje malih zmija. Drei se za uad
Guja se obesi nad prazan prostor i zamiri da prodre pogledom u
polumrak ispod sebe. Svetlost se probi dugim, tankim zrakom niz sredinu
pukotine.
Jedna sanodarka glatko ispuza iz tame i utonu u onu s druge strane
svetle mrlje.
Guja je poslednjih nekoliko metara napipavala sebi put, stupivi najzad
nogom na tlo to je paljivije mogla, pipajui oko sebe utrnulim, golim
stopalom sve dok se nije uverila da se ispod njega nita ne kree. Kleknu.
Hladne, nazubljene neravnine na kamenu urezae joj se u kolena, i jedina
toplota koju je osetila bila je od svee krvi to joj je opet potekla iz ramena.
Ali isprui ruku meu izlomljeno stenje, paljivo pipajui. Vrhovi prstiju
oeae joj se o glatku krljut zmije koja tiho otpuza dalje. Posegnu
ponovo, ovoga puta pripremljena, i uhvati sledeu koju je dodirnula. Oseti
dva mala uboda u aku. Nasmei se i blago podra sanodarku iza glave, po
navici uvajui otrov da ne istee. Prinese je licu da bi mogla da je vidi. Bila
je divlja, ne onako nena i pitoma kao to je bio Trava. Uvijala se i ibala je
repom po ruci; neni trozubi jeziak palacao joj je da okua Gujin miris. Ali
nije siktala, ba kao to ni Trava nikada nije siknuo.
Dok su joj se oi sve vie navikavale na tminu, Guja postepeno sagleda
ostatak pukotine, i sve ostale sanodarke, svih veliina i doba, usamljene,
skupljene u klupka, vie nego to je ikada u ivotu videla, vie nego to bi
njen narod ikada mogao da skupi na gomilu, kada bi svi vidari istovremeno
doneli svoje zmije u naselje.
Sanodarka koju je drala polako se primiri u ono malo toplote kojom je
zraila njena aka. Po jedna kap krvi pojavi se na oba uboda od njenog
ujeda, ali bol od otrova trajao je samo tren. Guja sede na pete i pomilova je
po glavi. Opet stade da se smeje. Znala je da mora da se savlada: to je pre
bila histerija nego radost. Ali sada, u ovom trenutku, ona se smejala.
Samo se ti smej, vidarko, Nortov glas odzvanjao je mrano meu
kamenjem. Videemo koliko e se dugo smejati.
Budalo jedna, povika ona radosno, okruena sanodarkama, drei
jednu u ruci. Urlala je od smeha na ovu kaznu, kako se obistinila deija
bajka. Smejala se dok joj suze nisu navrle na oi, ali u jednom trenutku to
se pretvori u pravi pla. Znala je da e Nort pronai drugi nain da je izloi
mukama, poto ovaj nee uspeti. mrcala je i kaljala, i brisala lice krajem
koulje, jer, najzad, bar je imala malo vremena da predahne.
I tada opazi Melisu.
Njena kerka je leala zgrena na polomljenom kamenu u onom uem
delu pukotine. Guja joj paljivo prie, nastojei da ne povredi nijednu
zmiju niti da prepadne one koje su leale u klupku oko Melisinih ruku ili
zbijene u klupko na njenom toplom telu. Napravile su joj zelene pipke u
svetlocrvenoj kosi.
 Guja klee pored Melise, i paljivo, neno, odvoji od nje divlje zmije.
Nortovi ljudi su skinuli Melisi njen haljetak i odsekli joj nogavice pantalona
do iznad kolena. Miice su joj bile gole, a izme, kao i Gujine, bile su
nestale. Ruke i noge su joj bile vezane konopcem, koji joj se urezao do krvi
u lanke, kad se otimala. Male krvave takice od ujeda prekrivale su joj
gole ruke i noge. Jedna sanodarka napade: onjaci joj se zarie u Gujino
meso i smesta odskoi natrag, toliko brzo da se nije mogla ni videti.
Stisnutih zuba, Guja se seti ludakovih rei: Najlepe je kad te izujedaju sve
odjedanput...
Guja vlastitim telom zagradi Melisu da je odvoji od zmija i oslobodi joj
lanke, petljajui levom rukom po vorovima. Melisina koa bila je ledena i
suva. Guja je obgrli i uze je u naruje levom rukom, dok su divlje sanodarke
puzale preko njenih vlastitih golih stopala i lanaka. Jo jednom se zaudi
to ive na hladnoi. Nikada se ne bi bila usudila da pusti Travu iz torbe na
ovakvoj temperaturi. ak bi mu i u torbi bilo suvie hladno: ona bi ga
izvadila, grejala svojim rukama i pustila da joj se obmota oko grla.
Melisina ruka mlitavo pade na stenu. Krvave mrlje razmazae se iz rana
tamo gde joj se koa oeala o tkaninu ili o stenu. Guja nekako uspe da
podigne Melisu sebi u krilo, da je odvoji od ledenog tla. Bilo je udaralo
teko i sporo, disala je duboko. Ali svaki novi udisaj je tako dugo ekala pre
no to se pojavi, pa se Guja bojala da e potpuno prestati.
Hladnoa ih ponovo pritisnu, uklanjajui bol iz Gujinog ramena,
iscrpljujui je. Ostani budna mislila je, ne sme zaspati. Melisa e moda
prestati da die, srce e joj se moda zaustaviti od tolikog otrova, i tada e
joj biti potrebna pomo. Uprkos samoj sebi, Guja stade da gleda razroko i
kapci joj padoe; svaki put kad bi joj oteala glava pala na grudi, uz trzaj se
budila iz sna. Prijatna misao prodre joj do svesti: niko ne umire od otrova
sanodarke. Ili ostanu u ivotu, ili umiru od one bolesti od koje pate, mirno i
blaeno, kad im doe vreme. Moe mirno da zaspi, Melisa nee umreti.
Ali Guja se nije seala nijednog sluaja da je neko dobio toliko otrova, a
Melisa je bila jo dete.
Majuna sanodarka skliznu izmeu njene noge i zida pukotine. Ona
prui utrnulu desnu ruku i zaueno je podie. Leala je sklupana na
njenom dlanu, netremice je posmatrajui svojim oima bez kapaka,
kuajui vazduh trozubim jezikam. Neto je bilo neobino u vezi sa njom.
Guja pogleda izbliza.
 Bila je mladune, tek se bila ispilila iz jajeta, jer je jo oko usta nosila
roasto tkivo koje mnoge vrste zmija imaju kad se izlegu. Evo najzad
konanog dokaza kako Nort dolazi do svojih zmija. Nije naao nikakav
inozemni izvor. Ne klonira ih. Ima populaciju koja se sama razmnoava. U
ovoj jami bilo ih je svih veliina i doba uzrasta, od malenih koje se tek
izlegle iz jaja, pa do zrelih primeraka veih od bilo koje sanodarke koju je
Guja ikada videla.
Okrenu se da spusti mladune pored sebe, ali udari rukom o zid.
Uplaena, sanodarka napade. Otri ubod majunih onjaka natera Guju da
se trgne. ivotinjica joj otpuza iz ruke na zemlju i sakri se u tami.
Norte! Gujin glas je bio promukao. Iskalja se i pokua ponovo.
Norte!
Posle nekog vremena njegov obris se pojavi nad ivicom pukotine. Po
osmehu Guja je znala da oekuje da ga moli za milost. On je gledao nadole,
u nju, primetivi nain na koji se bila postavila izmeu Melise i zmija.
Bie slobodna, ako je ostavi na miru, ree on. Nemoj je uvati od
mojih ivotinjica.
Tvoje ivotinjice uzalud trunu ovde, Norte, ree Guja. Treba da ih
iznese u svet. Svi e ti ukazivati poasti, naroito vidari.
Ve mi i ovde ukazuju poasti, ree Nort.
Ali tu mora da ti je teko da ivi. Mogao bi da ivi udobno i u izobilju
...
Nije mi stalo do udobnosti, ree Nort. Ti bi prva od svih ljudi trebalo
to da zna. Svejedno mi je da li spavam na tvrdoj zemlji ili umotanu
perine.
Uspeo si da razmnoava sanodarke, ree Guja. Baci pogled na Melisu.
Nekoliko sanodarki prokrijumarilo se, uprkos Guji. Ona zgrabi jednu, ba
pre no to je uspela da dohvati golu miicu njene keri. Zmija napade i
ujede je. Ona i nju i ostale prenese na drugu stranu tela, rukama koje su
bridile, ne obraajui panju na njihove onjake. Kako god da si to uradio,
trebalo bi da svoje znanje iznese odavde i prenese na na druge.
A kakvo je tvoje mesto u celoj toj zamisli? Treba li da te izvadim da mi
bude glasnik? Mogla bi igrajui da ulazi u gradove na mom putu i da ih
obavetava da dolazim.
Priznajem da ne bih marila da umrem, tu dole.
Nort se resko nasmeja.
 Mogao bi tolikim ljudima da pomogne. Kada je tebi bio potreban
vidar, nije ga bilo zato to nismo imali dovoljno sanodarki. Mogao bi
pomoi ljudima kao to si sam.
Pomaem onima koji mi dou, ree Nort. To su ljudi koji lie na
mene. I samo njima elim da pomognem. Okrenu se da ode.
Norte!
Molim.
Daj mi bar jedno ebe za Melisu. Umree ako je ne zagrejem.
Nee umreti, ree Nort. Nee ako je prepusti mojim ivotinjicama.
Senka i obris mu iezoe.
Guja jo vre zagrli Melisu, oseajui svaki spori, teki otkucaj
detinjeg srca u vlastitom telu. Bila je toliko umorna i bilo joj je toliko
hladno da vie nije mogla da misli. San bi joj pomogao da pone da
ozdravlja, ali morala je da ostane budna, Melise radi i radi sebe same.
Samo jedna misao ostala joj je nepomuena: odupreti se Nortovoj elji.
Znala je, iznad svega, da su i ona i njena kerka izgubljene ako mu se
pokore.
Kreui se vrlo polako, tako da ne pokvari blagotvorni uticaj hladnoe
na bol u ramenu, Guja uze Melisine ruke u svoje i stade da ih trlja,
pokuavajui da povrati krvotok u toplotu. Krv na ujedima sanodarki ve
se bila osuila. Jedna od zmija obmota se Guji oko lanka na nozi. Ona
promrda prstima i stade kretati stopalom u krug, oko lanka, nadajui se
da e sanodarka sama otpasti. Stopalo joj je bilo tako ledeno da je jedva i
osetila kada su joj se zmijski onjaci zarili u meki deo tabana. Nastavila je
da trlja Melisine ruke. Zagrevala ih je dahom i poljupcima. Dah joj se ledio
u vazduhu. Slabo svetlo je poelo jo vie da jenjava. Guja podie pogled.
Komadi sive kupole koji se video izmeu ivice pukotine bio je gotovo ve
sasvim pocrneo jer je napolju padala no. Guja oseti kako je obuzima tuga.
Tako je bilo i one noi kada je Desi umrla, sve izuzev zvezda. Nebo je bilo
isto ovako jasno i tamno, stenoviti zidovi koji su je okruivali isto tako
strmi, kao noem odseeni, hladnoa isto tako iscrpljujua kao i pustinjska
vrelina. Guja prigrli vre Melisu i nagnu se nad njom, titei je od senki.
Zbog sanodarki, nita nije mogla da uini za Desi; i opet zbog sanodarki,
sad nita ne moe da uini za Melisu.
Sanodarke se skupie u gomilu i polako krenue k njoj. Krljut na
kamenu, vlanom od magle, aputala je oko nje - Guja se tre iz sna.
 Gujo ... Melisin glasi je bio taj hrapavi apat koji je ula i koji ju je
probudio.
Tu sam. Jedva je mogla da nazre lice svoje keri. Poslednji odsjaji
dana mutno su joj osvetljavali gustu, kovrdavu kosu i debele, krute
oiljke. Oi su joj sanjivo bludele.
Sanjala sam ... pusti da joj glas zamre. Bio je u pravu! iznenada
povika besno. Proklet bio, imao je pravo! Baci se Guji oko vrata i sakri joj
lice na grudi. Glas joj je dopirao odatle, prigueno. Zaista sam zaboravila,
za kratko vreme. Ali vie ne elim... ne elim ...
Melisa ... Melisa se ukruti na zvuk njenog glasa. Ne znam ta e se jo
dogoditi. Nort je obeao da ti nee uiniti nita naao. Melisa je drhtala, ili
je bila u groznici. Ako kae da e mu se pridruiti...
Neu!
Melisa ...
Neu! Ne elim. Ne tie me se. Glasi joj je bio visok i stisnut. To e
opet biti kao sa Rasom ...
Melisa, mila moja, ovoga puta ima gde da ode. Nita se nee
promeniti. Sve je isto kao to smo ve razgovarale. Na narod mora saznati
za ovo mesto. Mora sebi dati priliku da pobegne.
Melisa se utke priljubi uz nju.
Ostavila sam Maglu i Peska, ree napokon. Nisam uradila onako kako
si ti elela, i evo, sada e umreti od gladi.
Guja je milovala po kosi. Bie sve u redu s njima, jo za neko vreme.
Bojim se, proaputa Melisa. Obeala sam da neu vie, ali opet se
bojim. Gujo, ako kaem da u da mu se pridruim i on kae da e me
ponovo poslati da me ujede sanodarka ne znam ta u uraditi. Ne elim da
zaboravim na sebe ... ali ve jednom jesam, i... Ona dodirnu debeli oiljak
oko svog oka. Guja je nikada ranije nije videla da to ini. Ovoga vie nije
bilo. Nita me vie nije bolelo. Posle nekog vremena biu spremna na sve,
samo da to ponovo osetim. Melisa zatvori oi.
Guja zgrabi jednu sanodarku i hitnu je od sebe, postupajui mnogo
grublje s njom no to je verovala da je u stanju.
Da li bi radije umrla? upita otro.
Ne znam, ree Melisa slabim glasom, sanjivo. Ruke joj skliznue sa
Gujinog vrata i leale su mlitavo. Ne znam, Moda i bih.
Melisa, oprosti mi, nisam mislila...
 Ali Melisa, je opet utonula u san ili nesvesticu. Guja ju je drala u
naruju dok su poslednji tragovi svetla polako trnuli. Mogla je da uje
krljut sanodarki na vlanom, klizavom stenju. Ponovo je uobrazila kako
joj se pribliavaju, u vidu jednog jedinog, vrstog, napadakog talasa. Prvi
put u ivotu oseti strah od zmija. Tada, da bi se umirila u trenutku kada je
izgledalo da su umovi stigli do nje, ona isprui ruku da opipa goli kamen.
Ruka joj utonu u koprcavu masu zmijskih tela i glatkih krljuti. Tre se
natrag kada se itavo sazvee majunih bolnih takica rairi po toj ruci.
Sanodarke su ile za toplotom, ali ako ih pusti da pronau ono to im je
bilo potrebno pronai e i njenu ker. Ona se povue u uzani kraj pukotine.
Utrnula ruka nesvesno joj se stee oko jednog tekog, otrog vulkanskog
kamena. Podie ga nespretno u vis, spremna da njime smrvi podivljale
sanodarke pod sobom.
Guja obori glavu i snagom volje natera prste da joj se raire. Stena se
otkotrlja meu ostalo takvo kamenje. Sanodarka joj skliznu preko lanka
na ruci. Bila je isto toliko u stanju da je ubije koliko bi bila u stanju i da
odlebdi napolje iz pukotine na jastuetu od hladnog, zgusnutog vazduha.
ak ni radi Melise. Vrela suza skotrlja joj se niz obraz. Dok joj je stigla do
brade ve je bila kao led. Bilo je isuvie mnogo sanodarki da bi mogla
zatititi Melisu od njih, ali ipak, Nort je bio u pravu. Guja ne moe da ih
ubije.
Oajna, ona se muno podie na noge, naslanjajui se na zid pukotine i
uvlaei telo u uzani prostor. Melisa je bila mala za svoje godine, pritom i
veoma mrava, ali teina njenog omlitavelog tela inila se ogromnom.
Gujine sleene ake bile su isuvie utrnule da bi je mogla vrsto drati, i
jedva da je i oseala otrinu kamenja pod bosim nogama. Ali mogla je da
oseti kako joj se sanodarke uvijaju oko lanaka. Melisa stade da joj klizi iz
ruku i Guja je zgrabi desnom rukom. Bol je prostreli kroz rame i nastavi
pravo dole, niz kimu. Nekako je uspela da se podupre izmeu dva
susedna kamena zida i da i dalje nastavi da dri Melisu iznad zmija.
12

Obraena polja i lepo sagradene kuice Planine ostale su daleko iza

Arevina, treega dana njegovog putovanja na jug. Drum se pretvorio u
stazu, koja se dizala i sputala du ivica planinskih lanaca koji su se nizali
jedan za drugim, as vodei sigurno kroz neku prijatnu dolinu, as uz puno
opasnosti preko osulina. Teren se postepeno dizao i postajao sve divljiji.
Arevinov tupavi konj teko je klancao dalje.
Ceo dan ga niko nije zaobiao, ni u jednom ni u drugom pravcu. Lako ga
je mogao sustii svako ko putuje na jug; svako ko bolje poznaje stazu,
svako ko se uputio odredenom mestu, sigurno bi ga sustigao i zaobiao. Ali
bio je stalno sam. Postade mu hladno od planinskog vazduha, onako
zarobljenom i pritisnutom odozgo ogromnim kamenim zidovima planina i
mranim drveem koje mu se nadnosilo nad put. Bio je svestan lepote tog
predela, ali lepota na koju je bio navikao bila, je ona iz njegovog zaviaja:
plodne ravnice i visoravni. Oseao je enju za domom ali nije mogao da se
vrati. Uverio se vlastitim oima da su oluje u istonoj pustinji bile jae nego
u zapadnoj, ali razlika je bila samo u jaini vetra, ne i u prirodi same
nepogode. Na zapadu oluja bi ubila nezatienog stvora dok dvadeset puta
udahne, na istoku deset. Morae da ostane u planinama sve do prolea.
Nije mogao jednostavno da saeka u vidarskom naselju ili u Planini.
Kada bi samo ekao i ne bi preduzimao nita, uobrazilja bi mu nadjaala
ubeenje da je Guja u ivotu. A kad bi zaista poeo da veruje da je Guja
mrtva, to bi bilo opasno. Ne samo za njegov zdrav razum ve i za samu
Guju. Arevin je znao da nema mo da pravi uda, kao to to nije mogla ni
Guja, ma kako njeni uspesi izgledali udesni, ali se piaio da pomisli na
njenu smrt.
Verovatno se nalazila u bezbednosti u podzemnom gradu, prikupljajui
nova znanja kojima e se popraviti ono to je uinio Arevinov roak.
Arevin pomisli da je Stavinov mladi otac imao sree to nije morao sam da
plaa za svoj strah. Sreom po njega, nesreom po Guju. Arevin poele da
ima dobrih vesti za nju kada je bude pronaao. Ali sve to e moi da joj
kae bie: Objasnio sam sve, pokuao sam da tvoj narod shvati strah koji
moj narod osea od zmija. Ali nisu mi dali nikakav odgovor: hoe tebe da
vide. Trae da se vrati kui.
 Na ivici livade, mislei da je neto uo, on zaustavi konja. Tiina je bila
njegovo vlastito prisustvo, svuda oko njega, na jedan prefinjen nain
drukija od tiine u pustinji.
Da li sam ja to poeo da uobraavam zvuke, zapita se, kao to mi se ve
nou priinjava da me ona dodiruje?
Ali tada ponovo zau topot ivotinjskih kopita koji je dolazio iz drvea
ispred njega. Maleno stado nenih planinskih jelena pojavi se, kasajui
prema njemu preko proplanka, sa belim nogama tankim poput granica
koje su sevale i sa visoko podignutim vratovima. U poreenju sa ogromnim
i nezgrapnim mousnim govedima koje je odgajalo Arevinovo pleme,
tanani jelenii izgledali su kao igrake. Kretali su se gotovo neujno; u
stvari, konji njihovih pastira privukli su Arevinovu panju. Njegov konj,
koji se ve bio ueleo nekoga od svoje vrste, zanjita.
Pastiri maui dokasae brzo do njega i povukoe uzde konjima tako da
su se propeli. Oboje su bili mladi, opaljene koe i kratko potkresane
bledoute kose, na prvi pogled reklo bi se da su roaci. U Planini Arevin se
oseao neprijatno zbog svog pustinjskog haljetka, ali to je bilo zato to su
ga ljudi zamenili za ludaka. Nije smatrao za potrebno da promeni nain
odevanja nakon to se sve razjasnilo. Ali sada oba d e t e t a pogledae u
njega, pogledae se uzajamno i nasmeie se jedno drugom. On stade da se
pita da nije moda ipak trebalo da kupi novu odeu. Ali imao je veoma
malo novaca i nije hteo da troi ako ba nije bilo sasvim neophodno.
Daleko si zabasao od trgovakih puteva, ree stariji pastir. Nije
zvualo izazivaki, ve prosto, kao injenica. Treba li ti neka pomo?
Ne, ree Arevin. Ali vam svejedno zahvaljujem. Njihovo stado jelena
povrve svuda oko njega. ivotinje su se tihim zvucima sporazumevale
meu sobom, vie nalik na ptice nego na papkare. Mlada pastirka iznenada
viknu i zamlatara rukama. Jeleni se rasprtae u svim pravcima. To je bila
jo jedna razlika izmeu tog stada i onog to ga je uvao Arevin: mousna
goveda bi reagovala na jahaa koji mae rukama time to bi se okupila u
gomilu, da vide o emu se radi.
Bogovi, Din, isprepadae sve ivo odavde do Planine. Ali nije
izgledao mnogo zabrinut zbog jelenova, i oni se zaista ponovo okupie
neto malo nie niz stazu. Arevina je opet iznenadilo kako ljudi u ovom
kraju rado otkrivaju svoja imena, ali reio je da e bolje uraditi ako se
navikne na to.
 Ne mogu da razgovaram dok mi se to zverinje mota oko nogu, ree ona
i nasmei se na Arevina. Drago mi je to najzad opet vidim jedno ljudsko
lice, posle ovoliko gledanja na jelene i drvee. I na svog brata.
Znai li to da niste nikoga sreli na ovoj stazi? To je bila vie tvrdnja
nego pitanje. Da se Guja vraala iz Centra i da su je stoari zaobili, bilo bi
mnogo razumnije da nastave put zajedno nego da se rastanu.
Zato? Trai li nekoga? Mladiev glas delovao je sumnjiavo, ili
moda samo oprezno. Da nije moda ipak sreo Guju? I Arevin bi mogao
nekom strancu da postavlja drska pitanja da bi zatitio vidarku. A za Guju
bi uinio i mnogo vie od toga.
Da, ree on. Jednu vidarku. Moju prijateljicu, konj joj je sive boje a
ima i arenog ponija, i u drutvu je s jednim detetom. Trebalo bi da dolazi
sa severa, vraajui se iz pustinje.
Ali ne vraa se.
Din!
Din se namrgodi na brata. Kev, on, mi ne lii na nekoga ko bi joj
uinio neto naao. Moda mu je potrebna za nekog bolesnika.
A moda je i prijatelj onog ludaka, ree njen brat. Zato je trai?
Ja sam prijatelj vidarkin, ponovi Arevin, uznemireno. Da li ste sreli
ludaka? Je li Guja zatiena od njega?
Ovaj je u redu, ree Din Kevu.
Nije odgovorio na moje pitanje.
Pa rekao je da joj je prijatelj. Moda se to sve tebe uopte ne tie.
Ne, tvoj brat ima pravo da me ispituje, ree Arevin, a moda i
obavezu. Traim Guju zato to sam joj kazao svoje ime.
A kako se to zove?
Kev! uzviknu Din, negodujui.
Arevin se nasmei, prvi put otkako je susreo ovo dvoje. Ve je poinjao
da se navikava na neotesane obiaje. To nijednome od vas dvoje ne bih
rekao, ree ljubazno.
Kev se namrti, zbunjeno.
Umemo mi da budemo i bolje vaspitani, ree Din. Ovo je zato to
smo toliko dugo bili bez ikakvog dodira s ljudima.
Guja se vraa, ree Arevin, glas mu je malo podrhvatao od uzbuenja i
radosti. Sreli ste je. Pre koliko vremena?
 Jue, ree Kev. Ali ona ne ide ovim putem.
Putuje na jug, ree Din.
Na jug!
Din klimnu glavom. Bili smo tamo gore, Prikupljali smo stado pre
nego to padne sneg. Sreli smo se s njom kada smo sili sa visokih
panjaka. Kupila je jednog od tovarnih konja za ludaka, da bi ga jahao.
Ali zato putuje sa ludakom? On ju je bio napao! Jeste li sigurni da je on
nije silom vodio sa sobom?
Din se nasmeja. A, ne. Guja je vodila glavnu re. Nema sumnje da
jeste.
Arevin joj poverova, tako da je sad mogao da se oslobodi onog svog
najgoreg straha. Ali jo uvek nije bio sasvim umiren. Na jug, ree on. ta
lei juno odavde? Mislio sam da nema vie nikakvih gradova.
I nema ih. Mi smo stigli moda najdalje od svih drugih. Bili smo
iznenaeni kada smo je sreli. Taj prolaz vie niko ne koristi, ak ni kad se
vraa iz grada. Ali nam nije kazala kuda se uputila.
Niko ne zalazi dublje na jug od nas, ree Kev. Opasno je.
U kom smislu?
Kevin slee ramenima.
Hoe li ti poi za njom? upita Din.
Hou.
Dobro. Ali ve je vreme da se ulogorimo. Hoe li da se odmori sa
nama?
Arevin baci pogled mimo njih, u pravcu juga. Zaista, senke planinskih
vrhova ve su se prevlaile preko proplanka, sumrak mu se pribliavao.
Nee moi noas jo mnogo da odmakne, istina je, ree Kev.
A ovo je najbolje mesto za logorovanje za pola dana jahanja u krug.
Arevin uzdahnu. Pa, dobro, ree. Hvala vam. Logorovau noas s
vama.

Arevinu je dobrodola toplota vatre koja je pucketala u sredini logora.

Mirisno drvee bacalo je varnice dok je sagorevalo. Stado planinskih jelena
bilo je poput nejasne pokretne senke u sredini livade, potpuno tiho, ali
konji su s vremena na vreme trupkali kopitama; pasli su buno, kidajui
zubima nene vlati trave. Kev se ve bio umotao u svoju ebad; tiho je
hrkao na ivici osvetljenog kruga oko vatre. Din je sedela preko puta
Arevina, zagrlivi kolena, lica crvenog od svetlosti vatre. Ona zevnu.
Ja u sad na spavanje:, ree ona. A ti?
I ja u. Samo jo malo.
Da li ti jo neto treba? upita ona.
Arevin podie pogled. Ve si mnogo uinila za mene, ree on.
Ona ga radoznalo pogleda. Nisam ba na to mislila.
U glasu joj se nije oseala ba uvreenost; bilo je mnogo slabije od toga,
ali ipak dovoljno da Arevin shvati da je neto pogreio.
Ne razumem te.
Kako to tvoj narod kae? Dopada mi se. Pitam te da li bi noas hteo da
podeli postelju sa mnom.
Arevin nezainteresovano pogleda u Din, ali bio je zbunjen. Mislio je -
nadao se - da nije pocrveneo. I Tad i Laril su mu bili postavili isto pitanje,
ali on ih nije razumeo. Odbio ih je kratko i jasno, i da su pomislili da je
neotesan, ako ne i neto gore. Arevin se nadao da su ipak kasnije shvatili
da ih nije razumeo, da su njegovi obiaji bili drukiji.
Zdrava sam, ako te to brine, ree Din, pomalo osorno. A biokontrola
mi je odlina.
Kako, molim? ree Arevin. Uopte te nisam razumeo. Poaen sam
tvojim pozivom i nisam nimalo sumnjao u tvoje zdravstveno stanje, niti u
tvoju biokontrolu. Niti, pak, ti treba da se brine o mojima. Ali ako te to ne
vrea, moram ti rei ne.
Ne mari, ree Din. Prosto mi je palo na pamet.
Arevin je dobro video da je uvreena. Poto je tako grubo i nehotice
odbio Tada i Laril, Arevin je oseao da ovoj devojci, ako nita drugo, bar
duguje objanjenje. Nije umeo da opisuje svoja oseanja, jer nije bio
siguran ni da li ih sam razume.
Mislim da si veoma privlana, ree Arevin. Ne bih eleo da me
pogreno shvati. Ne bi bilo poteno da pristanem da budemo zajedno.
Moje misli bi bile ... na drugom mestu.
Din ga je gledala kroz treperavu vrelinu koja se dizala iznad vatre.
Mogu da probudim Keva, ako hoe.
 Arevin zavrte glavom. Hvala. Mislio sam da kaem da e mi misli biti
na drugom mestu, ne u ovom logoru.
Oh, ree ona, shvativi iznenada. Sad mi je jasno. Ne zameram ti.
Nadam se da e je uskoro pronai.
Ja se nadam da te nisam uvredio.
Ne, sve je u redu, ree Din, pomalo enjivo. Pretpostavljam da
nee promeniti miljenje i kad ti budem rekla da ne traim nita stalno?
ak ni ma ta to bi trajalo due od noas?
Neu, ree Arevin. Oprosti. I dalje mislim isto.
Pa, dobro. Ona podie svoje ebe i odmae se na ivicu svetlosnog
kruga. Laku no.
Kasnije, leei umotan u ebad koja ipak nisu sasvim uspevala da ga
zatite od hladnoe, Arevin pomisli kako bi bilo prijatno i toplo da sada lei
pored neke druge osobe. Celog ivota se neobavezno spajao sa svetom iz
svoga i susednih plemena, ali dok nije sreo Guju nije jo bio nikoga sreo s
kim bi mogao da se sadrui. Od kako se sreo s njom nije vie nikoga
poeleo; a to je bilo jo udnije, nije ni primetio da ga vie niko ne privlai.
Leao je na tvrdoj zemlji, razmiljajui o svemu tome i pokuavajui da se
priseti da u stvari zaista nije imao nikakvih dokaza, sem jednog kratkog
dodira i nekoliko dvosmislenih rei, da Guja osea prema njemu neto vie
od prolazne privlanosti. No, ipak se nadao.

Guja se dugo nije pokrenula; u stvari, nije ni mislila da moe da se

pokrene. ekala je da svane, ali no je jo trajala. Moda su Nortovi ljudi
prekrili neim pukotinu da bi ostala u mraku, ali Guja je znala da je to
smeno pretpostaviti, ako nita drugo a ono zato to e Nort hteti da je
gleda i da joj se ruga.
Dok je tako razmiljala o tami, neto zasvetluca iznad njene glave.
Pogleda uvis, ali pred oima su joj samo igrale mrlje i senke i uli se
neobini umovi koji su postajali sve jai. Konopci i drvo zagrebae o
zidove pukotine i Guja se zapita kakav li je to drugi jadni bogalj otkrio
Nortovo sklonite, i tada, dok se platforma glatko sputala k njoj pomou
ekrka, ugleda Norta lino gde silazi. Nije mogla jae da stegne Melisu, niti
da je sakrije od njega, ak ni da se ispravi i da se bori za nju. Nortova
svetiljka osvetli pukotinu i zaslepi Guju.
 On koraknu i sie sa platforme dok se konopci sa ekrka olabavie na
njenim uglovima. Dvojica njegovih ljudi su mu ili po jedan sa svake strane,
nosei svetiljke. Dve grupe senki su se lelujale i lomile na zidovima.
Kada joj Nort prie dovoljno blizu, svetlost ih obavi oboje i mogla je da
mu vidi lice. Smeio joj se.
Vole te moje sanodarke, ree on, klimnuvi glavom u pravcu njenih
stopala gde su joj se zmije uvijale oko nogu, gotovo do kolena. Ali ne sme
biti tako sebina prema njima.
Melisa ih ne eli, ree Guja.
Moram da ti kaem, ree on, da nisam ni oekivao da e to moi da
shvati.
Ja sam vidarka.
Nort se ovla namrti, oklevajui. A, tako. Jasno mi je. Dabome, trebalo
je da se toga setim. Ti e svakako pruati otpor, zar ne? On dade znak
glavom svojim ljudima i oni spustie svetiljke i krenue prema Guji.
Svetlost je osvetljavala Nortovo lice odozdo, bacajui udne, crne senke po
njegovoj koi, beloj kao hartija. Guja ustuknu pred njegovim ljudima, ali iza
lea joj se uzdizao kameni zid; nije imala odstupnicu. Nortovi pratioci su
paljivo koraali izmeu izlomljenog kamenja i sanodarki. Za razliku od
Guje bili su obuveni u teke cokule. Jedan prui ruke da joj oduzme Melisu.
Guja oseti kako joj se zmije odmotavaju sa lanaka i u ih kako puu preko
stenja.
Odbi! dreknu Guja, ali jedna mrava ruka pokua da joj izvue Melisu
iz naruja. Guja se malo sagnu da je zakloni. To je bilo jedino ega je mogla
da se seti. Oseti kako joj se hladno meso ugiba pod zubima sve dok ne stie
do kosti; u ustima joj ostade ukus tople krvi. Zaali to nema otrije zube,
otrije i sa dva mala kanala za protok otrova. Ovako se samo mogla nadati
da e se rana zagaditi.
Nortov pratilac odskoi, kriknuvi, trgnuvi ruku, a Guja ispljunu
njegovu krv. Nastade guanje kada je Nort i ostali zgrabie za kosu, za ruke
i za odeu, i drahu je sve dok joj nisu oteli Melisu. Nort joj obmota kosu
oko svojih dugih prstiju, drei joj glavu zabaenu unazad, uza zid, tako da
nije mogla ponovo da ugrize. Izvukoe je na silu iz suenog dela pukotine.
Borei se s njima, ona uspe da se podigne na noge u trenutku kada se jedan
od pratilaca okrenu prema platformi, nosei Melisu. Nort je ponovo tre za
kosu i zavali joj glavu. Kolena joj popustie. Pokua da ustane, ali vie u
njoj nije preostala ni trunka snage za borbu, snage kojom bi savladala
iscrpljenost i ranu. Drei desno rame levom rukom, dok joj je krv curila
izmeu prstiju, ona klonu na tle.
Nort ispusti Gujinu kosu i prie Melisi, zagledajui joj oi i napipavajui
joj bilo. Osvrnu se i opet pogleda u Guju.
Kazao sam ti da je ne sklanja od mojih ivotinjica.
Guja podie glavu. Zato pokuava da je ubije?
Da je ubijem. Ja? Pa ti ne zna ni deseti deo onoga to misli da zna. Ti
si je dovela u ivotnu opasnost, ne ja. On ostavi Melisu i vrati se Guji,
saginjui se da uhvati nekoliko zmija. On ih stavi u korpu, drei ih
paljivo, spreavajui ih da ga ujedu.
Morau da je iznesem odavde da bih joj spasao ivot. Omrznue te zato
to si joj upropastila ovaj prvi doivljaj. Vi vidari se samo epurite sa
svojom uobraenou.
Guja se zapita da on moda nema pravo u pogledu uobraenosti; ako
ima, onda je moda govorio istinu i o Melisi, o svemu. Nije mogla da
prikupi misli kako treba da bi mu se suprotstavila. Nemojte biti grubi
prema njoj, proaputa.
Ne brini, ree Nort. Bie joj lepo sa mnom. On pozva glavom svoja
dva pratioca. Kada krenue ka Guji ona pokua da ustane i da se pripremi
na poslednju odbranu. Kleala je na jednom kolenu kada je ovek koga je
ugrizla zgrabi za desnu ruku i povue je na noge, opet joj uvrnuvi rame.
Drugi pratilac je pridra sa druge strane.
Nort se sagnu iznad nje, drei jednu sanodarku u ruci. Koliko si
sigurna u svoj imunitet, je li vidarko? Jesi li i u njega uobraena?
Jedan od njegovih ljudi zabaci Gujinu glavu, tako da je grlo bilo izloeno.
Nort je bio toliko visok da je Guja i tako mogla da posmatra kako sputa
ruku sa sanodarkom.
Onjaci joj utonue u Gujinu vratnu arteriju. Nita se ne dogodi. Znala je
da se nita nee dogoditi. Poele da Nort to shvati i da je pusti, pusti da
legne na hladno otro kamenje i zaspi, makar se nikada vie ne probudila.
Bila je isuvie umorna da se i dalje bori, isuvie umorna da reaguje i kad je
Nortov pratilac olabavio stisak svoje ruke. Krv joj je tekla niz vrat i preko
kljunjae. Nort podie jo jednu sanodarku i stavi joj je na grlo.
 Kada je ova druga sanodarka ujela ona iznenada oseti udar bola, koji joj
se od grla zrakasto proiri po celom teiu. Uzdahnu u trenutku kad se
povlaio, ostavljajui je uzdrhtalu.
A, ree Nort. Vidarka je poela da nas razumeva. Zastade za
trenutak, posmatrajui je. Moda bi jo jednu, ree. Da.
Kada se ponovo nagnu nad njom, lice mu je bilo u senci a svetlost je
stvarala nimbus oko njegove bele, tanke kose. Trea zmija je bila tiha
senka u njegovim rukama. Guja ustuknu, ali Nortovi pratioci su je i dalje
isto onako vrsto drali za ruke. Ponaali su se kao da su hipnotisani crnim
pogledom zmije. Guja se naglo baci napred, i za asak se oslobodi, ali u
meso joj se zarie prsti nalik na kande i ovek koga je ujela zarea od
besa. On je tre unazad, jednom rukom uvrui njenu desnu miicu i
zabadajui joj duge nokte u ranjeno rame.
Nort, koji se bio malo odmakao od ovog guanja, ponovo prie. Zato
se bori, vidarko? Dozvoli svom telu da oseti zadovoljstva koja daju moje
ivotinjice. On prinese treu sanodarku njenom grlu.
Ona ujede.
Ovoga puta bol se isto onako zrakasto proiri kroz nju kao i ranije, ali
kada uminu, za njim krenu otkucaj bila, nosei sa sobom jo jedan talas
agonije. Guja glasno uzviknu.
A, ula je Norta kako govori. Ovoga puta zaista razume.
Ne ... proaputa ona.
Ugrize se za jezik. Nee dozvoliti Nortu da uiva u njenim mukama.
Njegovi pratioci je pustie iz ruku i ona pade licem napred,
pokuavajui da se odupre levom rukom. Ovoga puta oseaj posle ujeda
nije se izgubio. Pojaavao se, odzvanjajui gore-dole, odbijajui se o zidove
kanjona - njenog tela, postajui sve jai, izazivajui treptaje oko sebe. Guja
se trzala na svaki otkucaj svoga srca. Pokuavajui da udahne izmeu
satiruih greva, klonu na hladnu, tvrdu stenu.

Dnevno svetlo uvue se u pukotinu. Guja je leala onako kako je bila

pala, s jednom rukom zbaenom ispred sebe. Mraz joj je srebrom prekrio
iskrzane rubove rukava. Ledeni kristali su u debelom, belom sloju
prekrivali prevaljene komade stene po podu i puzali uz zidove pukotine.
Oarana ipkastom arom, Guja pusti da joj misli odlutaju meu nene
latice ledenih cvetova. Dok je buljila u njih oni postadoe trodimenzionalni.
Nalazila se u preistorijskoj umi od mahovina i paprati, crnobeloj umi.
Tu i tamo vlani tragovi istopljene vode prekidali su are, naglo ih
vraajui natrag u dvodimenzionalnost, stvarajui drugu, grublju i otriju
mustru. Tamne linije golog kamena na smrznutom tlu izgledale su kao
tragovi sanodarki, ali Guja je dobro znala da ne moe oekivati da neka od
zmija preivi na ovoj hladnoi i da bude dovoljno sposobna da se kree i
puzi po zaleenom tlu. Moda ih je Nort, da bi ih zatitio, sve preneo na
neko toplije mesto.
Dok se jo nadala da je tako, zau tiho utanje krljuti o kamen. Bar
jedno od tih stvorenja bilo je zaostalo. To ju je umirivalo, jer ipak nije bila
potpuno sama.
Ovo mora da je neka otporna zverica, pomisli.
Moda je to bila ona velika, koja ju je ugrizla, ona dovoljno velika da
proizvede i sauva neto telesne toplote. Otvorivi oi, ona pokua da
isprui ruku u pravcu zvuka. Pre nego to joj se ruka pokrenula, ako je
uopte i mogla da se pokrene, ugleda zmije.
Jer nije ostala samo jedna, bilo ih je mnogo vie. Dve, ne, tri sanodarke
uzajamno su se preplele na dohvat ruke od nje. Nijedna od njih nije bila
ona ogromna: nijedna nije bila mnogo vea od Trave. Uvijale su se i motale
u klupko, ostavljajui na inju tragove u obliku tamnih hijeroglifa koje Guja
nije umela da proita. Ti simboli su imali neko znaenje, bila je sigurna u
to, samo kad bi umela da ih odgonetne. Samo jedan deo poruke bio joj je u
vidnom polju i ona stade, polako i teko, da okree ukrueni vrat pratei
pogledom povezane tragove. Krajikom oka gledala je i dalje sanodarke,
kako se trljaju jedna o drugu, tela umotanih u trostruki gajtan.
Zmije se smrzavaju i na samrti su, eto, to mora da znai njihova poruka,
i ona mora nekako dozvati Norta i naterati ga da ih spase. Guja se podie
na laktove, ali nije mogla dalje da se pokrene. Borila se, pokuavajui da
progovora, ali obuze je talas gaenja. Nort i te njegove ivotinjice:
povrati na suvo, jer u stomaku nije imala nita to bi moglo da izie i da joj
pomogne da se oisti od svoga gaenja. Jo je bila pod uticajem otrova.
Prodorni bol bio je slabio do blagog, pulsirajueg titanja. Ona ga
potisnu, natera sebe da ga sve manje i manje osea, ali nije mogla da istraje
u tom naporu. Pobeena, ponovo se onesvesti.
 Guja se probudi iz sna, ne iz nesvestice. Svi bolovi i dalje su bili u njoj, ali
sada je znala da ih je pobedila u trenutku kada je uspela da ih odagna,
jednog po jednog, i kada se vie ne vratie. Bila je jo slobodna, i Nort nee
vie moi da od nje napravi svoga roba pomou sanodarki. Ludak joj je
nekada opisao to kao ekstazu, prema tome moglo se zakljuiti da otrov nije
na nju imao isto dejstvo kao i na Nortove ljude. Nije znala da li je to zbog
imuniteta koji je stekla kao vidarka, ili zato to se oduprla snagom volje.
Ali nije ni bilo bitno.
Sada je razumela zato je Nort bio tako siguran da se Melisa nee
smrznuti do smrti. Hladnoa je i dalje trajala, Guja je bila svesna da je tako,
ali njoj samoj je bilo toplo, ak je oseala i da ima vatru. Koliko dugo e joj
telo izdrati ovaj povieni metabolizam to nije znala, ali oseala je kako joj
krv snano struji kroz telo i znala je da se ne mora bojati da e da se
smrzne.
Seti se sanodarki, kako su upravo neverovatno ivahne na ovom
kristalnom, injem posutom tlu.
Mora da sam sve to sanjala, pomisli.
Ali ipak pogleda oko sebe, i tamo, meu tamnim hijeroglifima svojih
tragova jo su se preplitale tri male zmije. Vide drugo takvo trojstvo, zatim
tree, i iznenada, potpuno zaprepaena i puna oduevljenja, ona shvati
poruku koju su joj slali ovo mesto i ove ivotinje. Oseala se kao da je
predstavnik mnogih pokolenja vidara, poslat ovamo zato da bi u njihovo
ime primio dar.
Jo dok se udila koliko joj je dugo bilo potrebno da otkrije tajnu
sanodarki, razumela je i zato. Tek sada, kada je uspela da pobedi otrov u
sebi, mogla je i da razume ono to su joj hijeroglifi kazivali, i videla je u
svome duhu jo mnogo vie nego samo mnogobrojna trojstva sanodarki
kako se pare na ledenom kamenju.
Njen narod, kao i svi drugi ljudi na ovoj zemlji, bio je isuvie zaokupljen
sobom, premalo okrenut spoljnom svetu. Moda je to bilo i neizbeno, jer
ta izolacija im je bila nametnuta. Ali zato su, izmeu ostalog, vidari bili
isuvie kratkovidi; titei sanodarke od hladnoe, spreavali su ih da sazru.
I to je bilo neizbeno: sanodarke su bile isuvie dragocene da bi ih izlagali
eksperimentima. Bilo je bezbednije raunati na kloniranje
transplantacijom jezgra da bi se dobilo ono nekoliko novih sanodarki, nego
ugroziti ivote onih koje su ve imali.
Guja se nasmei kad shvati koliko je reenje bilo jasno i jednostavno.
Oigledno je da sanodarke koje su imali vidari nikada nisu sazrevale za
oploenje. U jednom stupnju svoga razvoja bilo im je potrebno da budu
izloene toj ljutoj zimi. Takoe je oigledno zato su se retko parile, ak i
ono malo to je sazrelo prirodnim putem: hladnoa je takoe podsticala
instinkt za razmnoavanjem. I konano, u nadi da e se sazrele zmije
spariti, vidari su ih paljivo i muno zdruivali... dve po dve.
Odvojeni od novog znanja, vidari su razumeli da su njihove sanodarke
drukije od zemaljskih zmija, ali nisu shvatili do koje mere su se
razlikovale.
Dve po dve. Guja se bezglasno nasmeja.
Seti se unih diskusija sa drugim vidarima na asovima, u uionicama,
za vreme ruka, o tome da li su sanodarke diploidne ili heksaploidne, jer
broj jedara u elijama dozvoljavao je obe mogunosti. Ali u svim tim
strasnim raspravama ni jedna strana nije bila u pravu. Sanodarke su bile
triploidne i parile su se u trojstvu, ne u paru. Smeh u Gujinom umu zamre
polako i pretvori se u tuni smeak aljenja, kada se seti svih onih greaka
koje su ona i njen narod napravili tokom ovolikih godina, onemogueni
nedostatkom odgovarajuih informacija, nedostatkom maina i tehnologije
da podre bioloke pretpostavke, i vlastitim etnocentrizmom. I izolacijom
koju su planeti Zemlji nametnuli drugi svetovi, kao i samonametnutom
izolacijom mnogobrojnih izdvojenih grupa ljudi. Njen narod je pravio
greke; i sa sanodarkama je mogao samo grekom i sluajno da uspe.
Sada, kada je Guja sve razumela, moda je bilo ve kasno.

Guji je bilo toplo, oseala se smirenom i pospanom. e ju je ustvari

probudila; e, a potom seanje. Pukotina je bila svetla onako kako je
najsvetlija mogla da bude, a kamenje na kome je Guja leala bilo je suvo.
Pokrenu ruku i oseti kako toplota crne stene uvire u nju. Ustade u sedei
poloaj, proveravajui se. Koleno je bolelo, ali nije bilo nateeno. Rame je
samo titalo. Nije znala koliko je dugo prespavala, ali zaraivanje je ve
poelo.
 Voda se cedila u obliku tananog, hitrog mlazia na drugom kraju
pukotine. Guja ustade i prie mu, pridravajui se za kameni zid. Oseala
se nesigurno na nogama, kao da je iznenada veoma ostarila. Ali snage je jo
bilo u njoj; oseala se kako joj se postepeno vraa. Kleknuvi pored
potoia uhvati malo vode u sklopljene ake i oprezno je okua. Bila je
ista i hladna. Stade edno da pije, verujui tom prvom utisku. Bilo je
izuzetno teko otrovati vidara, ali u ovom trenutku joj je bilo stalo da
zatiti svoje telo od novih otrova.
Ledena voda, gotovo na taki mrnjenja, napravi joj bolove u praznom
stomaku. Odagna misli o hrani i vrati, se u sredinu pukotine gde je sad
stajala, lagano se okreui u krug da je ispita pri dnevnom svetlu. Zidovi su
bili rapavi ali nisu bili napukli; nije mogla da zapazi nikakvo uporite za
noge ili hvatove za ruke na njima. Gornja ivica je bila jedno tri puta via
nego to bi ona mogla da dohvati kad skoi, ak i da nije ovako ranjena. Ali
morala se nekako izvui odatle. Morala je da pronae Melisu i morale su
nekako da uteknu.
Osetila je laku vrtoglavicu. Da se ne bi uplaila udahnu duboko i polako
nekoliko puta, drei oi zatvorene. Bilo joj je teko da prikupi misli, jer je
znala da e se Nort vratiti, da se moe vratiti svakog trenutka. Sigurno e
eleti da se naslauje sada kad je budna, time to je pobedio njen imunitet
i uspeo da je otruje. Mrnja e ga naterati da poeli da je vidi kako puzi
pred njim kao ludak, molei ga dok je ne uslii, i kako postaje sve slabija
svaki put kada to uini. Strese se i otvori oi. Onoga asa kada bude shvatio
da taj otrov na nju utie, upotrebie ga da je ubije, ako bude mogao.
Guja sede i razmota Melisinu maramu sa svoga ramena. Tkanina je bila
okorela i kruta od krvi, i morala je da je nakvasi da bi skinula onaj deo koji
joj je bio uz kou. Ali krasta na rani bila je ve debela, i nije ponovo
prokrvarila. Rana nije bila ba sasvim ista: oiljak e biti pun prljavtine i
siunih otpadaka ukoliko to pre neto ne preduzme. Ali se nee zagaditi,
a ona trenutno nije imala vremena da mu se posveti. Otcepi dve uzane
trake s jednog kraja marame, a ostatak prikupi u nekakav zaveljaj. etiri
velike sanodarke bezvoljno su se bakarile na stenama, gotovo nadohvat
ruke. Ona ih pohvata, stavi u zaveljaj i osvrnu se, traei jo. Ove koje je
ve imala sigurno su bile ve zrele, toliko su bile velike, a moda se u
jednoj ili dve ve pravila oploena jaja. Ulovila je jo tri ali ostale
sanodarke su bile nestale. Paljivo proeta preko kamenja, traei neki
znak gnezda, ali ne nae nita.
 Upita se da nije uobrazila, ili moda sanjala prizor parenja. Izgledalo je
tako stvarno ...
No bez obzira da li je sanjala ili nije, bila je sigurna da je u pukotini bilo
mnogo vie sanodarki. Ili su im rupe bile tako dobro sakrivene da ih nije
mogla pronai bez paljivijeg traganja, ili je Nort odneo sve ostale zmije.
Neto zeleno se pokrenu u poslednjem krajiku njenog vidnog polja i
ona se hitro okrete. Mai se za sanodarkom, a ova je napade. Brzo tre
ruku, srena to su ipak, posle svega to se dogodilo, njeni refleksi ostali
dovoljno brzi da izbegne onjacima. Nije se bojala od ujeda: u ovom asu e
joj imunitet biti izuzetno visok. Svako ponovno izlaganje otrovu znailo je
da sledei put treba biti izloen mnogo veoj dozi istog otrova da bi
delovao. Ali, nije joj bilo stalo da se to ponavlja.
Ulovi poslednju veliku sanodarku i stavi je u zaveljaj, zaveza je jednom
trakom, a drugom je priveza sebi za pojas, ostavljajui je da nisko visi.
Imala je pred sobom samo jedan put da pobegne. Pa, dobro, postojao je
jo jedan nain, ali je sumnjala da e imati vremena da sagradi sebi
dovoljno visoku gomilu od polomljenog stenja da bi mogla da ieta iz jame.
Vrati se u udaljeni kraj pukotine, u onaj uzani prostor gde su se zidovi
sueljavali, gde je drala Melisu u naruju.
Neto je zagolica po bosoj nozi. Spusti pogled i ugleda tek izleenu
sanodarku kako odlazi. Sagnu se i podie je neno, da je ne bi uplaila.
Roasti izrataji oko usta su joj otpali, a krljut ispod njih bila joj je bledo
ruiasta. Vremenom e potpuno pocrveneti. Majuna zmija okua vazduh
svojim trozubim jezikoim, stade je gurati njukom u dlan, i obmota joj se
oko palca. Ona je unu u dep na grudima svoje poderane koulje, gde ih
je razdvajao samo jedan sloj tkanine, tako da je mogla da je oseti kako se
kree. Bila je dovoljno mlada da bi se pripitomila.
Guja se odupre rukama u uzanom prostoru, Naslonivi se, pritisnu
ramena i kimeni stub uz stenu. Rana jo nije poela da je boli, ali nije
znala koliko e dugo izdrati. Rei se da ne obraa panju na povredu, ali
bilo joj je teko da se koncentrie zbog iscrpljenosti i gladi. Upre desno
stopalo o suprotni zid i polako gurnu navie, pridravajui se. Paljivo
postavi i drugo stopalo na kameni zid i sada je visila izmeu dva zida
pukotine. Odupre se o oba stopala, gurajui ramena navie, otiskujui se
rukama. Privue noge i ponovo se otisnu, puzajui navie.
 Jedan kamiak joj se otisnu pod nogom i ona se okliznu, padajui
porebarke. Grebla je po zidu, borei se da ostane u prvobitnom poloaju.
Kamenje joj je razdiralo laktove i lea. Tresnu o tlo, teko i ne zgrapno.
Borei se za vazduh pokua da ustane, zatim se primiri i polea tako. Pred
oima joj je titralo i mealo se ono gore i ono dole. Kada se konano
ustalie, ona duboko udahnu i podie se na noge. Bolesno koleno joj je
jedva primetno podrhtavalo od napora.
Barem nije pala na sanodarke. Stavi ruku u dep i oseti kako se
mladune slobodno mekolji.
krguui zubima, Guja se ponovo osloni na zid. Ponovo izgura sebe
navie, ovoga puta paljivije, pipajui da oseti odlomljeni kamen pre nego
to bi se uprla o novo mesto. Kamenje ju je grebalo po leima a ruke joj se
klizale od znoja.. Nastavi dalje; zamisli sebe kako konano baca pogled
preko ivice svog zatvora i zamisli pred sobom vrsto tlo i vidike.
Iznenada zau neku buku i ukipi se.
Nita to nije, pomisli. Samo kameni koji udara o drugi. Vulkansko
kamenje uvek zvui kao ivo kada udara jedno o drugo.
Miii na butinama drhtali su joj od napora. Oi su je pekle i u vidnom
polju sve se iskrilo i prelivalo od znoja.
Zvuk se ponovi. To nije bilo obruavanje kamena ve dva glasa, a onaj
drugi pripadao je Nortu.
Gotovo jecajui od razoaranja, Guja skliznu natrag u pukotinu.
Silaenje joj je bilo isto toliko teko i izgledalo joj je da je potrajalo itavu
venost pre nego to je bila dovoljno nisko da skoi na zemlju. Lea, ruke i
noge grebli su joj o stenu. Taj zvuk je bio toliko glasan u onom zatvorenom
prostoru da je bila sigurna da e ga Nort uti. Dok je preostali kameni
kloparao nanie niz zidove pukotine, Guja se baci na zemlju, sklupavi se
oko boe sa sanodarkama. Ukoi se na mestu, sakrivajui snagom volje
drhtanje od napora. Oseajui oajniku potrebu da dahe, natera sebe da
die lagano i duboko, kao da je jo uvek utonula u san. Oi je drala gotovo
zatvorene, ali ipak vide senku koja ju je poklopila.
Vidarko!
Guja se ne pomae.
Vidarko, probudi se!
Zau kako se neija izma okliznula o kamenje. Pljusak sitnih kamenia
srui se na nju.
 Jo spava, Norte, ree njen ludak. Kao i svi drugi. Svi osim tebe i
mene. Hajde da spavamo, Norte. Molim te, pusti me da spavam.
Umukni. Nema vie otrova. Zmije su iscrpljene.
Mogle bi bar jo jedanput da ugrizu. Ili me pusti da siem i donesem
jo jednu, Norte. Jednu lepu i veliku. I da proverim da li vidarka zaista
spava.
Ama, ba me briga da li spava.
Ne sme joj verovati, Norte. Lukava je. Ona me je prevarila i nagovorila
me da ti je dovedem ...
Ludakov glas zamre u daljini, zajedno s njegovim i Nortovim koracima.
Koliko je Guja mogla da uje, Nort se vie nije potrudio da mu odgovara.
Kada odoe, Guja se pomae, tek toliko da zavue ruku u dep na koulji.
Mladune je, nekim udom, jo bilo ivo i zdravo; mogla je da ga oseti kako
joj se lagano i mirno kree ispod prstiju. Ona poverova da e, ako se ikad
iva izvue iz pukotine, i zmijica ostati u ivotu. Ili je moda to trebalo da
ide suprotnim redosledom. Ruka joj se tresla; ukloni je da ne bi uplaila
malu zmiju. Polako se prevalivi na lea, uperi pogled na nebo. Vrh
pukotine izgledao joj je ogromno daleko, kao da su se zidovi podizali svaki
put kada bi pokuala da se uspe uz njih. Vrela suza potee joj iz ugla oka u
kosu.
Iznenada sede, u jednom trzaju. Dizanje na noge ilo joj je sporije i
nespretnije, ali na kraju je ipak stajala uspravno u uzanom prostoru
izmeu zidova i buljila pravo pred sebe u stenu. Razderana mesta na
leima opet su joj se trljala o kamen, a rana na ramenu bila je opasno blizu
toga da se otvori. Ne pogledavi nijedanput navie, Guja stavi jednu nogu
na zid, odupre se, privue i drugu nogu i stade se opet penjati.
Dok je puzala sve vie i vie, oseala je kako joj se koulja postepeno
cepa izmeu lopatica. Zaveljaj se podie polako sa tla i stade da se ee o
zid ispod nje. Poe da se ljulja; bila je teka, tek toliko da je izbaci iz
ravnotee. Ona se zaustavi, visei kao most koji je ni iz ega vodio ni u ta,
sve dok se klatno ispod nje ne primiri. Napetost u miiima nogu joj se
pojaa, sve dok nije gotovo prestala da osea kameni zid pod stopalima.
Nije znala koliko se pribliila vrhu, a nije ni htela da pogleda.
Bila je na veoj visini nego ranije; tu su zidovi pukotine poeli da se ire
i bilo joj je sve tee da se odupre. Uz svaki mali korai uza zid, morala je
sve vie da oprua noge. Sada se jo samo drala na ramenima, na rukama
vrsto pritisnutim uz stenu, i na vrhovima nonih prstiju. Nije mogla jo
dugo da napreduje. Ispod njene desne ruke kamen je ve poeo da se vlai
krvlju. Potisnu se navie poslednji put. Iznenada joj potiljak skliznu preko
ivice otvora i mogla je da vidi oko sebe tlo, brda i nebo. Nagla promena
gotovo je izbaci iz ravnotee. Zamaha levom rukom, hvatajui se za ivicu
pukotine, odupre se o nju laktom, a potom akom. Telo joj se izvi i ona se
desnom rukom uhvati za tlo. Rana na ramenu probode je od kime do
vrhova prstiju. Nokti joj se ukopae u tlo, okliznue se, zadrae se. Borei
se, nekako pronae oslonac za noge. Visila je za trenutak na zidu, borei se
da uhvati dah i oseajui kako joj se stvaraju modrice na vrhovima karline
kosti, tamo gde su tresnuli o stenu. Upravo iznad dojke, u depu na
gredima, prignjeena ali ne i smrvljena, zmijica se nezadovoljno koprcala.
Poslednjim atomima snage u rukama Guja se prebaci preko ivice i lee,
dahui, na ravnu povrinu, dok su joj noge i dalje visile nad pukotinom.
Puzajui na rukama i nogama pree preostali deo puta. Pocepana marama
zakai joj se za kamen, tkanina se istezala i nabirala. Guja je paljivo
povue, sve dok zaveljaj ne izroni i spusti se ispod nje. Tek tada, s jednom
rukom poloenom na zmije, a drugom gotovo milujui tvrdo tle, Guja se
usudi da pogleda unaokolo i da se uveri da je neprimeena izila napolje.
Bar zasada, bila je na slobodi.
Raskopa dep i pogleda u mladune, jedva verujui svojim oima to ga
vidi nepovreenog. Ponovo zakopavi dep, uze jednu od korpi sa gomile
na ivici pukotine i stavi odrasle zmije u nju. Prebaci je preko ramena,
klatei se die se na noge, i krenu prema tunelima koji su okruavali
krater.
Ali tuneli su je okruili kao beskonana ogledala, i nije mogla da se seti
kojim je dola. Bio je nasuprot velike rupe iz koje je izlazila hladnoa, ali
krater je bio tako velik da je ma koji od tri izlaza mogao da bude onaj pravi.
Moda je i bolje ovako, pomisli Guja. Moda oni uvek prolaze kroz isti, a
ja u proi kroz onaj gde nikoga nema.
Ili e moda sresti nekoga, bez obzira kojim pola, ili moda svi sem
jednog zavravaju u orsokaku.
Guja nasumice ue u levi tunel. Iznutra je izgledao drugaije, ali samo
zato to se nije otopilo. I u ovom tunelu bilo je buktinja, prema tome mora
biti da su ga Nortovi ljudi koristili za neto. Ali veinom su bile potpuno
izgorele, i Guja nastavi da se unja kroz tamu, od jedne nejasne, treperave
take do druge, vukui ruku po zidu da bi se vratila ako tim putem ne bude
mogla napolje. Svaka nova svetlost mogla je da bude izlaz iz tunela, ali
svaki put ona bi naila na novu umiruu baklju. Tunel se i dalje pruao
pred njom. Ma kako da su je svojevremeno pourivali, i ma kako da je sada
bila iscrpljena, ipak je znala da onaj tunel nije bio tako dugaak.
Jo jedno svetlo, pomisli ona, a tada ...?
aavi dim se kovitlao oko nje; na njemu se ak nije moglo zapaziti ni
strujanje vazduha koje bi joj pokazalo put. Zaustavi se ispred jedne
buktinje i osvrnu se unaokolo. Iza nje je leala tama i nita vie. Ostali
plamenovi su bili utrnuli, ili je moda ona zala iza okuke, tako da vie nije
mogla da ih vidi. Nije mogla da natera sebe da se vrati.
Hodala je dugo kroz tminu, pre no to je ugledala sledee svetlo. elela
je da to bude dnevno svetlo, kladila se sa samom sobom da e tako i biti, ali
je ipak znala da je to jo samo jedna buktinja, jo pre no to je stigla do nje.
Bila se gotovo ugasila. Stade da prti i pretvori se u ar. Mogla je da oseti
miris otrog dima koji za sobom ostavlja plamen kad se gasi.
Guja se zapita da je moda neko ne vodi ka drugoj pukotini, zveri koja
lei u zasedi, u tami. Posle toga, poela je paljivije da hoda ka izlazu,
jednim stopalom ispred sebe, ne oslanjajui se dok nije bila sigurna da je
tlo vrsto.
Jedva da je i primetila sledeu buktinju. Nije bacala dovoljno svetlosti da
bi joj pomogla da pronae put. Korpa joj otea u ruci i poe da se javlja
reakcija na ono to se dogodilo. Koleno ju je estoko bolelo, a rame je
toliko peklo da je morala da podvue aku pod pojas i da miicu priljubi uz
telo. Dok je vukla nogama po nepouzdanoj stazi, pomisli da nee moi da
podigne stopala, ak kad bi joj opreznost to i dozvoljavala.
Iznenada se nae na padini brda, pri dnevnoj svetlosti, ispod udnog,
upletenog drvea. Tupo pogleda oko sebe a potom isprui levu ruku i
pomilova grubu koru drvea. Dodirnu neni list iskrzanim vrhom prsta,
slomljenim noktom.
Guja poele da sedne, da se smeje, da se odmori. Ali samo se okrenu
udesno i krenu oko padine brda, nadajui se da je dugi tunel nije doveo na
suprotnu stranu, na onu stranu brda ili kupole koja je bila nasuprot
Nortovom logoru. Zaali to Nort ili ludak nisu rekli neto vie o mestu na
koje su odneli Melisu.
Drvee se iznenada zavri. Guja gotovo ue u istinu pre no to se
zaustavi i vrati natrag meu senke. Gusto i nisko bunje, okruglog lia,
zastiralo je poljanu vrstim slojem crvenog rastinja. Na tom prirodnom
dueku leao je sav onaj svet koji je videla s Nortom, a i neki drugi. Veina
je leala na leima, zabaene glave, otkrivenih grla, otkrivajui ubode
zmijskih zuba i tanke mlazeve osuene krvi meu mnogobrojnim oiljcima.
Guja je ila od jednog do drugog, ne prepoznajui nikoga, sve dok ne stie,
tragajui, do suprotnog kraja istine. Tu je leao ludak, spavajui, dok ga je
samo dodirivala ivica senke jednog nezemaljskog drveta. Leao je drukije
od svih ostalih: licem prema zemlji, go do pojasa, ruku ispruenih ispred
sebe kao da ponizno moli za neto. Noge i stopala bili su mu goli. Dok je
Guja zaobilazila istinu, pribliavajui se ludaku, opazi mu tragove
mnogobrojnih onjaka na unutranjoj strani nadlaktica i kolena. Znai,
Nort je ipak pronaao jednu zmiju koja jo nije bila iscrpljena, i ludak je
najzad dobio ono za im je eznuo sve vreme.
Ali Norta nije bilo na istini, a nije bilo ni Melise.
Dobro utabana staza vodila je natrag u umu. Guja oprezno krenu njom,
spremna da mugne meu drvee na najmanji znak opomene. Ali nita se
nije dogodilo. ak je mogla da uje utanj malih ivotinja, ili ptica, ili
nepoznatih, nezemaljskih stvorova dok je bosa ljapkala preko tvrdog tla.
Staza se zavravala tik iznad ulaza u prvi tunel. Tu pored velike korpe,
drei sanodarku u rukama, sedeo je Nort.
Guja ga je radoznalo posmatrala. Drao je zmiju na onaj bezbedni nain,
tik iza glave, tako da nije mogla da ga ujede. Drugom rukom ju je milovao
po glatkim, zelenim krljutima. Guja je ve primetila da Nort nije imao
oiljke na vratu i da je za sebe koristio sporiji i prijatniji metod za uzimanje
otrova. Ali sada su mu rukavi na haljetku bili pali unazad i ona je sasvim
jasno mogla da vidi da su mu blede ruke bile takoe bez oiljaka.
Guja se namrti. Melise nije bilo ni od korova. Ako je Nort vratio u
peine, Guja bi mogla danima da trai i da je ne pronae. Nije vie imala
snage za duga traganja. Izie na istinu.
Zato je ne pusti da te ugrize? ree ona.
Nort se snano tre, ali ne ispusti sanodarku. Buljio je u Guju, potpuno
zbunjeno. Pogleda unaokolo, po istini, kao da prvi put vidi da njegovi ljudi
nisu vie s njim.
Svi su zaspali, Norte, ree Guja. Sanjaju. ak i onaj koji me je doveo
ovamo.
 Ovamo, k meni! povika Nort, ali Guja ne poslua njegov zapovedniki
glas, i niko mu ne odgovori.
Kako si uspela da izie? proaputa Nort. Ve sam i ranije ubijao
vidare - nikada nisu bili arobnjaci. Bilo ih je lako ubiti, kao i sve druge.
Gde je Melisa?
Kako si izila? vrisnu on.
Guja mu prie, ne razmiljajui uopte ta e zatim da uradi. Istina je
bilo da Nort nije bio jak, ali i ovako dok sedi jo je bio gotovo isto toliko
visok kao ona kad stoji, a u ovom trenutku, ni ona ba nije bila naroito
jaka. Zaustavi se ispred njega.
Nort joj gurnu sanodarku u lice, kao da e je time uplaiti ili je pokoriti
svojoj volji. Guja je bila toliko blizu da prui ruku i pomilova zmiju vrhom
prsta.
Gde je Melisa?
Ona je moja, ree on. Ona ne pripada spoljnjem svetu. Ona pripada
ovde.
Ali kosi pogled njegovih bledih oiju ga izdade. Guja mu je pratila
pogled: ka ogromnoj koari, gotovo isto toliko dugakoj koliko je bila
visoka i upola toliko dubokoj. Guja joj prie i oprezno podie poklopac.
Nehotice ustuknu, ljutito udahnuvi. Koara je gotovo bila ispunjena
masom isprepletenih sanodarki. Ona se ljutito ustremi na Norta.
Kako si smeo?
Njoj je bilo potrebno.
Guja mu okrenu lea i paljivo, polako stade da vadi sanodarke iz korpe.
Bilo ih je toliko mnogo da nije mogla da vidi Melisu, ak ni kao neodreeni
obris. Vadila je sanodarke iz korpe u parovima, a kada je postala sigurna
da vie nee stii do svoje keri, poela je punim akama da ih baca na
zemlju. Prva joj kliznu preko stopala i obmota joj se oko lanka, ali druga
ve otpuza prema drveu.
Nort se nekako podie. ta to radi? Ne sme ... Krenu ka osloboenim
zmijama, ali jedna od njih se podie da napadne i on ustuknu. Guja pusti
jo dve da padnu na tlo. Nort jo jednom pokua da ulovi sanodarku, ali
ona ga napade i on gotovo pade na lea pokuavajui da joj pobegne.
Ostavi ih i baci se prema Guji, plaei je svojom visinom, ali ona isprui
jednu sanodarku u njegovom pravcu i on se zaustavi.
 Boji ih se, zar ne, Norte? Ona koraknu k njemu. Pokuavao je da
istraje, ali kada Guja naini i drugi korak, on naglo ustuknu.
Zato ne postupa i sam onako kako propoveda? Bila je ljua nego
ikada ranije: onaj razumni deo njenog duha, duboko potisnut, s uasom je
posmatrao kako ga sa zadovoljstvom plai.
Odlazi...
Odmicao se onako kako mu se Guja pribliavala. Grebui po tlu pobee
pred njom, i zatetura se kad je pokuao da se podigne. Guja mu je nakratko
osetila miris, zaguljiv i suh, nimalo nalik na ljudski zadah. Dahui, poput
ivotinje priterane u ugao, on se zaustavi i okrenu se prema njoj, ruku
stisnutih u pesnice, spreman da udari kada mu ona prinese sanodarku.
Nemoj, ree. Nemoj to ...
Mislei na Melisu, Guja ne odgovori.
Nort je zaneseno buljio u sanodarku. Ne ... glas ga izdade. Molim ...
Je l' ti to moli za milost, veselo povika Guja, znajui da nee od nje
dobiti nimalo vie od onoga to je dao njenoj keri.
Iznenada Nortove pesnice se rastvorie i on se nae k njoj, pruajui joj
ruke, izlaui na videlo nene plave vene na svojim lancima.
Ne, ree on. elim primirje. Vidno je podrhtavao dok je ekao da ga
sanodarka ujede.
Zapanjena, Guja povue ruku.
Molim te! opet povika Nort. Bogovi, ne igrajte se sa mnom!
Guja pogleda u zmiju, potom u Norta. Zadovoljstvo koje je osetila zbog
njegove predaje pretvori se u odvratnost. Da li mu je bila toliko slina da
joj je bilo potrebno da vlada nad drugim ljudskim biima? Moda je imao
pravo to ju je optuivao. Poasti i pokornost priinjavali su joj isto onakvo
zadovoljstvo kakvo su priinjavali njemu. A ve je sigurno da je kriva zbog
uobraenosti, oduvek je bila uobraena. Moda se i nije toliko razlikovala
od Norta po vrsti, koliko po stepenu prestupa. Guja nije bila ba sasvim
sigurna, ali je znala: ako baci ovu zmiju na njega sada, kada je bio
bespomoan, razlike izmeu njih e postati beznaajne, bez obzira kakve
bile. Ustuknu, isputajui sanodarku na tlo.
Ne prilazi mi. I njoj je glas drhtao. Uzeu svoju ker i idem odmah
kui.
Pomozi mi, proaputa on. Ja sam otkrio ovo mesto, ja sam prvi poeo
da koristim njegova stvorenja da bih pomogao drugima, zar sada ne
zasluujem da mi se pomogne? Preklinjui je gledao u Guju, ali ona se ne
pomae.
On iznenada zajeca i baci se za sanodarkom, zgrabivi je jednom akom
i primoravajui je da mu ugrize lanak na drugoj ruci. Zacvile kada mu
onjaci jo jedanput utonue u meso.
Guja se odmae od njega, ali on vie nije obraao panju na nju. Ona se
okrenu ka ogromnoj koari.
Sanodarke su sada ve i same poele da bee. Jedna se prebaci preko
ivice koare i pade na zemlju uz soan i tup udar. Jo nekoliko ih se
nadnese nad ivicu i postepeno njihova teina prevali korpu. Ona pade, a
zmije ispuzae napolje u koprcavoj gomili.
Ali Melise nije bilo.
Nort se baci pored Guje, potpuno zaboravljajui na nju, i zaroni svoje
blede ruke, posute krvavim takicama u gomilu sanodarki.
Guja ga zgrabi i izvue ga. Gde je ona?
ta...? Malaksalo je buljio mutnim i staklastim oima prema
sanodarkama.
Melisa ... gde je?
Sanjala je ... gledao je u sanodarke. S njima.
Melisa je, znai, na neki nain uspela da pobegne. Nekako je uspela da
svojom voljom pobedi Norta, otrov, primamljivi zaborav. Guja opet baci
pogled preko logora, tragajui, videi sve osim onoga to je elela da
ugleda.
Nort zajeca od oajanja i Guja ga pusti. On se mai za zmijama dok su
mu uzmicale u umu. Ruke su mu se pretvorile u masu krvavih uboda, i
svaki put kad bi uspeo da uhvati neku od svojih ivotinjica naterao bi je
da ga ujede.
Melisa! pozva Guja, ali nije bilo odgovora.
Iznenada, Nort zaguna; potom, posle izvesnog vremena, ispusti udni,
alobni krik. Guja se osvrnu. Nort se polako dizao sa zemlje, drei po
jednu zmiju u krvavim rukama, dok su mu tanki mlazevi krvi isticali iz
ujedenog vrata. On se ukoi, a sanodarke stadoe da se koprcaju. Nort pade
na kolena i zadra se. Pade nauznak i leao je mirno, a mo poe da istie iz
njega onako kako su mu sanodarke beale i uzmicale ka svojoj
nezemaljskoj umi.
 Guja mu prie, po nagonu. Disao je ujednaeno. Nije bio ranjen, tako
malim padom. Pitala se da li otrov utie na njega isto kao i na njegove
ljude. Ali i kad ne bi, ak i da je samo strah izazvao ovako teku reakciju
kod njega, ona ne bi bila u stanju da mu pomogne.
Sanodarka koju je jo drao u ruci stade da se migolji i otre mu se iz
ruke. Guja uzdahnu od uspomena i od tuge. Zmijina kima je bila
slomljena. Guja kleknu kraj nje i prekrati joj muke, ubivi je isto onako kao
to je ubila Travu.
Dok joj je jo hladni i slani ukus krvi lebdeo na usnama, Guja potrai
rukom svoju malu koaru i prebaci je preko ramena. Nije joj ni padalo na
pamet da potrai Melisu bilo gde, sem na stazi koja je vodila nizbrdo, ka
probijenoj rupi gde je bio ulaz u kupolu.
Drvee-spletovi bacalo je ovde jo dublju senku nego na mestima gde ga
je Guja prvi put susrela, a otvor izmeu njega bio je jo ui i nii; oseajui
hladnou na ramenima, Guja je urila koliko god je mogla da ide. U
neobinoj umi oko nje mogle su da uspevaju sve vrste ivotinja, od
sanodarki do neujnih mesodera. Melisa je bila potpuno bez zatite jer
vie imala ak ni svoj no.
Kada je Guja poela ve da veruje da se nalazi na pogrenoj stazi, stigla
je do izboine, tamo gde ju je ludak izdao. Od Nortovog logora do izboine
u steni bilo je veoma daleko, i Guja se pitala kako li je Melisa uspela da
pobegne ak dovde.
Moda je pobegla i sakrila se, pomisli Guja. Moda je i dalje negde
Nortovom logoru, spavajui, sanjajui i umirui.
Ona krenu jo nekoliko koraka, zastade, odlui se, i baci se pravo ispred
sebe.
Prostrta po stazi, prstiju zarivenih u zemlju tek koliko da joj pomognu
da se otisne jo dalje, leala je Melisa, onesveena, ba iza sledee okuke.
Guja joj pritra, posrnu, pade na kolena pored nje.
Guja paljivo okrenu svoju ker. Melisa se nije ni pokrenula, bila je
veoma mlitava i hladna. Guja je tragala za bilom; u jednom trenutku bila je
sigurna da ga uje, u sledeem da ga nema. Melisa je bila u dubokom oku i
Guja nije nikako mogla da joj pomogne.
Melisa, keri moja, pomisli, toliko si vrsto nastojala da odri obeanja
koja si mi dala, i gotovo si uspela. Ja sam, takoe, pokuavala da odrim
svoja obeanja tebi, i tako rei ni u jednom nisam uspela..molim te, daj mi
jo jednu priliku.
Nespretno, primorana da se slui samo gotovo osakaenom desnom
rukom, Guja podie Melisino malo telo sebi na levo rame. Zatetura se dok
se dizala na noge, gotovo izgubivi ravnoteu. Ako padne, nee moi
ponovo da ustane. Staza se pruala pred njom, a ona je znala koliko je
dugaka.
13

Guja se teturala preko ploastog lia, spotaknuvi se kada je prelazila

preko pukotine pune plavozelenih puzavaca, okliznuvi se, zamalo da
padne, preko povrine koju je nedavna kia uinila klizavom i sluzavom.
Melisa se nije ni pomakla, sve vreme. Bojei se da je spusti na zemlju, Guja
je odmicala dalje.
Ovde gore nita ne mogu da uinim za nju, mislila je i uvek iznova
usmeravala panju ka nizbrdici.
Melisa je izgleda bila strahovito hladna, ali Guja se nije usuivala da
poveruje vlastitim opaanjima. Naterivala je sebe da potisne oseanja bilo
kakve vrste. Gazila je pravo pred sobom, tupo, poput maine, posmatrajui
svoje telo kao izdaleka, spremna da zavriti od oajanja zato to se to telo
kretalo tako sporo, tako tupo, jedan korak, pa dva, pa tri, i nije ilo nimalo
bre.
Ovako, gledajui odozgo, stena je izgledala mnogo strmija no kada su se
peli uz nju. Stojei na ivici nije mogla ni da se seti kako je uspela da
pronae put do vrha. Ali uma i livada ispod nje, prekrasne nijanse
zelenila, smirie je.
Guja sede i spusti se na miicama preko ivice strme stene. U poetku je
klizala polako, zaustavljajui se svaki as kad bi je stopala zabolela, i
zadravajui ravnoteu. Udari o kamen; korpa je grebala i udarala o
kamenje iza nje. Ali blizu dna ponovo ubrza, dok ju je Melisino mlitavo telo
izvodilo iz ravnotee, i stade da klizi i da se odupire porebarke. Borila se
da se ne zakotrlja, uspela je, rtvujui neto koe na leima i laktovima, i
konano se zaustavila u podnoju litice dok je po njoj pljutala kia praine
i ljunka. Leala je nepomino jo za asak, dok ju je Melisino mlitavo telo
pritiskalo i izubijana koara leala pod njenim ramenom. Sanodarke su se
isprevrtale jedna preko druge, ali nisu uspele da pronau dovoljno iroke
rupe kroz koje bi utekle. Guja prevue rukom preko depa na grudima i
oseti mladune pod prstima.
Samo jo malo, pomisli. Gotovo da mogu da vidim livadu. Ako
nastavim veoma mirno da leim, uu Vevericu kako pase travu ...
Veverica! zastade za trenutak, potom zazvida. Pozva ga ponovo i
uini joj se da ga uje kako njiti, ali nije bila sigurna. Kad je bio u blizini on
bi je pratio, ali je odgovarao na svoje ime ili na zviduk samo ako je bio
raspoloen. U ovom trenutku izgleda da nije bio raspoloen.
 Guja uzdahnu i prevali se na stranu, a potom se muno podie na
kolena. Melisa je leala bleda i hladna pred njom, ruku i nogu proaranih
zgruanom krvlju. Guja podie Melisu sebi na rame; desna ruka joj je bila
gotovo odumrla. Prikupljajui snagu, Guja se die na noge. Remen sa
ramena joj skliznu i zaustavi joj se na savijenom laktu. Koraknu jo
jednom. Korpa joj udari o nogu. Kolena su joj klecala. Koraknu jo
jedanput. Vid joj je bio zamuen od straha za Melisin ivot.
Ponovo pozva svoga ponija u trenutku kada se spotae, izletevi na
livadu. ula je topot kopita ali nije videla ni Brzonogu ni Vevericu, samo
ludakovu staru, tovarnu ragu kako lei u travi, oborene njuke.

Arevina su haljine nainjene od vune mousnog goveeta titile od kie

isto tako dobro kao i od toplote, od vetrova i od pustinjskog peska. Jahao je
kroz svee umiveni dan, dodirujui usput granice koje su trale i kropile
ga kapljicama. Do ovog trenutka jo nije ugledao ni traga Guji, ali bio je na
usamljenoj i jedinoj stazi.
Njegov konj podie glavu i glasno zanjita. Odgovor dopre do njega iza
guste skupine drvea. Arevin zau kako kopita dobuju o tvrdo, vlano tlo, i
siva kobila i tigrasti poni Veverica, dogalopirae niz okuku. Veverica se
ukopa i zaustavi, povijenog vrata. Siva kobila prokasa pored njega,
zaokrenu, odgalopira jo nekoliko koraka, igrajui se, potom zaista stade.
Dok su tri konja duvala jedno drugom u nozdrve, pozdravljajui se, Arevin
se sae i poea Vevericu iza uiju. Oba Gujina konja su u izvanrednom
stanju. Siva kobila i areni poni ne bi se oseali tako slobodno da je Guja
bila rtva zasede: vrednost im je bila isuvie velika. ak i da su konji uspeli
da pobegnu za vreme napada, bili bi osedlani i pod oglavom. Guja je bila u
bezbednosti.
Arevin zausti da je pozove, ali se predomisli u poslednjem trenutku. Bez
sumnje je bio isuvie predostroan, ali nakon svega to se dogodilo,
smatrao je da je mudro da bude oprezan. Nekoliko novih trenutaka
ekanja nee ga ubiti.
Podie pogled uz strminu, koja se dizala uranjajui u stenovite litice i
planinske vrhove, oskudno rastinje i ... ugleda kupolu.
Kada je shvatio ta je to, nije mogao da razume zato je istog asa nije
primetio. Bila je jedina koju je do sada video a da se na njoj odmah nisu
pokazali znaci propadanja: to ju je krilo. Ali ipak, to je bila jedna od
najveih kupola predaka, najvea koju je video ili za nju uo. Arevin nije
nimalo sumnjao da je Guja negde tu, u blizini. To je bila jedina mogunost
koja je imala smisla.
Natera konja napred, gazei po dubokim, blatnjavim otiscima drugih
konja. Mislei da je neto uo, zaustavi se. Ne, nije to bila mata: konji su
oslukivali, nauljenih uiju. On opet zau poziv i pokua da vikne u
odgovor, ali rei mu se zaglavie u grlu. Stee nogama konja tako iznenada
da ivotinja skoi u galop gotovo iz mesta, u pravcu vidarkinog glasa, ka
Guji.

Dok su ga areni poni i siva kobila pratili u stopu, mali crni konj probi se
kroz drvee na onoj drugoj strani livade. Guja opsova, pod naletom besa,
to se jedan od Nortovih sledbenika vraa upravo sada.
I tada ugleda Arevina.
Zaprepaena, nije mogla da se pomeri ka njemu, a kamoli da progovori.
On se vinu sa konja dok je jo galopirao; potra ka Guji, dok je haljetak
leprao oko njega. Ona je buljila u njega kao da je prikaza, jer bila je
sigurna da drukije ne moe biti, ak i kada se on zaustavi dovoljno blizu
da bi ga dodirnula.
Arevine?
ta se dogodilo? Ko ti je to uradio? Zar ludak ...
On je u kupoli, ree ona. Sa jo nekolicinom drugih. Trenutno nisu
opasni. Ali Melisa, ona je u oku. Moram je vratiti u logor ... Arevine, da li
zaista postoji?
On joj skinu Melisu sa ramena; drao je Gujinu erku u jednoj ruci a
drugom je podupirao Guju.
Jeste. Zaista postojim. Tu sam.
Pomoe joj da pree livadu. Kada stigoe do mesta na kome je bila
prikupljena njena imovina, Arevin se okrenu da spusti Melisu na zemlju.
Guja kleknu pored svoje torbe sa zmijama i stade da petlja oko brave,
Drhtei, otvori odeljak za lekove.
Arevin joj neno spusti ruku na neozleeno rame.
Pusti mene da se postaram o tvojoj rani, ree.
 Sa mnom je sve u redu, kaza ona. Ili e biti. Ali Melisa... Podie
pogled k njemu i sledi se kad mu vide oi.
Vidarko, ree on, Gujo, prijatelju moj ...
Guja pokua da ustane. On pokua da je zadri.
Nema joj spasa.
Nema spasa ...? Ona se s mukom podie na noge.
Povreena si, ree Arevin oajnikim tonom. A k o bude samo
videla dete, samo e se jo vie povrediti.
O, Bogovi, ree Guja. Arevin se jo uvek borio da je zadri. Pusti me!
dreknu ona. Arevin se odmae, uplaen. Ona se ne zaustavi da bi se
izvinula. Nije smela da dozvoli nikome, ak ni njemu da je titi: to je bilo
isuvie lako, isuvie primamljivo.
Melisa je leala u debeloj hladovini etinara. Guja kleknu na debelu
prostirku od smeih iglica. Arevin ostade da stoji iza nje. Guja uze Melisinu
ledenu, bledu ruicu. Dete se ne pomae. Vukui se po tlu izlomila je nokte
do ivca. Toliko je tvrdo nastojala da odri obeanje ... Odrala je svoja
obeanja Guji mnogo bolje nego to je Guja odrala svoja Melisi. Guja se
nagnu nad njom, zaglaujui joj riu kosu sa stranog oiljka. Suze joj
kanue na Melisin obraz.
Nema joj spasa, ponovi Arevin. Bilo je prestalo.
Psst, proaputa Guja i dalje tragajui za otkucajem na Melisinom
lanku, na njenom grlu, za trenutak poverovavi da joj je pronala puls, u
sledeem trenutku predajui se razoarenju.
Gujo, nemoj se vie muiti. Mrtva je. Ve se ohladila!
iva je! Znala je da on veruje da ona poinje da silazi s uma od bola;
nije se ni pomerio, ve je tuno gledao u nju. Ona mu se okrenu. Pomozi
mi, Arevine. Veruj mi. Sanjala sam te, volim te. ini mi se. Ali Melisa je moja
kerka i moj prijatelj. Moram pokuati da je spasem.
Prividni otkucaj bila dotae joj prste. Melisa je bila isuvie izujedana ...
ali metabolini uspon je proao, i umesto da se vrati na normalu, pao je na
nivo koji je jedva uspevao da Melisu odri u ivotu. I pri zdravom razumu,
Guja se nadala. Ako joj ne pomognu Melisa e umreti od iscrpljenosti, od
nedostatka toplote, gotovo isto kao da umire zato to je bila izloena
surovim vremenskim uslovima.
ta da radim? Glas mu je zvuao pomireno sa sudbinom, beznadeno.
Pomozi mi da je pokrenem.
 Guja rairi ebad preko iroke, ravne kamene ploe koja je celoga dana
upijala u sebe sunce. Bila je nespretna ma ega se prihvatila. Arevin podie
Melisu i poloi je na toplo ebe. Ne putajui svoju ker ni za tren, Guja
prosu svoje torbe po tlu. Odgurnu od sebe kuhinjske sudove, piritusni
reo i lonac gurnu ka Arevinu, koji ju je uznemireno posmatrao. Jedva da je
imala prilike da ga pogleda kako valja.
Molim te, zagrej mi malo vode, Arevine. Ali ne suvie. Prikupi ruke da
mu pokae koliinu. Zgrabi kesu sa eerom iz odeljka za lekove torbe za
zmije.
Ponovo pored Melise, Guja pokua da je povrati. Bilo joj se vrati,
nestade, ponovo se vrati.
Tu je, pomisli Guja, Ne uobraavam.
Rasu dva prsta eera po Melisinom jeziku, nadajui se da e biti
dovoljno vlage da ga rastvori. Nije se usuivala da je natera da pije; mogla
bi da se ugui ako joj voda ue u plua. Vreme je bilo kratko, ali ako
prenagli, Guja e ubiti svoju ker, isto onako sigurno kao to bi to uinio
Nort. Dok je ekala na Arevina, svaki as je davala Melisi jo po nekoliko
zrna eera.
Ne govorei ni rei, Arevin unese kipuu vodu. Guja stavi jo malo
eera na Melisin jezik i prui kesu Arevinu. Rastvori koliko god moe.
Protrlja Melisine ruke i potapa je po obrazu. Melisa, mila moja, probudi
se. Samo na asak. Kerko, pomozi mi.
Melisa nije odgovarala. Guja joj opipa puls, jednom, ponovo, ovoga puta
dovoljno jako da bi bila sigurna. Je li gotovo?
Arevin zamahnu, prinosei brzo toplu vodu u erpi: isuvie energino
tako da mu se malo preli preko ruke. On uplaeno pogleda u Guju.
U redu je. To je samo eer. Ona mu oduze erpu.
eer! on obrisa prste o travu.
Melisa! Probudi se, mila moja. Melisine trepavice zatreptae.
Guja udahnu s olakanjem.
Melisa! Mora popiti ovo.
Melisine usne se pokrenue.
Nemoj jo pokuavati da govori. Guja podie malu, metalnu posudu
do usana svoje keri, i pusti da guta, lepljiva tenost potee malo po malo,
ekajui svaki put, dok nije bila sigurna da je Melisa progutala.
 Bogovi, ree Arevin zaueno.
Gujo? proaputa Melisa.
Tu sam, Melisa. U bezbednosti smo. Sada je sve u redu. Osetila je
potrebu da se smeje i da plae u isto vreme.
Tako mi je zima.
Znam. Ona obmota ebetom Melisina ramena. Sve je bilo u redu, sada
kada je Melisa imala topli napitak u stomaku, koji je okrepljivao unosei
naglo, poput eksplozije, velike koliine energije u njenu krv.
Nisam elela da te ostavim tamo, ali sam oseala ... Bojala sam se da e
se ludak dokopati Veverice, bojala sam se da e Magla i Pesak uginuti...
Poto su i poslednji ostaci straha nestali, Guja spusti Melisu natrag, na
toplu stenu. U Melisinom govoru i reima nije bilo nikakvih znakova
oteenja na mozgu; preivela je i ostala iva i zdrava.
Veverica je tu, sa nama a isto tako i Magla i Pesak. Sad moe opet
zaspati, a kad se probudi sve e biti lepo. Moe se desiti da Melisi jo dan
ili dva ostane glavobolja, zavisno od toga koliko je osetljiva na stimulans.
Ali bila je u ivotu, bila je zdrava.
Pokuala sam da pobegnem, ree Melisa ne otvarajui oi. Ila sam i
ila, ali...
Veoma se ponosim tobom. Niko ne bi mogao da uini ono to si ti
uradila ako nije hrabar i jak.
Ona polovina usana koja nije bila pod oiljkom iskrivi joj se u
poluosmeh, i ve je spavala. Krajikom ebeta, Guja joj zakloni lice od
sunca.
Mogao sam da se zakunem u vlastiti ivot da je mrtva, ree Arevin.
Ozdravie, ree Guja, vie sebi nego Arevinu. Hvala bogovima,
ozdravie.
Naglost i oseanje hitnosti koji su je obuzeli, kratki priliv snage izazvan
adrenalinom, polako su se iscrpli a da ona nije ni primetila. Nije mogla ni
da se pokrene, ak ni da sedne. Kolena su joj se ukoila, sve to joj je
preostalo da uini bilo je da padne. ak nije bila sigurna, ni da li se to ona
ljulja ili joj oi etaju, jer predmeti su izgledali kao da se nasumice primiu
i odmiu.
Arevin joj dodirnu levo rame. Ruka mu je bila upravo onakva kakvu je
Guja zapamtila, nena i vrsta.
 Vidarko, ree on, dete je zbrinuto. Sada malo misli i na sebe. Glas
mu je bio savreno nezainteresovan.
Toliko je prepatila, proaputa Guja. Rei su joj teko izlazile iz usta.
U prvo vreme e se bojati tebe ...
On ne odgovori, a ona se strese. Arevin je prihvati i polako je spusti na
zemlju. Kosa mu se razvezala. Padala mu je preko lica i izgledao je upravo
onako kao i kad ga je poslednji put videla.
On podie uturicu do njenih osuenih usnica i ona otpi malo tople
vode.
Ko ti je ovo uradio? upita on. Jesi li i sada u opasnosti?
Nije ni pomiljala ta se moe dogoditi kada se Nort i njegovi ljudi
povrate u ivot. Ne sada, kasnije, sutra ... Iznenada ona stade da se bori
da ustane. Ako zaspim, neu se probuditi na vreme ...
On je umirivao. Odmori se. Ja u da straarim do jutra. A onda moemo
prei na neko bezbednije mesto.
Umirena njegovim reima, sada je mogla da se odmori. On je napusti za
trenutak, a ona se oprui po zemlji, iroko rairenih prstiju i pritiskujui
njima nanie, kao da je zemlja drala uza sebe, a ipak, davala i neto
zauzvrat. Njena sveina pomoe Guji da opet postane svesna rane iz
samostrela. ula je kako je Arevin kleknuo pored nje, i on poloi vlanu,
hladnu krpu preko njenog ramena da bi raskvasio izguvani zavoj i
osuenu krv. Posmatrala ga je kroz trepavice, ponovo se divei njegovim
rukama i izduenim linijama tela. Ali dodir mu je bio isto onako
nezainteresovan kao i govor pre toga.
Kako si nas pronaao? upita ona. Pomislila sam da sanjam.
Otiao sam u vidarsko naselje, ree on. Pokuao sam da objasnim
tvome narodu, da shvate ta se dogodilo i da je to bila greka moga
plemena, ne tvoja. Pogleda u nju, zatim tuno skrenu pogled. Mislim da
nisam uspeo. Tvoja uiteljica je samo kazala da se mora vratiti kui.
Do tada nije jo bilo vremena da Arevin reaguje na ono to mu je rekla;
da sanja o njemu i da ga voli. Ali sada se ponaao kao da nikada nije
izgovorila te stvari, kao da je ono to je uinio uinio samo po dunosti.
Guja se pitala, dok ju je obuzimala ogromna praznina i oseanje gubitka i
aljenja, da li je moda pogreno protumaila njegova oseanja prema njoj.
Bila je sita zahvalnosti i oseanja krivice kod drugih.
 Ali ti si ovde, ree ona. Ona se pridie na lakat i, uz malo napora, sede
da bi ga gledala u lice. Nisi morao da me i dalje prati. Tvoja dunost je
bila ispunjena jo kod moje kue.
Njegove oi susretoe se s njenima. Ja ... sam takoe tebe sanjao.
Nagnu se prema njoj, s miicama na kolenima, ispruenih ruku. Nikada
jo nisam razmenio imena sa nekim drugim.
Polako, zadovoljno, Guja obuhvati svojom prljavom, izrovaenom
rukom njegovu istu, opaljenu, desnu aku.
On podie pogled prema njoj. Posle onoga to se dogodilo ...
elei jo vie da nije sada povreena, Guja mu pusti ruku i mai se za
dep. Mladune sanodarke obmota joj se oko prstiju. Ona ga izvadi i
pokaza Arevinu. Pokazujui glavom na korpu od prua ree: Imam ih jo
tamo unutra, i znam kako da ih dalje rasploavam.
On je buljio zaprepaeno, najpre u malu zmiju, zatim u nju. Znai ipak
si stigla do Grada. Primili su te.
Ne, ree ona. Baci pogled na razbijenu kupolu. Nala sam sanodarke
tamo gore. I ceo jedan nezemaljski svet u kome ive. Pusti mladune da
joj klizne natrag u dep. Ve se poelo navikavati na nju. Bie od njega
dobra vidarska zmija. Stanovnici grada su me oterali, ali ne znai da vie
nikada nee videti vidare. Oni mi i dalje duguju.
I moj narod ti duguje, ree Arevin. Dug koji nisam uspeo da vratim.
Pomogao si mi da spasem ivot svoje keri! Misli li da je to malo?
Tada, smirenije, Guja ree. Arevine, ao mi je to je Trava poginuo. Ne
mogu se pretvarati da nije. Ali ubila ga je samo moja nemarnost, i nita
drugo. Nikada nisam verovala da je neko drugi kriv. Oduvek sam tako
mislila... Ni za tren nisam pomislila drukije.
Moje pleme, ree Arevin, i sadrug moje roake ...
ekaj. Da Trava nije poginuo ja nikada ne bih krenula kui onda kada
sam krenula.
Arevin se ovla nasmei.
A da se nisam tada vratila, ree Guja, nikada ne bih otila u Centar.
Nikada ne bih nala Melisu. I nikada ne bih susrela ludaka niti bih ula za
razbijenu kupolu. Tvoje pleme je bilo kao katalizator. Da nije bilo vas mi
bismo i dalje morali da prosimo sanodarke od ljudi iz grada i oni bi nas i
dalje odbijali. I tako bi vidari nastavili da ive na isti nain, sve dok ne
nestane sanodarki i ne nestane njih. Sada se sve to promenilo. Moda ja
tebi dugujem isto onoliko koliko ti misli da duguje meni.
On ju je dugo posmatrao. Mislim da izmilja izgovore da bi opravdala
moj narod.
Guja stisnu pesnicu. Je li krivica sve to moe da postoji izmeu nas?
Ne, otro ree Arevin. Mirnije, kao iznenaen vlastitom provalom
oseanja, on ree, Ja sam se, bar nadao neemu boljem.
Opustivi se, Guja ga uze za ruku. I ja, Poljubi ga u dlan.
Polako, Arevin se nasmei. Nagnu se blie k njoj i u sledeem trenutku
bili su jedno drugom u zagrljaju.
Ako smo jedno drugom dugovali, i vratili jedno drugom te dugove, nai
narodi mogu biti prijatelji, ree Arevin. A moda smo i mi najzad stekli
pravo da imamo malo vremena za sebe, onako kao to si ti nekada kazala
da e biti potrebno.
Jesmo, ree Guja.
Arevin joj skloni zamrenu kosu sa ela. Nauio sam nove obiaje
otkako sam doao u planine, ree on. Hou da se brinem o tebi, dok ti
rame ne zaraste. A kada ozdravi onda u te pitati da li ti jo neto treba?
Guja mu uzvrati osmeh; znala je da e se razumeti. To pitanje i ja elim
tebi da postavim, ree, a zatim se nasmeja. Zna, vidari se veoma brzo
oporavljaju.
Robert Silverberg
Roen sa mrtvima

A ono za ta mrtvi nemadahu rei, za ivota, sad kao mrtvi mogu vam
kazati; komunikacija mrtvih jezii se vatrom onostran jezika ivih.
T. S. Eliot, Mali Giding

Njegova pokojna ena Sibila navodno je sad bila na putu ka Zanzibaru.

Tako su mu rekli, a on im je verovao. Dorgej Klajn je u svome traganju
doao do take kad je postao spreman da veruje u bilo ta, samo ako e ga
to verovanje odvesti do Sibile. U svakom sluaju, pomisao da ona ode u
Zanzibar i nije bila tako besmislena, Sibila je oduvek elela da ide tamo. Na
neki nedokuiv opsesivan nain to mesto je odavno osvojilo centar njene
svesti. Dok je bila iva nije bilo mogunosti za njen put tamo, ali sad,
osloboena svih obaveza, bie privuena Zanzibaru kao ptica gnezdu, kao
Odisej Itaki, kao muica plamenu.
Avion, mali Hevilend FP-803 u vlasnitvu kompanije Er Zanzibar,
poleteo je ni upola pun iz Dar es Salama u 09.15 po blagom i sunanom
danu, veselo je kruio iznad gustih masa mango drvea, iznad drvea sa
upadljivim crvenim cveem i visokih kokosovih palmi du akvamarinskih
obala Indijskog okeana, pa okrenuo na sever da uini kratak skok preko
moreuza do Zanzibara. Ovaj dan, utorak 9. mart 1993., bie za dravu
Zanzibar neuobiajen dan: u avionu se nalazilo petoro mrtvih, koji e ovom
mirisnom ostrvu biti prvi posetioci te vrste u istoriji. Daud Mahmud
Barvani, slubenik zdravstvene kontrole na zanzibarskom aerodromu
Karume, unapred je upozoren na ovo od strane imigracionih slubenika na
kopnu. Nije imao nikakvu ideju kako da rukuje ovom situacijom, a
ispunjavale su ga nezgodne slutnje: ovo su bila napeta vremena u
Zanzibaru. Vremena su uvek napeta u Zanzibaru. Da li da im zabrani ulaz?
Da li su mrtvi predstavljali neku pretnju veito nesigurnoj politikoj
stabilnosti Zanzibara? Ima li opasnosti neke finije vrste? Mrtvi bi mogli biti
prenosioci opasnih duhovnih zaraza. Pie li ita u Revidiranom
administrativnom kodeksu o neizdavanju viza zbog sumnje u zarazu duha?
Daud Mahmud Barvani je neraspoloeno grickao svoj do ruak (hladni
apati, gomilica hladnog kuvanog krompira) i ekao bez oduevljenja
dolazak mrtvih.
Skoro dve i po godine su prole od dana kad je Dorgej Klajn poslednji
put video Sibilu: popodne u subotu 13. oktobra 1990., na dan njenog
pogreba. Tog dana je leala u svom otvorenom kovegu kao da je zaspala,
lepote neumanjene poslednjim muenjem: bleda koa, crna kosa, delikatne
nozdrve, pune usne. Tkanina koja se prelivala zlatnom i ljubiastom bojom
obavijala je njeno umireno telo; svetlucava elektrostatika izmaglica
slabano parfimisana mirisom jasmina titila je Sibilu od raspadanja. Pet
sati je lebdela nad uzdignutim podijumom dok su se obavljali obredi
rastanka i upuivali izrazi sauea, upuivali skoro kriom, kao da je
njena smrt stvar previe monstruozna da bi se priznala pokazivanjem
jakih oseanja; onda, kad je ostalo samo vrlo malo ljudi, samo unutranje
jezgro njihovog kruga prijatelja, Klajn ju je poljubio lako po usnama i
predao utljivim, tamno obuenim ljudima poslatim iz Hladnog grada. U
svom testamentu izrazila je elju da bude reaktivirana; odnesoe je u crnoj
limuzini da svojom magijom obrade njen le. Koveg koji se udaljavao na
njihovim irokim ramenima izgledao je Klajnu kao da tone u pulsirajui
sivi vrtlog Klajnu neprobojan. Po pretpostavci, on o njoj vie nikad nita
nee uti. U to vreme mrtvi su se drali strogo zasebno od ivih,
segregirani, iza zidova geta koje su sami eleli i sebi nametnuli; retko ste
mogli videti mrtvoga izvan hladnih gradova, retkost je bilo ak i da jedan
jedini od njih preduzme indirektni kontakt sa svetom ivih.
Zato mu je bilo nametnuto redefinisanje njihovog odnosa. Devet godina
je bilo, Dorgej i Sibila, Sibila i Dorgej, ja i ti pretvoreni u mi, iznad svega
drugog mi, jedno transcendentalno mi. Voleo ju je skoro bolnim
initenzitetom. Za ivota, svud su ili zajedno, sve su radili zajedno, delili su
izmeu sebe nauno-istraivake projekte i uenike zadatke, mislili
podudarne misli, ispoljavali ukus skoro uvek identian, do te mere su se
uzajamno proeli. Bila je deo njega a on deo nje, i sve do momenta njene
neoekivane smrti pretpostavljao je da e to za uvek tako ii. Jo su bili
mladi, on 38, ona 34, decenije pred njima. Tad nje nestade. I sad su jedno
drugom bili obini anonimusi, ona ne Sibila, ve prosto mrtva, on ne
Dorgej, ve prosto topli. Boravila je negde na severnoamerikom
kontinentu, hodala, priala, jela, itala, pa ipak je bila odsutna, za njega
izgubljena, i sad je priliilo da on prihvati tu promenu u svom ivotu, i on
ju je spolja i prihvatio, pa ipak, iako je znao da stvari vie nikad nee moi
da budu kao to su bile, dozvolio je sebi taj luksuz da gaji slabanu enjivu
nadu da Sibilu ponovo dobije.
Uskoro je avion bio na vidiku, taman naspram sjaja neba, okaena
muica, iritirajua mrvica koja je smetala Barvanijevom oku, poveavala
se, prinuivala ga da trepe i kija. Nije Barvani bio spreman za ovo. Kad je
Ameri Kombo, kontrolor letenja u susednoj sobici, telefonirao i saoptio
mu rutinski da je avion sleteo, Barvani je odgovorio: Obavestite pilota da
se niko ne sme iskrcati dok ja ne dam odobrenje. Moram da prouim
propise. Moguno je da postoji opasnost po zdravlje stanovnitva. Ostavio
je avion da dvadeset minuta sedi, potpuno zatvoren, na tihoj pisti. Lutajue
koze izale su iz bunja i osmotrile avion. Barvani nije prouavao nikakve
propise. Zavrio je svoj skromni obrok; zatim je prekrstio ruke na grudima
i posvetio se traganju za pravim stanjem unutranje smirenosti. Ovi mrtvi,
rekao je sebi, nita loe ne mogu da uine. To su ljudi kao i svi ostali sem
to su proli kroz izuzetan medicinski tretman. Mora da savlada svoj
sujeverni strah od njih: pa nije on seljaina, glupi bera karanfilia, niti je
Zanzibar uporite primitivizma. Primie ih, dae im antimalarijske tablete
kao da su obini turisti, pa nek idu svojim putem. U redu. Sad je spreman.
Telefonirao je Ameriju Kombu. Nema opasnosti, rekao je. Putnici mogu
da se iskrcaju.
Bilo ih je ukupno devet, slaba grupa. Prvo izaoe etvoro toplih, izraza
duboko uozbiljenog i pomalo stegnutog, kao da su morali da putuju u
drutvu kobri bez kaveza. Sve etvoro je Barvani prepoznao: ena
nemakog konzula, sin trgovca audharija, i dvojica kineskih inenjera, svi
na povratku sa kratkog odmora u Daru. Mahnuo im je rukom da prou
kroz kapiju bez formalnosti. Posle jednog intervala od oko pola minuta,
naioe mrtvi. Verovatno su sedeli zajedno na jednom kraju skoro praznog
aviona, a ovi ostali na drugom. Izaoe tri ene i dva mukarca, svi visoki i
iznenaujue robusnog izgleda. Oekivao je da se vuku, da jedva poteu
noge po tlu, da hramlju, da posru, ali ovi su grabili agresivnim koracima,
kao da su sada u boljem zdravlju nego kad su bili ivi. Kad stigoe do kapije
Barvani iskorai napred da ih pozdravi, dodajui blago: Zdravstveni
propisi, doite ovamo, moliu lepo. Disali su, nije bilo sumnje da su disali:
osetio je zadah rakije koji je dopirao od krupnog crvenokosog oveka, i
misteriozni a prijatni slatki miris nekog pia, moda aniseta, u dahu
crnokose ene. Barvaniju se inilo da njihova koa ima neku udnu
votanu teksturu, nestvarnu sjajnu glatkou, ali to mu se moda samo
priinjavalo; bela koa njemu se oduvek inila vetakom. Jedina jasna
razlika koju je mogao da utvrdi kod mrtvih bila je u oima, u nainu kako
su mrtvi fiksirali nepokolebljivim intezivnim pogledom istu stvar mnogo
sekundi, pa tek onda premetali pogled. To su, mislio je Barvani, oi ljudi
koji su pogledali Prazninu a ona ih nije progutala. Turbulencija pitanja
eruptirala je u njemu: kako to izgleda, kako se oseate, ta pamtite, gde ste
ili? Ostavio ih je neizgovorena. Utivo je rekao: Dobro doli na ostrvo
karanfilia. Molimo vas da uzmete u obzir da je malarija ovde potpuno
iskorenjena obimnim preventivnim merama, te da bi smo spreili ponovno
izbijanje te neeljene zaraze zahtevamo da uzmete ove tablete pre nego
to nastavite dalje. Turisti su se zbog ovoga esto bunili; ali ovi progutae
svoje pilule bez ijedne rei protesta. Opet je Barvani osetio enju da
posegne ka ovim ljudima, da uspostavi nekakav kontakt koji bi mu moda
mogao pomoi da transcendira olovni teret ivljenja. Ali neki oreol, neki
tit udnovatosti, okruivao je ovih petoro, pa Barvani, iako je bio prijatan
ovek sklon da lako otpoinje razgovore sa nepoznatima, ovu grupu
propusti utei, do Mponde, slubenika za imigraciju. Mpondino visoko
elo sijalo je od znoja, donju usnu je grickao; oito su ga mrtvi uznemirili
koliko i Barvanija. Isputao je Mponda formulare iz ruke, drmnuo je jedan
peat na pogreno mesto na pasou, zamucnuo je saoptavajui mrtvima
da e njihove pasoe morati da zadri preko noi. Poslau ih po kuriru u
va hotel ujutro, obeao im je Mponda. Zatim je posetioce poslao sa
neprilinom urbom na odeljenje za podizanje prtljaga.
Klajn je imao samo jednog prijatelja sa kojim se usuivao o tome da
razgovara, svoga kolegu na univerzitetu u Los Anelesu, malog uglaenog
sociologa iz Bombaja, po imenu Framdi Didibhoi, koji je po verskom
ubeenju bio pars, sledbenik uenja Zaratustre. Didibhoi je prodro u
kompleksnu novu subkulturu mrtvih onoliko duboko koliko je toplome
bilo uopte mogue da tamo prodre. Kako sa ovim da se pomirim? pitao
ga je Klajn. Ne mogu da se pomirim uopte. Ona je tamo negde, iva, i ...
Didibhoi ga je prekinuo munjevito pucnuvi prstima. Nije, prijatelju
moj, rekao je tuno, nije iva, nikako nije iva, samo je reaktivirana.
Mora nauiti da vlada tom distinkcijom. Klajn nije nauio da vlada tom
distinkcijom. Klajn nije nauio da vlada bilo im to je u vezi sa Sibilinom
smru. Nije mogao da podnese pomisao da je ona prela u drugu
egzistenciju iz koje je on bio potpuno iskljuen. Da je nae, da joj se obrati,
da uestvuje u njenom iskustvu smrti i onome posle smrti, postade njegov
jedini cilj. Vezao se nerazdvojno za nju, kao da mu je ona jo ena, kao da
ono Dorgeji jo na neki nain egzistira.
ekao je da mu od nje stigne pismo, ali ne stie nijedno. Posle nekoliko
meseci otpoeo je sa pokuajima da joj ue u trag. Bilo mu je neprijatno
zbog prinudnosti sopstvenog postupanja i zbog svog sve otvorenijeg
krenja one etikecije koja je vaila za udovce ove vrste. Putovao je od jedne
varoi hladnih, do druge. Sakramento, Boiz, An Arbor, Luisvil; ali nigde
nisu hteli da ga prime, nisu ak hteli ni da odgovaraju na njegova pitanja.
Prijatelji su mu prenosili razna govorkanja, da ona stanuje meu mrtvima
u Taksonu, u Roanokiju, u Roesteru, u San Diegu, ali od tih pria nita nije
ispalo; tada mu je Didibhoi, koji je pustio pipke u svet reaktiviranih na
mnogo mesta, preneo izvetaj koji je zvuao autoritativno, da se Sibila
nalazi u hladnom gradu Zion u jugoistonom Jutahu. I tamo ga odbie, ali
ne sasvim surovo, jer je ipak uspeo da obezbedi poverenja dostojne dokaze
da se Sibila ba tamo stvarno nalazi.
U leto 92 Didibhoi mu je rekao da je Sibila izila iz svoje izolacije u
hladnom gradu. Videli su je, rekao je, u Njuarku u Ohaju, kako razgleda
optinsko igralite za golf kod Oktagon Stejt Memoriala u drutvu jednog
hvalisavog crvenokosog arheologa po imenu Kent Zaharias, takoe
mrtvog, za ivota specijalizovanog za prouavanje Houpvelijanskih
humkarskih kultura u dolini reke Ohajo. To je nova faza, rekao je
Didibhoi, i to ne neoekivana. Mrtvi poinju da naputaju svoju ranu
filozofiju totalnog separatizma. Poinjemo da primeujemo njihove posete,
turistike vrste, naem svetu, koje oni vole da opisuju kao posete radi
istraivanja meudejstva ivot-smrt. Bie veoma zanimljivo, prijatelju
moj. Klajn je smesta odleteo u Ohajo, odakle je nastavio njenim tragom,
ne videvi je direktno ni jedan jedini put, od Njuarka do ilikotea, od
ilikotea do Mariete, od Mariete do Zapadne Virdinije, gde je izgubio njen
trag negde izmeu Maundsvila i Vilinga. Dva meseca kasnije rekoe mu da
je u Londonu, pa u Kairu, pa Adis Abebi. Poetkom 93 Klajn je saznao,
putem prepriavanja u univerzitetskim krugovima (preko jednog biveg
Kalifornijca sada na univerzitetu Njerere u Arui), da je Sibila na safariju u
Tanzaniji i da planira da kroz nekoliko nedelja pree preko moreuza u
Zanzibar.
 Naravno. Deset godina je pripremala doktorsku tezu o uspostavljanju
Arapskog sultanata u Zanzibaru poetkom devetnaestog veka, i
prouavanja su joj neizbeno bila prekidana drugim akademskim
dunostima, zaljubljivanjima, brakom, finansijskim tekoama, bolestima,
smru, i drugim problemima koji zahtevaju odgovoran pristup, tako da
nikad nije uspela stvarno da poseti ostrvo njoj toliko centralno. Sad je bila
slobodna od ma kakvih zapetljavanja. Zato ne bi konano otila u
Zanzibar? Zato da ne? Naravno: pola je u Zanzibar. I zato e i Klajn otii
takoe u Zanzibar, da je tamo eka.
Dok su njih petoro iezavali u taksije, Barvaniju neto pade na pamet.
Zatraio je od Mponde pasoe, i pregledao imena. Koja udna imena: Kent
Zaharias, Nerita Trejsi, Sibila Klajn, Antoni Grahus, Lorens Mortimer.
Nikad se nije privikao na imena Evropljana. Bez fotografija ne bi mogao da
pogodi ko je od njih muko a ko ensko. Zaharias, Trejsi, Klajn ... aha. Klajn.
Pogledao je opet cedulju, dve nedelje staru, privrenu za njegov sto.
Klajn, da. Barvani je telefonirao u hotel Sirazi (poduhvat na koji je trebalo
utroiti nekoliko minuta) i zatraio da govori sa Amerikancem koji je
prispeo pre deset dana, onog vitkog oveka ije su usne bile tesno stisnute
od napetosti, oi svetlucale od umora, onoga koji je od Barvanija zatraio
jednu malu uslugu, specijalnu uslugu, i strpao mu u ruke estoko
potrebnih sto dolara kao akontaciju. Usledilo je dugo ekanje, nesumnjivo
zbog toga to su portiri pretraivali hotel, zavirujui u muki WC, u bar, u
salon, u batu, a tad se Amerikanac javio s one strane ice. Osoba o kojoj
ste se raspitivali upravo je stigla, gospodine, ree mu Barvani.

Ples poinje. Crvi pod vrhovima prstiju, usne poinju da pulsiraju, bol u
srcu, stezanje u grlu. Nikako da se uhvati korak, nikako da se pogodi prava
nota, svako svojim tempom i ritmom. Polako, povezivanja. Usna na usnu,
srce uz srce, pronalaenje sebe u drugome, stravino, neizvesno,
izgarajui... note se nau u akordima koji se sreuju, kakofonija se
pretvara u polifoni kontrapunktni hor, u dijapazon svetkovine.
R. D. Leing: Rajska ptica
 Sibila stoji bojaljivo na ivici optinskog igralita za golf kod Oktagon
Stejt Memoriala u Njuarku, Ohajo, drei svoje sandale u ruci i kriom
uvlaei none prste u prebogat, besprekoran tepih guste, kratko
potkresane, kreno zelene trave. Letnje je popodne 1992. godine, vrlo je
vrue; vazduh, divno prozraan, treperi na onaj vanvremenski nain
srednjeg zapada, a kapljice vode od jutarnjeg zalivanja jo nisu sunanim
plamenom uklonjene sa travnjaka. Kakva izuzetna trava! Nije esto viala
takvu u Kaliforniji, a svakako ne u hladnom gradu Zion u ednome Jutahu.
Kent Zaharias, uzdiui se kao kula pokraj nje, tuno odmahuje glavom.
Igralite za golf! mrmlja on. Jedno od najznaajnijih preistorijskih
nalazita na Severnoamerikom kontinentu, a oni ga pretvorili u igralite
za golf! Nego, kad pomislim moglo je i gore biti. Mogli su da sreu
buldoerima celu stvar i naprave javno parkiralite. Pogledaj, vidi one
zemljane radove tamo?
Ona drhti. Ovo je njeno prvo due putovanje van hladnog grada, prvo
njeno uputanje u svet toplih posle reaktiviranja, i ona prima pretee
vibracije od sveg ovog ivota koji buja oko nje. Park je okruen prijatnim,
dobro odravanim kuicama. Deca na biciklima raketiraju kroz ulice. Pred
njom igrai golfa veselo treskaju. Tu i tamo mala uta golf kolica juriaju
ludakom energijom preko uzbrdica i nizbrdica igralita. Uokolo su ete
turista koji su, kao i Sibila i Zaharias, doli da vide indijanske humke. Psi
jurcaju slobodni. Sve ovo njoj izgleda pretee. ak i vegetacija, debela
trava, potkresano bunje, drvee tekih listova i duboko povijenih grana,
uznemirava je. Ni Zahariasovo prisustvo nije umirujue, jer se ini da je i
njega zapalila vitalnost neprilina mrtvima; lice mu je crveno, pokreti
iroki i previe nemirni, dok pokazuje niske humke ravnih vrhova,
travnate voruge i grebene koji sainjavaju dve gigantske sastavljene
geometrijske figure, krug i oktagon, prastaroga spomenika. Jasno, te
humke su glavno izvorite njegovog bia, ak i sad, pet godina post
mortem. Ohajo je njegov Zanzibar.
. . . svojevremeno pokrivalo etiri kvadratne milje. Grandiozni
ceremonijalni centar, houpvelijanski ekvivalent ien Ice, Luksora, ili
zastaje. Svest o njenim tekoama konano se profiltrirala kroz intenzitet
njegovog arheolokog oduevljenja. Kako je? pita neno.
Ona se smei hrabrim osmehom. Vlai usne. Naklanja glavu ka
golferima, ka turistima, ka redu slatkih kuica iza oboda parka. I stresa se.
Previe razmahano za tebe, a?
 Daleko previe, kae ona.
Razmahano. Da. Veseli mali grad, grad sa naslovne strane magazina,
grad kao da ga prikazuje trgovinska komora. Njuark lei mirno na grudima
mora vremena: izuzimajui izgled automobila, ovo bi mogla biti 1980. ili
1960. ili moda 1940. godina. Da. Materinstvo, bezbol, pita od jabuka, u
crkvu svake nedelje. Da. Zaharias klima glavom i upuuje joj jedan od
signala za umirivanje. Ajmo, apue. Idemo prema srcu kompleksa.
Izgubiemo usput dvadeseti vek.
Brutalnim imperijalnim koracima on se baca u igralite za golf.
Dugonoga Sibila mora naporno da radi da bi odrala korak s njim. Za as
stiu do nasipa i prelaze ga, uli su u sveti oktagon, prodrli su pod svod
prolosti, i odjednom Sibila osea da su uspeno probili granicu ivot-smrt.
Kako je ovde mirno! Ona osea mono prisustvo sila smrti, i ti mrani
duhovi zaleuju njenu nelagodnost. Zadiranja sveta ivih u ove kvartove
mrtvih postaju beznaajna: kue van parka vie se ne vide, golferi su
obine glupe bestelesne senke, uurbana uta golf kolica postaju bube,
turisti koji lutaju nevidljivi su.
Savladana je veliinom i simetrijom prastarog objekta. Koji dusi ovde
spavaju? Zaharias ih priziva, uzmahujui rukama kao maioniar. Toliko je
ve od njega sluala o tom narodu o tim Houpvelijancima (a kako su oni
sami sebe nazivali? Kako bi to ikad mogli da saznamo?) koji su pre
dvadeset vekova natrpali ove zemljane grudobrane. Sad ih on za nju
oivljava svojim pokretima i tiho a urgentno izgovorenim reima. Sa
estinom on apue:
Vidi ih?
I ona ih vidi. Sputaju se izmaglice. Humke se bude; graditelji humki se
pojavljuju. Visoki, vitki, mrke puti, skoro goli, obueni u sjajne bakarne
grudne ploe, u ogrlice od kremenih diskova, u grivne od kosti, liskuna,
kornjainog oklopa, oko zglavaka ruku i nogu, u prstenje od kamena i
terakote, u poveze iznad miica ukraene medveim i panterskim zubima,
u metalne, na kotur trake nalik, ukrase za uvo, u krznene omotae oko
kukova. Evo svetenika u raskono izatkanim odedama, i sa stranim
maskama. Evo poglavica sa krunama od bakarnih tapia, evo gde hodaju
mraznim dostojanstvom du duge avenije zemljanih zidova. Oi tih ljudi
sijaju energijom. Kakvu izuzetno vitalnu, izuzetno rasipnu kulturu
odravaju ovde! Ipak Sibilu ne odbija njihova pulsirajua snaga, jer to je
snaga mrtvih, vitalnost iezlih.
 Pogledaj sad. Ta njihova obojena lica, ustremljeni pogledi bez treptaja.
Ovo je pogrebna povorka. Indijanci su doli meu ove komplikovane
geometrijske zaklone da obave svoj in oboavanja, a sada, sveano
paradirajui perimetrom kruga i oktagona, produuju dalje, prema zoni
grobova, onostran. Zaharias i Sibila ostaju sami usred polja. On joj mrmlja:
Doi. Pratiemo ih.
On sve to ini za nju stvarnim. Kroz njegovo lukavstvo i vetinu ona ima
pristup do ove zajednice mrtvih. Kako je lako otplovila unazad kroz vreme!
Ovde saznanje da moe da se privrsti uz zapeaenu prolost na bilo kojoj
taki te prolosti; samo sadanjost, otvorena s jedne strane i
nepredvidljiva, stvara probleme. Ona i Zaharias plove kroz magliastu
livadu, nemaju oseanje da nogama dotiu zemlju; napustivi oktagon,
putuju sada dugim, uzdignutim, u travu zaraslim putem, do mesta gde su
grobne humke, na ivici mrane ume hrastova irokih kruna. Stupaju na
ogroman proplanak. U centru je zemlja prekrivena slojem gline, pa lako
posuta peskom i sitnim finim ljunkom; na toj osnovici izgraena je
mrtvanica, beskrovna etvorostrana konstrukcija sa zidovima od nizova
drvenih palisada. Unutar te konstrukcije je niska glinena platforma, a na
njoj etvrtasti grob napravljen od drvenih oblica, u kome se mogu videti
dva tela: mladi ovek i mlada ena, jedno uz drugo, tela potpuno
ispruenih, lepi ak i u smrti. Na sebi imaju bakarne grudne ploe, bakarne
ukrase za ui, ogrlice od sjaktavih ukastih medveih zuba.
etvorica svetenika rasporeuju se uz uglove mrtvanice. Lica su im
pokrivena groteskim drvenim maskama povrh kojih su veliki jelenski
rogovi, a u rukama imaju tapove duine dve stope, ukraene bakrom na
takav nain da podseaju na smrtonosne peurke. Jedan svetenik poinje
otru, udarnu naricaljku. Sva etvorica podiu svoje tapove i naglo ih
sputaju. To je signal; polaganje grobnih darova poinje. Redovi
oaloenih ljudi koji se povijaju pod teretom vrea pribliavaju se
mrtvanici. Oni ne plau, ak su radosni, lica su im ekstatina, oi sijaju, jer
ovaj narod zna ono to e kasnije kulture zaboraviti, da smrt nije kraj ve
pre prirodni nastavak ivota. Svojim prijateljima koji su otili, zavide.
Odaju im poast raskonim poklonima, da bi u drugom svetu iveli kao
kraljevi: iz vrea se pojavljuju grumeni bakra, meteorsko gvoe, srebro,
hiljade bisera, sedefne ploice, ploice od bakra i gvoa, drvena i kamena
dugmad, hrpe metalnih ukrasa za ui, komadi i krhotine obsidijana, lutke
ivotinja izrezane od kriljca, kosti i kornjainog oklopa, obredne bakarne
sekire i noevi, zavojiti ukrasi izrezani od liskuna, namotane zmije od
tamnog kamena, bujica darova, nagomilana oko pa i preko dva tela.
Konano je grob sasvim zaguen poklonima. Evo opet signala od strane
svetenika. Oni uzdiu svoje tapove a oaloeni se povlae na ivice
proplanka, formiraju krug i otpoinju uozbiljenu, pulsirajuu pogrebnu
himnu. Zaharias posle jednog trenutka poinje da peva sa njima, bez rei,
samo tekom melodijom. Njegov glas je duboki basso cantante, tako
neoekivano lep da Sibila za tren okleva na ivici pometnje, gleda ga
zaprepaeno. On naglo prekida, okree joj se, dotie njenu ruku, saginje se
da kae:
Pevaj i ti.
Sibila klimne glavom, oklevajui. Pridruuje se pesma, prvo nesigurno,
grla stisnutog tremom; zatim oseti da postaje, nekako, deo rituala, pa i njen
ton postaje pouzdaniji. Njen visok ist sopran izdie se briljantno nad
druge glasove.
Sad se prinose ponude druge vrste: deaci pokrivaju mrtvanicu
gomilama zapaljivog materijala; granicama, suvim granama, debelim
komadem drveta, svakojakim sagorivim otpacima; sve dok mrtvanica ne
bude potpuno sakrivena od pogleda, a tad svetenici signaliziraju da se
prestane. Onda iz ume izlee jedna ena sa raspaljenom buktinjom,
devojka zapravo, potpuno gola, njeno telo svetle koe obojeno je bizarnim
horizontalnim trakama crvenog i zelenog po dojkama, po zadnjici i
butinama, njena duga sjajna crna kosa leti kao kakav ogrta iza nje dok ona
tri. Ona sprintuje do mrtvanice; bez daha, dotie buktinjom potpalu, tu,
tu, i tu, izvodei usput divlju igru, zatim zamahne i baci buktinju u centar
lomae. U nebo iknu plamenovi, pomamnom urbom. Sibila osea da je
udar vreline pee. I mrtvanica i grob zaas izgore.
ar jo sija, a donoenje zemlje poinje. Sem svetenika, koji i dalje
kruto stoje na etiri kardinalne take oko groba, i devojka koja je donela
buktinju a koja sad lei kao odbaena odea ukraj proplanka, svi ostali,
cela zajednica, uestvuju. Oblinje drvee kao zastor sakriva jednu
otvorenu jamu; oaloeni se svrstavaju u redove, polaze ka jami i
zahvataju zemlju, nose je do spaljene mrtvanice u korpama, u keceljama
od jelenske koe, ili golim rukama prenose po jedan veliki vlaan grumen.
utke istovaraju svoj teret na pepeo i vraaju se po jo.
Sibila dobaci pogled Zahariasu; ovaj klimne glavom; oni se pridruuju
jednom redu ona silazi u jamu, izdire grudvu vlane crne glinaste zemlje sa
jedne strane, i odnosi to na humku koja raste. Ponovo po jo jednu grudvu,
ponovo po sledeu. Humka brzo raste, dve stope je iznad nivoa tla, sad ve
tri stope, etiri, to je kruni plik koji bubri, a ije oblike odreuje
nepromenjena pozicija etvorice svetenika, dok mu zaobljenu povrinu
daje tapkanje desetina bosih nogu. Da, razmilja Sibila, ovo je dostojan
nain da se proslavi smrt, ovo je prikladan ritual. Znoj curi niz njeno telo,
njena odea postaje zamazana i blatnjava, pa ipak ona juri do zemljane
jame, juri odatle do humke, juri do jame, juri do humke, juri, juri,
izmenjena, ekstatina.
Onda se arolija razbija. Neto poe pogreno, ona ne zna ta, i sve
izmaglice se raziu, sunce joj sad zasenjuje oi, svetenici i graditelji
humke i nedovrena humka iezavaju. Ona i Zaharias opet su u oktagonu,
golf kolica jure svuda oko njih. Troje dece sa svojim roditeljiima stoje par
koraka dalje, zure u nju, zure, i deki oko deset godina star upire prstom
prema Sibili i kae glasom koji odjekuje kroz pola Ohaja: Tata, ta je ovim
ljudima? Zato izgledaju tako uvrnuto? Majka uasnuto uzvikuje.
Tiina, Tomi, kakvo je to ponaanje? Tata izgleda besan, i estoko
zvizne deka po licu vrhovima prstiju, grabi ga za runi zglob i vue ka
drugom kraju parka, a njihovim tragom kree cela porodica.
Sibila se grevito stresa. Okree se na drugu stranu i pokriva akom
izdajnike oi. Zaharias je grli. U redu je, kae neno. Klinac pojma
nema o vaspitanju. U redu je.
Vodi me odavde!
Da ti pokaem ...
Neki drugi put. Vodi me. U motel. Neu nita da vidim. Neu niko da me
gleda.
Odvodi je u motel. itav jedan sat ona lei sa licem na krevetu, rastre
se jecanjem, bez suza. Nekoliko puta kae Zahariasu da nije spremna za
ovo putovanje, hoe da se vrati u hladni grad, ali on nita ne odgovara,
jednostavno gladi stegnute miie njenih lea, a posle nekog vremena
takvo njeno raspoloenje prolazi. Ona mu se okree, njihove se oi sreu,
on je dodiruje, i oni vode ljubav na nain mrtvih.

3
 Biti nov znai obnavljati se: ad hoc enim venit. ut renovemur in illo;
napraviti neto iz poetka, da bude kao prvog dana; herrlich wie am ersten
Tag. Reformacija, ili renesansa: preporod. ivot je Feniksu nalik, uvek se
iznova raa iz svoje sopstvene smrti. Prava priroda ivota jeste ustajanje iz
mrtvih; svaki je ivot ivot posle smrti, drugi ivot, reinkarnacija. Torus hic
ordo revolubilis testatio est resurrectionis morturoum. Univerzalni obrazac
ponavljanja svedoi da se i mrtvi vraaju u ivot.
Norman O. Braun: Telo ljubavi

Kie e uskoro poeti, gospodo i dame, ree taksista, ubrzavajui du

uskog asfaltiranog puta za grad Zanzibar. askao je neprestano, nimalo se
ne plaei svojih putnika. Sigurno ne zna ta smo, zakljuila je Sibila.
Moda kroz nedelju ili dve, ponu kie. To e biti duge kie. Kratke kie
budu na kraju novembra i decembra.
Da, znam, ree Sibila.
A, bili ste u Zanzibaru ranije?
U nekom smislu, odgovori ona. U nekom smislu bila je mnogo puta u
Zanzibaru, i kako je sad mirno primala ovo to se dogaalo, ovo
superponiranje pravog Zanzibara preko ablona koji je imala u svom duhu,
preko sanjanog Zanzibara koji toliko dugo bejae nosila sa sobom! Sve je
sad primala hladnokrvno; nita nju nije uzbuivalo, nita raspaljivalo. U
njenom ranijem ivotu, zadravanje na aerodromu sigurno bi je
razbesnelo: leteti deset minuta a posle ostati zarobljen na aerodromu
dvaput toliko! Ali sad je ostala spokojna itavo vreme, sedela je skoro
nepomino, manje-vie sluajui ta joj Zaharias pria i ponekad
odgovarajui kao da alje poruke sa neke druge planete. A sad Zanzibar,
tako ravnoduno prihvaen. U starim danima oseala je neku vrstu
paradoksalnog zaprepaenja kad god bi se neki pejza dobro poznat sa
dejih asova geografije, ili iz filmova i putnih prospekata Grand Kanjon,
profil Manhatana, Taos Pueblo pokazao u stvarnosti ba onakvim kako
ga je i zamiljala; a evo sad Zanzibara, odmotava se predvidljivo i
neiznenaujue pred njom, a ona ga posmatra hladnim okom kamere,
nedotaknuta, bez reakcije.
Mekani, zapareni vazduh bio je sav oteao od mirisa nalik na parfeme.
Nije to bio samo oekivani prodorni miris karanfilia, bili su tu i meki
mirisi koji su poticali moda od belog sleza, crvenog jasmina, jakarande,
buganvilije, i koji su prodirali kroz otvoreni prozor taksija kao pipci koji
neto ispituju. Neposredno pribliavanje dugih kia osealo se kao
opipljivi pritisak u vazduhu, kao neko prisustvo, teina u atmosferi: u
svakom trenutku bi zavesa mogla biti navuena, i bujice bi krenule. Drum
bejae oivien sa dva upava zelena zida palmi isprekidana straarama
limenih krovova; iza palmi su bili misteriozni mrani umarci, gusti i
strani. Po ivici puta bilo je rasporeeno uobiajeno tropsko arenilo
prepreka: pilii, koze, gola deca, babe sa upalim bezubim licima, i sve se to
vrzmalo unaokolo ne uznemiravajui se to taksi prodire u njihovu
teritoriju. Taksi je hitao dalje, kroz zatalasanu ravnicu, prema poluostrvu
gde lei grad Zanzibar. Temperatura kao da se poveavala osetno iz minuta
u minut; pesnica vlane vreline vrsto je stegla ostrvo. Evo obale, dame i
gospodo, ree taksista. Glas mu je bio nametljivo promuklo predenje,
pokroviteljsko i uznemiravajue. Pesak bejae zasenjujue beo, voda
bletee staklasto plava; dva arapska brodia doa kretala su se pospano
preko ulaza u luku. Bili su to brodii sa irokom krmom, jednom katarkom
i jednim jedinim, ali velikim, trouglastim jedrom, i na oba brodia su se
jedra pomalo nadimala, hvatajui blagi morski povetarac. Sa ove strane,
moliu fino ... poe ofer. Ogromna bela drvena graevina na etiri sprata,
svadbena torta dugih verandi i ograda od livenog gvoa, sa dinovskom
kupolom na vrhu. Sibila je tu zgradu prepoznala i oekivala je, a odmah i
ula, vozaevu komercijalnu recitaciju, tako da su vozaeve rei imale u
njoj neki predeo ispod praga ujnosti. ... Bait-Al-Adaib, Kua uda,
nekadanje sedite vlade. Ovde je sultan esto pravio veliki banketi, ovde
slavni ljudi od cele Afrike dolazili da se poklone. Ne koriste se vie. Odma
sledea kua je sultanova palata, sada Palata naroda. elite da idete u Kuu
uda? Je otvoreno: stanemo i vodim vas sad.
Drugi put, ree Sibila jedva ujno. Ostaemo ovde neko vreme.,
Niste samo na jedan dan ovde kao veina?
Ne, nedelju dana ili vie. Dola sam da prouavam istoriju vaeg
naroda. Posetiu sigurno Bait-Al-Adaib. Ali ne danas.
Ne danas, ne. Dobro onda, zovite vi mene, vodim ja vas svuda. Ja sam
Ibuni. Uputio joj je galantan zubati osmeh preko ramena, i jakim
zamahom uveo taksi, uz estoko ljuljanje, ka kopnu, u lavirint krivudavih
ulica i uskih prolaza. To je bio Kamengrad, prastara arapska etvrt.
Nita se ovde nije ulo. Masivne bele kamene zgrade pokazivale su
ulicama samo prazna lica. Prozori, ne vei od obinih proreza, bili su
zatvoreni kapcima. U veini sluajeva, vrata, ta slavna kamengradska vrata
sa ploama, bogato izrezbarena, obasuta bronzanim kvrgama, sa veto
usaenom intarzijom, svaka pojedina vrata zasebno islamsko remek-delo
ukraavanja, bejahu zatvorena, a inilo se i zakljuana. Radnje su odavale
utisak dronjavosti, a njihovi mali izlozi bili su posuti prainom. Firme su
veinom bile toliko izbledele da ih je Sibila jedva uspevala da proita:
PREMANDOV DUAN
MONDIJEVE RETKOSTI
ABDULAHOVA BRATSKA PRODAVNICA
MOTIL-ALOV BAZAR
Odavno su Arapi otili iz Zanzibara. I Indijci su veinom takoe otili,
mada se govorilo da poinju malo po malo da se vraaju. Povremeno, idui
svojim komplikovanim putem kroz lavirint Kamengrada, taksi se
mimoilazio sa drugim crnim limuzinama, verovatno ruske ili kineske
proizvodnje, sa oferom, u kojima su sedeli dostojanstveni, u sebe
povueni ljudi tamne koe, u belim odedama. Zakonodavci, pretpostavila
je, na putu ka mestu dravnikih sastanaka. Nikakvih drugih vozila nije
bilo, niti peaka sem vrlo malog broja ena, odevenih od glave do pete u
crno, koje su urile, usamljene, svojim poslom. Kamengrad nije imao ni
trag od one vitalnosti seoskih predela; bio je grad duhova, mislila je,
prikladno mesto za odmor mrtvih posetilaca. Pogledala je Zahariasa, koji je
klimnuo glavom i nasmeio se, i to brzim mirkavim osmehom koji je
potvrivao njeno zapaanje i saoptavao joj da je i Zaharias primetio isto.
Komuniciranje je bilo brzo meu mrtvima, a oevidne stvari retko je
trebalo govoriti.
inilo se da je put do hotela ba neobino zamren, a voza je esto
zastajao pred radnjama, govorei sa puno nade: elite bronzani
sanduii? bakarni lonci? srebrne retkosti? zlatni lanci iz Kine? Iako je
Sibila blago odbijala njegove predloge, on je nastavljao da ukazuje na
bazare i duane, uveravajui da iskreno govori, da su cene umerene a
kvalitet odlian, i najzad je poela da shvata, snalazei se polako u gradu,
da su kraj nekih uglova proli vie od jedanput. Naravno: voza je sigurno
primao novac od trgovaca, koji su ga plaali da namamljuje turiste. Molim
vas, vozite nas u na hotel, ree Sibila. Poto je ovaj istrajavao u svom
reklamiranju (Ovde imate najbolja slonova kost, ovde najbolja ipka...)
ona je to ponovila neto vre, ali nije planula. Dorgej bi bio zadovoljan
ovom promenom u meni, mislila je; on sam bio je i premnogo puta
neposredna rtva njenog plamenog nestrpljenja. Nije znala konkretni
uzrok promene. Neki metaboliki, nuzefekat reaktiviranja, moda, ili su
moda njene dve godine druenja sa Ocem vodiem u hladnom gradu bile
uzrok, ili je moda stvar jednostavno u tome to je sad imala novo
saznanje, da je sve vreme sveta njeno, bilo bi apsurdno oseati urbu.
Va hotel je ovo, ree Ibuni konano.
Bila je to jedna stara arapska palata: visoki lukovi, bezbrojni balkoni,
ustajali vazduh, elektrini ventilatori koji se lenjo okreu u mranim
hodnicima. Sibili i Zahariasu dadoe prostrani apartman na treem spratu,
koji je gledao na dvorite u kojem su bujale palme, skerletni nandi, kapok
drvee, mleika poinsetia, i agapantus. Mortimer, Grahus i Nerita odavno
su stigli drugim taksijem, i bili su u identinom apartmanu sprat nie.
Okupau se, ree Sibila Zahariasu. Bie u baru?
Vrlo verovatno. Ili u bati, da proetam.
Izaao je. Sibila je brzo poskidala svoju odeu oznojenu od putovanja.
Kupatilo je bilo vizantijsko udo, sa detaljno izraenim vrtlozima boja na
ploicama, sa ogromnom utom kadom postavljenom visoko na noge koje
su doaravale orlovske kande stisnute oko lopti. Mlaka voda pocurila je
polako kad je Sibila odvrnula slavinu. Nasmeila se svome obrazu u
visokom ovalnom ogledalu. Jedno donekle slino ogledalo postojalo je u
zgradi za reaktiviranje umrlih. Onoga jutra kad se probudila, petoro ili
estoro mrtvih dolo je u njenu sobu da sa njom proslave njen uspean
prelazak granice ivot-smrt, a sa sobom su doneli veliko ogledalo;
delikatno, sa veoma sveanim dranjem, smakli su sa ogledala pokriva da
bi Sibili pokazali nju samu, golu, vitku, uzanog struka, vrsto uzdignutih
dojki, bez promena na lepoti njenog tela, bez oteenja bilo zbog smrti bilo
zbog reaktiviranja, tavie sa promenama na bolje, tako da je u svome
prelasku preko strane provalije postala po izgledu mlada, poela stvarno
da zrai lepotom.
Vi ste vrlo lepa ena.
Rekao je to Pablo. Njegovo ime i sva ostala imena saznala je tek kasnije.
Oseam takvu poplavu olakanja. Bojala sam se da u se probuditi kao
sasuena ruina.
To se nije moglo dogoditi, rekao je Pablo.
I nikad se nee dogoditi, ree jedna mlada ena. To je bila Nerita.
Ali i mrtvi stare, jel tako?
 O, da, mi starimo, kao i topli. Ali ne ba isto kaoi topli.
Sporije?
Daleko, daleko sporije. I drugaije. Svi nai bioloki procesi su neto
usporeni, sem funkcija mozga koje obino postaju bre nego dok smo bili
ivi.
Bre?
Videete.
To sve zvui idealno.
Imali smo izuzetno mnogo sree. ivot je prema nama bio dobar. Naa
situacija, stvarno, idealna je. Mi smo nova aristokratija.
Nova aristokratija ...
Sibila je skliznula polako u kadu, naslonila se leima na prohodni
porcelan, promekoljila se malo, doputajui da joj bedno mlaka voda
stigne do grla. Zatvorila je oi i lebdela mirno. itav Zanzibar eka na nju.
Ulice za koje sam mislila da ih nikad neu posetiti. Nek Zanzibar eka. Nek
eka. Rei koje nisam oekivala da izgovorim. Kad sam ostavila svoje telo na
onoj dalekoj obali. Ima vremena za sve, a sve u svoje vreme.
Vi ste vrlo lepa ena, Pablo joj je rekao bez namere da laska.
Da. Mislila je da im objasni, tog prvog jutra, da nije stvarno toliko marila
za izgled svog tela, da su njeni pravi prioriteti bili negde drugde, da su bili
usmereni na neto vie, ali nije bilo potrebe da im to kazuje. Razumeli
su. Razumeli su sve. Sem toga, ipak jeste marila za izgled svog tela. Da bude
lepa bilo joj je manje vano nego onim enama kojima je prirodna lepota
bila jedino oruje, ali ipak joj je izgled bio vaan; njeno telo prualo je
zadovoljstvo i njoj i, znala je, drugima, omoguavalo joj je da pristupi
ljudima, bilo je sredstvo za uspostavljanje veza, i ona je za to uvek bila
zahvalna. U onoj ranijoj egzistenciji njeno oduevljenje sopstvenim telom
bilo je narueno saznanjem o neizbenosti njegovoga sporog, postojanog
propadanja, o izvesnosti gubitka te sluajno steene moi koju joj je lepota
davala, ali sad je dobila potedu od toga; vremenom e se menjati ali nikad
nee morati da doivi ono to doive topli, naime, da se postepeno
raspadaju. Njeno reaktivirano telo nee je izdati nikakvim
porunjavanjem. Ne.
Mi smo nova aristokratija ...
Posle kupanja stajala je nekoliko minula pokraj otvorenog prozora,
izlaui se gola vlanom povetarcu. Zvuci su stizali do nje: daleka zvona,
blistavo avrljanje tropskih ptica, glasovi dece koja su pevala na nekom
jeziku koji ona nije uspevala da identifikuje. Zanzibar! Sultani i zaini,
Livingston i Stenli, Tipu Tib trgovac robljem, glumac Ser Riard Barton koji
je prenoio moda ba u ovoj sobi. Oseala je neku suvou u grlu, otkucaje
u prsima: malo uzbuenja je konano u njoj oivelo, posle svega. Bila je
ispunjena iekivanjem, ak oduevljenjem. itav Zanzibar leao je pred
njom. Vrlo dobro. Mrdaj, Sibila, nabaci neke krpice, pa da klopnemo i
pogledamo grad.
Uzela je iz kofera laku bluzu i orc. Upravo se tad Zaharias vratio u sobu,
i ona ree, ne podiui pogled: Kent, ta misli, da li je u redu da nosim
orc ovde? Ovi su ... Samo jedan pogled na njegovo lice, i njene rei
zastadoe. ta je bilo?
Upravo sam razgovarao sa tvojim muem.
On je ovde?
Priao mi je u holu. Znao je kako se zovem. Vi ste Zaharias, rekao
mi je, sa onom Hemfri-Bogartovskom malom otrinom u glasu, kao kad se
na filmu prevareni mu suoava sa Drugim Mukarcem. Gde je ona?
kae. Moram da je vidim.
O, ne Kente.
Pitao sam ga zato hoe da te vidi. A on, Ja sam njen mu. Reko,
moda ste bili njen mu nekad, ali stvari su se promenile. Kad o n . . .
Ne mogu da zamislim Dorgeja da govori otro. On je tako blag ovek,
Kente! Kako je izgledao?
Kao izoid, ree Zaharias. Staklaste ucakljene oi, miii u vilcama
samo igraju, znaci strahovitog pritiska svuda na njemu. On je svestan da
nije u redu da ini takve stvari, zar ne?
Dorgej je savreno svestan kako treba da se ponaa. Jaoj, Kente, k o j a
stupidna guva! Gde je on sada?
Jo uvek u prizemlju. Nerita i Lorens priaju sa njim. Ne eli da ga
vidi, jel tako?
Naravno da ne.
Napii mu ceduljicu u tom smislu i ja u mu je dole odneti. Reci mu da
se isti.
Sibila odmahnu glavom. Ne elim da ga povredim.
Da ga povredi? Taj te je pratio oko pola sveta kao zacopani deko,
pokuavao je da prodre u tvoje privatne stvari, ometa nam jedno vano
putovanje, odbija da se povinuje konvencijama koje vae za odnose toplih i
mrtvih, a ti...
On me voli, Kente.
Voleo te je. U redu, to priznajem. Ali ona osoba koju je on voleo vie ne
postoji. Mora mu se to utuviti u glavu.
Sibila je zatvorila oi. Ne elim da ga povredim. Ne elim ni tebe da
povredim.
Ja ga neu povrediti. Hoe da ga vidi?
Ne, ree ona. Zastenjala je od ljutine i hitnula svoju bluzu i orc u
jednu stolicu. Oseala je estoke otkucaje u slepoonicama, imala je
oseanje da joj je upuen izazov, pretnja, neto to nije doivela jo od
onog stranog dana na humkama u Njuarku. U par koraka nala se kraj
prozora i pogledala dole, napola oekujui da u dvoritu vidi Dorgeja
kako se svaa sa Neritom i Lorensom. Ali tamo dole nije bilo nikoga sem
jednog deka, hotelskog posluitelja, koji je podigao pogled ka njenim
golim grudima kao da vidi dva svetionika i nainio irok zasenjujui
osmeh. Sibila mu okrete lea i ree potmulo: Idi opet dole. Reci mu da mi
je nemogue da ga vidim. Upotrebi ba tu re. Ne da ga neu videti, niti da
ne elim da ga vidim, niti da ne prilii da ga vidim, nego samo da je
nemogue. A onda telefoniraj na aerodrom. Vraam se u Dar veernjim
avionom.
Ali tek smo stigli!
Nije vano. Vratiemo se nekom drugom prilikom. Dorgej je veoma
istrajan; nee prihvatiti nita sem brutalnog odbijanja, a to ne mogu da mu
uinim. Zato idemo odavde.

