Nikolo Amaniti

Ja i ti

bojana888
 A ovo je posveeno

mojoj majci i mom ocu

 U istinskoj, mrkloj noi due uvek je tri sata posle ponoi.

Frensis Skot Ficderald, Doba deza.

But can you save me?

Come on and save me

If you could save me

From the ranks of the freaks

Who suspect they could never love anyone.

Aimee Mann, Save me.1

Bejtsova mimikrija se ispoljava kad neka bezopasna ivotinjska vrsta

koristi vlastitu slinost s drugom, otrovnom ili toksinom vrstom koja ivi na
istoj teritoriji, podraavajui njenu boju i ponaanje. Na taj nain, grabljivice
ovu bezazlenu vrstu povezuju sa onom opasnom koju podraava, to uveava
njene izglede za opstanak.

1 Ali, moe li me izbaviti?

Doi i izbavi me
Kad bi mogao da me izbavi
Od hordi udovita
Koja slute da nikada ne bi mogla voleti nikoga.
Ejmi Men, Izbavi me.
ividale del Friuli

12. januar 2010.

 - Moe kafa?

Konobarica me odmerava preko okvira svojih naoara. U ruci joj je

bokal srebrnaste boje.

Pruam joj olju. - Hvala.

Sipa mi kafu do vrha. - Doli ste zbog sajma?

Odreno odmahujem glavom. - Kakvog sajma?

- Sajma konja.

Posmatra me. Oekuje da joj kaem zbog ega sam u ividaleu del
Friuli. Naposletku izvadi nekakav bloki. - Broj Vae sobe?

Pokazujem joj klju. - Sto devetnaest.

Zapisuje broj. - Ako budete hteli jo kafe, moete i sami da dospete za

ankom.

- Hvala.

- To mi je posao.

Ona se udaljuje, a ja smesta iz novanika vadim cedulju presavijenu na

etiri dela i rairim je na stolu.

Cedulju je napisala moja sestra Olivija, pre deset godina, dvadeset

etvrtog februara dvehiljadite godine.
Tada sam ja imao etrnaest, a ona dvadeset i tri godine.
 Rim

Deset godina ranije

 Te veeri, osamnaestog februara dvehiljadite, rano sam legao i odmah
utonuo u san, ali, tokom noi sam se probudio i vie mi nije polo za rukom da
ponovo zaspim.

U est i deset, s jorganom navuenim do brade, disao sam otvorenih usta.

U kui je vladala tiina. uli su se samo kia kako dobuje po prozoru,

moja majka na gornjem spratu, kako koraa od spavae sobe do kupatila i
vazduh kako ulazi u moj dunik i izlazi iz njega.

Uskoro e doi da me probudi kako bi me odvezla na ugovoreno mesto,

da se pridruim ostalima.

Ukljuio sam lampu u obliku cvrka, koja se nalazila na nonom stoiu.

Zelena svetlost obojila je ugao sobe u kojem su stajali ranac prepun odee,
skijaka jakna, torba sa skijakim cipelama i skije.

Od svoje trinaeste do etrnaeste godine naglo sam idikljao, kao da su

me ubrili, i visinom sam nadmaio svoje vrnjake. Moja majka je govorila da
su me konji razvukli. Provodio sam silno vreme pred ogledalom, posmatrajui
svoju bledu kou posutu pegama i malje na nogama. Na glavi mi je rastao smei
bun iz kojeg su trale ui. Pubertet mi je preoblikovao crte lica, a izmeu dva
zelena oka isticao se poveliki nos.

Ustao sam i zavukao ruku u dep ranca oslonjenog o zid kraj vrata.

- Noi je tu. Baterijska lampa takoe. Sve je tu - izgovorio sam apatom.

Koraci moje majke u hodniku. Sigurno je obula teget cipele sa visokim

potpeticama.

Bacio sam se na krevet, ugasio sam lampu i napravio se da spavam.

- Lorenco, probudi se. Kasno je.

Podigao sam glavu sa jastuka i protrljao oi.

Moja majka je podigla roletnu. - Kakav odvratan dan... Nadajmo se da je

u Kortini lepe.

Na turobnoj svetlosti praskozorja ocrtavala se njena vitka figura. Obukla

je sivu suknju i sako koji je nosila u znaajnim prilikama. Demper sa okruglim
izrezom. Biseri. I teget cipele sa visokim potpeticama.

- Dobro jutro - zevnuo sam, kao da sam se tog asa probudio.

Sela je na ivicu kreveta. - Duo, jesi li dobro spavao?

- Da.

- Idem da ti spremim doruak. Ti se umij za to vreme.

- Nihal?

Provukla mi je prste kroz kosu. - U ovo doba jo spava. Je l ti dao

ispeglane majice?

Potvrdno sam klimnuo glavom.

- Ustani, hajde.

Hteo sam to da uinim, ali me je u grudima neto guilo.

- ta ti je?
 Uhvatio sam je za ruku. - Da li me voli?

Ona se nasmeila. - Naravno da te volim. - Ustala je, pogledala se u

ogledalu pored vrata i popravila suknju. - Ustani, hoe li? Zar i danas treba da
te molim da se digne iz kreveta?

- Poljubac.

Nagla se prema meni. - Zna, ne ide u vojsku, nego na skijanje nedelju

dana.

Zagrlio sam je i zaronio glavu u plavu kosu koja joj je pala preko lica, a
nosem sam joj dotakao vrat.

Lepo je mirisala. Podseala me je na Maroko. Na uzane uliice naikane

tezgama na kojima su vree pune raznobojnih namirnica. Ali, ja nikad nisam bio
u Maroku.

- Kakav ti je ovo miris?

- Sapun sa aromom sandalovine. Uobiajeni.

- Moe li da mi ga pozajmi?

Podigla je obrvu. - Zato?

- Koristiu ga za kupanje, tako e i ti biti uz mene.

Skinula mi je pokriva. - Sad e ti odjednom toliko da se kupa? Hajde,

ne glupiraj se, nee imati vremena ni da me se seti.

Kroz prozor BMW-a posmatrao sam zid zoolokog vrta prekriven

izbornim plakatima mokrim od kie. Iznad zida, u velikom kavezu za ptice
grabljivice, kraguj je stajao na suvoj grani. Bio je nalik starici u crnini koja
spava na kii.

Od grejanja u kolima nisam mogao da diem, a keks od doruka kao da

mi je zapeo u grlu.

Kia je jenjavala. Neki par, on debeo a ona mrava, radio je gimnastiku

na stepenitu Muzeja savremene umetnosti, prekrivenom trulim liem.

Pogledao sam svoju majku.

- ta je bilo? - rekla je, ne skreui pogled s puta.

Isprsio sam se, trudei se da podraavam duboki glas svoga oca:

- Arijana, trebalo bi da opere ova kola. Izgledaju kao svinjac na etiri

toka.

Ona se nije nasmejala. - Jesi li se pozdravio s ocem?

- Da.

- ta ti je rekao?

- Da ne pravim sranja i da ne skijam kao ludak. - Napravio sam pauzu. - I

da te ne zivkam svaki as.

- Ba to je rekao?

- Da.

- Promenila je brzinu i skrenula u ulicu Flaminija. Grad su poeli da

preplavljuju automobili. - Zovi me kad god hoe. Jesi li sve poneo? Muziku?
Mobilni?

- Da.

Sivo nebo pritiskalo je krovove i antene.

- Jesi li poneo torbicu s lekovima? Jesi li stavio i toplomer u nju?

- Da.

Neki mladi na velikoj vespi smejao se u mobilni telefon uvuen u

kacigu.

- Novac?

- Da.

Preli smo preko mosta na Tibru.

- Ostalo smo, ini mi se, sino zajedno proverili. Ima sve.

- Da. Imam sve.

Zaustavili smo se na semaforu. Neka ena u fijatu petsto gledala je pravo

ispred sebe. Na ploniku je neki starac vukao dva labradora za sobom. Jedan
galeb se ugnjezdio na ogoljenoj kronji nekog drveta, prekrivenog plastinim
kesama, koje je tralo iz blatnjave vode.

Da mi je priao Bog i upitao me da li bih hteo da budem taj galeb,

odgovorio bih potvrdno.

Odvezao sam sigurnosni pojas. - Ostavi me ovde.

Pogledala me je kao da ne razume. - Kako ovde?

 - Da. Ovde.

Na semaforu se upalilo zeleno svetlo.

- Zaustavi, molim te.

Ali, ona je nastavila da vozi. Sreom, ispred nas je bio kamion sa

ubretom i usporavao nas je.

- Mama! Stani.

- Vei pojas.

- Molim te, stani.

- Ali zato?

- Hou sam da se naem s njima.

- Ne razumem.

Poeo sam da viem. - Stani, molim te!

Moja majka se pribliila trotoaru, ugasila motor i zagladila kosu.

- Dobro, ta se ovo deava? Lorenco, molim te, nemoj da izvodi... Zna

da mi u ovo doba mozak ne radi.

- U stvari... - Stisnuo sam pesnice. - Svi ostali e doi sami. Ne mogu ja

da se pojavim s tobom. Bio bi to uasan blam.

- ekaj, molim te... - Protrljala je oi. - Dakle, treba ovde da te ostavim?

- Da.
 - Zar ni Alesijinim roditeljima da se ne zahvalim?

Slegnuo sam ramenima. - Nema potrebe. Preneu im ja.

- Nema ni govora o tome. - I okrenula je klju.

Bacio sam se na nju. - Ne... Ne... Molim te.

Odgurnula me je. - ta me moli?

- Pusti me da odem sam. Ne mogu tamo da se pojavim s mamom. Zezae

me.

- Kakva budalatina... Hou da znam da li je sve u redu, da li treba neto

da uradim. To je osnovni red. Nisam ja seljanura kao ti.

- Nisam ja seljaina. Ja sam isti kao svi ostali.

Ukljuila je migavac. - Ne. Ne dolazi u obzir.

Nisam predvideo da e mojoj majci biti toliko vano da me isprati.

Bes je u meni poeo da raste. Stao sam da se udaram pesnicama po

nogama.

- ta to radi?

- Nita. - Stisnuo sam ruku na vratima toliko jako da su mi zglavci

pobeleli. Dolo mi je da iupam retrovizor i njime razbijem prozorsko staklo.

- Zato se ponaa kao derite?

- Ti se ponaa prema meni kao da sam... seronja.

Prostrelila me je pogledom. - Nemoj da psuje. Zna da to ne podnosim. I

nema potrebe da ovde pravi scene.

Lupio sam pesnicom po komandnoj tabli. - Mama, hou da odem sam,

doavola. - Od besa mi se grlo stislo. - Dobro. Neu da idem. Moe biti
zadovoljna.

- Pazi, sad u stvarno da se naljutim, Lorenco.

Upotrebio sam i poslednji adut. Svi su rekli da e sami doi na ugovoreno

mesto. Samo sam ja taj koji uvek dolazi s mamicom. Zbog toga i imam
probleme.

- Nemoj sad da me optuuje da ti ja pravim probleme.

- Tata je rekao da treba da budem samostalan. Da treba da imam svoj

ivot. Da treba da se odvojim od tebe.

Moja majka je zamurila i stisnula svoje tanke usne kao da ne eli da

progovori. Okrenula je glavu i zagledala se u automobile koji su prolazili.

- Ovo je prvi put da su me pozvali... ta e misliti o meni? - nastavio sam.

Osvrnula se oko sebe, kao da se nada da e joj neko kazati ta da radi.

Stisnuo sam joj ruku. - Mama, ne brini...

Odmahnula je glavom: - Ne. Mnogo sam zabrinuta.

Jednom rukom sam obgrlio skije, u drugoj sam drao torbu sa skijakim
cipelama, ranac mi je bio na leima, stajao sam i posmatrao svoju majku kako
vozi u rikverc. Pozdravio sam je i saekao dok BMW nije stigao do mosta i
nestao s vidika.

Zaputio sam se bulevarom Macini. Proao sam pored zgrade televizije.

 Na stotinjak metara od ulice Kol di Lana usporio sam, dok mi je srce sve
bre lupalo. Oseao sam gorinu u ustima, kao da liem bakarnu icu. Smetale
su mi sve te stvari koje sam vukao. A u perjanoj jakni bilo je kao u sauni.

Kad sam stigao do raskrsnice, promolio sam glavu iza ugla.

Na kraju ulice, ispred neke novoizgraene crkve, stajao je veliki

mercedes karavan. Video sam Alesiju Ronkato, njenu majku, Sumerca i Oskara
Tomazija kako stavljaju kofere u prtljanik. Volvo sa parom skija na krovu
zaustavio se kraj mercedesa, iz njega je izaao Rikardo Dobo i pritrao
ostalima. Nedugo zatim iz automobila je izaao i Doboev otac.

Povukao sam se unatrag, priljubljen uza zid. Prislonio sam skije,

raskopao jaknu i ponovo provirio.

Alesijina majka i Doboev otac sada su privrivali skije na krov

mercedesa. Sumerac je skakutao i toboe boksovao Doboa. Alesija i Oskar
Tomazi razgovarali su mobilnim telefonom.

Pripreme za polazak trajale su itavu venost, Alesijina majka se ljutila

to joj ki ne pomae, Sumerac se popeo na krov automobila kako bi proverio
skije.

I naposletku su krenuli.

Vozei se u tramvaju oseao sam se kao idiot. Sa skijama i

kramponkama, stenjen izmeu radnih ljudi u odelima sa kravatom i majki koje
prate decu u kolu.

Kad bih zamurio, inilo mi se da se vozim iarom. Da sam sa Alesijom,

Oskarom Tomazijem, Doboem i Sumercem. Mogao sam da osetim miris kakao
butera njihovih krema za sunanje. Izali bismo iz kabine, uz podgurkivanje i
smeh, galamili bismo i bilo bi nas ba briga za sve druge, poput onih koje moji
roditelji zovu seljainama. Mogao sam da kaem neto zabavno i oni bi se
smejali dok vezuju skije. Imitirao bih nekoga, izvalio neki tos. Meni
izvaljivanje tosova u drutvu nikad nije polazilo za rukom. Mora da bude
veoma samouveren da bi provaljivao u drutvu.

- ivot je tuan bez humora - rekao sam.

- Suta istina - odgovorila je neka ena koja je stajala pored mene.

To o humoru rekao je moj otac kad me je brat od strica Vitorio gaao

kravljom balegom prilikom jedne etnje na selu. U besu sam zgrabio neku
kameninu i tresnuo je o drvo dok se onaj mentol valjao od smeha. Smejali su
se i moj otac i moja majka.

Okaio sam skije o rame i izaao iz tramvaja.

Pogledao sam na sat. Deset do osam.

Suvie rano za povratak kui. Sigurno bih sreo tatu u odlasku na posao.

Zaputio sam se prema parku Vile Borgeze, na zaravan kraj zoolokog

vrta, gde psi mogu slobodno da tre. Seo sam na klupu, izvadio flaicu koka
kole iz ranca i otpio gutljaj.

Mobilni telefon mi je zazvonio u depu. Saekao sam nekoliko trenutaka

pre nego to sam se javio.

- Mama...

- Je li sve u redu?
- Da.

- Jeste li krenuli?

- Da.

- Ima li guve u saobraaju?

Jedan dalmatinac me je poprskao blatom. - Pomalo...

- Mogu li da ujem Alesijinu mamu?

- Ne moe da se javi. Vozi.

- Onda emo se uti veeras, pa u joj se zahvaliti.

Dalmatinac je zalajao na gazdaricu kao da trai od nje da joj baci prut.

Prekrio sam mikrofon akom i potrao prema ulici.

- U redu.

- ujemo se kasnije.

- Dobro, mama. ujemo se kasnije... A gde si sad? ta radi?

- Nita. U krevetu sam. Htela bih da odspavam jo malo.

- A kad e izai iz kue?

- Kasnije u otii kod bake.

- A tata?

- Upravo je izaao.
 - Aha... dobro. Dakle, ao.

- ao.

Savreno.

Spazio sam Orangutana kako isti lie u dvoritu.

Taj sam nadimak nadenuo Frankinu, nastojniku u mojoj zgradi. Bio je

pljunuti majmun sa Sumatre. Glava mu je bila okrugla i prekrivena rikastom
kosom koja mu je uokvirivala teme, padala preko uiju i du viline kosti,
spajajui se na bradi. Spojene tamne vee presecale su mu elo. I hod mu je bio
neobian. Iao je malo pogureno a duge ruke, sa izvrnutim dlanovima, visile su
mu uz telo, dok mu se glava klatila.

Bio je iz kalabrijskog sela Soverato, gde mu je ivela porodica. Ali je

odvajkada radio u naoj zgradi. Meni je bio simpatian. Moji roditelji ga nisu
podnosili, jer se, kako su govorili, previe prisno ophodi prema stanarima.

Moj problem je sada bio kako da uem u zgradu a da me on ne opazi.

Frankino je bio spor kao pu i kad bi poeo da isti dvorite, to bi

potrajalo itavu venost.

Skriven iza kamiona parkiranog s druge strane ulice, izvadio sam mobilni
i otkucao njegov kuni broj.

U suterenu se oglasio telefon. Prolo je dosta vremena dok ga Orangutan

nije uo. Konano je odloio metlu i krenuo ka portirnici, klatei se u hodu i
video sam kako silazi niz stepenice koje su vodile do njegovog stana.
 Zgrabio sam skije i kramponke i preao ulicu. Umalo da me pregazi neka
kia koja je poela da trubi. Iza nje je jo nekoliko automobila naglo prikoilo, a
vozai su me psovali na sav glas.

Stisnutih zuba, dok su mi skije ispadale iz ruku, a ranac odvaljiivao

ramena, iskljuio sam mobilni i uao u dvorite. Proao sam pored
abokreinom prekrivene fontane u kojoj su plivale zlatne ribice i pored livade
sa engleskom travom i mermernim klupama na kojima se ne moe sedeti. Kola
moje majke bila su parkirana kraj nadstrenice iznad ulaza u zgradu, ispod
palme, za koju je ona nala strunjaka da je izlei od crvene pipe, parazita to
napada palme.

Molei se Bogu da ne naletim na nekog stanara koji izlazi iz zgrade,

uunjao sam se u ulaz i protrao kroz crveni pasa, proao sam pored lifta i
sjurio se niz stepenice koje vode u podrum.

Kad sam stigao dole, nisam mogao da doem do daha. Pipajui po zidu
pronaao sam prekida. Upalile su se dve dugake, kiljave neonske sijalice i
osvetlile uzani hodnik bez prozora. S jedne strane, du zida, nalazile su se
vodovodne cevi, a s druge zakljuana vrata podruma stanara. Kad sam stigao do
treih, zavukao sam ruku u dep, izvadio dugaki klju i okrenuo ga u bravi.

Vrata su se irom otvorila i ukazala se velika, pravougaona prostorija.

