1

Isus to niije rekao

Pria o tome ko je izmenio Bibliju i zato

Bart D. Erman
BEOGRAD 2007

BEOGRAD 2007

2
 Naslov originala:
,,Misquoting fesus" - Bart D. Ehrman

Copvright na prevod za Srbiju

IP BABUN

Izdava
IP BABUN

Urednik: Dragan Paripovi

Prevod: Goran Boji
Lektura: Dragan Paripovi
Recenzija: Dr Radmilo Petrovi
tampa: Lukatampa, Beograd,

Tira:913

Prvo izdanje
ISBN 978-86-83737-45-1

3
 UVOD

Vie od bilo ega o emu sam pisao, tema ove knjige mi je bila
na umu u proteklih trideset godina, od poznog tinejderskog
doba kad sam 'ek poinjao moje prouavanje Novog zaveta.
Poto je to bilo deo mene tako dugo, mislim da bi trebalo da
ponem sa jednom linom priom i razjasnim zato mi je ta
materija bila vana i zato mi je vana i dalje.

Ova knjiga govori o drevnim rukopisima Novog zaveta i

razlikama koje medu njima postoje, o pisarima koji su
prepisivali rukopise, a ponekad ih i menjali. Tema moda ne
izgleda kao obeavajui klju za neiju autobiografiju, ali ta je
- tu je. ovek ima malo kontrole nad takvim stvarima.

Pre nego to objasnim kako i zato su rukopisi Novog zaveta

postali emocionalno i intelektualno neto od zaista izuzetnog
znaaja za mene, za moje razumevanje sebe, sveta u kome
ivim, mojih shvatanja o Bogu i Bibliji, trebalo bi da objasnim
neto o sebi.

Roen sam i vaspitavan na konzervativnom mestu i u

konzervativno vreme - u srcu nacije, sredinom pedesetih
(dvadesetog veka). Moje vaspitanje je bilo uobiajeno. Bili
smo prilino tipina petolana porodica, ili smo u crkvu, ali
nismo bili posebno poboni. Poetkom godine bio sam u petom
razredu, pripadali smo Episkopalnoj crkvi u Lorensu u
Kanzasu, crkvi koja je imala dobrog i mudrog rektora, koji nam
je takode bio sused i iji je sin bio jedan od mojih prijatelja (sa
kojim sam kasnije u niim razredima srednje kole pravio
nestaluke - neto to je imalo veze sa cigarama). Kao i mnoge
episkopalne crkve, i ova je bila uvaena u drutvu i odgovorna

4
prema drutvu. Crkvene liturgije je shvatala ozbiljno, a sveti
spisi su bili deo tih liturgija. Ali, Biblija nije bila preterano
naglaavana: bila je prisutna kao jedan od vodia u veri i
praksi, uporedo sa crkvenom tradicijom i zdravim razumom.
Nismo, zapravo, mnogo priali o Bibliji, niti je mnogo itali,
ak ni u nedeljnoj koli, koja se bavila vie praktinim i
drutvenim stvarima i pitanjem kako iveti u svetu. U naoj
kui Biblija je imala uvaeno mesto, posebno za moju majku,
koja bi povremeno itala iz nje i starala se da razumemo
biblijske prie i moralne pouke (a manje njene doktrine"). Sve
do srednje kole, ini mi se, gledao sam na Bibliju kao na
tajanstvenu knjigu koja je od vanosti za religiju, ali svakako
ne kao na neto to bi moglo da se naui i da se njime ovlada.
Ona je u sebi imala ukus drevnosti i bila nekako neraskidivo
povezana sa Bogom i crkvom i oboavanjem. Pa ipak, nisam
video zato bih je na svoju ruku itao ili prouavao.

Stvari su se drastino izmenile za mene dok sam bio na drugoj

godini srednje kole. Tada sam imao iskustvo ponovnog
roenja" , u jednom okruenju koje je bilo potpuno drugaije
od moje domae crkve. Bio sam tipini marginalac" - dobar
uenik, zainteresovan i aktivan u kolskim sportovima, ali ne i
sjajan u bilo kome od njih, zainteresovan i aktivan u
drutvenom ivotu, ali ne u viim slojevima popularne kolske
elite. Priseam se oseanja neke vrste praznine koju izgleda
nita nije ispunjavalo - ni skitanje unaokolo sa mojim
prijateljima (ve smo se bili ozbiljno upleli u drutveno
prihvaeno opijanje po urkama), sastanci (poetak ulaenja u
veliku misteriju sveta seksa), kola (trudio sam se i prolazio
dobro, ali nisam bio velika zvezda), rad (prodavao sam kao
akviziter proizvode jedne kompanije koja je pravila pomagala
za slepe), crkva (bio sam vernik, i prilino poboan - nisam

5
proputao liturgiju nedeljom ujutru, bez obzira ta se deavalo
subotom uvee). Postojala je neka vrsta usamljenosti povezana
sa ranim mladalakim godinama, ali ja, naravno, nisam shvatao
da je to neraskidivo povezano sa tim dobom - mislio sam da mi
neto fali.

Tada sam poeo da odlazim na sastanke Kampa kluba Hristove

omladine; oni su se odravali po kuama dece - prvi na koji
sam otiao odran je kao dvorini parti u kui jednog prilino
popularnog deaka, to me je navelo da verujem da je ta grupa
zacelo u redu. Njen voda imao je dvadeset i neto godina i zvao
se Brus, i to je radio da bi se izdravao - organizovao lokalne
klubove Hristove omladine, pokuavao da preobrati
srednjokolce da se ponovo rode", a potom da ih navede na
ozbiljno prouavanje Biblije, molitvene sastanke i slino. Brus
je bio veoma dopadljiva linost - mlai od naih roditelja, ali
stariji i iskusniji od nas - sa monom porukom da praznina koju
oseamo iznutra (Bili smo tinejderil Svi smo oseali
prazninu!) potie od toga to ne nosimo Hrista u svojim srcima.
Kad bismo samo zamolili Hrista da ude, on bi uao i ispunio
nas radou i sreom koju jedino spaseni" mogu da doive.

Brus je znao citate iz Biblije napamet, i zapanjujue esto ih je

navodio. Poto sam potovao Bibliju, a slabo je poznavao, sve
to mi je zvualo sasvim ubedljivo. I bilo je sasvim drugaije od
svega onoga to sam dobijao u crkvi, koja je upotrebljavala
stari utvreni ritual i vie se obraala situiranim odraslim
ljudima nego momcima koji su eleli zabavu i avanturu, ali
koji su se iznutra oseali prazno.

Da jo vie skratim ovu kratku priu, na kraju sam se upoznao

sa Brusom, prihvatio njegovu poruku o spasenju, zaimolio

6
Isusa da ue u moje srce i imao pravo iskustvo ponovnog
roenja. U stvarnosti, ja sam se bio rodio petnaest godina
ranije, a to je za mene bilo novo i uzbudljivo iskustvo koje me
je navelo da poem putem vere, na kome je bilo mnogo krivina
i zaokreta, a koji se zavrio u orsokaku koji se, zapravo,
pokazao kao ispravan put kojim sam naposletku krenuo, nakon
dobrih trideset godina.

Oni meu nama koji su imali ovakva iskustva ponovnog

roenja smatrali su se pravim" hrianima - za razliku od onih
koji su naprosto ili u crkvu jer se to podrazumeva, koji nisu
zaista imali Hrista u svojim srcima i zato su to inili reda radi,
bez osnove u stvarnosti. Jedan od naina na koji smo se
razlikovali od njih bila je naa posveenost Bibliji i molitvi.
Posebno prouavanju Biblije. Sam Brus je bio poznavalac
Biblije; pohadao je Biblijski institut Mudi u ikagu i mogao je
da navede odgovor iz Biblije na bilo koje pitanje koje bi nam
palo na pamet (kao i na mnoga druga koja nam nikad ne bi pala
na pamet). Uskoro sam poeo da mu zavidim na toj
sposobnosti da citira Sveto pismo, pa sam se i sam upustio u
prouavanje Biblije, uei neke tekstove, razumevajui njihov
znaaj, pa ak i uei napamet kljune stihove.

Brus me je ubedio da bi trebalo da razmislim o tome da

postanem ozbiljan" hrianin i da se potpuno posvetim
hrianskoj veri. To bi podrazumevalo studiranje Svetog pisma
na Biblijskom institutu Mudi, a to bi, izmedu ostalog, trailo i
drastinu promenu naina ivota. Na Mudiju je postojao etiki
kodeks" da studenti treba da potpiu da: nee puiti, nee piti,
nee plesati, nee igrati karte i nee gledati filmove. I da e
puno itati Bibliju. Imali smo obiaj da kaemo: Bihlijski
institut Mudi, gde je Biblija nae srednje ime". Pretpostavljam

7
da sam gledao na to kao na neku vrstu hrianskog kampa za
obuku regruta. U svakom sluaju, odluio sam da ne budem
polovian u pogledu moje vere; prijavio sam se na Mudi, bio
primljen i otiao tamo u jesen 1973.

Iskustvo na Mudiju je bilo intenzivno. Odluio sam da mi

glavni smer bude biblijska teologija, to je znailo da se puno
prouava Biblija i uestvuje na sistematskim kursevima
teologije. Na tim kursevima se predavalo iz samo jedne
perspektive, na koju su se obavezali svi profesori (morali su da
daju pismenu izjavu) i svi studenti (to smo uinili i mi): Biblija
je nepogreiva re Boija. U njoj nema greaka. Ona je u
potpunosti nadahnuta i njenom terminologijom reeno -
predstavlja potpuno verbalno nadahnue". Svi kursevi koje
sam pohadao podrazumevali su taj stav i pouavali tom stavu,
dok se svaki drugi smatrao pogremm, ak i jeretikim.
Pretpostavljam da bi neki to nazvali ispiranjem mozga. Za
mene je to bio ogroman korak napred" u odnosu na plaljivi
pogled na Bibiiju kakav sam imao kao drutveni episkopalac u
ranoj mladosti. To je bila sr hrianstva namenjena potpunim
posveenicima.

Ali, postojao je jedan oigledan problem sa tvrdniom da je

Biblija verbalno nadahnuta - povezan sa svim onim to je u
njoj reeno. Kao to smo nauih na Mudiju, na jednom od
prvih kurseva, mi zapravo nemamo izvorne spise Novog
zaveta. Imamo samo kopije tih spisa, sainjene godinama
kasnije - u najveem broju sluajeva, mnogo godina kasnije.
tavie, nijedna od tih kopija nije potpuno tana i precizna,
poto su ih prepisivai nenamerno i/ili namerno mestimino
menjali. Svi prepisivai su to inili. Zato, umesto da imamo
nadahnute autografe (tj. originale) Biblije, mi imamo samo

8
kopije tih autografa sa nizom greaka. Zato je jedan od najteih
zadataka bio da se utvrdi ta originali Biblije kau, imajui u
vidu da su (1) oni bili nadahnuti i (2) da ih mi nemamo.

Moram da kaem da mnogi moji prijatelji na Mudiju uopte

nisu smatrali taj zadatak bitnim ili interesantnim. Bili su
zadovoljni tvrdnjom da su autografi bili nadahnuti i manje ili
vie su zapostavljali problem da ti izvorni tekstovi nisu
preiveli. Medutim, za mene je to bio gorui problem. Bog je
nadahnuo upravo rei Svetog pisma. Svakako da onda moramo
da znamo koje su to rei bile, ako hoemo da znamo kako nam
ih je On preneo, poto su te rei bile njegove rei, i poto nam
neke druge rei (one kojc su prepisivai namerno ili nenamerno
umetali) nee mnogo pomoi da saznamo Njegove rei.