Klajn nikad ranije nije video mrtve izbliza. Obazrivo, sa nelagodnou,

grabio je priliku za pokoji brz, intenzivan pogled na Kenta Zahariasa dok
su sedeli jedan uz drugog na stolicama od ratana, meu palmama u velikim
saksijama, u holu hotela. Didibhoi mu je ranije priao da se razliitost
mrtvih jedva moe videti, da je vie podsvesno osea nego to je vidi, i to
se sad pokazalo istinitim; oi su se donekle razlikovale, naravno, zbog
toliko dobro znane postojanosti pogleda mrtvih, a sem toga na
Zahariasovoj koi se primeivalo neko udno bledilo ispod crvenila lica, ali
da nije znao, Klajn moda ne bi pogodio ta je Zaharias. Pokuao je da
zamisli ovog oveka, ovog crvenokosog, u licu crvenog mrtvog arheologa,
kopaa po blatnim humkama, u krevetu sa Sibilom. Kako rade ono to
mrtvi u krevetu rade, ma ta to u stvari bilo. O tome ak ni Didibhoi nije
mnogo znao. Neto rukama, oima, aputanjima i osmesima, ba nimalo
genitalno, ili je tako bar Didibhoi mislio. Ovo ja razgovaram sa
Sibilinim ljubavnikom. Ovaj je Sibilin ljubavnik. Ba je udno to mu to
toliko smeta. Dok je bila iva imala je flertove mimo braka; imao je i on;
imao je svako; to je bilo sastavni deo naina ivota. Ali oseao se izvrgnut
pretnji, smoden, potuen, pred ovim hodajuim leom od ljubavnika,
Klajn ree: Nemogue?
Tu re je upotrebila.
Zar ne mogu dobiti ni deset minuta s njom?
Nemogue.
Da li bi me ona pustila bar da je neki sekund gledam? Samo bih voleo
da saznam kako izgleda.
Zar ne nalazite da je to poniavajue, toliko grebati unaokolo samo
radi jednog pogleda na nju?
Da.
Pa ipak to jo uvek hoete?
Da.
Zaharias je uzdahnuo. .Nita ne mogu da uinim za vas. ao mi je.
Moda je Sibila umorna posle tolikih putovanja. Mislite li da bi mogla
biti povoljnije raspoloena sutra?
Moda, ree Zaharias. Pa onda to ne doete sutra?
Vrlo ste ljubazni.
De nada.
Jedno pie?
Ne, hvala, ree Zaharias. Vie se ne preputam piu. Ne od kad ...
Nasmeio se.
Klajn je oseao miris viskija u Zahariasovom dahu. Meutim, nema veze.
Nije bitno. Otii e. Voza parkiran izvan hotelskog parkinga proturio je
glavu kroz prozor svog taksija i rekao sa puno nade: Jedan krug po ostrvu,
gospodin? Plantae karanfilia videti, stadion atletski?
Ve sam ih video, ree Klajn. Zatim slee ramenima. Vodite me na
plau.
 Proveo je poslepodne gledajui kako tirkizni talasii lapu po
ruiastom pesku. Sledeeg jutra vratio se u Sibilin hotel, ali njih tamo vie
nije bilo, svih petoro su otili, otili poslednjim nonim letom za Dar, rekao
je recepcionista kao da se izvinjava. Klajn je zatraio da telefonira, i
slubenik mu je pokazao jedan starinski aparat u nii kod bara.
Telefonirao je Barvaniju. ta se ovo deava? rekao je. Kazali ste mi da
e oni ostati najmanje nedelju dana!
Pa, gospodine, stvari se menjaju, ree Barvani blago.

Kakvi su predznaci? ta e budunost doneti? Ne znam, nemam

predoseanje. Kad god se pauk sa neke vrste take baci na dole, on pred
sobom vidi samo prazninu u kojoj ne moe da nae nogostup pa ma koliko
se protezao. Tako je i sa mnom: uvek je preda mnom praznina; napred me
goni ona konzistencija koju nalazimo iza sebe. Ovaj ivot je ispreturan i
straan, ne treba ga podnositi.
Seren Kjerkegor, Ili-ili

Didibhoi ree: U itavom tom pitanju smrti, ko moe rei ta valja

prijatelju moj? Kad sam bio deko, u Bombaju, nije bila retkost da nai
susedi Hindu religije upranjavaju ritual sati, a to je spaljivanje udovice
na lomai njenoga mua, i koja nam to prepotentnost sad daje pravo da ih
nazivamo varvarima? Dabome , njegove oi sevnue nestano, ipak ih
jesmo nazivali varvarima, samo ne kad bi nas mogli uti. Hoete jo
karija?
Klajn je zadrao uzdah. Ve je bio skoro sit, a taj laki, indijski paprika
sa pirinem i piletinom, bio je vatreno ljut, palio je daleko jae nego to je
Klajn normalno podnosio; ali je Didibhoijevo gostoprimstvo
nenametljivo uporno, imalo neki hieratiki kvalitet zbog koga se Klajn
oseao kao da ini svetogre kad god bi u njegovom domu neto dirao.
Nesmeio se i klimnuo glavom, a Didibhoi se pridie, srui kaiku pirina
u Klajnov tanjir, zatrpa ga raskuvanim mesom, i zasu atnijem i sambalom.
utke, iako joj niko nije rekao, Didibhoijeva enas se u kuhinju i vrati se
sa hladnom flaom Hajnekena. Dobro su funkcionisali zajedno, ovo dvoje
parsija, njegovi domaini.
 Bili su elegantan par, ak iznenaujue lep. Didibhoi je bio uspravan
ovek sa snanim orlovskim nosem, tamnom levantinskom koom, kosom
crnom kao a, stranim brcima. Njegove ake i stopala behu neobino
malih razmera; njegov manir utiv i rezervisan; kretao se, preduzimao
akcije takvom brzinom da je to ve bilo na ivici nervoze. Klajn je ocenio da
Didibhoi ima ve pokoju godinu preko etrdeset, a podozrevao je da bi ta
procena mogla lako biti pogrena za desetak godina tamo ili ovamo.
Njegova ena (Klajnu zaudo nikad nije bilo saopteno njeno ime.) bila je
mlaa od svog mua, skoro jednake visine, svetlije koe (sa svetlim tonom
masline), i raskono sladostrasno graena. Oblaila se nepromenljivo u
svilene sarije koji su tekli niz njenu figuru; Didibhoi je nosio zapadnjako
poslovno odelo, sa sakoima i kravatama u stilu koji je pre dvadeset godina
izaao iz mode. Klajn nikad nije video nijedno od njih dvoje gologlave; ona
je nosila na glavi belu lanenu maramu, a on izvezenu poluloptastu kapu
pripijenu uz lobanju zbog ega su ljudi lako mogli da pogreno nagaaju da
je orijentalni jevrejin. Bili su bez dece i sami sebi dovoljni, inili su
zatvorenu adu, savrenu jedinicu, bili su dva segmenta istog entiteta,
sastavljena i nerazdvojna, kao nekad Klajn i Sibila. Njihova harmonina
meuigra misli, gestova inila ih je pomalo nezgodnim, ak zastraujuim,
u oima drugih ljudi. Kakvi su bili nekad, i Klajn i Sibila.
Klajn ree: U vaem narodu ...
O, veoma se razlikuje, veoma, sasvim je jedinstveno. Znate za na
pogrebni obiaj?
Izlaganje mrtvih silama prirode, ako se ne varam?
Didibhoijeva ena se zakikotala: Vrlo star sistem za recikliranje!
Kule utanja, ree Didibhoi. Otiao je do ogromnog prozora
trpezarije i stao leima okrenut Klajnu, zurei u zasenjujua svetla Los
Anelesa. Kua Didibhoijevih, sva od crvenog drveta i stakla, uala je
rizino na stubovima blizu kreste kanjona Benedikt, neposredno ispod
Malholanda: pogled iz nje obuhvatao je sve od Holivuda do Santa Monike.
Ima ih pet u Bombaju, ree Didibhoi, na bregu Malabar. To je jedan
kameniti greben kojise uzdie nad Arabijsko more. Kule su vekovima stare,
svaka je okrugla i ima nekoliko stotina stopa u preniku, a okruena
kamenim zidom visokim dvadeset do trideset stopa. Kad parsi umre ... vi
znate za to?
Ne onoliko koliko bih eleo
 Kad parsi umre, odnesu ga do ovih kula na gvozdenoj mrtvakoj
nosiljci. Nose ga ljudi koji su po zanimanju ba nosai leeva. Oaloeni
idu u procesiji, dva po dva, a ruke su im spojene tako to dre po jednu
belu maramicu izmeu sebe. Divna scena, dragi prijatelju. U kamenom
zidu postoje vrata kroz koja samo nosai leeva smeju proi, nosei svoj
teret. Niko drugi ne sme da ue u kulu utanja. U njoj je kruna platforma
poploana velikim kamenim ploama, podeljena na tri reda, a u svakom
redu postoje plitka, otvorena leita. U spoljanji red se polau tela
mukaraca, u srednji tela ena, a u unutranji tela dece. Mrtvac dobija
svoje leite, i tu poiva; ptice leinari uzleu sa visokih palmi koje rastu u
batama oko kula; za sat ili dva ostanu samo kosti. Kasnije se ogoljeni i
suncem osueni skelet baca u jamu koja je u centru kule. Bogati i siromani
tu se zajedno raspadaju u prah.
I svi parsiji se, ovaj, sahranjuju na taj nain?
A, ne, ne, ni u kom sluaju, ree Didibhoi ivahno. Sve starinske
tradicije se danas slabo potuju, zar to niste znali? Mladi pripadnici nae
vere zalau se za kremiranje ili ak za klasino stavljanje u zemlju. Ipak,
mnogi od nas jo uvek uviaju lepotu starog naina.
. . . lepotu? . . .
Didibhojeva ena ree tiho: Sahraniti mrtve u zemlju, u vlanom
tropskom podneblju gde se zaraze lako ire, ini nam se da nije u skladu sa
sanitarnim pravilima. A spaljivanja tela predstavlja gubitak materije,
traenje. Ali kad prepustimo tela efikasnim, gladnim pticama, a one to
brzo, isto, bez komplikacija, tada slavimo ekonomiju prirode. A kad se
neije kosti pomeaju u jami sa kostima itave nae zajednice, to je
konana forma demokratije.
A leinari sami ne ire zaraze, s obzirom da se hrane telima koja...
Nikad, ree Didibhoi vrsto. Niti podleu naim bolestima.
Dolazim do zakljuka da vi oboje planirate da vaa tela budu preneta u
Bombaj kad... uasnut, Klajn zastade usred rei, odmahnu glavom,
kaljucnu malo od nelagodnosti, i naini usiljeni osmejak. Eto vidite ta
ovaj va radioaktivni kari naini od mog lepog ponaanja? Oprostite mi.
Stvarno nije u redu da ja kao gost sedim za vaim stolom i ispitujem vas o
vaim planovima za pogreb!
Didibhoi se prigueno nasmejao Smrt za nas nije neto zastraujue,
prijatelju moj. Ona je, kao to stvarno jedva da je i potrebno rei, zar ne?
ona je prirodni dogaaj. Jedno vreme smo tu, a onda odemo. Kad nam doe
vreme, da, i ona i ja prepustiemo se Kulama utanja.
Njegova ena dodade otro. Bolje tamo nego u hladne gradove! Mnogo
bolje!
Klajn kod nje nikad ranije nije opazio takvu estinu.
Didibhoi se jednim zamahom okrenuo od prozora i upiljio u nju. Klajn
ni to nikad ranije nije video. inilo se da se krhka pauina izgraene
utivosti koju su on i ovo dvoje pleli itavo vee sad iznenada cepa, pa ak i
da su veze izmeu Didibhoija i njegove ene trpele sada izvesno
naprezanje. Sav ustran, leprav, Didibhoi je poeo da skuplja prazne
tanjire, i posle dugog nezgodnog momenta rekao: Nije mislila nikog da
uvredi.
to bi se ja uvredio?
Osoba koju volite izabrala je da ode u hladne gradove. Mogli bi
pomisliti da je i njoj upuena kritika kad je moja ena izrazila svoje
nerapoloenje prema...
Klajn je slegao ramenima. Ona ima pravo na svoje miljenje. Pitam se,
meutim...
Zastao je, ispunjen nelagodnou, bojei se da zadre suvie duboko.
Da?
Nije u vezi s temom.
Molim vas, ree Didibhoi. Stari smo prijatelji.
Pitao sam se, ree Klajn polako, da li vam ne oteava stvari, s obzirom
da provodite sve svoje vreme meu mrtvima, prouavate ih, prisustvujete
njihovim obiajima, posveujete im itavu karijeru, to to vaa enana
evidentno prezire hladne gradove i sve to se u njima deava. Poto joj je
tema vaeg rada odbojna, znai da ne moete deliti svoj rad s njom.
Au, ree Didibhoi, ija je napetost istovremeno vidno popustila,
ako se o tome radi, ja imam jo manje simpatija prema celom postupku
reaktiviranja nego ona.
Stvarno? Klajn nikad nije ni sanjao da Didibhoijeva linost ima i ovu
stranu. Reaktiviranje vas odbija? Pa onda, zato ste ga izabrali za temu
tako intenzivnog prouavanja?
Didibhoi je izgledom odavao istinsko zaprepaenje. ta? Jel vi:
kaete da ovek mora imati linu naklonost prema pojavama u svojoj
oblasti naunog rada? Nasmejao se. Vi ste, rekao bih, jevrejskog porekla,
ali se vaa doktorska teza ipak odnosila, zar ne, na rane faze Treeg
Rajha?
Klajn je mirnuo, trgao se. Mat! ree on.
Kao sociolog nalazim da je subkultura mrtvih neodoljivo
interesantna, nastavi Didibhoi. Doiveti, tokom svoje karijere, erupciju
jednog tako radikalno novog aspekta ljudske egzistencije, neverovatan je
dar sree. Ne postoji plodnije polje za moje istraivanje. Svejedno nemam
elje, ama ba nimalo, da budem reaktiviran. Za mene, moju enu, bie
Kule utanja, vrelo sunce, usluni leinari, i kraj, nema vie, terminus.
Pojma nisam imao da su vaa gledita takva. Pretpostavljam, da sam
vie znao o teoriji parsija, mogao sam shvatiti...
Ne razumete me. Nae primedbe nisu teoloke vrste. Radi se o tome da
delimo jednu elju, jedan idiosinkratini ef, da ne nastavljamo to posle
onog vremena koje nam je dato. Sem toga, imam ozbiljne zamerke na uticaj
reaktiviranja na nae drutvo. Oseam veliku nelagodnost to su meu
nama ti mrtvi, oseam isto privatni strah od njih i kulture koju stvaraju,
ak mi je ogavno ... Didibhoi se zadrao. Vidite li kako su kompleksni
moji radovi prema toj temi, kakva je meavina fascinacije i odbojnosti?
ivim u stalnoj napetosti izmeu ta dva pola. Ali zato vam priam sve to,
stvari koje ako vas i ne uznemiravaju, a ono sigurno vam ne sviaju? Da
ujemo o vaem putovanju u Zanzibar.
ta da kaem? Otiao sam, ekao par nedelja da se ona pojavi, nisam
uspeo uopte da joj se pribliim, i doao sam kui. Potegao sam ak u
Afriku, a nisam je ni za tren video.
Kakva frustracija, dragi prijatelju Dorgej!
Ostala je u svojoj sobi. Nisu me pustili da se popnem do nje.
Ko nije pustio?
Njena pratnja, ree Dorgej Klajn. Putovala je u drutvu jo etvoro
mrtvih, naime jedne ene i trojice mukaraca. Delila je sobu sa arheologom
Zahariasom. On je bio taj koji ju je zaklonio od mene, a izveo je to, mogu
rei, vrlo lukavo. Ponaa se kao da ona njemu pripada. to moda i jeste
sluaj. ta mi moete rei o tome, Framdi? Da li se mrtvi ene i udaju? Jel
Zaharias njen novi mu?
Teko. Mrtvi uopte ne koriste termine mu i supruga. Oni
uspostavljaju veze, to da, ali spajanje u vezani par izgleda da je vrlo retko
meu njima, a moda uopte ne postoji. Umesto toga oni imaju sklonost da
stvaraju pseudoporodine grupe za meusobnu podrku, sa tri, etiri ili
vie osoba u grupi,
Mislite da su sve etvoro njenih pratilaca njeni ljubavnici?
Didibhoijev pokret puno je kazao. Ko e to znati? Ako mislite u
fizikom smislu, sumnjam, mada ovek nikad ne moe biti siguran. Izgleda
da je Zaharias njoj u svakom sluaju neto kao specijalni pratilac. Moda je
jo nekoliko drugih ulo u njenu pseudoporodicu, moda svi, moda niko.
Imam razloga da verujem da u izvesnim trenucima svako od mrtvih moe
zatraiti od svih drugih mrtvih da se ponaaju kao da su mu porodica. Ko
zna? Mi sagledavamo aktivnosti tih ljudi, kao to se ono kae, kroz staklo,
mutno.
Ja Sibilu ne vidim ak ni toliko. Uopte i ne znam kako sada izgleda.
Nije izgubila nita od svoje lepote.
To ste mi i ranije rekli. Ali hou ja lino da je vidim. Ne moete vi
stvarno razumeti, Framdi, koliko elim da je vidim. Ovaj bol koji oseam,
to ne mogu da ...
Hoete da je vidite ovoga trenutka?
Klajn se zatresao grem zaprepaenja. ta? Kako to mislite? Jel ona
...
Skrivena u susednoj sobi? Ne, ne, nita tako. Ali imam malo
iznenaenje za vas. Hajdemo u biblioteku. iroko se smeei, Didibhoi
je krenuo prvi iz trpezarije u malenu radnu sobu do nje, sobu gusto
nabijenu od poda do plafona knjigama, i to knjigama u zaprepaujue
irokom rasponu jezika, ne samo na engleskom, francuskom, i nemakom,
nego i sanskritu, hindu jeziku, gudaratiju, farsiju, jezicima
Didibhoijevog poliglotskog vaspitanja u majunoj koloniji parsija u
Bombaju, u zajednici gde se nijedan jezik, jednom zavoljen, vie nije
odbacivao. Odgurujui u stranu hrpu profesionalnih asopisa na ijim
stranicama su mnogo gde bile podvrtanjem nainjene ui, on izvue
sjajnu sliku-kocku, doticajem palca aktivirao je njeno unutranje svetlo i
zatim ju je dodao Dorgeju Klajnu.
Otra, zasenjujua holografska slika prikazivala je tri figure na irokoj
travnatoj povrini, za koju se inilo da je neograniena i da je bez drvea,
stena ili drugih vizuelnih prekidanja, kao beskonano odmotani zeleni
tepih pod praznim smrtnoplavim nebom. S leve strane stajao je Zaharias,
lica dobrim delom sakrivenog od kamere; petljao je neto oko zatvaraa
jedne ogromne puke, i zato gledao dole. Daleko na desnoj strani stajao je
zdepasti ovek iji je izgled odavao snagu, crnokos, bledog lica ije su
grube crte bile tako rasporeene da su se videli tako rei samo brada i
nozdrve. Klajn ga je prepoznao: Antoni Grahus, jedan od onih mrtvih koji
su sa Sibilom doli u Zanzibar. Pored njega je stajala Sibila, obuena u
akire kakao boje i kruto upeglanu belu bluzu. Grahusova ruka bila je
ispruena; oito, ba joj je ukazao na neki cilj, napeto nianila puetinom
skoro iste veliine kao Zahariasova.
Klajn je pomicao kocku malice tamo i amo, prouavao njeno lice iz
raznih uglova, i dok je gledao njen lik prsti mu postadoe debeli i trapavi, a
oni kapci poee da podrhtavaju. Didibhoi je rekao istinu: nije izgubila
nita od svoje lepote. A ipak, nije uopte bila ona Sibila koju je poznavao.
Kad ju je poslednji put video, opruenu u kovegu, izgledala je kao
besprekorna mermerna statua sebe same, i sad je opet - taj isti statueskni
nadrealni izgled. Njeno lice bilo je maska bez izraza, smireno, udaljeno,
iznad stvari; njene su oi bile lakirane misterije, na njenim je usnama bio
slabaan, enigmatian, jedva primetan osmeh. Plaio se njenog ovakvog
izgleda, stranog, nepoznatog. Moda joj je snaga njene usredsreenosti
dala takvu odbojnu mramornost, jer, inilo se, ulivala je itavo svoje bie u
zadatak nianjenja. Naginjui kocku daleko jae, Klajn je uspeo da sagleda i
to na ta je nianila: Gledala je u nezgrapnu ptiurinu koja se kretala kroz
travu u donjem levom uglu, ptiurinu veu od urana, debelu kao dak,
pepeljastosivog perja, beliastim prsima i repom, utobelim krilima, i
kratkim, kominim nogama. To stvorenje je ostavljalo utisak svean,
prilino dostojanstven, i pomalo besmislen, nije pokazivalo da shvata da
mu se blii propast. Kako je udno da e Sibila ubiti to stvorenje, ona koja
je uvek mrzela oduzimanje ivota; Sibila sada ena-lovac, Sibila meseeva
boginja, Sibila Diana!
Uzdrman,Klajn podie pogled ka Didibhoiju i ree: Gde je ovo
snimljeno? Valjda na tom safariju u Tanzaniji?
Da. U februaru. Ovaj ovek je bio vodi, ovaj beli lovac.
Video sam ga u Zanzibaru. Zove se Grahus. Bio je u grupi mrtvih sa
Sibilom.
On rukovodi lovnim rezervatom nedaleko od Kilimandara, ree
Didibhoi, koji je odvojen iskljuivo za mrtve. To je zapravo jedna od
bizarnijih manifestacija njihove subkulture. Mrtvi love samo one ivotinje
koje su ...
 Klajn upita nestrpljivo: Kako ste dobili ovu sliku?
Snimila ju je Nerita Trejsi, koja takoe prati vau enu.
I nju sam sreo u Zanzibaru. Ali kako...
Jedan njen prijatelj je moj poznanik, tanije moj dostavlja, vrlo vredna
veza za moja istraivanja. Pre neki mesec zamolio sam ga da mi nabavi,
ako moe, neto ovako. Naravno, nisam mu rekao da je to namenjeno
vama. Didibhoi se unese blie. Vi kao da ste u nevolji, prijatelju moj.
Klajn klimnu glavom. Zatvorio je oi kao da hoe da ih zatiti od
sjaktavih povrina Sibiline slike. Posle nekog vremena ree ravnim glasom,
bez naglaska: Moram da se doepam prilike da je nekako vidim.
Moda bi bolje bilo za vas da napustite ...
Ne.
Zar nema naina da vas ubedim da je za vas opasno da jurite za svojom
fantazijom o ...
Ne, ree Klajn. ak i ne pokuavajte. Potrebno je da ja stignem do
nje. Potrebno.
I ta, kako mislite to da izvedete?
Klajn ree mehaniki, kao robot: Odlaskom u hladni grad Zion.
Pa to ste ve radili. I nisu hteli da vas prime.
Ovog puta hoe. Ne odbijaju mrtve.
Oi parsija se rairie. Zar da se odreknete svog sopstvenog ivota? Jel
to va plan? ta to govorite, Dorgej?
Klajn odvrati smejui se: Nisam uopte to mislio.
Zbunjen sam.
Nameravam da se infiltriram. Preruiu se u mrtvog. Uvui u se u
hladni grad, kao nevernik u Meku. Zgrabio je Didibhoija za runi zglob.
Moete li mi pomoi? Da me nauite njihovim postupcima, njihovom
argonu?
Otkrie vas istog trena.
Moda i nee. Moda u prvo stii do Sibile.
Ovo je ludilo, ree Didibhoi tiho.
Svejedno. Imate znanje. Pomoi ete mi?
Didibhoi blago izvue ruku iz Klajnovog stiska. Preao je na drugi kraj
sobice i pozabavio se nekoliko trenutaka jednom neurednom policom
knjiga, sreivao ih je ovako a onda onako. Konano ree: Ja lino bih malo
mogao da uinim za vas. Moje znanje je iroko ali ne duboko, ne dovoljno
duboko. Ali ako insistirate na sprovoenju ovoga, Dorgej, mogu da vas
upoznam sa nekim ko bi moda mogao da vam pomogne. Taj je jedan od
mojih dostavljaa, jedan od mrtvih. Odbacio je autoritet Otaca-vodia, to je
sada osoba koja meu mrtve spada, ali njima ne pripada. Nije iskljueno da
bi vam on mogao dati potrebne instrukcije.
Zovite ga.
Moram vas upozoriti da je on nepredvidljiv, uznemiren, moda ak
sklon izdajstvu. Normalan ljudski moral njemu nita ne znai u ovom
sadanjem stanju.
Zovite ga.
Kada bih samo mogao da vas odgovorim od ...
Zovite ga.

Svae donose probleme. Ovih dana lavovi mnogo riu. Posle tuge doe
radost. Nije dobro mnogo tui decu. Bolje da sad odete i poete kui. Danas
je nemogue raditi. Treba da idete u kolu svaki dan. Nije preporuljivo ii
tim putem, ima vode na stazi. Nije vano, moi u da proem. Bolje da se
brzo vratimo. Ove lampe troe mnogo petroleja. Nema komaraca u
Najrobiju. Ovde nema lavova. Neki ljudi su ovde, trae jaja. Ima li vode u
bunaru? Ne, nema vode. Ako su tu samo trojica, rad danas nee biti mogu.
D. V. Perot: Nauite sami svahili

Grahus besno mae nosaima i urlie: ika njia hii hii! Trojica se
okreu, a dvojica samo gacaju dalje. Ninji njote, poziva on. Fanga kama
hiv!, odmahuje glavom, pljuje, brie znoj sa ela. Dodaje tiim glasom i na
engleskom, pazei da ga nosai ne uju. Radite kako vam kaem, kopilani
jedni crni i zli, inae ete mrtviji nego ja, i to pre no to sunce zae!
Sibila se nervozno nasmeja. Uvek im se tako obraa?
Pokuavam da budem dobar prema njima. Ali kakve koristi od toga,
kakva je korist od bilo ega? Ajde, treba da odrimo korak sa njima.
Od zore nije proao ni jedan pun sat a sunce je ve veoma vrelo, ovde na
ravnom suvom predelu izmeu Kilimandara i Serengetija. Grahus vodi
grupu na sever kroz visoku travu, pratei trag ivotinje za koju misli da je
kvaga, stvor slian konjiu a srodan zebri samo sa nepotpunim prugama.
Meutim kriti put kroz visoku travu naporan je posao, a nosai stalno
skreu prema jednoj jaruzi koja nudi zavodljivu senku gustia trnovitog
drvea, tako da on konstantno mora da se izdire na njih da bi ih zadrao na
putanji koji on eli. Sibila je zapazila da Grahus ovako vie na svoje crnce,
kao da nisu nita drugo do tvrdoglave ivotinje, i govori o njima iza
njihovih lea sa grubim prezirom, ali sve to kao da je samo deo njegove
uloge belog lovca: a takoe, je zapazila, u trenucima kad se nije
oekivalo da e ona ita videti, da je Grahus privatno u stvari nean, blag
meu svojim nosaima, da ih ak voli, da ih zafrkava pretpostavlja ona
askanjem na svahiliju i veselim proigravanjem udaraca kao u boksu. I
nosai glume: ponaaju se u tradicionalnom maniru svoje profesije,
naizmenino su snishodljivi i patronizirajui prema klijentima,
naizmenino poziraju kao sveznajui nosioci mudrosti savane i kao glupi,
prostosrdani divljaci koji znaju samo da podmetnu lea pod tovar.
Meutim klijenti kojima pruaju usluge nisu ba sasvim isti kao oni
sportisti iz Hemingvejevih vremena, naime mrtvi su, pa se nosai potajno
plae tih udnih stvorova za koje rade. Sibila ih je videla kako mrmljaju
molitve i glade amajlije kad god sluajno dotaknu nekog od mrtvih, a
ulovila je i pokoji njihov neobazriv pogled prepun straha i moda
odvratnosti. Grahus njima nije prijatelj, bez obzira koliko se veselo ponaa
u njihovom drutvu; izgleda da ga posmatraju kao nekakvog udovinog
arobnjaka, a klijente kao otelotvorene avole.
Znojei se, ne priajui mnogo, lovci se kreu u koloni po jedan, napred
nosai sa pukama i zalihama, pa Grahus, Zaharias, Sibila, Nerita koja
neprestano kljoca svojom kamerom, i Mortimer. Krpice belih oblaka
plove lagano preko ogromnog luka neba. Trava je raskona i debela, jer su
kratkotrajne kie u decembru bile neuobiajeno jake. Kroz nju promiu
sitne ivotinje, samo sevnu i nema ih: veverice, akali, biserke. S vremena
na vreme ukau se i krupnija stvorenja: tri nadmena noja, par mrktavih
hijena, krdo tomson gazela koje tee kao mrka reka preko ravnice. Jue je
Sibila zapazila, pijunirajui prirodu, i dva bradaviava svinjeta, nekoliko
irafa, i jednu servalu, elegantnu divlju maku velikih uiju, koja je klizila
kao minijaturni ita. Ni na jednu od tih ivotinja nije se smelo pucati,
izuzev na one specijalne koje su rukovodioci ovog rezervata uveli radi
zadovoljavanja specijalnih potreba svojih klijenata; sve to je svrstano u
izvornu afriku divlja, a to znai sve to je ivelo ovde pre nego to su
mrtvi iznajmili ovaj komad zemljita od plemena Masai, zatieno je
dravnim propisom. Sami Masai imaju dozvolu da love lavove, jer je ovo
njihov rezervat, ali tako malo Masaija je ostalo, da i ne mogu da uine neku
veliku tetu. Jue, posle bradaviavih svinjia a pre irafa, Sibila je spazila
svoje prve Masaije, petoricu vitkih, zgodnih mukaraca izduenih tela. Bili
su goli ispod svoje minimalne crvene odee, klizili su neujno kroz bunje,
i esto zastajali i onda stajali zamiljeno na jednoj nozi, naslanjajui se na
svoja koplja. Izbliza su bili manje zgodni; bez zuba, muvama popljuvani, svi
sa stomanom kilom. Ponudili su na prodaju, za nekoliko ilinga, svoja
koplja i svoje ogrlice od inuva, ali su se safaristi ve ranije nakupovali
masajskih narodnih proizvoda, i to u Najrobiju, u prodavnicama retkosti,
po cenama zaprepaujue viim.
itavo su se jutro unjali u potrazi za kvagama, i Grahus je ukazivao na
otisak kopite ovde, na sveu balegu tamo. Zaharias je bio taj koji je zatraio
da odstreli kvagu. Kako znate da ne pratimo zebru?, pita on zlovoljno.
Grahus namiguje. Pouzdajte se u mene. Naii emo i na zebre, tamo
napred. Ali dobiete svoju kvagu. To vam garantujem.
Ngiri, predvodnik nosaa, okree se i ceri, Piga kvaga muzuri, bvana,
kae Zahariasu, namiguje kao i Grahus, a onda (Sibila to jasno vidi) njegov
srdani samopouzdani osmeh bledi, kao da je hrabrosti dostajalo samo za
jedan sekund takvog osmeha, a veo straha pokriva opet crno sjajno lice.
ta je rekao? pita Zaharias.
Da ete ubiti finu kvagu.
Kvage. Poslednja kvaga koja je postojala u divljini ubijena je oko 1870.
godine, posle ega su na svetu ostale samo tri ive kvage, sve tri enke.
Buri su istrebili kvage, da bi njihovim nenim mesom hranili svoje robove
Hotentote, da bi oderane koe kvaga posluila za izradu vrea za bursko
ito, da bi utavljena koa kvaga posluila za veldoen za burske noge.
Kvaga u londonskom zoolokom vrtu uginula je 1872. godine, ona u
Berlinu 1875. i amsterdamska kvaga 1883. godine, posle ega vie nijedna
iva kvaga nije viena sve dok tehnikom selekcije unazad i genetskim
manipulacijama ova izumrla vrsta nije oivljena 1990. kad je i ovaj lovni
rezervat otvoren za potrebe jedne ograniene, specijalne klijentele.
Skoro e, evo, podne, a jo nijedan hitac nije ispaljen itavog jutra.
ivotinje poinju da trae zaklon; nee se ponovo pojavljivati dok se senke
ne odue. Vreme je da se zastane, podignu atori, povade flae piva i
sedvii, da se priaju zasenjujue prie o straobalnim avanturama sa
pomahnitalim bufalima i nervoznim slonovima. Ali ne jo, samo jo malo.
Hodai savlauju niski breg i sagledavaju, u dugoj kosoj udubini s druge
strane, jato nojeva i nekoliko stotina zebri koje pasu. im se ljudi pojave,
nojevi poinju polako i obazrivo da se udaljavaju, ali zebre, koje se ba
nimalo ne plae, nastavljaju da pasu. Ngiri upire prstom i kae: Piga,
kvaga, bvana.
Ma to su samo zebretine, kae Zaharias.
Grahus odmahuje glavom. Ne. Slunite malo. ujete taj zvuk?
U poetku niko ne zapaa nita neobino. Ali onda, stvarno, Sibila uje:
prodorno, visoko, lajavo njitanje, vrlo udno, zvuk iz nestalog vremena,
krik zveri kakvu Sibila nikad nije upoznala. To je pesma mrtvih. Sad je i
Nerita uje, pa Mortimer, i najzad Zaharias. Grahus odmahuje glavom
prema udaljenijoj strani udubine. Tamo se, meu zebrama, nalazi pet-est
ivotinja koje bi zamalo mogle biti zebre, ali nisu: nedovrene zebre, sa
prugama samo na glavi i prednjim delovima tela; ostatak njihovog tela ima
utobraon boju, noge su im bele, a grive tamnobraon sa bledim prugama.
Njihova se tela na suncu presijavaju kao liskun. Ponekad podiu glave,
isputaju to uvrnuto udarno zvidee njitanje, pa se opet priklone ka
travi. Kvage. Bia zalutala iz prolosti, ostaci, reaktivi rani duhovi. Grahus
daje znak, i grupa se razvija u strelce levo i desno po vrhu brega. Ngiri
dodaje Zahariasu njegovu ogromnu puku. Zaharias klekne, naniani
svojim kolosalnim orujem.Nema urbe, mrmlja Grahus. Imamo celo
poslepodne..
Jel ja izgledam kao neko ko se uri?, pita Zaharias. Zebre su se sad
ispreile kao da ba namerno sakrivaju malu grupu kvaga. Ne sme da ubije
zebru, naravno, jer bi to znailo problem sa uvarima lovita. Minuti
prolaze. Onda se zaklon od zebri odjednom razdvaja i Zaharias pritiska
obara. Grdna eksplozija; zebre strelovito kreu u bekstvo u dese: pravaca,
tako da je oko izloeno bombardovanju vrtoglavih stroboskopskih talasa
belog i crnog; a kad itava grevita pometnja proe, jedna kvaga ostaje
leei na boku, sama na polju: prela je granicu ivot/smrt. Sibila je
posmatra mirno. Svojevremeno ju je smrt uznemirivala, ma koja i kakva,
ali sad vie ne.
Piga muzuri!, viu nosai trijumfalno.
Kufa, kae Grahus. Mrtva. ist pogodak. Stekli ste svoj trofej.
 Ngiri je brz sa noem za dranje. Te noi, ulogoreni ispod irokog boka
Kilimandara, veeraju peenje od kvage, nosai i mrtvi podjednako. Meso
je sono, robusno, i neznatno oporo.
Sutradan, kasno popodne, dok prolaze kroz sveiji predeo, ispresecan
potocima i gusto obrastao visokim, grubim, sivozelenim drveem oblika
vaze, nalete na neto udovino. Stvor zarastao u upavo krzno dronjavog
izgleda, visok etiri ili pet metara, stoji uspravno na divovski tekim
zadnjim nogama, oslanjajui se na neverovatno debeli i teki rep. Navalio
se na jedno drvo, napada njegove gornje grane svojim prednjim udovima
koji se zavravaju opakim kandama nalik na red kosa za koenje trave;
pohlepno vae lie i granice. Primeuju ljude, ali samo za kratko;
osvrnuvi se, prouava ih malenim, stupidnim utim oima; za tim se vraa
svom jelu.
Retkost, kae Grahus. Znam lovce koji su proli ovaj rezervat skroz-
naskroz, a nisu naili na ovoga. Da li ste ikad videli neto tako runo?
ta je to? upita Sibila.
Megaterijum. Dinovski lenjivac. Iz June Amerike, zapravo, ali nismo
cepidlaili oko geografije kad smo popunjavali ovo mesto. Imamo ih samo
etiri, a cena za odstrel jednog iznosi sam-bog-zna koliko hiljada dolara.
Niko se jo nije prijavio da odstreli megaterijuma. Sumnjam da e ikad
iko.
Sibila se pita gde bi ova zver mogla biti osetljiva na metak: sigurno ne bi
valjalo gaati u mutni mozgi veliine zrna graka. Pita se, takoe, kakav bi
sportist naao zadovoljstvo u lovu na ovako neto. Neko vreme gledaju
kako monstrum rastre drvo. Onda polaze dalje.
Grahus im sledee zore pokazuje jo jednu retkost: bledi svod, nalik na
ogromnu lubenicu, ugnezdio se u busen guste trave blizu potoka. Nojevo
jaje? pokuava Mortimer.
Blizu. Vrlo blizu. Jaje ptice moa. To je najvea ptica na svetu. Sa novog
Zelanda je, a izumrla je negde u osamnaestom veku.
Nerita une, lako kucne po jajetu. Al bi bio omlet od ovoga!
Tu ima dovoljno da rua sedamdeset pet ljudi, kae Grahus. Sedam
litara tenosti, lako moe biti. Samo naravno da ne smemo da ga diramo.
Prirodni prirataj je vrlo vaan za odranje potrebnog broja ivotinja u
ovom parku.
A gde je mama moa? pita Sibila. Zar je u redu da ovako ostavi jaje?
 Moe nisu mnogo pametne, odgovara Grahus. Eto jednog dobrog
razloga to su izumrle. Verovatno je odlutala da nae neto za jelo. I...
Gospode boe, ote se Zahariasu.
Moa se vratila, iznenadno izbila iz gustia. Stoji nad njima kao pernata
planina, iju siluetu ocrtava duboko plavetnilo praskozorja: noj, manje-
vie, ali uveliani noj, noj nad svim nojevima, ptiurina etiri metra visoka,
sa tekim ugojenim telom, sa vratom nalik na debelo vatrogasno crevo, sa
nogama nalik mladim stablima, na dnu naoruanim kandama. Ma ta bi
ovo bilo, ako ne Sinbadov ruk, koji moe da odleti sa slonom u kandama!
Ptica kilji u njih, tuno razmatrajui bandicu malih stvorova okupljenu
oko njenog jajeta; zabacuje vrat kao da se sprema da napadne, i Zaharias
posee za jednom pukom, ali mu Grahus zadrava ruku, jer se moa samo
sprema da protestuje. Ona mukne, dubokim alobnim glasom, ali se ne
mie. Samo polako odstupajte, kae im Grahus. Nee napasti. Samo se
drite podalje od tih nogu, ako vas jednom ritne usmrtie vas.
Ba sam neto razmiljao da zatraim dozvolu za mou, kae
Mortimer.
Ubijati ovo, vrlo je dosadno, kae mu Grahus. Samo tako stoje i puste
da ih ubijete. Bolje vam je ono za ta ste se prijavili.
Ono za ta se Mortimer prijavio jeste auroks, iezli divlji bik evropskih
uma, poznat Cezaru, poznat Pliniju, plen junaka Zigfrida, konano
istrebljen godine 1627. Ravnice istone Afrike nisu udobna ivotna sredina
za aurokse, pa se ovo krdo, prizvano u ivot naporima genetikih vraeva,
zadrava u poumljenim visijama, nekoliko dana puta od prebivalita
kvaga i megaterijuma. Zalazei u jednu mranu umu lovci nailaze na
grupe razbrbljanih pavijana i na usamljene slonove prostranih uiju, a na
jednom mestu isprelamane svetlosti i senke, i na velianstvenu antilopu,
mujaka vrste bongo, sa parom divnih izvitih rogova. Grahus vodi lovce
dalje, dublje u umu. Odaje napetost: ovde ima opasnosti. Nosai promiu
kroz umu kao crni dusi, ire se u polukrunim formacijama kao krabine
hvataljke, komuniciraju meusobno i sa Grahusom pomou zviduka. Ovde
svako dri spremnu puku u rukama. Sibila na pola oekuje da ugleda
leoparda, kako visi kao zavesa sa neke horizontalne grane iznad njih, ili
kobre kako kliu kroz rastinje pri tlu. Ali, ne osea strah.
Pribliavaju se jednom proplanku.
Auroksi, kae Grahus.
 Ima ih desetak; brste bunje. To su velika goveda kratke dlake a dugih
rogova, miiava, budne panje. Namirisali su uljeze, podiu svoje teke
glavude, umrkuju vazduh, bacaju krvave poglede. Grahus i Ngiri
razmenjuju poruke samo obrvama. Onda Grahus klimne glavom i
promrmlja Mortimeru: Ima ih previe. ekajte da se raziu malo.
Mortimer se smei. Izgleda neto nervozan. Auroksi su poznati po tome to
napadaju bez upozorenja. etiri, pet, est tih zveri skliznulo je u umu i
nestalo, a ostali se povlae na ivicu proplanka, kao da hoe da isplaniraju
svoju strategiju; ali jedan veliki bik, kivnog i groznog pogleda, ne odstupa,
zuri u ljude. Grahus se dri na prednjim delovima stopala. Njegovo grubo
telo Sibili izgleda kao studija mobilnosti, spremnosti.
Sad, kae on.
Istog trena bik auroks juria, kree neobinom hitrinom, pognute glave,
rogova ispruenih kopljoliko. Mortimer puca. Kurum udara sa glasnim
ljaptavim zvukom, sruuje se u rame auroksa, to je savreni pogodak, ali
ivotinja ne pada, i Mortimer ponovo puca, manje elegantno rastre
stomak ivotinje, a onda Grahus i Ngiri takoe pucaju, ne na Mortimerovog
auroksa ve preko glava drugih, da ih oteraju, i ta rizina taktika uspeva,
ostale ivotinje bee u umu stampedom. Bik koga je Mortimer pogodio
primie mu se, sad nesigurno, gubi zamah, i pada praktino pred
Mortimerove noge, valja se, ubada umsko tlo svojim kopitama.
Kufa kae Ngiri. Piga njati mzuri, bvana. Mortimer se ceri i kae:
Piga.
Grahus mu upuuje pozdrav kao da salutira. Uzbudljivije nego ranije
kae.
A ovi su moji, kae Nerita tri sata kasnije, pokazujui jedno drvo
spoljnoj ivici ume. U njegovim se granama gnezdi nekoliko stotina
golubova, ima ih toliko da se ini da na ovom drvetu rastu golubovi umesto
lia. enke su obinih boja, odozgo svetlobraon, odozdo plavo ali su
mujaci ivopisni, sa bogatim, sjajnim plavim perjem na grudima i leima,
grudima kestenove boje sa prelivima vinskocrvene, sa svetlucavim
takama bronzanog i zelenog na vratu, i sa udnim, ivim oima blistave,
vatrene oran boje. Grahus kae: Tano. Nali ste svoje putnike.
Koja je to fora, ubijati golubove na drvetu? pita Mortimer.
Nerita ga sasee pogledom. A koja je fora pucati u bika koji tri? To je
signal Ngiriju, koji ispaljuje jedan hitac u vazduh. Prenuti golubovi prhnu
sa grana i potom lete u niskim krugovima. U starim danima, pre vek i po, u
umama Severne Amerike, niko se nije trudio da gaa golubove-putnike u
letu: oni su bili hrana a ne plen sportista, pa je bilo prostije reetati ih dok
sede po granama. Tako je jedan lovac, sam, mogao ubiti i hiljade ovih ptica
za jedan dan. Zato je bilo dovoljno samo petnaeset godina da se populacija
golubova-putnika smanji sa nebozacrnjujuih milijardi na nulu. Nerita ima
vie sportskog duha. Ovo je, na kraju, primer njene vetine. Niani
samarom, puca, puni, puca, puni. Oamuene ptice padaju na zemlju. Ona
i njena puka sad su jedno bie, imaju jednu nameru. Koji sekund potom,
sve je gotovo. Nosai skupljaju popadale ptice i slamaju im vratove. Nerita
sad ima dvanaest golubova, za koliko je dobila dozvolu: jedan par za
punjenje i uvanje, ostalo za veeru. Preiveli su se vratili na svoje drvo
odakle zure u lovce mirno, bez prebacivanja. Ovi se mnoe tako prokleto
brzo, mrmlja Grahus. Ako ne pripazimo probie se iz rezervata i zauzee
celu Afriku.
Sibila se smeje. Bez brige. Snai emo se. Ako smo ih unitili jednom,
moemo i drugi put, ako zatreba.
Sibilin plen je dodo. U Daru, kad su podnosili molbe za dozvole, ostali su
se podsmevali njenom izboru: debela ptica neletaica, nesposobna za
bekstvo ili borbu, toliko mutne pameti da se niega ne boji. Sibila ih je
ignorisala. Ona hoe dodoa zato to dodo za nju predstavlja sutinu
umiranja, prototip svega to je mrtvo i iezlo. injenica da nije zabavno
pucati u glupog dodoa, Sibili nita ne znai. I sam lov kao takav joj je
besmislen.
Kroz ovaj ogromni rezervat ona luta kao u snu. Via i megateriju, i
velike aurokse, kvage, moe, vresne koke, javanske nosoroge, dinovske
armadile, i mnoge druge retke stvorove. Ovo mesto je prebivalite duhova.
Ingenioznost genetskih majstora je neograniena: jednog dana e rezervat
ponuditi trilobite, tiranosauruse, mastodonte, tigrove sa sabljastim
zubima, baluhiterije, i ak (to da ne?) zajednice australopitekusa, plemena
neandertalaca. Sve za razonodu mrtvih, ije su zabave najee pomalo
uozbiljene. Sibila razmatra da li se stvarno moe nazvati ubijanjem ovaj
odstrel laboratorijski stvorenih retkosti. Jesu li ove ivotinje prave ili
vetake? ive stvari ili veto sastavljene konstrukcije? Prave su,
zakljuuje ona. ive. Jedu, vare, mnoe se. Samima sebi sigurno izgledaju
stvarne, pa i jesu stvarne, moda stvarnije nego mrtva ljudska bia koja
ponovo hodaju u sopstvenim odbaenim telima.
 Puku, kae Sibila najbliem nosau.
Evo te ptice, rune, smene; gaca mukotrpno kroz visoku travu. Sibila
preuzima oruje i niani niz cev. ekaj malo, kae Nerita. Htela bih ovo
da snimim. I polazi ukoso od grupe, ispoljavajui silnu panju da ne uplai
dodoa, meutim dodo ne pokazuje da je uopte svestan prisustva svih njih.
Kao emisar iz tamnog vilajeta, koji nosi dobre vesti o smrti svim
stvorenjima jo neizumrlim, dodo vredno radi na tome da im pree put.
Fino, kae Nerita.
Antoni, pokai prstom na doda, kao da si ga upravo ugledao, hoe
Kente, ako bi mogao da gleda dole na svoju puku, kao da prouava
zatvara ili neto. Fino. A ti Sibila, samo dri tu pozu, kao niani.
Nerita pravi snimak.
Sibila savreno hladno povlai obara.
Kazi imekvia, kae Grahus. Posao je zavren.

Iako je prilino neprijatna stvar biti prinuen na polaenje u susret

samome sebi (neprijatna otprilike kao prelaenje granice pomou
pozajmljenog pasoa), ipak je to sada onaj pravi uslov potreban da bi se
poelo sa sticanjem istinskog samopotovanja. I pored svih naih
svakodnevnih bljutavih gluposti, da prevarimo sebe nije nam lako, tavie,
najtee je. Trikovi kojima uspevamo da zasenimo druge, nita ne vrede u
onoj vrlo dobro osvetljenoj zadnjoj uliici gde ovek zakazuje randevue sa
samim sobom; pridobijajui osmesi ne pomau, niti lepo sastavljeni
spiskovi dobrih namera.
Doana Didion: O samopotovanju

Bolje ti je da veruje u ono to Did pokuava da ti kae, ree

Doloroza. Deset minuta u hladnom gradu, i proitae te. Pet minuta.
Didibhoijev ovek bio je malog rasta, izgledao je izguvano, moglo mu
je biti etrdeset ili pedeset godina, nosio je neurednu dugu crnu kosu, piljio
je iroko razmaknutim oima. Koa mu je bila belouta, lice izmravelo. Svi
mrtvi koje je Klajn video izbliza imali su oko sebe atmosferu nezemaljske
smirenosti, ali ovaj ne: Doloroza je bio napet, vrpoljio se, tip koji pucketa
zglobovima i grize usne. A ipak nekako nije bilo sumnje da je mrtav, isto
toliko mrtav kao Zaharias, kao Grahus, kao Mortimer.
Proitae ta? upita Klajn.
Ukapirae. Ukapirae. Znae da nisi mrtav jer se to ne moe glumiti.
Gospode boe, ti nisi toliko znao engleski jezik? Dorgej, to je strano ime.
Trebao sam da znam. Odakle si ti?
Iz Argentine, zapravo, ali su me doveli u Kaliforniju kao malog deka.
Godine 1955. ujte, ako me uhvate, uhvate me. Ja samo hou da uem
tamo i provedem pola sata u razgovoru sa svojom enom.
Gospodine moj, nemate vi vie nikakvu enu.
Sa Sibilom, ree Klajn, ozlojeen. U razgovoru sa Sibilom, mojom ...
mojom bivom enom.
Vai. Uveu vas.
Koliko e to da kota?
Zaboravite to, ree Doloroza. Ovaj Did me je malice zaduio. I vie
nego malice. Dakle nabavim vam lek...
Lek?
Onaj lek koji koriste agenti poreznika kad se infiltriraju u hladne
gradove. Suava zenice, skuplja kapilare, daje oveku onaj dobri stari
izgled. Agente uvek uhvate i iutiraju napolje, a tako e i vas, ali .. ete da
uete tamo sa oseanjem da ste kao dobro maskirani. Jedna uljana
kapsula, svaki dan po jedna pre doruka.
Klajn pogleda Didibhoija. Zbog ega agenti poreske slube
pokuavaju da se infiltriraju u hladne gradove?
Iz istog razloga iz kog se trpaju i u sva ostala mesta, ree Didibhoija.
Da pijuniraju. Pokuavaju da sastave dosijea o finansijskim poslovima
mrtvih, vidite, a dok Kongres ne izglasa zakone kojima e se pojam ivota
definisati kako treba, nema nikakvog odreenog naina da se prinudi
osoba koja je zakonski mrtva da otkrije ...
Doloroza ree: Dalje, pozadina. Mogu da vam nabavim potvrdu da ste
boravili na primer u hladnom gradu Albani u dravi Njujork. Da kaemo da
ste umrli u decembru, a? A reaktivirali su vas ak tamo na istoku zato to,
ek da vidimo ...
Mogao sam da prisustvujem godinjoj skuptini Amerikog
udruenja-istoriara u Njujorku, predloi Klajn. Time se ja bavim,
vidite, profesor sam istorije novog doba na Univerzitetu u Los Anelesu. A
zbog praznika nisu mogli da prenesu moje telo u Kaliforniju, nije bilo
mesta ni u jednom avionu, pa su me zato uputili u oblinji Albani. Kako to
zvui?
Doloroza se nasmeio. Vi ba uivate u konstruisanju lai, profesore.
Njuim tu osobinu u vama. Vai, dakle hladni grad Albani, a ovo vam je prvi
izlazak iz njega, suenje krila; tako se to zove, suenje krila, jer iz hladnog
grada kad se izlazi to ti je kao novoroeni leptir iz svoje aure, mekan i
vlaan i sam na nepoznatom mestu. E, ima masa stvari koja mora da se zna
o ponaanju, mali maniri, ljubaznosti, ta vrsta sranja, i na tome u raditi s
vama sutra i u sredu pa posle u petak, tri sesije; valjda e da bude dovoljno.
A zasad evo samo osnovnog. Ima samo tri stvari koje treba da pamtite dok
ste unutra:
Pod jedan, nikad ne postavljate direktno pitanje.
Dva, ne naslanjajte se ni na koga. Znate ta hou da kaem;
Tri, imajte na umu da je mrtvome itav svemir plastika, nita nije
stvarno, nita nije ba mnogo vano, sve je samo ala. Samo ala, prijatelju,
samo ala.

Poetkom aprila odleteo je u Solt Lejk Siti, iznajmio kola, i izvezao pored
planine Moab u Jutahu do visokog platoa oivienog planinama od crvenih
stena, gde su mrtvi sazidali svoj hladni grad Zion. Ovo je bila njegova druga
poseta nekropolisu. Prva je bila u pozno leto, 1991, vrue, suho doba, kad
je sunce ispunjavalo pola neba, kad su ak i vornovate smreke izgledale
oamuene od ege; a sad bejae mrazno poslepodne, slabano svetlo
klizilo je iz zimom uvijenih zapadnih bregova, a sneg se na mahove
kovitlao kroz gvozdenoplavi vazduh. Didibhoijeve instrukcije za
nalaenje puta pulsirale su sa memoekrana na Klajnovoj instrument-tabli.
etrnaest milja izvan grada, da, od autoputa se odvaja uzani poploani
drum, da, diskretna mala tabla oglaava PRIVATNI PUT, PROLAZ
ZABRANJEN, da, posle hiljadu metara drugi znak, sa natpisom Hladni
grad Zion, ulaz dozvoljen samo lanovima, da, a onda odmah iza barijere
od zelenih svetlosti preko druma, sistem za skeniranje, drum prepreuju
rampe koje se uzdiu iz podzemnih instalacija kao kose, a glas iz
nevidljivog zvunika kae: Ako imate dozvolu da uete u Hladni grad
Zion, molim postavite je pod levi brisa.
 U onom prethodnom dolasku, dozvolu nije imao, i dalje od ovog mesta
nije stigao, mada je bar uspeo da povede malu konverzaciju sa nevidljivim
uvarem iz koje je iscedio informaciju da Sibila uistinu stanuje ba u ovom
hladnom gradu a ne u nekom drugom. Sad je uglavio Dolorozinu
falsifikovanu potvrdu o boravku pod brisa, na svoju ofer ajbnu, i napeto
ekao, i kroz trideset sekundi rampe se sklonie sa vidika. Poterao je kola
dalje, krivudavim putem koji je sledio prirodne konture guste ume
kvrgavih etinara, i konano dospeo do ciglenog zida koji je, inei
zaokrete, zalazio levo i desno u umu kao da okruuje ceo grad. Verovatno
i okruuje. Klajnom je ovladalo oseanje da je Zion hermetini grad, teak i
zapeaen kao stari Egipat. U ciglenom zidu, metalna kapija; zelene
elektronske oi ga osmotrie, dadoe signal odobravanja, i zid se
kotrljanjem po tokovima otvori.
Polako je vozio ka centru grada, prolazei prvo kroz zonu graevina za
koje je pretpostavio da slue komunalnim potrebama; depoi, trafo stanica,
optinski vodovod, ta li: grupa groznih bezprozornih jednospratnih
zgradetina od blokova topljene ljake; onda zae u stambeni deo, koji nije
bio mnogo lepi. Ulice su inile pravougaonu mreu; zgrade bejahu
zdepaste, sumorne, bezline, homogene. Automobilskog saobraaja
praktino nije ni bilo, a peaka u deset blokova nije video vie od deset, s
tim to mu ni tih deset nisu uputili ba ni jedan pogled. Znai takvu su
sredinu mrtvi sebi izabrali za drugi ivot. Ali emu takva hotimina
sumornost? Nikad nas neete razumeti, glasilo je svojevremeno
Dolorozino upozorenje. I bio je Doloroza u pravu. Iako mu je Didibhoi
rekao da hladni gradovi nisu ba armantni, Klajn ovako neto nije
oekivao. Mesto je imalo neki glacijalni kvalitet, kao da je celo sahranjeno
u blok prozirnog leda: tiina, sterilnost, mir, mrtvanice. Hladni grad, da,
dobar je to naziv. Arhitektonski gledano, grad je liio na najgore mogue
novo naselje raeno po sistemu jeftino i bedno, ali jo vie je
oneraspoloavala psihika tekstura, slina onim jezivim amerikim
naseljima penzionera, onim bezbrojnim Sunanim salaima i Svetovima
odmora, odmaralitima bez dece i bez radosti gde su se okupljale
zajednice ivih mrtvaca one druge vrste, da ekaju sudnji as. Klajn
zadrhta.
Konano, kad je zaao u grad jo minut ili dva dublje, uoio je neki znak
aktivnosti, ako ne ba ivota: oping centar, zgrada ravnog krova, sa
fasadom od gipsanog maltera, omotana u obliku latininog slova U oko
svog dvorita, sadravala je postojani tok kupaca koji su ili tamo amo.
Dobro. Sad e Klajn izai na prvu probu. Parkirao je kola blizu usta slova
U, i krenuo etkajui se, ispunjen nelagodnou, unutra. Oseao se kao
da mu je elo semafor na kome u ritminim intervalima blistaju rei
odavanja:
LAE ULJEZ JE UBACIO SE PIJUNlNA.
Hajte, mislio je, zgrabite me, epajte varalicu, da svrimo s time,
izbacujte me, vezujte me, zakucajte me na krst. Samo, nije se inilo da sija
taj semafor. Totalno su ignorisali Klajna. Iz utivosti? Ili iz prezira? Bacao
je kriom poglede, nadao se neprimetne, na kupce, napola oekujui da iz
prve naleti na Sibilu. Svi su izgledali kao somnabuli, kretali su se utke,
staklastih oiju, po svojim poslovima. Nema osmeha ni askanja: smrznuta
nadmetnost ovih samodovoljnih ljudi pojaavala je uobiajenu atmosferu
trnog centra u predgrau do nadrealistike intenzivnosti, Norman Rokvel
a preko njega sloj Dalija ili De Kirika. Ovaj oping centar izgledao je kao i
svaki drugi oping centar: prodavnice odee, banka, prodavnica, ploa,
snek barovi, cvear, prodavnica TV i stereo ureaja, bioskop, prodavnica
jeftinih sitnica. Jedna razlika, meutim, postade Klajnu oigledna dok je
lutao od radnje do radnje: sve je bilo automatizovano. Nigde nijednog
prodavca, umesto njih sveprisutni su bili ekrani sa podacima, ali je, nema
sumnje, baterija skrivenih kamera obeshrabrivala lopove. (Ili je elja za
sitnom kraom umirala prilikom prve smrti tela?) Muterije su se sami
posluivali svom robom, iznosili je pred ekrane za podatke, i prislanjali
palac na platne ploice da bi se iznos skinuo sa njihovih tekuih rauna.
Naravno. Pa ko bi traio svoju dragocenu reaktiviranu egzistenciju stojei
iza tezge i prodajui teniske patike ili eernu vatu? Niti bi stanovnici
hladnog grada razvodnjavali svoju izolaciju zapoljavajui tople. Neko je
ovde morao bar malo i da radi, oigledno (kako je roba dospevala u
radnje?) ali, shvatio je Klajn, ono to maine nisu mogle da urade, ovde,
uglavnom, nije ni raeno.
Deset minuta se unjao po centru. I kad je ve poeo da misli da je ovim
ljudima sasvim nevidljiv, jedan ovek niskog rasta a irokih ramena, elav
a sa udnovato mladalakim crtama, stao je pred njega i rekao: Ja sam
Pablo. elim vam dobrodolicu u hladni grad Zion. Ovo neoekivano
probijanje tiine tako je trglo Klajna da se morao boriti da zadri prikladnu
mrtvoliku neuznemirljivost. Pablo se toplo nasmeio, i svojim rukama
dotakao obe Klajnove ruke u znak prijateljskog pozdrava, ali njegove oi
bile su ledene, neprijateljske, daleke, inile su zastraujuu kontradikciju.
Poslali su me da vas povedem do mesta boravka. Idemo, vaa kola.
Sem to je davao uputstva o pravcu, Pablo je tokom petominutne vonje
progovorio jo samo tri puta. Evo kue za reaktiviranje, rekao je.
Petospratna zgrada, privlana koliko i bolnica, tamnobronzanih zidova,
prozora crnih kao oniks. Ovo je kua otaca-vodia, ree Pablo trenutak
kasnije. Skromna ciglena zgrada, kao rektorat, pokraj malog parka. I,
konano: Ovde odsedate. Prijatna poseta. Naglo je iziao iz kola, i udaljio
se brzo.
To je bila kua stranih, hotel za mrtve koji su doli u posetu, duga niska
struktura od blokova ljake, funkcionalna i nesjajna, jedna od najmanje
zavodljivih u ovom gradu neprijatnih zgrada. tagod drugo bilo sluaj sa
mrtvima, za matovitu arhitekturu oito nisu imali sklonosti. U
spartanskom holu, glas iz infoekrana odredio mu je sobu: etvrtastu kutiju
belih zidova i visokog plafona. Imao je zasebni WC, sopstveni infoekran,
uzanu postelju, ormari sa fiokama, skroman orman, mali prozor koji je
otvarao pogled na susednu zgradu, podjednako sumornu. Nita nije reeno
o plaanju; moda je bio gost ovog grada. Nita nije bilo reeno ni o emu.
inilo se da su ga prihvatili. Eto koliko je vredelo Didibhoijevo turobno
uveravanje da e ga smesta otkriti, i Dolorozino insistiranje da e ga
proitati za manje od deset minuta. Proveo je u Hladnom gradu Zion ve
pola sata. Jesu li ga proitali?
Svojevremeno je Doloroza rekao: Jelo kod nas nije vano.
Ali ipak jedete?
Naravno da jedemo. Ali to prosto nije vano.
Sad je meutim, bilo vano Klajnu. Ne neka fina kuhinja, ve kakva-
takva hrana: po mogustvu triput na dan. Ogladneo je. Zazvoniti sobarici?
Nema sobarica u ovom gradu. Okrenuo se infoekranu. Dolorozino prvo
pravilo: ne postavljaj direktno pitanje. To sigurno nije vailo za infoekran,
ve samo za mrtve. Nije se morao pridravati detalja bontona u razgovor,
sa kompjuterom. Opet, glas iz infoekrana moda i ne mora biti glas
kompjutera, pa je pokuao da primeni indirektni, saeti stil kojim se, i
mrtvi najradije slue izmeu sebe:
Veera?
Menza.
 Gde?
Centralno etiri, ree ekran.
Centralno etiri? U redu. Nai e gde je to. Presvukao se u istu odeu i
otiao niz dugi, vinilom poploani hodnik do hola. Spustila no; svetlele su
uline lampe; pod platom tame runoa grada vie nije bila tako
nametljiva, ak se u brutalnoj pravilnosti ulica ukazivala i neka vrsta
kontrolisane lepote.
Ulice meutim bejahu bez oznaka, i sasvim puste. Klajn je hodao
nasumice deset minuta, nadajui se da e sresti nekoga ko ide ka menzi ka
Centralnom etiri. Ali kad je konano sreo nekoga, visoku enu
kraljevskog dranja dobro zamaklu u godine, otkrio je da je nemoan da joj
se obrati. (Nikad ne postavljajte direktno pitanje. Nikad se ne naslanjajte ni
na koga.) Hodao je uz nju, utke i na odstojanju, sve dok se ona iznenada
ne okrete radi ulaska u jednu kuu. Jo deset minuta je lutao, opet sam.
Ovo je smeno, mislio je: bio mrtav, bio topao, svejedno nov sam u ovom
gradu, i valjda imam pravo na malu pomo. Moda je Doloroza samo
pokuavao da komplikuje stvari. Ka sledeem uglu, kad je ugledao jednog
oveka kako, pogurivi se protiv vetra, pripaljuje cigaretu, Klajn mu hrabro
prie.
Izvinite, ja ...
Onaj podie pogled. Klajn? ree. Da. Naravno. Dakle, i vi ste znai
preli granicu!
Klajn je shvatio da je to jedan od Sibilinih pratilaca iz Zanzibara. Onaj
otri, brza oka: Mortimer. lan njene pseudoporodine grupe, ta god to
bilo. Klajn je zurio kivno u njega. Ovo e morati da bude trenutak kad e
prevara biti razotkrivena, jer, pre samo est nedelja raspravljao se sa
Mortimerom u vrtu Sibilinog hotela u Zanzibaru, a to ni priblino nije
dovoljno vremena da neko umre, bude reaktiviran, i proe kroz period
suenja krila. Ali taj trenutak je proao a Mortimer nita nije rekao. Posle
dueg vremena Klajn ree: Upravo sam stigao. Pablo me je odveo do kue
stranih a sad traim menzu.
Centralno etiri? I ja idem tamo. Ba imate sree. Nikakvog znaka
sumnje na Mortimerovom licu. Laki osmejak je moda oznaavao da
Mortimer zna da Klajn nikako ne moe biti ono to tvrdi da je. Imajte na
umu da je mrtvome itav svemir plastika, sve je samo ala. ekam Neritu,
ree Mortimer. Moemo svi zajedno da jedemo.
 Klajn teko prevali preko jezika: Reaktiviran sam u Hladnom gradu
Albani. Tek sam iziao.
Ba fino, ree Mortimer.
Nerita Trejsi iskorai iz zgrade odmah do ugla: vitka ena atletskog
izgleda, etrdesetih godina, kratke crvenkastobraon kose. Stutila se ka
njima dugim koracima, i Mortimer joj ree: Evo Klajna, koga smo sreli
Zanzibaru. Upravo je reaktiviran, u gradu Albani.
Sibilu e to razonoditi.
Jel ona u gradu? izbrblja Klajn.
Mortimer i Nerita izmenjae lukave poglede. Klajn se osetio postieno.
Nikad ne postavljajte direktno pitanje. Prokleti Doloroza!
Nerita ree: Videete je uskoro. Oemo na veeru?
Menza nije bila onako asketski ureena kao to je Klajn oekivao: bila je
zapravo restoran, sasvim prijatan, komplikovano konstruisan u pet ili est
nivoa pregraenih svetlucavim tamnim visokim pregradama u male,
izdvojene prostore za ruavanje. Menza je imala topli, bogati izgled
tropskog odmaralita. Ali hrana, koja je stizala automatski iz rotirajueg
ureaja, bila je polufabrikovana i alosna: jo jedna estoka kontradikcija.
Samo ala, prijatelju, samo ala. U svakom sluaju bio je manje gladan nego
to mu se u hotelu uinilo. Sedeo je uz Mortimera i Neritu, brljajui po
svom jelu, dok je njihova konverzacija tekla pored njega viestruko bre
od brzine misli. Govorili su fragmentarno i eliptino, perifrasino, u
aposiopezama, njihov je stil obilovao hiazmusom, metonimijom,
oksimoronom, i zeugmom: njihova zasenjujua retorska tehnika stavljala
je Klajna u zbunjenosti i nelagodnosti, a to su oni, nije bilo mnogo sumnje, i
hteli. S vremena na vreme munjevito bi iskoili iz gustia indirektnosti da
proburaze Klajna brzim saglaajnim ubodom: zar nije je tako, pitali bi ga, a
on bi se nasmeio i klimnuo glavom, klimnuo glavom i nasmeio se,
govorei, da, da, apsolutno. Da li su oni to znali da se on lano predstavio, i
samo se poigravali njime, ili su ga na neki nain, ako je nemogue,
prihvatili kao jednoga od njih? Ovo nije mogao da oceni, tako je prefinjen
bio njihov stil. Sasvim nov lan zajednice reaktiviranih, rekao je sebi,
izgubio bi se u ovome skoro isto koliko i topli pred mrtvom straom.
Tad Nerita ree (ovog puta bez verbalnih poigravanja), Ona vam jo
strano nedostaje, zar ne?
Da. Neke stvari izgleda nikad ne mogu propasti.
 Sve propada, ree Mortimer. Dodo, auroksi, Sveto rimsko carstvo,
dinastija Tang, zidine Vizantije, jezik Mohendodara.
Ali ne Velike piramide, Jangce, koelakant, ili gornji deo lobanje
pitekantropa, uzvrati Klajn. Neke stvari izdravaju i opstaju. A neke se
mogu regenerisati. Neki izgubljeni jezici su deifrovani. ini mi se da
dodoe i aurokse love u jednom afrikom rezervatu, u ovoj naoj eri.
Kopije, ree Mortimer.
Uverljive kopije. Simulacije nita slabije od originala.
Jel to ono to vi traite? upita Nerita.
Traim ono to je mogue dobiti.
Moda sam spreman da se zadovoljim sa pet minuta razgovora sa
njom.
To ete dobiti. Ne noas. Vidite tamo? Eno je. Samo nemojte joj sad
smetati. Nerita je klimnula glavom, pokazujui preko zjapee dubine u
centru restorana; na dalekoj suprotnoj strani, i to tri nivoa vie, pojavili su
se Sibila i Kent Zaharias. Stajali su zakratko na ivici svoga prostora za
ruavanje, zurei prazno, bez emocija, u centralni prostor restorana. Klajn
je osetio da mu se jedan mii u obrazu nekontrolisano trza, otkrivajui
nemrtvaku nehladnokrvnost, pa je pritisnuo aku preko obraza, tako da
se mii odapinjao i trzao pod dlanom. Bila je kao boginja tamo gore,
boginja koja se pokazuje svojim oboavaocima u svom svetilitu, bleda
svetlucava figura, divnija ak i od one predstave koju je on tokom svojih
patnji izgradio ulepavajui uspomene, i inilo mu se nemoguim da je to
bie ikad bilo njegova supruga, da ju je poznavao i kad su joj oi bile
crvene i naduvene od noi provedene u uenju, da je gledao odozgo njeno
lice dok su vodili ljubav i posmatrao kako kezi zube u gru ekstaze koji je
tako blizak grimasi bola, da ju je znao i dangrizavu i neljubaznu u vreme
kad je bila bolesna, a svadljivu i nestrpljivu u zdravlju, osobu sa manama i
slabostima, mirisima i nedostacima, ukratko, da je bila ljudsko bie, ova
boginja, ovo nestvarno reaktivirano stvorenje, ovaj cilj njegovog traganja,
ova Sibila. Spokojno, ona se okrenula, i spokojno nestala u svoj zaklonjeni
separe. Ona zna da ste vi ovde, ree mu Nerita. Videete se sa njom.
Moda sutra. Tad Mortimer ree neto zaluujue posredno, a Nerita mu
odgovori istom mistificirajuom indirektnou, i tako bacie Klajna jo
jednom u reku svog lakog verbalnog plesa, dole u igre rei, dole i dole i
dole, i dok se on borio da se ne udavi, dok se naprezao da shvati njihove
replike, ni jedan jedini put nije pogledao ka mestu gde je Sibila sedela, ba
nijednom, pa je estitao sebi to je u svojoj maskeradi bar u tom pogledu
uspeo.
Te noi, leei sam u svojoj sobi u kui stranih, on se pita ta e rei
Sibili kad se njih dvoje konano sretnu, i ta e ona njemu rei. Da li e se
on usuditi da od nje grubo zatrai da mu opie odlike svoje nove
egzistencije? To je sve to od nje hoe, u stvari, to saznanje, otvor kroz koji
bi zavirio u njenu transformisanu linost; to je sve to se nada da e od nje
dobiti, jer je svestan da teko moe biti ma kakvih izgleda da je ponovo
dobije celu, meutim hoe li se usuditi da pita, hoe li se usuditi ak i tako
malo da pokua? Naravno da e postavljanje takvih pitanja njoj otkriti da
je on jo topao, previe glup i sirovih percepcija da bi shvatio ivot mrtvih;
ali on ne sumnja da e ona ionako momentalno shvatiti da je on iv. ta da
kae, ta da kae? Na pozornici svog uma on izvodi imaginarni tekst
njihovog razgovora:
Kai mi kako je to, Sibila, biti ovo to si ti sad.
Kao plivanje pod staklenom ploom.
Ne razumem.
Sve je mirno ovde gde sam ja, Dorgej. To je mir koji nadilazi shvatanje
razuma naega. Nekad bejah noena velikom olujom, a i najmanji
povetarac me mogae uzdrmati, ivot moj prolazae sa uzbuenjem,
mahnito, al sad, sad, sad sam u oku oluje, na mestu gde uvek u svemu mir
vlada. Posmatram, no ne dozvoljavam ita da me dosegne.
Ali zar na taj nain ne gubi oseanja? Zar ti se ne ini da si omotana
izolujuim slojem? Kae, kao plivanje pod staklom, a to nagovetava da si
izolovana, odseena, skoro umrtvljena.
Pretpostavljam da bi ti mogao tako misliti. Al ono to stvarno jeste, to
je, da na oveka vie ne deluje nepotrebnosti.
To mi zvui kao prilino ograniena egzistencija.
Manje ograniena nego grob, Dorgej.
Nikad nisam shvatio zato si zatraila reaktiviranje. Ti si juriala na
svet da ga prodre, Sibila, ivela si takvim intenzitetom, takvom strau.
Pristati na ovu vrstu egzistencije kakvu ima sad, da bude samo napola
iva ...
Nemoj biti budala, Dorgej. Bolje napola iva nego da trunem u zemlji.
Bila sam tako mlada. Toliko je mnogo jo bilo da se vidi i uradi.
 Ali gledati, i raditi, napola iv?
To si ti tako rekao, ne ja. Nisam ja iva uopte. Nisam postala ni manje,
a ni vie onakva kakvu si me poznavao. Umesto toga postadoh potpuno
drukija vrsta bia. Ni dobijanje ni gubljenje, samo razlika.
Da li su sva tvoja opaanja drukija?
Veoma. Moja je perspektiva ira. Sitnice se pokazuju kao sitnice.
Daj mi neki primer, Sibila.
Radije ne bih. Kako ita da ti objasnim; Umri i pridrui nam se, onda
e razumeti.
Zna da nisam mrtav?
Ama, Dorgej, kako si smean!
Ba je fino to jo mogu da te zabavim.
Izgleda tako povreeno, tako tragino. Maltene bih mogla da te
saaljevam. Hajde: pitaj me bilo ta.
Da li bi mogla da napusti svoje drutvo i ivi opet u svetu?
Nikad nisam na to pomislila.
Da li bi mogla?
Pa pretpostavljam da bih mogla. Ali, zato bih? Ovo je sad moj svet.
Ovaj geto.
Tako ti izgleda?
Zakljua sebe u zatvoreno drutvo sebi ravnih, u zbijenu subkulturu.
Zaseban argon, zid posebnog bontona, idiosinkrazije. Sve udeeno, rekao
bih, da stranca izbacuje iz ravnotee, da ga prinudi da se osea strancem.
To je odbrambena stvar. Hipici, crnci, homosi, mrtvi isti mehanizam, isti
proces.
I Jevreji takoe. Ne zaboravi Jevreje.
U redu, Sibila, Jevreji. Sa njihovim malim plemenskim alama,
zasebnim praznicima, sopstvenim tajanstvenim jezikom, da, dobar primer
za ovu tezu.
Onda, ja sam se pridruila jednom novom plemenu. ta je loe u
tome?
Zar ti je bilo potrebno da postane deo plemena?
ta sam pre imala? Pleme Kalifornijaca? Pleme univerzitetskih
profesora?
Pleme Dorgeja i Sibile Klajn.
 Preusko. U svakom sluaju isterana sam iz tog plemena. Bilo mi je
potrebno da se pridruim nekom drugom plemenu.
Isterana?
Smru. Posle toga povratka nema.
Mogla bi da se vrati. U svakom trenutku.
A, ne, ne, ne, Dorgej, ne mogu, ne mogu, nisam vie Sibila Klajn. I
nikad neu biti. Kako to da ti objasnim? Nema naina. Smrt donosi
promene. Umri pa vidi, Dorgej. Umri pa vidi.
Nerita je rekla: Ona vas eka u salonu.
Bila je to velika, hladno nametena soba sasvim na kraju onog drugog
krila kue stranih. Sibila je stajala pored prozora kroz koji se ulivalo bledo,
ledeno jutarnje svetlo. Uz nju su bili Mortimer i Kent Zaharias. Njih dvojica
uputie Klajnu misteriozne iskoene osmehe, moda utive a moda
podsmeljive, nije mogao da razazna kakve. Dal vam se svia na grad?
upita Zaharias. Jeste li razgledali znamenitosti Klajn je izabrao da ne
odgovori. Potvrdio je samo neznatnim klimanjem glave da je pitanje uo, i
okrenuo se Sibili. udnovato, oseao je savren mir u ovom trenutku
ostvarenja viegodinje elje: nije oseao ba nita u njenom prisustvu, ni
paniku, ni enju, ni smetenost, ni nostalgiju, nita, nita. Kao da je stvarno
mrtav. Znao je da je to smirenost totalnog straha.
Ostaviemo vas nasamo, ree Zaharias. Sigurno imate toliko da
kaete jedno drugom. Izaao je sa Neritom i Mortimerom. Klajnove oi
susretoe Sibiline i zadrae se tu. Gledala ga je hladno, sa nekom vrstom
nelinog odmeravanja. Taj njen prokleti osmeh, pomisli Klajn: sve njih
umiranje pretvara u Mona Lize.
Ona ree: Da li planira ovde dugo da ostane?
Verovatno ne. Neki dan, moda nedelju dana. Ovlaio je usne. Kako ti
je bilo, Sibila? Kako je ilo?
Sve je ispalo otprilike kako sam oekivala.
ta ti to znai? Moe da kae neto konkretnije? Niim nisi
razoarana? Nita te nije iznenadilo? Kako je tebi bilo, Sibila? Ao, Isuse ...
Nikad direktno pitanje!
On ree: Trebalo je da me pusti da te posetim u Zanzibaru.
To nije bilo mogue. Hajde da o tome sada ne priamo. Odbacila je tu
epizodu, uz nemarno odmahivanje rukom. Trenutak kasnije ona ree: Da
li bi te zanimalo da uje fascinantnu priu koju sam otkrila o ranim
danima Omanskog uticaja u Zanzibaru?
Inpersonalnost tog pitanja ga tre. Kako je mogla da ispolji takvo
totalno odsustvo radoznalosti u vezi sa njegovim dolaskom u Hladni grad
Zion, njegovom tvrdnjom da je mrtav, njegovim razlozima to je traio da
je vidi? Kako je mogla da se baci tako brzo, tako hladno, u diskusiju o
starovremenskim politikim dogaajima u Zanzibaru?
Pa valjda, ree on slabim glasom.
Ta ti je pria stvarno kao iz 1001 noi. Pria nam govori kako je Ahmad
lukavi zbacio Abdulaha ibn Muhammad Alavija.
Imena su mu bila nepoznata. On je odista uzeo neto malo uea u
njenim istorijskim istraivanjima, ali godine su prole otkad je s njom
radio, i sve je otplovilo tamo-amo po njegovoj pameti, ostavljajui
ispreturani talog Ahmada i Hasana i Abdulaha. Izvini, ree Stvarno se
ne seam ko su oni bili.
Nimalo ne gubei svoje spokojstvo, Sibila ree: Sigurno pamti da je u
osamnaestom veku, i poetkom devetnaestog, glavna sila u Indijskom
okeanu bila arapska drava Oman, kojom se vladalo iz Grada Muskata u
Persijskom zalivu. Pod dinastijom Busaidi, koju je zasnovao 1744. Ahmad
ibn Said al-Busaidi, Omanci su proirili svoju vlast do Istone Afrike.
Logina prestonica za njihovu afriku imperiju bila je luka Mombasa, ali
poto nisu bili u stanju da isteraju suparniku dinastiju koja je tamo
vladala, Busaidi su obratili panju oblinjem Zanzibaru, kosmopolitskom
ostrvu izmeanog arapskog, indijskog i afrikog stanovnitva. Strategijski
poloaj Zanzibara na obali i njegova prostrana, dobro branjena luka, inili
su to ostrvo idealnom bazom za istonoafriku trgovinu robljem, a taj
biznis su Busaidiji iz Omana nameravali da stave pod svoju kontrolu.
ini mi se da se sad neto priseam.
Vrlo dobro. Zasniva Omanskog sultanata u Zanzibaru bio je Ahmad
ibn Madid lukavi, koji se u Omanu popeo na tron 1811. godine posle,
sea se, posle smrti svog ujaka Abd-er Rahmana al-Busaidija.
Imena mi zvue poznato, ree Klajn neubeeno.
Sedam godina kasnije, nastojei da pokori Zanzibar bez upotrebe sile
nastavi Sibila, Ahmad lukavi je obrijao bradu i brkove i posetio ostrvo
preruen u predskazivaa budunosti. Nosio je utu odedu i skupi
smaragd na svom turbanu. U to doba skoro celim Zanzibarom vladao je
jedan domai vladalac, izmeane arapske i afrike krvi, Abdulah ibn
Muhammad Alavi, koji je od roditelja nasledio i titulu Mvenji Mkuu. Po
navici Mvenji Mkuua bili su preteno Afrikanci, pripadnici plemena zvanog
Hadimu. Kad je sultan Ahmad stigao u grad Zanzibar, prikazao je na
dokovima svoje pretskazivake vetine i privukao je toliko panje da mu je
zaas odobrena audijencija na dvoru Mvenji Mkuua. Ahmad je samo
predskazao Abdulahu sjajnu budunost, i proglasio da e moni vladar
znan irom sveta doi u Zanzibar, uzeti Mvenji Mkuua za svog visokog
doglavnika, i potvrditi njega i njegove potomke za vene vladare
Zanzibara. Kako zna te stvari? pitao je Mvenjii Mkuu. Pijem jedan
napitak, odgovorio Je sultan Ahmad, koji mi omoguuje da vidim
budunost. Hoe da ga proba? Abdulah ree: Sigurno da hou. Tad mu
Ahmad dade jednu drogu koja ga je zanela i prikazala mu rajske slike.
Gledajui dole na svet sa svog mesta pokraj podnoja Alahovog prestola,
Mvenji Mkuu je video kako njegovi unuci upravljaju bogatim i srenim
Zanzibarom. Satima je lutao po fantazijama o svemoi.
Ahmad je tada otiao, nastavi ona, i pustio da mu izrastu brkovi i
brada, pa se vratio u Zanzibar deset nedelja kasnije u punoj opremi, kao
sultan Omana, na elu impozantne i mone flote. Smesta je otiao na dvor
Mvenji Mkuua i predloio, ba kao to je predskaziva ranije rekao, da
Oman i Zanzibar sklope ugovor o saveznitvu, s tim da Oman preuzme
odgovornost za dobar deo spoljnih poslova Zanzibara, ukljuujui i
trgovinu robljem, a da garantuje vlast Mvenji Mkuu u svim unutranjim
poslovima. Mvenji Mkuu bi, kao naknadu za svoje delimino odricanje,
dobio od Omana finansijsku nadoknadu. Seajui se vizija koje mu je
predoio predskaziva, Abdulah je odmah potpisao taj ugovor,
ozakonavajui na taj nain neto to je, efektivno, bilo omansko
pokoravanje Zanzibara. Velika gozba prireena da se ugovor proslavi, i
tom prilikom je Mvenji Mkuu kao znak uvaenja ponudio sultanu Ahmedu
retku drogu koja se u tom delu sveta koristila, zvanu borga ili cvet istine.
Ahmad se samo pravio da prinosi lulu ustima, jer on je mrzeo sva sredstva
koja utiu na um, ali je Abdulah, dospevi pod uticaj cveta istine, pogledao
Ahmada i prepoznao crte predskazivakog lica iza sultanove nove brade,
shvatajui da su ga prevarili, Mvenji Mkuu je zario svoj bode, otrovanog
vrha, duboko u sultanovu slabinu, i pobegao iz gozbene dvorane,
nastanjujui se na susednom ostrvu Pemba. Ahmad ibn Madid je
preiveo, ali je otrov upropastio vitalne organe, tako da je preostalih deset
godina svog ivota proveo u neprekidnim patnjama. A to se tie Mvenji
Mkuu, sultanovi ljudi su ga ulovili, pa su ubili i njega i devedeset lanova
njegove familije, i time je okonaana vlast domaih vladalaca u Zanzibaru.
Sibila zastade. Zar to nije ivopisna i divna pria? zapita konano.
Oaravajua, ree Klajn. Gde je pronae?
Neobjavljeni memoari Kloda Riburna, slubenika Istonoindijske
kompanije. Sahranjeni duboko u arhivama Londona. udno da ih nijedan
istoriar dosad nije otkrio, zar ne? Standardni tekstovi kau prosto da je
Ahmad prinudio Abdulaha da potpie ugovor zastraujui ga svojom
mornaricom, a da je posle iskoristio prvi pogodni momenat da naredi da
Mvenji Mkuu bude ubijen.
Ba udno, sloio se Klajn. Ali on nije ovamo doao da slua te prie o
vizionarskim napitcima i kraljevskim izdajstvima. Pokuavao je da smisli
neki nain da navede razgovor na line stvari. Fragmenti njegovog
imaginarnog dijaloga sa Sibilom sad mu prooe kroz se seanje. Sve je
mirno ovde gde sam ja, Dorgej. To je mir koji nadilazi mo razuma naega.
Kao plivanje pod staklenom ploom. Ono to stvarno jeste, to je, da na oveka
vie ne deluje nepotrebnosti. Sitnice se pokazuju kao sitnice. Umri i pridrui
nam se, pa e razumeti. Da. Moda. Samo, da li je ona u ita od toga
stvarno verovala? On je stavio sve te rei u njena usta; sve to je zamislio
da e ona rei bilo je njegova konstrukcija, bezvredno kao klju za pravu
Sibilu. Gde meutim da nae onaj pravi klju?
Nije mu dala ansu da pokua. Uskoro se vraam u Zanzibar, ree ona.
Ima puno stvari koje elim da saznam o tom incidentu od naroda u
zabaenim delovima ostrva: stare legende o poslednjim danima Mvenji
Mkuua, moda varijante osnovne prie ...
Mogu s tobom?
Zar nema svoja istraivanja koja bi hteo da nastavi, Dorgej? upita
ona. Nije ekala na odgovor. Energinim koracima dola je do vrata salona,
izala, nestala.

Mislim na ono to oni i njihovi psihijatri plaenici nazivaju sistemima

iluzija. Nepotrebno je i rei da su iluzije uvek slubeno definisane. Ne
moramo da brinemo o pitanjima realnog i irealnog. Oni govore samo kad je
kako zgodno. Vaan je sistem. Kako se podaci u njemu ureuju. Neki su
sistemi konzistentni, drugi se raspadaju.
Tomas Pinon: Gravitaciona duga

Opet mrtvi, ovog puta samo troje, dolaze jutarnjim avionom iz Dara.
Bolje tri nego pet, verovatno, mislio je Daud Mahmud Barvani, samo i tri je
ipak vie od onog poeljnog broja. Dodue oni drugi, pre dva meseca, nisu
pravili probleme, ostajui samo dan i odlepravi potom na kontinent, ali
svejedno, bila mu je neprijatna pomisao da se takva stvorenja nalaze na
istom ostrvu gde i on, ostrvu tako malom. Imali su itav svet na izboru, pa
zato dolaze tako uporno u Zanzibar?
Avion je stigao, ree kontrolor leta.
Trinaest putnika. Slubenik zdravstvene kontrole prvo je kroz kapiju
propustio ovdanje, dvojicu novinara i etvoricu zakonodavaca koji su se
vraali sa panafrike konferencije u Kejptaunu, a zatim je obradio grupu
od etvorice Japanskih turista, nenasmeenih ljudi nalik na sovuljage
ovenane fotoaparatima. A onda, mrtvi: i to, na Barvanijevo iznenaenje,
oni isti od pre, naime crvenokosi ovek, i onaj sa braon kosom a bez brade,
i crnokosa ena. Imaju li mrtvi toliko para, da mogu da letuckaju od
Amerike do Zanzibara svakih par meseci? Barvani je uo priiu da svaki
novi mrtvac, kad ustane iz svog kovega, dobije na poklon zlatne poluge u
onolikoj teini koliko je sam teak, a videi sad ovo Barvani je u tu priu
skoro i poverovao. Ne moe na dobro da izae kad se ovakvi stvorovi
etaju po svetu, rekao je sebi, a pogotovu kad im se doputa ulazak u
Zanzibar. Ipak, nije imao izbora. Dobrodoli jo jednom na ostrvo
karanfilia, ree ljigavo, smeei se birokratskim osmehom. Zapitao se, ne
po prvi put, ta e biti sa Daudom Mahmudom Barvanijem kad njegovi
dani na ovom svetu isteknu.

... Ahmad lukavi protiv Abdulaha nekakvog, ree Klajn. Ni o emu

drugom nije htela da govori. Samo o istoriji Zanzibara. Bio je u
Didibhoijevoj radnoj sobi. No je bila topla; padala je poznoprolena kia
i pomuivala prizor miliona blistavih svetlosti u bazenu grada Los
Anelesa i okoline. U tom asu inilo se da je, znate, neumesno postavljati
joj ma kakva direktna pitanja. Neumesno. Nisam se oseao tako neumesno
jo od etrnaeste godine. Bio sam bespomoan meu njiima, starac, dete.
 Smatrate li da su prozreli vau maskaradu? zapita Didibhoi.
Nisam siguran. Izgledalo je da se poigravaju sa mnom, da me
zafrkavaju, ali to je moda njihov uobiajeni stil kad im doe neko nov,
niko nije zahtevao da dokaem svoj identitet. Niko nije nabacio nagovetaj
da sam varalica. Niko nije ni mnogo mario za mene, ta ja tamo traim,
kako sam uopte postao jedan od mrtvih. Sibila i ja stajali smo licem u lice,
i ja sam eleo da posegnem ka njoj, eleo sam da ona posegne ka meni ali
nije bilo kontakta, nikakvog uopte, bilo je kao da smo se upravo sreli na
nekoj akademskoj koktel-partiji pa ona misli samo na novu mrvicu neke
zabite istorije koju je upravo otkopala, i tako, detaljno mi je ispriala kako
je sultan Ahmad nadmudrio Abdulaha a posle Abdulah probo noem
sultana. Klajn ugleda dobro poznati komplet knjiga na jednoj od
Didibhojevih prenatrpanih polica: Oliver i Metju, Istorija Istone
Afrike.Taj je komplet putovao svuda sa Sibilom tokom onih godina dok su
bili u braku. Klajn izvue tom. I, govorei: Tvrdila je da standardne istorije
daju povran i netaan opis tog dogaaja, a da je ona, tek sad, otkrila
istinitu priu. A obzirom koliko je moje znanje, lako moe biti da se samo
igrala sa mnom, da mi je priala odlomak iz dobro poznate istorije kao da
je to neto to do pre nedelju dana niko nije znao. ek da vidim, Ahmad,
Ahmad, Ahmad ...
Pogledao je indeks. Naao je pet Ahmada, al nijedan od njih nije bio
sultan Ahmad ibn Madid lukavi. Zapravo se spominjao neki Ahmad ibn
Madid, ali samo u jednoj fusnoti, i inilo se da je nekakav arapski
hroniar. Klajn je naao i trojicu Abdulaha, ali nijedan od njih nije bio
Zanzibarac.
Neto nije u redu, promrmljao je.
Nije vano, prijatelju Dorgej, ree Didibhoi blago.
Vano je. ekaj malo. Klajn je pronjukao po spiskovima. Pod
Zanzibar, vladari, nije naao nikakvog Ahmada, a ni Abdulaha; naao je
nekog vladara po imenu Madid ibn Said, ali proverivi u knjizi naao je da
je taj vladao u drugoj polovini devetnaestog veka. Oajniki je Klajn
prelistavao, preletao tekst, vraao se, tragao. Najzad podie glavu i ree:
Skroz pogreno!
Oksfordska Istorija Istone Afrike?
Detalji Sibiline prie. Pogledajte, rekla je da se taj Ahmad lukavi popeo
na omanski presto godine 1811. i da je potinio Zanzibar sedam godina
kasnije. Meutim knjiga kae da je izvesni Sejid Said al-Busaidi postao
sultan Omana 1806. i vladao pedeset godina. I on je bio taj, ne nepostojei
Ahmad lukavi, koji je uzeo Zanzibar, samo on je to izveo 1828, a vladar
primoran da potpie ugovor sa njim, nosilac titule Mvenji Mkuu, zvao se
Hasan ibn Ahmad Alavi, i... Klajn odmahnu glavom. Potpuno je drugi
spisak linosti. Nema probadanja noem, nema ubistava, datumi su sasvim
drugi, itava s t v a r . . .
Didibhoi se tuno nasmeio. Mrtvi su poesto nevaljali.
Ali zato bi izmiljala kompletnu fantaziju i prodavala mi je kao
senzacionalno novo otkrie? Sibiia je biia najpedantniji nauni radnik koga
sam ikad sreo! Ona nikad ne bi...
To je bila ona Sibila koju ste poznavali, dragi prijatelju. Neprestano
navaljujem na vas da shvatite da je ovo sada druga osoba, nova osoba, u
njenom telu.
Osoba spremna da lae o istoriji?
Osoba spremna da zafrkava, ree Didibhoi.
Da, promrmlja Klajn. Da zafrkava. Imajte na umu da je mrtvome
itav svemir plastika, nita nije realno, nita nije ba mnogo vano. Spremna
da zafrkava glupog, dosadnog, neprijatno upornog biveg mua koji se
pojavio u hladnom gradu, providno maskiran, i koji se pretvara da je
mrtav. Spremna da izmisli ne samo dogaaj nego i same uesnike, kao alu,
kao jeu desprit. O, boe. O, boe, kako je surova, kako sam bio glup! To je
bio njen nain da mi saopti da zna da sam lani mrtvac. Quid pro quo,
podvala za podvalu!
ta ete sada?
Ne znam, ree Klajn.

Ono to je na kraju uradio, nasuprot Didibhoijevim kategorinim

savetima i nasuprot svojoj sopstvenoj zdravoj pameti, bilo je sledee;
nabavio je od Doloroze jo pilula i poao ponovo u hladni grad Zion.
Oekivao je da e doiveti neku vrstu sitne radosti, kao pri akanju
upljine na mestu izvaenog zuba, kad bude predoio Sibili dokaze o
njenom fiktivnom Ahmadu, imaginarnom Abdulahu. Neka se vie nikakve
igre ne zapodevaju izmeu nas, kazae joj. Reci mi ono to mi je potrebno
da znam, Sibila, a onda me pusti da idem; ali reci mi samo istinu. itavim
putem do Jutaha uvebavao je svoj govor, glaao ga i ukraavao. Uzalud se
trudio, jer se ovog puta kapije hladnog grada Ziona ne otvorie za njega.
Skeneri su pregledali njegovu falsifikovanu kartu iz Albanija, i zvunik
ree: Vai dokumenti su nevaei.
to je moglo da bude kraj cele stvari. Mogao je da se vrati u Los Aneles
i pokupi komadie svog razbijenog ivota. itav ovaj semestar proveo je na
sabatikumu, ali letnji semestar se bliio, bilo je posla. Stvarno se i vratio u
Los Aneles, ali samo nakratko, da spakuje neto vei kofer, nae svoj
paso i odveze se na aerodrom. Kroz slatko majsko vee avion britanske
kompanije BA, mlaznjak, poneo ga je preko Severnog pola ka Londonu, gde
je, jedva odvajajui malo vremena za kafu i krofne u jednoj radnji na
aerodromu, Klajn uao u drugi avion, koji ga je poneo jugoistono prema
Africi. Vie zaspao nego budan posmatrao je kako se pod njim odmotava
geografija snova: Mediteran, koji je naiao i proao zauujue brzo, pa
mrki ilim libijske pustinje, pa moni Nil, sveden na debljinu jedne braon
trake, kad se gleda sa visine od deset milja. Iznenada Kilimandaro,
umotan u izmaglice, okovan snegom, uzdignut kao dinovski dvoglavi plik
na njegovoj desnoj strani, duboko dole, a sem toga Klajn je imao utisak da
moe videti, na levoj strani, udaljeno sjaktanje sunca na Indijskom okeanu.
Onda je veliki avion iglastog nosa poeo svoje naglo obruavajue
sputanje, i nedugo potom Klajn se naao kako iskorauje u topli vlani
vazduh i u zasenjujue sunce Dar es Salama.
Prerano, prerano. Oseao se nespremnim za polazak u Zanzibar. Dan ili
dva odmora, moda; izabrao je u Daru jedan hotel nasumice, i to Adhip, jer
mu se dopalo udno zvuanje toga imena, i uzeo taksi. Hotel je bio gladak i
ist, jedan od onih vitkih stvari u svetlucavom stilu ezdesetih godina
dvadesetog veka, i mnogo jeftiniji od hotela Kilimandaro gde se kratko
zadrao prilikom prethodnog putovanja, a smeten u prijatnom delu
grada, blizu okeana. Proetao je malo, otkrio da je potpuno iscrpljen, vratio
se u svoju sobu da malo odrema i spavao skoro pet sati, zatim, budei se
sav bunovan, istuirao se i obukao za veeru. Hotelski salon za ruavanje
bejae pun mesnatih tipova crvenih u licu, plave kose, bez sakoa, u belim
kouljama otvorenim oko vrata, koji su svi Klajnu zastraujue liili na
Kenta Zahariasa; ali ovi bejahu topli, po akcentu su bili Britanci, inenjeri,
pretpostavio je na osnovu njihovih razgovora. Gradili su valjda branu i
elektrinu centralu negde gore na obali, ili moda samo centralu bez
brane; teko je bilo pratiti njihov razgovor. Pili su podosta dina i
razgovarali svojim sranim gromkim povicima. Na veeri je bio prisutan i
dobar broj Japanskih poslovnih ljudi, naravno, koji su izgledali uredno i
suzdrano u tamnoplavim odelima, sa uzanim kravatama, a za stolom
odmah do Klajnovog sedela su petorica ljudi pocrnele koe i kovrdave
kose, koji su govorili brzim hebrejskim: Izraelci, nesumnjivo. Jedini
Afrikanci koji su se mogli videti bili su kelneri i barmeni. Klajn je naruio
Mombasa koljke, niclu i bokale crvenog vina, i naao je da je hrana
iznenaujue dobra, ali je glavninu ostavio na tanjiru. U Tanzaniji je bilo
kasno vee, ali za njega je bilo deset ujutru, i njegovo je telo bilo u
pometnji. Sruio se u krevet, neodreeno mozgao o Sibilinom verovatnom
prisustvu na rastojanju od samo nekoliko vazdunih minuta odavde, u
Zanzibaru, i utonuo u vrst san iz kog se probudio inilo mu se, mnogo sati
kasnije, samo da bi otkrio da je do zore jo daleko.
Protraio je jutro razgledajui stari uroeniki deo grada, koji bee vreo
i pranjiv, sa nepoploanim ulicama i redovima limenih uderica, pa se oko
podne vratio u svoj hotel radi tuiranja i ruka. U sali za ruavanje
uglavnom ista proporcija nacionalnosti, Britanci, Japanci, Izraelci samo su
lica izgledala drukija. Pio je svoje drugo pivo kad ue Grahus. Beli lovac,
irokih ramena, bled, sa gustom bradom, obuen, u kratke pantalone
kakao boje i koulju kakao boje, izgledao je skoro kao da je iskoio iz
fotokocke koju je Klajnu svojevremeno Didibhoi pokazao. Instinktivno
se Klajn trgao unazad, okrenuo ka prozoru, ali prekasno: Grahus ga je
video. Svi razgovori u restoranu prestadoe. Mrtvi ovek doe krupnim
koracima do Klajnovog stola, izvue jednu stolicu ne pitajui nita, iako mu
niko nije ponudio da sedne, i sede; zatim, kao kao da je filmski projektor
zastao pa opet proradio, britanski inenjeri nastavie sa svojom galamom,
koja je sad zvuala nekako nategnuto.
Mali svet, ree Grahus. Natrpan, bar. U Zanzibar, a Klajn?
Za dan ili dva. Znali ste da sam ovde?
Naravno da nisam. Grahusove stroge oi mirnue lukavo. Ovo je
ista koincidencija, eto ta je. Ona je ve tamo.
Je li?
Ona, Zaharias i Mortimer. ujem, umuvao si se u Zion.
Na kratko, ree Klajn. Video sam Sibilu. Na kratko.
Nezadovoljavajue. Pa si je opet pratio dovde. Odustani, ovee.
Nestani.
Ne mogu.
 Ne mogu! namrti se Grahus grozno. Neurotine rei, ne mogu, i to
misli je neu. Zreo ovek moe da uradi sve to eli, sem ako je fiziki
neizvodljivo. Zaboravi je. Samo joj ide na nerve, ovako, upliui se njen
rad, ometajui njen ... Grahus se nasmei. . . . njen ivot. Mrtva je ve
skoro tri godine, jel tako? Zaboravi je. Svet je pun drugih ena. Jo si mlad,
ima para, nisi ruan, ima profesiju ...
Jesu te poslali ovamo da mi to kae?
Nisu me poslali ovamo bilo ta da ti kaem, prijatelju. Samo
pokuavam da te spasem od tebe samog. Ne idi u Zanzibar. Idi kui i poni
opet da ivi svojim ivotom.
Kad sam je video u Zionu, ree Klajn, tretirala me je sa prezirom.
Zabavljala se na moj raun. Hou da je pitam zato je to radila.
Zato to si ti topao a ona mrtva. Za nju, ti si klovn. Za sve nas ti si klovn.
To nije nita lino, Klajn. Prosto postoji provalija u gleditima, provalija
preiroka da bi je ti mogao premostiti. Otio si u Zion pun lekova kao
poreznik, jel tako? Bledo lice, izbuljene oi? Nikog nisi preo. Sasvim
sigurno ne nju. Njena igra s tobom bila je njen nain da ti to kae. Zar to ne
zna?
Da, znam.
ta onda jo hoe? Jo ponienja?
Klajn je odmahnuo glavom umorno. Zurio je u stolnjak. Posle jednog
trenutka podigao je pogled, njegove se oi susretoe sa Grahusovim, i on sa
zaprepaenjem shvati da ima poverenje u ovog lovca, da je po prvi put u
svojim kontaktima sa mrtvima osetio potpuno iskren prijem. Ree tiho:
Bili smo jako zblieni, Sibila i ja, a onda je ona umrla, i sad joj nita ne
znaim. Nisam bio u stanju s tim da se pomirim. Jo mi je potrebna. Hou
da delim svoj ivot sa njom, ak i sada.
Ali, ne moe.
Znam. Pa ipak ne mogu drukije nego ovako.
Samo jedno moe sa njom da deli, ree Grahus, a to je tvoja smrt.
Ona se nee spustiti na tvoj nivo: mora ti da se popne na njen.
Ne priaj besmislice.
Ko je apsurdan, ja ili ti? Sluaj ovamo, Klajn. Mislim da si budala, i
slabi, ali nisi mi antipatian, ne smatram da si kriv za sopstvenu glupost. I
zato u ti pomoi ako dopusti. Posegao je u svoj dep na grudima i
izvukao majunu metalnu cev sa zatienim obaraem na jednom kraju.
Zna ta je ovo? zapita Grahus. Strelica za samoodbranu, kakvu nose
sve ene u Njujorku. I mnogi mrtvi ih nose, jer nikad ne znamo kad e
poeti reakcija, kad e rulje krenuti protiv nas. Samo u naim strelicama
nije sredstvo za uspavljivanje. Vidi, da odemo u bilo koju krmu u
domorodakom delu, napravimo jednu potenu tuu za pet minuta, u
optoj pometnji ja ispalim jednu ovakvu strelicu u tebe, za petnaest minuta
si u Optoj bolnici Dara, strpamo te u duboko zamrzavanje, i za koju
hiljadu dolara moemo te preneti nerazleenog u Kaliforniju, tako da bi u
ovo doba u petak ve bio podvrgnut procesu reaktiviranja, u, recimo,
hladnom gradu San Diego. Kad izae, ti i Sibila biete na istoj strani
provalije, razume? Ako ti je sudbina da opet bude sa njom, ikada, to je
jedini nain. Tako e imati izgleda. Ovako, nita.
Nezamislivo, ree Klajn.
Neprihvatljivo, mo biti. Ali nije nezamislivo. Nita nije nezamislivo
ako ga je neko jednom zamislio. Produmaj to jo malo. Hoe li mi toliko
obeati? Razmisli o ovoj ponudi pre nego to se ukrca na avion za
Zanzibar. Ovde u biti noas i sutra, a onda kreem u Aruu da doekam
neke mrtve koji dolaze radi lova, pa u bilo kojem trenutku pre odlaska, ako
samo kae ja u ti ovo srediti. Razmisli o tome. Hoe li da razmisli o
tome? Obeaj mi da e da razmisli o tome.
Razmisliu o tome, ree Klajn.
Dobro. Dobro. Hvala ti. A sad da ruamo i promenimo temu. Svia ti se
hrana ovde?
Jedna stvar me zbunjuje. Zato je klijentela ovde skroz neafrika? Zar
se ljudi usuuju na diskriminaciju protiv crne rase, u jednoj crnakoj
republici?
Grahus se nasmeja. Crnci su ti koji diskriminiu, prijatelju. Ovaj hotel
smatra se drugorazrednim. Svi crnci otsedaju u Kilimandaru ili
Njerereu. Ipak ovo nije tako loe mesto. Preporuujem jela od ribe, ako
ih niste probali, i jedno pristojno belo vino iz Izraela

O gospode, mislio sam, koji je to bol, udaviti se!

Koja grozna buka vode u mojim uima!
 Koji prizori rune smrti u mojim oima!
Kao da vidim hiljadu stranih olupina;
Hiljadu ljudi koje su ribe izgrizle;
Zlatne klinove, sidra velika, hrpe bisera,
Neprocenjivo kamenje, neocenjive dragulje,
sve to rasuto po dnu mora.
Poneki dragulj u lobanji mrtvaca,
zavukao se u rupe gde su oi nekad bile;
kao podsmeljiva imitacija oiju sjajni kamenovi
udvaraju se ljigavom dnu dubina,
rugaju se mrtvim kostima rasutim uokolo.
ekspir, Riard 111

... vino iz Izraela, nastavljao je Mik Dongan. Pa, ja u sve da pokuam

po jednom, naroito ako je povezano sa nekom finom malom ironijom.
Mislim, bili smo u Egiptu, u Egiptu, ej, na toj super gozbi u bregovima
Luksora, a na domain saudijski princ, nita manje, u celom onom
plemenskom kostimu i sa naoarima za sunce, i kad su izneli jagnjee
peenje on se nacerio avolski i rekao, mogli bi naravno da pijemo Muton
Rotild, ali eto ja imam malu zalihu izabranih izraelskih vina u mom
podrumu, pa poto vi kao i ja uivate u malim neusklaenostima zamolio
sam mog nadzornika kujne da otvori flau-dve i to ... Klajn, vidi onu
maku to je upravo ula? Januar je 1981. godine, rano po podne, neka
fina sitna kiica u vazduhu. Klajn rua sa estoricom kolega sa katedre za
istoriju; ruaju u Viseim vrtovima na trgu Vestvud Placa. Ovaj hotel je
divovski zigurat na stubovima, kao sojenica; restoran Visei vrtovi
nalazi se na devedesetom spratu, na krovu, dekorisan je na neki uvrnuti
neovavilonski nain, sve sami krilati bikovi i zmajevi koji izduvaju vatru,
izvedeni plavim i utim crepovima, kelneri sa dugim kovrdavim bradama
i sabljama o pojasu: po mraku, ivopisni noni klub, po danu, neobino
mesto gde svraaju ljudi sa fakulteta. Klajn gleda levo. Aha, jedna zgodna
ena, negde u sredini dvadesetih godina, hladno lepa, ozbiljnog izgleda,
seda za poseban sto, i na njega odlae hrpu knjiga i kaseta. Klajn ne prilazi
nepoznatim devojkama; to je njegov moralni princip, a takoe i posledica
uroene stidljivosti. Dongan ga bocka. Ajde skokni prekoputa do nje.
Kunem se, to je tvoj tip. Ima tano odgovarajuu boju oiju, a?
 Klajn se alio, nedavno, da u junoj Kaliforniji ima suvie plavookih
devojaka. Njega plave oi nekako uznemiravaju, ak plae. Njegove su
braon. I njene: tamne, tople, iskriave. ini mu se da ju je video poneki put
u biblioteci. Moda su ak i razmenili tamo kratke poglede.
Ajde bre, ajde, kae Dongan. Ajde kreni bre, Dorgej, kreni. Klajn
besno zuri u njega. Nee da krene. Kako bi mogao naruiti privatnost te
ene? Da joj se nametne, bilo bi to skoro kao silovanje. Dongan od
zadovoljstva sija kao pun mesec; njegovo cerenje predstavlja nemilosrdan
podsticaj. Klajn odbija ma kakvo panino jurianje. Ali onda, dok okleva,
devojka se nasmei, brzim stidljivim osmehom koji tako brzo nestaje da
Klajn i nije sasvim siguran da ga je uopte video, meutim dovoljno je
siguran, i sad nalazi sebe gde ustaje, prelazi preko poda boje alabastera,
nadnosi se nezgodno nad nju, trai inspirisane rei kojima e uspostaviti
kontakt, rei ne dolaze, pa ipak njih dvoje uspostavljaju kontakt na onaj
stari nain, oima, i on ostaje kao gromom pogoen, oamuen
intenzitetom onoga to je zastrujalo izmeu njih u tom prvom
neverovatnom momentu.
ekate nekoga? frflja on oamueno.
Ne. Opet onaj osmeh, daleko manje skriven. Pa pridruite mi se ako
elite.
Ona je postdiplomac, to Klajn brzo otkriva. Upravo je magistrirala i sad
poinje rad na doktorskoj tezi, o istonoafrikoj trgovini robljem u XIX
veku, sa posebnim naglaskom na Zanzibar. Ba je to romantino, kae
on. Zanzibar! Bili ste tamo?
Nikad. Nadam se da odem jednog dana. A vi?
Nikad, zaista. Ali me je Zanzibar uvek interesovao, jo otkad sam kao
mali deko skupljao marke. To je bila poslednja zemlja u mom albumu.
Ne u mom, kae ona. Kod mene Zululend.
Pokazuje se da mu ona zna ime. ak je mislila da bude njegova
studentkinja, da slua njegov kurs Nacizam i potomstvo nacizma. Vi ste
iz June Amerike? pita ona.
Roen tamo, odrastao ovde. Moji dedovi su izbegli u Buenos Aires
trideset sedme.
Zato ba u Argentinu? Mislila sam da je tamo glavno leglo nacista.
I bilo je. Ali i izbeglica koji su govorili nemaki. Svi njihovi prijatelji
otili su tamo. Samo, bilo je suvie nestabilno. Moji roditelji su se izvukli
55-te, neposredno pre jedne od velikih revolucija, i doli u Kaliforniju. A
vi?
Britanska porodica. Roena sam u Sietlu. Otac mi je konzularni
slubenik. On ...
Kelner se nadnosi nad njih. Naruuju onako iz ruke neke sendvie.
Ruak im sada ne izgleda nimalo vaan. Onaj kontakt jo traje. On u njenoj
gomili knjiga vidi Konradovog Nostroma; ona ga je dopola proitala, I on je
istu knjigu upravo proitao, i ta koincidencija ih zabavlja. Konrad je jedan
od njenih omiljenih pisaca, kae ona. I njegovih. A Fokner? Da, a takoe i
Man, i Virdinija Vulf, ak je njima zajednika i naklonost prema Hermanu
Brohu i antipatija prema Heseu. Ba udno. Opere? Slobodni strelac,
Holananin, Fidelio, da. Imamo izrazito tevtonski ukus, zapaa ona.
Imamo izrazito sline ukuse, dodaje on. I shvati da je dri za ruku.
Zaprepaujue sline, kae ona. Mik Dongan se iskesio na njega od uva
do uva, sa suprotne strane restorana; Klajn upuuje u tome pravcu jedno
grozomorno mrtenje. Dongan namiguje. Idemo odavde, kae Klajn
upravo u trenutku kad je ona poela da izgovara iste rei.
Priaju do pola noi, pa vode ljubav do zore. Treba da zna, kae joj
on sveano za dorukom, da sam ja odavno odluio da se nikad ne oenim
i da apsolutno nemam dece.
I ja sam, kae ona, u petnaestoj.
Venali su se etiri meseca kasnije, Mik Dongan je bio njegov kum.

Grahus je ponovio, dok su naputali restoran: Vi ete razmisliti o

stvarima, jel tako?
Hou, ree Klajn. To vam obeavam.
Otiao je u svoju sobu, spakovao kofer, napustio hotel, uzeo taksi do
aerodroma, i stigao komotno na vreme za popodnevni let do Zanzibara.
Kad je sleteo, video je da je na dunosti onaj isti slubenik zdravstvene
kontrole, onaj melanholini oveuljak, Barvani. Gospodine, vratili ste
se, ree Barvani. Pomiljao sam da bi tako moglo biti. Ostali su ve
nekoliko dana ovde.
Koji ostali?
Proli put kad ste ovde bili, gospodine, bili ste tako dobri da mi date
napojnicu da biste bili informisani o dolasku izvesne osobe na ovo ostrvo.
Barvanijeve oi zasijae. Ta osoba je sada ovde, sa dva svoja ranija
pratioca.
Klajn je paljivo poloio novanicu od dvadeset ilinga na slubenikov
sto.
U kom hotelu?
Barvanijeve usne su se trgle. Oito, dvadeset ilinga je bilo manje nego
to je oekivao. Ali Klajn nije vadio drugu novanicu, i posle jednog
trenutka Barvani ree: Kao i pre. U Zanzibarskom domu. A vi,
gospodine?
Kao i pre, ree Klajn. Odseu u Siraziju.

Sibila se nalazila u hotelskom vrtu, i pregledala je svoje istraivake

zabeleke nainjene toga dana, kad stie telefonski poziv od Barvanija.
Pazi da mi vetar ne odnese hartije, rekla je Zahariasu i ula u zgradu.
Kad se vratila, natmurena, Zaharias ree: Problem?
Uzdahnula je. Dorgej. U ovom trenutku se kree ka svom hotelu.
Al je dosadan, ree Mortimer. Mislio sam da ga je Grahus moda
opametio.
Evidentno nije, ree Sibila. ta da radimo?
ta bi ti htela da uradimo? upita Zaharias.
Odmahnula je glavom. Ne moemo dozvoliti da se ovo nastavlja, zar
ne?

Veernji vazduh bejae vlaan i mirisan. Duge kie su dole i prole, pa

je ostrvo bilo zahvaeno ludakom plodnou novog godinjeg doba:
ispred prozora Klajnove hotelske sobe neka divovska upletena puzavica
istiskivala je iz sebe grdne ute cvetove u obliku trube, a svud oko hotela
sve je cvetalo, sve u zanosu mladih vlanih listova. Klajnova oseanja
odzvanjala su ovim oseanjem univerzalnog energinog navaljivanja i
obnavljanja; koraao je po sobi, pun energije, nastojei da razradi neku
upotrebljivu strategiju. Da odmah krene da vidi Sibilu? Da se probije do nje
silom, ako treba, sa vikom i cikom, i da zahteva objanjenje za onu
fantastinu imaginarnu priu o nepostojeim sultanima? Ne. Ne. Nee vie
da ide na konfrontaciju niti da lamentira; sad kad je ovde, kad je blizu nje,
potraie je mirno, priae tihim glasom, oivee uspomene na njihovu
staru ljubav, govorie o Rilkeu, Vulfovoj i Brohu, o poslepodnevima u
Puerto Valarti i o noima Santa Fea, o muzici koju su uli i o milovanjima
koja su delili, reaktivirae on ne njihov brak, jer to je nemogue, nego samo
spomen na onu vezu koja je ponekad postojala, iupae iz nje neku
potvrdu da je doista bilo ono to je bilo, a onda e on trezno i mirno da
razgradi tu vezu, on i ona zajedno, potrudie se da ga oslobode tako to e
neno govoriti o promeni koja je u njihovim ivotima nastala, sve dok,
posle tri sata ili pet sati, on sebe ne dovede, uz pomo, do take
prihvatanja neprihvatljivog. Nita vie. Nita nee zahtevati. Nita moliti,
nita sem te jedne stvari, da mu ona pomogne tokom jedne veeri da
oslobodi svoju duu ove beskorisne, destruktivne opsesije. ak i mrtva
osoba, ak i kapriciozna, uvrnuta, zapaljiva, neozbiljna, zaludna mrtva
osoba, sigurno e uvideti da je ovo poeljno, i dobrovoljno e mu ponuditi
svoju saradnju. Sigurno. A onda kui, ka novim poecima, predugo
odlaganim.
Spremio se za izlazak.
Neko je blago zakucao na vrata. Gospodine? Gospodine? Imate
posetioce dole.
Koga to? pitao je Klajn iako je znao odgovor.
Jedna dama i dva gospodina, odvrati sobarica. Doli su taksijem iz
Zanzibarskog doma. ekaju vas u baru.
Recite im da odmah silazim.
Na stoiu za oblaenje bio je bokal vode sa ledom, i Klajn sad ode tamo,
nasu sebi au hladne vode mehaniki i ispi je, pa drugu takoe. Ova je
poseta neoekivana; i zato je povela svoju pratnju? Morao je da se bori da
povrati onu centriranost, ono oseanje da ima svrhu i da je razume, to je
mislio da je postigao pre kucanja. Najzad poe iz sobe.
Bili su obueni upeglano i savreno, ove vlane noi, Zaharias u mrkom
sakou i bledozelenim pantalonama, Mortimer u belom opasanom kaftanu
sa zlatno izvezenim ivicama, Sibila u jednostavnoj tunici boje lavandule,
nenoljubiaste. Njihova bleda lica nisu bila naruena znojem; izgledali su
savreno staloeno, uzorno su se drali. U baru niko nije seo pored njih.
Kad je Klajn uao, ustali su da ga pozdrave, ali su njihovi osmesi izgledali
zlokobno, nimalo prijateljski. Klajn se vrsto pridravao uz svoju
nameravanu mirnou. Tiho je rekao: Lepo je od vas to ste doli. Ja astim
piem, vai?
 Ve imamo svoja pia, ukazao je Zaharias. Neka mi budemo
domaini. ta pijete?
Pimovu esticu, ree Klajn. Nastojao je da im uzvrati jednako ledenim
osmehom. Divna ti je tunika, Sibila. Svi izgledate tako prijatno veeras da
ste me prosto postideli.
Nikad nisi bio slavan po nainu odevanja, ree ona.
Zaharias se vratio sa anka nosei pie za Klajna. Klajn ga uze i nazdravi
im ozbiljno.
Uskoro potom Klajn ree: Smatra li da bismo mogli da
porazgovaramo nasamo, Sibila?
Nema niega to bismo imali jedno drugom da kaemo a to se ne
moe pred Kentom i Lorensom.
Dobro, ali ipak.
Ja radije ne bih, Dorgej.
Kako hoe. Klajn joj je pogledao pravo u oi i tamo nije nita video,
nita, i trgao se. Sve ono to se spremao da kae pobee mu iz glave. Samo
uskomeani fragmenti poigravali su mu jo u glavi; Rilke, Broh. Puerto
Valarta. Gutao je svoje pie.
Zaharias ree: Mi imamo jedan problem o kome treba da razgovaramo,
Klajn.
Samo napred.
Taj probiem ste vi. Stvarate Sibili velike neprijatnosti. Ovo je sad ve
drugi put da dolazite za njom u Zanzibar, bukvalno na kraj sveta, Klajn, a
sem toga vie puta ste pokuavali ulazak u zatvoreno prebivalite u Jutahu
lano se predstavljajui, to je velika smetnja Sibilinoj slobodi, Klajn,
nepodnoljivo, nemogue uplitanje.
Mrtvi su mrtvi, ree Mortimer. Razumemo dubinu vaih oseanja
prema vaoj pokojnoj eni, ali ova kompulsivna potera za njom mora
prestati.
I prestae, ree Klajn zurei u jednu taku, izmeu Sibile i Zahariasa, i
to u taku na gipsanome zidu. Traim samo sat ili dva razgovora nasamo
sa mojom - sa Sibilom, a onda, obeavam, nee biti ni nikakvih daljih ...
Kao to ste obeali Antoni Grahusu, ree Mortimer da neete ii
Zanzibar.
Hteo sam ...
 Mi imamo svoja prava, ree Zaharias. Proli smo kroz pakao, ali
bukvalno kroz pakao, da bi ovde dospeli. Vi ste naruili nae pravo da
budemo ostavljeni na miru. Gnjavite nas. Dosadni ste nam. Smetate nam.
Ne volimo da nam neko smeta. Pogledao je ka Sibili, i ona klimnu glavom.
Zahariasova ruka ulete u grudni dep sakoa. Mortimer epa Klajvov
zglavak zapanjujuom iznenadnou i povue ka sebi. Siuna metalna
cevica svetlucala je u Zahariasovoj ogromnoj pesnici. Klajn je takvu
cevicu video u ruci Antoni Grahusa jue.
Ne, jeknu Klajn. Ne mogu da ver ...Ne!
Zaharias je zario hladni vrh cevice brzo u Klajnovu podlakticu.
Dolaze kola sa zamrzivaem, ree Mortimer. Bie ovde za pet minuta
ili manje.
ta ako zakasne? ree Sibila brino. ta ako se u njegovom mozgu
dogodi neto nepovratno pre nego to kola stignu?
On jo nije ak ni potpuno mrtav, podsetio ju je Zaharias. Ima
vremena. Ima puno vremena. Razgovarao sam lino sa tim doktorom, to je
jedan vrlo inteligentan Kinez, perfektno govori engleski. Imao je
maksimum razumevanja. Kad umre bie zamrznut u roku od manje od dva
minuta. Zakupiemo teretni prostor na jutarnjem avionu za Dar. Stii e on
u Sjedinjene drave za manje od dvadeset etiri asa, to ti garantujem,
Silbila. San Diego e biti obaveten. Sve e biti u redu!
Dorgej Klajn je leao prostrt po stolu. Bar se ispraznio onog asa kad je
on jeknuo i srljnuo licem napred: petoro ili estoro gostiju, koliko ih je
ukupno i bilo, pobeglo je, ne elei da kvare svoj odmor tako to bi proveli
jedno vee u blizini smrti, a kelneri i barmeni su, izbuljenih oiju,
prestravljeni, vrebali iz hodnika. Srani napad, objavio je Zaharias, ili
nekakav iznenadni napad, moda srani udar, gde je telefon? Niko nije
video siunu cevicu u akciji.
Sibila se tresla. Ako neto poe kako ne treba ...
ujem sirene, ree Zaharias.

Sa svoga altera na aerodromu Daud Mahmud Barvani je posmatrao

kako nosai, gunajui, utovaruju glomazni mrtvaki sanduk sa
zamrzivaem u jutarnji avion za Dar. A posle, a posle, a posle? Prenee
mrtvoga oveka na drugi kraj sveta, u Ameriku, i udahnue novi ivot u
njega, pa e on jo jednom krenuti meu ljude. Barvani odmahnu glavom.
Kakvi su to ljudi! Onaj koji je bio iv sada je mrtav, a ovi koji su mrtvi, ko
zna ta su oni? Ko zna? Najbolje je da mrtvi ostanu mrtvi, kao to je i bilo
predvieno u vreme prvih stvari. Ko je mogao predvideti dan kada e se
mrtvi vraati iz svojih grobova? Ja ne. A ko moe predvideti ta e od svih
nas postati, kroz sto godina? Ne ja. Ne ja. Kroz sto godina ja u spavati,
mislio je Barvani. Spavau, i nee me biti ama ba nimalo briga kakva e
stvorenja hodati svetom.