Visoko prema tavanici nalazila su se dva prozoria prekrivena prainom, kroz
koje se probijao traak svetlosti i padao na nametaj zastrt platnenim
prostirkama, sanduke krcate knjigama, posuem i odeom, crvotone ragastove,
drvene stolove i vrata, umivaonike sa skorelim vodenim kamencem i naslagane
stolice punjene slamom. Gde god bih bacio pogled, video bih gomilu stvari.
Kau sa tamnoplavim cvetovima. Hrpa ubualih vunenih dueka, zbirka starih
asopisa koje su pojeli crvi. Stare ploe. Lampe sa iskrivljenim abaurima.
Model glave za perike od kovanog gvoa. Tepisi uvijeni novinskom hartijom.
Veliki keramiki buldog sa razbijenom apom.

Opremljen stan iz pedesetih godina prolog veka sabijen u podrumsku

prostoriju.

Ali, sa strane se nalazio madrac sa pokrivaem i jastukom. Na jednom

niskom stoiu bilo je uredno poreano deset konzervi unke, dvadeset konzervi
tunjevine, tri pakovanja hleba za tost, est tegli turije, dvanaest boca mineralne
vode, sokova i koka kole, jedna velika tegla nutele, dve tube majoneza, kutije
keksa, napolitanki i dve mlene okolade. Na jednom sanduku stajali su mali
televizor, plejstejn, tri romana Stivena Kinga i nekoliko stripova iz serije
Marvel.

Zatvorio sam vrata.

To e biti mojih nedelju dana na skijanju.

 2.

Progovorio sam tek kad mi je bilo tri godine i askanje mi nikad nije bilo
jaa strana. Ako bi mi se neki neznanac obratio, odgovarao sam: da, ne, ne
znam. A ako bi uporno i dalje zapitkivao, odgovarao sam ono to je taj eleo da
uje.

Kad ve o neemu razmilja, ta ima o tome da pria?

Lorenco, ti si kao kaktus, raste neprimetno, dovoljna ti je koja kap vode

i malo svetla, govorila mi je stara dadilja iz Kazerte.

Kako bih imao s kim da se igram, roditelji su plaali devojke da me

uvaju. A ja sam vie voleo da se igram sam. Zatvorio bih vrata i zamiljao da
je moja soba usamljena letelica koja plovi kroz vasionu.

Problemi su se pojavili kada sam poao u osnovnu kolu.

Slabo se seam tog razdoblja. Pamtim imena uiteljica, oleandre u

dvoritu, velike srebrnaste posude do vrha pune vrelih makarona u akoj
kuhinji. I ostale.

Ostali su bili svi osim moje majke, moga oca i bake Laure.

Kada ti ostali nisu hteli da me ostave na miru, kad su me suvie gnjavili,

nekakav oblak jare peo bi mi se uz noge, preplavio mi trbuh i proirio se sve do
vrhova prstiju, tada bih stisnuo pesnice i udario.
 Kada sam ampaola Tinarija gurnuo sa zidia tako da je pao naglavake
na beton i morali su da mu stave kope na elo, iz kole su pozvali moje
roditelje.

U zbornici je uiteljica kazala mojoj majci: - Ovde se ponaa kao putnik

koji na stanici eka voz za povratak kui. Nikog ne dira, ali ako mu neki drugar
dosauje, poinje da vie, sav se zajapuri od besa i gaa ga svime to dohvati. -
Uiteljica je, u neprilici, spustila pogled. - Ponekad me plai. Ne znam...
savetovala bih Vam da...

Majka me je odvela kod profesora Masburgera. - Videe. On pomae

mnogim deacima.

- A koliko treba da budem tamo?

- etrdeset pet minuta. Dvaput nedeljno. Odgovara ti?

- Da. Nije mnogo - rekao sam joj.

Ako moja majka misli da u posle toga biti kao ostali, meni to odgovara.
Svi, ukljuujui moju mamu, treba da misle da sam normalan.

Tamo me je odvodio Nihal. Debela sekretarica koja je mirisala na

bombone uvodila me je u sobu sa niskom tavanicom, gde se oseao zadah
memle... Neki sivi zid video se kroz prozor. Na svetlosmeim zidovima
prostorije bile su okaene stare crno-bele fotografije Rima.

- Je l se ovde isprue svi koji imaju probleme? - upitao sam profesora

Masburgera, pokazujui mali leaj presvuen izbledelim brokatom na koji je
trebalo da legnem.

- Naravno. Svi. Tako e ti biti lake da pria.

 Savreno. Pretvarau se da sam normalan deak koji ima probleme.

Ovoga je lako prevariti. Vrlo dobro znam kako ostali razmiljaju, ta im

se dopada i ta ele. A ako to to znam ne bude dovoljno, taj kreveti gde u se
opruiti prenee mi, kao to toplo telo prenosi toplotu hladnom, sve misli dece
koja su na njemu leala pre mene.

I tako sam mu priao o nekom drugom Lorencu. O Lorencu koji se stidi

da razgovara sa ostalima, ali eli da bude isti kao oni. Dopadalo mi se da se
pretvaram kako volim druge.

Bilo je proteklo nekoliko nedelja od poetka terapije kada sam uo

roditelje kako razgovaraju apatom u salonu. Otiao sam u radnu sobu. Izvadio
sam nekoliko knjiga iz biblioteke i prislonio uho na zid.

- Dakle, ta mu je? - upitao je moj otac.

- Rekao je da ima narcisoidni sindrom.

- U kom smislu?

- Kae da Lorenco ne moe da oseti empatiju prema drugima. Sve ono to

je izvan njegovog afektivnog kruga za njega ne postoji, ne izaziva u njemu
nikakva oseanja. Misli da je drugaiji i da ga samo oni koji su drugaiji poput
njega mogu razumeti.

- Zna ta ja mislim? Da je taj Masburger pravi seronja. Ne poznajem

nijednog deaka koji je tako oseajan kao na sin.

- Tano, ali samo prema nama, Franesko. Lorenco misli da smo mi

drugaiji, dok za sve ostale smatra da mu nisu ravni.

- On je snob? Je l to profesor hoe da nam kae?

 - Rekao je da ima ogroman ego.

Moj otac je prsnuo u smeh. - Hvala Bogu. Zamisli da ima siuan ego...
Dosta s tim, izbaviemo ga iz ruku tog nesposobnjakovia pre nego to detetu
stvarno napravi zbrku u glavi. Lorenco je normalan deak.

- Lorenco je normalan deak - ponovio sam ja.

Mic po mic shvatio sam kako treba da se ponaam u koli. Moram da se

drim po strani, ali ne preterano, inae e me primetiti.

Bio sam neprimetan kao aran na tezgi sa aranima. Podraavao sam

okolinu kao onaj neprimetni insekt meu suvim granicama. I nauio sam kako
da savladam bes. Otkrio sam da u trbuhu imam rezervoar, a kad bi se napunio,
praznio sam ga kroz stopala, te je bes odlazio u zemlju i prodirao u utrobu
planete, gde je sagorevao u venom plamenu.

Sada me vie niko nije smarao.

U petom razredu upisali su me u Sent Dozef, englesku kolu koju su

pohaala deca diplomata, stranih umetnika zaljubljenih u Italiju, amerikih
menadera i bogatih Italijana, koji mogu da plate kolarinu. Tamo niko nije bio
svoj na svome. Govorili su razliite jezike i izgledali kao da su u prolazu.
Devojice su se druile za svoj gro, a deaci su igrali fudbal na velikoj livadi
ispred kole. Dobro sam se snaao.

Ali, moji roditelji nisu bili zadovoljni. Trebalo je da imam i drugove.

Fudbal je tupava igra, svi tre za loptom, ali to se ostalima dopada. Ako
nauim tu igru, na konju sam. Imau drugove.

Skupio sam hrabrost i stao na gol, gde niko nikada nije hteo da bude i
otkrio sam da ba i nije tako odvratno kad brani mreu od neprijateljskih
napada. Bio je neki Anelo Stangoni, kad bi se dokopao lopte, niko mu je vie
nije mogao oduzeti. Kao munja bi se stvorio pred golom i ut mu je bio ubojit.
Jednoga dana neko ga je sapleo. Penal. Ja na sredini gola. On uzima zalet.

Ja nisam ovek, govorim u sebi, ja sam Grozon, odvratna a hitra

ivotinja, koju su naunici proizveli ukrtanjem u nekoj laboratoriji u Umbriji, s
ciljem da u ivotu obavi jedan jedini zadatak, posle moe mirno da crkne. Da
odbrani Zemlju od smrtonosnog meteorita.

I tako je Stangoni uputio snaan ut pravo prema golu, na desnu stranu, a

ja sam se bacio kako to samo Grozon moe da izvede, ispruio sam ruke, lopta
je bila u mojim akama, odbranio sam gol.

Seam se kako su me moji drugovi grlili i bilo je lepo jer su verovali da

sam jedan od njih.

Primili su me u svoju ekipu. Sada sam imao drugove koji su mi se javljali

telefonom. Odgovarala je moja majka i bila je srena to moe da kae:
Lorenco, tebe trae.

Govorio sam da idem kod drugara, ali sam se zapravo skrivao kod bake
Laure. ivela je u potkrovlju, blizu nae kue, sa starim basetom Periklom, i
negovateljicom Olgom, Ruskinjom. Popodneva smo provodili igrajui kanastu.
Ona je pila bladi meri, a ja sok od paradajza sa biberom i solju. Sklopili smo
sporazum: ona me je pokrivala za tobonje vianje s drugovima, a ja nikome
nisam spominjao bladi meri.

Ali, godine u toj koli proletele su za tili as i otac me je pozvao u svoju

radnu sobu, pokazao mi da sednem u fotelju i rekao: - Lorenco, mislim da je
vreme da se upie u obinu gimnaziju. Dosta je bilo tih privatnih kola sa
tatinim sinovima. Kai mi, da li vie voli matematiku ili istoriju?

Bacio sam pogled na sve one njegove knjiurine o drevnim Egipanima,

o Vaviloncima, uredno sloene na policama biblioteke. - Istoriju.

Zadovoljno me je potapao po ramenu.

- Odlino, ljudino, imamo iste sklonosti. Videe, dopae ti se klasina

gimnazija.

Kada sam, prvoga dana te kolske godine, doao pred gimnaziju, samo
to nisam pao u nesvest.

Bio je to pravi pravcati pakao. Dece je bilo na stotine. Kao ispred ulaza
na neki koncert. Neki su bili mnogo stariji od mene. I brada im je rasla. Devojke
sa sisama. Svi na motorima, ili na skejtu. Jedni su trali. Drugi se cerekali. Trei
su galamili. Jedni su ulazili u kafi, a drugi izlazili iz njega. Jedan se uspentrao
na drvo i okaio o granu ranac neke devojice, koja ga je gaala kamenjem.

Bio sam toliko prestravljen da nisam mogao da diem. Oslonio sam se o

zid iaran natpisima i crteima.

Zato moram da idem u kolu? Zato je svet tako ureen? Rodi se, ide u
kolu, radi i umre. Ko je odluio da je to pravi nain? Zar ne moe da se ivi
drugaije? Kao to su iveli ljudi u peinama? Kao moja baka Laura, koja je,
kao mala, kolu zavrila kod kue i nastavnice su dolazile kod nje? Zato i ja ne
mogu tako? Zato me ne ostave na miru? Zato moram da budem kao ostali?
Zato ne mogu da ivim sam, u nekoj kanadskoj praumi?

- Ja nisam kao oni. Ja imam ogroman ego - promrmljao sam, kad su me

trojica mamlaza, koji su se drali pod ruku, odgurnuli kao da sam unj: -
Nestani, isprdak.

Kao u transu, video sam kako se moje noge, krute kao tapovi, kreu do
uionice. Seo sam u pretposlednju klupu, do prozora, i pokuao da budem
nevidljiv.

Ali, otkrio sam da tehnika stapanja sa okolinom u tom neprijateljskom

svetu ne prolazi. Grabljivice u toj koli bile su znatno razvijenije i agresivnije, i
kretale su se u oporu. Bilo kakav zastoj, bilo kakvo neuobiajeno ponaanje,
odmah bi primetili i kaznili.

Uzeli su me na zub. Zezali su me zbog oblaenja, zbog toga to utim. A

onda su me gaali pernicama.

Preklinjao sam roditelje da me prebace u drugu kolu, neka kola za

neprilagoene ili gluvoneme bila bi savrena. Iznalazio sam svakojake izgovore
da ostanem kod kue. Prestao sam da uim. U razredu sam provodio vreme
brojei minute do izlaska iz te tamnice.

Jednoga jutra ostao sam kod kue zbog izmiljene glavobolje i na

televiziji sam video dokumentarnu emisiju o insektima imitatorima.

Negde u tropskim predelima ivi muva koja podraava ose. Poput svih
pripadnika njene vrste, ima dva para krila, ali se preklapaju, pa izgleda kao da
ima samo jedan par. Na trbuhu ima ute i crne pruge, pipci su joj dugaki a oi
buljave, ima ak i lanu aoku. Nikom ne kodi, bezopasna je. Ali, budui da je
tako preobuena kao osa, plae je se ptice, guteri, pa ak i ljudi. Moe mirno da
ue u osinjak, jedno od najopasnijih i najbolje uvanih mesta na svetu, niko je
nee prepoznati.

Sve sam pogreno radio.

 Evo kako treba da se postavim.

Da podraavam one najopasnije.

Poeo sam da nosim ono to su nosili ostali. Adidas patike, pocepane

farmerke, crnu duksericu sa kapuljaom. Sklonio sam razdeljak i pustio kosu.
Hteo sam da stavim i minuu u uho, ali mi majka to nije dozvolila. Umesto
toga, za Boi su mi poklonili mali motocikl. Onaj najobiniji.

Hodao sam kao oni. Raskreenih nogu. Bacao sam ranac na pod i utirao
ga.

Podraavao sam ih nenapadno. Inae imitacija za tili as moe da se

pretvori u karikaturu.

Za vreme asova sedeo sam u klupi pretvarajui se da sluam, a u stvari

sam se predavao vlastitim sanjarenjima, izmiljao sam nauno fantastine prie.
Iao sam i na gimnastiku, smejao sam se fazonima koje su drugi izvaljivali,
tupavo zadirkivao devojice. Nekoliko puta sam drsko odgovorio profesorima.
Predao sam i prazan list hartije na nekoj pismenoj vebi.

Tako je muva uspela da ih sve prevari, savreno se uklopila u osinju

zajednicu. Verovali su da sam jedan od njih. Da sam kul.

Kad bih se vratio kui, mojima sam priao kako u koli svi kau da sam
simpatian i izmiljao sam zabavne priice o dogaajima koji su mi se navodno
desili.

Ali, kako sam nastavljao s izvoenjem te farse, sve vie sam oseao
koliko sam drugaiji. Mea koja me je razdvajala od ostalih postajala je sve
vea. Dok sam bio sam, bio sam srean, pred drugima sam morao da glumim.
 To me je, katkad, plailo. Zar u morati da ih podraavam do kraja
ivota?

Imao sam utisak da mi muva u meni govori istinu. Objanjava mi kako te

drugovi za tili as zaborave, kako su devojice zlobne i ismevaju te, kako je,
im kroi iz kue, svet tek puko nadmetanje, tlaenje i nasilje.

Jedne noi sanjao sam takav komar da sam se prenuo vritei. Shvatio
sam da su se majica i farmerke pretvorili u moju kou, a adidas patike u stopala.
A ispod jakne, tvrde kao ljutura, mrdalo se stotinu insekatskih pipaka.

Sve je teklo kao po loju sve dok, jednoga jutra, nisam na tren poeleo da
umesto muve preobuene u osu budem prava osa.

Tokom velikog odmora obino bih lutao hodnicima koji su vrveli od

aka, kao da urim da neto obavim, tako nikome nisam bio sumnjiv. A potom,
pre nego to se oglasi zvonce, vratio bih se u svoju klupu i pojeo picu sa
unkom, istu onakvu kakvu su svi kupovali u kolskoj pekari. U razredu se
vodio uobiajeni boj sunerom. Uenici podeljeni u dve ekipe gaali su jedni
druge. Da su me sluajno pogodili, gaao bih i ja njih, nastojei, ako je mogue,
da nikoga ne pogodim, kako bih izbegao odmazdu.

Iza mene sedela je Alesija Ronkato. Sva se bila unela u razgovor sa

Oskarom Tomazijem dok su na nekoj cedulji ispisivali spisak imena.

Kakav li je to sad spisak?

Ma, mene to zapravo u ivotu ne zanima, ba nimalo, a opet, ta prokleta

radoznalost, koja katkad iskrsne, bez ikakvog razloga, potakla me je da se
nagnem unatrag, da ih bolje ujem.
 - Hoe li ga pustiti, ta misli? - upravo je pitao Oskar Tomazi.

- Ako ih zamoli moja majka - odvratila je Alesija Ronkato.

- A moemo svi da doemo?

- Svakako, ima prostora... - Neko je poeo da se dernja i nisam uspeo

nita vie da ujem.

Moda se dogovaraju koga da pozovu na neku urku.

Na izlazu sam stavio slualice, ali nisam pustio muziku. Alesija Ronkato i
Oskar Tomazi stajali su kraj zida, zajedno sa Sumercem i Rikardom Doboem.
Svi su bili usplahireni. Sumerac je pravio skijake pokrete, savijao je kolena kao
da vozi slalom. Dobo mu je naskoio na lea i pretvarao se da ga davi. Nisam
mogao da ujem o emu razgovaraju Alesija i Oskar Tomazi. Ali, dok je
posmatrala Sumerca i Doboa, u oima joj je blistao sjaj.

Stigao sam na svega nekoliko metara udaljenosti od njihove grupice i, na

kraju krajeva, nije bilo teko pogoditi.

Alesija ih je pozvala u Kortinu, u njenu kuu, da provedu nedelju dana na

skijanju.

Njih etvoro razlikovali su se od ostalih. Bili su svet za sebe i videlo se

da su kao nokat i meso. inilo se kao da su u nekom nevidljivom mehuru u koji
niko ne moe da ue, osim ako oni to ne ele.

Alesija Ronkato im je bila voa, a bila je i najlepa devojka u koli.

Ali, nije izigravala dobricu, nije se trudila da lii na nekog drugog, bila je
takva kakva je i taka.

Oskar Tomazi je bio tanak kao vejka i imao je enske pokrete. im bi

progovorio, svi bi popadali od smeha.

Rikardo Dobo je bio utljiv i namrgoen poput nekog samuraja.

A najvie mi se dopadao Sumerac. Ne znam zato su ga tako zvali.

Imao je mali trkaki motor i bio je uspean u svim sportovima, prialo se

kako e postati ampion u ragbiju. Krupan kao trokrilni orman, ake kao u
gorile, je frizura, nos spljoten. Kad bi Sumerac pesnicom odvalio neku dogu
tvrdim da bi crkla na licu mesta. Bio je stariji od nas ali se nikada nije iivljavao
na mlaima. Za njega su deaci iz mlaih razreda bili neto poput grinja u
dueku. Postoje, ali ih ne vidi.