To je probudilo kod mene interesovanje za rukopise Novog

zaveta, ve u osamnaestoj godini. Na Mudiju sam nauio
osnove oblasti poznate kao tekstologija - to je tehniki izraz za
nauku o restauriranju izvornih" rei nekog teksta iz rukopisa.
Ali, nisam jo bio spreman da se upustim u to prouavanje;
najpre sam morao da nauim grki, izvorni jezik Novog zaveta,
i, ako je mogue, druge stare jezike, kao to je hebrejski (jezik
hrianskog Starog zaveta) i latinski, a da ne pominjem
savremene evropske jezike kao to su nemaki i francuski,
kako bih saznao ta su drugi prouavaoci rekli o tim stvarima.
Preda mnom je bio dug put.

Na kraju mojih studija na Mudiju (do diplome je trebalo tn go-

dine), dobro sam proao na mojim kursevima I ozbiljnije nego
ikad sam nameravao da postanem hrianski naunik. Tada
sam razmiljao kako ima mnogo visokoobrazovanih naunika
medu evangelistikim hrianima, ali nema mnogo evangclista

9
medu (svetovno) visokoobrazovanim naunieima, pa sam eleo
da postanem evangelistiki glas' u svetovnim krugovima, tako
to u stei diplome koje e mi omoguiti da poduavam u
svetovnim krugovima, a da pri tome ostanem posveen mojim
evangelistikim zavetima. Ali, najpre je trebalo da diplomiram,
a da bih to postigao, odluio sam da se upiem na najbolji
evangelistiki takultet. Izabrao sam Viton koled, u predgradu
ikaga.

Na Mudiju su me upozorili da e mi biti teko da nadem

pravog hrieanina na Vitonu - to pokazuje koliko je Mudi bio
fundamentalistiki. Viton je samo za hriane evangeliste i tu
kolu je, na primer, zavrio Bili Grejem (Viijem Frenklin
Grejem, poznat kao Bili" roden 1918. Ameriki religijski lider
koji je vodio evangelistike ture po itavom svetu. - prim.
prev.), Isprva mi je izgledalo da je koled malo suvie iiberalan
za moj ukus. Studenti su razgovarali o knjievnosti, istoriji i
hlozofiji vie nego o verbalnom nadahnuu svetih spisa. Oni su
to inili iz hrianske perspektive, ali ipak: zar nisu shvatali ta
je zaista vano?

Odluio sam da mi na Vitonu glavni predmet bude engleska

knjievnost, poto mi je itanje oduvek bilo strast i poto sam
znao da, ako elim da udem u naune krugove, moram dobro
da se upoznam sa nekom drugom oblau izuavanja osim
Biblije. Odluio sam takocle da se posvetim uenju grkog.
Upravo sam tokom prvog semestra na Vitonu upoznao dr
Deralda Hotorna, mog uitelja grkog i oveka koji je ostvario
prilan uticaj u mom ivotu kao naunik, uitelj i najzad, pri-
jatelj. Hotorn je, kao i veina mojih profesora na Vitonu, bio
posvecni cvangclistiki hrianin. Ali, on se nije plaio da
postavlja pitanja o svo joj veri. Ja sam tada to smatrao slabou

10
(zapravo, mislio sam da imam gotovo sve odgovore na sva
pitanja koja je on postavljao); na kraju sam to saglcdao kao
iskrenu posvcenost istini i voljnost da se ovek otvori prema
mogunosti da revidira svoje stavove u svetlosti daljeg znanja i
ivotnog iskustva.

U'enje grkog donelo mi je veliko ushienje. Pokazalo sc da

sam dobro savladao osnove tog jezika, i uvek sam udeo da
nauim jo vie. Ali, na dubijcm nivou, uenje grkog je bilo
donekle uznemiravajue iskustvo za mene i uticalo je na moje
vienje svetih spisa. Brzo sam uvideo da sc potpuno znaenje i
nijanse grkog teksta Novog zaveta mogu shvatiti satno kad se
on ita i prouava na izvornom jeziku (isto vai i za Stan zavet,
to sam kasniie shvatio kad sam nauio hebrejski). Razlog vie,
mislio sam, da temcljno izuim taj jezik. Istovremcno, to je
poelo da me nagoni da preispitam moje poimanje Svetog
pisma kao verbalno inspirisane rci Boije. Ako se potpuni
smisao rei Svetog pisma moe shvatiti jedino kada se ono
proui na grkom (i hebrejskom), zar to ne znai da veina
hriana, koji ne razumeju te stare jezike, nikad nce imati
potpum pnstup onome to Bog eli da oni znaju? I zar to ne
ini ucnjc o nadahnuu jednim uenjem rezervisanim samo za
obrazovanu elitu, koja poseduje intelektualnu vetinu i ima
dovoljno slobodnog vremena da naui te jezike i prouava te
tekstove itajui ih u originalu? Kakva korist od toga da
kaemo da je te rei nadahnuo Bog kada su za veinu ljudi one
nedostupne, a dostupan im je samo njihov manje ili vie
nezgrapan prevod na neki jezik, kao to je engleski, koji nema
nikakve veze sa izvornim reima? '
Moja pitanja su se sve vie komplikovala kako sam dalje
razmiljao o rukopisima koji prenose te rei. Sto sam vie
prouavao grki, to vie su me lnteresovali rukopisi koji su

11
sauvali Novi zavet za nas, kao i nauka o kritici teksta, koja bi
trebalo da nam pomogne da rekonstruiemo izvorne rei Novog
zavcta. Stalno sam se vraao na moje osnovno pitanje: kakva
korist da kaemo da je Bibhja nepogreiva re Boija ako
zapravo ncmamo rei koje je Bog nepogreivo nadahnuo, ve
samo rci kojc su prcpisivali pisari - ponekad tano, a ponekad
(u mnogim sluajevima!) netano? Kakva konst da kaemo da
su izvorni tekstovi bili inspirisani?

Mi nemamo originale! Imamo samo kopije pune greaka, a

najvei broj tih kopija od originala dele vekovi i oigledno se
od njega razhkuju na hiljade naina.
Te sumnje su me i opsedale i nagonile da kopam sve dublje i
dubljc, da bih razumeo ta je zaista Biblija. Diplomirao sam na
Vitonu za dve godine i odluio da se pod vodstvom profesora
Hotorna posvetim tekstualnoj kritici Novog zaveta, tako to u
studirati sa vodeim svetskim strunjakom u toj oblasti,
naunikom po imenu Brus M. Mecger, koji je predavao na
Teolokom seminaru univerziteta Prinston.

I opet su me moji evangehstiki prijatelji upozorili da ne idem

na Prinston, poto u, kako su mi rekli, imati problema da tamo
nadem prave" hriane. To je, na kraju krajeva,
prezbiterijanski seminar, ne ba pogodno tlo za ponovo rodene
hriane. Ali, moje prouavanje en gleske knjievnosti,
filozonje i istorije - a pogotovo grkog - proirilo je znaajno
moje vidike, pa sam sada udeo za znanjem, znanjem svih
vrsta, l svetim i svetovnim. Ako bi poimanje istine" znailo da
neu vie moi da se poistovetim sa ponovo rodenim
hrianima, kakve sam upoznao u gimnaziji, neka tako i bude.
Namerio sam da sledim svoju potragu za istinom ma kuda me
ona odvela, uveren da svaka istina do koje dodem nee biti

12
manje istinita zbog svoje neoekivanosti, ili zbog toga to se
teko uklapa u ablone mog evangelistikog obrazovanja.

Po dolasku na Teolo.ki seminar Prinstona, smesta sam upisao

grku l hebrejsku egzegezu (tumaenje biblijskih tekstova) i
svoj raspored is punio sa to vie tih kurseva. Uvideo sam da ti
asovi predstavljaju iza zov za mene, kako akademski tako i
lino. Akademski izazovi su mi bili potpuno dobrodoli, ali su
lini izazovi sa kojima sam se suoavao bili prilino naporni.
Kao to sam rekao, ve na Vitonu sam poeo da preispitujem
neke od aspekata moje posveenosti Bibliji kao nepogreivoj
rei Boijoj. Ta posveenost je postala ozbiljno ugroena
mojim detaljnim prouavanjima na Prinstonu. Odupro sam se
svim iskuenjima da promenim moje poglede i pronaao
odredeni broi prijatelja koji su, kao i la, doli iz konzervativnih
evangelistikih kola i pokuavali da odre veru" ( kada se
danas osvrnem na to, malo neozbiljan izraz, jer svi smo mi, na
kraju krajeva, sluali program hrianskog bogoslovlja). Ali,
moje fakultetske obaveze su poele da me sustiu.

Prekretnica je nastala u drugom semestru, na kursu koji sam

pohadao kod jednog veoma potovanog i pobonog profesora
po imenu Kalen Stori. Tema kursa je bila tumaenje Jevanelja
po Marku, u to vreme mog najomiljenijeg jevandelja (to je i
sad). Na tom kursu, morali smo da nauimo da itamo
Jevandelje po Marku u potpunosti na grkom (nauio sam sve
grke rei tog jevandelja nedelju dana pre nego to je poeo
semestar); trebalo je da vodimo egzegetiki dnevmk gde emo
beleiti naa razmiljanja o tumaenjima kljunih pasusa 1 da
diskutujemo o problemima tumaenja teksta; i, naposletku, od
nas se zahtevalo da napiemo zavrni rad o nekom problemu
tumaenja koji sami odabe remo. Odabrao sam pasus iz

13
Jevanelja po Marku gl. 2, u komc se Isus sukobio sa
fariscjima zato to je sa uenicima iao kroz useve, jedui
klasje u subotu. Isus je hteo da pokae farisejima da je subota
nainjena oveka radi, a ne ovek subote radi", pa ih je
podsetio ta je veliki kralj David uinio kada je ogladneo on i
ljudi koji behu s njim, kako su uli u Boju kuu kada
Avijatar bee prvosvetenik" i pojeli postavljene hlebove koje
nije smeo da jede niko osim svetenika. Jedan od dobro
poznatih problema tog pasusa jeste sledei: kad pogledamo
pasus iz Starog zaveta koji citira Isus (1 Sam. 21, 1-6), ispada
da David to nije uimo dok je Avijatar bio prvosvetenik, ve,
zapravo, dok je prvosvetenikbio Avijatarov otac, Ahimeleh.
Drugim reima, to je jedan od onih pasusa na koji se ukazuje
da bi se pokazalo da Biblija uopte nije nepogreiva, ve
naprotiv, da u njoj ima greaka.

U radu koji sam napisao za profesora Storija, upustio sam se u

dugu i komplikovanu raspravu kako bih dokazao da, iako
Marko ukazuje na to da se dogadaj zbio ,,dok je Avijatar bio
prvosvetenik", to ne znai da je Avijatar zaista tada bio
prvosvetenik, ve da se taj dogadaj odigrava u onom delu
Svetog pisma u kome Avijatar igra jednu od glavnih uloga.
Moja rasprava se zasnivala na znaenju grkih rei i bila je
donekle komplikovana. Bio sam siguran da e je profesor Stori
uvaiti, poto sam znao da je on dobar hrianski naunik koji
(kao i ja) nikad ne bi pomislio da u Bibliji moe da postoji bilo
kakva istinska greka. Ali, na kraju mog rada, on je dodao
jednostavan komentar u jednoj reenici, koji me je iz nekog
razloga potpuno prodrmao. On je napisao: Moda je Marko
naprosto pogreio". Poeo sam da razmiljam o tome,
razmatrajui sav trud koji sam uloio u taj rad, i uvidajui da
sam morao da razvijem prihno matovito tumaenje da bih

14
zaobiao taj problem i da je moje reenje pomalo nategnuto.
Najzad sam zakljuio: ,,Pa... moda je Marko zaita pogreio".
Jednom kada sam to priznao, moje brane su popustile. Jer, ako
ie u 2. glavi Jevandelja po Marku mogla da postoji jedna mala,
siuna greka, moda greke postoje i na drugim mestima.
Moda, kad Isus kasnije u 4. glavi Jevanelja po Marku kae
da je zrno goruiino manje od sviju sjemena na zemlji", ne
moram da traim matovita objanjenja za to kako je seme
slaice najmanje od sveg semenja kad dobro znam da nije. A
moda se te greke" odnose i na krupnija pitanja. Kada Marko
kae da je Isus bio razapet jedan dan nakon to je obrok na
Pashu pojeden (Mar. 14:12, 15:25), a Jovan kae da je on umro
dan pre nego to je taj obrok pojeden (Jovan 19:14) - moda to
ini pravu razliku. Ili, kad Luka u svojoj prii o Isusovom
rodenju govori da su se Josif i Manja vratili u Nazaret posle
neto vie od mesec dana od njihovog dolaska u Vitlejem (i
obavili rituale proienja, Luka 2:39), dok Matej kae da su
pobegli u Egipat (Mat. 2:19-22) - moda je i to razlika. Ili, kad
Pavle kae da, nakon to se preobratio na putu u Damask, nije
poao u Jerusalim da se susretne sa onima koji su bili apostoli
pre njega (Gal. 1:16-17), dok se u Delima svetih apostola kae
da je to bilo prvo to je uinio po odlasku iz Damaska (Del.
9:26) - moda je i to razlika.