Umiremo sa umiruima: Vidite, oni odu, i mi odemo sa njima. Raamo

se sa mrtvima: Vidite, oni dou, i sa sobom povedu i nas.
T. S. Eliot: Mali Giding

Na dan svoga buenja nije video nikog sem bolniara u kui za

reaktiviranje, koji su ga okupali i nahranili i pomogli mu da polako hoda po
svojoj sobi. Nita mu nisu rekli, a ni on njima; rei kao da su bile
irelevantne. Oseao se udno u sopstvenoj koi, nekako mu je previe
dobro pristajala, kao da je itavog ivota nosio loe skrojenu odeu, a sad
po prvi put naiao na kompetentnog krojaa. Slike koje su mu njegove oi
prenosile bejahu otre, neprirodno jasne, i sa jedva primetnim oreolom
duginih boja, ali kako je dan prolazio taj efekat je neosetno iezavao.
Drugog dana posetio ga je otac-vodi San Diega, ali taj nikako nije bio silni
patrijarh kako je to Klajn zamiljao, ve hladni, efikasni izvrni slubenik,
oko pedeset godina star, koji ga je pozdravio srdano i saoptio mu
ukratko kojim vetinama i navikama mora da ovlada da bi bio u stanju da
napusti hladni grad. Koji je mesec? pitao je Klajn, a otac-vodi mu ree
da je juni, sedamnaesti juni 1993. godine. Spavao je etiri nedelje.
Sada je jutro treeg dana po njegovom buenju, i stiu mu gosti; Sibila,
Nerita, Zaharias, Mortimer, Grahus. Ulaze jedan po jedan u sobu i
rasporeuju se u polukrug kod udaljenijeg dela njegovog kreveta, zrani u
sjaju svetla koje prodire kroz uzane prozore. Kao polubogovi, kao aneli,
svetlucajui zasenjujuom unutranjom briljantnou, a on je sad jedan iz
njihovog drutva. Prilaze mu da ga formalno zagrle, prvo Grahus, pa
Nerita, pa Mortimer. Zaharias prilazi njegovom krevetu, Zaharias koji ga je
poslao u amrt, i smei se Klajnu, a Klajn uzvraa osmeh, zatim se zagrle.
Onda je red na Sibilu: ona sklizne akom meu njegove ake, on je privlai
k sebi, njene usne ovlano dodiruju njen obraz, a njegove usne dotiu
njene, on je obuhvata rukom oko plea.
Zdravo, apue ona.
Zdravo, kae on.
Pitaju ga kako se osea, kojom brzinom mu se vraa snaga, da li je ve
ustajao iz kreveta, kad e krenuti na suenje krila. Njihova se konverzacija
odvija indirektnim, eliptinim stilom svojstvenim mrtvima, ali ni priblino
onako skresano i kriptino kao to bi normalno razgovarali izmeu sebe;
ine mu olakicu, uvode ga santimetar po santimetar u svoje obiaje. Kroz
pet minuta on stie utisak da ve ima neki oseaj kako to ide.
I kae, ali ne celom reenicom ve njihovim sistemom verbalne
stenografije: Mora biti da sam vam bio veliki teret.
I jesi, i jesi, slae se Zaharias. Ali to je sad prolo.
Opratamo ti, kae Mortimer.
elimo ti dobrodolicu meu nas, izjavljuje Sibila.
Priaju o svojim planovima za nekoliko predstojeih meseci. Sibila je
skoro zavrila svoj posao u Zanzibaru; kad bude gotova povui e se u
hladni grad Zion da tamo provede letnje mesece i napie svoju doktorsku
disertaciju. Mortimer i Nerita idu u Meksiko da obilaze prastare hramove i
piramide; Zaharias ide u Ohajo, svojim dragim humkama. U jesen, skupie
se u Zionu i isplanirati zimske zabave: turneju po Egiptu, da, ili po Peruu,
moda e poeleti da vide visoki Mau Piu. Ruevine, arheoloka
nalazita, to ih oduevljava; na mestima gde je smrt imala najvie posla,
njihova radost je najintenzivnija. Zajapureni su, brbljivi, sad skoro askaju.
Kreemo, polazak, Zimbabve, pa Ankor, Knosos, Uksmal, Niniva,
Mohendodaro. I dok oni tako nastavljaju i nastavljaju, priajui rukama,
oima, osmesima pa ak i reima, i reima, bujicama rei, njemu se oni
zamute pred oima, postaju mu nestvarni, sad su to samo marionete koje
se skakutavo kreu po neuverljivo obojenoj pozornici, ma insekti su
razujani, ose ili pele ili komarci, tim priama o putovanjima i festivalima,
o Bogakeju i Vavilonu i o Masadima, i on ih vie ne uje, iskljuuje ton, lei
u postelji osmehujui se, staklastih oiju, lutajui duhom. Uznemirava ga
to je malo zainteresovan za njih. Ali onda shvata da je upravo to znak
njegovog osloboenja. Spali su stari lanci sa njega. Hoe li se pridruiti
njihovoj grupi? Zato bi? Moda e putovati sa njima, a moda ne, kako mu
bude ef. Verovatnije ne. Skoro sigurno ne. Nije mu potrebno njihovo
drutvo. Njega interesuju druge stvari. Nee vie slediti nju. Ne treba mu,
ne eli, prekida traganja. Zato bi postao jedan od njih, bez korena,
amoralni lutalac, duh pretvoren u meso? Zato bi prihvatio vrednosti i
obiaje ovih ljudi koji su ga dali smrti isto tako lako kao da su upljeskali
nekog insekta, samo zato to im je dosadio ili im je smetao? On ih ne mrzi
zbog toga to su mu uinili, ne moe da utvrdi postojanje ma kakve
gorine, ali, jednostavno, izabira da se od njih otkai. Neka oni plutaju od
ruevine do ruevine, neka nose smrt sa kontinenta na kontinent; on e
svojim putem. Sad je preao granicu ivot/smrt, Sibila mu vie nije vana.
Pa, gospodine, stvari se menjaju.
Mi sad idemo, kae Sibila blago.
On klimne glavom. To je sav njegov odgovor.
Videemo se posle tvog suenja krila, kae mu Zaharias, i dotie
dano, zglavcima prstiju, a to je gest za zbogom koji koriste samo mrtvi.
Vidimo se, kae Mortimer.
Vidimo se, kae Grahus.
Uskoro, Nerita dodaje.
Nikad, kae Klajn, kae to bez ijedne rei, ali tako da oni sigurno uju.
Nikad. Nikad. Nikad. Ja nijednog od vas vie nikad neu videti, nikad neu
videti tebe, Sibila. Ti slogovi odjekuju mu kroz mozak, nikad, nikad, nikad
valja se preko njega kao okeanski talas preko plae, ispira ga, oiuje ga,
ozdravljuje ga. Slobodan je. Sam je.
Zbogom, kae Sibila iz hodnika.
Zbogom, kae on.
Godine su prole dok nije Sibilu opet sreo. Ali ipak su proveli poslednje
dane 99-te zajedno, odstreljujui dodoe u senci monog Kilimandara.
Dord R. R. Martin & Liza Tatl
Oluje Vindhejvena

Maris je jahala na oluji deset stopa iznad mora, krotei vetrove svojim
irokim metalplatnenim krilima. Letela je estoko, bezobzirno u opasnosti
i u prskanju morske pene, a na hladnou nije obraala panju. Nebo bejae
zloslutno kobaltplavo, vetar se pojaavao, a ona je imala krila; nita vie
nije bilo potrebno. Sad je mogla i umreti, umreti srena, letei.
Letela je bolje nego ikada ranije, izvijala se i klizila izmeu vazdunih
struja bez razmiljanja, hvatala svaki put uzlazne ili silazne struje koje su
je nosile dalje ili bre. Nije greila, nije morala na brzinu da se spasava od
uzgibanog okeana; njeni cikcak manevri bili su samo radi uivanja. Bilo bi
bezbednije leteti visoko, kao dete, na najveoj moguoj visini iznad talasa,
neugroena sopstvenim grekama. Ali Maris je letela nadohvat povrine,
kao leta, takvim nainom gde jedno posrnue, jedno paranje krilom po
vodi, znai nezgrapni pad sa neba. I smrt; neete doplivati daleko kad vam
je raspon krila est i po metara.
Maris je puno rizikovala, ali, poznavala je vetrove.
Ispred sebe je ugledala vrat scile, ilavi tamni konopac naspram
horizonta. Skoro bez razmiljanja, reagovala je. Njene ruke, rairene i
privrene kaiima za donju stranu prednje letvice krila, malo su se
pomakle. Velika srebrna krila, tanka kao najtanji flispapir, skoro bez
teine, ali ogromne vrstine, takoe su se u istoj meri pomakla. Vrh jednog
krila je skoro dotakao praskave talase ispod nje, a vrh drugog krila se
uzdigao; Maris je potpunije zahvatila uzlazne vetrove, i poela uspon.
Ako je razmiljala o smrti, to ne znai da eli ovako da zavri; da nasred
svoga letenja bude zahvaena jednim ugrizom, kao neoprezni galeb, da
bude ruak gladnom udovitu.
Koji minut kasnije pribliila se scili, i zadrala se da naini jedan
izazovni krug samo malo iznad domaaja udovita. Odozgo je videla telo
scile, neposredno pod povrinom, redove glatkih crnih peraja koja
ritmino zamahuju. Malena glava, koja se polako njihala levo i desno na
vrhu dugog vrata, nije obraala nikakvu panju na Maris, ignorisala ju je.
Moda je ve probala letae, pomisli Maris, pa joj se ne svia ukus.
Sad su vetrovi bili hladniji, i teki od soli. Oluja je dobijala na snazi; u
vazduhu se osealo podrhtavanje. Maris, oduevljena, brzo je ostavila scilu
daleko za sobom. Tada je opet bila sama, letei bez napora, kroz prazan
svet na koji se sputao mrak, svet mora i neba, gde se uo samo zvuk vetra
na njenim krilima.
 Posle nekog vremena, ostrvo se uzdiglo iz mora: njeno odredite. Sa
uzdahom, jer joj je bilo ao da prekine put, Maris je dopustila gubitak
visine.
ina i Tor, dvoje ovdanjih prainara (Maris nije znala ime se oni bave
kad ne ekaju letae) bili su na deurstvu na rtu za ateriranje. Napravila je
jedan krug iznad njih da privue njihovu panju, i oni ustadoe iz mekanog
peska i mahnue joj. Pri njenom drugom naletu, bili su spremni. Maris je
tonula sve nie i nie, dok joj stopala nisu nadletela pesak na visini od
samo nekoliko santimetara; ina i Tor trali su paralelno sa njom, svaki uz
jedno krilo. Kad je nogama zaparala povrinu i poela, stvarajui
vodoskoke peska, da koi, oni zgrabie svako po jedan vrh krila. vrsto su
drali.
Maris ih je vukla koji metar, pa su njih troje ostavili trostruku brazdu na
pesku rta. Konano je zaustavie, i ona ostade da lei, sa licem na hladnom,
suvom pesku. inilo joj se da izgleda smeno. Leta na zemlji kao kornjaa
na leima; Maris bi mogla sama da ustane ako bi morala, ali bi to bio spor i
ne ba mnogo dostojanstven proces. Bilo kako bilo, sletanje je dobro
prolo.
ina i Tor ustadoe, otresajui pesak sa sebe. Uspravili su je, i dok se
ona borila da ostane na nogama, poeli su da savijaju njena krila. Trebalo
je deblokirati jedan po jedan deo letvice i presaviti svaki segment tako da
nalegne na sledei segment. Pri tom se tanano srebrno platno oputalo.
Kad su svi delovi bili sloeni jedan uz drugi, krila su ostala da vise u dva
labava gusta nabora, oputenog metala, uz centralnu osovinu koju je Maris
nosila kaievima privrenu za lea.
Oekivali smo da doe Kol, rekla je ina dok je presavijala poslednji
deo letvice. Njena kratka crna kosa strala je uokolo njenog rama u
klinovima.
Maris je odmahnula glavom. Moda je trebalo da ovo putovanje obavi
Kol, ali ona je bila oajna, eznula je za vazduhom. Zato je uzela krila, (jo
ih nije mogla nazivati svojim), dok je on jo spavao, i odletela.
On e idue nedelje imati da leti kolko god hoe, ini mi se, ree
veselo. U njegovoj plavoj kosi, potpuno ispravljenoj, bez kovrda jo bejae
peska. Drhtao je malo od morskog vetra, ali na licu mu je bio osmeh.
Imae letenja do mile volje. Stupio je pred Maris sa namerom da joj
pomogne u skidanju krila.
Neka, nosiu ih, ree mu Matris odseno, nestrpljivo, jer su je njegove
olake rei naljutile. Kako bi taj mogao da shvati? Kako bi iko od njih mogao
da shvati? Prainari su to.
Krenula je rtom prema kui kneza, a ina i Tor su uhvatili korak sa
njom. Tamo je, po obiaju, neto pojela i popila, i stojei pred ogromnom
otvorenom vatrom, osuila se i zagrejala. Na pitanja, koja bejahu
prijateljska. odgovarala je vrlo kratko, nastojei da ne govori, da ne misli -
ovo je moda poslednji put. Iz potovanja prema letau, niko nije
navaljivao, bili su razoarani. Za veinu prainara letai su predstavljali
jedini kontakt sa drugim ostrvima. Mora, svakodnevno ibana olujama,
vrvela su od scila, morskih maaka i drugih grabljivica, pa je bilo previe
opasno preduzimati redovna putovanja brodom, sem izmeu ostrva u istoj
lokalnoj grupi. Veza su bili letai, pa su ostali od njih oekivali novosti,
traeve, pesme, prie, romantiku.
Knez e biti spreman da vas primi im se odmorite, ree ina,
dotiui Maris bojaljivo po ramenu. Maris se odmae, razmiljajui. Dosta
ti je to moe da slui letaima. I volela bi da ima letaa za mua, moda
Kola kad odraste, a ne zna ta za mene to znai, to e Kol biti leta a ne ja.
Meutim ree samo: Spremna sam odmah. Let je bio lak. Vetrovi su
obavili sav posao.
ina ju je povela u drugu sobu, gde je knez ekao da uje njenu poruku.
Kao i prethodna, i ova soba bejae duga, krto nametena, i sa velikim
kamenim ognjitem u kome je pucketala razbuktala vatra. Knez je sedeo
na stolici sa jastuiima, blizu plamenova, a kad je Maris ula, ustao je.
Letae je svako uvek primao kao sebi ravne, ak i na onim ostrvima gde su
kneevi potovani kao bogovi i imali skoro boansku vlast.
Poto su izmenjeni ceremonijalni pozdravi, Maris je zamurila i pustila
da poruka krene. Nije ni znala, ni marila, ta govori. Rei su upotrebljavale
njen glas a da nisu zadirale u njene misli. Verovatno je neto politiki,
toliko je znala. U poslednje vreme sve su poruke bile ista politika.
Kad se poruka zavrila, Maris je otvorila oi i nasmeila se knezu, a to je,
malo perverzno, uinila ba namerno, zato to je videla da su ga njene rei
zabrinule. Meutim, on se brzo sabrao i uzvratio joj osmeh. Hvala, ree
pomalo slabim glasom. Dobro si obavila posao.
Dobila je poziv da tu prenoi, ali je odbila. Oluja bi mogla do ujutru
zamreti, sem toga, Maris je volela noni let. Tor i ina su je ispratili
napolje, i poveli ubrzo, kamenitom stazom, do letakog obronka. Na svakih
nekoliko stopa bejahu fenjeri, u udubinama uklesanim u stenu, da bi
krivudavi uspon bio nou bezbedniji.
Na vrhu je postojao prirodni prag, ljudskim rukama jo proiren. Od
njegove ivice poinjala je provalija etrdeset stopa duboka, a na njenom
dnu kamenita plaa o koju su se rasprtavali siloviti talasi. Na tome pragu,
ina i Tor su ispravili njena krila, segment po segment letvice, blokirajui
svaku taku spoja, i dok su to radili, metalno platno se zatezalo, vrsto,
napeto, srebrnasto. I ona je skoila.
Vetar ju je zahvatio i podigao. Opet je letela; ispod nje mrano more,
iznad nje bubnjanje oluje. Krenuvi, nije se osvrtala na dvoje prainara koji
su je enjivo pratili pogledima. Jo malo, premalo, ostalo je do asa kad e
i ona postati prainar.
 Nije krenula kui. Poletela je sa olujnim vetrovima, koji su sada duvali
sa zapada, silovito. Uskoro e naii grmljavina, pa kia, i tada e Maris biti
prinuena da krene uvis, iznad oblaka, gde e biti manje izgleda da je
plamen munje zbrie s neba. Kod kue, po svoj prilici je ve mir, oluja
prola. Ljudi proeljavaju plae da vide ta je oluja donela, a po neka mala
ribarska barka moda e se otisnuti na more u nadi da danas ipak neto
ulovi.
Vetar ju je gurao pevajui u njenim uima, pa je plovila kroz nebeske
struje graciozno. I iz nekog udnog razloga, ba tad pomislila na Kola; i
izgubila oseaj. Posrnula je, poela da propada, pa se trgla otro, krenula u
cikcak radi hvatanja visine, trudei se da povrati oseaj. Psujui, uz to,
sebe. Dosad je bilo tako dobro, pa zar mora ovako da se zavri? Ovo bi
mogao biti njen poslednji let u ivotu, zato treba da bude i najbolji. Ali
uzalud se ljutila: pouzdanje joj se nije vraalo. Vetar i ona vie nisu bili
zaljubljeni jedno u drugo.
Poletela je suprostavljajui se volji oluje, vodei teku bitku, i uskoro je
prenapeti miii poee da bole. Sad je hvatala visinu; kad oveka napusti
oseaj za vetar, nije bezbedno leteti blizu vode.
Bila je ve iscrpljena i umorna od borbe, kad je ugledala stenovito lice
Eirie i shvatila koliko je daleko otila.
Eiria se sastojala samo iz jedne dinovske stene propete iz mora, stene
koja je stajala kao kamena kula u raspadanju okruena besnim
penuanjem okeanskih voda koje su se razbijaile o njene visoke okomite
zidine. Nije to bilo pravo ostrvo; nita ovde nije ni raslo sem usamljenog
busenja tvrdog liaja. Ipak, u ponekoj zatienoj pukotini ili useku gnezdile
su se ptice, a na vrhu stene letai su izgradili svoje gnezdo. Na ovom mestu,
gde nijedan brod nije mogao pristati, na ovom mestu gde niko sem leteih
bia ptica i ljudi nije mogao imati dom, stajao je crni kameni konak
letaa.
Maris!
uvi svoje ime podigla je pogled i videla Dorela koji je ponirao ka njoj,
nasmejan, krila crnih naspram oblaka. ekala je do poslednjeg trenutka, pa
se izmakla otrim zaokretom, a on produi u prazno. Jurio ju je uokolo
Eirie. Maris je zaboravila na umor i bol, izgubila se u istoj radosti letenja.
Konano su sleteli tek kad je poeo pljusak, koji se sa hukom sruio sa
istoka, bockajui ih po licu i udarajui teko po njihovim krilima. Maris
shvati da se od hladnoe skoro ukoila. Sleteli su u rov za prizemljenje,
uklesan u kompaktnu stenu i ispunjen mekom zemljom. Niko im nije
pomagao. Maris se klizala tri metra po iznenada stvorenom blatu dok nije
uspela da se zaustavi. Onda joj je trebalo pet minuta da se uspravi i
otkopa trostruke kaieve koji opasivahu njeno telo. Vrlo paljivo je
privezala krila za konopac koji je polazio od alke u steni, pa je onda otila
do kraja jednog krila i poela da ga presavija.
Pri kraju tog posla, zubi su joj ve cvokotali grevito, a poela je da
osea i bol u miiima ruku. Dorel je ovo posmatrao namrteno; njegova
krila ve su bila uredno presavijena, a nosio ih je o ramenu. Dugo si bila
napolju? upita. Trebalo je da te pustim da sleti. Izvinjavam se. Nisam
znao. Sigurno si ila sa olujom celim putem, tano ispred nje. Teko vreme.
I mene su malo prodrmali popreni vetrovi. Jesi l dobro?
Ma jesam. Bila sam umorna, ali ne stvarno, ne sad. Ba mi je drago to
smo se sreli. To je bilo dobro pare letenja, i ba mi je trebalo. Pred kraj
puta bilo je nezgodno, mislila sam da u pasti. Ali dobro letenje odmara
bolje nego odmor.
Dorel se nasmejao i prebacio joj ruku preko ramena. Osetila je kako je
on topao posle letenja, i po kontrastu, kako je ona hladna. To je i Dorel
osetio pa ju je jo jae obgrlio. Da uemo pre nego to se smrzne. Gart je
doneo nekoliko flaa kivasa od otanaca, i trebalo bi da je jednu ve
ugrejao. Uz nas dvojicu i kivas, bie ti toplo.
Glavna soba konaka bila je topla i prijatna, kao i uvek, ali skoro prazna.
Gart, onizak i vrlo miiav leta, deset godina stariji od Maris, bio je tamo
sam, nikog drugog nije bilo. Sedei kraj vatre, podigao je pogled i oslovio ih
po imenu. Maris je mislila da odgovori, ali joj se grlo steglo od enje, a
zubi nisu hteli da se razdvoje. Dorel ju je odveo do ognjita.
Postupio sam kao da imam panjeve umesto krila, ree Dorel, i
zadravao sam je na hladnoi. Jel kivas vru? Sipaj nam malo. Svukao je
blatnjavu i mokru odeu brzo i efikasno sa sebe, i izvukao dva velika
pekira iz gomile pekira kraj vatre.
to bi ja troio kivas na tebe? proguna Gart. Za Maris, moe, jer je
lepa i dobro leti. Naklonio se malo, u ali, ka njoj.
Bolje da ja popijem jednu aicu, ree Dorel trljajui se estoko
velikim pekirom nego da se sve prospe po podu.
 Gart je na ovo odgovorio, pa su tako razmenjivali uvrede i pretnje
olakim nainom. Maris nije sluala, jer sve je to davno ula. Cedila je vodu
iz svoje duge kose, posmatrajui are koje je vlaga pravila na kamenovima
ognjita, i kako brzo nestaju. Gledala je Dorela, nastojei da zapamti izgled
njegovog vitkog, miiavog tela, tela dobrog letaa, i brze promene
njegovog lica dok se zafrkavao sa Gartom. Ali kad je osetio da ga Maris
gleda, okrenuo se, a oi su mu oblagnule. Gartov zavrni tos pade u tiinu,
bez rezultata. Dorel ju je neno dotakao, pratei prstima liniju njene vilice.
Jo drhti, ree. Uzeo je pekir iz njenih ruku i omotao ga oko njenog
tela. Gart, skidaj tu flau sa vatre dok ne eksplodira i daj da se svi
zagrejemo.
Pili su kivas, vrue zainjeno vino sa dodatkom suvog groa i oraha
radi ukusa iz velikih kamenih pehara. Prvi gutljaj poslao je tanke linije
vatre niz njene krvne sudove, i drhtanje prestade.
Gart joj se nasmeio. Dobro, a? Mada ovaj Dorel i ne zna ta je dobro.
Preo sam jednog ljigavog starog ribara i uzeo mu desetak flaa. Naao ih
je u olupini nekog broda, nije znao ta e s njima, a njegova ena ih nije
htela da vidi u kui. Dao sam mu u zamenu neke inuve, neku nisku
metalnih loptica koje sam bio nabavio za svoju sestru.
I ta e tvoja sestra do dobije? zapita Maris izmeu gutljaja kivasa.
Gart slee ramenima. Ona? A, pa to je trebalo da bude kao iznenaenje,
u svakom sluaju. Doneu joj neto iz Povita kad budem sledei put iao.
Ofarbana jaja.
Al samo ako usput ne naie na neto drugo za ta moe da ih trampi,
kad se bude vraao, ree Dorel. Ako tvoja sestra ikad dobije taj poklon za
iznenaenje, Gart, pre svega e se okirati, pa od neke radosti nita nee
biti. Roen si za trgovca. Trampio bi i svoja sopstvena krila, kad bi
pogodba bila dovoljno dobra.
Gart je indignirano mrknuo. Ptico, kad to govori zatvori usta. Zatim
se okrenuo ka Maris. Kako je tvoj brat? Nikad ga ne viam.
Maris je otpila jo malo vina, drei se obema akama da joj ne izmakne
smirenost. Postae punoletan idue nedelje, rekla je paljivo. Krila e
tada pripasti njemu. A ne znam kad dolazi i odlazi. Moda ne voli vae
drutvo.
Hja, ree Gart. to ne bi? Zvuao je uvreeno, Maris je odmahnula
rukom i prinudila sebe da se osmehne. Jer, htela je samo da se naali. Po
meni, on nije lo, nastavi Gart. On se svima nama svia, jel tako, Dorel?
Mlad je, utljiv, moda malo previe oprezan, ali trebalo bi da se popravi.
On je nekako drukiji, ali, kako pria prie! i pesme! Prainari e nauiti da
se raduju kad ugledaju njegova krila. On odmahnu glavom u znak
uenja. Gde li ih samo sve naui? Ja sam putovao vie od njega, ali... .
On ih sastavlja, ree Maris.
Sam? Gart je bio impresioniran. Onda e on biti na peva. Na
sledeem takmienju preoteemo nagradu od Istonih. Zapadni uvek imaju
najbolje letae, ree on lojalno, ali nai pevai nikad nisu zasluivali da
ponesu tu titulu.
Pa ja sam pevao za Zapadne na prolom sastanku, usprotivio se Dorel.
O tome i govorim.
A ti zavija kao morska maka.
Jeste, re Gart, ali bar nemam iluzija o svojoj sposobnosti.
ta je Dorel na to uzvratio, Maris nije ula. Njene su misli postepeno
otplovile od njihovog dijaloga, i sad je gledala plamenove, razmijajui, i
paljivo uvajui svoje jo toplo pie. Oseala je smirenost ovde u Eiri, ak i
sad, kad je Gart pomenuo Kola. I udnovatu udobnost. Niko nije stanovao
na steni letaa, pa ipak to bejae svojevrstan dom. Njen dom. Bilo je teko
pomisliti da ovde vie nikad ne doe.
Pamtila je kad je prvi put ugledala Eiriu, pre dobrih est godina, taman
posle punoletstva. Tad je bila devojka od trinaest godina, ponosna to je
sama doletela tako daleko, ali i uplaena, i stidljiva. U konaku je zatekla
grupu od desetak letaa, koji su sedeli oko vatre, pili, smejali se. Njihova je
zabava bila u punom zamahu. Ali su zastali, prihvatili je sa smehom. Gart je
tada bio tihi mladi ovek, a Dorel mravko jedva iznad trinaest. Tada nije
poznavala ni jednog ni drugog. Meutim, Helmer, leta srednjih godina, sa
ostrva najblieg njenom, bio je meu drutvom, pa je obavio predstavljanje
i upoznavanje. ak i sad seala se tih lica, tih imena; crvenokosa Ani sa
Kulhala, pa Foster koji se kasnije toliko ugojio da nije mogao da leti,
Dejmis Senior; a posebno je pamtila jednoga sa nadimkom Gavran,
arogantnog mladia koji se oblaio u crno krzno i metal, i koji je u tri
uzastopna takmienja osvajao nagrade za Istone. Bila je tu i devojka duge
plave kose, sa Spoljanjih ostrva, a zabava je bila u njenu ast, jer se retko
deavalo da neko sa Spoljanjih leti tako daleko, predaleko.
 Svi su pozdravili Maris dobrodolicom, i uskoro se inilo da je visokoj
plavui preotela ulogu poasnog gosta. Dali su joj, uprkos mladosti, vino,
pevala je sa njima, priali su joj letake prie koje je veinom ranije sluala,
ali nikad od ovakvih ljudi. Konano, kad se osetila sastavnim delom grupe,
njihova panja je odlutala od nje, pa se zabava nastavila kao i ranije.
Bila je to nezaboravna urka, a od svih dogaaja jedan je ostao zlatnom
svetlou urezan u njeno pamenje. Gavran, jedini Istoni u ovoj grupi,
trpeo je mnogo bockanja. Na kraju, pripit, pobunio se. Vi mislite da ste
letai, rekao je glasom koji je rezao kroz vazduh kao vrh korbaa, glasom
koji e Maris zapamtiti zauvek. Doite da vam pokaem ta je letenje.
Celo drutvo je izalo napolje, do letakog obronka Eirie, najvieg meu
obroncima. Okomita stena pruala se sedamdeset metara u dubinu, a dole
su se manje stene uzdizale kao zubi okupani besno uskomeanim talasima.
Gavran, na ijim su leima bila sloena krila, priao je rubu. Otklopio je
prva tri dela letvice levo, i privrstio ih kaievima paljivo za levu ruku;
takoe je otklopio prva tri segmenta desnog krila i privrstio ih za desnu
ruku. Ali, nije ih blokirao; arke su jo bile slobodne, segmenti su se njihali
tamo i amo sa njegovim rukama. Sve ostale segmente drao je u akama,
sloene.
Maris se pitala ta to Gavran namerava. Brzo je saznala.
Potrao je i skoio, otisnuvi se to je dalje mogao, sa letakog obronka.
Sa krilima nerairenim.
Maris je uzviknula, pritrala ivici. I drugi prioe, neki bledi, a neki
cerei se od uva do uva. Dorel stade uz nju.
Gavran je padao pravo nadole kao kamen, ruke su mu bile uz telo, a
metalplatno njegovih krila lepetalo je kao ogrta. Leteo je glavom nadole.
Pad kao da je trajao beskonano.
A onda, u poslednjem trenutku, kad je vei bio tako rei na stenama, kad
je Maris mogla skoro da oseti udarac srebrna krila, iznenada, blistava
na suncu. Krila niotkud. I Gavran zahvati vetar, i polete.
Maris je bila impresionirana. Meutim, Dejmis Semor, najstariji leta
Zapadnih, samo se nasmejao. Gavranov trik, rekao je. Dvaput sam
ranije gledao kako to izvodi. On fino podmae arke svojih segmenata
krila. Kad je dovoljno padao, odbaci ih u stranu to jae moe. Jedna za
drugom se ispravi i od zamaha se sama zabravi. Zgodno, da. Moete biti
sigurni da je to vebao poprilino pre nego to je nastupio pred ma kim.
Samo jednog dana e se jedna arka zaglaviti, pa vie neemo morati da
sluamo Gavrana.
ak ni te rei nisu umanjile udesnost vienog. Maris je vie puta
gledala kako leta, nestrpljiv zbog spore asistencije prainara, podigne
svoja skoro razapeta krila iznad glave, razmahne i izazove ispravljanje i
zabravljivanje poslednjeg segmenta ili dva poslednja segmenta, ito je
propraeno otrim zvukom. Ali nikad nije videla neto ovako.
Gavran se izvetaeno smekao, kad su se sreli na rovu za sletanje. Kad
budete mogli ovo, rekao je okupljenome drutvu, onda ete moi da se
nazivate letaima.
Bio je to momak od onih prepotentnih, bezobzirnih, da, ali u tom
momentu, pa i godinama kasnije, Maris je smatrala da je zaljubljena u
Gavrana.
Odmahnula je glavom tuno, i dovrila svoj kivas. Sve to sada joj se
inilo smenim. Gavran je poginuo nepune dve godine posle te zabave na
Eiri, naime iezao je na moru i nikakav trag nije naen. Po desetak letaa
ginulo je svake godine, a sa njima obino su nestajala i njihova krila;
nespretno letenje znailo bi jednoga dana dole i davljenje, ili bi scila dugog
vrata napala neopreznog niskog letaa, nekad su ih sa neba bacale oluje ili
bi munja bila primamljena metalom njihovih krila; da, bilo je mnogo
naina kako su letai ginuli. Veina bi, Maris je smatrala, naprosto izgubila
orijentaciju, promaujui odredite i letei slepo dok ih umor ne bi priveo
vodi. Poneko je moda naleteo na onu najreu i najgoru opasnost neba: na
mirno vreme, nepomian vazduh. Ali Maris je, razmiljajui sada, znala da
je Gavran bio istaknutiji kandidat za smrt nego veina drugih; razmetljiv
leta bez mudrosti i bez letake trezvenosti.
Dorelov glas ju je otrgao od uspomena. Maris, hej, nemoj da nam
zaspi.
Maris je spustila prazan pehar. Njena ruka jo je bila zakrivljena oko
grubog kamena, jo traei toplinu koja u njemu do maloas bejae. Morala
je da uloi napor da bi odvojila ruku i uzela svoj demper.
To jo nije suvo, ree Gart.
Jel, ti hladno? ree Dorel.
Nije. Moram da se vratim.
Suvie si umorna, ree Gart. Ostani da prenoi.
Gledali su se u oi i onda je Maris skrenula pogled.
 Ne smem. Brinue se.
Dorel je uzdahnuo. Onda uzmi suvu odeu. Ustao je, otiao u udaljeni
kraj sobe, gde je bio orman za odeu nainjen od izrezbaranog drveta, i
potezanjem otvorio vrata.
Doi i uzmi neto odgovarajue.
Nije se pokrenula. Bolje da poem u sopstvenoj odei. Neu se vratiti.
Dorel je tiho opsovao. Maris. Nemoj jo vie da, zna, zna da, ama,
doi i uzmi neto. Zna da ima pravo na to. Ako voli ostavi svoju odeu
kao nadoknadu. Ne putam te da poe mokra.
Izvinjavam se, ree Maris. Gart joj se nasmeio a Dorel je stajao
ekajui. Polako je ustala, priteui pekir vre oko svoga tela, udaljila se
od toplote vatre. Uz Dorelovu pomo pretraivala je gomile odee dok nije
nala pantalone i demper koji su joj pristajali. Dorel je gledao kako se ona
oblai, a onda je brzo naao odeu za sebe. Onda odoe do soke pored
vrata i uzee svoja krila. Maris je zaas pregledala letvice, traei ma kakvu
slabost ili tetu; retko se deavalo da krila iznevere, ali kad bi do toga
dolo, problem je gotovo uvek bio u sastavcima. to se metal platna tie,
ono se presijavalo, podjednako mekano i jako kao i kad su uz njegovu
pomo putnici meuzvezdanog broda stigli do ove planete. Zadovoljna
rezultatom pregleda, Maris je privrstila krila na sebe. Bila su u odlinom
stanju; Kol e ih nositi mnogo godina, a njegova deca generacijama posle
njega.
Gart joj je priao, stao uz nju. Pogledala ga je.
Nisam tako vet sa reima kao Kol, ili Dorel, poeo je. Ja ... pa eto.
Zbogom, Maris. Pocrveneo je. Izgledao je pokunjeno. Letai jedan
drugome nikad nisu govorili zbogom. Ali ja nisam leta, pomislila je, pa je
zagrlila Garta, poljubila ga, i oprostila se od njega sa zbogom, pozdravom
prainara.
Dorel je izaao u no sa njom. Vetar je bio snaan, kao i uvek oko Eirie,
ali oluja je prola. Jedina voda u vazduhu bejae blaga izmaglica nastala
prtanjem morske pene. Na nebu, puno zvezda.
Ostani bar dok ne izae mesec, ree Dorel. Moemo da veeramo,
Gart i ja bismo se tukli samo da dobijemo tu poast, da te posluujemo.
Maris je odmahnula glavom. Nije trebalo da dolazi; trebalo je da leti
pravo kui a Dorelu i Gartu nikad i da se ne javi. Lake je ne praviti
rastanak, lake je praviti se da e sve uvek biti isto, a na kraju ieznuti.
Kad su stigli do visokog letakog obronka, onog istog sa koga je Gavran
skoio tako davno, prihvatila je Dorela za ruku, i stajali su neko vreme
utei.
Maris, ree on konano, sa oklevanjem. Gledao je u daljinu mora,
stojei rame uz rame sa njom, drei je za ruku. Maris, mogla bi da se
uda za mene. Davao bih ti krila na upotrebu, ne mora sasvim da se
odrekne letenja.
Maris je pustila njegovu ruku, sva se zaarivi od sramote. Nije on imao
to pravo; bilo bi surovo pretvarati se. Nemoj, ree ona apatom. Krila
nisu tvoja da bi ih delio.
Samo tradicija, ree on. Njegov glas odavao je oajanje. Jasno je seala
da je i njemu neprijatno. Mislio je da joj olaka, a ne otea. Mogli bismo da
pokuamo. Krila su moja, al mogla bi i ti da ih koristi...
Dorele, nemoj. Knez, tvoj knez, nikad to ne bi dozvolio. Nije to samo
tradicija nego i zakon. Mogli bi da ti oduzmu krila i daju ih nekom drugom
ko vie potuje zakon, (kao to su uradili krijumaru Lindu. A sem toga, i
kad bismo i pobegli, na neko mesto bez zakona i kneza, neko mesto samo
za nas, koliko dugo bi izdrao da deli krila s nekim? Sa mnom, ili bilo kim?
Zar ne shvata? Poeli bismo da se mrzimo. Ja nisam dete koje bi se
vebalo dok se ti odmara. Ne mogu tako da ivim, da moje letenje zavisi
od neije dobre volje, i da se zna da krila nikad nee moi da postanu moja.
A ti ne bi mogao zauvek da trpi nain kako bih te gledala, pa bi izmeu
nas dolo do, do... prekinula je, traei rei.
Dorel je trenutak utao. Tako mi je krivo, ree. Hteo bih neto da
inim, da ti pomognem, Maris. Nepodnoljivo boli kad ovek pomisli ta se
spremaju da uine sa tobom. Hteo sam neto da ti dam. Ne mogu da
izdrim misao da ode i postane...
Opet ga je uhvatila za ruku, i drala vrsto. Da. Da. uti.
Zna da te volim, Maris. Zna, jel tako?
I ja tebe volim, Dorel. Ali, nikad se neu udati za letaa, ne sada, ne bih
mogla. Ubila bih ga radi krila.
Pogledala ga je nastojei da ublai sumornu istinu sopstvenih rei. to
joj nije uspelo.
Drali su se jedno za drugo, zadravajui se na samoj ivici momenta
rastanka, pokuavajui da jedno drugome kau sve ono to je kroz ceo
ivot moglo biti objanjavano, i da to kau pritiskom tela, sad. Onda su se
rasplakali i pogledali kroz suze.
Maris je poela da petlja oko svoijih krila, tresui se. Opet joj je bilo
hladno, iznenada. Dorel je nastojao da joj pomogne, ali su im se prsti
sudarali, pa su se nasmejali, neodluno, svojoj nespretnosti. Pustila ga je da
joj odmotava krila. Kad je jedno bilo potpuno razapeto, a drugo skoro do
kraja, iznenada je pomislila na Gavrana, pa je dala Dorelu znak da se
skloni. Posmatrao je udei se. Podigla je krilo kao stari leta kome je ve i
dosadilo pripremanje za let, i razmahnuvi postigla ispruanje i blokiranje
poslednjeg segmenta, uz ist i jasan zvuk. Sad je bilo spremna za polazak.
Dobar put, rekao je na kraju.
Maris je zinula da neto kae, pa zatvorila usta i samo budalasto
klimnula glavom. I tebi, rekla je najzad. uvaj se dok se opet ne ... , ali
nije mogla dodati poslednju la, ba kao to mu nije mogla rei zbogom.
Okrenula se i pobegla od njega, i bacila se u let sa Eirie, polazei na nonim
vetrovima u hladno mrano nebo.

Bio je to dug i usamljen let preko mora osvetljenog zvezdama na kojem

se nita nije micalo. Vetar je postojano duvao sazapada, pa jemorala da ide
u cikcak protiv njega itavo vreme, gubei brzinu, kasnei. Kad je ugledala
kulu svetilju Malog Amberlija, ostrva na kom je ivela, pono je ve bila
prola.
Na plai za prizemljenje letaa bilo je jo jedno svetlo. Videla ga je dok
se sputala planirajui, glatko i lako, i pretpostavila je da to moe biti neko
iz letakog konaka. Ali trebalo je da se oni odavno povuku sa dunosti;
teko da je iko od letaa bio u vazduhu ovako pozno. Namrtila se
zaueno, i istog asa tresnula o zemlju, neprijatno i jako.
Maris je jeknula, pourila da ustane i poela da otkopava kaieve krila.
Trebalo je da zna bar toliko, da se u momentu ateriranja ne gleda tamo i
amo. Svetlo je krenulo na nju.
Znai odluila si da se vrati, ree glas, otar i ljut. Bee to Ras, njen
otac (tanije, ouh), a pribliavao se drei fenjer u svojoj zdravoj ruci.
Desna ruka, mrtva i nekorisna, visila mu je uz telo.
Prvo sam se zaustavila u Eirii, ree ona pravdajui se. Nisi se brinuo
valjda?
 Kol je trebalo da ide, a ne ti. Bore na njegovom licu kao da su se
okamenile.
Pa spavao je, ree Maris. Kasnio je, i znala sam da e propustiti
najbolji deo olujnih vetrova. Ne bi on nita ni uhvatio sem kie, i trebalo bi
mu sto godina da tamo stigne, ako bi uopte i stigao. On jo nije dobar na
kii.
Onda mora da naui i pobolja se. Taj momak mora sada da ini svoje
greke sam. Ti si ga uila, ali e krila uskoro biti njegova. On je leta, a ti
nisi.
Maris se trgla kao da ju je neko udario. Pred njom je bio ovek koji ju je
nauio da leti, koji je bio tako ponosan zbog nje i naina kako je, kao po
nekom instinktu, znala ta i kad treba initi... Krila e pripasti njoj, rekao
joj je ne jedanput, bez obzira to mu ona nije roena ker. On i njegova
ena usvojili su je kad je izgledalo da mu se nikad nee roditi dete koje bi
ponelo njegova krila. On je svoj udes pretrpeo i izgubio nebo, pa je bilo
vano odrediti letaa koji bi ga zamenio, ako ne potomka, onda bar nekog
voljenog. Njegova ena odbila je da ui; ve je trideset i pet godina ivela
kao prainar, i nije imala nameru da skae sa strmih obronaka, ni sa
krilima ni bez. A i bilo je prekasno: letai se formiraju mladi. Zato je
usvojio, pouavao i zavoleo Maris, ribarsku ker, koja je vie volela da stoji
na letakom obronku i gleda, nego da se igra sa ostalom decom.
A tada, mimo svake verovatnoe, rodio se Kol. Njegova je majka pose
dugog i tekog poroaja umrla (Maris, tada dete, zapamtila je mranu no
punu ljudi koji nekud jure, a kasnije svog ouha kako plae sam u uglu) ali
Kol je preiveo. Tako se zadesilo da Maris, iako dete, preuzme posao
majke, da se za njega brine i voli ga. U poetku se nije verovalo da e deko
ostati iv. Maris je bila sretna kad se on ipak oporavio, i tri godine ga je
volela kao brata i kao sina, a takoe i navikavala na krila pod budnim
pogledom svog ouha.
Sve do one noi kad joj je taj isti ouh saoptio da Kol, mora da dobije
njena krila.
Bolji sam leta nego to e on ikad biti, rekla je Maris sada ouhu, na
plai, drhtavim glasom.
To ja ne osporavam. Ali to ne menja stvari. On je moj sin.
To nije poteno! uzviknu Maris, dajui oduke ogorenju koje se
skupljalo u njoj jo od onog dana kad joj je saoptio; da, sledeega dana
postajala je punoletna i time je trebalo da nasledi i krila. Tad je Kol ve bio
zdrav i snaan deai, dodue premalen da ponese krila, ali sa jasnim
izgledima da ih uspeno ponese kad stekne punoletstvo. Maris nije imala
ta da se buni, nije imala nikakvo pravo. Takav je bio zakon letaa, koji se
protezao unazad, generacijama, sve do samih legendarnih zvezdanih
putnika koji su izrezali metalplatno i napravili krila. Prvoroeno dete
svake letake porodice nasleivalo je krila roditelja. Za sposobnost se nije
pitalo; ovo je bio zakon o nasleivanju, a Maris je dola iz ribarske
porodice koja joj nije ostavila u naslee nita sem razbacanih ostataka
razbijenog drvenog amca.
Poteno ili ne, takav je zakon, Maris. Ti si toga svesna ve odavno, iako
si to ignorisala. Ve est godina igra se letaa, a ja te putam, jer to voli i
jer Kolu treba instruktor, i to dobar, i jer je ovo ostrvo previe veliko da bi
se oslonilo na samo dva letaa. Ali itavo vreme si znala da e ovaj dan
doi.
Mogao bi da bude malo blai, razmiljala je izbezumljeno. On sigurno
zna ta znai odrei se neba.
A sad poi sa mnom, ree on. Vie nee leteti.
Krila su joj jo bila potpuno razapeta, a samo jedan kai na ruci
otkopan. Pobei u, ree ona ludo. Nikad me vie nee videti. Otii u
na neko ostrvo gde nemaju sopstvenog letaa. Rado e me primiti bez
obzira kako sam stekla svoja krila.
Nikad, re njen otac alosno. Drugi letai bi bojkotovali to ostrvo,
kao to su Istoni uradili kad je ludi knez Kenehuta izrekao smrtnu kaznu
letau koji je doneo zle vesti. Oduzeli bi ti ukradena krila pa ma gde si.
Nijedan knez ne bi hteo da se izloi riziku.
Onda, u ih polomiti! ree Maris, jaui na talasu histerije. Onda nee
ni on da leti, kao ni ... n i . . .
Staklo se rasprtalo po kamenu, a svetlo ugasilo, jer njen je ouh
ispustio fenjer. Maris je osetila kako je hvata za ruku. Ne bi to uspela ni
kad bi htela, ree on. I ne bi tako neto uinila Kolu. Nego, daj krila
ovamo.
Pa ne bih ja...
Ne znam ta bi ti i ta ne bi. Mislio sam da si jutros poletela da se
ubije, da umre letei u oluji. Znam ta oseanja, Maris. Zato sam se toliko
uplaio i naljutio. Ne okrivljuj Kola ni za ta.
 Ne krivim ga ni za ta. I ne bih mu spreavala da leti, ali ja tako elim
da letim, tata, molim te ... Suze su joj potekle niz lice, u tami, i primakla
mu se traei utehu.
Da, Maris, ree on. Nije je mogao obuhvatiti rukom jer su krila
smetala. Nita ja tu ne mogu. Takav je poredak stvari. Mora da naui
kako se ivi bez krila, kao to sam i ja morao. Bar si ih imala neko vreme,
osetila si letenje.
To nije dovoljno! ree ona tvrdoglavo, sva u suzama. Mislila sam da
je dovoljno, kad sam bila mala devojica, jo ne tvoja usvojenica, nego
prosto dete kao i svako drugo, a ti si bio najvei leta Amberlija. Gledala
sam tebe i ostale sa obronka i mislila sam, kad bih imala krila, makar za
jedan momenat, bilo bi to dovoljno ivota. Ali nije, nije. Odrei se krila, to
ne mogu.
Sve one okamenjene bore sada su nestale sa lica njenog ouha. Dotakao
je njeno lice neno, obrisao suze. Moda si u pravu, rekao je polako,
tekim glasom. Moda to nije bilo dobro. Mislio sam, ako te pustim da
leti neko vreme, bar malo, to e biti bolje nego nita, stvarno fini, divan
poklon. Ali nije tako ispalo, zar ne? Sad vie nikad ne moe biti srena. Ne
moe da bude pravi prainar, jer si letela i uvek e biti svesna svoje
zarobljenosti. Zautao je, a Maris je shvatila da se to odnosi i na njega
samog.
Pomogao joj je da sloi i skine krila, pa su zajedno otpeaili do kue.
Njihova je kua bila jednostavna drvena struktura, okruena
poumljenim imanjem. Kroz zadnji deo imanja tekao je potok. Letai su
mogli da ive dobro i lako. Tek to su preli prag, Ras je svojoj poerki
rekao laku no i odneo krila sa sobom na sprat. Zar zaista nema nimalo
poverenja? mislila je Maris. Pa ta sam to uinila? I opet joj se plakalo.
Nije plakala nego je pola u kuhinju, nala sir, hladno meso i aj, i ponela
ih sa sobom u dnevnu sobu. Na sredini stola leala je peana svea u vidu
inije. Maris ju je upalila, jela je i posmatrala igru plamika.
Tek to je zavrila ue Kol, i stade zbunjeno kod vrata. Zdravo Maris,
ree nesigurno. Drago mi je to si se vratila. ekao sam. Bio je visok za
trinaestogodinjaka, sa mekanim krhkim telom, dugom crvenkasto-blond
kosom, i sa paperjastim poetkom brkova.
Zdravo Kol, ree Maris. Nemoj samo da stoji tu. Izvini to sam ti
uzela krila..
 Seo je. Meni to ne smeta, kao to zna. Ti leti mnogo bolje od mene, i,
pa, zna. Jel se tata ljutio?
Maris je klimnula glavom.
Kol je izgledao prepadnuto i preozbiljno. Ostaje jo samo nedelju dana,
Maris. ta da radimo? Gledao je pravo pred sebe i to oborena pogleda, u
plamiak svee, a ne u Maris.
Maris je uzdahnula, i stavila neno svoju ruku preko njegove.
Uradiemo ono to moramo, Kol. Nemamo izbora.
Razgovarali su njih dvoje o ovome i ranije, i ona je bila svesna njegove
muke isto koliko i svoje. Bila mu je sestra i skoro majka, i on joj je otkrio
svoju sramotu i svoju tajnu. Tu je i leala vrhunska ironija.
Podigao je pogled prema njoj, i bilo je to kao pogled deteta upuen
majci; iako je sada znao da je ona isto toliko bespomona koliko i on, ipak
se nadao. Zato nemamo izbora? Ne razumem.
Maris je uzdahnula. U pitanju je zakon, Kol. Mi ovde ne idemo protiv
tradicija, to ti je poznato. Svako ima neku dunost. Kad bih mogla da biram
zadrala bih krila, bila bih leta. A ti bi mogao da bude peva. Oboje bi se
ponosili. i znali bi da smo u svom poslu dobri. ivot prainara je teak.
Toliko elim ta krila. Imala sam ih, i ne ini mi se da je pravedno da mi ih
neko uzme, ali moda, moda je pravednost toga neto to ja prosto ne
vidim. Ljudi mudriji od nas odluili su da stvari treba da budu ovako
ureene, a moda sam ja samo detinjasta to hou sve kako se meni svia.
Kol je nervozno ovlaio usne. Ne.
Maris je pitanje izrazila samo pogledom.
Odmahnuo je glavom, tvrdoglavo se ne predajui. Nije pravedno,
Maris, jednostavno nije. Neu da letim, neu tvoja krila. Sve je to tako
glupo. Cela stvar. Ne elim da te raalostim, a tano to treba da uinim da
ne bih raalostio oca. Kako da mu kaem? Ja sam njegov sin i ti sistemi, i od
mene se oekuje da uzmem krila. Pa on bi me namrzo. U pesmama se ne
govori ni o jednom letau koji bi se plaio neba kao ja. Letai se prosto ne
plae, a ja nisam za letaa. Ruke su mu se vidno tresle.
Kol, ne brini se. Sve e dobro ispasti, stvarno, videe. Svako se u
poetku plai. I ja sam se plaila. Nije ni razmiljala koliko lae, govorila je
samo da ga smiri.
Ali nije poteno, povika on. Neu da se odreknem pevanja, a ako
letim nemam mogunosti da pevam, ne kao Barion, ne onako kako bih
hteo. Kako mogu da me nateraju? Maris, zato ne moe ti da bude leta,
kao to eli? Zato?
Pogledala ga je, bio je blizu suza, a poelela je da i sama zaplae. Nije
imala odgovor koji bi dala njemu ili sebi. Ne znam, rekla je, upljim
glasom. Ne znam, mali. Samo, tako se oduvek radilo i valjda tako mora.
Zurili su jedno u drugo, oboje uhvaeni u zamku, uhvaeni istovremeno
zakonom nastalim mnogo pre njih, tradicijom koju nisu razumeli.
Bespomoni i povreeni, priali su dugo pri svetlosti svee, ponavljajui
iste stvari opet i opet, i tek u sitne sate se rastali da bi poli na spavanje, ne
reivi nita.
Ali kad je ostala sama u krevetu, Maris je osetila kako joj se vraa
poplava ogorenja, oseanja gubitka i srama. Te noi, plakala je dok nije
zaspala, i sanjala je o purpunim olujnim nebesima kroz koja nikad nee
leteti.

Ta nedelja dana kao da je trajala hiljadu godina.

Desetak puta tokom tih beskonano dugih dana Maris je odlazila na
letaki obronak, samo da bi stajala bespomono sa rukama u depovima i
gledala morsku puinu. Videla je ribarske amce, i galebove, a jednom i
opor glatkih sivih morskih maaka u lovu, daleko, daleko od ostrva. Jo
vie je pojaavalo bol to iznenadno zatvaranje sveta koji je poznavala, kako
su se horizonti suavali oko nje. Zato je tamo stajala, eznui za vetrom, ali
jedino to je letelo bila je njena kosa.
Jedanput je uhvatila Kola kako je gleda iz daljine. To posle nisu
pomenuli.
Ras je sad uvao krila, svoja krila, jer njegova su u stvari uvek bila, a
njegova e i ostati dok ih Kol ne preuzme. Kad je ostrvu Mali Amberli
trebao leta, pozivu se odazivao Korm sa suprotne strane ostrva i vesela
ali koja je letela kao pratilja kad je Maris, jo dete, uila najosnovnije
nebesko ponaanje. Ras je smatrao da, to se njega tie, ostrvo nema treeg
letaa, i da ga nee imati sve dok Kol ne uzme ono to mu po nasleu
pripada.
Promenio se i Rasov stav prema Maris. Ponekad bi besneo na nju kad bi
je naao da tuguje, ponekad bi je zagrlio svojom zdravom rukom i skoro bi
zaplakao. Nije nalazio neku sredinu izmeu besa i saaljenja, i zato,
bespomoan, poeo je da je izbegava. Radije je provodio vreme sa Kolom
nastojei da se ponaa uzbueno i oduevljeno. Mladi, kao dobar sin,
nastojao je da uhvati i odrazi to raspoloenje. Ali Maris je znala da i Kol
odlazi u duge etnje i provodi mnogo vremena sam sa svojom gitarom.
Na dan uoi Kolovog punoletstva, Maris je sedela visoko na letakom
obronku; noge su joj visile nad provalijom. Posmatrala je kako ali vitla u
srebrnim krugovima po podnevnom nebu. ali je rekla da e leteti da bi
ribarima ukazala na eventualnu pojavu morskih maaka, ali je Maris videla
o emu se stvarno radilo. Dovoljno dugo je bila leta da prepozna letenje
radi uivanja. ak i sad, sedei zarobljena, mogla je da oseti udaljeni eho te
radosti; neto je uzletelo u njoj kad god bi ali nainila zaokret i kad bi se
mlaz suneve svetlosti za trenutak odbio od krila.
Zar je ovo nain kako se zavrava? pitala se Maris. Nee biti. Ovo je
nain kako se poinje. Seam se.
I stvarno se seala. Ponekad je mislila da je posmatrala letae jo pre no
to je prohodala, mada je njena majka, njena roena majka, tvrdila da nije.
Maris se meutim jasno seala obronka, klifa: kao devojica od pet ili est
godina beala je od kue i dolazila ovde skoro svake nedelje. Sedela bi
tamo ovde i gledala dolaenje i odlaenje letaa. Majka bi je uvek
nala i uvek bi se mnogo ljutila.
Ti ostaje na zemlji, Maris, govorila bi joj poto bi je prvo izlupala po
turu. Ne gubi vreme sa glupim snovima. Neu da moja erka bude
Drvenokrila.
To se odnosilo na jednu staru narodnu priu, koju je od majke sluala
iznova kad god bi bila uhvaena na letakom klifu. Drvenokrili je bio
drvodeljin sin reen da poleti. Ali, dabome, nije bio iz letake porodice. Nije
za to mario, nastavljala se pria, nije sluao prijatelje i porodicu, eleo je
samo jedno: nebo. Najzad je u radnju svoga oca napravio sebi divan par
krila: velika leptirova krila od izrezbarenog i uglaanog drveta. Svako je
rekao da su divna, svako sem letaa; letai su samo utke odmahivali
glavom. Najzad se drvenokrili popeo na letaki obronak. Letai su ga tamo
ekali, kruei i zaokreui sjajni i utljivi u svetlosti zore. Drvenokrili je
pojurio njima u susret, pao tumbajui se i poginuo.
A pouka je, rekla bi uvek mama, da ne treba da pokuava da bude
neto to nisi.
Meutim, da li je to bilo pouka? Kao dete, Maris o tome nije mnogo
brinula, samo je otpisivala Drvenokrilog kao budalu. Ali kad je odrasla, ova
joj se pria esto vraala. Ponekad je pomiljala da je njena majka sasvim
pogreno shvatila priu. Drvenokrili je pobedio, mislila je Maris. Ipak je
leteo, makar samo za tren, i time je nadoknadio sve, ak i svoju smrt.
Poginuo je letaki. I oni drugi, ostali letai, doli su ne da bi mu se
podsmevali niti da bi ga upozorili, ne, leteli su kao njegova pratnja, jer je bio
poetnik, i jer su razumeli. Prainari su se esto smejali Drvenokrilom, to
ime postalo je sinonim za glupaka. Ali, zar je mogue da neki leta ovu
priu slua a da ne zaplae?
Maris je sad pomislila na Drvenokrilog, sedei na hladnoi i
posmatrajui let ali, i ta stara pitanja su joj se vratila. Da li je vredelo?
Drvenokrili? pomislila je. Trenutak leteti, pa biti mrtav zauvek? A ta sam
ja uradila, da li je vredelo? Desetak godina u olujama Vindhejvena, a sad
ivot bez?
Kad je Ras prvi put poeo da obraa panju na nju, na letakom
obronku, mala Maris postala je najsrenije dete na svetu. Nekoliko godina
kasnije, kad ju je usvojio i ponosno je otisnuo u nebo, mislila je da e
umreti od radosti. Njen je pravi otac poginuo, unitila ga je zajedno sa
amcem razbesnela scila, poto ga je prethodno jedna oluja oduvala daleko
od pravog puta. Mama je bila sretna da je se oslobodi. Maris se tada bacila
u novi ivot, u nebo; inilo joj se da se svi snovi ostvaruju. Drvenokrili je
imao dobru zamisao, inilo joj se tada. Samo sanjaj o bilo emu dovoljno
uporno, i imae ga.
Njena vera u to nestala je kad je maeha rodila Kola i kad joj je kasnije
bilo saopteno da e krila pripasti Kolu.
Kol. Sve se vraalo na Kola.
I tako, izgubljena, Maris je prestala da razmilja, i samo je gledala, u
melanholinom miru.
Onaj dan je doao, kao to je, Maris je dobro znala, i morao doi.
Na zabavi je bilo malo ljudi, iako je sam knez lino bio domain. Bee to
naoit, krupan, dobroudan ovek, koji je svoje prijatno lice sakrio
ogromnom bradom u nadi da tako stekne zastraujui izgled. Kad ih je
pozdravio na vratima, iz svakog santimetra njegove odee zrailo je
bogatstvo: bogato izvezene tkanine, prstenje od bakra od bronze, i teka
ogrlica od pravog kovanog gvoa. Ipak njegova dobrodolica bejae
srdana.
Uli su u veliku sobu za proslave. Iznad glave, gole drvene grede,
 Du zidova razbuktale baklje, pod nogama skerletni ilim. Sto je
kriputao od tereta: kivas donet od otanaca, i vina sa samog ostrva
Amberli, pa sirevi koje su letai doneli sa ostrva Kulhal, voe ak sa
Spoljanjih ostrva, velike inije zelene salate. Na ognjitu, na ranju,
okretala se morska maka.
Doli su svi njihovi prainarski prijatelji, skupili se oko Kola da mu
estitaju. Neki su ak mislili da je potrebno da razgovaraju sa Maris, pa su
joj govorili kako je sretna to ima brata letaa, to je i sama donedavno bila
leta. Donedavno bila, bila, bila. Dolo joj je da vriti.
Jo su gori bili letai. Doli su u prilinom broju, razume se. Pre svih
oboje sa Amberlija samog. Korm, zgodan kao i uvek, sijajui arm na sve
strane, okupio je u jednom uglu grupu: priao je o dalekim ostrvima
prainarskim devojkama koje su ga gledale oima punim zvezda. ali je
plesala sa mukarcima; bilo je sigurno da e ona pre kraja zabave uspeti
svojom ludom energijom da sagori pet-est partnera. Bili su tu i letai sa
drugih ostrva: Ani sa Kulhala, deak Dejmis Junior, Helmer koji je brzo
stario i koji e kroz manje od godinu dana prepustiti svoja krila svojoj
keri, jo pet ili est zapadnih, tri uobraena Istona letaa koji su
razgovarali uglavnom jedan sa drugim. Njeni prijatelji i braa i drugari
Eirie.
Samo, sad su je izbegavali. Ani se nasmeila utivo i okrenula pogled na
drugu stranu. Dejmis je preneo pozdrave svoga oca, onda je u nelagodnoj
tiini stajao premetajui se sa noge na nogu sve dok ga Maris nije prisilila
da ide. Moglo se skoro uti kako je odahnuo sa olakanjem. ak i Korm,
koji je za sebe govorio da nikad nije nervozan, nije se oseao prijatno kraj
nje. Doneo joj je olju vrueg kivasa, a onda kao ugledao nekog prijatelja na
drugom kraju sobe sa kojima je apsolutno morao da razgovara.
Imala je oseanje da je izolovana i da je svi zaobilaze. Smestila se u
jednu konu fotelju kraj prozora. Tu je pijuckala svoj kivas, i sluala kako
sve jai vetar navaljuje na drvene kapke na prozorima. Ni na koga se nije
ljutila. Kako ovek da razgovara sa letaem bez krila?
Bila je zadovoljna to nisu doli ni Gart ni Dorel, ni bilo ko od onih koje
je ona posebno zavolela. A opet se i stidela to se raduje neijem odsustvu.
Onda je nastalo malo komeanje kraj vrata, i Maris se donekle razgalila.
Barion je stigao.
 Maris se i protiv volje nasmeila. Iako je ouh Ras smatrao da je taj
peva ravo uticao na Kola, njoj se Barion ipak dopadao, onako visok, sed i
ozbiljan, sa gitarom kao zaivenom za ruku i zvunim dubokim glasom. Za
njega se govorilo da je najbolji peva Amberlija. Bar je Kol tako govorio, a
dabome i Barion sam. Meutim, Barion je isto tako govorio da je bio na
desetak ostrva , nezamislivo za oveka bez krila. Pa je jo i tvrdio da je
njegova gitara stigla pre mnogo godina sa same Zemlje, da su je doneli
kosmoplovci. U Barionovoj porodici se ve mnogo generacija ta gitara
prenosila sa kolena na koleno, govorio je ponekad Barion sasvim ozbiljno,
kao da je zamiljao da e mu Maris i Kol poverovati. Naravno da je to bila
besmislica, jer ko bi jednoj gitari ukazivao onoliko potovanja koliko paru
krila.
Svejedno, bio laov ili ne, Barion je donosio zabavu i romantiku, a pevao
je kao sam vetar. Kol je uio od njega, i sad su bili najbolji prijatelji.
Knez ga je pljesnuo silovito po ramenu, a Barion se nasmejao, seo i
pripremio da peva. U sobi nastade tiina; ak je i Korm stao usred prie.
Barion poe Pesmom o zvezdanim moreplovcima.
Bila je to najstarija meu baladama, prva koju je narod Vindhejvena
mogao sa punim pravom da nazove svojom knjievnou. Barion ju je
pevao jednostavno, sa lakoom, kao neto to dobro poznaje ili voli, a
njegov duboki glas bacio je Maris u sanjarenje. Koliko je samo puta sluala
Kola kako, ostajui budan do kasno u no, uz zvuke svoje gitare peva tu
istu pesmu. Bilo je to doba njegovog mutiranja, koje ga je veoma ljutilo.
Svaka trea strofa bila bi prekinuta oajnim piskutavim zvukom, i
minutom psovanja. Maris je tada obino leala u svom krevetu i kikotala se
kao luda sluajui zvuke iz prizemlja.
Sluala je sada te rei. Barion je pevao zanosno o ljudima koji su plovili
meu zvezdama i o njihovom velianstvenom brodu, koji je imao srebrna
jedra stotinu milja u preniku, pomou koji je hvatao divlje meuzvezdane
vetrove. Ponovio je priu od poetka do kraja. Tajanstvena oluja, oteeni
brod, mrtvaki sanduci u kojima su astronauti leali samo privremeno
mrtvi; zatim, daleko od svoje eljene putanje, nali su na ovu planetu, na
svet beskonanog okeana i veitih estokih oluja, svet gde se kopno
sastojalo samo od hiljada razasutih kamenitih ostrva zauvek na udaru
vetra. Pesma je opisivala sletanje broda koji nije bio konstruisan da slee, i
smrt hiljada ljudi u njihovim sanducima, i nain kako je jedro, jedva neto
tee od vazduha, plovilo povrh morskih talasa, inei da vode s kraja na
kraj otanskog arhipelaga budu srebrne. Barion je dalje pevao o magiji
zvezdanih letaa, o njihovom snu da oprave brod, i o postepenoj tegobnoj
propasti svih takvih pokuaja. Zadravao se melanholino na postepenom
slabljenju njihovih maganih maina, koje su se na kraju sasvim ugasile.
Najzad je dolo do bitke u blizini Velikog otana, u kojoj su stari kapetan i
njemu lojalni stari zvezdani plovioci izginuli branei dragocena srebrna
jedra od svojih sopstvenih sinova. Posle su ti sinovi, prva deca
Vindhejvena, koristei poslednju snagu magije; izrezali jedra u komade,
lake, savitljive, izvanredno snane; uz upotrebu metala koji se mogao
skinuti sa paloga broda, skovali su krila.
Jer, zvezdani putnici nisu ovu planetu uzalud nazvali Vindhejven, to
je na njihovom jeziku znailo Vetrovito pribeite. Stanovnitvo se
rasulo po ostrvima, i trebalo je nekako odrati meusobni kontakt; bez
goriva, bez metala, okrueni olujnim morima gde su vladala grabljiva
udovita, ljudi nita nisu dobili, sem snanog vetra; i zato je izbor bio taj.
Za komunikaciju su morala da slue krila.
Poslednji akordi zamree u vazduhu. Jadni astronauti, pomislila Maris
kao i uvek. Stari kapetan i njegova posada bili su takoe letai jer su ih
njihova krila nosila meu zvezde. Njihov nain letenja je morao umreti da
bi se novi rodio.
Barion je irokim osmehom odgovorio na neiji zahtev, i poeo novu
melodiju. Otpevao je pet pesama sa stare Zemlje, a zatim pogledao
unaokolo pomalo postieno i otpevao svoju kompoziciju, bezobraznu
pijanaku pesmu o scili koja se napalila i pomislila od ribarskog broda da
je enka. Maris nije ni sluala. Njene su misli jo bile sa zvezdanim
putnicima. Imali su neto zajedniko sa Drvenokrilim, mislila je: nisu mogli
da odustanu od svojih snova. Zato su morali da izginu. Pitam se da li su
smatrali da se isplati?
Barione, pozva Ras iz publike. Ovo je dan punoletstva jednog letaa.
Daj letake pesme!
Peva se nacerio i klimnuo glavom. Maris je pogledom potraila Rasa.
Ouh je stajao kraj stola, sa aom u zdravoj ruci, i sa osmehom na licu.
Ponosan je, pomislila je. Njegov e sin uskoro postati leta, a mene je
zaboravio. Oseala se potuenom, i bilo joj je muka u stomaku.
Barion je krenuo sa letakim pesmama: baladama sa Spoljanjih ostrva,
pa sa otana, sa Kulhala, Amberlija, Povita. Pevao je o leteim duhovima,
koji su se zauvek izgubili nad morima kad su posluali kneza komandanta i
poneli maeve na nebo. Jo ih moete videti u mirnom vazduhu. Lutaju
beznadeno kroz oluje na svojim nematerijalnim, fantomskim krilima. Ili
bar tako legende govore. Meutim, letai koji naiu na miran vazduh retko
se vrate da o tome priaju, pa niko nije mogao pouzdano govoriti o tim
duhovima.
Otpevao je pesmu o sedome Rojnu koji je imao vie od osamdeset
godina. kad je pronaao telo svog unuka letaa, ubijenog u ljubavnoj svai,
uzeo krila, poleteo u poteru i ubio zloinca.
Izveo je baladu o Aronu i Deni, najtuniju od svih. Deni ne samo to je
roena kao prainarka, ve i kao invalid; nije mogla ni da hoda. ivela je sa
svojom majkom, praljom, i svakog dana je sedela uz prozor posmatrajui
letaki klif na Malom otanu. Tako se zaljubila u Arona, elegantnog
nasmejanog letaa, a u njenim snovima i on je nju voleo. Ali jednog dana,
kad je bila sama kod kue, videla ga je kako se igra po nebu sa jednom
letaicom, enom vatrene boje kose, sa kojom se posle sletanja i poljubio.
Kad se majka vratila kui nala je Deni mrtvu. Aron, kad su mu rekli, nije
dozvolio da sahrane tu devojku koju nikad nije ni upoznao. Na rukama ju
je odneo na letaki klif, vezao je za sebe, i krenuo na vetrovima daleko na
more gde joj je omoguio letaku smrt.
I pesma o Drvenokrilom se ula, samo nije bila naroito dobra;
prikazivala ga je kao kominu budalu. Barion ju je svejedno otpevao, pa
onu o letau koji je doneo zle vesti, pa Ples vetrova, letaku svadbenu
pesmu, i desetak drugih. Maris se tako unela u pesme da se skoro nije
mogla ni pomai. Kivas u njenoj ruci bio je hladan kao kia, zaboravljen, jer
su ga rei potisle u stranu. Bila je ispunjena nekim prijatnim oseanjem,
uznemiravajuom i uzbuujuom meavinom tuge i slave, i to je u njoj
oivljavalo seanje na vetrove.
Tvoj brat je roeni leta, proaputao je neko blago kraj nje, i ona vide
da se Korm naslonio na stranu njene fotelje. Skladnim pokretom pokazao
je, aom, na Kola koji je sedeo kraj Barionovih nogu. Mladi je vrsto
obuhvatio kolena akama, a na licu mu se itao zanos.
Vidi kako ga pesme diraju, ree Korm bez oklevanja. Za prainare to
su samo pesme, ali letau znae vie, mnogo vie. Ti to zna jer si leta,
Maris, a i tvoj brat. Jasno mi je im ga pogledam. Jasno mi je kako se ti po
svoj prilici osea, ali pomisli na njega, devojko. On voli let isto koliko i ti.
Maris je podigla pogled prema njemu i zamalo je trebalo pa da se
nasmeje ovoj mudrosti. Svakako, Kol je izgledao zaneseno, samo je Maris
znala razlog, a Korm nije. Kol je voleo pesmu a ne letenje; pesme, a ne
temu. Kako je to Korm mogao znati, nasmeeni zgodni Korm sa tako
mnogo samopouzdanja a tako malo znanja. Misli da samo letai sanjaju,
Korm? upitala ga je apatom, pa brzo vratila svoj pogled na Bariona koji
je dovravao pesmu.
Ima jo letakih pesama, ree Barion. Kad bi ih ja sve otpevao, ovde
bismo ostali celu no, a ja nikad ne bi stigao da jedem. Pogledao je u Kola.
ekaj. Ti, kad stigne do Eirie, nauie vie nego to u ja ikad znati. Ja
sam proputovao samo desetak ostrva, a vi letai ih vidite na stotine.
Korm, i dalje kraj Maris, podigao je au u znak pozdrava.
Kol ustade. Da otpevam i ja jednu.
Barion se nasmeio. Mislim da mogu da ti poverim ovu gitaru. Moda
nikom drugom, ali tebi mogu. Ustao je i prepustio svoje sedite tihom,
bledom mladiu.
Kol je seo, preao prstima nervozno preko struna, grickajui donju
usnu. mirnuo je u pravcu buktinja, bacio je pogled na Maris, opet
mirnuo. Htio bi da otpevam novu pesmu, o jednom letau. Ja sam je,
ovaj, napisao. Nije postojala, vidite, ali sam uo priu, i eto, sve je istina. To
treba da ue u pesmu a nije ulo, do danas.
Pa onda otpevaj mome, ree knez gromko.
Kol se nasmeio i dobacio jo jedan pogled Maris Zovem je 'Gavranov
pad.
I otpevao je.
isto i jasno, divnim glasom, tano kako se dogodilo. Maris ga je gledala
irom otvorenih oiju, i sluala zadivljeno. Sve je tano uhvatio. ak i ono
oseanje, onaj vor koji se u njoj izvio onoga dana i asa kad su Gavranova
savijena krila odjednom grunula blistavou ogledala u sunce, uzdiui ga
iz sigurne smrti. Sva njena klinaka zaljubljenost stala je u pesmu; u
stihovima Gavran je postao slavni krilati vitez, mraan, hrabar i prkosan.
Kakvim ga je Maris nekad zamiljala.
Ima talenta, pomisli Maris, a Korm se nae i ree: ta? i ona shvati da
je to glasno apnula.
Kol, ree Maris tiho. Poslednji akordi pesme jo su joj odzvanjali u
uima. Moe postati bolji od Bariona ako mu se da prilika. Tu priu sam
mu ja ispriala, Korm. Bila sam tamo, uz desetak drugih, kad je Gavran
izveo svoj trik. Ali niko od nas ne bi mogao u to uneti lepotu, kao Kol. On
ima sasvim poseban talenat.
Korm se nasmeio samozadovoljno. Dabome. Idue godine spiskaemo
Istone u pevakom takmienju.
Tog asa Maris ga je pogledala, iznenada besna. Cela stvar je pogrena,
pomislila je. Preko sobe, Kol ju je gledao, sa pitanjem u oima. Klimnula mu
je glavom, i on se ponosno nacerio. Izveo je stvar kako treba.
I tog je asa Maris donela svoju odluku.
Pre nego to je Kol stigao da zapone novu pesmu, ouh Ras je stupio
napred. Sad da se malo uozbiljimo, ree. Bilo je pesme i prie, dobrog
jela i pia, ovde u toplom. Ali napolju su vetrovi.
Svi su sluali ozbiljnog izraza lica, kao to se od njih i oekivalo, pa je
fijuk vetra, itavo vreme zaboravljen u pozadini drugih zvukova. odjednom
ujno ispunio sobu. Maris je, sluajui, zadrhtala.
Krila, ree njen ouh.
Istupio je knez, drei ih u rukama kao svetinju poverenu njemu, to i
jesu bila. Izgovorio je svoje ritualne rei: Ova krila su dugo sluila
Amberliju, povezivala nas sa celim narodom Vindhejvena, mnogo
generacija, jo od dana zvezdanih letaa. Marion, ker jednog zvezdanog
letaa, letela je njima, pa njena ker Deri, pa Derin sin Jon, pa Ani, pa
Elan, pa Denis ... genealogija je dugo trajala i konano knez ree: pa
najzad Ras i njegova ker Maris.
U gomili je nastalo malo komeanje, jer knez je donekle odstupio od
tradicije. Maris nije bila pravi leta, pa zato nije smela biti pomenuta. Knez
nastavi:
A sada e mladi Kol uzeti ova krila, a ja u ih, kao to su kneevi radili
kroz generacije, za kratko drati u rukama, da im svojim dodirom donesem
sreu. Kroz mene ceo narod Malog Amberlija dodiruje ova krila, i mojim
glasom svi kau: Leti dobro, Kol!
Knez je predao sklopljena, ispresavijana krila Rasu, koji ih je prihvatio i
okrenuo se Kolu. Ovaj je stajao sa gitarom uz nogu, i inilo se da je vrlo
mali i vrlo bled.
Vreme je da neko postane leta, ree Kolu otac. Vreme je da ova krila
predam sledeem letau, a Kol da ih uzme, ali bilo bi naopako poneti krila
u sobi. Poimo na letaki obronak da vidimo kako deak postaje ovek.
 Nosai buktinja, bez izuzetka letai, bili su spremni. Polo se iz kue. Kol
je hodao na poasnom mestu, izmeu kneza i svog oca, a letai za njima sa
buktinjama. Maris i svi ostali ili su pozadi.
Deset minuta se peailo, laganim korakom, u nezemaljskom putovanju,
do vrha klifa, gde svi stadoe u priblian polukrug. Kraj ruba, Ras je sam,
svojom jedinom upotrebljivom rukom, odbijajui pomo, privrstio krila
na svoga sina. Kol je u licu bio beo kao kreda. Stajao je skoro okamenjeno
dok je Ras opruao krila. Mladi je netremice gledao pravo u provaliju
pred sobom, na ijem su dnu mrani talasi parali plau svojim kandama.
Konano je bilo gotovo. Sine moj, ti si leta, ree Ras. Povukao se,
pridruio gomili, stavi blizu Maris. Kol je sad stajao sam pod zvezdama, na
ivici, a ogromna krila inila su ga manjim nego ikad. Maris je elela da
povie, da prekine stvar, da neto uini; oseala je suze na svojim
obrazima. Ali se nije mogla pokrenuti. Kao i svi drugi, stajala je u
oekivanju tradicionalnog prvog poletanja.
Najzad je Kol, udahnuvi otro i ujno vazduh, nainio par treih
koraka i otisnuo se sa klifa.
Pri poslednjem koraku se sapleo, i padajui nestao iz vida. Gomila je
srnula napred. Dok su gledaoci stigli do ivice, Kol se ve povratio i sad se
polako uspinjao. Napravio je iroki krug nad morem, pa je ponirao do klifa,
pa se opet otisnuo ka moru. Ponekad su mladi letai svojim prijateljima
prireivali predstavu, ali Kol nije bio sklon predstavama. Kao neki
siromaak sa srebrnim krilima, lutao je nespretno i pomalo izgubljeno po
nebu koje mu nije bilo dom.
Otvarala su se i druga krila; Korm i ali i drugi spremali su se da polete.
Uskoro e se prikljuiti Kolu, nadletae prainare nekoliko puta u
formaciji, pa e ih ostaviti i odeteti na Eiriu, da provedu ostatak no:
proslavljajui prikljuenje novoga lana.
Pre no to je iko od njih mogao da poleti, vetar se promenio: Maris je za
to imala oseaj iskusnog letaa. ak je i ula nadolazak novog vetra -
hladne oluje koja je alobno fijukala preko kamenitih vrhova, a onda je
jasno videla kako Kol posre. Malo je potonuo, borio se da se spase, i
iznenada poeo da se obre u krug. Neko je kriknuo. Sledeeg trena ve je
uspostavio kontrolu i krenuo ka kopnu. Ali muei se, muei se. Vetar je
bio od onih estokih, ljutitih, koji letaa guraju nadole; sa takvim vetrom
leta mora da postupa blago, da ga kroti i umiruje. Kol se sa njim rvao, i
vetar ga je pobeivao.
 Ovaj je u nevolji, ree Korm. Taj elegantni leta sad je ispravio i
zabravio sve preostale segmente svojih krila jednim jakim zamahom.
Pratiu ga. uz te rei, odjednom se naao u vazduhu.
Prekasno, meutim, jer nije mogao stvarno pomoi. Kol, ija su krila
lepetala gore i dole od udaraca uznemirenog vazduha, jurio je ka plai za
prizemljivanje. Bez ijedne rei doneta je odluka, i svi pooe nizbrdo, na
elu sa Maris i njenim ouhom Rasom.
Kol je ponirao brzo, prebrzo. Nije jahao na vetru, ne, nego ga je vetar
gurao. Krila su mu se tresla dok je sletao, zatim se nagao sasvim u stranu,
tako da je vrhom jednog krila zaparao pesak dok je vrh drugog strao u
nebo. Pogreno, pogreno, skroz pogreno. Dok su jo jurili prema plai,
ugledali su pod svetlou zvezda veliki oblak peska baenog u vazduh u
mlazevima, zauli grozan zvuk metala koji se slama, i ve je Kol bio na tlu,
leao bezbedan, na pesku.
Levo krilo mu je visilo, slomljeno.
Ras je prvi stigao do njega, klekao, poeo da otkopava kaieve. Drugi se
skupie unaokolo. Tad se Kol malo pridigao, pa su videli da se trese i da su
mu oi pune suza.
Nema brige, ree Ras lano sranim glasom. Samo jedna letvica, sine,
a one se esto lome. Popraviemo to zaas. Neto si se spetljao, ali svi smo
takvi kad prvi put poletimo. Sledei put bie bolje.
Kol povika: Sledei put, sledei put, sledei put! Ne mogu. Ne mogu
ovo, oe. Neu sledei put! Ja neu ta tvoja krila! Sad je otvoreno plakao,
telo mu se treslo od jecaja.
Gosti su stajali okirani i zanemeli, a lice njegovog oca dobi strog izraz.
Ti si moj sin, i leta. Bie sledei put. I nauie.
Kol se i dalje tresao od plaa, a krila su mu sad leala ispod nogu,
slomljena i bar zasad neupotrebljiva. Nee noas biti leta za Eiriu.
Otac je ispruio zdravu ruku i dohvatio sina za rame, prodrmao ga. Jel
uje ti? Jel uje? Neu da sluam nikakve gluposti. Ako ne leti, nisi mi
sin.
Kolovo iznenadno buntovnitvo sad je sasvim nestalo. Klimnuo je
glavom, otresao suze, podigao pogled. Da, tata, ree. Izvinjavam se.
Samo sam se uplaio tamo gore. Nisam mislio to da kaem.
Pa on ima samo trinaest godina, dosetila se Maris gledajui iz grupe
gostiju. Trinaest godina, prestravljen, a leta uopte nije.
 Ne znam zato sam to rekao. Stvarno nisam mislio.
Maris je uspela da progovori. Jesi, znao si, rekla je glasno, seajui se
kako je Kol pevao o Gavranu, seajui se svoje odluke. Lica ostalih,
zaprepaena, okrenue se ka njoj, a ali ju je uhvatila za nadlakticu da je
zadri. Ali je Maris otrgla ruku i progurala se napred, i stala izmeu Kola i
njegovog oca.
Mislio je ozbiljno, rekla je neto tie, sigurnim i pouzdanim glasom
mada joj je srce treperilo. Zar nisi mogao da vidi, oe? On nije leta. On je
dobar sin, kojim treba da se ponosi, ali nikad nee voleti vetar. Ba me
briga ta zakon kae.
Maris, poeo je Ras, a u glasu mu nije bilo nieg toplog, nego samo
oajanja i povreenosti. Ti bi da oduzme krila sopstvenom bratu? Mislio
sam da ga voli.
Pre nedelju dana ovo bi je rasplakalo, ali ne sad, jer je sve suze odavno
potroila. Svakako da ga volim, i elim da ivi dugo i sreno. Kao leta
nee biti srean; on leti samo radi tvog ponosa. Kol je peva, i to dobar.
Zato mora da mu oduzme nain ivota koji voli?
Nita ja ne oduzimam, ree Ras hladno. Tradicija...
Glupa tradicija. Ubacio je novi glas. Maris se osvrnula da vidi ko joj je
saveznik, i videla Bariona kako se probija napred kroz gomilu. Maris je u
pravu. Kol peva kao aneo, a kako leti to smo svi videli. Osvrnuo se i bacio
prezriv pogled na letae koji su stajali u blizini. Vi letai ste robovi navike
do te mere da ste zaboravili da mislite. Sledite tradiciju slepo, ne gledajui
ko zbog toga strada.
Skoro neprimeen, Korm je sleteo i savio svoja krila. Sad je stajao pred
njima; od besa mu je krv udarila u lice, obino glatko i tamno. Letai i
njihova tradicija dali su Amberliju veliinu, oblikovali su istoriju
Vindhejvena ve hiljadama puta. Nije me briga da li ti mnogo dobro peva,
Barione, to te ne stavlja iznad zakona. Pogledavi Rasa, nastavio je. Ne
brini, prijatelju. Napraviemo od tvoga sina letaa kakav jo na Amberliju
nije viden.
Ali tad je Kol podigao pogled, pa iako su mu suze jo tekle, na njegovom
licu pojavio se i gnev, i odluka. Ne! povika on dobacujui Kormu prkosni
pogled. Nee ti od mene praviti neto to ja neu da budem, pa da si ne
znam ko. Nisam kukavica i nisam dete, ali neu da letim, neu, NEU!
Njegove su rei bile kao bujica, i skoro ih je vritao u vetar, njegova tajna
provalila je iz njega ruei sve barijere. Vi letai mislite da ste posebno
dobri, da je svako drugi ispod vas, ali niste, znate, niste. Barion je bio na
desetak ostrva, i zna vie pesama nego deset letaa zajedno, ba me briga
ta misli, Korm. On nije prainar, nije vezan za zemlju, polazi brodom i
kad se svi druge plae. Vi letai beite od scila, a Barion je jednu jednom
ubio harpunom, iz malog drvenog amca. Kladim se da to niste znali. I ja
mogu kao on. Imam talenta. On polazi na Spoljanja ostrva, i pozvao me je
da poem s njim, i reko je da e mi jednog dana dati svoju gitaru. On uzme
letenje i da mu lepotu u reima, ali isto tako i ribolov, lov ili bilo ta. Letai
to ne mogu, a on moe. On je Barion! peva! a to vredi isto kao da je leta. I
ja mogu to da postignem, kao to sam veeras sa Gavranom. Pogledao je
Korma sa mrnjom. Uzmi ta stara krila i daj ih Maris, ona je leta, povika,
utirajui mlitavo metalplatno na tlu. A ja hou sa Barionom.
Zavladala je strana tiina. Ras je dugo stajao kao zanemeo, a onda je
pogledao svog sina. U licu je izgledao stariji nego ikad. Ne moe ona ta
krila da uzme, Kol, ree Ras. To su bila moja krila, a pre toga mog oca, a
pre toga njegove majke; a moja je elja bila, bila ... rei mu zastadoe u
grlu.
Ti si kriv za ovo, ree Korm dobacujui besan pogled Barionu. I ti, da
ti, njegova sestra, dodade prenosei svoj bes na Maris.
Pa dobro, Korm, ree Maris. Odgovornost je na meni i Barionu, zato
to volimo Kola i hoemo da bude srean i, dabome, iv. Letai su predugo
sledili tradiciju. Barion je u pravu, zar ne vidi? Svake godine loi letai
uzimaju krila svojih otaca i ginu sa tim krilima, i Vindhejven ostaje
siromaniji jer se krila ne mogu nadoknaditi. Koliko je letaa bilo u danima
kad su zvezdani putnici bili ivi? Koliko ih je danas? Ne vidi ta nam ta
tradicija radi? Krila su zavetenje; treba da ih nose oni koji vole nebo, koji
e najbolje leteti i najbolje ih uvati. Umesto toga dajemo krila samo po
merilu roenja. Roenja, a ne vetine, a znamo da jedino vetina spasava
letaa od smrti, i jedino ta vetina dri Vindhejven na okupu.
Korm je mrknuo. Ovo je sramota. Ti, Maris, nisi leta, i nema prava
da o tim stvarima govori. Tvoje rei sramote nebo, a ti kri celokupnu
tradiciju. Ako se tvoj brat opredelio da napusti ono to mu po roenju
pripada, e pa, dobro. Samo, nee moi da ismeva na zakon i da i daje krila
kome on hoe. Osvrnuo se po gomili skamenjenoj od oka. Gde je knez?
Kai nam zakon!
 Kneev glas bejae spor i brian. Zakon, tradicija, ali. ovaj sluaj je
sasvim poseban, Korm. Maris je dobro sluila Amberliju, i svi znamo kako
leti. Ja ...
Zakon, ree Korm uporno.
Knez je odmahnuo glavom. Da, to je moja dunost, ali, zakon kae, ako
se leta odrekne svojih krila ona e biti predata drugom letau sa istog
ostrva, i to najstarijem, pa e ih taj leta, i knez, uvati dok se ne izabere
novi nosilac krila. Ali Korm, nijedan leta se nikad nije odrekao krila, ovaj
zakon se koristi samo kad leta umre bez naslednika, a ovde, u ovom
sluaju, Maris je...
Zakon je zakon, ree Korm.
A ti e ga sluati slepo, ree Barion.
Korm je to ignorisao. Ja sam najstariji leta Amberlija, poto je Ras
predao krila u nasledstvo. Preduzeu staranje o tim krilima, dok ne
naemo nekog dostojnog da bude leta, nekoga ko e uviati kolika je to
ast i uvati tradicije ...
Ne!, povika Kol. Ja hou da Maris ponese krila!
Ti nema o tome ta da pria, ree Korm. Ti si prainar. To rekavi,
sagao se i uzeo odbaena, slomljena krila. Metodino poe da ih presavija.
Maris se osvrtala traei pomo, ali nade nije bilo. Barion je rairio ruke.
ali i Helmer su izbegavali njen pogled, a njen otac stajae slomljen, u
suzama, sada lien ak i naziva letaa, sveden na starog bogalja. Gosti
poee jedan po jedan da se udaljuju.
Knez joj je priao. Maris, zapoe on. ao mi je. Dao bih ti krila da
mogu. Zakon nije ovome namenjen, nije izmiljen radi kanjavanja, nego
samo kao uputstvo. Ali to je letaki zakon, a ja protiv letaa ne mogu. Ako
odbijem Korma, Amber e biti kao Kenehut, a pesme e me nazvati ludim.
Klimnula je glavom. Razumem, ree. Korm, sa po jednim parom krila
ispod svake ruke, odlazio je krutim koracima sa plae.
Knez se okrete i ode, a Maris poe preko peska prema ouhu Rasu.
Tata, zaustila je.
On podie pogled. Nisi mi erka, ree i okrete se namerno od nje.
Gledala je staroga kako se udaljuje, nabadajui mukotrpno korak po korak,
da bi na kopnu sakrio svoju sramotu.
Konano njih troje ostadoe sami na plai za prizemljenje, bez rei,
poraeni. Maris je prila Kolu i zagrlila ga. Drali su se jedno za drugo,
oboje, za trenutak, samo deca koja trae utehu, a jedno drugom je ne mogu
dati.
Ima mesta kod mene, rekao je Barion posle nekog vremena. Njegov
glas ih je probudio. Razdvojie se oamueno, videe kako peva nabacuje
gitaru na rame, i pooe za njim kui.

Za Maris, dani koji su usledili bili su mrani i brini.

Barion je iveo u maloj daari kraj luke, u neposrednoj blizini
naputenog, istrunulog keja; tu su sada i Maris i Kol odseli. Kol bejae
sretniji no to je ga Maris ikad videla; svakog dana je pevao sa Barionom, i
znao je da e najzad, posle svega, ipak postati peva. Jedino ga je muila
injenica da je otac odbijao da ga vidi, ali i to je esto zaboravljao. Bio je
mlad, otkrio je da ga mnogi momci njegovih godina gledaju sa divljenjem a
i sa krivicom to se takvome dive, kao da je Kol neki pobunjenik, i zato se
oseao slavnim.
Za Maris stvari nisu bile tako lake. Retko je izlazila iz daare, a kad bi
izala bilo bi to uglavnom da bi lutala po keju u zalazak sunca i gledala
povratak ribarakih brodia. Ni o emu nije mogla da razmilja sem o
svome gubitku. Bila je zarobljena, bespomona. Potrudila se to je najbolje
mogla, inila je sve kako valja i treba, i opet ostala bez krila. Vladala je, kao
neki ludi okrutni knez, Tradicija, i svoju zarobljenicu pomno drala.

Dve nedelje posle incidenta na plai, Barion se vratio posle dana

provedenog na dokovima, gde je svakodnevno odlazio da sakuplja nove
pesme od ribara Amberlija i da peva u lukim krmama. Dok su iz inija jeli
vruu orbu sa mesom, on pogleda njih dvoje i ree: Obezbedio sam
prevoz brodom. Kroz mesec dana zaploviu za Spoljanja ostrva.
Kol se nasmeio sa oduevljenjem. Idemo i mi?
Barion je klimnuo glavom. Ti, da, svakako. A Maris?
Ona odmahnu glavom. Ne.
Peva je uzdahnuo. Nita ne moe dobiti ostajui ovde. Bie ti teko
na Amberliju. ak i za mene su nastala teka vremena. Knez preduzima
korake protiv mene, jer ga Korm na to podstie, i zato ugledni ljudi poinju
da me izbegavaju. Osim toga, svet je prepun stvari koje vredi videti. Poi sa
nama. Nasmeio se. Moda nauim ak i tebe da peva.
 Maris je brljala tamo-amo po svojoj iniji. Ja pevam ak i gore nego to
moj brat leti, Barione. Ne, ne mogu da poem. Ja sam leta. Moram da
ostanem i ponovo osvojim svoja krila.
Divim ti se, Maris, ree on, ali tvoja bitka je beznadena. ta moe
da uini
Ne znam. Neto. Eto recimo knez. Mogu da odem kod njega. Knez
odreuje zakone, a on je na mojoj strani. Ako uvidi ta je najbolje za narod
Amberlija...
Ne moe on protiv Korma. Pa dalje, to je pitanje letakog zakona, na ta
knez nema uticaja. Pored toga... oklevao je.
ta?
Ima vesti. irom dokova se pria. Nali su novog letaa, tanije jednog
starog letaa. Devin sa ostrva Gavore krenuo je brodom ovamo, da se ovde
nastani i da nosi tvoja krila. Gledao ju je paljivo, zabrinuto.
Devin! tresnula je viljukom o sto i ustala. Zar su ih njihovi zakoni
potpuno oslepeli, da ne vide ni zdravi razum? etkala je preko sobe.
Devin je gori leta nego to je Kol ikad bio. Devin je svoja krila izgubio kad
se spustio previe nisko i dotakao vodu. Da nije ba tada naiao brod, ne bi
Devin bio meu ivim. I Korm hoe da mu da jo jedan par krila?
Sa gorkim osmehom Barion ree: Korm je leta i dri se starih
tradicija.
Pre koliko vremena je Devin krenuo?
Kau, pre nekoliko dana.
To je put od dve nedelje, ko nita, ree Maris. Ako u ita uiniti, to
mora biti pre nego to taj stigne ovamo. Kad jednom ponese krila, njegova
su, a za mene su izgubljena.
Ama, Maris, ree Kol, ta moe da uini?
Nita, ree Barion. A, mogli bi da ukrademo krila, jasna stvar. Korm
ih je dao da se oprave, i sad su isto tako dobra kao i nova. Samo, kuda bi sa
njima? Nigde ne bi nala dobrodolicu. Odustani, devojko. Ne moe
izmeniti letaki zakon.
A, jel? ree ona. Glas joj je odjednom ivnuo. Prestala je da se etka,
naslonila se na sto. Siguran si? Zar tradicije ba nikad nisu menjane?
Odakle su one uopte?
Na Barionovom licu pokazala se zbunjenost. Pa, odran je savet,
neposredno posle pogibije starog meuzvezdanog kapetana, kad je novi
knez-kapetan Velikog otana podelio novonapravljena krila. Tada je
odlueno da nijedan leta nikad nee poneti oruje na nebo. Pamtili su
bitku, i nain kako su stari zvezdani mornari upotrebili poslednja dva para
nebeskih sanki da sipaju vatru odozgo.
Da, ree Mari, ali seti se, bila su i dva druga savetovanja. Jedno je bilo
mnogo generacija kasnije, kad je knez-komandant Velikog otana poeleo
da podvrgne druge kneeve svojoj volji i stavi itav Vindhejven pod svoju
kontrolu, pa je poslao letae Velikog otana u nebo sa maevima da udare
na Mali otan. Ti letai su iezli i postali letei duhovi, a onda su se letai
drugih ostrva sakupili i osudili ga. Zato je to bio poslednji knez-
komandant, a Veliki otan je ostrvo kao i svako drugo.
Da, ree Kol, a tree savetovanje je bilo kad su svi letai glasali da ne
sleu na Kenehut, kad je ludi knez ubio letaa koji je doneo zle vesti.
Barion je klimao glavom. U redu. Ali od tada nikakvo dalje savetovanje
nije sazivano. Jesi li siguran da bi oni pristala da se sakupe?
Naravno, ree Maris. To je nepisani zakon, jedna od Kormovih
dragocenih tradicija. Bilo koji leta moe da sazove savetovanje. Tamo bih
mogla da objasnim svoj sluaj svim letaima Vindhejvena, i...
Zastala je, izmenjala poglede sa Barionom. Oboje su mislili na isto.
Bilo koji leta, ree on naglaeno.
Ali ja nisam leta, ree Maris. Klonula je u svoju stolicu. A Kol se
odrekao krila, a Ras, ak i kad bi hteo da razgovara sa nama, ve ih je
predao u naslee. Korm ne bi uvaio na zahtev. Poruka ne bi krenula.
Eventualno pitaj ali, predioio je Kol, ili ekaj na letakom obronku,
ili...
ali je daleko mlaa od Korma, i previe se plai, ree Barion. ujem
ja ta se o tome govori. Njoj je ao zbog tebe, kao i knezu, ali nee da kri
tradiciju. Jer, Korm bi mogao i njoj da oduzme krila. A ostali, na koga bi
mogla da se osloni? I koliko bi mogla da eka? Helmer najee dolazi, ali
on je isto tako krut kao i Korm. Dejmis je suvie mlad, i tako dalje. Ti bi od
njih traila da se izloe prilinom riziku. Odmahnuo je glavom
sumnjiavo. Nee uspeti. Letai nee ni da razgovaraju sa tobom, ne na
vreme. Kroz dve nedelje Devin e poneti tvoja krila.
Sve troje zautae. Maris je zurila u svoju hladnu orbu, i razmiljala.
Nema naina? pitala se. Zar ba nikako? Tad pogleda Bariona. Malo as,
rekla je vrlo obazrivo, pomenuo si neto u smislu da ukrademo krila ...
 Vetar je bio hladan, vlaan i ljut, ibao je talase; na istonom nebu
ocrtavala se oluja. Dobro vreme za letenje, ree Maris. amac se blago
ljuljao ispod nje.
Barion se nasmeio, i pritegao ogrta oko sebe da se zatiti od vlage. E
sad samo kad bi mogla malo da poleti, ree.
Njen pogled ode do obale, gde se naspram drvea ocrtavala Kormova
drvena kua tamne boje. U prozoru na gonjem spratu gorelo je svetlo. Tri
dana, mislila je Maris kivno. Ve odavno je trebalo da bude pozvan na
dunast. Koliko jo mogu da ekaju? Svakim satom primie se Devin, ovek
koji e uzeti njena krila.
Noas? upita Bariona.
Ovaj slee ramenima. istio je nokte dugim bodeom, i sav se uneo u taj
posao. Ti treba da zna bolje od mene, ree. Koliko esto pozivaju
letae?
esto, ree Maris zamiljeno. Hoe li meutim, Korm biti pozvan?
Moda knez koristi samo ali sve do Devinovog dolaska. Ne svia mi se
ovo, ree. Moramo neto preduzeti.
Barion je zavukao bode u kaniju. Mogao bih ja Korma ovim, ali neu.
Uz tebe sam, Maris, a tvoj brat mi je skoro kao sin, ali ne dolazi u obzir da
ubijem radi para krila. Ne. ekamo dok svetionik ne uputi poziv Kormu, a
onda provaljujemo. Nita drugo nije dovoljno bezbedno.
Ubiti, pomisli Maris. Da li bi do toga dolo ako bi oni provalili u kuu dok
je Korm jo tu? I bilo joj je jasno da bi odista do toga dolo. Korm je Korm,
odupro bi se. Bila je jednom u njegovoj kui. Pamtila je komplet ukrtenih
noeva od obsidijana na zidu, svetlucavih i tvrdih. Mora postojati drugi
nain.
Nee njega knez pozivati, rekla je. Na neki nain to je jasno osetila.
Sem u hitnom sluaju.
Barion je prouavao boje koje su se skupljale na istoku. Pa onda? ree.
Kako bi to mi stvorili hitan sluaj?
Ne, ali mo da poaljemo signal, ree Maris.
Hmmmm, uzvratio je peva. Razmatrao je ovu ideju. Da, mogli bi,
valjda. Iscerio se na nju. Maris, mi svakog dana prekrimo jo po neki
zakon. Nije dosta to trai od mene da ukradem tvoja krila, nego hoe i
da provalim u svetionik i poaljem laan poziv. Dobro je to sam peva,
inae bismo ostali zapameni kao najvei kriminalci u istoriji.
Na koju foru e to da sprei kao peva?
ta misli, ko sastavlja pesme? Opevau nas kao heroje.
Izmenie osmehe.
Barion je prihvatio vesla i brzo doveo amac obali, u jednu movarnu
plau sakrivenu drveem ali ne mnogo udaljenu od Kormove kue. ekaj
ovde, ree joj izlazei iz amca u vodu duboku do kolena koja je
zapljuskivala obalu.
Idem do svetionika. Ui i zgrabi krila im vidi da je Korm izaao.
Maris je klimnula glavom.
Skoro sat je sedela sama u sve guoj tami, gledajui sevanje munja
daleko na istonom delu horizonta. Uskoro e oluja i ovde stii; ve je
oseala ujede vetra. Najzad se na vrhu najvieg brega ostrva Amberli
upalilo veliko svetlo kneevog svetionika i poelo munjevito da treperi
prenosei poruku. Barion je odnekud znao taan signal, ona shvati, iako je
zaboravila sama da mu taj signal kae. Ovaj peva je mnogo znao, vie nego
to je ona ikad verovala. Moda on i nije toliki laov.
Nekoliko minuta kasnije leala je u korovu par koraka od Kormovih
vrata, sagnute glave, zaklonjena senkama i drveem. Vrata se otvorie i
crnokosi leta izae, nosei svoja sklopljena krila preko ramena, Bio je
toplo obuen. Odea za let, pomisli Maris. On urno ode niz drum.
Kad je otiao, nije joj bilo teko da nae kamen, privue se jednoj strani
zgrade i razbije prozor. Sreom, Korm bejae neenja, i sam u kui; sem
ako je veeras neka ena bila s njim. Meutim, osmatrali su kuu paljivo, i
videli su da niko nije dolazio sem istaice koja je radila danju.
Maris je uklonila ostatke stakla, naskoila na prozorski okvir, pa u kuu.
Unutra, gust mrak, ali se njene oi brzo prilagodie. Morala je da nae
krila, svoja krila, pre nego to se Korm vrati. On e vrlo brzo stii do
svetionika i otkriti da je poziv bio laan. Barion je sigurno ve pobegao.
Traganje je bilo kratko. Odmah do ulaznih vrata, na iviluku gde su
njegova sopstvena krila visila kad nije leteo, nala je svoja. Paljivo ih je
skinula, sa ljubavlju i enjom, i prela prstima preko hladnog metala da
proveri letvice. Konano, pomisli. A sad, nikad mi ih vie nee oduzeti.
 Pripasala ih je i dala se u bekstvo. Izala je kroz vrata i krenula kroz
umu, ali ne putem kojim je Korm otiao. On e se uskoro vratiti i otkriti
gubitak. Morala je da se domogne letakog klifa.
Peaila je dobrih pola sata, i dvaput morala da se krije u bunju od
drugih nonih putnika. A i kad je dola do klifa, nekog je tamo bilo, videla
je dvojicu iz letakog konaka, pa je morala da se krije iza stena, eka, i pazi
na njihove fenjere.
Kad se ve sva ukoila od uanja, i kad je ve drhtala od hladnoe,
ugledala je daleko nad morem drugi par krila, u brzom sputanju. Leta je
napravio jedan krug iznad plae, da privue panju te dvojice, a zatim je
sleteo glatko. Dok su joj otkopavali kaieve, videlo se da je to Ani sa
Kulhala. Eto, dakle, prilike, mislila je Maris: sad e ova dvojica odvesti Ani
kod kneza.
Kad su otili sa njom, Maris bre-bolje ustade i brzo poe kamenitim
puteljkom uzbrdo, na letaki klif. Rairiti svoja sopstvena krila bio je spor i
mukotrpan posao, ali ga je ona obavila, iako su arke na levoj strani davale
otpor. Morala je da zamahuje pet puta da bi poslednji segment konano
doao na mesto i blokirao se. Korm se nije ak ni brinuo o ovim krilima,
razmiljala je ogoreno.
Tada, zaboravljajui to, zaboravljajui sve, potrala je i bacila se u
vetrove.
Koncentrisana snaga oluje udarila ju je skoro kao pesnica, ali je Maris
popustila udarcu, pomicala se i uvijala pred njim, dok nije uhvatila jaku
uzlaznu struju i otpoela uspon, brzo, visoko i sve vie. Nedaleko iza nje
sevnula je munja, i Maris oseti drhtaj straha, ali posle te jedne munje
zavladala je tiina. Letela je ponovo, pa ako bi je nebo sad i sagorelo, nita
za to, niko na Amberliju ne bi zaalio za njom sem Kola, a lepe smrti
nema. Nainila je zaokret i popela se jo vie, a tad joj se i protiv volje oteo
dugi uzvik radosti.
Jedan glas joj je odgovorio. Okrei! povikao je neko iza nje
razbenjeno. Trgla se, na trenutak izgubila letai oseaj, osvrnula se i
pogledala uvis.
Opet je munja rascepila nebo Amberlija, pa su krila iznad nje, dotle
obuhvaena tminom noi, naas zasijala sjajem srebra u podne. To se
Korm iz oblaka obruavao na nju.
 Usput je vikao. Znao sam da si ti, rekao je. Ali vetar mu je odnosio
svaku treu re. ... moralo... iza toga... nisam iao kui... klif... ekao!
Okrei! Oboriu te! Prainarko! Ovo poslednje je ula i nasmejala se.
Pa pokuaj, doviknula mu je prkosno. Pokai mi kakav si leta,
Korm! Uhvati me! Smejui se i dalje, nagla je jedno krilo i izmakla se
njegovom obruavanju. On produi nadole a ona nagore. Dok ju je
mimoilazio, jo je urlao.
Hiljadu puta se igrala sa Dorelom. Jurili su se oko Eirie ali sada bilo je na
smrt ozbiljno. Maris se poigravala sa vetrovima. elela je samo visinu i
brzinu. Instinktivno je nalazila struje, kretala sve bre. Sada ve daleko u
dubini, Korm je zaustavio svoje poniranje, podigao je prednji deo tela,
skrenuo i poeo da joj se pribliava odozdo. Ali dok se on ispeo na njenu
visinu, ona je ve daleko odmakla. Nameravala je da tako i ostane. Ovo nije
bila igra, i nije mogla sebi dozvoliti nikakav rizik. Ako se on ovako ljut
dohvati vee visine, poee da je potiskuje nadole, santimetar po
santimetar, dok je ne gurne u sam okean. Kasnije bi on zaalio, i to zbog
izgubljenih krila, ali Maris je znala da bi to sad svejedno uinio. Letake
tradicije toliko su mu znaile. Onako uzgred se zapitala kako bi se ona
sama ponela pre godinu dana prema oveku koji je ukrao par krila.
Amberli je nestao iza njih, i vie nigde nisu videli kopno, sem to je
desno, nisko na horizontu, treperila svetlost svetionika na Kulhalu. I to su
brzo ostavili za sobom, i vie nita ne ostade sem crnog mora ispod i crnog
neba iznad. I Korma, koji ju je neumoljivo pratio, i ija se figura ocrtavala
naspram oluje. Ali, pomisli Maris osvrui se i mirkajui, kao da se
smanjio. Zar je bra od njega? Znala je sigurno da je Korm vet leta. Uvek
je dobro zastupao zapadne letae na takmienjima, dok njoj nije bilo
dozvoljeno da se takmii. A ipak se sada rastojanje oevidno poveavalo.
Jo jednom je sevnulo, a koji sekund potom grmljavina se zloslutno
prevaljala morem. Odozdo, scila je uzvratila urlikom, mislei da je
grmljavina neiji izazov na bitku. Maris je u ovome videla neto drugo.
Koliko je proteklo od munje do zvuka? Ostavili su o l u j u za sobom, i dok je
oluja produavala verovatno pravo na zapad, Maris je odmicala na
severozapad, i u svakom sluaju uklanjala se oluji s puta.
Osetila je kako u n j o j neto uzlee. Zaokrenula je i prevrnula se jednom
iz istog zadovoljstva, zatim izvela luping, prebacujui se sa struje na
struju kao akrobat na nebu. Sad su vetrovi bili njeni; nita nije moglo poi
loe.
 Korm se primakao dok se Maris igrala, pa kad je izala iz lupinga i
poela opet da hvata visinu, on nastavi da vie. ula ga je nejasno.
Izvikivao je neto u smislu da ona nee imati gde da aterira, da e sa
ukradenim krilima biti izgnanik. Jadni Korm! Pojma on nije imao!
Maris je pikirala, dok nije skoro osetila ukus soli, dok nije ula valjanje
talas metar ili dva ispod sebe. Ako hoe da je ubije, da je srui u talase, evo,
sad se ona izloila tom napadu, izloila se do najvee mogue mere. Ila je
iznad samih vrhova talasa. Dovoljno je da je on sustigne, naleti odozgo,
gurne je.
Ali je znala, znala, da je on ne moe sustii, ma koliko to eleo. Kad je
konano izbila ispod pokrivaa uskomeanih oblaka u isto nono nebo,
tako da su zvezde treperile na njenim krilima, Korm je bio samo siuna
taka iza nje i to taka koja se brzo smanjivala. Maris je ekala dok vie
uopte nije mogla da vidi njegova krila, pa onda uhvatila novi uzlazni vetar
i promenila kurs. Krenula je prema jugu, znajui da e Korm srljati slepo
napred sve dok ne odustane i vrati se na Amberli.
Ostala je sama sa krilima i nebom. Bar za kratko, zavladao je mir.

Satima kasnije, prva svetla ostrva Laus zaplamsae iz mraka prema njoj,
gorui orijentiri na vrhu stare tvrave koja se uzdizala nad kamenitim
ostrvom. Maris se nakrenula u tom pravcu, i uskoro se pred njom nala
polurazruena masa prastarog zamka, mrtvog, ako se izuzmu svetla.
Preletela je i zamak i celu irinu malog brdovitog ostrva, i dola do slaze
za prizemljenje na peskovitom jugozapadnom rtu. Laus nije imao dovoljno
stanovnitva da bi se sprovodilo deurstvo kod letakog konaka ili
odravao konak sam. Njoj je ba to odgovaralo. Nee biti nikoga da je
doekuje pozdravom i da joj postavlja pitanja. Aterirala je sama i ni od
koga primeena, u vodoskoku suvog peska, i iskobeljala se iz svojih krila.
Na kraju staze za ateriranje, koja se pruala do samog podnoja le
takog obronka, stajala je Dorelova jednostavna koliba, mrana i prazna.
Kad se nije odazvao na kucanje, Maris je otvorila vrata, koja niim nisu bila
zabravljena, i ula, pozivajui ga po imenu. Ali u kolibi je i dalje vladala
tiina. Osetila je nagli nailazak razoarenja koje se brzo pretvorilo u
nervozu. Gde je Dorel? Kad e se vratiti? ta ako je Korm pogodio kuda e
ona otii, pa ako uskoro doe i zarobi je ovde pre nego to se Dorel vrati?
 Nabacala je komade suve trske na zagrnut ar koji se na ognjitu odavao
samo slabim sjajem, a zatim je upalila i peanu sveu. Onda je pregledala
malu, lepo ureenu prostoriju, traei neki nagovetaj kad je Dorel otiao i
kuda.
Evo: uredni Dorel ipak je ostavio mrvice od riblje patete na svom inae
istom stolu. Osmotrila je udaljeni ugao: da, kua je bila stvarno prazna, jer
na ptijem trapezu nije bilo Anitre. Tako dakle, Dorel je otiao u lov sa
svojim nonim sokolom.
U nadi da nisu otili daleko, Maris je ponovo poletela i dala se u
traganje. Nala ga je kako se odmara na jednoj steni u podmuklim
pliacima na krajnjem zapadu Lausa, sa krilima privrenim na lea ali
svijenim, i sa sokolom koji mu je stajao na runom zglobu i uivao u
komadiu tek ulovljene ribe. Dorel je ptici neto govorio, i nije ni video
Maris dok ona nije projurila iznad njega, zaklanjajui krilima zvezde.
Onda je samo zurio u nju dok se sputala opasno nisko, kruei, a
njegovo lice bilo je prazno, bez ikakvog traga prepoznavanja.
Dorel! povika ona, glasom povienim od napetosti.
Maris? neverica mu se razlila po licu.
Okrenula se hvatajui jednu uzlaznu struju. Doi na obalu. Moram da
razgovaram s tobom.
Klimnuvi glavom Dorel naglo ustade i otrese nonog sokola sa ruke.
Ptica je nevoljno ispustila svoj zalogaj i vinula se u nebo bledim belim
krilima, i tu je kruila bez ikakvog napora, ekajui svog gospodara. Maris
zaokrete tamo odakle je dola.
Ovog puta, kad se sputala na stazu za prizemljivanje, spustila se
iznenada i nespretno, i estoko oderala kolena. Bila je zbunjena, sve se u
njoj komealo; napetost za vreme krae, napor dugog letenja posle mnogo
uzastopnih dana bez krila, udna meavina bola, straha i radosti koju je
osetila kad je ugledala Dorela, sve ju je to savladalo, potreslo, tako da sad
nije znala ta bi. Pre nego to joj se Dorel mogao pridruiti prionula je na
posao da savije i sloi svoja krila, prisiljavajui svoj duh i svoje ruke da
obavljaju jedan po jedan pokret. Nije jo nita mislila, nije sebi
dozvoljavala nikakvo razmiljanje. Silno joj je smetalo uporno curenje krvi
iz kolena niz noge.
Dorel je aterirao kraj nje, uredno i glatko. Njena iznenadna pojava ga je
potresla, ali nije doputao da oseanja utiu na njegovo letenje Nije to bilo
samo pitanje ponosa, nego i neto skoro uroeno, nasleen kao i krila. Dok
je skidao svoja krila Anitra mu se spustila na rame.
Ispruenih ruku, poao je u susret Maris. Nona ptica je ovo propratila
nimalo ljubaznim komentarom, ali bi on svejedno zagrlio Maris, ne
obazirui se na pticu, da mu Maris nije iznenada gurnula svoja
ispresavijana krila u ruke.
Evo, ree Maris. Dola sam da se predam. Ukrala sam ova krila od
Korma, pa ti sad izruujem i krila i sebe. Dola sam da te zamolim da
sazove savetovanje radi mene, zato to si ti leta a ja nisam, a samo leta
moe da sazove savetovanje.
Dorel je zurio u nju, zbunjen kao neko ko se iznenada probudio iz
tekog sna. Kod Maris je to njegovo dranje izazivalo silno nestrpljenje.
Oseala se silno umornom. Pa, objasniu ti, ree Maris, daj prvo da
uemo u kuu da se odmorim.
Hodanje je potrajalo, ali skoro bez rei i bez dodira. Samo jednom je
rekao: Maris, jesi li stvarno ... ukrala .. ?
Prekinula ga je. Jesam. Uzdahnula je iznenada i nainila pokret kao da
e ga dodirnuti, ali se uzdrala. Oprosti mi, Dorel, nisam mislila...
iscrpljena sam, i valjda se i bojim. Ni sanjala nisam da emo se opet videti
pod ovakvim okolnostima. Onda je opet zautala, on nije navaljivao, pa je
u noi samo Anitra gunala i galamila to je morala prerano da prekine
ribolov.
Kad su stigli kui, Maris je utonula u jedinu veliku stolicu, trudei se da
se opusti, da ukloni napetost iz sebe. Posmatrala je Dorela, i oseala kako
se smiruje gledajui njegove dobro poznate rituale. Stavio je Anitru na
trapez, navukao zavesice svuda oko nje (neko drugi bi navukao sokolu
povez preko oiju, ali se Dorel nije slagao s time), raspalio vatru i okaio
ajnik nad plamen, da prokljua.
aj?
Da.
Staviu umesto meda malo cvetova kerija, ree on, da se relaksira.
Osetila je iznenadnu toplinu za njega. Hvala.
Hoe da skine to? Obuci neto moje.
Odmahnula je glavom; pokrenuti se, bilo bi sad isuvie naporno. Onda je
primetila da on gleda netremice u njene noge, gole ispod kratke suknjice
koju je nosila, i da se zabrinuto mrti.
 Povredila si se. Odasuo je malo tople vode iz ajnika u jedan tanjir,
uzeo krpu i malo melema i klekao pred nju. Mokra, topla krpa koja je
uklanjala skorenu krv bila je nena kao mekan jezik. A, pa nije tako loe
kao to je izgledalo, promrmljao je radei. Samo kolena, plitke
ogrebotine. Nespretno sletanje, draga.
Njegova blizina i njegov blagi dodir uzbudili su je. Sva napetost, sav
strah i umor istog asa nestadoe. Njegova ruka je skliznula du njene
butine i tamo se zadrala.
Dor... ree ona blago, toliko obuzeta ovim trenutkom da je jedva
govorila. On podie glavu, oi im se susretoe, i opet je bila njegova.

Uspee, ree Dorel. Morae da uvide. Nee moi da te odbiju. Sedeli

su i dorukovali. Maris je svoj plan detaljno objasnila dok je Dorel spremao
jaja i aj.
Nasmeila se i zahvatila kaiicom jo malo iz rovitog jajeta. Bila je
srena i puna nade. Ko e poi prvi da saziva savet?
Razmiljao sam o tome, i trebalo bi da poe Gart, ree Dorel spremno.
Spopau ga dok je jo kod kue, podeliemo oblinja ostrva i krenuemo
da irimo vest. Bie i drugih koji e hteti da nam pomognu. Kamo sree da i
ti moe sa nama. U oima mu se ocrtalo aljenje. Bilo bi lepo da
poletimo opet zajedno.
Bie toga puno, Dor. Ako ...
Znam, znam, leteemo zajedno koliko god hoemo, ali, bilo bi fino ba
jutros, posebno.
Aha. Bilo bi fino. Smeila se i dalje dok nije i njemu izmamila osmeh.
Upravo je posezao rukom preko stola da je uhvati za ruku ili dotakne po
licu, kad se zaulo iznenadno kucanje na vratima, glasno i autoritativno.
Oni se sledie.
Dorel je ustao da otvori vrata. Ko god da ude neminovno je morao videti
Maris koja je sedela u stolici pravo ispred vrata, ali nije imalo smisla
skrivati se, niti su postojala druga vrata.
Helmer stajae napolju; sklopljena krila bila su mu jo privrena iza
telo. Gledao je pravo u Dorela, ali nije skretao pogled unutra, na Maris.
Korm je iskoristio letako pravo na sazivanje saveta, ree napetim,
ravnim, preterano formalnim glasom. Po pitanju nekadanjeg letaa,
Maris sa Malog Amberlija, koja je ukrala tua krila. Zahteva se tvoje
prisustvo.
ta? ree Maris ustajui brzo. Helmere, Korm je sazvao savet?
Zato?
Dorel joj je dobacio pogled preko ramena, pa opet pogledao Helmera;
bilo je oito da ovaj sa nelagodnou ignorie Maris.
Zato, Helmere? pitao je, tie nego Maris maloas.
Rekao sam ti. I nemam vremena da ovde stojim i guram vetar ustima.
Imam da obavestim i druge letae, danas e biti letenja i letenja. A dan nije
dobar za let.
Saekaj me, ree Dorel. Daj mi imena, i na koja ostrva da krenem.
Pomoi u ti.
Ugao Helmerovih usta se grio. Nisam pretpostavio da bi ti hteo da
poe na takav zadatak, s obzirom ta je u pitanju, pa nisam traio da mi
pomogne. Ali, kad se sam javlja...
Dok se mladi leta hitro krilatio, Helmer mu dade saete instrukcije.
Maris je koraala tamo-amo, nemirna, nespretna, opet u pometnji. Helmer
je oevidno reio da je ignorie, da im ne bi oboma bilo neprijatno. Maris
ga vie nita nije pitala.
Dorel ju je poljubio i jednom vrsto zagrlio pre polaska, Nahrani Anitru
umesto mene i pokuaj da se ne brine. Nadam se da se vratim pre nego
to no mnogo odmakne.
Kad su letai otili, u kui kao da ju je neto guilo. Napolju nije bilo
mnogo bolje. Helmer je bio u pravu, dan nije bio pogodan za letenje. U
ovakve dane ovek je pomiljao na nepomini vazduh. Stresla se, plaei se
za Dorela. Ali on je bio previe vet i pametan da bi se trebalo za njega
brinuti, mislila je, pokuavajui da se smiri. Poludee ako bude sedela
unutra ceo dan i zamiljala opasnosti koje bi mogle da mu prete. Dovoljna
je frustracija sedeti ovde prinudno, biti lien neba. Osmotrila je nebo,
oblano. Ako posle saveta bude zauvek prainarka...
Ali budunost e dati dovoljno vremena za tugovanje, pa je reila da o
tome sada ne razmilja. Vratila se u kuu.
Anitra, noni leta, spavala je iza svojih zavesica; koliba bejae vrlo tiha
i vrlo pusta. Poelela je da Dorel bude uz nju, da joj olaka ove misli tako
to e ih sa njom podeliti, da zajedno nagaaju zato je Korm sazvao savet.
Ovako samoj, misli su joj ile, u krug i u krug po glavi, kao ptice u kavezu.
 Dorel je na ormanu za odeu uvao tablu za igru dii. Maris je sad
spustila tu tablu sa ormana, i rasporedila glatke crne i bele oblutke u
jednostavno otvaranje, koje je u ovom stanju duha nije uznemirilo. Iz
dosade poela je da ih pomie, igrajui za obe strane, gurkajui kamenie
bez razmiljanja u nove konfiguracije, pri emu je svaka proisticala iz
prethodne, svaka i neizbena i sluajna. Pa je razmiljala: Korm je ovek od
ponosa; ja sam mu povredila ponos. Poznat je kao dobar leta, a ja. ribarska
ki, ukrala sam krila od njega i izmakla mu kad me je gonio. Sad, da
vaspostavi svoj ponos, mora da me ponizi na neki optezapaeni, grandiozan
nain. Da samo dobije krila nazad, ne bi mu bilo dosta. Ne, svako, svi letai,
treba da budu prisutni, da vide da sam poniena i stavljena van zakona.
Maris je uzdahnula. To je to. Ovaj je savet sazvan da bi se stavio van
zakona prainar-leta koji je ukrao krila. A, bie pesama o tome. Samo,
moda i nije bilo bitno ko je sazvao savet. Iako je Korm povukao prvi potez,
savet bi se jo mogao okrenuti protiv njega. Ona, optuena, imae pravo da
govori, da se brani, da napadne besmislenu tradiciju. Pri tome su njeni
izgledi bili isti, znala je, pred savetom koji se skupio na Kormov poziv, kao i
na Dorelov. Jedino to je ovako saznala puni obim Kormove povreenosti i
besa.
Oborila je pogled na tablu za dii. Obluci, beli i crni, bili su rasporeeni
oko centra table, suoeni jedni sa drugima. Obe su se armije opredelile za
jurine formacije: dalo se videti da ovo nee biti igra odugovlaenja. Ve u
sledeem potezu neka figura e pasti.
Maris se nasmeila i zbrisala sve oblutke sa stola.

Da bi se savet sastao, bilo je potrebno mesec dana.

Dorel je odneo poziv etvorici letaa toga dana, i petorici sledeeg, a
svako od ovih je kontaktirao sa drugima, a ovi sa sledeima, i tako se glas
irio u koncentrinim talasima preko mora Vindhejvena. Poseban leta
poslat je do dalekih Spoljanjih ostrva, a drugi do puste Artelije, velikog
sleenog ostrva severa. Postepeno, svi su saznali, pa su jedan po jedan
doletali na sastanak.
Za mesto odravanja skupa odreen je Veliki Amberli. Normalno bi se
skup odrao u Malom Amberliju, domovini i Maris i Korma. Ali to malo
ostrvo nije imalo dvoranu odgovarajue veliine, a Veliki Amberli je imao
jednu ogromnu vlanu dvoranu, retko upotrebljavanu.
 U nju dooe letai planete Vindhejven. Ne svi, naravno, jer je uvek bilo
i hitnih sluajeva, i jer neki jo nisu saznali, i jer su neki krenuli od svojih
ostrva na duge i opasne letove i jo se nisu pojavili. Ogromna veina ipak je
bila tu, i to je bilo dovoljno. Nijedan takav skup nije se odrao za ivota ma
koga prisutnoga. ak i godinja takmienja na Eirii bila su mala u
poreenju sa ovim, bila su samo lokalna takmienja istonih i zapadnih.
Takav je bar utisak Maris stekla, tokom tog meseca koji je provela u
ekanju i posmatranju, dok su se ulice Ambertauna punile nasmejanim
letaima.
Stvaralo se neko praznino raspoloenje. Oni koji su ranije stigli
pijanili su svake noi, na oduevljenje ovdanjih vinskih trgovaca, i
razmenjivali prie i pesme, i beskonano nagvaali o savetu i moguoj
odluci. Barion i drugi pevai zabavljali su ih tokom noi, a danju su se
pravile trke i zabave u vazduhu. Oni koji su dolazili poslednji, bivali su
urnebesno pozdravljani, a takvi su se dovlaili sve jedan po jedan. Maris je
doletela sa Lausa kad su joj dali specijalnu dozvolu da jo jednom upotrebi
krila. Sad ju je srce bolelo od elje da im se pridrui u svemu. Svi njeni
prijatelji bili su tu, i svi Kormovi, i zapravo sva krila zapadnih. Istoni su
takoe doli, mnogi odeveni u krzno i metal to ju je neodbranjivo
podsealo na nain kako se Gavran oblaio, i kako je bio obuen onog
davnog dana. Dola su i tri Artelijanca blede koe; svaki je nosio na elu
srebrni krui; bili su to aristokrati iz ledene zemlje gde su letai bili
kraljevi, a ne samo glasnici. Druili su se kao braa i kao meusobno
jednaki sa crveno uniformisanim letaima Velikog otana, sa
dvadesetoricom predstavnika Spoljanjih ostrva, koji nekako svi bejahu
visokog rasta, i sa odredom od sunca pocrnelih krilatih svetenika sa
zelenilom obraslog Junog arhipelaga, koji su sluili ne samo svojim
kneevima, nego i Bogu neba. Viati ih, sretati ih, etati se meu njima,
znailo je osetiti veliinu i irinu u kulturnoj raznovrsnosti Vindhejvena, i
to je Maris sada osetila kao retko kada ranije. Ona je letela, makar samo
kratko; pripadala je povlaenoj manjini. A ipak je preostalo toliko mesta
do kojih nije stigla. Kad bi samo opet dobila krila...
Najzad su stigli svi za koje se oekivalo da e stii. Savet je zakazan za
predvee; noas nee biti gomila u krmama Ambertauna.

Ima izgleda, ree Barion Maris na stepenitu ispred velike dvorane,

neposredno pre poetka saveta. Uz nju su bili Kol i Dorel. Veina njih je u
dobrom raspoloenjiu, posle nekoliko nedelja vina i pesme. Plutam,
priam, pevam, i ovoliko znam: spremni su da te uju. Nacerio se svojim
vujim nainom. A to je za letae neto sasvim neuobiajeno.
Dorel je klimnuo glavom. Gart i ja smo priali sa mnogima. Ima puno
razumevanja za tebe, naroito meu mlaim letaima. Stariji delegati se
veinom svrstavaju uz Korma i uz tradiciju, ali ak ni oni nisu potpuno
reeni.
Maris je odmahnula glavom. Stariji letai su brojniji, Dor.
Barion joj je stavio oinski ruku na rame. Onda e morati i njih da
pridobije na svoju stranu. Poto sam video ta si sve ve uradila, trebalo
bi i to da uspe. Nasmeio se.
Delegati u dugim redovima uoe, i sad je Maris kroz vrata iza sebe
zaula kako knez Velikog Amberlija udara po ceremonijalnom bubnju
kojim se oznaavao poetak savetovanja. Moramo unutra, ree ona, a
Barion klimnu glavom. Kao neletau, bilo mu je zabranjeno da ue. Stegao
ju je jednom za rame, za sreu, uzeo svoju gitaru i poao polako niz
stepenice. Maris, Kol i Dorel pourie unutra.
Dvorana je imala oblik ogromnog kamenog amfiteatra, po ijem su
obodu bile upaljene buktinje. Sasvim dole bejae pod, a u sredini poda bio
je nameten dug sto. U velikom polukrugu sedeli su letai, red iznad reda,
na grubim kamenim seditima, sve do najviega reda gde su zid i svod
postajali jedno. Dejmis Senior, lica istanjenog i urezanog starou, sedeo
je u sredini dugog stola. Iako ve nekoliko godina nije leteo, njegovo
iskustvo i njegov karakter bili su jo iroko poznati i respektovani, pa je
prevalio dugi put brodom da bi ovde predsedavao. Levo i desno od njega
sedela su preostala dva neletaa, prainara, kojima je doputeno da
prisustvuju: crnomanjasti knez Velikog Amberlija i knez Malog Amberlija.
Sasvim desno, na etvrtoj stolici, sedeo je Korm. Sasvim levo ekala je
prazna peta stolica.
Maris joj prie i sede, a Dorel i Kol se popee stepenicama do svojih
mesta. Ponovo se oglasie bubnjevi, pozivajui na tiinu. Maris je gledala
uokolo dok se tiina polako sputala. Kol je sebi naao mesto visoko gore
meu omladincima koji su jo ekali da naslede krila. Mnogi su doputovali
brodovima sa oblinjih ostrva da vide trenutak istorije, ali od kojih se, kao
ni od Kola, nije oekivalo da uestvuju u procesu odluivanja. Sada su
ignorisali Kola, to se i moglo oekivati; deca koja su jedva ekala da polete
nebom teko da su mogla imati razumevanja za momka koji se sam
odrekao krila. Izgledao je strano usamljeno i zalutalo, a Maris se slino
oseala.
Bubanj prestade. Dejmis Senior ustade, i njegov duboki glas odjeknu
dvoranom. Ovo je prvi letaki savet sazvan za ivota ma koga ovde
prisutnog, ree on. Veina vas ve zna okolnosti pod kojima je sazvan.
Moja pravila bie jednostavna. Korm e govoriti prvi, jer je on i sazvao ovaj
savet. Zatim e Maris, koju on optuuje, dobiti priliku da mu odgovori.
Posle toga svaki leta ili bivi leta ovde prisutan moe da kae svoju re.
Samo bih zamolio svakoga da govori glasno i da odmah na poetku kau
svoje ime. Mnogi od nas ovde ne poznaju se meusobno. On sede.
Sad je Korm ustao i progovorio u tiini. Sazvao sam ovaj savet na
osnovu letakog prava, ree. Poinjen je zloin, a njegova priroda i
implikacije su takvi da svi moramo odgovoriti jedinstveno, svi letai
moraju dejstvovati kao jedan. Svojom odlukom odrediemo svoju
budunost, a tako je bilo i sa odlukama ranijih saveta. Zamislite ta bi na
svet bio sada da su nai oevi i majke svojevremeno odluili da prenesu
ratovanje u vazduh. Bratstvo svih letaa ne bi sada postojalo, pocepala bi
nas sitna regionalna rivalstva, umesto da budemo, kao to treba, u
visinama, iznad svaa na zemlji.
Nastavio je, doaravajui sliku pustoi koja je mogla da nastane da su ti
davni saveti glasali drukije. Dobar je govornik, razmiljala je Maris; govori
kao to Barion peva. Otresla je sa sebe maiju koju je Korm postepeno
stvarao i zapitala se ima li ikakvog naina da mu se suprotstavi.
Dananji problem je podjednako ozbiljan, nastavi Korm, a vaa
odluka nee uticati samo na jednu osobu, za koju moete imati i simpatija,
nego na svu nau decu tokom buduih generacija. Pamtite to dok sluate
dananje raspravljanje. Osvrnuo se, pa iako svoj rasplamteli pogled nije
uperio direktno na Maris, ona se svejedno osetila zastraenom.
Maris sa Malog Ambenlija ukrala je par krila, ree on.
Pretpostavljam da vam je pria o tome svima poznata... ali on je ipak
ispriao sve od poetka, od injenice o njenom roenju pa sve do scene na
plai. ... i tako naosmo novog nosioca, Devina od Gavore, koji je sad
meu nama. Ali pre nego to je on doao da uzme svoja krila, Maris ih je
ukrala i pobegla. Nije to sve. Kraa je sramotna stvar, ali ak i kraa jednog
para krila moda ne bi bila dovoljan razlog da se sazove letaki savet.
Maris je znala da se ne moe nadati da krila zadri. Uzela ih je ne da bi
pobegla, nego da bi se pobunila protiv naih najvitalnijih tradicija. Ona
dovodi u pitanje same temelje naeg drutva. Ona bi htela da se o
vlasnitvu nad svakim parom krila raspravlja, a to donosi opasnost
anarhije. Ako naa osuda ne bude jasna, ako u ovom savetu ne donesemo
presudu koja e ui u istoriju. moglo bi se tako desiti da injenice budu
kasnije izvrnute. I posle Maris da ostane zapamen kao hrabri buntovnik, a
ne kao lopov, to jeste.
Na tu re, lopov, neto je odzvonilo u njenoj dui kao zategnuta
struna. Lopov. Zar je ona zaista to?
Ona ima prijetelje meu pevaima, koji bi voleli da nas ismeju, ree
Korm, piui pesme kojima veliaju njenu navodnu hrabrost. Na ovo je
Maris u svom seanaju ponovo ula Barionove rei: Opevau nas kao
heroje. Potraila je Kola pogledom i videla da on sad sedi uspravnije, sa
malim osmehom na usnama. Pevai su odista imali mo u drutvu, ako su
bili dobri.
Zato se moramo izjasniti nedvosmisleno, za svu buduu istoriju, i
igosati ono to je uradila, ree Korm. Okrenuvi se ka Maris, pogledao je
odozgo pravo u nju. Maris, optuujem te za krau krila. Pozivam letae
Vindhejvena, koji su se ovde u savetu sastali, da te stave van zakona, i da se
zakunu da nijedan nee sletati na ma koje ostrvo gde se ti nastani.
Seo je, i u stranoj tiini koja je usledila Maris je shvatila koliko ga je
zapravo uvredila. Nikad nije sanjala da e on zatraiti tako strogu kaznu.
Nije bio zadovoljan da joj samo uzme krila, nego je hteo da joj uzme tako
rei i ivot, da je protera u pustinjako izgnanstvo na nekoj udaljenoj
praznoj steni.
Maris, ree Dejmis Senior blago, poto ona jo nije ustala. Ti si na
redu. Hoe li da odgovori Kormu?
Polako se podigla na noge, elei u sebi da ima mo pevaa, elei da bar
jednom govori sa onom sigurnou koja je izbijala iz Kormovog glasa. Ne
poriem krau, rekla je gledajui nagore, u redove bezizraajnih lica, u
more nepoznatih ljudi. Glas joj je bio sigurniji nego to je oekivala da e
biti. Ukrala sam krila iz oajanja, jer mi je to bila jedina ansa. Brod bi bio
prespor a na Amberliju niko nije hteo da pomogne. Morala sam da stignem
do nekog letaa koji bi hteo da sazove savet za mene. im sam to postigla,
predala sam svoja krila. To mogu da dokaem, ako ... pogledala je upitno u
Dejmisa koji klimnu glavom.
 Dorel nije oklevao, na ovaj lagvort odmah je reagovao. Negde oko
sredine redova koji su se postepeno uzdizali, njegova figura se ispravi.
Dorel od Lausa, ree glasno. Svedoim, da je istina ovo to Maris kae.
im je stigla do mene, predala mi je krila na uvanje, i vie nije htela da ih
koristi. Ja to ne nazivam kraom. Oko njega se zauo hor odgovarajueg
mrmljanja; njegova je porodica bila poznata i cenjena, u njegovu re se
verovalo.
Maris je postigla poen, i sad je nastavila, oseajui sa svakom reju sve
vie pouzdanja. elela sam savet radi neeg to smatram veoma vanim
za sve nas, i za budunost. Ali me je Korm pretekao. Nainila je nesvesno
malu grimasu. A u publici je primetila pokoji osmeh na licima letaa koje
nije poznavala. Skepsa? Prezir? Ili podrka, slaganje? Prinudila je svoje
ruke da se razdvoje i da mirno vise uz telo. Ne bi ilo da ovde pred svima
kri ruke.
Korm kae da se ja borim protiv tradicije. nastavi ona. i to je tano.
On kae da je to neto strano, ali ne objanjava zbog ega. Nije objasnio
zato bi trebalo tradiciju odbraniti od mene. Samo zato to se neto
oduvek radilo na jedan nain ne znai da se nita ne moe ili ne treba da
promeni. Da li su ljudi leteli na matinim planetama zvezdanih putnika?
Ako nisu, da li to znai da nikad nije trebalo ni poletati? Mi nismo kao one
ptice-mazalice koje, ako im neko pritisne kljun prema zemlji. nastavljaju
tako da hodaju dok se ne preture i ne umru; ne moramo istom stazom da
idemo, svaki dan, nije to uroeno nama.
ula je neki smeh iz publike, i osetila olakanje. I ona ume da doara
sliku reima, kao i Korm! Te glupe, kaljave peinske ptice prele su iz
njenog duha u neiji tui i izazvale smeh: govorila je o krenju tradicije, a
jo su je sluali. Nastavila je inspirisano.
Mi smo ljudi, pa ako imamo ikakav instinkt, to je ponajpre instinkt,
volja, za promenom. Stvari su se oduvek menjale, pa ako smo pametni
sami emo upravljati promenama, pre nego to budemo prisiljeni na njih.
Tradicija da se krila prenose sa oca na sina prilino dobro je funkcionisala,
i to dosta dugo. Sigurno je bolja od anarhije ili od one starije tradicije koja
je postojala tokom alosnih vremena, da se kandidati izmeu sebe bore za
krila. Ali ona nije jedini nain niti savren nain.
Dosta prie! neko je zareao. Maris se osvnula da pogledom potrai
izvor toga, i trgla se kad je videla da Helmer ustaje sa svoga sedita u
drugom redu. Letaevo lice bilo je ogoreno. Stao je sa rukama skrtenim
na grudima.
Helmere, ree Dejmis vrsto. Maris ima re.
Ba me briga, ree ovaj. Ona napada nae obiaje, ali nam ne nudi
nita bolje. I to iz dobrog razloga. Ovaj obiaj se odrava toliko godina zato
to nema boljeg naina. Tvrda je to tradicija, stvarno. Tvrda je za tebe jer
nisi od letaa roena. Sigurno da je tvrda. Nego ima li ti neku drugu
mogunost da predloi.
Helmer, mislila je dok je on sedao. Naravno, njegov je bes bio logian, jer
je on bio na redu da padne pod udar tradicije; ve je pao pod udar. Jo je
mlad, ali postae prainar kroz godinu dana, kad njegova ker postane
punoletna i uzme mu krila. Moda je on taj gubitak primio kao neizbean,
kao pravino produenje slavne tradicije. A sad Maris napada tu tradiciju,
jedinu stvar koja daje neku uzvienost Helmerovom predstojeem gubitku.
Ako se nita ne promeni, zapitala se Maris u trenu, hoe li Helmer jednog
dana namrznuti svoju ker zbog krila? Pa Ras da nije imao udes... i da se
Kol nije rodio...
Da, ree Maris glasno, shvatajui iznenada da cela dvorana u tiini
eka njen odgovor. Da, imam da predloim neto bolje, pa ne bih ni
sazivala savet da nisam imala ...
Nisi ga ni sazvala! neko je doviknuo, i nastade smeh. Maris je osetila
da joj udara vrelina u lice, i nadala se da nije vidno pocrvenela.
Dejmis je udario akom po stolu, snano. Maris od Malog Ambera
sada govori, rekao je. Sledei koji prekida bie izbaen!
Maris mu je uputila zahvalan osmejak. Predlaem novi i bolji nain.
Predlaem da se pravo na noenje krila stie po tome ko zaslui. Ne
roenjem niti godinama, nego onim to je jedino vano - vetinom!
Dok je to govorila, jedna ideja joj se iznenadno pojavila u glavi, ideja
izgraenija, kompleksnija, prikladnija od njene ranije mutne koncepcije o
davanju prava svakome. Nastavila je:
Predlaem da osnujemo letaku akademiju, otvorenu za svakoga, za
svako dete koje sanja o krilima. Ispiti bi bili veoma strogi, naravno, i
mnogo ko bi se vratio kui. Ali bi svako imao pravo da pokua, sin ribara,
ki pevaa, ili tkaa, svako bi mogao da sanja i da se nada. A oni koji poloe
sve ispite morali bi da izau na konani ispit. Na naem godinjem
takmienju, mogli bi da upute izazov bilo kojem letau, po svom izboru. Pa
ako su dovoljno sposobni, dovoljno da ga nadlete, dobie njegova krila!
Tako bi krila uvek bila kod najboljih letaa. A poraeni leta, pa, on bi
mogao da eka sledeu godinu i da pokua da povrati svoja krila. Ili bi
mogao da izazove na takmienje nekog drugog, nekog slabijeg letaa.
Nijedan vie ne bi mogao sebi dopustiti lenjost, a ko ne voli nebo ne bi bio
prisiljen da leti. Sem toga ... pogledala je Helmera, ije se lice nije dalo
proitati, sem toga, i deca letaa morala bi da se potrude i kroz
nadmetanje osvoje nebo. Oduzeli bi krila svojim roditeljima tek kad su
stvarno za to spremni, kad bolje lete nego otac ili majka. Nijedan leta ne bi
postao prainar samo zato to se mlad oenio i to mu je dete ve stasalo
iako po pravdi i pravu jo treba da ostane na nebu. Samo sposobnost bi
bila od znaaja, ne ko te je rodio, ne godine; linost, a ne tradicija!
Zastala je, i samo je malo trebalo pa da izbrblja svoju ivotnu priu, da
pria kako izgleda kad se neko rodi u ribarskoj porodici i zna da nikad
nee imati nebo, da opie taj bol i enju. Ali zato troiti dah? Ovi su svi do
jednog letai po roenju, i ona iz njih nikako ne bi mogla da iscedi neko
saoseanje za prainare koje oni preziru. Ne, iako je vano dati nekoj
sledeoj Drvenokriloj koja bude roena na Amberliju priliku za let, o tome
sad nije dobro govoriti. Dosta je rekla. Sve je stavila pred njih da bi mogli
sada da biraju. Na Helmerovom licu videla je udnovati ovlani osmejak, i
znala je stopostotnom izvesnou da je njegov glas dobila. Upravo mu je
pruila ansu da svoj ivot opet preuzme u svoje ruke a da ne ispadne
surov prema keri. Zadovoljna i nasmeena, Maris sede.
Dejmis Senior se okrete Kormu.
To mnogo lepo zvui, ree ovaj. I on se smekao, i to kao neko ko dri
situaciju pod kontrolom; nije se ak ni potrudio da ustane. Videi takvu
Kormovu smirenost, Maris je osetila kako se sve njene mukotrpne nade
izmiu.
Lep san ribarske keri, i ja nisam njime iznenaen. Moda ti Maris ne
zna ta su krila. Kako zamilja da porodice koje su letele oduvek, sad
prepuste svoja krila optem grabeu, da ih daju nepoznatim ljudima.
Ljudima koji, bez tradicije i porodinog ponosa, moda nee brinuti o
krilima kako treba, nee ih potovati? Misli da bi iko od nas predao svoju
oevinu nekom bezobraznom prainaru? Umesto svome detetu?
Maris je planula. Oekivao si od mene da predam svoja krila Kolu koji
ne leti kao ja.
To nikad nisu bila tvoja krila, ree Korm.
 Stisla je usne i nita nije odgovorila.
Ako si mislila da jesu, to je bila tvoja zabluda, nastavi Korm. Pomisli:
ako se krila dodaju od oveka do oveka kao neki ogrta, ako ih zadri
samo godinu-dve, koliko bi ostalo od ponosa vlasnika? Bila bi ...
pozajmljena, a ne u svojini, a svako zna da leta mora imati krila ili nije
leta. Samo prainar moe da nam poeli takav ivot!
Maris je oseala kako se sa svakom njegovom reju emocije slualaca
pomeraju. Nabacivao je argumente jedan na drugi tako spretno da su joj
svi izmicali pre nego to je stizala da se nekom pojedinanom argumentu
suprotstavi. Morala mu je odgovoriti, ali kako, kako? Vezanost letaa za
svoja krila bila je skoro isto tako jaka kao za svoja stopala, i tu se nita nije
moglo osporavati, protiv toga se nije moglo ii. Pamtila je kako se sama
naljutila kad je osetila da Korm nije odravao njena krila u dobrom stanju,
a to ak iako krila nisu bila istinski njena, ve samo njenog ouha i brata.
Krila su neto to se poverava na upotrebu, izletelo joj je. I sam leta
zna da e doi dan da ih preda svom detetu.
To je sasvim druga stvar, ree Korm trpeljivo. Nije isto svoja
porodica i nepoznat svet, a letako dete nije prainar.
Ovo je previe vano da bi smo trpeli te gluposti sa rodbinskim
vezama! planula je Maris na njega, a glas joj je postajao sve jai. Samo uj
sebe, Korm! uj snobovtinu kojoj je doputeno da se stvori kod tebe, i kod
drugih letaa, uj svoj prezir prema neletaima, kao da oni tu neto mogu
da promene - ove zakone nasleivanja kakvi sad vae! Njene su rei bile
pune besa, i auditorijum se vidno okretao protiv nje; izgubie sve ako se
bori za prainare a protiv letaa. To je odjednom shvatila.
Prinudila je sebe da se smiri. Sigurno da se ponosimo svojim krilima,
poela je, svesno se vraajui na svoje najjae argumente. I taj ponos, ako
ga ima dovoljno, obezbedie da krila i zadrimo. Dobri letai sauvae
nebo za sebe. Izazvani, nee biti tako lako i poraeni. Ako na takmienju i
izgube, vratie se opet. I bie im zadovoljstvo da znaju da je leta, koji im je
preoteo krila, stvarno dobar, da e onaj koji nasleuje initi ast tim
krilima i upotrebiti ih dobro, bio njihovo dete ili ma ije.
Krila su namenjena... poe Korm, ali Maris mu nije dala da zavri.
Krila nisu namenjena da se gube u moru, ree ona a nespretni letai,
letai koji se nisu potrudili da postanu stvarno dobri zato to nisu ni
morali, e to su letai koji su gubili svima nama krila. Neki jedva da su
zasluivali naziv letaa. A ta da kaemo za decu koja su zapravo previe
mlada za nebo, mada su zakonski punoletna? Uhvati ih panika, polete
glupo, i izgube ivot, odnosei i krila sa sobom. Bacila je brz pogled na
Kola. A ta sa onima koji ba nikako nisu za letae? Ako je neko roen u
letakoj porodici, ne znai da ima i letaki talenat. Moj sopstveni brat, Kol,
koga volim i kao brata i kao sina, taj ba nije roen za letaa. Krila su bila
njegova, ali nisam mogla da mu ih dam, nisam htela da mu ih d a m . . . ama,
ak i da je hteo da ih zadri, ne bih elela da ih se odreknem ...
Tvoj sistem to nee izmeniti, doviknu neko.
Maris je odmahnula glavom. Stvarno nee. Jo ne bi elela da izgubim
krila, ali ako bi neko dokazao da ume bolje, e, pa mogla bih da ostanem na
akademiji, da treniram, ekam sledeu godinu i da ih tad pokuam da
povratim. Ama nita nee biti savreno, shvatate, jer nema dovoljno krila, a
ta situacija se nee popravljati nego samo pogoravati. Ali mi moramo
pokuati da to zaustavimo, da zaustavimo dalje gubljenje krila svake
godine, da stopiramo sve nesposobne letae, da ne gubimo vie toliko. Jo
e biti nesrea, i opasnosti, ali bar neemo gubiti krila i letae zbog loe
procene, straha, nevetine.
Iscprljena, Maris vie nije znala ta bi kazala, ali je njen govor uzbudio
publiku, vratio je k njoj. Desetak ruku se podie. Dejmis je uperio prst, i iz
mase ustade jedan zdepasto graeni leta sa otana.
Dirk od Velikog otana, ree on, slabo ujnim glasom; onda je to
ponovio jer su oni iz zadnjih redova vikali Glasnije! Glasnije!. Njegov je
govor bio nespretan i smotan. Samo sam hteo da kaem ... sedim ovde i
sluam... nisam oekivao ovako neto da bude, nego samo da glasamo o
stavljanju van zakona, samo ... Odmahnuo je glavom, vidno se muei da
nae rei. Ma, doavola! ree najzad. Maris je u pravu. Sramota me je
nekako da kaem, mada ne bi trebalo jer je istina i jer ne elim da moj sin
nasledi moja krila. To je dobar momak, pazite, i ja ga mnogo volim, ali ima
napade ponekad, znate bolest od koje se trese. Takav ne moe da leti, al je
porasto mislei samo na letenje, pa sledee godine kad napuni trinaest
ekae na moja krila, a kako stvari sad stoje ja u mu ih dati, onda ima
dodleti i pogine, i onda ta sam, osto i bez sina i bez krila pa mogu i sam
odma da umrem. Ne! I on sede.
Nekoliko glasova ga podra. Maris, ohrabrena, pogieda du stola ka
Kormu i vide da se njegov osmejak uskolebao. Iznenada se i u njemu javila
neka summja.
 Tada ustade dobro poznati prijatelj i nasmei joj se odozgo. Ja sam
Gart od Skalnija, ree. I ja sam takoe za Maris!
Odmah ju je podrao i sledei govornik, pa sledei. Maris uvide da je
Dorel rasporedio svoje prijatelje po celoj sali i da oni sad pokuavaju da
nateraju celu gomilu u stampedo u njenu korist. ak je i uspevalo! Jer,
izmeu izraza podrke od strane pojedinih letaa koje je ona godinama
poznavala, javljali su se i totalno nepoznati letai i podravali je. Jesu li
dakle pobedili? Korm je izgledao zabrinuto.
Dobro si uoila slabosti maeg sistema, ali tvoja akademija, rekla bih,
nije reenje. Ove su rei izbacile Maris iz njenog samozadovoljnog
optimizma. Govorila je visoka plavua, predvodnica letake delegacije sa
Spoljanjih ostrva. Postoje razlozi to svoju tradiciju uvamo, i ne smemo
je slabiti, da se ne bi naa deca vratila onom ludakom voenju dvoboja za
krila. Ono to moramo uiniti je, moramo svoju decu bolje pripremati.
Moramo ih nauiti da imaju jo vie ponosa, i moramo u njima razvijati
potrebne vetine dok su jo vrlo mali. Tako je mene moja majka uila, i
tako ja uim svog sina. Moda je potreban neki test, i tvoja ideja o izazovu
je dobra. Njena se usta iskrivie. Priznajem da se ne radujem danu, koji
se prebrzo pribliava, kad u morati predati svoja krila Vardu. Toga dana
oboje emo, rekla bih, biti jo premladi. Ali da se on sa mnom mora
takmiiti, dokazati da je isti, ne, bolji leta od mene, da, to je dobra ideja.
Drugi su letai klimali glavama u znak saglasnosti. Pa da, pa da, naravno,
zato im nije ranije svanulo da bi bilo dobro sprovoditi neko testiranje?
Svima je bilo poznato da je trinaest godina kao doba punoletstva bilo
odreeno prilino proizvoljno, da su tom dobu kad su im davana krila, neki
jo deca, a neki ve zreli. Da, neka se mladi prvo dokau kao letai... ovo se
kao plima rairilo skuptinom.
Dok tu akademiju meutim, nastavila je govornica blago neemo.
Nije potrebna. Raamo, izmeu sebe, dovoljno novih letaa. Znam tvoje
poreklo i razumem tvoja oseanja, ali ih ne mogu deliti. To ne bi bilo
mudro. Sela je, a Maris istovremeno oseti kako joj srce tone. Ovo je bio
konani udarac , pomislila je. Sad e da glasaju za test, ali e nebo i dalje
biti zatvoreno onima koji su roeni od pogrenih roditelja, letai e
odbaciti najvaniji deo. A bilo je tako blizu, skoro da je uspela, pa ipak ne
dovoljno blizu.
Visok mrav ovek u svili i srebru ustade. Aris, leta, princ od Artelije,
ree on; gledao ih je ledeno plavim oima ispod svoje srebrne krune.
Glasam sa svojom sestrom od Spoljanjih ostrva. Moja su deca kraljevske
krvi, roena i odgajana za krila. Samo u ali bi ih neko mogao terati da lete
sa prostim narodom. Ali test, da se vidi kad su zasluili da lete, to je ideja
dostojna letaa.
Posle njega je govorila jedna ena crne kose, obuena od glave do pete u
konu odeu. Zevabul od Defa u Junom arhipelagu, poela je. Svake
godine prenosim poruke za svoga kneza, ali takoe i sluim bogu neba, kao
i sve vie kaste. Na samu pomisao da predam krila nekom niem, detetu
blata, moda neverniku, kaem ne!
Salom se kao odjek razlegoe i drugi slini iskazi:
Doj od Najdaljeg orkanskog. Ja kaem, da, neka letenjem zasluujemo
krila, ali samo protiv dece letaa.
Tomas od Malog otana. Deca blatoroenih nikad ne bi nauila da vole
nebo kao mi. Osnovati tu akademiju o kojoj Maris govori bilo bi traenje
vremena i para. Ali slaem se da bude testiranja.
Krein od Povita, i mislim isto kao ovi drugi. Zato da se takmiimo sa
decom ribara? Oni ne dozvoljavaju da se mi takmiimo za njihove brodie,
jelte? Dvorana se zaorila smehom, a ovaj stariji leta se nasmeio. Pa da,
to je ala, to moe biti samo dobar vic. Pa, bravo, mi bi ispali ala, i ta
akademija bi bila za alu kad bismo propustili razni drutveni otpad
svakojakog porekla. Krila pripadaju letaima i to je kroz sve godine bilo
tako i ostalo tako, jer tako stvari same po sebi stoje. Ostatak naroda je
zadovoljan, a malo ko od njih stvarno eli da leti. Za veinu to je samo
prolazni hir, ili neto o emu ne smeju da razmiljaju jer ih previe plai.
to da podstiemo zaludne snove? Nisu to letai niti im je ikad bila
namenjena letaka budunost, ali zato mogu da provedu ivot bavei se
nekim drugim korisnim ...
Maris je sluala ispunjena nevericom i sve snanijim besom. Nije mogla
da podnese to hvalisavo samozadovoljstvo u njegovom tonu.. onda je
ugledala uasni prizor, gde i drugi letai, neki od njih mladi, klimaju
glavom u znak saglasnosti sa njegovim mislima. Da, bolji su oni od drugih
ljudi zato to su od letaa roeni, da, oni su superiorni i ne ele da se
meaju, da, da. Odjednom je Maris nekako zaboravila da je u prolim
vremenima i ona sama imala neka slina oseanja prema prainarima,
ljudima vezanim za zemlju. Odjednom se u njenim mislima pojavio njen
otac, njen pravi roeni otac, mrtvi ribar koga je jedva pamtila. Vratie se
uspomene za koje je mislila da su takoe mrtve; uglavnom ulni utisci,
tvrda odea koja se osea na so i ribu, tople ruke, rapave ali nene, koje bi
joj zagladile kosu i obrisale suzice sa obraia kad bi je mama izgrdila; pa
prie koje joj je priao, tihim glasom, prie o stvarima koje je tog dana
video iz svog amca: kako su izgledale ptice u bekstvu od iznenadne oluje,
kako su ribe meseevke iskakale prema nonom nebu, kako je vetar
navaljivao i kako je zvualo udaranje talasa o amac. Njen je otac imao
veliku mo zapaanja i bio vrlo hrabar, svakodnevno je svojim krhkim
amcem upuivao izazov okeanu, i Maris kojoj je vrelina gneva udarila u
glavu, znala je da njen otac nije bio manje vredan od ma koga ovde, il ima
koga na Vindhejvenu.
Snobovi jedni, ree ona otro, ne marei vie za eventualan gubitak ili
dobitak glasova. Svi od reda. Mislite da ste neto posebno, samo zato to
ste roeni od letaa i to ste bez ikakve zasluge nasledili krila. Mislite da
ste od roditelja nasledili i vetinu; A ta emo sa onim drugim roditeljem?
Ili ste svi roeni iz letakih brakova?
Optuujui, uperila je prst na jedno poznato lice u treem redu: Ti, Sar,
ti si maloas klimao glavom. Tvoj otac je bio leta, istina je, ali tvoja majka
je bila trgovkinja, i to poreklom od ribarske familije. Prezire ih? A ta ako
bi tvoja majka priznala da njen mu nije tvoj pravi otac? ta ako bi rekla da
si ti nastao zahvaljujui nekom njenom susretu sa nekim istonim
trgovcem? ta onda? Da li bi smatrao da mora da preda krila i potrai
drugo zanimanje?
Sar, lica kao mesec, samo ju je gledao otvorenih usta; on nikad nije bio
mnogo hitar, pa ni sad nije razumeo zato se Maris okomila ba na njega.
Ona povue prst. Sad je svoju razbenjenost prosula po svima.
Moj roeni otac bio je ribar, poten i hrabar ovek, stvarno super, ali
nikad nije nosio krila i nikad ih nije eleo. Al da je bio, da je bio izabran za
letaa, bio bi najbolji od svih! Pesme bi se pevale njemu u slavu! Ako
talenat nasleujemo od roditelja, pogledajte mene. Moja mama vrti
vreteno sa predivom, i skuplja koljke. To ja ne umem. Moj tata nije umeo
da leti. A to umem. Neki od vas i znaju kakva sam u vazduhu, bolja od
mnogih roenih letaa.
Okrenula se i bacila pogled duinom stola. Bolja od tebe, Korm, ree
glasom koji je odjeknuo zvonko kroz itavu veliku dvoranu. Sem ako nisi
zaboravio?
Korm je buljio u nju, crven u licu od gneva, a na vratu mu je jedna vena
estoko nabrekla. Nita nije rekao. Maris se okrenula dvorani. Glas joj se
ublaio, i sad ih je gledala sa lanom zabrinutou. Jeste se uplaili?
pitala ih je. Zar ste dosad drali krila samo lanom sposobnou? Bojite se
da e gruba mala ribarska deca da nagrnu i oduzmu vam krila kad se
pokau kao bolji letai od vas, pa da svi skupa ispadnete budale?
A tada vie nijednu re nije imala u sebi, niti besa. Sela je i zavalila se u
svoju stolicu, a u vazduhu osta teka, mukla tiina. U velikoj kamenoj
dvorani, konano se jedna ruka podigla, pa druga, ali je Dejmis samo
zurio prazno ispred sebe, zamiljen. Niko se nije pomakao dok najzad
Dejmis nije uinio prvi pokret, kao da se budi iz sna, i pokazao rukom ka
nekome iz gomile.
Visoko gore, sasvim do zida, ovek sa jednom rukom stajao je sam pod
treperavim svetlom buktinje. Skuptina se okrenula da ga gleda.
Ras od Malog Amberlija, poeo je blagim tonom. Brao moja, Maris
je u pravu. Bili smo budale. Niko vea budala od mene. Ne tako davno,
stajao sam na jednoj plai i rekao da mi Maris nije erka. Danas bih rado te
rei povukao, hou da i dalje imam pravo da nazivam Maris svojom
erkom. Veoma se ponosim njome. Ali ona nije moja. Ve, kako sama ree,
ki ribara, oveka boljeg od mene. Sve to sam ja uinio bilo je da je volim
neko vreme, i nauim je da leti. Znate, nije bilo potrebno mnogo je uiti.
Uvek je bila tako eljna uspeha. Moja mala Drvenokrila. Nita je nije moglo
zaustaviti, nita. ak ni ja sam, kad sam uinio glupost i to pokuao, posle
Kolovog roenja. Maris je najbolji leta Amberlija, a moja krv s tim nema
nita. Samo njena enja je bila vana, njen san. A ako vi, moja brao letai,
ako vi toliko prezirete decu neletaa, onda je sramota da ih se i plaite. Zar
tako malo poverenja imate u svoju decu? Zar ste toliko sigurni da vaa
deca nee moi da zadre svoja krila, pred hladnim izazovom ribarskih
sinova?
Odmahnuo je glavom. Ne znam. Star sam ovek, a stvari su u poslednje
vreme u stranoj pometnji. Ali ovoliko znam: da imam obe ruke zdrave, ne
bi niko meni oduzeo krila, pa da mu je otac noni soko. I niko nikad nee
preoteti krila od Maris, dok ona sama ne bude spremna da ih ostavi. Ne.
Ako stvarno nauite svoju decu da dobro lete, ona e zadrati nebo. Ako
stvarno imate taj ponos kojim se hvalite, biete tog ponosa dostojni, i
dokazaete da ste dostojni, tako to ete pustiti da krila nosi onaj ko ih
zaslui, samo onaj ko se dokae u vazduhu.
 Ras sede, i mrak pri vrhu dvorane ga proguta. Korm je zaustio da neto
kae, ali ga je Dejmis Senior spreio. Tebe smo dosta sluali, ree
predsedavajui. Korm je iznenaeno mirkao.
Mislim da u ja neto rei, ree Dejmis. A onda emo glasati. Ras je
govorio mudro, za sve nas, ali jednu misao moram dodati. Nismo li, svi mi,
potomci zvezdanih mornara? Sav je Vindhejven jedna porodica, uistinu. I
nema na Vindhejvenu nikoga ko ne moe nai u svom porodinom stablu i
nekog letaa, ako pogleda dovoljno daleko u prolost. Razmislite o tome,
prijatelji moji. I setite se da vae najstarije dete moe da ponese vaa krila i
leti, ali e njegova mlaa braa i sestre i njihovi potomci kroz mnogo
generacija biti prainari. Zar zaista treba da im zauvek uskratimo krila,
samo zato to je njihov predak roen kao drugo dete, a ne prvo? Dejmis
se osmehnuo. Moda bi trebalo da dodam da sam ja drugo dete moje
majke. Moj stariji brat poginuo je u oluji est meseci pre nego to je trebalo
da ponese krila. Mala napomena, zar ne? ta kaete?
Predsedavajui pogleda levo i desno, na dvojicu kneeva koji su sedeli
rame uz rame s njim i utali tokom itave sednice skuptine, uutkani
letakim zakonom. Proaputao je neto prvo jednome, pa drugome, i
klimnuo glavom. Potom Dejmis ree:
Zakljuujemo da je Kormov predlog, da se Maris od Malog Amberlija
stavi van zakona, neprilian. Sada emo glasati o predlogu Maris, da se
osnuje letaka akademija otvorena za svakog. Ja glasam za.
Posle ovoga, sumnje vie nije bilo.