Oni su bili Fantastina etvorka, a ja Srebrni leta.

Sumerac je seo na motor, iza njega je sela Alesija, obgrlila ga kao da se

boji da ga ne izgubi i odvezli su se uz kripu guma. I ostali aci polako su se
razili kuama, a ulica je ostala pusta. Na prodavnici ploa i prodavnici bele
tehnike spustili su zatitne reetke i otili na pauzu za ruak.

Ostao sam samo ja.

Trebalo bi da odem kui, ako se ne pojavim kroz desetak minuta, moja

majka e me nazvati. Iskljuio sam mobilni telefon. Buljio sam u grafite
ispisane sprejom sve dok mi se nije zamutilo pred oima. Raznobojne mrlje na
zidu jedne zgrade.

Da je Alesija pozvala i mene, videli bi kako dobro skijam. Pokazao bih

im tajne staze.

U Kortinu odlazim otkad znam za sebe. Sve skijake staze poznajem kao
vlastiti dep, a otkrio sam i gomilu nepoznatih, divljih staza. Omiljena mi je bila
ona koja poinje na brdu Kristalo i vodi do samog centra sela. Prolazi se kroz
umu, ima neverovatnih skokovitih delova, jednom sam ba iza neke kue video
dve divokoze. Potom bismo mogli da idemo u bioskop i u poslastiarnicu Lovat
na toplu okoladu.

Sa njima imam mnogo toga zajednikog. To to Alesija ima kuu u

Kortini ne moe biti puka sluajnost. A onda mi je sinulo. I oni su muve koje se
pretvaraju da su ose. Samo to su u podraavanju ostalih mnogo bolji od mene.
Da sam i ja otiao s njima u Kortinu, shvatili bi da sam isti kao oni.

Kad sam se vratio kui, moja majka pokazivala je Nihalu kako se

priprema telea kolenica. Seo sam, otvorio i zatvorio fioku s priborom za jelo i
rekao: - Alesija Ronkato me je pozvala u Kortinu na skijanje.

Moja majka me je pogledala kao da sam joj rekao da su mi izrasli rogovi.

Potraila je stolicu, duboko udahnula vazduh i promucala: - Duo, koliko se
radujem. - I zagrlila me je svom snagom. - Bie predivno. Saekaj, samo
trenutak. - Ustala je, nasmeila mi se i ula u kupatilo.

ta joj je odjednom?

Prislonio sam uho na vrata. Plakala je i povremeno istresala nos. Potom

sam uo kako odvre slavinu i umiva se.

Nita mi nije bilo jasno.

Poela je da razgovara mobilnim telefonom. - Franesko, moram neto da

ti kaem. Na sin je pozvan na skijanje... Da, u Kortinu. Vidi da nema razloga
za brigu... Zamisli, od radosti sam poela da cmizdrim ko neka budala.
Zatvorila sam se u kupatilo da me on ne bi video...

Tokom narednih dana pokuavao sam da kaem mami da je to la, da sam

hteo da se naalim, ali, im bih video koliko je srena i ushiena, odustajao sam,
s oseajem da bih je time ubio.

Nije mi predstavljalo problem da joj kaem kako sam sve to izmislio i

kako me niko nije pozvao na skijanje. Bilo bi poniavajue, ali bih to mogao da
podnesem. Ne bih mogao da podnesem pitanje koje bi neminovno usledilo.

Lorenco, a zato si sve to izmislio?

Na to pitanje nisam znao odgovor.

U sobi, nou, pokuavao sam da ga pronaem.

Zato to...

Ali, bilo je to kao da udaram glavom o neki stepenik.

Zato to sam budala. To je jedini odgovor koji sam uspeo da pronaem.

Ipak, znao sam da to nije potpun odgovor, da se iza toga krije jo neto to ne
elim da saznam.

I tako sam se, naposletku, prepustio toku dogaaja i poeo i sam da

verujem u la. O putovanju na skijanje ispriao sam ak i Orangutanu. I bio sam
sve ubedljiviji. Priu sam nakitio detaljima. Otii emo u kolibu na vrhu
planine, spustiemo se tamo helikopterom.

Zainatio sam se i da dobijem nove skije, skijake cipele i jaknu. I kako je

vreme prolazilo, sve vre sam verovao da me je Alesija stvarno pozvala.

Kad bih zatvorio oi, video bih je kako mi prilazi. Ja skidam lanac sa
motora, a ona me posmatra svojim plavim oima, rukom popravlja svoje plave
ike, premeta se s noge na nogu u najk patikama i kae: uj, Lorenco, idemo
kod mene na skijanje nedelju dana, hoe li s nama?

Na trenutak se premiljam, a onda mirno odgovaram: Vai, doi u.

A onda, jednoga dana, dok sam u sobi isprobavao nove skijake cipele,
pogled mi je pao na ogledalo okaeno o krilo ormara i ugledao sam odraz
deaka u gaama, bledunjave puti, nalik na glistu, s nogama poput granice, s tri
dlake u dva reda, sa zakrljalim grudnim koem, obuvenog u te nezgrapne
crvene skalamerije, i posle pola minuta, koliko sam ga posmatrao poluotvorenih
usta, rekao sam mu: - A kuda e ti?

A deak u ogledalu odgovorio mi je iznenaujue zrelim, dubokim

glasom: - Nikuda.

Bacio sam se na krevet, sa sve kramponkama na nogama, i sa oseajem

da me je neko tri dana svojski utirao, shvatio sam da nemam pojma kako da se
izvuem iz te frke koju sam sam zamesio i ako samo jo jedanput uhvatim sebe
kako verujem da me je Alesija pozvala, zaricao sam se da u se baciti kroz
prozor i ao, baj baj, hvala i dovienja.

To bi bio najlaki izlaz. Ionako mi je ivot sranje.

- Sad je dosta! Moram joj rei da ne mogu da otputujem zato to je baka

Laura u bolnici i umire od raka. - Uozbiljio sam se i tunim glasom, pogleda
uprtog u tavanicu, kazao: - Mama, odluio sam da ne idem na skijanje zato to
je baka bolesna. ta ako umre a ja nisam tu?
 Bila je to odlina zamisao. Izuo sam skijake cipele i stao da ipam po
sobi kao da je na podu usijano ugljevlje. Skakao sam po krevetu i radnom stolu
pravei piruete izmeu kompjutera, knjiga i terarijuma sa malim kornjaama
pevuei italijansku himnu: Italijani, brao, Italija se budi! Skoio sam i
okaio se o policu s knjigama. Za Scipionovim lemom...

ta ja to radim?

Na glavi u... di.

Koristim bakinu smrt da se spasim?

Samo udovite poput mene moe da smisli takvu ogavtinu.

- Sram te bilo! - povikao sam, bacio se na krevet i glavu zabio u jastuk.

Kako da se oslobodim te lai koja me izluuje?

I iznenada mi se ukazao podrum.

Mraan. Udoban.

I zaboravljen.
 3.

U podrumu je bilo ugodno i toplo. Postojalo je malo kupatilo sa zidovima

iaranim mrljama od vlage. Vodokotli nije radio, ali sam mogao da napunim
kofu vode u umivaoniku i da tako ispiram klozetsku olju.

Ostatak prepodneva proveo sam u krevetu itajui Salemovo Stivena

Kinga i spavajui. Za ruak sam smazao pola okolade.

Preiveo sam invaziju vanzemaljaca. Ljudski rod je gotovo istrebljen,

samo nekolicina je uspela da preivi sakrivi se u podrume i podzemna sklonita
po zgradama. U Rimu sam iv jo samo ja. Da bih smeo da izaem, moram da
saekam da se vanzemaljci vrate na svoju planetu. A to e se, iz meni
nepoznatih razloga, odigrati kroz nedelju dana.

Iz ranca sam izvadio odeu i sve boice spreja za samopotamnjivanje

koe. Stavio sam naoare za sunce i kapu i isprskao se tim sprejom po licu i
akama.

Potom sam se, tako nauljen, popeo na neku komodu i naslonio mobilni
telefon na prozor, gde je imao kakav-takav prijem, dve crte na displeju.

Otvorio sam teglu sa artiokama i pojeo pet komada.

E, ovo je pravi raspust, kakva crna Kortina!

 Zvonjava telefona prenula me je iz prijatnog dremea bez snova.

U podrumu je bilo mrano. Pipajui sam dohvatio mobilni i odravajui

ravnoteu na nekom sanduku, trudio sam se da mi glas zvui vedro. - Mama!

- I, kako je?

- Divno!

- Gde si?

Koliko li je sati? Pogledao sam u ekran telefona. Pola devet. Ba sam

dugo spavao.

- U piceriji sam.

- Aha... U kojoj?

- Na trgu... - zaboravio sam kako se zove picerija u koju smo uvek

odlazili na veeru s bakom.

- Pedavena?

- Tako je.

- Kakvo je bilo putovanje?

- Savreno.

- A kakvo je vreme?

- Divno... - Moda preterujem. - Lepo je. Nije loe.

- Sneg?
 Koliko li ima snega? - Pa ima ga, onako.

- Je li sve u redu? Glas ti je neto udan.

- Ma ne, sve je u redu.

- Daj mi sad Alesijinu mamu da je pozdravim.

- Nije tu. Sami smo. Alesijina mama je ostala u kui.

Zautala je. - Aha... Ali, zvau te sutra i hou da razgovaram s njom. Ako
ne, nazovi me ti.

- Dobro. A sad moram da prekinem, doneli su pice. - Potom sam se

obratio zamiljenom konobaru. - Za mene... Za mene je ta sa unkom.

- U redu. uemo se sutra. Molim te, kupaj se redovno.

- Zdravo.

- Zdravo, duo. Uivaj.

Dobro je prolo, izvukao sam se. Zadovoljno sam ukljuio plejstejn da

malo igram Soul Reaver. Ali sam i dalje razmiljao o telefonskom razgovoru.
Mama nee odustati, znam ja nju. Ako ne bude razgovarala sa Alesijinom
majkom, bila bi u stanju da otputuje u Kortinu. A da joj ispriam kako je
gospoa Ronkato na skijanju slomila nogu i lei u bolnici? Ne, moram da
smislim neto bolje. Samo, sada mi nita ne pada na pamet.

Zadah bui poeo je da mi smeta. Otvorio sam prozor. Glavu sam taman
mogao da provuem izmeu reetaka. Vrt ispred stambenog kompleksa
Baratijeri bio je prekriven debelim slojem trulog lia. Jedna ulina svetiljka
bacala je hladnu svetlost na ogradu obraslu brljanom. Kroz to zelenilo nazirao
sam dvorite. Oevog mercedesa nije bilo. Sigurno je izaao na veeru ili na
partiju brida.

Vratio sam se u krevet.

Mama je tri sprata iznad mene i sigurno lekari na kauu, a baseti su joj
sklupani kraj nogu. Na stoiu posluavnik s mlekom i krofnama. Zaspae
tako, gledajui neki crno-beli film. A moj otac, kad se bude vratio, odnee je u
postelju.

Stavio sam slualice i Luo Batisti je zapevao Jo uvek ti. Skinuo sam ih.

Mrzeo sam tu pesmu.

 4.

Poslednji put sam sluao pesmu Jo uvek ti kad sam bio s mamom u
kolima. Bili smo u koloni u Bulevaru Viktora Emanuela. Zbog nekakvog
protesta zakren je saobraaj na Trgu Venecija i zastoj se poput toplote zrakasto
proirio po strogom centru Rima.

To prepodne proveo sam u maminoj umetnikoj galeriji gde sam joj

pomagao da smesti slike nekog francuskog umetnika, ija e se izloba otvoriti
naredne nedelje. Dopale su mi se njegove dinovske fotografije ljudi koji jedu
sami u dupke punim restoranima.

Motocikli su se probijali vozei slalom izmeu nepokretnih automobila.

Na stepenitu ispred jedne crkve spavao je neki beskunik umotan u prljavi
dak. Glavu je ufalovao u kese za ubre. Podseao je na egipatsku mumiju.

- Jao! ta se ovo deava? - Moja majka je legla na sirenu. - Ovaj grad

postaje nesnosan... Je l bi voleo da ivi na selu?

- Gde?

- Ne znam... negde u Toskani, na primer.

- Nas dvoje?

- Tata bi dolazio za vikend.

 - A da kupimo kuu na Komodu?

- Gde ti je taj Komodo?

- To je jedno daleko ostrvo.

- A zato bismo otili da ivimo ba tamo?

- Tamo ima zmajeva koji se isto zovu komodo. To su ogromni guteri

koji mogu da pojedu ivu kozu ili oveka koji ima problema sa zglobovima. I
brzi su kao munje. Mogli bismo da ih pripitomimo. I da nam slue za odbranu.

- Od koga?

- Od svih.

Moja majka se nasmeila, pojaala zvuk na radiju u kolima i stala da peva

sa Luom Batistijem. - Jo uvek ti. Nisam iznenaen, zna li...

I ja sam poeo da pevuim, a kad smo stigli do strofe: - Ljubavi moja, da

li si jela ili ne? Glad oseam i ja i to ne samo za tobom - uhvatio sam je za ruku
izigravajui oajnog ljubavnika.

Moja majka se smejala i vrtela glavom. - Ba si aav... aavko...

Shvatio sam da sam srean. Od sveta nas dele prozori automobila, a

mama i ja smo zatieni u mehuru usred zastoja. Nema vie kole, ni zadataka,
ni onih milion stvari koje u morati da uradim kako bih odrastao.

Ali, moja majka je iznenada utiala radio. - Pogledaj onu haljinu tamo u
izlogu. Kako ti se ini?

- Lepa je. Moda je malo raskalana?

 Iznenaeno me je pogledala. - Raskalana? Otkad ti koristi tu re?

- uo sam je u jednom filmu. Za neku ensku su rekli da joj je haljina

raskalana.

- A zna li ta to znai?

- Naravno - rekao sam, - da previe otkriva.

- Ne bih rekla da ona haljina previe otkriva.

- Moda i ne otkriva.

- Da je probam?

- Vai.

I kao da je neko mahnuo arobnim tapiem, neki dip se pomerio i

oslobodio mesto na parkingu. Moja majka je naglo zaokrenula u nameri da
uparkira automobil.

Tup udarac u asiju. Mama je pritisnula papuicu konice i otpustila

kvailo. Ja sam poleteo napred, ali me je pojas zadrao na seditu. Motor je
zatucao i ugasio se.

Okrenuo sam se. uti smart bio je prilepljen uz zadnja vrata naeg BMW-
a.

Ta kola su naletela na nas.

- O ne, kakva gnjavaa! - frknula je moja majka sputajui prozor da vidi

ima li oteenja.

Provirio sam i ja. Na bonom delu BMW-a nije bilo ni ogrebotine, a ni na

prednjem delu smarta, nalik na buldogovu njuku. Iza stakla tog malog
automobila stajala je pliana plavo-bela stonoga s natpisom LACIO. Tada sam
opazio da na tim kolima nedostaje levi retrovizor. Iz rupe gde je on nekada
stajao virile su raznobojne ice. - Tamo, mama.

Vrata su se irom otvorila i pogled mi je zaklonila telesina oveka koji je

sigurno visok metar i devedeset a irok bar osamdeset centimetara.

Zapitao sam se kako je uopte uspeo da ue u tu konzervicu. Bio je nalik

na raka samca ija glava i pipci vire iz koljke. Imao je sitne, bledoplave oi,
kosurdau crnu poput gavranovog krila, konjske zube i taman ten.

- ta se desilo? - pokajniki ga je upitala moja majka.

Tip je izaao iz kola i nagnuo se nad otpali retrovizor. Posmatrao ga je s

izrazom patnje a u isti mah i potovanja, kao da na ploniku nije pare plastike i
stakla, ve unakaeni le njegove roene majke. Nije ga ni dotakao, kao da tu
lei mrtvac i eka se dolazak forenziara.

- ta se desilo? - ponovila je mirnim glasom moja majka i provirila kroz

prozor.

Tip se nije ni osvrnuo, ve je odvratio: - ta se desilo? Pita ta se desilo?

- Glas mu je bio promukao i dubok, kao da govori kroz plastinu cev. - Pa izai
iz tih kola i doi da vidi!

- Ostani tu - rekla je mama gledajui me pravo u oi, otkaila je

sigurnosni pojas i izala iz automobila.

Kroz prozor sam video kako kapi kie padaju na njen kostim boje kajsije.

Nekoliko prolaznika, s kiobranima, zastalo je da vidi ta se dogaa.

 Automobili oko nas pokuavali su, trubei iz sve snage, da zaobiu
prepreku, kao mravi kad naiu na iarku. Tridesetak metara dalje zatrubio je i
neki autobus.

Ja sam iz kola video kako ljudi posmatraju moju majku. Oblio me je znoj
i osetio sam da ne mogu da doem do daha.

- Moda bi trebalo da se pomerimo - predloila je moja majka onom tipu.

- Zbog saobraaja, znate...

Ali, onaj je nije uo, i dalje je zurio u svoj retrovizor, kao da ga snagom
misli moe vratiti na mesto.

Onda mu je moja majka prila i s blagim oseajem krivice i izvetaenom

saoseajnou postavila pitanje: - A kako se to desilo?

Kia je rastapala gel na pramenovima kose tog tipa i oni su sada

svetlucali slepljeni, otkrivajui da je poeo da elavi ba posred temena.

Poto nije dobila odgovor, moja majka je, tiim glasom, dodala: - Da li je
neto strano?

Tip je konano okrenuo glavu i shvatio, prvi put, da se pred njim nalazi
krivac za njegov strani gubitak. Odmerio je mamu od glave do pete, onda je
bacio pogled na naa kola i na licu mu se ocrtao zloban smeak.

Isti tako zlobno smekali su se Varaldi i Riardeli kad su me posmatrali

sedei na svojim motociklima. Smeak grabljivice koja je spazila plen.

Moram da je upozorim.

Navija Lacija podigao je retrovizor kao da je crvenda slomljenog krila.

- Moda za tebe to nije nita strano. Za mene jeste. Upravo dovozim kola od
autolimara. Zna li koliko kota ovaj retrovizor?

Moja majka je odreno odmahnula glavom. - Mnogo?

Uhvatio sam se za glavu. Ne sme da se ali s tim tipom. Mora da mu se

izvini. Da mu plati i zavri s tim.

- etvrtinu konobarske plate. Ma, ta ti zna o tome... Nema ti takve

probleme.

Moram da ustanem, da izaem iz kola, uhvatim je za ruku i da

pobegnemo, ali samo to se nisam onesvestio.

Moja majka je zbunjeno vrtela glavom: - Ali, vi ste naleteli na mene... Vi

ste krivi.