Ova spoznaja podudarila sa problemima sa kojima sam se

suoavao prilikom detaljnijeg prouavanja preivelih grkih
rukopisa Novog zaveta. Jedna je stvar rei da su originali bili
nadahnuti, ali je realna injenica da mi nemamo originale - pa
mi tvrdnja da su oni bili nadahnuti nije od koristi ukoliko
nisam u stanju da rekonstruiem onginale. tavie, najvei bro]
hriana u itavoj istoriji crkve nikad nije imao pristup origi-
nalima, to njihovu nadahnutost ini donekle spornom, Mi ne

15
samo da nemamo originale, nego nemamo ni prve prepise
originala. A nemamo ak ni prepise prepisa originala, pa ni
prepise prepisa prepisa originala. Mi samo imamo prepise koji
su nainjeni kasnije - mnogo kasnije. U najveem broju
sluajeva, to su prepisi koji su nainjeni mnogo vekova kasnije.
A svi ti prepisi se meusobno razlikuju na vie hiljada mesta.
Kao to ete videti kasnije u ovoj knjizi, ti prepisi se
medusobno raz likuju na toliko mnogo mesta, da ak ni ne
znamo koliko razlika ima. Moda je najlake da to izrazimo
poredenjem: ima vie razlika medu naim rukopisima nego to
ima rei u Novom zavetu.

Najvei broj tih razlika su potpuno nevane i nebitne. Veliki

deo naprosto pokazuje da drevni prepisivai nisu bili nita
pismeniji nego to je to veina ljudi danas (a nisu imali ni
renike, a kamoli automatsku proveru pisanja). Pa sve i da je
tako, ta da radimo sa svim tim razlikama? Ako neko i insistira
na tome da je Bog nadahnuo svaku re Svetog pisma, ta to
vredi ako nemamo rei Svetog pisma? Na nekim mestima, kao
to emo videti, mi naprosto ne moemo da budemo sigurni da
smo tano rekonstruisali izvorni tekst. Malo je teko shvatiti
znaenje rei u Bibliji ako ak i ne znamo koje su to rei!

To je postao problem u mom shvatanju nadahnua, jer sam

uvideo da Bogu ne bi bilo nita tee da sauva rei Svetog
pisma nego to mu je bilo da ih u poetku nadahne. Ako je On
eleo da narod ima Njcgove rei, svakako da bi im ih dao (pabi
ih, verovatno, ak dao na nekom jeziku koji mogu da razumeju,
umesto na grkom i hebrejskom). Razmiljao sam: injenica da
mi nemamo te rei jasno pokazuje da ih On nije sauvao za
nas. A ako On nije izveo to udo, onda izgleda da nema razloga
da mislimo da je izveo ono prethodno udo - da nadahne te

16
rei.

Ukratko, moje prouavanje grkog Novog zaveta i moja

istraivanje rukopisa koji ga sadre doveli su me do korenitog
preispitivanja razumevanja prirode Biblije. Za mene je to
predstavljalo seizmiku promenu. Pre toga - poev od mog
iskustva ponovnog roenja u gimnaziji, pa preko
fundamentalistikog perioda na Mudiju, i evangelistikih dana
na Vitonu - moja vera je u potpunosti bila zasnovana na
odredenom poimanju Biblije kao potpuno nadahnute,
nepogreive rei Boije. Sada vie nisam posmatrao Bibliju na
taj nain. Biblija je poela da mi izgleda kao veoma ljudska
knjiga. Ba kao to je ljudski rod dao pisare koji su prepisivali i
menjali tekstove Svetog pisma, tako je ljudski rod dao autore
koji su lzvorno napisali tekstove svetog pisma. Knjiga je bila
ljudsko delo od poetka do kraja. Napisali su je razni autori u
raznim periodima i na raznim mestima, da bi odgovorili raznim
potrebama. Nema sumnje da ie veliki broj tih autora oseao da
ih je Bog nadahnuo da kau to to su rekli, ali su oni imali
svoje sopstvene uglove posmatranja, sopstvena verovanja,
sopstvena shvatanja, sopstvene potrebe, sopstvene elje, sop-
stveno razumevanje, sopstvene teologije; a ti uglovi
posmatranja, perspektive, pogledi, potrebe, elje, razumevanja
i teologije oblikovali su sve to su oni rekli. U svemu ovde
navedenom oni su se medusobno razlikovali. Izmedu ostalog,
to znai da Marko nije govorio isto to i Luka zato to i nije
hteo da kae isto to i Luka. Jovan se razlikuje od Mateja - nisu
isti. Pavle se razlikuje od Dela apostolskih. A jakov se razlikuje
od Pavla. Svaki od tih autora pripada ljudskom rodu i mora da
se ita da bi se videlo ta on ima da kae (pod pretpostavkom
da je mukarac u pitanju), a ne sa idejom da on govori isto, ili
saglasno, ili dosledno onome to i svi drugi autori imaju da

17
kau. Na kraju krajeva, Biblija ie veoma ljudska knjiga.

To je za mene bila jedna sasvim nova perspektiva, oigledno

ne ona koju sam kao evangelistiki hrianin imao - niti je to
perspektiva veine dananjih evangelista. Dau vam jedan
primer koji pokazuje kako je moja promenjena perspektiva
mogla da utie na razumevanje Biblije. Dok sam studirao na
Biblijskom institutu Mudi, jedna od najpopularnijih knjiga u
kampu bio je apokaliptiki nacrt nae budunosti Hola
I.indzija, Pokojna velika planeta Zemlja". Lindzijeva knjiga
nije bila popularna samo na Mudiju; bila je zapravo najbolje
prodavana knjiga dokumentarne literature na engleskom jeziku
sedamdesetih godina (pored Biblije; ovde koristim termin
dokumentarna relativno slobodno). Lindzi je, kao 1 mi na
Mudiju, verovao da je Bibija potpuno nepogreiva u svakoj
svojoj rei, do te mere da moete da itate Novi zavet i saznate
ne samo kako Bog hoe da vi ivite i u ta hoe da verujete,
ve i ta sam Bog planira u budunosti i ta e uiniti da to
postigne. Svet ide ka apokaliptikoj krizi katastrofalnih
razmera, a iz nepogreivih rei Svetog pisma moe se saznati
kako i kada e se sve to desiti.

Posebno me je pogodila re kada". Lindzi je ukazao na

Isusovu parabolu o smokvi kao na indikaciju kada moemo da
oekujemo budui Armagedon. Isusovi uenici su hteli da
znaju kada e doi kraj", a Isus odgovara:

,,Od smokve nauite se prii; kad se ve njezine grane

podmlade i ulistaju, znate da je blizu Ijeto. Tako i vi kada
vidite sve ovo, znajte da je [Sin ovekov] blizu kod vrata.
Zaista vam kaem: ovaj narataj nee proi dok se ovo sve ne
zbude." (Mat. 24:32-34)

18
ta ova parabola znai? Lindzi, u uverenju da je to nepogreiva
re samog Boga, deifruje njegovu poruku ukazujui na to da
se u Bibliji smokva" esto koristi kao simbol za narod Izraela.
ta bi znailo da ona pusti svoje listove? To bi znailo da se taj
narod, nakon to je spavao tokom jednog perioda (zime) vraa
u ivot. A kad se Izrael vratio u ivot? Godine 1948, kada je
ponovo postao suverena drava. Isus ukazuje da e se kraj
dogoditi u istoj generaciji koja je bi!a svedokom tog zbivanja.
A koliko traje jedna generacija u Bibliji? etrdeset godina. I
eto boanski nadahnutog uenja iz samih Isusovih usta: kraj
sveta e se desiti pre 1988, etrdeset godina nakon ponovne
pojave Izraela.

To tumaenje je za nas bilo potpuno ubedljivo. Moda to

izgleda udno iz dananje perspektive - imajui u vidu da je
1988. prola bez Armagedona - ali, sa druge strane, milioni
hriana jo uvek veruju da se Biblija moe itati bukvalno kao
potpuno nadahnuta u svojim predvianjima onoga to e
uskoro da nas zadesi i dovede istoriju kakvu mi poznajemo do
njenog kraja. Pogledajte trenutnu pomamu za serijalom
Timotija le Heja i Filipa Denkinsa Ono to nam je
zavetano" (Left Behind), jo jednom apokaliptikom vizijom
nae budunosti koja se zasniva na bukvalnom itanju Biblije,
serijalom koji je u dananje vreme prodat u vie od ezdeset
miliona primeraka.

Koreniti je pomak kada se sa itanja Biblije kao nepogreivog

plana za veru, ivot i budunost pree na itanje Biblije kao
jednog veoma ljudskog dela, sa vrlo ljudskim stavovima, od
kojih se mnogi meusobno razlikuju, a nijedan ne predstavlja
nepogreiv ivotni vodi. Upravo takvu promenu sam

19
naposletku uinio i u sopstvenom nainu razmiljanja, i za nju
se sada u potpunosti zalaem. Mnogi hriani, naravno, nikad
nisu ni gajili jedan takav bukvalan stav prema Bibliji, pa za
njih to predstavlja jednostrano i neiznijanisarno gledite (da ne
kaemo - bizarno i nepovezano sa stvarima vere). Ali, jo uvek
ima mnogo ljudi koji na Bibliju gledaju na takav nain.
Povremeno viam nalepnice na branicima automobila na
kojima pie: Bog je tako rekao, ja verujem u to, i to sve
reava". Moj odgovor na to je uvek: ta ako Bog to nije rekao?
ta ako knjiga za koju smatrate da vam donosi Boije rei
umesto njih sadri ljudske rei? ta ako Biblija ne daje potpuno
pouzdane odgovore na pitanja savremenog doba - pitanja
abortusa, enskih prava, prava homoseksualaca, verske
dominacije, demokratije zapadnog tipa i slino? Sta ako sami
moramo da osmislimo svoj ivot i svoju veru, i da ne pravimo
od Biblije lanog idola - ili proroite koje nam otvara direktnu
liniju komunikacije sa Svemoguim? Postoje jasni razlozi zbog
kojih ne bi trebalo da Bibliju posmatramo kao nepogreivi
vodi za na ivot: izmeu ostalog i zbog toga to na mnogo
mesta mi (ak i kao naunici, a ne samo kao obini itaoci) ne
znamo koje su rei izvorno stajale u Bibliji.

Usled tog uvida moja lina teologija se iz korena promenila, pa

me je dovela na puteve potpuno drugaije od onih kojima sam
putovao kao tinejer i dvadesetogodinjak. Ja i dalje cenim
Bibliju i raznovrsne poruke koje ona sadri - kao to sam poeo
da cenim i druge spise ranih hriana iz otprilike istog ili neto
kasnijeg perioda, spise manje poznatih figura kao to su
Ignjatije Antiohijski, Kliment Rimski i Varnava Alek-
sandrijski, a takoe i spise osoba druge vere iz otprilike istog
perioda, spise Josifa Flavija, Lukijana iz Samosate i Plutarha.
Svi ti pisci nastoje da razumeju svet i svoje mesto u njemu i svi

20
oni mogu da nas naue vrednim stvarima. Vano je da znamo
ta su ti pisci tano napisali, kako bismo mogli da vidimo ta su
imali da kau i da sami prosudimo ta da mislimo i kako da
ivimo u svetlu tih rei.