Kasnije, Maris je bila na neki nain u oku, u glavi joj se vrtelo od

pobede, a opet nekako nije mogla da poveruje da je sve stvarno gotovo, da
vie ne mora da se bori. Vazduh napolju bejae ist i vlaan, vetar je
postojano navaljivao sa istoka. Uivala je u njemu, stojei na stepenitu,
dok su se prijatelji i neznanci tiskali oko nje, elei da razgovaraju.
Dorel joj je itavo vreme drao ruku preko ramena, i nije nita pitao niti
se iuavao; bio je onaj na koga se moe nasloniti, odmoriti. ta sad?
pitala se. Opet kui? Gde je Kol? Moda je otiao da nae Bariona i dovede
brod.
Gomila oko nje se razdvoji. Ras stajae tamo, a Dejmis uz njega.Njen
ouh drao je par krila. Maris, ree on.
Tata? glas joj je drhtao.
 Ovako je trebalo da bude bez prestanka. ree on. Biu ponosan ako
dozvoli da te opet zovem erkom, posle svega to sam uinio. Biu vie
ponosan ako ponese moja krila.
Osvojila si ih, ree Dejmis. Stara pravila vie ne vae, a
kvalifikovanost sigurno ima. Dok akademija ne pone sa radom, nema ko
da ih nosi sem tebe i Devina. A ti si bolje pazila svoja krila nego Devin
svoja.
Ispruila je ruke da uzme krila od Rasa. Ponovo su bila njena. Smeila
se, nije vie oseala umor, teina tih krila umanjivala je njenu sopstvenu
teinu. Dodir tih krila bee joj dobro znan. Joj, tata, ree ona, a tada, oiju
punih suza, ona i Ras se zagrlie.
Kad suze prestadoe, itava gomila poe na letaki obronak. Da
poletimo na Eiriju, ree Maris Dorelu. Tad je ugledala i Garta, ne tako
daleko; jednostavno ga ranije nije primetila u masi. Gart! Hajde i ti.
Napraviemo zabavu!
Da, ree Dorel, meutim, da li je Eirija pravo mesto za to?
Maris se zarumenela. A, pa naravno da nije! Ne, vratiemo se svojoj
kui, na Mali Amberli, i svako moe da doe, i mi i tata i knez i Dejmis, a
Barion moe da nam peva, ako moemo da ga naemo, i...
Tad je videla Kola. Momak joj je pritrao. Lice mu se sijalo. Maris!
Maris! Zagrlio ju je oduevljeno, a onda se odmakao isceren od uva do
uva.
Gde si bio?
Krenuo sam sa Barionom, morao sam, piem pesmu. Zasad imam samo
poetak, ali bie dobra, to vidim. Bie pesma i po. Bie o tebi.
O meni?
Videlo se da je pun ponosa. Da. Bie slavna. Svi e je pevati i svako e
znati za tebe.
Svi ve znaju, ree Dorel. To vam mogu rei.
Samo, ja mislim zauvek. Dok god ta pesma bude pevana znae se za
tebe, za devojku koja je toliko elela krila da je promemila svet.
Moda ba tako i jeste, Maris je pomislila kasnije, kad je privrstila krila
na sebe i podigla se u vetar, praena Dorelom i Gartom. Ali, promeniti svet,
to joj se nije sad inilo ni upola tako vanim ni stvarnim kao to su stvarni i
vani ovaj vetar u njenoj kosi, ovo dobro poznato zatezanje miia dok je
uzletala, jaui na voljenim strujanjima za koja je pomislila, jednom, da za
nju mogu biti zauvek izgubljena. Imala je opet svoja krila, imala je nebo;
bila je kompletna i srena.
Don Varli
U peharu

Nikada nemojte kupovati u prodavnicama polovnih organa. Pored toga,

kada sam ve poeo sa korisnim savetima, nemojte se opremati za put na
Veneru sve dok tamo ne dospete.
eleo bih da sam i ja saekao. Meutim, dok sam pazario u Kopratesu,
nekoliko nedelja pre odlaska na odmor, naleteo sam na radnjicu u kojoj su
me nagovorili da kupim infraoko po veoma povoljnoj ceni. Ono to je
trebalo da se zapitam bilo je: ta e uopte infraoko na Marsu?
Razmislite malo o tome. Na Marsu ih niko ne nosi. Ako elite da vidite
po noi, jeftinije je da kupite njukoskop. Tako moete da skinete tu
prokletu stvar kada Sunce izae. Oko se verovatno vratilo sa Venere
zajedno sa nekim turistom. A i da ne priam o tome koliko je stajalo u
abru, sve dok mi ono slatkoreivo mome nije isprialo priu o slatkom
malom starom uitelju koji nije nikada ... pa, dobro. Verovatno ste sve to
ve uli.
Sve bi bilo u redu, samo da je ta prokleta stvar crkla pre no to sam
napustio Venusburg. Znate Venusburg: grad vlanih movara i loih hotela
u kome vas mogu prevariti dok etate ulicama, u kome moete izgubiti
bogatstvo za kockarskim stolom, u kome moete kupiti svako zadovoljstvo
u poznatom svemiru, u kome moete loviti praistorijska udovita koja se
koprcaju u smrdljivim movarama nadomak grada; znate? Onda morate
znati da posle odreenog asa kada iskljue sve holoe i mesto se
pretvori u obinu gomilu srebrnih kupola koje poivaju u tami na
temperaturi od osam stotina stepeni i pritisku dovoljnom da izazove
sinusnu glavobolju ve pri samoj pomisli na njega; kada iskljue sve
turistike zafrkancije lako moete da naete put do jedne od agencija za
iznajmljivanje, smetenih oko svemirske luke, i da sredite sve medikanike
poslove. Primaju marsijanski novac. Vaa Solarna Express kartica e biti
dobrodola. Samo ne ekajui uite.
Bilo kako bilo ...
Uhvatio sam dnevni arter iz Venusburga, samo nekoliko asova poto
sam, srean i miran, doleteo sa infraokom u savrenom stanju. Prvi
nagovetaji nevolja pojavili su se kada sam sleteo u Cui-Cui Town. Istina,
jedva primetni; samo neznatno zamagljenje u desnom perifernom delu
vidnog polja. Zanemario sam to. Imao sam tri asa na raspolaganju u Cui-
Cuiu pre nego to arter poleti prema Poslednjoj ansi. eleo sam da
provrljam gradom. Nisam nameravao da protraim svojih nekoliko
asova u prodavniici tela sreujui oko. Ako mi i dalje bude pravilo
probleme, pobrinuu se za njega u Poslednjoj ansi. Cui-Cui mi se vie
svideo od Venusburga. U njemu nije bilo onog oseanja gomile. ansa da na
ulicama Venusburga naleti na pravo ljudsko bie bila je oko deset prema
jedan; svi ostali su bili holoi, stavljeni tamo da zaine sliku i pomognu da
ulice ne izgledaju tako prazne. Brzo sam se umorio od prozirnih svodnika
obuenih u odeu iz tridesetih godina dvadesetog veka, koji su pokuavali
da mi utrape deake i devojice svih doba. U emu je stvar? Samo probajte
da dodirnete nekog od tih ljudi.
U Cui-Cuiu je taj odnos bio gotovo pola-pola, a tema nije bila
dekadentna korupcija, ve nemirna granica. Ulice su bile vrlo uverljivo
pranjave, a drvena proelja radnji ukusno ureena. Nisam ba bio lud za
osmonogim zmajevima koji su stalno tutnjali gradom, ali sam doznao da su
oni tu u spomen na oveka koji je gradu dao ime. To je u redu, ali sumnjam
da bi on voleo da jedna od ovih prokletinja nalik na dvanaestotonski tenk
od arobnog praha protutnji kroz njega.
Jedva da sam uspeo da smoim noge u baricama, arter je bio
spreman za polazak. Iao sam u krajeve u kojima nije bilo vazdunih
stanica na svakom oku i zato sam odluio da uzmem tagalong.
Moda ih niste nikada videli. Oni su moderan odgovor nauke na ranac,
ili moda na kolonu mazgi, iako, kada radi, verovatno vie podsea na
nosae u safariju iz starih filmova, koji se ravnoduno vuku za Belim
Lovcem sa balama namirnica na glavama. To udo je par metalnih nogu
dugakih koliko i vae, sa opremom na vrhu i pupanom vrpcom vezanom
za donji deo vae kime. Ono to ini je to da vam omoguava ivot na
povrini etiri nedelje, umesto pet dana, koliko dobijete upotrebom
venerskih plua.
Mediko koji je meni prodao svoja posadio me je na svoj sto, a stranjica
mi je ostala otvorena, kako bi mogao da prikopa cevi koje su prenosile
vazduh iz rezervoara u tagalongu do mojih venerskih plua. Bila je to
super prilika da ga zamolim da mi proveri oko. Verovatno bi to i uinio,
poto je, dok me je spajao, proverio i ispitao plua ne naplaujui to. eleo
je da zna gde sam ih kupio i odgovorio sam: na Marsu. Coknuo je jezikom i
rekao da mu se ini da su u redu. Upozorio me je da nikada ne dopustim da
nivo kiseonika u pluima bude prenizak, da to uvek proverim pre no to
napustim kupolu protiv pritiska, ak i ako izlazim na samo nekoliko
minuta. Tako je spojio nerve sa metalnom utinicom iznad moje stranjice
i ukljuio tagalong. Proverio ga je na nekoliko naina i rekao da je posao
obavljen.
A ja ga nisam zamolio da mi pregleda oko. Tada uopte nisam
razmiljao o oku. ak nisam ni izlazio na povrinu da ga vidim na delu. Oh,
stvari su izgledale neznatno razliite, ak i na obinom svetlu. Bilo je
razliitih boja i vrlo malo senki, a i slika koju sam dobijao sa infraoka bila
je neznatno mutnija od one sa drugog. Mogao sam da zatvorim jedno, pa
onda drugo i da uoim razliku. Ali, nisam o tome razmiljao.
Tako sam se sledeeg dana ukrcao na arter koji je jednom nedeljno
iao do Lodestona, rudarsko-trgovakog grada blizu Farenhajtove Pustinje.
Kako razlikuju pustinju od bilo ega drugog na Veneri, dugo je za mene
ostala tajna. Pobesneo sam kada sam saznao da, iako je arter bio
poluprazan, moram da platim dve karte; jednu za mene, jednu za svoj
tagalong. Za trenutak sam pomislio da ponesem prokletu stvar na krilu, ali
sam posle desetominutnog opita u ekaonici odustao. Bio je pun otrih
ivica i iljatih uglova, a put je bio dug. Tako sam platio, ali je dopunski
troak napravio veliku rupu u mom budetu.
Od Cui-Cuia etape su se smanjivale i bilo je tee nai prevoz. Cui-Cui je
dve hiljade kilometara udaljen od Venusburga, a od njega ima jo hiljada
do Lodestona. Posle toga, putniki prevoz je neredovan. Meutim, saznao
sam kako Venerijanci odreuju ta je pustinja. To je mesto jo nenaseljeno
ljudskim biima. Sve dok sam u mogunosti da naem arter let, jo nisam
tamo.
arteri su presahli u malom mestu zvanom Blagostanje. Stanovnitvo je
brojalo sedamdeset pet ljudi i jednu vidru. Mislio sam da je ona holo koji se
igra u bazenu na gradskom trgu. inilo mi se da mesto nije dovoljno
uznapredovalo da dopusti sebi pravi bazen, sa pravom vodom. Ali, bilo je.
Bio je to grad koji je sluio za snabdevanje istraivaima ruda. Objasnili su
mi da takvi gradovi mogu nestati preko noi ako se istraivai presele.
Vlasnici radnji se samo spakuju i odu na drugo mesto. Odnos stvari koje
vidi u gradovima na granici i onih koje su stvarno tamo je priblino sto
prema jedan.
 Sa razumljivim olakanjem saznao sam da je jedini arter koji sam
mogao da uhvatim u Blagostanju vodio u pravcu iz koga sam doao. Nije
bilo ba nieg u drugom pravcu. Bio sam srean, jer sam mislio da sada
treba samo iznajmiti prevoz u pustinju. Tada mi je oko naisto crklo.
Seam se da sam se uznemirio; ne, ne samo da sam se uznemirio. Bio
sam stvarno ljut. Medutim, i dalje sam gledao na sve to pre kao na
nepriliku, nego kao na katastrofu. Trebalo je da to bude samo pitanje
malog gubitka vremena i straenog novca.
Brzo sam se uverio u suprotno. Upitao sam prodavca karata (bilo je to u
salunu-dragstoru-zasvoenom hodniku; nije bilo ekaonice u Blagostanju)
gde mogu da naem nekoga ko e mi prodati i namestiti infraoko.
Nasmejao mi se.
Jok, burazeru, ovde nee, ree on. Nikada nismo imali nita slino
tome. Nekada je postojao mediko u Ellsworthu, tri stanice lokalnog artera
pre ove, ali se pre tri godine vratio u Venusburg. Sada je najblii u
Poslednjoj ansi.
Bio sam oamuen. Znao sam da sam se uputio u bespue, ali nikada
nisam ni pretpostavljao da postoji mesto koje nema jednu tako osnovnu
stvar kao to je mediko. Mogli bi isto tako da ne prodaju hranu ili vazduh.
kao to ne prodaju medikanike usluge. Pa ljudi bi mogli i da umru ovde.
Pitao sam se da li planetarna vlada zna za ovo odvratno stainje.
Znala ili ne, shvatio sam da mi ljutito pismo vladi ne moe pomoi. Bio
sam u kripcu. Brzo sabirajui napamet, otkrio sam da bi me cena leta do
Poslednje anse i kupovina novog oka ostavili bez dovoljno novca da se
vratim do Blagostanja i da ponovo imam do Venusburga. Ceo odmor je
srljao u propast, samo zbog toga to sam pokuao da skreem trokove
kupovinom polovnog oka.
ta je sa okom? upitao me je.
A? Oh, ne znam. Mislim, prosto je prestalo da radi. Ne vidim na njega, u
tome je stvar. Uhvatio sam se za slamicu videi ga kako prouava moje
oko. Sluaj, zar ti o tome nita ne zna?
Odmahnuo je glavom i saaljivo mi se nasmeio. Jok. Ovaj, samo
pomalo, tu i tamo. Mislio sam ako su u pitanju pogreno spojeni miii ili
neto takvo ...
Ne, nita ne vidim.
 Loe je to. Zvui mi kao da je oni nerv. Ne bih pokuavao da se zezam
sa tim. Ja sam samo krpitelj. Coknuo je jezikom saoseajno. Hoete li
kartu do Poslednje anse?
Nisam znao ta da radim. Planirao sam ovaj put dve godine. Ve sam
gotovo kupio kartu, kada sam sve oterao do avola. Bio sam ovde i bar u
malo provrljati okolo pre no to odluim ta dalje. Moda ovde postoji
neko ko mi moe pomoi. Okrenuo sam se da upitam slubenika da li on
zna nekoga, ali mi on odgovori pre no to sam stigao da zinem.
Ne elim da ti previe podgrevam nadu, rekao je, grubom
otvorenou trljajui podbradak, kao to sam rekao, nije sigurno, ali...
Da, ta je to?
Pa, ovde stanuje neka klinka koja je prilino zaluena za te stvari.
Stalno krpi po okolini radei udne poslove ljudima, sreujui sebe; zna
taj tip. Problem je u tome to je dosta svojeglava. Moe se desiti da na kraju
zavri gori no to si bio.
Ne vidim kako, odvratio sam. Gore ne moe biti. Oko uopte ne radi.
Slegnuo je ramenima. To je ve tvoj problem. Verovatno e je nai
kako visi oko trga. Ako nije tamo proveri po barovima. Zove se Ember. Ima
vidru mezime koja je uvek sa njom. Ali, poznae je kad je vidi.
Naao sam je bez problema. Prosto sam se vratio do trga i ona je bila
tamo. Sedela je na kamenoj ogradi fontane. Njena vidra se igrala na maloj
kosini, izgledajui beskrajno zadovoljna to je nala jedinu otvorenu vodu
u krugu prenika hiljadu kilometara.
Jesi li ti Ember? upitao sam je sputajui se pored nje.
Pogledala me je onim neodreenim pogledom kojim Venerijanac moe
da uznemiri stranca. On dolazi od posedovanja jednog plavog ili braon oka
i drugog koje je svo crveno, bez beonjaa. I ja sam tako izgledao, ali nisam
morao to da gledam.
Pa ta i da jesam?
Njene prividne godine su bile oko deset ili jedanaest. Intuitivno sam
oseao, blizu njenih stvarnih. S obzirom da je bila veta u medikanici,
mogao sam da pogreim. Neto je na sebi radila, ali naravno, razmere toga
se nisu mogle utvrditi. Uglavnom je liilo na kozmetike prepravke. Nije
imala kose na glavi. Zamenila ju je lepezom od paunovog perja, koje joj je
stalno upadalo u oi. Koa lobanje bila je transplantovana na potkolenice i
podlaktice, a kosa je tamo bila duga, plava i talasasta. Zbog oblika njenog
lica bio sam siguran da je njena lobanja gomila ianih nosaa i kotanih
lepkova kojima je sredila potkonu strukturu tako da prikazuje lice koje je
elela da nosi.
Rekli su mi da ti zna neto malo o medikanici. Vidi, ovo oko ima ...
Frknula je. Ne znam ko je to mogao da ti kae. Ja znam avolski mnogo
o medicini. Nisam ja obian mesni krpitelj. Doi, Malibu.
Poela je da ustaje, a vidra je pogledavala as mene, as nju. Nisam
siguran da je bila spremna da napusti bazen.
ekaj malo. ao mi je ako sam te uvredio. I ne znajui nita o tebi,
moram da priznam da zna vie od bilo koga u ovom gradu.
Konano se nasmeila i sela.
Znai, nadrljao si. Ili ja, ili niko. Pusti me da pogaam: ovde si na
odmoru, to je jasno. Meutim, da se vrati u Poslednju ansu spreava te
bilo vreme, bilo novac. Pogledom je prela po meni. Mislim da je ipak
novac.
Ubola si. Hoe li mi pomoi?
Zavisi. Pribliila mi se i zapiljila u infraoko. Stavila mi je ruke na
obraze da smiri glavu. Nikuda nisam mogao da gledam do u njeno lice. Nije
bilo vidljivih oiljaka na njemu; toliko je barem znala. Gornji sekutii su joj
bili oko pet milimetara dui od ostalih zuba.
Budi miran. Gde si ovo dobio?
Na Marsu.
Tako sam i mislila. To je probija mraka, napravljen kod Severnog Bio.
Jeftin model. Uvaljuju ga veinom turistima. Deset, moda dvanaest godina
star.
Je li nerv u pitanju? Momak sa kojim sam razgovarao...
Nije. Odmakla se i nastavila da brka stopalo u vodi. Mrenjaa.
Desna strana se odvojila i pala preko fovee. Verovatno nikada nije bila
previe privrena. Prave ove stvari tako da ne traju due od godinu
dana.
Uzdahnuo sam i dlanovima udario o kolena. Ustao sam i pruio joj ruku.
Pa, pretpostavljam da je tako. Hvala na pomoi.
Bila je iznenaena. Kuda e?
Natrag u Poslednju ansu, a onda na Mars da tuim dotinu
prodavnicu organa. Na Marsu postoje zakoni za takve.
 I ovde. Ali, zato bi se vraao? Srediu ti to.
Bili smo u njenoj radionici, koja je sluila i kao spavaa soba i kao
kuhinja. Bila je to obina kupola bez ijednog holoa. To je bilo pravo
osveenje posle ranerskih kua, koje su tada bile u modi u Blagostanju. Ne
elim da budem ovinista i shvatam da je Venerijancima potrebna neka
vrsta vizuelne stimulacije, jer stalno ive u oblacima prekrivenoj pustinji.
Ipak, naglaavanje iluzija nikada nisam previe voleo. Ember je ivela
pored oveka koji je stanovao u savrenoj kopiji Versajskog Dvorca. Rekla
mi je da kada iskljui holo, ostatak njegovog stvarnog poseda moe da
stane u ranac. Ukljuujui i hologenerator.
ta te je dovelo na Veneru?
Turizam.
Gledala me je iskosa krajikom oka, dok mi je umrtvljivaem ivaca
prelazila preko lica. Leao sam na podu, poto u sobi nije bilo nikakvog
nametaja osim nekoliko radnih stolova.
U redu. Ipak, do nas ne stie mnogo turista. Ako me se ne tie, samo
reci.
To te se ne tie.
Sela je. Dobro. Sam sredi svoje oko. ekala je sa poluosmehom na licu.
Na kraju sam i ja morao da se nasmeim. Vratila se na posao uzimajui
kaikastu alatku sa razbacane gomile alata koja se nalazila pored njenih
kolena.
Ja sam geolog amater. Stenolovac, u stvari, radim u kancelariji, a preko
vikenda izlazim u prirodu i lutam po okolini. Pretpostavljam da su stene
samo izgovor da me tamo izvuku.
Izvadila je oko iz leita i zavukla prst unutra da bi otkaila metalne
veze du onog nerva. Podigla je onu jabuicu prema svetlu i buljila u
soivo.
Uspi malo ovoga u onu upljinu i ustani. Uradio sam to i sledio je do
radnog stola.
Sela je na stolicu i paljivo ispitivala oko. Onda ga je ubola pricem i
isuila vodnjikavu tenost iz njega, tako da je liilo na kornjaino jaje
isueno na suncu. Rasekla ga je i stala paljivo da ga pretrauje. Duga kosa
na podlaktici joj je stalno smetala, tako da je prekinula posao i privrstila
je gumicama.
 Stenolovac, promrmljala je zamiljeno. Mora da si ovde zbog
rasprskavajuih dragulja.
Tako je. Kako sam i rekao, ja sam samo nepretenciozan geolog,
meutim, dosta sam itao o njima, a i video jedan u prodavnici dragulja na
Fobosu. Tako sam tedeo i doao na Veneru da i ja probam da naem
neki.
To ne bi trebalo da bude problem. Nalaze se lake od bilo kog dragulja
u poznatom svemiru. Na alost, ljudi se ovde nadaju da e se obogatiti na
njima. Slegnula je ramenima. Nije da se na njima ne moe zaraditi, ali
bogatstvo koje svako prieljkuje, svakako ne. Smeno; retki su kao i
nekada dijamanti, a da sve bude lepe, ne mogu da se stvore u
laboratorijama kao dijamanti. Oh, pretpostavljam da se nekako mogu
skrpiti, ali je suvie komplikovano. Koristila je neku tanku alatku da vrati
mrenjau na stranju stranu oka.
Nastavi.
A?
Zato se ne mogu napraviti u laboratoriji?
Ti si amater-geolog, nasmejala se. Kao to sam rekla, mogu, ali bi to
suvie kotalo. Sastavljeni su od mnogo elemenata. Ima dosta aluminijuma,
mislim. To je ono to rubine ini crvenim, zar ne?
Da.
A ostale primese ih ine tako lepim. Pored toga, mora ih praviti na
visokom pritisku i temperaturi, a tako su nestabilni da obino eksplodiraju
pre nego to napravi pravu meavinu. Tako da je jeftinije da izae i
pokupi ih.
A jedino mesto gde ih moe nai je samo srce Farenhajtove Pustinje.
Tano. inilo se da je zavrila sa privrivanjem. Uspravila se da
pomno ispita svoje delo. Namrtila se, a onda zapeatila rez koji je
napravila i ponovo upumpala tenost. Smestila je oko u leite i naciljala
laserom na njega. Kada je proitala neke brojeve na itau pored lasera,
klimnula je glavom. Radi, rekla je. Ali si, u stvari, dobio limun. Zenica ne
valja. Ekscentrina je oko 0,24, a bie i gore. Vidi li ovo braon na levoj
strani? To je progresivno raspadanje miinog tkiva, otrovi se gomilaju na
njemu. Ko roen si za kataraktu sledea etiri meseca.
Nisam imao pojma o emu pria, ali sam napuio usne kao da znam.
Ali hoe li toliko izdrati?
 Usiljeno se osmehnula. Hoe li estomesenu garanciju? ao mi je, ali
nisam jo doktorirala. Ali, ako se zvanino ne obavezujem, mislim da mogu
da kaem da bi trebalo. Verovatno.
Verovatno e se dovesti u opasan poloaj.
Dobra je to veba. Mi budui medikosi moramo uvek biti oprezni da
nas ne bi tuili zbog protivzakonite slube.
Pitam te, govorio sam dok ga je smetala natrag u leite i
prikopavala, da li u biti siguran etiri nedelje u pustinji sa ovim okom.
Ne, rekla je bez oklevanja i osetio sam veliki talas nezadovoljstva. Ni
sa jednim okom, brzo je dodala. Ne ako ide sam.
Shvatam. Ipak, misli li da e ovo oko izdrati?
Oh, naravno. Ali ti nee. Zbog toga e i prihvatiti moju udnu ponudu
i prihvatiti da ti budem vodi kroz pustinju.
Frknuo sam. Misli? ao mi je, ali ovo e biti solo ekspedicija. Tako sam
planirao od samog poetka. Zato i idem u lov na kamenje; da budem sam.
Iskopao sam kreditni metar iz depa. Koliko sam duan?
Nije sluala ve je odmarala bradu na dlanu i tuno delovala.
On izlazi da bi bio sam, jesi li uo to, Malibu? Vidra je sa svog mesta na
krilu podigla pogled. Eto, na primer, povedi i mene. Ja znam ta znai biti
sam. Gomila i veliki gradovi su ono za im udim. Zar ne stari moj? Vidra
je i dalje gledala u nju potpuno spremna da se sa svaim sloi.
Pretpostavljam da zna, rekao sam. hoe li sto biti u redu? To je
otprilike polovina one sume koju bi mi uzeo ovlaeni mediko, ali, kao to
sam rekao, tanak sam sa parama.
Nee da mi dozvoli da ti budem vodi? Poslednja re?
Ne. Sluaj, nisi ti u pitanju, samo ...
Znam. eli da bude sam. Neoptereen. Hajde, Malibu. Ustala je i
krenula ka vratima. A onda se okrenula.
Videemo se, rekla je i namignula mi.
Sve mi je bilo jasno ve pri treem ili etvrtom obilasku grada. Nije mi
trebalo mnogo da shvatim.
injenica je da Blagostanje nije bio grad koji zna ta da ini sa turistom
koji doe u njega. U celom gradu nije postojala nijedna agencija za
iznajmljivanje, niti hotel. Sve sam to slutio, ali nisam ni pomiljao da u
tako teko nai nekoga ko bi mi iznajmio nebocikl. Sauvao sam golemu
svotu novca za sluaj da naiem na derikoe. Bio sam siguran da e biti
presreni to mogu da oerupaju turiste.
Ali, nisu bili. Gotovo svako je imao nebocikl, a savreno niko nije bio
voljan da ga iznajmi. Bio je neophodan svakome ko je radio izvan grada, a
svi su radili napolju. I svako ko mi je dao nogu imao je koristan savet. Kao
to sam rekao, nakon etvrtog ili petog takvog saveta naao sam se opet na
gradskom trgu. Sedela je kao i onda i umakala stopalo u vodu. inilo se da
Malibuu nije nikada dosta klizanja.
Da, rekla, je ne diui pogled. Sve se svodi na to da jedino ja imam
nebocikl na iznajmljivanje.
Bio sam besan, ali sam to morao da sakrijem. Imala me je u akama.
Jesi li ti ba uvek ovde? upitao sam. Ljudi mi stalno govore da se
obratim tebi za nebocikl i savetuju me da te ovde potraim, gotovo kao da
ste ti i ova fontana rei crticom spojene. ta jo radi u ivotu?
Uperila je u mene nadmen, ukoen pogled. Opravljam oi tupavim
turistima. Takoe obavljam opravke na telu svakome u gradu, po ceni
samo dvostruko veoj od one u Poslednjoj ansi. Takoe, radim to izvrsno,
iako su ovi paori poslednji koji bi to priznali. Nema sumnje da vam je na
stanici gospodin Lamara ispriao skandalozne lai o mojim
sposobnostima. Ljute se zbog toga to koristim okolnost da karta i
potroeno vreme na put do Poslednje anse, kao i normalna cena opravke,
kotaju vie od prilino neobuzdanih cena koje im nameem.
Morao sam da se nasmejem, iako sam bio siguran da u na svojoj koi
osetiti te neobuzdane cene. Bila je prepreden manipulator.
Koliko ti je godina'? zatekao sam sebe kako je pitam, a onda sam
gotovo odgrizao jezik. Godine su poslednja stvar o kojoj ponosno i
nezavisno dete eli da razgovara. Meutim, iznenadila me je.
U isto hronolokom smislu, jedanaest zemaljskih godina. To je neto
vie od est vaih. Po stvarnom, unutranjem vremenu, naravno ne
starim.
Naravno. to se tie tvog cikla...
Naravno. Meutim, izbegla sam tvoje prolo pitanje. Ono to radim,
pored toga to sedim ovde je irelevantno, jer dok sedim ovde, razmiljam o
venosti. Ponirem u svoj pupak nadajui se da u proniknuti u pravu
sutinu materice. Ukratko, radim joga-vebe. Zamiljeno je preko vode
gledala svoje mezime. Osim toga, ovo je jedini bazen u krugu od hiljadu
kilometara. Nakezila se i zaronila tik ispod povrine vode. Sekla ju je kao
otrica noa torpedovana ka vidri, koja je laveom pravila veselu larmu.
Kada je izronila blizu sredine bazena, pored mlazeva vode, pozvao sam
je.
ta je sa ciklom?
Stavila je ruku na uvo, iako je bila udaljena samo petnaestak metara.
Rekao sam, ta je sa ciklom?
Ne ujem te, sveano je izjavila. Morae da doe ovde.
Zakoraio sam u bazen, gunajui u sebi. Mogao sam da uoim da ta
njena cena ukljuuje vie no to je sam novac.
Ne znam da plivam, upozorio sam je.
Ne brini, nigde nije mnogo dublje od toga. Bio sam do grudiju u vodi.
Iao sam kroz vodu sve dok nisam ostao na vrhovima prstiju, a onda sam
zgrabio izboinu na fontani. Izvukao sam se napolje i seo na mokri
venerijanski mermer. Voda mi je curila niz noge.
Ember je sedela u podnoju kosine preko koje se prelivala voda i
brkala noge u njoj. Lea su joj bila priljubljena uz glatku stenu. Voda koja
se prelivala pravila je luni talas na njenom temenu. Kapljice vode su
oticale niz perjem pokrivenu lobanju. Ponovo mi se nasmeila. Da se arm
prodaje, mogla bi se obogatiti. ta to govorim? Pa niko nikada ne prodaje
nita drugo osim arma, na jedan ili drugi nain. Mogla je da mi proda
severni i juni pol pre no to bih se sredio. Ni za trenutak nisam mogao da
u njoj ponovo vidim lukavog malog derana.
Milijardu solarnih maraka na sat, ni penija manje, rekla je tim slatkim
ustacima.
Nisam mogao da se ne usprotivim takvoj ponudi. Dovela si me ovamo
da mi to kae? Stvarno si me razoarala. Nisam te smatrao za zezatora,
stvarno nisam. Mislio sam da moemo poslovno da razgovaramo. Ja ...
Pa, ako te ta ponuda ne zadovoljava, uj ovu. Dabe, osim to e
plaati kiseonik, hranu i vodu. ekala je, udarajui stopalima po vodi.
Naravno, u tome je postojala neka kvaka. U intuitivnom skoku prave
kosmike vrednosti do pretpostavke vredne Ajntajna, uoio sam vezu.
Primetila je kako pravim taj skok. Znala je da mi se ne svia mesto gde u
doskoiti, i zubi joj ponovo blesnue. Tada sam opet, mada ne i poslednji
put, morao ili da je zadavim, ili da se nasmeim. Nasmeio sam se. Ne znam
zato, ali imala je tu petlju da se protivnicima svia, ak i kada ih je
izigrala.
Veruje li u ljubav na prvi pogled? upitao sam je, nadajui se da u
uspeti da je izbacim iz ravnotee. Bezuspeno.
Lep primer navlaenja, odgovorila je. Niste me zbunili gospodine ...
Kiku.
Lepo. Marsovsko ime?
Pretpostavljam. Nikada o tome nisam razmiljao. Ember, ja nisam
bogat.
Naravno da nisi. Ne bi se prepustio u moje ruke da jesi.
Pa zato si toliko zainteresovana za mene? Zato toliko nastoji da
poe sa mnom, kada je sve to traim od tebe samo jedan cikl na
iznajmljivanje? Da sam tako neodoljiv, ve bih to primetio.
Oh, ne znam, rekla je dok joj se jedna obrva penjala uz elo. Ima
neto u tebi to me apsolutno fascinira. Neodoljivo privlai, ak." Pravila se
kao da e pasti u nesvest.
Hoe li da mi otkrije ta je to?
Odmahnula je glavom. Neka to zasada ostane moja tajna.
Poeo sam da sumnjam da je opinjena oblikom moga vrata ne bi li
mogla da zarije zube u njega i ispije mi krv. Reio sam da to na neko vreme
zaboravim. Sa malo sree, rei e mi vie narednih dana. Zato to mi se
inilo da e biti jo zajednikih dana, mnogo.
Kada e biti spremna za polazak?
Spakovala sam se im sam ti sredila oko.
Venera je avetinjsko mesto. Razmiljao sam i zakljuio da je to najbolji
nain da je opiem.
Avetinjska je delimino zbog naina na koji je vidite. Vae desno oko
koje vidi ono to se zove vidljiva svetlost pokazuje vam samo mali
svetlosni krug koji je osvetljen vaom runom lampom. Povremeno se u
daljini pojavljuje svetlucava taka rastopljenog metala, ali, sve je previe
maglovito da bi se dublje proniklo u to. Vae infraoko probija te senke i
daje vam nejasnu sliku onoga to lei iza svetlosti lampe, ali bih nekada
vie voleo da sam slep.
Nema naina da se opie kako ova dihotomija deluje na va mozak.
Jedno oko vam kae da je sve izvan odreene take u senci, dok vam drugo
otkriva ta je u tim senkama. Sve vreme dok sam bio tamo pokuavao sam
da uskladim ove dve slike.
Ne volim da stojim na dnu pehara irokog hiljadu kilometara. To je ono
to vidite. Bez obzira koliko visoko se penjete ili daleko idete, i dalje ste na
dnu pehara. Ako sam dobro razumeo Ember, to je usled savijanja sunevih
zraka u gustoj atmosferi.
A onda, tu je i Sunce. Kad sam ja bio tamo bila je no, to je znailo da je
Sunce zgnjeena elipsa koja visi na istoku tik iznad horizonta, gde je zalo
pre mnogo nedelja. Ne traite od mene da vam to objasnim. Sve to ja
znam je da na Veneri Sunce nikada ne zalazi. Nikada, bez obzira gde se
nalazite. Ono samo postaje pljosnatije i pljosnatije ili ire i ire dok putuje
ka severu ili jugu, u zavisnosti od toga gde se nalazite, postajui pljosnata
svetla linija dok ne pone da prikuplja snagu za povratak na zapad, gde e
izai kroz nekoliko nedelja.
Ember kae da za deli sekunde na ekvatoru postaje pun krug, i to u
trenutku kada je, u stvari, ispod naih nogu. Kao svetla ogromnog stadiona.
Sve se to dogaa na ivici pehara na ijem dnu vi stojite, oko deset stepeni
iznad teorijskog horizonta. To je jo jedan efekat prelamanja svetlosti.
Sve to ne vidite levim okom. Kao to sam rekao, oblaci zadravaju
praktino svu vidljivu svetlost. To vidite desnim. Boja je ona koju sam
navikao da zovem infraplavo.
Tiho je. Poinje da vam nedostaje zvuk sopstvenog disanja, a ako o tome
previe razmiljate, poinjete da se pitate zato u stvari ne diete. Vi to
naravno znate, ali ne i va mali mozak, koji to ni najmanje ne voli.
Vaeg autonomnog nervnog sistema se ne tie to vaa venerijanska
plua ubacuju kiseonik pravo u krvotok; on nije napravljen da shvata
stvari; primitivan je i oprezan prema poboljanjima. Tako sam bio zaraen
oseanjem guenja.
Bio sam takoe prilino nervozan zbog temperature i pritiska. Smeno,
znam. Mars bi me isto tako ubio kada bih ostao bez odela, a uz to, uinio bi
to sporije i bolnije. Kada bi mi ovde odelo otkazalo, sumnjam da bih ita
osetio. Vie je to bila pomisao na taj neverovatan pritisak, koji polje sila, a
ono fiziki gledano i nije tamo, dri samo milimetar od moje krhke koe.
Barem mi je tako Ember rekla. Moda je pokuala da me napravi ovcom.
Mislim, magnetske linije sila nisu fiziki realne, ali su tamo, zar ne?
 Nisam mnogo razmiljao o tome. Ember je bila sa mnom, a ona se
razumela u te stvari.
Ono to nije uspela dovoljno da mi objasni je to zato nebocikl nema
motor. Puno sam razmiljao o tome, uljajui guzicu na sedlu i okreui
pedale dok su mi svi vidici bili Emberini posrebreni guzovi. Imala je
tandemcikl, to je znailo etiri sedita; dva za vas i dva za vae tagalonge.
Sedeo sam iza Ember, a nai tagalonzi su bili na seditima sa nae desne
strane. Poto su pratili nae pokrete nogu istom snagom koju smo mi
primenjivali, ono to smo imali bio je etvorocikl.
Mogu ceo ivot da provedem u razmiljanju, rekao sam prvog dana
naeg putovanja, ali ne mogu nikako da shvatim zato je toliko teko da
se u ovu stvar ugradi motor i upotrebi neto dodatne snage iz ranca.
Nije uopte teko, lenjive, rekla je, ne okreui se. Prihvati ovo kao
savet goludravog medika; ovo je za tebe daleko korisnije. Ako koristi
svoje miie, due e ti trajati. Oseae se zdravije i bie daleko od
kandi medika grabljivica. Ja to znam. Pola mog posla sastoji se u
oslobaanju debelih njihovih stranjica i vaenju proirenih vena iz
njihovih nogu. ak i ovde ljudi ne doekaju dvadesetu na svojim nogama, a
ve su zreli za renoviranje. To je uludo troenje novca.
Mislim da sam i ja ba mogao da se renoviram pre poslaska. Gotovo
sam gotov. Zar ne moemo rei da je dan pri kraju?
Nezadovoljno je uzviknula, ali je poela da isputa vreli glas iz balona
povrh naih glava. Poeli smo u dugoj spirali da se sputamo ka tlu.
Spustili smo se na dno pehara, to je predstavljalo moj prvi susret sa
tim, poto su svi ostali pogledi na Veneru bili iz vazduha, odakle se to
toliko ne primeuje. Stajao sam, istezao glavu, i gledao, dok je Ember
napumpala ator i ispumpala balon.
Venerijanci koriste nula-polje gotovo za sve. To im je lake nego da se
uhvate u kotac sa tehnologijom koja mora da zadovolji ekstremne
temperaturne uslove i uslove visokog pritiska. Jednostavno sve pokrivaju
nula-poljem i putaju da sve bude normalno. Balon cikla nije nita drugo
nego standardno loptasto nula-polje sa diskontinuitetom na dnu za
grejanje vazduha. Telo cikla je zatieno istom vrstom polja koje smo
Ember i ja nosili; ona vrsta koja sledi povrinu na stalnom rastojanju. ator
je bio poluloptasto polje sa ravnim dnom.
 To olakava mnoge stvari. Na primer, problem vazdune brave. Ono to
smo radili je bilo prosto ulaenje u ator. Naa polja-odela su nestajala
poto su bila upijena u polje atora. Da ga napustite bilo je potrebno da
prosto proete kroz zid i odelo bi se oblikovalo oko vas.
Sruio sam se na pod i probao da iskljuim runu lampu. Na moje
iznenaenje, ustanovio sam da je nije mogue iskljuiti. Ember je ukljuila
logorsku vatru i primetila moju zbunjenost.
Da, to je beskorisno troenje novca, sloila se. Ima neto u
Venerijancima to mrze gaenje svetla. Nee nai nijedan prekida za
svetlo na itavoj planeti. Moda nee verovati, ali sam i ja pre nekoliko
godina bia prilino zbunjena kada sam ula da postoje prekidai za
svetlost. Vidi kolika sam ja provincijalka?
To nije liilo na nju. Pogledao sam njeno lice da utvrdim ta je
prouzrokovalo, ali nita nisam magao da naem. Sedela je ispred logorske
vatre. Malibu je u njenom krilu mirno istio perje.
Pokazao sam na vatru, koja je bila prekrasno uraen holo pucketavih,
krckavih trupaca sa grejaem zamaskiranim u centru.
Zar to nije neobian pristup? Zato ne stvori zamiljenu kuu, kao u
gradu?
Ne volim falsifikovane kue. Volim vatru.
Zato ne?
Slegnula je ramenima. Mislila je o drugim stvarima. Pokuao sam
drugom temom.
Ima li tvoja majka neto protiv da sa strancima odlazi u pustinju?
Kako bih to mogla da znam? Ne ivim sa njom. Ja sam emancipovana.
Mislim da je u Venusburgu. Bilo je oigledno da sam dotakao osetljiv
teren, pa sam nastavio opreznije.
Lini sukob?
Ponovo je slegnula ramenima ne elei da ulazi u to.
Ne. Pa, na neki nain, da. Ona se nikada ne bi iselila sa Venere. Ja sam
elela da odem, ona da ostane. Interesi nam se nisu slagali. Tako je svaka
pola svojim putem. Sada radim na odlasku sa ove planete.
Koliko si mu blizu?
Blie nego to moe da zamisli. inilo se da u sebi neto odmerava
donosei sud o meni. Dok mi je prouavala lice, mogao sam da ujem
kripu zupanika i zvonjavu registarske kase. Onda sam osetio da se arm
ukljuuje kao klik jednog od onih nepostojeih prekidaa.
Vidi, blizu sam odlasku sa Venere kao to nikada nisam bila. Ve kroz
nekoliko nedelja neu biti ovde. Odmah poto se vratimo sa nekoliko
eksplozivnih dragulja. I to zato to e me usvojiti.
Mislim da sam se navikao na nju. Iako nita slino nisam oekivao da
ujem, nisam bio zbunjen. O prikupljanju eksplozivnih dragulja sam mislio
neodreeno. Ona e sa mnom pokupiti nekoliko njih, prodati ih i kupiti
kartu za odlazak sa planete.
Naravno, bilo je to glupo. Ja joj nisam trebao da doe do dragulja. Ona je
bila vodi, ne ja. Cikl je bio njen. Mogla je da ima eksplozivnih dragulja
koliko je htela, a verovatno ih je ve imala. Ovaj plan je morao da ima veze
sa mnom lino. Sve sam to znao i u gradu, a potpuno sam smetnuo sa uma.
Neto je htela od mene.
Zato si morala da poe sa mnom? To je ta kobna privlanost? ne
razumem.
Tvoj paso. Zaljubljena sam u tvoj paso. Na mestu oznaenom
dravljanstvo pie Mars. Pod godinama, recimo, oko ... sedamdeset tri.
Promaila je za manje od godine, iako sam uvao spoljanjost
tridesetogodinjaka.
Pa?
Pa, dragi moj Kiku, poseuje planetu koja polako i oprezno napipava
put do kamenog doba. Srednjevekovnu planetu. Gospodine Kiku, to znai
da postaje punoletan sa trinaest godina, hirovita i proizvoljna brojka, s
im e se sigurno sloiti. Zakoni na ovoj planeti govore da su neka prava
slobodnih graana oduzeta maloletnicima. Meu njima su sloboda, potraga
za sreom i mogunost da se ode sa ovog prokletog sveta!
Zaprepastila me je svojim besom koji se toliko razlikovao od njene
uobiajene reitosti. Pesnice su joj bile stisnute. Sedei na njenom krilu,
Malibu je tuno pogledao prijateljicu, a onda opet mene.
Brzo se razvedrila i skoila da sprema veeru. Nije mi odgovorila na
pitanje. Za danas je rasprava zavrena.
Sledeeg dana sam bio spreman da se vratim. Jesu li vam ikada noge
utrnule? Verovatno ne; ako ste zapaljeni za takvu vrstu poslova - teak
fiziki rad - verovatno ste jedan od onih zdravih tipova i odravaite
kondiciju. Ja je nisam imao i mislio sam da u umreti. Za trenutak sam
pomislio da stvarno umirem.
Sreom, Ember je to predvidela. Znala je da sam ja kancelarijski crv i
kako su Marsijanci obino nepripremljeni. Pored sedeeg naina ivota,
koji veina modernih ljudi vodi, mi Marsijanci smo u jo gorem poloaju
jer nam Marsova gravitacija ne prua mnogo izazova, ma koliko se trudili.
Moji noni miii su bili nalik mekanom testu.
Pruila mi je staromodnu masau i modernu injekciju koja je ubila
nagomilane otrove. Posle jednog asa u meni je poelo da se budi
interesovanje za put. Ponovo me je posadila na cikl i tako smo poli na jo
jedno nono putovanje.
Proticanje vremena se nije moglo odrediti. Sunce se spljonjava i iri, ali
to je presporo da bi se uoilo. U neko vreme toga dana proli smo pritoku
Rejnoldsove reke. Pokazala se kao svetla linija u mome desnom oku, kao
tromi lednik u levom. Teni aluminijum, rekli su mi. Malibu ga je poznavao,
i alosno je lajao da stanemo da bi se klizao. Ember mu to nije dopustila.
Na Veneri se ne moete izgubiti ako jo vidite. Reka se videla otkako
smo napustili Blagostanje, iako tada jo nisam znao ta je. I dalje smo
mogli videti grad iza nas i planinski venac ispred, a ak i pustinju. Nalazila
se malo dalje na strani pehara. Ember je rekla kako to znai da nam
predstoji jo tri dana puta. Treba imati iskustva da bi se procenjivala
udaljenost. Ember je i dalje pokuavaia da mi pokae Vensburg, koji se
nalazio nekoliko hiljada kilometara iza nas. Rekla je da ga je lako uoiti kao
siunu taku po vedrom danu. Nikada ga nisam video.
Dok smo okretali pedale, dosta smo razgovarali. Nije bilo nieg
pametnijeg da se radi, a uz to, bila je zanimijiv sagovornik. Priala mi je o
svom planu da se odseli sa Venere i punila mi glavu svojim naivnim
idejama o tome kakve su druge planete.
Bila je to suptilno voena kampanja. Poeli smo tako to je ona branila
svoj suludi plan. U jednom trenutku on se preobratio u injenicu. Uinila je
to kao da sam pristao da je usvojim i povedem na Mars. Napola sam i sam
u to poverovao.
etvrtog dana sam primetio da ispred nas pehar postaje sve vii. Nisam
znao ta je to prouzrokovalo sve dok mi Ember nije rekla da se zaustavim, i
tako smo ostali da visimo u vazduhu. Stajali smo licem ispred vrstog
stenovitog lanca koji se peo oko pedeset metara iznad take na kojoj smo
se nalazili.
U emu je stvar? upitao sam je radujui se odmoru.
Planine su vie, rekla je neopozivo. Skrenimo levo, a onda emo
pokuati da naemo prolaz.
Vie? O emu pria?
Vie. Zna, visoije, uzdiu se vie nego kada sam poslednji put bila
ovde, neznatno vee magnitude u elevaciji, vee nego ...
Znam definiciju vieg, rekao sam. Ali zato? Jesi li sigurna?
Naravno da sam sigurna. Greja vazduha na balonu se spljotio; doli
smo do najvie take do koje smemo da idemo. Poslednji put kada sam bila
ovde bilo je dovoljno nisko da preem. Danas nije.
Zato?
Kondenzacija. Ovde topografija zna poprilino da varira. Pojedini
metali su teni na Veneri. Kada su dani dole topli oni isparavaju i
kondenzuju se na planinskim vencima, gde je hladnije. A kada i ovde
otopli, tope se i teku u doline.
Misli li da mi kae da si me ovde dovela usred zime?
Zgromila me je pogledom.
Ti si taj koji je kupio kartu za zimski period. Pored toga, no je, a jo ni
pono nije prola. Mislila sam da planine bar jo jednu nedelju nee biti
ovoliko visoke.
Zar ne moemo da ih obiemo?
Kritiki je pogledala kosinu.
Postoji prevoj na oko pet stotina kilometara istono, ali bi nam to
oduzelo jo jednu nedelju. eli li to?
ta je alternativa?
Parkirati cikl ovde i nastaviti peice. Pustinja je tik iza ovih lanaca. Sa
malo sree, videemo danas prve dragulje.
Shvatio sam da o Veneri premalo znam da bih odluivao. Konano sam
sebi priznao da sam srean to sa sobom imam Ember da me uva od
nevolja.
Uradiemo onako kako ti smatra da je bolje.
U redu. Skreni sasvim desno da bismo se parkirali.
 Privrstili smo cikl dugim uetom od legiranog volframa. Saznao sam da
je to predostronost u sluaju da doe do jo veeg kondenzovanja dok
budemo odsutni. Ostao je da lebdi na kraju kabla sa grejaima ukljuenim
na maksimum. Zatim smo poeli uspon na planinu.
Pedeset metara nije zvualo mnogo. A i nije, na ravnom terenu. Jednom
pokuajte da ih preete na padini od sedamdeset pet stepeni. Sreom po
nas, Ember je predvidela ovu mogunost i pripremila planinarsku opremu.
Zabijala je klinove tu i tamo i drala nas na okupu uadima i ekrcima.
Sledio sam njeno vostvo, ostajui odmah iza njenog tagalonga. Bilo je
neobjanjivo kako je ta stvar sledi, stavljajui noge tano tamo gde je ona
zakoraila. Moj tagalong je inio isto. A tu je bio i Malibu, koji je skoro trao
ispred nas, okreui se da vidi kako napredujemo, penjui se na vrh i
brbljajui o onome to se nalazilo sa druge strane.
Pretpostavljam da taj uslov za planinara ne bi predstavljao nikakav
problem. Ja sam lino vie voleo da se otklizam niz kosinu i sve okonam.
Ja da, ali Ember je samo nastavljala da se penje. Mislim da nikada nisam
bio toliko umoran, kao kada smo se dokopali vrha i zastali da pogledamo
preko pustinje.
Ember je uperila prstom ispred nas.
Evo, jedan dragulj se ba rasprsnuo, rekla je.
Gde? nezainteresovano sam upitao. Nisam nita video.
Propustio si. Nie. Ne obrazuju se ovako visoko. Ne brini, jo e ih
mnogo videti.
I spustismo se. Ovo nije bilo preteko. Ember mi je pokazala svojim
primerom, sednuvi na glatko mesto i pustivi se. Malibu je bio odmah iza
nje, ciui sretno dok je poskakivao i kotrljao se niz klizavu padinu. Video
sam Ember kako udara o neto i nastavlja da leti da bi se doekala na
glavu. Njeno odelo je ve bilo ojaano. Zamrznuta u sedeem poloaju,
nastavila je da poskakuje niz padinu.
Pratio sam ih na isti nain. Nisam bio lud za poskakivanjem, ali sam jo
manje voleo sporo, bolno sputanje. Nije bilo loe. Ne osea mnogo toga
poto se tvoje odelo zamrzne u zbijen oblik. Ono se iri tik uz tvoju kou i
postaje vre od metala, ublaujui udarce o bilo kakvu prepreku, osim
onih najsnanijih, koji mogu prouzrokovati da se va mozak udari o
lobanju i tako dobijete unutranje povrede. Nikada nismo ili ni priblino
tako brzo da budemo u opasnosti da nam se to desi.
 Na dnu, nakon to se moje odelo odledilo, Ember mi je pomogla da
ustanem. inilo se da je uivala u jurnjavi Ja nisam. Jedan udarac kao da mi
je nagnjeio donji deo lea. Nisam joj to pomenuo, ve sam samo poao za
njom, oseajui sve vei bol svakim narednim korakom.
Gde ivi na Marsu?
A? Oh, na Kopratesu. To je na severnoj strani Kanjona.
Da, znam. Priaj mi jo o tome. Gde emo iveti? Ima li stan na
povrini ili si zabijen u zemlju? Jedva ekam da ga vidim.
Zbog ega misli da e se vratiti sa mnom?
Ali, razume se da e me povesti sa sobom. Rekao si. Samo...
Nita slino nisam rekao. Da imam magnetofon, mogao bih da ti
dokaem. Ne, na jueranji razgovor je bio serija monologa. Priaia si
kako e biti lepo na Marsu, a ja sam neto progunao. I to zato to nemam
ili nisam imao srca da ti kaem koliko je blesava ema o kojoj si govorila.
Nadao sam se da sam je najzad pogodio. U svakom sluaju, jedno vreme
je utala. Shvatila je da je preterala i da je skupljala plen pre nego to je
bitka bila dobijena.
ta je u tome blesavo? rekla je na kraju.
Skoro sve.
Ne, hajde, reci mi.
Zato misli da te elim kao erku?
Izgledala je kao da joj je laknulo. Oh, ne brini zbog toga. Neu praviti
probleme. Kad sletimo, moe da popuni raskid ugovora. Neu to
osporavati. Mogu da potpiem obvezinicu da nita neu osporavati. Kiku,
ovo je strogo poslovni ugovor. Ne mora da mi izigrava majku. Nije mi
potrebna. Ja u ...
Zato misli da je to za mene samo poslovni ugovor? prasnuo sam.
Moda imam glupe ideje, ali neu nikoga usvojiti zbog interesa. Ve sam
imao svoje dete i bio mu uzoran otac. Neu te usvojiti samo da bih te doveo
do Marsa. To je moja poslednja re.
Prouavala mi je lice. Mislim da je shvatila da sam tako i mislio.
Mogu da ti ponudim dvadeset hiljada maraka.
Progutao sam knedlu.
Kako si se doepala tolikog novca?
 Rekla sam ti da muzem dobre ljude iz Blagostanja. Do avola, gde tamo
da potroim novac? Ostavljala sam ga na stranu za ovakav sluaj i naletela
na bezoseajnog neandertalca sa glupim idejama o dobru i zlu, k o j i . . .
Dosta je bilo. Stidim se da kaem da sam bio doveden u iskuenje. Nije
prijatno saznati da ono o emu ste razmiljali kao o moralnim nazorima
postaje beznaajno pred gomilom novca; ali, bol u leima i loe
raspoloenje su mi pritekli u pomo.
Misli da me moe kupiti? Pa, nisam na prodaju. Rekao sam ti, mislim
da to nije u redu.
Onda se nosi, Kiku. Nosi se do avola. Tresnula je nogom o zemlju, a
njen tagalong je ponovio pokret. Nastavila bi da me proklinje da nismo
odleteli u vazduh. Eksplozijom, koja je odjeknula kada je njena noga
udarila o zemlju.
Kao to sam i rekao, ranije je bilo tiho. Na Veneri nema ni vetra, ni
ivotinja, niega da stvori zvuk. Ali, kada neto zajei, uvajte se. Gusta
atmosfera ubistveno deluje. Mislio sam da e mi se glava rasprsnuti.
Zvuni talasi bubnjali su o odelo, delimino ga ojaavajui. Jedina stvar
koja nas je spasla gluvoe bio je milimetar gasa pod niskim pristiskom
izmeu polja odela i naih unih koljki. Dovoljno je ublaio ok da se
izvuemo samo sa zvonjavom u uima.ta je to bilo? pitao sam.
Ember je sela na zemlju. Oborila je glavu, nezainteresovana za bilo ta,
osim za vlastito razoaranje.
Eksplozivni dragulj, rekla je. Tamo preko. Pokazala je prstom i
mogao sam da uoim usijanu taku, otprilike kilometar udaljenu.
Hoe da kae da si ga aktivirala udarcem noge o tlo?
Slegnula je ramenima. Nestabilni su. Puni su nitroglicerina.
Hajdemo onda da pokupimo komadie.
Samo napred. Bila je potpuno ravnoduna prema meni i ostae takva,
bez obzira koliko je gnjavio. Kada sam je naposletku podigao, usijane take
su nestale, ohladile se. Vie ih nikada ne bismo nali. Nije htela da govori sa
mnom dok smo nastavljali na silazak u dolinu. Ostatak dana su nas pratile
udaljene topovske salve.
Ni sledeeg dana nismo mnogo priali. Nekoliko puta je pokuala da
obnovi pregovore, ali sam joj jasno stavio do znanja da sam vrsto odluio.
Ukazao sam joj na to da sam njen cikl iznajmio pod uslovima koje je sama
odabrala. Dabe, rekla je, osim potrone robe koju sam platio. Nije bilo
govora o usvojenju. Uverio sam je da i da je bilo, ja bih je odmah odbio kao
to to i sad inim. Moda sam ak i sam u to poverovao. Tog jutra, odmah
posle nae rasprave, izgubila je svako interesovanje za put. Dok sam
spremao doruak, sedela je u atoru. Kad je dolo vreme za polazak,
napuila je usne i rekla da nee traiti eksplozivne dragulje i da e radije
ostati ovde, ili se vratiti.
Poto sam je podsetio na na verbalni dogovor, nevoljno je ustala. Nije
to elela, ali je drala re.
Lov na eksplozivne dragulje se pokazao kao veliki antiklimaks.
Zamiljao sam ga kao danonono pretraivanje okoline. A onda uzbudljiv
trenutak nalaenja. Eureka! zaurlao bih. U stvarnosti, nita nije bilo
tako. Evo kako lovite eksplozivne dragulje: jako udarite nogom o tlo,
saekate nekoliko sekundi, onda se pomerite i opet udarite. Kada vidite i
ujete eksploziju, prosto odete na mesto dogaaja i pokupite ih. Raspreni
su svuda okolo i gore u infiracrvenom delu spektra od toplote eksplozije.
Mogli bi isto tako da imaju neonske strelice iznad sebe. Velika avantura.
Kada bi pronali dragulj, pokupili bismo ga i bupnuli u hladnjak,
ugraen u nae tagalonge. Obrazovali su se pod pritiskom eksplozije, ali su
neki njihovi sastojci na temperaturi Venere isparljivi. Ako dragulje ne
pokupite u roku od tri asa, ti sastojci e prokljuati i ostae vam samo
sivkasti prah. Ne znam zato i toliko traju. Kada smo ih uzeli, bili su
prilino topliji od vazduha. Zato sam mislio da bi se odmah morali da
istope.
Ember je rekla da je u pitanju struktura kristalne reetke, koja
draguljima daje privremenu vrstinu da pobede temperaturu. Na
ekstremnim temperaturama i pritiscima Venere stvari se drugaije
ponaaju. Dok se hlade, reetka slabi i nastupa progresivno raspadanje.
Zato je vano da se uzme odmah posle eksplozije da bi se dobili
neporemeeni komadi.
Proveli smo ceo dan radei to. Sve u svemu, sakupili smo oko deset
kilograma dragog kamenja razmere do dvostruke veliine jabuke.
Te noi sam sedeo pored logorske vatre i prouavao ih. U svakom
sluaju, bila je no, barem prema mom satu. Jo jedna stvar koja mi je
nedostajala bio je dvadeset etvoroasovni ciklus smenjivanja dana i noi.
A kad sam ve kod toga, i meseci su mi nedostajali. Puno bi me obradovalo
da sam te noi mogao da vidim Deimos i Fobos. Ali, Sunce je i dalje ualo
tamo na horizontu, polako se kreui ka severu i pripremajui se za prelaz
na jutarnje nebo.
Dragulji su bili prosto prekrasni. Bili su kao vino crveni, sa neznatnim
nijansama braon boje. Ali kad bi ih svetlost pogodila pod odreenim
uglom, nije se moglo predvideti ta e se dogoditi. Veina sirovih dragulja
je prekrivena utom supstancom koja skriva njihovu pravu lepotu.
Pokuao sam da je sastruem sa nekih od njih. Kada sam oljutio patinu,
ukazala se glatko povrina koja je svetlucala ak i kada je bila osvetljena
svetlou svee. Ember mi je pokazala kako da ih obesim o icu i udarim.
Zvonili bi kao zvonii i stalno bi pokoji odbacio svoju nesavrenost i
pokazao se u obliku pravilnog oktaedra.
Toga dana sam kuvao sam za sebe. Ember, koja je kuvala od poetka,
vie nije bila zainteresovana da me omekava.
Unajmljena sam kao vodi, ukazala je ne skrivajui pakost. Vebster
definie vodia kao ...
Znam ta je vodi.
... i nita ne kae o kuvanju. Hoe li da se oeni mnome.
Ne, nisam ak bio ni iznenaen.
Isti razlozi?
Da. Neu da tako olako ulazim u sporazum. Pored toga, suvie si
mlada.
Legalno doba je dvanaest. Bie mi dvanaest za sedam dana.
Premlada si. Na Marsu mora imati etrnaest godina.
Kakav dogmatik. Ne zeza se, stvarno etrnaest?
Bilo je to njeno tipino nepoznavanje mesta na koje je pokuavala da
dospe. Ne znam odakle joj te ideje o Marsu. Konano sam zakljuio da je
sanjarei sve sama izmislila.
Jeli smo u tiini ono to sam spremio, igrajui se naom zbirkom
dragulja. Procenio sam da imamo oko hiljadu maraka u neobraenom
kamenju. A i skitanje po pustoi na Veneri je poelo da me zamara.
Zamislio sam da provedemo jo jedan dan skupljajui kamenje, a onda se
vratimo do cikla. Verovatno e to oboma doneti olakanje. Ember bi mogla
da pone da postavlja zamke za sledeeg glupog turistu koji doe u grad, ili
da se ak zaputi u Venusburg i tamo ozbiljnije pokua.
Kada sam dobro razmislio o ovome, pitao sam se zato je jo ovde. Ako
je imala novac da plati ogroman mito koji mi je ponudila, zato nije u gradu
gde turista ima ko utih mrava. Taman sam nameravao da je to upitam
kada je prila i sela tik uz mene.
Da li bi eleo da vodi ljubav? upitala je.
Bio sam sit provokacija. Frknuo sam, ustao i proao kroz zid atora.
Kada sam izaao napolje, zaalio sam zbog toga. Lea su me uasno
bolela, a ja sam sa zakanjenjem shvatio da moj duek na naduvavanje
nee proi sa mnom. ak i da ga nekako izvuem, sagoreo bi. Ali, posle
ovakvog odlaska se vie nisam mogao vraati. Shvatio sam da sam
napravio greku. Moda zbog bola u leima nisam mogao da razumno
mislim.
U svakom sluaju, izabrao sam mesto koje mi se uinilo mekanim i
legao.
Ne mogu da kaem da je svuda bilo tako meko.
Probudio sam se u naletu bola. Bez probanja sam znao da u dobiti no
u lea ako se pomerim. Prirodno je bilo da nita ne pokuavam.
Ruka mi je leala na neem mekom. Pomerio sam glavu, potvrujui
svoju pretpostavku o nou, i video da je to Ember. Spavala je leei na
leima. Malibu je bio skupljen u njenom naruju.
Otvorenih usta i ublaenih crta lica, podseala je na srebrom optoenu
lutku. Osetio sam kako mi se usne razvlae u osmeh, isti onai koji je od
mene izvukla u Blagostanju. Pitao sam se zato se tako loe ponaam
prema njoj. Naravno, iskoristila me je i prevarila i izgledalo je da eli da me
ponovo iskoristi. Ali, koga je povredila? Ko je patio zbog toga? Odluio sam
da joj se tog jutra izvinem zbog svog ponaanja i da predloim da
pokuamo ponovo. Moda bismo mogli i postii neku vrstu dogovora to
se tie usvajanja.
A kada smo ve kod toga, moda bih se mogao dovoljno osmeliti da je
zamolim da mi pogleda lea. Nisam joj to ak ni pomenuo, moda zbog
toga da se ne bih uvalio u jo vee dugove. Bio sam siguran da mi ne bi
naplatila u novcu. Vie je volela meso.
Moda bih je i probudio da sluajno nisam pogledao na drugu stranu.
Neto se tamo nalazilo. Gotovo da nisam prepoznao ta je to.
Bio je to eksplozivni dragulj pre eksplozije.
Uplaio sam se da progovorim, a onda se prisetio da vazduh nee uticati
na okolnu atmosferu i izazvati eksploziju. Imao sam radiopredajnik u grlu i
prijemnik u uhu. Tako se razgovara ovde.
 Pokreui se veoma paljivo, nagnuo sam se i neno dotakao Embe rino
rame.
Mirno se probudila, protegnula i poela da ustaje.
Ne mii se, rekao sam, nadajui se da apuem. To je vrlo teko kada u
grlu formirate glasove, ali sam eleo da je upozorim da neto nije u redu.
Uznemirila se, ali se nije pomerila.
Pogledaj na svoju desnu stranu.. Pomeraj glavu veoma sporo. Ne dotii
tlo, niti bilo ta drugo. Ne znam ta da radim.
utke je pogledala.
Kiku, nisi jedini, proaptala je naposletku. O ovome prvi put ujem.
Kako se to dogodilo?
Niko ne zna puno o tome kako se obrazuju, niti koliko to traje. Niko mu
nije priao na manje od pet stotina metara. Uvek eksplodiraju pre nego to
im prie blie. ak i vibracije propelera cikla ih aktiviraju pre nego to
prie dovoljno blizu da ih vidi.
Pa ta da radimo?
Pogledala me je. Teko je itati oseanja na licu koje je zamiljeno, ali
mislim da je bila uplaena. Znam da sam ja bio.
Rekla bih da je najbolje da nepomino sedimo.
Koliko je ovo opasno?
Burazeru, ne znam. Bie to solidan beng kada ovaj monstrum
eksplodira. Odela e nas dobrim delom zatititi, ali e nas podii i dati nam
veoma veliko ubrzanje. Ta vrsta naglog ubrzanja moe te iznutra
izmukati. Najmanje potres mozga.
Progutao sam knedlu. Onda ...
Sedi mirno, razmiljam.
To sam i ja inio. Bio sam zamrznut, sa vrelim noem u leima. Znao
sam da se jednom moram pomeriti.
Prokletinja se pokrenula.
Plaei se da protrljam oi, zamurio sam, a onda ponovo pogledao. Ne,
nije. U svakom sluaju, ne spolja. Bio je to vie pokret koji se moe videti
kada se elija posmatra kroz mikroskop. Unutranja strujanja fluida sa
jednog na drugo mesto. Gledao sam to i bio hipnotisan.
U dragulju su se nalazili svetovi. Bio je tamo stari Barsum iz deijih
bajiki; bila je tamo Sredinja Zemija sa zamkovima koji razmiljaju i
umama koje oseaju. Dragulj je bio prozor u neto nezamislivo, mesto gde
nema pitanja i oseanja, ve samo postoji ista svest. Bio je taman i vlaan,
bez pretnje. Rastao je i postajao potpuniji, kao da je oivljavao. Bio je vei
od ove lopte vrueg blata zvanog Venera i imao svoje korene u jezgru
planete. Nije bilo ugla u vaseljeni koji nije doticao.
Bio je svestan mene. Oseao sam da me dodiruje i nisam se iznenadio.
Ispitao me je u prolazu, ali je ostao potpuno nezainteresovan. Nisam imao
tajni pred njim, ma ta on predstavljao. Ve me je poznavao i oduvek me je
poznavao.
Oseao sam sve snanije privlaenje. Stvar nije vrila nikakav uticaj na
mene; privlaenje je poticalo od enje u mom srcu. Posezao sam za
potpunou koju je dragulj posedovao, a za koju sam znao da je nikada
neu stei. Za mene, ivot e zauvek ostati sled tajni. Za dragulj osim svesti
nita nije postojalo. Svesti o svemu.
Odvojio sam oi u poslednjem moguem trenutku. Bio sam obliven
znojem. Znao sam da u ga za koji as ponovo pogledati. Bio je najlepa
stvar koju u ikada videti.
Kiku, sluaj me.
ta? sa ogromne udaljenosti sam se prisetio Ember.
Sluaj. Probudi se. Ne gledaj u tu stvar.
Ember, vidi li bilo ta, osea li neto?
Vidim neto. Ja... Ne elim da govorim o tome. Ne mogu da govorim o
tome. Kiku, probudi se i ne osvri se.
Oseao sam se kao da sam ve stub soli, pa zato da se onda ne
osvrnem? Znao sam da mi ivot vie nikada nee biti kao nekada. Bilo je to
neto nalik nehotinom religijskom preobraanju. Kao da sam iznenada
saznao emu slui veseljena. To je divna, svilom postavljena kutija za
prikazivanje dragulja koji sam upravo opazio.
Kiku, trebalo je da ta stvar ve odavno ode do avola. Ne smemo ostati
ovde. Pokrenula se kad sam ustala. Jednom sam pokuala da se priunjam
dragulju i prila mu na pet stotina metara. Spustila sam nogu dovoljno
meko da ostane i na vodi; on je eksplodirao. Ovo udo ne bi trebalo da je
ovde.
Lepo, rekao sam, kako emo izai na kraj sa injenicom da ono jeste
ovde?
 Dobro, dobro, ovde je. Ali mora da je jo neobrazovan. Mora da u sebi
jo nema dovoljno nitroglicerina da eksplodira. Moda moemo po bei.
Ponovo sam ga pogledao, a onda skrenuo pogled. inilo mi se da su mi
oi elastinim vrpcama povezane sa njim; istegle bi se dovoljno da se
okrenem, ali bi me stalno vukle natrag.
Nisam siguran da hou.
Znam, proaputala je. J a . . . Stani, ne okrei se. Moramo pobei.
Sluaj, rekao sam, gledajui je snagom volje, moda jedno od nas
moe pobei. Moda oboje. Medutim, vano je da ti ne bude povreena.
Ako se ja povredim, moda e moi da me zakrpi. Ako se ti povredi,
verovatno e umreti, a ako se oboje povredimo, mrtvi smo.
Aha. Pa?
Pa, ja sam najblii dragulju. Prvo ti poni da se udaljava, a ja u te
pratiti. Zakloniu te od najgoreg naleta, ako eksplodira. Kako ti zvui?
Ne previe dobro. ponovo je preispitala moje rei i nije naila na
greke u zakljuivanju. Mislim da joj nije odgovarala uloga zatiene,
umesto heroine. Detinjasto, aili prirodno. Dokazala je svoju zrelost
povlaenjem pred neizbenim.
Dobro. Pokuau da se udaljim deset metara. Javiu ti kada stignem
tamo. Mislim da sa udaljenosti od deset metara moemo preiveti
eksploziju.
Dvadeset.
Ali.., oh, u redu. Dvadeset. Sreno Kiku. Mislim da te volim, zastala je.
Ej, Kiku.
ta je? Ne znamo koliko e dugo biti stabilan. Kreni ve jednom.
U redu. Ali ovo moram da ti kaem. Moja ponuda od prole noi, ona
koja te naljutila.
Da?
Pa, nisam mislila da te podmiujem. Mislim, kao sa onih dvadeset
hiljada maraka. Samo sam ... ovaj, jo ne znam dovoljno o tome.
Pretpostavljam da je dola u pogreno vreme?
Jeste, ali ne brini zbog toga. Samo kreni.
Uinila je to; centimetar po centimetar. Srea je bila da niko od nas nije
morao da brine o zadravanju daha. Mislim da je napetost bila
nepodnoljiva.
 A ja sam se okrenuo. Nije mi bilo pomoi. Bio sam u svetilitu kosmike
crkve, kada sam zauo njen poziv. Koju vrstu energije je koristila da dopre
do mene, ne znam. Plakala je.
Kiku, sluaj me molim te.
A? Oh, ta je to?
Zajecala je od olakanja. O boe, zovem te ve itav as. Hajde. molim
te, doi ovamo, dovoljno sam udaljena.
Glava mi je bila mutna. Oh, Ember. emu urba? elim jo samo minut
da gledam. Otkai se.
Ne! Ako ovog momenta ne poe, vratiu se i izvui te.
Ne moe da... Oh, dobro. Dolazim. Pogledao sam je i kliznuo na
leima. O njima vie nisam mogao da razmiljam.
Udaljio sam se dva metra, zatim tri. Morao sam da stanem da se
odmorim. Pogledao sam dragulj, a zatim Ember. Bilo je teko rei ta me je
vie privlailo. Mora da nisam dospeo u ravnotean poloaj. Mogao sam da
odem u bilo kom pravcu.
Malibu! kriknula je Ember. Okrenuo sam se. Vidra je izgledala srenija
nego ikad, ak i kada se klizala u gradu. Skoila je pravo u dragulj.
Povratak u svesno stanje bio je veoma postepen proces. Granice izmeu
dva stanja svesti nije bilo iz dva razloga: bio sam slep i bio sam gluv. Zbog
toga ne mogu da kaem kada sam preao iz snova u stvarnost: meavina je
bila suvie jednoobrazna; nije bilo promena koje bi se primetile.
Ne seam se saznanja da sam gluv i slep. Ne seam se ni uenja jezika
dodira koji mi je Ember pokazala. Prvi svesni trenutak koga mogu da se
setim kao takvog, bio je kada mi je Ember izlagala planove za povratak u
Blagostanje.
Rekao sam joj da uini ono to misli da je najbolje; da ima apsolutnu
vlast. Bio sam razoaran kada sam shvatio da nisam tamo gde sam mislio
da jesam. U snovima, bio sam u Barsumu. Mislio sam da sam postao
eksplozivni dragulj i da u nekoj vrsti produene ekstaze ekam eksploziju.
Operisala mi je oko i ak uspela da obnovi nekakvu sliku. Kao kroz neku
izmaglicu sam mogao da vidim stvari na metar od sebe. Sve ostalo su bile
senke. Sad je barem mogla da napie neto na listu papira i da tako to
vidim. To je ubrzalo stvari. Saznao sam da je gluva. I da je Malibu mrtav. Ili
bi mogao biti. Stavila ga je u hladnjak i mislila da e ga moda moi da
zakrpi kada se vratimo. Ako ne, uvek je mogla da napravi novu vidru.
 Rekao sam joj o svojim leima. Bila je okirana kada je ula da sam se
povredio pri klizanju niz padinu, ali je imala dovoljno takta da mene grdi
zbog toga. Nije to bio teak posao. Nita sem ulubljenog diskusa, rekla mi
je.
Bilo bi zamorno opisivati ceo na povratak. Bio je teak, jer ni jedno od
nas nije znalo puno o slepoi. Meutim, ja sam se brzo prilagodio. Biti
voen za ruku bilo je lako i posle prvog dana sam se retko saplitao. Drugog
dana uspona na planinu, moj se tagalong pokvario. Ember ga je odbacila i
sluili smo se njenim. Mogli smo da to radimo samo kada sam mirno sedeo,
jer je njen bio napravljen za mnogo manju osobu. Kada bih pokuao da
hodam sa njim on bi ubrzo pao unazad i izbacio me iz ravnotee.
Posle toga nismo nita drugo morali da radimo do da sedimo na ciklu i
okreemo pedale. Nedostajao mi je razgovar koji smo vodili u dolasku.
Nedostajao mi je eksplozivni dragulj. Pitao sam se da li u se ikada navii
na ivot bez njega.
Ali, seanje je izbledelo im smo se vratili u Blagostanje. Sumnjam da
oveji um stvarno moe drati u sebi neto takve veliine. Oticalo je od
mene vremenom, kao to izjutra snovi blede. Vie se nisam mogao tako
lako setiti ta je u tom dogaaju bilo tako veliko. Ostale su samo senke.
Oseao sam se kao crv kome su pokazali zalazak sunca i koji nema gde da
pohrani seanje.
Kada smo se vratili u grad, Ember nije bilo teko da nam povrati sluh.
Sluajno se desilo da u njenoj torbi za prvu pomo nije bilo rezervnih
bubnih opni.
Bio je to privid, rekla mi je. Gledajui unazad, izgleda jasno da e
najverovatnija povreda od strane eksplozivnih dragulja biti pucanje
bubnih opni. Jednostavno nisam razmiljala.
Ne brini se zbog toga. Sve si savreno uradila.
Smejala se. Jesam, zar ne?
Vid je bio vei problem. Nije imala rezervne oi. Dala mi je jedno svoje
privremeno reenje. Zadrala je infraoko i reila da nosi zavoj preko
drugog. Izgledala je krvoedno. Rekla mi je da kupim drugo u Venusburgu,
poto se nae krvne grupe ne poklapaju. Moje telo e ga odbaciti za oko tri
nedelje.
 Doao je dan za nedeljni odlazak artera u Poslednju ansu. Sedeli smo
u njenoj radnji licem u lice, prekrtenih nogu, sa hrpom dragulja ispred
nas.
Izgledali su odvratno. Oh ne, nisu se promenili. ak smo ih i uglaali sve
dok nisu sijali triput jae nego pod svetlou logorske vatre u atoru. Ali
sad smo ih videli kao trule, poutele, polomljene posmrtne ostatke onoga
to su bili.
Nikome nismo priali o onome to smo doiveli u Farenhajtovoj
Pustinji. Nije bilo naina da se pria proveri, a nae iskustvo je bilo
potpuno lino. Niega to bi se odralo pri laboratorijskoj proveri nije bilo.
Mi smo bili jedini koji smo znali njihovu pravu prirodu. Verovatno emo to
i ostati. ta bismo mogli nekom rei?
ta misli da e se dogoditi? upitao sam.
Pogledala me je otro. Mislim da to ve zna.
Da
ta god bili, kako god su preiveli i mnoili se, injenica je da na manje
od sto kilometara od grada ne mogu da opstanu. Jednom se eksplozivni
dragulj nalazio na mestu na kome smo mi sedeli. A ljudi e se iriti. Jo
jednom neemo znati ta unitavamo.
Nisam mogao da zadrim dragulje. Oseao sam se kao zao duh koji se
hrani ljudskim leevima. Pokuao sam da ih dam Ember, ali ih ona nije
htela.
Zar ne moemo nikom da kaemo? upitala je.
Naravno. Reci kome hoe. Samo, ne oekuj da ponu da se prikradaju
sve dok ne bude mogla da im dokae. Moda ak ni onda.
Pa, izgleda da u provesti jo nekoliko godina prikradajui se. Nalazim
da ne mogu sebe da nateram da udarim nogom o tlo.
Zato? Bie na Marsu. Mislim da vibracije nee putovati tako daleko.
Skoila je na mene. ta je sad ovo?
Nastala je kratka zbunjenost, a onda sam naao sebe u situaciji da joj se
obilno izvinjavam, dok se ona smejala i govorila mi kakva sam prljava
pacovina bio, pa onda to povlaila i govorila da se tako sa njom mogu da
igram kad god to poelim.
Bio je to nesporazum. asna re, mislio sam da sam joj rekao o promeni
u srcu dok sam bio gluv i slep. Mora da je to bio samo san, jer ona to nije
ula i pretpostavljala je da je odgovor i dalje ne. O usvojenju posle
eksplozije nije nita pomenula.
Posle svega to si uinio za mene, nisam mogla vie da ti dosaujem,
rekla je, ostajui bez daha od uzbuenja. Mnogo ti dugujem. Moda ak i
ivot. A tako sam te bezduno iskoristila kada si prvi put doao ovamo.
Porekao sam to i rekao joj da sam pretpostavljao da ne govori o tome
jer misli da je sve sreeno.
Kada si promenio miljenje? upitala je.
Prisetio sam se. Prvo sam mislio da se to desilo kada si se brinula o
meni dok sam bio onako bespomoan. Sada se seam kada se to zbilo.
Desilo se to odmah poto sam izaao iz atora te poslednje noi koju u
provesti na zemlji.
Nije nita rekla. Samo me je ozareno gledala. Poeo sam da se pitam
koju u vrstu dokumenata potpisivati kada doemo u Venusburg:
usvojenje ili venanicu.
Nisam se brinuo zbog toga. Neizvesnosti kao ova ine ivot zanimljivim.
Zajedno smo ustali, ostavljajui hrpu dragulja na podu. Meko hodajui,
pourili smo da uhvatimo arter.
Robert Silverberg
U eljustima entropije

uje se pucketanje iz maglovitog zlatastog oblaka zvunika koji lebde

neposredno ispod plafona ove kabine svemirskog putnikog broda.
itanje: otvaraju se filteri za komuniciranje. Neposredno predstoji
saoptenje sa komandnog mosta, nesumnjivo. Onda kapetanov utivi
mehaniki glas; Bliimo se Panamskom kanalu. Svi putnici u svoje boce, i
tamo da ostanu dok ne dobiju signal da je sve u redu, posle naeg ulaska u
kanal. Kad budemo izali, kretaemo se sa osamdeset brzina svetlosti
prema Perseusu gde nas eka relejni ubrziva. Hvala. U kabini Dona
Skeina kugla za upozoravanje poinje da seva kao blic fotoaparat,
polivajui ga crvenim, utim zelenim svetlom, odlazei i iznad i ispod
vidljivog spektra, dajui mu i pomalo ultra i pomalo infra, takoe. Karte za
ovaj putniki brod ne kupuju samo stvorenja sa ljudskim ulima.
Signaliziranje nee prestati sve dok Skein ne bude bezbedno u svojoj boci.
Hajde, kau mu fleevi svetlosti. Ulazi. Ulazi. Panamski kanal je sve blie.
Posluno ustaje i hoda preko tesne kabine prema elinom kontejneru
dva i po metra visokom, mat povrine koji se prema vrhu postepeno
suava, a koji e ga tititi od dimenzionalnih optereenja prilikom ulaska u
kanal. Skein je visok ovek uglaste grae, tankih usana, jake vilice, sjajne
crne kose koja mu se praktino zalepila za lobanju prostranoga svoda.
Koa mu je jako pocrnela kao od sunca, ali oi odaju oveka koji je proveo
izvesno vreme na zimi. Ovo je pedeseta godina njegovog drugog prolaska.
Od svih putnika jedino on ima za odredite jedan svet u sistemu
Abondanca, to e mu biti moda poslednja etapa putovanja koje mu je
oduzelo ve nekoliko godina.
Boca za putnika otvara se irokim zamahom, na svojoj krasnoj,
rodijumom ukraenoj arki, jer su njeni senzori, primeujui Skeinovu
masu i toplotu, rekli da je tienik u radijusu ulaska. Boca se zatvara i
zabravljuje, obavijajui ga magnetnim poljem bez avova. Molim sedite,
kae mu boca blago. Provucite ruke kroz obrue za dranje, postavite
stopala na bezbednosne ploe za pritisak. im to uinite polja presora
automatski e se ukljuiti, i biete potpuno zatieni od povrede tokom
predstojeeg perioda turbulencije. Skein, koji ve ima puno iskustva sa
putovanjem bre od svetlosti, oekivao je ova uputstva, pa je ve zauzeo taj
poloaj, i miruje. Zatvoren je. elite li muziku pita ga boca. Neku knjigu?
Video traku? Konverzaciju?
Nita, hvala, kae Skein, i eka.
Sad on ve vrlo dobro razume ekanje. Nekad je Skein bio nestrpljiv
ovek, ali ovo je mravo doba njegovog ivota, doba u kojem je poeo da
ui vetine stoikog prihvatanja. Sedei ovde, zadovoljan samim sobom
kao da je Buda lino, sve dok brod ne izae iz kanala. utae, sam i sebi
dovoljan. Samo da se ne desi nijedna fuga ovog puta. Ili, ako i bude (evo,
gde se on ve pogaa sa svojim demonima o uslovima muenja) bar neka
se ne dogodi preskakanje u budunost. Ako mora ponovo da bude otkinut
iz matrice vremena, eli da bude baen u svoje jueranjice, nipoto u
svoje sutranjice.
Ve smo skoro u kanalu, kae mu boca prijatnim glasom.
U redu je. Ne treba da se brine za mene. Samo mi kai kad bude
bezbedno da izaem.
Zatvara ol. Pokuava da zamisli brod: tamna svetlucava purpurna igla
koja iba kroz crninu, zadire u pravcu zvezdanog vrtloga koji je sad blizu,
gde vlada pakao sukobljenih sila, kaa kontravarijantnih tenzora. To
nazivajai Panamskim kanalom. Kroz to mesto e putniki brod uskoro
projuriti i u prolasku stei takav venac pozajmljene sile da e se otrgnuti i
osloboditi standardnog etvoroprostora; na suprotnom kraju kanala
izronie u onaj udni, mirni dep univerzuma gde je brzina svetlosti donja
granica brzine, a gornju granicu niko ne zna.
Upozoravajui signal, siloviti, dozvanjaju hodnikom, zvon, zvon.
Dislokacija poinje. Skein je napet. ta li se vidi napolju? Nabori sjajnog
crnog velura, ipkasta povesma rastrgnutog kontinuuma, omotana oko
broda? Titanske munje kako ekiaju po koritu broda? Kentauri koji
preleu deformisanim nebom smejui se? Tune maske, sa
nepromenljivim traginim grimasama, okaene izmeu pomuenih
zvezda? Pruge oran, zelene i grimizne boje: bolesne duge, mlitave i
zavrnute? Ulazimo.
Zvon, zvon, zvon. Poinje sledea faza putovanja. On razmilja o svom
odreditu, dri tu sliku kruto u svome duhu. Slika je jasna i iva, iako je taj
svet posetio samo prilikom temporalnih fuga. A to je bilo i preesto; bio je
tamo ponovo i ponovo, tokom tih svojih momenata dezorijentacije u
vremenu. Na tom svetu, boje su pogrene. Pesak purpuran. Lie na drveu
plavo. Previe mangana? Premalo bakra? Oprostie on tom svetu njegove
boje, ako e od njega dobiti odgovore na svoja pitanja. A onda? Skein osea
dobro poznato gadno nadimanje u vratu, kao da vrh njegove kime hoe da
se naduje i pretvori u balon. On psuje. Pokuava da se odupre. Kao to se i
plaio, boca se pokazala dovoljnom zatitom od onih naprezanja napolju.
Van broda, univerzum se rastee na delove; neto od toga prodire ovamo i
baca ga u privatnu epilepsiju ove vremenske linije. Za njega, prostorvreme
se raspada na delove. Predstoji mu fuga. On se dri, bori se, mada zna da je
uzalud. Struje vremena naleu na njega, bacaju ga tamoamo, prvo u blisku
budunost pa u podjednako blisku prolost, kao da je Skein mehuri
pljuvake insekta, ovla zalepljen za suvu stabljiku. Nee moi jo dugo da
se odri. Samo da ne bude u budunost, moli se on, pitajui se kome li se to
obraa. Samo da ne bude u budonost. I puta se. Razbija se. I baen je, u
krhotinama, kroz vreme.
Naravno, ako je x pre y, ostaje veno pre y, i nita se tu
preticanjem vremena ne moe promeniti. Ali neobina pozicija onog to je
sada moe se lako izraziti prosto zato to na jezik ima vremena. Za
budunost kaemo bie, za sadanjost kaemo je, za prolost kaemo
bilo je, svetlost e biti crvena, sada je uta, a bila je zelena. No, da li tim
izrazima opisujemo neku stvarnu slednu prirodu vremena? esto kaemo
za neki dogaaj da je u budunosti, pa onda da je u sadanjosti, i najzad da
je u prolosti, i takvim govorom izbegavamo upotrebu gramatikih
vremena, a ipak prikazujemo proticanje vremena. Tako se bar ini, ali u
stvari nije tako, jer smo samo preobratili gramatika vremena u rei pa
onda i najzad u redosled kojim izgovaramo reenice. Kada bismo
ispustili te rei i pomeali reenice, govor nam vie ne bi imao smisla. Rei
i za budunost i za sadanjost i za prolost da su znai na neki nain
izbegnuti problemi, problem vremena, upotrebom bezvremenog jezika
logike i matematike. U takvom bezvremenom, atemporalnom jeziku, imalo
bi smisla kazati da su svi ljudi smrtni, da je i Sokrat ovek, pa da je prema
tome i Sokrat smrtan, iako je Sokrat mrtav ve mnogo vekova. Ali ako
vreme ne budemo mogli opisati niti jezikom u kome postoje gramatika
vremena niti atemporalnim jezikom, onda kako emo ga opisati?
Osea neobino udvostruenje sebe, osea da je ve ovde bio, i zna da se
vratio u prolost. To je ipak neka uteha. Putnik je u sopstvenoj lobanji,
gleda napolje kroz oi Dona Skeina i prati neki dogaaj koji je ve iskusio,
i koji sad ne moe izmeniti.
 Njegova sopstvena kancelarija. U svoj svojoj pozlaenoj
velianstvenosti. Kristalni svod na vrhu Kenijatine kule. Sa svojim
pojaalima, Skein moe da vidi sve do Serengetija u jednom pravcu, do
Mamase u drugom. Moe da prebroji buve na slonu u Tsavo parku. Na
jugoistonoj fasadi svoda, zid svetlosti, u kojem su njegovi ureaji za
pribavljanje informacije. Niko ne moe da posmatra taj zid due od
trideset sekundi neprekidno, a da ne pretrpi ozbiljne tekoe zbog suvika
informacija. Niko sem Skeina, on iz tog zida crpe duhovnu hranu iz sata u
sat.
Dok sklizava u duu tog ranijeg Skeina, Skein osea kratkotrajnu radost
pred prizorom svoje kancelarije, kao Enej koji uiva u viziji neosvojive
Troje, kao Adam koji opet vidi raj. Kako je dobro bilo. Taj slatki iroki sto
konstruisan od delova koji slui Skeinovoj profesiji. Neni psihosenzitivni
tepih, tako koristan i tako lep. Zatalasana skulptura traka koja se pojavljuje
iz zida kupole i opet u njemu nestaje, svaki put obavljajui molekularno
preureenje i pokazujui uvek najnoviji od svojih bezbrojnih moguih
oblika. Kancelarija bogatog oveka, on se nije stideo da ispolji najveu
moguu eleganciju. Zaradio je pravo na luksuz inteligentnom upotrebom
svojih vetina. Vraajui se sad u tu kupolu uda, odavno izgubljenu, on
hitro grabi taj momenat zadovoljstva, svestan da e se ubrzo pred njim
ponoviti neka gorka, tetna scena, neka faza u pomraenju i uvenuu
njegovog ivota. Samo, koja?
Neka ue Kustakis, uje sopstvene rei, i one mu daju odgovor. Ta
faza. Ponovo e posmatrati sopstveno unitenje. Oigledno nema nikakve
potrebe da bude ponovo podvrgnut ba toj reprizi. Video ju je najmanje
sedam puta; uskoro nee znati ni taan broj. Beskonana spirala tranica
muenja.
Kustakis je elav, plavih oiju i otra nosa, i poznaje mu se ono oajanje
oveka koji se blii kraju svog prvog prolaska a jo nije siguran da e mu
biti omoguen drugi prolazak. Skein procenjuje da Kustakis ima oko
sedamdeset godina. Antipatian je: grubo obuen, kree se agresivnim
malim srljanjima tamo i ovamo, a svakim pogledom i gestom pokazuje da
sav kipi od zavisti zbog raskoi kojom se Skein okruio. Skeinu, meutim,
klijenti ne moraju da se dopadaju. Mora samo da ih ceni.
Skein kae: Moje osoblje i ja prostudirali smo va predlog veoma
detaljno. Lukavo smiljen.
I vi ete mi pomoi?
 Za mene je to rizino, ukazuje Skein. Nisenson ima moan ego.
Takoe i vi. Mogao bih da nastradam. itav koncept sinergije porazumeva
rizik za komunikatora. U skladu s tim uraunava se i visina mog honorara.
Niko ne oekuje usluge komunikatora jeftino, mrmlja Kustakis.
Moje nisu. Ali mislim da ete imati dovoljno za mene. Pitanje je samo
hou li ja imati dovoljno za vas.
Vrlo ste enigmatini, gospodine Skein. Kao i svi proroci.
Skein se smei. Bojim se da nisam prorok. Samo provodnik kroz koji se
uspostavljaju veze. Ne mogu da predskaem budunost.
U stanju ste da ocenite verovateoe.
Samo one koje se tiu moje dobrobiti. Uz to, dogaa mi se da ih ocenim
pogreno.
Kustakis se vrpolji. Hoete li mi pomoi, ili neete?
Materijalna nadoknada, kae Skein, iznosie pola miliona odmah,
plus peknaest procenata uea u korporaciji koju ete uspostaviti posle
kontakta koji vam budem omoguio.
Kustakis gricka donju usnu. Toliko?
Imajte u vidu da u morati da delim taj honorar sa Nisensonom.
Konsultanti kao to je on nisu jeftini.
Svejedno. Deset posto.
Izvinite, gospodine Kustakis. Stvarno sam mislio da u ovoj transakciji
vie nema ta da se pregovara. Preda mnom je dan pun obaveza, i zato...
Skein prelazi rukom preko crnog pravougaonika na svom stolu, i jedan deo
poda se neujno otvara, otkrivajui pristup liftu. Skein klimanjem glave
pokazuje u tom pravcu. ilim otkriva boje Kustakisovih mentalnih
procesa: crnu za gnev, zelenu za gramzivost, crvenu za zabrinutost, utu za
strah, plavu za iskuenje, sve zameane kao mleveno meso u promenljivi
obrazac koji pokazuje kakve se kalkulacije sada odvijaju u njegovoj glavi.
Kustakis e popustiti. Ipak, Skein nastavlja sa komedijom ustajanja,
pokazivanja rukom ka izlazu, pokuavanja da isprati gosta. U redu, kae
Kustakis eksplozivno, petnaest posto!
Skein daje svome stolu uputstvo da obezbedi jednu kocku za ugovor.
Kae: Stavite aku ovde, molim. I kad Kustakis dotakne kocku, Skein
stavlja svoj dlan na suprotnu stranu kocke. Odjednom, glatka kristalasta
povrina kocke tamni i postaje grublja, jer je ulne informacije iz dva
izvora bombarduju. Skein kae: Ponavijate za mnom. Ja, Nikolas
Kustakis, iji otisak ruke i obrazac vibriranja ulaze u ovaj ugovor dok
govorim ...
Ja, Nikolas Kustakis, iji otisak ruke i obrazac vibriranja ulaze u ovaj
ugovor dok govorim ...
svesno i svojom voljom dajem kompaniji Dona Skeina, kao naknadu
za profesionalne usluge koje e on obaviti, akcije u Kustakisovoj
transportnoj kompaniji ili svakoj kompaniji koja bi je nasledila ...
... svesno i svojom voljom...
Zujali su tako naizmenice kroz opis Kustakisove korporacije i
bespovratne prirode Skeinovog uea to jest suvlasnitva u njoj. Onda
Skein arhivira ugovornu kocku i kae: Ako biste bili ljubazni da
telefonirate svojoj banci i da odobrite odgovarajuu sumu u gotovom, ja
bih uspostavio kontakt sa Nisensonom, posle ega biste mogli poeti.
Pola miliona?
Pola miliona.
Znate da nemam tako neto.
Da ne gubimo vreme, gospodine Kustakis. Posedujete imovinu.
Zaloite je kao garanciju. Kredit se lako dobija.
Mrtei se, Kustakis trai od banke zajam, dobija ga, prebacuje sredstva
na Skeinov tekui raun. Taj proces traje osam minuta; Skein koristi to
vreme da preispita odluke Kustakisovog ega. Skeinu je neprijatno to mora
da primenjuje tako mizeran ekonomski pritisak, ali, ipak, usluga koju
obavlja izlae ga opasnostima, pa zato mora da se dobro obezbedi, za
sluaj da ga neki udes sprei da se dalje bavi ovim zanimanjem.
Sada moemo da ponemo, kae Skein kad je transakcija
upotpunjena.
Kustakis je manje-vie pronaao sistem za ekonomino momentalno
prenoenje materije. Taj sistem se nei moi, na alost, nikad primeniti na
iva bia, jer ono to se alje unitava se i zatim skoro istovremeno
rekonstruie na odreditu. Onaj lomni entitet, koji je dua, ne moe odoleti
razornom udaru elektronskog zraka u Kustakisovom transporteru. Ali
za prenos robe, poslovne mogunosti su kolosalne; Kustakisov e
transporter moi da prenese kupus na Mars, kompjutere na Pluton, a uz
dobre stanice za vezu trebalo bi da bude u stanju da dosegne do
nastanjenih planeta izvan sunevog sistema.
 Meutim, Kustakis jo nije usavrio svoj sistem. Ve pet godina ga
stopira jedna neprelazna prepreka: kako da zrak izmeu odailjaa i
prijemnika zadri svoju zbijenost. Rasipanje zraka dovelo je do haosa
prilikom eksperimenata; ak i marginalno odstupanje rezultira gubitkom
prenoenih informacija, pa su predmeti uvek stizali nepotpuni. Uzaludno
tragajui za reenjem, Kustakis je iscrpeo svoja finansijska sredstva, pa je
time prinuen na oajniki i skup korak odlaska kod komunikatora.
Za odreenu cenu, Skein e ga dovesti u vezu sa nekim ko moe da rei
njegov problem. Skein ima mreu konsultanata na nekoliko svetova, a ti su
konsultanti eksperti za tehnologiju i finansije i filologiju i za skoro sve
drugo. Upotrebljavajui svoj sopstveni um kao fokus i spojnicu, Skein e
ostvariti telepatsko spajanje Kustakisa sa jednim konsultantom.
Dovedi Nisensona u stanje spremnosti za prijem, nareuje svome
stolu.
Kustakis, trepui brzo, oito pometen, kae: Prvo da mi neto
razjasnimo. Taj ovek e videti sve to imam u glavi? Dobie pristup mojim
tajnama?
Ne. Ne. Komunikaciju veoma paljivo filtriram. Nita nee prei iz
vaeg mozga u njegov sem prirode problema koji elite da savladate. Nita
iz njegovog uma nee doi ovamo sem odgovora.
A ako on ne bude imao odgovor?
Imae.
Skein ne vraa novac u sluaju neuspeha, ali neuspeh mu se jo nikad
nije dogodio. On ne prihvata one poslove za koje osea da se nee moi
uspeno zavriti. Ili e Nisenson videti reenje koje je Kustakisu izmicalo,
ili e nainiti neku sugestiju koja e pogurati Kustakisa da sam rei
problem. Presudni element je telepatsko spajanje. Obian razgovor bio bi
sasvim nekoristan. Kustakis i Nisenson mogli bi da zure u planove
mesecima, rame uz rame, da kuckaju po kompjuterima mesecima, da vode
jedan s drugim diskusijiu o problemu decenijama, pa ipak ne nau
odgovor. Ali telepatska veza stvara sinergiju umova koja znai mnogo vie
od udvostruenja raspoloive modane snage. Nastaje spoj razliitih uvida,
povienje, iz ega svaki put proistekne ona mistina varnica, skok intelekta
pravo na reenje.
A ako on posle i sam ue u biznis kao prevoznik? pita Kustakis.
 On je vezan ugovorom, kae Skein oporo. Nikad ne bi mogao. A sad,
idemo. Poleemo zajedno.
Sto javlja da je Nisenson, pola sveta udaljen, u Sao Paolu, spreman.
Skeinova mo ne zavisi od udaljenosti. Brzo prebacuje Kustakisa u stanje
spremnosti za prijem, pa se okretom stolice postavlja tako da gleda pravo
u blistava svetla svojih ureaja za pribavljanje in formacija. Ti varniavi,
pomoni mali bljesci pale vatru njegovog dara, daraju elektrine ritmove
njegovog mozga sve dok se Skein ne podigne na energetski nivo koji
doputa telepatsko spajanje. I dok Skein poinje uzletanje, onaj drugi Skein
koji posmatra, zatvorenik u sopstvenoj glavi u pogrenom vremenu, svim
silama hoe da sprei ulazak u kobno povezivanje. Nemoj. Nemoj Doivee
preoptereenje. Prejaki su za tebe. Lake bi bilo, meutim, zaustaviti
planetu u orbiti. Tok prolosti je zamrznut; sve se ovo ve desilo; onaj
Skein koji uzvikuje u neujnom oajanju samo je posmatra, neizbeno
pasivan, koji e ovde gledati osakaenje svoje ranije linosti.
Skein isprua jedan pipak svog uma i uspostavlja kontakt sa
Nisensonom. Drugim pipkom hvata Kustakisa. Sada postojano primie
jedan pipak drugome.
Nema naina da se predvidi intenzitet sila koje e uskoro pojuriti kroz
njegov mozak. Uradio je koliko je mogao, proverio je egoprofile svoga
klijenta i svoga konsultanta, ali to mu zapravo malo kae. Nije vano ta su
Kustakis i Nisenson kao individue; on se mora bojati onog to oni mogu
postati pri telepatskom ujedinjenju. Sinergijski intenziteti su
nepredvidljivi. Skein je iveo ve jedan i po ljudski ivot pod stalnom
pretnjom da pregori.
Pipci se sreu.
Skein posmatra se trza i pokuava da se zabarikadira protiv oka. Ali
se ok ne moe pomai na neke druge tranice. Iz Kustakisovog uma istie
opis transportera materije i jasan opis problema sa rasipanjem zraka,
Skein to odguruje do Nisensona, koji poinje da radi na reenju. Ali im su
se njihovi umovi sastavili, postalo je istoga trena jasno da je njihova
kombinovana snaga neto to Skein nee moi da kontrolie. Ovog puta
sinergija e ga unititi. Ali on ne moe da se povue, nema mentalni
prekida. Uhvaen je, zarobljen, proburaen. Bie koje se zove
Kustakis/Nisenson ne moe ga pustiti jer bi i samo bilo uniteno. Talas
mentalne energije ide, mrekajui se i poigravajui, du vektora
ujedinjenja od Kustakisa do Nisensona, odbija se i vraa, pulsirajui i
jaajui se, od Nisensona Kustakisu. Uspostavljena je vatrena oscilacija.
Skein vidi da je postao pojaalo sopstvenog unitenja. Bujica energije stie
sve vie snage svaki put kad se odbije od Kustakisa do Nisensona, od
Nisensona do Kustakiisa. Bespomoan, Skein posmatra kako ovo
pumpanje energije neprestano uveava naboj, moni naboj. Pranjenje
neizbeno mora da usledi, a pretrpee ga Skein. Jo koliko vremena ostaje?
Jo koliko? Pomahnitali buldoer ispunjava hodnike njegovog uma. Skein
gubi iz vida koji kraj kontakta je Kustakisov, a koji Nisensonov; opaa
samo dva sjajna zida mentalne sile izmeu kojih on ostaje razvuen sve
tanje, zategnuta odzvanjajua ica ega, zagreva se, sad je ve usijana,
emituje udarno, prei vrelinu, estice identiteta istiu iz njega kao
osloboeni joni...
Onda lei ukoen i oamuen na podu svoje kancelarije, lica zarivenog u
psihosenzitivni tepih, dok Kustakis laje sve ponovo i ponovo: Skein?
Skein? Skein.
Kao i svaki drugi hronometrijski ureaj, i na unutranji asovnik
izloen je odreenim poremeajima pa, uprkos tome to se privatno i
javno vreme u osnovi podudaraju, dolazi i do njihovog razilaenja,
ponekad iz iste nepanje. Mah je primetio da ako se lekar koncentrie na
pacijentovu krv, moe mu se uiniti da je iknula i pre no to je lanceta
prodrla u kou; iz istog razloga, ako se ispitaniku daju simultano dva
stimulansa, on e misliti da je onaj slabiji doao kasnije ... Za normalan
ivot potrebna je sposobnost da se iskustva priseamo u onom redosledu,
bar priblino, kako su se i dogodila. Takoe je potrebno da naa
potencijalna priseanja budu u razumnoj meri pristupana i na
raspolaganju za sluaj potrebe naoj svesti. Ta potencijalna priseanja ne
znae samo postojanje u nama, stalno, predstava o prolosti, ve takoe i
neprestanu meuigru takvih predstava i neprekinutog pristizanja novih
informacija iz spoljanjeg sveta. Ba kao to je naa prolost na usluzi
naoj sadanjosti, tako je i sadanjost daljinski kontrolisana od strane nae
prolosti: reima pesnika elija, munjevito kao to zmija Memorija ugriza
misao.
Skein? Skein? Skein? Skein?
Njegova boca je otvorena, pomau mu da izae. Njegova je kabina puna
uljeza. Skein prepoznaje kapetanovog robota, lekara, i ponekog od putnika,
na primer crnomanjastog oveka niskog rasta iz Pingalora i enu iz Kugle
petnaest. Vrata kabine su otvorena, jo sveta ulazi. Lekar mahne rukom
kao da istresa neto iz manetne rukava, i oko Skeinove glave obavija se
zaslepljujua izmaglica belih metalastih estica. Osea neto kao sitne
marce ili bockanje, i to ga podstie da se vrati sebi. Niste se odazvali kad
vam je boca rekla da je gotovo, kae doktor. Proli smo kroz kanal.
Da li je bio dobar prolazak? Fino. Fino. Mora biti da sam zadremao.
Ako biste bili ljubazni da dodete u ambulantu, samo jedan rutinski
pregled, samo da proete kroz diagnostat...
Ne. Ne. Hoete li svi, molim vas, da odete? Uveravam vas da mi je
sasvim dobro.
Nerado, kvocajui oko njega, konano odlaze. Skein ispija hladnu vodu
dok mu se glava sasvim ne razbistri. Stane nepomino nasred kabine,
stopala zalepljenih za pod, i pokuava da stekne neki oseaj kretanja
napred. Sad brod prelazi nekih dvadeset est miliona kilometara u
sekundi. Koliko je to dugako, dvadeset est miliona kilometara? A koliko
je dugo to, jedna sekunda? Od Rima do Napulja trebalo je voziti celo jutro
autostradom. Od Tel Aviva do Jerusalima, od sutona do mraka. Od San
Franciska do San Diega putovao je izmeu ruka i veere supermetroom.
Kad ovako pomaknem stopalo pet santimetara napred, prevalimo
dvadeset est miliona kilometara. Odakle, kuda? I zato? Nije video Zemlju
ve dvadeset est meseci. Na kraju ovog puta, njegova e finansijska
sredstva biti iscrpljena. Moda e morati da se nastani u sistemu
Abondanca; nema povratnu kartu. Ali naravno, unutar sopstvene lobanje
moe da putuje koliko god mu srce eli, bacan kao na vrhu bia od take do
take u vremenskoj liniji svog ivota, kad ga zahvati fuga.
Brzo prelazi iz kabine u salon za odmor i rekreaciju.
Ovaj brod spada meu drugorazredne, nije ni luksuzan ni bedan.
Putnika ima dvadesetak, a veina su, kao i on, krenuli u svemir sa kartom
samo za jedan smer, za odlazak. On nije direktno razgovarao ni sa kim, ali
je u salonu puno prislukivao, pa ve sad moe na svakog od njih da
prikai odgovarajuu dosadnu biografiju. Evo supruge koja hrabro kree
da se pridrui svom muu koji se negde naselio sa pionirima, prvim
naseljenicima, i koga nije videla ve pola decenije. Momak koga e roditelji
izdravati potanskim uputnicama, ali uz strogi uslov da im ne dolazi blie
od deset hiljada svetlosnih godina. Preduzetnik svetlucavih oiju, nalik na
fenianskog trgovca ezdeset vekova posle ere pravih Feniana; taj se
zaputio da sebi stekne blaga i carstva radei kao posrednikov posrednik.
Birokrat. Pukovnik. Skein jako odskae od ove kolekcije likova; jedino on
se nije potrudio da upozna i da ga upoznaju, pa misterija njegove
rezervisanosti predstavlja za njih iskuenje.
 injenica da je propao sa njim je, nosi je kao izraslinu na sebi, kao
namrekanu poutelu guku. Kad sretne pogled ma koga ovde, kae im u
sebi, vidite kako sam unakaen? Preiveo sam sopstvenu pogibiju. Unitilo
me, ali iv sam i mogu da vidim kako je bilo. Nekad sam bio ovek od moi
i bogatstva, a vidite me sad. Samo, ne traim saaljenje. Jasno?
Zguren uz bar, Skein pritiska ispupenje za filtrirani rum. Stie mu pie,
ali stie i momak potanskouputniar, zgodan, mlad, sklon da se uvue
blizu. Namigne Skeinu poverljivo, kao da kae, znam, i ti luta kojekuda.
Sa Zemlje, a? kae on Skeinu.
Svojevremeno.
Zovem se Pid Roklin.
Don Skein.
I, ta ste tamo radili?
Na Zemlji? Skein slee ramenima. Bio sam komunikator. U penziji od
pre etiri godine.
Aha, Roklin poruuje pie. Dobar je to posao, ako ovek ima talenta.
Imao sam talenta, kae Skein. Ovo naglaeno prolo vreme je granica
do koje je on spreman da utone u samosaaljenje. Pije i pritiskom poruuje
sledee pie. Veliki svetlucavi ekran iznad bara prikazuje izgled Svemira
oko broda: prazan je, na ovoj strani Panamskog kanala, iako je jue na
istom crnom pravougaoniku svetlucalo milion sunaca. Skein zamilja da je
u stanju da uje hujanje molekula vodonika koji se oeavaju o brodski
oklop osamdeset puta bre od svetlosti. On ih i vidi, kao mrvice sjaja
razvuene do duine od mnogo miliona milja, koje ine zip! i zip! pa opet
zip! dok brod seva dalje. Purpurni oblak ga naglo obuhvata i on je baen u
budunost, ova fuga je naila tako brzo da nije imao vremena ni za
uobiajeni uzaludni otpor. Ej, ta je? kae Pid Roklin i posee da ga
dohvati. Jel vam ... i Skein je izgubio vasionu.
Na onom je svetu za koji pretpostavlja da je Abondanca VI, a njegov
dobro poznati pratilac, ovek sa licem kao lobanja, stoji uz njega na obali
patuljastog oran mora. Izgleda da ponovo vode razgovor o vremenu.
ovek sa licem kao lobanja sigumo je star bar sto dvadeset godina; koa
mu je razvuena direktno preko kostiju kao da ispod nje i nema mesa, a
licem dominiraju nozdrve i plamtee oi. Koati svodovi iznad njih, otri
grebeni jagodica, elava polukugla gore. Vrat ne deblji od zglavka ruke,
uzdie se iz sasuenih ramena. Kae: Zar nikad nee uvideti da je
uzronost iluzija, Skein? Ideja da postoji posledini niz dogaaja samo je
obmana. Nameemo neki red svom ivotu, govorimo o strelici koja
pokazuje smer proticanja vremena, kaem da vreme tee od dogaaja A
preko B i G pa sve do Z, pretvaramo se da je sve lepo linearno. Ali nije,
Skeine. Nije.
To mi uporno govori.
Oseam se obaveznim da probudim tvoj duh, da vidi istinu. Moe doi
B pre A, a Z pre oba. Veina nas ne voli to tako da sagledava, zato
sreujemo stvari u obrazac koji nam se ini loginijim, ba kao to e pisac
romana staviti motiv pre ubistva, a ubistvo pre hapenja. Ali univerzum
nije roman. Ne moemo prisiliti prirodu da imitira umetnost. Sve je
nasumino, Skein, nasumino, nasumino! Pogledajmo. ta vidi da plovi
po vodi?
Oran talasi bacali su tamoamo naduveni le zveri upavog plavog
krzna. Na crkotini su se razaznavale oi kao tanjirii okrenuti nebu,
mlitava njuka, debeli udovi. Zato jo ne tone, ta je dri na povrini?
Lice-lobanja kae: Vreme je okean, dogaaji doplove do nas isto tako
sluajno kao mrtve ivotinje na talasima. Mi ih filtriramo. Odbijamo ono
nelogino a primamo u svoju svest ono to nam se ini sreenim po nekom
pravilnom redosledu. Nasmeja se. Velika iluzija! Prolost nije nita
drugo do niz filmova koji nepredvidljivo isklizavaju u budunost. I jo
dublju prolost.
Ne mogu to da prihvatim, kae Skein tvrdoglavo. Ta je teorija
demonska, haotiarska, nihilistika. Obina glupost. Zar imamo sedu bradu
pre nego to postanemo deca? Da li umiremo pre roenja? Misli da se
drvee smanjuje u semenke? Porii linearnost koliko god hoe. Nee me
ubediti.
Ti to kae, posle svega to si doiveo.
Skein odmahuje glavom. Kaem i kazau. Ono to sam doiveo je
duevna bolest. Moda sam ja pomeao svoje klikere, ali vasiona nije.
Upravo obratno. Tek si nedavno stekao zdravlje duha i poeo da
sagledava stvari kako one jesu, insistira lice-lobanja. Problem je samo
to ne priznaje dokaze koje si poeo da vida. Tvoji filteri su isklopljeni,
Skein! Otresao si se iluzije linearnosti! Sad ima priliku da pokae svoju
otpornost. Naui da ivi sa stvarnom stvarnou. Odustani od tog
smenog posla nametanja vetakog reda prirodnome toku vremena. Pa
zato bi posledica dola posle uzroka? Zato ne bi posle drveta nastalo
seme drveta? Zato mora uporno da se dri beskorisnog, otrcanog,
nedostojnog sistema lanog vrednovanja iskustva, kad si uspeo da se
oslobodi...
Prestani! Dosta vie! Dosta! Dosta!
. . . pozlilo, Skein?
Molim? ta je bilo?
Pa poo si da pada sa stolice, kae Pid Roklin. Pobledeo si totalno.
Mislio sam da ima neki srani udar ili takvo neto.
Koliko vremena sam bio bez svesti?
Pa, tri, etiri sekunde, rekao bih. Ja sam te zgrabio i uspravio, i ti si
otvorio oi. Da te vodim do kabine? A moda bi trebo u ambulantu.
Neka, hvala, kae Skein promuklo i odlazi iz salona.
Kad su halucinacije poele, ne dugo posle preoptereenja sa
Kustakisom, prvo je pretpostavio da je to neka uznemirenost pamenja
izazvana stranim udarcem koji je primio. Sasvim jasno, bile su to veinom
scene iz prolosti koje bi ponovo odiveo, za vreme fuge, tako briljantnim
intenzitetom da mu se inilo da je stvarno vraen u prolost. Nije se samo
priseao, ve je doivljavao prolost iznova, sledei pritom scenario koji
nije mogao izmeniti dok je govorio, oseao doticanje okoline, reagovao.
Takvi udni izleti u seanje lako su se mogli objasniti: njegov je mozak
oteen, pa izbacuje, kao da povraa, komade starog iskustva na videlo, u
pokuaju da oisti otpatke i zalei ranu. Ali dok su bacanja u prolost bila
shvatljiva, bacanja u budunost nisu nikako bila shvatljiva, a on ih i nije
prepoznavao kao budunost. Ti prizori gde on luta po dalekim svetovima,
te fantomski razgovori sa ljudima koje nikad ni video nije, pa izgled kabine
u svemirskim brodovima, izgled kabine za prenos, i nepoznatih hotela i
staninih zgrada, inili su se svi skupa kao fantazije, nasumina izmiljanja
njegovog povreenog mozga. ak i kad je poelo da mu biva jasno da u tim
grozniavim zavirivanjima u nepoznato postoji neki unutranji red, nije se
dosetio o emu se radi. Imao je utisak da posmatra samoga sebe prilikom
nekog traganja na duge staze, ili moda hodoaa; krike neiskuenog
iskustva to mu bejahu date da ih vidi, poele su da se slau u povezanu
strukturu putovanja i traganja. Neke su se scene i razvoji ponavljali, dva, i
vie puta dnevno, uvek po istom scenariju, tako da je neke od njih poeo da
ui napamet. Iako su te epizode imale tako solidan opip, uporno ih je
smatrao obinim kratkim treperavim segmentima komara. Ba i nije
shvatio kako bi povreda mozga izazvala ove dnevne snove o dugim
svemirskim putovanjima i nepoznatim planetama, tako ive i privremeno
stvarne, ali ih se nije plaio nita vie nego i onih podjednako uverljivih
skokova u prolost.
Tek kasnije, mnogo meseci posle sluaja Kustakis, uvideo je istinu.
Jednog dana uhvatio je sebe kako proivljava epizodu koju je do tad
svrstavao meu svoje fantazije. To bejae sporedna stvar, koju je video, u
celosti ili delimino, dosad sedam ili osam puta. Ono to je viao, u
istrzanim naletima nedobrodole iluzije, bilo je, kako eta kroz neku batu
otvorenu za prolaznike, u toplo proleno jutro, i zastaje pretd ogromnom
baroknom graevinom, dok groteskna grupa turista sa drugih planeta
prolazi kraj njega u koloni po jedan, u zavrnutoj kriputavoj i klamparavoj
procesiji skafandera sa inhalatorima i tokova za disanje i maski za
disperzije jona. To je bilo sve. A onda se dogodilo da ga jedna vrlo
neprijatna parnica dovede u jedan grad u dravi Severnoj Karolini nekih
etrnaest meseci posle sluaja Kustakis, pa se pojavio na sudu i obavio ono
to je trebalo, krenuo je na dugu etnju kroz aavi propali metropolis i
naiao, kao zaaran, na divovsku metalnu kapiju iza koje je mogao videti
prostranstvo raskone ume, hrastove, rododendrone, magnolije,
posaene u elegantnom formalnom maniru. Bejae to sudei po natpisu na
tabli kraj kapije, imanje jednoga milionera iz devetnaestog veka, sada
otvoreno za svakoga i sauvano u svom prastarom stanju uprkos tome to
ga je grad pritisnuo sa svih strana. Skein je kupio kartu i uao, peice, i
navalio da peai, inilo mu se kilometrima, preko prohladnih travnjaka
nad koje se nadnosila masa lia, dok staza nije naglo skrenula a on se
naao u sjaju sunca i video pred sobom grdnu sivu zgradurinu zamka, sa
stotinama soba, balkoniima i uiljenim krovovima, i masivnim portalom
ka kome se uzdizahu iroka stepenita. Obuzet uenjem, prilazio je blie,
jer to je bila zgrada iz njegove fantazije, a kad je zastao, ugledao je crvene,
zelene i purpurne figure u koloni, one iste namotane, vornovate,
ispresavijane oblike koje je ve video u fantaziji, hordu koja izaziva stravu,
putnike iz vasione koji su doli da se dive lepotama Zemlje. Glave bez oiju,
oi bez glave, mnogostruki udovi i odsustvo udova, tela kao tumor i tumori
kao telo, sva imaginativnost univerzuma ovde na izlobi u vidu ovih
sakupljenih formi ivota, tako udnih ali njemu, opet, nimalo nepoznatih.
Samo to ovog puta nije bila fantazija. Ovo se glatko uklapalo u redosled
dogaaja toga dana, a nije u taj redosled nenadno i silom upalo. Nije ni
iezlo posle nekoliko trenutaka, prizor ostade otar, nikako ga ne
putajui da padne nazad na neki realni svet. Realnost je bila upravo ovo,
a on ju je ve znao.
Jo dvaput su mu se takve stvari dogaale u sledeim nedeljama, dok
nije konano bio spreman da prizna istinu o fugama samome sebi: da su to
skokovi u budunost slini skokovima u prolost, da je prinuen da gleda
odlomke iz svoje budunosti.
Tang, moni kralj zemlje Sang, obratio se Hisa iu pitanjem: Na
poetku, da li su ve postojale pojedinane stvari? Hisa i od govori: Da
tada nije bilo stvari, kako bi ih sada moglo biti? Ako budue generacije
ustvrde kako u naem vremenu nije bilo stvari, hoe li biti u pravu?
A Tang ree: Zar za stvari, dakle, ne postoji ni pre ni posle? Na to je
Hsia i odgovorio: Krajevi i izvori stvari nemaju granicu od koje poinju.
Poetak jedne stvari moe se smatrati krajem druge; kraj jedne moe se
smatrati izvorom druge. Ko moe jasno da razlikuje te cikluse: ta lei iza
svih stvari, ili pre svih dogaaja, to ne moemo znati.
Doli su do relejnog ubrzivaa u Peseusu i uli u njega. To je
uskomeana zvezdana anomalija strukturno slina Panamskom kanalu ali
ni priblino tako mona, a njeno je dejstvo to, da ritne brod jo jednom
poveavajui mu brzinu do malice iznad sto svetlosti. To je poslednje
ubrzavanje na ovom putu; brod e nastaviti istom brzinom dva i po dana, i
prispeti u Scilu, glavnu stanicu za usporavanje u ovom delu galaksije, gde
e ga zgrabiti sunerasta mrea sila dvadeset svetlosnih minuta u
preniku i usporiti ga do podsvetlosnih brzina radi ulaska u sistem
Abodanca.
Skein provodi skoro itav ovaj period u svojoj kabini, retko jede, vrlo
malo spava. ita skoro neprekidno, opsesivno izvlaei iz bogate brodske
biblioteke irok i kapriciozan izbor knjiga. Rilke. Kafka. Edington, Priroda
fizikog sveta. Louri, uj nas o Gospode sa neba tvog boravita. Elias.
Razuminjin. Diki. Paund. Freise, Psihologija vremena, Grin, San i iluzije Po.
ekspir. Marlou. Torner. Pusta zemlja. Uliks. Srce tame. Beri, Ideja progresa.
Jung. Bihner. Pirandelo, arobni breg. Elis, Na toku. Servantes. Blenhajm.
Fierst. Kits. Nie.
U njegovom umu sve pliva od slika i odlomaka stihova, tu plutaju delovi
dijaloga, i dijalektika kojoj su se poruile skele. On u svako delo uskoi
samo na kratko, kao svraka, traei sjajne parie. Rei stvaraju krljutavi
namaz na unutranjoj strani njegove lobanje. Otkriva da ovo teko
verbalno predoziranje u nekoj maloj meri pomae da se izbegnu
vremenske fuge; njegov je um pritisnut i teretom, moda, vezan ovom
olovnom hrpom pozajmljene mudrosti za pokretnu liniju sadrajnosti, pa
tokom ovog italakog razvrata ree tu liniju prekorauje. Njegov um se
vrtloi. ovek je konopac izmeu ivotinje i natoveka, zategnut preko
provalije. Mom strpljenju je kraj. Vidi, vidi kako Hristova krv lije preko neba!
Jedna kap spasla bi moju duu. Nisam mislio da je smrt odnela tolike. Ovim
fragmentima podupirem svoje ruevine. Hoogspanning. Levensgevaar.
Peligro de Muerte. Electricidad. Opasnost. Dodaj mi koplje. Stari oe, stari
snalaljive, budi i sad i uvek vrsto uz mene. Volite ovu batu? Zato je
vaa? Izbacujem one koji unitavaju! A onda sie do broda, otisnu kobilicu u
talase, napred po boanskom moru. Ne postoji zvanina teorija vremena,
definisana nekim proverenim tekstovima ili univerzalno prihvaena meu
hrianima. Hrianstvo se ne interesuje za isto nauni aspekt ove teme
niti, u irem smislu, njenom filozofskom analizom, izuzev to se opredelilo
za fundamentalno realistiki pogled pa nije moglo priznati, kao to su neke
istone religije priznale, da je temporalna egzistencija ista iluzija. Drhtaj u
bedrima, stvori tamo sve. Sen zid, zapaljen krovt i kulu, i Agamenona
mrtvog. Dostojanstveni, debeli Bak Maligan silazio je niz stepenite, nosei
lavori pene na kome leahu ukrteni ogledalo i brija. U kojima je
dalekim dubinama neba gorela vatra tvojih oiju? Kojim krilima sme on
uzletati? Koja ruka sme vatru uzeti? Ovim fragmentima podupirem svoje
ruevine. Hieronim je opet lud. A onda se osetih kao posmatra neba kad
nova planeta uplovi u njegov vidokrug. Takoe je nedavno postulirano da je
fiziki koncept informacije identian sa fenomenom reverzije entropije.
Psiholog mora ovde dodati nekoliko napomena: meni ne izgleda uverljivo
da je informacija eo ipso identina snazi organizacije, snazi koja unitava
entropiju. Datta. Dayadhvam, Damyata. Shantih shantih shantih.
Svejedno, kad je brod proao kroz Scilu i poeo usporavanje primiui
se planetama sistema Abondanca, periodi fuge ponovu su uestali, tako da
ivi u zamci, bacan izmeu senki koje oko njega sevaju, jueranjice,
sutranjice.
Posle preoptereenja sa Kustakisom pokuao je da nastavi ivot na stari
nain to je bolje mogao. Vratio je Kustakisu novac i ne ekajui da ovaj
zatrai, jer, nije obavio uslugu, niti e ikad moi.
Momentalni prenos materije morae da prieka. Ali je Skein primao
druge klijente. Jo uvek je mogao da uspostavlja ujedinjujui vezu, kako-
tako, ako je priroda zadatka bila na dovoljno niskom nivou, mogao je ak
da postigne i pristojan sinergijski rezultat.
esto je, meutim, njegov rad bio nezadovoljavajui. Ugovori su
raskidani u nezgodnim trenucima ili, bi, opet, njegov mehanizam za
filtriranje popustio, pa bi celokupan sadraj klijentovog uma preao u um
konsultanata. Posledice ovih katastrofa bile su razorne, uplitale su ga u
plaanje ogromnih bolnikih trokova i ponekad u sudske parnice. Bio je
prinuen da honorare ugovara uslovno: nema sinergije, nema plaanja. U
oko polovine sluajeva nije uspevao da zaradi nita, posle sve utroene
energije. A dotle, njegovi trokovi su ostali kao pre: kancelarija ispod
kristalnog svoda, mrea konsultanata, nauno istraivako osoblje koje je
uzimao za saradnike, i sve drugo. Njegovi napori da se odri u poslu
rapidno su praznili bankovne raune koje je ostavio na stranu ba za sluaj
da naie takvo burno vreme.
U njegovom mozgu nisu nali nikakvu organsku povredu. Naravno, o
talentu komunikatora tako malo se znalo, da se medicinskom analizom i
nije moglo mnogo postii. Kad nisu mogli ni da odrede centar iz koga je
komunikator crpao energiju za spajanje, kako bi onda tek odredili gde mu
je povreda? Medicinske arhive nisu pomogle; bilo je jedanaest ranijih
sluajeva preoptereenja, ali je svaki bio fizioloki jedinstven. Rekli su mu
da e se postepeno zaleiti i poslali ga napolje. Ponekad su mu doktori
prepisivali smene terapije: da odbrojava, da trepe u ritmu, da skakue
prvo na levoj nozi pa na desnoj, kao da je pretrpeo udar. Ali on nije
pretrpeo udar.
Neko vreme odravao se u poslu zamahom stare slave. Kasnije, kad se
raulo da je pretrpeo povredu i da je bezvredan, klijenti su prestali da
dolaze. ak ni sistem plaanja samo u sluaju uspeha nije ih privukao. U
roku od est meseci bio je srean ako uhvati jednu muteriju nedeljno.
Oborio je cenu, i to kao da je jo pogoralo stvari, pa ju je opet povisio do
iznosa priblino onome iz doba pre nesree. Za kratko, posao je opet
krenuo, kao da su ljudi stekli utisak da se Skein oporavio. Ipak, radio je
loe, jako loe. Pomuene i nesigurne veze, neoekivane povratne sprege,
problemi sa filtriranjem, gubljenje informacija a poveanje suvinoga.
Otii kod Skeina znai staviti svoj um na kocku, govorilo se sada.
Fuge su jo vie pogorale njegove profesionalne probleme. Nije znao
kad e uleteti u halucinaciju. To se moglo desiti, i deavalo se ne retko, ba
kada je u telepatskoj vezi sa ljudima. Jednom se vratio na kontakt Kustaki-
Nisenson i povukao prestravljenog klijenta u prizore preoptereenja.
Desio se i sluaj, dodue u vreme kad jo nije razumeo o emu je re, da se
prebaci u budunost i povue klijenta sa sobom, u skerletnu dunglu na
formaldehidnoj planeti, a kad se Skein vratio u stvarnost klijent je ostao u
dungli. I tad se moralo platiti obeteenje, jo kako.
Temporalna dislokacija dovela ga je i do toga da slabo procenjuje
verovatnoe. Uzimao je klijente kojima nikako nije mogao biti od koristi, i
traio svoje vreme na njih. Odbijao je ljude kojima je mogao pomoi i pri
tom lepo zaraditi. Poto vie nije bio vrsto usidren u svoju vremensku
liniju, nego je plutao noen nasuminim oscilacijama ak i do dvadeset
godina, pa i vie, u oba pravca, izgubio je ono otro oseanje perspektive
na kom su se nekad zasnivale njegove strune procene. Takoe, stekao je
neuredan izgled i omravio. Proao je kroz oluju duevnih sumnji zbog
kojih je prvo postao toalno religiozan, a zatim sasvim odbacio religiju, sve
u roku od etiri meseca. Menjao je advokate takorei svake nedelje.
Prodavao je vrednosne papire, skoro uvek u najgorem moguem trenutku,
da bi platio raune koji su stizali u slapovima.
Godinu i po posle preoptereenja, formalno se odrekao svoje dozvole za
rad i zatvorio kancelariju. Trebalo mu je jo est meseci da razrei
preostale parnice i zahteve za obeteenjem. Tada, sa ostatkom svog
novca, kupio je kartu za svemirski putniki brod i krenuo u potragu za
svetom purpurnog peska i drvea sa plavim liem, gde, ako ga fuge nisu
zavele na lani trag, moe eventualno nai nain da popravi svoj slomljeni
duh.
Sad se brod vratio u konvencionalni etvorodimenzionalni prostor i
gega se ka planetama brzinom neto manjom od pola svetlosne. Preko
crnih ekrana ire se grupice zvezda; ovaj deo svemira je gusto natrpan.
Kapetan je voljan da pokae Abondancu svakome ko zatrai; to je ovo
sunce boje limuna, vee od zemaljskog, okrueno desetinom sjajnih
planetnih takica. Putnici su uzbudeni. Zuje, cvrkuu, nagaaju, predviaju.
Niko ne uti, sem Skeina. Svestan je koliko ostali izmeu sebe flertuju;
odbacio je ponude nekoliko ena samo tokom poslednja tri dana. Odustao
je od itanja i pokuava da oisti svoj um od svega to je u njega ugurano.
Fuge su se pogorale. Mora da ostavlja ceduljicu samome sebi, sa
porukama u stilu Ti si putnik na brodu koji ide za Abondancu VI i stii e za
koji dan, tako da ne zaboravi koja od njegove tri isprepletane vremenske
linije je ona prava.
 Odjednom je sa Nilom na ostrvu u Meksikom zalivu, i penje se u mali
izletniki brodi. Ovde vreme miruje; stvari izgledaju skoro kao u
dvadesetom veku. Jedra povezana iskrzanim, labavim konopcima.
Bubetava maina prepravljena neveto od unutranjeg sagorevanja na
turbinski rad. Brkati meksiki banditi koji e im danas biti vodii. Nila
nervozno namotava svoju dugu plavu kosu i govori: Hou li dobiti morsku
bolest, Don? Ovaj brod ulazi ba u samu vodu, a? Ne lebdi ba nimalo
iznad?
Strano je arhaian, kae Skein. Zato smo doli.
Kapetan i prvi oficir pokretom ruke pokazuju da se ukrcaju. Huan
Francisko i Sebastijan. Braa. Los hermanos. Ispod debelih oputenih
brkova, metri sjajnih belih zuba. Uz strano urlanje, amac polazi sa
pristanita. Uskoro gradi tronih pastelnih kua nestaje sa vidika, a oni
odmiu neravnomerno ka istoku du obale; na levoj strani im je zelena
priobalna voda, a na desnoj plave dubine. Jutarnje sunce upeklo, pa sve
jae. Jel mogu ja da se sunam, pita Nila. Nije sigurna u sebe; nikad je
nije video ovakvu, ispunjenu oklevanjem, postienu. Meksiko joj je oduzeo
ono njeno Njujorko samouverenje. Paajde, kae Skein. to da ne. Ona
zbacuje svoju odeu. Ispod ima samo kai oko pojasa, na estokom
tropskom svetlu, grudi joj izgledaju bele i ranjive, a male bradavice
izbledelo roze. Skein je prska zatitnim sprejom, i ona se oprua po palubi
poleuke. Los hermanos zure gladno i razgovaraju izmeu sebe tihim
potmulim tonom. Ne na panskom. Moda je to jezik Maja? Ovdanje
stanovnitvo nikad nije od turista prihvatilo naviku olake golotinje. Nila,
kojoj je oigledno jo nelagodno, prevre se i lee potrbuke. Njena iroka
glatka lea blistaju.
Huan i Francisko poviu iz sveg glasa. Skein prati njihove ispruene
prste. Delfin! Ima ih desetak, poskakuju oko pramca, plivaju tek koji metar
ispred brodia, iskau visoko a zatim zasecaju u plavu vodu. Nila sa malim
radosnim cikom juri do ograde da pogleda izbliza. Ali nabacuje ruku preko
golih grudi. Ne mora to, mrmlja Skein. Ona se i dalje pokriva. Kako su
krasni, kae meko. Sebastijan im prilazi. Amigo, kae. Oni moji
prijatelji. Razigrani delfini posle nekog vremena nestaju. Brodi se trza i
propinje dalje, stalno u blizini prekrasne prazne palmovite obale ovoga
ostrva. Kasnije bacaju sidro, pa on i Nila plivaju sa maskama, pijuniraju
koralne vrtove. Kad se opet izvuku na palubu, skoro je podne. Sunce je
strano. Ruak pita Francisko. Mi pravimo dobar ruak vama sad. Nila
se smeje. Vie ne skriva svoje telo. Umirem od gladi, uzvikuje.
Mi pravimo dobar ruak vama, kae Francisko iroko naceren, i polazi
sa Huanom preko ograde. U pliaku, jasno ih vidi, blizu belog peska dna.
Imaju puke na komprimirani vazduh, sa kopljima; zadravaju dah i
unjaju se. Skein prekasno shvata ta rade. Francisko izvlai uzdrhtalog
lankovitog jastoga iza stene. Huan probada ogromnu belu krabu. Grabi i
tri koljke, izbija na povrinu, istovaruje svoj plen na palubu. Stie
Francisko sa jastogom. Huan, opet ispod vode, harpunira drugog jastoga.
Te ivotinje nisu mrtve, puze tuno u krug po palubi, dok se sue. Zgroen,
Skein se obraa Sebastijanu: Recite im da prestanu. Nismo toliko gladni.
Sebastijan, koji pravi neku vrstu salate, smei se i slee ramenima.
Francisko je doneo jo jednu krabu, veu od prve. Dovoljno je, kae
Skein. Basta! Basta!
Huan, sa koga lije voda, baca pred njih jo tri koljke. Vi dobro
plaate, kae. Mi vama dobar ruak. Skein odmahuje glavom. Ova
paluba postaje klanica za ivot okeana. Sebastijan sada energino
razvaljuje koljke, vadi meso, baca ga u ogromnu iniju da se marinira u
nekoj utozelenoj tenosti. Basta, vie Skein. Da li je to prava re na
panskom? U italijanskom jeste, siguran je. Los hermanos imaju izraze lica
kao da im je neto smeno. More je puno ivota, kao da mu govore. Dajemo
vam dobar ruak. Iznenada, erupcija vode, to je Francisko, nosi neto
ogromno. Kornjau! Dvadeset, dvadeset pet kilograma! Vrag je odneo alu.
Ne, kae Skein. Sluajte, ja ovo moram da zabranim. Ove kornjae su
skoro izumrle. Razumete to? Muerto. Perdido. Desaparacido. Neu da
jedem kornjau. Bacite je nazad. Bacite je nazad. Francisko se smei.
Odmahuje glavom. Spretno vezuje kornjaina peraja konopcem. Huan
kae: Ne za ruak, senjor. Za nas. Za da prodamo. Mucho dinero. Skein
nita ne moe da uini. Francisko i Sebastijan poinju do komadaju krabe i
jastoge. Huan sipa biber u iniju gde se mariniraju koljke. Delovi mrtvih
ivotnja razasute su po palubi. Dakle, mrtva sam od gladi, kae Nila.
Skinula je sad ak i kai koji je oko pojasa imala. Kornjaa posmatra itavu
scenu svojim klikerastim oima. Skein se strese. Auvic, razmiija on.
Huhenvald. Za ivotinje je Huhenvald svakog dana.
Purpurni pesak, drvee sa plavim liem. Na zapadu, nedaleko odavde,
oran more svetluca pod limunutim suncem.
 Nema jo mnogo da se ide, kae ovek sa licem poput lobanje, lice-
lobanja. Stii e. Samo treba koraati.
Zaduvao sam se, nemam daha, kae Skein. Ovi bregovi...
Dvaput sam stariji od tebe, a idem bez problema.
U boljoj si kondiciji. Ja sedim u svemirskim brodovima ve mesecima i
mesecima.
Samo jo malo, kae, lice-lobanja. Oko sto metara od obale.
Skein gazi dalje. Vruina je strana. Njegova stopala teko nalaze
oslonac u pesku koji se izmie. Dvaput se saplie o crnu lozu-puzavicu, iji
mesnati izdanci formiraju mreu desetak santimetara ispod povrine;
namotaji ove loze stre iz peska tu i tamo. ak pretrpi i kratku fugu, skok u
prolost u trajanju od sedam sekundi, vidi jedan svoj boravak u Jerusalimu.
Negde u jezgru svog duha, nalazi da je to zabavno: skok u prolost unutar
skoka u budunost. Koncentrine halucinacije sadrane jedna u drugoj.
Kad se fuga zavri, vidi sebe kako ustaje i otresa pesak sa odee. Deset
koraka potom, lice-lobanja ga zaustavlja i kae: Evo, pogledaj dole u
jamu.
Skein vidi pravo ispred sebe levkast krater, moda pet metara u
preniku na nivou tla, suen do polovine toga na svom dnu, a dno je est ili
sedam metara nie od okolnog tla. Jama ostavlja utisak, Skein misli da je
serija perfektnih krugova koji zajedno daju kupu, odrezanu na dnu. Strane
su glatke i tvrde, skoro postavljene, a pesak ima braon nijansu. U jami, na
ravnom podu, mirno lei neto to izgleda kao zlatna ameba ne, vea od
velike make. Na leima ima grbu koju popreno prelazi red okruglih
crnoplavih oiju!. Tamo gde se dodiruju telo i tlo, vidi se blago zeleno
zraenje.
Sii dole kod nje, kae lice-lobanja. Njena mo opada sa kubom
rastojanja, odavde je ne moe osetiti. Silazi. Pusti da preuzme vlast nad
tobom. Spoj se sa njom. Postigni spajanje, Skein, postigni spajanje!
I ta, ona e me izleiti? Tako da opet bude kao pre ovih problema?
Ako je pusti da te izlei, onda i hoe. Ona to eli. To je potpuno
bezopasan organizam. Hrani se tako to popravlja oteene due. Pusti je u
svoju glavu, pusti je da nae oteeno mesto. Slobodno, imaj poverenja u
nju. Silazi.
Skein drhti na ivici jame. Ono stvorenje dole tee i vrtloi, postaje prvo
dugo i uzano, pa visoko i zgreno, pa se opet oputa u svoju u osnovi,
krunu formu. Amebina boja postaje dublja, postepeno prelazi skoro u
skerletnu, a zraenje se pomie ka utom. Kao da se protee i gladi. ini se
da ga eka. eljno, reklo bi se. To je ono to je tako dugo traio, putujui od
jedne do druge zamorne planete. Traio je oveka sa licem isuenim skoro
do lobanje, purpurni pesak, jamu, i ovo bie. Skein smie sandale sa nogu.
ta imam da izgubim? Jedan trenutak sedi na rubu jame; onda se sulja dole,
kliza, i prizemljuje mekano, blizu bia koje ga eka. I odmah osea amebinu
snagu.
Ulazi u prostor nalik na ogromnu praznu peinu, to je katedrala Hagia
Sofia. Nekoliko Turaka vodia naslanja se na ogromne mermerne stubove,
ekajui i nadajui se poslu. Turisti vuku noge unaokolo, itajui jedni
drugima iz jeftinih plastinih knjiica, vodia za turiste. Jedan mlaz
svetlosti prodire kroz neki neverovatno postavljeni prorez i razbija se o
muslimansku propovedaonicu. Skeinu se ini da uje zvonjavu zvona i da
osea u nozdrvama neko bockanje kao od mirisa tamjana. Ali kako to moe
biti? Hrianski obredi se ovde ne obavljaju ve hiljadu godina. Turin
iznie pred njim. Da vam pokaem mozike?, kae. Mozike. Da vam
objasnim ovu divnu graevinu? Samo dolar. Ne? Moda razmena novca?
Menjam vrlo povoljno. Dolari, marke, eurokredit, ta; Vi engleski govorite?
Pokaem mozike? Turin izbledi. Zvona jaaju. Red svetenika
priklonjenih glava, u belim svilenim odedama, prolazi kraj oltara i peva
na - kom to jeziku? Grkom? Plafon je ukraen dragim kamenjem. Svuda
svetlucanje zlatnih ploa. Skein doivljava strahotnu kompleksnost
katedrale, koja sada vri od ivota, itava mala vasiona obuhvaena ovom
pomrinom, hiljadu kapela krcatih vernicima, dugi redovi onih to ekaju
da piaju u podzemnim hodnicima, pa trite na balkonu, gde ogrlice sa
dragim kamenjem prelaze iz ruke u ruku uz mrmljanje i pogaanje, raaju
se bebe iza alabesterskih sarkofaga, zvona jecaju, vojvode pozdravljaju
jedan drugog klimanjem glave, oblaci tamjana kolutaju se ka svodu, figure
na mozicima su ive, prave ka tebi znak krsta, smekaju se, domahuju
poljupce, sada se i stubovi kreu, svijaju se levo i desno i pritom postaju
debeli oko pasa, itava kolosalna struktura se pomie i tee i topi. A Turci
kao balet. Pokaem mozike? Novac menjam. Dopisnice? Suveniri Istanbula?
Ameriko lice, punano, roze: Vi ste Don Skein, zar ne? Onaj komunikator?
Radili smo zajedno na spajanju velike fuzione komore pedeset tree. Skein
odmahuje glavom. Mora biti da ste pogreili, kae na italijanskom. Nisam
taj. Pardon. Pardon. I pridruuje se koloni svetenika, koji pevaju.
 Pesak je purpuran, a drvee ima plavo lie. Limunsko sunce baca
svetlost po oran moru. Od sletanja je proao jedan sat. Skein razgleda
panoramu sa najvieg sprata zgrade terminala, i vidi da se du oblinje
plae uzdie red ogromnih hotela. Odmah osea promaaj: ne bi trebalo da
bude hotela. Na onoj pravoi planeti nema takvih kula; prema tome ovo je
jo jedna od pogrenih planeta.
Pokuava da vrati sebe u vremenski sled i pritom trpi potpunu
dezorjentaciju. Gde sam? Na putnikom brodu koji se blii Abondanci VI.
ta to vidim? Vidim jednu planetu koju sam ranije posetio. Koju? Onu sa
hotelima. Ta je trea od sedam slinih, jel tako?
Ovu je planetu viao ranije prilikom skokova u budunost. Mnogo pre
polaska sa Zemlje na veliku potragu, viao je te hotele, tu plau. Sad to
opet gleda, ali to je skok u prolost. To ga mui. Mora se truditi da sebe
sagledava kao taku koja putuje kroz vreme, ali posmatra pejza as iz
jedne, as iz druge perspektive.
Vidi ranijeg sebe na terminalu. Nekad je trebalo rei, budueg sebe.
Kakva je to pometnja, kakvo nepotrebno petljanje! Traim jednog starog
oveka sa Zemlje, kae Mora biti da je star oko sto, sto dvadeset godina.
Lice kao u kostura, praktino sama kost i koa. Sav izgleda kao da e se
slomiti. Ne znate takvog? Dobro, a moete li mi rei, postoji li na ovoj
planeti jedna forma ivota otprilike ove veliine, jedna kao grudva zlatnih
pihtija, koja ivi u jamama dole uz obalu mora i... Ne? Da pitam, kaete,
nekog drugog? Naravno. Moe li i jedna hotelska soba? Kad sam ve
prevalio toliki put.
Pronalaenje pogrenih planeta ve poinje da ga zamara. Kakva
glupost je ovo, straiti svoju poslednju uteevinu na traganje za svetom
vienim samo u snu! ovek bi oekivao da planete sa purpurnim peskom i
drveem plavoga lia budu sasvim izuzetna stvar; ali ne, u jednoj
beskonanoj vasioni moete nai bilo ta u deset raznih varijanti, i evo gde
je potroio skoro polovinu para uza lud, i skoro godinu vremena, da bi
posetio dve planete i sad ovu treu ne nalazei ono to trai.
Ide u hotel koji su mu nali.
Plaa je puna kupaa, veina su Zemljani. Skein prolazi izmeu njih.
ujte, eleo bih da kae, ja imam problem sa mozgom, jedna stara povreda,
i zbog toga imam vizije samog sebe u prolosti i budunosti, a u jednoj od
tih vizija viam mesto gde ivi ovek sa glavom nalik na lobanju koji me
odvodi do jedne vrste amebe u jami, i ta ameba moe da me izlei, ako je
ovo jasno onda znate ta hou da kaem. Na toj planeti je pesak purpurne
boje a drvee ima plavo lie ba kao ovde, i ja raunam da ako budem
dovoljno dugo iao sigurno moram da naiem na lice-lobanju i na amebu?
Vidite? Shvatate? A moda ovo i jeste ta planeta, samo sam ja na
pogrenom mestu na njoj. ta da preduzmem? ta mislite, ima li stvarno
neke nade za mene? Ovo je trei svet. Zna da mora da poseti nekoliko
pogrenih pre nego to nae onaj pravi. Samo, koliko? Koliko? I kad e
saznati da je na pravom?
Stoji utke na plai, osea kako ga zahvata zbunjenost, pada u fugu,
baen je na sledei svet. Debeli, prijateljski raspoloeni konzul Pingalora.
ovek sa licem koje potsea na lobanju? Ne, ne bih mo gao da kaem da
znam takvog.
ta je ovo, pita se Skein, svet koji sam ve posetio ili neki gde u tek
ii? Zasenjuju ga mnogostruki slojevi iluzije. Prolost i budunost i
sadanjost su oma oko njegovog vrata. Pomine ravni realnosti; filmovi
dogaaja koji se meusobno presecaju. Purpurni pesak, plavo drvee. Koja
planeta je to? Koja? Evo ga opet na plai punoj sveta. Limunuto sunce i
oran more. Evo ga nazad u kabini putnikog svemirskog broda. Vidi
cedulju sa sopstvenim rukopisom: Ti si putnik na brodu koji ide za
Abondancu VI i sii e za koji dan. Znai sve je bilo vizija. Biveg ili
budueg? Vie nije u stanju to da razazna. Zbunjuju ga te jednake planete.
Purpurni pesak. Plavo lie. Kad bi bar znao kako da zaplae.
Za dananje spajanje nisu pripremljeni klijent i konsultant, nego klijent i
klijent. Skein e uspostaviti vezu izmeu jednog mukarca i jedne ene, i to
Mihaelsa i gospoice Sumpeter. To je spajanje neobine, intimne vrste.
Mihaels se enio est puta, a neki od tih brakova zavrili su se, izgleda,
razvodom pod izuzetno ravim okolnostima. Gospoica Sumpeter, koja je
prilino bogata, voli Mihaelsa ali mu ne veruje sasvim; eli da mu malo
zaviri u mozak pre nego to stavi palac na branu kocku. Skein je na usluzi.
Honorar je ve prebaen na njegov tekui raun. Ne daj da branoj vezi
iskrenih, prepreka budem. Ako joj se ne dopadne ono to bude videla u dui
svoga dragoga, moda venanja nee biti, ali Skein je svoje ve naplatio.
Jedan pipak njegovog uma ide ka Mihaelsu. I jedan ka gospoici
Sumpeter. Skein otvara svoje filtre. Sad ete se po prvi put sresti, kae
im. Mihaels tee ka njoj. Gospoica Sumpeter tee ka njemu. Skein je samo
provodnik, cev. Kroz njega prolaze ambicije, izdajstva, neuspesi, tatine,
pogoravanja, rasprave, podlosti, starosne elje, velikodunosti, stidovi i
ludosti ova dva ljudska bia. Ako eli, moe da razgleda najintimnije
grene stvari gospoice Sumpeter i najmranije enje njenog budueg
mua. Ali njega to ne interesuje. Takve stvari gleda svaki dan. Nije mu
zadovoljstvo da pijunira due ovo dvoje. Zar bi hirurga uzbudilo da vidi
Falopijeve cevi gospoice umpeter, ili da Mihaelsu vidi pankreas? Skein
samo radi svoj posao. Nije voajer, nego komunikator. Sebe smatra javnim
slubenikom.
Kad prekine kontakt, to dvoje su u suzama.
Volim te!, cvili ona.
Bei od mene! mrmlja on.
Purpurni pesak. Plavo lie na drveu. Uljasto oran more.
Lice-lobanja kae: Zar nikad nee uvideti da je uzronost iluzija,
Skein? Ideja da postoji posledini niz dogaaja samo je obmana.
Nameemo neki red svom ivotu, govorimo o strelici koja pokazuje smer
proticanja vremena, kaemo da vreme tee od dogaaja A pre ko B i C pa
sve do Z, pretvaramo se da je sve lepo linearno. Ali nije, Skein. Nije.
To mi uporno govori.
Oseam se obaveznim da probudim tvoj duh, da vidi istinu. Moe doi
B pre A, a Z pre oba. Veina nas ne voli to tako da sagledava, zato
sreujemo stvari u obrazac koji nam se ini loginijim, ba kao to e pisac
romana staviti motiv pre ubistva, a ubistvo pre hapenja. Ali univerzum
nije roman. Ne moemo prisiliti prirodu da imitira umetnost. Sve je
nasumino, Skein, nasumino, nasumino!
Pola miliona?
Pola miliona.
Znate da nemam tako neto.
Da ne gubimo vreme, gospodine Kustakis. Posedujete imovinu.
Zaloite je kao garanciju. Kredit se lako dobija.
Skein gleda pronalazaa dok ovaj obezbeuje zajam. Sad moemo da
ponemo, kae. Zatim svome stolu: Dovedi Nisensona u stanje
spremnosti za prijem.
Kustakis kae: Prvo da mi neto razjasnimo. Taj ovek e videti sve to
imam u glavi? Dobie pristup mojim tajnama?
Ne. Ne. Komunikaciju veoma paljivo filtriram. Nita nee prei iz
vaeg mozga u njegov sem prirode problema koji elite da sa vladate. Nita
iz njegovog uma nee doi ovamo sem odgovora.
 A ako ne bude imao odgovor?
Imae.
A ako on posle i sam ue u biznis kao prevoznik?
On je vezan ugovorom, kae Skein oporo. Nikako ne bi mogao. A sad,
idemo. Poleemo zajedno.
Skein? Skein? Skein? Skein?
Vetar je sve jai. Pesak baen u visine zasiveo je nebo. Skein se pentra iz
jame, izlazi i lei pored ruba, teko diui. Lice-lobanja mu pomae da
ustane.
Ovu seriju slika Skein je gledao ve stotiinama puta.
Kako je? pita lice-lobanja.
udno. I dobro. Glava mi je tako bistra!
Postigao si spajanje tamo dole?
O, da. Da.
I?
Mislim da sam izleen, kae Skein sav zaprepaen. Vratila mi se
snaga. Ranije, zna, oseao sam se kao skresan do samih kostiju,
minimalna verzija mene samoga. A sad. A sad.. Isprua pipak svesti.
Dotie um oveka sa licem nalik na lobanju. Oseti staklastu povrinu; taj
drugi um moe dodirnuti, ali ne i ui u njega. Zar si i ti komunikator?,
pita Skein sa strahopotovanjem.
Na neki nain. Oseam da me dotie. Sad ti je bolje, zar ne?
Mnogo. Mnogo. Mnogo.
Kao to sam ti i govorio, Dobio si drugu priliku, Skein. Tvoj talenat je
ponovo uspostavljen. Ljubaznou nae prijateljice u jami. One vole da
pomau.
Skein? Skein? Skein? Skein?
O vremenu mislimo kao o neemu to tee ili kao o neemu trajnom.
Problem je, kako pomiriti te dve koncepcije. Sa isto formalistike take
gledita nema tekoe, jer se osobine koje su u pitanju mogu pomiriti
naelom duratio successiva. Svaka jedinica za merenje vremena ima
osobinu tekue trajnosti: jedan sat protie dok traje i samo dok traje.
Njegov tok je prema tome identian sa njegovim trajanjem. Ovako gledano,
vreme je prolazna stvar, ali njegovo isticanje traje.
U ranim mesecima svoje nevolje doiveo je, u fugama, mnoge scene iz
budunosti. Viao je sebe ispred zamka iz devetnaestog veka, viao je sebe
u kancelarijama mnogih advokata, viao je sebe u hotelima, u staninim
zgradama, u svemirskim putnikim brodovima, pratio je sopstvene
rasprave o prirodi vremena sa lice-lobanjom, gledao je sebe kako drhti na
ivici jame, i kako izlazi izleen, pratio je svoje lutanje od sveta do sveta u
trajanju za onim purpurnopeanim i plavolisnim koji e biti pravi. Kako
se vreme odmotavalo, veina tih skokova u budunost posluno se smesti
u tok sadanjice; stvarno je doao do zamka, stvarno je lutao kroz one
nekorisne svetove. Sada, dok se primie Abondanci VI, doivljava jako
mnogo skokova u prolost i tek poneki u budunost, a i ti su ogranieni na
prilino kratak raspon budueg vremena, koji pokriva njegovo pristizanje
na Abondancu VI, njegov prvi susret sa lice-lobanjom, put do jame, i
sopstveni izlazak, po ozdravljenju, iz jame. Nikad nita iza te konane
scene. Pita se nee li njegovo vreme istei na Abondanci VI.
Brod prispeva na Abondancu VI pola dana pre roka. Kao i obino, treba
izdrati postupak dekontaminacije, i dok oni traju Skein se odmara u
svojoj kabini, brojei minute do slobode. Ispunjen je udnim pouzdanjem
da e upravo na ovom svetu nai lice-lobanju i blagotvornu amebu.
Dodue, tako se oseao i ranije, gledajui iz drugih svemirskih putnikih
brodova na druge planete sa odgovarajuim bojama, pa se svaki put
prevario. Meutim, intenzitet njegovog pouzdanja sada je sasvim drukiji.
Sad je siguran da je traganju ovde kraj.
Iskrcavanje poinje, kau zvunici.
Pridruuje se putnicima, koji izlaze jedan po jedan. Drugi se smee, grle,
apuu; tokom ovog putovanja stvorena su nova prijateljstva pa i parovi.
On ostaje po strani. Njemu niko ne kae do vienja. Izlazi u sjajno
osvetljenu zgradu stanice, staklenu kocku jednaku svim drugim
terminalima rasutim po hiljadama planeta do kojih je ovek stigao. Mogao
bi pristizati u ikago ili Johanesburg ili Bejrut; videli bi se, isto ovako,
nosai, slubenici za rezervacije, carinici, hotelski agenti, taksisti, vodii,
Kuga jednoobraznosti iri se vasionom. Skein izlazi teturajui se kroz
carinske vratnice, i ve ga napadaju. Hoete li taksi, sobu u hotelu, ensku,
mukog, hoete li vodia, ili besplatan komad zemlje u vlasnitvo pod
uslovom da podignete kuu i nastanite se trajno, hoete li posluitelja,
kartu za Abondancu VII, da iznajmite kola, prevodioca, banku, telefon? Ova
galama izaziva kod Skeina tri uzastopne fuge od po deset sekundi, sve tri
unazad: vidi jedan kini dan u Tiera del Fuego, to jest Ognjenoj zemlji u
Argentini, zatim vidi sebe kako telepatski povezuje jednog prireivaa
nebeskih predstava sa konsultantom, radi usavravanja scenarija za
najnoviju akrobaciju, i vidi sebe kako stavlja dian na kocku i poinje da
diktira ugovor sa Kustakisom. Onda Nikolas Kustakis izbledi, terminal se
opet pojavljuje, i Skein shvata da ga je neko uhvatio za levu ruku tano
iznad lakta. Koati prsti bolno se zarivaju u njegovo meso. To je ovek sa
licem kao lobanja. Poi sa mnom, kae. Odveu te tamo gde eli da
stigne.
Ovo nije samo jo jedan skok u budunost, nadam se? pita Skein,
tano onako kako je mnogo puta viao da e pitati. Mislim, to si stvarno ti
doao da me povede?
Lice-lobanja daje odgovor koji je Skein toliko puta uo prilikom fuga:
Ne, ovog puta nije skok u budunost. Stvarno sam doao po tebe.
Hvala bogu. Hvala bogu. Hvala bogu.
Idemo ovamo. Paso ti je pri ruci?
Poznate rei. Skein je spreman da uvidi da je to bila samo fuga, oekuje
da bude svakog trenutka baen u razoaravajuu realnost. Ali ne. Ova
scena ne gubi vrstinu. Ostaje. Ostaje. Konano je sustigao ovu scenu,
prestigao je i obuhvatio je, kao biser, naborima prezenta. Izlazi iz
terminala. Lice-lobanja mu pomae da sredi formalnosti. Kako je sasuen!
Kakve vatrene oi, koje izmravelo lice! oveka zastrauju koati svodovi
koji napinju kou ela. Pa obraz kao sasueni pergament. Skein oslukuje,
nee li uti kako rebra zveckaju. Jedan estok udarac, i nita ne bi ostalo,
samo oblak bele praine koja bi se onda polako slegla.
Znam za tvoju tekou, kae lice-lobanja. Upao si u eljusti entropije.
Entropija te prodire. Ona povreda tvog uma, to te je gurnulo u situaciju sa
kojom ne moe da izae na kraj. Mogao bi, kad bi samo nauio da se
adaptira na prirodu percepcija koje sada prima. Ali to ba nee, a? E pa,
ovde moe d da se izlei, rekao bih. Da se manje-vie izlei. Vodim te
na to mesto.
ta misli time, da bih mogao da kontroliem situaciju kad bih se
adaptirao?
Povreda te je oslobodila. Pokazala ti je istinu o vremenu. Ali ti odbija
da je vidi.
Koju istinu?, pita Skein mirno.
Jo uvek pokuava da veruje da vreme tee uredno od alfe do omege,
od jue kroz danas do sutra, govori lice-lobanja dok polako hodaju kroz
terminal. Ali nije tako. Ideja da vreme tee napred je varka koju sebi
nameemo u detinjstvu. Apstrakcija, bazirana na optoj saglasnosti ljudi,
da bi se moglo lake snalaziti u pojavama. Istina je da su dogaaji
nasumini, tok vremena je samo naa zajednika halucinacija, a ako vreme
uopte nekad tee, onda tee u svim pravcima' istovremeno. Prema tome
...
ekaj, kae Skein, Kako objanjava zakone termodinamike?
Entropija se poveava, a raspoloiva energija neprestano smanjuje;
vasiona se kree ka onom konanom mirovanju.
Zar?
Drugi zakon termodinamike . . .
On je jedna apstrakcija, kae lice-lobanja, koja na alost ne odgovara
situaciji u stvarnom univerzumu. Nije to nikakav boanski zakon. To je
samo matematika hipoteza koju su razvili ljudi nemoni da uoe pravo
stanje stvari. Potrudili su se to su bolje mogli da sve injenice objasne
nekim okvirom njima razumljivim. Njihovi zakoni formuliu verovatnou,
ako se poe od uslova koji vladaju u zatvorenom sistemu, pa ako
izaberemo odgovarajui zatvoreni sistem, onda drugi zakon
termodinamike neto pokazuje i koristan je. Meutim, za vasionu kao
celinu naprosto ne vai. Ne postoji strelica koja bi pokazivala pravac toka
vremena. Entropija ne mora da se poveava. Prirodni procesi mogu se i
vraati unatrake. Uzroci ne idu uvek pre posledica. Zapravo, sami pojmovi
uzroka i posledice su prazni. Ne postoje nikakvi uzroci i nikakve posledice,
ve samo dogaaji, spontano nastali, koje mi u svojim svestima sreujemo
u obrasce redosleda.
Ne, mrmlja Skein. To je ludilo!
Nema obrazaca. Sve je nasumino.
Ne.
Zato ne prizna? Mozak ti je povreen; uniten je tvoj centar
vremenskog opaanja, onaj vor pomou kojeg ljudi nameu nerealni red
dogaajima. Pregoreo ti je vremenski filter. Pristupani su ti prolost i
budunost ba kao i sadanjost, Skein: moe kud hoe, moe da
posmatra promicanje dogaaja u onom pravom svetlu. Samo, nisi bio
spreman da odustane od starih navika u razmiljanju. Jo uvek se trudi
da nametne uobiajeni entropijski red stvarima, iako sada nema
mehanizam za to, i zato te konflikt izmeu onog to misli da opaa gura
u ludilo. A?
Otkud ti zna sve to o meni?
Lice-lobanja kae: Ahah. Pa stradao sam na isti nain kao ti. Odavno je
to bilo, kad sam osloboen vremenske linije, preoptereenjem one vrste
kao to se tebi dogodilo. Ali imao sam godine i godine na raspolaganju da
se pomirim sa novom stvarnou. U poetku sam bio prepadnut kao i ti.
Sad razumem. Slobodno se kreem. Znam stvari, Sikein.
Promuklo i tiho se nasmeje. Treba ti, meutim, odmor. Soba, krevet.
Vreme za razmiljanje. Hajd. Nema vie urbe. Na pravoj si planeti; uskoro
e biti O.K.
Dalje, povezivanje uveanja entropije sa strelicom vremena nije ni u
kom sluaju kruenje u definiciji: u stvari, takvo povezivanje nam govori i
to e se desiti prirodnim sistemima u vremenu, to jest proticanjem
vremena, i ta mora biti vremenski sled unutar serije razliitih stanja
jednog sistema. Na primer, esto smo u stanju da odredimo kakav je bio
redosled u vremenu nekih dogaaja koristei samo vezu vreme-entropija,
ne pominjui nikakve satove niti veliine vremenskih intervala u odnosu
na sadanjost. Procenjujui to je bilo pre a ta posle, esto se oslanjamo
na svoje iskustvo (iako nemamo nikakvo izriito saznanje o zakonu
poveanja entropije): znamo, na primer, da za komad gvoa na
otvorenom prostoru stanje istoe metala mora biti pre a stanje
zaralosti povrine posle, ili, isto tako, znamo da e ve ostavljen na
vrelini sunca biti suv posle, a ne pre, pune nakvaenosti.
Napeta, vlana no grmljavine i vremenskih oluja. Leei sam u
prevelikoj hotelskoj sobi, pet kilometara daleko od purpurne obale, Skein
trpi i pati, izloen estokim naletima fuga.
Sluajte, ja ovo moram da zabranim. Ove kornjae su skoro izumrle.
Razumete to? Muerto, Perdido, Desaparecido. Neu da jedem kornjau.
Bacite je nazad. Bacite je nazad.
Drago mi je to vam je odobren drugi prolazak, gospodine Skein.
Naravno, niko nije ni sumnjao u to. elim vam dug i srean novi ivot,
gospodine.
Sii dole kod nje. Njena mo opada sa kubom rastojanja, odavde je ne
moe osetiti. Silazi. Pusti da preuzme vlast nad tobom. Spoj se sa njom.
Postigni spajanje, Skein, postigni spajanje!
Da vam pokaem mozike? Da vam objasnim ovu divnu graevinu?
Samo dolar. Ne? Moda razmena novca? Menjam vrlo povoljno.
 Prvo da neto razjasnimo. Taj ovek e videti sve to imam u glavi?
Dobie pristup mojim tajnama?
Volim te!
Bei od mene!
Zar nikad nee uvideti da je uzronost iluzija, Skein? Ideja da postoji
posledini niz dogaaja samo je obmana. Nameemo neki red svom ivotu,
govorim o strelici koja pokazuje smer proticanja vremena, kaem da
vreme tee od dogaaja A preko B i C pa sve do Z, pretvaramo se da je sve
lepo linearno. Ali nije, Skein. Nije.
Doruak je na verandi obrasloj liem. Jutarnje svetlo sa zapada, pod
kojim drvee svetluca ultramarinplavo. Pridruuje mu se lice-lobanja.
Skein potajno motri na pergamentno lice. Da li je sve iluzija? Moda je on
iluzija.
Hodaju prema moru. Znatno pre podneva, stiu do obale. Lice lobanja
pokazuje prstom prema jugu, i oni kreu du same obale; peaenje
postaje malo napornije, jer esto nailaze na mesta gde peska nema, a tad
moraju zai dublje prema kopnu, moraju se pentrati po kvarcnim
strminama. udovini starac je neumoran. Tad zastaju da se odmore,
uei na praiskonskom purpurnom alu zaravnjenom nedavnom plimom,
i debata o vremenu se nastavlja, i Skein uje rei koje mu odjekuju u glavi
ve etiri godine ili vie. Kao da je sve dosad bilo proba, kao da je dosad
uvebavao za predstavu koja sad poinje. Na pozornici je.
Zar nikad nee uvideti da je uzronost iluzija, Skein?
Oseam se obaveznim da probudim tvoj duh, da vidi istinu.
Vreme je okean, dogaaji doplove do nas isto tako sluajno kao mrtve
ivotinje na talasima.
Za svaki dijalog Skein daje taan lagvort.
Ne mogu to da prihvatim. Ta je teorija demonska, haotiarska,
nihilistika.
Ti to kae, posle svega to si doiveo?
Kaem i kazau. Ono to sam doiveo je duevna bolest. Moda sam ja
pomeao svoje klikere, ali vasiona nije.
Upravo obratno. Tek si nedavno stekao zdravlje duha i poeo da
sagledava stvari kakve one jesu. Problem je samo to ne priznaje dokaze
koje si poeo da via. Tvoji filtri su uklonjeni, Skein! Otresao si se iluzije
linearnosti! Sad ima priliku da pokae svoju otpornost. Naui da ivi sa
stvarnom stvarnou. Odustani od tog smenog posla nametanja vetakog
reda prirodnome toku vremena. Pa zato bi posledica dola posle uzroka?
Zato ne bi posle drveta nastalo seme drveta? Zato mora uporno da se
dri beskorisnog, otvorenog, otrcanog, nedostojnog sistema lanog
vrednovanja iskustva, kad si uspeo da se oslobodi ...
Prestani! Dosta vie! Dosta! Dosta!
Ve je rano popodne, oni su mnogo kilometara daleko od hotela, i jo
uvek se dre to je mogue blie obali. Teren je neravan i izdeljen, ponegde
vornovati prsti stene doseu skoro do same vode, a Skeinu je hodanje i
tee nego to mu se u vizijama inilo. Nekoliko puta zastaje, zadihan, i
potrebno mu je podsticanje da bi se pokrenuo.
Nema jo mnogo da se ide, kae lice-lobanja. Stii e. Samo treba
koraati.
Zaduvao sam se, nemam daha. Ovi bregovi...
Dvaput sam stariji od tebe, a idem bez problema.
U boljoj si kondiciji. Ja sedim u svemirskim brodovima ve mesecima i
mesecima.
Samo jo malo, kae lice-lobanja. Oko sto metara od obale.
Skein odmie, po stranoj vruini. Saplie se u pesku; znoj mu ulazi u oi
i zaslepi ga; za kratko trpi od fuge, doivi skok u prolost. Evo, kae lice-
lobanja konano. Pogledaj dole, u jamu.
Skein uoava kupasti krater. Ugleda zlatnu amebu.
Sii dole kod nje. Njena mo opada sa kubom rastojanja, odavde je ne
moe osetiti. Silazi, kae lice-lobanja. Pusti da preuzme vlast nad tobom.
Spoj se sa njom. Postigni spajanje, Skein, postigni spajanje!
I ta, ona e me izleiti? Tako da opet budem kao pre ovih problema?
Ako je pusti da te izlei, onda i hoe. Ona to eli. To je potpuno
bezopasan organizam. Hrani se tako to popravlja oteene due. Pusti je u
svoju glavu; pusti je da nae oteeno mesto. Slobodno, imaj poverenja u
nju. Silazi.
Skein drhti na ivici jame. Ono stvorenje dole tee i vrtloi, postaje prvo
dugo i uzano, pa visoko i zgreno, pa se opet oputa u svoju, u osnovi,
krunu formu. Amebina boja postaje dublja, postepeno prelazi skoro u
skerletnu, a zraenje se pomie ka utom. Kao da se protee i gladi. ini se
da ga eka. eljno, rekio bi se. To je ono to je tako dugo traio, putujui od
jedne, do druge zamorne planete. Traio je oveka sa licem isuenim skoro
do lobanje, purpurni pesak, jamu, i ovo bie. Skein smie sandale sa nogu.
ta imam da izgubim? Jedan trenutak sedi na rubu jame; onda se sulja
dole, kliza, i prizemljuje mekano, blizu bia koje ga eka. I odmah osea
amebinu snagu. Neto kao da mu se lako oealo o mozak. Taj dodir ga
podsea na asove prakse tokom njegovog prvog prolaska, za vreme kojih
su mu instruktori pokazali kako da razvije svoj talenat Neki prsti
ispipavaju njegovu svest. Hajde, uite, kae im on. Otvoren sam. Otvoren
sam. I gle, sad je u kontaktu sa biem iz jame. Nema rei. Dvosmerni tok
neopisivih sila jedina je veza; jedni oblici ulaze u njegov um, drugi izlaze.
Univerzum se muti. Nije vie siguran gde je centar njegovog ega. Oduvek je
zamiljao svoj mozak kao sferu u ijem se centru nalazi on sam, ali sada
mozak kao da mu je izduen, eliptian, a elipsa nema centar, samo par
fokusa, ovde i ovde, jedan fokus u njegovoj lobanji a drugi - gde? - u toj
mesnatoj amebi. Onda odjednom gleda sebe amebinim oima. Veliki
dvonoac sa kostima u sebi. Kako je to udno, i kako groteskno! Ipak, on
pati. Ipak mu treba pomoi. Dvonoac je ozleen. Slomljen. Idemo njemu u
susret, svom svojom ljubavlju. Izleiemo. I Skein osea kako neto tee
preko ogoljenih nabora i navoja njegovog mozga. Samo, vie ne pamti da li
je on ljudsko bie ili ono drugo, da li je stvor sa kostima ili onaj bez kostiju.
Njihovi identiteti su izmeani. Prolazi kroz fuge, desetine fuga, vidi
jueranjice i sutranjice, i sve je to bezoblino i bez sadraja; ne uspeva da
prepozna sebe niti da razume rei koje su uju. Nije bitno. Sve je
nasumino. Sve je iluzija. Odrei taj vor bola koji si tako stegao u sebi.
Primi. Prihvati. Prihvati. Prihvati.
Prihvata.
Odreuje.
Stapa se.
Baca u stranu krhotine ega, sopstvenog egzoskeleta koji ga je guio, i
strpljivo puta da se izvedu potrebna prilagoavanja.
Mogunost, meutim, istinskog smanjenja termodinamike entropije u
nekom izolovanom sistemu (ma kako retko se to deavalo znai da
moramo osporiti definisanje vremenske strelice terminima entropije. Jer
ako bi veliki, izolovani sistem nekim sluajem zaista uao, iz vee u manju
entropiju (proisticanjem jednoga stanja iz drugog morali bismo kazati da
se vreme vratilo unatrag, ako je naa definicija vremenske strelice bila
bazirana na poveanju entropije. Meutim, ako izvrimo konano
definisanje usmerenosti vremena napred u terminima istinskog
pojavljivanja raznih stanja i putem merenja vremenskih intervala polazei
od sadanjosti, onda moemo lako objasniti i smanjenje entropije: bie to
samo retka nepravilnost u fizikim procesima prirodnog sveta.
Vetar je sve jai. Pesak baen u visine zasiveo je nebo. Skein se pentra iz
jame, izlazi i lei pored ruba, teko diui. Lice-lobanja mu pomae da
ustane.
Ovu seriju slika Skein je gledao ve stotinama puta.
Kako je?, pita lice-lobanja.
udno. I dobro. Glava mi je tako bistra!
Postigao si spajanje tamo dole?
O, da. Da.
I?
Mislim da sam izleen, kae Skein sav zaprepaen. Vratili mi se
snaga. Ranije, zna, oseao sam se kao skresan do samih kostiju,
minimalna verzija mene samoga. A sad. A sad. Isprua pipak svesti. Dotie
um oveka sa licem nalik na lobanju. Oseti staklastu povrinu; taj drugi um
moe dodirnuti, ali ne i ui u njega. Zar si i ti komunikator?, pita Skein sa
strahopotovanjem.
Na neki nain. Oseam da me dotie. Sad ti je bolje, zar ne?
Mnogo. Mnogo. Mnogo.
Kao to sam ti i govorio. Dobio si drugu priliku, Skein. Tvoj talenat je
ponovo uspostavljen. Ljubaznou nae prijateljice u jami. One vole da
pomau.
I ta bi sad trebalo da radim? Kuda da poem?
Bilo ta. Bilo gde. Bilo kada. Slobodan si da se kree du vremenske
linije kako god voli. U stanju kontrolisane, usmerene fuge, da se tako
izrazim. Najzad, ako je vreme nasumino, i ako ne postoji kruti sled
dogaaja ...
Da.
Onda, zato ne izabere dogaaje koji ti se sviaju? Zato bi se drao
grupe apstrakcija nasleene od nekadanjeg tebe? Slobodan si ovek,
Skein. Idi. Uivaj. Poniti svoju prolost. Rediguj je i korigiraj. Popravi je.
To tebi nije prolost, kao to ti ni ovo nije sadanjost. Sve je jedno, Skein,
jedno. Izaberi deo koji ti se svia.
 Odluuje da oproba istinitost ovoga to lice-lobanja govori. Obazrivo,
Skein stupa tri minuta u prolost i vidi sebe kako se trudi da izie iz jame.
Klizi etiri minuta u budunost i vidi kako ovek sa licem lobanje, sam, gazi
na sever, du obale. Sve tee. Sve je fluidnost. Slobodan je. Slobodan.
Vidi, Skein?
Sad vidim, kae Skein. Izvukao se iz eljusti entropije. Gospodar je
vremena, a to znai i svoj sopstveni. Moe kud hoe. Moe da se
suprotstavi imaginarnim snagama i silama determinizma. Odjednom
shvata ta sad mora da obavi. Iskazae svoju slobodnu volju; izazivae
entropiju na bitku, i to na njenom terenu. Skein se osmehuje. Preseca veze
sa vremenskom linijom i plovi u ono to bi drugi zvali prolou.
Dovedi Nisensona u stanje spremnosti za prijem, nareuje svome
stolu.
Kustakis, trepui brzo, oito pometen, kae: Prvo da mi neto
razjasnimo. Taj ovek e videti sve to imam u glavi? Dobie pristup mojim
tajnama?
Ne. Ne. Komunikaciju veoma paljivo filtriram. Nita nee prei iz
vaeg mozga u njegov sem prirode problema koji elite da sa vladate. Nita
iz njegovog uma nee doi ovamo sem odgovora.
A ako on ne bude imao odgovor?
Imae.
A ako on posle i sam ue u biznis kao prevoznik? pita Kustakis.
On je vezan ugovorom, kae Skein oporo. Nikako ne bi mogao. A sad,
idemo. Poleemo zajedno.
Sto javlja da je Nisenson, pola sveta udaljen, u Sao Paolu, spreman.
Skein brzo prebacuje Kustakisa u stanje spremnosti za prijem, pa se
okretom stolice postavlja tako da gleda pravo u blistava svetla svojih
ureaja za pribavljanje informacija. Ovo je trenutak kad moe sve da
zaustavi. Okreni stolicu nazad, Skein. Suoi se sa Kustakisom, nasmei se
izvinjavajue, kai mu da je veza neostvarljiva. Vrati mu pare i uputi ga na
nekog drugog komunikatora, pa neka njemu razori um. Pa onda ivi, u
zdravlju i srei, zauvek. Na ovoj je taki Skein, poseujui ovu scenu u
bezbrojnim fugama, dovikivao samome sebi neujno i beznadeno da
stane. Sad moe stvarno da stane, jer ovo nije fuga, nije iluzija skoka kroz
vreme. Stvarno je skoio. Stvarno je ovde, naoruan znanjem o svemu
onome to e se dogoditi, i jedini je Skein ovde, onaj operativni Skein. Pa,
ustani sad. Odustani od ugovora.
Nita od toga ne radi. Time baca izazov entropiji. Time raskida lance.
Zuri u varniave, pomine, male bljeske sve dok oni ne upale vatru
njegovog dara, dok ne prodaraju elektrine ritmove njegovog mozga
toliko da se Skein podigne na energetski nivo koji doputa telepatsko
spajanje. Poinje uzletanje. Isprua jedan pipak svog uma i uspostavlja
kontakt sa Nisensonom. Drugim pipkom hvata Kustakisa. Sada postojano
primie jedan pipak drugome. Svestan je u kakve opasnosti ulazi, ali veruje
da moe da ih nadvlada.
Pipci se sreu.
Iz Kustakisovog uma istie opis transportera materije i jasan opis
problema sa rasipanjem zraka? Skein to odguruje do Nisensona, koji
poinje da radi na reenju. Kombinovana snaga dva uma je velika, ali Skein
spretno puta da se suvini napon istoi, i odrava telepatsku vezu bez
nekog posebnog napora, tako da Kustakis i Nisenson ostaju zajedno i bave
se svojim tehnikim stvarima. Skein ne obraa mnogo panje, dok njihovi
uzbudeni umovi jure prema reenjima. Ako ti. Da, i onda. Ali ako. Vidim, da.
Mogao bih. I. Meutim, moda bi trebalo. To mi izgleda dobro. Dovee do.
Naravno. Neizbeni rezultat.: Moe li se meutim napraviti? Mislim da moe.
Samo moda e morati. Pa mogao bih. Da. Mogao bih. Mogao bih.
Ja vam se milion puta zahvaljujem, kae Kustakis Skeinu. Bilo je sve
tako jednostavno, samo kad smo videli na koji nain treba postaviti
problem. Uopte vam ne zameram zbog onolikog honorara. Uopte.
Kustakis odlazi - sav sija od radosti. Skein, ispunjen oseanjem
olakanja, kae svom stolu: Dau sebi trodnevni odmor. Udesi raspored
rada tako da svi koji imaju zakazano budu odloeni u skladu s tim.
Smei se. Prelazi na drugi kraj svoje kancelarije, odvre pojaala, da bi
uivao u velianstvenom pogledu na okolinu. Komar je likvidiran.
Prolost revidirana. Pregorevanje izbegnuto. I za sve to bilo je potrebno
samopouzdanje. I prosvetljenost duha. Istinsko razumevanje procesa koji
su u pitanju.
Osea kako se na njega iznenada obraunavaju predznaci temporalne
fuge. Pre no to moe da intervenie i uspostavi kontrole otisnut je u tamu
i ve je na purpurnopeanoj plavolisnoj planeti. Oran talasi zapljuskuju
obalu. Stoji nekoliko metara daleko od konine jame. Zaviruje u nju, vidi da
na dnu lee, ameboliko stvorenje i ljudska figura; konci elatinozne
materije polaze iz vanzemaljskog bia i omotavaju se oko ovekovog tela.
Prepoznaje tog oveka dole to je Don Skein. Spajanje u jami se zavrava;
ovek se pentra, izlazi iz jame. Vetar je sve jai. Pesak baen u visine
zasiveo je nebo. Stoji strpljivo i gleda sebe samog, mlaeg, kako izlazi iz
jame. Sad razumem. Elektrino kolo je zatvoreno; vor je zavezan: kruna
petlja identiteta je upotpunjena. Njegova e sudbina biti da provede
mnogo godina na Abondanci VI, dok ne postane silno star, i sasuen. On
sam je lice-lobanja.
Skein, koji je preao rub jame, sada lei pored ruba, teko diui.
Pomae mu da ustane.
Kako je? pita.
Filip Hoze Farmer
Skice meu ruevinama mog uma