Video sam kako se navija Lacija malo zateturao, poeo je da mirka, kao
da pokuava da se oporavi jer ga je neko upravo klepio maljem. Nozdrve su mu
podrhtavale kao da je pas traga. - Da nisam moda ja kriv? Ko? Ja? Ja sam
naleteo na tebe? - Potom se uspravio, rairio je ruke i zareao: - Ma ta to
pria, jebo te, kurvetino?

Nazvao je moju majku kurvetinom.

Pokuao sam da otkaim pojas, ali su mi prsti brideli kao da su utrnuli.

Mama se trudila da deluje hladnokrvno. Odmah je izala iz kola, na kiu,

bila je ljubazna, spremna da prizna krivicu, ako je pogreila, nije uinila
nikakvo zlo, a ovaj tip kojeg nikad u ivotu nije videla, upravo joj je rekao da je
kurvetina.

Kurvetina. Kurvetina. Kurvetina. Triput sam ponovio tu re, oseajui

koliko boli njena prezrivost. Bez trunke ljubaznosti, uvaavanja, potovanja,
bilo ega.

Moram da ga ubijem.

Ali, gde je nestao onaj moj bes? Ona jarost koja me je obuzimala kad mi
neko dosauje? Ona srdba zbog koje sam smesta kretao u napad? Sad sam
ispranjena baterija. Strah me je potpuno savladao, ni bezbednosni pojas ne
mogu da odveem.

- Zato? ta sam uradila? - rekla je moja majka, kao da ju je neko udario

u grudi, posrnula je i rukom pritisla kljunu kost.

- Ljubavi? Srce? - Kroz prozor smarta izvirilo je okruglasto lice neke

kovrdave devojure sa zelenim naoarima za sunce i ljubiastim ruem. Nisam
je do tog asa ni primetio. - Duo, zna li ta si ti? Ti si obina govnarka u
BMW-u. Ti si naletela na nas. Mi smo ugledali slobodno mesto pre tebe. Za to
vreme navija Lacija mahao je prema mami svojom akom nalik na lopatu. -
Samo zato to si vitka riba puna para misli da moe da radi ta god hoe,
jebo te! Ceo svet je tvoj, je l da?

Ona kovrdava u smartu poela je da tape. - Ti si genije, Teodoro. Oitaj

bukvicu toj kurvetini.

Moram da reagujem, ali ne mogu da se oslobodim pomisli da se ovaj tip

zove Teodoro, a ja ne poznajem nikog s tim imenom.

Disao sam duboko kako bih odagnao tu glupu misao. Ui i vrat su mi

goreli i vrtelo mi se u glavi.

Moda se Teo, stari koker one ene s prvog sprata, zapravo zove
Teodoro.
 Moram smesta da odem odavde. Ja nemam nikakve veze s celom ovom
zbrkom, lepo sam joj rekao da je haljina raskalana i da me je posluala...

Otkaio sam pojas, ali nisam mogao da se maknem.

Sedim na leima kamenog diva koji me je obgrlio i ne mogu da se

izvuem iz njegovog zagrljaja.

Pogledao sam prema ploniku u nadi da e nam neko pomoi. Prolaznici

su bili nalik na gomilu rasplinutih utvara.

Navija Lacija epao je moju majku za ruku i povukao je. - Doi da

vidi, lutko. Doi da vidi ta si uradila.

Mama je izgubila ravnoteu i pala.

uo se prodoran glas one ene: - Teo! Teo! Ajde, pusti je, kasno je. Vidi
da ne razume. Usrana burujka.

Moja majka leala je na onoj kaldrmi, jedna arapa bila joj je poderana.
Na kamenim kockama na kojima je boga pitaj kakva prljavtina. U Rimu se
ulice ne peru. Zaraena golubija govanca. Leala je kraj automobilskog toka, a
onaj tip je stajao iznad nje.

Sad e da je pljune, pomislio sam.

Ali, onaj je samo rekao: - Zahvali Bogu to si ensko. Inae bih sad...

ta bi joj sad uradio da nije ensko?

Mama je sklopila oi a ja sam osetio kako me div stee svojim kamenim

rukama, kako ostajem bez daha, a potom se odbacuje, probija krov automobila i
on i ja preleemo iznad onih ljudi, iznad navijaa Lacija, iznad moje majke koja
lei na kaldrmi, iznad saobraajne guve, iznad krovova sa naikanim
gavranima, iznad iljatih crkvenih tornjeva.

Onda sam se onesvestio.

 5.

U devet sati zlatasti snopovi suneve svetlosti prodirali su kroz pranjava

prozorska okna. Moda zbog toplote koja se irila iz cevi za grejanje, tek ja sam
u tom podrumu na jedvite jade ostajao budan.

Zevnuo sam i u gaama i majici otiao u kupatilo da operem zube.

Ispod pazuha je zasad bilo podnoljivo. Nisam bio ba oduevljen idejom

da se operem hladnom vodom, osim toga, mogu i da smrdim, ovde nema ko da
me njui. Isprskao sam se sprejom za samopotamnjivanje i namazao nutelu na
hleb.

Odluio sam da nekoliko sati posvetim istraivanju podruma. Sve ove

stvari pripadale su prethodnoj vlasnici naeg stana, grofici Nuncijante, koja je
umrla, a nije vie imala roaka. Moj otac je kupio stan zajedno sa nametajem i
svim njenim stvarima i sve je strpao u podrum.

U fiokama jedne stare crne komode pronaao sam raznobojne haljine,

sveske sa raunima, asopise sa reenim ukrtenim reima, kutije pune penadli,
spajalica, prozirnih kamenia, hemijskih olovaka, paklica cigareta Murati,
praznih boica parfema, sasuenih rueva za usne. Bila je tu i hrpa razglednica:
Kan, Vijareo, Iskija, Madrid. Potamneli srebrni escajg. Naoare za vid.
Pronaao sam ak i plavu periku koju sam stavio na glavu, a potom sam obukao
i narandastu svilenu kunu haljinu. Poeo sam da kruim po podrumu kao da je
salon u nekom dvorcu. - Dobro vee, vojvodo, ja sam grofica Nuncijante. Oh, tu
je i grofica Sinibaldi. Da, ova zabava je pomalo dosadna, jo nisam videla grofa
Orangutana. Nadam se da nije upao u jamu s krokodilima.

Ispod hrpe nekih asopisa nalazio se dugaak sanduk sa iscrtanim

crvenim i zelenim cvetovima, liio je na mrtvaki sanduk.

Ovde poiva zlosreni Gofredo. Neko mu je stavio otrov u beku niclu.

Oglasio se mobilni telefon.

Frknuo sam: - O ne! Koji smor! Mama... molim te, ostavi me na miru.

Trudio sam se da ne obraam panju na zvonjavu, ali mi to nije polazilo

za rukom. Naposletku nisam vie mogao da izdrim i uspentrao sam se na
prozor. Na displeju sam video neki nepoznat broj. Ko li je to? Osim mame,
Nihala, bake i ponekad tate, mene niko nikad ne zove. Neko vreme sam
neodluno piljio u telefon. Na kraju je pobedila znatielja, javio sam se. - Halo?

- Halo, Lorenco. Ovde Olivija.

Bilo mi je potrebno nekoliko trenutaka da se prisetim ko je Olivija...

Olivija, moja polusestra. - Da. Zdravo...

- Kako si?

- Dobro, hvala, a ti?

- Dobro. Izvini to te uznemiravam. Tetka Roberta mi je dala tvoj broj.

uj, htela sam neto da te pitam... Zna li da li su tata i tvoja majka kod kue?

Ovo je klopka!

Moram da budem oprezan. Moda je mama neto naslutila i podmetnula

je Oliviju kako bi otkrila gde se ja stvarno nalazim. Ali, koliko je meni poznato
Olivija i mama ne razgovaraju. - Ne znam... Ja sam na skijanju.

- Aha... - zvuala je razoarano. - Pa, sigurno ti je zabavno.

- Da.

- Reci mi neto, Lorenco, u ovo vreme, tvoji roditelji su kod kue?

Kakve gluposti ova pita! - Tata je u ovo doba na poslu. A mama

povremeno odlazi u teretanu ili u galeriju. Kako kad.

utala je. - Shvatam. A ako oni nisu kod kue, da li je neko drugi tu?

- Tu je Nihal.

- Ko je Nihal?

- On radi kune poslove.

- Aha. Dobro. uj, hoe li neto da mi uini?

- Kai ta.

- Nemoj nikom da kae da sam te zvala.

- U redu.

- Obeaj mi.

- Obeavam ti.

- Srce si. Lepo se provedi na skijanju. Ima li snega?

- Neto malo...

- Onda budi pozdravljen. I, molim te, nikom ni rei.

 - Vai. ao. - Prekinuo sam vezu i skinuo periku trudei se da shvatim ta
sad ova hoe od mene. I zato je zanima da li su mama i tata kod kue? to ih
nije zvala telefonom? Slegnuo sam ramenima. ta se to mene tie. U svakom
sluaju, ako je to bila klopka, nisam se upecao.

Svoju sestru Oliviju video sam samo jednom, na Uskrs 1998. godine.

Ja sam tada imao dvanaest godina, a ona dvadeset i jednu. Sve ono pre
toga ne raunam. Nekoliko puta smo bili zajedno na Kapriju, na letovanju, u vili
bake Laure, ali, bio sam suvie mali da bih to upamtio.

Olivija je ki moga oca i neke govnarke iz Koma, koja mrzi moju mamu.
Nekakva zubarka s kojom je moj otac bio u braku pre nego to sam se ja rodio.
On je tada iveo u Milanu s tom zubarkom i rodila im se ki Olivija. Posle su se
razveli i tata se venao sa mamom.

Moj otac je nerado priao o svojoj keri. S vremena na vreme odlazio bi

da se vidi s njom i po povratku je uvek bio zlovoljan. Koliko sam mogao da
razumem, Olivija je aknuta. Navodno se bavi fotografijom, a u stvari stalno
upada u neke nevolje. U gimnaziji je ponavljala razred, nekoliko puta je beala
od kue, a posle se u Parizu verila sa Faustnijem, oevim trgovakim
predstavnikom.

Sve sam to postepeno i nepovezano saznavao, tu i tamo, jer moji preda

mnom nisu razgovarali o Oliviji. Ali, katkad, u kolima, dogaalo se da zaborave
da sam tu i tada bi se poneto izlanuli.

Dva dana uoi Uskrsa otili smo u posetu stricu koji ivi u Kampanjanu.
Tokom putovanja tata je rekao mami da je pozvao Oliviju na ruak kako bi je
ubedio da ode na Siciliju. Tamo su ti popovi i smestie je u divno odmaralite s
vonjacima, povrtnjacima i imae ta da radi.

Oekivao sam da je Olivija runa, da lii na zle Pepeljugine polusestre, a

ona je bila nestvarno lepa, devojka koju im pogleda, lice ti se zaari i svima je
jasno da misli kako je lepa, a ako ti se obrati, ne zna ta bi s rukama, ne zna
ni kako da sedi mirno. Imala je bujnu plavu, kovrdavu kosu, koja joj je padala
niz lea, golubije plave oi i lice joj je bilo iarano pegicama, kao i moje. Bila je
visoka i imala je velike, raskone sise. Liila je na kraljicu u nekom
srednjovekovnom kraljevstvu.

Tokom ruka jedva da je neto prozborila. Potom su se ona i tata zatvorili

u radnoj sobi. Otila je a da se ni s kim nije pozdravila.

Razmiljao sam izvesno vreme o tom neobinom telefonskom pozivu, a

onda sam zakljuio da imam mnogo vaniji problem koji moram da reim. Moj
problem. Mogao bih da zamenim karticu u mobilnom telefonu i da majci
poaljem poruku toboe od Alesijine mame. Ali to ne bi bilo dovoljno. Mama
hoe da razgovara s njom.

Izdeklamovao sam tanunim glasiem. - Dobar dan, gospoo, ovde...

Alesijina majka... htela sam da vam kaem da je va sin odlino i da se divno
provodi. Do vienja.

Uas. Prepoznae me im otvorim usta.

Uzeo sam mobilni telefon i otkucao:

Mama, mi smo u nekoj kolibi na vrhu planine. Mobilni nema domet. Nazvau te sutra.
Volim te.
 I tako sam uario jo jedan dan.

Iskljuio sam telefon, izbrisao sam majku iz glave, bacio sam se na

krevet, stavio slualice i poeo da igram Soul Reaver. Naiao sam na toliko
jakog neprijatelja, pa sam, besan to mi ne polazi za rukom da ga savladam,
iskljuio plejstejn i napravio sendvi sa majonezom i mariniranim peurkama.

ivim ko car! Kad bi mi neko donosio hranu i vodu, ostao bih ovde do
kraja ivota. Shvatio sam: da me osude na doivotnu samicu, to bi za mene bio
bogovski provod.

Muva je najzad pronala skrovite gde moe da bude onakva kakva jeste i
lagano je obuzima dreme.

Odjednom sam otvorio oi.

Neko petlja oko brave na vratima. Nije mi bilo ni na kraj pameti da bi

neko mogao da ue u podrum.

Piljio sam u vrata kao opinjen, nisam mogao da se maknem, kao da sam
prikovan za krevet. Grlo mi se steglo, kao da mi se dunik zapuio i nisam
mogao da doem do daha.

Potom sam iznenada skoio, kao da sam se oslobodio pauine,

strmoglavio sam se s kreveta i i levim kolenom tresnuo o otru ivicu stoia.
Stisnuo sam zube, jedva sam se uzdrao da ne vrisnem od bola i uvukao sam se
hramajui u uzani prostor izmeu ormara i zida. Odatle sam, izgrebavi noge,
otpuzao ispod stola na kojem su bili nabacani tepisi uvijeni u rolne. Priljubio
sam se za pod, dok mi je u uima bubnjalo.
 Uljez, na svu sreu, nee moi da otkljua vrata. Brava je stara, i ako
gurne klju do kraja, ne moe da ga okrene.

Meutim, vrata su se irom otvorila.

Grizao sam smrdljivi tepih.

Odatle sam video tek krajiak poda. uo sam korake, a onda sam ugledao
i farmerke i crne kaubojske izme.

Nihal nema izme. Moj otac nosi obuu Churchs, a leti mokasine. Moja
majka ima brdo izama, ali nijedne nisu ovako odvratne. A Orangutan je uvek u
starim, otrcanim patikama. Ko li je sad ovo?

Ko god da je, videe da u podrumu neko ivi. Sve je tu. Krevet, hrana,
ukljuen televizor.

Za to vreme crne izme partale su po prostoriji kao da neto trae. Prile

su mom krevetu i zaustavile se.

Vlasnik izama disao je na usta, kao da mu je nos zapuen. Podigao je

neku teglu sa stola i potom je vratio na mesto. - Ima li koga? - enski glas.

Stisnuo sam onaj tepih zubima. Ako me ne pronae, pomislio sam,

odlaziu kod onog aljivdije, brata od strica Vitorija svaki boiji dan. Kunem
se, pred svim svecima, postau mu najbolji drug.

- Ko je ovde? Javi se.

Sklopio sam oi i akama zapuio ui, ali sam je ipak uo kako hoda,
pomera stvari, pretrauje.

- Izlazi odatle! Videla sam te.

 Otvorio sam oi. Neka tamna prilika sedela je na mom krevetu.

- Izai.

Ne, neu se mai odavde, ni za ivu glavu.

- Jesi li gluv? Izlazi odatle!

Moda je ipak bolje da saznam ko je. Ustao sam, i poput psa kad ga
uhvate da se uunjao u kuhinju, pokunjeno sam izaao.

Na krevetu je sedela Olivija.

Mnogo je oslabila i koate jagodice trale su joj na licu. Izgledala je

umorno i iscrpljeno, a dugu plavu kosu oiala je na kratko. Osim onih farmerki
na sebi je imala izbledelu majicu sa oznakom Kamela i iroki mornarski teget
kaput.

Vie nije bila lepa kao pre dve godine.

Zbunjeno me je pogledala. - ta e ti ovde?

Ako neto ne podnosim, to je da me neko zatekne u gaama, pogotovo

ako je taj neko enskog roda. Sav sam se spetljao, bre-bolje podigao sam
pantalone s poda i navukao ih.

- Zato si se ovde sakrio?

Nisam znao ta da kaem. Toliko sam se zbunio da sam jedva uspeo da

slegnem ramenima.

Moja polusestra je ustala i osvrnula se oko sebe. - Pusti sad to, ne zanima
me. Traim jednu veliku kutiju koju sam dala svom... naem ocu. Onaj sluga
gore rekao mi je da je verovatno ovde. On ne moe da sie zato to mora da
ispegla ve. Da nije on neki naduvenko?

Nihal se uistinu ponaao pomalo kao naduvenko prema onima koje ne

poznaje dobro. Bila je to njegova mana, da ljude posmatra s visine.

- To je velika kutija na kojoj pie Olivija. Pomozi mi da je naem.

Zduno sam se dao u potragu, presrean to Oliviju ba briga zato sam u

podrumu.

Ali, te kutije nigde ni od korova, kutija je bilo ko pleve, ali ni na jednoj

nije pisalo Olivija.

Moja polusestra vrtela je glavom. - Je l vidi koliko je tvom ocu stalo do

mojih stvari?

Tiho sam rekao: - To je i tvoj otac.

- U pra... - Olivija je slavodobitno podigla pesnicu. Ispod neke police, ba

iza podrumskih vrata, nalazila se kutija oblepljena lepljivom trakom... Na njoj je
pisalo: OLIVIJINA KUA. LOMLJIVO.

- Evo je ovde. Vidi, molim te, gde su je skembali. Pomozi mi, teka je.

Odvukli smo kutiju na sredinu sobe. Olivija je sela na pod, prekrtenih

nogu, skinula je lepljivu traku i poela da vadi knjige, kompakt diskove, odeu i
minku i da ih razbacuje po podu. - Evo je!

Bila je to neka pranjava knjiga iskrzanih korica. Trilogija Agote Kritof.

Stala je da je prelistava traei neto i mrmljajui. - Jebo te, nema ih. Ne

mogu da verujem. Sigurno ih je uzeo onaj kreten Antonio. - Naglo je ustala. Oi
su joj sevnule. Stavila je ruke na bokove, pogledala u tavanicu i kao
pomahnitala stala da utira kutiju. - Jebi se! Jebi se! Mrzim te. I to si uzeo! ta
u sad, jebo te!

Prestraeno sam zurio u nju, ali nisam mogao da se obuzdam: - ta je bilo

u knjizi?

Sela je na pod i akom prekrila lice.

Pomislio sam da e briznuti u pla.

Pogledala me je. - Ima li para?

- ta?

- Pare. Trebaju mi pare.

- Ne. ao mi je. - Imao sam novca, u stvari, tata mi je dao deparac za

zimovanje, ali sam hteo da to utedim i da kupim stereo ureaj.

- Iskreno mi kai.

Pokunjio sam se i rairio ruke. - Kunem ti se. Nemam novca.