To me opet vraa na moje interesovanje za rukopise Novog

zaveta i na prouavanje tih rukopisa u okviru tekstologije.
Ubeden sam da je tekstologija neodoljiva i zanimljiva oblast -
od stvarnog znaaja ne samo za naunike, ve i za sve koje
interesuje Biblija (podjednako za bukvaliste, izleene
bukvaliste, za one sa stavom nikad-u-ivotu-nisam-bio-bukval-
ista-i-neu-ni-biti, kao i za one koji Bibliju vide samo kao
istorijski i drutveni fenomen). Najvie iznenauje injenica da
najvei broj italaca - onih koji se interesuju za hrianstvo,
Bibliju i prouavanje Biblije, onih koji veruju da je Biblija
nepogreiva i onih koji tvrde suprotno - ne zna gotovo nita o
tekstologiji. A nije teko shvatiti zato. Uprkos injenici da ona
predstavlja temu neprekidnog izuavanja ve trista godina,
gotovo da nijedna knjiga o tekstologiji nije napisana za laike -
to jest, za one koji ne znaju nita o tome, za one koji ne znaju
grki i druge jezike neophodne za dublja izuavanja, kao i za
one koji ne vide da postoji uopte neki problem" sa tekstom,
ali koji bi bili zainteresovani da shvate o kakvim se
problemima radi i kako naunici izlaze na kraj sa njima.2

Ovo je upravo jedna takva knjiga - koliko ja znam, prva te

vrste. Napisana je za ljude koji ne znaju nita o tekstologiji, ali
koji bi eleli da saznaju neto o tome kako su pisari menjali
Sveto pismo i kako bismo mi mogli da prepoznamo gde su oni
to inili. Ona je napisana na osnovu mojih tridesetogodinjih
razmiljanja o toj temi, sa moje sadanje take gledita, nakon
to je moje poimanje Biblije pretrpelo korenitu promenu.

21
Napisana je za svakog ko bi voleo da zna kako smo dobili Novi
zavet obzirom da u nekim sluajevima nismo ni poznavali rei
prvobitnih pisaca, za svakog ko je zainteresovan da uje neto
vie o zanimljivim nainima na koje su te rei povremeno
menjane i nainima na osnovu kojih bismo mogli, primenom
nekog prilino rigoroznog metoda analize, rekonstruisati rei iz
originala. Naposletku, za mene je ovo u velikoj meri veoma
lina knjiga, krajnji rezultat iednog dugog puta. A moda bi i
za druge ona mogla postati deo njihovog linog puta.

22
ISUS TO NIJE REKAO

1.

23
POECI HRIANSKOG SVETOG PISMA
Da bismo zapoeli raspravu o prepisima Novog zaveta kojima
raspolaemo, moramo krenuti od samog poetka, od jedne
veoma neobine osobine hrianstva u grko-rimskom svetu:
njegovogknjikog karaktera. Zapravo, da bismo pojmili smisao
te osobine hrianstva, moramo da ponemo od perioda pre
nastanka hrianstva, od religije iz koje je hrianstvo poniklo:
judaizma. Jer, knjikost" hrianstva je u odreenom smislu
nagovestio i prethodno uobliio judaizam, koji je bio prva
religija knjige" u zapadnoj civilizaciji.

JUDAIZAM KAO RELIGIJA KNJIGE

Judaizam iz koga je poniklo hrianstvo bio je jedna
neuobiajena religija u rimskom svetu, mada ni u kom sluaju
jedinstvena. Kao i vernici svih drugih (vie stotina) religija u
oblasti Sredozemlja, Jevreji su priznavali postojanje jednog
boanskog sveta koji naseljavaju nadljudska bia (andeli,
arhaneli, kneevstva, moi); svoja boanstva su oboavali
tako to su im rtvovali ivotinje i hranu; smatrali su da postoji
posebno sveto mesto na kome to boansko bie boravi ovde na
zemlji (Jerusalimski hram), i tu je trebalo prinositi rtve. Molili
su se tom Bogu radi zajednikih i linih potreba. Priali su
prie kako je u prolosti ovaj Bog stupao u vezu sa ljudskim
biima i oekivali su njegovu pomo u sadanjosti. Na sve te
naine judaizam je bio blizak" oboavaocima drugih bogova u
Rimskom Carstvu. Judaizam se ipak na odreene naine i
razlikovao. Sve druge religije u Carstvu bile su politeistike -
priznavale su i oboavale mnoge bogove svih vrsta i funkcija:
velike dravne bogove, manje lokalne bogove, bogove koji su
nadzirali razliite aspekte ljudskog roenja, ivota i smrti. Sa
druge strane, judaizam je bio monoteistiki; Jevreji su
insistirali na oboavanju samo jednog Boga svojih predaka,

24
Boga koji je, kako su smatrali, stvorio ovaj svet, koji upravlja
ovim svetom i koji jedini daje svom narodu ono to mu je
potrebno. Prema jevrejskom predanju, taj jedan svemogui Bog
je izabrao Izrailjce da budu njegov poseban narod i obeao je
da e ga tititi i braniti, u zamenu za njegovu apsolutnu
posveenost njemu i jedino njemu. Jevreji su, verovalo se,
sklopili zavet" sa tim bogom, sporazum da e oni biti
iskljuivo njegovi, kao to je on jedinstveno njihov. Samo tog
jednog Boga trebalo je oboavati i sluati; pa mu je, zato, bio
posveen samo jedan hram za razliku od tadanjih
politeistikih religija, koje su, na primer, imale brojne hramove
posveene raznim bogovima kao to je, na primer, bio Zevs.
Naravno, Jevreji su mogli da oboavaju Boga gde god da ive,
ali su svoje religiozne obrede rtvovanja mogli da izvode
jedino u Jerusalimskom hramu. Na drugim mestima mogli su
da se okupljaju u sinagogama" radi molitve i razgovora o
predanjima predaka koja ine sr njihove religije.

Ta predanja su govorila i o Boijem uplitanju u poslove

predaka naroda Izrailja - otaca i majki vere, to jest: Avrama,
Sare, Rahele, Jakova, Rebeke, Josifa, Mojsija, Davida i tako
dalje - i davala detaljna uputstva kako taj narod treba da slui
Bogu i kako da ivi. Jedna od stvari koje su judaizam uinile
jedinstvenim meu verama Rimskog carstva bila su ba ta
uputstva, zapisana u njihovim svetim knjigama zajedno sa
ostalim predanjima predaka.

Naim savremenicima, koji dobro poznaju glavne savremene

zapadne religije (judaizam, hrianstvo, islam) moda je teko
da zamisle tako neto, ali knjige nisu igrale gotovo nikakvu
ulogu u politeistikim religijama drevnog zapadnog sveta. Te
religije su se gotovo iskljuivo bavile slavljenjem bogova

25
pomou rtvenih rituala. Nije bilo doktrina koje bi trebalo
nauiti, sledei objanjenja iz knjiga, i gotovo nikakvih etikih
principa koje bi trebalo slediti onako kako je prikazano u
knjigama. To ne znai da sledbenici tih raznih politeistikih
religija nisu imali verovanja o svojim bogovima ili da nisu
imali etiku, ali njihova verovanja i etika - to udno zvui
savremenom itaocu - sama po sebi nisu igrala gotovo nikakvu
ulogu u samoj religiji. Umesto toga, ona su bila stvar line
filozofije, a filozofija je, naravno, mogla da bude knjika. Poto
drevne religije same po sebi nisu zahtevale nikakve posebne
sisteme ispravnih doktrina", ili etikih kodeksa", knjige u
njima nisu igrale gotovo nikakvu ulogu.

Judaizam je bio jedinstven po tome to je naglaavao znaaj

tradicije svojih predaka, obiaje i zakone i tvrdio da su oni
zapisani u svetim knjigama, koje su zato imale status svetih
spisa" za jevrejski narod. Tokom perioda kojim se mi bavimo -
prvog veka nae ere1, kad su i napisane knjige Novog zaveta -
Jevreji rasejani irom Rimskog Carstva su posebno
podrazumevali da je Bog dao uputstva svom narodu u
Mojsijevim spisima, koji su se kao celina nazivali Tora, to
bukvalno znai zakon" ili vostvo". Tora se sastojala od pet
knjiga, koje su se ponekad nazivale i Pentateuh (,,pet svitaka"),
to su bili poeci jevrejske Biblije (hrianskog Starog zaveta):
Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi i Zakoni ponovljeni. U
njima nalazimo prie o stvaranju sveta, poziv Izrailjcima da
budu Boiji narod, prie o oevima i majkama Izrailja i
Boijem odnosu prema njima, a to je najvanije (i
najobimnije), zakone koje je Bog dao Mojsiju, u kojima govori
kako da ga njegov narod oboava i kako da se ljudi ponaaju
jedni prema drugima u okviru zajednice. To su bili sveti
zakoni, koje je trebalo nauiti, prodiskutovati i slediti - i oni su

26
bili zapisani u nekoliko knjiga.

Jevreji su imali i druge knjige koje su bile vane u njihovom

religioznom ivotu, na primer knjige proroka (kao to su Isaija,
Jeremija i Amos) i pesme (Psalmi), te istorijske knjige (kao to
su Isus Navin i Samuil). Na kraju, neko vreme nakon nastanka
hrianstva, dolo je do toga da se odreena grupa tih
jevrejskih knjiga - ukupno dvadeset i dve - proglasi svetim
kanonom Svetog pisma, dananjom jevrejskom Biblijom, Ebju
u hriani prihvatili kao prvi deo svog, hrianskog kanona,
Stari zavet".2

Ovaj kratak pregled injenica o Jevrejima i njihovim pisanim

tekstovima je vaan zato to predstavlja pozadinu hrianstva,
koje je takoe bilo, od samog svog poetka, religija knjige".
Naravno, hrianstvo je poelo sa Isusom, koji je i sam bio
jevrejski rabin (uitelj) koji je prihvatao autoritet Tore, a
mogue i ostalih jevrejskih svetih knjiga i svoje uenike
pouavao njihbvom tumaenju.3 Kao i drugi rabini njegovog
doba, i Isus je smatrao da se Boija volja moe nai u svetim
tekstovima, poscbno u Mojsijcvim zakonima. On je itao te
spisc, prouavao tc spisc, tumaio te spisc, drao sc tih spisa i
pouavao tc spise. Njegovi sledbenici su od samog poetka bili
Jevrcji koji su visoko uvaavali te kniigc, koje su pripadale
njihovoj tradiciji. I tako su, vc na samom poetku hrianstva,
pripadnici ove nove religije, Isusovi sledbenici, u Rimskom
C'.arstvu bili neobina pojava kao i Jevreji prc njih, jer su za
razliku od gotovo svih drugih sveti autoritet pripisivali svetim
knjigama. Hrianstvo je od poetka bilo religija knjige.

27
 HRIANSTVO KAO RELIGIJA KNJIGE

Kao to emo odmah videti, to to su knjige bile vane za rano

hrianstvo nc znai da su svi hricani mogli da itaju knjige;
naprotiv, veina ranih hriana, kao i veina stanovnitva
Rimskog carstva (ukljuujui i Jevreje!) biia jc ncpismcna. Ali,
to ne znaci da su knjige u njihovoj veri igrale sekundarnu
ulogu. Zapravo, knjige su bile, na mnogobrojne sutinske
naine, od sredinjeg znaaja za ivot hriana u njihovim
zajednicama.