1. jun 1980.

Jedanaest je sati uvee, a ja se plaim da odem na spavanje, I ne samo ja.

itav svet se plai sna.Jutros sam ustao u 6.30 kao to inim svake srede.
Dok sam se brijao i tuirao, razmiljao sam o sluaju drave Ilinois protiv
Dozefa Lankersa, optuenog za ubistvo. Taj sluaj poinjao je da smrdi
kao riba stara tri dana. Moj krunski svedok imao je sve izglede da bude
optuen za krivokletstvo.
Obukao sam se, siao u prizemlje kue i poljubio Karol za dobro jut ro.
Sipala mi je olju kafe i rekla: Novine kasne.
To mi je pokvarilo raspoloenje. Ujutru su mi potrebni i kafa i novine da
bih dobro startovao.
Dvaput za vreme doruka, ustajao sam od stola da pogledam napolje.
Nisu se pojavile ni novine, ni deko koji ih raznosi.
U sedam, Karol se popela na sprat da probudi Majka i Toma. Prvi je star
deset a drugi osam godina. Subotom i nedeljom probude se rano iako bih
ja ba hteo da spavaju due da me njihovo ipanje po kui ne bi probudilo.
A radnim danom, kad se ide u kolu, mora ih izvlaiti iz kreveta.
Kad sam trei put otvorio vrata, Do Gejl, raznosa, bio je kod susednih
vrata. Moje novine leale su na pragu.
Imao sam oseanje gubitka orijentacije, kao da sam uetao u pogrenu
sudnicu, ili kao da je sudija izrekao mome klijentu, sitnom lopovu, kaznu
doivotne robije. Izgubio sam korak sa ovim svetom. Danas nikako nije
mogla biti nedelja. Pa ta onda trai nedeljno izdanje, areno zbog stranica
sa stripovima u boji, ovde? Danas je sreda.
Uinio sam korak napolje da dohvatim novine i ugledao staru gospou
Daglas, moju kominicu sa leve strane. Gledala je naslovnu stranu novina
kao da ne moe da veruje.
 Svet se prestrojio u uspravne linije polarizacije. Moja tanka panika
rasturila se i isezla. Mislio sam, redakcija Zvezde ovog puta je stvarno
zabrljala. To se deava kad neko prepusti kompjuteru slaganje lista, pigl.
Negde bude neki kratak spoj, i u sredu se novine pojave ureene kao da je
nedelja.
Verovatno je noas smena u Zvezdi odluila da pusti tako ureen list u
tampu; bilo je prekasno da se greka ispravlja.
Dobro jutro, gospoo Daglas! rekao sam. - Recite mi, koji je danas
dan?
Trideseti maj, ree ona. Valjda...
Izaao sam u dvorite i povikao za Doom. Nevoljno, on okrete svoj
bicikl i vrati se.
ta je ovo? rekoh, maui novinama prema njemu. Jesu li oni u
Zvezdi zabrljali stvar?
Ne znam, g. Franhame, ree deak. Niko od nas ne zna, tako mi
boga.
To nas verovatno se odnosilo na druge deake koji su ujutru sretnu
na mestu gde im se iz kamiona izrue novine.
Svi smo mislili da je sreda. Zato sam zakasnio. Nismo znali ta se
deava, pa smo dugo priali a onda je Bil Ambers telefonirao redakciji.
Gejts, to je direktor prodaje, bijo je isto tolko avrlj kolko i mi.
Bio, rekao sam.
ta?, ree on.
Ne kae se bijo nego bio, bio je avrlj, ma ta to znailo, rekao sam.
Pobogu, g. Franhame, ree on, ko sad za to mari!
Nekima od nas je to jo uvek vano, rekoh. Dobro, i ta je Gejts
rekao?
Bio je prokleto ljut, ree Do. Rekao je da e se glave kotrljati. Nona
smena verovatno je zaspala i spavala satima, a za to vreme neki frajer se
petljao oko kompjutera, ili...
I to je sve? rekoh. Oseao sam olakanje.
Kad sam uao u kuu, izvadio sam iz reciklatora za ubre novine od
poslednja etira dana. Seo sam na sofu i preleteo ih pogledom.
Nisam se seao da sam ih ranije itao. Nisam se uopte seao poslednja
etiri dana!
 Glavni naslov u sredu bio je: MISTERIOZNI OBJEKAT ORBITIRA OKO
ZEMLJE.
Pamtio sam lanke od utorka, koji su obavetavali da se veliki okrugli
objekt pribliava nekoj taki izmeu Zemlje i Meseca. To je svemirsko telo
detektovano jo tri nedelje ranije, dok je prolazilo kroz pojas asteroida. U
to vreme kretalo se brzinom od priblino pedeset sedam hiljada
kilometara na sat u odnosu na Sunce. Onda je usporilo, nekoliko puta
menjalo putanju, i najzad je postalo oigledno da e, ako ne izmeni opet
putanju, stii u blizinu Zemlje.
Kad se primaklo na osamnaest miliona kilometara, radari su odredili
njegovu veliinu i oblik, mada ne i sastav. To telo bilo je savrena sfera,
pola kilometra u preniku. Nije odbijalo mnogo svetlosti. Poto je tako
esto menjalo putanju, bilo je bez sumnje vetako. Sagraeno je nekim.
udnim rukama, ili udnim ko-zna-im.
Seam se panike, i mnogih mahnitih lanaka u novinama i asopisima, i
u specijalnim TV emisijama skrpljenim preko noi radi razmatranja
znaaja ovih otkria.
Sfera uopte nije odgovarala na radio i lejzerske signale upuene s:
Zemlje. Mnogi su naunici tvrdili da u njoj i nema ivih putnika. Poto je
sigurno bila meuzvezdanog porekla, znai da su je razumna bia s neke
planete koja krui oko neke zvezde poslala sa ugraenom automatskom
opremom. Nijedno ivo bie ne bi moglo da ivi dovoljno dugo za takav
put. ak i od najblie zvezde do Zemlje trebalo bi putovati etiti godine kad
bi se mogla postii brzina svetlosti, a to je bilo nemogue. ak i jedna
esnaestina brzine svetlosti inila se nedostinom, s obzirom na potrebni
utroak energije. Ne, ovaj objekat je lansiran samo sa elektromehanikim
ureajima kao putnicima,postigao je svoju najveu brzinu, iskljuio
motore i dalje leteo po inerciji sve dok se nije pribliio naem solarnom
sistemu.
Eksperti su tvrdili da sfera nee moi da sleti na Zemlju zbog svoje
veliine i teine. Ona je predstavljala verovatno samo izviaki brod, pa
kad bude nainila fotografije Zemlje i izvrila radarsko i lejzersko
osmatranje, verovatno e opet krenuti svojim putem, moda nazad do
orbite oko planete gde je i napravljena.

2
 Prole srede uno, Predsednik nam je rekao da se nemamo ega bojati. I
pokuao je da svoj govor zavri optimistiki. Bar tako pie u novinama koje
su mi sada opet bile u rukama, novinama koje sam jutros izvadio iz
ubreta. U njima jo stoji, da bia koja su poslala Sferu moraju biti mnogo
razvijenija od nas, i da sigurno raspolau mnogim dobrim stvarima koje
nam mogu dati. A mi emo sigurno imati neto korisno za njih. Na primer
ta? - pitao sam se.
Nekoliko fotografija Sfere, nainjenih sa jedne od naih orbitalnih
laboratorija sa posadom, bilo je na drugoj strani. Sfera je izgledala kao
ogromna crna bilijarska kugla. Jedan komiar na TV je ak nabacio ideju,
da sa suprotne strane Sfera nosi ogromnu belu cifru 8. Prole srede moda
mi je to bilo i smeno, ali sada vie ne. inilo mi se vrlo verovatnim da je
Sfera u vezi sa naim gubitkom pamenja o etiri poslednja dana. U kakvoj
vezi, to nisam mogao ni da pretpostavim.
Upalio sam radio da ujem ves:ti u 7.30, ali nije se imalo mnogo ta uti,
sem da se isto desilo svim ljudima celog sveta. ak i oni u najdubljim
rudnicima dijamanata ili u podmornicama pretrpeli su isto. Predsednik je
na zasedanju, ali e dati izjavu za sredstva informisanja kasnije u toku
dana. U meuvremenu, potvrdeno je da iz Sfere ne izlazi nikakvo zraenje.
Nije bilo nikakvih dokaza da je taj objekat izazvao gubitak pamenja. Ili
,kako su novinari skloni stvaranju novih rei ve govorili,
dememorizaciju.
Ja sam advokat, i volim da razmiljam logino, ne samo o onom to se
ve desilo nego i o onom to bi moglo tek da se desi. Zato sam nainio
ekstrapolaciju na temelju ono malo dokaza, ili podataka, zasad
raspoloivih.
Treeg juna, u nedelju, probudili smo se ne pamtei uopte 30. i 31. maj
niti 1. i 2. juni. Potpuno smo zaboravili da smo te dane proiveli. Verovali
,smo da je dan pre toga bio utorak, 29 maj, i da je osvanula sreda, 30. maj.
Ako je Sfera ovo izazvala, zato nam je oduzela samo etiri dana
pamenja? Nisam to znao. Niko to nije znao. Moda je mo Sfere, tanije
mo ureaja u njoj, bila ograniena. Moda ti ureaji nisu mogli da izbriu
vie od etiri dana ljudskog pamenja, pamenja svih ljudi na Zemlji.
Pretpostavimo da je tako. Onda, ta ako se isto ponovi sutra?
Probudimo se sutra, 4. juna, i uopte ne pamtimo ovaj dan, 3. jun, ali nam
takoe oduzmu i tri dana jo pre srede, na primer 27, 28. i 29. maj. I tako iz
naeg pamenja nestane osam uzastopnih dana.
Ako tu uasnu stvar ponove i 5. juna, pa nam uzmu jo etiri dana
uspomena, moe se dogoditi da ne pamtimo ak dvanaest uzastopnih
dana.
Pa sledeeg dana? Izbriu i 5. juni, i sve dane jo od 21. maja naovamo.
esnaest dana potpune praznine u glavi. A sledeeg dana? Pa sledeeg?
Ne, o tome se ne moe ni razmiljati, suvie je strano i fantastino.
Dok smo gledali TV, Karol i deaci opsedali su me pitanjima. Ona je bila
u panici, a momci kao da su uivali u misteriji. Probudili su se oekujui da
idu a ispostavilo se da imaju dan odmora.
Na sva njihova pitanja odgovarao sam: Ne znam. Niko ne zna.
Nisam hteo da ih plaim svojim pretpostavkama. Uostalom, ni sam
nisam u njih verovao.
Bilo bi dobro da pozove kancelariju i javi da danas ne dolazi, ree
Karol. Sudija Pejn e sigurno otkazati dananja sudenja.
Karol, nedelja je, nije sreda, ako smem da te podsetim, rekoh.
Zaplakala je. Obrisavi suze, rekla je: Pa u tome i jeste stvar, Ne seam
se! Boe, ta se deava?
Reporteri su takoe javljali da je Bela kua zasuta telegramima i
telefonskim pozivima u kojima se zahteva da se rakete sa hidrogenskim
bojevim glavama ispale na Sferu. Specijalne emisije, koje su usledile posle
vesti, bile su posveene Sferi. Govorili su razni strunjaci, naunici, vojnici,
svetenici, i pokoji pisac naune fantastike. Niko od njih nije ba odisao
samopouzdanjem, ali svi su smireno i umereno pristupali problemu.
Pretpostavljam da su ih i birali po tome, po uzdranosti u izjanjavanju.
Nisu putali na ekran razne usijane glave i otkaenjake. Nisu hteli da
podstiu histeriju.
Meutim, Anet Robertson, fundamentalist i nadrilekar koji je posedovao
sopstvenu radio i TV stanicu, ve je proklamovao da je Sfera boja presuda
grenoj planeti. Sfera je bila Aneo unitenja Za ovo sam saznao od
gospoe Daglas. Ona nije bila neki fanatik, ali je svakako bila religiozna.
Telefonirala mi je i rekla da pozovem propovednikov telefonski broj, i da
ga na taj nain sluam. Robertson govori ve ceo sat, rekla mi je, i
govorie ceo dan.
 Zvuala je uplaeno, pa ipak, ispod tog straha bila je i nota radosti.
Oigledno, nije smatrala da e na sudnji dan ona sama biti meu onima
koji kreu za pakao. Ona e biti usred stada najistijih belih ovica. Moja
radoznalost konano je preovladala nad mojom odvratnou prema
Robertsonu. Okrenuo sam taj broj ali sam dobio samo prazan signal.
Kasnije sam saznao da su njegovu stanicu vlasti zatvorile navodno zbog
krenja nekih nejasnih federalnih propisa. Bar je tako javljeno, ali imao
sam utisak da ga je vlada smatrala za izazivaa panike.
U jedanaest pre podne, Karol me je podsetila da je nedelja, i da emo
zakasniti u crkvu ako ne pourimo.
Prezviterijanska crkva na bregu Forest Hil obino je dobro poseena, a
njen ogromni parking uvek je bio dovoljan. Ovog jutra, morali smo da
parkiramo dva bloka dalje i peaimo do crkve. Sva su sedita bila zauzeta.
Morali smo da stojimo u predsoblju ispred glavnih vrata. Iz rulje se irio
miris straha. Lica su im bila bleda i stisnuta, oi rairene. Aparat za
erkondin uzalud su se naprezali da uklone iz vazduha vrelinu i vlagu
zbijenih i oznojenih tela. Hor je pevao glasno ali drhtavo; njihova Sto
vekova se drobila.
Trebalo je da Dr. Bojnton ita propoved napisanu u subotu po podne,
kao to je uvek radio. Danas je govorio bez pripreme, improvizovano.
Moe biti, rekao je, da je Sfera stvarno izazvala na gubitak pamenja.
Moda u njoj ima ivih bia koja su nam oduzela etiri dana, ne iz nekog
neprijateljstva ve samo da demostriraju svoju ogromnu mo. Nema
razloga da se plaimo nekog novog gubitka pamenja. Ta bia samo ele da
nam pokau da smo u naunom pogledu neizmerno inferiorni i da ih ne
moemo uspeno napasti.
Razmiljao sam, ta to dovraga pria ovaj? ta hoe, da nas namrt sve
prepadne?
Bojnton je pourio da kae da tako mona stvorenja, tako vidno
napredna, nee biti, i ne mogu biti, zlonamerna. Bie na tako visokom
etikom nivou da na zle stvari, kao to je rat, nee ni misliti, sem ako ih
neko napadne, naravno. Smatrae nas za bia koja se jo nisu uzdigla do
takvog nivoa, ali imaju mogunost, od boga datu mogunost, da se visoko
uzdignu. Kad budu uspostavili kontakt sa nama, Bojnton je bio siguran u
to, kazae nam da je sve dobro.
 Kazae nam da moramo, svialo nam se to ili ne, postati pravi hriani.
U najmanju ruku moraju svi ljudi na svetu, pa i budisti, muslimani i drugi,
primiti hrianski duh, bez obzira kojoj religiji pripadali ili ne pripadali. A
tada e nas ta bia nauiti da ivimo kao braa i sestre, da budemo sreni,
da istinski volimo. Nema sumnje: bog je poslao Sferu, jer se bez bojeg
znanja i boje volje nita ne deava. Ta bia, ma kakva ona bila, poslao je
On, i to ne kao Anela unitenja ve kao delitelja mira, ljubavi i blagostanja.
Ovo poslednje, i to sa velikim B - Blagostanje! - smirilo je glavninu
kongregacije. Bojnton nije zaboravljao da su njegovi vernici veinom
poslovni ljudi i profesionalci, strunjaci. Niti je zaboravljao da na luku
iznad ulaza u crkvu pie: BLAGOTANJE JE ZA ONE KOJI TE VOLE.

Masa se polako izlivala na sunce toplog junskog poslepodneva.

Pogledao sam u nebo ali, naravno, loptu nisam mogao da vidim. Sredstva
informisanja su javljala da Sfera, uprkos svojoj velikoj udaljenosti od
Zemlje, obilazi oko Zemlje svakih 65 minuta,. Nije bila u slobodnoj orbiti.
Neprestano je troila energiju da bi se odravala na toj putanji. Ali, nije se
primeivalo da se iz nje iri bilo kakva energija.
Gubitak pamenja zahvatio je ceo svet izmeu 01 i 02 asa ujutro po
centralnom standardnom vremenu. Proces je bio propraen spavanjem:
oni koji nisu ve spavali, zaspali su i ostali tako najmanje jedan sat. To je
naravno izazvalo na stotine hiljada nesrea. Avioni bez automatskog pilota
su popadali, vozovi su se sudarali ili iskakali iz ina, brodovi su tonuli.
Najmanje dvesta hiljada ljudi je izginulo ili teko ranjeno. Najmanje milion
vozaa i putnika takoe je povreeno. Ni hitna pomo, ni bolnice nisu
mogle da iziu na kraj sa takvom situacijom. I njihovo je osoblje spavalo
najmanje jedan sat, a posle buenja trebalo im je jo dosta vremena da se
snau, to je znatno pogoralo situaciju. Umrli su mnogi koji su mogli biti
spaseni da im je neko na vreme pritekao u pomo.
Nastalo je i mnogo poara, od kojih su najgori jo besneli u Tokiju, Atini,
Napulju, Harlemu i Baltimoru.
Razmiljao sam: zar bi nas bia visokog etikog nivoa uspavala, znajui
da e toliko ljudi poginuti ili biti povreeno?
 Stigla je i neobina vest o dvojici uvara koji su odstreljivali krdo
slonova u Keniji. Zaspali su, a slonovi su ih potom izgazili i usmrtili. ta god
da je izazvalo spavanje, bilo je vrlo selektivno. Dejstvovalo je samo na
ljudska bia.
Optimizam koji nam je Bojnton dao u crkvi, na suncu se rastopio. Mnogi
su verovatno razmiljali slino meni: ako se Bojntonove rei pokau
proroanskim, bespomoni smo. Ta bia u Sferi, bez obzira da li su iva ili
mehanika, mogu da odlue da za nas uine, ili sa nama uine, ta god
hoe. Vie nismo gospodari svoje sudbine. Neko se moda priseao ta su
tehnoloki superiorni belci svojevremeno uradili raznim domorodakim
kulturama. I to sve u ime progresa i boga.
Ali ovo e biti, mora biti, drukije, razmiljao sam. Bojnton mora biti u
pravu. Tako napredan narod ne moe da postupa kao mi. ak ni mi vie
nismo isti kao u starim, ravim danima. Neto smo nauili.
S druge strane, uz razvijenu tehnologiju ne mora ii i razvijena etika.
Ni druge stvari, promrmljao sam
ta kae, macane? ree Karol.
Nita, rekoh. Sklonio sam njenu aku sa svoje miice, za koju se moja
draga vrsto drala tokom itavog vremena provedenog u crkvi, kao da
sam ja neka stena vekova. Priao sam sudiji Pejnu, koji je imao ezdeset
godina ali je ovog jutra izgledao kao da mu je osamdeset. Mnogi ispucali
krvni sudovi na njegovom licu bili su crveni, ali je ispod toga bilo sivilo.
Pozdravio sam ga i zatim upitao da li e se sutra raditi normalno. inilo
se da ne razume o emu govorim, pa sam rekao: Suenje e sutra poeti
na vreme?
A, da, suenje, rekao je. Naravno, Mark.
Nasmejao se alostivo i dodao: Pod uslovom da kad se sutra
probudimo, ne zaboravimo ta smo danas rekli.
Ovo se inilo neverovatnim, to sam odmah kazao.
Dobre advokate ne stvara dobar pravni fakultet, ree on, ve
iskustvo. A iskustvo nam kae da se iste proklete stvari, sa beznaajnim
varijacijama, stalno ponavljaju, iz dana u dan. Pa zato onda mislite da se
ovo zlo nee ponoviti? I ako se ponovi, kako ete izvui neku pouku, kad se
neete nieg seati?
 Nisam imao nijedan logian argument, a on vie nije hteo da razgovara.
Zgrabio je svoju enu za ruku, pa su njih dvoje krenuli kroz gomilu gazei
kao da oekuju da naiu na dubinu i udave se u moru tela.
Veeras, evo, reio sam da snimim na magnetofonsku traku ono to je
danas bilo. I sad u lei da spavam, molei se gospodu da mi pamenje ne
nestane, da u snu ne prestane...
Ostatak dananjeg dana proveo sam uglavnom pred televizorom. Karol
je uzalud potroila sate pokuavajui da se probije kroz zakrene
telefonske linije da bi razgovarala sa prijateljima. Tri etvrtine vremena
dobijala je signal zauzeto. Preko TV upuivane su molbe graanima da
ne koriste telefon sem za hitne potrebe, ali Karol na to nije obraala panju
sve do otprilike osam sati uvee. Tad je jedan TV bilten, po esti put za
ezdeset minuta, preneo graanima molbu da ne telefoniraju. Najmanje
dvadeset poara je izbilo u gradu, a vatrogasci o njima nisu mogli biti
obaveteni zbog zakrenosti telefonskih linija. I hitna pomo se iz istog
razloga nije mogla dobiti.
Rekao sam joj da ve jednom odustane, pa smo se posvaali. Naa
suzbijena histerija je izala na povrinu, a deaci su se povukli uz stepenice
u svoju sobu, i tamo su ostali iza zatvorenih vrata. Posle nekog vremena
Karol se rasplakala i bacila u moje naruje, a tad sam i ja zaplakao. Izljubili
smo se i pomirili. Deaci su sili. Izgledali su kao da smo ih izdali, to i
jesmo. Za njih ovo vie nije bila vesela avantura iz neke naunofantastine
prie.
Majk ree: Tata, da mi pomogne da uradim zadatak iz aritmetike?
Nisam ba bio raspoloen za tako neto, ali sam hteo da se nekako
iskupim pred njim za onu malopreanju divlju scenu, pa sam pristao. Ali
kad sam video koliko je posla, rekao sam: Zar sve ovo? Pa ta je to sa
tvojim nastavnikom? Nikad nisam video toliko...
Zastao sam usred rei. Naravno, Majk je zaboravio sve to je nauio u
poslednja tri dana u koli. Sad je morao da savlada sve te lekcije od
poetka.
I tako ostadosmo uei sve do jedanaest, iako smo mogli da zavrimo i
ranije da ja nisam uporno gledao vesti po deset minuta na svakih pola sata.
Punih trideset minuta proveo sam sluajui predsednika SAD, koji se
pojavio na ekranu u 21.30. Nita nije imao da doda onome to su novinari
ve rekli, sem da e pitanje Sfere biti razreeno u roku od trideset dana,
ovako ili onako. Ako u sledea dva dana Sfera ne odgovori na nae signale,
onda emo poslati etvorolanu ekspediciju da ispita Sferu
Ako moe da ue u nju, pomislio sam sluajui to.
Meutim ako Sfera poini i jednu dalju neprijateljsku akciju, SAD e bez
odlaganja lansirati, u saglasnosti sa drugim zemljama, rakete sa
hidrogenskim bombama.
A do tad, hoemo li svi da se pridruimo predsedniku u zajednikoj
molitvi svih veroispovesti?
Hteli smo.
U jedanaest, stavili smo decu da spavaju. Ali nekih pola sata kasnije,
prolazei pored njihovih vrata, uo sam utiani zvuk televizora. Nisam
nita rekao Majku, iako sam znao da on sutra mora u kolu.
U dvanaest, snimio sam prvi deo ove trake.
Ali, evo, ima jo minut do jedan ujutro. Ako se noas desi isto to i
prole noi, prvo e biti zahvaena ona Zemljina hemisfera na kojoj je sada
no. Ljudi u onoj vremenskoj zoni koja preseca juni i severni Atlantik i
pokriva istoni deo Grenlanda, zaspae. Kao predostronost, za sluaj da se
stvar ponovi, svi avioni su zadrani na aerodromima. Evo ba sad TV
prikazuje kapetanski most i salon prekookeanskog putnikog broda Paks.
Tamo je pet sati ujutru, ali je salon prepun. Putnici imaju na glavama
papirne eire, bacaju konfete, baloni su svuda. ta bi to mogli da slave,
stvarno ne znam. Kapetan je malopre kazao da je ukljuen automatski
ureaj za voenje broda, ali da on ne oekuje da se ponovi ono od prole
noi. Reporter koji ga intervjuie obavetava nas da vlade onih drava,
koje se nalaze na dnevnoj strani, nisu uspeli da zadre narod u kuama.
Vidimo slike iz svih delova sveta, svuda zavijaju sirene, ali, svuda sem u
totalitarnim dravama, ulice dnevnog sveta pune su automobila. Proklete
budale jednostavno ne veruju da e se stvar ponoviti.
Ponovo vidimo kapetanski most i salon broda na Atlantiku. Gospode!
Oni padaju u san!
Spikeri televizije ponavljaju uputstva. Svako treba da legne da se ne bi
povredio padajui. Svi kuni aparati koji bi mogli izazvati poar moraju biti
iskljueni. I tako dalje, i tako dalje.
Sedim na stolici sa zabaenim naslonom. Karol je na sofi.
Sad sedim na sofi. Karol mi je upravo rekla da eli da se dri za mene
kad ta strana stvar naie.
 Spikeri padaju u histeriju. Za nekoliko minuta bie zahvaen Njujork.
Istona polovina June Amerike ve je podlegla. Pada i centralni deo.

Istinski datum: 4. jun 1980. Subjektivni datum: 27. maj 1980.

Gospode! Koliko puta li sam uzviknuo Gospode! tokom protekla dva

dana?
Probudio sam se na sofi. Uz mene su bili Karol i Majk. Sat je pokazivao
tri asa ujutru. Na ekranu je bio Kris Tarner. Pojma nisam imao o emu to
govori. Samo sam razumeo da pokuava da ubedi sve svoje gledaoce da je
sve u redu i da e sve biti uskoro objanjeno.
ta traim ja na sofi? Pa valjda sam otiao na spavanje oko jedanaest
sati u noi 26. maja, a to je bila subota. Karol i ja smo se neto malo zakaili
zato to sam ceo dan ostao van kue radei na sluaju Lankers, a bio sam
obeao da je vodim na film Nova ekspres. Stvarno sam to obeao, ali sa
vanom napomenom: idemo ako uspem da zavrim posao do osam uvee,
to oigledno nisam uspeo. I otkud sad mi na ovoj sofi? Otkud se Majk
stvorio tu, i ta to govori ovaj Tarner, da je navodno 4. jun.
Magnetofon je bio na stolu pokraj mene, ali mi nije padalo na um da ga
ukljuim.
Prodrmao sam Karol i ona se probudila. Zbunjeno smo pitali jedno
drugo ta se dogodilo. Konano. Tarnerov uporni glas prodro je do nae
panje. Objasnio je situaciju valjda po peti put iz poetka. Kasnije, objasnio
je da je njega probudio budilnik koji mu se nalazio uz samo uvo, navijen na
02.30.
Karol je pristavila kafu, i popili smo svako po etiri oljice. Svakojake
stvari smo priali, a povremeno sluali Tarnera, sve dok nismo stekli
kakvo-takvo polovino uverenje da smo odista izgubili svaku uspomenu na
poslednjih osam dana. Majk je itavo vreme spavao, pa sam ga konano
odneo uz stepenice u krevet. Njegov televizor je tamo jo radio. Nejt
Frobier, Majkov omiljeni spiker, histerino je priao. Iskljuio sam ga i
siao niz stepenice. Kasnije sam doao do zakljuka da se Majk verovatno
uplaio i siao da sedi sa nama.
 Zora nas je zatekla kako itamo novine jo od 26. maja pa sve do juna.
Bilo je to kao da itate vesti sa Marsa. Karol je uzela pilulu za smirenje da
se malo smiri, a ja sam izvrnuo jednu aicu Divljeg urana. Pa jo jednu.
Kad sam popio valjda estu, Karol mi je rekla da ostavim rakiju. Neu biti
sposoban za posao. Na to sam odgovorio: ako ona zamilja da e neko
neto raditi danas, znai da je potpuno poludela.
U sedam, izaao sam da uzmem novine. Nije ih bilo. Tek u etvrt do
osam, Do ih je doneo. Pokuao sam da razgovaram sa njim, ali nije hteo da
stane. Sve to mi je rekao, okreui bez zastanka pedale svog bicikla bilo je:
Nije subota!
Uao sam nazad u kuu. itava prva strana bila je posveena Sferi i
jutronjim dogaajima zakljuno so 04 asa ujutro. Jedan deo lista bio je
sloen pre 01 as. Kratka napomena na dnu strane obavetavala je da se
osoblje probudilo oko tri asa ujutru. Trebalo im je sat vremena da se
srede, a onda su skrpili najnovije vesti i delove tree rubrike. Nikad im to
ne bi uspelo da nisu imali kompjuter, koji je slagao savren slog po diktatu
izgovaranom u mikrofon.
I pored onoga to sam rekao u razgovoru sa Karol, otiao sam na posao.
Prvo sam se pobrinuo za sinove. Otili su u kolu u deset. inilo mi se da je
beskorisno da idu. Oni su bili eljni da priaju sa drugarima o novoj
situaciji. Iskreno, i ja sam eleo da odem u kancelariju i u sud iz istog
razloga. eleo sam da popriam o ovome sa kolegama. Da ostanem u kui
itav dan uz Karol inilo mi se gubljenjem vremena. Samo smo govorili iste
stvari ponovo i ponovo.
Karol nije elela da idem. Plaila se da ostane kui sama. Nai su
roditelji umrli, ali je ona imala sestru u oblinjem gradiu Hena. Rekao sam
Karol da bi dobro bilo da svrati tamo, da malo izae iz kue. A to se mene
tie, da jednostavno moram da odem do suda, jer ne mogu drukije da
saznam ta se tamo deava, poto su telefonske linije zauzete.
Kad sam izaao do kola, Karol je istrala za mnom. Njena duga plava
kosa vukla se, raupana; imala je velike kese ispod oiju; izgledala je kao
vetica.
Mark! Mark! rekla je.
Sklonio sam prst sa dugmeta startera i rekao: ta je sad?
Znam da e misliti da sam luda, Mark, rekla je, ali stvarno neu
izdrati!
 A ko e izdrati? rekoh.
Mark, ree ona, ta ako odem do moje sestre i onda zaboravim kako
da se vratim? ta ako zaboravim tebe?
Ta stvar se deava samo nou, rekoh.
Za sada! povika ona. Za sada!.
Slatkiu, rekoh, vratiu se rano. Obeavam. Ako nee da ide, ostani
ovde. Prei onamo i priaj sa gospoom Najt. Eno vidim je kako gleda kroz
prozor. Ona je sposobna da razgovara ceo dan, dok ti ne otpadnu ui.
Nisam joj rekao da poseti nekog bliskog prijatelja, jer ih nije ni imala.
Njena najbolja prijateljica je umrla od raka prole godine, a dve susetke sa
kojima se zbliila, odselile su se.
Ako ode do sestre, rekao sam, uzmi mapu, zabelei na njoj gde
stanuje, i zakai je na tablu za instrumente u kolima, tako da je sigurno
vidi.
Smoto jedan smotani, ree ona. To nije smeno!
Pa ja se nisam ni alio, rekoh. Neto mi govori...
ta? ree ona.
Pa, uskoro emo sami sebi da piemo cedulje. Ako se ovo nastavi.
Tad sam misliio da se alim. Razmiljajui o tome kasnije u toku ovog
istog dana, shvatio sam da je to jedini nain da se snaemo sledeeg jutra.
Pa, moda ne jedini, ali to treba da nam pomogne na samom poetku, kad
se probudimo. Istakni cedulju na mesto gde je ne moe prevideti, a ona e
te uputiti da ukljui magnetofon, koji e te ukratko obavestiti o situaciji.
Onda e upaliti TV da uje svee vesti.
I da sam ostao kod kue isto bi bilo. Samo polovina slubenika suda je
dolo na posao, a i oni su radili sasvim neefikasno. Sudija Pejn nije doao i
nikad vie i nee doi. Umro je od sranog udara tog jutra u est, gledajui
TV. Valter Barbindejl, moj ortak u advokatskoj firmi, izrazio je miljenje da
bi taj sudija u svakom sluaju uskoro doiveo srani udar. No, ova situacija
sigurno je to ubrzala.
Berza akcija je praktino srozana do dna, ree on. Jo jedan ovakav
dan, i imaemo ekonomsku krizu svetskih razmera. I to krizu kojoj ona od
1929. nee moi ni sveu da dri. ak ne mogu da dobijem ni svog
berzanskog agenta da mu kaem da sve proda.
Ako svako bude prodavao, onda e na berzi stvarno doi do sloma,
rekoh.
 ta ti radi, uva svoje akcije?
Bio sam previe zauzet da bih mislio o tome, rekao sam. Moglo bi se
rei da sam zaboravio.
Nije duhovit vic, ree on.
I ena mi je neto tako rekla, odgovorih. Ali ne pokuavam da budem
duhovit, mada, boga mu, stvarno bi nam dolo malo ale. I, ta emo sa
sluajem Lankers?
Pregledao sam neke spise, ree on. Nemamo nikakvih izgleda.
Kaem ti, bio je to ok, otkriti iz spisa, i to po drugi put, da je svedok u koga
smo polagali sve nade u zatvoru, optuen za krivokletstvo.
Poto je u palati pravde vladao opti haos, nije imalo smisla razmiljati
ko e biti sledei sudija u sluaju Lankers. Pravo reeno, nije me to ni
zanimalo. ovek je sada morao razmiljati o daleko vanijim stvarima nego
to je sudbina jednoga ubice, nesumnjivo krivog.
Otiao sam u bar Grovers rover, koji je od palate pravde udaljen jedan
blok. Uzgred reeno, a ovo e moda koristiti meni ili nekome k o jednog
dana bude sluao ovu traku, zato ja sebi ponavljam stvari koje savreno
dobro znam, na primer tanu lokaciju ovog bara? Moda zato to mislim da
u te stvari jednog dana zaboraviti.
Bar sam, ipak, dobro pamtio, a i trebalo bi, jer idem u njega otkad je
podignut, pre pet godina. Vazduh je bio gust od duvanskog dima, sve je
mirisalo na pivo i pie, i vladala je galama. Svako je govorio glasno brzo,
kao to se i moe oekivati na mestu gde su sve sami advokati i slubenici
suda. Natisnuo sam se uz sam ank i astio dravnog tuioca aicom
Divljeg urana. Priali smo o jutranjem slubenom radu. Rekao mi je da je
jutros morao da pusti na slobodu dvojicu provalnika. Bili su uhvaeni i
lieni slobode pre dva dana. Policija je naravno podnela odgovarajue
izvetaje. Ali, ti izvetaji ne bi bili dovoljni za osudu, kad bi s u enje
jednom poelo. Ni provalnici, ni oteeni graani, ni policajci, nisu uopte
pamtili te sluajeve.
Sem toga, ree dravni tuilac, u dva i trideset jutros, policiji je
stigao poziv iz taverne Crna senka u ulici Vaington. Policija nije stigla
na lice mesta sve do 03.30 jer su policajci dobar sat pa i vie bili previe
dezorijentisani da ma ta uine. Kad su konano stigli u tu krmu, nali su
le. ovek je dobio teke batine, a zatim je uboden noem u stomak. Niko
nita ne pamti, prirodno. Prema onome to se moglo saznati, verovatno je
da se pokojnik u pijanstvu posvaao sa jednom ili vie nepoznatih osoba
neto pre 01 as ujutru. Sigurno je bar trideset svedoka posmatralo
ubistvo. Znai imamo ubicu ili ubice na slobodi, oni se danas kretaju
ulicama a ne seaju se ni ubistva ni ma ega to je ubistvu predhodilo.
Moda ipak znaju da su krivi, ako su planirali stvar due, rekoh.
Nacerio se i rekao: Ali, taj ubica, ili ubice, nee o tome nikom priati.
Krvi nije bilo ni na kome sem na leu. Niko nije imao izubijane zglobove ili
slino. Dvojica su uhapeni to su nosili kame, ali ta s tim? Uskoro e biti
puteni, i niko, ama ba niko, ne moe dokazati da su ih i upotrebili. No je
naen zariven u trbuh pokojnika, a njegovi pokuaji da ga izvade unitili su
sve eventualne otiske prstiju.

Mnogo smo priali i mnogo pili, kad odjednom videsmo da je ve est

popodne. Nisam bio u stanju da vozim, i bio sam jo dovoljno pri sebi da to
shvatim. Pokuao sam da pozovem Karol da doe po mene, ali linija je bila
zauzeta. Pokuao sam opet u 18.30 i u 19 asove, bez uspeha. Odluio sam
se da uzmem taksi. Posle jo jednog pia, telefonirao sam opet i ovog puta
dobio vezu.
Gde si bio, ree ona. Zvala sam tvoju kancelariju, ali niko nije
odgovarao. Pomiljala sam da zovem policiju.
Kao da oni ve nemaju dovoljno posla, rekoh. A kad si ti dola kui?
Zaplie jezikom, ree ona hladno.
Ponovio sam pitanje.
Pre dva sata, ree ona.
Linije su bile preopterene, rekoh. Pokuavao sam.
Znao si koliko sam se bojala, i nije te bilo briga.
ta ja mogu, ako dravni tuilac uporno hoe da obavlja slubene
stvari u baru?, rekoh. Sem toga, pokuavao sam da zaboravim.
ta da zaboravi?
Ne znam sad ta je bilo, zaboravio sam.
Magare! povikala je. Uzmi taksi.
Zauo sam sputanje slualice.
 Nije napravila scenu kad sam doao kui. Odluila je da smiri stvar,
moda zbog dece. Pila je din i tonik kad sam uao, i rekla je: E ti e sada
kafu, pa posle nekog vremena moe da uje traku koju si jue nasnimao.
Zanimljiva je, mada jezovita.
Kakvu traku, pitao sam.
Majk se igrao magnetofonom, ree moja draga. Pa je otkrio da si
napravio snimak o jueranjim dogaajima.
Taj klinac, rekoh. Uvek zavlai nos u svata. Zar u ovoj kui ovek
ba nita ne moe da zadri za sebe?
Nemoj nita da mu kae, ree ona. I ovako je vrlo uznemiren. Bio
kako bilo, dobro je to je ukljuio taj magnetofon. Inae bi ti sasvim
zaboravio da to uini. Mislim da treba da pravi dopune svaki dan.
Znai misli da e se dogoditi opet?
Suze su joj navrle na oi. Sledeeg trenutka sam je zagrlio. Mislio sam da
u i ja zaplakati. Ali Karol me je odgurnula, govorei: Smrdi na najgoru
rakiju.
Pa kad pijem ono to u baru nude, rekoh. Nemam dovoljno para za
Divljeg urana, koji kota tri dolara aica.
Popio sam etiri oljice crne kafe i grickao usoljene raie. Uzgred budi
reeno, ni za to nemam dovoljno para, jer zaraujem samo etrdeset pet
hiljada dolara godinje.
Kad smo otili u krevet, otili smo u krevet. Kad je bilo gotovo, Karol je
rekla: ao mi je, macane, ali u ovo nikako nisam mogla da se unesem
celim srcem.
I ne samo srcem, rekoh.
Ba si nevaljao, ree ona. Htela sam da kaem da nisam mogla da
prestanem da mislim, i dok smo se mazili, da je sve uzalud. Mislila sam,
sutra se ovoga neemo seati.
A kad se pa seamo? Hleb na dananji daj nam za... ovaj...
Dobro je to nisi ostvario svoj san iz detinjstva da postane
propovednik, ree Karol. Dobar si advokat-grabac. A bio bi oajan pop.
Vidi, rekoh. Pamtim neke sluajeve kad nam je bilo izuzetno lepo.
Sem toga, medeni mesec nikad neu zaboraviti. Ali treba nam san Nismo
skoro nita spavali ve dvadeset i etiri sata. Hajde da knjavamo i
zaboravimo sve, do sutra. to kad pomislim...
 Zurila je u mene a onda rekla, Jadni moj mali, nije ni udo to si tako
napadno aljiv! To ti je odbrana od straha.
Udario sam pesnicom u dlan i povikao: Znam! Znam! Zaboga, koliko e
ovo potrajati?
Otiao sam u kupatilo. Lice u ogledalu izgledalo je kao da pokuava da
flertuje sa mnom. Levo oko je bez prestanka namigivalo.
Kad sam se vratio u spavau sobu, Karol me je podsetila da jo nisam
snimio svoje uspomene na dananji dan. Nije mi se htelo da to sad radim,
jer sam bio tako umoran. Ali, opasnost da izgubim jo jedan dan iz svog
pamenja podstakla me je. Ne, ne jo jedan dan, pomislio sam. Ako se
ujutru sve ponovi, izgubiu etiri dana. Ovaj i ona tri dana pre ve
zaboravljenih majskih dana. Probudiu se sutra, u utorak 5. juna, i
zamiljau da je 24. maj.
Govorim ovo u mikrofon u svojoj radnoj sobi, u prizemlju. Ne bih eleo
da Karol uje neke od mojih primedbi,
Pa, do sutra. Sutra e nam doi, ali jue nee doi. Napisau sebi cedulju
i zataknuu je u futrolu svojih naoara.

Istinski datum: 5. jun 1980.

Probudio sam se ubeen da je danas moj roendan, 24. maj. Okrenuo

sam se na stranu, video sam da iz moje futrole za naoare viri pare
hartije, stavio sam naoare na nos i proitao cedulju.
Nita nisam shvatio. Nisam se seao da sam je napisao. I to bih siao u
prizemlje i ukljuio magnetofon? Ipak sam to uinio.
Dok sam sluao mainu, srce mi je gruvalo kao sudijin eki. inilo mi se
da se zvuk povremeno gubi. Zar u pasti u nesvest?
Tako mi je pola dana propalo u pokuajima da popunim prazninu od
dvanaest dana u svom umu. U kancelariju nisam otiao, a deaci su otili u
kolu sa zakanjenjem. A ta se desilo sa decom na dnevnoj strani Zemlje?
Ako su prespavali na primer as geometrije, onda e morati ponovo da ue
istu lekciju iz geometrije istog dana. A to onda pomie plan nastave
napred, zapravo nazad, za taj dan. Koliko e tek vremena izgubiti radnici
na radnim mestima. Morae da ga nadoknade, to znai da e poi kui
jedan sat kasnije. Zar samo jedan? oveku treba vie od sata vremena da
se oporavi i orijentie Kakav haos je ovo?! I kakav e tek biti ako se stvar
nastavi?
U jedanaest pre podne, Karol i ja dovoljno smo se oporavili za jedan
odlazak do samoposluge. Bio je utorak, radni dan, ali Karol je htela da
budem sa njom, pa sam morao da telefoniram u kancelariju i javim
sekretarici da neu doi na posao. Linije su bile zauzete, a i sumnjao sam
da je dola na posao, pa sam rekao sebi, nek ide sve do vraga, i odustao.
Naa samoposluga se normalno otvara u osam. Danas nije bilo tako.
Morali smo da stanemo u dugi red, koji je iza nas jo produavao. Vrata su
otvorena u podne. Poslovoa, slubenici i prodavci proli su, naravno, kroz
iste nevolje kao i mi ostali, dok se nisu snali. Neki uopte nisu doli na
posao. A neki od kamiona koji normalno dovoze nove zalihe robe, nisu se
pojavili.
Dok smo Karol i ja uli, oni ispred nas ve su ispraznili pola
samoposluge. Imali su istu ideju kao i mi. Napravi zalihe odmah, pa nee
morati da eka u redovima esto. Svee mleko je nestalo, a od mleka u
prahu ostala je samo jedna kutija na polici. Krenuo sam da je zgrabim, ali
neki tinejder bio je bri. Poeleo sam da ga udarim, ali to naravno nisam
uradio.
Sve cene su poveane za etvrtinu, pred naim oima. Potom, dok smo
stajali u redu pred kasom, neki proizvodi poskupeli su jo jednom. Od
trenutka kad smo stali u red pred poslugom, pa do trenutka kad smo iz nje
izgurali troja pretovarena kolica, prolo je etiri sata.
Dok je Karol smetala kupljenu robu u kuu, odvezao sam se do druge
samoposluge. Tamo se red protezao du itavog jednog bloka zgrada; ta bi
radnja bila ispranjena pre nego to bih i stigao do ulaza.
Sledee dve samoposluge, kao i bakalnica na uglu, takoe su bile
beznadene za mene. Nisam imao nikakvih izgleda ni u tri prodavnice pia
do kojih sam se odvezao. Ispred etvrte je stajalo samo tridesetak ljudi u
redu, pa sam reio da okuam sreu. Dok sam stigao na red, piva vie nije
bilo, to me i nije zabrinjavalo, ali od estokih pia ostala je samo jedna
flaa od petine litra jeftine rakije. To sam pio kao student jer sam bio bez
para. Doneo sam tu odvratnu flaicu, i litar jeftinog muskata, do kase. Bolje
ita nego nita, bez obzira to su cene udvostruene.
 Poeo sam da popunjavam ek, kada slubenik za kasom ree: ao m
je, gospodine. Samo gotov novac.
ta? rekoh.
Zar niste uli, gospodine? ree on. Banke su zatvorene danas u dva
po podne.
Banke su zatvorene? rekao sam. Ove moje rei su zvuale glupo i
meni samome.
Da, gospodine. Zatvorila ih je savezna vlada. To je samo privremeno. ili
bar tako kau na TV. Otvorie se kad se sredi guva na berzi.
Ali...
Berza se saruila, ree on.
Sruila, ispravio sam ga gotovo automatski. Mislite na novi Crni
petak?
Danas je utorak.
Mladi ste vi, pa ne znate na ta se to odnosi, rekao sam, a u sebi
dodao: Mlad, ali i nekolovan.
Predsednik e uvesti sistem racionisanja hrane, ree on, kao prvu
meru privremene uprave. I kontrolu cena, Tarner je tako rekao na TV pre
jedan sat. Sve e to Predsednik lepo da nam objasni veeras u est.
Kad sam se vratio kui, Karol je sedela pored televizora, bleda, rairenih
oiju. Bie nova depresija! rekla je. Mark, ta da radimo?
Ne znam, rekao sam. Nisam ja Predsednik, zna. I sruio sam se na
sofu. Izgubio sam duhovitost.
Budui da smo oboje roeni 1955., nismo stvarno znali ta je Depresija,
sa velikim D, naime, nismo lino iskusili veliku ekonomsku krizu
tridesetih godina. Ali nai roditelji, koji su tada bili mala deca, priali su i
nama o tim danima. Karolini roditelji su tad iveli pristojno, mada ne
dobro, ali je moj otac, tako mi je bar priao, pojedinih dana bio zadovoljan
ako za jelo dobije bajat hleb i kuvanu repu.
Predsednikov govor na TV je bio uglavnom o depresiji, za koju je rekao
da e biti privremena. Posle pola sata optimistikih fraza, otkrio je zato
misli da ova situacija nee potrajati. Savezna vlada nije nameravala da
eka da razumna bia u Sferi, ako ih tamo uopte ima, stupe u kontakt sa
nama. Neprijateljstvo Sfere je sada bilo oigledno. Zato se odustalo od
istraivake ekspedicije. Sutra e SAD, SSSR, Francuska, Zapadna Nemaka,
Izrael, Indija, Japan i Kina ispaliti armadu raketa sa atomskim bojevim
glavama. Jo jutros su kompjuteri odredili orbite i redosled bacanja u
bitku. Jedan po jedan, projektili e se zaletati u Sferu dok je potpuno ne
razore. Bie ih dovoljno da je unite ne jednom, nego mnogo puta.
Ovo e podii akcije na berzi, rekoh.
Evo, zavravam snimanje, i sada u u krevet. Sutra emo postupiti po
uputstvima na ceduljama, sluaemo trake iz poetka, proitaemo opet
pojedine stranice novina, pa pogledati vesti na TV. Palata pravde neka ide
do vraga; u njoj sigurno nee biti nikog.
A, da. U ovoj pometnji i optem uzbuenju svi su zaboravili, pa i ja sam,
da mi je danas roendan. ekaj! Pa danas mi nije roendan.

***

Istinski datum: 7. jun 1980. Subjektivni datum: 18. maj 1980.

Probudio sam se ljut na Karol zbog nae svae prethodnog dana. Ne
estog juna, naravno, nego sedamnaestog maja. Bili smo na zabavi kod
Barlingtonovih, i tu sam sreo divnu mladu slikarku Robertu Gardner. Karol
je smatrala da sam se previe zadrao u njenom drutvu zato to je
Roberta liila na Mirnu. Moda je tako. S druge strane, istinski su me
zanimale Robertine slike. Stekao sam utisak da ima pravi umetniki
talenat. Kad smo doli kui, Karol me divljaki napadala da jo volim
Mirnu. Uzalud sam se bunio. Na kraju sam joj kazao da moemo i da se
razvedemo ako ne moe da mi oprosti i zaboravi. Karol se rasplakala,
izjurila iz sobe i otila da spava u prizemlju, na sofi.
Naravno, ne pamtim kako smo se pomirili, ali smo se sigurno nekako
pomirili, inae ne bismo i dalje bili u braku.
Bilo kako bilo, probudio sam se reen da danas razgovaramo sa
advokatom-razvodniarem. Na pomisao ta e Majk i Tom morati da
pretrpe, pripadala mi je muka. Ali, treba ih potedeti naih uasnih svaa.
Seam se svojih reakcija kad sam bio klinac, kada bih uo da se moji
roditelji tuku. Bilo je olakanje, mada tuno olakanje, kada su se razveli.
Razmiljajui o ovome, posegnuo sam za naoare. I naao cedulju. Tako
je poelo novo putovanje u pometnju, nevericu i uas.
Sad, kada se naa panika donekle smirila, vratio nam se dvadeseti, ne,
nego valjda devetnaesti maj? Uglavnom, Karol i ja jo ivimo u onom danu
posle svae, pa su nai odnosi prilino hladni.
 Sada je trinaest asova. Gledali smo prenos lansiranja prvih raketa.
Deset atomskih projektila, jedan za drugim.
Evo, trinaest i pedeset pet, gledamo satelitski prenos lansiranja
japanskih raketa. Upravo smo uli da su ispaljeni ruski i kineski projektili.
Kad i ostale nacije ispale svoje, bie ih ukupno trideset sedam.
Ne stiu vesti. U ovakvom sluaju, ako vesti nema, to je loa vest. ta se
dogodilo? Izvetai to ne otkrivaju. Priaju o svakojakim drugim temama.

Istinski datum: 8. jun 1980. Subjektivni datum: 13. maj 1980.

Moje trake govore da je ovo jutro prolo isto kao i prethodna etiri.
Pakao.
Sada je trinaest asova. Predsednik, iako mu je samo etrdeset i etiri
godine, izgleda kao tuni starac, dok izvetava o katastrofi. Svih trideset
sedam raketa je uniteno svojim sopstvenim hidrogenskim bombama, koje
su eksplodirale na rastojanju od oko tri hiljade milja od Sfere. Videli smo
poneku fotografiju tih eksplozija, nainjenu sa orbitalnih stanica. Nita
impresivno. Nema dimnih peurki, jasno, a nema ni mnogo svetla.
Sfera raspolae orujima protiv kojih mi ne moemo nita, Uz to, ako
moe da aktivira hidrogenske bombe na takvom rastojanju od sebe, onda
moe da aktivira i one koje su jo na Zemlji. Gospode! Moe da uniti sve
ivo, ako samo poeli!
Pred kraj svog govora, Predsednik nam je ipak pruio malo nade. Sa
jadnim osmehom (oajniki je pokuao da nam prikae onaj svoj veliki
izbornodobijajui osmeh) rekao je da ni u kom sluaju nije sve izgubljeno.
Dok on sad govori, novi plan se uveliko priprema. Naziv mu je Projekt
Toro.
Toro na panskom znai bik, pomislio sam, ali to nisam glasno kazao.
Karol i deca ne bi smatrali da je to dobar vic, a uostalom, moda je u
pitanju ona japanska re koja znaipobeda ili unitenje, ili tako neto.
Ispostavilo se da je Toro naziv jednog malog asteroida nepravilnog
oblika, duine oko dve hiljade etristo metara, irine hiljadu est stotina.
Njegovu nepravilnu orbitu, a i neobinu, otkrili su 1972. godine neki L.
Danielson sa vedskog kraljevskog tehnolokog instituta i neki V. H. Ip sa
Kalifornijskog instituta u San Diegu. Toro, rekao je Predsednik, je vezan za
Zemlju rezonantnom orbitom. Kad god Toro proe blizu Zemlje, a to
blizu moe da znai i dvadeset jedan milion kilometara, od Zemlje uzme
taman toliko dodatne energije da se njegova sledea orbita opet zavri u
blizini Zemlje. Orbita Toroa je nestabilna, i povremeno pada pod kntrolu
planete Venere. Nekoliko vekova Zemlja kontrolie ovaj asteroid, zatim ga
Venera preuzima pod svoje. Zemlja kontrolie Toro jo od 1530. godine;
Venera e ga preuzeti 2200-te. Zemlja e ga ponovo zgrabiti 3250-e;
Venera e ga dobiti nazad 2800. godine...
Pitao sam se u emu je stvar sa ovim pripovedanjem o nebeskom ping-
pongu. Tada Predsednik ree da je mogue postaviti rakete na Toro. Pan je
zahtevao da mnogo svemirskih taksija leti do Toroa i prenosi delove koji
e tamo biti montirani.
Kad motori budu izgraeni i duboko utemeljeni, njihovim radom e se
ostvariti potisak, pomou koga e Toro biti pomeren sa svoje orbite. To e
zahtevati mnogo letova svemirskih taksija krcatih gorivom i rezervnim
delovima za raketne motore. Motori e se zamenjivati vie puta. Na kraju,
meutim, asteroid e prei na orbitu koja se zavrava direktnim sudarom
sa Sferom. Toro, koji se sastoji od miliona tona stene, nikla i gvoa.
unitie Sferu potpuno, pretvorie je u istu energiju.
Da, rekao sam glasno, ali ta e spreiti Sferu da jednostavno
promeni orbitu? Svojim senzorima otkrie asteroid, promenie sopstvenu
putanju, i Toro e proi mimo nje kao voz na inama.
To je bila sledea stvar o kojoj je Predsednik govorio. Prilikom naeg
neuspelog napada saznala se, tanije, potvrdila se bar jedna stvar: kad su
prve hidrogenske bombe eksplodirale, postalo je nemogue kontrolisati
ostale rakete ili ih pratiti radarom ili lejzerom, zbog radijacije. Te preostale
rakete su letele na slepo, bez upravljanja sa Zemlje. Pa, ako su tako bombe
delovale na nae senzore, delovae isto i na Sferine.
Zato, malo pre poslednjeg potiskivanja asteroida na onu zavrnu
putanju, na Sferu e se uputiti H-bombe. Njihovim eksplozijama, Sfera e
biti okruena oblakom radijacije. Bie liena posmatranja. A nee ni
verovati da mora da menja orbitu. Jer, jo pre toga izraunae da je Torova
orbita bezopasna. Kad radijacija ispuni kosmos oko Sfere, tad Sfera vie
nee moi da vidi da se putanja asteroida jo jednom menja, i to na nain
koji e dovesti do sudara.
 Ovaj projekat e traiti ogromne koliine materijala i radne snage. Poto
SAD ne mogu to same da obezbede, projekat e biti u celosti
internacionalan. to jedna zemlja ne bude mogla da d, dae druge.
Na kraju je Predsednik pomenuo da e Projekt Toro, kao i stalno
brisanje ljudskog pamenja, dovesti do radikalnih izmena u ekonomskom
modelu. On, Predsednik, objavie detalje nove ekonomske strukture (ne
politike, ve strukture) kroz dva dana. Rezultat e biti obnova blagostanja i
ujedno, ali ne sluajno, osloboenje oveanstva od mnogih problema koji
su pratili jo od industrijske revolucije.
Da, ali kada e Projekat Toro biti ostvaren? progovorio sam. Kada, o
gospode moj boe, kada?
est godina, ree Predsednik, kao da me je uo. Moda i due.
est godina!
Nisam kazao Karol koje posledice ovoga sagledavam. Ali ona nije glupa.
Moe i sama da predvidi da e se neke stvari za tih est godina sigurno
dogoditi, i to sve loe.
Nikad u ivotu nisam osetio toliko beznae, a nije ni ona. Ipak imamo
jedno drugo. Nije zaboravljen onaj dan svae, samo je postao tako
beznaajan. Zagrlili smo se i vrsto drali neko vreme. Majk i Tom su
plakali, verovatno znajui da ovo ispoljavanje ijubavi nagovetava neto
strano za sve nas, neto to se blii. Jadni klinci! Kad se mrzimo, to ih
potresa, ali kad se volimo, to ih jo vie uplai.
Kad smo shvatili ta im inimo, pokuali smo da se ponaamo veselo. Ali
nismo uspeli da ih navedemo na osmeh.

Istinski datum: sredina 1981. Subjektivni datum: sredina 1977.

Ovo piem jer nisam mogao da nabavim trake za magnetofon. Kau da
je nestaica samo privremena. Mogao bih neke stare da izbriem i ponovo
upotrebim, ali bih se tada oseao kao da gubim vitalni deo sebe. Dosta sam
izgubio i ovako.
Naa kominica stara gospoa Daglas je mrtva. Ubila se, pie u beleci
na mom kalendaru. Izvrila je samoubistvo drugog aprila ove godine.
Nikad ne bih pomislio da ona moe tako neto da uini. Bila je ubeeni
fundamentalista, a ta sekta veruje, kao i Rimokatolici, da je samoubistvo
tako rei neoprostivo. Pretpostavljam da ju je slomio ok zbog smrti
njenog mua, pretrpljen dvostruko. Taj ovek je umro ba drugog aprila,
samo ne 1977. ve 1976. godine. Kad je umro, ona je od oka i bola pala u
postelju i ostala u bolnici dve nedelje. Posle smo je Karol i ja vie puta
pozivali na ruak, i svaki put je priala o smrti svoga mua. Pretpostavljam
da je sad njena patnja postajala iz dana u dan sve vea, jer je stara gospoa
putovala unazad kroz vreme, prema danu smrti svog mua. Nije mogla da
se ponovo soui sa tim, pa se ubila.
Nije samo njena kua prazna u naem susedstvu. Dek Brider je ubio
svoju enu, svoje troje dece, tatu i sebe prolog meseca; tako sam bar
zabeleio na snimku. Razlog nije poznat, ali mogu da pretpostavim da nije
izdrao da gleda svoju trogodinju erku kako tone u idiotizam. To se dete
vratilo u dan svog roenja, moda i dalje. Mala je izgubila sposobnost
govora i sposobnost da se sama hrani. Zaudo, jo je umela da hoda, a
pokazivala je znake da u sebi krije mogunost za visoku inteligenciju. Njen
mozak je bio mozak naprednog trogodinjeg deteta, ali su iz njega
izbrisana sva iskustva steena posle roenja. Bilo je onda bolje da je
prestala da hoda. Bar bi leala bespomono u kolevci, pa se ne bi moralo
na nju paziti iz minuta u minut.
Sudbina Briderove male Ane eka i Toma. On sad pria kao
petogodinjak. Pa Majkova sudbina... moja.. Karolina..,. Gospode! Svi emo
na kraju biti kao Ana. Ne mogu da podnesem tu misao.
Jadna Karol. Njoj je najtee. Ja provodim ceo dan van kue, ali ona mora
neprestano da se brine o dvojici deaka koji su, efektivno, stari pet i osam
godina, a svakodnevno postaju mlai. Nema odmora za Karol, jer oni su
stalno kod kue. Sve obrazovne institucije, sem nekih istraivakih,
zatvorene su.
Predsednik kae da e devedeset odsto nae privrede morati da se
prepusti kontroli kompjutera. U stvari, elektronski mozgovi e upravljati
svim stvarima kojima ikako mogu da upravljaju. Tako mora biti.
Kompjuteri e upravljati svaim, od samih rudnika i opreme za transport
rude, pa preko eleznica i kamiona, sve do pakovanja i distribucije gotove
robe, to e se obavljati u centrima za distribuciju.
Da li je est godina dovoljno da se ovo postigne?
I ko e sve to da plati? Nije vano, kae on. Novac e biti ukinut. Na
predsednik je postao prokleto radikalan. Koristi ovu situaciju da sprovede
u ivot neke svoje ideje, koje, to je prokleto sigurno, nije ni pomenuo za
vreme svoje predizborne kampanje. Ponekad se pitam ko je u stvari stavio
Sferu tamo gore. Dobro, ta ideja je ista paranoja. Ako nita drugo, ovaj
gigantski projekat ratne vlade zaposlie sve one koji su sposobni za rad.
Ostali e dobijati, vremenom sve vie i vie njih, minimalni garantovani
prihod, a taj e prihod bogami biti stvarno minimalan. Ipak, kae
Predsednik, doi e dan da svako dobije sve to mu treba, naime: hranu,
krov nad glavam, odeu, kolovanje itd. On nekom pria! ta ako Projekt
Toro ne uspe? A ta i ako uspe? Hoemo li se vratiti na staru privredu?
Naravno da neemo. Bie nemogue napustiti sve na emu smo radili, a
nova vlast e se potruditi da ostane.
Pokuavam da utvrdim gde stanuje Mirna. Ovo beleim u svojoj
kancelariji, da Karol ne sazna. Volim je, mislim Mirnu, strasno. Zaposlio
sam je pre dve nedelje i zaljubio se ludo, vatreno. Sve je to bilo 1977,
naravno, ali danas, u meni, na snazi je 1977.
Karol o ovome nita ne zna, naravno. Prema pismima i ceduljama od
Mirne, koja sam nameravao da unitim, ali hvala bogu, nikada nisam imao
srca za, to, Karol je saznala za nju tek dve godine kasnije. U najmanju ruku
tako pie u ovom Mirninom pismu. Tad bee otputovala kod svoje sestre,
pa je odgovorila na moje pismo. Dobro je to je tako bilo, inae sad ne bih
znao ta se tad deavalo.
Razum mi kae da zaboravim Mirnu. I zaboraviu je.
Kroz vezu sa Mirnom sam putovao unazad, od onog naeg gorkog
rastanka do ovog stanja, kad sam je najvie voleo. To znam jer sam upravo
proitao beleke o naoj vezi. Poela je da se kvari nekih est meseci pre
konanog rastanka, ali tih oseanja sad u meni nema. A kroz dve nedelje
neu uopte nita oseati za Mirnu. Ako ne budem itao beleke, neu znati
ni da je ikad postojala.
Ta misao je nepodnoljiva. Morau da je naem, mada mi to dosad
uopte nije polazllo za rukom. Kroz etrnaest dana, ne, kroz pet, jer svaki
novi dan oduzima mi jo po tri dana prolosti, neu imati elje, pogona da
je traim. Neu znati ta gubim.
Karol ne mrzim. Volim je, ali rashlaenom branom ljubavlju, kad
pomislim na Mirnu, osetim se opet kao mladi. Gorim onim divnim
plamenom.
Ali gde je Mirna?

Istinski datum: 30. oktobar 1981.

 Sreo sam na ulici Brakvela Lia, starog pisca detektivskih pria, danas.
Kao i veina pisaca koji nisu zaposleni u dravnom ministarstvu
propagande, veoma ravo stoji sa novcem. Odrava se u ivotu
zahvaljujui svom GMP (garantovani minimalni prihod), ali vie ne moe
da dobavlja za sebe prva izdanja retkih knjiga, nova sportska kola, najbolje
pie i mlade devojke. astio sam ga s nogu sa tri aice one bedne rakije
kakvu sada daju u Groverovom baru, pa sam sluao neke smene prie,
koje mi je priao da mi se nekako odui za pie. Takoe sam sluao i
njegove alopojke.
Niko vie ne kupuje romane niti, zapravo, ma kakve druge radove ak i
ako ste brzinski ita pa savladate ceo roman za jedan dan, sledeeg dana
kad ga uzmete sa stola morate ga itati iz poetka. Pisanje za TV sem za
propagandne emisije, nije nita drugaije. Iste emisije se prikazuju
svakoga dana, a ljudima se dopadaju isto kao jue ili prethodne godine.
Ako su moje beleke tane, gledao sam veselu uvodnu epizodu serije Bluz
sapunske opere ve pedesetak puta.
Kad je Li poeo da pria kako ga mlade devojke odbijaju, poeo je skoro
da cmizdri i bio je odvratan. Rekao sam mu da to ne govori mnogo dobrog
ni o njemu ni o tim devojkama. Ali, ako ne eli da pati, zato ne izbrie
trake na kojima su zabeleeni neuspesi?
To nije hteo, mada nije mogao da navede nijedan logian razlog za to.
uj, rekao sam mu sa iznenadnom inspiracijom pijanog ovek zato
ne izbrie stare snimke i ne napravi nove? Kako si oborio ovu i onu
stranu mladu ensku. Opii svoje uspehe do detalja. Sutra e misliti da si
najvei Kazanova u istoriji.
Ali to nee biti istinito! ree on.
Ti, pisac lai, to kae? rekoh. U svakom sluaju, nee znati da nije
istina.
A, da, ree on, ali ako se sutra napalim, pa pojurim u varo da
izvrnem neku ensku, ona e me odbiti i opet u biti gde i sada.
Onda ostavi sebi strogu opomenu da te trake slua samo kasno uvee,
recimo, jedan sat pre nego to te Sfera uspava. Na taj nain, nikad te nita
nee povrediti.
Tada je uao Dord Palmer. Pitao sam ga kako idu stvari.
Potonuo sam dovde u sluajeve mladih koji ne mogu da dobiju vozake
dozvole, ree on. Istina je da se vonja moe nauiti i za jedan dan, ali se
sve naueno sutra zaboravi. Uostalom, dobar voza se postie samo
iskustvom, i... ta da ti priam? Mladima su kola neophodna, pa voze bez
obzira na sve. Otud, kao to se nesumnjiivo sea, broj saobraajnih udesa i
prekraja raste iz dana u dan.
Znai, tako? rekoh.
Aha. Manje se deava ujutro, jer ljudi veinom polaze na posao tek oko
podne. Meutim, novi sistem prevoza e sve srediti kada ga budemo dobili,
negde oko 1984-te ili 5-te.
Kakav novi sistem prevoza?
Pisalo je u novinama, ree Palmer. Proitao sam neke od njih iznova,
jutros. Grad Los Aneles ve ima ovakav sistem, a rezultati su tako dobri
da e sistem biti proiren na celu iru oblast grada. Na kraju e svaki grad i
svako vee naselje u zemlji imati ovakav sistem. Niko nee morati da
peai vie od etiri bloka do stanice. Zagaenje vazduha e se prepoloviti,
a guva u saobraaju smanjiti za dve treine. Naravno, sistem e biti
prinudan: da bi se nekom dozvolilo da upotrebi kola, automobil, morae da
dokae da postoji specijalna potreba. Uasavam se kad pomislim kakva e
tek nevolja iz toga da nastane, koliko birokratskih papira, pa zaguenost
sudova i tako dalje. Ali, imajui u vidu kako je vlada razbila pobunu u Los
Anelesu, verovatno je da e se ostali gradovi pomiriti sa situacijom.
Kako e ostali gradovi znati ta je vlada tamo uradila, ako im se ne
kae? pitao sam.
Bie im reeno. Svakoga dana.
Na kraju, nee biti dovoljno vremena u jednom danu da nam se saopti
sve to treba da znamo, rekoh. Pa, i kada bi bilo dovoljno vremena,
provodili bismo po ceo dan pred televizorom. Ko e onda da radi?
Svako e morati da se opredeli samo za one informacije koje ga se
posebno dotiu, ree Palmer. Gledae onaj kanal na TV koji se njega
najvie tie, a ignorisae sve ostalo.
A kako e se opredeliti, kad nee znati ta ga se tie, dok ne stekne
potpunu sliku? Svakog dana iznova.
Da ti kupim jedno pie, predloi on Alkohol ima jednu dobru
osobinu. Omoguuje oveku da zaboravi ono za ta se plai da e pamtiti.

8
 Istinski datum: pozna 1982. Subjektivni datum: pozna 1974.

im je ula u moju kancelariju, znao sam da e biti neto vie od obinog

klijenta. itavog dana sam patio od sindroma ogledala. Zaboravio sam
ono trideset sedmogodinje lice koje je moj dvadeset devetogodinji um
video u ogledalu tog jutra. Lepa je. Ima dvadeset sedam godina. U poetku
sam jedva razumeo ta govori - eleo sam samo da je gledam. Najzad sam
razumeo da ona eli da iz zatvora izvuem njenog mua, optuenog za
ubistvo. Izgleda da lei u zatvoru jo od 1976. (objektivni datum). Traila
je da se sluaj vrati pred sud i da se upotrebi molba zasnovana na
rehabilitaciji retrogresijom. Mislila je da ja znam taj izraz, meutim,
morao sam da bacim pogled u svoj rezime da bih mogao da joj odgovorim.
U rezimeu sam pod oznakom RR naao objanjenje i napomenu da je
ve izvestan broj ljudi osloboen tim putem. Glavna misao je bila da
kriminalci nisu vie oni isti kakvi su bili neposredno pre zloina, koji su
sad zaboravili. Otputovali su nazad do dobrote, moete rei. Naravno, RR
se ne odnosi na viestruke kriminalce, niti na one koji su zloin veoma
dugo planirali pa ga tek onda izvrili.
Pitao sam je zato eli da pomogne oveku koji je ubio svoju ljubavnicu
u nastupu besa, kada je otkrio da ga ona vara.
Volim ga, odgovorila je.
A ja volim tebe, pomislio sam.
Dala mi je neka dokumenta iz velike akten tane koju je nosila. Pogledao
sam ih i rekao: Ali vi ste se razveli od njega 1977-me?
Da, on je zapravo moj bivi mu. Ali sad o njemu mislim kao muu.
Nije bilo potrebno da je pitam zato.
Prouiu ovaj sluaj, rekoh. Vi sebi ostavite beleku da sutra doete
kod mene. U meuvremenu, kako bi bilo da popijemo jednu u Rover baru i
popriamo o strategiji?
Tako je sve poelo, opet.
Tek sam nedelju dana kasnije, pregledajui svoje stare beleke, saznao
da je to opet. Nita, svejedno je volim. Takoe volim Karol, jednu Karol.
Onu Karol koja se udala za mene pre est godina, naime, pre est godina po
mom pamenju.
 Postoji i druga Karol, ona koja ivi danas, nesrena slomljena jadnica,
koja ne moe da izae iz kue dok se ja ne vratim. A ja mogu da se vratim
tek pozno uvee, jer poinjem da radim tek oko podne. Istina je da bih
mogao da doem kui ranije, da se ne sastajem sa Mirnom. Uzalud je o
tome misliti. Moram da viam Mirnu.
Kaem sebi da sam ba pokvareno kopile, to i jesam, jer sam deci i
Karol jako potreban. Tom ima deset godina, a ponaa se kao da ima dve.
Majk je etvorogodinjak sa telom deaka od dvanaest godina. Dolazim
kui od Mirne, u ludnicu svakoga dana, bar tako pie u mojim belekama i
svaki dan je verovatno kao ovaj.
Nita ne pomae to oseam krivicu i stid, Samo se razbesnim, a onda
pokuam da suzbijem bes, koji je roen iz oajanja, bespomonosti, krivice
i stida. Ali sve provali napolje kao kada prsne ir, i tada ludnica postane
pakao.
Kaem sebi da Karol i deca moraju uz sebe imati vrsti oslonac. Nekog
smirenog, ko e im ulivati pouzdanje i ko e ih, iznad svega, voljeti. Nekoga
ko e reavati hiljadu mukotrpnih i gadnih problema koji opsedaju svako
domainstvo u ovom svetu sa sve manje pamenja. Ukratko, treba im
heroj. Jer, pravi junaci i junakinje jesu oni koji se junaki bore
svakodnevnim ivotnim nevoljama, koje su, sam bog to zna, sada
umnogostruene. Nije heroj onaj ko probode zmaja maem jednom u
ivotu i onda se odmara. Heroj je onaj koji ubija bubavabe i pacove
svakodnevno i ne odmara se na lovorikama sve do duboke starosti, a
moda ni tad.
O emu ja to priam? Moda bih izlazio na kraj sa svim ovim
problemima, da nije gubitka pamenja. Na taj gubitak ne mogu da se
priviknem, ne mogu da mu se prilagodim. itavo moje bie, um i telo,
izloeni su istom visokovoltnom udaru svakog jutra.
Osiguravajua drutva su ponitila sve polise za osobe mlae od
dvanaest godina, Vlada je razmatrala mogunost da te polise preuzme na
sebe pa odustala. Vlada e ipak plaati sahranu dece, jer to neko mora. Ne
verujem da mnogo dece biva sluajno ubijeno radi naplate osiguranja.
Veina smrtnih sluajeva oigledno proistie iz ludila roditelja ili njihove
onesposobljenosti da se brinu za decu.
Udaljavam se od Mirne, ili bar to pokuavam, zato to elim da
zaboravim svoju krivicu. Volim je, ali kad je ne bih video sutra, zaboravio
bih je. Ipak, sutra u je videti. Moje beleke e se za to pobrinuti. Za mene,
svaki dan iznova donese ljubav na prvi pogled. To je predivno oseanje i
eleo bih da traje veno.
Kad bih samo imao petlju, pa da unitim sve beleke o njoj noas. Ali
nemam. Na pomisao da je izgubim, padam u paniku.

Istinski daitum: sredina 1984. Subjektivni datum: sredina 1968.

Iznenauje me to sam se tako rano probudio.
Jue smo se Karol i ja venali, u podne. Odvezli smo se do ovog
luksuznog hotela kraj enevskog jezera. Ostatak dana smo proveli
uglavnom u krevetu, naravno, mada smo ipak ustali radi veere i
ampanjca. Konano smo zaspali oko etiri ujutro. Zato i nisam oekivao
da u se probuditi u zoru. Pruio sam ruku da pipnem Karol, pitajui se
nije li ona ipak previe pospana. Ali nje tamo nije bilo.
Otila je u kupatilo, pomislio sam. Zgrabiu je kad se vrati.
Onda sam se pridigao u sedei poloaj u krevetu, a srce mi je zalupalo
kao da se tek tada setilo da postoji. Ivice sobe postadoe nejasne, a onda
mutnoa pojuri prema meni,
Svetlost zore je bila ublaena zastorima, ali, video sam da mi je
nametaj nepoznat. Nikada nisam bio ovde.
Skoio sam iz kreveta a nisam, dabome, primetio cedulju zadenutu
futrolu naoara. A, i zato bih? Tada nisam nosio naoare.
Karol, povikao sam, jurei niz dug i potpuno nepoznat hodnik, pokraj
otvorenih vrata kupatila, u sobu na drugom kraju hodnika. U toj sobi
stadoh. Bila je to deja spavaa soba: kreveti na sprat, zastavice, pa
fotografije dvojice deaka, posteri, veliki portreti nekih faca koje nikad
nisam video, sem Stanlija i Olia, pa neke knjige naune fantastike,
Tolkinove i knjige o Tarzanu, neki kolski udbenici i veliki ravan komad
neke opreme okaen o zid. Da nisam video na njemu dugmad u iju se
svrhu nije moglo sumnjati, ne bi mi palo na pamet da je to televizor.
U tim krevetima niko nije spavao, odavno. Prvi zraci sunca su pali na
debelu prainu na stolu.
Pojurio sam nazad u hodnik, proverio kupatilo mada sam znao da tamo
nikoga nema, video prljave pekire, ve i arape natrpane u ugao, pa otrao
opet do spavae sobe, one u kojoj sam se probudio. Kroz zastore nije
prolazilo dovoljno svetla, pa sam potraio prekida na zidu. Nije ga bilo, ali
sam primetio malu okruglu bronzanu plou na mestu gde bi se oekivalo
da bude prekida. Dotakoh je i svetla se upalie ispod plafona.
Na Karolinoj strani kreveta nije bilo spavano.
Ogledalo iznad stoia me je uhvatilo, privuklo i zadralo. Ko je taj
posustali stari ovek koji zuri u mene sa mog dvadeset trogodinjeg tela?
Imam sedu kosu, kese ispod oiju, odebljale i otromboljene crte i dugi
oiljak na desnom obrazu.
Posle nekog vremena, oamuen i jo drhtei, uzeo sam knjigu koja je
bila na stoiu i pogledao je. Ovako izbliza, jedva sam razaznao naslov, a
kad sam je otvorio, tekst je bio samo brljotina.
Ostavio sam knjigu Budite majstor u sopstvenoj kui i krenuo kroz kuu
od tavana do podruma. Vie puta sam zajecao: Karol! Karol! Ne
nalazei nikoga, napustio sam tu kuu i otiao do susedne, zakucao na
vrata. Niko nije otvorio, niti su se unutra upalila svetla.
Otrao sam do sledee kue i pokuao da probudim ljude u njoj. Nije ih
bilo.
Jedna ena je povikala u mom pravcu iz kue preko ulice. Pojurio sam
ka njoj, brbljajui. Imala je oko pedeset godina i bila je zahvaena
histerijom kao i ja. Trenutak kasnije, ovek njenih godina se pojavio iza
nje. Nisu me sluali; zasipali su me pitanjima, onim istim koja sam ja
postavljao njima. Onda videh crnobela policijska kola, meni nepoznate
vrste, kako izlaze iza ugla, pola bloka odavde. Potrao sam ka njima i stao.
Kola su bila tako tiha da sam i u svojoj panici shvatio da su na elektrini
pogon. Dvojica policajaca u njima su nosila udne uniforme, crne kao
umur, sa belim lemovima i crvenom perjanicom na vrhu. Njihove
aluminijumske znake na levoj strani grudi imale su oblik orla rairenih
krila.
Kasnije sam saznao da je policija u itavoj dravi federalizovana. Ova
dvojica su bila u nonoj smeni, pa su imali dovoljno vremena da se
reorjentiu. Ipak, jedan od njih se toliko tresao da mu je ovaj drugi rekao
da se vrati u kola i neko vreme odmara.
Kad nas je malo umirio, pitao nas je zato nismo sluali svoje trake.
Kakve trake? pitali smo.
Gde je vaa spavaa soba? obratio se policajac branom paru.
 Odveli ,su ga tamo, a on je ukljuio mainu na stoiu pored kreve:
Dobro jutro, zauo se glas. Prepoznao sam ga kao glas svog domaina.
Bez panike. Ostani u krevetu i sluaj me. Sluaj dobro sve to ti kaem.
Sledio je rezime, i to podugaak, o glavnim dogaajima od prvog dana
gubitka pamenja. Zavrio se uputstvom ovome paru da pogleda svesku u
kojoj se nalaze line napomene njima potrebne, na primer: gde su im
radna mesta, kako da do tamo stignu, gde se u njihovoj zoni nalaze
centralne radnje za distribuciju, kako se koristi lina karta i tako dalje.
Policajac ree: Vai magnetofoni su podeeni da se sami ukljue est i
trideset, ali vi ste se probudili ranije. To se esto dogaa.
Vratio sam se, vukui noge, u kuu iz koje sam pobegao. Bila je moja, ali
sam se u njoj oiseao kao stranac. Presluao sam traku na svom
magnetofonu dvaput. Zatim sam stavio naoare na nos i pristupio
ponovnom sastavljanju svog razbijenog ivota. Svakodnevna repriza
Pripovesti starog mladia, nasukanog na sprudove vremena.
Nigde danas nisam iao. Zato bih? Nisam vie imao zaposlenja. Kome
treba advokat koji jo nije zavrio pravni fakultet? Ve sam predao evo,
ovde kae, molbu za prijem u sastav policijskih snaga. Policija postaje sve
brojnija, ali u isto vreme, mnogo ljudi i izlazi iz njenih redova. Moje beleke
kau da radi razgovora o novom zaposlenju treba da se pojavim u gradskoj
venici sutra.
Ako se sutra budem oseao kao danas, a tako e po svoj prilici i biti,
onda verovatno neu moi da prinudim sebe da odem na taj razgovor.
Toliko sam ojaen da nita ne mogu, samo sedim i zurim ili, ponekad,
ustanem i koraam tamoamo, kao besni leopard u kavezu koji je napravilo
vreme. ak mi ni sredstva za smirenje ne pomau mnogo.
Izgubio sam svoju nevestu jedan dan posle venanja. A volim Karol
duboko. Trebalo je da imamo dug, srean ivot i da podignemo dvoje dece.
Da ih odgajamo u kui u kojoj vlada ljubav.
Beleke, meutim, kau da je moj stariji sin pobegao iz kue, naleteo na
kola i poginuo, a da je tada Karol, u nastupu oajanja i tuge, ubila prvo
mlaeg sina, pa sebe.
Njih troje sad lee na Springdejlskom groblju.
Ne mogu da osetim nikakvo aljenje, unazad preko vremena, za tim
nepoznatim osobama zvanim Majk i Tom.
Ali Karol, divna nasmejana Karol, ivi u mom duhu.
 O, boe, zato jednostavno ne izbriem svoje trake? Tad ne bih oseao
kajanje zbog svih stvari koje sam u ivotu uinio ili propustio da uinim.
Ne bih znao kakav sam pokvarenjak bio.
Zato to ne uinim? Uzmem prolost i svuem sa nje sve trenutke kada
se srce lomilo. i sve krivice, kao to zmija svlai staru kou. Ili, kao to
zakonodavna vlast ponitava stare zakone. Pritisni dugme, napuni ko za
ubre, pa si opet ist i lak, opet nevin. To je logian postupak, a ja sam
advokat, posveen logici.
Zato da ne? Zato?
Ali ne mogu. Moda volim da patim. Drugima sam rado zadavao bol. I
koliko mi je poznato, oni koji vole da neto rade, podsvesno se nadaju da
se to njima radi.
Ne, nee to biti razlog. Bar ne ceo razlog. uvam beleke prvenstveno da
ne bih izgubio svoj identitet. Glavni deo mene, jedinstvene osobe, lei ne u
neuronima mog uma, gde mu je mesto, ve u jednom, elektromehanikom
ureaju i u tragovima grafita i mastila na hartiji. Belanevina, tkivo mog
bia, ne moe da zadri mene.
Ima me sve manje, topim se, kao ona zla vetica na koju je Doroti sipala
vodu. Postau barica, plani glas beznadenog oaja, a zatim... nita.
Boe, zar nisam dovoljno pretrpeo?! Dobio sam ovo telo, u tvojim sam
knjigama. Zato moram da se borim svaki dan da ne postanem glupa
ivotinja, stvar bez pamenja? Zato ne bih odustao od borbe? Dovoljno je
da pritisnem dugme, napunim ko, da svoje oajanje izbacim u vidu haosa
magnetskih linija i upropaenog papira.
Za svaki dan dovoljna su zla toga dana samoga.
Nisam shvatao, gospode, ta to stvarno znai.

10

Venau se sa Karol kroz tri dana. Ne, trebalo je da bude tako, ali se nee
ostvariti. Ne, u stvari je to ve bilo.
Seam se da sam itao, u dvadeset prvoj godini, svesku stripova Krejzi
Ket. Jedan strip se zvao Koma vlada. Pokrajina Kokouning je bila
zahvaena apatijom, u komatoznom stanju. Niko, ni Krejzi Ket, ni mi
Ignjac, ni oficir Pup, niko nije imao snage da ma ta uini. Mi je bio
zahvaen takvom lenjou, da nije ni pomiljao da baci svoj komad cigle.
udno, kako mi je to ostalo u pamenju. udno je pomisliti da e se uskoro
sve ovde otkaiti, zauvek.
Koma danas vlada svetom.
Sa jednim izuzetkom, kae televizija, a to je Projekat Toro. A i on kasni.
Ali Zemlja, mi Ignjac, nee sebi dozvoliti da zaboravi na bacanje cigle,
asteroida. Meutim, dok je Ignjac bacanjem cigle ispoljavao, na neki udan,
uvrnuti nain, ljubav, pogaajui Keta u potiljak, dotle svet ispoljava svoju
mrnju i svoje oajanje bacajui Toroa na Sferu.
Ipak sam danas ustao da odem u varo na zakazani razgovor. To sam
morao da ne bih poludeo od bola. Zakasnio sam, ali ef Moberli kao da je
oekivao da zakasnim. Kae, skoro svi zakasne. Jedan od razloga za moju
ruvanost bilo je i to to sam se izgubio u gradu. Ovaj njegov deo, gde su
stambene zgrade, 1968-me je bio obina uma izvan grada. Nemam kola, a
moja kua je u sredini ove zone. Ulice su mnogobrojne i krivudave. Imam
mapu grada, ali sam zaboravio da je imam. Iao sam uporno ka istoku i
konano nabasao na veliki bulevar. U stvari, to je bio Put 98, kojim sam
putovao mnogo puta jo od detinjstva. Ali, kue du njega su mi bile
nepoznate. Privatni aerodrom, koji sam oekivao da vidim na suprotnoj
strani, nestao je, a na njegovom mestu su stajale brojne industrijske
zgrade.
Video sam klupu zatienu krovom i pored nje veliki znak koji mi je
kazivao da tu ekam gradski autobus. Doi e jedan na svakih deset
minuta, pisalo je.
ekao sam jedan as. Kada se autobus konano pojavio, video sam da to
nije onakvo vozilo kakvo je znak obeavao, potpuno automatsko. U njemu
su bili pospani voza i deset nervoznih putmika. Voza mi nije traio
novac, pa mu nita nisam ni dao. Seo sam i gledao ga i ponekad bacao
pogled kroz prozor. Voza nije imao volan pred sobom. Imao je jednu
polugu. Kad je hteo da autobus uspori ili stane, gurao ju je napred. Da ga
ubrza, vukao bi je ka sebi. Autobus je, videlo se, iao du jedne
aluminijumske ine na sredini desne staze. Moje beleke su mi kasnije
otkriile da automatski ureaji za vonju i otvaranje vrata nikada nisu
isporueni, a verovatno jo godinama i nee biti; moda nikad. Nije bilo
dovoljno ljudi i radnih sati. U stvari, sve ovo ide do avola.
ef policije Adam Moberli star je pedeset, a izgleda kao da ima ezdeset
pet godina. Razgovarao je sa mnom petnaestak minuta i onda mi dao da
uradim jedan kratak test inteligencije i probu fizike sposobnosti. Tri sata
po ulasku u policiju, poloio sam zakletvu. Predloio mi je da stanujem u
sobi sa dva druga policajca, od kojih je jedan ezdesetogodinji veteran, u
hotelu sa druge strane ulice. U drutvu, lake u pretrpeti jutarnju
dezorijentaciju. Sem toga, policaici nastanjeni u centralnom delu grada su
bolje prolazili u mnogo emu, na primer prilikom deljenja racionisanih
potreptina.
Odbio sam da se selim. Ne mogu da kaem da mi je ova kua dom ali
ipak je oseam kao vezu sa prolou, to jest budunou, ne, ipak hou da
kaem sa prolou. Kada bih napustio svoju kuu, bilo bi to kao da
odsecam jo jedan deo sobe.

Istinski datum: pozna 1984. Subjektivni datum: rana 1967.

Danas mi je umrla majka. To jest, bar to se mene tie, danas. Dani koji
me oekuju bie puni tuge i brige. Umirala je dugo. Utvrdila je da ima rak
dve nedelje posle smrti mog oca. Zato u putovati unatrag kroz tugu,
pored svoje majke, pa pored svog oca, koji je takoe dugo bolovao.
Hvala bogu to neu morati da preivim svaki pojedini dan toga. Samo
svaki trei. I evo, odluio sam, posle svih ovih rei neu vie snimati nita o
njihovom bolovanju i umiranju. Ali, kako da ne snimam, sem ako napravim
snimak koji e me podseati da ne snimam?
Iz beleaka sam saznao odakle mi onaj veliki oiljak na licu. Mirnin bivi
mu me je posekao, a ja sam ga onda zveknuo velikom pepeljarom po
glavi. Odnet je u zatvorsku bolnicu za opasne ludake, gde je nekoliko
meseci kasnije izgubio ivot u poaru. Izgoreli su svi zatvorenici u bolnici
do poslednjeg. Pojma nemam ta je posle bilo sa Mirnom. Izgleda da sam
odluio da to ne beleim.
Oseam straan umor noas, kao, po mojim belekama, i svake noi.
Nije ni udo, ako je svaki dan ovakav. Poari, ubistva, samoubistva,
nesree, poludeli ljudi. Bebe stare i po etrnaest godina, naputene.
Policijska stanica u kojoj vie od devedeset odsto ljudi nema efektivno ni
dan iskustva. rtve dospevaju u bolnice gde bolniarke imaju samo
polovinu ili nikakvu strunu spremu. Lekari su uglavnom asni starci
izvueni iz penzije.
Idem odmah u krevet, iako je tek devet sati uvee. Tako sam iscrpljen da
me ne bi razbudila ni Rakel Vel. Plaim se sutranjeg dana. Pored
uobiajenih razloga, ovoga puta postoji i jedan tako uasan, da ne mogu da
izdrim ni pomisao na njega.
Sutra e moje pamenje skliznuti ispod dana kada sam sreo Karol. Neu
je se vie uopte seati.
Zato plaem, kada u ss osloboditi velike tuge?

11

Istinski datum: 1986. Subjektivni datum: 1962.

Kad pomislim na Din odma poizim, al je truba fora to ne mogu da je
naem. Prema mojim belekama, odselila se u Kanadu 1965. Zato?
Sigurno se nismo zaljubili pa odljubili. Naa ljubav je besmrtna. I tako se
oboje nalazimo, evo, u 1962-oj godini, efektivno. Bar napola u 1962-oj.
Vodozemci vremena. Dal misli na mene? Ili ne moe, ni na mene ni na bilo
ta drugo, jer je moda mrtva ili luda? Sutra u da pokrenem zvaninu
maineriju. Prema mojim belekama, kanadska vlada e moi da je
pronae preko meunarodne kompjuterske informacione mree. A do
sutra, goreu tihim plamenom. Tako sam prokleto umoran.
Sad me ne bi podigla ni Merilin Monro. Al Din. Aha, Din. Vidim je kao
curu od sedamnaest, visoku, vitku, ali onolikih grudi, sa koom belom kao
kajmak, visokim elom, ogromnim plavim oima, sjajnom crnom kosom i
najcmokovitijim usnama u istoriji. Emituje seks-talase tako guste da ih
prosto vidi, kao toplotne talase. Jipi! I tako umorni stari Jipi ide na
spavanje.

6. februar 1987.
Dok sam jutros gledao televiziju da se reorijentiem, prekinuli su
program radi hitne vesti. Predsednik SAD je umro od sranog napada pre
nekoliko minuta,
Pobogu! rekoh. Umro Ajzenhauer.
Ali predsednikova slika nije nimalo liila na Ajzenhauera. A njegovo ime
je bilo neko koje nikad nisam uo, naravno.
Ne mogu da alim tipa koga nisam ni poznavao.
 Ipak sam malo porazmislio o njemu. Da li je zbunjen svakog jutra kao
ja? Zamisli tip ustaje, misli da je senator u Vaingtonu, a ono predsednik.
Bar ima neke veze sa upravljanjem. Nije ni udo to mu je stara pumpa
kveknula. Kau na tiviki da je imao pet prethodnika, i to sve neke teke
starkelje. Ej; jednog upucali; jedan izveo salto na glavu kroz prozor Bele
kue: dvojica riknuli onako, od srca; jedan poblesavio i zamalo da izazove
rat, kao da mu nije doista drugih nevolja, zaboga.
I posle orijentacije, ne snalazim se stvarno. Valjda sam previe glup da
mi bilo ta ue u ovu glupau koja mi razdvaja ui.
Zvao me pandur, kae da hitno doem na posao. Reko sam mu da mi se
ba neto ne ide, a sem toga, to bi ja postao pandur? Kad on kae ako ne
doem, mo da me stave u aps. Pa sam doo.

Istinski datum: 1988. Subjektivni datum: 1956.

Evo imam jedanaest godina, uskoro u napuniti deset.
Na jedan nain, naravno. Na drugi nain, evo imam etrdeset i tri a
uskoro u napuniti ezdeset. Tako mi bar lice izgleda.
Ovo mesto je kao neki zatvor, samo neki od nas dobijaju odgovorne
zadatke. Prema rasporedu rada, izlazim kroz veliku kapiju u podne, to u
dvanaest sati, sa grupom za ruenje. Danas smo sruili pet napola izgorelih
kua. ef nae grupe stari ika Roders kae da je to samo obavljanje
javnih radova, e al sad, ta li mu znai? Nego, jedan dasa sa kojim radim
bio mi je sve vie i vie poznat. Odjednom, osetim se kao da bi pao u
nesvest. Ostavim ovaj svoj elini malj, odem do njega i kaen. Jesi ti onaj
Dejvi Smrdljivko?
On je za trenutak izgledao nekako udno, a onda je kazao: Isuse. Ti si
Drekavi! Drekavi Frenham!
Nije trebo da spominje boga tek tako, al ko da mu to uzme za zlo.
Kako se oseam, nita mi ne bi bilo ukusno, ali sendvii koje smo dobili
za doruak, pa za ruak, pa za veeru, imali su ukus kao da ima malo nafte
u njima. Mislim ba nafte, kao iz motora. Glavni dasa ovde, a taj ima valjda
osamdeset godina, kae, u njegovim belekama pie da se sendvii prave
od petroleja. Petrolej pretvore u nekakve belanevine pa dodaju neke
sastojke za ukus i tako ti sistemi. Ej. Zovu ih, takve sendvie, naftaleske.
Veeras, pre gaenja svetla, gledali smo predin govor. Predsednikov.
Preda reko, za mesec dana Projekat Toro bie gotov. Gotov uspeno il'
gotov neuspeno, ali gotov. I sve ovo gubljenje pamenja ima da prestane
Nije mi mnogo jasno, iako sam sluao jutros. Ljudi na Mesecu, automatski
brodovi na Veneri i Marsu, sve to. Pa Crna Sfera, dola iz kosmosa. Sad
guramo asteroide. Nauna fantastika, a?

12

4. septembar 1988.
Danas je taj dan.
U stvari, veliki sudar treba da bude sutra, deset minuta pre jedan sat
ujutro, ali... za mene je to kao danas. Toro, koji se kree brzinom od dvesta
etrdeset hiljada kilometara na sat, treba da udari pravo u Sferu. Ako stvar
uspe.
Evo ponovo se javljam. Ja, Mark Franham, pravim snimak za sluaj da se
Sfera izmakne u stranu, pa da opet zavisim od svojih beleaka. Sad je
sedam sati uvee, zavrili smo onu dronjavu veeru, bile su naftaleske,
krompir orba i argarepe iz konzerve. Evo nas pedeset se skupilo oko
televizora broj osam. Sad priaju dva-tri naunika, neke teorije, kao to je
Sfera i zato nam je oduzimala uspomene. Stari doktor arls Prisli (da nije
neki rod Elvisu?) misli da je Sfera neki izviaki brod bez posade. Kad
nae planetu gde ima razumnih bia, razumnih to znai pametnih uzima
uzorke. Ali to moe da radi milijardama ljudi odjednom. Kao, ita nam
uspomene, ali ih ujedno i brie. Prisli kae da je to neki Hajzenbergov
princip duha. Sfera ne moe da izbliza osmotri nae uspomene, a da ih
pritom ne poremeti.
Ova Sfera uzima naa seanja i uva ih kod sebe. Pa kad zavri sa nama,
kad nam potpuno isisa sve iz mozga, krenue na put prema nekoj drugoj
planeti, koja krui oko neke daleke zvezde. Jednog dana, vratie se na svoju
matinu planetu, pa e naunici tamo da prouavaju nae zabeleene
uspomene.
Drugi naunik, Dr Ludovik - a jo nije poludeo! ha! ha! ha! - pita zato
neko toliko razvijeniji od nas, da ovo sve moe da izvede, ima toliko zlobe
u sebi da nam to uini? Vanzemaljci sigurno znaju kakvu nam ogromnu
tetu prave. Zar nemaju odve razvijenu etiku, za tako neto?
Dr Prisli kae da smo mi za njih moda kao ivotinje, toliko su iznad nas.
Ludovik kae, moda. Ali, moda oni to su napravili Sferu, ta god da su,
imaju drukije mozgove nego mi. Njihov zrak za itanje vesti, ako je tako
neto u pitanju, kad se primeni na njih same, ne uznemirava naslage
pamenja. Ali mi se razlikujemo. To vanzemaljci... vanzemaljci, ne znaju,
dabome. Bar ne sad. Kad Sfera stigne tamo,i oni proitaju nae uspomene,
okirae se kad vide ta su nam uradili.
Ali tad e biti prekasno.
Doktori Prisli i Ludovik se sad raspravljaju, kako e vanzemaljci moi da
razumeju nae uspomene, snimljene. Kako da prevedu nae jezike kad
nemaju referente, ne, to se kae reference? Kako da prevedu rei stolica i
belka, ta nama znai beleka, rokenrol i boglevid i tako dalje, kad nema ko
da im objasni ta koja re znai? Ludovik kae da oni nee imati samo rei
ve i mentalne slike uz rei. I tako dalje. Neke. stvari koje ovi trakeljaju ne
razumem uopte.
Ali jedno ipak znam, a siguran sam da i ovi mozgovnjaci znaju. Samo im
nije dozvoljeno da to provale preko televizije da se ne uplaimo jo vie. A
to je: ta ako kompjuteri u Sferi upravo sada prevode nae jezike, dok nam
itaju iz glave, dok snimaju uspomene za danas? Onda znaju sve o Projektu
Toro, Doekae asteroid spremno, unitie ga ako imaju dovoljno jaka
oruja, a ako nemaju, samo e da pomaknu Sferu na malo drugaiju orbitu.
Neu rei drugim deacima nita o ovome. to da im kvarim
raspoloenje?
Sad je deset. Prema pravilima koja su izlepljena svuda okolo, vreme je
da se ide na spavanje. Ali niko ne ide. Ne noas. Moda se blii kraj sveta.
eleo bih da su mama i tata kraj mene. Jutros sam plakao kad sam
saznao da ne stanuju u ovoj rupi, pa sam pitao efa gde su. Kazao je da rade
u oblinjem gradiu i da e me uskoro posetiti. Mislim da je lagao.
Smrdljivko me video da plaem, al nikom nije rekao. A i zato bi?
Kladim se da je i on pustio po koju kad niko nije gledao.
Dvanaest sati. Pono. Jo manje od jedan sat preostaje. A onda, veliki
sudar! Ili, ao mi je da na takvo neto mislim, veliki promaaj. Neemo
nita videti golim okom, jer je nebo iznad skoro cele Severne Amerike
oblano. Ali je spremljen sistem da se bljesak vidi na televiziji. Naime, ako
bude ogroman bljesak kad se Toro i Sfera sudare.
A ako ne bude nita? Onda emo svi uskoro postati kao oni veliki
momci, neki od njih stari ak i dvadeset godina, koji su zakljuani u velikoj
zgradi na severoistonom uglu. Oni ne znaju nita da kau, samo da-da i
ma-ma, balave iz usta i pune svoje pelene. Ako uopte imaju pelene, jer
stari ika Roders kae da je uo, jutros naravno, da nisu odeveni uopte.
Bolniarke jedanput dnevno uu i ispolivaju ih vodom pomou creva, a
tako im operu i prostorije. Nemaju vremena da ih zamotavaju u pelene, da
im ih menjaju i da ih pojedinano kupaju. Dovoljan im je posao i da ih samo
nahrane na kaiicu.
Jo etrdeset pet minuta. Mogu i ja postati kao oni. Sem ako ne poludim
pre toga, pa me strpaju u onu zgradu koju ika Roders zove kretenarnica.
Tamo su svi totalno pobandrljavili, kae on, pa ak i ako gubljenje
pamenja prestane noas, nee se nita popraviti.
ika Roders kae da u SAD danas ima pedeset miliona ljudi manje nego
1980., tako pie u belekama. I to je dobro, kae, jer i ovako jedva hranimo
ove ive.
Ajde, Toro! Razvali ih! Ti si nam poslednja ansa!
Ako Toro ne uspe, ubiu se. Stvarno hou. Neu dozvoliti da postanem
idiot. A dok bih ja postao idiot, ponestalo bi hrane i za one pametne.
Umro bi od gladi. Bolje da umrem odma, nego da mi se sve to deava.
Bie mi oproteno.
Boe, ti zna da sam hteo da budem pop. Oeniu se dobrom enom i
imau dobru decu. I moliu ti se svaki dan.
Kad bi samo mama i tata bili ovde.
Sad je dvanaest i trideset, pola sata posle ponoi. Za dvadeset minu ta,
znaemo.
Televizija kae da nae hidrogenske bombe jo eksplodiraju oko Sfere,
sa svih strana.
Televizija kae da narod na istonoj obali ve pada u san. Ono ime se
Sfera slui, a to su moda neki zraci, nije se nimalo poremetilo od
eksplozija hidrogenskih bombi i zraenja. Ali to ne znai da senzori
podjednako dobro rade. Nadajmo se da su onesposobljeni.
Jo deset minuta. Toro mora da prevali jo oko etrdeset hiljada
kilometara. Nai senzori vie ne mogu da nam kau da li je Sfera jo u
dosadanjoj orbiti. Nadam se da jeste! Nadam se da jeste! Ako je promenila
putanju, gotovi smo! Uniteni! Dokrajeni! Ucepani!
Jo pet minuta, jo dvadeset hiljada kilometara.
U mati vidim Sferu, skoro pola milje u preniku, kako juri svojom
orbitom, slepa ko slepi mi, pa se nadam i molim da uspe, prvo bombe
preostale od naih pet hiljada hidrogenki, sevaju, sevaju, a onda Toro,
dugaak miilju i po, milju irok, milioni tona stene, gvoa, i nikla jure
prema onoj taki koju je sudbina odredila.
Ako je odredila.
Ali svemir je veliki, pa su i Sfera i Toro mali u odnosu na svu prazninu
tamo. ta ako su rauni naih naunika bili samo malo pogreni ili ako
raketni motori na Torou ne rade sasvim kako treba, i Toro samo projuri
pored Sfere? Mora da se sretne sa Sferom na pravom mestu u pravo
vreme, mora!
Kad bi samo nai radari i lejzeri videli ta se deava. Moda je bolje to
ne vide. Kad bi mi ve znali da je Sfera skrenula... ovako se jo nadamo.
Ako Toro promai, ubijam se. Zaklinjem se.
Jo dva minuta. Sto dvadeset sekundi. U veliko sobi je tiina, samo se
uje kako deaci kao ja tiho priaju u svoje mikrofone, ili se mole, neko i
pria i moli se i plae.
Televizija kae da su bombe prestale da eksplodiraju. Nee vie biti
njihovog sevanja sve dok Toro ne pogodi Sferu - ako pogodi. Boe, neka
pogodi, neka pogodi!
Sateliti bez posade otkrie objektive svojih kamera u onoj pravoj
sekundi i napravie brzi snimak. Kamere su oklopljene olovom, zakloni
ispred objektiva su olovni, a oprema je uglavnom specijalna, mehanika,
ne elektrina, skoro kao ljudsko oko. Ako kamere vide veliku eksploziju,
poslae elektrini impuls kroz ice, koje su takoe oklopljene olovom, do
mehanizma koji e ispaliti veliku granatu sa tankim oklopom. U toj granati
je praak koji svetli, onaj isti koji fotografi upotrebljavaju, samo pomean
sa kiseonikom, da bi mogao da se zapali. Bie tri najvea svetla koja ste
ikada videli. Tri. Tri za pobedu.
Ako Toro promai bie samo jedno svetlo.
O gospode, samo da se to ne desi!
Avioni sa automatskim pilotima krue iznad oblaka, njihova oprema e
videti svetla i prenee ih do TV stanica na zemlji.
Jo minut.
Ajde, boe!
Ne dozvoli da se desi, molim te, ne dozvoli da se desi, da na nekom tamo
dalekom mestu, kroz hiljade godina od sad, neko nakaradno stvorenje ita
ovo i uasne se kad vidi ta je njegov narod nama uradio. Hoe li mu biti
krivo? Ba e to nama mnogo pomoi. Vi, tamo u svemiru, mrzim vas! Boe,
kako vas mrzim!
Ajoj, petnaest sekundi, samo sad, deset sekundi, pomozi boe, pet
sekundi, dri pesnice, zato? Zato? ta sam ja ikad skrivio?
Nema nita na ekranu! Nema nita na ekranu! ta je bilo? Izgubili vezu?
Ili se boje da nam kau istinu?
Pogodili smo! Pogodili smo!
JAAAAAAAAAAAAAAA HAAAAAAAAAAA! ! !