Posmatrala me je kao da se trudi da prozre da li govorim istinu. - Uini

mi neto. Vrati sve ovo u kutiju i zatvori je. Otvorila je podrumska vrata. - ao.

Rekao sam: - ekaj.

Ona je zastala. - ta je bilo?

- Molim te, nemoj nikom da kae da sam ovde. Ni Nihalu. Ako me

otkuca, obrao sam bostan.

Olivija je gledala kroz mene, razmiljala je o neemu drugom, neemu

to je mui. Onda je zatreptala, kao da se budi iz sna. - U redu. Neu nikom rei.
 - Hvala ti.

- Uzgred, faca ti je ko bulka. Preterao si s tim samopotamnjivanjem - ree

dok je zatvarala vrata.

Operacija bunker pucala je po svim avovima. Mama je htela da

razgovara sa Alesijinom majkom. Olivija me je ukebala. A uz sve to lice mi je
svetlelo u mraku.

Nisam mogao da prestanem da se ogledam i da itam iznova uputstva na

spreju za samopotamnjivanje. Nije pisalo koliko je vremena neophodno da se
efekat izgubi.

Naao sam neko staro pakovanje vima. Razmazao sam ga po licu i

ispruio se na krevet.

Jedino sam bio siguran da Olivija nita nee odati. Nije liila na tuibabu.

Posle deset minuta isprao sam lice, ali je ono i dalje bilo ko bulka.

Poeo sam da eprkam po kutiji svoje sestre. Stvari su bile nabacane bez
ikakvog reda. Najvie je bilo garderobe i cipela. Jedan stari laptop. Fotoaparat
bez objektiva. Buda od nekakvog smrdljivog drveta. Listovi papira ispisani
krupnim i oblim rukopisom, najee podsetnici. Lista zvanica za neku
proslavu, spisak namirnica koje treba kupiti u prodavnici. U nekoj plavoj
fascikli pronaao je Olivijine fotografije iz vremena kada je bila u tip-top formi.
Na jednoj je bila opruena na nekom crvenom plianom kauu. Na sebi je imala
muku koulju koja nije u potpunosti prekrivala njene grudi. Na drugoj je sedela
na stolici i navlaila arape, sa cigaretom u ustima. Od svih najvie mi se dopala
fotografija snimljena s lea, glave okrenute prema objektivu. Jednom rukom
pridravala je sisu. Imala je straobalne noge.

Ne bi trebalo ni da razmiljam o tome. Olivija je moja sestra pedeset

odsto.

Meu fotografijama nala se i jedna mala crno-bela. Moj otac, s dugom

kosom, farmerkama i konom jaknom sedeo je na stubiu, na molu. U krilu mu
je bila neka devojica koja je jela sladoled, najverovatnije Olivija.

Prasnuo sam u smeh. Ni u snu ne bih pomislio da je moj otac u mladosti

mogao da se obue tako grozno. Otkad znam za sebe on je kratko podiani,
prosedi gospodin, u sivom odelu, sa kravatom i zumbanim cipelama. Ipak, na
toj slici sa frizurom nekog starog tenisera izgledao je sreno.

U kutiji se nalazilo i pismo koje je Olivija napisala tati.

Dragi tata,

Piem ti da ti zahvalim na novcu. Svaki put kad me svojim novcem izvue iz nevolje,
zapitam se: kako bi mi moj otac pomogao, da novac uopte ne postoji? A onda se upitam i da
li te na to tera oseaj krivice ili ljubav prema meni? Zna li ta u sada da ti kaem? Ne elim
to ni da znam. Srena sam to imam oca kao to si ti koji me puta da proivim razna
iskustva, a kada pogreim, nikada me ne ostavi na cedilu. No sada je dosta, ne elim da mi
vie pomae.

Nikada ti nisam bila draga, antipatina sam ti, kada si sa mnom, uvek si preozbiljan.
Moda zato to te ja ivo podseam na promaen brak, svaki put kada pomisli na mene, seti
se kakvu si samo glupost napravio to si se oenio mojom majkom. Ali ja nisam kriva za to.
U to sam duboko uverena. Ali, za neke druge stvari nisam sigurna. Da li bi se sve odvijalo
drugaije da sam pokuala da ee budem sa tobom i da sruim zid koji se nalazio izmeu
nas?
 Mislim da, kada bih pisala knjigu o svom ivotu, poglavlju posveenom tebi dala bih
naslov Hronika jedne mrnje. Pa ipak moram da nauim kako da te ne mrzim. Moram da
nauim da te ne mrzim kada mi stigne tvoj novac i kada me zove da me pita kako sam.
Suvie sam te mrzela, do granice bola. Umorna sam od toga.

Stoga ti jo jednom zahvaljujem, ali od sada pa nadalje, ak i kada instinktivno

poeli da mi pomogne, uzdri se. Uostalom, za uzdranost i utanje pravi si majstor.

Tvoja erka Olivija

Proitao sam ga barem tri puta. Nisam mogao da poverujem da Olivija

toliko mrzi tatu. Znao sam da se ne slau, ali on je ipak njen otac. A sem toga,
majku mu poljubim! Tano je da bi oni koji ne poznaju tatu ladno mogli da ga
strpaju u kategoriju antipatinih. Jedan od onih veito ozbiljnih, kao da na
svojim pleima nosi ceo svet. No kada biste na njega naleteli na moru ili na
skijanju, bio bi vam simpatian i drag. Ako emo pravo, Olivija nije htela njega
da via, uvek je bila agresivna, prikljuila se zubarki u napadima na njega. Tata
je sve inio da se izmeu njih uspostavi dobar odnos.

- Hronika jedne mrnje... Malo si preterala. A ta si koji vrag radila sa

svim tim novcem? - rekao sam. Bio je u pravu to joj nije dao svoj novac. Nije
ga zasluila. A sem toga, slikala se gola.

Ubacio sam sve stvari u kutiju, a potom je vratio na mesto.

Negde oko tri sata posle ponoi, dok sam sa slualicama na glavi u
mrklom mraku igrao Soul Reaver, uinilo mi se da ujem neku buku u
podrumu. Skinuo sam slualice i polako okrenuo glavu.

Neko je kucao na prozor.

 Odskoio sam unazad dok mi se jeza sputala niz kimu. Kao da mi je
neko milovao nepostojee dlaice na leima. Jedva sam se uzdrao da ne
kriknem.

Ko li bi to mogao da bude?

Ko god da je, i dalje je lupao.

Na staklu sam video plavkasti odsjaj TV ekrana i sebe kako uasnut

stojim.

Knedla mi je stala u grlu. Vrtelo mi se u glavi od straha. Duboko sam

udahnuo i izdahnuo. Morao sam da se smirim. Nije postojala nikakva opasnost.
Prozor je bio prekriven reetkama kroz koje niko ne bi mogao da proe, osim
kad bi bio poput hobotnice.

Upalio sam baterijsku lampu i uperio je ka prozoru drhtavim rukama.

S druge strane okna ugledao sam Oliviju koja mi je davala znak da joj
otvorim.

- U tri lepe! - frknuo sam. Primakao sam se prozoru i odkrinuo ga.

Zapahnuo me je ledeni vazduh. - ta sad hoe?

Oi su joj bile crvene, bila je vrlo umorna.

- Jebem ti sunce. Pola sata sam kucala.

Slualice su mi bile na glavi. - ta ti treba?

- Mora da me ugosti, dragi brate.

Pravio sam se da ne razumem. - ta hoe da kae?

 - Hou da kaem da ne znam gde da odem na spavanje.

- Htela bi da spava ovde?

- Bravo majstore.

Odmahnuo sam glavom. - Nema anse.

- Zato?

- Ne moe i taka. Ovo je moj podrum. Ja sam u njemu. Napravljen je za

samo jednu osobu.

Posmatrala me je utke. Verovatno je mislila da se alim.

Morao sam da dodam: - Izvini, ali tako stoje stvari. Ne mogu nikako...

Odmahnula je glavom u neverici. - Napolju je cia zima. Mora da je pet

ispod nule. Ne znam gde bih, kog vraga, otila. Uini mi uslugu.

- ao mi je.

- Da ti neto kaem? Pravi si sin svoga oca.

- Naeg oca - ispravio sam je.

Izvukla je paklu marlbora i zapalila cigaretu. - Objasni mi zato ne mogu

noas da ostanem ovde. U emu je problem?

ta bi htela da joj kaem? Poeo sam da kiptim od besa, stvarno me je

iznervirala.

- Razbila si mi koncepciju. Nema mesta. Opasno je. Ja sam ovde

inkognito. Ne mogu da ti otvorim. Idi negde drugde. tavie, imam ideju,
pozvoni na interfon. Pustie te da prespava u gostinskoj sobi. Bie ti super...
 - Pre u da spavam na klupi u parku nego da prespavam kod ta dva skota.

Otkud joj tolika drskost? ta je tata Bogu zgreio da ima takvu kerku.
Nogom sam utnuo zid. - Molim te... Preklinjem te... ovde je sve pod konac,
savreno sam sve organizovao, do najsitnijih detalja, a onda si dola ti i
napravila darmar. Primetio sam da kenjkam, a to sam najvie mrzeo.

- Dakle... kako se ono bee zove? Lorenco. Lorenco, sluaj me dobro. Ja

sam bila dobra. Jutros si me zamolio da te ne odam i nisam te odala. Nita te
nisam pitala, niti elim da znam. To su tvoja posla. Ja te samo molim da mi
uini uslugu. Izai na sekund i otvori mi vrata od ulaza da uem. Niko nas
nee videti.

- Ne. Zakleo sam se da neu izai odavde.

Ona me je pogledala. - Kome si se zakleo?

- Samom sebi.

Povukla je dim. - Zna ta u onda da uradim? Sad u da pozvonim na

interfon i da im kaem da si u podrumu. ta veli na to?

- Nikada to ne bi uinila.

Na licu joj je zaigrao zlobni smeak. - Misli? Onda me ne poznaje... -

Pomakla se ka sreditu dvorita i prilino glasno rekla: - Panja, panja! U
podrumu se skriva deak. To je Lorenco Kuni koji se pravi da je otiao na
planinu... Stanari, poujte!

Rukama sam zgrabio reetke i zavapio. - Prestani! Molim te, prestani.

Ona me je zadovoljno pogledala. - Dakle, hoe li da mi otvori ili da

probudim celu zgradu?
 Nisam mogao da poverujem da je toliko podmukla. Prejebala me je.

- U redu. Ali samo do sutra ujutro. Obeava?

- Obeavam ti.

- Stiem. Idi do ulaznih vrata.

Istrao sam toliko urno, pa sam, tek kad sam prolazio kroz hodnik,
primetio da nisam obuo cipele. Morao sam sve brzo da obavim. Sreom, bilo je
kasno. Moji su se esto vraali kasno, ali nikada u tri.

Bilo bi uasno kada bi me na povratku kui moji roditelji zatekli kako

otvaram ulazna vrata. Obrukao bih se kao niko moj, pomislio sam dok sam se
peo preskaui stepenike. Proao sam pored portirnice. Nisam morao da se
brinem da bih mogao da naletim na Orangutana. On je tvrdio da nema normalan
san, ve zapadne u neto nalik na zimski san, a sve je to zbog Cigana koji su mu
poremetili odnos izmeu spavanja i budnog stanja. Jedne noi, pre otprilike tri
godine, oni su mu upali u stan i poprskali ga po licu sprejom za anesteziju. Od
svih moguih kua prepunih novca, slika i nakita, ti moroni su nali da
opljakaju Orangutana. Maznuli su mu par naoara za itanje i radio. Dakle, da
skratim priu, taj nesrenik je spavao tri dana uzastopce. Nisu uspeli da ga
razbude ni u hitnoj pomoi. Od tog dana, objasnio mi je, stalno je umoran i kad
zaspi, spava kao top. Ako se dogodi zemljotres, najebao sam ga. ime li su me
samo poprskale te ciganske barabe?

Proao sam kroz hodnik. Hladan mermer pod stopalima.

Otvorio sam vrata zgrade kraj kojih me je ekala.

- Hvala ti, dragi brate - rekla je.

 6.

Olivija je sela na kau. Skinula je izme, prekrstila noge i ponovo zapalila

cigaretu. - Ba je dobro ovo mesto. Super mi je ovde.

- Hvala. - Spontano sam joj odgovorio kao da je to moj stan.

- Ima li neko pie?

- Sok, koka kolu... topla je, i vodu.

- A pivo?

- Ne.

- Onda neka bude sok - naredila je kao da je u kafiu.

Doneo sam joj flau, otpila je povei gutljaj, a onda obrisala usta
rukavom dempera. - Ovo mi je prvi trenutak mira tokom dananjeg dana.
Protrljala je oi i otpuhnula kolut dima. - Moram da se odmorim. Poloila je
glavu na naslon kaua, nepomino zurei u mrani plafon.

Posmatrao sam je utke. Nisam znao ta bih joj rekao. Moda joj nije
stalo do prie ili me ne smatra dostojnim sagovornikom. Bolje je tako.

Ispruio sam se i poeo da itam, ali nikako nisam mogao da se

koncentriem. Posmatrao sam je pravei se da itam. Cigareta joj je bila u
ustima, a oi sklopljene. Pepeo je postajao sve dui ali ga nije otresala. Plaio
sam se da bi mogla da se upali ako joj padne ar. Moda je spavala.

- Je li ti hladno. Hoe li ebe? - upitao sam je da bih video da li je budna.

Trebalo joj je podosta vremena da mi odgovori. mureki je prozborila: -

Da, hvala.

- Tu su grofiina ebad. Prilino su stara i pomalo smrde.

- Grofica?

- Da, ona je ivela pre nas u naem stanu. Nee verovati, ali tata je nije
izbacio kada je kupio kuu. Saekao je da umre. Hteo je da joj pomogne. Sve
to vidi oko sebe pripadalo je grofici Nuncijante.

- Aha. Kupio je golu svojinu.

- ta to znai?

- Zar ne zna ta je gola svojina?

- Ne.

- Pa to ti je kada neko ostane bez prebijene pare, a nema nikog od roaka,

rei da jeftino proda vlastiti stan pod uslovom da moe da ostane u njemu do
smrti. Nije ba lako objasniti. - Nasmejala se za svoj gro. - ekaj. Sad u sve
lepo da ti objasnim... - Priala je usporeno, kao da trai prave rei. - Zamisli da
si star, nema nikoga, ima neku crkavicu od penzije i ta onda radi? Lepo
proda stan, i sebe u njemu, a stan i sve stvari u njemu pripae onom ko ga je
kupio tek kada ti umre... Je l jasno?

- Da. - Nita mi nije bilo jasno. - Ali posle koliko vremena?

- Zavisi od toga kada e ti da umre. Moe biti jedan dan, ali i deset
godina. Kau da kada vlasnik proda golu svojinu, nikada ne umire. ak i oni
koji su na samrti, poive jo dvadeset godina posle prodaje gole svojine.

- Kako to?

- Ne znam... Ali verujem da se kupci nadaju da e brzo da umre.

- Dakle, ako si kupio kuu, sigurno se nada da e starac brzo da umre.

To je grozno.

- Ukapirao si... Dakle, tata je kupio... va stan... kada je... - Zamukla je.
Saekao sam da nastavi sa priom, a onda primetio da su joj ruke pale niz telo,
kao da je metak pogodio u grudi. Cigareta, koja joj je jo uvek bila u ustima,
ugasila se poto je dogorela do filtera, pepeo joj je pao po vratu.

Polako sam se pribliio. Primakao sam uvo njenom licu. Disala je.

Izvadio sam joj opuak iz usta, uzeo ebe i pokrio je.

Kada sam se probudio, na vedrom nebu ve je sijalo sunce. Listovi palme

lelujali su na vetru. Idealan dan za skijanje u Kortini.

Olivija je sklupana spavala na kauu. Lice joj se slepilo za prljavi jastuk.

Mora da je zaista bila umorna.

Bolje da je pustim da jo malo odspava, rekao sam, a onda se prisetio

iskljuenog mobilnog telefona. Video sam da imam tri poruke im sam ga
ukljuio. Dve su bile majine. Bila je zabrinuta i molila me je da joj se javim
im doem do neke take gde ima dometa. Treu poruku napisao je otac.
Napisao mi je da je mama zabrinuta i da je pozovem im mi se pojavi signal na
mobilnom.
 Dorukovao sam, a potom se bacio na igricu Soul Reaver.

Olivija se probudila posle sat vremena.

Ja sam nastavio da se igram, ali sam je povremeno kriom posmatrao.

Namera mi je bila da joj pokaem kako sam tvrda srca i da nikog ne zarezujem.

Izgledala je kao da ju je neko udovite vakalo a potom izbljuvalo jer je

suvie gorka. Trebalo joj je pola sata da se razbudi. Na obrazima i elu i dalje su
se videli tragovi jastuka. Neprestano je trljala oi i pomerala jezik u ustima.
Najzad je hrapavim glasom proaputala: - Vode.

Prineo sam joj flau. Zalepila se za grli. Potom je, s bolnom grimasom
na licu, poela da pipa svoje ruke i noge. - Sve me boli. Kao da mi je u
miiima bodljikava ica.

Podigao sam ruke. - Mora da si se prehladila. Ja ovde nemam lekove.

Trebalo bi da ode do apoteke. Ako krene ka trgu...

- Ne mogu da odem.

- ta kae? Jue si mi obeala da e ovog jutra da ode.

Olivija je rukom prela preko ela. - Jesu li te tako vaspitali? Nauili su te

da bude ubre. Ali verovatno nije samo vaspitanje, mora da u tebi samom
postoji neto pogreno i izopaeno.

Stajao sam utke, pognute glave, nemoan da odgovorim. Ma ta, kog

vraga, ona hoe od mene. Nije mi ni sestra. Ne poznajem je. Ja nikoga ne
masiram, s kojim pravom ona masira mene? Pustio sam je da ue u moju
jazbinu jer mi je dala lano obeanje, a sad nee da ode odavde.

S mukom je ustala, a potom s bolnom grimasom kleknula i pogledala me.

Zenice su joj bile crne i toliko velike da se plave duice gotovo nisu ni videle. -
Sluaj, to to si se zabio ovde i gleda svoja posla ne znai da si dobra osoba.

Kao da mi je proitala misli.

- ao mi je... Nemam dovoljno hrane za dvoje. Samo zato. A osim toga,

ovde mora da vlada tiina. A osim toga... Ne. Ne i taka. Ja moram da ostanem
sam - mucao sam stiui pesnice.

Podigla je ruke kao da se predaje. - U redu, odlazim. Prevelika si gnjida.

- Naravno.

- A nisu ti ni sve koze na broju.

- Tako je.

- A i smrdi.

Onjuio sam svoj pazuh. - ta ima veze? Ovde u ionako biti sam. Mogu
da smrdim do mile volje. A osim toga, vidi ko se javlja. I ti smrdi...

U tom trenutku zazvonio je telefon.