RANE HRIANSKE POSLANICE

Prva stvar koju bi trebalo zapaziti jeste to da su za hrianske

zajednice u razvoju u prvim vekovima nakon Isusove smrti bile
vane razliite vrste spisa. Najranija svedoenja o hrianskim
zajednicama potiu od poslanica koje su pisale hrianske
vode. Apostol Pavle je prvi i najbolji primer. Pavle je osnivao
crkve po itavom istonom Sredozemiju, uglavnom u urbanim
centrima, ubedujui pagane (tj. pripadnike bilo koje od
politeistikih religija Rimskog Carstva) da je jevrejski Bog
jedini kome se treba moliti i da je Isus njegov sin koji je sve
grehe ovog sveta uzeo na sebe i umro zbog njih, i koji e se
uskoro vratiti radi suda na zemlji (vidi 1 Sol. 1:9-10). Ne
znamo u kojoj se meri Pavle koristio Svetim pismom (tj.
tekstovima jevrejske Biblije) u svojim nastojanjima da ubedi
potencijalne preobraenike u istinitost svoje poruke; ali, u
jednom od glavnih saetaka svojih propovedi, on kae da
Hristos umrije ... po pismu... da usta trei dan, po pismu" (1
Kor. 15:3-4). Oigledno je da je Pavle povezivao zbivanja koja
se tiu Hristove smrti i vaskrsnua sa svojim tumaenjem
glavnih delova jevrejske Biblije, koju je on, kao visokoobra

28
zovani Jevrejin, mogao sam da ita, i koju je tumaio svojim
sluaocima u esto uspenim pokuajima da ih preobrati.

Poto bi Pavle preobratio odredeni broj ljudi na nekom mestu,

on bi odlazio na neko drugo i pokuavao, najee uspeno, da
preobrati jo ljudi. Ali, on bi ponekad (esto?) dobijao vesti od
neke od zajednica vernika koju je ranije osnovao, i ponekad
(esto?) te vesti ne bi bile dobre: pripadnici te zajednice poeli
su da se ponaaju loe, javio se pro blem nemorala, dolazili su
lani uitelji" koji su prenosili ideje suprotnc od njegovih,
neki lanovi zajednice su poeli da slede lana uenja i tako
dalje. Poto bi uo takve vesti, Pavle bi toj zajednici poslao
povratno pismo, koje se bavilo pomenutim problemima. Takva
pisma su bila veo ma vana za ivot tih zajednica i vremenom
je odredeni broj tih pisama stekao status svetih spisa. U Novi
zavet je ukljueno nekih trinaest pos lanica napisanih u
Pavlovo ime.

Sada moemo da steknemo izvesnu predstavu o tome koliko su

pos lanice bile vane u najranijim fazama hrianskog pokreta,
I to upravo iz prvog hrianskog spisa koji posedujemo,
Pavlove prve poslanice Solun janima, za koju se smatra da je
napisana 49. godine posle Hrista', nekih dvadesetak godina
nakon Isusove smrti i oko dvadeset godina pre nego to je bilo
koje jevandelje prenelo priu o njegovom ivotu. Pavle
zavrava poslanicu reima: Pozdravite brau svu celivom
svetim; zaklinjem vas Gospodom da proitate ovu poslanicu
pred svom braom svetom" (1 Sol. 5:26-27). To nije bilo
obino pismo koje e itati bilo ko koga ono donekle zanima;
apostol insistira da se ono proita i da se prihvati kao re
njegovog autoriteta, jer je on i osnovao tu zajednicu.

29
Poslanice su kruile medu hrianskim zajednicama od
najranijih vremena. One su povezivale zajednice koje su ivele
na razlidtim rnes tima; ujedinjavale su veru i hriansku
praksu; ukazivale su na to u ta bi hriani trebalo da veruju i
kako bi valjalo da se ponaaju. Poslanice su itane naglas celoj
zajednici na njenim skupovima - jer, kao to sam ve kazao,
veina hriana, kao i veina pripadnika drugih religija, ne bi
umela sama da ih proita.

Odredeni broj tih poslanica naao je svoje rnesto u Novom

zavetu. Zapravo, Novi zavet se u velikoj meri i sastoji od
poslanica koje su pisali Pavle i druge hrianske vode
hrianskim zajednicama (na primer Korinanima, Galatirna) i
pojedincima (na primer Filimonu). tavie, sauvane poslanice
- u Novom zavetu ih ima dvadeset i jedna - samo su deo onoga
to je napisano. U sluaju Pavla, moemo da pretpostavimo da
je on napisao mnogo vie poslanica nego to mu se pripisuje u
Novom zavetu. I'u i tamo on pominje druge poslanice koje
danas vie ne postoje; u 1 Kor. 5:9, na primer, pominje jednu
poslanicu koju je ranije napisao Korinanima (neto pre prve
poslanice Konnanima). Takode pominje i iednu drugu
poslanicu koju je neko od Korinana poslao njemu (1 Kor. 7:1).
Na drugom mestu on pominje poslanice njegovih protivnika (2
Kor. 3:1). Nijedna od tih poslanica nije sauvana.

Prouavaoci ve odavno pretpostavljaju da su neke od

poslanica iz Novog zaveta koje se smatraju Pavlovim, zapravo
pisali njegovi kasniji sledbenici pod pseudonirnom.5 Ako je ta
pretpostavka tana, to je onda jo. jedan dokaz vie o znaaju
poslanica za rani hrianski pokret: da bi naveo druge da
sasluaju njegovc stavove, ovek bi napisao poslanicu u
apostolovo ime, u pretpostavci da e ona tako dobiti na teini.

30
Jedno od tih navodnih poslanica pod pseudonimom je
poslanica Koloanima, koja i sama naglaava vanost poslanica
i pominje jo jednu koja vie ne postoji: ,,I kad se ova
poslanica proita kod vas, uinite da se proita i u I aodikijskoj
crkvi, i onu to je pisana u Laodikiji da i vi proitate." (Kol.
4:16). Pavle - ili on lino ili neko ko je pisao u njegovo ime -
napisao je poslanicu oblinjem gradu Laodikiji. I ona je
izgubljena.6

Ono to hou da kaem jeste da su poslanice bile vane za

ivot ranih hrianskih zajednica. One su bile pisani dokumenti
sa namenom da budu vodii u veri i praksi. One su povezivale
crkve. One su pomogle da hrianstvo bude sasvim drugaije
od drugih religija u Rimskom Carstvu, a ta razlika sastojala se
u tome to su se razliite hrianske zajednice, ujedinjene tom
zajednikom literaturom koja je kruila unaokolo (Kol. 4:16),
drale uputstava iz tih pisanih dokumenata ili knjiga".

Nisu samo poslanice bile vane za te zajednice. Zapravo su

rani hriani stvarali, irili, itali i sledili irok dijapazon
literature, to se razlikovalo od svega poznatog u rimskom
paganskom svetu. Umesto da nairoko opisujem tu literaturu,
ovde u samo pomenuti neke primere knjiga koje su u to vreme
bile pisane i raznoene.

Rana jevanelja

Hrianima je, naravno, bilo stalo da saznaju to je mogue

vie o ivotu, uenju, smrti i vaskrsnuu njihovog Gospoda; iz
tog razloga su napisana brojna jevandelja - da bi se zabeleila
razna predanja vezana za Isusov ivot. Od tih jevandelja, etiri

31
su ula u iroku upotrebu - jevandelje po Mateju, Marku, Luki i
Jovanu u Novom zavetu - ali su bila napisana i mnoga druga.
Mi jo uvek posedujemo neka od njih: na primer, Jevandelja
koja se pripisuju Isusovom ueniku Filipu, njegovom bratu
Judi Tomi i njegovom enskom pratiocu Mariji Magdaleni.
Ostala jevandelja, ukljuujui i nekoliko koja su bila medu
prvima, izgubljena su. Mi to znamo, na primer, iz Jevanelja
po Luki, u kome njegov autor ukazuje da je u pisanju svoje
prie konsultovao mnoge" prethodne prie (Luka 1:1), koje
oigledno danas ne postoje. Jedna od tih ranijih pria je moda
bila izvor, koji su naunici nazvali ,,Q", verovatno u pisanom
obliku, koji su i Luka i Matej koristili kako bi naveli mnoga
karakteristina Isusova uenja (na primer, Oena i Isusove
izjave o tome ko je blaen u Besedi na gori)."

Kao to smo videli, Pavle i drugi su tumaili Isusov ivot u

svetlosti jevrejskih spisa. I te knjige - posebno Petoknjije i
drugi jevrejski spisi, kao to su Knjige proroka i Psalmi - bili
su rasprostranjeni medu hrianima, koji su ih koristili da bi
videli ta mogu da otkriju o Boijoj Volji, posebno o tome
kako je ona bila ispunjena u Hristu. Prepisi jevrejske Biblije,
uglavnom na grkom jeziku (takozvana Septuaginta) tada su se
mogli nai svuda u ranim hrianskim zajednicama, kao
materijal za prouavanje i refleksiju.

Rana Dela apostolska

Rastue hricanske zajednice iz prvog i drugog veka

interesovao je ne samo Isusov ivot, ve i ivoti njegovih prvih
sledbenika. Ne udi nas onda to vidimo da su prie o
apostolima - njihovim avanturama i misionarskim
poduhvatima, posebno nakon Isusovc smrti i vaskrsnua - bile

32
veoma vane za hriane koji su bili zainteresovani da saznaju
vie o svojoj religiji. Jedan od tih spisa, Dela apostolska, na
kraju je uao u Novi zavet. Ali, napisane su i mnoge druge
prie, uglavnom o pojedinim apostolima, kao to su na primer,
Dela Pavlova, Dela Petrova i Dela Tornina. Ostala Dela su
preivela samo u odlomcima ili su u potpunosti izgubljena.

Hrianska otkrovenja

Kao to sam ve ukazao, Pavle je (kao i drugi apostoli)

pouavao da e se Isus uskoro vratiti sa Neba da bi sudio na
zemlji. Kraj svega postojeeg neprekidno je opinjavao rane
hriane, koji su naveliko oekivali da e se Bog uskoro
umeati u zemaljske poslove da bi zbacio sile zla i uspostavio
svoje dobro carstvo ovde na zemlji, sa Isusom na elu. Neki
hrianski pisci su napisali proroke prie o tome ta e se
desiti prilikom tog kataklizmikog kraja sveta koji emo
doiveti. Ta apokaliptika" literatura imala je svoje jevrejske
prethodnike, na primer, u Knjizi Danilovoj u jevrejskoj Bibliji,
ili u Knjizi Enohovoj u Jevrejskim apokrifima. Jedna od
hrianskih apokalipsi je na kraju ukljuena u Novi zavet: Jo-
vanova Apokalipsa. Druge, kao to su Petrova Apokalipsa i
Jermin Pastir, bile su takode popularno tivo u odreenom
broju hrianskih zajednica u prvim vekovima crkve.

Crkvena pravila

Rane hrianske zajednice su se umnoavale i rasle, poev od

Pavlovog vremena, nastavljajui da rastu i u generacijama
posle njega. Izvorno su hrianske crkve, bar one koje je
osnovao sam Pavle, bile neto to bismo mogli nazvati
harizmatikim zajednicama. One su verovale da je svakom

33
lanu te zajednice dodeljen ,,dar" Duha (grki: harizma) kako
bi pomogao zajednici u njenom praktinom ivotu: na primer,
postojali su darovi pouavanja, upravljanja, milostinje, leenja
i prorokovanja. Ali, kako su oekivanja skoranjeg kraja sveta
na kraju poela da blede, postalo je jasno da mora da postoji
stroa crkvena struktura, posebno ako je crkva trebalo da
postoji dugorono (up. 1 Korin. 11, Matej, 16, 18). Crkve u
Sredozemlju, ukljuujui i one koje je osnovao Pavle, poele
su da imenuju vode koje e preuzimati odgovornost i donositi
odluke (umesto prakse da je svaki lan zajednice podjednako"
obdaren Duhom); poela su da se uobliavaju pravila o tome
kako da zajednica ivi, kako da upranjava svoje svete rituale
(npr. krtenje i priest), kako da obuava nove lanove, i tako
dalje. Uskoro su poeli da nastaju doku menti koji su ukazivali
kako crkva treba da bude regulisana i uredena. Ta takozvana
crkvena pravila su postala posebno vana u drugom i treem
veku hrianstva, ali je prvo napisano ve oko 100. godine nae
ere (koliko je nama poznato) i razdeljeno svuda, i to je bila
knjiga po imenu Uenje dvanaestorice apostola". Uskoro su za
njom sledile mnoge druge.