13

4. jul 2002. godine

Moda u obrisati ovu traku. Ako sam uopte razuman i hou. Da sam
samo pametan, ne bih uopte ni pravio ovaj snimak.
Osvanuo je Dan nezavisnosti, a jo smo pod gvozdenom vladavinom.
Stari diktator uporno ponavlja da kad vie ne bude potrebe za strogom
kontrolom ustav opet moe da stupi na snagu, pa e biti demokratija. On
ve ima devedeset pet godina i nee moi jo dugo. Potpredsednik ima
osamdeset, ali to je ba tvrd osamdesetogodinjak, tvrih nema. Jo je
naklonjeniji totalitarnom reimu nego Predsednik. Uostalom, kad je iko
dobrovoljno siao s vlasti?
Spadam u elitu i nije mi osobito loe. Ve sama injenica da imam
pedeset sedam godina otvara mi put u tu klasu. Sem toga, postao sam
doktor nauka iz oblasti obrazovanja, a deo vremena posveujem
propovedanju u crkvi. Jasno je zato samo deo - niko ne radi puno radno
vreme kao pop, sem funkcionera Severnoamerikog saveta crkava.
Svetenici sa punim radnim vremenom ne trebaju Narodu. Svako mora da
radi najmanje deset asova dnevno. Ali meni je bolje nego mnogima. Ve
tri godine dobijam sveu govedinu i svinjetinu. Imam lepu kuu koju ne
moram da delim sa drugom porodicom, nije zajedniki stan. To nije ona
kua za koju u mojim belekama pie da sam je nekada posedovao, Tu
kuu mi je Narod oduzeo na ime zaostalog poreza. Nije mi pomoglo to
sam se bunio da su porezi bili ukinuti za vreme privremene vlade. Jer, kae
Narod, privremena vlada je ukinuta po unitenju Sfere.
Ali, kako sam mogao da plaam porez kad sam, efektivno, imao
jedanaest godina?
 Poto je danas praznik, izaao sam po podne sa Leonom, koja mi je sada
ena, do Springdejla. Stavili smo cvee na grobove njenih roditelja. kojih se
ona uopte ne sea, i na grobove mojih roditelja, Karol i mojih sinova, za
koje znam samo po belekama. Nadam se da e mi Karol i momci oprostiti.
Nedaleko od Karol sahranjen je Smrdljivko Dejvi. Taj momak nije imao
sree. One noi kad je Sfera unitena, poludeo je i morali su da ga smeste u
eliju sa gumenim zidovima. Tako lud, umro je pet godina kasnije.
Ponekad se pitam zato i ja nisam poludeo, takoe. Svakodnevni okovi
gubitka pamenja su mogli sve da nas unite. Meutim, neki od nas su bili
otporni, otporniji nego to su zasluili da budu. Pa i pored toga,
svakodnevni napad panike naneo nam je odreenu tetu. Siguran sam da
je i najotpornijima meu nama ivot skraen za po neku godinu. Mi smo
razbijena generacija. A to je ravo i za mlade, koji nee imati starije ljude
uz sebe kao vodstvo sledeih desetak godina.
A da li je to ba tako loe za mlade?
Oni koji su bili u svojim dvadesetim, ili mlai, kada je Sfera razbijena,
dobro napreduju. Moja Leona je tad imala dvadeset godina. Postala je moja
uenica u srednjoj koli. Sada je fiziki stara trideset pet godina, ali ima
samo petnaest, kako to mladi kau, godina u glavi, u pamenju. Ali poto
odrasli ue bre i poto su ukinute sve drutvene nauke, poloila je maturu
prole godine. Jo eli da postane lekar, a lekari nam svakako trebaju. Dok
diplomira, imae etrdeset dve. Planiramo dvoje dece, koliko je najvie
dozvoljeno, samo, bie vrlo teko paziti ih dok ona ide na fakultet.
Dok smo naputali groblje, prila nam je Mardi Oliander, vrlo zgodna
devojka od dvadeset pet. Pitala me je da li moemo da razgovaramo
nasamo. Leoni se to nije svidelo, ali sam joj rekao da Mardi verovatno
hoe da razgovara o svojim ocenama iz geometrije, koju joj predajem.
Mardi je stvarno pomenula neke svoje probleme sa uenjem. Ali je
zatim poela da postavlja pitanja o politikom sistemu. Da, trebalo bi da
ovo izbriem, i da nije starih navika, sada bih to ve inio, uveliko.
Posle nekoliko minuta, postalo mi je neprijatno. Sticao sam utisak da
ona pokuava da me navede da se kritiki izrazim o sadanjoj situaciji.
Da li je Mardi agent-provokator, ili me isprobava za eventualno
pristupanje podzemlju?
ta god da je radila, bila je u opasnim vodama. I ja sa njom. Rekao sam
joj da odgovore trai od svog nastavnika politike filozofije. Odgovorila mi
je da je ve proitala udbenik, dravni udbenik. Promrmljao sam neto u
smislu: Daj Cezaru ono to je Cezarovo, pa sam se okrenuo i poao.
Ali, ona je krenula za mnom i pitala da li sutra moe da doe na
razgovor u moju kancelariju. Malo sam oklevao, pa sam kazao da moe.
Pitam se da li bih pristao, da nije tako lepa?
Kada smo stigli kui, Leona je napravila scenu. Optuila me je da jurim
mlade enske, zato to je ona suvie stara da me podstakne. Rekao sam joj
da ja nisam neki senilni kralj David pa da jurim cure, i da to dobro ima na
umu, a ona je rekla da je sluala moje trake i da zna kakav sam ovek bio.
Odvratio sam da sam iz svojih greaka izvukao pouku. Sve to imam
zabeleeno o svojim izgubljenim godinama sluao sam i itao mnogo puta.
Da, ree ona, ti zna za svoje greke intelektualno. Ali, ti ih ne
osea.
to i jeste istina.
Evo me izvan kue, podiem pogled u no. Tamo gore, u prostorima,
razdvojeni atomi i molekuli plove, hladni i sami; to su razbijeni ostaci
Sferine memorije, atomi i molekuli nekada sloeni u neverovatno
kompleksne obrasce, tako da su sadrali trideset dve godine uspomena pet
milijardi ljudskih bia. Sve je to zauvek izgubljeno, sem u duhu Jednog.
O, gospode, poeo sam ivot iz poetka kao jedanaestogodinjak. Ne
dozvoli da pravim ponovo iste greke.
Ponovo imamo sutra, ali nemamo mnogo prolosti koja bi nas vodila.
Sutra u biti vrlo hladan i profesionalan sa Mardi. Ne preterano,
dabome, jer izmeu nastavnika i uenika treba da bude i izvesne topline.
Samo kad me ne bi podseala na... na koju?
Nemogue. Ne pamtim nita iz doba prelazne vlade. Savreno nita.
A, ta ako postoje dve vrste pamenja?
Dejms Tiptri mlai
ene kakve mukarcima nisu poznate

Prvi put je moje oi vide dok Meksikana 727 ponire prema aerodromu na
ostrvu Kozumel. Izlazim iz vece i teturajui se naleem na njeno sedite,
i kaem Zvinte dvostrukoj enskoj mrlji. Blia mrlja klimne glavom.
Ona mlaa, u seditu pored prozora, samo i dalje gleda kroz prozor. Odem
ja niz prolaz izmeu sedita, ne registrujem nita. Zero. Nikad vie ne bih
te dve enske pogledao, ili na njih pomislio.
Kozumel je uobiajena meavina upanienih Jenkija, obuenih za
probijanje kroz pustinju, i hladnih Meksikanaca, obuenih za ruak u
hotelu Prezidente. A ja, polovni Jenki, obuen za ozbiljno pecanje,
izvlaim svoje tapove i vreu iz potpunog haosa koji ovde vlada i peaim
preko aerodroma da naem svog iznajmljenog pilota. Neki kapetan
Esteban potpisao je ugovor kojim se obavezuje da me preveze na jedan
sprud zvani Belis, tri stotine kilometara niz obalu. Tamo e moj ribolov
poeti.
Ispostavlja se da je taj kapetan Esteban indijanac visok preko dvesta
deset, koe boje mahagonija, Maja puro. Takoe je u nekom uozbiljenom
majanskom raspoloenju. Odmah mi kae da je moja cesna ostala negde na
zemlji, a da je njegovu Bonancu zakupilo neko drutvo koje ide u etumal.
Dobro, pa etumal je juno. A jel moe on mene da ukrca, pa da produi
u Belis, kad njih iskrca u etumalu? On sumorno doputa da postoji takva
mogunost, ako ovi drugi to dopuste i ako ne nose suvie prtljaga.
Primie se drutvo koje ide za etumal. Ona ena i ona mlaa (njena
pratilja, erka?), korai po korai biraju put preko ljunka. Njihovi koferi
marke Ventura, namenjeni za noenje po dva odela svaki, isti su kao i
one: mali, obini, neutralne boje. Svaka vue po jedan. Nema problema.
Kad kapetan pita mogu li i ja da se vozim, majka blago odgovara:
Svakako, a da me nije ni pogledala.
Mislim da je moj unutranji detektor nagiba uinio svoje prvo klik,
sasvim tiho. Na koju foru je ova ena mene ve tako dobro ocenila, da me
sad puta u svoj avion? Zanemarujem to. Paranoja mi nije koristila u poslu
ve godinama, ali tih starih navika je teko otresti se. Utrpavamo se u
Bonancu, i tom prilikom vidim da mala ima telo koje bi moglo biti
interesantno kad bi u njoj bilo bar najmanje iskrice. Ali nema.
Kapetan Esteban presavija jedan serape i seda na njega da temeljno
pregleda instrumente. Onda uzletimo i gegamo se polako preko tirkiznog
elatina Karipskog mora, protiv jakog junog vetra.
Obala desno od nas je teritorija poznata kao Kvintana Ruo. Ako nikad
niste vidli Jukatan, zamislite najvei na svetu savreno ravan sivozeleni
ilim. Zemlja koja izgleda stvarno prazna. Preleemo bele ruevine Tulama
i jednu posekotinu na ilimu (drum za ien Icu) i desetak plantaa
kokosa, a onda nita, samo sprudovi i niska krljava dungla sve do
horizonta, u istom stanju u kakvom su to konkvistadori zatekli pre etiri
veka.
Dugi konopci kumulusa juriaju na nas, a dole na obalu bacaju senke.
Kolko shvatam, pilot se toliko namraio dobrim delom zbog vremenskih
prilika. Hladni front zamire nad poljima Meride, zapadno odavde, a jugo je
nabacao itav niz oluja na obalu, od one vrste koju zovu llovisna.
Esteban vrio metodino zaobilazi par velikih olujnih oblaka na naem
putu. Bonanca nam poskakuje, ja se okreem sa nekom nejasnom
namerom da umirujem ene. One hladno gledaju prostrani Jukatan. Pa,
bilo im je ponueno mesto kopilota, ali su odbile. Iz stidljivosti?
Jo jedan llovisna raskrupnjava se pred nama. Esteban vodi avion kao
uzbrdo, a da bi video kuda ide, ustaje.
Ja se najzad oputam, po prvi put posle dugog i predugog vremena,
uivam u geografskoj irini koja me deli od kancelarije i u predstojeih
nedelju dana pecanja. Moj pogled pada na klasini majanski profil naeg
kapetana: nos grabljivice, elo iskoeno unazad, usne i brada koje ine
korake unatrag u odnosu na taj nos. Da su mu oi bile jo samo malo
iskoenije i zrikavije, nikako mu ne bi dali pilotsku dozvolu. Ma, lepa je ta
kombinacija crta, da vam kaem. Kad vidite mladu majansku cicu u mini
suknji, pa sa svetlucavom mazarijom svuda oko tih kosih oiju, to je i vrlo
erotina kombinacija. Nisu one neke orijentalne lutkice, taj narod ima kosti
od kamena. Baba naeg Estebana bi verovatno mogla da povue ovu nau
Bonancu...
U stvarnost me vraa injenica da me je kabina upravo udarila po
desnom uvetu. Esteban neto vie u mikrofon, nadvikuje se sa bubnjanjem
grada po kabini. Prozori su nam tamnosivi. Jedna vana vrsta buke
nedostaje: motor. Shvatam da se to Esteban bori sa mrtvim avionom. Tri
hiljade i esto, ve smo izgubili dve hiljade stopa! On udara po prekidaima
za gorivo, a oluja nas baca kako voli. ujem kako pominje re gasolina, uz
keenje koje otkriva njegove velike zube. Bonanca srlja nadole. Kad on
podigne ruku da dohvati neki prekida iznad glave, ja vidim da pokaziva
goriva stoji na puno. Moda je prosto zapuena cevica kroz koju gorivo
stie u motor na principu gravitacije, a to vam znai da ono tee nadole
iskljuivo sopstvenom teinom, bez neke pumpe. uo sam da u ovom delu
sveta esto prodaju benzin pun neistoa. On baca sa glave set slualica i
mikrofon. Sigurno je, milion prema jedan, da nas kroz ovu oluju i na ovoj
udaljenosti od civilizacije niko nee uti, ni tako ni ovako. Dve i po hiljade
stopa, i sve nie padamo.
Izgleda da je ipak uspeo da ukljui elektrinu pumpu za gorivo: motor
grmne, pa stane, grmne i stane zauvek. Iznenada ispadamo iz oblaka kao
cigla. Ispod nas je duga bela linija gotovo sakrivena kiom: sprud. Ali, nema
plae iza spruda, samo veliki krivudavi zaliv i gusto izrasli mangrovi, i sve
se to die ka nama, i to brzo. Bie gadno, kaem sebi sa totalnom
neoriginalnou. ene iza mene se uopte ne uju. Osvrnem se, a one
vrsto vezane za sedita, a uz glavu stavile kapute. Ovo e da tresne sa oko
sto dvadeset na sat, pa prema tome nema mnogo smisla truditi se, ali ipak,
i ja se dobro uvrujem. Esteban se jo malo dernja u radio, dok njegov
avion leti kao sekira. I mogu rei da ludo dobro pilotira, stvarno, jer kad je
more ve trebalo da nas tresne on je izveo jedan zaokret od koga mi se
digla kosa na glavi, poveo nas protiv vetra, i to tano prema onom dugom
bledom pojasu peska pred nama. Gde je to naao stvarno ne znam.
Bonanca aterira, mi udaramo trbuhom aviona o pesak, uz straobalnu
lomljavu, kao da se neto odvalilo. Odskaemo u vazduh, opet drmnemo, a
onda se sve ludo naginje, dok se zaleemo, vrtei se pljotimice, u stabla
mangrova na kraju peanog pojasa. Tras! Roke! Avion zavrava dobro
umotan u lijane daviteljke, jednim krilom nagore. Krenje prestaje, a svi
smo itavi, i nema eksplozije benzina. Fantastino!
Kapetan Esteban jednom polugom uspeva da otvori vrata, koja su sada
tavanica. Iza mene enski glas tiho ponavlja: Majko. Majko. Pentram se
tamo, i ta vidim? Devojka pokuava da se oslobodi iz zagrljaja svoje
majke, ije oi su vrsto zatvorene. Ona ih odjednom otvara, puta erku, i
od tog trenutka se ponaa sasvim normalno. Esteban poinje da ih izvlai
napolje. Stiem da zgrabim sandue za prvu pomo ove nae bonance i
pentram se napolje u briljantno sunce i jak vetar. Oluja koja nas je sredila
ve zamie niz obalu.
Velianstveno sletanje, kapetane.
A, da! Bilo je divno.
ene se neto tresu, ali nema histerije. Esteban razgleda pejza uz onaj
izraz lica koji su njegovi preci upotrebljavali kad su gledali pance.
Ako ste ikada proli kroz neto ovakvo, onda znate kakvo se usporeno
sve ini. Najprije, euforija. Sputamo se maslinovog drveta na pojas peska.
Vru vetar silovito navaljuje. Zapaamo, ne shvatajui opasnost, da oko nas
postoje samo kilometri i kilometri kristalno iste vode, nita vie. Voda je
duboka samo stopu ili dve, a dno ima maslinastu boju mulja. Udaljene
obale oko nas sastoje se iskljuivo od ravnih movara mangrova, potpuno
nenastanjivih.
Baija Espiritu Santo. Te Estebanove rei potvruju moju
pretpostavku da smo u toj divovskoj vodenoj pustoi. Oduvek sam eleo
ovde da pecam.
Od ega je sav ovaj dim? kae devojka, pokazujui ka perjanicama
dima koje vetar raznosi negde na horizontu.
Lovci na aligatore, kae Esteban. Indijanske lovokradice su ostavile
neugaene vatre u movarama. Dolazim na pomisao da signalne vatre, koje
bismo mi, na primer, zapalili, ne bi bile preterano upadljive. Sad uviam i
to da je na avion dobro ukopan meu smokvino drvee i lijane daviteljke.
Nije ga ba lako videti iz vazduha. I, tek to je pitanje kako odavde otii
isplovilo na povrinu moje svesti, starija ena smireno pita: Ako vas nisu
uli, kapetane, kada e poeti da nas trae? Sutra?
Tako je, kae Esteban zlovoljno. Priseam se injenice da je u ovom
delu sveta spasavanje na moru i u vazduhu prilino neformalno
postavljeno. Otprilike: Ej, ljudi, gde li je Mario, njegova mama javlja da ga
nema kui ve nedelju dana?
I tako mi je svanulo da bismo mi ovde mogli da ostanemo i malice
due.
Oni zvuci nalik na dizel motor, koji nam dopiru s leva, to su talasi
Karipskog mora, koje navaljuje da zae to dublje u zaliv. Vetar nas snano
gura. Goli delovi pri dnu stabala mangrova pokazuju da je kompletno nae
peano ostrvce pokriveno vodom kad naie plima. Seam se da sam
jutros video pun Mesec (bilo je to, verovali ili ne, u SAD u gradu Sent
Luisu), to nagovetava maksimalnu plimu. Dobro, popeemo se nazad u
avion. Samo, gde da naemo vodu za pie? ujem iza sebe jedno malo
pljus i vidim da je starija ena upravo pokuala da pije vodu ovog zaliva.
Ona odmahuje glavom i alosno se smei. To je prvi stvarni izraz lica koji
sam dosad video kod njih dve. To tumaim kao signal da se upoznamo
jedni s drugima. Ja joj kaem Don Fenton iz Sent Luisa, a ona meni mi smo
gospoica i gospoa Parsons iz Betezde, Merilend. Tako to lepo kae da u
poetku i ne primetim nedostatak linih imena. Svi opet upuujemo
pohvale kapetanu Estebanu.
Njegovo levo oko je zatvoreno masnicom, ali jednom Indijancu iz
plemena Maja je ispod asti da obraa panju na takve male neprijatnosti.
Meutim gospoa Parsons primeuje da on nekako stiska lakat uz rebra.
Povreeni ste, kapetane?
Roto mislim da mi je slomljeno. Postien je to ga neto boli.
Ubedimo ga da skine svoju koulju marke Daime, i ukae se na
njegovom superiornom potamnelom torzu, grozna modrica.
Ima li flastera u toj kutiji, g. Fenton? Ja se pomalo razumem u prvu
pomo.
Stara poinje da rukuje flasterom i gazom vrlo efikasno i sasvim
bezlino, poslovno. Mladica i ja etamo do drugog kraja naeg ostrva i
vodimo konverzaciju koje u se kasnije vrlo jasno seati.
Ruiaste aplje, kaem joj, dok tri ruiaste ptiurine odleu
mlatarajui krilima.
Divne su, kae ona svojim glasiem. Obe imaju tanke glasie. On je
Maja Indijanac, zar ne? Mislim, na pilot.
Tako je. Pravi primerak, pravo sa zidnih slika u Bonampaku. Jeste li
razgledali ien i Uksmal?
Jesmo. Bile smo u Meridi. Idemo u Tikal, u Gvatemali... hou rei, tamo
smo se bile zaputile.
Pa, i stii ete. Pada mi na pamet da ovu devojku treba malo ohrabriti
i razveseliti. Jesu li vam kazali da su majanske majke vezivale jednu dasku
svojoj deci na elo, da bi dobilo taj nagib? Takoe su im kaili lopticu od
loja ispred nosa, da bi deca bila zrikava. To se smatralo aristrokratskom
osobinom.
 Ona se smei, baca jo jedan pogled iz daljine na Estebana. Ljudi u
ovom Jukatanu nekako su drugaiji, kae zamiljeno. Ne lie na one
Indijance oko Meksiko Sitija. Nekako su, ne znam, nezavisniji.
To dolazi otuda to nikada nisu bili pokoreni. Pleme Maja panci su
silno izmasakrirali i gonili unaokolo, ali niko nije uspeo da ih pritisne o
zemlju. Kladim se da ne znate da je poslednji meksikansko-majanski rat
okonan sporazumno postignutim prekidom vatre, 1935. godine.
Nisam znala! A onda kae ozbiljno: To mi se dopada.
I meni.
Voda stvarno veoma brzo raste, ujemo blagi glas gospoe Parsons
iza svojih lea.
To je tano, a brzo raste i sledea llovisna. Penjemo se nazad u Bonancu.
Ja nametam svoj kini ogrta da poslui kao hvata kinice, ali oluja
nalee besno i brzo, te plan propada. Iz istumbanih stvari u kabini
izvlaimo neke slatkie i moju flau Dek Danielsa i prilino se udobno
smetamo. Parsonsove otpijaju svaka po jedan gutljaj viskija, a Esteban i ja
mnogo vie. Avion lupka na vetru, kia ulazi u njega. Esteban pravi jednu
prastaru majansku grimasu u pravcu mlazia vode koji mu curi u kabinu,
pa prilee da spava. Svi dremamo.
Plima se povukla, a naa euforija takoe. Osim toga, silno smo edni.
Uzimam pecaki tap, mamce i trokrake udice i uspevam da upecam etiri
cipala. Esteban i ene vezuju Bonancin patuljasti amac za spasavanje
meu stabla mangrova da bi uhvatili kinicu. Vetar je toliko vru da prosto
pee. Nikakvi avioni nas ne nadleu.
Najzad dolazi i prolazi sledei pljusak, ostavljajui svakome od nas po
dvesta grama vode. Dok zalazee sunce obavija svet zlatnim dimom,
sedimo na pesku, jedemo vlanu sirovu ribu i pahuljice instant doruka.
ene su u orcevima, zgodne, ali apsolutno ne seksi.
Dosad nisam znala da je sirova riba ovako osveavajua stvar, kae
gospoa Parsons prijatno. Njena erka se malice nasmeje, takoe
prijatno. Ona sedi sa mamine suprotne strane, daleko od Estebana i mene.
Sad shvatam ta je ga Parsons: majka-kokoka, koja titi svoje jadno pile
od mukih grabljivica. Meni to ne smeta. Doao sam ovamo zbog pecanja.
Neto mi ipak smeta. Ove dve prokletnice se ba nijednom nisu ni nata
poalile, kapirate. Ni glas da puste, nikakvo jecanje, nikakvo ispoljavanje
linosti uopte. Kao da su ispale iz nekog prirunika za dobro snalaenje.
 Ovde u divljini ste stvarno kao kod svoje kue, gospoo Parsons. esto
kampujete?
Blagi boe, ne, nikako. Tu se ona srameljivo nasmeje. Nisam
kampovala jo od devojakih, izviakih dana. Gle, jesu li ono albatrosi?
Manevar: na pitanje odgovori pitanjem. Ja lepo ekam, sve dok
albatrosi ne otplove prema zalazeem suncu.
Betezda. Da li u pogreiti ako kaem da vi radite za Ujka Sama1?
Pa, istina je. Mora biti da dobro poznajete Vaington, gospodine
Fenton. Da li vas poslovi esto odvode tamo?
Na svakom drugom mestu na svetu, sem na ovom peanom ostrvcu,
njena bi taktika uspela. Moj lovaki gen se trza.
Za koje ministarstvo radite?
Ona priznaje mat, ne ljuti se: Pa, u Glavnom statistikom zavodu. Tamo
sam bibliotekar.
Naravno, sad je znam, znam ja sve te gospoe Parsons u arhivama i
raunovodstvima, u kadrovskim i administrativnim odelenjima. Zovite
gospou Parsons, treba nam saet pregled svih ugovora sa inostranstvom
u fiskalinoj sedamdeset i treoj ... A sad smo dospeli u Jukatan. teta, ba
mi je ao. Prodajem joj stari vic: Vi znate gde su svi leevi zakopani.
Ona se smei sa neodobravanjem i ustaje. Ba se brzo smrkava, zar
ne?
Vreme je da se opet ulazi u avion.
Jato ibisa krui iznad nas. Evidentno su imali naviku da no provode
uei na granama ba ove nae smokve. Esteban odnekud izvlai neku
maetu i majanski visei krevet. Razapinje, taj krevet izmeu drveta i
aviona. Ne dozvoljava da mu iko pomogne. Zamasi njegove maete su
vidljivo neodluni.
Parsonke su se sklonile iza repnog stabilizatora aviona radi pipi. ujem
kako se jedna okliznula i malice vrisnula. Kad su se vratile, upitale su:
Moemo li nas dve da spavamo u toj viseoj postelji, kapetane?
Esteban razvlai usta u osmeh neverice. Ja se suprotstavljam, istiui da
e biti kie i komaraca.
Ali, mi imamo mast koja odbija insekte, a sve vazduh strano volimo.

1
Naziv Ujka Sam se odnosi na federalnu vladu SAD, i na SAD kao zemlju (prim. prev.)
 Taj vazduh svira pored uiju gotovo olujnom snagom, a i hladniji je iz
minuta u minut.
Imamo i kine mantile, dodaje devojka veselo.
Pa, dobro, dame. Mi, opasni mukarci, emo se uvui u vlanu kabinu. S
vremena na vreme kroz vetar ujem tihi smeh dvaju ena. Njima je
oigledno udobno u tom hladnom gnezdu, pogodnom za ibise. Bezazlena
forma ludila, zakljuujem ja. Znam da sam od svih mukaraca ja
ponajmanje opasan. Moja nekarizmatinost kod ena, zapravo mi je
pomagala u poslu, tokom godina. Moda njih dve neto fantaziraju o
Estebanu? Ili su moda stvarno lude za sveim vazduhom... San mi dolazi
na onim nevidljivim dizelima koji urlaju po okolnom sprudovima.
Izranjamo iz sna, suvih usta, u ogromnu vetrovitu zoru boje lososa.
Dijamantna krhotina sunca izranja iz mora, ali je oblak odmah potapa.
Prelazim na posao sa tapom i mamcima za cipale, a dva pljuska nas
zaobilaze. Za doruak svako dobija vlanu traku barakudinog mesa.
Parsonke nastavjjaju stoiki i usluno. Pod Estebanovim rukovodstvom
nametaju jedan komad limarije, gde emo zapaliti benzin ako nas neko
nadleti, ali nita nas ne nadlee, sem nekog putnikog mlaznjaka, koji, za
nas nevidljiv, zuji kroz visine prema Panami. Vetar urla. Vru je, suv i pun
koralne praine. Takvi smo i mi.
Prvo tragaju po moru, izjavljuje Esteban. Njegovo aristokratski
iskoeno elo je oroeno znojem. Parsonke ga gledaju zabrinuto. A ja
gledam kako se oblani pokriva cepa iznad nas, postaje sve vii, suvlji i
deblji. Dok to traje, niko nas nee nai, a problemi sa vodom sad vie nije
smean. Naposletku, pozajmljujem od Estebana maetu i uspevam da
izdeljem dugu, laku motku.
Jedan potok uliva se tu negde, video sam iz aviona. Ne mo biti vie od
tri-etri kilometra odavde.
Samo, bojim se da je amac probuen, kae ga Parsons, pokazujui
rascepljena mesta u oran plastici. Nervira me injenica da je proizvoa iz
Delavara.
Onda, u redu, ujem samoga sebe kako objavljujem. Plima opada,
poinje oseka. Ako odreemo zdrav deo ovog creva za vazduh, ja u njemu
mogu da dovuem vodu. Gacao sam po pliacima i ranije.
I meni samome zvui blesavo.
 Ostanite uz avion, kae Esteban. U pravu je, naravno. Ali, isto je tako
jasno i to, da je on u groznici. Bacam pogled na visoke oblake, a na ustima
mi ukus peska i bajate barakude. Ma, u vraga sa pravilima. Poinjem da
seem amac da bih izdvojio debelo crevo za vazduh. Esteban mi kae da
ponesem serape. Ostanite jednu no. Opet je u pravu. Morau da ekam
oseku, onu sledeu.
I ja u sa vama, kae ga Parsons hladnokrvno.
Nita ne kaem, samo zurim u nju. Koje novo ludilo je ulo u Majku
Kokoku? Moda zamilja da je Esteban u tako loem stanju da vie ne
funkcionie? I dok tako provodim vreme u zaprepaenosti, moje oi
zapaaju injeinicu da su gi Parsons noge prilino pocrvenele od sunca,
da joj kosa visi rasputeno, da joj je malo izgoreo nos. Vrlo dobro dreih, u
stvari, vrlo zgodnih blizu-etrdeset.
ekajte, gacati po ovom pliaku je uasno. Blato vam doe do uiju, a
voda preko glave.
Istinski sam u dobroj formi, i mogu prilino da plivam. Nastojau da
drim korak sa vama. Udvoje je mnogo bezbednije, gospodine Fenton, a i
dovui emo vie vode.
Ozbiljno misli. Pa, ja sam vrst i u formi otprilike kao grudva pihtija, u
ovo doba zime, i ne mogu da se pretvaram da mi je neprijatna ideja da
dobijem drutvo. Onda, neka bude.
Samo da nauim gospoicu Parsons kako se peca ovim tapom.
Mlada Parsonka je jo crvenija i razbaruenija, i nimalo smotana kad
treba rukovati tapom. Dobra cura ova gica Parsons, na svoj nikakav
nain. Odrezujemo jo jednu dugu motku i spremamo neku zajedniku
opremu. U poslednjim trenucima Esteban pokazuje koliko mu je stvarno
pozlilo: nudi mi svoju maetu. Ja mu kaem, hvala, ne treba, navikao sam
na svoj no Virkala. U plastinu cev zavezujemo neto vazduha, da nam
bude plovak, i polazimo pravcem koji izgleda najpeskovitiji. Esteban die
jedan mrki dlan. Buen viaje. Mlada Parsonka, koja se ve izgrlila sa
mamom, ve je krenula da baca udicu sa jednog stabla mangrova. Mae
nam. Maemo joj.
Sat kasnije smo jo na takvom rastojanju da bismo mogli i da maemo
jo malo. Probijanje kroz pliak ide straobalno loe. Pesak se razlee i
postaje mulj kroz koji se ne moe ni hodati ni plivati, a dno je posejano
kopljima od mrtvih grana mangrova. Spoturamo se od jedne rupage do
druge, plaei kornjae i rae i molei boga da ne nagazimo na elektrinu
jegulju. Do pola smo prekriveni sluzavom prljavtinom, od pola smo
sasueni zbog ei, a miriemo na movaru iz doba Krede.
Gospoa Parsons ne posustaje. Samo jednom moram da je vadim iz
rupe. Dok to inim zapaam da na peani sprud sad vie nije na vidiku.
Naposletku stiemo do otvora u zelenilu, gde bi se po mom miljenju
morao nalaziti potok pijae vode. Pokazuje se da je to samo prolaz u novi
usek istog zaliva, oivien istom umom mangrova. A plima nadolazi.
Al mi je bila ideja! Najvea truba u istoriji ideja.
Parsonka uzvraa blagom primedbom: Kako se ovo razlikuje od
pogleda iz aviona.
Sad znam ta da mislim o devojakim odredima izviaa. Oremo dalje
prema nekoj mutnoj izmaglici tamo daleko, koja bi morala da bude prava
obala. Sunce zalazi tano ispred naih lica, pa je teko gledati. Ibisi i aplje
lete oko nas, a neka ribetina pliva pred nama, vrludajui lenim perajem.
Padamo u nove rupage. U baterijske lampe prodire voda. Padam i u
halucinacije da je sav svemir ispregraen korenjem mangrova. Teko mi je
i da zamislim kako sam ono nekad etao ulicom, na primer, a da se nisam
neprestano zaplitao u korenuge i granurine. A sunce se sputa, tone,
tone.
Odjednom gubimo tlo ispod nogu i padamo u hladnu struju.
Potok! Ovo je slatka voda!
Pijemo, rasturamo se pijui, grgoljamo, zamaemo glave. To je najlepe
to sam u ivotu popio. Ohoho, jipi, vie Parsonka i smeje se na sav glas.
Ono tamno mesto na desnoj strani mi izgleda kao pravo kopno.
Batrgamo se popreno u odnosu na struju, du jedne vrste podvodne
padine koja se postepeno izdie i pretvara u vrstu obalu pred nama i
iznad nas. Samo, treba se i popeti. Uskoro nailazimo na jedan prekid u
palisadi tvrdog bunja, grabimo nagore i ruimo se po tvrdom tlu. Sa nas
curi, smrdimo. Onako, iz istog refleksa moja ruka kree da zagrli
Parsonovicu kad, nje nema tamo. Pridigla se na kolena i osmatra
spaljeno prostranstvo oko nas.
Tako je lepo videti zemlju po kojoj ovek moe da hoda! kae ona
tonom previe nevinim. Noli me tangere.2

2
Ne dodiruj me. (Lat.)
 Ne pokuavajte, zaprepaen sam: pa, ta misli da je to, ta mala
blatnjava? To zemljite je u stvari kora pepela preko movare i puno je
otrih ostataka stabala koja su izgorela. Tu se upada do kolena.
Ovde gde smo ini se da je vrsto.
Zato to smo na vrhu legla gde se izleu jaja aligatora. Zato je bilo
onako strmo. Ne bojte se. Jer, ako su Indijanci palili, stara dama aligatorka
ve je odavno na putu da bude pretvorena u enske tane.
Sramota.
Bolje da bacim pokoju udicu dok se jo vidi.
Sputam se nazad u vodu i odmotavam najlon du kojeg nametam niz
udica, u nadi da u tu ujutro nai neto za doruak. Vraam se i vidim
Parsonku kako cedi blato iz serapea.
Dobro je to ste me opomenuli, g. Fenton. Stvarno je varljivo.
Aha. Ne ljutim se vie. Nebo mi je svedok da ne bih hteo da tangere
gospou Parsons, sve i da nisam iscrpljen do kostiju. Na svoj mirni nain,
Jukatan je prilino neprohodan. Nije udo to su Maje gradile drumove. A
govorei o drumovima, pogledajte!
Poslednji zraci zalazeeg sunca ocrtavaju prema nebu malu kvadratnu
siluetu: to je neka majanska ruina iz koje raste smokva.
Ima mnogo takvih ovde. Ljudi priaju da su to nekada bile kule
straare.
Stie se oseanje da je ovu zemlju svako napustio.
I komarci, nadajmo se.
Prostiremo se po tlu ovog legla aligatora. Jedemo poslednji slatki,
gledajui kako zvezde klizei prolaze kroz oblake gonjene vetrom. Komarci
nisu strani. Moda ih je sredilo spaljivanje vegetaciie. A nije vie ni vrue,
u stvari, nama ovako mokrima nije ak ni toplo. Gospoa Parsons i dalje je
smireno zainteresovana za Jukatan i nedvosmisleno nezainteresovana za
zbliavanje.
Upravo kada dobijem neke agresivne ideje o tome kako emo provesti
no ukoliko ona oekuje da serape prepustim njoj, ona ustaje, poravnava
par busenova i kae: Ovde e valjda biti isto tako dobro kao i bilo gde
drugde, zar ne, g. Fentone?
I uz tu mudrost, postavlja vreu sa vazduhom da nam bude jastuk, lee
na zemlju postrance, pokriva se tano jednom polovinom tog ebeta, a
drugu ostavlja otvorenu prema meni. I njena uzana lea su okrenuta
prema meni. Ovo je tako ubedljivo izvedeno, da sam se ve napola uvukao
pod svoj deo serapea, kad mi svane koliko je to smeno.
Uzgred budi reeno, moje pravo ime je Don.
Ah, da, naravno. Njen glas je esencija ljubaznosti. A moje je Rut.
Uvlaim se a da je ne dodirujem ba sasvim i onda leimo kao dve ribe
na tanjiru, izloeni zvezdama. Oseamo miris dima u vetru, a oseamo i
kako neke ive stvarice mile ispod nas. Ovo je najgluplji intimni moment
koji sam doiveo u mnogo godina.
Ova ena mi ne znai nita, ama ba nita ne znai, ali to njeno
nametljivo povlaenje, taj prkos njene male zadnjice na samo dvadeset
santimetara od mog lica... e, za dva pezosa skinuo bih ovaj orts i preao
na upoznavanje u smislu ko je ko. To, da sam dvadeset godina mlai. I da
nisam ovoliko isceen... Ali, dvadeset godina vika i iscrpljenost su sa
mnom, i pomiljam cinino kako je Parsonka sve ba umetniki izmerila.
Da ja jesam dvadeset godina mlai, ne bi ona sad bila ovde. To vam je kao
ona ribica zvana baterfi, koja plivucka oko lea barakude, ali iezne
im oseti da se barakudine namere menjaju. Zna dobro Parsonka da je njen
mali orc bezbedan. Taj vrsto ispunjeni mali orc, tako blizu...
Jedan topli nerv mi se budi u preponama, i upravo u taj as postajem
svestan tihe praznine iza sebe. Gospoa Parsons se neprimetno udaljava,
milimetar po milimetar. Savreno sam siguran da kada bih posegao rukom
ona uopte ne bi bila tu, nego bi verovatno stajala pokraj vode i
saoptavala da namerava da se kupa. Onih dvadeset godina donose malo
smeha mome grlu i ja se oputam.
Laku no, Rut.
Laku no, Don.
I, verovali ili ne, tako smo i zaspali, dok su armade vetra hujale preko
nas.
Budi me svetlost, hladna, bela i postojana.
Prva pomisao su mi lovci na aligatore. Bie bolje da se predstavimo kao
turistas i to to pre. Grabim da to pre ustanem, a primeujem da se Rut
zavukla pod bunje.
Quien estas? A socorro! Help, senores!
Niko mi ne odgovara, ali se svetlost gasi, tako da ostajem kao slep.
Dernjam se jo malo na drugim jezicima. Mrak ostaje gust. Sa spaljene
ravnice dopire grabe nekakvih noica i neko neodreeno zvidanje. Iz
sekunda u sekund ovo mi se sve manje svia. Pokuavam da odrim govor
o tome kako se na avion sruio i da nam je potrebna pomo. Veoma uzan
zrak svetlosti prelee preko nas i gasi se.
Iiip, kae jedan mutan glas uz neki metalasti cvrkut. Prokleto je
sigurno da ovi nisu lokalni Indijanci. Neprijatne ideje mi padaju na pamet.
Yes, help!
Neto ini krc-krc, vu-vu, i svi zvuci se gube.
ta je ovo, prokleto bilo! kaem i spoturam se prema mestu odakle su
zvuci dolazili.
Pogledajte, apue Rut iza mene. Tamo, kod ruevina.
Gledam tamo, stiem da uhvatim viestruko svetlucanje koje brzo
nestaje.
Neko se ulogorio? kaem i nainim jo dva koraka kroz tamu, na
slepo. Noga mi propada kroz koru pepela i jedno nagorelo drvo me ubada
tano tamo gde je ovekovo koleno najosetljivije. Po bolu koji me
prostreljuje kroz beiku zakljuujem da mi je kolenska aica nastradala.
Nita tako savreno ne pretvara oveka u invalida za samo jedan sekund,
kao aica kolena. Prvo otkrijete da vie ne dolazi u obzir da savijete tu
nogu onda pokuate da nainite korak i opteretite tu nogu bez savijanja i
tada bajonet istog bola ikne kroz vau kimu tako da vam otpadne donja
vilica. Razlog: sitni delii hrskavice su se zavukli u osetljivu kliznu
povrinu kolenskog zgloba. Koleno bi htelo da se savije, a ne moe, i vi
padate, to donosi olakanje.
Rut mi pomae da se dovuem do serapea.
Koji kreten, koji prokleti imbecil...
Nemojte tako, Done. Postupali ste savreno prirodno.
Ukresujemo ibice. Njeni prsti potiskuju moje ustranu, ispituju ozleeno
mesto. Mislim da nije nita pomaknuto, ali nateklina se brzo poveava.
Povezau je mokrom maramicom. Tek ujutro moi emo da ispitamo
poseklinu. ta mislite, da li su to bile lovokradice.
Verovatno, laem ja. U stvari, mislim da su to bili krijumari.
Ona se vraa sa nakvaenom bandanom koju mi vezuje oko kolena.
Sigurno smo ih poplaili. Ono svetlo... bilo je tako jako.
Neki lovci, kaem ja. Ljudi prave razne stvari u ovim krajevima.
Moda e se vratiti ujutro.
 Mo se desi.
Rut navlai preko nas mokri serape, i mi po drugi put kaemo laku
no. Niko ne pita kako emo se vratiti do aviona bez pomoi.
Leim i zurim na jug, gde se meu oblacima povremeno pojavljuje Alfa
Centauri, i proklinjem sebe zbog ove straobalne kae koju sam zamesio.
Moje prvobitno tumaenje ustupa mesto jednom jo gorem. vercuju ovde
dvojica sa motornim amcem, a robu im donosi ribarski brodi. Ali, kad
pale svetlo, sami ostaju u potpunom mraku, a imaju i neku vrstu dipa za
movaru koji kad juri stvara samo itanje. Domogli su se neke opreme za
komandose?
itao sam da neki egevaristiki infiltratori dejstvuju na granici
Britanskog Hondurasa, a to je sto kilometara, ezdeset milja, odavde,
priblino prema jugu. Ako su nas oni osvetljavali, bio bih srean da se ne
vrate.
Budim se pod snanim pljuskom, sam. Prvi moj pokret potvruje ono
to sam i oekivao. Noga ne da mi se ukrutila, ne da je natekla nego se
pretvorila u neto nalik na dinovsku erekciju koja mi stri iz orca na
pogrenom mestu. Bolno se pridiem i vidim da Rut stoji pored bunja i
osmatra zaliv. Jedan nimbus pun vode kao suner pristie sa juga,
donosei jo pljuska.
Nee biti aviona danas.
Oh, dobro jutro, Don. Da pogledamo sad tu posekotinu?
Minimalna je. U stvari, jedva da mi je probijena koa, a o nekom
dubokom ubodu nema ni rei. Sasvim u nesrazmeri sa onim groznim
haosom unutra, u kolenu.
Njih dvoje e imati vode za pie, kae Rut smireno. A oni lovci e se
moda vratiti. Idem da vidim da li na udicama imamo neku ribu. Samo, pre
toga, da li je potrebno da vam u neemu pomognem Don?
Vrlo utivo. Isputam neki odreni zvuk, a ona se udaljuje da obavi svoje
poslove. Apsolutno neujno, dodao bih, i ne brzo. Ja sam stigao da obavim
svoje sanitarno-higijenske radnje, a nje jo nema. Najzad ujem pljuskanje.
Velika riba! Jo pljuskanja. Zatim se ona uspinje uz obalu, nosei ribu
od kilo i po, ali donosei sa sobom i neto drugo. Tek kada smo zavrili
prljavi posao izrezivanja traka od oienog ribljeg mesa, poinjem da
primeujem. Ona pravi hrpicu strnjike i granica. Kia je stala, pa se
nadamo da zaloimo vatricu i bar ovla zapeemo ribu. Njene malene ruke
rade vrlo brzo, njena gornja usna pokazuje napetost. Jo smo mokri, ali
dovoljno nam je toplo. Rut mi donosi moj deo ribljeg mesa na ranju od
mangrova i zatim une sa nekim udnim, zadihanim uzdahom.
A vi neete, jesti?
Oh, da, naravno, kae, uzima meso za sebe i bez volje ga gricka.
Ili nam je soli premalo, ili suvie, jel te? Trebalo bi da donesem malo
morske vode. Dok to govori oi joj lutaju od niega prema nigde.
Dobra misao. ujem je kako uzdie i zakljuujem da ovu skautkinju
treba jo jednom ohrabriti. Vaa erka je rekla da ste putovale preko
Meride. Da li ste videle Meksiko detaljnije?
Pa, i nismo. Prole godine smo bile u Macatlanu i Kuernavaki. Mrtei
se, ona ostavlja ribu.
A videete i Tikal. Hoete li obii i Bonampak?
Ne. Ona iznenada skae na noge, briui svoje mokro lice. Da vam
donesem vode, Don?
Odlazi dole i vraa se posle prilino vremena, donosei vodu u
odlomljenom komadu uplje grane.
Hvala. Ona stoji iznad mene i nemirno osmatra horizont.
Rut, ao mi je to moram da vam kaem, ali oni momci se vie nee
vraati, to je verovatno dobro. ta god da mute, mi im znaimo samo
problem. Najvie to e oni uiniti jeste da obaveste nekoga da smo mi
ovde. Trebae dan-dva da se ta vest rairi, a dotle emo se domoi aviona.
Potpuno vam verujem, Don. Odlazi do naeg ognjita.
I nemojte se brinuti za svoju erku. Ona je ve velika devojka.
Ma, sigurna sam da je Altea dobro... Sad imaju dovoljno vode. Ona
kucka prstima po butini. Kia opet poinje.
Dobro, Rut, sedite. Priajte mi o Altei. Ona jo studira?
Uz laki osmeh, ali bez tekog disanja, ona seda. Diplomirala je prole
godine. Altea je kompjuterski programer.
To e joj biti dobro. A ta vi radite u GSZ, bibliotekar?
Vodim arhiv o inostranstvu. Ona se mehaniki smei, ali disanje jo
nije sredila. To je veoma zanimljiv posao.
Znam jednog Deka Vitiga koji radi na pripremanju meudravnih
ugovora, moda ste ga sreli?
Takav razgovor zvui prilino apsurdno, ovde na leglu aligatora.
 Da, videla sam gospodina Vitiga. Sigurna sam da me on ne bi
prepoznao.
Zato da ne?
Nisam tip koji se pamti.
To kae sasvim obinim glasom, kao prostu injenicu. U pravu je
dabome. Pamtim li ja onu enu, kako se ono zvae, gospoa Denings
Deni, ta li, koja je godinama svakodnevno ratovala sa mojim papirima?
Sposobna, prijatna, bezlina. Seam se da je valjda imala bolesnog oca.
Ipak, za ime sveta, ova Rut bar izgleda privlanije. Mislim, u poreenju.
Moda gospoa Parsons ne eli da je bilo ko pamti?
Ona isputa neki neodreeni zvuk umesto odgovora, i odjednom
shvatam da me uopte ne slua. akama vrsto stiska kolena i zuri prema
ruevinama preko pepelom posute movare.
Rut, kaem vam da su nai prijatelji sa reflektorom ve stigli u neki
drugi deo Meksika. Zaboravite celu stvar. ta e nam oni?
Njene oi se vraaju na mene kao da je zaboravila moje postojanje.
Lagano klima glavom. ini se da nema snage za rei. Iznenada naginje
glavu ustranu i skae. Idem da pogledam udice, Don. Kao da sam neto
ula... I bei kao zec.
U njenom odsustvu pokuavam da ustanem oslanjajui se na zdravu
nogu i na dugaku motku. Od bola mi se povraa. ini mi se da od kolena
do eluca vodi neka uarena linija. Pravim dva tri skoka da bih ocenio hou
li biti u stanju da hodam uz pomo Demerola, kog imam u opasau. Dok
to radim, Rut se vraa, a u rukama joj se praaka riba.
Ne, Don, ne! Od uzbuenja stiska ribu u naruje.
Voda e poneti deo moje teine. Rado bih malo pokuao.
Ne smete! Ovo uzvikuje ba silovito, ali odmah modulie svoj glas na
umereniju jainu. Pa pogledajte zaliv, Done, nita se ne vidi.
Stojim, klatei se. U ustima mi je ukus ui. Gledam kako preko vode
naizmenino prelaze zavese sunca i kie. ena je u pravu, zaista. I da su mi
zdrave obe noge, tamo bih sad mogao upasti u nevolju.
Valjda neemo pomreti ako ostanemo ovde jo jednu no, kaem.
Doputam joj da me poloi na zemlju. Onda Parsonka razvija ivu
aktivnost. Nalazi mi komad drveta za naslon, razapinje serape preko obe
motke tako da budem zatien od kie, donosi jo vode, kopa da bi nala
suve komadie trulog drveta.
 im prestane kia napraviu pravu logorsku vatru, Don. Oni e videti
na dim i znae da smo dobro. Sada samo treba ekati. Vedar osmeh
Kako emo mi vas jo bolje da smestimo, pitam se?
Tako mi svetog Sterozontija! Ona se igra domaice. Za jedan momenat
se preputam glupom uobraenju da Parsonka to ima neke namere prema
meni. Onda ona opet prelazi u onaj poloaj uanja i iekivanja. Nesvesno
malo vrti zadnjicom. Do svesti mi, iz uiju, konano dospeva kljuna re:
ekati.
Rut Parsons eka. Zapravo, ponaa se kao da eka iz sve snage, kao da je
nepodnoljivo napeta. ta to eka? Pa, eka da nas neko izvue odavde, ta
bi drugo. Ali zato se toliko uasnula kada sam pokuao da ustanem i
samostalno odem? Zato tolika napetost?
Moja paranoja se budi. Hvatam paranoju za kragnu od koulje i
poinjem smireno da proveravam protekle dogaaje, jedan po jedan. Sve
do trenutka kada se prole noi pojavio onaj ko se pojavio, ma ko to bio,
gospoa Parsons se ponaala, ini mi se, normalno. Ili bar smireno i
razumno. Sad zuji kao prenapeta ica, kao dalekovod. I odjednom eli da
sedi ovde i eka. E, isto radi intelektualne zabave da se zapitam: zato?
Da li je ona mogla imati plan da ba ovde doe? Nikako. Njen plan je bio
da sad bude u etumalu, koji je na granici. Uzgred reeno, neobino je
zaobilazan taj put: ii preko etumala u Tikal. Recimo da se scenario
operacije sastojao u tome da se ona u etumalu sretne sa nekim. I to sa
nekim ko je deo neke organizacije. Znai, sad njen kontakt u etumalu zna
da je zakasnila. I, kad su se oni tipovi pojavili prole noi, Parsonka je dola
na ideju da su oni deo iste organizacije. Zato se ona nada da e oni sabrati
dva i dva i doi nazad po nju?
Mogu li dobiti no, Don? Da oistim i ovu ribu.
Dodajem joj no neto polako. Ljut sam na svoju podsvest. Tako mi sliti
o ovoj pristojnoj, obinoj enici, nekadanjoj lanici skauta, izviaa. Ma,
nevolja je u tome to sam u toku karijere naleteo na previe profesionalaca
pod paljivo odravanom maskom obinosti.
Nisam tip koji se pamti...
ta sadri taj arhiv o inostranstvu? Oni ugovori koje Vitig priprema su
dravna tajna. Mnogo se tamo govori o novcu: pregovori o deviznim
kursevima, plafoni cena osnovnih proizvoda, prodaja tehnologije. Opet,
samo hipotetino, ta ako je stvar mnogo jednostavnija, ako je u onom
skromnom koferu marko Ventura debeo sveanj novanica, koje treba
zameniti za paketi iz recimo, Kostarike? Ako je ona njihov kurir, oni e
eleti da se dokopaju aviona. A onda, ta e biti sa mnom i moda
Estebanom? Nije dobro. ak ni kao hipoteza. Gledam je kako kasapi ribu,
mrtei se od napora, grickajui donju usnu. Svata, zar gospoa Rut
Parsons iz Betezde, ova povuena ena? Pa, jesam li ja stvarno lud? Oni e
videti na dim.
Evo vam no, Don. Oprala sam ga. Kako je noga, da li mnogo boli?
Trepnem jednom da oteram sve te fantazije. Vidim jednu uplaenu
enicu u movari mangrova.
Sedite, odmorite se. Niste stali.
Ona seda posluno, kao dete u zubarsku stolicu.
Mue vas misli o Altei. A ona se verovatno brine zbog vas. Sutra emo
se vratiti sopstvenom snagom, Rut.
Iskreno vam kaem da se uopte ne brinem, Don.
Osmeh uz koji je to rekla ve je izbledeo i nestao, namrtena ela, ona
osmatra zaliv.
Znate, Rut, iznenadili ste, me kad ste se ponudili da poete sa mnom.
Naravno, ja to veoma cenim. Ali, pre sam oekivao da Alteu ne ostavljate
samu. Sa naim dobrim pilotom, mislim. Ili je bilo samo radi mene?
Ovim sam konano skrenuo njenu panju na sebe.
Verujem da je kapetan Esteban veoma fini ovek.
Ove rei me pomalo iznenauju. Ono to se obino kae u ovakvim
sluajevima jeste otprilike: Ja imam poverenja u svoju ker, ili
eventualno, indignirano: Altea je dobra devojka.
Ipak je mukarac. Altea ga je, ini mi se, smatrala interesantnim.
I dalje ona gleda zaliv, ali sad oblizuje tu svoju grabljivu gornju usnu.
Oko uiju i grla ima neko rumenilo koje nije od sunanja, a jednom rukom
jedva primetno gladi butinu. ta to ona vidi sa one druge strane vode?
Oho!
Mahagonijske ruke kapetana Estebana grle biserno telo gospoice Altee
Parsons. Arhaine nozdrve kapetana Estebana mrku uz njen neni vrat.
A onda... U viseoj postelji, tako elastinoj. Maje znaju sve o tome.
Fino bogami. Znai Majka Kokoka tako misli.
 Oseam se smenim, ali se i nerviram. Sad to saznajem. Ali, i
razmiljanje o neijoj tuoj poudi nije loa stvar, kad se ovek nalazi u
blatu i kii. Smirujem se. Seam se kako je smireno gospoica Altea,
kompjuterska programerica, mahala dok smo odlazili. Moda je ona
namerno poslala svoju majku da gaca preko zaliva sa mnom, da bi
programirala neto u majanskom stilu? Priseam se kako sam jednom
gledao neki mahagonijski balvan iz Hondurasa kako se zabija, sve iznova i
iznova, u svetlucavi beli pesak. Spremam se da predloim gospoi Parsons
da doe pod moje razapeto ebe, kad ona smireno kae: Izgleda da su
Maje vrlo fini tip ljudi. I vi ste, ini mi se, tako rekli Altei.
Implikacije ovoga padaju na mene sa kiom. Tip. Kao kad se razgovara o
odgajivanju vrsta, pedigreu, nasleu. ta, ja sam znai tom svojom
primedbom istakao Estebana ne samo kao mukarinu, nego i kao davaoca
odlinih gena?
Rut, da li vi to meni kaete da biste prihvatili poluindijansko unue?
Pa, Don, to je Alteina stvar, znate.
Kad pogledam kakva je majka, zakljuujem da to stvarno i jeste Alteina
stvar. O, za ime mahagonijskih gonada.
Rut opet oslukuje vetar, ali ja ne nameravam tako lako da je pustim. Ne
posle onog noli me tangere glupiranja.
A, ta e rei Altein otac?
Njeno lice se munjevito okree prema meni. Istinski je iznenaena.
Altein otac? Komplikovani poluosmeh. Nee mariti.
I, on e prihvatiti takvo unue? Gledam je kako odmahuje glavom kao
da tera muvu i dodajem zlobnou bogalja: Va mu je sigurno vrlo fini
tip oveka.
Rut naglo zabacuje svoju mokru kosu i prostreljuje me pogledom. Imam
utisak da se ovaj mi od ene polako pretvara u lava. Ipak, govori tiho.
Ne postoji nikakav gospodin Parsons, Don. Niti je ikada postojao. Jedan
danski student medicine je Altein otac. Mislim da je stekao prilinu slavu
poslednjih godina.
A, tako, kaem. Neto me upozorava da ne kaem moje sauee
kao da je taj umro, jer verovatno nije umro.
Mislite, on i ne zna za Alteu?
Ne zna. Oi su joj sjajne i podseaju na pticu kukavicu.
ini se da je sudbina prema njoj bila gruba.
 I ja sam odrasla sreno pod istim okolnostima.
Bum, padam mrtav. Tako, tako, tako. Luda slika procvetava u mom umu:
generacije usamljenih ena sa prezimenom Parsons izabiraju najpogodnije
mujake i onda polaze na putovanje radi oploenja. Uostalom, uo sam da
u svetu ima toga sve vie.
Bolje da proverim udice.
Ustaje i odlazi. Sjaj iezava. Ne. Jednostavno: ne, nema kontakta.
Zbogom, kapetane Esteban. Noga me grdno boli. U vraga sa gospoom
Parsons i njenim orgazmom na daljinu.
Posle toga vie ne razgovaramo mnogo, to njoj, izgleda, odgovara. Ovaj
udni dan nekako se vue. Pljusak za pljuskom prelazi preko nas. Rut je
uspela da ispee jo ribljih filea, a onda joj je kia ugasila vatricu. Reklo bi
se da pljuti najgore ba pred izlazak sunca iza oblaka.
Napokon ona dolazi da sedne pod moj serape, koji se ugnuo od kie, ali
nikakve topline nema. Dremam svestan da Parsonka povremeno ustaje i
gleda uokolo. Moja podsvest zapaa da je ona jo nervozna. Kaem svojoj
podsvesti da prestane ve jednom. Budim se i vidim da Parsonka neto
pie na mokrim stranicama jedne sveice.
ta je to, spisak za aligatore kad pou na pijacu?
Automatski utivi smeh. Ma, samo jedna adresa. Za sluaj da nas... eto,
prosto pravim budalu od sebe, Don.
Hej. Pridiem se u sedei poloaj, Ovo me je trecnulo. Rut, ma ne
brinite se, stvarno vam kaem. Uskoro emo se izvui iz ovoga. Imaete ta
da priate poznanicima.
Nije se ohrabrila. Da... verovatno hou.
Ma hajde, pa nije nam loe. Ovde nema nikakve stvarne opasnosti,
znate. Sem ako ste alergini na ribu?
Jo jedan smeh-dobre-male devojice, ali sa drhtanjem.
Ponekad mislim da bih rado otila ... istinski daleko.
Da bih joj onemoguio da opet utone u utanje, kaem prvu stvar koja
mi pada na pamet: Kaite mi jednu stvar, Rut. udim se, zato ste se
opredelili za tako usamljen ivot, u Vaingtonu. Mislim ena kao vi...
Trebalo bi da se uda? uzdah, opet nesiguran. Vraa sveicu u svoj
mokri dep.
 Zato da ne? To je normalan nain da se stekne drutvo. Ne recite mi
da namerno u sebi odgajate neku mrnju prema mukarcima.
Da nisam lezbejka, mislite? Ovog puta smeh je stvarniji. Sa svojim
stupnjem proverenosti kod slube bezbednosti? Ne, nisam.
Dobro, onda, kroz kakvu god traumu da ste proli, ona ne moe veno
trajati. Ne moete mrzeti sve mukarce.
Lani osmeh. Nije bilo nikakve traume, Don, niti mrzim mukarce. To
bi bilo smeno, kao, kao ljutiti se na vremenske prilike. Ona baca cinian
pogled uvis, na kiu koja nas zasipa noena vetrom.
Ipak mislim da se zbog neega ljutite na mukarce. ak i mene neto
izbegavate.
Hitro kao ugriz mia, ona kae: Volela bih da ujem neto o vaoj
porodici, Don.
Mat. Priam joj onu verziju za javnost, kao vie nemam porodicu itd., a
ona kae da joj je stvarno ao, kako je to alosno. Onda priamo kako je u
stvari odlian ivot neenja, kako ona sa svojim prijateljima izlazi u
pozorite, na koncerte, esto putuje, a jedna njena poznanica je glavna
blagajnica kod Ringling Bradersa, ta kaete na to? Samo, razgovor se trza
kao traka na pokvarenom magnetofonu, ona krui pogledom po horizontu
i oslukuje neto to nije moj glas. ta nije u redu s njom? Pa, isto to nije u
redu sa bilo kojom drugom sredovenom enom praznog kreveta i
dosijeom kod slube bezbednosti. Stara navika u razmiljanju navodi me
da Parsonku ocenim kao prvoklasnu metu za obavetajni prodor.
... sada mnogo vie mogunosti za uspeh u ivotu.
Kaem: Znai triput ura za enski oslobodilaki pokret, a?
Pokret? Ona se nestrpljivo naginje napred i bolje zatee ebe. To je
propala stvar.
Kako to mislite, propala? kaem zainteresovan tim pesimizmom.
Ona me gleda kao da se pita ta mi je, kae neodreeno: Pa...
Hajde, zato propala? A amandman o jednakim pravima?
Dugo oklevanje. Ona potom progovara izmenjenim glasom:
ene nemaju nikakva prava, Don, sem onih prava koja im mukarci
daju. Oni su agresivniji i jai, oni vladaju svetom. Kad ih bude uznemirila
sledea ozbiljna kriza, naa takozvana prava nestae kao onaj dim tamo.
Postaemo ono to smo uvek bile: svojina. A, za sve nevolje e baciti
krivicu na nas i nau slobodu, kao to su uinili pri propasti Rima.
Videete.
Sve ovo ona kae sivim tonom totalnog ubeenja. Poslednji put sam uo
taj ton kad je jedan tip objanjavao zato mora da dri mrtve golubove u
fijokama svog stola.
Ma, hajte: vi i vae drugarice ste kima sistema. Kad biste se pobunile,
drava bi se paralisala za jedno prepodne.
Na ovo ne odgovara osmehom.
To su fantazije, kae. ene ne funkcioniu tako. Mi smo svet bez
zuba. Osvre se kao da trai neki izgovor da prekine ovaj razgovor. ene
se samo trude da ostanu. ive, jedna tu, druga tamo, u pukotinama vae
svetske maine.
To ve zvui kao gerilska operacija, kaem ne alei se mnogo.
Gerilci bar imaju emu da se nadaju. Iznenada se vraa onaj veseli
osmeh. Smatrajte nas za pacove, torbare, oposume. Da li ste znali, Don, da
oposuma ima svuda, ak i u Njujorku?
Uzvraam osmeh, ali dlaice na vratu su mi se najeile. A ja pomiljam
da sam ja lud.
Mukarci i ene nisu dve razliite vrste bia, Rut. ene rade sve to i
mukarci.
Zaista? Oi nam se susreu, ali ona kao da vidi duhove izmeu nas,
meu kapima kie. Mrmlja neto kao Mi Lai i skree pogled. Svi ti
beskrajni ratovi apue, Sve te ogromne tiranske organizacije koje se
bave nestvarnim poslovima. Mukarci ive da bi se meusobno borili, a mi
smo deo bojita. Nita se tu nee izmeniti, sem ako ne promenimo ceo svet.
Ponekad sanjam o... odlasku.
Onda se pribere i dodaje: Ne ljutite se to priam ovakve gluposti,
Don.
Pa, i mukarci mrze ratove, Rut, kaem najblae to mogu.
Znam. Slee ramenima i ustaje. Ali, to je ve va problem, zar ne?
Kraj komunikacije. Gospoa Rut Parsons i ja ne ivimo na istoj planeti.
Gledam je kako se nemirno eta oko mene i osmatra onu. ruevinu. Onaj
ko se toliko otui moe da zavri skupljajui mrtve golubove, to bi bilo
problem njene firme. Ali, moe da zavri poklanjajui svoje poverenje
nekom mangupu koji prodaje fore kako e da popravi itav svet. A to e
biti moj problem, ako se ispostavi da je neki takav bio kod te ruevine
prole noi i da ona njega eka.
Gerilci bar imaju emu da se nadaju ...?
Gluposti. Pokuavam da se namestim udobnije. Vidim da se Sunce kloni
ka zapadu, a nebo razvedrava. I vetar konano poputa. Nije pametno
zamiljati da ova sitna ena u ovoj movari sprovodi neke svoje fantazije u
delo. Ali, ona oprema od prole noi nije bila fantazija. Ako ti momci imaju
neke veze sa Parsonkom, ja u im biti smetnja. Nema na svetu boljeg mesta
za sakrivanje lea. Moda je neki egevarista fini tip oveka.
Apsurd. Samo jedna stvar bila bi vei apsurd, a to je, da ja, koji sam
proao kroz ratove, budem likvidiran od strane momka jedne lude
bibliotekarke, na godinjem odmoru.
Riba se praaka u vodi kraj nas. Rut se okree tako da brzo nalee na
ebe. Bolje da naloim, kae. I dalje osmatra, oslukuje.
Dobro, da testiramo.
Oekujete drutvo?
To ju je uzdrmalo. Ukoila se, koluta oima oko mene kao na iseku
filma sa natpisom strah za studente glume. Lepo vidim kako donosi
odluku da se smei.
Pa ovek nikad ne zna. Smeje se otkaeno, a oi joj i dalje kolutaju.
Idem da naem za potpalu. I uz te rei praktino se baca u bunje.
Niko, paranoian ili ne, ovo ne bi mogao nazvati normalnim
ponaanjem. Ili je Rut Parsons sila s uma, ili eka nekog, o kome ja nita
ne znam. Dobro, moda je luda. Moda i nije, ali neke greke ovek ini
samo jednom u ivotu.
Polako povlaim rajsferlus na onom pojasu koji nosim ispod odee,
tajno, uz telo. Razmiljam: ako neko dolazi, treba da uzmem neko sredstvo
za ublaenje bolova u nozi i da se maksimalno udaljim od gospoe Rut
Parsons pre nego to taj stigne. U mom tajnom pojasu je i mali pitolj 7,62
za koji Rut ne zna, ali nemam nameru da ga vadim. Moj program za dug
ivot predvia da pucnjavu gledam samo na TV, sa posebnim naglaskom
na bekstvo kad zagusti. Biu bezbedan, sam u movari, meu
mangrovima... Jesam li poludeo?
U tom asu Rut se pojavljuje, gleda prema ruevini zaklanjajui oi
akom zbog sunca, neto skriva u dep koji zakopava i energino zatee
kai svojih pantalonica.
 Odluujem se.
Gutam nasuvo dve tablete od po sto miligrama, to bi trebalo da mi
omogui da hodam a da mi ne poremeti zdravo rasuivanje. Sada treba
priekati koji minut. Proveravam da li su mi kompas i udice u depu i
ekam, dok Rut pokuava da opet naloi vatru, bacajui pogled kriom
onda kad misli da ne gledam.
Ravni svet oko nas dobija nezemaljsku ilibarsku i ljubiastu boju. Noga
mi se umrtvljuje, bol poputa. Rut se zavukla pod bunje, trai neto suvo.
Vidim samo jedno njeno stopalo. Sad je as da beim. Okej. Grabim svoju
dugu motku.
Odjednom se to stopalo trza i Rut vie, tanije, iz grla isputa ono
Ahaaaa koje znai isti uas. Stopalo iezava u krenju granica.
Ustajem na noge uz pomo motke i vidim nepokretne prilike na obali.
Rut ui okrenuta vodi postrance i dri se za stomak. Oni su metar nie,
na vodi, u skifu, uskom i dugakom amcu. Dok sam se ja predomiljao kao
budala, oni su mi se zavukli praktino pod zadnjicu. Ima ih trojica. Visoki
su i beli. Pokuavam da ih sagledam kao ljudska bia u nekakvim belim
svemirskim odelima. Onaj najblii obali isprua dugu belu ruku prema Rut.
Ona se trza i izmie. Ruka se rastee za njom. Izduuje jo, i jo. Dva metra
te ruke sada stoji horizontalno u vazduhu. Na njenom kraju mrdaju neke
male crne stvari.
Traim pogledom lica i vidim crne udubljene tanjire sa vertikalnim
prugama koje se polako okreu. Nema vie nikakvih mogunosti da ih
smatram ljudskim ili bilo kakvim poznatim biima. Kakve je to duhove Rut
prizvala?
Ne uje se ni glasak. Trepem, trepem, ovo ne moe biti stvarno. Ona
dvojica na udaljenijem kraju skifa namotavaju svoje ruke oko nekog
aparata na tripodu. Neko oruje? Iznenada ujem onaj isti glas od prole
noi.
D-d-dati... stenje taj glas. D-dati...
Blagi boe, to god da je nije privienje. Prestravljen sam. Moj mozak se
trudi da ne smisli ni jednu jedinu re.
A Rut? Dabome, i Rut je van sebe od straha: izmie se od ovih udovita,
gleda u njih otvorenih oiju i usta. Ova trojica nisu niiji prijatelj,
oigledno. Rut stiska neto uz telo. Zato se ne popne na obalu i sakrije iza
mene?
 D-dati. To dopire iz aparata na tronocu. Moo-im daa-tii. skif malo
uzvodno, prati Parsonkino kretanje. Ruka ponovo poinje da se istee
prema njoj, a crni prsti se uvijaju. Rut grabi da se popne uz obalu.
Rut! viem. Glas me izdaje. Rut, ovamo iza mene!
Ne gleda me, tavie, vraa se do vode a izmie ustranu. Moj strah
eksplodira u gnev.
Ma dolazi ovamo! Slobodnom rukom vadim svoj 7,62 iz pojasa. Sunce
je upravo zalo.
Ona se ne okree. Uspravlja se bojaljivo, jo ne puta to to ima. Vidim
da joj se usta pomiu. ta?! Ona to razgovara sa njima?
Molim vas... kae Rut i guta. Molim vas, razgovarajte sa mnom. Treba
mi vaa pomo.
RUT!!!
U tom asu se najblii beli monstrum izvija u ogromno slovo S i baca se
ka obali, pravo na nju. Dva i po metra zatalasanog belog uasa.
Ja pucam i pogaam Rut.
To tek posle nekoliko trenutaka saznajem. Tako brzo sam izvukao
pitolj i opalio da je motka pomou koje stojim kliznula ustranu, i ja sam
pucao ve padajui na lea. Ustajem, ujem kako Rut vriti: Ne! Ne!
Onaj stvor se vratio u svoj amac a Rut je pobegla malo dalje. Stie
zdravom rukom svoj okrvavljeni lakat.
Prestani, Don. Niko te ne napada.
Zaboga! Ne budi blesava, ne mogu da ti pomognem ako ostaje pored
njih.
Nema odgovora. Niko se ne pomie. Nita se ne uje sem zujanja nekog
putnikog mlaznjaka u visinama. Na vodi ispod mene, sve mranije tri bele
figure nemirno podeavaju svoj poloaj. Stiem utisak da se radarske
tanjiraste antene usmeravaju. Rei mi same ulaze u glavu: vasionci.
Bia su sa druge planete.
I, ta da radim, da zovem Predsednika? Da ih zarobim ovako sam,
pretei ovom pampuraom od revolvera? Sam sam, zalutao sam bogu iza
leve pleke, sluim se samo jednom nogom, a mozak mi je pun meperidin
hidrohlorida, za ublaavanje bolova.
M-lllliim, njihova maina opet mumla, trre-a poom-.
 Na avion je pao, kae Rut nekim vampirskim glasom, kao sa drugog
sveta. Pokazuje rukom prvo uvis, ka tom mlaznjaku, pa onda ka zalivu.
Moje moje dete je tamo. Molim vas da nas povedete tamo vaim
amcem.
Za ime sveta. Dok ona mae rukom, uspevam da vidim ta to ona stiska
uz telo. Tom ranjenom rukom ona dri neto svetlucavo, valjda metalno,
to lii na veliki razvodnik paljenja. Otkud...?
Priseam se: jutros je bila dugo odsutna, i moda je tada to nala. Neto
to su oni ostavili ili izgubili. Zato se onako esto zavlaila pod bunje:
gledala je taj predmet. Sakrila ga je a meni nita nije rekla, samo je ekala.
Sad su se vlasnici vratili i uhvatili je. To im treba. Ona, zaboga, pokuava da
se pogaa.
. . . preko vode, kae Rut, opet pokazujui rukom. Povezite nas.
Mene. I njega.
Crna lica se okreu ka meni, slepa i uasna. Kasnije u moda biti
zahvalan za to nas, ali sada nisam.
Baci pitolj, Don. Povee nas nazad. Glas joj je slab.
Vraga u da bacim pitolj. Vi, ko ste vi? ta radite vi ovde?
O, zar je to vano? On je uplaen, vie im ona. Zar ne razumete?
Rut mi ne izgleda nita zemaljskije nego oni, u ovom sumraku. Bia u
skifu neto cvrkuu izmeu sebe. Njihova kutija poinje da mue: Ss-stu ...
denti. Toliko sam razabrao. Sss-tudamo., . nnnnee tteettii mmi... kah...
onda neto besmisleno i na kraju: D-daaaatti... mmi... idde...
Dakle, miroljubivi studenti, istrauju nau kulturu. Sad eto i
meuzvezdane razmene studenata. O, ne.
Donesite mi to ovamo, Rut, ovog asa!
Ali ona polazi prema njima i kae: Uzmite me.
ekaj, eno, treba ti zavoj za tu ruku! Kompresa!
Znam. Molim vas da ostavite taj pitolj, Don.
Ula je u skif, sa njima je. Oni se ne miu.
Isuse Hriste. Polako, protiv svoje volje, putam iz ruke svoj 7,62.
Kreem nadole i oseam se kao da plivam adrenalin i Demerol daju
nezgodnu meavinu. Skif klizi blie, meni u susret. Rut je na pramcu, ne
puta onaj predmet. Vasionci ostaju na krmi iza svog tronoca, podalje od
mene. Zapaam da je skif kamuflano obojen, u zeleno i tamno braon. Svet
oko nas je dobio duboku, senovitu tamnoplavu boju.
Don, donesite vreu s vodom.
Vraam se, dovlaim plastinu vreu za pijau vodu. Pada mi na um da
je stvarno poizela: ta e nam sad voda? Ali ni moj mozak neto ne radi
najbolje. Nita i ne vidim sem silno istegnute bele gumaste trake sa crnim
crvima na kraju, koja mi pridrava tu narandastu vreu, pomae mi da je
napunim slatkom vodom kojom plovimo. Ne, ovo ne moe biti stvarnost.
Moete li da se popnete unutra, Don? kae ona. Vrea je u amcu, a ja
diem ovu ukruenu nogu da nekako uem. Dve duge bele cevi kreu ka
meni. E, neete! Ritnuvi se malo ee, upadam u amac, tumbam se po
njegovom dnu, uz Rut. Ona se izmie.
Poinje neko zujanje, kripanje. Dopire iz klinaste izboine na sredini
amca. Kreemo se, klizimo preko vode.
Zurim u tu klinastu izboinu, nita ne mislim. Jesu li to tajne njihove
vasionske tehnologije? Nikakvu tajnu ne vidim. Izvor pogonske snage je
ispod ovog trouglastog poklopca, irokog pedesetak santimetara. Ni aparat
na tronocu ne otkriva mi mnogo, sem to jedan njegov deo ima veliko
soivo. Njihova svetlost?
Izlazimo na otvoreni deo pliaka, zujanje se pojaava, jurimo po vodi
sve bre i bre. Pedeset kilometara na sat? Teko je to oceniti u ovom
mraku. ini mi se da je korito njihovog amca prilagoeni trihedral, kao
to je to sluaj kod naih, zemaljskih amaca, ali talasi ga udaraju daleko
manje nego to bih oekivao. Duina amca, recimo neto manje od sedam
metara. Planovi o zarobljavanju mi se vrte po glavi trebae mi
Estebanova pomo.
Iznenada, prava poplava bele svetlosti izbija iz tronoca i iri se
trouglasto, zahvatajui nas na pramcu. Vasionci ostaju skriveni u tami, na
krmi. Vidim da Rut pritee kai oko svoje ruke, iznad rane, ali onaj
predmet ne puta.
Da vam ja napravim taj povez?
Hvala, ne treba.
Taj vasionski predmet isputa svoju svetlost, kao da malo fosforescira.
Naginjem se ka Rut i apuem: Dajte mi to, da dam Estebanu.
Ne! Ona se izmie, dolazi do same ivice. To je njihovo, potrebno im
je.
 ta?! Jeste li poludeli? Toliko me iznenauje taj njen stav da bukvalno
mucam. Naa je dunost da, da...
Nisu nam nita naao uinili. Sigurna sam da su mogli. Njene me oi
gledaju intenzitetom grabljive zveri. U beloj svetlosti izgleda kao ludakinja.
ak i ovako smuen shvatam da e se jadnica baciti preko ivice ako neto
pokuam. I ponee taj predmet.
Mislim da su blagorodni, mrmlja ona.
Ama, boga mu, Rut, to su bia iz vasione.
Navikla sam na to, kae ona rasejano. Eno ostrva! Stop! Ovde
stanite!
Skif usporava, okree se. Na svetlosti, gomila zelenila kao da se smanjila.
Odsjaj metala avion.
Altea! Altea! Jesi li dobro?
Povici i pokreti u avionu. Plima je, plovimo iznad peska. Vasionci tako
upravljaju amcem, da mi ostajemo napred, osvetljeni, a oni pozadi u
mraku. Vidim kako kroz morsku vodu ka nama uri jedna bleda ljudska
figura, a za njom, neto sporije, jedna tamnija. Esteban se sigurno udi
ovakvom svetlu.
Altea, gospodin Fenton se povredio. Ovi ljudi su nas dovezli, sa vodom.
Kako si?
Savreno okej, kae Altea. Prilazi nam kroz vodu koja joj je do pojasa,
zaviruje uzbueno. Mama, kako si ti? Jao, kakvo svetlo!
Kao neki automat, kao robot, dodajem joj blesavu vreu sa vodom.
Neka, to e uzeti kapetan, kae Rut otro. Altea, moe li da se
popne u amac? Brzo, vano je.
Evo me!
Ne, ne! bunim se ja, a amac se malo naginje na jednu stranu Altea
navrat-nanos uskae u njega, Vasionci cvrkuu, a njihova kutija za
razgovor poinje da stenje: Da-da-daaaj... saad daaaaj.
Que lega? kae Esteban. Njegovo lice se pojavljuje pokraj mene.
mirkajui, zuri u izvor svetla.
Grabi to, uzmi joj tu stvar koju ima... ali, Rut me svojim glasom
nadjaava: Kapetane, izvucite g. Fentona iz amca, povredio je nogu.
Samo pourite, molim vas.
 ekaj, ej, stoj! viem ja, ali ve me je obuhvatio rukom oko pojasa. Kad
vas Maja zgrabi, ponese vas. ujem kako Altea uzvikuje: Mama! Tvoja
ruka! i padam preko Estebana. Teturam se, do pasa u vodi. Uopte ne
oseam ni levu ni desnu nogu.
Malo sam vri na nogama, ali skif je ve metrima daleko. Dve ene
sede, nagnule su glavu jedna ka drugoj i uore neto.
Vataj ih! otrem se od Estebana i srljam ka amcu. Rut, u njemu,
ustaje i okree se ka nevidljivim vasioncima.
Povedite nas sa sobom. Molimo vas. elimo da poemo sa vama, da
odemo odavde.
Rut! viem. Estebane, da zgrabimo amac. Bacam se i gubim tlo
ispod nogu. Vasionci, iza svoje zavese od svetla, cvrkuu kao ludi,
Molimo vas da nas povedete. Nije bitno kako izgleda vaa planeta.
Nauiemo... uradiemo bilo ta! Neemo stvoriti nikakav problem. Molim
vas. Molim vas. amac klizi sve dalje.
Rut! Altea! Jeste li lude?! ekajte... ali sve to mogu da uinim jeste da
gacam usporeno napred, kao u komaru, dok ta prokleta kutija iti: Nnne
dooe... vie... nnne doe... Altea gleda u tom pravcu, smei se
otvorenih usta.
Da, razumemo, uzvikuje Rut. Ne elimo da se vraamo. Molim vas,
povedite nas!
Ja se dernjam, ali Esteban se probija kroz vodu bre od mene, viui
neto o radiju.
Daaaa, kae kutija.
Rut iznenada seda, grli Alteu. U tom asu Esteban grabi ivicu amca.
Dr, Estebane, ne putaj da odu!
On mi dobacuje preko ramena jedan kratak pogled svojih kosih oiju,
pogled koji oznaava potpuno nemeanje. Dobro je on primetio
kamuflanu boju i odsustvo ma kakve ribarske opreme. Oajno navaljujem,
opet se okliznem i kada se pridignem ujem kako Rut kae: Mi odlazimo
sa ovim ljudima, kapetane. Pare za prevoz, to ste nas vozili, uzmite iz mog
novanika, u avionu je. A ovo dajte gospodinu Fentonu.
Dodaje mu neto malo, cnu sveicu. On je uzima laganim pokretom.
Estebane, ne
On puta amac.
 Mnogo vam hvala, kae Rut. Skif plovi sve dalje od nas. Glas joj je
nesiguran i ona ga pojaava. Don, nee biti nikakve nevolje. Poaljite taj
telegram, molim vas. To je upueno jednoj mojoj prijateljici, koja e se za
sve pobrinuti. Onda dodaje najlui detalj te noi. Silna je to cura. Ona je
direktorka kole za bolniarke na N. I. H.
Skif plovi. ujemo kako Altea kae neto kao prava stvar.
Tako mi svega... Evo, poinje zujanje. Svetlo se brzo udaljava. Poslednji
put gledam gospou Rut Parsons i gospoicu Alteu Parsons, dve sitne
senke naspram tog svetla, kao dva oposuma. Svetlost se gasi, zujanje se
pojaava, i one odlaze, odlaze, otile su.
U crnoj vodi nedaleko od mene Esteban svima i svakome na svetu
poruuje da bi mogli malo da se ingarse.
Valjda prijateljima, kaem neubedljivo, Imao sam utisak da hoe s
njima.
Uporno uti i vue me ka avionu. Zna Esteban ta bi se moglo sresti u
ovim krajevima, zna bolje od mene, a takoe ima svoj sopstveni, majanski
program za dug ivot. ini mi se da je u boljoj formi nego pre. Ulazei u
avion primeujem da visea postelja nije na istom mestu.
Jedino to se desilo te noi jeste da je vetar promenio pravac. Sledeeg
jutra jedna Cesna krui ve u sedam i trideset oko naeg peskovitog ostrva,
pod vedrim, sunanim nebom.
Oko podneva stiemo nazad u Kozumel. Kapetan Esteban uzima pare za
vanju i sa lakonskim pozdravom kree u svoj teki rat sa osiguravajuim
drutvom. Kofere Parsonki ostavljam kod predstavnika kompanije
Karibe, a njega za to ba briga. aljem telegram, koji je adresiran na neku
gospou Priscilu Hejz Smit, takoe iz Betezde. Odvlaim se do doktora i u
tri po podne sedim na terasi hotela Kabanjas, sa vrlo debelom nogom i
duplom margaritom, nastojei da u celu stvar poverujem.
Telegram je glasio: Altea i ja koristimo priliku za ekstraordinarnu
priliku za putovanje. Odsutne vie godina. Molim, sredite nae poslove.
Voli te Rut.
To je ona napisala popodne, vidite.
Naruujem jo jedno duplo pie i grickam se to nisam bolje osmotrio
onu arlamu. Da li je moda imala etiketu: Proizvedeno na Betlgezu?
Kako je mogla Parsonka, luda ili ne, samo na osnovu tog predmeta da
pretpostavi...?
 I ne samo to, nego da se ponada, da planira...? Ono njeno Volela bih da
odem istinski daleko... Eto ta je planirala celog dana. ekala je, nadala se,
smiljala kako da se domogne svoje erke. Sa ciljem da njih dve pou na
neku tuu planetu, koju ni videle nisu...
Uz tree pie pokuavam da smislim vic o enama koje su se otuile od
mukaraca, ali nisam stvarno zagrejan za alu. A siguran sam da nee biti
nikakvih komplikacija, nikakve gnjavae. Dve pripadnice ljudskog roda, od
kojih je jedna moda trudna, otile su pretpostavljam, meu zvezde. Tkivo
ljudskog drutva nee se ni najmanje uznemiriti, nee ispoljiti ni najmanji
talasi. Padam u neko potiteno mozganje: da li sve gospoe Parsons ovog
sveta spremno ekaju da iskrsne prva prilika, pa da odu sa Zemlje? Hoe li
ga Parsons nai neki nain da jednoga dana poalje po Priscilu Hejz Smit,
tu silnu curu?
ta drugo da radim, sem da naruim jo jedno hladno pie i da
zamiljam Alteu? Kakva li e sunca gledati kosooki potomak kapetana
Estebana, ako ga bude? Ulazi, Altea, idemo do Oriona. Nema problema,
kevo. Moda su one na neki poseban nain vaspitane? ivi jedna tu, druga
tamo, u pukotinama vae svetske maine... A za bia iz vasione Navikla sam
na to. Nije se uopte alila. Ludo. Kako moe jedna ena da se opredeli za
ivot meu nepoznatim udovitima, da kae zbogom svome domu, i
svome svetu.
I dok me margarite polako savladuju, itav ludi scenario se svodi na dve
male senke to sede jedna kraj druge, u svetlosti vasionaca, dok se ova
polako udaljuje.
Pobegoe nam dva oposuma.
K. D. eri
Kasandra

Vatre.
Nepodnoljive su ovde. Sve su jae.
Pipajui, Alis je traila vrata stana. Znala je da su vrsta i da e izdrati.
Oseala je hladnou metala okrugle brave izmeu tih plamenova ... kroz
dim koji se valjao, mogla je da vidi sablasne stepenice. Jasno je oseala
kako silazi niz njih, ubeujui svoja ula da e one izdrati njenu teinu.
Luda Alis. Nije urila. Vatre su gorele. Prola je kroz njih i sila na vrsto
tlo nije mogla da eka lift, taj zatvoreni prostor sablasnog poda, koji je
padao dole i samo dole; dola je u prizemlje, skretala svoj pogled od
crvenih, hladnih plamenova.
Avet joj je nazvala dobro jutro ... stari Vilis, tanak i providan, nasuprot
plamenova koji su skakali. Zamirila je i osorno otpozdravila nije
propustila da vidi drhtaje glave starog Vilisa kada je otvorila vrata i izala.
Podnevni saobraaj je proao, na ulici su se videli nepaljivi plamenovi,
cigle kotrljale, olupine brodova plamtele. Stan je propadao crne cigle
padale su u bezdan. Pakao meu zelenim, sablasnim drveem. Stari Vilis je
izbegavao plamenove, okreui se i padajui da bi se otrgnuo. Ugljenisano
meso je umiralo. Jedva se uzdravajui, Alis vie nije plakala. Nije obraala
panjiu na uas koji se rasuo oko nje, trudei se da proe kroz raspadajue
cigle. Cigle koje nisu sadravale nikakvu supstancu. Prolazila je pored
duhova koje nije mogla da uznemiri u njihovoj urbi.
Kingslijev kafe je bio najmanje oteena zgrada. To joj je bilo pribeite
za popodne, tu je imala oseaj sigurnosti. Otvorila je vrata, zazvonilo je
izgubljeno zvonce.
Avetinjski gosti su je posmatrali i aputali.
Luda Alis.
aputanje ju je uznemiravalo. Izbegavala je njihovu prisutnost i njihove
poglede. Sela je u drveni separe u uglu, koji je jedino mogao da podnese
pramenove vatre.
RAT naslov ispisan crnim tekim slovima. Zadrhtala je pogledavi u
samrtniko lice Sama Kingslija. Kafu, rekla je, i sendvi sa unkom.
Uvek isto. Nije menjala ak ni red. Luda Alis. Njena patnja joj je
otpomagala. Otkada su je otpustili iz bolinice, kriza je nailazila svakog
meseca. Jednom nedeljno je dolazila na kliniku do lekara, koji su sada
izgledali izbledelo kao i ostali. Zgrada je gorela oko njih. Dim se valjao kroz
plave, antiseptine holove. Prole nedelje je zapaljen pacijent trao kroz
njih.
Zveckanje porculana. Sam je stavio kafu na sto, a odmah zatim i sendvi.
Pognula je glavu i poela da jede providnu hranu sa polurazbijenog
porcelanskog tanjira. Naprsla, vatrom zamrljana olja sa providnom
drkom. Jela je, dovoljno gladna, ne obazirui se na uas koji je za nju
postao obian. Sto puta vieni, i najgori prizori gube svoju snagu. Vie nije
vritala na senke. Razgovarala je sa duhovima, jela hranu koja je nekako
ublaavala bol u njenom stomaku, nosila isti suvie dugaki demper,
plavu koulju i sive pantalone zato to joj je jedino to izgledalo pristojno.
Nou je sve to prala pa suila i opet oblaila sledeeg dana, ostavljajui
ostale stvari da vise u ormanu. Nije priala lekaru o ovome. ivot u bolnici i
van nje nauio ju je da ne bude suvie poverljiva. Znala je ta treba da im
kae. Polovina razuma joj je govorila da se smeje tim avetinjskim licima,
koja su prepredeno baratala svojim mapama i kartama u ruevinama koje
su poinjale da tinjaju u kasno popodne. Ugljenisan le je leao u hodniku.
Nije se uzdravala dok se ironino smekala doktoru.
Dali su joj lekove. Lekovi su zaustavili snove, zavijanje sirena, vizije o
stepenicama koje izmiu. Tako je prolazila no u njenom stanu. Dopustili
su joj da spava u sablasnom krevetu visoko iznad ruevina, sa
plamenovima koji su pucketali i glasovima koji su vritali. Nije priala o
ovome. alila se jedino na none more, uznemirenost, a oni su joj dali jo
vie crvenih pilula.
RAT, naslov je obavetavao.
Podigla je oijicu i tacna je zazveala. Progutala je poslednji komad hleb
i sprala ga kafom, trudei se da ne gleda napred kroz slomljeni prozor na
ulicu, gde se ulubljeni metal olupina brodova puio. Stajala je kao to je to
inila svakoga dana. Sam joj je napunio oljicu, gunajui. Podigla ju je
uivajui u aromi kafe, tako je zaustavila drhtanje ruku.
Zvono se nerazgovetno oglasilo. ovek je zatvorio vrata i seo kod
blagajne.
Ceo, jasan u njenim oima. Piljila je u njega, uzdrhtavi. Srce joj je tuklo.
Poruio je kafu, pokrenuo se da kupi novine od prodavca, ponovo seo,
ostavljajui kafu da se hladi dok je itao novine. Videla je jedino njegova
lea poderani braon koni kaput, smeu kosu koja pada malo preko
okovratnika. Na kraju je popio hladnu kafu u jednom gutljaju, bacio novac
na blagajnu i ostavio novine da lee naslovom nadole.
Mlado lice, meso i kosti meu duhovima. Ignoriui sve, poao je prema
vratima. Poela je da se probija ka njemu. Hej, pozvao ju je Sam.
Pretraivala je po svom novaniku zveckajui i nepaljivo bacila na
blagajnu veu novanicu no to je bilo potrebno. Napustila je kafe,
zaobilazila gomile otpadaka, ne razmiljajui o njima, videla je samo
njegova lea kako nestaju meu sablastima.

Trala je gurajui sablasti od sebe, ne plaei se vriteih plamenova

koji su iz otpadaka bezbolno pljutali po njoj. Nastavila je da tri. Duhovi
su se okrenuli i piljili u nju okirani i on je uradio isto. Dotrala je do
njega, zapanjena to vidi ok na njegovom licu dok je gledao u nju.
ta je? pitao je.
Omamljena, nije elela da vidi ono to je videla. Gledao je u nju potpuno
isto kao i ostali. Nije mogla da odgovori. Ljutit, nastavio je da hoda. Ona ga
je pratila; suze su joj se kotrljale niz lice, dah joj je stao u grlu. Ljudi su
zaueno gledali. Primetio je njeno prisustvo i ubrzao hod kroz otpatke,
kroz vatru.
Zid je poeo da pada, vrisnula je.
Trgao se na to. Iza njega, praina i a su se digli kao oblak. Na licu mu
se ogledala ljutnja, a i izbezumljenost. Piljio je u nju kao to su i drugi inili.
Neka majka je sklonila svoju decu da ne gledaju ovu scenu. Banda
maloletnika je zurila hladnog pogleda, smekajui se.
ekaj, rekla mu je. Otvorio je usta kao da e poeti da je proklinje;
ustuknula je dok joj je hladni vetar vatre suio suze. Lice mu se iskrivilo u
zbunjenoj samilosti. Gurnuo je ruku u dep i poeo da izvlai novac sa
namerom da joj ga da. Odmahnula je glavom, trudei se da zaustavi suze
pogledala je uvis kolebajui se, izgledalo joj je kao da su se i ostale zgrade
zapalile.
ta nije u redu? pitao je. ta nije u redu sa tobom?
Molim te, rekla je. Pogledao je duhove koji su zurili, a onda poeo
polako da hoda. Ila je uz njega, hrabrei sebe da ne zavriti na ruevine,
na pepeljaste figure koje su se kretale lutajui kroz spaljene koostrukcije
zgrada, na izuvijane leeve na ulici gde se odvijao saobraaj.
Kako ti je ime? pitao je. Rekla mu je. Dok su hodali, posmatrao ju je s
vremena na vreme, mrtei se i naibirui elo. Imao je lice suvie istroeno
za mladost i sitan oiljak pored usana. Izgledao je stariji od nje. Oseala se
neprijatno dok su mu pogledi lutali po njoj; reila je da to prihvati, da se
nosi sa svim to joj daje ova vrsta pojava. Uhvatila ga je pod ruku, vrsto
zabivi prste u istroenu kou jakne. Prihvatio je to.
Posle nekog vremena skliznuo je rukom iza nje i uhvatio je oko struka,
hodali su kao ljubavnici. RAT, naslov je plakao. Skrenuo je u ulicu pored
Tenove prodavnice oruja. Spreavala ga je da ide tim putem zbog onoga
to je tamo videla. Zaustavio se osetivi to, okrenuo se ka njoj dok su mu
lea bila okrenuta vatrama tog poara.
Ne idi, rekla je.
Kuda eli da ide?
Slegla je ramenima pokazujui u drugom pravcu, na glavnu ulicu.
Govorio joj je tepajui joj kao detetu, alei se na raun njenog straha. To je
izgledalo alosno. Da neko postupa sa njom na takav nain. Bila joj je
poznata ta vrsta ponaanja, ali je i to prihvalila. Zvao se Dim. Jue je u
grad doao autostopom. Nije poznavao nikoga ovde. Sluala je njegovo
nespretno brbljanje i kada je zavrio jo je zurila u njega. Videla je njegovo
lice u oaju. Ja nisam luda, rekla mu je. To je bila la koju je svako u
gradu znao, samo on ne jer nije poznavao nikoga. Njegovo lice je bilo
vrsto i istinito a mali oiljak pored usana davao mu je oporost dok je
razmiljao; u neko drugo vreme uplaio bi je. Sad je strahovala da ga ne
izgubi meu tim duhovima.
Rat je.
Klimnula je, trudei se da gleda u njega a ne u vatre. Njegovi prsti su je
dodirivali neno. Rat je, ponovio je. Svi su ludi, svako je lud.
Stavio je ruku na njeno rame. Krenuli su ka parku, gde se zeleno lie
lelujalo na crnim skeletnim granama. Hodali su du jezera, i po prvi put
posle dueg vremena slobodno je odahnula osetivi celu njegovu razumnu
pojavu pored sebe.
Kupili su kukuruz, seli na travnatu obalu jezera i bacali ga sablasnim
labudovima. Prikaze su prolazile pored njih. Oseala je kako su okupirali to
zemljite uprkos naslovima po novinama ti stari ljudi su se izvetaeno,
izvebanom mirnoom kretali.
Da li ih vidi? usudila se konano da ga upita. Svi su tanki i sivi.
Nije je razumeo, samo je slegnuo ramenima. Oprezno je napustila to
ispitivanje. Podigla se i zagledala u horizont gde se dim vijorio na vetru.
Da kupim hranu? pitao je.
Okrenula se, bila je pripremljena na ovo. Stidljivo i oajniki se
osmehnula. Da, rekla je, znajui ta je on eleo da kupi time.
Mrzela je sebe, oajno uplaena da e on otii noas ili sutra. Nije
poznavala ljude. Nije imala ideju ta da kae ili uradi kako bi spreila
njegov odlazak, jedino je znala da e on to uiniti kada spozna njeno ludilo.
ak i njeni roditelji nisu mogli to da podnesu poseivali su je svakog
prvog u bolnici, onda samo za praznike, a na kraju je uopte nisu
poseivali. Nije znala gde se nalaze.
U susedstvu je bio deak koji se udavio. Morala je da kae da e mu se to
desiti. Plakala je zbog toga. Ceo grad je govorio da je ona bila ta koja ga je
gurnula.
Luda Alis.
Bezopasna matanja, govorio je lekar. Pustili su je. Bile su to specijalne
kole, dravne kole.
I s vremena na vreme bolnice.
Sredstva za umirenje.
Ostavila je crvene pilule kod kue. Od njih su joj se znojili dlanovi,
donosile su joj mrtvilo, zaustavljale snove. Stisnula je usne, uprkos panici, i
odluila da joj nisu potrebne. Brzo je stavila svoju ruku u njegovu i
nastavila da hoda sa njim sigurnim koracima. Popeli su se uz stepenice i
izali iz parka na ulicu.
Vatre su se zaustavile.
Nestale su.
Sablasne zgrade su se izdizale iznad svojih besprizornih i nazupenih
konstrukcija. Prikaze su se kretale kroz hrpe otpadaka, ponekad gotovo
nevidljive. Jedva ju je vukao, korak joj je zapinjao, stavio je svoju ruku oko
nje.
Drhti, rekao je. Hladno ti je?
 Zatresla je glavom, trudei se da se osmehne. Vatre su otile. Bio je to
dobar predznak za nju. None more su zavrene. Zagledala se u njegovo
brino lice. Osmeh joj je zamalo prerastao u divlji smeh.
Gladna sam.

Dugo su jeli kod Grabenovih on u svojoj istroenoj jakni, ona u

demperu koji je visio na laktovima i stranjici. Sablasni gosti koji su bili
daleko bolje obueni zurili su u njih. Seli su u najblii ugao do vrata. tu su
bili manje upadljivi. Na nepostojeim stolovima stajao je napuknuti kristal
i slomljeni porcelan, dok su zvezde hladno treptale u ruevinama koje su
zjapile iznad velikog slomljenog lustera to je beskrvno svetlucao.
Ruevine, hladne, mirne ruevine.
Alis je smireno pogledala oko sebe. Neki mogu da ive u ruevinama,
jedino tako vatre nestaju. Tu je bio Dim, smeio se na nju bez ikakvog
saaljenja, jedino je postojalo divlje vilinsko oajanje koje je razumela: on
koji je potroio mnogo vie no to je sebi mogao priutiti i to u
Grabenovom restoranu iju unutranjost nije oekivala da e videti
rekao joj je kako se moglo oekivati da je bila prekrasna. Drugi su
morali to da potvrde. Zamerala mu je u podsvesti takav postupak, njemu,
kome je ona odluila da veruje. Nasmeila se alosno kada joj je to rekao i
brzo odustala od toga u strahu da ga ne uvredi svojom melanholijom.
Opet se nasmeila.
Luda Alis. Saznae i ostavie je ako ne bude obazriva. Trudila se da sve
okrene na alu, da se nasmeje.
Onda je muzika stala i buka sa ostalih stolova se utiala. Spiker je davao
obavetenija bez svrhe.
Sklonita ... Sklonita ... Sklonita ...
Krici su provalili. Stolice se prevrnule.
Alis je pola hramajui, oseajui Dimovu hladnu vrstu ruku u svojoj,
videla je njegovo uplaeno lice kako izgovara njeno ime.
Onda ju je podigao, gurajui se sa njom. Poeo je da tri.
Napolju je ibao hladan vazduh. Opet se okirala videi prizore ruevina
i prikaza koje su se meusobno svaale. Taj haos gde su vatre besnele.
Alis je znala.
 Ne, plakala je, vukui ga za ruku. Ne, insistirala je.
Telesa koja su se jedva nazirala udarala su ih u urbi, do unitenja. Dao
joj je iznenadnu sigurnost pruivi joj ruku. Zajedno, klonei se gomile, dok
su sirene ludaki zavijale u noi beali su stazama kroz ruevine,
stazama koje je ona znala.
Kafanski stolovi kod Kingslija, stajali su naputeni sa nedirnutom
hranom, vrata su bila napola pritvorena, stolice isprevrtane. Proli su kroz
kuhinju i spustili se u podrum, u mrak, hladnu sigurnost koja ih je titila od
plamenova.
Niko ih nije pronaao. Na kraju se zemlja zatresla. Bilo je suvie duboko
za zvuk. Sirene su prestale i nisu se vie javljale.

Leali su u mraku satima stisnuti jedno uz drugo i drhtali dok je nad

njima besneo zvuk vatre. Dim im se zabadao u oi i u nozdrve. Dopirala je
udaljena lomljava cigala, huanje koje se pribliavalo i treslo zemlju nikada
suvie blizu njihovog skrovita.
Ujutro, vukli su se u mutno dnevno svetlo sa tragovima vatre u vazduhu.
Ruevine su bile itave i umirene. Sablasne zgrade i njihove
konstrukcije stajale su vrsto. Prikaze su nestale. Jedino su vatre bile
udne, neke istinite, neke ne, igrale su se nad mranim i hladnim ciglama.
Veina njih je gubila boju.
Dim se neno zaklinjao i plakao.
Kad je pogledala u njega, bila je bez suza.
Sluala ga je kad je poeo da pria o njima dvoma, o naputanju grada...
Dobro, rekla je.
A onda je stisla usne i zatvorila oi pred onim to je videla na njegovom
licu. Kad ih je otvorila, videla je iznenadnu providnost i ispraznost krvi.
Drhtala je dok ju je drmao. Njegovo providno lice je bilo izbezumljeno.
ta nije u redu? pitao je. ta nije u redu?
Nije mogla da mu kae, nije htela. Setila se deaka koji se udavio, setila
se ostalih duhova. Iznenada se istrgla iz njegovih ruku i poela da bei,
naglo menjajui pravac kroz lavirint smea, koje je ovoga jutra bilo
stvarno.
Alis, vikao je i trao za njom.
 Ne, plakala je. Iznenada se okrenula videvi nestabilan zid. Zaustavila
se, nesposobna da nastavi beg. Pokazivala mu je rukama da se vrati,
upozoravala ga. Zid se zatresao i pao. Podigla se velika praina koja je za
trenutak zaklonila sve. Stajala je i dalje, a onda je obrisala aavo lice,
okrenula se i poela da hoda, drei se sredine mrtvih ulica.
Iznad glave, oblaci su se skupljali teki od kie.
Traila je mir... Videla je vlanu mrlju na ploniku jo ne oseajui kiu.
Posle izvesnog vremena kia je pala i ruine su postale ledeno hladne.
Posetila je mrtvo jezero i sagorelo drvee, ruevine Grabenovog restorana
gde je nala ogrlicu od kristala.
Dan kasnije, smejala se kad ju je jedan pljaka oterao iz nabavke. Rekla
mu je da ima avetinjsko lice i smejala mu se sa mesta na koje on nije smeo
da se popne.
Kasnije je napravila sklonite u sruenim konstrukcijama, gde se
oseala sigurno i gde nije imala nonih mora, gde je sutranjica ista kao i
dananjica.
Neki mogu da ive u ruevinama, jedino tako vatre nestaju.
I svi duhovi su bili u prolosti, nevidljivi.
Harlan Elison
Gledajui unazad: 480 sekundi

Hadon Bruks, pesnik, stajao je u poslednjem gradu Zemlje, ekajui da re

udar stigne iz svemira. Snimali su ga. Ono to je video, i kako se oseao, svi
zvuci i mirisi i najblai dodiri smrti njegovog sveta, kretali su uvis, pa kroz
slobodan prostor, do brodova koji su zapoinjali svoje konano putovanje,
putovanje u pravcu novih stanita, negde meu zvezdama. Njegove su
vitalne funkcije praene na monitorima, prikljuci kod talamusa prenosili
su njegove misli i boje svih stvari oko njega, da bi sa sve to zabeleilo na
trake, na brodovima. Neko da izvetava o smrti Zemlje, tako se ukratko
mogao opisati njegov zadatak; na osnovu tog zadatka, objavili su poziv, i
od deset hiljada dobrovoljaca konano su izabrali njega.
Deset hiljada mazohista, voajera, vesnika destrukcije, ljudi opsednutih
eljom za smru, psihotika, ledenih analitikih mislilaca, fanatika, pravih
vernika i onih koji su za sebe tvrdili da su kamere. Od tih deset hiljada
izabrali su njega, jer je bio pesnik i jer su ovom prilikom moda samo oi
sanjara mogle da prenose dogaaj sa dovoljno maije za one generacije
dece koja e biti roena u svemiru ili na udaljenim svetovima oko
nepoznatih sunaca. On se prijavio dobrovoljno ne zbog nekog nedostatka
pameti ili elje za smru, ve zbog toga to je imao previe razloga za ivot.
Imao je enu koju je voleo, decu koja su ga oboavala, imao je mir, talenat, i
bio je zadovoljan. Takav ovek mogao je da oseti bol gubitka rodne planete
oveka. Zato se prijavio, znajui da je pravi ovek za taj posao, a izabrali su
ga izmeu deset hiljada jer je bilo jasno da e on moi da sumira poslednje
trenutke sreeno i lepo.
Ovaj grad je jo iveo; tako je uraeno samo radi Hadona Bruksa. Svi
drugi gradovi su pretopljeni radi izdvajanja fisionih materijala. Od gradova
su napravljeni velianstveni brodovi tipa Orion, od po tri miliona tona
svaki, po obliku nalik na veliku piramidu iz Gize, opremljeni sa donje
strane blago kupastim potisnim ploama.
Do zvezda e brodove nositi hidrogenske eksplozije iza tih ploa, po
jedna svake sekunde, sa izlaskom u orbitu posle sedam minuta. Iz orbite e
Orioni krenuti u svim pravcima astrolaba, da poseju oveka irom
svemirske tame. Brodovi su ve otili, u odlasku zagaujui atmosferu
Zemlje toliko da o nekom ienju vie nije moglo biti ni govora. Ali ta
mari: Zemlja e umreti kroz jedan as.
Stajao je u centru rotunde likovnih umetnosti; poslednja dela
Konstantina Ksenakisa su se pojavljiivala i pretapala irom kupole, svakog
minuta po stotinu novih kombinacija srebrnih i zlatnih niti. Tih, ali vrlo
jasan, vrlo razgovetan glas sa admiralskog broda flote Oriona zauo se u
njegovoj glavi.
Primie se. Jo jedan sat, moda.
Zaustivi da odgovori, Bruks je i nehotice pogledao uvis.
Primate li ono to aljem?
Ono to snimate.
Da, izvinjavam se. To sam mislio. Ono to snimam.
Glas iz svemira postao je blai. Ne, ja se izvinjavam. Toliko sam
navikao na tehnogovor... Izrazite se kako god elite, gospodine Bruks Sve
primamo. I to vrlo jasno. Odlino je, izvrsno. Nisam eleo da vas prekidam,
nego samo da vas obavestim da nema nikakve promene.
Hvala.
Iz Bruksove glave je nestao taj glas, i najmanji znak njegovog prisustva, i
on je znao da je opet sam. Sam, iako itavo stanovnitvo Zemlje slua i
gleda.
Odetao je napolje i iziao na govorniki balkoni ispod koga su se
prostirali pastelni vrtovi.
Nebo je vrlo plavo, rekao. Nikad ga tako plavo nisam video. Kao
masa vode sve do nebeskog svoda. Ali nema ptica. Njegove su oi sve
beleile i emitovale gledaocima: njihanje drvea na povetarcu, boje koje su
se pretapale jedna na drugu sa delikatnom mekotom.
Evo jedne pesme za vas, ko god da ste.
Sroio je pasmu brzo, stihovi su se pojavljivali u njegovoj svesti tren pre
nego to e ih izgovoriti.

Vastatore, unititelju iz hladnog vilajeta,

prodire vreme, pedeset hiljada kilometara u sekundi.
Tvoj dolazak neu ni videti.
Spoljna te tama poslala, moje te Sunce sakriva,
ali kad te tvoja glad pronese,
 pae samo osam minuta mrvica
sa tvog uasnog stola.

Odmahnuo je glavom. Ova mu pesma nije pola od ruke. Pokuao je da

popravi utisak. Zgrade su kao metalno ito na suncu. Taka svetla koje
blistaju kao nove kroz filter zvezdanog okulara. Divne su. Ali nema
zvukova ljudi. ini se da grad eka va povratak. Glupo stvorenje, pas koji
ne zna da je njegov gazda umro. ekae dok i sam ne umre. Da li ste ikad
shvatili da se ivot grada sastoji iskljuivo od ljudi u njemu?
Pritisnuo je dugme na svom rancu za letenje i polako se uzdigao sa
balkonia. Centralni vrtovi grada nisu naglo prestajali, nego su se
nastavljali du glavnih arterijskih pravaca koji su vodili iz centra. Nijedna.
ulica nije bila sasvim beivotna, ak ni sad. Nadleteo je poslovni centa.
Roboti nastavljaju svoj posao, rekao je. Male osobe od metala i
plastike. Uvek sam imao lepo miljenje o nijima. Znate li zato? Tako malo
trae, a tako mnogo rade. Tako su plemeniti da niko ne bi mogao ni
pomisliti da bude surov prema njima, pa je zato njihov ivot dobar.
Zadovoljni su svojim poslom. ak i posle odlaska sviju nas, roboti
odravaju tokove privrede u pokretu. Kako smo bili sreni to smo ih
imali za saradnike.
Otplovio je nie, proao pored novinskog kioska na uglu ulice tampe i
Hologram avanije. Kiosk je glasno ponavljao poslednje saoptenje
astronoma. Bruks je lebdeo u blizini i sluao kioskov prijatni glas: bio je to
u stvari glas Tandre Melou, poznate holovizijske linosti.
Objekat veliine planete koji nadire iz meuzvezdanog prostor: prema
naem Suncu priblino je 325 puta maisivniji od Zemlje, to znai da je
neto vei od Jupitera, najvee planete u Sunevom sistemu. Prenik toga
objekta je oko 156.000 kilometara; zbog toga to ga njegova putanja vodi u
sudar sa Suncem, dobio je ime Vastator, to na latinskom znai unititelj.
Prvi prorauni su ukazivali da e ovaj asteroid udariti u Sunce direktno,
pod uglom od trideset stepeni. Meutim, kad se razdaljina smanjila,
prepravljeni prorauni su pokazali da e Vastator samo okrznuti Sunce, i
otrgnuti deo korone. Na alost, time sudbina Zemlje nee postati nita
bolja. Sunce e rasuti po svemiru talase radijacije, preteno sainjeno od
protona visoke energije i helijumskih jezgara. To e zraenje zahvatiti i
Zemlju. Sva iva bia na Zemlji e umreti a potom se pretvoriti u paru i
dim. Zemljite e se rastopiti i sliti u staklastu masu, a okeani e
prokljuati. Talas zraenja putovae od Sunca do Zemlje priblino osam
minuta. Prizor koji e tada nastati nee imati ko da posmatra, sem Hadona
Bruksa, poznatog pesnika...
Bruks je poleteo uvis i udaljio se.
Preleteo je stotinu jezera, spojenih ustavama. amci i katamarani,
naputeni, plovili su besciljno po jezerima. Nedeljni izlet, ree Bruks i
odlete dalje.
'Sad preleem kvartove gde su stanovale posebne etnike grupe.
Seam se nekih dejih pesmica. Mora biti da je fino kad ivite u getou, lan
ste izolovane manjine, znate svoje poreklo, i shvatite smisao nekih rei
koje se ne mogu u potpunosti prevesti. Niko ovde nije mogao biti srean.
Umiranje iluzija. Nevidljivi zidovi. U ovim udubljenjima su ljudi i ene
predavali sebe jueranjici da bi njihova deca imala sutranjicu. Ali ne
mogu ih aliti. Znali su jednu vrstu ljubavi skrivenu od nas ostalih. Tamo
gde sada idete, kakva god bila ta nova mesta, svakako ostavite prostora i
za one koji ele da se na taj nain razlikuju. Ne moemo svi biti isti, a i ne
treba da budemo.
Uzleteo je do najviih stambenih nivoa, provlaei se kroz prolaze i
ispod saobraajnih nadvonjaka, klizei nisko iznad pokretnih trotoara,
bacajui svoju dugu senku preko ljunkom naikane povrine zidova,
bliih i daljih. Fasade, iznenadni otvori. Udubljenja, tuneli za one koji vole
da stanuju u sveim, tamnim mestima; tu se jo zadravao miris gardenija.
Zaustavio se u umici bonsaija i pokuao da speva jo jednu pesmu, ovog
puta za svoju enu.
Ovo moda nee biti dobro, Kala, ali u ovom trenutku ne mogu bolje ...
misli su mi rascepljene. elim da kaem neto posebno tebi i deci, ali
vremena je sve manje i sam u biti kriv ako posle svega ne iskaem svu
ljubav i potovanje za vas. Vi ste za mene bili najbolji trenuci, najsjajnije
boje, najdublji uzdasi, najslai eer ivota. Uvek sam se plaio da vas neu
biti dostojan. Ali said sam zadovoljan: odrao sam vau ljubav. Oh, do
vraga, moja ljubavi, moja najbolja, ne mogu sad da sastavim pesmu.
Oprosti, ali jedino mogu da se setim rei drugoga oveka. Zvao se Randal
Darel i iveo je pre sto godina i nikad nije posmatrao zvezde sa Marsa niti
zavirio u rasplamtelo srce naeg jadnog Sunca iz srebrnastih kupola na
Mesecu, ali je znao moju ljubav za tebe i rekao je.
 Budi kao i dosad moja srea,
daj da spavam pored tebe svake noi,
kad se trgnem iz sna i neto promrmljam,
neka me tvoje Volim te opet uspava.
Ujutro mi donesi u tvojim oima odraeno, sivo
obojeno, ulepano, nebesko sunce.

Onda je u svojoj glavi uo glas koji je oznaio kraj.

Gospodine Bruks, udar.
Dah mu se sledio u nozdrvama.
Taj isti glas, ovog puta zahvaen jecajem. O, zaboga, predivno je.
strano ...
Sad je znao da ima osam minuta.
udna jeza obuzela je njegovo telo, i povikao je Kali, koja je bila daleko
na jednom od Oriona. Gotov sam ... ne moemo imati vie dece ... Tada
se zaustavio. Znao je da ima manje od etiri stotine i osamdeset sekundi da
sve kae, da kae tako dobro da deca Zemlje uvek budu u stanju da koriste
njegovu kasetu, sa njegovim reima, vizijama i snovima.
Naao je u sebi mir, otisnuo se sa jednog stambenog nivoa, i sleteo na
srebrnu ulicu gde e provesti svoje poslednje trenutke.
Tada je Hadon Bruks govorio, o svemiru kome se na kraju morao
poveriti ivot oveanstva. Govorio je o peinama ispod grada gde se
energija pretvarala u svetlost i toplotu i kiu koja pada kad god je ene
zatrae. Govorio je o trkalitima gde se jo uvek mogla doiveti avantura u
pokuaju da pre zvunih talasa stignete do cilja. O okeanima koje su ljudi
umirili tako da se moglo bezbrino jedriti po njima. Govorio je o onom
najboljem u ljudima i o nainu kako su ljudi postigli da sebe upoznaju tako
dobro da im je teza o neizbenosti rata postala smena.
U ovom gradu je roen, tu je naao rei za svoje pesme, tu se sreo i
spojio sa Kalom, tu su iz njihovih tela ponikla njihova deca: i u tom gradu
e se u zadnjem asu pretvoriti u paru. Neto od toga to je govorio bilo je
ak poezija, ali ne esto.
Hej, vi gore, bojim se. Plaim se tatine koja me je navela da ovde
ostanem poslednji. Bilo je to glupo, o kako bih eleo da sam sad sa vama.
Oprostite mi to se plaim, ali toliko elim da ivim!
 Kad bi samo imao vremena. Za trenutak mu je bilo krivo to ih je
izneverio, to nije uradio ono radi ega je ostavljen. Ali to je oseanje zaas
prolo, i shvatio je da je rekao najvie to je bilo mogue, i da e deca
mranih prostora to dobro primiti, pa makar im trebalo i hiljadu gadina da
nau novi dom.
Tada se okrenuo, dok su sekunde venule, znajui da ga je radijacija ve
proela i da je pitanje trenutka kad e se pretvoriti u paru. Pogledao je u
vodenoplavo nebo, mimo zaslepljujueg Sunca koje se iznenada
rasplamsalo derui itav nebeski svod, i povikao je, Uvek u biti sa vama
... ali poslednju re nikada nije zavrio. Nestalo ga je.
Uskoro potom, okeani su polako poeli da kljuaju.
Doana Ras
Kada se promenilo

Kati vozi kao manijak; mora da smo ili vie od sto dvadeset kilometara na
as na onim krivinama. Ipak, dobra je, izuzetno dobra. Viala sam je kako
automobil potpuno rastavi i ponovo sastavi za jedan dan. Moje rodno
mesto u Vajlaveju je bilo velikim delom posveeno poljoprivrednoj
maineriji, pa sam odbila da se rvam sa petobrzinskim menjaem pri
nerazumnim brzinama. Ali, ak ni na onim krivinama, usred noi, Katina
vonja me nije uplaila. Smena stvar u vezi sa mojom enom: nee da
rukuje orujem. ak je ila na peaenje u ume iznad etrdeset osme
paralele bez vatrenog oruja, danima bez prestanka. A to me plai.
Kati i ja imamo decu, jedno njeno i dvoje mojih. Juriko, moje i najstarije,
spavalo je na zadnjem seditu, sanjajui snove dvanaestogodinjaka o
ljubavi i ratu: beg ka moru, lov na severu, snove o udno lepim ljudima na
udno lepim mestima, sve te prekrasne besmislice koje izmilja kada
puni dvanaest godina i kada lezde poinju da rade. Jednog dana, uskoro,
kao i sve one, nestae nedeljama, da bi se na kraju vratila aava i
ponosna, poto je ubila noem svog prvog kuguara ili ustrelila prvog
medveda. Vui e za sobom neku gnusno opasnu zverku, kojoj ja nikada
neu oprostiti za ono to je mogla da uini mojoj kerci. Juriko kae da
Katina vonja uspavljuje.
Za nekoga ko se borio u tri duela, ja se zaista, zaista previe plaim.
Starim. Rekla sam to svojoj eni.
Ima trideset etiri godine, rekla je. Lakonski do tiine, taj odgovor.
Upalila je svetla, onako, u trzaju jo tri kilometara, a put postaje sve
gori. Elektrino-zeleno drvee jurilo je u naa svetla i oko kola. Ispruila
sam ruku nanie, prema nosau privrenom za vrata, i oslobodila puku
u svoje krilo. Pozadi, Juriko se pomerila. Moja visina, ali Katine oi, Katino
lice. Motor automobila je tako tih, Kati kae da moe uti disanje na
zadnjem seditu. Juki je bila sama unutra kada je poruka stigla,
oduevljeno dekodirajui njene take-crte (ludo je montirati
irokofrekventni transiver blizu I. C. motora, ali najvei deo Vajlaveja je na
paru). Bacila se iz kola, taj moj trkljasti i dreavi potomak, viui iz sveg
glasa, tako da smo neizostavno morali da doemo. Intelektualno smo bili
spremni za ovo jo od kada je Kolonija osnovana, jo od kada je naputena,
ali ovo je neto drugo. Ovo je grozno.
Ljudi! vritala je Juki, iskaui kroz vrata automobila. Vratili su se!
Pravi ljudi sa Zemlje.

Sreli smo ih u kuhinji farmerske kue blizu mesta gde su sleteli; prozori
su bili otvoreni, noni vazduh vrlo blag. Proli smo pored svih vrsta
transporta kada smo parkirali napolju: parne traktore, kamione, I. C. ravni
kamion, ak i bicikl. Lidija, rejonski biolog, izala je iz svoje severnjake
utljivosti dovoljno dugo da uzme uzorke krvi i urina. Sedela je u oku
kuhinje, zapanjeno odmahujui glavom nad rezultatima; ak se prisilila
(vrlo velika, vrlo lepa, srameljiva, uvek bolno crvena) da iskopa stara
jezika uputstva mada ja znam da govorim stare jezike i u snu. I to i
radim. Lidiji je neprijatno sa nama; mi smo junjaci i previe smo vatreni.
Izbrojala sam dvadeset ljudi u toj kuhinji, svi mozgovi Novog Kontinenta.
Filis Spet je, mislim, dola jedrilicom. Juki je tamo bila jedino dete.
Tada sam videla njih etvoricu.
Vei su od nas. Vei i iri. Dvojica su bila via od mene, a ja sam izuzetno
visoka, jedan metar i osamdeset santimetara, neobuvena. Oito je da su
nae vrste, ali daleko, neopisivo daleko, i kako moje oi nisu mogle i jo ne
mogu da potpuno shvate liniju tih stranih tela, nisam mogla tada da se
nateram da ih dodirnem, mada je jedan koji je govorio ruski kakve samo
glasove imaju! hteo da se rukujemo, obiaj iz prolosti,
pretpostavljam. Mogu samo da kaem da su bili majmuni sa ljudskim
licima. Izgledalo je da misli dobro, ali sam se nala kako drhtei uzmiem
skoro celom duinom kuhinje a tada sam se nasmejala izvinjavajui se
i da dam dobar primer (intersteralno prijateljstvo, mislila sam) na kraju
sam se rukovala. Tvrda, tvrda ruka. Teki su kao vuni konji. Nejasni,
duboki glasovi. Juriko se uunjala meu odrasle i otvorenih usta buljila u
ljude.
On je okrenuo svoju glavu te rei nije bilo u naem jeziku est stotina
godina i rekao na loem ruskom:
Ko je to?
Moja kerka, rekla sam, pa dodala (sa tom iracionalnom panjom
prema dobrim manirima koju ponekad primenjujemo u tremucima
ludosti). Moja kerka Juriko Denetson. Mi upotrebljavamo patronimikon.
Vi biste rekli matronimikon.
Nasmejao se, nevoljno. Juki je uzviknula: Mislila sam da ete biti lepi!
jako razoarana nainom na koji je primljena. Filis Helgason Spet, koju u
jednog dana ubiti, dobacila mi je preko sobe hladan, ravan, otrovan pogied,
kao da kae: Pazi ta pria. Ti zna ta ja mogu da uinim.
Tano je da je moj formaini status nizak. Ali, Gospoa Predsednik e
dospeti u ozbiljnu nevolju sa mnom i sa svojim osobljem ako nastavi da
posmatra industrijsku pijunau kao dobru, istu zabavu. Ratovi i glasine o
ratovima, kao to kae jedna od knjiga naih predaka. Prevela sam Jukine
rei na ovekov pasji-ruski, jednom na lingua franca, i ovek se ponovo
nasmejao.
Gde su svi vai ljudi? rekao je razgovorljivo.
Prevela sam to i posmatrala lica u sobi; Lidija posramljena (kao i uvek),
Spet, koja mirka smiljajui neku prokletu spletku, Kati, vrlo bleda.
Ovo je Vajlavej, rekla sam.
I dalje je delovao neobaveteno.
Vajlavej, rekla sam. Da li se seate? Imate li zapise? Na Vajlaveju je
bio pomor.
Izgledao je blago zainteresovan. Glave su se okrenule prema kraju sobe,
i naas sam opazila delegata lokalnog parlamenta profesija. Do jutra, sve
gradske skuptine, svaki rejonski odbor e biti u punom zasedanju.
Pomor? rekao je. To je vrlo alosno.
Da, rekla sam. Vrlo alosno. Izgubili smo pola stanovnitva u jednoj
generaciji.
Izgledao je prikladno impresioniran.
Vajlavej je imao sree, rekla sam. Imali smo veliki poetni skup gena,
bili smo izabrani zbog izuzetne inteligencije, imali smo visoku tehnologiju i
znatno preostalo stanovnitvo u kojem je svaka odrasla osoba bila dva-tri
eksperta u jednom. Zemlja je dobra. Klima je blagosloveno blaga. Sada nas
ima trideset miliona. Stvari poinju da se naglo razvijaju u industriji
razumete li? dajte nam sedamdeset godina i imaemo vie nego jedan
pravi velegrad, vie nego nekoliko industrijskih centara, radio-operatore
sa punim radnim vremenom, mainiste sa punim radnim vremenom, dajte
nam sedamdeset godina i nee svako morati da provede tri etvrtine
ivotnog veka na farmi. I pokuala sam da objasnim kako je to teko kada
umetnik moe da se bavi svojim poslom samo u starakom dobu, kada ima
tako malo, tako malo onih koji mogu da budu slobodni, kao Kati i ja.
Takoe sam pokuala da im opiem nau vladu, dva doma, jedan po
profesijama i geografski dom; priala sam mu da rejonski odbori rukuju
problemima koji su preveliki za pojedinane gradove. A kontrola nataliteta
nije politiko pitanje, ne jo, ali dajte vremena... To je osetljiva taka u
naoj istoriji; dajte nam vremena. Nema potrebe za rtvovanjem kvaliteta
ivota, radi ludog juria u industrijalizaciju. Pustite nas da idemo naim
sopstvenim tempom. Dajte nam vremena.
Gde su svi ljudi? rekao je ovek sa fiks-idejom.
Tada sam shvatila da nije mislio ljudi, mislio je mukarci, a rei je davao
znaenje koje na Vajlaveju nije imala ve est vekova.
Umrli su, rekla sam. Pre trideset generacija.
Mislila sam da smo ga sasekli. Hvatao je vazduh. Krenuo je kao da e
ustati sa stolice na kojoj je sedeo; stavio je ruku na grudi; pogledao je
unaokolo, na nas, sa najudnijom meavinom strahopotovanja i
sentimentalne nenosti. Tada je rekao, dostojanstveno i iskreno:
Velika tragedija.
ekala sam ne razumevajui ga u potpunosti.
Da, rekao je hvatajui vazduh, ponovo sa onim udnim osmehom, tim
osmehom odraslog deteta koji ti kae da je neto skriveno i da e uskoro
biti pokazano sa uzvicima ohrabrenja i veselja, velika tragedija, ali prolo
je. I ponovo je pogledao okolo na sve nas sa udnim poputanjem. Kao da
smo invalidi.
Zauujue ste se prilagodili, rekao je.
emu? upitala sam. Izgledao je posramljeno. Izgledao je blesavo.
Najzad je rekao: Tamo odakle ja dolazim ene se ne oblae tako obino.
Kao ti rekla sam. Kao nevesta? jer ljudi su bili obueni u srebro od
glave do pete. Nikada nisam videla nita tako dreavo. Krenuo je da mi
odgovori, a onda se oito predomislio; ponovo mi se nasmejao. Sa udnom
vedrinom kao da smo mi neto detinjasto i neto udesno, i kao da nam
ini ogromnu uslugu grozniavo je uzdahnuo i rekao: Pa, ovde smo.
Pogledala sam Spet, Spet je pogledala Lidiju, Lidija je pogledala Amaliju,
koja je glava lokalne gradske skuptine, Amalija je pogledala ne znam koga.
Grlo mi se steglo. Ne podnosim lokalno pivo koje farmeri lou kao da im
stomaci imaju iridijumsku postavu, ali sam ga bez obzira uzela, od Amalije
(ono je bio njen bicikl koji smo videli napolju dok smo se parkirali), i
progutala sam ga. Za ovo e trebati mnogo vremena. Rekla sam: Da, ovde
ste, i nasmeila se (oseajui se kao budala) i ozbiljno se zapitala da li um
mukarca sa Zemlje radi toliko razliito od uma ene sa Zemlje, ali nije
moglo biti tako jer bi rasa odavno izumrla. Radio-mrea je dostavila vesti
irom planete do tada i dobili smo jo jednog govornika ruskog,
dopremljenog avionom iz Varne; ja sam odluila da se iskljuim kada je
ovek poslao okolo slike svoje ene, koja je izgledala kao svetenica nekog
misterioznog kulta. Predloio je da ispita Juki, pa sam ju zatvorila u
stranju sobu, uprkos njenim ljutitim protestima, i izala na verandu
ispred kue. Dok sam odlazila, Lidija je objanjavala razliku izmeu
partenogeneze (koja je tako prosta da svako moe da je izvede) i onoga to
mi radimo, to jest spajanja ovuma. Zato Katina beba lii na mene. Lidija je
nastavila sa Anski Procesom i sa Kati Anski, naim jednim potpunim
polimatematikim genijem i prapra, ne znam koliko puta praprabakom
moje sopstvene Katarine.
Taka-crta primopredajnik u jednoj od spoljanjih zgrada brbljao je tiho
sam sebi: flertovanje operatora i prianje viceva na liniji.
Na verandi je bio ovek. Drugi visoki ovek. Posmatrala sam ga nekoliko
minuta ja mogu da se miem vrlo malo kada to hou i kada sam mu
dozvolila da me vidi, prestao je da pria u malu mainu koja mu je visila
oko vrata. Tada je tiho rekao, na odlinom ruskom: Da li ste znali da je
seksualna jednakost ponovo uspostavljena na Zemlji?
Vi ste onaj pravi, rekla sam, zar ne? Onaj drugi je za predstavu. Bilo
je veliko olakanje razjasniti stvari. Klimnuo je glavom prijateljski.
Kao narod nismo naroito pametni, rekao je. Bilo je previe
genetskih oteenja u nekoliko poslednjih vekova. Radijacija, droga ...
Trebaju nam Vajlavejevi geni, Denet. Stranci ne zovu strance imenom.
Moete uzeti dovoljno elija da se udavite u njima, rekla sam.
Uzgajajte svoje sopstvene.
Nasmeio se. To nije nain na koji hoemo to da uradimo. Iza njega
sam ugledala Kati kako ulazi u kvadrat svetla koji se video umesto
zaklonjenih vrata. On je nastavio, tiho i utivo, ne ismevajui me, mislim,
ali samopouzdanjem nekog ko je uvek imao vie nego to je dovoljno
novca i snage, nekog ko ne zna ta je drugoklasno ili provincijsko. to je
vrlo udno, jer dan pre, rekla bih da je to taan opis mene.
 Govorim tebi, Denet, rekao je, jer slutim da ti ima vie uticaja u
narodu nego bilo ko drugi ovde. Ti zna isto tako dobro kao i ja da
partenogenetska kultura poseduje sve vrste naslednih defekata, i mi ne
nameravamo ukoliko se tome moe pomoi da vas upotrebimo za
bilo ta te vrste. Oprosti mi: nije trebalo da kaem upotrebimo. Ali ti
svakako vidi da je ova vrsta drutva neprirodna.
oveanstvo je neprirodno, ree Kati. Imala je puku ispod leve ruke.
Vrh te svilene glave ne dohvata ni moju kljunu kost, ali Kati je tvrda kao
elik; on se pokrenuo, ponovo sa onim osmehom poputanja (koji mi je
prethodno pokazao njegov kolega, ali ne i on), a puka je skliznula u Katinu
ruku kao da je pucala iz nje celog ivota.
Slaem se, ree ovek. oveanstvo je neprirodno. Trebalo je da
znam. Imam metal u svojim zubima i metalne igle ovde. Dotakao je svoje
rame. Tuljani su haremske ivotinje, dodao je, a i ljudi su; majmuni su
promiskuitivni, a i ljudi su; golubovi su jednoenci, a i ljudi su; postoje ak i
ljudi neenje i ljudi homoseksualci. Postoje homoseksualne krave,
verujem. Ali, Vajlaveju i dalje neto nedostaje. Suvo se smejuljio. Ukazau
mu poverenje time to u verovati da je to neto to ima veze sa nervima.
Meni nita ne nedostaje, ree Kati, osim to ivot nije beskrajan.
Vi ste ? ree ovek, klimajui glavom od mene do nje.
ene, ree Kati. Mi smo venane. Ponovo suvo smejuljenje.
Dobar ekonomski sporazum, rekao je, za rad i brigu o deci. I isto
tako dobar kao i bilo koji drugi za unoenje raznovrsnosti u nasledne
osobine, ako vaa reprodukcija sledi isti obrazac. Ali, razmisli, Katarina
Mielson, zar nema neto bolje to moete ponuditi svojim kerkama. Ja
verujem u instinkte, ak i u oveku, i ja ne mogu da mislim da vas dve
mainista, jesi li? i koliko shvatam ti si neka vrsta efa policije ne
oseate nekako ta ak i vama mora nedostajati. Vi to znate intelektualno,
naravno. Ovde postoji samo pola vrste. Mukarci se moraju vratiti na
Vajlavej.
Kati nita nije rekla.
Mislim, Katarina Mielson, rekao je ovek blago, da ete vi od svih
ljudi dobiti najvie takvom promenom. I proe pored Katine puke u
kvadrat svetla koji je dolazio od vrata. Mislim da je tada primetio moj
oiljak koji se stvarno ne pokazuje dok svetlo ne pada sa strane: fina linija
od slepoonice do brade. Veina ljudi ak i ne zna za njega.
 Gde ste to dobili? pitao je, i ja sam mu odgovorila sa nevoljnim
cerenjem: U svom poslednjem dvoboju. Stajali smo nakostreeni jedno
na drugo nekoliko sekundi (ovo je apsurdno, ali istinito) dok nije uao
unutra i zatvorio vrata za sobom. Kati ree krhkim glasom: Ti prokleta
budalo, zar ne zna kada si uvreena? i okrenu puku da ga ustreli kroz
vrata, ali sam stigla do nje pre nego to je mogla da opali i skrenula joj
puku sa cilja; progorela je rupu kroz pod verande. Kati se tresla. apatom
je stalno ponavljaila: Zbog toga je nikada nisam ni takla, jer sam znala da
bih nekoga ubila, znala sam da bih nekog ubila. Prvi ovek onaj sa
kojim sam najpre priala jo je priao u kui, neto o velikom pokretu za
rekolonizaciju i za ponovno otkrivanje svega to je Zemlja izgubila.
Naglasio je prednosti za Vajlavej: trgovina, razmena ideja, obrazovanje. I
on je rekao da je seksualna jednakost ponovo uspostavljena na Zemlji.