Bila je to moja majka.

Nisam hteo da odgovorim u nadi da e zvonjava da prestane, ali je ona

bila uporna.

Olivija me je pogledala: - Zar nee da se javi?

- Ne.

- Zato?
 - Zato to neu.

Nije prestajala. Mama mora da je jako ljuta. Mogu da je zamislim, kako u

svojoj sobi, sedi na krevetu i uzdie. Jednim skokom popeo sam se na stoi i
dohvatio mobilni telefon. Javio sam se. - Mama.

- Lorenco. Je li sve u redu?

- Da.

- Sto puta sam te zvala.

- Jesi li primila moju poruku?

- Ma je l to nain da me obavesti? Trebalo je da me pozove pre nego

to ste krenuli u tu kolibu.

- Znam. Izvini, krenuli smo na brzinu. Ba sam se spremao da te

pozovem.

- Ba si me zabrinuo. Kako si?

- Dobro. Odlino.

- Moram da razgovaram sa Alesijinom majkom.

- Ne moe sada da ti odgovori. Pozovi me kasnije.

Na trenutak je uutala, a potom prasnula.

- Sad je dosta, Lorenco. Ili e me spojiti sa Alesijinom majkom, ili u

pozvati roditelje drugara koji su sa tobom. - Glas joj je bio odluan, jedva se
uzdravala da ne vie. - Prestani da me mulja. ta krije od mene?

Doterao sam cara do duvara. Ne mogu vie da je zavlaim. Pogledao sam

u Oliviju. - Evo je... Sad u da je pozovem. Samo da vidim da li moe da doe.
Spustio sam telefon i siao. Seo sam kraj Olivije i proaputao joj na uho: -
Molim te, mora da mi pomogne. Kumim te. Mora da se pravi da si Alesijina
majka. Mama misli da sam ja otiao na skijanje u Kortinu kod devojke koja se
zove Alesija Ronkato. Ona me je pozvala da provedem nedelju dana kod nje. Ti
mora da se pravi da si Alesijina majka. Kai joj da sam dobro i da je sve u
redu. A da, veoma je vano da joj kae da sam izuzetno simpatian.

Zlobni smeak zaigrao je na usnama moje polusestre. - Moe samo da

sanja...

- Molim te.

- Pre bih umrla.

Zgrabio sam je za ruku. - Ako otkrije da nisam otiao na skijanje,

nagrabusio sam. Poslae me kod psihologa.

Oslobodila se mog stiska. - Ma ni za ivu glavu, neu da vadim iz govana

samoivu bitangu koja me tera iz svog valjivog podruma.

Kakva pokvarentina, opet mi ga je uvalila. - U redu, ako bude

razgovarala sa njom, moe da ostane.

Uzela je izme sa poda. - A ko pa eli da ostane ovde?

- Kunem se da u raditi sve to ti poeli.

- Na kolena. - Rukom je pokazala pod.

- Na kolena?

- Na kolena.
 Posluao sam.

- Ponovi. Kunem se glavom svojih roditelja da u biti rob Olivije Kuni...

- Hajde, eka na vezi... Idi - cmizdrio sam nestrpljivo.

Ona je, meutim, bila potpuno smirena. - Ponovi.

Pekla me je ivog na vatri. - Kunem se glavom svojih roditelja da u biti

rob Olivije Kuni...

- Do kraja ivota...

- Do kraja ivota? Jesi li poludela? - Pogledao sam u plafon i uzdahnuo: -

Do kraja ivota.

- I uvek u biti ljubazan prema njoj i stajati joj na usluzi.

- I uvek u biti ljubazan prema njoj i stajati joj na usluzi.

- Kreni sada, molim te...

Ustala je s bolnom grimasom: - Tvoja majka poznaje tu gospou?

- Ne.

- Kako se zove erka?

- Alesija. Alesija Ronkato.

Hodala je kao rahitina baba, na jedvite jade se popela do prozora.

Mora da joj je stvarno loe. Ali kada je progovorila, glas joj je bio
zvonak. - Halo, gospoo Kuni. Dobar dan. Kako ste?
 Ja sam od straha poeo da grizem aku.

inilo se kao da je presrena to pria sa mojom majkom.

- Naravno... Naravno... Da, naravno, Lorenco mi je sve rekao. Izvinite to

nisam ja pozvala vas, oprostite mi, stvarno sam bila prezauzeta. Znata kako je
na planini. Nema veze... Nema veze. Hvala, to je pravo zadovoljstvo, on je
zaista lepo vaspitan deko... Naravno da moemo da preemo na ti. Sneg? Da li
ima snega? - Pogledala me je ne znajui ta da odgovori.

- Pomalo - rekao sam joj tiho.

- Pomalo, rekla je smireno. - Alesija je veoma zadovoljna. Pogledala me

je i klimnula glavom.

- Neto moram da vam kaem, va sin je zaista neverovatno simpatian.

Sve nas zasmejava. Zaista nam je drago to je sa nama. On je jedan plemenit
deko.

- Genije. Ti si suvi genije - izletelo mi je spontano.

- Ako hoe, ostaviu ti svoj broj. A moemo i mi ponovo da te zovemo...

ujemo se. I tebi sve najbolje. ao. U redu. U redu. Hvala. Hvala. - Zavrila je.

Skoio sam podignutih ruku. - Svaka ti ast! Sjajna si. Bila si pljunuta
Alesijina majka. Da je sluajno ne poznaje?

- Poznajem taj tip ene - rekla je i naslonila se na zid. Zamurila je na

trenutak, a potom ponovo otvorila oi, pogledala me i ispovraala se u ake.

Nastavila je da povraa u kupatilu. Bolje reeno, pokuavala je, ali nije

mogla. Potom se, potpuno iscrpljena, bacila na kau i skinula pantalone. Bele
noge su joj drhtale, ritala se kao da pokuava da se otarasi drhtavice. - Tu smo.
Jebiga, stigla je... - dahtala je zatvorenih oiju.

- ta je to stiglo?

- Nita... Nije nita.

- Ma ta je s tobom? Je li ta tvoja bolest zarazna?

- Ne. Nita ne brini, ne obaziri se na mene, ti radi svoje, kao da ja nisam

tu. Dogovoreno?

Progutao sam knedlu. - Dogovoreno.

Ima malariju. Kao Karavao.

Rekla mi je da gledam svoja posla. Savreno. Nema problema. U tome

sam pravi majstor. Poeo sam da igram Soul Reaver. Opet sam naleteo na ono
udovite koje nisam mogao da pobedim. No nisam mogao da izdrim da je s
vremena na vreme kriom ne osmotrim.

Nije mogla da se smiri ni sekunde. Tresla se i menjala poloaj kao da lei

na tepihu pravljenom od sre. Uvijala se u ebe a potom ga skidala, koprcala se
i patila kao da je neko mui.

Dovela me je do ludila sa tom svojom preteranom patnjom. inilo mi se

da sve to glumi i da to radi samo da bi mene uznemirila.

Pojaao sam ton na slualicama do maksimuma, okrenuo sam se ka zidu i

primakao lice knjizi tako blizu da su mi se oi ukrstile. Proitao sam nekoliko
redova i zamurio.

Otvorio sam oi dva sata kasnije. Olivija je sedela na ivici kaua. Bila je
gola voda, nervozno je pomerala noge i gledala u pod. Skinula je demper i
ostala u ljampavoj teget majici na bretele kroz koju su se nazirale oputene
sise. Bila je toliko mrava da su joj se videle sve kosti. Stopala su duga i tanka,
vrat izduen kao kod hrta, ramena iroka, ruke...

ta joj je to na sredini ruku?

Nekakve modre mrlje prekrivene crvenim takicama.

Podigla je glavu. - Jesi li se naspavao, a?

Mesto na Siciliji gde je tata hteo da je poalje...

- ta?

Novac...

- Jesi li se naspavao?

Moji roditelji koji su uvek prestajali da priaju o Oliviji im bi me

videli...

- Da.

Bolest koja nije zarazna...

- Moram neto da pojedem...

Bila je kao oni iz parka. Oni po klupama. Oni to ickaju siu. Oni sa
pivom. Uvek sam se klonio njih. Ulivali su mi strah.
 - Daj mi neki keks... pare hleba.

A sad je neko od njih ovde sa mnom.

Ustao sam, uzeo kesu sa hlebom za tost i odneo joj ga.

Kraj mene je. U mojoj jazbini.

Bacio sam hleb na kau. - Hou da se umijem... Sama sam sebi odvratna.

- Ima samo hladne vode. - Zaudio sam se to sam uopte uspeo da

odgovorim.

- Nema veze. Moram da dejstvujem - rekla je za sebe. Jedva je ustala, a

potom otila u kupatilo.

Saekao sam da ujem kako voda tee, a onda sam se bacio na njen
rani. U njemu su se nalazili izlizani novanik, rokovnik pun listova, mobilni
telefon i neraspakovani pricevi.
 7.

Zurio sam u plafon ispruen na krevetu. Tiina je zavladala, ali ako bih na
trenutak prestao da diem, mogao bih da ujem Oliviju u kupatilu, kola kako
prolaze ulicom, um Orangutanove metle u dvoritu, zvonjavu telefona u
daljini, plamenik kotla, crve u drvetu. A pored toga i miris svih tih nabacanih
stvari, otar miris drvenog nametaja i gorak miris vlanih tepiha.

Potmuli udarac. Podigao sam glavu sa jastuka. Vrata od kupatila bila su

pritvorena. Ustao sam i krenuo da vidim.

Olivija je leala na podu gola, bela kao kre, skupljena izmeu olje i
umivaonika. Pokuavala je da ustane, ali nije uspevala. Noge su joj klizile po
mokrim ploicama kao konjska kopita na ledenoj ploi. Po pici nije imala
mnogo dlaka.

Nisam mogao da odvojim pogled od nje.

Liila je na zombija, i to zombija kojeg je neko prosvirao.

Ugledala me je kako stojim kraj vrata i iskezila se. - Izlazi! Mar odavde.
Zatvori ta jebena vrata.

Otiao sam po Nuncijatinu kunu haljinu i okaio je na kvaku. Kada je

izala, umotana u otrcani pekir, uzela ju je, pogledala i navukla, a onda se
ispruila na kau. Bez rei mi je okrenula lea.
 Ja sam stavio slualice. Unutra je bio tatin CD, neka beskrajna muzika za
klavir. Ta smirujua muzika iji se motiv stalno ponavljao odvojila me je od
stvarnosti, kao da sam iza nekog stakla, kao da posmatram neki dokumentarac.
Ja i ona nismo bili u istoj sobi.

S vremenom se stanje moje sestre pogoravalo. Tresla se kao da ima

groznicu. Bila je dok koji zapljuskuju talasi bola. murila je, ali nije spavala.
uo sam je jei. - U piku materinu. Koje sranje. Ne mogu vie... Ovako vie ne
mogu.

U mojim uima je i dalje odjekivala monotna muzika dok se moja sestra

pridizala sa kaua, ponovo legala, do krvi eala noge, a potom iznova ustajala,
tresla se, naslanjala glavu na vrata ormana. Lice joj se deformisalo od bola.
Poela je da udie i izdie vazduh s rukama na bokovima. - Hajde, Oli, moe ti
to... Hajde... Hajde, u kurac. - Potom se uurila u jednom uglu s rukama na
licu. Podue je ostala u tom poloaju.

Odahnuo sam s olakanjem. Izgledalo je da je zaspala u tom neugodnom

poloaju. Ali ne, ona je ustala i poela da utira sve oko sebe.

Skinuo sam slualice, ustao i zgrabio je za ruku: - Mora da uti! Inae

e svi da nas uju! Molim te...

Ona me je pogledala zakrvavljenim oima punim mrnje: - Boli me dupe

za tvoje molbe. Jebi se! Stavi svoje usrane slualice. Jadna budalo. - utnula je
keramikog psa koji je pao i ostao bez glave.

Zavapio sam u pokuaju da je smirim: - Molim te... Molim te... Nemoj

tako da se ponaa. Ako tako nastavi, ugasili smo. Je l razume?

- Skloni mi se sa puta. Kunem ti se Bogom da u te ubiti. - Bacila je na

mene staklenu lampu koja se raspala u paramparad.
 Pao mi je mrak na oi. Miii su se ukoili, povikao sam kao da u da
eksplodiram: - Ma ja u tebe da ubijem! - Krenuo sam ka njoj sputene glave. -
Mora da me ostavi na miru! Jesi li razumela? - Ispruio sam ruke i snano je
odgurno.

Olivija je poletela unazad, saplela se i ramenom udarila o orman. Ukoila

se i razjapila usta u neverici.

- ta hoe od mene? Gubi se! - zareao sam.

Olivija se pribliila i opalila mi amar. - Bezobraznie... Kako se

usuuje.

E sad u da je ubijem, pomislio sam, dok sam dodirivao usijani obraz.

Oseao sam kako mi se grlo stee od besa. Zadrao sam suze, stisnuo pesnice i
bacio se na nju. - Odlazi odavde, smrdljiva narkomanko.

Zavrili smo na kauu. Ja na njoj. Olivija se ritala i zadavala udarce u

prazno, pokuavala je da se oslobodi, ali sam ja bio jai od nje. Zgrabio sam je
za ruke i sa udaljenosti od deset centimetara prodrao joj se u lice: - ta, koji
kurac, hoe od mene? Kai mi!

Ona je pokuala da se oslobodi, ali se u jednom trenutku, kao da vie

nema snage za borbu, prepustila i predala, a ja sam pao na nju.

Pridigao sam se i udaljio. Sav sam se stresao, uplaen zbog onoga to sam
mogao da joj uradim. Mogao sam da je ubijem. Poeo sam da utiram kutije
kako bih se smirio. Komadi stakla mi se zabio u petu. Uspeo sam da ga
izvadim uzdiui od bola.

Olivija je u meuvremenu jecala, licem okrenuta ka naslonu, dok je

rukama obgrlila noge.
 - Sad je dosta! - Potrao sam, hramljui, ka svom rancu, izvadio pare iz
koverte i povikao: - Evo. Dri. Potroi ih kako hoe. Uzmi ih. Samo idi.-
Zavrljaio sam sveanj ka njoj.

Olivija se pridigla sa kaua i sakupila novanice sa poda. - Kakav si ti

pokvarenjak... Znala sam da ima pare. - Uzela je pantalone, stisnula pare i ruci
i zatvorila oi. Suze su joj se slivale kraj kapaka, ramena podrhtavala. - Ne. Ne
mogu... - Ispustila je novac i stavila ruku na lice. - Zaklela sam se da u prestati.
Ovaj put... prestajem... inae sam ugasila.

Nita nisam razumeo. Rei su se meale sa jecanjem.

- Ja sam golo govno... Dala sam mu... dala... dala sam mu. Kako sam
samo mogla? - Pogledala me je i uhvatila za ruku. - Jebala sam se sa nekim
gadom za dozu. Ta svinja me je jebala na parkingu. Koje dno... Kai mi da ti se
gadim... Kai mi, kai mi... molim te. - Stropotala se na pod i poela da hrope,
kao da ju je neko pesnicom udario u pleksus.

Ne die, pomislio sam, dok sam rukama zapuio ui, ali mi je njen hropac
parao bubne opne.

Neko mora da joj pomogne. Neko mora da doe ovde, inae e umreti.

- Molim vas... Molim vas... pomozite mi - obratio sam se zidovima u

sobi.

A onda sam je video.

Lei na podu, okruena novcem. Oajna i sama.

Neto se u meni prelomilo. Div koji me je pritiskao svojim kamenim

grudima, pustio me je na slobodu.
 - Izvini. Nisam hteo da te povredim. ao mi je... - Uhvatio sam svoju
sestru za ruku i podigao je sa poda.

Bila je bez daha, kao da joj je neto zaepilo grlo. Nisam znao ta da
radim, drmusao sam je, udarao po leima. - Nemoj da umre. Molim te. Nemoj
da umre. Sad u ja da ti pomognem. Sve u da sredim. Zauo sam kako joj
traak vazduha ulazi u usta i sputa se u plua. U poetku je to bio traak, ali se
ta koliina sa svakim udahom poveavala, da bi na kraju Olivija proaptala: -
Neu umreti. Nije ovo dovoljno da me ubije.

Zagrlio sam je, naslonio elo na njen vrat, nos na njenu kljunjau i
briznuo u pla.

Nisam mogao vie da se zaustavim. Pla je dolazio u talasima, na

trenutak bi se smirio, a potom bi se naduo i poeo bih da plaem jo jae nego
ranije.

Olivija je drhtala i cvokotala zubima. Uvio sam je u ebe, ali gotovo da to

nije ni primetila. Izgledalo je kao da spava, ali nije spavala. Grizla je usnu od
bola.

Osetio sam se bespomonim. Nisam znao ta da uradim. - Hoe li au

koka kole? Sendvi? - upitao sam.

Nije mi odgovorila.

Na kraju sam je upitao: - Hoe li da pozovem tatu?

Otvorila je oi i proaputala: - Ne. Molim te, nemoj to da uradi.

- Pa ta, pobogu, da uradim?

- Hoe li zaista da mi pomogne?

 Potvrdno sam klimnuo glavom.

- Onda mora da mi pronae pilule za spavanje. Moram da spavam.

Ovako neu izdrati.

- Ja imam samo aspirin, paracetamol i fenergan.

- Ne, nisu od pomoi.

Seo sam na krevet. Stideo sam se to sedim i gledam je kao neki moron a
ne znam kako da joj pomognem.

Isto tako sam se oseao i kad sam s bakom Lauri.

Pre dve godine tumor je poeo da joj izjeda eludac. Imala je niz
operacija, a posle svake smo odlazili da je posetimo u njenoj sobici, u jednoj te
istoj bolnici, sa foteljama od skaja, asopisima koje smo samo mi itali,
nametajem obloenim ultrapasom, zelenkastim zidovima, kantinom sa bajatim
kiflama, nervoznim medicinskim sestrama sa odurnim belim klompama,
groznim ploicama na terasici bez biljaka, dok je ona, nakljukana lekovima,
leala s razjapljenim ustima i bez proteze u svom metalnom krevetu. Moji su je
utke posmatrali i usiljeno se smekali stisnutih usana dok su u sebi prieljkivali
da umre to pre.

Nije mi bilo jasno zbog ega idemo da je posetimo. Ona je jedva uspevala
da prepozna ko smo.

Pravimo joj drutvo. I tebi bi bilo drago, govorila je moja majka.

Ne, to nije istina. Pravo je ponienje kada oveka neko gleda dok mu nije
dobro. A kada neko umire, eli da bude sam. Zaista nisam mogao da shvatim
zbog ega te posete.
 Pogledao sam svoju sestru. Sva se tresla.

A onda mi je sinulo, setio sam se.

Kakav sam idiot. Znam gde mogu da pronaem lekove. - Ja u da se

pobrinem za to. Ti budi ovde, brzo se vraam.
 8.