Hrianske apologije

Dok su se osnivale hrianske zajednice, one su ponekad

nailazile na protivljenje Jevreja i pagana koji su na tu novu
veru gledali kao na pret nju sumnjajui da se njeni pripadnici
bave nemoralnim i dru.tveno tetnim aktivnostima (ba kao
to se i danas na nove religiozne pokrete esto gleda da
sumnjom). To protivljenje je ponekad dovodilo do lokalmh
progona hriana; na kraju je to proganjanje postalo
zvanino", i to onda kada su se rimski upravitelji umeali,
hapei hriane u nas tojanju da ih privole da se vrate starim

34
oblicima paganstva. Kako je hrianstvo raslo, ono je
preobraalo i intelektualce u svoju veru, a oni su bili veoma
dobro potkovani da diskutuju i opovrgnu optube koje su
uobiajeno upuivane hrianstvu. Spisi tih intelektualaca se
ponekad nazivaju apologijama, od grke rei apologia, koja
znai odbrana". Apologisti su pisali intelektualne odbrane
nove vere, nastojei da pokau da je to religija koja propoveda
moralno ponaanje, ni u kom sluaju ne predstavljajui pretnju
drutvenoj strukturi Rimskog carstva, i da je ona daleko od
toga da predstavlja opasnupraznovericu, ve da otelovljuie kraj
-nju istinu u svom oboavanju jednog pravog Boga. Za rane
hriane su ove apologije bile veoma vane, budui da su im
pruale preko potrebne argumente u prilikama kada bi se i sami
suoili sa progonom. Tu vrstu odbrane nalazimo ve tokom
perioda Novog zaveta, na primer u knjizi I Petar (3:15: uvek
budite spremni da se odbranite od svakoga ko vam trai da mu
obrazloite nadu koja je u vama") i u knjizi Dela, u kojoj se
Pavle i drugi apostoli brane od optubi koje su podignute protiv
njih.U drugoj polovini drugog veka, apologije su postale
veoma popularan oblik hrianskih spisa.

Hrianske prie o muenicima

Otprilike u isto vreme kad su poele da se piu apologije,

hriani su poeli da stvaraju prie o tome kako ih proganjaju,
kao i o svom muenitvu koje je iz tog progona proizalo.
Odredeno prikazivanje tih stvari nalazimo ve u Novom
zavetu, u Delima, u kojima znaajan deo pripovedanja
predstavlja pria o otporu hrianskom pokretu, hapenju
hrianskih lidera i pogubljenju bar jednog od njih (Stefan; vidi
Dela, 7). Prvi od spisa o muenitvu je Muenitvo
Polikarpovo; Polikarp je bio vaan hrianski voa, koji je

35
sluio kao episkop crkve u Smirni u Maloj Aziji, skoro itavom
prvom polovinom drugog veka. Pria o Polikarpovoj smrti
naena je u jednom pismu koje su napisali pripadnici njegove
crkve jednoj drugoj zajednici. Ubrzo nakon toga, poele su da
se pojavljuju i prie o drugim muenicima. One su postale
popularne meu hrianima, poto su ohrabrivale one koje su
takode progonili zbog vere, a ujedno pruale i uputstva o tome
kako se suoiti sa ekstremnim pretnjama hapenja, muenja i
smrti.

Protivjeretike rasprave

Problemi sa kojima su se hricani suoavali nisu bili ogranieni

na spoljanje pretnje progonom. Od najstarijih vremena,
hriani su bili svesni da u njihovim sopstvenim redovima
postoji odredena raznovrsnost tumaenja religijske istine". Jo
je apostol Pavle grdio lane uitelje" - na primer, u svojoj
poslanici Galatima. itajui preostale spise, mi jasno moemo
da vidimo da ti protivnici nisu bili van hrianskih redova. Oni
su bili hriani koji su poimali religiju na sutinski drugaije
naine. Da bi izale na kraj sa tim problemom, hrianske voe
su poele da piu rasprave koje su se suprotstavljale
jereticima" (onima koji su izabrali pogrean nain za
razumevanje vere); u odreenom smislu, neke od Pavlovih
poslanica predstavljaju najstariji primer takvih rasprava. I tako
su se na kraju hriani svih sekti upustili u poduhvat da
uspostave pravo uenje" (bukvalno znaenje rei
ortodoksija") i da se suprotstave onima koji su zagovarali
lano uenje. Interesantno je da su ak i grupe lanih uitelja"
pisale rasprave protiv lanih uitelja", tako da su hriani, ije
su postavke na kraju proglaene lanim, ponekad polemisali
protiv one grupe koja je jednom za svagda utvrdila u ta

36
hriani treba da veruju (na primer, one grupe od koje potiu
verovanja koja su dospela do nas danas). To smo saznali iz
relativno nedavnih otkria jeretike" literature u kojoj
takozvani jeretici smatraju da su njihova shvatanja ispravna, a
da su shvatanja pravovernih" crkvenih otaca lana.8

Rani hrianski komentari

Dobar deo rasprave o ispravnim i lanim verovanjima

ukljuivao je tumaenje hrianskih tekstova, ukljuujui i
Stari zavet, koji su hriani smatrali delom sopstvene Biblije.
To opet pokazuje koliko su tekstovi bili od sredinje vanosti u
ivotu ranohrianskih zajednica. Na kraju, hrianski pisci su
poeli da piu tumaenja tih tekstova, ne obavezno da bi
pokudili lana tumaenja (iako se i to esto imalo na umu), ve
ponekad naprosto da bi razjasnili smisao tih tekstova i pokazali
koliko su oni vani za hrianski ivot i praksu. Interesantno je
da je prvi hrianski komentar na bilo koji sveti spis za koji
znamo potekao od jednog takozvanog jeretika, gnostika iz
drugog veka po imenu Iraklion, koji je napisao komentar na
Jevandehe po Jovanu.9 Na kraju su komentari, tumaenja,
praktina izlaganja i propovedi postale uobiajene u
hrianskim zajednicama treeg i etvrtog veka.

Ovde sam dao pregled raznih vrsta spisa koji su bili vani u
ivotu ranih hrianskih crkava. Nadam se da se iz ovoga moe
videti koliko je pisanje bilo od prevashodnog znaaja za te
crkve i hriane koji su im pripadali. Knjige su bile u samom
srcu hrianske vere od samog njenog poetka za razliku od
drugih religija Rimskog carstva. Knjige su donosile prie o
Isusu i njegovim apostolima koje su hriani priali i
prepriavali; knjige su davale hrianima uputstva u ta da

37
veruju i kako da ive; knjige su povezivale prostorno udaljena
drutva u sveoptu crkvu; knjige su podravale hriane u
vreme progona i pruale im modele odanosti veri koje mogu da
primene ukoliko se suoe sa muenjem i smru; knjige nisu
davale samo dobar savet, ve i ispravno uenje, koje je
upozoravalo na lana uenja drugih i zalagalo se za pnhvatanje
pravovcrnih uverenja; knjige su omoguavale hrianima da
shvate pravo znaenje drugih spisa, pruale vodstvo za nain
miljenja, bogosluenje i ponaanje. Knjige su, dakle, bile u
sreditu panje u ivotu ranih hriana.

STVARANJE HRIANSKOG KANONA

Na kraju, poelo je da se smatra da neke od tih hrianskih

knjiga ne samo da su vredne da se proitaju, ve da
predstavljaju apsolutni autoritet u pogledu hrianskih
verovanja i prakse. One su postale Sveto pismo.

Poeci hrianskog kanona

Obrazovanje hrianskog kanona bio je dug, komplikovan

proces oko koga ovde ne moram da zalazim u detalje.10 Kao to
sam ve ukazao, u izvesnom smislu su hricani i zapoeii sa
jednim kanonom, zato to je osniva njihove vere i sam bio
jevrejski uitelj koji je prihvatao Toru kao merodavni sveti spis
od Boga i koji je svoje sledbenike pouavao njegovom
tumaenju. Prvi hriani su bili Isusovi sledbenici koji su
prihvatali knjige jevrejske Biblije (koja tada jo uvek nije bila
uspostavljena kao kanon" jednom za svagda) kao svoj
sopstveni sveti spis. Za pisce Novog zaveta, ukljuujui i prvog
autora, Pavla, re sveto pismo" odnosila se na jevrejsku
Bibliju, zbirku knjiga koju je Bog dao svom narodu i koja

38
predskazuje dolazak Mesije, Isusa.

Uskoro su, medutim, hriani poeli da prihvataju druge spise

kao ravne jevrejskim. Koren ovog prihvatanja moda je bilo
autoritativno uenje samog Isusa, poto su njegovi sledbenici
smatrali da je njegovo tumaenje svetih spisa po autoritetu
ravno reima samih svetih spisa. Isus je moda ohrabrivao
takvo poimanje samim nainom na koji je iskazivao neka od
svojih uenja. U Besedi na gori, na primer, zabeleeno je kako
Isus iznosi zakone koje je Bog dao Mojsiju, a potom iznosi
svoje jo radikalnije tumaenje tih zakona, ukazujui da je
njegovo tumaenje merodavno. 'Ib nalazinio u takozvanim
antitezama, koje belei Matej, u poglavlju 5., Isus kae: Culi
ste da se kae 'Ne ubij' (jedna od zapovesti), ali ja vam ka.em,
,,ko se makar i naljuti na svog brata lli sestru, za osudu je" Ono
to Isus kae u svom tumaenju Zakona, izgleda isto toliko
merodavno kao i sam Zakon. Ili, Isus kae: uli ste da se kae
'Ne ini preljubu' (jo jedna od Deset zapovesti). Ali,;' vam
kaem, ,,ko pogleda enu sa poudom prema njoj u svom srcu,
ve je poinio preljubu sa njom".

U nekim sluajevima izggleda da ta autontativna tumaenja

svetih spisa zapravo ponitavaju zakone samih svetih spisa. Na
pnmer, Isus kae: uli ste da se kae: 'Ko se razvede od svoje
ene treba da joj da potvrdu o razvodu' (jedna zapovest koja se
nalazi u Zakoni ponovljeni, 24:1), ali ja vam kaem da svako
ko se razvede od svoje ene a da razlog za to nije seksualna
nemoralnost, tera svoju enu da ini preljubu, a ko god se oeni
razvedenom enom ini preljubu". Teko je rei kako neko
moe da poslua Mojsijevu zapovest da lzda potvrdu o
razvodu, ako razvod zapravo i nije stvar izbora.
U svakom sluaju, Isusova uenja su uskoro poela da se

39
smatraju lstim autoritetom kao i Mojsijevi iskazi - to jest, sama
Tora. To postaje jo jasnije kasnije, u doba Novog zaveta, u
poslanici I Timotiju, koja se pripisuje Pavlu, ali prouavaoci
esto smatraju da ju je neki kasniji sledbenik napisao pod
njegovim imenom. U I Timotije 5:18 autor moli svoje itaoce
da plaaju one koji slue medu njima i svoje nagovaranja
potkrepljuje citirajui sveto pismo". Ono to je interesantno
jeste da on potom navodi dva pasusa, od kojih se jedan nalazi u
Tori (,,Ne stavljaj brnjicu volu koji koraa", Zakoni ponovljeni,
25:4), a drugi koji je rekao Isus (Radnik je zasluio svoju
platu", Luka, 10:7). Izgleda da su za tog autora Isusove rei ve
ravne svetom pismu.

Ali, ta druga ili trea generacija hriana nije smatrala svetim

pismom samo Isusovo uenje. Takvim je smatrala i uenje
njegovih apostola. Dokaz za to nalazimo u posiednjoj knjizi
Novog zaveta, 2. knjizi Petrovoj, knjizi za koju najkritimji
prouavaoci veruju da je zapravo nije napisao Petar, ve neki
od njegovih sledbenika pod pseudonimom Petar. U 2. knjizi
Petrovoj, tree poglavlje, autor pominje lane uitelje koji
iskrivljuju smisao Pavlovih pisama kako bi ih naveli da kau
ono to bi oni hteli da kau ,,ba kao to to ine i sa ostalim
svetim spisima" (2 Petar 3:16). Ispada da se ovde Pavlova
pisma smatraju svetim spisima.