Kati je bila u pravu, naravno; mukarci dolaze na Vajlavej. Trebalo je da ih

spalimo na mestu gde su stajali. Kad jedna kultura ima velike topove, a
druga ih nema uopte, postoji izvesna predvidljivost ishoda. Moda bi ljudi
na kraju doli u svakom sluaju. Volim da mislim da bi im se za sto godina
moje praunuke oduprle, ili bar da bi se izborile za primirje, ali ak je i to
neverovatno; seau se celog ivota one etvorice ljudi koje sam prvo
srela, koji su bili nabijeni miiima kao bikovi i koji su me naterali bar
za trenutak da se oseam malom. Neurotina reakcija, Kati kae. Seam
se svega to se desilo te noi; seam se Jukinog uzbuenja u kolima,
Katinog jecanja kad smo stigli kui kao da e joj prepui srce, seam se
kako je vodila ljubav, pomalo otro, kao i uvek, ali udesno smirujui i
olakavajui. Seam se kako sam se neumorno uljala po kui poto je Kati
zaspala sa jednom golom rukom zabaenom u mrlju svetla iz hola. Miice
na njenoj podlaktici su kao metalne ipke od sve te vonje i testiranja
njenih maina. Ponekad sanjam o Katinim rukama. Seam se da sam
odlutala u deju sobu i podigla bebu svoje ene, dremajui neko vreme sa
dirljivom, udesnom toplotom deteta u svom krilu, i kako sam se najzad
vratila u kuhinju da bih tamo zatekla Juriko kako sprema sebi kasni obrok.
Moja erka jede kao Veliki Danac.
Juki, rekla sam, da li misli da bi mogla da se zaljubi u mukarca? a
ona zaurla podsmevajui se. U abu krastau od deset stopa, ree moje
taktino dete.
 Ali, ljudi dolaze na Vajlavej. U poslednje vreme sedim noima i brinem
zbog ljudi koji e doi na ovu planetu, brinem za svoje dve kerke i Betu
Katarinason, za ono to e se desiti Kati, meni, mom ivotu. Dnevnici naih
predaka su jedan dugi krik bola i pretpostavljam da bi sada trebalo da
budem srena, ali ne moe se odbaciti est vekova ili ak (kako sam u
poslednje vreme otkrila) trideset etiri godine. Ponekad se smejem
pitanjima oko kojih su ona etiri oveka okoliala celo vee a nisu se do
kraja odvaili da pitaju, gledajui na nas, na gomilu, seljaine u radnim
odelima, farmere u pantalonama od kanvasa i jednostavnim kouljama:
Koja od vas igra ulogu mukarca? Kao da smo morali da napravimo
karbonsku kopiju njihovih greaka. Iako sumnjam da je na Zemlji
seksualna jednakost ponovo uspostavljena. Ne volim da mislim o sebi kao
o predmetu ruganja, ili o Kati, kojoj poputaju kao da je slaba, ili o Juki,
koju su naterali da se osea nevana ili luckasta, o svojoj dragoj deci, kojoj
su na prevaru uzeli njihovu punu ovenost ili koju su pretvorili u strance.
I uplaena sam da e se moja sopstvena dostignua smanjiti od onog to
su bila ili od onog to sam ja mislila da jesu do nenaroito
interesantnog kurioziteta ljudske vrste, udnovatih stvari o kojima itate
na kraju knjige, stvari kojima se smejete jer su tako egzotine, privlane ali
ne i impresivne, armantne ali neupotrebljive. Nalazim da je to bolnije
nego to mogu da kaem. Sloiete se da je za enu koja se borila u tri
duela, od kojih se svaki zavrio smru, preputanje takvim strahovima
smeno. Ali ono to je sada iza ugla je tako veliki duel da za njega nemam
srca; Faustovim reima: Verweile doch, du bist so schn!3 Sauvaj to kakvo
jeste. Ne menjaj se.
Ponekad se nou setim izvornog naziva ove planete, promenjenog od
prve generacije naih predaka, tih udnih ena za koje je, pretpostavljam,
pravo ime bilo previe bolna uspomena, poto su mukarci pomrli.
Nalazim da je zanimljivo, na sumoran nain, videti sve to kompletno
preokrenuto. Ovo e takoe proi. Sve dobre stvari se moraju zavriti.
Uzmite mi ivot, ali ne oduzimajte smisao mog ivota.
Za-Trenutak.4

3
Potraj jo, ti si tako lep.
4
Na engleskom For-a-While znai za trenutak. Radi se o igri rei koju je teko prevesti, jer
trenutni naziv planete Whileway znai pribeite.
Frederik Pol
Kupovali smo ljude

Treeg marta kupljeni ovek po imenu Vejn Golden uestvovao je u

trgovinskim pregovorima u Vaingtonu kao predstavnik vladajue rase sa
zvezde Grumbrid. Ponudio je licencu za proizvodnju glavnih sastavnih
delova jednog ureaja koji e pretvarati otpadne materije iz nuklearnih
elektrana u gorivne elije. Bila je to dobra ponuda, trite je bilo spremno
da prihvati takav proizvod. Poto je polovina drave Ajdaho ve kljuala od
radioaktivnih otpadaka, Amerikanci su bili nestrpljivi da kupe, pa je
Golden prodao licencu za sto miliona dolara u obliku trgovinskog kredita.
Sledeeg dana je leteo za paniju. Doputeno mu je da celim putem spava
ispruen preko dva sedita u prvoj klasi Konkorda; brava sigurnosnog
pojasa duboko mu se urezala u rebra. Petog marta upotrebio je deo
kredita da plati robu koju je kupio, i to: petnaest Pikasovih ulja na platnu,
videokasetu sa snimkom flamenka u izvodenju najboljih igraa i
harpsikord iz petnaestog veka, ukraen zlatom i sa izrezbarenim nogama.
Uredio je da se ta roba konzervira, zapakuje i otpremi u grad Orlando u
Floridi, posle ega e biti lansirana sa Kej Kanaverala na put u kosmos
koji e trajati vie od dvanaest hiljada godina. Grumbridani se nisu urili
i nisu sitniarili. Sama raketa zemaljske proizvodnje kotae ih, za ovu
jednu upotrebu, jedanaest miliona dolara. To nije mnogo znailo. Na
tekuem raunu Grumbridana ostalo je jo mnogo para. Petnaestog,
Golden se vratio u SAD, nainio brzo presedanje na aerodromu Logan u
Bostonu i stigao rano u svoju tenaru u ikagu. Tad mu je dato osamdeset i
pet minuta slobode.
Znao sam tano ta da uradim sa svojih osamdeset pet minuta. To uvek
znam. Vidite, kad radite za ljude koji vas poseduju, ne moete da upravljate
svojim postupcima, ali do neke mere imate mogunost da razmiljate o
emu god hoete. Ona sprava koju vam ugrade u glavu samo vas
kontrolie. Ne menja vas, ili se bar meni tako ini. (Kad bih bio izmenjen,
kako bih znao da sam izmenjen?)
Moje gazde me nikad ne lau. Nikad. Mislim da i ne znaju ta je to la.
Ako bih ikad morao da dokazujem da nisu ljudska bia, ve to bi bio
dovoljan dokaz, ak i da ne znam da oni ive osamdeset est miliona
kilometara daleko, pokraj neke zvezde koju ne mogu ni da vidim. Ne kau
mnogo, ali ne lau.
 ovek se zapita, kakva li su to bia, koja nikad ne lau. Ne mislim kako
izgledaju fiziki. To sam video u biblioteci jednom prilikom, kad sam imao
nekoliko sati slobodnog vremena. Ne seam se gde je to bilo, moda u
Pariskoj narodnoj biblioteci, ali u svakom sluaju nisam mogao da itam
taj jezik na kojem su knjige bile. Ipak sam video fotografije i holograme.
Nemajte brige, dobro mi je poznat fiziki izgled mojih vlasnika. Isuse.
Altairanci izgledaju otprilike kao pauci, a Siriusanci donekle nalikuju na
krabe. Ali ovi moji sa zvezde Grumbrid, e, momci, to je neto drugo. Dugo
me je pratilo jedno neprijatno oseanje zbog toga, jer nije ni lako kad ste
prodati neemu to izgleda otprilike kao masa crva na ovorenoj zagaenoj
rani. S druge strane, oni su tako daleko, a sve to ja s njima imam jeste da
primam njihove komande putem brzih talasa i da radim to mi kau. Niko
nikog ne dodiruje niti ma ta slino. Pa onda, ta me briga kako izgledaju?
Ali kakvo je to zavrnuto bie koje nikad ne kae nita to nije objektivna
istina, nikad se ne predomisli, nikad ne obea neto to posle ne moe da
ispuni? Oni nisu maine, to znam, ali moda misle da sam ja nekakva
maina. Zar biste gubili vreme laui mainu? Ne biste maini nita ni
obeavali. Niti joj inili ikakve usluge, pa ni oni meni ne ine nikakve
usluge. Ne kau mi da sam dobio osamdeset pet minuta voljno zato to
sam uinio neto njima po volji, ili da me odobrovolje poto oekuju neto
od mene. Kad sve uzmem u obzir, bilo bi ti smeno. ta bi eleli? Nemam
nikakav izbor. Nikad. Zato oni ne lau, niti prete, ne podmiuju. niti
nagrauju.
Ipak mi iz nekog razloga daju slobodne minute, sate ili ak dane, a sad
sam dobio osamdeset pet minuta. Poeo sam smesta da ih koristim, kao
to uvek inim. Prvo sam otiao na alter za pronalaenje, u naoj tenari.
Pitao sam gde je Karolina. Slubenik za pronalaenje (taj nije kupljen, radi
za platu i ponaa se prema nama kao da smo govna) ve me poznaje. O,
do vraga, Vejn, momino kae on imitirajui sasoseanja i sa takvim
lanim prijateljstvom da mi doe da ga ubijem, upravo si se mimoiao sa
svojom curom Vdeo sam je, ekaj, jel bee u sredu? Ali potom je otila.
Kuda? pitao sam ga. On je onda neko vreme gurkao te karte na ploi za
pronalaenje, zna da nikad nemam mnogo vremena pa mi ba troi vreme,
i najzad rekao: Jok, nema je uopte na mojoj tabli. Ba se pitam. Da nije sa
onom grupom koja je otputovala u Peking? Ili e pre biti da je u Peking
otila ona druga debela riba sa velikim grudima?
 Nisam se zadravao da ga ubijem. Ako je nema na lokacionoj tabli, znai
da nije u osamdesetpetminutnom transportnom opsegu, pa prema tome,
mojih osamdeset pet, ne, sedamdeset devet minuta nee pomoi da
stignem do nje.
Skoknuo sam do WC-a, brzo sam svrio rukom, i izaao u oajni, hladni
vetar ikaga u martu, da potroim svojih sedamedeset devet minuta.
Sedamdeset jedan. U blizini nae tenare ima jedan zgodan meksiki kao
restoran, gde me znaju. Ne zanima ih ko sam. Moda im bronzana ploica u
mojoj glavi ne smeta jer misle da je divno to ljudi sa dalekih zvezda
pomau naem svetu, ili moda zato to dajem ogromne napojnice. (ta bih
drugo radio sa novcem koji dobijem?) Proturio sam glavu unutra, zviznuo
Teriju koji stoji iza anka i rekao: Kao i obino. Vraam se za deset
minuta. Onda sam opruio korak do robne kue, kupio novu koulju i
odmah je obukao ostavljajui u radnji smrdljivu staru. ezdeset est
minuta. U radnji na oku uzeo sam par pornia depnog formata i zabio ih
u depove, kupio sam i cigarete, sagao se i poljubio ruku blagajnici, koja je
bila vitka ena lepog tena i finog mirisa, ostavio sam je tako iznenaenu, i
vratio se u restoran tano na vreme da vidim kako Alisa, kelnerica, stavlja
na moj sto gazpao i dve flae piva. Pedeset devet minuta. Smestio sam se
da uivam u preostalom vremenu. Puio sam i jeo sam i pio sam pivo,
puei izmeu dva zalogaja i pijui izmeu dva dima. Stvarno se radujete
takvom neem kad ste na poslu a niste svoj gazda. Ne mislim time da
kaem da nam ne daju da jedemo dok radimo, ali ne moemo da biramo
ta jedemo i gde. Upumpaj gorivo u mainu da bi dalje radila. I tako, taman
sam zavrio gvakamole i poslao Alisu po jo, kad ona donese i tortu sa
okoladom i kafu na ameriki nain, pa sam jeo i tortu i novu guakamole
naizmeninim obilnim zahvatima viljukom. Osamnaest minuta.
Da sam imao malo vie vremena, svrio bih jo jednom, ali nisam pa
sam platio raun, podelio napojnice svima i otiao iz ovog lokala. Stigao
sam do onog bloka zgrada gde je naa tenara sa svega dva minuta vika.
Du ivice plonika jedna vitka ena u krznenoj jakni i pantalonama etala
je svog kotskog psa, udaljavajui se od mene. Priao sam joj s lea i rekao:
Dau vam pedeset dolara za jedan poljubac. Okrenula se. Imala je dobrih
ezdeset godina, ali nije bila loa, pa sam je poljubio i dao joj pedeset
dolara. Nula minuta, i upravo sam uao u to mesto gde smo nastanjeni koje
zovemo tenarom, kad sam osetio peckanje u elu i moji vlasnici preuzee
komandu.
 Tokom sledeih sedam dana marta Vejn Golden posetio je Karai,
rinagar i mesto Bat u dravi Montani u SAD, obavljajui poslove
Grumbridana. Obavio je uspeno trideset i dva zadatka. Tad je sasvim
neoekivano dobio hiljadu minuta slobode.
ini mi se da je mesto u kom sam se ovoga puta zatekao bilo Pokatelo u
Indijani ili tako neto. Morao sam da poaljem hitnu poruku onom peku
koji radi na pronalaenju u ikago i da ga pitam gde je Karolina. Kao to
sam i oekivao, trebalo mu je mnogo vremena da odgovori. Proetao sam
malo po okolini, ekajui da ujem. Narod je bio vedro raspoloen, ljudi su
sa osmehom ili kroz sneg sitan kao praina, ak su se smeili i na mene
kao da ih nije briga to sam kupljen: a tu injenicu jasno su mogli da vide
po zlatastom metalnom ovalu koji mi je ugraen po sred ela i pomou
kojeg mi vlasnici kau ta da radim. Poruka iz ikaga, kad je stigla, glasila
je: alim Vejne macane, ali Karoline nema na mojoj tabli. Ako je nae,
daj joi jedan i za mene.
Pa, u. redu. Imam puno para za troenje. Zato sam ovog puta uzeo sobu
u hotelu. Liftboj mi je doneo bombicu rakije i led, i to brzo, jer je znao zato
urim i da u davati napojnice za hitnu uslugu. Kada sam pitao za ribe,
ponudio mi je irok izbor: to god hou. Rekao sam, bele, vitke, sa dobrom
pozadinom. To sam prvo zapazio kod Karoline. Karoline. To mi je glavna
stvar. Ona devojica koju sam sredio u Nju Brunsviku, kako se ono zvae?
valjda Rahel, imala je samo devet godina, ali kakvo je dupe nosila, ne biste
verovali.
Istuirao sam se i obukao sve isto. Vlasnici vam ne daju stvarno
dovoljno vremena za stvari te vrste. esto smrdim. esto skoro ukvasim
gae jer me ne putaju da idem kad moram. Par puta vie nisam mogao da
izdrim, drao sam dok sam mogao a onda, bogamu, ba se ovek osea
padno kad mu se to desi. Najgori sluai mi se desio kad sam pratio neki
simpozijum u Rusiji, u nekom gradu koji se zvao otprilike Akademogrodok
ili slino. To je bilo, kao, o nuklearniim eksplozivnim procesima. Nita ne
znam o toj vrsti stvari, a uostalom, bio sam neto pomeao, mislio sam da
je re o jednoj od stvari koju su ljudi sa zvezda uinili za nas, naime udesili
su da nema vie onog, znate, atomsko oruje drava, pa bombe, ratovi i to.
Meutim, ovi nisu o tome priali. Govorili su o eksplozijama u jezgru
galaksije. To vam je astronomija. I upravo kad je neki dasa po imenu
Ejnzek objanjavao kako se prominence FG, ta god to znailo, i
prominence EMK, ta god pa to znailo, u stvari deo ekspandirajue pulsne
sfere, ta god ona bila, ja ispraznih creva. Znao sam da e mi se to dogoditi.
Pokuao sam da to kaem Grumbridanima. Nisu sluali. Onda je voditelj
diskusije siao sa podijuma, priao mom mestu i poeo da vie pravo u
moje uvo, kao da su moji vlasnici gluvi ili glupi: Moete li, molim vas, da
ga izvedete napolje, potrebno je zbog ugodnosti i higijene ostalih
uesnika. Mislio sam da e se naljutiti, jer e morati da propuste deo ove
konferenoije koja ih zanima. Ali nisu mi nita uinili. A kao da bi mogli ita
da mi uine to bi bilo gore, ili drukije od ovog to mi stalno rade i to e
uvek raditi.
Kad sam bio, dakle, sav ist, obukao sam koulju kratkih rukava
otvorenu oko vrata i pantalone inos, upalio sam TV i nalio sebi jedno
blago pie. Nisam eleo da budem i dalje pijan kad mojih hiljadu minuta
istekne. Preko svih kanala prenoen je specijalni program, bila je proslava
zato to je sklopljen ugovor izmeu Organizacije Ujedinjenih Nacija i dva
zvezdana naroda, valjda Sirijanaca i Kapelanaca. Svi su bili silno sreni
zbog toga, jer je navodno sad Zemlja dobila neke podatke o poljoprivredi i
hemiji, pa e za kratko vreme na svetu biti vie hrane, nego to moemo da
pojedemo. Koliko mi dugujemo zvezdanim narodima, govorio je generalni
sekretar Ujedinjenih Nacija, na engleskom jeziku sa Brazilskim naglaskom.
Moemo se radovati njihovoj mudroj pomoi Zemlji da preivi svoje
mnogobrojne krize i probleme, i zato svi treba da budemo sreni.
Ali ja nisam bio srean, iako sam imao au Don Bega u ruci, iako se
drolja ve pela liftom ovamo, jer ono to sam ja eleo, bila je Karolina.
Karolina je bila kupljena osoba, kao i ja. Video sam je sve u svemu
dvadesetak puta. A kad sam je viao, obino ili ona ili ja nismo bili
slobodni od kontrole. Oboje slobodni skoro nikad. To vam je kao ljubav
pomou dopisnica, sem to smo nekad bili fiziki blizu, ak se i dodirivali.
Desilo se jednom ili dvaput da smo bili zajedno, oboje slobodni. Imali smo
tako nekih osam minuta, jednom prilikom u Bukuretu, po povratku sa one
velike hidrocentrale na Gvozdenoj kapiji. To nam je rekord, dosad. Pre i
posle tog sluaja smo se mimoilazili. mogli smo da vidimo jedno drugo, ali
nita vie, jer smo nastavljali da obavljamo svoje dunosti. Dogaalo se da
jedno od nas bude na slobodi i nae ono drugo. Kad bi se to dogodilo, onaj
slobodni je mogao da govori, ak i da dodiruje, ta bilo, samo da ne ometa
ono drugo u obavljanju zadatka. A onaj od nas koji je bio i dalje pod
komandom, nije mogao da ini nita aktivno, ali je mogao da uje i osea.
Oboje smo bili apsolutno paljivi da ne ometamo rad. Ne znam ta bi se
desilo da smo ometali. Moda nita? Nismo eleli taj rizik, meutim, mada
sam ponekad jedva odolevao iskuenju da ba ometam ono to Karolina
radi. Jednom sam je naao kad sam bio slobodan, a Karolina je bila na
dunosti ali nita aktivno nije radila. samo je stajala na kapiji TVA 51
aerodroma Sent Luis. ekala je da neko doputuje. Istinski sam eleo da je
poljubim. Govorio sam joj. Tapao je po ruci, znate, drei mantil prebaen
preko svojih ruku da prolaznici ne bi nita primetili ili da bar ne bi mnogo
videli. Govorio sam joj ono to sam eleo da ona uje .Ali moja elja je bila
da je poljubim, a to se nisam usuivao. Zbog toga bi moda propustila da
opazi osobu koju je ekala. Ispostavilo se da je to bio jedan vii stareina
policije Gane, i da je doao da pregovara o prodaji nekih politikih
zatvorenika Grumbridanima. Bio sam uz Karolinu kad je taj siao iz
aviona, ali nisam mogao da ostanem i vidim da li e ona kojim sluajem biti
slobodna kad zavri te pregovore, jer je tada moje slobodno vreme isteklo.
Ipak, proveo sam tog dana tri sata uz nju, ba tik do nje. Bilo je vrlo
alosno i vrlo udno, i ne bih to dao ni za ta na svetu.
Znao sam da sve uje i osea, ali ne moe da odgovori. ak i kad te
vlasnici upotrebljavaju, postoji jedan mali lini deo tebe koji i dalje ivi.
Tom njenom delu sam se obraao. Priao sam joj kako bih voleo da se
poljubimo, i da odemo u krevet, i da budemo zajedno. Ma, vraga. ak sam
joj rekao da je volim i da hou njome da se oenim, iako oboje savreno
znamo da za to nikada nee biti ama ba nikakve anse. Nas ne eka
penzija ili prestanak rada; mi smo kupljeni.
Bilo kako bilo, ostao sam uz nju to sam due mogao. Zato sam posle
platio. Jaja kao da ih je neko izgazio, gae sa unutranje strane mokre pa
ledene, nita tu nije moglo pomoi, ak ni masturbacija, jer ni to nisam
mogao dok nisam sledei put dobio voljno. to je bilo tek kroz tri nedelje. I
to u vajcarskoj, zaboga. Van sezone. Nikog u hotelu nije bilo sem kelnera i
liftboja i dve-tri stare dame koje su gledale ovu moju pozlaenu plou u
elu tako, kao da smrdi.
Uasna je, ali najdraa stvar, voleti beznadeno. Pretvarao sam se, uvek,
da nade ima. Svaku mrvicu slobode koju sam dobio, upotrebio sam za
pokuaj da je naem. Vodi se vrlo pomna evidencija o kretanju svih nas,
nas dvesta ili trista hiljada kupljenih osoba u slubi svakojakih luckastih
hordi puzavaca, gmizavaca i gasnih duhova koji su nas kupili da im
budemo orua sa daljinskim upravljanjem na ovoj planeti koju sami ne
mogu nikad da posete. Karolina i ja smo bili u vlasnitvu te iste rulje, to
ima svoju dobru i svoju lou stranu. Dobra je strana to postoje izgledi da
emo jednog dana oboje biti istovremeno slobodni i to dugo. Takve stvari
se deavaju. Moda na planeti Grumbrid menjaju smene, ili imaju
praznike ili tako neto. S vremena na vreme dobili bismo po itav dan,
moda i sedmicu slobode, kad niko sa Grumbrida ne bi nita radio, pa
smo mi njihovi otkupljenici bili svi slobodni istovremeno.
Loa je strana to njima skoro nikada nije potrebno da nas imaju vie na
jednom mestu. Zato se Karolina i ja nismo mnogo sretali. Kada bih dobio
neki dui period slobode, veliki njegov deo bih po troio da je lociram, a
tada bih utvrdio da se ona nalazi tako rei na suprotnom kraju sveta. Ne bi
bilo vremena da tamo stignem i da se vratim na vreme na dunost. Toliko
sam eleo da je odvalim, ali to jo nikad nismo uspeli da uradimo, a moda
nikad i neemo. Nikad nisam imao priliku da je pitam za ta je u stvari
osuena. Ja nju zapravo ne poznajem, sem koliko je potrebno da je volim.
Kad se pojavio liftboj sa mojom enskom, ve sam bio prijatno nasviran
od pia, sa nogama uvis i Rendersima na ekranu, a taj tim vredi gledati.
Ova nije mnogo liila na kurvu. Nosila je neke tesne pantalone koje su
poinjale tek ispod pupka, imala je vee grudi nego to ja volim, ali i onu
divnu liniju struka koja prelazi u kukove, ba kako volim. Zvala se Nik.
Liftboj mi je uzeo pare, odljutio jednog petka za sebe, dodao njoj ostalo i
nestao, cerei se. ta li je tu smeno? Zna ta sam, jer to vidi po ploi u
mojoj glavi, ali on mora tome i da se smeje.
Da se skinem? imala je sladak glasi, malo bez daha, dugu crvenu
kosu i slatko, iroko, prijateljsko lice.
Ajde, rekao sam. Smakla je sandale. Noge joj nisu bile prljave, samo
se malo video urez od kaieva sandale. Iskoraila je iz pantalona i presavila
ih preko naslona standardne fotelje hotela Konrad Hilton, skinula je bluzu,
pa presavila i nju, izmakla se iz lania sa medaljonom koji je nosila oko
vrata pa ga prebacila preko bluze, ostajui u crvenom ipkanom
brushalteru i crvenim gaicama kao od bikinija. Zavrnula je jorgan, ula u
krevet, pridigla se u sedei poloaj, otkaila brushalter, uvukla se i
umekoljila unutra, izbacila nogom gaice sa jedne strane kreveta i dobro
se pokrila. Moe, macane, rekla je. Ipak je nisam odvalio. Nisam ak ni
uao u krevet sa njom, ne pod jorgan; popio sam jo rakije, pa sam zato, i
zbog umora, zaspao, a kada sam se probudio bio je dan, i video sam da mi
je ispraznila novanik. Jo sedamdeset i jedan minut. Platio sam raun
ekom i ubedio ih da mi daju kusur u sitnini kako bih mogao da platim
prevoz. Onda sam krenuo nazad u tenaru. Od svega mi ostadoe samo dve
stvari, ista odea i mamurluk. Mislim da se ona mene pomalo plaila.
Svako zna kako smo mi otkupljenici dospeli do toga da budemo za prodaju,
pa moda ljudi nisu sigurni da neemo opet poiniti neko zlo, jer ne znaju
koliko nas pouzdano vlasnici spreavaju da ikad uinimo ita to im se ne
svia. Svejedno mi je krivo to mi je ukrala pare.
Strategije i generalni ciljevi zvezdanih naroda, a posebno naroda sa
zvezde Grumbrid koji je njega samog otkupio, bejahu nejasni
otkupljenom oveku po imenu Vejn Golden. Nije bilo teko razumeti ta
oni rade. itav svet je znao da su narodi sa zvezda uspostavili kontakt sa
narodom Zemlje putem brzih talasa i da su radi obavljanja svojih poslova
na Zemlji otkupili tela izvesnog broja osuenih kriminalaca, pa u njih
ugradili tahionske brzotalasne prijemno-otpremne ureaje. Ali nije bilo
lako razumeti zato to rade. Divili su se umetnikim predmetima, pa su ih
kupovali. Kupovali su retke vrste biljaka i cvea i zamrzli ih do
temperature tenog helijuma. Kupovali su i neke utilitarne predmete.
Svakih nekoliko meseci je jo po jedna letelica urlajui uzletala sa ostrva
Merit, koji kilometar severno od Kejp Kanaverala, i tako je novi tovar
kretao za zvezdu Grumbrid, do koje e putovati dvanaest hiljada godina.
Drugi tovari ili su ka drugim zvezdama, to je znailo da e putovanje biti
krae (ili due), ali nijedno putovanje nije bilo tako kratko da bi onaj
zvezdani stanovnik koji kupuje mogao da doe na Zemlju i lino se uveri
ta kupuje. Razdaljine bejahu za to prevelike.
Glavninu para su troili na raketne letelice. I, naravno, na ljude koje su
kupovali, kojima su ugraivali svoje tahionske primopredajnike. Svako
poletanje rakete zemaljske proizvodnje kotalo je najmanje deset miliona
dolara. Trina cena za zdravog paranoika mukog pola sposobnog za jo
dvadeset ili trideset godina rada iznosila je vie stotina hiljada dolara, a
prodavani su po desetorica ili vie odjednom.
Na sve ostalo to su kupovali, poev od simfonija snimljenih na traku i
uabtija ranih dinastija faraona, pa sve do orhideja u cvatu i slika Van
Goga, troili su manje od jedan odsto para koje su odlazile na kupovinu
ljudi i usluga prevoza. Naravno, imali su i ta da potroe. Svaka zvezdana
rasa prodavala je licence za svoju vrstu tehnologije. Svi su zvezdani narodi
dobijali novac od zemaljskih vlada za usluge u reavanju sporova i
spreavanju ratova. Ipak, Vejn Golden je imao utisak na osnovu svoje
mogunosti da procenjuje postupke svojih gospodara, da je to prilino
skup nain da se vode poslovi, mada, naravno, njega i druge kupljene
osobe niko nije pitao o takvim stvarima.
U kasno prolee, imao je iza sebe mnogo nedelja pokreta bez odmora.
Obavio je ezdeset i osam zadataka, velikih i malih. Nita vredno pomena
nije se desilo tokom tih osamdeset sedam dana, sem to je jednog dana u
maju, dok je Golden posmatrao uline nerede na trgu Konkord u Parizu, sa
prozora amerike ambasade, a za raun svojih vlasnika, u prostoriju ula
devojka po imenu Karolina. aputala mu je na uvo, pokuala je bezuspeno
da ga masturbira dok je atae za vezu bio izvan sobe, ostala je ukupno
nekih etrdeset minuta, a zatim otila, tiho jecajui. On nije mogao ak ni
da okrene glavu da je isprati pogledom. A onda, estog juna, otkupljenik
Vejn Golden vraen je u tenaru u Dalasu u SAD i puten na slobodu na
neodreeno vreme, uz uslov da moe uvek biti ponovno stavljen pod
kontrolu, o emu e biti obaveten pedeset minuta ranije.
Gospode preblagi boe, nita slino mi se nikad ranije nije desilo! Tako
se ovek osea kad mu u eliju smrti uvar donese pomilovanje u
poslednjem trenutku! Jedva sam verovao.
Ali nisam oklevao da dobijeno iskoristim i smesta sam stupio u akciju.
Pronaao sam pomou lokacione tabele gde je Karolina poslednji put
viena i poleteo iz Dalasa na oblaku panamskog crvenog; ispijao sam
ampanjac onom brzinom kojom je stjuardesa stizala da ga donese, na
putu za Kolorado.
Tamo, meutim, Karolinu, nisam naao.
Lovio sam je kroz ulice Denvera, ali bila je ve otila. Telefonom sam
saznao da je poslata u grad Rantal u Ilinoisu. Poleteh tamo. Na aerodromu
u Kanzas Sitiju, gde sam presedao sa jednog aviona na drugi, telefonom
sam i saznao da je ve napustila dravu Ilinois. Moda, nisu bili sigurni,
mislili su, upuena za Njujork. Spustio sam slualicu i uskoio u jedan
avion, pa u Njujorku iznajmio kola od slube rent-a-kar, i povezao se
autoputem prema dravi Njujork, zagledajui usput svaka kola koja su mi
nailazila u susret da vidim nisu li crveni Volvo kakav, pretpostavljali su,
Karolina sada vozi, zaustavljajui se kod svake druge evabdinice da
pitam nisu li videli devojku sa kratkom crnom kosom, braon oima i
prastim nosiem i, oh da, i sa zlatastim ovalom usred ela.
Dok sam prolazio kroz Nju Dersi, u pamenje mi je dolo da sam ba tu
prvi put uleteo u nevolju. Tu sam naiao na onu devetnaestogodinju
blagajnicu u bioskopu u varoi Paramus, ona mi je bila prva. Saekao sam
je posle predstave od jedan as nou. I pokazao sam joj, dobila je
predstavu. Samo, u stvari mi uopte nije odgovarala, previe matora i
pokvarena. Nije mi se naroito dopala kad je umirala.
Posle toga sam neko vreme bio uplaen, gledao sam TV novosti svake
veeri po dvaput, u est i u jedanaest, i nikad nisam proao pored kioska a
da ne pregledam sve naslove u novinama, nekoliko meseci. Onda sam vrlo
paljivo promislio ta stvarno elim. Devojka je morala da bude vrlo mlada
i, eto, ne moe se znati, ali koliko god sam mogao da budem siguran,
nevina. Zato sam sedeo u jednoj kafanici u gradu Pert Amboj, tik do
Njujorka, tri cela dana, gledajui kako deca izlaze iz kole, dok nisam naao
svoju dragu. Potrajalo je. Prva koja je izgledala dobro bila je, pokazalo se,
autobusaljka, druga je bila hodaljka ali je njena velika sestra uvek ila s
njom. Trea je ila kui peice, i sama. Bee decembar; popodneva behu
prilino mrana, i tog popodneva ona je pola kui ali nikad nije stigla.
Nisam nijednu od njiih napastvovao seksualno, znate. Mislim, u jednom
smislu ja sam jo nevin. Nisam ja to hteo, samo sam eleo da ih gledam
kako umiru. Kad su me na sasluanju pre suenja pitali da li znam razliku
izmeu dobra i zla, nisam znao ta da im odgovorim. Znam da je ono to
sam uinio po njihovom shvatanju zlo. Ali za mene nije bilo, jer to sam
eleo.
I tako, vozei se sada du Parkveja, obeshrabren po pitanju Karoline,
primetio sam gde sam, skrenuo sam na put trideset pet i vratio se na to
isto mesto. Dovezao sam se ba do kole, pa pored kole, i do drvare gde
sam sredio tu devojicu. Zaustavio sam kola, ugasio motor i razgledao
okolinu. Dan pun sree. Sad je bilo drugo godinje doba, pa su stvari
izgledale neto drukije. Neke grede su bile naslagane visoko jedna na
drugu, tano tamo gde sam sredio devojicu. Ali u svome duhu jasno sam
video kako je ovo mesto tada izgledalo. Nebo, tamnosivo. Farovi kola
promiu. ujem sitno zujanje u njenom grlu: pokuava da vriti ispod
stiska mojih prstiju. Da vidimo. Bilo je to, o pobogu, pre devet godina.
A da je nisam sredio, sada bi imala dvadeset ili tako neto. Tucala bi se
sa svim momcima. Moda bi se drogirala. Bila bi moda trudna ili udata.
Ako se stvari gledaju na odreeni nain, ja sam je spasao od mnogih
groznih, bednih stvari, od menstruacije, i od toga da puta ruke mladia i
usta mladia na sebe, i tako, sve ono... Poela je da me boli glava. To je
jedino od dejstva ove ploe u glavi: ne puta vas da se mnogo zadubite u
ono to ste radili u starim danima, jer, to previe boli. Zato sam upalio
motor i odvezao se, pa je uskoro glavobolja nestala.
Nikad ne mislim o Karolini na taj nain, znate.
Za tu devojicu nikada nisu dokazali moju krivicu. Ona zbog koje su me
uhvatili bila je bolniarka u Long Branu, na parkingu Ona je bila moja
greka. Bila je tako sitnog rasta, a nosila je vuneni demper preko
uniforme. Nisam shvatio da je odrasla dok nije bilo prekasno. Vrlo sam se
naljutio zbog toga. Na neki nain mi nije bilo krivo kad su me uhvatili, jer,
postajao sam vrlo neoprezan. Ali onu ludnicu u Marlborou gde su me
stavili stvarno sam mrzeo. Sedam, ajoj, sedam godina. Ustaj ujutro, popij
svoj roze leki iz papirne ae. Poravnaj svoj krevet i radi svoj posao, a moj
posao je bio da istim podove u odelenjima gde su oni koji ne mogu da
kontroliu creva i beiku; ve sami mirisi i prizori tamo su dovoljni da se
ovek izbljuje u startu.
Posle nekog vremena, pustili su me da gledam TV pa ak i da itam
novine. Kad su Altairanci uspostavili prvi kontakt sa Zemljom, to me je
zainteresovalo, a kad su poeli da kupuju umobolne zloince da im budu
zastupnici ovde na Zemlji, eleo sam da me kupe. Bilo ta, pristajao sam na
bilo ta samo da izaem iz tog mesta, pa makar to znailo da e mi ugraditi
kutijicu u glavu i da vie nikad neu moi normalno da ivim.
Meutim, Altairanci me nisu hteli da kupe. Iz nekog razloga, hteli su
samo crnce. Posle su se i drugi javljali brzotalasnim radiom i pravili
pogodbe. Pa ipak me niko nije hteo. Oni sa zvezde Procion su kupovali
samo mlade ene, nikad mukarce. Valjda imaju, neko mi ree ini mi se,
samo jedan pol tamo. Svi ti glupi stvorovi imaju neku posebnu osobinu,
ovakvu ili onakvu. Neki su metalni, ili gasoviti, neki u sluzavim grudvama,
neki sa tvrdim oklopom, zveketavi. Svaki. I svi imaju neku smenu naviku,
kao ono, ako su vam vlasnici sa Kanopusa, nikad neete jesti ribu.
Ama odvratni su mi, i ne znam zato su se SAD uopte petljale sa njima.
Ali, Kinezi su poeli, pa Rusi i onda valjda mi nismo mogli da izostanemo.
Pretpostavljam da nismo mnogo tetovali. Nije vie dolo ni do jednog
rata, a i na mnogo drugih naina su nam pomogli da raistimo stvari. Ja
lino nisam loe proao, to je sigurno. Narod sa Grumbrida pojavio se na
tritu kasno, kad su ve prodati svi zdravi kriminalci. Zato su
Grumbridani kupovali one preostale, kakvi su da su. Kupili su mene. Mi
Grumbridanski otkupljenici smo opaka rulja, i ba se pitam zbog ega je
Karolina dospela na prodaju.
Vozio sam itavim putem du obale, od Njujorka na jug, oko sto pedeset
kilometara, kroz Asberi Park, Briel, Atlantik Siti, sve do rta Mej, a usput
sam stalno telefonirao slubeniku za pronalaenje, i nisam je naao.
Znao sam jasno da ono to mi izmie jeste ljutura Karoline, jer, bila je
pod kontrolom i radila je. Mogao sam da je poljubim ili dodirnem, ne vie.
Ipak sam eleo da je naem. Za sluaj sluaja. Koliko esto ovek dobija
slobodu na neodreeno vreme? Kad bih samo mogao da je pronaem i
ostanem uz nju, onda bi pre ili kasnije, moda, i ona dobila slobodu. Makar
samo dva sata. Ma i trideset minuta.
A onda, usred bela dana, ba kad sam se, upisivao u knjigu gostiju u
jednom motelu blizu neke vojne baze kopnenih snaga, i dok sam gledao
soldatue poredane pored blagajne da bi njihovi momci mogli lake da ih
pronau, dobio sam poziv: javi se na raport u tenari u gradu Filadelfiji.
Smesta. Ve mi se u glavi vrtelo od pospanosti, ali sam vozio taj Hercov kr
kao da je Maserati, jer smesta znai smesta. Uvalio sam kola u parkiralite i
prijavio se na alteru u tenari, oseajui kako mi srce gruva, da su mi usta
kao gruba daska, od umora, i ispunjen bolom jer sam ispustio svoju
najbolju ansu svih vremena da stvarno budem sa Karolinom.
ta ele? pitao sam slubenika za traenje. Ui tamo, ree on,
pravei lice kao da se zlobno zabavlja. Svi ti slubenici za lociranje
postupaju sa nama jednako, irom sveta. On dodade: Ona e ti rei.
Ne znajui ko je ona, otvorio sam vrata, uao, i video Karolinu.
Zdravo, Vejn, ree ona.
Zdravo, Karolina, rekao sam.
Stvarno nisam imao nikakvu ideju ta sada da radim. Nije mi dala
nikakav nagovetaj. Prosto je sedela. Na toj taki u razvoju dogaaja palo
mi je na pamet da bih se mogao i zauditi injenici da Karolina na sebi ne
nosi skoro nita, samo kratku spavaicu, a da je ispod toga gola. Takoe,
sedela je na spremnom krevetu. Dakle, vi biste pomislili da, imajui sve u
vidu, a naroito prirodu mog razmiljanja o Karolini dosad, od mene ovek
moe da oekuje da ovo prihvatim kao neki lini dar od boga, dar u vidu
onoga o emu svi momci, pravi Amerikanci, sanjaju. Ali, nisam. I to ne zbog
umora. Zbog Karoline. Zbog izraza na njenom licu, koje nije pokazivalo ni
dobrodolicu ni ljubav, ak ni onu rezervisanost devojke koja je dola u bar
za usamljene. A naroito nije pokazivalo sreu.
Radi se o tome, da sad idemo u krevet, Vejn, ree ona. Prema tome,
svuci se, ta eka.
Ponekad mogu da se izdvojim iz svoje linosti i pogledam sebe spolja,
pa, ak i kad se deava neto strano ili tuno, da uvidim da je i smeno;
tako je bilo kad sam sredio onu devojicu u gradiu Edison, i video da ju je
majka zaila u kolsku odeu. I sad sam stvarno poeo da se smejem dok
sam izgovarao rei: Karolina, u emu je stvar?
 Pa, ree ona, oni hoe da se mi potucamo, Vejn. Zna. Grumbridani.
Zainteresovalo ih je ta to ljudi jedni drugima rade, pa hoe da, kao,
posmatraju.
Zaustio sam da pitam zato ba mi, ali nije bilo potrebno, jasna je stvar
da smo Karolina i ja poprilino razmiljali o tome, pa smo moda izazvali
radoznalost svojih gospodara. Nije mi se sviala ova stvar. Ne sasvim; u
stvari, na neki nain mi je bila odvratna, no ipak toliko bolje nego nita, da
sam rekao: Pa, maco, to je ko bog! gotovo iskreno; i pokuao da je
nagovorim da to uradimo; seo sam uz nju i zagrlio je jednom rukom. A ona
tad ree: Samo, moraemo da priekamo, Vejn. Oni hoe da obave tucanje.
Ne mi.
ta, kako to misli, da ekamo? Na ta? Ona samo slee ramenima pod
mojom rukom. Misli, rekoh, da bude ukljuena kontrola? Kao da oni to
rade pomou naih tela?
Naslonila se na mene. Tako su mi rekli, Vejn. I to evo sad, svakog
trenutka, valjda.
Odgurnuo sam je. Maco, rekao sam skoro plaui, itavo ovo vreme
eleo sam da, pobogu, Karolina! Mislim, nije da sam samo hteo u krevet s
tobom, mislim ...
ao mi je, ree ona. Krupne suze su joj tekle niz obraze.
Sranje! povikao sam silovito. U glavi mi je bubnjalo od gneva. Nije
poteno! Neu to trpeti. Nemaju ba nikakvo pravo...
Ali imali su, naravno, imali su pravo veliko kao itav svet, jer, kupili su
nas i platili za nas, pa su nas sad posedovali. Znao sam to. Samo nisam hteo
to da prihvatim, ak ni priznanjem da znam ono to znam. Ideja o tucanju
sa Karolinom promenila je polaritet: nije to bilo vie neto to oajniki
elim, ve neto to sam morao da spreim ma i po cenu ivota, samo da ne
pustim da je oni ljube mojim ustima, da je oni pipaju mojim rukama, da joj
oni daju moje sokove; bilo bi to kao najgroznije silovanje, groznije od iega
to sam ja ikad poinio, nas dvoje silovani istovremeno. A tad ...
A tad osetih ono peckanje u elu, znak da preuzimaju kontrolu. Nisam
mogao ni da vritim. Bio sam prinuen da jednostavno sedim unutar
sopstvene glave, jer vie nisam bio vlasnik nijednog svog miia, dok su ti
ludaci koji su me kupili radili Karolini pomou mog tela razne stvari, a ja
nemoan ak i da plaem.
Posle zavretka planirane serije eksperimentalnih postupaka, koji su
pedantno zabeleeni, otkupljenica po imenu Karolina erner nije se vie
mogla vratiti u upotrebu. Sainjen je odgovarajui zapisnik o tome.
Odelenje za uslovno putanje i vanzatvorske aktivnosti enskog vaspitno-
popravnog zavoda u Midvilu obaveteno je da je ta otkupljenica prestali da
ivi. Data je narudbina za zamenu, a bankovni raun umrle je zatvoren.
Otkupljenik Vejn Golden je upuen na redovne dunosti, na kojima je
funkcionisao normalno dok god je bio pod kontrolom. Ustanovljeno je da u
momentu ukidanja kontrole otpoinje sa pokuajima da uniti i druge
ljude i sebe samog. Postavljena je hipoteza da ono seksualno ponaanje
kojim se on ranije bavio, kao to je dokazano, kao za sebe normalnim, a to
znai, unitavanje seksnalne partnerke, moda nije bilo prikladno s
obzirom na uslove u vreme obavljanja eksperimenta. Eksperimenti e se
nastaviti, ali drugom procedurom i sa drugim partnerima, u bliskoj
budunosti. Vejn Golden nastavlja sa normalnim i efikasnim radom, uz
kontrolu koja nikad ne prestaje, i nastavie, izgledi su, zauvek tako.
Robert ekli
Sedma rtva

Stenton Frelejn je sedeo za svojim radnim stolom, trudei da izgleda

zauzet poslom, kao to poslovni rukovodilac i treba da bude u devet i
trideset ujutro; ali to je bilo nemogue. Nije mogao da se koncentrie na
oglas koji je prole noi napisao, nije mogao da razmilja o biznisu, jedino
je mogao da eka potu.
Ve je dve nedelje iveo u iekivanju da mu stigne notifikacija. Dravna
administracija je, kao i obino, kasnila.
Na staklenim vratima njegove kancelarije pisalo je Morger i Frelejn,
proizvoai odee. Ta se vrata sad otvorie, i u kancelariju ue E. J. Morger.
Pomalo je hramao: posledica stare rane od revolverskog metka. Hodao je
pogurenih plea, ali to ga, u sedamdeset treoj godini ivota, nije mnogo
brinulo.
Dakle, Sten? ree Morger. ta je sa tim oglasom?
Pre esnaest godina se Frelejn, koji je tad imao 27 godina, pridruio
Morgeru. Njih dvojica su od Protekt odela nainili biznis vredan milion
dolara.
Pa rekao bih da moe da ga da, ree Frelejn, dodajui list hartije
Morgeru. Mislio je: kad bi ta pota stizala bar malo ranije...
Morger je poeo glasno da ita, drei hartiju blizu oiju. Imate li
Protekt odelo? Najfiniji krojaki rad na svetu ugraen je u Protekt odelo
firme Morger i Frelejn, pa je ono zato na samom elu muke mode.
Morger je pogledao Frelejna, proistio grlo i nasmeio se. itao je dalje.
Protekt odelo je i najbezbednije, a ne samo najelegantnije. U svako
Protekt odelo ugraena je specijalna pregrada za revolver, sa garancijom
da se na tom mestu nee videti ispupenje. Niko nee znati da imate
revolver niko sem vas. Pregrada se izuzetno lako dohvata, to
omoguuje brzo i lako potezanje, a moe biti smetena po vaem izboru, na
kuk ili grudi. Fino je, dodade Morger svoj komentar.
Frelejn sumorno klimnu glavom.
Odelo Protekt-specijal ima u sebi i vrhunski domet moderne tehnike
za linu zatitu, dep iz koga pitolj sam iskae. Dovoljno je da pritisnete
skriveno dugme, pa e vam oruje samo uleteti u ruku. otkoeno, zapetog
obaraa. Zato ne svratite u najbliu prodavnicu Protekt odela? Zato da ne
budete bezbedni?
Fino je, ree Morger zavrivi itanje. To je vrlo zgodan,
dostojanstven oglas. Jedan trenutak je razmiljao, pipkajui svoj beli brk.
Zar ne bi trebalo da spomene da se Protekt odelo prodaje u nekoliko
razliitih stilova, sa jednim ili dva reda dugmadi, sa jednim ili dva prevoja,
sa uzanim ili irokim peevima?
Tano. Zaboravio sam.
Frelejn je uzeo list natrag i na margini nakrabao beleku. Onda je ustao
i zategao sako svog isturenog stomaka. Frelejn je imao etrdeset tri godine,
pomalo se ugojio, a na vrhu glave pomalo oelavio. Bio je to ovek
prijatnog izgleda i hladnih oiju.
Opusti se, ree Morger. Doi e sa dananjom potom.
Frelejn je prinudio sebe da se osmehne. Bio je raspoloen da eta tamo-
amo po kancelariji, ali je umesto toga seo na ivicu radnog stola.
Kao da mi je to prvi odstrel, ree on sa osmehom neodobravanja.
Znam kako je to, ree Morger. Pre nego to sam okaio svoj pitolj o
klin, deavalo mi se da po mesec dana ne spavam, iekujui notifikaciju.
Znam.
ekali su. Kad je tiina ve postala neizdrljiva, vrata se otvorie. Uao
je, jedan slubenik i stavio potu na Frelejnov sto. Frelejn se okrenu i
prikupi pisma. Hitro ih je provrteo kroz prste, i naao je ono to je traio
dugu belu kovertu od BEK-a, obeleenu peatom vlade.
Evo ga! ree Frelejn razvlaei usta u osmeh. To je moje slatko
malo!
Fino. Morger je zainteresovano osmotrio kovertu, ali nije zatraio od
Frelejna da je otvori. Bilo bi to i neutivo, i nezakonito. Niko nije smeo
znati ime rtve sem njenog Lovca. elim ti dobar lov.
Mislim da e i biti dobar, uzvrati Frelejn sa pouzdanjem. Njegov radni
sto je bio sreen; ve je nedelju dana bilo tako. On uze svoju tanu.
Dobar odstrel e ti silno prijati, ree Morger polaui aku ovla na
Frelejnovo rame. Bio si napet.
Znam. Frelejn se opet iscerio. Rukovao se sa Morgerom.
 Kamo sree da sam opet klinac, ree Morger, bacajui pogled dole, na
svoju osakaenu nogu, koju je posmatrao sa iskricom uvrnutog humora u
oima. Poelim da opet uzmem pitolj u ake.
Taj starac je u svoje vreme, bio itekakav Lovac. Poto je deset puta
uspeno zavrio lov, kvalifikovao se u Klub desetkaa. Naravno, posle
svakog lova Morger je morao da nastupi i kao rtva, to znai da je ukupno
izveo dvadeset odstrela.
Bogami, nadam se da moja rtva nije nalik na tebe, ree Frelejn, upola
aljivo.
Neka te to ne brine. Do kog si broja stigao?
Do sedmice.
Srena sedmica. Zgrabi je, ree Morger. Ubaciemo mi ve tebe meu
desetkae.
Frelejn je odmahnuo rukom i krenuo ka vratima.
Samo nemoj da postane nepaljiv, upozorio ga je Morger. Dovoljno
je da naini samo jednu jedinu omaku, pa da ja budem prinuen da
traim novog ortaka. Ako nema nita protiv sadanji mi se sasvim
dopada.
Paziu, obea Frelejn.
Umesto da poe autobusom, Frelejn se ka svome apartmanu za putio
peice. Trebalo mu je vremena da se ohladi. Nije imalo smisla da se ponaa
kao klinac na prvom odstrelu.
Dok je hodao, Frelejn je strogo pazio da gleda samo pravo ispred sebe.
Zuriti u nekog znailo je praktino traiti metak, ukoliko je taj u koga
zurite kojim sluajem rtva. Neke rtve su bile spremne da vas ubiju ako
samo bacite i najkrai pogled na njih. Nervozni tipovi. Frelejn je mudro
gledao iznad glava ljudi pored kojih je prolazio.
Pred njim je bila ogromna reklamna tabla koja je nudila javnosti usluge
D. F. ODonovana.
rtve! saoptavala je ova tabla ogromnim crvenim slovima. emu
rizik? Korisitite ODonovanovog ovlaenog Izviaa. Dajte da mi
otkrijemo onoga koji je krenuo da vas ubije. Platite nam tek kad ga
sredite!
Tabla je podsetila Frelejna na neto. Treba da pozove Eda Moroua im
stigne u svoj apartman.
 Preao je preko uliee, ubrzavajui korak. Sad je jedva ekao da stigne
kui, da otvori kovertu i vidi ko mu je rtva. Da li e to biti neko pametan,
ili glup? Bogat, Frelejnova etvrta rtva, ili siromaan, kao prva i druga? Da
li e taj imati organizovanu slubu Izviaa, ili e pokuati sve sam?
Uzbuenje potere bilo je predivno, strujalo je njegovim venama,
ubrzavalo mu puls. uo je pucnjavu iz neke od susednih ulica: dva brza
hica, a onda jedan zavrni.
Neko je sredio svog protivnika, pomisli Frelejn. To je dobro uinio.
Ovo je najlepe oseanje, rekao je sebi. Opet je iv.
Stigavi u svoj jednosobni apartman, prvo je pozvao Eda Moroua, svog
Izviaa. Taj je, izmeu poziva, radio kao radnik u garai. Alo, Ed? Ovde
Frelejn.
O, zdravo, gosn Frelejn. Mogao je tako rei da vidi mravo, mazivom
zaprljano lice, ravne usne razvuene u osmeh.
Kreem u lov, Ed.
Neka vam je sreno, gosn Frelejn, ree Ed Morou. Pretpostavljam da
elite da budem u spremnosti?
Tako je. Ovo e me zadrati nedelju ili dve. A kad postignem odstrel,
verovatno neu morati da ekam due od tri meseca na notifikaciju da
prelazim u status rtve.
Biu spreman. Dobar lov, gosn Frelejn.
Hvala. Do vienja. Okaio je slualicu. Mudar je potez rezervisati
usluge prvoklasnog Izviaa. Kad odstreli svoju rtvu, Frelejn e morati da
postane i sam rtva. Tada e, opet, Ed Morou biti njegovo osiguranje.
Kakav je fenomenalan Izvia taj Morou bio! Nekolovan, i zapravo
glup. Ali kakvo oko za ljude! Prirodni talenat. Edove, blede oi su prvim
pogledom prepoznavale oveka koji je doao iz drugog grada. Zasede je
postavljao diabolinom lukavou. Ukratko: ovek bez koga se ne moe.
Frelejn je izvadio kovertu, hehetajui u sebi zadovoljno, seajui se
nekih trikova koje je Morou izveo u korist Lovca. Jo uvek se osmehujui,
osmotrio je podatke u koverti.
anet-Mari Pacig.
Njegova rtva bila je ensko!
Ustao je i nekoliko trenutaka hodao po sobi. Potom je jo jednom
proitao pismo. anet-Mari Pacig. Nema greke. Devojka. Bile su priloene
tri njene fotografije, njena adresa, i uobiajeni opis.
 Frelejn se namrtio. Nikad nije ubio enu.
Jedan momenat je oklevao, zatim je podigao slualicu telefona i pozvao
BEK.
Biro Emocionalne Katarze, odsek informacije, ree jedan mu ki glas.
Da, ujete, ree Frelejn. Upravo sam dobio notifikaciju; izvukao sam
devojku. Jel to u redu? Saoptio je inovniku devojino ime.
Sasvim je u redu, gospodine, odgovorio je inovnik poto je prvo
proveo jedan minut proveravajui mikroarhivu. Ta devojka se prijavila
Birou dobrovoljno. Zakon kae da ona ima ista prava i privilegije kao i
mukarac.
Moete li mi rei koliko je ve odstrela postigla?
ao mi je, gospodine. Vi moete dobiti iskljuivo informaciju o
legalnom statusu rtve i opis koji ste ve dobili.
Vidim. Frelejn zastade. Mogu li dobiti nekog drugog?
Vi, naravno, moete da dobijete lov. To je vae zakonsko pravo. Ali
sledeu rtvu ne moete dobiti dok prvo ne odsluite svoj red kao rtva.
elite li da odbijete?
A, to ne, ree Frelejn urno. Samo sam pitao. Hvala.
Ostavio je slualicu i seo u svoju najveu fotelju; popustio je svoj opasa.
O ovome se moralo razmisliti.
Proklete ene, promumlao je sam za sebe; uvek pokuavaju da uguraju
rogove u isto muke igre. Zato ne ostanu lepo kui?
Ali one su slobodni graani, podsetio je sebe. Ipak, ovo naprosto nije
enstveno.
Znao je da je, istorijski gledano, Biro Emocionalne Katarze osnovan
samo i jedino za mukarce. BEK je formiran kad se zavrio etvrti svetski
rat (ili esti, po raunanju nekih istoriara).
U to vreme postojala je preka potreba da se postigne permanentan,
trajan mir. Razlog za to bio je praktine prirode, a i ljudi koji su taj mir
ostvarili bili su praktini.
Ukratko do unitenja je ostao samo jo jedan korak.
Tokom svetskih ratova, oruja su poveavala svoje razmere, efikasnosti
i svoju unitavajuu mo. Vojnici su se na njih navikavali, pa su ih koristili
sa sve manje oklevanja.
 Ali, dolo se do take zasienja. Sledei rat zaista bi uklonio i najmanju
mogunost da se ikad vie ratuje. Ne bi ostalo nikog ivog ko bi ratovao.
Zato je ovaj mir morao da traje veno, a poto su ljudi koji su ga
pripremili bili praktini, uzeli su u obzir jo prisutne tenzije i dislokacije,
kotlove u kojima su se ratovi kuvali. Zapitali su se zato mir u prolosti
nikad nije bio trajan.
Zato to mukarci vole borbu, odgovorili su.
O, ne! zavrili su idealisti.
Ali stvaraoci pravog mira bili su prinueni da postuliraju, makar i sa
aljenjem, prisustvo potrebe za nasiljem kod znatnog dela oveanstva.
Mukarci nisu aneli. Nisu ni avoli. Samo su vrlo ljudska bia, u
visokom stupnju borbena.
S obzirom na obim naunog znanja, i moi, kojim su u tom momentu
raspolagali, ti praktini ljudi su mogli mnogo da uine u pravcu uklanjanja
te odluke iz ljudske rase. Mnogi su mislili da je to pravi odgovor.
Praktini ljudi nisu tako mislili. Uzeli su u obzir vrednost kompeticije,
borbenog oduevljavanja, hrabrosti u suoenju sa izazovom ak i kad su
izgledi na uspeh minimalni. Smatrali su da su to crte koje, kod ljudskog
roda, zasluuju divljenje, i koje osiguravaju budunost. Bez tih odlika
ljudski rod bi neizbeno nazadovao.
Sklonost ka nasilju, utvrdili su oni, nerazdvojno je povezana sa
inventivnou, fleksibilnou, ambicijom.
Problem je, dakle, bio: kako da obezbede mir koji e trajati i posle
njihovog nestanka, kako da ljudskom rodu onemogue samo unitenje a da
mu ne oduzmu crte koje dovode do sklonosti ka samounitenju.
Odluili su da to postignu rekanalisanjem ljudske agresivnosti.
Dajte mukarcu ventil, dajte mu mogunost da se iskae.
Prvi veliki korak bila je legalizacija gladijatorskih borbi, onih pravih,
gromkih i krvavih. Ali bilo je potrebno jo neto. Sublimacija uspava samo
donekle. Onda ljudi ponu da zahtevaju pravu stvar.
Nita ne moe da zameni ubistvo. Zato je ubistvo legalizovano, ali na
striktno individualnoj bazi, i to samo za one koji su ga eleli. Vladama je
nareeno da osnuju Biroe Emocionalne Katarze. Posle jednog
eksperimentalnog perioda, usvojeni su zakoni isti za sve.
Ko god eli da ubija, moe da se prijavi BEK-u. Prvo mora da da
odreene podatke i pristanke, a onda mu se dodeljuje jedna rtva. Po
zakonu, nekoliko meseci kasnije on se dodeljuje nekome kao rtva... ako
preivi. To je bila sutina sistema. Individui je omogueno da poini
neogranieno mnogo ubistava, ako tako eli, s tim da posle svakog ubistva
bude i rtva. Ako uspe da ubije svog Lovca, moe da se iskljui iz daljeg
lova, a moe i da se prijavi za nov lov.
Nije prolo ni deset godina, a treina civilizovanog stanovnitva sveta
ukljuila se u ovaj sistem. Taj se broj kasnije smanjio na etvrtinu,i tu
ostao.
Filozofi su odmahivali glavama, ali su praktini ljudi bili zadovoljni. Rat
je vraen tamo gde treba u ruke ratobornima.
Naravno, ova je igra imala neke svoje posledice, i neke pravce razvoja.
Kad je jednom prihvaena, postala je veliki biznis. Usluge su mogli
iznajmljivati i Lovac i rtva.
BEK je birao ime rtve nasumino. Lovac je imao na raspolaganju dve
nedelje vremena da odstreli rtvu. To je morao da uini sopstvenom
dovitljivou, svojeruno. Dobio bi ime, adresu i opis rtve, i dozvolu da
upotrebi revolver standarnog kalibra. Oklop ma koje vrste bio je
zabranjen.
rtvi je javljeno nedelju dana ranije nego Lovcu. rtva je saznavala samo
da je rtva, nita drugo, rtva je smela da nosi oklop po sopstvenom
izboru. Mogla je i da iznajmi Izviaa, koji nije smeo da ubija samo
Lovac i rtva su imali to pravo ali je mogao da otkrije novo lice u gradu,
i da nanjui nervoznog oveka sa revolverom.
rtva je imala pravo da postavi zasedu biio koje vrste, sa ciljem da ubije
Lovca. Za ubistvo ili ranjavanje pogrenog oveka, kazne su bile stroge; jer,
ovaj sistem nije sankcionisao nikakva druga ubistva, sem izmeu Lovca i
rtve. Za ubistvo iz mrnje ili osvete, i za ubistvo radi dobiti, bila je
predviena smrtna kazna. Lepota sistema sastojala se u tome to je ubijati
mogao ko je hteo, a ko nije hteo veina stanovnitva taj nije morao.
Zato vie nije bilo velikih ratova, niti izgleda da takav rat zapreti.
Voeno je samo vie stotina hiljada malih ratova.
Frelejnu se nije sviala ideja da ubije enu, ali ona se prijavila. Nije to
njegova krivica. Nije imao ni najmanju nameru da poklekne u svom
sedmom lovu.
Ostatak jutra proveo je memoriui podatke o svojoj rtvi. Zatim je
pismo ostavio u arhivu.
 anet Pacig je ivela u Njujorku. To je bilo dobro. Voleo je lov u velikom
gradu, a sem toga oduvek je eleo da vidi Njujork. Nije bila navedena njena
starost, ali sudei po fotografijama, bila je u ranim dvadesetim godinama.
Telefonom je rezervisao avionsku kartu za Njujork, a onda se istuirao.
Paljivo je obukao novo Protekt-specijalno odelo, napravljeno za lov. Iz
svoje kolekcije revolvera izabrao je jedan, oistio ga i podmazao, i postavio
ga u izbacni dep odela. Zatim je spakovao svoj kofer.
Uzbuenje je pulsiralo njegovim krvotokom. udno, pomislio je, koliko
ga svaki novi odstrel oduevljava; ovek se moe od francuske patete
zamoriti, ili od ene, ili pia, ili ma ega drugog, ali od ovoga ne. Ovo je
uvek novo, svaki put drukije.
Najzad je pregledao svoje knjige, da vidi koje e poneti.
Njegova je biblioteka sadravala sve dobre knjige o ovoj problematici.
Ovog puta mu nee trebati knjige namenjene rtvama, kao naprimer
Taktika za rtve u kojoj autor, L. Fred Trejsi, insistira na krutom
kontrolisanju svoje okoline, ili Nemojte misliti kao rtva! Dr. Fria. Te e ga
knjige veoma zanimati kroz koji mesec, kad on bude rtva. Sad mu trebaju
lovake knjige.
Taktika lova na ljude predstavljala je standardnu literaturu, bilo je to
sveobuhvatno delo, no on ga je ve znao skoro napamet. Razvoj zasede nije
odgovaralo njegovim sadanjim potrebama.
Odabrao je Lov u gradovima od Mitvela i Klarka, Videti izviaa od
Algrina, i Socijalno grupisanje rtava od istog autora.
Sve je bilo u redu. Ostavio je cedulju mlekaru, zakljuao apartman i uzeo
taksi do aerodroma.
U Njujorku je otiao u jedan hotel u centru, ne mnogo daleko od adrese
svoje rtve. Slubenici hotela su bili nasmeeni i paljivi, to je Frelejnu
zasmetalo. Nije voleo da u njemu tako lako prepoznaju ubicu iz drugog
grada.
Prva stvar koju je primetio ulazei u svoju sobu bio je pamflet na stoiu
kraj kreveta. Naslov: Kako to bolje iskoristiti svoju emocionalnu
katarzu.Uprava hotela posvetila je ovu knjigu svome gostu. Frelejn se
nasmeio i na brzinu je prelistao.
Poto je to bila njegova prva poseta Njujorku, proveo je popodne prosto
etajui komilukom rtve. Posle je malo lutao kroz neke prodavnice.
Fascinirala ga je prodavnica Martinsona i Bleka. Obiao je njihovo odelenje
za Lovce i lovljene. Video je lake oklopne prsluke za rtve, a i eir tipa
Riard Arlington, neprobojne za metke. S jedne strane je bila velika
reklama za novi revolver od 9,65 milimetara.
Upotrebite novi Malvernov Pravopuca! pozivao je taj plakat. Stvoren
je od strane BEK-a. Ima dvadeset metaka. Testiranjem je dokazano da sa
rastojanja od hiljadu stopa ne promauje vie od hi ljadinke ina. Nemojte
promaiti svoju rtvu! Zato da se liavate najboljeg, i rizikujete ivot?
Budite bezbedni sa Malvernom!
Frelejn se nasmeio. Oglas je bio dobar, a izloeni primerak malog crnog
revolvera izgledao je kao krajnji mogui domet efikasnosti.
Ali Frelejn je bio zadovoljan onim to ima.
Na rasprodaji su bili trik-tapovi, koji su mogli da ispale etiri metka;
nudili su bezbednost ali i skrovitost. Kad je bio mlad, Frelejn se mnogo
interesovao za inovacije. Sada je znao da su starinski naini obino
najbolji.
Pred radnjom su etvorica ubretara upravo odnosila jedan sve le.
Frelejnu je bilo krivo to je propustio akciju.
Veerao je u dobrom restoranu i rano otiao na spavanje. Sutra je imao
mnogo posla.
Sledeeg dana, Frelejn je krenuo kroz komiluk svoje rtve.
Pred oima mu je bilo njeno lice. Nije nikoga zagledao. Hodao je brzo,
kao da se stvarno nekud zaputio; tako Lovac treba da hoda.
Proao je, pored nekoliko barova, i svratio u jedan na pie. Onda je
produio jednom pobonom ulicom koja se odvajala od Leksington
avenije.
Tu je bio neki prijatan kafe, koji se delimino proirio na ulicu. Mimo
njega je Frelejn proao.
I ugledao nju! Nepogreivo je prepoznao to lice. Bila je to anet Pacig;
sedela je za stolom i zurila u svoju au pia. Dok je on prolazio, nije
podigla pogled.
Frelejn je hodao sve do kraja bloka. Zaao je za ugao i stao. Ruke su mu
drhtale.
Da li je ta devojka luda, kad se izlae na otvorenom? Da li zamilja da je
zaarana i da je metak nee?
Zaustavio je taksi i rekao taksisti da vozi oko bloka. I eno, eno, nje, sedi
na istom mestu. Dobro ju je osmotrio.
 Izgledala je mlaa nego na slikama, ali nije mogao biti sasvim siguran.
Ocenio je da joj nema mnogo iznad dvadeset. Njena je crna kosa bila
razdvojena razdeljkom na sredini i zaeljana iza uiju, tako da je liila na
kaluericu. Izraz na njenom licu pokazivao je, koliko je Frelejn mogao
videti, tugu i rezignaciju.
Zar ona nee ak ni pokuati da se brani?
Platio je taksisti i otiao u jednu veliku prodavnicu. Naao je slobodnu
telefonsku kabinu i pozvao BEK.
Jeste li sigurni da je rtva po imenu anet-Mari Pacig dobila
notifikaciju?
Trenutak, gospodine. Frelejn je kuckao po vratima kabine dok je
inovnik traio informaciju. Da, gospodine. Imamo njenu linu potvrdu o
tome. Zar nije u redu, gospodine?
Ne, ree Frelejn. Samo sam hteo da proverim.
Najzad, ta se njega tie to ona ne eli da se brani.
Svejedno je imao pravo da je ubije.
Red je na njega da lovi.
Meutim, odluio je da to odloi za jedan dan. Otiao je u bioskop. Posle
veere se vratio u svoju sobu, proitao pamflet BEK-a legao na krevet i
zurio u plafon.
Trebalo je samo da srui jedan metak u nju. Prosto da proe taksijem i
ubije je.
Ali, ona se uopte ne dri sportski, zakljuio je nezadovoljno, i zaspao.
Sledeeg popodneva Frelejn je opet proao pored istog kafea. Devojka je
bila na svom mestu, za istim stolom. Frelejn uze taksi.
Vozite oko ovog bloka veoma sporo, ree on vozau.
Nema problema, ree voza, smeei se ironino i mudro.
Frelejn je iz taksija motrio na eventualno prisustvo Izviaa. Koliko je
mogao da primeti, ova devojka nije imala nijednog. Obe ruke je drala na
stolu, na vidiku.
Laka, nepokretna meta.
Frelejn dotae jedno dugme na svom sakou sa dva reda dugmadi. Jedan
nabor se munjevito otvorio. Revolver se stvorio u njegovoj aci. Potegao je
zatvara, proverio metke, pustio da kljocne u zatvoren poloaj.
E, sad polako, ree on taksisti.
 Taksi je milio pored kafea. Frelejn je paljivo nanianio,
poravnavajui muice sa devojinom figurom. Njegov se prst zategao na
obarau.
Prokletstvo! ree on.
Neki kelner je proao blizu devojke. Frelejn nije eleo ni slu ajno da
okrzne nekog drugog.
Opet oko bloka, ree on taksisti.
Ovaj se opet nasmeio, i pogurio u svom seditu. Felejn se pitao da li bi
voza bio toliko obuzet veseljem kad bi znao da rtva treba da bude ena.
Ovog puta nije bilo kelnera. Devojka je pripaljivala cigaretu i zurila u
upalja. Frelejn joj je nanianio pravo u elo, zadrao dah.
Onda je odmahnuo glavom i vratio pitolj u dep.
Ta idiotkinja mu je oduzimala veliki deo katarze.
Platio je taksisti i poao peke.
Suvie je lako, rekao je sebi. Navikao je na pravu poteru. Od njegovih
est prethodnih odstrela, veina je bila prilino teka. rtve su pokuavale
da izmaknu na svaki mogui nain. Jedan ova je iznajmio dvanaest
Izviaa. Ipak je Frelejn svakoj rtvi dohakao, i to tako to je svoju taktiku
menjao, prilagoavao situaciji. Jednom se preobukao u mlekadiju, drugi
put u naplaivaa rauna. estu rtvu je morao da juri kroz Siera Nevadu, i
taj je tip bogami estoko praio ali je Frelejn bio bolji.
Kako e moi ovim da se ponosi? ta bi na ovo rekao Klub desetkaa?
Na ovu misao, Frelejn se trgao. eleo je da ue u taj klub. I ako se okane
ove cure, svejedno e morati da se brani od sledeeg Lovca. Pa ako to
preivi, opet e mu do lanstva nedostajati etiri odstrela. Takvim tempom
nikad nee stii na cilj.
Ve se zaleteo da jo jednom proe mimo kafea; a onda se, voen
iznenadnim impulsom, zaustavio u mestu.
Zdravo, ree on.
anet Pacig ga pogleda tunim plavim oima, bez rei.
Ej, sluaj, ree on sedajui. Ako sam bezobziran, samo kai i ja u
odmah otii. Nisam iz Njujorka. Doao sam na jednu konven ciju. Prosto
bih eleo da razgovaram sa nekim enskim stvorom. Ako ti to smeta ...
Svejedno mi je, ree anet Pacig ravnim glasom.
 Rakiju, ree Frelejn kelneru. anet Pacig je pred sobom imala au jo
uvek dopola punu.
Gledao je ovu devojku i oseao kako mu srce bije o rebra. Ovo je ve
valjalo on pije sa svojom rtvom!
Zovem se Stenton Frelejn, ree on, znajui da time nita ne menja.
anet.
anet kako?
anet Pacig.
Drago mi je to smo se upoznali, ree Frelejn, sasvim prirodnim
glasom. Jesi li zauzeta veeras, anet?
Verovatno ginem veeras, ree ona tiho.
Frelejn ju je paljivo pogledao. Da li je shvatila ko je on? Moda je,
njemu neznano, ve uperila neto na njega, ispod stola.
Drao je ruku na domak dugmeta za izbacivanje revolvera.
Jesi li ti rtva? upitao je.
Pogodio si, ree ona ironino. Da sam na tvom mestu, ja bih se
sklonila. Koja je to fora, da te pogode grekom.
Nije shvatao njen mir. Samoubica? Moda jednostavno nije marila.
Moda je elela da umre.
Zar nema nijednog Izviaa? upitao je. Lice je namestio u adekvatan
izraz zaprepaenja.
Ne. Pogledala ga je pravo u oi, i tad je Frelejn primetio neto to mu
je dotad izmicalo.
Bila je veoma lepa.
Ja sam jedna rava, rava devojka, ree ona neozbiljnim tonom. Palo
mi je na pamet da bih rado nekog ubila, pa sam se upisala kod BEK-a. A
onda nisam to mogla da uinim.
Frelejn je odmahnu glavom, ispunjen saoseanjem.
Ali jo sam u igri, naravno. Iako nisam pucala, sad moram da budem
rtva.
Ali zato ne iznajmi nekoliko Izviaa? upita on.
Ne bih mogla nikog da ubijem, ree ona. Jednostavno ne bih mogla.
Revolver i nemam.
Veoma si hrabra to sme da izlazi ovako, na otvoren prostor, ree
Frelejn, pomiljajui da je veoma glupa, zaprepaujue glupa.
 A koje mogunosti imam? upita ona ravnoduno. Niko se ne moe
sakriti od Lovca. Ne od pravog. A nemam dovoljno para da izvedem dobro
nestajanje.
Ja bih rekao da ti u samodbrani ima... poe Frelejn, ali ona ga
prekide.
Ne. Ja sam svoju odluku donela. Sve je ovo pogreno, itav sistem. Kad
sam imala svoju rtvu na nianu kad sam videla kako mogu ... mogu ...
Brzo se sabrala.
Da zaboravimo sve to, rekla je i nasmeila se.
Frelejn je konstatovao da je to jedan zasenjujui osmeh.
Posle su priali o drugim stvarima. Frelejn joj je pripovedao svom
biznisu, a ona je njemu priala o Njujorku. Imala je 22 godine. Bila je
neuspela glumica.
Veerali su zajedno. Kad je prihvatila Frejlejnov poziv da zajedno idu na
gladijatorske igre, osetio je neko apsurdno olakanje.
Pozvao je taksi inilo se da e mu glavnina vremena u Njujorku proi
po taksijima i otvorio joj vrata. Sagla se da ue. Oklevao je, sad je mogao
da ispali metak u nju. Bilo bi vrlo lako. Ali uzdrao se, i to, rekao je sebi,
samo privremeno.
Gladijatorske igre su bile manje-vie iste kao i na bilo kom drugom
mestu, sem to su gladijatori ovde bili malice talentovaniji. Vodili su se
uobiajeni dvoboji u skladu sa istorijskim tradicijama: maem,
mreom, sabljom, rapirom.
Veina dvoboja zavrila se, prirodna stvar, pogibijom jednog
gladijatora.
Zatim su ile borbe sa bikovima, lavovima i nosorozima, a potom
modernije borbe: lukom i strelom iza barikada, pa dvoboj na
konopcu razapetom visoko.
Sve u svemu, prijatno vee.
Frelejn ju je otpratio kui. Dlanovi su mu bili lepljivi od znoja.
Nijedna mu se ena u ivotu nije toliko svidela. A ipak, ovu je imao
pravo, po zakonu, da ubije.
Nije znao ta e.
 Pozvala ga je da ue, pa su seli na kau, zajedno. Pripalila je sebi
cigaretu velikim upaljaem, a onda se zavalila nazad. Da li e ii
skoro? pitala ga je.
Pa valjda, ree on. Konvencija traje jo samo jedan dan.
Jedan momenat je utala. Bie mi ao to ide.
Neko vreme su utali. Onda je anet otila da mu pripremi pie.
Gledao ju je u lea dok se udaljavala. Sad je bio as. Primakao je
ruku dugmetu.
Ali njegov as je proao, zauvek. Nee je ubiti. ovek ne ubija
devojku koju voli.
Saznanje da se zaljubio u nju ga je okiralo. Doao je da ubija a ne
da se eni.
Vratila se sa piem i sela naspram njega. Zurila je u prazno.
anet, ree on. Volim te.
Sedela je i samo ga gledala. U njenim oima su bile suze.
To ne moe, bunila se. Ja sam rtva. Neu poiveti dovoljno
dugo da ...
Niko te nee ubiti. Ja sam tvoj Lovac.
Zurila je u njega jedan trenutak, pa se nasmejala nesigurno.
Hoe li me ubiti? ree.
Ne budi smena, ree on. Oeniu se tobom.
Odjednom mu se nala u naruju.
Oh, gospode boe! jeknula je. ekala sam ... toliko sam se
plaila ...
Svemu je kraj, ree joj Frelejn. Pomisli kakvu emo priu imati
da priamo svojoj deci. Doao sam da te ubijem a zavrio
venavajui se s tobom.
Poljubila ga je, zavalila se u sedite i pripalila jo jednu cigaretu.
Nego, da se mi pakujemo, ree Frelejn. Hou da
ekaj, prekinula ga je anet. Nisi pitao da li ja volim tebe.
ta?
Jo uvek se smeila. Upalja je bio uperen u njega. Na dnu je imao
crnu rupicu, taman dovoljnu za prolazak metka kalibra 9,65
milimetara.
Ne pravi gluposti, ree on ustajui.
 Uopte se ne alim, dragi, ree ona.
U sledeem deliu sekunde Frelejn se zapitao otkud mu pomisao
da je to devojka ne mnogo starija od dvadeset. Sad kad ju je gledao
kad ju je stvarno gledao znao je da joj ne moe biti mnogo
ispod trideset. Svaki minut napetog, brinog ivota odrazio se sad
na njenom licu.
Ne volim te, Stentone, ree ona veoma blago, i dalje nianei. Frelejn
je hvatao vazduh. Jedan deo njega shvatao je, drei postrani od dogaaja,
sa kakvom izvrsnom glumicom ima posla. Sigurno je znala od samog
poetka.
Pritisnuo je dugme i revolver mu je uleteo u dlan, zapet, otkoen.
Udarac koji ga je zahvatio posred grudi preturio ga je preko stoia sa
kafom. Oruje mu je ispalo iz ruke. Udiui itavo, polusvestan, posmatrao
ju je kako paljivo niani da zada coup de grace. uo je jo nekoliko njenih
rei.
Sad mogu da se ulanim u desetkae, rekla je sa olakanjem poteui
obara.
Dord R. R. Martin
Pesma za Liu

Gradovi kina su stari, daleko stariji od ljudskih; pokazalo se da je

najstariji onaj koji se dizao iz njihovih svetih bregova. Bila je to velika
metropola, boje crvene kao ra. Taj grad kina nije imao ime. Nikakvo ime
mu nije trebalo. Gradili su oni na stotine, pa i na hiljade gradova i gradia,
ali se nijedan nije mogao meriti sa ovim na bregovima. Ne samo to je
metropola bila brojno i razmerama najvea, i to je u svetim bregovima
bila jedini grad, nego je i po znaaju bila neto posebno, njihov Rim,
njihova aba, njihov Jerusalim, sve to odjednom. Bio im je to grad nad
gradovima, i svi su kini na kraju u njega dolazili, u poslednjim danima pre
Unije.
Bio je to prastari grad jo u vremenima pre pada Rima, bio je ogroman i
prostirao se u nedogled jo kad smo o Vavilonu mogli samo da sanjamo. Ali
nije odisao stvarnou. Ljudsko oko je moglo videti samo milje i milje
niskih kupola od crvene cigle; te njihove male, poluloptaste kue od
osuenog blata pokrivale su bregove kao kakve ospice. Unutar, mrak,
vazduh takorei niotkud, sobe male, nametaj primitivan.
Nije ostavljao ni utisak neke strogosti ili opakosti. Prosto je uao dan
za danom u tim suvim bregovima, kuvajui se pod vrelim suncem koje je
sedelo na nebu kao umorna dinja oran boje; i svakoga dana je ivot u
njemu bujao, irili su se mirisi kuvanja, zvuci smeha i brbljanja, deca su
jurcala, ciglari su petljali i preznojavali se opravljajui kupole, a Pridrueni
su hodali ulicama i zvonili svojim zvonima. kini su bili vedar, bujan narod,
skoro detinjast. Ni po emu se nije moglo videti da su toliko star narod,
nita nije ukazivalo na neku drevnu mudrost. Ovo je jedna mlada rasa,
govorili su svi znaci, ova se kultura tek rodila.
Rodila se, meutim, pre etrnaest hiljada godina.
Pravo novoroene ovde bio je ljudski grad, kome nije bilo jo ni deset
godina. Bio je podignut na ivici bregova, izmeu kinske metropole i
pranih smeih ravnica na kojima je izgraen kosmodrom. Sa ljudske
take gledita, bio je to divan grad: otvoren, pun vazduha, sa gracioznim
nadvonjacima, sa fontanama u kojima je svetlucala voda, sa irokim
bulevarima du kojih su se pruali drvoredi. Zgrade su bile nainjene od
metala, obojene plastike, i domorodakog drveta, i skoro sve su bile niske,
radi saobraavanja sa arhitekturom kina. Skoro sve ... a jedini izuzetak
bila je Administrativna kula, uglaana plava elina igla zarivena u
kristalna nebesa.
Mogli ste je videti iz svakog pravca, sa mnogo milja udaljenosti. Jo pre
naeg sletanja na kosmodrom, Liana ju je ugledala, pa smo je sa divljenjem
osmatrali iz vazduha. Vitki oblakoderi na Staroj Zemlji i na Balduru su vii,
a fantastini pauasti gradovi na planeti Arah nadaleko su lepi, ali nam je
ipak veoma imponovala ova uzana plava kula, koja se, bez ijednog rivala
oko sebe, vinula u visine da usamljeniki dominira nad svetim bregovima.
Kosmodrom je bio u senci kule, pa smo do nje lako mogli i da
dopeaimo. Ipak, ekali su nas. Niska vazduna kola skerletne boje ekala
su, predui kao maka, u podnoju rampe, dok smo se mi iskrcavali. U
kolima je bio voza: udobno se zavalio u svoje sedite, a upravljaku
polugu je samo ovla pridravao. Pored kola je stajao Dino Valkarengi,
naslonjen na vrata, i razgovarao sa nekim svojim pomonikom.
Valkarengi je bio administrator ove planete, vunderkind ovog sektora
svemira. Bio je mlad; to sam od ranije znao. Niskog rasta, zgodan, i to na
neki tanan i intenzivan nain, guste kovrdave crne kose, prijateljskog
osmeha.
Kad smo sili sa rampe, prvo nam je uputio taj osmeh, zatim ispruio
ruku da se rukuje. Zdravo, ree on. Drago mi je da vas vidim. Nije taj
gubio vreme sa formalnim upoznavanjima. Znao je ko smo, a mi smo znali
ko je on. Valkarengi nije mnogo mario za rituale.
Liana se ovla rukovala s njim, i prikazala mu onaj svoj vampirski
izgled: krupne tamne oi irom otvorene, zure, a tanke usne jedva
primetno podignute u bled osmeh. Ona je malena devojka, slabana sa
kratkom smeom kosom i figurom deteta. Moe ponekad da izgleda vrlo
krhka, bespomona. Kad tako eli. Voli da uzdrma ljude tim vampirskim
pogledom. Ako znaju da je Lia telepat, odmah pomisle da je ona ve, eto,
poela da pretura po njihovim najskrivenijim tajnama. A u stvari se to Lia
samo igra sa njima; jer kad stvarno ita, itavo joj se telo ukoi, skoro je
vidite kako se trese, a te njene velike oi, sposobne da vam ispijaju duu,
postanu uzane, tvrde i neprozirne.
Ali malo ih je koji to znaju, i zato se ljudi pred vampirskim pogledom
uzvrpolje, gledaju na drugu stranu, urno isputaju njenu ruku. Ne i
Valkarengi. Taj se samo nasmeio, uzvratio pogled, pa preao na mene.
 Ja jesam itao dok sam se rukovao s njim to je moja standardna
operativna procedura. A to mi je ujedno, rekao bih, i rava navika, jer sam
na taj nain neka mogua prijateljstva u stvari pokopao. Moj talent je
skromniji od Lijinog. Zato i ne trai da se toliko napreem. Ja itam
emocije. Do mene je doprla Valkarengijeva srdanost, jaka i istinita. Iza nje
nije bilo nieg, ili bar nieg to bi bilo tako blizu povrini da bih ja to
mogao uhvatiti.
Takoe smo se rukovali i sa pomonikom, sredovenom plavokosom
rodom od oveka po imenu Nelzon Gorlej. Onda nas je Valkerengi sve uveo
u vazduna kola, pa smo poleteli. Pretpostavljam da ste umorni, ree on
kad smo ve bili u vazduhu, pa emo da izbegnemo razgledanje grada i da
krenemo pravo u kulu. Nelz e vam pokazati va apartman, onda moete
da nam se pridruite da neto popijemo i da popriamo o problemu.
Proitali ste materijale koje sam vam poslao?
Jesmo, rekoh. Lia je klimnula glavom i rekla, Bilo je interesatnih
podataka, ali nisam sigurna radi ega smo ovde.
Prei emo i na to, vrlo skoro, uzvrati Valkarengi. Moja bi dunost
bila da vas najpre pustim da uivate u pejzau. Pokazao je rukom prema
prozoru, nasmeio se, i zautao.
Tako smo Lia i ja uivali u pejzau, onoliko koliko je to bilo moguno
tokom petominutnog leta od kosmodroma do kule. Kola su odmicala
glavnom ulicom na nivou vrhova drvea, stvarajui strujanje vazduha, tako
da su se u kronjama tanje granice povijale i gibale tamo-amo. U
unutranjosti kola bilo je prohladno i senovito, a napolju je kinsko sunce
jahalo prema podnevu, pa smo mogli da vidimo treperenje jare na
plonicima. Graani su se sigurno posakrivali u kue i zgurili oko svojih
aparata za erkondin, jer su ulice, bile skoro puste.
Iz kola smo izali nadomak glavnog ulaza u kulu; zatim smo proli kroz
ogromno predvorje koje se blistalo od istoe. Valkarengi nas je onda
napustio i otiao da neto kae potinjenima. Gorlej nas je poveo do
jednog od liftova, koji nas je, kroz svoju cev, zaas izbacio do pedesetog
sprata. Onda nas je proveo kao u valceru pored jedne sekretarice do
drugog, privatnog lifta, pa smo se jo peli.
Dobili smo divne sobe, sa tepisima hladne zelene boje; zidovi su bili
obloeni drvetom. Imali smo tu i jednu poprilinu biblioteku, koja se
sastojala uglavnom od klasinih dela zemaljske knjievnosti, ukorienih u
sintekou, i od nekoliko romana sa Baldura, nae rodne planete. Neko se,
dakle, potrudio da sazna ta volimo. Jedan od zidova spavae sobe bio je
od zatamnjenog stakla, pa smo mogli da vidimo panoramu grada, daleko
ispod nas. Bio je tu i kontrolni instrument pomou koga smo mogli jo
jae da zatamnimo staklo, ako smo eleli da spavamo.
Gorlej nam je savesno pokazao apartman. Drao se kao naduveni
hotelski momak. askom sam ga proitao, ali nisam naao neku odbojnost.
Bio je nervozan, ali ne mnogo. Osetio sam kod njega i iskrenu naklonost
prema nekom. Prema nama? Prema Valkarengiju?
Lia je sela na jedan od dva identina kreveta. Da li e nam neko doneti
prtljag? pitala je.
Gorlej je klimnuo glavom. Brinuemo se za vas kako valja ree on.
Ako vam ita treba, samo zatraite.
Ne bojte se, i hoemo, rekoh ja. Sruio sam se na drugi krevet, i
gestom pokazao Gorleju da sedne na stolicu. Koliko dugo ste ovde?
est godina, ree on sedajui zahvalno. Kad se razmestio po stolici,
onako dugaak, praktino ju je zatrpao. Ja sam jedan od veterana. Radio
sam dosad pod etiri administratora. Sad je Dino, pre njega je bio Stjuart, a
pre njega Gustafson. Sluio sam ak i pod Rokvudom, par meseci.
Lia je nauljila ui, prekrstila noge ispod sebe, nagla se napred. Rokvud i
nije due ostao, jel tako?
Tano, ree Gorlej. Nije mu se dopala planeta, pa je brzo preao na
niu dunost, da bude pomoni administrator negde drugde. Pravo da vam
kaem, laknulo mi je tad. On je bio jedan od onih nervoznih, koji uvek
neto nareuje samo da bi se videlo ko je gazda.
A Valkarengi? pitao sam.
Gorlej se osmehnu tako da je to vie liilo na zevanje. Dino? Dino je
okej. Najbolji je od svih. Dobar je i zna da je dobar. Ovde je tek dva meseca
ali je puno postigao, i stekao mnogo prijatelja. Postupa sa osobljem tako,
to uvaava svakoga kao linost, svakog zove po imenu, i sve u tom smislu.
Ljudi to vole.
itao sam, i proitao iskrenost. Znai, Gorlejeva naklonost bila je
usmerena ka Valkarengiju. Ono to je o njemu govorio, stvarno je i mislio.
Imao sam jo pitanja, ali nisam dobio priliku da ih postavim. Gorlej
iznenada ustade. Stvarno ne bi trebalo da se zadravam, rekao je. Vi
elite da se odmorite, zar ne? Doite na vrh kroz jedno dva sata, pa emo
da pretresemo stvari sa vama. Znate gde je cev?
 Klimnuli smo glavama; Gorlej ode. Okrenuh se Liani. ta ti misli?
Opruila se po krevetu. Posmatrala je plafon. Ne znam, ree. Nisam
itala. Pitam se zato su imali toliko administratora. I zar su nas zvali.
Mi smo Talenti, rekoh smeei se. Da, to se pie sa velikim slovom T.
Liana i ja smo proli testove, i uvedeni smo u registar psi Talenata, to smo
mogli dokazati i svojim dozvolama za rad.
Aha, rekla je, okrenula se na stranu i uzvratila mi osmeh. Ovog puta,
ni traga od vampirskog poluosmeha. Bio je to seksi osmeh moje devojice.
Valkarengi eli da se odmorimo, rekoh. To verovatno nije loa ideja.
Lia je skoila sa svog kreveta. Okej, rekla je, ali ovako odvojeni
kreveti ne dolaze u obzir.
Jedino da ih guramo dok se ne sastave.
Osmehnula se opet. Gurali smo ih dok se nisu sastavili.
A i spavali smo. Kad je doao red na spavanje.
Kad smo se probudili, na prtljag je bio pred vratima. Presvukli smo
se, nabacili obinu svakodnevnu odeu, raunajui na Valkarengijevu
dobro znanu nenaklonost pompi. Lift nas je kroz svoju cev odneo do vrha
kule.
Kancelarija planetarnog administratora izgledala je tako da se jedva
mogla nazvati kancelarijom. Nikakvog stola nije bilo, nita uobiajenog
dekora. Bogati plavi tepisi koji su nas gutali do lanaka ovde i est-sedam
stolica razbacanih bez reda, tamo jedan bar, nita vie. Plus mnogo
prostora i sunanog sjaja, a s one strane zatamnjenog stakla, planeta kina
prostrta pred nae noge. Ovde su sva etiri zida bila od stakla.
Valkarengi i Gorlej su nas ekali. Pie je posluivao Valkarengi lino.
Nisam prepoznao vrstu vina, ali bilo je rashlaeno, zainjeno aromatino, i
prilino jako. Otpijao sam zahvaen oseanjem da mi je to ba dobro dolo,
da mi je iz nekog razloga trebao podsticaj.
kinsko vino, ree Valkarengi sa osmehom, odgovarajui na
nepostavljeno pitanje. Imaju oni ime za njega, ali to jo uvek ne mogu da
izgovorim. Ali dajte mi vremena. Ovde sam tek dva meseca, a jezik je ba
teak.
Uite kinski? zapita Lia iznenaeno. Znao sam ta ju je iznenadilo.
kinski je za ljudska usta teak, dok, meutim ovdanji domorodci ue
zemaljski jezik neverovatnom lakoom. Veina ljudi sretno je prihvatala tu
situaciju, jednostavno prestajala da se bavi napornim radom na
savlaivanju vanzemaljskog jezika.
To mi daje uvid u njihov nain miljenja, ree Valkarengi; Bar bi, po
teoriji, trebalo da bude tako. Osmehnuo se.
Opet sam ga itao. Sad je bilo malo tee. Fiziki kontakt izotrava. Opet
sam dobio samo jednu jednostavnu emociju primaknutu povrini; ovog
puta, ponos. Sa primesom zadovoljstva. Pripisao sam to vinu. Ispod, nieg.
Kako god to pie izgovarali, rekoh, meni se dopada.
Ovi kini proizvode iroki asortiman pia i hrane, umea se
Gorlej. Mnogo toga smo ve odobrili za izvoz, a druge artikle sada
proveravamo. Oekujemo da e prodaja ii dobro.
Dobiete priliku da probate jo ovdanjih proizvoda, veeras ree
Valkarengi. Zakazao sam obilazak grada, uz par zaustavljanja u
kingradu. Ako se uzme u obzir veliina naeg naselja, noni ivot nam je
prilino razvijen. Ja u vam biti vodi.
Zvui dobro, rekoh ja. I Lia se nasmeila. Obilazak grada znaio je
izuzetnu panju. U prisustvu Talenata, Normalni se veinom oseaju
nelagodno, pa nas zato brzo dovedu do mesta gde emo raditi za njih, a
im smo posao zavrili, gledaju da nas se to pre ratosiljaju. Ni u kom
sluaju ne vole da nas ukljuuju u svoj drutveni ivot.
A sad na problem, ree Valkarengi, naginjui se napred i
sputajui au. itali ste o kultu Unije?
Neka kinska religija, ree Lia.
Jedina kinska religija, ispravio ju je Valkarengi. Svaki pojedini kin,
bez izuzetka, je vernik. Ova je planeta bez jeretika.
Proitali smo materijale o tome, koje ste nam poslali, ree Lia. I sve
ostale.
I kakvo je vae miljenje?
Slegao sam ramenima. Grozna stvar. Primitivizam. Ali nije gori od niza
drugih religija o kojima sam itao. Bilo je i na Staroj Zemlji religija koje su
ukljuivale prinoenje ljudskih rtava.
Valkarengi odmahnu glavom i pogleda Gorleja.
Ne, niste shvatili, poe Gorlej, sputajui svoju au na ilim.
Prouavam njihovu religiju ve est godina. Nije u istoriji bilo sline. Na
Staroj Zemlji neto nalik ovome? Ne, gospodine moj. Niti kod bilo koje
druge rase koju smo dosad otkrili.
 A to se tie njihove Unije, nastavi on, pogreno je porediti je sa
prinoenjem ljudskih rtava, prosto pogreno. Religije na Staroj Zemlji su
radi umirivanja svojih bogova ubijale po koju nevoljnu rtvu. Ubijali su
samo ponekog, da bi izmolili milost za milione ljudi. A taj poneko se, po
pravilu, svim silama opirao. kini to ne rade tako. Grika uzima svakoga. I
svako odlazi dobrovoljno. Kao leminzi kini mariraju do tih peina, da ih
tamo paraziti pojedu ive. Svaki kin se pridruuje u etrdesetoj, i odlazi
na Finalnu Uniju pre pedesete.
Bio sam zbunjen. U redu, rekoh. Rekao bih da mi je ta distinkcija
jasna. Ali, ta dalje? Gde vam je tu problem? Pretpostavljam da je Unija, za
kine, mnogo gadna stvar, ali to je njihova stvar. Njihova religija nije nita
gora nego ritualni kanibalizam Hrangana, zar ne?
Valkarengi je dovrio svoje pie, ustao i poao prema baru. Dok je sipao
sebi jo jednu au, rekao je, skoro uzgred: Koliko znam, hranganski
kanibalizam jo nije sebi privukao ni jednog oveka.
Lia se trgla. Ja sam se trgao. Uspravio sam se u stolici, zurio.
Valkarengi se sa aom u ruci vratio do svog sedita. Izvesni broj ljudi
preobratio se u tu veru i pridruio kultu Unije. Tuce njih ve imaju status
Pridruenih. Nijedan jo nije otiao na punu Uniju, ali to je sad samo
pitanje vremena. Seo je i pogledao Gorleja. I mi smo okrenuli poglede
tamo.
Visoki plavokosi pomonik nastavio je priu. Prvi se ovek preobratio
jo pre sedam godina. Skoro godinu dana pre nego to sam ja doao, a dve i
po godine poto je kia otkrivena i ovaj grad podignut. Tip se zvao Maglaj.
Psiho-psihijatar; blisko je saraivao sa kinima. Bio je jedini preobraenik,
i tako je ostalo, tokom dve godine. Pojavio se drugi, godine 08, pa sledee
jo njih. Od tada se broj preobraenja ubrzano poveava. Nalo se i jedno
veliko ime. Fil Gustafson.
Lia je trepnula. Planetarni administrator?
Ba on, ree Gorlej. Imali smo mnogo administratora. Kad Rokvud
vie nije mogao da izdri, doao je Gustafson. Bio je to krupan, robustan
stari drugar. Svi su ga voleli. Na prethodnom zadatku izgubio je enu i
decu, ali nije dao da se to na njemu primeuje. Bio je uvek srdaan i
zabavan. E, onda se zainteresovao za kinsku religiju, poeo da razgovara
sa njima. Priao je i sa Maglajem, i sa drugim preobraenima. ak je iao da
vidi grike. To ga je gadno potreslo i za neko vreme odbilo, ali se konano
oporavio, pa je nastavio svoje istraivanje. Radio sam sa njim, ali ni slutio
nisam na ta se spremao. Pre neto vie od godinu dana, preao je u
njihovu veru. Sad je Pridrueni. Niko nikad nije primljen tako brzo. ujem
da u kingradu priaju, da e on moda biti primljen u Finalnu Uniju,
ubaen sasvim preko reda. Vidite, Fil je ovde bio administrator due nego
iko drugi. Ljudi su ga voleli, i kad se preobratio, mnogo prijatelja je polo
za njim. Sad su preobraanja uestala kao nikad pre.
Neto ispod jednog procenta, zasad, ali to se poveava, ree
Valkarengi. ovek bi rekao da jedan odsto nije mnogo, ali setite se ta to
znai. Jedan procenat ljudi u ovom gradu izabrao je religiju koja zahteva da
se ode na samoubistvo vrlo neprijatne vrste.
Lia je gledala as njega, as Gorleja. Zato o tome nije bilo vesti?
Trebalo je da bude, ree Valkarengi. Ali Gustafsona je nasledio
Stjuart, ovek koji se grdno bojao ma kakvog skamdala. Nije zakonom
zabranjeno preobraati se u vanzemaljske religije, pa je Stjuart itavu stvar
definisao kao neproblem. Preobraenja je ukljuio u svoje rutinske
izvetaje, a niko od njemu pretpostavljenih nije se potrudio da povee
injenice i da sagleda u ta se ti ljudi preobraaju.
Dokrajio sam svoje pie i stavio au na tepih. Nastavite, rekao sam
Valkarengiju.
Ja definiem ovu situaciju kao problem, ree on. Uopte me ne
umiruje injenica da je broj umeanih ljudi mali. Ideja da e ljudska bia
dopustiti da ih pojedu grike, za mene je znak za uzbunu. Kad sam doao,
angaavao sam tim psihologa da na tome radi, ali oni jo uvek nisu nita
postigli. Bili su mi potrebni Talenti. Oekujem da vas dvoje utvrdite zato
se ljudi preobraaju. Tada u ja moi da ovladam situacijom.
Problem pred nama bio je neobian, no inilo se da imamo posla sa
potpuno potenim poslodavcima. Za svaku sigurnost, proitao sam
Valkarengija. Njegove su emocije ovog puta bile komplikovanije, ali ne
mnogo. Dominiralo je samopouzdanje, bio je siguran da e moi da
nadvlada ovaj problem. I iskrena zabrinutost; ali nije bilo straha. Nigde ni
najmanjeg traga podvali. Ispod te povrine, ni ovog puta nisam mogao da
uhvatim ba nita. Valkarengi je svoje unutranje nemire dobro skrivao,
ako ih je uopte i imao.
 Bacih pogled na Lianu. Sedela je u svojoj stolici nezgrapno, a prsti su joj
bili snano zgreni oko vinske ae. ita. Onda se opustila, pogledala me i
klimnula glavom.
U redu, rekoh. Mislim da emo ovo moi da obavimo.
Valkarengi se nasmeio. U to nisam nikad sumnjao, ree on. Jedino
pitanje je bilo da li ete pristati. E, dosta je bilo poslovnih razgovora, za
veeras. Obeao sam da veeras izaemo u ivot, a svoja obeanja uvek
nastojim da odrim. ekau vas dole u holu kroz pola sata.

Lia i ja smo se presvukli u neto formalniju odeu, kad smo se vratili u

svoju sobu. Ja sam se opredelio za tamnoplavu tuniku, bele akire i
prikladnu kariranu maramu. Nije to bio ba poslednji krik mode, ali nadao
sam se da je kia u pogledu mode nekoliko meseci u zakanjenju. Lia je
skliznula u svilasti beli triko proaran tankim plavim linijama, koji se
pripio uz njenu kou; te linije su se pokretale i prelivale po njoj, reagujui
na njenu telesnu toplotu, i davale senzualne are. Bile su to neke vrlo
bezobrazne linije, rekao bih, jer su sa jedinstvenom upornou naglaavale
razna uzbudljiva mesta na njenoj tananoj figuri. Svoju odeu za veeras Lia
je kompletirala plavim kinim ogrtaem.
Valkarengi mi je udan, ree ona prikopavajui ogrta.
Da? Borio sam se sa prikopavajuim preklopom na svojoj tunici, koji
je odbijao da se preklopi i prikopa. Neto si uhvatila kad si ga itala?
Nisam, ree ona. Zavrila je sa prikopavanjem ogrtaa, pa je
zadovoljno osmatrala svoj izgled u ogledalu. Onda se hitro okrenula meni,
pri emu je ogrta zaleprao iza nje. U tome i jeste stvar. On je mislio
tano ono to je i govorio. Ah, bilo je razlike u formulacijama, naravno, ali
ne vanih. Njegov se um bavio onim o emu smo diskutovali. Iza toga, zid.
Nasmeila se. Nisam ulovila nijednu njegovu duboku mranu tajnu.
Konano sam svladao taj preklop. Cccc, rekoh. E pa ima e veeras
novu priliku.
Uzvratila mi je grimasom. Vraga. Ne itam ljude van radnog vremena.
To nije fer, a i vrlo je naporno. Kamo sree da ja mogu da hvatam misli tako
lako kao ti oseanja.
Cena Talenta, rekoh. Ti ga ima vie i zato plaa vie. Preturao sam
po naem prtljagu traei jedan kini ogrta i za mene, ali nisam naao
nita to bi se dobro slagalo, pa sam odustao i odluio da idem bez ogrtaa.
Uostalom ogrtai su ve izali iz mode. Ni ja nisam mnogo otkrio o
Valkarengiju. Nita vie nego to se na njegovom licu moglo videti. Taj
ovek izgleda ima vrlo disciplinovan um. Ali oprostiu mu, zato to je
servirao onako dobro vino.
Lia je klimunula glavom. Tano! Mogu rei da mi je prijalo. Oslobodilo
me je glavobolje sa kojom sam se probudila.
To je zbog visine, rekoh, nagaajui. Izaosomo.
U holu nije bilo ni ive due. Ipak, na Valkarengija nismo dugo ekali.
Ovog puta je sam vozio, i to sopstvena aerokola, crna, olupana, evidentno
ne ba najnovija. Gorlej oigledno nije voleo drutvo, pa nije doao, ali je
zato Valkarengi poveo sa sobom jednu enu, prelepu viziju po imenu Lori
Blekbern. Imala je bujnu crvenomrku kosu. Bila je mlaa od Valkarengija;
zakljuio sam, na osnovu njenog izgleda, da nema vie od dvadeset pet.
Poleteli smo u asu kada je sunce zalazilo. itav daleki horizont bio je
velianstvena tapiserija crvene i oran boje. Prohladni povetarac duvao je
iz ravnica. Valkarengi je iskljuio aparate za rashlaivanje i otvorio
prozore kola, pa smo mogli da posmatramo, dok je vozio, kako se grad
zatamnjuje, tone u sumrak.
Veera je bila u luksuznom restoranu iznutra ureenom u
baldurijanskom stilu to je trebalo, pretpostavio sam, da nam pomogne
da se oseamo prijatno. Hrana je, meutim, bila izrazito kosmo politska.
Zaini, trave i stil kuvanja bili su baldurijanski. Meso i povre bili su
domai, kinski. Bila je to interesantna kombinacija Valkarengi je naruio
za sve etvoro, sve u svemu dvanaestak razliitih jela; probali smo od
svega pomalo. Meni se najvie dopala majuna kinska ptica kuvana u
kiselo-otrom sosu. Niste se od nje mogli mnogo najesti mesa, ali to malo
to je bilo, bilo je izvanredno ukusno. Uz veeru smo slistili i tri flae vina:
jo onog kinskog koje smo poslepodne probali, jednu flau rashlaenog
Veltaara sa Baldura, i jednu pravog burgundca sa Stare Zemlje.
Brzo smo se zagrejali za razgovor; Valkarengi je bio roeni pripoveda,
a i podjednako dobar slualac. Pre ili kasnije, dabome, konverzacija se
morala usmeriti na kiu i kine. Lori je navela razgovor na njih. Ona je na
planeti kii provela oko est meseci, pripremajui rad iz vanzemaljske
antropologije. Pokuala je da ustanovi zato je kinska civilizacija ostala
tako rei zamrznuta, zato nije napredovala ni koraka tokom tolikih
milenijuma.
 Oni su stariji od nas, znate, rekla nam je. Imali su gradove pre nego
to je ovek nauio da se slui alatima. Trebalo je da kini putuju
svemirom i naiu na primitivne ljude, a ne obrnuto.
Zar o tome ve ne postoje neke teorije? rekoh.
Postoje, ali nijedna nije opteprihvaena, ree ona. Naprimer, Kalen
istie nedostatak tekih metala. To jeste znaajan faktor no da li je to ceo
odgovor? Fon Hamrin zastupa tezu da se kini nisu suoili sa dovoljno
otrim izazovima. Nije bilo velikih mesodera na ovoj planeti, niti bilo ega
drugog to bi u kinsku rasu usadilo agresivne sklonosti. Ali Fon Hamrina
su estoko kritikovali. kia nije ba toliko idilina, inae kini ne bi ni dovde
stigli. Sem toga, ta je grika, ako ne mesoder? On ih prodire, zar ne?
A ta vi mislite? upita Lia.
Moralo je da bude neto oko te religije, ali nisam jo sasvim razjasnila
stvar. Dino mi je pomogao ve u mnogim razgovorima, kini su otvoreni
kao malo ko, pa ipak istraivanje nije lako. Iznenada se zaustavila i
prodorno pogledala Liu. Bar za mene. Pretpostavljam da e vama biti
lake.
To smo ve uli. Normalno esto zamiljaju da mi Talenti imamo
nepotenu prednost, a i ne zameram im, jer stvarno imamo. Lori meutim,
nije govorila sa nekim ogorenjem. Svoju misao je iskazala enjivim,
spekulativnim tonom, a ne razjedajuom verbalnom kiselinom.
Valkarengi se nagao napred i zagrlio Blekbernovu jednom rukom.
Hej, ree on. Neemo o poslu. Rob i Lia ne treba da brinu o kinima do
sutra.
Lori ga je pogledala i nasmeila se neodluno. Okej, ree ona vedro.
Ponekad se zanesem. Pardon.
Nema problema, rekoh ja. To je zanimljiva tema. Za koji dan i nas e
verovatno odueviti.
Lia je klimnula glavom u znak saglaavanja, i dodala da emo Lori javiti
broj, ako otkrijemo neto to podrava njenu teoriju. Ja sam te rei jedva
uo. Znam da nije utivo itati Normalne kad s njima izaete u drutveni
ivot, ali ponekad ne mogu da odolim. Valkarengijeva ruka jo je bila oko
nje; ak ju je blago privlaio k sebi. To je pobudilo moju radoznalost.
itao sam brzo, ispunjen oseanjem krivice. Valkarengi je bio visok,
rekao bih pomalo pripit, pun pouzdanja i zatitnikog oseanja: gospodar
situacije. Lori, pravi haos: nesigurnost, suzbijena ljutnja, nejasni
nagovetaj straha koji je brzo bledeo. Uz to, ljubav, konfuzna ali vrlo jaka.
Teko da je to moglo biti usmereno na mene, ili Liu. Lori je volela
Valkarengija.
Posegao sam rukom pod sto, traei Liinu ruku, ali sam naao samo
njeno koleno. Stisnuh blago. Lia me je pogledala i nasmeila se. Nije itala;
odlino. Iz nekog razloga, meni nejasnog, smetalo mi je to to Lori voli
Valkarengija, a nisam eleo da Lia primeti tu moju uzenimirenost.
Ostatak vina nije jo dugo odolevao naim udruenim snagama. onda je
Valkarengi platio itav raun, i ustao. Napred! ree on energino. No
jo je mlada, posete initi valja.
Poosmo u te posete. Nije nas odveo na holofilm, ili neto tako
dosadno, iako je u gradu bilo dosta bioskopa gde smo mogli navratiti. Na
njegovoj listi, sledee mesto bio je kazino. Kockanje je na ovoj planeti bilo
legalno, naravno, a da kojim sluajem nije, on bi ga ozakonio. Nakupovao je
ipove. Ja sam jedan deo tih njegovih ipova prokockao, slino je prola i
Lori. Lii nije bilo dozvoljeno da igra: njen je talenat bio suvie jak.
Valkarengi je dobio, i to mnogo; bio je izvanredan igra midspina, i
prilino dobar u tradicionalnim vrstama kockanja.
Onda, u bar. Jo smo pili, i gledali ovdanje zabavljae, koji su bolji nego
to sam oekivao.
Kad smo izali, bilo je mrano kao u rogu. Pretpostavio sam da se naa
ekspedicija blii kraju. Valkarengi nas je, meutim, iznenadio. Kad smo se
vratili u kola, zavukao je ruku pod instrument tablu. izvukao kutijicu
pilula za trenjenje, i podelio svakom po jednu.
Hej, rekoh ja. Vi vozite. ta e meni ovo? Nekako u moi gore.
Vodim vas na autentini kinski kulturni dogaaj, Rob, ree Ne elim
da tamo pravite nepristojne primedbe ili da se ispovraate po
domorocima. Uzmite svoju pilulu.
Uzeo sam svoju pilulu, i zujanje u mojoj glavi poe da slabi. Valkarengi je
ve vozio. Zavalio sam se u sedite i jednom rukom zagrlio Liu, a ona mi
je stavila glavu na rame. Kuda emo? zapitah.
U kingrad, ree on, ne osvrui se, u njihovu Veliku dvoranu. Tamo
veeras odravaju sastanak. Mislim da e vas to zanimati.
Govorie kinski, naravno, ree Lori, ali Dino moe da vam prevodi. I
ja znam neto malo njihovih rei, pa u dodavati ono to on propusti.
 Lia je izgledala uzbuena. itali smo, naravno, o tim sastancima, nismo
ni slutili da emo ve prvog dana svog boravka na kii imati prilike da
takvom skupu prisustvujemo. Ti sastanci bili su svojevrstan verski ritual:
tu su se masovno ispovedali svi hodoasnici kojima je predstojalo da
uskoro budu primljeni u redove Pridruenih Hodoasnici su u ovaj grad na
bregovima dolazili svakog dana, ali su sastanci drani samo tri ili etiri
puta godinje, kad bi se nakupilo dovoljno onih-koji-e-uskoro-biti-
Pridrueni.
Aerokola su skoro neujno odmicala kroz blistavo osvetljeno ljudsko
naselje, prolazei pored ogromnih fontana koje su plesale desetinama boja,
i pored lepih ukrasnih lukova koji su se prelivali kao tena vatra. Videli
smo jo po koja aerokola. Ponekad smo nadletali peake koji su se etali
irokim gradskim avenijama. Ipak; svi su graani bili veinom u kuama; iz
mnogih domova koje smo nadletali prelivali su se svetlost i muzika.
A onda se, odjednom, karakter grada poeo da menja. Dotad ravno tle
postalo je zatalasano, bregovi su bili pred nama, i evo ih. ve za nama;
svetlosti su nestale. Pod nama vie nisu bile avenije, nego neosvetljene
ulice od mrtvog kamena i zemljane praine, a poluloptaste kupole od
metala i stakla, koje smo mi ljudi podizali imitirajui domorodaku
arhitekturu, ustupile su mesto svojoj starijoj ciglenoj brai. Grad kina bio
je tii nego njegov ljudski sused. Zgrade su bile, veinom, mrano utljive.
A onda se pred nama pojavila pogurena kupola vea od drugih, tako
velika da se mogla maltene ravnati sa okolnim breuljcima. Imala je velika
luno nadsvoena vrata i mnotvo prozora nalik na uzane proreze.
Svetlost je dopirala iz ove kupole, i buka, i bila je puna kina.
Odjednom sam shvatio da sam tek sad po prvi put ugledao kine, iako
sam na planeti kii proveo ve skoro ceo dan. Nisam ih ni sad, iz aerokola,
u mraku, naroito dobro video, ali sam ih ipak video. Bili su manji od ljudi
najvii je imao oko 150 santimetara sa velikim oima i dugim
rukama. Samo toliko sam mogao da razaznam iz visine.
Valkarengi je aterirao u blizini Velike dvorane. Iskrcali smo se. kini su
jo pristizali iz raznih pravaca i ulazili, ali glavnina je ve bila unutra.
Pridruili smo se onima koji su ulazili, i niko nije obratio posebnu panju
na nas, sem jednog kina koji je tankim, cijukavim glasom pozdravio
Valkarengija, nazvavi ga Dino. I ovde je Valkarengi imao prijatelje.
Unutranjost se sastojala od samo jedne ogromne prostorije, sa
velikom, grubo napravljenom platformom u centru; oko platforme se
tiskala ogromna gomila kina. Jedinu svetlost davale su buktinje
pozabadane u udubljenja du zidova i privrene na visoke motke uokolo
platforme. Neko je govorio. U tog govornika bile su uperene sve te velike
izbuljene oi. Nas etvoro smo bili jedina ljudska bia u dvorani.
Govornik, osvetljen jakim sjajem buktinja, bejae jedan debeli,
sredoveni kin, koji je polako, skoro hipnotiki mahao rukama dok je
govorio. Taj govor je bio serija zviduka, hripanja i gunanja, i zato se
nisam mnogo trudio da sluam. Nisam mogao ni da ga ujem, jer je
rastojanje bilo daleko preveliko za tako neto. Jedino to sam mogao bilo je
da prouavam njegov izgled, i izgled onih kina koji su mi bili blii. Nisam
video na njima nijednu vlas kose, nijednu dlaku. Koa im je bila oran boje,
izgledala je mekana, i bila je zguvana u hiljade sitnih bora. Nosili su vrlo
prostu odeu od grube arene tkanine. Bilo mi je vrlo teko da razlikujem
muko od enskog.
Valkarengi se nagnuo ka meni i proaputao, pazei da to bude stvarno
tiho. Ovaj je poljoprivrednik. Pria gomili ta je postigao, i koliko se u
ivotu namuio.
Osvrnuo sam se. Valkarengijev apat bio je jedini zvuk ovde. Svi ostali
su utali kao zaliveni, oiju prikovanih za platformu, jedva diui. Kae da
ima etiri brata, ree mi Valkarengi. Dvojica su ve otili u Finalnu
Uniju, trei je Pridruen. A etvrti brat je mlai, i sad je vlasnik farme.
Valkarengi se namrtio. Govornik vie nikad nee videti svoju farmu,
ree Valkarengi neto glasnije, ali je zbog toga srean.
Loe rodilo? ree Lia, smeei se bez imalo potovanja. I ona je
sluala Valkarengijev apat. Pogledao sam je strogo.
kin je govorio dalje, a na prevodilac se zapetljavao trudei se da ga
sledi. Sad pria o svojim zloinima, o svim svojim delima kojih se stidi, o
svojim najcrnjim i najskrivenijim tajnama. Bio je otra jezika, ponekad,
ispoljavao je i tatinu, jednom je ak udario svog mlaeg brata. Sad govori
o svojoj eni i o drugim enama u svom ivotu. Mnogo puta ju je prevario,
imao polne odnose sa drugim enama. Kao deak, sparivao se sa
ivotinjama, jer se bojao ena. Poslednjih nekoliko godina bio je
impotentan, pa je njegovu enu zadovoljavao njegov brat.
Bilo je toga jo mnogo, nastavljalo se i nastavljalo: neverovatni detalji,
koji su iznenaivali i plaili. Nita intimno nije prikrivao, ni jednu tajnu
ostavio. Stajao sam i sluao Valkarengijev apat, u poetku okiran; najzad
mi je dosadila sva ta prljavtina. Poeo sam da se vrpoljim. Zapitao sam se
za tren da li i o jednom ljudskom biu znam toliko, koliko o ovom velikom
debelom kinu. Onda sam se zapitao da li Liana, sa svojim talentom, moe i
upola toliko da sazna o nekome. inilo se maltene da govornik eli da
prinudi sve nas da proivimo njegov ivot, ovde i sad.
Njegov govor je trajao, inilo nam se, satima, ali je konano poeo da
se primie kraju. Sad govori o Uniji, apnu Valkarengi. Postae
Pridrueni, to ga raduje, za tim je eznuo toliko dugo. Njegovim patnjama
je blizu kraj, njegovoj izdvojenosti takoe, uskoro e hodati ulicama svetog
grada i zvonima oglasiti svoju radost. A onda, kroz nekoliko godina,
Finalna Unija. Bie sa svojom braom, u ivotu posle smrti.
Ne, Dino, Taj apat doao je od Lori. Nemoj da zavija njegove rei u
ljudske fraze. Rekao je: postau moja braa. Ta fraza takoe znai da e
oni postati on.
Valkarengi se nasmeio. U redu, Lori, ako ti tako kae...
Odjednom debelog seljaka vie nije bilo na platformi. Gomila je
amorila. Neko drugi se popeo na platformu, neko mnogo sitnijeg stasa,
silno zboran, bez jednog oka umesto kojeg je zjapila velika rupa. Poeo je
da govori, u poetku sa zastajkivanjem, posle vetije.
Ovaj je ciglar, radio je na mnogim kupolama, u svetom gradu ivi. Oko
je izgubio pre mnogo godina, kad je pao sa jedne kupole i naleteo na mesto
gde je bio jedan otar tap. Bolelo je strano, ali on se u roku od godinu
dana vratio na posao, nije molio da bude primljen u Uniju prevremeno, on
je vrlo hrabar i time se ponosi. Oenjen je, ali dece nije bilo, to ga alosti,
nije mu lako da govori sa svojom enom, i kad su zajedno svako se dri
postrani od drugog, ona nou plae, on je i zbog toga alostan, ali on njoj
nikad nije uinio nita naao i...
Opet je trajalo satima. Moj se nemir opet probudio, ali sam ga suzbio
ovo je bilo suvie vano. Zato sam dopustio da me Valkarengijeva naracija
sasvim obuzme. Uskoro sam priu jednookog kina sluao isto tako pomno
kao ti vanzemaljci oko mene. U kupoli je bilo vrue, zaguljivo, vazduha
skoro nije ni bilo; na mojoj tunici ve su se pokazali prljavtina i znoj, ak i
znoj stvorenja koja su se tiskala oko mene. Ali to sam jedva primeivao.
Drugi govornik je zavrio kao i prvi, dugom apologijom radostima
Pridruenja i Finalne Unije. Pred kraj govora, Valkarengijev prevod mi je
bio skoro nepotreban: u glasu ovog kina uo sam koliko je srean, video
sam to u njegovoj ustreptaloj figuri. Moda sam, nesvesno, itao. Ali znam
da sa tolikog rastojanja ne mogu da itam sem ako subjekt ne doivljava
izuzetno jake emocije.
Na platformu se popeo trei govornik, i poeo glasnije nego drugi.
Valkarengi je drao korak. Ovog puta, ena, ree on. Rodila je svome
oveku osmoro dece, ima etiri sestre i tri brata, bavila se celog ivota
poljoprivredom, i...
Iznenada govor kao da je doao do nekog vrhunca; jedan dugi niz rei
zavrio se sa nekoliko uzastopnih otrih i visokih zviduka. Onda je ta ena
zautala. Sluaoci, svi odjednom, uzvratie sopstvenim zviducima. Taj se
zvuk kao avetinjska muzika razlegao Velikom dvoranom; kini oko nas svi
poee da se ljuljaju tamo-amo i da zvide. ena na platformi drala se
pogureno, slomljeno.
Valkarengi je zaustio da prevodi, ali se spetljao. Lori se umeala pre
nego to je on uspeo da nastavi. Ona im je upravo objasnila svoju veliku
tragediju, proaputa Lori. Oni zvide da pokau svoj jad, svoje jedinstvo
sa njenim bolom.
Da, svoje saoseanje, ree Valkarengi, ponovo preuzimajui
prevoenje. Kad je bila mlaa, njen brat se razboleo, i inilo se da e
umreti. Roditelji su joj rekli da ga ona odvede do svetih bregova, jer oni
nisu mogli da ostave mlau decu bez nadzora. Ali ona je vozila nepaljivo i
polomila toak na kolima, pa je njen brat umro na ravnicama. Nestao je,
nije se domogao Unije. Ona za to okrivljuje sebe.
kininja je opet progovorila. Lori nam je to prevodila, tihim apatom,
naginjui se ka nama. Njen je brat umro, ona to ponavlja. Ona mu je
nanela najvee zlo, spreila ga je da ue u Uniju, on je sad otcepljen, sam,
ostao je bez ... bez...
ivota posle smrti, ree Valkarengni. Bez ivota posle smrti.
Nisam sigurna da je ba tako, ree Lori, Taj koncept... to je ...
Valkarengi joj je mahnuo da uti. Sluajte, ree. Nastavio je da
prevodi.
Sluali smo priu te kinkinje, preprianu Valkarengijevim sve
promuklijim apatom. Govorila je due od svih, i ispriala najgore stvari.
Kad je zavrila, popeo se sledei govornik. Ali Valkarengi mi je stavio ruku
na rame i pokazao prema izlazu.
Hladni noni vazduh me je polio kao ledena voda. Tek sad sam shvatio
da sam potpuno mokar od znoja. Valkarengi se brzim korakom uputio ka
kolima. Iza nas su ostali kini koji su, ne pokazujui znake umora, sluali
novi govor.
Skupovi traju danima, ponekad nedeljama, ree Lori, dok smo ulazili
u kola. kini sluaju, manje-vie, u smenama. Silno se trude da uhvate
svaku re, ali ih pre ili kasnije savlada umor, povuku se radi kraeg
odmora, pa dolaze ponovo. Velika je ast sluati ceo jedan skup bez
spavanja.
Valkarengi naglo potera u visinu. Ja u to pokuati jednog dana, ree
on. Nikad nisam ostao due od nekoliko asova, ali pretpostavijam da u
uz pomo pilula uspeti da izdrim. Poveaemo razumevanje izmeu ljudi i
kina ako se potpunije ukljuimo u njihove rituale.
Jelte? rekoh. Moda je i Gustafson tako mislio.
Valkarengi se blago nasmejao. Da, samo ja nemam nameru da
uestvujem toliko blisko.
Povratak je bio ispunjen umornim utanjem. Nisam imao nikakvu
predstavu o vremenu, ali je moje telo insistiralo da zora nije daleko. Lia se
skupila pod mojom rukom. Izgledala je iscrpljena, prazna, napola zaspala. I
ja sam se tako oseao.
Ostavili smo aerokola pred kulom, poli liftom gore. Vie nita nisam
mislio. San se spustio brzo, vrlo brzo.
Sanjao sam te noi. Neki dobar san, rekao bih, ali je sa nailaskom
svetlasti izbledeo, tako da sam ostao prazan, sa oseanjem prevarenosti.
Leao sam tada budan, grlei Liu jednom rukom, gledajui u plafon,
pouavajui da se setim ta sam sanjao. Uzalud.
Misli mi skrenue na jueranji skup, koji sam poeo ponovo da
odmotavam u glavi. Konano sam se oslobodio toga, i ustao. Staklo smo bili
zatamnili, pa je u sobi jo uvek bio mrkli mrak. Svejedno, kontrolnu plou
zaista nije bilo teko nai. Pustio sam da u sobu ue deo svetlosti poznog
jutra: samo malo.
Lia je pospano promumlala neto nalik na protest, okrenula se na
stranu, ali nije ni pokuala da ustane. Ostavio sam je u spavaoj sobi i
preao u nau biblioteku, traei nekakvu knjigu o kinima, neto sa vie
detalja nego to ih je bilo u materijalima koje smo ranije dobili. Meutim,
nisam imao sree: ova je biblioteka bila namenjena rekreaciji, a ne
istraivanju.
 Naao sam videotelefon i otkucao broj Valkarengijeve kancelarije. Javio
se Gorlej. Zdravo, ree on. Dino mi je rekao da ete zvati. On sad nije tu.
Otiao je da nadgleda sklapanje jednog trgovinskog ugovora. ta elite?
Knjige, rekoh, glasom jo prilino pospanim. Neto o kinima.
Tu vam ne mogu pomoi, ree Gorlej, Nema takvih knjiga. Postoje
studije, monografije, mnogo raznih tekstova, ali nijedna kompletna knjiga.
Ja nameravam da napiem jednu, ali jo nisam poeo. Dino je mislio da
vam ja mogu posluiti kao izvor podataka.
Aha.
Imate neko pitanje?
Pokuavao sam da smislim neko pitanje, ali nita mi nije palo na pamet.
Pa, ne ba, rekoh, sleui ramenima. Samo sam eleo optu pozadinu,
moda neto vie o skupovima.
O tome mogu kasnije da vam priam, ree Gorlej. Dino je mislio da
ete danas eleti da preete na posao. Moemo da vam dovodimo ljude u
kulu, ako tako elite, ili moete da izlazite i sreete se sa njima.
Izlaziemo, rekoh brzo. Ako oveka dovedete radi razgovora, sve ste
pokvarili. Ljudi se zabrinu, i to pokrije sve emocije koje bih ja mogao da
proitam. Uz to, misle o drugim stvarima, to i Liani kvari posao.
E, fino, ree Gorlej. Dino vam je stavio aerokola na raspolaganje.
Dole u holu dae vam kljueve za njih, i jo neke kljueve. tako da ete
moi da dolazite pravo ovamo u kancelariju, bez ikakvog zadravanja sa
sekretaricama i tim stvarima.
Hvala, rekoh ja. uemo se kasnije. Ugasio sam videotelefon i vratio
se u spavau sobu.
Lia je sedela u krevetu, pokrivaima ogrnuta do struka. Seo sam kraj nje
i poljubio je. Nasmeila se, ali nije uzvratila. Hej. rekoh. ta nije u
redu?
Boli me glava, ree ona. Mislila sam da pilule protiv pijanstva ujedno
eliminiu i mamurluk.
U teoriji, da. Moja pilula je to sasvim lepo postigla. Otiao sam do
ormana, da naem neto to bih mogao obui. Trebalo bi da ovde negde
imamo i pilule protiv glavobolje. Siguran sam da Dino ne bi zaboravio
neto tako oigledno.
Hmf. Da. Baci mi neto da obuem.
 Dohvatio sam jedan od njenih trikoa i dobacio joj ga preko sobe. Dok
sam se oblaio, Lia je ustala i skliznula u njega, pa otila u kupatilo.
Bolje, rekla je vrativi se. Bio si u pravu, nije zaboravio lekove.
Tip je temeljit.
Nasmeila se. Izgleda da jeste. Ali slabije zna kinski nego Lori. itala
sam je. Dino je par puta pogreio u prevoenju, noas.
To sam i ja bio naslutio. No to nije znailo sramotu za Valkarengija: sami
su nam rekli da je on uio kinski etiri meseca manje.
Klimnuo sam glavom. Jesi l jo neto proitala?
Ne. Pokuala sam da itam one govornike, ali bili su predaleko. Prila
mi je i uzela me za ruku. Kuda emo danas?
U kingrad. Aj da pokuamo da naemo neke od tih Pridruenih.
Nijednog nisam video na skupu.
Ne. To su skupovi samo za one-koji-e-uskoro-biti-Pridrueni.
Tako kau. Idemo.
Poli smo. Zadrali smo se na etvrtom spratu radi kasnog doruka u
kafeteriji ove kule. Slubenik u holu pokazao nam je koja su aerokola za
nas: jedan sportski zeleni etvorosed, kakav se vrlo esto viao, pa prema
tome vrlo neupadljiv.
Nisam vozio duboko u kingrad, jer sam smatrao da emo stei bolji
uvid ako malo peaimo kroz ulice. Zato sam aterirao odmah iza prvog
niza bregova. Odatle smo ili peke.
Dok je ljudski grad bio, bar prividno, skoro prazan, kinski grad je vrveo
od ivota. Ulice od mrvljenog kamena bile su prepune vanzemaljaca, koji
su hitali tamo i amo, nosili na leima tovare cigala i korpe sa voem i
odeom. Na sve strane deca, deca, veinom gola: trala su u krug oko nas,
kao kakve debeljune loptice oran energije, uz zvidanje, mumlanje i
cerenje, i povremeno su nas vukla za odeu. Klinici su se razlikovali od
odraslih. Pre svega, imali su na glavi nekoliko manjih povrina sa po malo
crvenkaste kose. Koa im je bile glatka, bez bora. Jedino su ta deca
obraala panju na nas. Odrasli kini su ili za svojim poslovima, i samo
nam ponekad upuivali prijateljski osmeh. Na ulicama kingrada, ljudska
bia oigledno nisu bila tako redak prizor.
kini su uglavnom peaili, ali su imali i dosta zaprenih kola, malih,
drvenih. kinima je za vuu sluila ivotinja nalik na velikog zelenog psa
koji samo to se ne ispovraa. U svaka kola bile su upregnute po dve takve
ivotinje, naporedno. Dok su vukle, ove ivotinje su konstantno skiale, pa
su ih ljudi, naravno, nazvali skiavcima. Nisu samo skiale, nego su
konstantno i vrile nudu. To je, zajedno sa mirisom hrane koju su
prodavali iz korpi, i mirisom kina samih, davalo ovom gradu jedan vrlo
odreen i jak miris.
Bilo je i buno, galama nije prestajala. Deca zvide, kini glasno priaju
svojim mumlanjem, cianjem i cijukanjem, skiavci skie, a kola tandru po
kamenu. Lia i ja smo utke ili kroz sve to, sa rukom u ruci. Gledali smo,
sluali, oseali mirise ... i itali.
Otvorio sam se sasvim, kad sam uao u kingrad, putajui da emocije
sa svake strane slobodno teku kroz mene. Hodao sam tako, nefokusiran ali
prijemiv. Bio sam centar jednog mehura emocija: oseanja su se
pojaavala kad su kini prolazili, slabila sa njihovim udaljavanjem, vrtela
se ukrug kad su nas deca optravala. Plovio sam kroz more utisaka, veoma
iznenaen.
Iznenaen, zato to je sve oko mene izgledalo tako poznato. I ranije sam
itao vanzemaljce. Ponekad je to bilo teko, ponekad lako, ali uvek je bilo
neprijatno. Hrangani imaju zlovoljan um, koji se sav raspada od mrnje i
ogorenja: kad ih itam, i kad se povuem, oseam se zaprljanim. Kod
Findia emocije su tako blede, da skoro i nemam ta da proitam. Damui su
... drukiji. Kod njih oitavam snane emocije, ali onda ne znam kojim bih
nazivima te emocije oznaio.
Ali ovi kini pa bilo je to kao da etam ulicama mog rodnog Baldura.
Tanije, kao u nekoj od onih izgubljenih kolonija; na izvesnim planetama
ljudsko naselje se vratilo u varvarstvo i zaboravilo svoje poreklo. Tamo
divljaju praiskonske ljudske emocije, veoma snane, ali jednostavnije,
prostije nego na Staroj Zemlji ili Balduru. Eto takvi su kini bili: moda
primitivni, ali sasvim shvatljivi. itao sam radost i tugu, zavist, gnev,
neozbiljnost, gorinu, enju, bol, istu onu vrtoglavu meavinu koja me
svuda obuhvata, ako se samo otvorim.
Lia je takoe itala. Oseao sam napetost njene ruke u svojoj. Posle
nekog vremena, njena ruka se opustila. Okrenuo sam joj se, i ona vide
pitanje u mojim oima.
Ovo su ljudi, ree ona. Oni su kao mi.
Klimnuo sam glavom. Moda je to paralelna evolucija. kiu moemo
shvatiti kao malo stariju Zemlju, sa pokojom razlikom. Svejedno, u pravu
si. Ovi su ljudskiji nego ijedna druga rasa koju smo dosad otkrili u
svemiru. Razmislio sam o sopstvenim reima. Da li to daje odgovor na
Dinovo pitanje? Ako su kini kao mi, onda logino sledi da e i njihova
religija biti ljudima privlanija nego neka istinski nezemaljska.
Ne, Rob, ree Lia. Ne slaem se. Upravo je obrnuto. Ako su kao mi,
onda nije logino da tako rado idu u smrt. Shvata?
Bila je u pravu, naravno. U emocijama koje sam itao nije bilo nieg
samoubilakog, nieg nestabilnog, nieg stvarno abnormalnog. A ipak,
svaki kin bez izuzetka odlazio je na kraju u Finalnu Uniju.
Treba da se fokusiramo na nekog, rekoh. Ova meavina misli nee
nas odvesti nikuda. Osvrnuo sam se sa namerom da potraim pogodnu
individuu, ali sam u tom trenutku zauo poetak zvonjave.
Zvona su se ula negde u daljini, sa leve strane; gradska vreva ih je
skoro nadjaavala. Povukao sam Liu za ruku, pa smo potrali niz ulicu da
ih naemo. Iskoristili smo prvi otvor u urednom redu kupola da se
provuemo levo.
Sad su zvona bila ispred nas, ali jo uvek daleko, pa smo trei
prepreili kroz povrinu koja je valjda bila neije dvorite, popeli se preko
jedne ive ograde od bunja i slatkih gljiva. Proosmo drugo dvorite, pa
pored jame sa balegom, kroz novi red kupola, najzad na ulicu. Tu naosmo
one koji su klepetali zvonima.
Bilo ih je etvoro. Svi su bili Pridrueni, imali su na sebi duge haljine od
blistavocrvene tkanine, koje su se za njima vukle po praini, a u svakoj ruci
po jedno veliko bronzano zvono. Zvonili su bez prestanka, izmahivali
svojim dugim rukama napred-nazad, a otri bronzani zvuci ispunjavali su
ulicu. Sva su etvorica bili u poodmaklim godinama bar za kinske
pojmove i stoga, bez ijedne dlake na koi prekrivenoj milionima bora.
Njihovi su osmesi bili iroki, a mlai kini koji su prolazili mimo njih
uzvraali su im osmesima.
Na lobanji sve etvorice jahali su grike.
Bio sam pripravan da pred tim prizorom osetim gaenje. Ali, gaenja
nije bilo. Prizor je bio donekle onespokojavajui, ali samo zato to sam
znao ta znai. Ti paraziti su imali izgled blistavogrimiznih grudvi,
nejednake veliine. Najmanji parazit nalazio se na zadnjoj istrani lobanje
jednog Pridruenog, i nije bio vie do pulsirajua crvena bradavica. Najvei
parazit je bio itav plat viseeg, pokretnog crvenila, koje. je drugome
kinu pokrivao itavu glavu i plea, dajui mu izgled kaluera
zakukuljenog u neto ivo i crveno. Znao sam da grika ivi tako to sve
potrebne hranljive materije crpe direktno iz krvotoka rtve.
I ujedno svoju rtvu polako, sasvim polako prodire.
Lia i ja smo se zaustavili desetak koraka od njih. Gledali smo ih kako
zvone. Njen izraz lica bio je svean, kao i, ini mi se moj. Svi drugi prisutni
samo su se smeili. Zvona su pevala pesme radosti. vrsto sam stegao
Lianinu ruku. itaj, apnuo sam.
itali smo.
Ja, ja sam prvo oitao zvona. Ne zvuk zvona, ne, ne to, nego oseanje
zvona, emociju zvona, onu blistavu zveeu radost, onu tras-bum-zvon
glasnou, pesmu Pridruenih, zajednitvo, deljenje svega. itao sam ono
to su Pridrueni oseali dok su zvonili, njihovu sreu, radosno iekivanje,
njihovu ekstazu to mogu zvonjavom da javljaju svima o svom
zadovoljstvu. I itao sam ljubav, koja je iz njih izvirala u velikim toplim
talasima, strasnu posesivnu ljubav mukarca i ene koji su zajedno, a ne
onu slabu razvodnjenu naklonost oveka koji voli svoju brau ljude. Ovo
je bilo stvarno, bilo je strastveno, skoro je plamtelo, dok me je prelivalo i
obavijalo. Oni su voleli sebe, i voleli su sve kine, i voleli su grenike, i
voleli su jedan drugog, i voleli su nas. Nas su voleli. Voleli su mene, isto
onako vrelo i divlje kao to me je Lia volela. Uz ljubav, itao sam i
pripadanje, i deljenje svega. Svako od njih etvoro bio je zasebna linost.
razlikovao se od ostalih, pa ipak su mislili maltene kao jedan um, i
podjednako pripadali grikama, i bili svi zajedno i povezani uprkos tome
to je svaki zadrao svoju posebnost, i to nijedan nije mogao da ita
druge, ovako kako sam ih ja itao.
A Liana? Otrgao sam se od njih teturajui se, zatvorio sam se, bacio
pogled na Liu. Lice joj je potpuno pobledelo, ali smeila se.
Divni su, ree ona, glasom siunim, mekim, zadivljenim. Poplavljen
ljubavlju, ipak sam uspeo da se setim koliko volim nju, koliko sam deo nje i
ona deo mene.
ta ta si proitala? pitao sam, trudei se da nadjaam neprekinutu
zvonjavu.
Otresla je glavom, kao da hoe da je razbistri. Oni nas vole, ree ona.
To sigurno zna, ali, zaboga, osetila sam, oni nas stvarno vole. I to tako
duboko. Ispod te ljubavi ima jo ljubavi, pa ispod toga jo ljubavi, i tako
dalje, i dalje, zauvek. Njihove svesti su tako duboke i tako otvorene. Ne
verujem da sam ijedno ljudsko bie ikad itala tako duboko. Sve je na
samoj povrini, izloeno, njihovi itavi ivoti, njihovi snovi, oseanja,
uspomene, i . . . ma, sve sam to samo pokupila, proitala u trenu. Kod ljudi,
kod Zemljana, ima uvek mnogo posla. Moram da kopam, moram da se
borim, pa i tada ne stiem naroito duboko. Ti to zna, Rob, ti to zna. Oh,
Rob! Prila mi je i vrsto se pribila uz mene, a ja sam je zagrlio. Ono to je
od mene doprlo kao bujica oseanja, nju je sigurno udarila kao plima
talasa, kao cunami. Njen je talent bio iri i jai od mog, i sad je bila
uzdrmana. itao sam je dok me je obema rukama grabila sebi. Proitao
sam ljubav, veliku ljubav, i divljenje, i sreu, ali takoe i strah, koji se kroz
sve to kovitlao.
Zvonjava oko nas iznenada stade. Zvona su jedno po jedno prela u
mirovanje. etvorica Pridruenih jedan sekund su stajala utei. Onda im
jedan od oblinjih kina prie sa ogromnom korpom, koja je bila
pokrivena platnom. Jedan od Pridruenih, onaj najmanji rastom a sa
najveim grikom, podie platno sa korpe, i ulicom se rairi miris vruih
valjuaka sa mesom. Svaki od Pridruenih uzeo je po nekoliko iz korpe, i
dok si trepnuo, ve su vakali, sreni i zadovoljni, a vlasnik valjuaka
gledao ih je isceren od uva do uva. Jedna mala gola kinska devojica
pritrala je i ponudila im uturu vode, koju su oni prihvatili i dodavali
jedan drugome bez rei.
ta se deava? pitao sam Liu. Onda sam se setio, pre nego o je ona
odgovorila. O tome je bilo rei u materijalima koje nam je Valkarengi bio
poslao. Pridrueni nisu radili nita. etrdeset zemaljskih godina iveli su
radei naporno, ali od Pridruivanja pa do Finalne Unije znali su samo za
radost i muziku, pa su lutali ulicama, klepetali svojim zvonima, priali i
pevali, a drugi kini su im davali hranu i pie. Smatralo se da je ast
nahraniti Pridruenog. Ovaj kin koji je besplatno dao svoje valjuke sa
mesom, sav se sijao od sree i ponosa.
Lia, proaputa, moe li da ih ita sad?
Na grudima sam osetio kako je klimnula glavom. Odvojila se od mene,
pa se zagledala u Pridruene; oi su joj postale tvrde, a onda opet blage.
Uzvratila mi je pogled. Sad je drukije, rekla je zainteresovano.
Na koji nain?
mirkala je zbunjeno. Ne, znam. Mislim, oni nas jo uvek vole, i sve to.
Ali sada su njihove misli, pa, nekako ljudske. Opet postoje nivoi, zna, opet
treba naporno kopati, postoje skrivene stvari, stvari koje oni kriju i od
sebe samih. Nije vie onako otvoreno kako je bilo. Sad razmiljaju o hrani,
kako je ukusna. Te su misli veoma ive, skoro oseam ukus u ustima. Ali
nije isto.
Doao mi je trenutak inspiracije. Koliko umova tu ima?
etiri, ree ona. Na neki nain su povezani, rekla bih. Ali ne stvarno.
Zastala je, zbunjena, i odmahnula glavom. Hou da kaem, na neki nain
oseaju jedni drugima emocije, neto slino tvojoj sposobnosti, rekla bih.
Ali ne oseaju misli, niti detalje. Ja mogu da ih itam, ali oni jedan drugog
ne mogu. Svaki od njih ostaje posebna linost. Bili su bliskiji pre, dok su
zvonili, ali i tad su bili individue.
Bio sam pomalo razoaran. etiri uma, a ne jedan?
Hm, da. etiri.
A grike? To mi je bila druga dobra ideja. Ako svaki grika ima svoj
um ...
Nita, ree Lia. Kao da itam biljku, ili komad odee. ak ni da-ja-
sam-iv.
To je bilo uznemirujue. ak i nie ivotinje su imale nekakvu svest da
su ive oseanje za koje smo mi Talenti imali naziv da-ja-sam-iv
mada je to obino bila samo mutna iskrica svesti, koju su samo najjai
Talenti mogli da proitaju. Ali Lia je bila izuzetno jak Talent.
Da popriamo s njima, rekoh. Klimnula je glavom, pa smo prili mestu
gde su Pridrueni, stojei, vakali valjuke sa mesom. Zdravo, rekao sam
spetljano, ne znajui kako da im se obratim. Govorite li zemaljski?
Trojica su me gledala bez razumevanja. Ali etvrti, onaj mali sav
zaogrnut grikom, klimnu glavom gore-dole. Tankim, visokim gla siem je
rekao, Jete! Ja govoremo.
Odjednom sam zaboravio ta sam to mislio da ga pitam, ali me je Liana
spasla. Znate li nekog Pridruenog ko je Zemljanin? ree ona.
Malo se iscerio. vi Pridruenuti u ito.
A, tako, rekoh ja. Pa, dobro, ali da li znate nekog ko izgleda kao mi?
Znate, visok, ima kosu, a koa beloruiasta, ili mrka, tako. znate?
Prekinuo sam, oseajui se nelagodno, pitajui se koliko ovaj stari kin zna
zemaljski, osmatrajui griku na njemu ne bez straha.
Odmahnuo je glavom levo-desno. Pridruenuti u vi aebni. ali vi u
iti. Neki bijao kajao ja, neki bijao kajao vi. Kajo vi. Vi pridruenite?
 Ne, hvala na ponudi, rekoh. Gde mogu. da naem pridruenutog
Zemljanina?
Jo koji put je odmahnuo glavom. Pridruenuti, oni pevaju, voni, etaj
po veti grad.
Lia je dotle itala. Ne zna, ree mi ona. Pridrueni prosto lutaju i
zvone. Ne idu po nekom planu, i niko ne prati njihovo kretanje. Sve rade,
nasumice. Neki idu u grupama, neki sami, a nove grupe se stvaraju svaki
put kad se dve grupice sastanu.
Moraemo da tragamo rekoh.
Jedi, ree nam mali kin. Posegnuo je u korpu ostavljenu na tle i kad
je izvukao ruke, u njima su bile dve valjuke koje su se puile od vreline.
Jednu je gurnuo meni u ruku, drugu Lii.
Osmotrio sam valjuku podozrivo. Hvala, rekao sam mu. Povukao
sam slobodnom rukom Liu, pa smo zajedno poli. Pridrueni su nas
ispratili ogromnim osmesima. Nismo daleko odmakli niz ulicu. kad se
njihova zvonjava ponovo razlee.
Valjuka mi je jo uvek bila u ruci; njena kora mi je pekla prste. Da li ja
ovo da jedem? pitao sam Liu.
Odgrizla je jedan zalogaj od svoje valjuke. to da ne? Jeli smo ih
prole noi u restoranu, zar ne? Sigurna sam da bi nas Valkarengi
upozorio, da je kojim sluajem domorodaka hrana otrovna.
To je bilo logino, pa sam, u hodu, podigao valjuku do usta i zagrizao.
Bila je vrua, i to ba vrua, i nimalo nalik na valjuke koje smo prole noi
probali. Ono su bile zlataste, prhke stvarice, blago zainjene baldurskim
zainom orindom. Domorodaka varijanta je prtala u ustima, a meso
unutra je isputalo kapljice masti koje su mi pekle usta. Ali bilo je ukusno,
a ja gladan, pa valjuka nije dugo trajala.
Jesi li jo neto proitala iz ovog malog? rekoh oko velikog vrelog
zalogaja valjuke.
Progutala je i klimnula glavom. Jesam. Bio je srean, ak sreniji od
ostalih. Stariji je. Blii je Finalnoj uniji, i to ga ushiuje. Izraavala se na
svoj stari nain, lako i brzo; izgledalo je da su nestale posledice onog
itanja grupe Pridruenih.
Zato? razmiljao sam glasno. On e da umre. Kako ga to ini
srenim?
 Lia je slegla ramenima. Na alost, nije razmiljao mnogo detaljno niti
analitiki.
Olizao sam prste da se oslobodim ostatka masti. Stigli smo na jednu
raskrsnicu. kini su hitali u svim pravcima, svuda oko nas. uli smo jo
zvonjave u vetru. Jo pridruenih, rekoh. Da ih proverimo?
I ta da otkrijemo? A da nam to nije ve poznato? Treba nam
Pridrueni koji je Zemljanin.
Moda e jedan iz te gomilice biti ovek.
Dobio sam od Lie, za ovo, pogled koji je prosto spaljivao. Ha, ree ona.
Koja je verovatnoa?
Dobro, dobro, rekoh. Ve je bilo kasno popodne. Moda je bolje da
se vratimo. Da sutra poemo ranije. Sem toga, Dino nas verovatno oekuje
na veeri.

Ovoga puta su dovukli u Valkarengijevu kancelariju jo malo nametaja,

pa su tu posluili veeru. Ispostavilo se da je njegov apartman na spratu
nie, ali da je on radije primao goste u kancelariji, zato to su tu mogli da
uivaju u spektakularnom pogledu sa vrha kule na sve strane.
Bilo nas je ukupno petoro: ja i Lia, Valkarengi i Lori, i Gorlej. Tu veeru
je, skuvala Lori, pod majstorskim nadzorom Valkarengija. Imali smo
bifteke od goveda gajenih na kii, ali pravog pravcijatog starozemaljskog
porekla, i prekrasnu meavinu povra, u koju su ule peurke sa Stare
Zemlje, druge peurke sa Baldura, i kinske slatke gljive. Dino je voleo da
eksperimentie; ovo jelo je bilo jedan od njegovih pronalazaka.
Lia i ja smo mu podneli kompletan izvetaj o naim dananjim
avanturama. Valkarengi nas je povremeno prekidao svojim prodornim,
receptivnim pitanjima. Posle veere, oslobodili smo se stolova i tanjira, pa
smo sedeli, pili Valtaar i priali. Sad smo Lia i ja postavljali pitanja, a
glavninu odgovora davao je Gorlej. Valkarengi je sluao sedei na jednom
jastuetu na podu; jednom rukom je grlio Lori, drugom drao au sa
vinom. Nismo mi prvi Talenti koji dolaze na kiu, rekao nam je Gorlej. Niti
smo prvi koji tvrde da su kini slini ljudima.
Pretpostavljam da to ima neki znaaj, nastavio je Gorlej, ali ne znam
kakav. Oni nisu ljudi, znate. Ne, gospodine moj. Pre svega, mnogo su
drutveniji. Veliki mali graditelji gradova, jo od davnina; uvek su bili u
gradovima, uvek su se okruivali drugim kinima. Mnogo su komunalniji
od nas, skloniji zajednitvu: sarauju u svemu svaemu, i mnogo vole da
sve dele izmeu sebe. Vidite, za njih je, na primer trgovina meusobno
deljenje dobara.
Valkarengi se nasmejao. To ste ba dobro rekli. Upravo sam utroio
ceo dan pokuavajui da formuliem trgovinski ugovor sa jednom grupom
farmera sa kojom ranije nismo poslovali. Verujte mi to nije lako. Oni e
vam dati svojih proizvoda koliko god hoete, ukoliko ti proizvodi nisu
njima samima potrebni, i ukoliko neko nije ve ranije zatraio, pre vas.
Meutim, za uzvrat, oekujiu da dobiju od vas u budunosti, sve to
zatrae. Takav zahtev ve sad otvoreno postavljaju. Zato, svaki put kad se
pogaamo s njima, imamo dve mogunosti: ili da im damo blanko ek, ili
da se grdno namuimo u pregovorima s njima, i da nas oni na kraju
smatraju za totalne sebinjake.
Lia nije bila zadovoljna objanjenjem: A seks? ree ona. Sudei po
onom vaem prevodu od prole noi, oni su monogamni.
Njihovo shvatanje seksualnih veza je vrlo konfuzno, ree Gorlej.
udna stvar. Vidite, seks je deljenje, pa je prema tome poeljno deliti ga
sa svakim. Ali mora se deliti neto to ima istinsku vrednost, pravi znaaj.
Tu nastaju problemi.
Lori se uspravila. To sam prouavala, ree ona brzo. Moral kina
zahteva da oni vole svakoga. Ali to im ne polazi za rukom suvie ima
ljudskog u njima, suvie su posesivni. Na kraju formiraju monogamne veze,
zato to je istinski duboka seksualna veza sa jednom osobom bolja nego
milion povrnih fizikih veza; tako bar oni misle. Idealni kin bio bi u
seksualnoj vezi sa svakim, i svaka od tih veza bila bi podjednako duboka,
ali oni taj ideal ne mogu da ostvare.
Namrtio sam se. Zar nije neko prole noi bio kriv to je prevario
svoju suprugu?
Lori je ivo klimnula glavom. Jeste, ali se krivica sastojala u tome to su
te njegove druge veze umanjile njegovo deljenje sa njegovom enom. U
tome je neverstvo. Da je bio u stanju da uspostavlja nove veze, a da ne
povredi staru vezu, seksualni odnosi ne bi imali nikakvog znaaja. A da je u
tim drugim vezama uspostavio istinsko deljenje ljubavi, bila bi mu to
zasluga. Njegova bi se ena njime ponosila. Za kina je veliko dostignue
da bude lan viestruke veze koja dobro funkcionie.
 A jedan od najgorih zloina za kina je da ostavi drugog kina u
usamljenosti, ree Gorlej. U emocionainoj usamljenosti. Bez deljenja.
Razmiljao sam o tome. Gorlej je nastavljao. Meu kinima su zloini
retki, rekao nam je. Naroito su retki zloini pri kojima se vri nasilje.
Nema ubistava ni prebijanja, nema zatvora ni ratova u njihovoj dugoj,
praznoj istoriji.
Oni su rasa bez ubica, ree Valkarengi. Time se jedna stvar moda
moe objasniti. Na Staroj Zemlji, one kulture koje su imale najvei broj
samoubistava, imale su ujedno najmanji broj ubistava. Procentualni iznos
samoubistava kod kina je 100%.
Ubijaju ivotinje, rekao sam.
ivotinje nisu deo Unije, odvratio je Gorlej. Unija obuhvata sva
stvorenja koja misle, i ta stvorenja niko ne sme ubiti. Zato kini ne ubijaju
kine, ni ljude, ni grike.
Lia je pogledala prvo u mene, pa u Gorleja. Grike ne misle ree ona.
Pokuala sam jutros da ih itam, ali nisam pronala nita sem umova onih
kina na kojima su ti grike jahali. Nita, ak ni da-ja-sam-iv.
To nam je ve bilo poznato, i to je jedna od stvari koje me zbunjuju,
ree Valkarengi ustajui. Otiao je do anka, vratio se sa flaom vina,
napunio svima ae. To je parazit koji zaista nema apsolutno nikakvu
svest, pa ipak je uspeo da porobi jednu inteligentnu rasu kao to su kini.
Zato?
Novo vino bilo je dobro i hladno, ostavljalo je hladnu putanju u mom
grlu. Pio sam ga, i klimnuo glavom seajui se poplave euforije koja me je
obuzela jutros. Droge, rekoh, nagaajui. Grike sigurno proizvode
neku organsku drogu zadovoljstva. kini se tome dobrovoljno podvrgavaju
i umiru sreni. Radost je stvarna, verujte mi. Osetili smo je.
Liana, meutim, kao da nije prihvatila ovu tezu, a Gorlej je nepopustljivo
odmahnuo glavom. Ne, Rob. Nije tako. Mi smo sa grikama vrili
eksperimente, i . . .
Primetio je moje uzvijene obrve i zastao.
A kako su kini reagovali na to? upitao sam.
Nismo im rekli. Njima se to i ne bi svialo, ba nimalo. Grika je samo
jedna ivotinja, ali njima je grika bog. Sa bogom se ne sme aliti, znate.
Dugo smo se uzdravali, ali kad se Gustafson preobratio, stari Stjuart nije
odoleo radoznalosti. Radili smo po njegovom nareenju. Samo, nita nismo
postigli. Nije bilo nikakvog ekstrakta koji bi mogao biti droga. Nikakvog
sekreta, nieg. U stvari, kini su jedina iva vrsta na ovoj planeti koja se
tako lako podvrgava ovom parazitu. Znate, uhvatili smo jednog skiavca,
vezali ga, i stavili mu griku na glavu. Par sati kasnije, pustili smo ga.
Prokleti skiavac je besneo, ciao i urlao, i napadao je tu stvar na svojoj
glavi. Praktino je oderao sebi kou sa lobanje, ali je parazita skinuo.
Moda ta stvar deluje samo na kine? rekoh. Bio je to nekakav jedini
pokuaj da spasem svoju tezu.
Nee biti, ree Valkarengi, sa malim, tankim osmehom, Deluje i na
nas.