Krenuo sam ka autobuskoj stanici dok je kia sipila i uhvatio autobus 30

A.

Na moju sreu, Orangutan je, dok sam izlazio iz zgrade, odvalio svoju
uobiajenu popodnevnu dremku.

U autobusu sam seo pozadi i navukao kapuljau dukserice preko glave.

Bio sam tajni agent sa zadatkom da spasim svoju sestru i nita me nije moglo
zaustaviti.

Poslednji put kad smo otpratili baku u bolnicu, pre nego to smo izali iz
kue, ona mi je promrmljala na uho: - Zlato moje, izvadi sve moje lekove iz
fioke i sakrij ih u torbu. Uvek se muim jer mi prokleti doktori u bolnici nikada
ne daju dovoljno tih lekova. Molim te, pazi da te niko ne vidi.

Uspeo sam da ih unem u njenu torbu a da to niko ne primeti.

Siao sam nadomak od Vile Ornela.

Ali, kada sam se naao pred klinikom, sva me je hrabrost napustila.

Obeao sam baki da u joj sam doi u posetu, ali to nikada nisam uinio. Ne bih
mogao da razgovaram sa njom kao da smo kod njene kue. Odlasci sa mamom i
tatom bili su pravo muenje.

Hajde Lorenco, sada to moe da uradi, rekao sam u sebi, a potom

proverio parking. Na njemu nisu bila kola moje majke niti mog oca. U dva
skoka preao sam stepenice na ulazu u bolnicu, a onda jurnuo kroz prijemno.
asna sestra za pultom podigla je pogled sa kompjuterskog ekrana, ali mogla je
da vidi samo neku senku kako nestaje uz stepenice. Preleteo sam do treeg
sprata. Proao sam kroz dugaak hodnik s belim i braon ploicama. Bilo ih je
3225. Izbrojao sam ih onog dana kada je baka operisana. Ostao sam u bolnici
celo popodne sa tatom, njena operacija trajala je itavu venost.

Proao sam pored sobe sa bolniarkama. Smejale su se. Skrenuo sam

desno i naleteo na nekog ivog mrtvaca koji je kloparao papuama. Na sebi je
imao plavu pidamu sa teget porubom. Kroz gornji deo sa ve izrezom virile su
bele malje. Preko jagodice je imao modri oiljak koji se zavravao kraj usta.
Neka ena na nosilima gledala je sliku morske oluje okaenu na zidu. Iz jedne
sobe na trenutak je izala devojica, ali ju je majina ruka istog trena povukla
nazad.

Soba 103.

Saekao sam da mi se srce smiri, a onda zgrabio kvaku.

Kesa za urin bila je puna. Proteza ubaena u au na nonom stoiu.

Infuzija na stalku. Baka Laura je spavala u krevetu sa reetkama. Usne su joj
upale u razjapljena usta. Bila je toliko mala i mrava da sam pomislio kako bih
mogao da je uzmem u naruje i ponesem sa sobom.

Pribliio sam joj se i osmotrio je, grizui obraz iznutra.

Kako je samo stara. Gomila kostiju prekrivena perutavom i izbrazdanom

koom. Kroz arav joj viri noga. Crna je i modra, suva kao tap, stopalo joj je
poptuno deformisano, a palac okrenut na unutra, kao da je napravljen od
savitljive ice. Mirie na talk i alkohol. Kosa koju je ranije, kada joj je bilo
dobro, drala u mreici, sada joj je rasuta, duge i bele vlasi padaju po jastuku,
kao da je vetica.

Moda je umrla. Pa ipak, na licu joj se ne ocrtava onaj mir koji imaju
mrtvaci, ve kruti bolni izraz, kao da joj kroz meso tee reka bola.

Primakao sam se krevetu i pokrio joj nogu aravom. Njena tana od

jelenske koe nalazila se u ormanu. Otvorio sam je, uzeo sve boice i kutijice sa
lekovima i stavio ih u dep jakne. Dok sam zatvarao rajsferlus iza lea zauo
sam apat: - Lo... re... nco... Jesi li to ti?

Okrenuo sam se istog trena. - Da, bako. Ja sam.

- Lorenco, doao si da me vidi? - Lice joj se zgrilo od bola. Oi su joj

bile napola sklopljene. Skrivene one jabuice prekrivali su smeurani kapci.

- Da.

- Odlino. Sedi kraj mene...

Seo sam kraj kreveta na neku metalnu hoklicu.

- Bako, morao bih...

- Daj mi ruku.

Stisnuo sam joj aku. Bila je topla.

- Koliko je sati?

Pogledao sam sat na zidu. - Dva i deset.

- Ujutro... - Pomerila se i lagano mi stisnula ruku. - Ili...?

- Popodne, bako.
 Morao bih da krenem. Opasno je da ostanem ovde. Ukoliko bi me video
neko od bolniara, sigurno bi rekao mojim roditeljima.

Baka je uutala. Disala je na nos kao da je zaspala, ali se onda okrenula

kako bi pronala bolji poloaj.

- Da li te boli?

Dodirnula je eludac. - Ovde... Nikad ne prestaje. ao mi je to me gleda

kako patim. Kako je grozno umreti ovako. - Cedila je rei, jednu po jednu, kao
da ih jedva pronalazi.

- Ne, nee umreti - prozborio sam s pogledom uprtim ka utoj kesi sa

urinom.

Nasmeila se. - Ne, jo uvek neu. Ovo moje telo nee da ode. Nikako da
shvati da je bitka izgubljena.

Hteo sam da joj kaem da moram da krenem, ali nisam imao hrabrosti.
Buljio sam u drveni iviluk na kojem su visili teget suknja, bela bluza i bordo
demper na zakopavanje.

To vie nikada nee obui, pomislio sam. tavie, to e imati na sebi kada
je budu stavljali u sanduk.

Pogled mi je pao na luster od mat stakla, sa mesinganom ipkom, koji je

visio sa tavanice. Zato je ta soba toliko runa? Kada neko umire, treba da ima
prelepu sobu. Ja bih voleo da umrem u svojoj sobi.

- Bako, moram da krenem... - Hteo sam da je zagrlim. Moda mi se

poslednji put prua ta prilika. Upitao sam je: - Mogu li da te zagrlim?

Baka je otvorila oi i na jedvite jade klimnula glavom.

 Zagrlio sam je neno pritiskajui licem jastuk. Osetio sam otar miris
lekova, deterdenta kojim je oprana jastunica i opor miris njene koe. - Morao
bih... Moram da uim. - Pridigao sam se.

Ona me je uhvatila za ruku i uzdahnula. - Lorenco... Priaj mi neto. Da

zaboravim na trenutak.

- ta, bako?

- Ne znam. ta god hoe. Neku lepu priu.

- Misli sada? - Olivija me je ekala.

- Ako nee, nije vano...

- Istinitu ili izmiljenu?

- Izmiljenu. Povedi me u neki drugi svet.

Istini za volju, imao sam priu. Smislio sam je jednog jutra u koli. Ali,
svoje prie sam uvao za sebe jer bi, u sluaju da ih ispriam, one momentalno
izgubile svu dra, kao poljsko cvee kad ga ubere. Vie ih ne bih voleo.

No ovo je bila drugaija situacija.

Smestio sam malo bolje se na hoklicu. - Dakle, ova pria... Bako, sea li
se robotenka u tvom bazenu u Orvijetu? Onaj uto-ljubiasti koji isti bazene.
Taj robotenko u sebi ima elektronski mozak koji memorie kakvo je dno bazena
kako bi mogao dobro da ga oisti a da ne mora uvek da prelazi istu trasu. Sea
li ga se, bako? - Nisam bio siguran da li spava ili je budna.

- Ova pria govori o jednom od tih robota istaa bazena. Zove se K19,
kao i ruske podmornice. Dakle... Jednoga dana, u Americi, sastali su se svi
generali i predsednik Sjedinjenih Amerikih Drava da bi odluili kako da ubiju
Sadama Huseina. ta sve nisu probali pokuavajui da ga likvidiraju. Njegova
vila u pustinji prava je tvrava, ima i rakete zemlja vazduh koje se lansiraju im
se pojave amerike rakete, te ih tako jo u vazduhu unitavaju. Ameriki
predsednik je oajan, dobie otkaz ako odmah ne ubije Sadama. Dao je deset
minuta svojim generalima da osmisle nain da uklone diktatora, inae e svi
zavriti na Aljasci. U jednom trenutku podie se jedan general, prcvoljak,
strunjak za kompjutere, koji se nikada do tada nije javljao za re, jer ga niko
nije zarezivao, i ree da ima ideju. Svi odmahnue glavom, ali mu predsednik
naredi da izloi plan. Prcvoljak poe da objanjava da Sadam nikada nita ne
kupuje jer se plai skrivenih bombi. Jednom je naruio ananas u kojem se
nalazila bomba i ubila mu kuvara. Dakle, sve to ima u vili napravljeno je u
podzemnim sklonitima. Televizori, video rekorderi, friideri, kompjuter, sve.
Samo jednu stvar nije uspeo da napravi pa mora da je kupi u inostranstvu.
Robote za ienje bazena. Sadamov bazen je ogroman pa se njegov robot gubi,
a jak pustinjski vetar nikad ne prestaje da nanosi pesak u bazen. Robote koji
mogu da oiste tako velike bazene kao to je njegov prave samo u Americi.

Uutao sam.

- Jesi li razumela, bako?

Nije odgovorila. Pokuao sam polako da izvuem ruku.

- Nastavi... - promrljala je.

- Sadam se kupao sa svojih dvanaest ena, a dno bazena uvek je bilo

prljavo. Stoga se na kraju odluio da narui jednog robota iz Amerike, potom,
uprkos opasnosti. Naredio je jednom od svojih pomonika da ga kupi, kako ne
bi privukli panju. No CIA je prislukivala razgovor. Fabrika treba da mu
isporui robota sledee nedelje. Prcvoljasti general je saoptio da mu je pala na
pamet genijalna ideja. U robota e staviti kompjuter neverovatne inteligencije
koji je upravo izumeo i programirae ga da ubije Sadama. Unutra ce staviti
minijaturne atomske rakete, baterije koje proizvode struju od dve hiljade volti, a
moi e i da ispaljuje otrovne strele. Predsednik SAD je bio presrean. Ideja je
sjajna. Ree prcvoljku da se odmah baci na posao. On je ne asei asa pohitao
u fabriku robota i uzeo jednog na kojem je radio itave noi. U njega je stavio
kompjuter i programirao ga da ubije Sadama, a isto radi sigurnosti, zadao mu
je da eliminie i druge osobe koje se zateknu u bazenu. Kada je zavrio, bio je
mrtav umoran, ali je robotenko savreno ispao, izgledao je potpuno isto kao i
drugi. Nadenue me ifru K19. No kada je sledeeg jutra dola osoba zaduena
za poiljku desila se kobna greka. On je mislio da je to popravljeni robot jedne
porodice koja ivi blizu Los Anelesa. Lepo ga je spakovao i poslao im ga. im
je stigao, porodica ga izvadi i stavi u bazen. K19 poe da isti dno bazena, i to
je umeo da radi veoma dobro. Ali kada su otac i deca reili da se okupaju, u
momentu ih je ubio elektrinim pranjenjem koje ih je sve sprilo.

- Koga? Finotijeve unuke? - Baka je pridigla glavu sa jastuka.

- Ko su Finotijevi? - upitao sam ja.

- Marino Finoti, inenjer iz Ternija. Zar nisu oni stradali u bazenu?

- Ma neeee, ovi su Amerikanci, kakve veze ima Terni.

- Jesi li siguran? - Uzrujala se.

- Da, bako, nita ne brini. - Ponovo sam poeo sa priom. - Dakle...

robotenko je saekao dva dana, leevi su plutali, a Sadama nigde ni od korova.
Poto je inteligentan, shvata da su ga stavili u pogrean bazen. Pomou svojih
prianjajuih gusenica uspeo je da se popne uz ivicu i da izae u potrazi za
novim bazenom. Ta oblast u Americi u koju su ga poslali, bako, vrvi od bazena,
svaka kua ima svoj bazen. Ima ih koliko ti dua ite, milioni, a on, u potrazi za
Sadamom, poe da ide od jednog do drugog, ubijajui svakog ko bi reio da se
okupa. Kada bi naleteo na nekog drugog robota, K19 bi ga unitio a onda oistio
bazen. Napravio je pravi masakr. Pobio je pola Kalifornije. Najzad pristie i
vojska. Svi mogui vojnici krenuli su na njega, pucali su na njega laserima, ali
nita nije vredelo. Na kraju pozvae i avione koji su poeli da bacaju bombe po
Kaliforniji. Robot K19 je pogoen, jedna gusenica mu se razbila, te je stao da
posre, ali se nije predavao. Izaao je i pojurio autoputem praen tenkovima koji
su pucali u njega. K19 se gotovo raspao. Iz motora se zauo neki udan zvuk, a
sve oruje je istroio. Stigao je do kraja ulice i naao se pred najveim bazenom
koji je ikada video. Voda je bila prljava, a imalo je i talasa. Armija se u
meuvremenu primakla. K19 pogleda bazen, bio je toliko veliki da se ak ni
njegov kraj nije video. Sunce je zalazilo iznad njega, a po njemu su plivali
ogromni dueci. Niko mu nije objasnio da je to more, a da su ti dueci zapravo
brodovi. K19 nije znao ta da radi. Zapitao se kako moe da oisti taj beskrajni
bazen. Bilo je to prvi put da se uplaio. Kada je stigao do kraja doka, okrenuo
se, vojska je bila pred njim. Reio je da se bori, ali je onda jo jednom
porazmislio, zaleteo se, bacio u more i nestao. - Usta su mi bila suva. Uzeo sam
flau vode sa nonog ormaria i sipao au.

Baka je bila nepomina, zaspala je.

Pria joj se sigurno nije dopala.

Ustao sam, ali je baka promrmljala: - A posle?

- Kako a posle?

- Kako se zavrila pria?

Pria je zavrena. To je sve. Meni se inilo da je to dobar kraj.

 A sem toga, mrzeo sam zavretke. Kod zavretaka, stvari uvek dolaze na
svoje mesto, bilo da je re o neem dobrom ili loem. Ja sam voleo da priam o
sukobima izmeu zemljana i vanzemaljaca do kojih je dolo bez ikakvog
razloga, voleo sam svemirska putovanja bez potrage za bilo im. Dopadale su
mi se divlje ivotinje jer ive bez razloga i ne znaju da umiru. Dovodilo me je
do izbezumljenja kada su mama i tata raspravljali o kraju nekog filma, kao da je
poenta samo u tome, a ostalo nema nikakvu vanost.

Pa da li je onda i u pravom ivotu samo kraj vaan? Da li se itav ivot

bake Laure ne rauna, a samo njena smrt u toj groznoj klinici ima neku vanost?

Da, moda je prii o K19 neto nedostajalo, ali mi se ideja o samoubistvu

u moru dopadala. Spremao sam se da joj kaem kako je pria zavrena, kada mi
je iz ista mira pao na pamet drugaiji kraj.

- Kraj je ovakav. Dve godine kasnije neki naunici su doli na plau na

jednom tropskom ostrvu, u noi punog meseca. Sa dogledima su se sakrili iza
dine i posmatrali obalu. U jednom trenutku, iz mora izaoe morske kornjae,
dole su da tu poloe jaja. Poto su se popele na pesak, iskopale su rupu i u nju
poloile jaja. A pristigao je i K19, potpuno prekriven algama i koljkama.
Popeo se polako na plau i gusenicama iskopao duboku rupu, a zatim je pokrio i
vratio se u more sa kornjaama. Sledee noi su iz peska izmilele hiljade malih
kornjaa. A iz jedne rupe izalo je puno majunih K19, podseali su na deije
tenkie, i zajedno sa kornjaicama krenue ka moru. - Uzdahnuo sam. - Pria je
zavrena. Da li ti se dopada?

Baka je mureki potvrdno klimnula glavom, a u tom trenutku otvorila su

se vrata i u sobu je sa posluavnikom punim lekova ula neka bolniarka koja je
bila pljunuti Don Lenon. Potpuno se zbunila.

Na trenutak smo se pogledali, ja sam promrmljao neto nalik na pozdrav i

zbrisao.
 9.

Orangutan se muvao po dvoritu.

Posmatrao sam ga s druge strane ulice, bio sam skriven iza jednog
kontejnera za ubre. Povremeno bi mahnuo metlom, a onda zastajao kao da je
ostao bez struje.

Ba sam moron, nisam poneo sa sobom mobilni, pa ne mogu da ga

zavrnem kao proli put. Previe sam vremena proveo kod bake, portirnica e se
zatvoriti tek kroz dva sata, a Olivija me eka.

Petnaest minuta kasnije stigao je inenjer Kaa, komija sa etvrtog

sprata. Potom je u dvorite izaao Nihal sa basetima i kraj fontane stao da pria
sa Orangutanom. Njih dvojica se nisu mirisali, ali je Orangutan imao roaka
koji radi u turistikoj agencije i nabavlja karte po specijalnim cenama za sve
rilanane u kraju.

Zabolele su me noge od skrivanja iza kontejnera. Proklinjao sam samog

sebe to nisam poneo telefon.

A kao lag na tortu doao je potar ovani, veliki Nihalov prijatelj. Njih
trojica su otpoeli razgovor kome nije bilo kraja. Siroti baseti kojima se pikilo,
moleivo su ih posmatrali.

Sad je dosta, moram neto da preduzmem, makar me i uhvatili.

 Udaljio sam se i preao ulicu. A onda sam treki stigao do zida oko moje
zgrade. Bio je visok, ali se kraj njega nalazila stara iskrivljena bugenvileja koja
se uspinjala do vrha.

- Forca Roma... Oemo li ih odrati? - uo sam Orangutana.

- Jebali su jea. Toti se oporavio. Vidimo se, ao... - rekao je ovani.

Sto mu gromova, sad je naao da izae. epao sam biljku, trn mi se

zabio u ruku. Stisnuo sam zube, uspeo se uza zid i nezgrapnim skokom aterirao
u vrt stambenog kompleksa Baratijeri.

Otrao sam do zgrade, molei Boga da me niko ne primeti, i priljubio se

uza zid. Prozor Orangutanovog suterena bio je napola odkrinut.

Bar neto da krene kako treba.

Otvorio sam ga i drei se za ragastov pruio se u polumrak. Pruio sam

noge u potrazi sa osloncem i osetio kako me levo stopalo uasno pee. Uzdrao
sam se od krika i strmoglavio se na poret, a potom dupetom pao na pod.

Umoio sam cipelu u lonac sa testeninom i soivom. Sreom, Orangutan

je iskljuio poret i ostavio jelo da se ohladi.

Ustao sam masirajui ugruvano dupe.

Soivo se rasulo na sve strane, kao da je eksplodirala bomba.

ta u sad? Ako ne oistim sve, Orangutan e videti taj haos i pomislie...