Ubrzo nakon perioda Novog zaveta, odredeni hrianski spisi

su citirani kao merodavni tekstovi za ivot i verovanja crkve.
Istaknut primer predstavlja jedno pismo koje je napisao
Poiikarp, pomenuti episkop Smirne, poetkom drugog veka.
Crkva u Filipi je zamolila Polikarpa da ih posavetuje, posebno
u sluaju koji se ticao jednog od voda koji se oigledno upustio
u neku vrstu finansijskih mahinacija unutar crkve (mogue je

40
da je proneverio crkveni novac). Polikarpovo pismo Fili-
bljanima koje i danas postoji zanimljivo je iz vie razloga, a
jedan od vanijih je i njegova sklonost da citira ranije
hrianske spise. U samo etrnaest kratkih poglavlja, Polikarp
citira vie od sto pasusa poznatih iz tih ranijih spisa,
potvrujui da oni predstavljaju autoritet u situaciji sa kojom se
Filibljani suoavaju (za razliku od samo tuceta citata iz jevrej -
skih spisa); na jednom mestu on izgleda Pavlovu poslanicu
Efeanima naziva svetim spisom. ee on naprosto citira ili
aludira na ranije spise, podrazumevajui da oni predstavljaju
autoritet za tu zajednicu.11

Uloga hrianske liturgije u obrazovanju kanona

Znamo da su u periodu neto pre Polikarpovog pisma hriani

sluali itanje jevrejskih svetih spisa tokom njihovih slubi.
Autor I poslanice Timoteju, na primer, moli da primalac pisma
obrati panju na (javno) itanje, podsticanje i pouavanje".
(4:13). Kao to vidimo u sluaju pisma Koloanima, izgleda da
su se i pisma hriana itala na skupovima zajednice. A znamo
da se sredinom drugog veka dobar deo hrianskog
bogosluenja sastojao od javnog itanja svetih spisa. Na
primer, u jednom pasusu hrianskog intelektualca i apologiste
Justina Muenika o kome se mnogo raspravlja, stiemo uvid od
ega se sastojala crkvena sluba u njegovom rodnom gradu
Rimu:

,,U danu nazvanom nedelja, svi koji ive u gradovima ili u

selima skupljaju se najedno mesto, pa se itaju seanja
apostola ili spisi proroka, koliko vreme doputa; potom, kada
itazavri, predsedavajui reima upuuje ipodstie na
imitaciju tih dobrih stvari..." (I Apol. 67)

41
Izgleda verovatno da je liturgijska upotreba nekih hrianskih
tekstova - na primer, seanja apostola", za koje se uobiajeno
smatra da su to zapravo jevandelja, uzdigla njihov status za
veinu hriana, pa su se i oni, isto kao i jevrejski spisi (spisi
proroka") poeli smatrati merodavnim.

Uloga Markiona u obrazovanju kanona

Na osnovu dokaza koji su preostali moemo jo podrobnije da

pratimo nastanak kanona. U vreme dok je Justin pisao
sredinom drugog veka, jo jedan istaknuti hrianin je bio
aktivan u Rimu, filozof uitelj Markion, koji je kasnije
proglaen jeretikom.12 Markion je viestruko zanimljiva linost.
Doao je u Rim iz Male Azije, poto se tamo ve obogatio,
oigledno na brodogradnji. Po dolasku u Rim, dao je ogromnu
svotu novca Rimskoj crkvi, verovatno delom 1 da bi joj se
umilio. Ostao je pet godina u Rimu, pri emu je dosta vremena
proveo poduavajui sopstvenom poimanju hrianske vere i
razradi njenih detalja u nekoliko spisa. Preovladujue je
uverenje da su njegovi najuticajniji spisi bili oni koje on
zapravo nije napisao, ve uredio. Markion je bio prvi hrianin
koga poznajemo koji je stvorio pravi kanon" svetog pisma - tj.
zbirku knjiga koja je, kako je on tvrdio, predstavljala svete
tekstove te vere.

Da bismo stekli nekakav utisak o ovom prvom pokuaju da se

ustanovi kanon, potrebno je da znamo poneto o Markionovom
specifinom uenju. Markiona su u potpunosti zaokupljali ivot
i uenja apostola Pavla, koga je on smatrao onim pravim"
apostolom prvih godina crkve. U nekim od svojih poslanica,
kao to su Rimljanima i Galatima, Pavle je uio da ispravan

42
odnos prema Bogu dolazi samo pomou vere u Hrista, a ne
obavljanjem bilo kakvih radnji koje propisuje jevrejski zakon.
Markion je doveo tu razliku izmeu jevrejskog zakona i vere u
Hrista do neega to je smatrao njenom logikom posledicom,
a to je da postoji apsolutna razlika izmedu zakona sa jedne
strane i jevandelja sa druge. Zapravo, zakon i jevandelja su se
toliko razlikovali da oni nisu mogli da poteknu od istog Boga.
Markion je zakljuio da Isusov (i Pavlov) Bog nije bio Bog
Starog zaveta. Postoje, zapravo, dva razliita Boga: Bog
Jevreja, koji je stvorio svet, pozvao Izrailj da bude njegov
narod i doneo svojsurovi zakon; i Isusov Bog, koji je poslao
Hrista u svet da spase ljude od osvctnikog gneva jevrejskog
Boga tvorca.

Markion je verovao da je sam Pavle pouavao takvom

razumevanju Isusa, pa je prirodno to je njegov kanon ukljuio
deset Pavlovih pisama koja su mu bila dostupna (sva koja su
ula u Novi zavet, osim pastoralnih pisama 1 i 2 Timotiju i
Titu); a poto je Pavle ponekad pominjao svoje Jevanelje",
Markion je u svoj kanon ukljuio to jevandelje, jednu verziju
dananjeg Jevandelja po Luki. I to je bilo sve. Markionov
kanon se sastojao od jedanaest knjiga: nije bilo Starog zaveta,
samo jedno Jevanelje i deset pisama. Ali, to nije kraj:
Markion je doao do ubeenja da su lani vernici, koji nisu
poimali veru kao on, preneli tih jedanaest knjiga prepisujui ih
i dodajui tu i tamo poneto da bi ih prilagodili sopstvenim
verovanjima, ukh'uujui i lanu" predstavu da je Bog Starog
zaveta bio i Isusov Bog. I tako je Markion ispravio" tih
jedanaest knjiga kanona, izbacujui pozivanja na Boga Starog
zaveta, ili na stvaranje kao delo pravog Boga, ili na Zakon kao
na neto ega bi se trebalo drati.
Kao to emo videti, Markionovi pokuaji da svoje svete

43
tekstove uiniji primerenijim njegovom uenju time to ih je
menjao nije zapravo neto to je on poeo prvi. I pre i posle
njega, prepisivai ranohrianske literature povremeno su
menjali tekstove koje su prepisivali da bi uinili da ovi kau
ono to su oni mislili da ti tekstovi treba da kau.

Ortodoksni" kanon posle Markiona

Mnogi prouavaoci su ubedeni da su se drugi hnani potrudili

da uspostave konture onoga to e postati novozavetni kanon
upravo da bi se suprotstavili Markionu. Interesantno je da je u
Markionovo vreme Justin mogao prilino neodredeno da
govori o seanjima apostola" ne ukazujui koje je od tih
knjiga (verovatno jevandelja) crkva prihvatila, ili zato ih je
prihvatila, dok je nekih trideset godina kasnije jedan drugi
hrianski pisac, koji se isto tako suprotstavljao Markionu,
zauzeo daleko merodavniji stav. Bio je to episkop Liona u
Gaiiji (savremenoj Francuskoj), Irinej, koji je napisao delo u
pet tomova protiv jeretika kao to su Markion i gnostici i koji
je imao veoma jasnu predstavu o tome koje bi knjige trebalo
smatrati kanonskim jevaneljima.

U esto citiranom odeljku iz njegove knjige Protiv jeresi",

Irinej kae da su ne samo Markion, ve i drugi jeretici,
pogreno pretpostavili da samo jedno od jevandelja treba
prihvatiti kao sveti spis: jevrejski hriani, koji su smatrali
validnim jevrejski zakon koristili su samo Mateja; odredene
grupe koje su tvrdile da Isus nije pravi Hrist pnhvatale su samo
Jevandelje po Marku; Markion i njegovi sledbenici prihvatili su
samo (jednu verziju) Jevandelja po Luki; a grupa gnostika
zvanih Valentinijani prihvatala je samo Jevanelje po Jovanu.
Medutim, sve te grupe su bile u zabludi, zato to nije mogue

44
dajevanelja bude ni vie ni manje nego to ih ima. Jer, poto
postoje etiri oblasti sveta u kome ivimo, i etiri glavna vetra,
a Crkva je razbacana po svetu, a stub i temelj crkve je.
jevanelje... pogodnoje da Crkva ima etiri stuba..." (Protiv
jeresi". 3.11.7.)

Drugim reima, etiri strane sveta, etiri vetra, etiri tuba -

dakle, nuno i etiri jevandelja.Dakle, pred kraj drugog veka
bilo je hriana koji su insistirali na tome da su spisi Mateja,
Marka, Luke i Jovana ta jevandelja; nije ih bilo ni vie ni
manje.Rasprave o obliku kanona nastavile su se tokom
nekoliko vekova. Izgleda da su hriani bili naveliko u brizi da
saznaju koje knjige prihvatiti kao merodavne kako bi mogli da
znaju (1) koje knjige da itaju tokom svojih bogosluenja i,
shodno tome (2) da znaju na koje knjige se mogu osloniti kao
na pouzdane vodie u ta valja verovati i kako se ponaati.
Odluke o tome koje bi knjige na kraju trebalo uzeti za
kanonske nisu bile automatske ili lagodne; rasprave su bile
duge i iscpne, a ponekad i grube. Mnogi dananji hriani
moda misle da se kanon Novog zaveta jednoga dana, ubrzo
posle Isusove smrti, naprosto pojavio na sceni, ali nita ne
moe biti dalje od istine. Kako stvari stoje, mi moemo da
ukaemo kada je prvi put jedan hrianin od poverenja naveo
dvadeset sedam knjiga Novog zaveta upravo kao knjige Novog
zaveta - ni manje n i vie. Mada je to moda iznenadujue, taj
hrianin je pisao u drugoj polovini etvrtog veka, skoro tri
stotine godine nakon to su napisane same knjige Novog
zaveta. Taj autor je bio moni episkop Aleksandrije po imenu
Atanasije. Godine 367. Atanasije je napisao svoje godinje
pastirsko pismo egipatskim crkvama u njegovoj nadlenosti i u
njega je ukljuio savet koje knjige bi trebalo itati u crkvama
kao svete spise. On navodi naih dvadeset i sedam knjiga,

45
iskljuujui sve ostale. To je prvi sauvani primer da neko
potvrduje na niz knjiga kao Novi zavet. Pa ak ni Atanasije
nije sredio stvar. Rasprave su se nastavile decenijama, pa ak i
vekovima. Knjige koje mi nazivamo Novim zavetom su
sakupljene u jedan kanon i proglaene svetim pismom, najzad i
konano, tek stotinama godina nakon to su same te knjige
nastale.

lTAOCI HRIANSKIH SPISA

U prethodnom odeljku u ii nae rasprave se nala

kanonizacija hrianskih spisa. Ali, kao to smo ranije videli,
hriani u prvim vekovima su pisali i itali razne knjige, a ne
samo one koje su ule u Novi zavet. Bilo je i drugih jevanelja,
dela, poslanica i otkrovenja; bilo je zapisa o progonima, pria o
muenitvu, apologija vere, crkvenih pravila, napada na
jeretike, pisama podrke i upuivanja, izlaganja o svetim
spisima - itav jedan korpus literature koji je pomogao da se
definie hrianstvo i da se ono uini religijom kakvu
poznajemo danas. U ovoj fazi nae rasprave bilo bi korisno
postaviti jedno osnovno pitanje o itavoj toj literaturi. Ko ju je,
zapravo, itao?