Lia je u liftu bila udno utljiva, povuena u sebe. Mislio sam da joj je na
umu naa malopreanja konverzacija. Ali jo se nisu vrata naeg
apartmana propisno ni zatvorila za nama, kad se ona okrete i snano me
zagrli.
Podigao sam ruku i pomilovao njenu meku smeu kosu, pomalo trgnut
ovakvim zagrljajem. Hej, promrmljao sam, ta nije u redu?
Uputila mi je onaj vampirski pogled: velike oi, krhkost. Mazi me, Rob,
rekla je sa iznenadnom urgentnou, ali blago. Molim te. Mazi me odmah
sad.
Nasmeio sam se, ali to je bio osmeh zbunjenosti, a ne onaj moj
uobiajeni pohotljivi osmeh u spavaoj sobi. Lia, kad joj se hoe da vodimo
ljubav, obino postaje vragolasta i nevaljala, ali sad je bila olienje slabosti
i neraspoloenja. Nije mi bilo jasno.
Ali nije bio as za postavljanje pitanja, pa zato nisam nita pitao. Samo
sam je, bez rei, privukao sebi, poljubio je estoko, i poao s njom do
spavae sobe.
Onda smo vodili ljubav, ali stvarno, bolje nego to to mogu jedni
Normalni. Naa su se tela spojila, a onda sam osetio kako se Lia malo
ukoila, kad je posegla svojim umom u moj um. Otvorio sam se, pustio da
me potopi poplava ljubavi, elje i straha, koja se izlivala iz nje.
A onda se, tek to je poelo, ve i zavrilo. Njeno me je zadovoljstvo
prelilo kao siloviti crveni talas. Pridruio sam joj se na vrhuncu, a ona me
je vrsto stegla; oi su joj bile suene, male, dok je sve to upijala.
 Posle smo leali u mraku. Dopustili smo zvezdama kie da sipaju sav
svoj sjaj nesmetano kroz prozor. Lia se uurila uz mene, sa glavom na
mojim grudima, a ja sam je milovao.
Ovo je valjalo, rekao sam pospanim glasom, sneno, smeei se u tami
proetoj zvezdama.
Da, odgovorila je. Glas joj je bio nean i tih, tako tih da sam ga jedva
uo. Volim te, Rob, proaputala je.
Aha, rekoh. I ja tebe.
Oslobodila se moje ruke i okrenula jednom oko sebe, pa je poduprla
glavu rukom, zurila u mene, smekala se. Voli me, ree ona. itala sam
te, pa zato znam sigurno. A i ti zna koliko ja volim tebe, zar ne?
Klimnuo sam glavom, smeei se. Sigurno.
Mi imamo sree, zna. Jer, Normalnima su na raspolaganju samo rei.
Kako oni uspevaju da iskau, koristei samo rei? Kako mogu da znaju?
Uvek su razdvojeni jedno od drugog, pokuavaju da se priblie, ne
uspevaju. I kad se maze, pa i kad svravaju, razdvojeni su. Sigurno se
oseaju strano usamljeno.
U ovome je bilo... neeg... uznemirujueg. Zagledao sam se u Liu, u njene
krupne srene oi, i razmislio. Moda, rekao sam najzad. Ali njima je
tako ipak dobro. Oni i ne znaju za neku drugu mogunost. Sem toga oni
pokuavaju, vole se, ponekad premouju provaliju.
Samo pogled, samo zvuk, onda opet tama, i veiti muk, ree Lia,
citirajui stih iz jedne pesme. Glas joj je bio blag i tuan. Mi smo bolje
sree, zar ne? Mi imamo mnogo vie.
Mi smo bolje sree, ponovio sam papagajski. Onda sam pokuao da je
itam. U njenoj je svesti lebdela izmaglica zadovoljstva. proeta blagim
mirisom tuge, usamljene enje. Ali postojalo je jo neto, daleko u dubini,
to je ve iezavalo sa vidika, ali to sam ipak uspeo da otkrijem.
Polako sam se podigao u sedei poloaj. Hej, rekao sam. Ti si zbog
neeg zabrinuta. A maloas, kad smo uli, bila si uplaena. O emu se
radi?
Zapravo, ne znam, ree ona. Zvuala je zbunjeno; itao sam: bila je
stvarno zbunjena. Tano je da sam bila uplaena, ali ne znam zato. Valjda
zbog Pridruenih. Neprestano razmiljam o tome koliko su me voleli. Nisu
me ak ni poznavali, ali su me voleli, i razumeli bilo je to skoro kao ovo
to mi imamo. To... ne znam, to me je zabrinulo. Nisam oekivala da e me
iko ikad tako voleti, sem tebe. Sem toga, oni su bili tako bliski, tako zajedno.
Oseala sam se usamljenom, zato to smo se mi samo drali za ruke i
priali. Poelela sam da sa tobom budem tako bliska. Kad sam videla kako
su oni zajedno, kako sve dele, i sve ostalo, uinilo mi se da je prazno, i
zastraujue, biti sam. Zna?
Znam, rekoh, dotiui je opet neno, rukom i umom. Razumem. Mi se
razumemo. Mi smo zajedno skoro kao Pridrueni, mnogo smo blii nego
to to Normalni ikad mogu biti.
Klimnula je glavom, nasmeila se, i zagrlila me. Zaspali smo tako, jedno
drugome u naruju.

Opet snovi. I opet, u zoru, uspomena na te snove mi je oduzeta. Poinjao

sam zbog ovoga da se ljutim. San je bio prijatan, lepo sam se oseao u
njemu. eleo sam ga opet, a nisam mogao ni da se setim o emu je bio.
Naa soba, isprana grubim svetlom dana, inila mi se bednom, u poreenju
sa divotama moje izgubljene vizije.
Lia se probudila posle mene, sa novom glavoboljom. Sad su joj pilule
bile pri ruci, kraj uzglavlja. Napravila je grimasu, i progutala jednu pilulu.
To je sigurno od kinskog vina, rekoh joj. Neki njegov sastojak
opasno je zaratio sa neim u tvom metabolizmu.
Navukla je na sebe nov triko i pogledala me mrko. Ha. Prole noi smo
pili Veltaar, sea se? Otac mi je dao prvu au Veltaara kada mi je bilo
devet godina. Nikad dosad od tog vina nisam dobila glavobolju.
E pa sad ti je prvi put, rekoh, smeei se.
Nije duhovito, ree ona. Ovo boli.
Prestao sam da se zafrkavam, pokuao da je itam. Govorila je istinu,
stvarno je bolelo. Iza itavog njenog ela pulsirao je bol. Brzo sam se
povukao da ne pree i na mene.
Dobro, rekoh. Izvinjavam se. Pilule e to, meutim, da srede. A inae,
eka nas posao.
Klimnula je glavom. Ta devojka jo nikad nije dozvolila da neto
poremeti njen rad.
Drugi dan smo proveli u poteri. Mnogo ranije smo startovali,
dorukovali smo na brzinu sa Gorlejem, i ispred kule seli u svoja aerokola.
Ovog puta ih nismo ostavili na prilazu kingrada. Hteli smo da naemo
oveka koji je Pridrueni, iz ega je sledilo da smo morali da pretraimo
veliku teritoriju. Ovaj grad bio je vei od svih koje sam ikada video, bar po
prostranstvu, pa su se hiljadu i neto preobraenih ljudi izgubili meu
milionima kina. A od tih preobraenih, samo oko polovine su ve postali
Pridrueni.
Zato smo leteli nisko, pa smo zujali gore-dole pratei oblik bregova
prekrivenih kupolama, kao kakav letei tobogan. Izazivali smo ulinu
guvu dole, na ulicama. kini su i ranije viali aerokola, naravno, ali su ona
za njih ipak jo uvek predstavljala izvesnu novinu, naroito za decu, koja
su pokuavala da tre za nama im bismo ih preleteli. Jednog skiavca smo
bacili u takvu paniku, da je prevrnuo kola puna voa koja je vukao. Zbog
ovoga sam se oseao krivim, pa sam posle toga leteo na veoj visini.
Primeivali smo Pridruene irom grada, kako pevaju, jedu, eta j u , i
udaraju tim zvonima, tim venim bronzanim zvonima. Ali puna tri sata
smo pronalazili samo kinske Pridruene. Smenjivali smo se: dok je Lia
vozila, ja sam osmatrao, i tako naizmenino. Posle jueranjih uzbuenja,
ovo je traganje bilo dosadno i zamorno.
Najzad smo neto nali: veliku grupu Pridruenih, ak desetoricu,
okupljenu oko jednih kola sa hlebom, iza jednog od strmijih bregova.
Dvojica su bili vii od ostalih.
Aterirali smo s druge strane brega i poli ka toj grupi peice, ostavljajui
oko svojih aerokola gomilu kinske dece. Kad smo stigli, Pridrueni su jo
uvek jeli. Osmorica su bili kini, nejednakog rasta i razliitog izgleda, i
svaki je imao po jednog pulsirajueg griku navrh lobanje. Preostala
dvojica bili su ljudi.
Nosili su iste dugake crvene haljine kao kini, i iste opasae. Jedan od
njih bio je krupan ovek; koa mu je visila labavo, inila preklope, kao da je
bio debeo pa nedavno omravio, i to mnogo. Kosa mu je bila bela i
kovrdava, na licu irok osmeh i bore od smejanja oko oiju. Drugi je bio
taman ovek, tanak poput lasice sa velikom kukom od nosa.
Obojica su imali grike na lobanjama. Parazit na lasici je bio jedva kao
priti, ali je stariji ovek imao gospodskog primjerka koji mu je curio niz
ramena i dalje pod haljinu.
Iz nekog razloga, sad jeste izgledalo ogavno.
Liana i ja smo im prili, jako se trudei da se osmehujemo, bez itanja
bar isprva. Osmehnuli su nam se dok smo prilazili. Onda su nam mahnuli.
 Zdravo, ree lasica veselo kad smo stigli. Nisam vas nikad vidio. Da li
ste novi na kii?
To me je malo iznenadilo. Oekivao sam neku vrstu mumljajueg
mistinog pozdrava, ili moda nikakvog pozdrava. Pretpostavljao sam da
su ljudski preobraenici nekako odbacili ljudskost da bi postali kobajagi-
kini. Bio sam u krivu.
Vie manje rekoh ja. I proitao sam lasicu. Bilo mu je iskreno drago
to nas vidi, i prelivao se od zadovoljstva i dobrog raspoloenja. Zaposleni
smo da priamo sa ljudima kao to ste vi odluio sam biti iskren.
Lasiin osmeh se proirio dalje nego to sam mislio da je mogue. Ja
sam Pridruen i srean, rekao je on. Rado u priati sa vama. Moje ime je
Lester Kamenc. ta eli znati, brate?
Lia, pored mene, se ukrutila. Odluio sam je pustiti da ita u dubinu dok
ja postavljam pitanja. Kad ste se preobratili u Kult?
Kult? upita Kamenc.
Uniju.
Klimnuo je glavom, i ja sam bio pogoen slinosti njegove klimajue
glave i one starijeg kina kojeg smo jue videli. Ja sam uvek bio u Uniji. Vi
ste u Uniji. Sve to misli je u Uniji.
Nekima od nas to nije reeno rekoh ja. A vi? Kad ste shvatili da ste u
Uniji?
Prije godinu dana, po starozemaljskom raunanju. Primljen sam u
redove Pridruenih pre samo par sedmica. Prvo Pridruivanje je sreno
vreme. Ja sam srean. Sad u hodati ulicama i zvoniti svojim zvonom do
Finalne Unije.
ta si bio pre?
Pre? Kratak nejasan pogled. Vodio sam maine. Radio sam na
raunarima, u kuli. Ali mi je ivot bio prazan, brate. Nisam znao da sam u
Uniji, i bio sam sam. Imao sam samo maine, hladne maine. Sad sam
Pridruen. Sad opet je traio nisam sam.
Posegnuo sam u njega, i naao sreu jo u njemu, zajedno sa ljubavi. Ali
sad je tu bio i bol, nejasno priseanje starog bola, smrad neeljenih
seanja. Jesu li ona izbledela? Moda je grikin dar zaborav, slatki odmor
bez briga i kraj borbe. Moda.
Odluio sam probati neto drugaije. Ta stvar na tvojoj glavi je
parazit, rekoh otro. To je parazit. Sad ti pije krv, hrani se njome. Kako
raste, uzimae sve vie i vie stvari koje tebi trebaju za ivot. Na kraju,
poee da se hrani tvojim tkivom. Ne znam koliko bolno e to biti, ali kako
god se oseao, na kraju e biti mrtav. Osim ako se ne vrati u kulu i pusti
kirurge da ga uklone. Ili ga moda sam moe ukloniti. Zato ne pokua?
Samo posegni gore i iupaj ga. Hajde.
Oekivao sam ta? Bijes? Prestravljenost? Gaenje? Nisam dobio
nijedno. Kamenc je samo trpao kruh u usta i smeio mi se, a sve to sam
itao bilo je ljubav i zadovoljstvo i malo saaljenja.
Grika ne ubije, konano on ree. Grika daje veselje i srenu Uniju.
Samo oni bez Grike umiru. Oni su sami. Oh , zauvek sami. Neto u
njegovom umu je zadrhtalo s iznenadnim strahom, ali je brzo izbledelo.
Bacio sam pogled na Liu. Bila je ukoena i tvrdih oiju, jo je itala.
Okrenuo sam se nazad i poao da postavim drugo pitanje. Ali iznenada su
Pridrueni poeli da zvone. Jedan od kina je poeo, njiui svoje zvono
gore i dolje da bi proizveo jedan otar zvuk. Onda mu se druga ruka
zanjihala, pa opet prva, pa druga, onda je drugi Pridrueni poeo da zvoni,
onda jo jedan, i zatim su svi njihali i zvonili i zvuk njihovih zvona je
udarao u moje ui kako su zadovoljstvo i ljubav i oseaj zvona ponovo
napali moj um.
Otezao sam sa uivanjem. Ta ljubav je oduzimala dah, sjajna, skoro
zastraujue vreline i jaine, i bilo je toliko delenja da se njemu veseli i da
mu se udi, tako umirujua-upokojavajua-stimulirajua tapiserija dobrih
oseanja. Neto se desilo Pridruenima kad su poeli zvoniti, neto ih je
dirnulo i podiglo i dalo im sjaj, neto udno i divno to obini Normalni
nisu mogli uti u njihovoj gruboj zveketavoj muzici. Ja nisam bio
Normalan. Ja sam mogao uti.
Povukao sam se nevoljno, polako. Kamenc i drugi ovek su sada snano
zvonili, sa irokim osmesima i sjajem u oima koji su im preobraavali lica.
Liana je jo bila napetaa, jo je itala. Usta su joj bila blago otvorena, i
drhtala je stojei.
Zagrlio sam je i ekao, sluajui muziku, strpljivo. Lia je nastavila da
ita. Konano, nakon nekoliko minuta, neno sam je prodrmao. Okrenula
se i gledala me tvrdim udaljenim pogledom. Onda je trepnula. I oi su joj se
rairile i vratila se, tresui glavom i mrtei se.
Zauen, pogledao sam joj u glavu. udno i udnije. Bila je to
uskovitlana izmaglica emocija, vrsti pokretni sklop vie oseanja nego to
bih se usudio imenovati. im sam uao bio sam izgubljen, izgubljen i
uznemiren. Negde u magli je bio bezdan bez dna koji je vrebao da me
proguta. Bar sam se tako oseao.
Lia, rekoh. ta je bilo?
Ponovo je zatresla glavom, i pogledala u Pridruene pogledom koji je
bio jednim delom strah a drugim enja. Ponovio sam pitanje.
Ja ne znam, odgovorila je. Robe, nemojmo sad razgovarati.
Hajdemo. Treba mi vremena da razmislim.
OK, odgovorih ja. ta se ovde deavalo? Uzeo sam je za ruku i hodali
smo polako oko brda do padine gde smo ostavili kola. kinska deca su se
pentrala po njima, vrevela po njima. Pojurio sam ih, smejui se. Lia je samo
stajala i gledala, a njene oi su za mene bile daleke, predaleke. Poeleo sam
da je opet itam ali sam imao oseanje da bi to znailo zadiranje u njene
privatne stvari.
Kad smo poleteli, uputili smo se pravo nazad ka kuli, letei ovog puta
bre i na veoj visini. Ja sam vozio, a Lia je sedela pored mene i zurila u
daljinu.
Jesi li nala neto korisno? upitah, trudei se da njene misli vratim
poslu.
Da. Ne. Moda. Njen je glas zvuao razvejano, kao da samo jedan deo
nje razgovara sa mnom. Proitala sam njihove ivote, ivote obojice.
Kamenc je bio kompjuterist, kao to je i rekao. Ali nije bio naroito
sposoban. Bio je to jedan ruan oveuljak sa antipatinim karakternim
crtama, nije imao prijatelja, ni seksa, niega. iveo je sam, izbegavao kine,
nisu mu se nimalo dopadali. U stvari, i ljudi mu se nisu mnogo dopadali. Ali
Gustafson se nekako probio do njega. Ignorisao je Kamencovu hladnou,
njegove ogorene male verbalne agresije, njegove surove ale. Nije
uzvraao, zna? Posle nekog vremena, Kamenc je osetio naklonost prema
Gustafsonu, poeo je da mu se divi. Nikad nisu postali prijatelji u
normalnom smislu rei, ali je ipak Gustafson Kamencu bio vie prijatelj,
nego iko ikad ranije.
Odjednom je stala. Znai, preobratio se zajedno sa Gustafsonom?
rekoh, bacajui brz pogled ka njoj. Oi su joj jo uvek lutale.
Ne, ne odmah. U poetku se bojao, plaio se kina, grike su ga
uasavali. Ali kasnije, kad je Gustafson otiao, Kamenc je poeo da uvia
prazninu svog ivota. Radio je po itav dan sa ljudima koji su ga prezirali, i
sa mainama koje ni za koga ne mare, a nou je: sedeo sam, itajui ili
gledajui holofilmove. Nikakav to ivot nije bio. Kamenc skoro i nije imao
dodira sa ljudima oko sebe. Najzad je krenuo da trai Gustafsona, pa se na
kraju i sam preobratio. sad...
A sad?
Oklevala je. On je srean, Rob, ree ona. Istinski je srean. Nikad u
ivotu nije upoznao ljubav. Sad ga ljubav celog ispunjava.
Puno si proitala.
Jesam. Jo uvek razvejan glas, izgubljen pogled. Bio je na neki nain
otvoren. Bilo je nivoa, ali kopanje nije bilo onako naporno kao obino... kao
da su njegove barijere poputale, ruile kao ...
A onaj drugi tip?
Pogledala je instrument-tablu, zurei samo u svoju ruku. Onaj? Ono je
bio Gustafson ...
To kao da ju je iznenada probudilo, prenulo, i opet sam uz sebe imao
onu Liu koju sam poznavao i voleo. Otresla je glavom, a onaj glas bez
jedinstva pretvorio se sada u snanu bujicu jasnih rei. Sluaj, Rob, to je
bio ba Gustafson. Ve je vie od godinu dana meu Pridruenima, ove
nedelje ide na Finalnu Uniju. Grike su ga primile, a i on to eli, kapira?
Stvarno eli, a sem toga, on, on ... oh, Rob on umire!
Pa ujem, rekla si, kroz koji dan,"
Ma ne. Hou rei, da, ali nisam to htela da kaem, Finalna Unija ne
znai smrt, bar ne po njegovom miljenju. On u sve veruje, u sve,
kompletnu religiju. Grika je njegov bog, i on e se svome bogu pridruiti.
Umro je pre toga, i sad. ovek je dobio sporu kugu, Rob. Sporu kugu.
Neizleiv sluaj. Ona ga prodire ve petnaest godina. Dobio ju je u
movarama planete Komar, onda kad je njegova porodica izginula. Taj
svet zaista nije za ljude, ali on se tamo snaao, postao je administrator
istraivake baze, naimenovan samo na kratko. Njegova je porodica ostala
da ivi na Toru, ali je doia u posetu. Tad im se brod sruio. Gustafson je
podivljao, pokuao je da se probije do njih, ali je u guvi zgrabio
neispravno zatitno odelo, pa su se spore probile do njegove koe. A kad je
stigao na lice mesta, njegova ena i deca ve su bili mrtvi. Taj je ovek
strahovito patio, Rob. Spora kuga strano boli, ali ga je stranije boleo
gubitak porodice. Stvarno ih je voleo. Kasnije vie nikad nije bio isti ovek.
Dali su mu naimenovanje na kii kao nekakvu, valjda, nagradu, da mu
pomognu da zaboravi katastrofu, ali on je nije ni jednog trena zaboravio.
Videla sam sliku u njemu, Rob. Toliko je jasna. Nije mogao da zaboravi.
Deca su ostala u sruenom brodu, bezbedna iza zidova, ali je sistem za
ventilaciju stao, pa su se uguili. Ali njegova ena oh, Rob, uzela je
zatitno odelo, htela je da poe da dovede pomo, a napolju su je ekala
ona stvorenja, ona velika puzajua stvorenja kojih ima mnogo na
Komaru...?
Progutao sam teko, oseajui muku u stomaku. Crvi-deravci, rekoh
tupo. itao sam o njima, i video holoslike. Mogao sam da zamislim sliku
koju je Lia nala u Gustafsonovom pamenju: nije bila ba nimalo prijatna.
Osetih zadovoljstvo to nemam Liin talent.
Oni su je jo... jo... kad je Gustafson tamo stigao. Zna, poubijao ih je
skri-pitoljem.
Odmahnuo sam glavom. Nisam verovao da se takve stvari zaista
deavaju ljudima.
Nisi, ree Lia. Nije ni Gustafson. Pre te katastrofe na Komaru bili su
tako... tako sreni. Voleo ju je; bili su stvarno bliski; a on je u svojoj karijeri
postizao uspeh za uspehom, kao zaaran. Nije uopte morao da prihvati
dunost na Komaru, zna. Prihvatio je zato to ga je privlaio izazov,
dunost tako teka da se niko drugi nije usuivao da je preuzme. I to ga
sad prodire. Ne prestaje da misli na to. O n . . . o n i . . . Izdao ju je glas.
Bili su uvereni da je srea na njihovoj strani, ree Lia i zauta.
Na to nisam imao ta da kaem. Vozio sam utke, razmiljao, nalazio u
sebi mutnu, razdvojenu predstavu o onom bolu koji je Gustafson
verovatno oseao. Posle nekog vremena, Lia je opet progovorila.
Sve je to bilo prisutno u njemu, Rob, ree ona, glasom blaim,
zamiljenije i sporije. Ali ipak ga je ispunjavao mir. Sve je pamtio, pamtio
je sav uas, ali to ga vie nije muilo kao pre. Sad samo ali to oni nisu sa
njim, to su umrli bez Finalne Unije. Kao ona kinkinja, sea se? Ona na
skupu? Koja je izgubila brata?
Seam se, rekoh.
Tako sad on misli. Um mu je otvoren, daleko otvoreniji nego
Kamencov. A kad je zazvonio, svi nivoi su nestali, sve je izalo na samu
povrinu, sva ljubav, sav bol, sve. itav njegov ivot, Rob. Podelila sam
itav njegov ivot s njim, za tren. I sve njegove misli, takoe. On je video
peine Finalne Unije... Iao je tamo jednom, pre nego to se preobratio. Ja
...
Opet utanje, leglo je na nas, zamrailo nam kola. Ve smo izlazili iz
kingrada. Ispred nas je kula cepala nebesa, blistava u suncu. Uskoro
sagledasmo, daleko ispod kule, kupole i lukove blistavog ljudskog grada.
Rob, ree Lia. Ateriraj ovde. Moram malo da razmislim, zna? Vrati
se bez mene. Hou malo da se etam meu kinima.
Namrtio sam se, bacio jedan pogled na nju. Da eta? Daleko je
odavde do kule, Lia.
Bie sve u redu. Molim te. Samo me pusti da malo razmislim.
itao sam je. Magla se vratila, gua nego ikad, isprobadana bojama
straha. Sigurna si? rekoh. Uplaena si, Liana. Zato? ta nije u redu?
Crvi-derai su daleko od nas.
Samo me je gledala, zabrinuto. Molim te, Rob, proaputala je.
Ne znajui ta bih drugo uinio, aterirao sam.
Dok sam vraao kola kui, i ja sam razmiljao. O onome to je Liana
rekla, i onome to je proitala u Kamencu i Gustafsonu. Uporno sam se
vraao na problem za ije reavanje smo najmljeni. Nastojao sam da ne
mislim na Liu, niti na njen problem. To e se ve nekako reiti, mislio sam.
Stigavi u kulu, nisam gubio ni trenutka. Otiao sam pravo do
Valkarengijeve kancelarije. Bio je tamo, sam, i sedeo je diktirajui neto u
mainu. Iskljuio ju je kad sam uao.
Zdravo, Rob, poe on. Gde je Lia?
Napolju, eta. Htela je da razmisli. Ali i ja sam razmislio. Mislim da sam
naao odgovor za vas.
Uzvio je obrve i ekao.
Seo sam. Danas popodne smo nali Gustafsona, i Lia ga je itala. Mislim
da je jasno zato je preao u tu veru. Bio je to ovek sasvim skrhan, iznutra,
bez obzira to je ljudima pokazivao nasmeeno lice. Grike su mu dali
osloboenje od bola. Jo jedan preobraeni bio je sa njim, neki Lester
Kamenc. Bio je to stvarno jedan tip usamljenika koji nije imao radi ega da
ivi. Pa zato se ne bi preobratio? Proverite i ostale preobraene, i siguran
sam da ete na odreenu pravilnost. Oni najizgubljeniji, najranjiviji, oni
neuspeni, izolovani takvi su pristupili kultu.
Valkarengi je klimnuo glavom. Okej, ovo vam je tano, ree on. Ali
nai psiholozi su to odavno pogodili, Rob. Samo, to nije odgovor, bar ne
pravi. Ne sporim da su ti preobraeni, kad ih gledamo kao grupu, prilino
jadna i bedna gomilica. Ali zato su se okrenuli ba Uniji? Na to psiholozi
nisu znali da odgovore. Uzmimo za primer Gustafsona. Verujte mi da je to
bio izuzetno snaan ovek. Nikad ga nisam lino upoznao, ali znam
njegovu karijeru. Uzimao je vrlo teka zaduenja, jer je tad najvie uivao u
uspehu, i svaki put je uspevao. Mogao je da izdejstvuje sebi neku udobnu
zavetrinu, ali nije ga to privlailo. uo sam za incident na Komaru. Taj je
dogaaj postao slavan, u nekom nenormalnom smislu te rei. Ali Fil
Gustafson nije bio ovek koji bi dopustio da ga ita slomi, pa ak ni neto
tako. Nelzi mi pria da se Gustafson vrlo brzo oslobodio depresije. Doao je
na kiu i odista zaveo red, uklonio je onaj haos koji je Rokvud za sobom
ostavio. Uspeo je da sklopi na prvi trgovinski ugovor sa kinima, tavie
uspeo je da im utuvi u glavu pravo znaenje tog ugovora, to zaista nije
lako.
Eto, dakle, takav je to bio ovek, kompletan, talentovan, posvetio je
svoj ivot savlaivanju tekih zadataka i savlaivanju problema meu
ljudima. Pretrpeo je lini komar, ali ga to nije unitilo. Zadrao je svu
svoju vrstinu. I odjednom, ni pet ni est, nego pristupio kultu Unije, to
praktino znai da se dobrovoljno prijavljuje za jedan groteskni oblik
samoubistva. Zato? Da bi okonao svoju patnju, kaete? Zanimljiva teorija,
ali ima i drugih naina da se ovek oslobodi bola. Izmeu onog dogaaja na
Komaru, i ovog sa grikama, Gustafson je imao nekoliko godina vremena.
Za sve to vreme, nijednom nije pokuao da pobegne od bola. Nije potraio
izlaz u piu, drogama, niti u nekom drugom uobiajenom nainu da se
istupi iz ivota. Mogao je da skokne do Stare Zemlje da mu psihopsihijatri
oiste uspomene, tavie mogao je, verujte mi, lako da udesi da mu taj put
bude plaen, da je samo poeleo. Posle Komara, ministarstvo kolonije
uinilo bi za njega sve. Ali on je progutao svoj bol i gurao dalje, gradio svoj
ivot iznova. Kad, odjednom preobraenje.
Patnja ga je oslabila, da, u to ne treba sumnjati. Ali neto drugo ga je
privuklo, neto to je Unija nudila, a to se nije moglo dobiti u vinu, ili
brisanjem pamenja. Isto vai i za Kamenca, i za sve druge. Imali su druge
izlaze, druge naine da svome ivotu kau ne. Nisu te druge izlaze
iskoristili. Uniju su meutim prihvatili. Shvatate ta pokuavam da
kaem?
Shvatio sam, naravno. Shvatao sam da moj odgovor nije bio pravi
odgovor. Ali i Valkarengi je u poneemu greio.
 Da, rekoh. ini mi se da emo morati jo malo da itamo. Nasmeio
sam se bledo. Ali bih morao da vam skrenem panju na jednu stvar.
Gustafson nikad nije stvarno savladao svoj jad. Lia je to veoma jasno rekla.
Bol je bio u njemu iz dana u dan, muio ga je. Samo, on nikad nije dozvolio
da se to primeti.
A to je pobeda, zar ne? ree Valkarengi. Sakrijte svoje rane tako
dobro, da niko i ne zna da ih imate?
Ne znam. Ne bih rekao. Ali ... bilo kako bilo, postoji jo neto Gustafson
ima sporu kugu. Umire. Ve godinama umire.
Valkarengijev izraz lica se samo za trenutak poremetio. To nisam znao,
ali i to potvruje ono to vam govorim. itao sam da se nekih osamdeset
posto rtava spore kuge dobrovoljno prijavljuju za eutanaziju, ako su na
planeti gde je to legalno. Gustafson je bio administrator ove planete.
Mogao je sopstvenim dekretom da legalizuje eutanaziju. Ako je, meutim,
toliko godina izbegavao samoubistvo, zato ga je sad prihvatio?
Na to nisam mogao da odgovorim. Liana mi nije dala nijedan podatak
koji bi posluio kao odgovor; moda ni sama nije imala takav podatak. I
nisam znao gde bismo odgovor mogli nai, sem ...
U peinama, rekoh iznenada. Potraiemo odgovor u peinama za
Finalnu Uniju. Posmatraemo kako se to obavlja; moraemo. Neto u tome
sigurno postoji, neto to e objasniti preobraenja. Dajte nam priliku da
to otkrijemo.
Valkarengi se nasmeio. Vai, ree. To mogu da sredim. Oekivao
sam da e do toga doi. Samo, da vas upozorim, nije prijatno. Ja to znam
zato to sam tamo bio.
Nema problema, rekoh. Ako mislite da je itanje Gustafsona bilo
prijatno, trebalo je da vidite Liu kad je zavrila. Sad ona tamo napolju
pokuava etnjom da istera iz sebe posledice toga. Pomislio sam,
verovatno je to pravi razlog to je traila da se eta. Uveren sam da
Finalna Unija ne moe biti nikako, ni na koji nain, groznija od onog to je
bilo na Komaru.
E, dobro. Zakazau to za sutra. Ii u sa vama, naravno. Ne elim da
dopustim ni najmanju mogunost da vam se neto desi.
Klimnuo sam glavom. Valkarengi ustade. To smo sredili, ree. Ostaje
nam do tog izlaska jo mnogo vremena za zanimljive stvari. Jeste li ve
planirali gde ete da veerate?
 Ispalo je da smo na kraju veerali u kobajagi-kimskom restoranu,
kojim su u stvari upravljali ljudi. Sa nama dvojicom bili su jo i Gorlej, i
Lori Blekbern. Razgovor se sveo na konvencionalno sport, politiku,
umetnost, stare viceve, i tome slino. ini mi se da itave veeri niko nije
pomenuo ni kine, ni grike.
Kad sam se vratio u na apartman, tamo sam zatekao Liu. ekala me je.
Sedela je u krevetu, itajui jednu od lepih knjiga iz nae biblioteke, zbirku
poezije sa Stare Zemlje. Kad sam uao podigla je pogled.
Ej, zdravo, rekoh. Kakva je bila etnja?
Duga. Osmeh je nabrao njeno bledo, malo lice, pa se izgubio. Ali sam
imala vremena da razmislim. O ovom poslepodnevu, i onom jue, i o
Pridruenima. I o nama.
O nama?
Rob, jel ti mene voli? Pitala je to takvim glasom i nainom kao da
govori o ma kojoj najobinijoj temi, i kao da zaista ne odgovor.
Seo sam na krevet, uhvatio je za ruku, pokuao da se nasmejem.
Sigurno, rekao sam. Ti to zna, Lia.
Znala sam. Znam. Voli me, Rob, stvarno me voli. Najvie to ljudsko
bie moe voleti. Ali... Zastala je. Odmahnula je glavom, zaklopila knjigu,
uzdahnula. Ali jo uvek smo razdvojeni. Jo uvek je svako za sebe.
O emu pria ti?
O ovom popodnevu. Ostala sam tako zbunjena i uplaena. Nisam znala
zato, ali sam se trudila da shvatim. Dok sam itala, Rob, bila sam unutar
njihove zajednice, sa Pridruenima, delila sam njih i njihovu ljubav.
Stvamo jesam, i nije mi se izlazilo. Nisam elela da ih ostavim, Rob. A kad
sam ih ipak ostavila, obuzelo me je oseanje da sam izolovana, odseena.
To je tvoj kiks, rekao sam. Pokuao sam da razgovaram s tobom, ali
nije vredelo, jer je gospoica bila suvie zauzeta razmiljanjem.
Da razgovara? Koja korist od razgovora? Dobro, i to je nekakva
komunikacija, valjda, no da li je stvarna? Nekad sam mislila da jeste, nekad
davno, pre nego to se moj talent obukom razvio. Posle toga, zakljuila sam
da je itanje jedina prava komunikacija, jedini nain da dohvatim nekog,
nekog kao ti. Ali sad, ne znam. Pridrueni... kad zazvone ... postaju tako
zblieni, Rob. Povezani. Skoro kao kad mi vodimo ljubav. I oni se vole. Ali
vole i nas, neverovatno intenzivno. Osetila sam... ne znam. Ali Gustafson
me voli koliko i ti. Ne. On me voli vie.
Dok je to izgovarala, lice joj je potpuno pobledelo, a oi su bile iroke,
izgubljene, usamljene. Osetio sam iznenadnu hladnou, kao da mi hladan
vetar duva kroz duu. Nita nisam rekao. Samo sam ju pogledao, i ovlaio
usne. I krvario.
Videla je u mojim oima koliko sam povreen, valjda. Ili je proitala,
Njena ruka povue moju, poe da je miluje. Rob, molim te. Nisam mislila
da te povredim. Nisi ti kriv. Radi se o svima nama. ta mi imamo, u
poreenju sa njima?
Ne znam o emu pria, Lia. Jedna polovina mene odjednom je
poelela da plae. Druga polovina je elela da se dernja. Priguio sam obe
polovine; glas mi je ostao postojan. Ali unutra, nisam bio postojan, nimalo
postojan.
Da li me voli, Rob? Opet to. Opet je stvarno pitala.
Da! Besno. Izazivaki.
ta ti to znai? ree ona.
Zna ti dobro ta to znai, rekoh. Do vraga, Lia, razmisli! Seti se svega
to smo imali, svega to smo delili. Zajedno smo bili, To je ljubav. Lia. To.
Mi smo oni koji imaju sree, sea se? Sama si to rekla. Normalni imaju
samo dodir i glas, a onda se vraaju u svoj mrak. Jedva uspevaju jedno
drugog da nau. Sami su. Uvek. Pokuavaju, iznova i iznova, da se
ispentraju iz svojih komora za izolaciju, pipaju nasumice, uvek padaju.
Uvek podbacuju. A mi, mi smo nali pravi nain, znamo se najbolje to se
ljudska bia uopte mogu znati. Nema nieg to bih ja odbio da ti kaem, i
da sa tobom podelim. To sam i ranije govorio, i ti zna da je tako, moe to
u meni da proita. To je ljubav, do avola. Zar nije?
Ne znam, ree ona, glasom tako tuno zbunjenim. Neujno, bez
ijednog jecaja, poela je da plae. Dok su suze putovale svojim usamljenim
stazama niz njene obraze, govorila je. Moda je to ljubav. Uvek sam tako
mislila. Ali sada ne znam. Ako je ovo to mi imamo ljubav, onda, ta sam to
osetila ovog popodneva, ta je to to sam dotakla i u emu sam
uestvovala? Oh, Rob, pa i ja tebe volim. Ti to zna. Pokuavam sve da
delim s tobom, pa i ono to sam proitala elim da ti doaram kako je bilo.
Ali ne mogu. Odseeni smo. Ti to ne moe da shvati. Ja sam ovde, ti si
tamo, moemo da se dodirujemo, da se volimo, da priamo, ali ostajemo
razdvojeni. Vidi? Vidi? Sama sam. A ovog poslepodneva, nisam bila
sama.
Pa nisi sama, avo ga nosio, rekoh iznenada. Evo me ovde. vrsto
sam stisnuo njenu aku. Osea? Cuje? Nisi sama!
Odmahnula je glavom, a suze su i dalje tekle. Vidi da ne razume? I ne
postoji nain da te nateram da razume. Rekao si da se znamo najbolje to
se ljudska bia uopte mogu znati. U pravu si. Ali, koliko se ljudska bia
mogu meusobno znati? Zar nije svako od njih, uistinu, odseen? Svako je
sam u velikom, mranom, praznom univerzumu? Samo se zavaravamo
kad kaemo da je neko uz nas. Kad doe kraj, kad doe hladni usamljeni
kraj, ostajemo samo mi, sami, u mraku. Jesi li tu, Rob? Kako da to znam?
Hoe li umreti sa mnom, Rob? Hoemo li tada biti zajedno? Jesmo li sada
zajedno? Kae da smo bili srenije ruke nego Normalni. To sam i ja rekla.
Imaju samo dodir i glas, a? Koliko puta sam to ponovila? A ta mi imamo?
Dodir i dva glasa, moda. To vie nije dovoljno. Bojim se. Odjednom me je
strah.
Zajecala je. Instiktivno sam pohrlio ka njoj, ovio svoje ruke oko nje,
pogladio je. Legli smo skupa; plakala je na mojim prsima. Proitao sam je,
samo na kratko, i naao bol, iznenadnu usamljenost, glad, sve u kovitlacu,
sve guoj tami, u mentalnoj oluji straha. Pa, iako sam je dodirivao,
milovao je, aputao joj iznova i iznova da e sve biti u redu, da sam ja tu, da
nije sama, znao sam da to nee biti dovoljno. Odjednom je izmeu nas
zevnula provalija, neto veliko, mrano, to se svakim trenom proirivalo,
a to ja nisam umeo da premostim. A Lia, moja Lia, je plakala; bio sam joj
potreban, i ona meni, ali nisam uspevao da stignem do nje.
Tada sam primetio da i ja plaem.
Drali smo se tako, utei, u suzama, itav sat. Ali i suze su se najzad
potroile. Lia me je stegla tako jako da sam jedva disao, stegla me je
itavim telom, a i ja sam stegao nju podjednako vrsto.
Rob, proaputala je. Rekao si... rekao si da se zaista znamo. Koliko
puta si to ponovio. Ponekad kae i da sam prava ena za tebe, da sam
savrena.
Klimnuo sam glavom, elei da verujem. Da. Jesi.
Ne, izgovorila je skoro se guei, gurajui re silom u vazduh,
slamajui sopstveni otpor. Nije tako. Ja tebe itam, jo kako. ujem rei
kako lupkaju jedna o drugu u tvojoj glavi, dok sastavlja reenicu koju e
mi rei. ujem kako sebe prekoreva kad uini neto glupo. Vidim tvoje
uspomene, bar neke od njih, i proivljavam ih s tobom. Ali sve je to na
povrini, Rob, sve je to odozgo. Ispod toga ima te jo, jo mnogo. Promiu
polumisli koje ne uspevam sasvim da uhvatim. Oseanja za koja ne nalazim
nazive. Strasti koje suzbija, uspomene za koje ni sam ne zna da ih ima.
Ponekad uspevam da se spustim na taj nivo. Samo ponekad. Pa i to, samo
ako se stvarno borim, ako se iscrpim nemilice. A i kad tamo stignem opet
znam, sigurna sam, da postoji jo dublji nivo. Ispod toga sledei, pa sledei,
i tako redom, sve dublje. Ne mogu te nivoe da dohvatim, Rob, iako su deo
tebe. Ne poznajem te. Ne mogu da te upoznam. Ni ti samog sebe ne
poznaje, shvata? A mene, poznaje li mene? Ne. Mene ak i manje zna.
Zna ono to ti kaem, a ja ti govorim istinu, ali moda ne celu istinu. A ti
ita moja oseanja, moja povrinska oseanja bola kad lupim noni
prst, nervozu kad mi neto zasmeta, zadovoljstvo kad si u meni. Zar to
znai da me zna? A ta je sa mojim nivoima, povrnim, pa dubljim i
dubljim? ta sa stvarima koje ni ja sama ne znam? Zar ih ti zna? Kako,
Rob, kako?
Opet je odmahnula glavom: to je bio njen smean mali obiaj kome je
pribegavala kad je bila zbunjena. A govori da sam savrena, i da me voli.
Da sam ba prava ena za tebe. Ali, jesam li? Rob, ja itam tvoje misli. Znam
kad eli da budem seksi, pa sam tad seksi. Vidim ta te pali, pa to inim.
Znam kad eli da budem ozbiljna, a kad da se alim. Znam i koju vrstu
viceva da priam. Nikad one surove, ti to ne voli, ne voli da povreuje
niti da vidi povreene ljude. Ti se smeje sa ljudima, ne smeje se ljudima.
A ja se smejem s tobom, i volim to to ima takav ukus. Znam kad eli da
priam, a kad da utim. Znam kad eli da budem tvoja ponosna tigrica,
tvoja jaka telepatica, a kad da budem devojica koja e se uuriti u tvom
naruju. Ja sam uvek takva, Rob, zato to ti tako eli, zato to te volim,
zato to oseam u tvojoj svesti radost kad god uinim ba pravu stvar.
Nikad nisam namerno otpoela sa takvim ponaanjem, nego su stvari tako
ile. Nije mi bilo krivo, nije mi ni sad ao. Najee sam to inila bez svesne
odluke. I ti se meni na slian nain prilagoava. To itam u tebi. Ne moe
da ita kao ja, ponekad ne pogodi navali sa duhovitim primedbama
kad ja elim razumevanje bez rei, ili se dri kao snagator i ljudina onda
kad ja hou deaka kome u biti mama. Ali ponekad i pogodi. A trudi se,
trudi se uvek.
 Meutim, da li si to stvarno ti? Da li sam lo stvarno ja? ta bi bilo da
nisam savrena, kai, da se prosto ponaam kako mi se svia, da istupim sa
svim svojim manama i stvarima koje ti ne voli da vidi na svetlu dana? Da
li bi me tad voleo? Ne znam. Ali Gustafson bi, a i Kamenc. To znam, Rob. To
sam videla. Njih znam. Njihovi nivoi s u . . . nestali. Ja ih ZNAM, i ako bih se
vratila mogla bih da delim sa njima, vie nego sa tobom. A oni znaju mene,
onu pravu, znaju me celu, rekla bih. I vole me. Vidi? Vidi?
Da li sam video? Ne znam. Bio sam zbunjen. Da li bih voleo Liu kad bi
bila ona prava? Ali ta je to ona prava? Na koji nain bi se onda
razlikovala od ove Lie koju znam? Mislio sam da Liu volim i da u je uvek
voleti, ali ta ako prava Lia nije bila nalik na ovu moju Liu? ta sam to
voleo? udni apstraktni koncept jednog ljudskog bia, ili telo, glas i linost
sa zajednikim nazivom, u mojoj glavi, Lia? To nisam znao. Nisam znao
ko je Lia, niti ko sam ja, niti ta je sve to skupa trebalo da znai. Uplaio
sam se. Moda nisam mogao da osetim sve to i ona, tog poslepodneva, ali
sam mogao da osetim kako je njoj potom bilo. Bio sam usamljen, i bila mi
je potrebna bliskost sa nekim.
Lia, pozvao sam je. Lia, hajde da pokuamo. Ne moramo da
odustanemo. Moemo jedno drugo da dohvatimo. Postoji nain, na nain.
Uspevali smo ranije, Hajde, Lia, doi sa mnom; doi kod mene.
Dok sam govorio, svlaio sam je, a ona je uzvratila, pa su njene ruke
pomogle mojima. Kad smo bili goli, poeo sam da je mazim, polako, i ona
mene. Nai su umovi poli u susret. Dotakli su se i spojili kao nikad pre.
Mogao sam da je osetim u svojoj glavi, kako kopa sve dublje. Dublje i
dublje. Otvorio sam joj se. Kapitulirao sam, predao sam joj sve besmislene
male tajne koje sam dosad i od nje skrivao, ili pokuavao da skrivam,
predao sam joj sve ega sam ikako mogao da se setim, sve moje trijumfe i
sramote, dobre momente i momente bola, situacije kad sam nekome uinio
naao, i one kad su meni drugi inili naao, duga usamljena plakanja,
strahove ije postojanje nisam priznao, predrasude protiv kojih sam se
borio, tatine koje sam nastojao u sebi da suzbijem, smene, deake
grehove. Sve. Bez ostatka. Nita nisam zakopao. Nita sakrio. Dao sam se
njoj, Lii, mojoj Lii. Bilo je bitno da me ona upozna.
I ona se otvorila. Njen je um bio uma kroz koju sam lutao, lovei
pramenove emocija, prvo strah, potrebu i ljubav na povrini, pa ispod toga
blede stvari, a onda, zalazei dublje u umu, napola formirane male hirove
i strasti. Nemam talenta kao Lia, itam samo oseanja, nikad misli. Ali ovog
puta sam itao i misli, po prvi i poslednji put u ivotu, misli koje je ona
bacila meni u susret, zato to ih nikad ranije nisam video. Nisam mogao
mnogo da proitam, ali poneto sam mogao.
Otvorila mi je ne samo svoj duh, nego i telo. Uao sam, pa smo se kretali
skladno, tela sjedinjenih, umova prepletenih, zblienih najvie to je
ljudskim biima moguno. Oseao sam kako se preko mene valjaju veliki
slavni talasi zadovoljstva, mog, njenog, kako oba zadovoljstva narastaju
oslanjajui se jedno na drugo, i itavu venost sam jahao na rubu talasa
koji je huao ka dalekoj, silno dalekoj oba li. Najzad se talas razbio o tu
obalu, svrili smo istovremeno, i tad je nastupio sekund samo jedan
majuni, neuhvatljivi sekund kad nisam znao koji je orgazam moj a koji
njen.
Ali onda je sve to prolo. Leali smo, tela prepletenih, na krevetu. U
svetlosti zvezda. Ali, to nije bio krevet. Bila je to plaa, ravna crna plaa, a
iznad nas nijedne zvezde. Dotakla me je misao, misao lutalica, koja nije bila
moja. Liina misao. Bili smo na ravnici, mislila je ona, i video sam da je u
pravu. Vode koje su nas dovde donele povukle su se, nestale. Samo se
titanska crna ravan irila u svim pravcima, a na horizontima su se mutno
nazirali neki zli oblici. Ovde sam kao na ravni mraka, mislila je Lia.
Odjednom sam znao koji su to oblici, i znao sam koju je pesmu itala.5
Zaspali smo.

Probudih se sam.
U sobi je vladao mrak. Lia je leala na drugoj strani kreveta. sklupana, i
dalje spavajui. No je ve izmicala, inilo mi se da je zora blizu. Nisam bio
u to siguran. Mesto me nije dralo.
Ustao sam i neujno se obukao. Bilo mi je potrebno da proetam, da
razmislim, da sagledam situaciju. Ali, gde?
U depu mi se nalazio klju. Kad sam navlaio tuniku, dotakao sam ga,
pa sam se setio. Valkarengijeva kancelarija. U ovo doba noi bie prazna i
zakljuana. Panorama e mi moda pomoi da mislim Izaao sam, naao

5
Matthew A r n o l d - Dover beach (U pitanje je pesnik stare Zemlje, iz drugog
milenijuma, Metju Arnold i njegova verovatno najpoznatija pesma, Doverska plaa).
Prim prev.
cevi liftova, uao u onaj pravi, koji me je kao iz topa izbacio uvis, uvis do
vrha kule, do vrha ovekovog elinog izazova kinima. U kancelariji je
vladao mrak; nametaj se sveo na mrane forme u senkama. Jedina
svetlost bila je svetlost zvezda. kia je blia galaktikom centru nego Stara
Zemlja ili Baldur. Zvede su ovde plamtei svod na nonom nebu. Neke od
njih su veoma blizu, pa gore kao crvene i plavobele vatre u mraku nad
nama. Svi zidovi Valkarengijeve kancelarije su stakleni. Priao sam jednom
zidu i pogledao napolje. Nisam mislio nita, samo sam oseao. Bilo mi je
hladno, oseao sam se izgubljenim i malim.
Onda je jedan blagi glas iza mene rekao Zdravo, tako tiho da sam to
jedva uo.
Okrenuo sam se od prozora, ali druge zvezde su mi poletele u oi sa
drugih zidova. U jednoj od niskih stolica sedela je Lori Blekbern, skrivena
mrakom.
Zdravo, rekoh. Nisam hteo da vam smetam. Mislio sam da nema
nikoga.
Nasmeila se. Zraan osmeh na zranom licu, ali bez veselja. Kosa joj je
padala u velikim crvenomrkim talasima niz plea; na sebi je imala neto
dugo i vazduasto. Kroz to sam nazirao njene blage obline, a ona nije ni
pokuavala da ih sakriva.
esto dolazim ovde, ree ona. Uglavnom nou. Kad Dino spava. Ovde
se moe fino razmiljati.
Da, rekoh smeei se. Tano sam to hteo.
Ove zvezde su tako lepe, zar ne?
Da.
Krasne su. Ja... Oklevanje. Onda se digla i dola mi. Voli Liu? pitala
me je.
To pitanje me je drmnulo kao malj. U ovom trenutku... Ali mislim da sam
se dobro snaao. Mojim mislima jo uvek je dominirao nedavni razgovor sa
Liom. Da, rekao sam. Veoma. Zato pita?
Bila mi je blizu, gledala mi je u lice, i mimo mene, u zvezde Ne znam.
Ponekad razmiljam o ljubavi. Volim Dina, zna. Doao nam je pre svega
dva meseca, i zato je nae poznanstvo kratko. Ali... ve ga volim. Nikad
nisam nikoga takvog poznavala. Blag je, obziran, i sve radi dobro. Nikad
nisam videla da je u ma emu podbacio. Ipak, ne odaje utisak, kao neki
drugi ljudi, da ga neka strana sila goni. Pobeuje sa lakoom. Veoma je
samouveren, a to je privlano. Dao mi je sve to sam mogla da zatraim,
sve.
itao sam je, proitao ljubav i zabrinutost, pogodio. Sve sem sebe,
rekao sam.
Pogledala me je, trgnuta. Onda se nasmeila. Zaboravila sam. Ti si
Talent. Naravno da zna. U pravu si. A ja i ne znam oko ega se brinem, ali
brinem. Dino je tako savren, zna. Priala sam mu pa, sve. Sve o sebi i
svom ivotu. On je sluao, shvatao. On je uvek prijemiv, i uvek je blizak
kad mi zatreba. Ali...
Ali je poveravanje bilo jednosmerno, rekao sam. Nije to bilo
nagaanje. Znao sam.
Klimnula je glavom. Ne krije on neke tajne. Nije u tome stvar. Odgovori
na svako pitanje koje mu postavim. Al ti odgovori nita ne vrede. Pitam ga,
recimo, ega se plai, a on kae, nieg, i to tako da mu verujem. Veoma je
racionalan, veoma smiren. Nikad se ne razljuti, to se jo nije desilo, pitala
sam ga o tome. Ne mrzi ljude, smatra da je mrnja loa stvar. Nikad nije
osetio patnju, ili bar kae da nije. Mislim, emocionalnu patnju. Ipak me
razume kad priam o svom ivotu. Jednom je rekao da je njgova najvea
mana lenjost. A ja znam da uopte nije lenj. Zar je zaista tako savren?
Kae mi da je uvek tako pouzdan u sebe zato to zna da je odlian, ali kad
to kae, smeka se, pa ne mogu da ga optuim ni za tatinu. Kae da veruje
u boga, ali to nikad prvi ne pominje. Ako pokuate s njim ozbiljno, moda
e vas strpljivo sluati, a moda e okrenuti stvar na alu ili odvesti
razgovor u drugom pravcu. Kae da me voli, ali...
Klimnuo sam glavom. Znao sam ta dolazi.
Dolo je. Podigla je ka meni moleiv pogled. Ti si Talent, rekla je.
itao si ga, zar ne? Zna ga? Reci mi. Molim te reci.
itao sam nju. Video sam koliko joj je bilo stalo da sazna, koliko se
brinula i plaila, koliko je volela. Nisam mogao da je laem. Ipak, nije bilo
jednostavno dati istinit odgovor.
itao sam ga, rekoh polako, paljivo, odmeravajui rei kao kakvu
dragocenu tenost. A i tebe, takoe. Video sam tvoju ljubav, one prve noi,
kad smo veerali zajedno.
A Dino?
Rei su mi zapele u grlu. On je... udan, kako to ree Lia jednom.
Njegove povrinske emocije itam kao od ale. Ispod toga, nita. Zatvoren
je u sebe, Zatvoren je u sebe, ograen zidom. Kao da su njegove jedine
emocije one kojima dozvoljava da se pojave. Osetio sam njegovo
samouverenje, njegovo zadovoljstvo. Osetio sam i njegovu zabrinutost, ali
nikad pravi strah. On ima naklonosti prema tebi, oseanje zatitnika. Voli
da bude neiji zatitnik.
Zar je to sve? Toliko nade. alosno je bilo to gledati.
Bojim se da jeste. On je ograen zidom, Lori. Niko njemu ne treba, sem
njega samoga. Ako u njemu ima neke ljubavi, ona je iza tog zida, skrivena.
Nisam u stanju da je proitam. On esto pomilja na tebe, Lori. Ali ljubav...
ljubav je neto drugo. Ona je jaa, a manje razumna, ona nailazi silovitom
plimom. A kod Dina toga nema, bar ne tamo odakle moja mo itanja
dopire.
Zatvoren, ree ona. Za mene je zatvoren. Ja sam mu se totalno
otvorila. A on meni nije. Uvek me je neto plailo, naime ak i kad je bio sa
mnom, ponekad sam imala oseanje da uopte nije prisutan...
Uzdahnula je. Proitao sam njeno oajanje, naviruu usamljenost. Nisam
znao ta bih inio. Plai ako eli, rekoh joj budalasto. To ponekad
pomogne. Znam to, jer sam se u ivotu naplakao.
Nije plakala. Podigla je pogled ka meni, i lako se nasmejala. A ne, rekla
je, to ne mogu. Dino me je nauio da se nikad ne plae. On kae da suze
nikad nita nisu reile.
alosna filozofija. Moda suze nita ne reavaju, slaem se, ali one su
deo ljudskosti. eleo sam to da joj kaem, ali sam joj se samo nasmeio.
Uzvratila mi je osmeh i naklonila glavu na jednu stranu. Ti plae,
rekla je iznenada, glasom koji je bio pun udnog razumevanja. Smeno. To
je priznanje mnogo krupnije nego ijedno koje sam ikad ula od Dina. Hvala
ti, Rob. Hvala.
Pa se onda Lori propela na prste i digla pogled, iekujui. Mogao sam
sasvim lepo da proitam ta oekuje. Zato sam je zagrlio i poljubio, a ona je
stisla itavo telo snano uz moje. Zatim sam itavo vreme mislio na Liu,
kako mi ona ne bi zamerila, ponosila bi se mnome, imala bi razumevanja.
Posle sam ostao u kancelariji sam, da gledam svitanje zore. Bio sam
ispranjen, ali na neki nain zadovoljan. Svetlost je nadirala horizontom,
gonei senke ispred sebe, i odjednom su mi svi strahovi, koji su se u noi
onako nadnosili nad mene, izgledali smeni, nerazumni. Premostili smo,
pomislio sam, Lia i ja smo premostili. ta god to bilo, prevladali smo ga, pa
emo danas podjednakom lakoom, zajedno da prevladamo problem sa
grikama.
Kad sam se vratio u apartman, Lie nigde.

Aerokola smo pronali u centru kingrada, govorio je Valkarengi. Bio

je hladan, precizan, ulivao je smirenost. Njegov mi je glas, sasvim
nezavisno od rei, govorio da nemamo razloga za zabrinutost. Poslao sam
ljude da je trae. Ali kingrad je golem. Imate li neku ideju gde je mogla da
ode?
Ne, rekoh tupo. Ne bih rekao. Moda je pola da vidi jo Pridruenih.
Oni kao da su joj postali... opsesija. Ne znam.
Pa, imamo dobru policiju. Nai emo je, u to sam siguran. A to moe
potrajati. Da se niste vas dvoje posvaali?
Jesmo. U stvari, nismo. Mislim, kao jesmo, ali to nije bila prava svaa.
Bilo je neto udno.
Vidim, ree on. Ali nita nije video. Lori mi je rekla da ste noas doli
ovde, sami.
Da. Bilo mi je potrebno da razmislim.
U redu, ree Valkarengi. Onda, pretpostavimo da se i Lia probudila, i
da je zakljuila da je i njoj potrebno da razmisli. Vi ste doli ovde gore. Ona
je sela u kola i krenula. Moda samo eli da provede jedan dan lutajui
kroz kingrad. Neto slino je jue uradila, zar ne?
Jeste.
Znai, to isto opet radi. Nema problema. Verovatno e se vratiti pre
ruka. Nasmeio se.
Onda, zato je otila ne kazujui meni nita? Zato nije bar ostavila
ceduljicu, ili neto slino?
Ne znam, niti je vano.
Da li nije bilo vano? Kako bi moglo da ne bude vano? Sedeo sam na
stolici, glave naslonjene na ruke, grdno namrten, preznojavajui se.
Odjednom sam se silno uplaio, mada nisam znao ega. Nipoto je nisam
smeo ostaviti samu, mislio sam. Dok sam ja bio gore sa Lori, Liana se
probudila, sama samcata u mranoj sobi, i... i ta? I otila.
 Meutim, ree Valkarengi, nas eka posao. Sve je spremno za
odlazak u peine.
Podigao sam pogled, ne verujui svojim uima. Peine? Pa ne mogu sad
tamo da idem, ne mogu sam.
On je izveo jedan uzdah zgraavanja, daleko preteran radi veeg efekta.
Ama, hajdete, Rob. Nije kraj sveta. Bie sve u redu sa Liom. Moj je utisak
da je to sasvim razumna devojka, i siguran sam da e umeti da stara o sebi.
Slaemo se?
Klimnuo sam glavom.
A dotle emo da proemo kroz peine. Jo uvek sam reen da ovu stvar
rasvetlim do kraja.
Ali nee biti nikakve koristi, bunio sam se ja. Uzalud idemo, bez Lie.
Ona je daleko vie talentovana. J a . . . ja samo itam emocije. Ne mogu da
prodirem onako duboko kao ona. Nikakvo reenje neu moi da naem za
vas.
Slegao je ramenima. Moda ne. Ali put je zakazan, a mi nemamo ta da
izgubimo. Kad se Lia vrati, moemo da idemo jo jednom. Sem toga, ovo e
vam koristiti, skrenue vam panju sa tog Liinog odlaska. Nita sada ne
moete uiniti za Liu. Poslao sam u potragu svakog raspoloivog oveka.
Ako je oni ne nau, vi sigurno neete. Zato nema smisla da se na tome
zadravamo. Jednostavno stupite u akciju, angaujte se. Okrenuo se i
poao ka liftu. Idemo. ekaju nas aerokola. Ide i Nelzon.
Nevoljno sam ustao. Nisam bio ni najmanje raspoloen da se bavim
problemima kina, ali Valkarengijevi argumenti nisu bili sasvim lieni
smisla. Sem toga, Liana i ja smo od njega dobili honorar, pa smo imali,
stoga, i neku obavezu prema njemu. Pomislio sam: ipak u pokuati, kako-
tako.
Tokom vonje, Valkarengi je sedeo napred, do vozaa. Vozio je jedan
narednik policije, pravo brdo od oveka, sa licem od granita isklesanim.
Ovog puta smo se vozili policijskim kolima, tako da smo mogli primati
izvetaje o traganju za Liom. Na zadnjem seditu smo bili Gorlej i ja. Gorlej
je preko svog i mog krila rairio veliku mapu, pa mi je priao o peinama
za Finalnu Uniju.
Postoji teorija koje veli da su grike, kao ivotinjska vrsta, poreklom
ba iz tih peina, ree Gorlej. To je verovatno tano, izgleda vrlo
razumno. Tamo su grike mnogo vei. Videete. Peine se prostiru ispod
mnogih bregova, u udaljenijem delu kingrada, tamo gde su bregovi
znatno strmiji. One ine jedan krasan lavirint. U svakoj ima po grika. Tako
bar priaju. Bio sam u nekoliko peina, i u svakoj od tih bio je po jedan.
Zato verujem ono to kau o svim ostalim peinama. Grad, sveti grad,
verovatno je podignut zbog peina. kini ovde dolaze sa itavog
kontinenta, znate, radi Finalne Unije. Evo, ovo je region peina. Izvadio je
olovku i nainio veliki crveni krug blizu centra mape. To meni nita nije
znailo. Ova mapa me je samo zamarala. Dosad nisam shvatio koliko je
kingrad ogroman. Kako su, zaboga, uspevali da pronau onoga koji nije
eleo da bude pronaen?
Valkarengi se osvrnuo sa svog prednjeg sedita. Peina u koju idemo je
velika, bar u odnosu na veinu drugih. Tamo sam ve bio. Oko te Finalne
Unije ne postoje nikakve formalnosti, znate. kin prosto izabere jednu
peinu, ue, i legne na griku. Ue kroz bilo koji ulaz, koji god mu je
zgodan. Neki od tih ulaza nisu iri od kanalizacione cevi, ali, po teoriji, ako
puzite dovoljno daleko, na kraju ete naii na griku, koji lei u mraku i
polako pulsira. Najvee peine su osvetljene buktinjama, poput Velike
dvorane, ali to je samo radi dodatnog uivanja. Za Finalnu Uniju kao takvu,
svetlost je sasvim nepotrebna.
Valjda idemo u neku osvetljenu? zapitah.
Valkarengi je klimnuo glavom. Dabome. Smatrao sam da e vas
zanimati izgled odraslog grike. Nije lepo, ali je pouno. Zato nam je
trebalo svetlo.
Gorlej je nastavio da pria, ali ja ga vie nisam sluao. Oseao sam da o
kinima i grikama ve znam sve to elim da znam, a s druge strane, jo
sam se brinuo za Lianu. Posle nekog vremena tip je uutao; ostatak puta
proao je u utanju. Preleteli smo vee rastojanje nego ikad ranije. ak je i
kula, na blistavi elini putokaz nestala meu bregovima daleko iza nas.
Teren je sad bio grublji, stenovitiji, u veoj meri obrastao zelenilom, a
bregovi vii i divljiji. Ali kupolama kina nigde kraja videli smo ih jo, i
jo, i jo, a kini su vrveli na sve strane. Moda je Lia bila tamo dole, mislio
sam, izgubljena meu tim nebrojenim milionima. ta je traila? ta je
mislila?
Najzad sletesmo, i to u jednu umovitu dolinu izmeu dva masivna
kamenita brega. ak i ovde je bilo kina, ije su kupole od crvene cigle
izvirivale iz krljavog drvea. Lako sam uoio peinu. Bila je na pola puta
uz jednu uzbrdicu: mrani zev na kamenom licu brega. Do peine je
krivudao pranjav put.
Aterirali smo u dolinu, pa smo peice poli nagore, tim putem. Gorlej je
nezadrivo odmicao dugim, klimavim koracima, a za njim je Valkarengi
iao harmoninim, lakim, neumornim koracima. Policajac je trampao za
njima, tupo ali sigurno. Ja sam bio onaj najsporiji. Vukao sam se kojekako, i
dok smo doli do ulaza u peinu, prilino sam se zaduvao.
Ako sam oekivao peinsko slikarstvo, ili neki oltar, ili nekakav hram u
slavu prirode, onda sam mogao biti samo razoaran. Bila je to obina
prirodna peina, sa vlanim kamenim zidovima, niskim svodovima i
hladnim, vlanim vazduhom. Ovde je vazduh bio hladniji nego to je
uobiajeno na kii, i manje pranjav, i time su se razlike iscrpljivale. Od
ulaza se kroz stenu ilo jednom dugim, krivudavim prolazom, dovoljno
irokim da idemo sva etvorica naporedo, a ipak tako niskim da se Gorlej
morao saginjati. Du zidova su na ravnomernim razmacima bile
privrene buktinje, ali je gorela tek svaka etvrta ili peta. Gorele su
dajui uljasti dim koji kao da se pribijao u: tavanicu peine, a onda polako
klizio ka dubinama peine, ispred nas. Zapitao sam se ta ga uvlai.
Posle nekih deset minuta hoda, uglavnom niz jedva primetnu nizbrdicu,
izaosmo u visoku, sjajno osvetljenu prostoriju, iji je visoki kameni svod
bio sav aav od dima buktinja. U toj prostoriji.. grika.
Bio je tupe braonkastocrvene boje, kao krv davno prolivena, i ne sjajne
zamalo-prozirne grimizne boje kao oni mali grike na lobanjama
Pridruenih. Na vie mesta video sam crne mrlje, kao opekotine ili mrlje
od ai, na ogromnom telu. Jedva sam uspevao da sagledam suprotni zid
peine; grika je bio tako veliki, tako se nadnosio nad nas, da je izmeu
njega i plafona ostajala samo mala pukotina. Ali njegova strana okrenuta
nama bila je strma, kao neki breg od stvrdnutog elatina, i zavravala se
dobrih sedam metara od mesta gde smo stajali. Izmeu nas i ogromnog
trupa bila je uma crvenih niti, koje su visile i njihale se. Bila je to iva
pauina grikinog tkiva, koja nam je visila takorei pred licem.
Sve je to pulsiralo. Kao jedan organizam. ak su i niti odravale taj
ritam, irile se i skupljale, u skladu sa neujnim otkucajima velikog grike
iza njih.
Meni se stomak okretao, ali moji pratioci nisu ni trepnuli. Ovo su ve
viali. Hajmo, ree Valkarengi, palei baterijsku lampu koju je poneo da
poslui kao dodatak sjaju buktinja. Svetlost se uvijala oko pulsirajuih
vlakana, stvarajui privid neke udne zaarane ume. U tu umu je
Valkarengi zakoraio, lakim korakom. Izmahivao je lampom i odgurivao
vlakna od sebe.
Gorlej je krenuo za njim, ali ja nisam smeo. Valkarengi se okrenuo sa
osmehom. Ne bojte se, rekao je. Griki trebaju sati da se zakai za vas, a
i tada se lako moe ukloniti. Nee vas zgrabiti ako natrite na njega.
Stisnuo sam petlju, ispruio ruku, i dodirnuo jedno od ivih vlakana.
Bilo je meko i vlano, i inilo se ljigavim. Ali to je bilo sve. Lako se kidalo.
Zakoraio sam napred, razgrui i kidajui pauinu da bih lake proao.
Policajac je utke iao za mnom.
Proli smo kroz pauinu, koja je nadomak velikog grike prestajala.
Valkarengi je jedan sekund osmatrao griku, a onda baterijom pokazao
neto. Evo, ree on. Finalna Unija.
Pogledao sam tamo. Njegova svetiljka je bacila jezerce svetlosti na
prostor oko jedne tamne mrlje. Ta je mrlja kvarila ravnomernost
crvenkaste telesine. Pogledao sam izbliza. U mrlji videh jednu glavu. Glava
se nalazila usred tamnine. Videlo se samo lice, ali je i ono bilo pokriveno
tankim crvenkastim filmom. Crte su se mogle nepogreivo prepoznati. Bio
je to neki postariji kin, sav zboran; njegove su velike oi sad bile
sklopljene. Ali smeio se. Smeio se.
Priao sam jo blie. Malo nie, desno, virilo je nekoliko vraka prstiju.
Ali to je bilo sve. Glavnina tela ve je nestala, potonula u griku; kinovo
telo, ako i nije bilo sasvim raspadnuto, ve se uveliko raspadalo. Mrtav je
bio taj stari kin, a parazit je uveliko prodirao le.
Svaka od tih tamnih mrlja oznaava po jednu nedavnu Uniju, govorio
je Valkarengi, upirui svoje svetlo na pojedina takva mesta. Mrlje
vremenom izblede, naravno. Grike neprestano raste. Kroz stotinu godina
ispunie ovu dvoranu, pa e krenuti prolazom.
Iza nas se zaue zvuci neijeg pribliavanja. Osvrnuo sam se. Jo neko
se primicao kroz niti.
Brzo je stigla do nas, i osmehnula se. kinkinja, stara, gola, sa dojkama
oputenim do ispod struka. Pridruena, naravno. Njen grika joj je
pokrivao skoro itavu glavu i visio nie nego dojke. Bio je jo sjajan i
poluproziran od izlaganja suncu. Kroz njega se moglo videti mesto gde je
izjedao kou na njenim leima.
Kandidatkinja za Finalnu Uniju, ree Gorlej.
 Ovo je jedna popularna peina, dodade Valkarengi niskim, ironinim
glasom.
ena nam se nije obratila, a ni mi njoj. Smeei se, prola je pored nas.
Legla je poleuke na najnii, neto ravniji deo grike.
Onaj mali grika, koji joj je dotad jahao na leima, kao da se pri
kontaktu rastopio, slio se sa velikim peinskim stvorenjem, kada su
kinkinja i velika grika sad bili spojeni. Nita se dalje dogaalo. Prosto je
sklopila oi i leala mirno. inilo se kao da spava.
ta se deava? pitao sam.
Unija, ree Valkarengi. Treba itav sat da se neto primeti ali ustvari
je grika ve poeo da je obuhvata, da je guta. Kau da je to reakcija
parazita na telesnu toplotu. Za jedan dan, ona e biti sahranjena unutra. Za
dva dana, bie kao ovaj. Svetlost je nala poluraspadnuto lice iznad nas.
Moeti li da je itate? predloio je Gorlej. Moda emo tako neto
saznati.
Dobro, rekoh ja, zgaen ali i radoznao. Otvorio sam se. Istog trena me
je tresnula mentalna oluja.
Pogreno je zvati to ak i mentalnom olujom. Bilo je to neto jae, neto
ogromno, stravinog intenziteta, neto to me je palilo, zaslepljivalo,
guilo. A u isti mah, bilo je i mirno i blago, ali se ta blagost nametala ee
nego najea ljudska mrnja. Vritalo je u svojoj dobroti, urlikalo svoje
sirenske pozive, zavodilo me strasno, zapljuskivalo me grimiznim talasima
strasti, vuklo me sebi. Istovremeno me je sasvim ispraznilo i sasvim
ispunilo. uo sam zvona, gruba muzika bronzanog tretanja, pesmu
ljubavi, predaje, zajednitva, i spajanju i ulasku u jedno, posle ega se vie
nikad nee biti sam.
Oluja, modana oluja, da, moda to i nije bio pogrean izraz. Ali ovo je u
poreenju sa obinom mentalnom olujom bilo kao supernova u poreenju
sa uraganom, a ova pomamna estina bila je estina ljubavi. Ova me je
oluja volela, i elela, i zvala svojim zvonima, pevala o svojoj ljubavi, i ja se
pruih ka njoj, dotiui je, eljan da budem sa njom, eljan da se spojim,
eljan da vie nikad ne budem sam. Iznenada se opet naoh na rubu
velikog talasa koji me je nosio, ali sad je to bio plameni talas koji veito
putuje preko zvezda, sad sam znao da se taj talas nikad nee zaustaviti, da
me nikad nee izbaciti usamljenog na ravan mraka.
A ta fraza me navede da pomislim na Liu.
 I ve sam se borio, bacakao, udarcima pogaao to more usisavajue
ljubavi. Trao sam, trao, trao, TRAO... i zatvorio vrata svoga uma, zario
tekim udarcem poprenu rezu na njeno mesto, pa podupro svim snagama
da podrim vrata na koja je oluja i dalje navaljivala, zavijajui. Vrata
poee da poputaju i da se raspadaju.
Vritao sam. Pukoe vrata u parampare, a oluja inu unutra, zahvati
me, izvue me opet napolje, tumbajui me i prevrui. Odleteo sam sve do
hladnih zvezda, ali one vie nisu bile hladne. Ja sam rastao, rastao, najzad
sam ja bio zvezde a zvezde su bile ja, bio sam Unija, za jedan jedini
zasenjujui tren bio sam univerzum.
Onda, mrak.

Probudio sam se u apartmanu, sa glavoboljom koja kao da je htela da mi

minira lobanju. Gorlej je sedeo kraj kreveta itajui jednu od naih knjiga.
Kad sam zastenjao, bacio je pogled na mene.
Liine pilule za glavobolju jo uvek su bile kraj uzglavlja. urno sam uzeo
jednu, a onda sam se nekako izborio da se dignem u sedei poloaj.
Jel vam dobro? ree Gorlej.
Boli glava, rekoh, masirajui svoje elo. Nadimalo se kao da e pui.
Bilo je gore nego onda kad sam zavirio u Liin bol. ta se desilo?
Ustao je. estoko ste nas uplaili. im ste poeli da itate, poeli ste i da
drhtite. Odjednom ste zakoraili pravo u prokletu griku. Zatim ste poeli
da riete, ovee. Dino i narednik su morali da vas izvlae. Gazili ste pravo
u tu stvar, i ve vam je bila do kolena. I trzala se, to je ba udno. Dino vas
je onda nokautirao jednim dobrim udarcem.
Odmahnuo je glavom, poao ka vratima. Kuda ete? pitao sam.
Idem da spavam, ree on. Bili ste u nesvesti nekih osam asova. Dino
me je zamolio da vas pazim dok se ne osvestite. Okej, sad ste se osvestili.
Sad treba da se odmorite, a bogami i ja u. Razgovaraemo sutra.
Ja hou da razgovaram odmah sad.
Kasno je, ree on zatvarajui vrata. uo sam njegove korake kako se
udaljavaju. Jasno sam uo i zakljuavanje izlaznih vrata. Nekome je izgleda
ve bilo dosta Talenata koji kriom odu u no. Neko je reio da ja ne odem
nikud.
 Ustao sam i potraio pie. Jedna flaa Veltaara bila je stavljena da se
hladi. Popio sam dve ae na brzinu, i pojeo neku malu uinu. Glavobolja je
poela da poputa. Onda sam se vratio u spavau sobu, ugasio svetlo,
prosvetlio staklo, tako da je svetlost zvezda mogla slobodno sva da ulazi.
Vratio sam se u krevet da spavam.
Samo, nisam odmah zaspao. Suvie se toga desilo. Morao sam da
razmislim. Prvo, ova glavobolja, ova neverovatna glavobolja koja je
pokuavala da mi razbije glavu. To je osetila i Lia. Ali Lia nije prola kroz
ono kroz ta sam ja proao. Da li nije? Lia je spadala meu izuzetne
Talente, imala je veu sposobnost prijema nego ja, i vei radijus dejstva.
Moda je ta mentalna oluja stizala i dovde, bez obzira na rastojanje od
mnogo milja? Moda nou, kad su i ljudi i kini spavali, tako da su im misli
bile malobrojne i priguene? Moda. A moda su moji poluzapameni snovi
bili blede refleksije onoga to je Liu zahvatalo svake noi. Dodue, moji su
snovi bili prijatni. Jedino me je ljutilo to ih se posle buenja nisam seao.
Opet, da li je mene ova glavobolja zahvatila dok sam bio u snu? Ili tek
sad kad sam se probudio?
ta se kog vraga uopte dogodilo? Kakva me je to stvar zgrabila, tamo u
peini, i povukla sebi? Zar onaj grika? A ko bi drugi? Nisam stigao da se
fokusiram na onu kinkinju, pa je prema tome to morao biti grika. Ali
kako, kad je Liana rekla da grike ne poseduju nikakvu svest, ak ni da-ja-
sam-iv? ...
Sve se to kovitlalo oko mene, pitanje za pitanjem, a ja nisam nalazio
nijedan odgovor. Onda se moje misli opet usmerie na Liu; pitao sam se
gde je i zato me je ostavila. Da li je ona pretrpela neto slino ovome?
Zato ja to nisam na vreme shvatio? Sad mi je nedostajala. eleo sam da
bude uz mene, a nje nije bilo. Bio sam sam, i veoma svestan te injenice.
Zaspao sam.
Usledila je dugotrajna tama, a onda, konano, jedan san, i tad sam se
setio. Opet sam bio na ravnici, na beskonanoj ravni mraka, nad koju se
nadnosilo nebo bez zvezda, na ijem horizontu su se ukazivali tamni
oblaci. O toj ravnici je Lia tako esto govorila. To je bilo iz jedne njene
omiljene pesme. Bio sam sam, zauvek sam, i to sam znao. Takva je bila
priroda stvari. Ja sam bio jedina realnost u univerzumu, i bilo mi je hladno,
i bio sam gladan i uplaen, a oni oblici su mi se primicali, neljudski,
neumoljivi. I nikog nije bilo koga bih mogao pozvati, kome bih se mogao
okrenuti, ko bi uo moje pozive za pomo. Nikad nikoga i nije bilo. Nikad
nikog i nee biti.
Onda mi je dola Lia.
Sila je lebdei sa neba bez zveda, bleda, tanana, krhka, i stala kraj mene
na ravnicu. Sklonila je rukom kosu, pogledala me sjajnim krupnim oima,
nasmeila se. Sad sam znao da ovo nije san. Na neki nain je stvarno dola
kod mene. Razgovarali sma.
Zdravo, Rob.
Lia? Zdravo, Lia. Gde si? Ostavila si me.
ao mi je. Morala sam. Razume li, Rob. Mora da razume. Nisam elela
vie nikad da se naem ovde, na ovom groznom mestu tu bih se nala
Rob. Ljudska bia su uvek tu, sem u nekim trenucima koji brzo prou.
Samo pogled, samo zvuk?
Da, Rob. Onda opet tama, i veiti muk. I ravan mraka.
Mea dve pesme, Lia. Ali ne mari. Ionako ih zna bolje nego ja. Zar ne
isputa, meutim, jedan deo? Jedan raniji stih, koji glasi Ah, ljubavi,
budimo jedan drugom verni ...
O Rob.
Gde si?
Ja sam ... svuda. Ali pretenim delom u peini. Bila sam spremna, Rob.
Bila sam otvorenija nego veina drugih. Zato sam mogla da preskoim i
Skup, i Pridruivanje. Talenat je navikao da deli. Prihvatili su me.
Finalna Unija? Stupila si u Finalnu Uniju?
Da.
Jao, Lia.
Rob, molim te da se pridrui. Pristupi meni, pristupi nama. Ovo je
srea, zar ne shvata? Srea zauvek, zauvek, i pripadanje, i delenje, i
zajednitvo. Zaljubila sam se, Rob, zaljubila sam se u milijarde milijardi
ljudi, i sve njih sam upoznala bolje nego to sam tebe znala, a oni znaju
mene, mene celu, i vole me. I to nikad nee prestati. Ja, mi, Unija. Ja sam jo
uvek ja, ali sam i oni, vidi? A oni su ja. Oni Pridrueni, ono itanje, otvorili
su me, a Unija me pozivala svake noi, zato to me je volela. Razume? Oh,
Rob, molim te, stupi meu nas, ui meu nas. Volim te.
Unija. Hoe da kae, grika. Volim te, Lia. Molim te da se istrgne.
Verovatno te jo nije apsorbovalo. Kai mi tano gde si. Doi u po tebe.
Da, doi meni. Ui bilo gde, Rob. Grika je samo jedan, sve su peine
spojene ispod bregova, a i mali grike su delovi unije. Doi kod mene i
pridrui mi se. Voli me onako kako si rekao da me voli. Spoj se sa mnom.
Tako si daleko, jedva stiem do tebe, ak i uz mo Unije. Dodi i budi isto to
i mi.
Ne. Nita mene nee pojesti. Molim te, Lia, kai mi gde si.
Jadni Rob. Ne boj se, ljubavi. Telo nije vano. Ono je griki potrebno kao
hrana, a grika je potreban nama. Ali, Rob, Unija nije samo grika, vidi?
Nije grika vaan, pa on uopte nema um, on je veza, medijum, Uniju ine
kini. Milioni milijardi kina, svi koji su eleli i pridruili se tokom
etrnaest hljada godina, i koji sad svi zajedno, besmrtni, vole se i
pripadaju. Divno je, Rob, mnogo je vie nego to smo mi imali, mnogo vie,
a mi smo bili oni izuzetno posebni, pamti li? Bili smo! Ali ovo je bolje.
Lia. Moja Lia. Voleo sam te. To tamo nije za tebe, nije za ljudska bia.
Vrati mi se.
Nije za ljude? Ali, JESTE! To je ono za im ljudi oduvek tragaju, lutaju u
potrazi, ono za ime plau u usamljenim noima. To je ljubav, Rob, prava,
realna ljubav, a ljudska ljubav je samo bleda imitacija ovoga. Vidi? Uvia?
Ne.
Hodi, Rob. Pristupi nam. A ako nee, bie zauvek sam, sam u ravnici, i
samo povremeni dodir i glas e ti pomagati da se odri. A kad na kraju
tvoje telo umre, nee vie imati ni to. Samo venost tame i praznine.
Ravnica, Rob, zauvek, zauvek. A ja vie neu biti u stanju da te dohvatim,
nikad vie. Ali ne mora tako da bude ...
Ne.
Oh, Rob. Gubim snagu, bledim. Molim te, doi.
Ne. Ne idi, Lia. Volim te. Ne ostavljaj me.
Volim te, Rob. Volela sam te. Stvarno sam te volela...
Onda je nestala. Bio sam opet sam u ravnici. Vetar je odnekud duvao,
rastrgao je njene sve slabije rei i odneo ih od mene, nekud napolje, u
hladnu ogromnost beskonanosti.

Kad je svanulo jutro bez radosti, neko je otkljuao vrata apartmana.

Popeo sam se liftom do vrha i naao Valkarengija, samog, u kancelariji.
Verujete li vi u boga? zapitao sam ga.
Podigao je pogled, osmehnuo se. Ma naravno. Neozbiljnim tonom.
itao sam ga. Nije taj nikad razmiljao ni o kakvim bogovima.
A ja ne verujem, rekoh. Nije verovala ni Lia. Mi Talenti smo veinom
ateisti, znate. Pre pedeset godina je na Staroj Zemlji organizovan jedan
eksperiment. Organizator je bio jedan izuzetno obdaren Talent po imenu
Linel, ovek silno religiozan, Doao je na ideju da okupi najjae Talente
sveta, i da spoji njihove umove, pa da uz upotrebu droge svi zajedno
oitaju neto to je on nazvao izrazom svemirsko da-ja-sam-iv, i to bi
ujedno bilo bog. Hteo je da proita boga. Eksperiment je sasvim propao, ali
neto se ipak desilo. Linel je poludeo, a ostali su se povukli donosei sliku
nekog ogromnog, mranog nitavila, koje ba nimalo ne mari ni za koga i ni
za ta, koje nema ni razum, ni bilo kakvu formu, i ne znai nita. I drugi
Talenti su ponekad oseali neto slino, a i poneko od Normalnih. Pre
mnogo vekova postojao je jedan pesnik koji se zvao Arnold, koji je pisao o
ravni mraka. Pisao je na jednom od drevnih jezika, ali pesmu ipak vredi
itati. Ona pokazuje... strah, rekao bih. Neto bazino u oveku, neki uas
od usamljenosti u kosmosu. Moda je to samo strah od smrti, moda neto
vie. Ne znam. Ali to je neto iz najdublje prolosti. Svi ljudi su zauvek
sami, ali nijedan to ne eli da bude. Veno traganje, pokuavaju da
uspostave kontakt, da preko praznine dohvate druge. Neki ljudi u tome
nikad ne uspevaju, neki se ponekad probiju. Lia i ja smo imali sree. Ali
kod ljudi to nikad nije trajno. Na kraju ovek opet bude sam, opet u ravni
mraka. Vidite li vi to, Dino? Vidite li?
Njegov je maleni smeak pokazivao da ga ovo donekle zabavlja. Nije se
rugao to nije bio njegov stil ali je ispoljavao iznenaenje i nevericu.
Ne, ree on.
Onda pogledajte jo jednom. Ljudi uvek poseu za nekim, za neim,
tragaju. Ima ljubav, seks, razgovor, ili si Talent, svejedno, sve su to delovi
iste stvari, iste potrage. Tu spadaju i bogovi. ovek je stvorio bogove zato
to se plaio samoe, plaio se jedne prazne vasione, plaio se ravni mraka.
Zato se vai ljudi preobraaju, i zato ljudi stupaju u kult Unije. Nali su ako
ne boga, ono bar onda najblie bogu to ikad mogu nai. Unija je kolektivni
um, besmrtni kolektivni um, prepun ljubavi. Do vraga, kini ne umiru. Nije
udo to nemaju koncept ivota posle smrti. Znaju da postoji Bog. Moda
on nije stvoritelj univerzuma, ali je sainjen od ljubavi, iste ljubavi, a svi i
kau da je bog ljubav, zar ne? Ili je, moda ono to mi nazivamo ljubavlju,
samo majuni deli boga. Nije me briga.... ta god da je, Unija je to. To je za
kine, i za ljude, kraj traganja. Jesmo mi njima nalik, toliko smo slini da to
prosto boli.
Valkarengi je opet upotrebio onaj preterani uzdah. Rob, suvie ste se
uzbudili. Zvuite kao Pridrueni.
 Moda bi i trebalo da se pridruim. Lia se pridruila. Ona je sad deo
Unije.
Trepnuo je. Otkud znate?
Pojavila se prole noi u mom snu.
A. U snu.
Bilo je to stvarno, do vraga. Bila je to stvarnost.
Valkarengi je ustao, smeei se. Verujem vam, rekao je. Naime,
verujem da grika koristi psihomamac, ili ako hoete ljubav, mamac, da
privue svoje rtve, neto to je tako mono da ljudi; ak evo i vi, veruju da
je u pitanju boanstvo. Opasna stvar, oigledno. Morau dobro da
razmislim pre nego to stupim u akciju. Mogli bismo da postavimo strau
ispred peina, da ljudi ne bi mogli da ulaze, ali tih peina ima suvie. A ako
sasvim zatrpamo griku, pokvariemo svoje odnose sa kinima. Ali to je
sada moj problem, vi ste svoj posao obavili.
ekao sam da zavri. Greite, Dino. Ovo je stvarno, nije nikakav trik,
nikakva iluzija. Ja sam to osetio, a i Lia takoe. Grika ne poseduje ak ni
da-ja-sam-iv, a kamoli psihomamac toliko jak da mu privodi kine i
ljude.
Jel vi oekujete da ja poverujem da je bog jedna ivotinja u peinama
planete kie?
Da.
Rob, to je apsurd, i vi to znate. Zamiljate da su kini nali odgovor na
misterije postojanja svemira. Ali, pogledajte ih samo, oni su najstarija
civilizovana rasa u dosad ispitanom delu svemira, i evo, ve etrnaest
hiljada godina se ne pomiu iz bronzanog doba. Mi smo otkrili njih. Kamo
su im svemirski brodovi? Gde su njihove kule?
A gde su naa zvona? rekoh. Gde je naa radost? Oni su sreni Dino. A
jesmo li mi? Moda su nali ono za im mi jo tragamo. ta kog vraga
uopte goni oveka da se toliko trudi? Zato se ovek toliko upinje da
osvoji galaksiju, itav svemir, ta sve ne? Moda trai boga? ... Moda. Poto
ga nigde ne nalazi, ide sve dalje i dalje, neprestano trai. A na kraju se uvek
nae na istoj ravni mraka.
Uporedite ko je ta postigao. Ja se opredeljujem za postignua
oveanstva.
A da li vredi plaati toliku cenu?
 Rekao bih da vredi. Priao je prozoru, i pogledao kroz njega. Mi
imamo jedinu kulu na njihovom svetu, ree, smekajui se, gledajui sa te
visine, kroz oblake, prema tlu.
Oni imaju jedinog boga u naoj vasioni, uzvratio sam. To nije
poremetilo njegov smeak.
U redu, Rob, rekao je kad se konano okrenuo. Sve to u ja imati na
umu. A Lianu emo vam nai.
Moj glas je postao blai. Lia je izgubljena, rekao sam. To sada znam.
A i ja u nastradati, ako budem ekao. Odlazim veeras. Traiu kartu za
prvi brod koji ide ka Balduru.
Klimnuo je glavom. Ako tako elite. Javiu da pripreme isplatu vaeg
honorara. Iscerio se. A kad naemo Liu, poslaemo je za vama. Iako mi
se ini da e biti neto malo ljuta, ali to je va problem.
Nisam odgovorio. Samo sam slegnuo ramenima, i uputio se ka liftu. Kad
sam bio nadohvat lifta, on me je zaustavio.
ekajte, rekao je. ta kaete da priredimo jednu dobru veeru noas?
Odlino ste radili za nas. I bez vas imaemo oprotajno vee, Lori i ja.
Naime, i ona ide.
Ba mi je ao to ide, rekoh.
Sad je on slegnuo ramenima. A zato da alimo? Lori je divna osoba, i
nedostajae mi. Ali nikakve tragedije tu nema. Ima i drugih divnih osoba.
ini mi se da joj je kia ve pomalo ila na ivce.
Skoro sam zaboravio da sam Talent, u svojoj uarenosti, i u bolu zbog
gubitka. Sada sam se toga setio. Proitao sam ga. Nije oseao ni tugu ni bol,
nego samo neko nejasno malo razoaranje. Ispod toga je bio njegov zid.
Uvek taj zid, koji je odvajao ovog oveka; oveka koji se svakome obraa
po imenu, a ipak ni sa kim nije bio intiman. Na tom zidu kao da je bio
natpis, dovde se moe ii, ne dalje.
Pa doite veeras, ree on, Bie nam valjda prijatno. Klimnuo sam
glavom.

Kad je moj svemirski brod poleteo, zapitao sam se zato odlazim.

Moda sam eleo da se vratim svome domu. Imamo kuu na Balduru,
daleko od gradova, na jednom od slabo nastanjenih kontinenata, gde nam
je jedini sused divljina. Ta kua stoji na jednom klifu koji se nadnosi nad
visoki vodopad. Voda se sa tog vodopada sruuje, veno, u jedno senovito
zeleno jezerce. Lia i ja smo tu esto plivali, u onim sunanim danima
izmeu poslova. Posle plivanja, legali bismo goli u hlad orindspajs drvea,
i voleli se na tepihu srebrne mahovine. Moda tome elim da se vratim. Ali
nee biti isto bez Lie, Lie koju sam izgubio ...
I koju bih jo uvek mogao imati. Mogao bih je ovoga trenutka imati. Bilo
bi to tako lako, tako lako. Uetao bih mirno u tamu peine, zaspao za
kratko. A onda bi Lia bila sa mnom itavu venost, bila bi u meni, delila bi
me, bila bi ja, a ja bih bio ona. Voleli bismo se i znali jedno o drugome vie
nego to ljudska bia ikad mogu saznati. Unija i radost, i nikad vie tama.
Bog. Da sam verovao u ono to sam Valkarengiju napriao, zar bih Lii
rekao ne?
Moda odlazim zato to nisam sasvim ubeen. Moda se jo nadam da
u nai neto vee, neto sa vie ljubavi nego to je u Uniji ima, moda boga
o kome su mi nekad davno priali. Moda rizikujem, jer deo mene jo uvek
veruje. Ali ako greim... onda tama, i ravnica...
A moda se radi o neem drugom, o neem to sam u Valkarengiju
proitao, neem to me je pokolebalo. Jer, ovek je, na neki nain, neto
vie nego to je kin; postoje i ljudi poput Dina i Gorleja, ali i drugi poput
Lie i Gustafsona, postoje ljudi koji se boje ljubavi i Unije bar isto toliko
koliko je i prieljkuju. Dihotomija, dakle. ovek ima dve praiskonske
potrebe, a kin samo jednu? Ako je tako, moda postoji ljudski odgovor:
pruiti ruku, spajati se. Ne biti sam, ali ostati ovek.
Ne zavidim Valkarengiju. Rekao bih da on iza svog zida plae, samo to
to nikome nije poznato, ak ni njemu. Niko to nee nikad ni saznati, pa e
on na kraju ostati sam, nasmeen u bolu. Ne, ne zavidim Dinu.
Ipak, Lia, u meni ima neeg valkarengijevskog, a i neeg tvog. Zato sam
beao, iako sam te voleo.
Sa mnom je na brodu bila Lori Blekbern. Posle poletanja smo veerali, a
zatim smo proveli vee priajui preko vina. Moda taj razgovor nije bio
ispunjen sreom, ali je bio ljudski razgovor. I meni, i njoj, bio je potreban
neko, pa smo ispruili ruke.
Posle sam je odveo u svoju kabinu, i voleo je to sam pomamnije mogao.
Kad smo na taj nain ublaili mrak, zagrlili smo se i u prii proveli no.
Dord R. R. Martin
O sebi i svom pisanju

Pitanje: Kako se konstruie neki novi svet? Kako vi to radite?

Martin: Pa, upravo sam zavrio pisanje jednog lanka o tome za knjigu
Pisanje i prodavanje naune fantastike iji je urednik arli Grant, a
suizdavai SFWA i Rajters Dajdest (Writers Digest), tako da sam morao o
toj temi da razmislim analitinije nego ikad pre. Dosad, do pisanja tog
lanka, nisam o tome zapravo ni razmiljao nego sam to inio intuitivno. Ja
ne koristim metod za konstruisanje planeta koji su razradili Hal Klement i
Poul Anderson; oni, esencijalno, poinju sa planetom ija je udaljenost od
zvezde tolika i tolika, onda joj pripiu odreene klimatske crte pa na
osnovu toga razrade odgovarajuu ekologiju, i najzad kakvi bi se liudi
mogli tamo razviti. Na kraju oni imaju svoje vanzemaljce, a planeta im
moda sugerie neke mogunosti zapleta.
Ja to radim suprotno. Poinjem od pria i likova. Onda konstruiem
planetu na kojoj e moi da se izvede ono to mi u prii treba. Na primer,
Pesma za Liu je bila prosto pria o ljubavi i religiji i usamljenosti i
takvim stvarima; to su bile teme o kojima sam eleo da kaem tota. Da
bih to mogao da kaem na najefektniji nain, konstruisao sam
odgovarajuu planetu.
Pitanje: Mislim da u mnogim takvim priama, pa i u vaoj Pesmi za
Liu postoji jedan problem, i to sledei: planeta vanzemaljaca na kraju ne
ostavi utisak drutvene zajednice jedne druge ive vrste, nego prosto
utisak strane zemlje, inostranstva.
Martin: Ako govorimo o kinima, to je donekle tano. Ali tako je ta
pria zahtevala. Bilo je potrebno da oni budu mentalno veoma bliski
ljudskim biima tako da mogu da osete i slinu potrebu za ljubavlju, istu
potrebu za zaleinom verovanja, kao to to ljudi oseaju, tako da onda
ljudska bia budu podlona dejstvu Grike, masovnog uma. Moj
protagonista to i kae u prii, onda kad pominje druge vanzemaljske rase i
jednu opisuje reima: Ti uopte nemaju nikakve emocije, a drugu
reima: Njihove emocije veoma jako oseam, ali to nisu ljudske emocije.
kini su veoma bliski ljudskosti. Znai, u ovom sluaju, da, to to ste rekli
je u izvesnoj meri istinito, ali namerno sam tako postupio. To sam hteo.
 Pitanje: Da li mislite da se moemo pouzdati u pretpostavku da bi
jedna sasvim nezavisna evolucija dovela do stvaranja tako antropomorfnih
stvari kao to su gradovi i religija?
Martin: I da i ne. Tamo napolju ima prostora koliko hoete, pa se
uistinu svata moe desiti, a to je meni jedna od najinteresantnijih stvari u
naunoj fantastici, to to moete da odredite svoje uslove kako god hoete,
a ako neko ba insistira na objanjenju, vi sa vie ili manje truda uvek
moete da odbranite to to ste uradili. Zaista verujem da e biti rasa slinih
nama kao to su to kini, ali e biti i rasa koje su nam potpuno tue. Evo,
na neki nain prepriavam ono iz lanka.
Prikazati istinski vanzemaljskog vanzemaljca to je jedna od najteih
stvari u SF. Ne bih rekao da je to iko ikad stvarno dobro uradio. Neki su
zamalo uspeli. Moda je vas zauditi, ali po mom miljenju jedan od tih je
Lavkraft sa priom Boja izvan sveta, gde se pojavljuje jedan takav
vanzemaljac da ljudi kad priaju o vanzemaljcima najee i ne pomisle na
njega, iako je on jedan od najstranijih vanzemaljskih stvorova koje
pamtim. Tu je naravno, i Lemov Solaris. Ako izuzmemo ta dva, koliko
razliitih vrsta vanzemaljaca znamo? Ne mnogo. Ako su to veinom strane
drave, onda su njihovi graani samo ljudska bia sa ponekom manjom
razliitou. Znate ve: pone se od neke fizike razlike pa se odatle
ekstrapolira. Ali slina premisa je ljudskost.
Pitanje: Jeste li ikad pomislili koliko bi, sa stanovita biologije moralo
da se ponovi, tano ponovi, onih sluajnih skretanja u evoluciji, da bi se
najzad dobilo neto sa dve ruke i dve noge?
Martin: Postojao je u SF jedan period kad su se pojavljivali lanci u
kojima se tvrdilo da e evolucije ii paralelno zato to je ovek neto
optimalno. Autori tih lanaka tvrdili su da e sve vanzemaljske rase biti
ovekolike, prosto zato to e taj nain najbolje funkcionisati.
Tu teoriju ja ne kupujem, ali na neki nain prihvatam jednu njenu
modifikovanu verziju. Naime, ako hoete da napiete priu, jednostavno
vam je lake da radite sa ovekolikim biima nego sa neim potpuno
vanzemaljskim. Potpuno tue bie veliki je izazov, voleo bih jednog dana
da se pozabavim i takvim neim, ali ne u svakoj prii.
Pitanje: Kad pisci pokuavaju da kreiraju sasvim neljudsko bie, esto
samo uzmu neku ljudsku crtu pa je izvrnu; ve je uhodana praksa da se
postulira kako vanzemaljci imaju tri pola, a ne dva. Moete li da naete
neki nain da se ovo ne radi po tom principu anti-antropomorfnog? Veina
vanzemaljaca dosad su bili refleksija zapadne kulture.
Martin: Ono to mnogi pisci ine a to ja smatram lenjivakim
postupkom, jeste sledee: uzimaju ne toliko refleksije zapadne kulture,
koliko refleksije nekih drugih kultura. Proitaju, iz nekog razloga, neki
tekst iz antropologije, pa saznaju ta radi neko afriko pleme ili neka grupa
na Junom Pacifiku, neka grupa sa veoma udnim obiajima, pa onda to
ugrade u svoje vanzemaljce i tvrde da je takvo ponaanje vanzemaljsko.
Ako neto nije deo ba nae, zapadne kulture, ne znai da nije deo ljudske
kulture uopte.
Teko je dobro dati vanzemaljce. I ne bih rekao da je lako otrgnuti se
tom uticaju reverziranja ljudskih crta. Teko je nai pravu poetnu taku.
Pitanje: Kad pravite projekciju budueg ljudskog drutva, da li ga
izvodite iz savremenog zapadnog drutva ili direktno iz vae prie?
Martin: Iz prie, u veini sluajeva. Teko da ikad pravim ekstrapolacije
o budunosti naeg drutva. Neke od mojih pria, one o bliskoj budunosti,
jesu, naime, ba ekstrapolacije o pojedinim stvarima za koje sam smatrao
da e se verovatno dogoditi. Ali veina mojih pria se deavaju u dalekoj
budunosti i na drugim planetama, i glavna stvar je radnja. Radnja je
najvanija. Ekstrapolacije pravim onoliko koliko je potrebno radi boljeg
odvijanja dramske radnje.
Pitanje: A odakle vam onda ta dramska radnja? Poinjete sa idejom, ili
sa neim apstraktnim, moda slikom?
Martin: Nekad sa jednim, nekad sa drugim. Izvor je moj ivot:
autobiografske stvari su ponekad, ako nita drugo, a ono bar semenke iz
kojih prie izrastaju; pa onda stvari koje itam, prie drugih pisaca.
Reagujem na njih.
Pitanje: Da li spadate meu svesne ili meu nesvesne pisce? Da li
pripremite detaljan plan, ili se sve prosto desi?
Martin: Pa prosto se desi. Najee mi sine ideja, imam jedan list za
ideje, a to je prosto jedan obian list hartije, i tu nabacim moda samo
naslov, ili opis koji se sastoji od samo jedne rei; to mi poslui kao startna
taka itave ideje. Dakle, otkucam samo naslov, moda jednu frazu na tom
listu pa kad poelim da piem, ako niim drugim nisam u tom trenutku
zauzet, uzmem u ruke taj list sa idejama, gledam ga, pijem jako mnogo
kafe, i posle nekog vremena moda ponem budan da sanjam o ovome ili
onome, i tako nastaje veina mojih pria, dnevnim sanjanjem, kuckanjem
po elektrinoj pisaoj maini, ili ponekad tako to ostanem budan nou,
sluam muziku, moda, a scene i likovi i te stvari poinju da se sklapaju u
mojoj glavi. Pria poinje da ive, pa kad ovaj proces dovoljno odmakne,
kad ima dovoljno scena koje su zaivele, sednem da kucam. Kad jednom
prevalim sam poetak onda obino ide brzo. Samo tu se ve radi svesnije,
neke se vizije moraju prihvatiti a neke odbaciti, sve se mora uklopiti,
moraju se nekako ispuniti praznine izmeu monih scena.
Pitanje: Kad biste nekom unapred otkrili ideju prie, da li biste time
izgubili sposobnost da priu i napiete? Da li vam prie umiru ako su
prerano izloene? Imate li taj problem?
Martin: Uglavnom ne volim da mnogo priam o svojim tekstovima dok
ih ne dovrim. Jednom mi se desilo da preranim otkrivanjem ideje, sebe
jako usporim. Bilo je to negde kad sam poinjao, kad sam valjda tek jednu
priu uspeo da prodam Ben Bovi, naao sam se u njegovoj kancelariji, i
izloio sam mu detaljno svoju sledeu priu, koja je u mojoj glavi ve
ivela, ali jo nije sila na hartiju. Tada sam nekako izgubio interesovanje
za tu priu, i to za dugo. Konano sam je ipak napisao, ali tek nekoliko
godina kasnije, umeali su se i novi snovi, uticali na priu, rekao bih
izmenili je u dovoljnoj meri da se moje interesovanje za nju opet pobudi.
Pitanje: Zato, po vaem miljenju, to tako ide?
Martin: Ne znam. Kad mi je pria u toku, mislim o njoj, poeo sam da je
piem recimo da sam na pola puta ja o njoj budan sanjam. Ona je na
ringlama mog uma i kuva se, mislim o scenama, menjam scene preraujem
likove i odlomke dijaloga, neprestano mi neto novo pada na pamet. Ali
kad je pria gotova, napisana, izila, ja o njoj prestajem da sanjam. Nema je,
iezla je bez ostatka. Vie ne sanjam o Pesmi za Liu kao kad sam je
pisao. Ne vraa mi se u svest dok se, na primer, vozim metroom, i slino.
Zato bih rekao: ako priu ispriate glasno, to je kao da ste je i napisali.
Donosite odluke, koje do tog asa nisu morale biti donete. Sanjati moete i
ovako i onako ali ono napisano je zamrznuto, a i ono usmeno preneto
takoe je zamrznuto, Ispriali ste priu. Eto nje. Ona vas je napustila i nije
vie u procesu kreacije.
Pitanje: Rekoste da piete brzo. Da li mnogo revidirate?
Martin: Uopteno govorei, reviziju vrim dok piem. Koncepte ne
piem. Sedim, otkucam stranu, ili reenicu pa ako mi se ne dopadne
izvuem tu stranu i kucam iznova. Ako neto otkucam, recimo jednu
reenicu, pa kaem samome sebi, E, ova reenica nita ne valja
promeniu je smesta, pre nego to poem i jedan korak dalje, onoliko puta
koliko bude potrebno, sve dok ne budem zadovoljan. Ponekad ide prilino
brzo, i priu zavrim, a u njoj su neki delovi ispali iz prve, a neki delovi su
revidirani i to znatno. Najzad proem kroz celu priu od poetka, sa
penkalom u ruci, i vrim konanu reviziju. Uglavnom se to sastoji od
pritezanja: izbacujem pojedine rei. Moda u prekucati jednu stranu ako
mi se ne dopadne, moda dve. Na tome se revidiranje zaustavlja. Moja prva
verzija je prilino tvrda, malo je posle menjam.
Pitanje: Da li ste oduvek tako radili, ili ste se, postajui sve izrazitiji
profesionalac, postepeno menjali?
Martin: Ne, u sutini sam oduvek ovako radio. Ne preraujem prie,
sem ako urednik ba navaljuje, a u poslednje vreme i to sve ee odbijam,
zato to sam otkrio da pria koju preradim najee vie ne funkcionie.
Jednu priu sam preraivao est puta, i to je jedna od uasnih etapa u mom
ivotu. Najzad sam pritom proveo godine u ogorenju i prodao jednu priu,
a u fascikli sauvao pet ranijih verzija; mogao sam za to vreme da prodam
est pria, i da podjednako unapredim svoju vetinu.
Prerada, po mom miljenju, ima nekoliko funkcija, a najoiglednija od
njih jeste prosto da se pobolja pria. Druga funkcija, po mom miljenju
podjednako vana, jeste da pisac uoi svoje slabosti, da analizira sopstveni
materijal. Ako samo piete i aljete prvu verziju i sve vam se proda,
moguno je da kvalitet vaeg rada trpi zbog toga, zato to niste svesni
svojih problema, ne kritikujete sebe. esto uestvujem u knjievnim
radionicama i tamo, ini mi se, dobijam tu veoma vanu stvar. Pa ako neku
moju priu u knjievnoj radionici teko kritikuju, ako joj mnogo uesnika
nalazi mane, vratiu joj se i srediu manje problema u njoj. Neu je raditi iz
poetka, menjati strukturu i zaplet i takve stvari. Radije u to novo znanje
o sebi poneti kui, i nastojau da moja sledea pria bude bolja a ovu
prethodnu u prodati. Moda ja samo nalazim intelektualna opravdanja;
injenica je da mrzim revidiranje. Stvarno mi je odvratno da priu piem
iznova. Mnogo u radije napisati novu nego. preraivati staru.
Pitanje: Zar se ne bojite da ete kroz mnogo godine imati za sobom
dugi trag pria koje biste najradije zaboravili, nepopravljenih verzija?
Martin: Pretpostavljam da je to mogue, i da to vai do neke mere za
svakog pisca. Koliko god se trudio, makar proveo i po godinu dana na
svakoj prii, ostae injenica da ako se godinama i sa praksom uite, kroz
deset godina ete bolji pisac, pa ete se do neke mere stideti svojih ranijih
radova.
Pitanje: ta biste odgovorili onim ljudima koji tvrde, kao Silverberg i
Malzberg, da u SF ozbiljan pisac nema ta da trai?
Martin: Teko da sam ja u poziciji da o tim njihovim tvrdnjama sudim,
jer moja karijera je u sasvim drugoj fazi nego njihova. Iz toga to su rekli
zakljuujem da bi njih dvojica hteli da malo piu vonegatovski, da
transcendiraju SF i postignu znaajan finansijski i kritiki uspeh u glavnom
toku. Zapravo, oni kau da to ne mogu izvedu ostajui u okviru SF. Kau da
pisac ne moe to da izvede ako je suvie javno etiketiran kao pisac SF.
Moda su u pravu, moda i nisu. Nije svejedno ko to pokuava, a vrlo su
bitne i neke sasvim prizemne stvari, na primer, marketing, stvaranje slike
u javnosti. Ali rekao bih, u svakom sluaju, da je moje pisanje ozbiljno, i da
spada u SF, pa prema tome ima mesta za ozbiljnog pisca u SF. Silverberg je
bio ozbiljan pisac i bez obzira to sad naputa SF, bio je aktivan u njoj
mnogo godina i dao neke odline knjige, pa bi za njega u fantastici i dalje
bilo mesta kad bi on u njoj eleo ipak da ostane. Siguran sam da bi Robert
Silverberg mogao proda svaki roman koji mu se svidi da napie.
Pitanje: On se buni da se njegovi romani brzo rasprodaju, a posle ne
bude drugih izdanja.
Martin: Pa, moda je tako, i ako jeste onda je to alosno. Zapravo,
napisao sam prikaz Silverbergovog najnovijeg romana za ikaki San
Tajms i tamo izrazio aljenje to se njegove knjige tako brzo izgube iz
knjiara; ali na te stvari utiu neki drugi faktori. Uopte mi se ne ini da su
stvari tako jednostavne kakvim ih on predstavlja: e, njegove se knjige
teko mogu nai u knjiarama, zakljuak, za ozbiljne pisce nema mesta u
SF. Ne. Ne znam, ali trebalo bi imati vie informacija pa izvui neki
zakljuak. Moda treba da steknem vie iskustva sa sopstvenom
spisateljskom karijerom. Zanima me kako izgledaju finansijski bilansi
prodaje najozbiljnijih dela. Ali mnogi ozbiljni pisci ve rade u SF, Le Gvin
na primer, ili Din Vulf, to su dvoje kojima se odista divim. Mislim da su
njih dvoje podjednako dobri kao bilo koji pisac glavnog toka, a oni rade
primarno u SF, i ini se da su zadovoljni i da im dobro ide. Vidite, sad kad
sam ovo rekao oni e verovatno da se povuku iz naune fantastike ve
sledee nedelje, tako da u ispasti budala im ovaj intervju izie iz tampi.
 Pitanje: ini se da svako ezne da mu kritiko priznanje odaju ba oni
ljudi koji knjigu nee ni da otvore ako na njenim koricama stoje slova SF.
Da li je uopte poeljno dobiti pohvale od takvih?
Martin: Poeljno je, u isto pragmatikom smislu. Poeljno je dobiti bilo
kakve pohvale, jer se to pre ili kasnije pretvori u novac. Lesli Fidler je
priao kako je, kad je bio jedan od lanova irija za Nacionalnu nagradu za
knjievnost, eleo da u izbor uvede i knjigu Gvozdeni san, da moda to
bude najbolji roman u SAD te godine, svi su ostali lanovi irija odbili.
Rekli su da e jednom moda biti uvedena posebna kategorija za SF, ali do
tad nee uzimati SF u obzir prilikom svog odluivanja. Ovo nam otkriva
neke vrlo rune stvari o ljudima koji dodeljuju Nacionalnu nagradu za
knjievnost: nisu hteli tu knjigu ak ni da uzmu u obzir. S druge strane, ja
svakako ne bih odbio Nacionalnu nagradu za knjievnost, ako bi mi ona
bila ponuena. Ona moe da uini fantastine stvari za vau karijeru, i
rekao bih da ta nagrada itekao: ima svog smisla, i da u glavnom toku ima
perceptivnih kritiara, iako, dodue, ima i guzica. A to vai i za kritiare SF.
Ima nekih SF kritiara koji su vrlo sposobni i perceptivni, ali ih ima i koji to
nisu. Vidimo to u svom anru.
Postojao je na primer onaj Verdteks u kome su automatski ocrnjivali
svaku knjigu ako je u njoj saraivao ma ko povezan sa Novim talasom.
Voditelj intervjua: Po njihovoj definiciji Novog talasa.
Martin: Da.
Pitanje: Dozvolite mi da se malo udaljim od nae teme. ini mi se da SF
pisac ne moe biti dobar ako nema i neku naitanost izvan SF anra. Jer
ako nema, proizvodie samo bajate prerade tuih SF dela. Sad kad sam
izrekao ovu opasnu izjavu, dopustite da vas pitam o vaoj literarnoj
pozadini, ko je na vas uticao, itd.
Martin: Moja literarna pozadina je zapravo uglavnom SF, mada sam u
srednjoj koli itao glavni tok i imao ga u nastavi, i mada ga i sad itam, i to
ne malo. Mnogo vie itam SF nego bilo ta drugo zato to je to polje na
kome radim, dakle iz tog pragmatinog razloga, a i iz drugih razloga. elim
da budem potpuno u toku sa onim to se na mom polju deava, da vidim
ta drugi ljudi rade. To je i vredan izvor stimulacije. kolovao sam se za
novinarstvo. Iz toga sam i magistrirao, radio sam u novinarstvu, i ta da
vam kaem, to vam je jedan knjievni uticaj sasvim razliiti od svih drugih.
 Imalo je to svoj dubok uticaj na mene; pisanje za novine izmenilo je moj
stil. Kad sam poeo da piem u srednjoj koli, znate ve ono, imao sam
tendenciju da piem veoma teku prozu, natovarenu pridevima, reenice
su bile duge, opisi teki. Malo je od toga ostalo posle novinarskog iskustva,
gde se insistiralo, moda ak i preterano, na saetosti, stegnutosti, istim i
jasnim reenicama. Nastojim, sada, da ne dozvolim ni tom uticaju da se
preterano ispolji, ali mislim da je novinarstvo bilo veoma vredno
vebalite za mene. Sada piem prie bogatijeg stila, recimo: vie
ficderaldovske nego hemingvejevske. Vie volim Ficderalda nego
Hemingveja. Mnogo vie volim njegov stil.
Pitanje: ta tano podrazumevate pod stilom? Moda znate za
Dilejnijevu tvrdnju da su stil i sadraj nerazdvojni. Rekao bih da ni dvojica
ne misle isto kad kau re stil.
Martin: Nain kako pisac rukuje reima. Znate, zaplet, radnja, to je
jedna stvar. Sadraj, opet, moe biti mnogo tota. Radnja moe biti
sadraj, ili tema, neto to pokuavate da kaete. Ali stil je, rekao bih, jezik
kojim ste se odluili da to kaete. Na primer, da li kaete da ste upali u
govna naglavake ili kaete da ste upali u poslovinu nepoeljnu supstancu
sa gornjim i donjim ekstremitetima okrenutim vertikalno uvis. Poruka je
ista, stil bitno razliit. Mislim da je jedan od glavnih minusa SF u prolosti
bio slab stil, nedostatak stila. Rei su koriene utilitarno. Priale su priu,
ta se u njoj desilo, to pa ono, vodile su vas od take A do take B; ali ako
itate na primer neku Ficderaldovu knjigu (da spomenem samo jednog od
mojih omiljenih pisaca iz glavnog toka), itam recimo odlomak iz Velikog
Getsbija i ne samo to saznajem ta se desilo, nego i vidim slike, vrlo
mone, zahvaljujui izboru jezika. Da li iole bolje poznajete to delo?
Voditelj intervjua: Da.
Martin: Njegov opis Getsbijevih prijema. Moete ih opisati reima
gomila sveta ljema i muva se unaokolo, ali on ih opisuje drugim reima,
koje kau isto, podjednako jasno, reima sjajno obojene muice lepraju
zajedno. To mi se ini lepom slikom, ini mi se da obavlja isti posao ali
bolje. Uostalom, sam jezik je itaocu vaan izvor zadovoljstva. Zavalio sam
se u fotelju itajui to, i rekao: Ovo je divno. To mi je ostalo u seanju. To
je jedna od stvari koje elim da u svom radu postignem.
Ona vrsta SF koju elim da piem i koju sada zapravo i piem, po mom
miljenju bi se mogla nazvati tradicionalnom SF. Bavim se stvarima kojima
se SF tradicionalno bavi, koje su dobro poznati sastavni delovi anra, ali
elim da im dodam stil, najbolji to mogu, i karakterizaciju, koja je druga
stara slabost naune fanta stike.
Pitanje: Ne smatrate li da su te dve stvari u vrstoj meusobnoj vezi,
zato to autorova upotreba jezika omoguuje da se likovi sagledaju
razliito?
Martin: Veze ima, identinosti ne. Da, dobar stil e vam pomoi da
ocrtate likove svojih junaka. Dobro je to, komandovati stilom, naterati ga
po potrebi i da eni pred vama, ali, s druge strane, ima romana koji su
pisani prilino utilitarnim stilom, a ipak je karakterizacija u njima uspela.
Ne elim da samo ocrnjujem utilitarni stil. Na neki mestima, u nekim
priama, on je potreban. Stil treba da bude instrument, a vi treba da
budete u stanju da ga upotrebite, da birate kako elite da ga upotrebite.
Proao sam kroz jedan period, negde na samom poetku, kad bih video
neto emu sam se divio, pa pokuao da napiem neto slino, da imitiram
stil pisca kome se divim, kao: ako samo uspem da prodrem u njegove misli,
ovladau njegovim sposobnostima. Recimo, napisau Lavkraftovu priu.
Lavkraft je kao pisac imao mnogo mana, ali rekao bih da je neke stvari
radio izuzetno dobro. I tako, sednem ja i zapnem da piem priu Lavkrafta
ili priu Roberta E. Hauarda, da bih nauio da piem kao oni. Posle u,
mislio sam, ii dalje, pisati neto drugo. I stvarno, kad sam, PO svome
uverenju, nauio da piem kao oni, okrenuo sam se uenju od drugih. Pisac
treba da raspolae mnogim glasovima, pa da koristi onaj glas koji njegovoj
prii odgovara.
Pitanje: Da li smatrate da je hotimino pisanje imitacija dobar nain
uenja?
Martin: Ono to moe biti, ali ima u njemu i opasnosti. ovek mora da
ima na umu ta ini i zato. Moja lavkraftovska pria bitno se razlikovala
od onih silnih imitacija Lavkrafta koje sam imao prilike da itam. Kad sam
kao srednjokolac itao Lavkrafta, bogami me je hvatala estoka prpa. Bile
su to divne prie strave i uasa, snano su uticale na mene, eleo sam da
piem tako, da piem prie koje e postizati takvo dejstvo. Gledao sam ta
on radi i pokuavao i ja tako. Ali nisam pozajmio imena, likove, od njega,
kao to su toliki drugi imitatori inili. August De Vet je to radio, pa Lin
Karter: sve su uzimali od Lavkrafta sem onog oseanja straha, koje nisu
uspevali da postignu. Za mene, njihove prie su beivotne. Potpuno su
neuspele. Nikad ne bih gradio karijeru na imitiranju drugoga, To moe da
bude metod uenja, ali treba imati na umu da nije cilj da se imitiraju samo
sredstva, nego i da se postigne konani efekat.
Pitanje: Jeste li pisali, profesionalno, prie natprirodne strave i uasa?
Martin: Napisao sam profesionalno dve prie fantazije. Jedna od njih je
u stvari druga pria koju sam u ivotu prodao. Bila je to meavina SF i
fantazije, zvala se Izlaz kod San Brete, bila je to pria o duhovima, ali u
budunosti, u jednom svetu SF vrste, gde su autoputevi naputeni, a jedan
ovek sree duh automobila. Druga takva pria se zvala Usamljene pesme
Larana Dora i bila je ista fantazija. Jo nije objavljena. Ted Vajt ju je uzeo
za predstojei broj asopisa Fantastik. Verovatno e tampanje biti
zavreno pre nego to vi tampate ovaj intervju.
Moda u jo pisati fantaziju. To me interesuje, ali za fantaziju
jednostavno ne postoji onako dobro trite kao za SF.
Pitanje: Do koje mere je ono to piete u zavisnosti od zahteva trita?
Martin: Ne znam. Sigurno da uticaj postoji. Kad piem, ja sam
komunikator. Neke stvari elim da kaem, i elim da ih ljudi proitaju,
nisam jedan od onih pisaca koji piu samo za sebe. Ne piem samo za sebe,
te kad bih znao da vie nema SF magazina niti bilo kakvog drugog naina
da svoja dela objavljujem, verovatno vie ne bih pisao, nijednu re. Moda
bih jo uvek sanjao budan. To verovatno ne bih mogao da spreim, ali ne
bih se trudio da ita od toga stavim na hartiju. Dakle, injenica da postoji
trite navodi me da piem, i to trite svojom prirodom odreuje ta u
pisati. Ono to elim da kaem, nastojim da kaem na takav nain da se to
probije do italaca, da mnogo ljudi to uzme u ruke i ita. Ako nisam uspeo
da komuniciram, ako pria nee nekud otii sem u moju fioku, onda je
bolje da se i ne trudim.
Voditelj intervjua: Hvala, gospodine Martin.
Beleke o autorima

VONDA MEKINTAJER (Vonda N. McIntyre) je amerika

spisateljica roena 1948. godne. Po zanimanju je genetiar. Godine 1970.
pohaala je uvenu Klirion SF dionicu i kao rezultata toga nastala je njena
prva objavljena pria Sukob gle ...;:ai (Breaking Point) koja se pojavila u
asopisu Venture februara iste te godine. Slavu joj je donela pria O
Magli, i Travi, i Pesku (Of Mist, and Grass, and Sand) objavljena 1973.
godine, pria koja je kasnije razvijena u roman Guja trave (HUGO I
NEBULA za 1978. godinu.) Vonda Mekintajer, za razliku od veine svojih
kolega pisaca naune fantastike, nije previe plodan pisac. Pored romana
Guja sna objavila je jo samo jedan, Izagnati iekivanje (Exile
Waiting) 1975. godine, roman o postkatastrofskoj Zemlji i devojci koja uz
pomo japanskog zesnika i dobrog klona bei sa Zemlje sa velikim
izgledima da postane uspean svemirski putnik... Ne tako brojne kratke
prie, skupljene su u zbirci Vatrena plima i druge prie (Fireflood and
other stories) 1981. godine.

ROBERT SILVERBERG je jedan od najproduktivnijih pisaca naune

fantastike. U svojoj karijeri dugoj tridesetak godina izdao je vie od
sedamdeset knjiga naune fantastike i objavio jo oko dve stotine pria
koje nisu obuhvaene nijednom od njegovih mnogobrojnih zbirki. Roen je
1936. godine, a poeo je da pie u toku studija na Kolumbija univerzitetu.
Prvu priu objavio je u asopisu Nebula februara 1954. godine, bila je to
Gordonova planeta. Otada pa sve do sredine ezdesetih godina iz
njegovog pera neverovatnom brzinom izlazili su vie, a ee manje vredni
radovi koje je objavljivao pod bezbroj pseudonima. Tek kada je svoju
produkciju sveo na manje knjiga godinje (etiri-pet) kvalitet njegovih
ostvarenja je osetno porastao. Najznaajnjji romani su mu Vreme
promena (A Time of Changes), Svet iznutra (The World Inside),
"Knjiga lobanja ("The Book of Skulls), Umiranje iznutra (Dying
Inside) i Stohastini ovek (The Stohastic Man). Nekoliko njegovih
kraih ostvarenja dobilo je nagrade HUGO I NEBULA, a meu njima
jzdvajaju se: Dobre vesti iz Vatikana (Good News from the Vatican) o
biranju prvog robota za papu i novela Roen sa mrtvima.

DORD R. R. MARTIN (GEORGE R. R. MARTIN) je jedan iz grupe

znaajnijih mladih amerikih pisaca naune fantastike koji su sredinom
sedamdesetih godjna ovom anru vratili ono pomalo izgubljeno oseanje
zaudnosti (sense of wonder), zadravajui visok kvalitet pisanja
nametnut krajem ezdesetih godina od strane pisaca takozvanog novog
talasa. Prvu priu objavio je 1971. godine u asopisu Galaxy. Bila je to
pria Heroj. Meutim, slavu su mu donele prie izale u Amazingu:
Pesma za Liu (A Song for Lya), Sa jutrom dolazi magla (With
Morning Comes Mistfall) ... Za novelu Pesma za Liu dobio je i svoje prvo
priznanje, nagradu HUGO za 1974. godinu. Uskoro, zajedno sa mladom
knjievnicom Lizom Tatl objavljuje i novelu Oluje Vindhejvena (The
Storms of Windhaven koja e kasnije, 1981. godine, biti proirena u
izvrstan roman Utoite vetrova (Windhaven), Objavio je i nekoliko
manje poznatih romana: Umiranje svetlosti (Dying of the Light),
Kraljevi peska (Sandkings) ... Mnoge njegove prie imaju slinu
pozadinu, alj teko ih je svrstati u koherentne serije. Izuzetak su prie
Prejahati (Override) iz 1973. godine i ovek iz mesarnice
(Meathouse Man) iz 1976. godine koje govore o ljudima koji upravljaju
telima umrlih, koristei ih za razliite svrhe; kao i prie o Zvezdanom
prstenu koje sainjavaju Druga vrsta usamljenosti (The Second Kind of
Loneliness) iz 1972. godjne i Ni mnogo obojene vatre Zvezdanog
prstena (Nor the Many-Colored Fires of Star Ring) iz 1976. Do sada je
objavio dve zbirke pria: Pesma za Liu i Pesme zvezda i senki (Songs
of Stars and Shadows), obe 1976. godine.

LIZA TATL (LISA TUTTLE) je najmlaa od svih pisaca ija dela

objavljujemo u ovom almanahu. Roena je 1952. godine, a ve nekoliko
godina spada u red najpoznatijih amerikih SF spisateljica. Karijeru je
otpoela priom Stranac u kui (Stranger in the House) napisanom za
antologiju Robina Skota Vilsona K l a r i on II (1972). Dve godine kasnije
dobija nagradu DON V. KEMBEL kao najnoviji pisac naune fantastike.
Pored romana Utoite vetrova napisanog sa Martinom objavila je i
knjigu Porodini duh (Familiar Spirit), a najpoznatije prie su joj
Podmetnute stvari (Changelings) iz 1975, Noni letovi
(Nightflyers) napisana u saradnji sa Stivenom Atlijem i Svemirski brod
nainjen od kamena (A Spaceship Made From Stone), Prie su joj vrlo
esto na samoj granici fantastike i naune fantastike.

DON VARLI (JOHN VARLEY) je jedna od najveih nada amerike

naune fantastike, a po mnogima i najbolji pisac nove generacije. Prvu
priu objavio je u asopisu Magazine of Fantasy and Science Fiction
(Pria Piknik na levoj strani Picnic on Nearside), Uskoro su usledile
odline prie Fantom iz Kanzasa (The Phantom of Kansas), U
peharu (In the Bowl), Povratno leto (Retrograde summer) ... koje
su ga za dve godine smestile u sam vrh amerikih pisaca naune fantastike.
Godine 1973. pripale su mu obe velike amerike SF n a g r a de HUGO I
NEBULA za izvrsnu novelu Postojanost vida (The Persistence of
Vision). Prvi roman objavio je 1977. godine; Direktna veza sa
Ofijuksom (The Ophiuchi Hotline), Radnja romana odigrava se pet
stotina godina u b u d u nosti kada je oveanstvo odavno napustilo
Zemlju, oterano od strane superiornih, ali prema Zemljanima potpuno
ravnodunih osvajaa, Prijateljski nastrojeni humanoidi alju viestruko
kloniranoj protagonistkinji romana vest da je oveanstvo osueno da luta
zvezdama. Slino zamiljena budunost predmet je i mnogih drugih
Varlijevih pria, od kojih su veina sakupljene u dve zbirke Postojanost
vida i Barbi ubistva i druge prie (The Barbie Murders and other
stories). U poslednje tri-etiri godine objavio je i romane arobnjak
(Wizard) i Titan.

FILIP HOZE FARMER (PHILIP JOSE FARMER) je jedan od onih

pisaca koji ve svojim prvim delom privuku panju italake publike. Radi
se o njegovoj noveli Ljubavnici (The Lovers). Tada, godine 1952.
uveni urednik Astounding-a Don Kembel odbio je da tampa ovo delo
zbog toga to je krilo kanone SF anra koji su izriito zabranjivali seks u
priama. Meutim, jedan drugi urednik bio je drugog miljenja i tako su
Ljubavnici ugledali svetlost dana i doneli svom autoru nagradu HUGO
kao najperspektivnijem mladom piscu. Na alost, pored izuzetnog talenta,
Farmer nije u potpunosti opravdao ovo priznanje, iako je povremeno u
svojoj isprekidanoj karijeri SF pisca davao dela dostojna svog renomea. U
grupu njegovih znaajnijih dela svakako spada tetralogija Reka-svet
(Riverworld) koju sainjavaju romani: Uputite se ka svojim rasutim
telima (To Your Scattered Bodies Go) za koji je dobio nagradu HUGO
1971. godine, (Bajni reni brod (The Fabulous Riverboat), Mrani
projekt (The Dark Design) i arobni lavirint (The Magic
Labyrinth). Vanije pripovetke su mu Plovi! Plovi! (Sail on! Sail on!),
Majka (Mother), Svet samo utorkom (The Sliced-Crosswise Only-
on-Tuesday World) i Skice meu ruevinama mog uma.

DEJMS TIPTRI MLAI (JAMES TIPTREE JR). Teodor Sterden,

ameriki pisac. naune fantastike poznat koliko po svom remek-delu Vie
nego ljudski toliko po svojim izjavama (devedeset posto naune
fantastike je ubre...) sredinom sedamdesetih godina izjavio je da su svi
znaajniji novi pisci, sa izuzetkom Tiptrija ene. Nekoliko godina kasnije
ispostavilo se da izuzetak nije izuzetak. Naime, niz turih podataka o sebi
koje je Tiptri pustio u javnost (roen 1915, detinjstvo proveo u Africi, a
naroito podatak da je vie godina radio za ameriku vladu) stvorio je
utisak da se radi o mukarcu. Istina je otkrivena tek 1977. godine. Dejms
Tiptri mlai je, u stvari, Alisa eldon, amerikanka koja je u svojoj pedeset
drugoj godini diplomirala na eksperimentalnoj psihologiji. Kasno je poela
i da pie. Prva njena pria objavljena je u Analogu marta 1968. godine. Bila
je to pria Nastanak preprodavaa (Birth of a Salesman), Prva njena
zbirka je Deset hiljada svetlosnih godina od doma (Ten Thousant Light
Years from Home), i pokazuje neverovatno brz razvitak ove spisateljice,
od sasvim konvencionalnih pria kao to su Brod majka (The Mother
Ship) i Lutka zna najbolje (Pupa Knows Best) do jedne tako
kompleksne prie kakva je Probudio sam se i naao ovde na hladnoj
strani brda (And I Awoke and Found Me Here on a Cold Hills Side)
napisana 1971. godine. Sledea njena zbirka Topli svetovi i drugaiji
(Warm Worlds and Otherwise) pokazuje jo vei napredak, i nekoliko
pria iz te zbirke dobile su HUGA ili NEBULU. Poslednja zbirka njenih pria
nosi naslov Zvezdana pesma starog nadbiskupa (Star Song of an Old
Primate)... Prvi roman ove spisateljice je Du zidova sveta ( U p the
Walls of World), prilino sloena space opera koja se sastoji od tri
paralelne prie: o neogranieno velikim meuzvezdanim biima koja
plutaju svemirom i unitavaju zvezde, o biima telepatama ija zvezda biva
unitena i o Zemlji na kojoj vladini eksperimenti sa ekstrasenzornim
pojavama dobjjaju neeljeni t o k . . .
O delu Dejmsa Tiptrija mlaeg, ameriki SF pisac i kritiar Gardner
Dozois objavio je 1977. godine, dakle, na nesreu, pre no to je pravi
identitet Tiptrija utvren, knjigu Beletristika Dejmsa Tiptrija mlaeg
(The Fiction od James Tiptree Jr.).

KAROLINA DENIS ERI (CAROLYN JANICE CHERRYH) takoe

spada u vrlo plodotvorne novajlije. Roena je 1942. godine u Sent Luisu i
magistrirala klasinu istoriju i umetnost. Sve do skoro bila je nastavnica u
srednjoj koli (predavala istoriju i latinski), a onda je odluila da postane
full-time pisac. Od 1976. godine izdala je dve trilogije, Knjiga o Morgani
i Izbledelo Sunce, i etiri nezavisna romana. Napisala je i nekoliko
kratkih pria od kojih joj je Kasandra nagraena nagradom HUGO za
1978. godinu. Godine 1981. pripala joj je nagrada HUGO za roman Stanica
za dole (Downbelow Station),
 HARLAN ELISON (HARLAN ELLISON) spada svakako u red
najkontraverznijih amerikih pisaca naune fantastike. Roeni je
pripoveda i sposoban da od bilo kog materijala naini priu. Izuzetno je
aktivan kako na polju profesionalnog bavljenja naunom fantastikom, tako
i amaterski. Poeo je da pie jo u detinjstvu i od rane mladosti bio je
ukljuen u Klivlendski fandom, piui a kasnije i ureujui nekoliko
fanzina. Prvu priu objavio je 1956. godine kada mu je bilo dvadeset dve
godine. Bila je to pria Kresnica (Glowworm), a asopis Infinity
Science Fiction. Veina njegovih ranih radova kree se u tradicionalnim
okvirima amerike naune fantastike pedesetih godina. No, sa usponom
takozvanog novog talasa sredinom ezdesetih godina i Elison doivljava
pravi uspon kvaliteta i popularnost i . . . Prva njegova znaajnija pria bila
je Pokaj se, Harlekine! ree Tiktokman (Repent, Harlequin! Said the
Ticktockman) objavljena 1965. i koja je iste godine dobila i HUGA i
NEBULA. Godine 1967. Elison je uredio antologiju Opasne vizije,
zasjgurno najpoznatiju SF antalogiju ikada objavljenu, jer je ona
predstavljala pravu prekretnicu u izdavatvu naune fantastike
omoguujui tampanje slobodnijih, otkaenijih pria, pria koje su, iako
vrlo kvalitetne, bile odbijane od drugih izdavaa iz raznoraznih razloga.
Mnoge njegove kratke prie spadaju u sam vrh SF ostvarenja: Nemam
usta, a moram da vritim (HUGO 1967), Zver koja je klicala ljubav u srcu
sveta (HUGO 1968), Deak i njegov pas (NEBULA 1969), Defti
petogodinjak (HUGO 1977 i NEBULA 1977), Ptica smrti (HUGO
1973)... Romani su mu daleko slabiji i vrlo ih je malo objavio. Prilino je
produktivan kada su u pitanju i scenariji, pisao ih je za nekoliko amerikih
TV serija, pa i za uvene Zvezdane staze. Za jednu epizodu Zvezdanih
staza. Grad na rubu venosti dobio je nagradu HUGO.

DOANA RAS (JOANNA RUSS). Roena je 1937. godine, profesor

anglistike na Vaington univerzitetu u Sietlu. Prvu priu objavila je 1959.
godine u Fantasy & Science Fiction magazinu pod naslovom Ni stari
obiaj (Nor Custom Stale). U istom asopisu esto je objavljivala kritike
knjiga i vai za jednog od boljih poznavalaca teorije naune fantastike. Prvi
roman objavjla je 1968. godine pod naslovom Piknik na Raju (Picnic on
Paradise), drugi 1970. pod naslovom I haos je umro (And Chaos
Died), a trei i najbolji, 1975. godine pod nazivom enski ovek
(Female Man). Doana Ras je, inae, strasna feminiskinja to esto
prenaglaava u svojim delima.
 FREDERIK POL (FREDERIK POHL). Predstavljati Frederika Pola
jugoslovenskim itaocima gotovo da i nije potrebno. Sva etiri njegova
najznaajnija romana (Reklamokratija, Kapija, ovek plus i S one
strane plavog obzora dogaanja ovaj poslednji upravo izlazi u ediciji
Kentaur) objavljena su i u naoj zemlji, a u Polove prie su se pojavljivale
u mnogim asopisima. Roen je 1919. godine u Njujorku, ali je u detinjstvu
esto menjao mesto boravka. Pre polaska u kolu vratio se u rodni grad i
otada ga vie nije naputao. Prvu SF priu napisao je kada mu je bilo
dvanaest godina, a uskoro se pridruuje grupi vrnjaka od kojih e neki
kasnije postati vodei ameriki pisci naune fantastike. Prvu priu prodao
je ve sa sedamnaest godina. a uskoro je postao i urednik dva mala SF
asopisa u kojima objavljuje i svoje prie. Godine 1952. u asopisu Galaxy
serijalizovan je roman Reklamokratija koji je Pol napisao u saradnji sa
Sirilom Kornblutom. Pol i Kornblut su najpoznatiji tandem u istoriji
naune fantastjke, a zajedniki su objavili jo dva romana: Dravni
gladijator i Carstvo vuka. Sledei znaajniji roman Pol je objavio 1969.
pod naslovom Doba okolianja (The Age of the Pussyfoot), a sredinom
sedamdesetih dva romana ponovo dovode Pola u sam vrh svetske naune
fantastike: Kapija i ovek plus. Pol je objavio i nekoliko kratkih pria
od kojih se izdvajaju Brojke i nitkovi (Digits and Dastards) i Zlato na
kraju zvezdane duge (The Gold at the Starbows End), a od 1974.
godine bio je predsednik Udruenja pisaca naune fantastike u SAD.

ROBERT EKLI (ROBERT SHECKLEY) je jedan od najpoznatijih

amerikih pisaca naune fantastike u naoj zemlji. Objavljeno mu je u
naim asopisima ezdeset pria i po tome se nalazi odmah iza Klarka,
Bredberija i Asimova. Razlog za to verovatno lei u injenici da je ekli
veoma produktivan pisac anrovsko odredljivih pria. Roen je 1928.
godine, a prvu priu objavio je 1952. godine u asopisu Imaginations
pod nazivom Zavrno ispitivanje (Final Examination). Do sada je
objavio osam zbirki pria, prvu Nedodirnuto ljudskim rukama
Untouched by Human Hands) 1954. godine, a poslednju Osea li neto
kad uradim ovo? (Can You Feel Anything When I do This?) 1971.
godine. U poslednje vreme pie ree no ranije, ali je primetan znaajan
porast kvaliteta... Iako je poznatiji po kraim proznim oblicima, objavio je i
nekoliko romana, od kojih su najpoznatiji Isporuena besmrtnost
(Immortality Delivered), Statusna civilizacija (The Status
Civilization), Trampa umova (Mindswap) i Dimenzija uda
(Dimension of Miracles). Pria Sedma rtva objavljena je 1953. godine
i posluila je kao osnova za italijanski film Deseta rtva koji je snimljen
1965. i u kome igraju poznati glumci Marelo Mastrojani i Ursula Anders.
Novelizaciju filma u obliku romana napisao je sam ekli.

PITER NIKOLS (PETER NICHOLLS) je jedan od najpoznatijih

kritiara naune. fantastike. Roen je 1939. godine u Australiji, a od 1970.
godine ivi u Velikoj Britaniji. Od 1968. do 1970. godine studirao je
scenario i reiju u SAD. Tada je poeo organizovanije da se bavi naunom
fantastikom i postaje urednik teorijskog asopisa Foundation. Godine
1976. izdao je zbirku predavanja koja su originalno i odrana na Institutu
za savremenu umetnost u Londonu od strane najveih poznavalaca naune
fantastike. Naziv zbirke je Otkrivanje udesnog (Explorations of the
Marvellous), a oba eseja koja objavljujemo u ovom almanahu su iz
njegove zbirke. Nikolsovo najpoznatije i najobimnije delo je Enciklopedija
naune fantastike trenutno najbolja knjiga te vrste u svetu, knjjga za
koju je dobio nagradu HUGO koja se dodeljuje svake godine od strane
Asocijacije za istraivanje naune fantastike.

URSULA LEGVIN (URSULA K. LE GUIN), ameriku spisateljicu

naune fantastike (po mnogima i najboljeg SF pisca svih vremena) uopte
nije potrebno predstavljati naoj italakoj publici. Njeno kapitalno delo,
izvrsni roman Leva ruka tame, kao i roman Svet se kae uma
objavljeni su u ediciji Kentaur. Izdavaka kua Narodna knjiga
priprema njena odabrana dela u pet knjiga, koja bi obuhvatila celokupni
hainski ciklus... Pored pisanja knjiga i pria, bavi se i pisanjem eseja o
naunoj fantastici i objavila ih je sakupljene u knjizi pod nazivom Jezik
noi (The Language of Night), 1979. godine.