Nasmeio sam se.

Pa naravno, pomislie da su mu Cigani ponovo uli u stan.

 Pogledao sam oko sebe. Moram neto da mu ukradem.

Pogled mi je pao na figuricu nekog sveca, koja je liila na raketu. Bila je

posuta nekim svetleim prahom koji je menjao boju u zavisnosti od vremena.

Uzeo sam je i krenuo ka vratima, ali sam se vratio i otvorio friider.

Voe, inija kuvanog pirina i pakovanje od est piva.

Uzeo sam pivo. Dok sam izlazio kroz portirnicu, video sam kako
Orangutan jo uvek pria sa Nihalom u dvoritu.

Hramljui, s jednom cipelom u ruci, spustio sam se niz podrumske

stepenice. Otkljuao sam i otvorio vrata. - Vidi... Imam pi...

Figura sveca mi je iskliznula iz ruke i razbila se na podu.

Olivija je leala na mom krevetu rairenih nogu. Jedna ruka joj je bila na
jastuku. Niz bradu joj je curila pljuvaka.

Stavio sam ruku na usta. - Umrla je.

Svi ormani su bili otvoreni, sve fijoke izbaene, odea razbacana po

celom podrumu, kutije rasparane. Ispod kreveta nalazile su se otvorene boice
sa lekovima.

Krenuo sam ka kauu ne skidajui pogled sa svoje sestre.

Pipnuo sam svoje slepoonice. Pulsirale su. Ui su mi zaglunule od

brujanja, oi su me bolele.

Bio sam umoran, nikada u ivotu nisam bio toliko umoran, svaka elija
mog tela bila je umorna i preklinjala me da se odmorim, da zatvorim oi.
 Da, bolje je da malo odspavam, samo pet minuta.

Skinuo sam cipelu i opruio se na kauu. Ni sam ne znam koliko sam

vremena proveo na njemu zurei u svoju sestru i zevajui.

Bila je izduena crna mrlja na plavom krevetu. Razmiljao sam o krvi

koja se zaustavila u njenim venama. Na crvenu krv koja postaje crna, tvrda
poput kore, a potom se pretvara u prah.

Prsti na Olivijinoj aci su se pomerali na mahove, kao kod pasa kada

spavaju.

Pokuavao sam da izotrim pogled, oi su me tipale.

Sigurno sam loe video. To je samo moja mata.

A onda je pomerila ruku.

Ustao sam i otrao do nje, poeo sam da je drmusam. Ne seam se ta

sam joj govorio, seam se samo da sam je podigao iz kreveta i stisnuo u naruje.
Pomislio sam da moram da je iznesem napolje, da sam dovoljno jak da je drim
u naruju, da je poput povreene kuce nosim kroz ulicu Aldrovandi, pa kroz
ulicu Tre madone, kroz bulevar Bruno Buoci...

Olivija je poela tiho da govori.

- iva si! iva si! - mucao sam.

Nisam razumeo ta kae.

Stavio sam joj ruku iza potiljka i primakao uvo blie.

- ta? ta si rekla?
 Krkljala je: -... pilule za spav...

- Koliko si ih popila?

- Dve.

- Da li si dobro?

- Da. - Nije mogla da dri glavu uspravno. - Mnogo bolje... Grofica je

imala gomilu lekova. Odlina roba. Odspavau jo malo.

Pogled mi se zamaglio od suza. - U redu. - Nasmeio sam joj se. - Spavaj.

Lepo sanjaj.

Poloio sam je na krevet, i pokrio ebetom.

 10.

Moja sestra je spavala puna dva dana. Budila se samo da piki i da neto
popije. Ja sam uredio podrum, ubio udovite i zavrio Soul Reaver. Uzeo sam
da itam Salemovo. itao sam o pretvaranju u vampire, o zaaranim kuama,
hrabrim deacima kadrim da se uhvate u kotac sa vampirima, a pogled mi je
padao na moju sestru koja je spavala uvijena u ebe. Oseao sam da je u mojoj
jazbini ona zatiena, skrivena, da joj niko ne moe nauditi.

Pozvala ma je majka. - Dakle, kako si?

- Sve je u redu.

- Nikada me ne zove. Kad ja tebe ne bih pozvala... Je l se lepo

provodi?

- Sjajno.

- Da li ti je ao to sutra mora da se vrati?

- Da. Pomalo...

- U koliko sati kreete?

- Rano. Kreemo im se probudimo.

 - ta ete danas da radite?

- Da se skijamo. Zna li koga sam ovde sreo na stazi?

- Ne.

Pogledao sam svoju sestru. - Oliviju.

Na trenutak je zautala. - Oliviju? Koju Oliviju? Tvoju polusestru?

- Da.

- Neverovatno... Pre neki dan je bila ovde da potrai neke svoje stvari.
Sad mi je sinulo, sigurno je traila odeu za planinu. Kako je ona?

- Dobro.

- Zaista? Ko bi rekao. Tata je kazao da joj nije dobro... Sirotica, ona je

devojka sa puno problema, nadam se da e pronai svoj put...

- A ti, mama, da li je voli?

- Ja?

- Da.

- Da, volim je, premda nije lako sa njom. Kako se ti ponaa? Jesi li
ljubazan prema Alesijinoj majci? Da li pomae u kui? Sprema li svoj krevet?

- Da.

- Alesijina majka je stvarno divna ena. Puno mi je pozdravi i zahvali joj

se jo jednom.

- Da... uj, moram da krenem...

 - Volim te, buvice moja.

- I ja tebe... Da ne zaboravim, Alesijina majka mi je rekla da e me ona

dovesti kui kad stignemo.

- Odlino. Pozovi me, kad ste blizu Rima.

- U redu. ao.

- ao zlato.

Olivija je sedela na kauu u nekoj grofiinoj cvetnoj haljini, s vlanom

kosom, zaeljanom unazad, i trljala ruke. - Dakle kako emo da proslavimo
nae poslednje vee?

Posle tolikog spavanja bilo joj je bolje. Lice joj je bilo oputenije, sama je
rekla da je noge i ruke bole mnogo manje.

- Nekom veericom? - rekoh ja.

- Vai. Kakav meni predlae?

- Pa... - pogledao sam ta je preostalo od zaliha. - Skoro smo sve pojeli.

Moda tunjevinu i artioke u ulju? A da se zasladimo, napolitanke.

- Savreno.

Ustao sam i otvorio orman. - Imam jedno iznenaenje... - Pokazao sam

joj pivo.

Olivija je iskolaila oi. - Ti si genije? Ma gde si ga pronaao?

Nasmeio sam se. - Kod Orangutana. Ukrao sam mu ga kad sam se vratio
iz bolnice. Nije hladno...

- Nema veze. Oboavam te - rekla je i uzela vajcarski no. Otvorila je

dve flae i jednu pruila meni.

- Ja ne volim pivo.

- Nema veze. Moramo da proslavimo. - Nategla je iz flae i u jednom

gutljaju iskapila polovinu. - Mila majko, kako je pivo dobro.

I ja sam poeo da pijem pravei se da mi nije odvratno.

Postavli smo sto tako to smo ga prekrili stolnjakom koji smo nali meu
grofiinim stvarima. Upalili smo sveu i smazali sve artioke i dve konzerve
tunjevine. Za desert napolitanke.

Potom smo se, u podrumskoj tami, punog stomaka, bacili na kau i

podigli noge na sto. Svetlost svee obasjavala je naa stopala. Bila su ista. Bela,
duga, sa tankim prstima.

Olivija je pripalila murati. Izduvala je oblak dima. - Sea li se kada smo

leti odlazili na Kapri?

Pivo mi je razvezalo jezik. - Ne ba. Seam se samo da smo morali da se

penjemo uz gomilu stepenica, da je postojao neki bunar iz kojeg su izlazili
guteri. I velikih limunova.

- A ne sea se kad su te bacili u vodu?

Okrenuo sam se da je pogledam. - Ne.

- Bili smo na tatinom gliseru ispred stena Faraljoni.

 - Video sam gliser na fotografijama. Bio je od lakiranog drveta. Zvao se
Sweet Melody II. Postoji i jedna slika gde se tata skija na vodi.

Gliserom je upravljao prepanuli mornar sa kovrdavom kosom i zlatnim

laniem. Ti si se strano plaio vode. im bi video plau, poeo bi da vriti i
da trai da ti stave miie za plivanje. ak ni na trajekt nisi hteo da ue ako ih
nema na rukama. Ukratko, tog dana otili smo na puinu i svi su plivali a ti si
se okaio kao rai za lestvice i posmatrao nas. Kad bi ti neko predloio da se
okupa, dobijao si histerini napad. Potom smo nahvatali morske jeeve i pojeli
ih sa hlebom. Tata i mornar su popili podosta vina, a onda je mornar ispriao da
se na moru strah od vode lei tako to se deca bace u more bez laufa i bez
miia. Istina je da e prvo da potonu, ali potom poinju da plivaju. Ti si se
bezbrino igrao na svom seditu na krmi, kada su ti prili otpozadi i skinuli ti
miie.

Poeo si da se koprca i da se dere kao da te kolju, ja sam im govorila da

te puste, ali me nisu sluali. I nita, bacili su te u vodu.

Sluao sam je u neverici. - A moja majka nije reagovala?

- Nije bila tu tog dana.

- A ta se potom dogodilo?

Ona se nasmeila: - Potonuo si. Otac je skoio u vodu da te izvadi. No ti

si posle nekoliko sekundi izronio vritei kao da te je ugrizao morski pas. Poeo
si da pljuska rukama i... zaplivao si.

- Zaista?

- Da, kueim stilom. Iskolaenih oiju dokopao si se lestvica glisera i

izaao iz vode kao da te ja lava izbacila.
 - A onda?

- Onda si otrao u kabinu i uurio se na klupi. Cvokotao si i disao ne

zatvarajui usta. Tata je pokuao da te smiri, rekao je da si bio sjajan, da si
odlian pliva i da ti miii vie nisu neophodni. Ali ti nisi prestajao sa plaem.
Drao si se da te ostavi na miru.

- A posle?

- Iznenada si zaspao. Samo si klonuo, kao da ti je neko dao anesteziju.

Nikada nisam videla neto slino.

- A ti... ta si ti uradila?

- Ja sam sela kraj tebe. A onda je gliser krenuo. Ja i ti smo ostali u kabini
koja je mirisala na memlu, sve je podrhtavalo i lelujalo.

- Ja i ti?

- Da. - Povukla je dim. - Ja i ti.

- Ba udno, uopte se ne seam toga. Tata mi nikada nije priao o tome.

- Pa naravno, napravio je budalatinu... A da je to kojim sluajem saznala

tvoja majka, rastrgla bi ga. Da li sada pliva?

Slegnuo sam ramenima. - Da.

- Ne plai se vode?

- Ne. Neko vreme sam se ak i bavio plivanjem. Ali kasnije sam prestao,
ne mogu da razmiljam kad mi je voda u uima. Ba mrzim bazen.

Olivija je ugasila cigaretu u konzervi tunjevine. - ta najvie mrzi na

svetu?

Teko je prisetiti se svega. Moda proslave bez najave. Pre dve godine
majka me je poastila jednom. Svi ti ljudi koji mi estitaju. Prava mora. I doek
Nove godine mi je prilino mrzak. A ti?

- Ja... ekaj da razmislim. Ja mrzim svadbe.

- Da, i svadbe su odvratne.

- Samo sekund! - Olivija je ustala. Vidi ta sam pronala. - Uzela je

crveni etvrtasti kofer. Otvorila ga je. U njemu se nalazio gramofon. - Ko zna
da li jo uvek radi.

Prikljuili smo ga na struju, tanjir se okretao. Poeo sam da rovarim po

jednoj kutiji prepunoj ploa. - Ne... Vidi ta imam, kakva divota. Izvukla je
jedan singl i pokazala mi ga. - Oboavam ovu pesmu. - Stavila je plou na
gramofon i zajedno sa Marelom Bela zapevala nesigurnim glasom: - Seam se
zelenih planina i devojice koja tri ko metak iz puke, u naruju dri zeku crne
njuke...

Malo sam utiao zvuk. - Tie... Tie... Mogu da nas uju. Komije,
Orangutan.

Ali, Olivija me nije sluala. Plesala je preda mnom i njihala telom

pevajui tiho: - A onda me je jednog dana odneo voz, trava i polja, sve to je
bilo moje nestade...

Uhvatila me je za ruke i povukla k sebi, gledajui me svojim vodnjikavim

oima. - Moja sudba je da budem kraj tebe, s tobom se nikada plaiti neu,
ponovo u osetiti detinjstva sreu.
 Uzdahnuo sam i stidljivo poeo da pleem. Setio sam se ta najvie
mrzim. Da pleem.

No te veeri sam plesao i dok sam igrao, preplavio me je jedan novi

oseaj, oseaj da sam iv. Od njega sam ostao bez daha. Kroz nekoliko sati izai
u iz podruma. Sve e biti isto kao i pre. Pa ipak, znao sam da se s one strane
vrata nalazi svet koji me eka i da ja mogu da razgovaram sa drugima kao da
sam jedan od njih. Da odluim ta u da radim i da to uradim. Mogu da
otputujem. Mogu da odem u koled. Mogu da promenim nametaj u svojoj sobi.

Podrum je bio mraan. uo sam pravilno disanje svoje sestre opruene na

kauu.

Iskapila je pet flaa piva i popuila celu paklicu muratija.

Nisam mogao da zaspim. Jo mi se prialo, ponovo sam se prisetio krae

kod Orangutana, mojih drugova kako odlaze na nedelju dana u planinu, veere
sa pivom i moje sestre s kojom askam kao da i igram uz Zelene planine, kao da
sam i ja odrastao.

- Olivija? - proaputao sam.

Trebalo joj je vremena da odgovori. - Da.

- Da li spava?

- Ne.

- ta e da radi kada izaemo odavde?

- Ne znam. Moda u da otputujem.

- Gde?
 - Imam nekakvog deka koji ivi na Baliju.

- Baliju? U Indoneziji?

- Da, on je instruktor joge i maser u nekom mestu na moru prepunom

palmi. Tamo ima mnotvo riba svih moguih boja. Hou da skapiram da li smo
jo uvek zajedno. Hou da probam da zaista budem njegova ena. Ako on
hoe...

- Njegova ena - promrmljao sam, usta su mi bila priljubljena uz jastuk.

Ba je srenik taj ovek tamo. On moe da kae: Olivija je moja ena. I ja

bih hteo da odem na Bali. Da otputujem avionom zajedno sa Olivijom. I da se
smejemo pred polazak aviona, a da ne moramo nita kaemo jedno drugom. Ja i
ona bismo leteli u susret raznobojnim ribama. A Olivija bi rekla svom momku:
Ovo je Lorenco, moj brat.

- Kako se zove tvoj momak? - prozborio sam, s tekom mukom.

- Roman.

- Da li je simpatian?

- Sigurna sam da bi ti se dopao.

Ba lepo to me Olivija dovoljno poznaje da zna kako bi mi se njen

momak dopao. - Sluaj, moram neto da ti kaem. Ja sam svojima rekao da
idem u Kortinu jer sam napravio budalatinu. Bio sam u koli i uo sam svoje
drugove iz odeljenja kako se dogovaraju da odu na skijanje. Mene nisu pozvali.
A meni i nije stalo do toga da idem na raspust sa drugima. Pa ipak vratio sam se
kui i rekao mami da su i mene pozvali. I ona je poverovala u to, ak je i u pla
briznula, pa nisam imao hrabrosti da joj saoptim istinu, ve sam se sakrio ovde.
Da ti kaem neto? Od toga dana pokuavao sam da shvatim zato sam joj rekao
tu la.

- Jesi li uspeo to da shvati?

- Da. Zato to se i meni ilo. Hteo sam da skijam sa njima, ja sam odlian
skija. Hteo sam da im pokaem nepoznate staze. I zato to nemam prijatelje...
eleo sam da budem jedan od njih.

uo sam kako ustaje

- Napravi mi mesta. - Pomerio sam se, a ona se ispruila kraj mene i

snano me zagrlila. Osetio sam njeno koato koleno. Stavio sam joj ruku na
krsta, mogao sam da joj prebrojim rebra, a potom sam je pomazio po leima.
Pod prstima iljati kimeni prljenovi. - Olivija, hoe li neto da mi obea?

- ta?

- Da nee vie da se drogira. Nikada vie.

- Kunem ti se Bogom. Nikad vie. Neu vie da upadnem u ta govna -

apnula mi je u uho. - A ti, blesavko, mora da mi obea da emo se ponovo
videti.

- Obeavam ti to.

Kada sam se probudio, moja sestra je ve bila otila. Ostavila mi je

ceduljicu.
ividale del Friuli

12. januar 2010.

 Otpio sam gutljaj kafe i ponovo proitao cedulju.

Dragi Lorenco,

Setila sam se jo jedne stvari koju mrzim a to su rastanci, pa je bolje da zbriem dok
se ti jo ne probudi. Hvala ti to si mi pomogao. Srena sam to sam u podrumu otkrila svog
skrivenog brata.

Nemoj da zaboravi na obeanje

Tvoja Oli

P.S. Pazi se Orangutana

Danas, posle deset godina, prvi put je vidim od te noi.

Savijam ceduljicu i stavljam je u novanik. Uzimam kofer i izlazim iz

hotela.

Napolju duva hladan vetar, ali se bledo sunace probilo kroz oblake i
greje mi elo. Podiem kragnu jakne i prelazim ulicu. Tokii na koferu tandru
po kaldrmi.

Idem pravim putem. Prolazim kroz jednu kamenu kapiju i ulazim u

dvorite puno kola.

Neki portir mi pokazuje gde da odem. Otvaram staklena vrata.

 - Izvolite?

- Ja sam Lorenco Kuni.

Daje mi znak da krenem za njim hodnikom. Zaustavljamo se pred jednim

vratima. - Evo.

- Kofer?

- Ostavite ga ispred.

Soba je velika, prekrivena belim ploicama. Hladno je.

Moja sestra je opruena na stolu. arav je prekriva sve do vrata.

Pribliavam se. Na jedvite jade pomiem noge.

- Da li je to ona? Prepoznajete li je?

- Da... Ona je. - Primiem se jo blie. - Kako ste uspeli da me

pronaete?

- U novaniku vae sestre nalazio se papiri sa vaim brojem.

- Mogu li da ostanem sa njom?

- Pet minuta. - Izlazi i zatvara vrata.

Podiem arav i uzimam njenu ukastu ruku. Mrava je kao i u

podrumu. Lice joj je oputeno, i dalje je prelepa. Kao da spava.

Naginjem se nad njom i stavljam joj nos na vrat.

Olivija Kuni je roena u Milanu 25. septembra 1976. godine, a umrla je

od prekomerne doze heroina 9. januara 2010. u staninom bifeu, u ividaleu
del Friuli. Imala je trideset i tri godine.