U savremenom svetu bi to izgledalo kao prilino neobino

pitanje. Ako pisci piu knjige za hriane, onda je verovatno da
su njihovi itaoci hriani. Ali, kada se ovo pitanje postavi u
odnosu na antiki svet, ono ima posebnu teinu, poto u antici
veina ljudi nije bila u stanju da ita.

Pismenost je na nain ivota na savremenom Zapadu. Mi

itamo sve vreme, svakog dana. itamo novine, asopise i
knjige svih vrsta - biografije, romane, knjige o tome kako

46
uraditi neto, knjige o samopomoi, ishrani, religiozne knjige,
filozofske knjige, istorije, memoare i tako dalje. Ali, nae
vladanje pisanim jezikom daleko je od prakse itanja i stvar-
nosti u doba antike.

Prouavanje pismenosti je pokazalo da je ono to mi smatramo

masovnom pismenou savremeni fenomen, neto to se javilo
tek sa dolaskom industrijske revolucije.13 Tek kad su drave
bile u stanju da uvide ekonomsku dobrobit od toga to e skoro
svi biti u stanju da itaju, postale su voljne da izdvoje ogromna
sredstva - posebno vreme, novac i ljudske resurse - potrebne da
bi se obezbedilo opte opismenjavanje. U neindustrijskim
drutvima, resursi su bili neophodni za druge stvari, a
pismenost ne bi doprinela ni ekonomiji ni dobrobiti drutva kao
celine. Zbog toga je sve do savremenog doba u gotovo svim
drutvima samo veoma mali broj ljudi bio u stanju da ita i
pie.

To se odnosi i na antika drutva koja bismo mogli da

poveemo sa itanjem i pisanjem - na primer, Rim u ranim
vekovima hrianstva,' pa ak i Grku tokom klasinog
perioda. Najbolja i najuticajnija studija o pismenosti u periodu
antike, studija Viljema Harisa, profesora Kolumbija
univerziteta, ukazuje da je na najboljim mestima i u najboljim
vremenima - na primer, u Atini na vrhuncu klasinog perioda u
5. veku pre Hrista - procenat pismenih retko bio vei od 10 ili
15 posto. Kad obrnemo brojeve, to znai da u najboljim
okolnostima 85 do 90 posto populacije nije, umelo da ita ili
pie. U prvim vekovima hrianstva, irom Rimskog carstva,
procenat pismenosti je lako mogao biti i manji.14
Kako ispada, ak je i definisanje toga ta znai itati i pisati
komplikovan posao. Mnogi ljudi mogu da itaju, ali, na primer,

47
nisu u stanju da sklope reenicu. A ta znai itati? Da li su
ljudi pismeni ako mogu da shvate dijalog u stripovima, ali ne i
uvodnik u asopisu? Moe li se rei da je neko u stanju da pie
ako moe da se potpie, ali nije u stanju da prepie jednu
stranicu teksta?

Problem definisanja je jo izraeniji ako se okrenemo antikom

svetu, u kome su sami stari narodi imali problema da definiu
ta znai biti pismen. Jedan o,d najpoznatijih primera koji to
ilustruje dolazi iz Egipta u drugom veku hrianstva. Poto
tokom veeg dela antike veina ljudi nije mogla da pie,
postojali su lokalni itai" i pisari" koji su naplaivali svoje
usluge ljudima kojima je bilo potrebno da vode neki posao koji
je zahtevao pisane tekstove: priznanice za porez, zakonske
ugovore, licence, lina pisma i slino. U Egiptu su postojali
lokalni inovnici iji je zadatak bio da nadgledaju odreene
poslove vlade koji su zahtevali pisanje. Obino se to
naimenovanje za lokalnog (ili seoskog pisara) nije trailo: kao i
kod mnogih zvaninih" administrativnih poloaja, oni koji su
ih zauzimah bili su odgovorni da taj posao plate iz svog depa.
Drugim reima, ti poslovi su dopadali bogatijim lanovima
drutva i donosili im odreeni status, ali su iziskivali ulaganje
linih sredstava.

Primer koji ilustruje problem definisanja pismenosti odnosi se

na egipatskog pisara po imenu Petaus, iz sela Karanis u
gornjem Egiptu. Kao to se esto deava, Petaus je imenovan
na dunost u neko drugo selo, Ptolemais Hormou, gde mu je
bilo dato da nadgleda finansijske i poljoprivredne poslove.
Godine 184. Hristove ere, Petaus je morao da odgovori na neke
albe na jednog drugog seoskog pisara iz Ptolemais Harmoua,
oveka po imenu Ishirion, koji je naimenovan da negde drugde

48
preuzme odgovornosti pisara. Seljaci pod Ishirionovom
nadlenou bili su uznemireni time to Ishirion nije mogao da
ispuni svoje obaveze jer je, kako su ga oni optuivali, bio
nepismen". Reavajui tu raspravu, Petaus je ustvrdio da
Ishirion uopte nije nepismen, zato to je mogao da napie
svoje ime na raznim slubenim dokumentima. Drugim reima,
za Petausa je pismenost" bila naprosto sposobnost da se ovek
potpie.

Sam Petaus je imao problem da uradi vie od toga. Ispalo je da

imamo komadi papirusa na kome je Petaus vebao svoje
pisanje i na kome je napisao, dvanaest puta, rei (na grkom)
koje je morao da potpie na zvaninom dokumentu: ,,Ja,
Petaus, seoski pisar, podneo sam ovo". udno je to to je on te
rei ispravno prepisao prva etiri puta, ali je peti put izostavio
prvo slovo poslednje rei, a ostalih sedam puta je nastavio da
izostavlja to slovo, to ukazuje da nije pisao rei koje je znao
da napie, ve da je naprosto prepisivao prethodni red.
Oigledno je da nije mogao da proita ak ni te jednostavne
rei koje je upisivao na stranicu. A on je bio zvanini lokalni
pisar!15

Ako ubrojimo Petausa u pismene" ljude antike, koliko je onda

ljudi stvarno moglo da ita tekstove i shvati ta oni govore?
Nemogue je rei tanu cifru, ali izgleda da taj procenat nije
ba bio veliki. Postoje razlozi da se smatra da je taj procenat u
hrianskim zajednicama bio jo i nii od opteg proseka.
Naravno, uvek je bilo izuzetaka, kao to su to apostol Pavle i
drugi autori iji su tekstovi uli u Novi zavet i koji su oigledno
bili veti pisci; ali, veinom su hriani poticali iz redova
nepismenih.
Ovo je nesumnjivo tano to se tie samih prvih hriana, a to

49
bi bili Hristovi apostoli. U jevaneljskim priama, mi
saznajemo da su veina Isusovih uenika bili prosti seljaci iz
Galileje - neobrazovani ribari, na primer. Za dvojicu od njih,
Petra i Jovana, izriito se kae da su bili nepismeni" u knjizi
Dela (4:13). Apostol Pavle ukazuje svojoj korintskoj pastvi da
mnogi od vas nisu mudri po ljudskim merilima". (I Kor. 1:27)
- to bi moglo da znai da je samo mali broj bio solidno
obrazovan, a nikako veina. Kao to sam ukazao, neki
intelektualci su preli u hrianstvo, ali je veina hriana
poticala iz niih klasa i bila neobrazovana.

Dokazi za ovo miljenje dolaze iz nekoliko izvora. Jedan od

najinteresantnijih je jedan paganski protivnik hrianstva po
imenu Celz koji je iveo u drugom veku. Celz je napisao knjigu
Prava Re" u kojoj je napao hrianstvo na vie osnova,
tvrdei da je to budalasta, opasna religija koju treba zbrisati sa
lica Zemlje. Na nesreu, mi nemamo samu Pravu Re";
imamo samo citate iz nje i to u spisima uvenog hrianskog
crkvenog oca Origena, koji je iveo oko sedamdeset godina
posle Celza, i koga su zamolili da napie odgovor na njegove
optube. Origenova knjiga Protiv Celza" je preivela i
predstavlja na glavni izvor informacija o tome ta je ueni
kritiar Celz u svojoj knjizi rekao protiv hriana. To nam
omoguuje da sa prilinom tanou rekonstruiemo Celzove
tvrdnje. Jedna od tih tvrdnji je da su hriani neuki ljudi iz
niih slojeva. Frapantno je da u svom odgovoru Origen to ne
porie. Pogledajte sledee Celzove optube.

(Hrianski) nalozi su sledei: 'Neka se niko obrazovan, niko

mudar, niko razborit ne pribliava. Jer mi mislimo da su te
sposobnosti zle. Ali, svak ko je neuk, svak glup, svak
neobrazovan, svak koji je kao dete, neka slobodno doe'".

50
(Protiv Celza, 3.44) 'tavie, primeujemo da se oni koji izlau
svoje sveto uenje na pijacama i idu unaokolo prosei ne bi
nikada usudili da dou na neki skup inteligentnih Ijudi, niti da
otkriju svoja plemenita verovanja u njihovom prisustvu; ali
kad god vide nekog nedoraslog mladia i gomilu robova i
druinu budala, oni se tu proguraju i iskazuju.' (Protiv Celza,
3.50)

'U privatnim kuama takoe vidimo abadije, obuare, perae

i najnepismenije seljaine koji se ne bi usudili da kau bilo ta
u prisustvu svojih starijih i inteligentnijih gospodara. Ali, kad
god se dokopaju dece nasamo, i ena sa njima, onigovore neke
zapanjujue stvari, kao to je, na primer, da ne smeju da
obraaju nikakvu panju na svoga oca i kolske uitelje;...
kau da ovi govore besmislice i da nista na razumeju... I da
oni, ako hoe, treba da ostave oca i svoje uitelje i pou
zajedno sa enama i malom decom, koji su njihovi drugari, u
abadijsku radnju, ili u obuarsku, ili u peraku, da bi mogli
da postignu savrenstvo. I govorei to oni ih navode da to
urade'". (Protiv Celza, 3.56)

Origen odgovara da su pravi hrianski vernici u sutini mudri

(a neki su, zapravo, i dobro obrazovani), ali su oni mudri to se
tie Boga, a ne to se tie stvari ovog sveta. Drugim reima, on
ne porie da hrianske zajednice u velikoj meri ine nie,
neobrazovane klase.

JAVNO ITANJE U HRIANSKOJ ANTICI

Dakle, izgleda da u ranom hrianstvu imamo jednu

paradoksalnu situaciju. Ono je bilo knjika religija, sa
svakovrsnim spisima koji su bili krajnje vani za gotovo svaki

51
aspekt te vere. Pa ipak, veina ljudi nije mogla da ita te spise.
Kako da objasnimo taj paradoks?

Zapravo, ta stvar nije tako udna ako se prisetimo onoga to

smo ukazali ranije, da su svi slojevi drutva u antici uglavnom
koristili usluge pismenih u korist nepismenih. Jer, u antikom
svetu itanje" knjige nije po pravilu znailo da je ovek ita za
sebe; to je znailo da je ita glasno, za druge. Govorilo se da
neko ita knjigu kad, zapravo, slua kako je itaju drugi.
Izgleda da se nikako ne moe izbei zakljuak da su knjige -
toliko vane za rani hrianski pokret - gotovo uvek itane
naglas na drutvenim skupovima, kao to je na primer bilo
bogosluenje.

Ovde treba da se podsetimo kako Pavle upuuje svoje solunske

sluaoce da njegovo pismo treba proitati svoj brai i
sestrama" (I Sol. 5:27). To se i radilo naglas, na skupovima. A
autor Koloana pie: ,,A kad proitate ovo pismo, postarajte se
da se ono proita u crkvi Laodikeje, a da vi proitate pismo
napisano Laodikeji" (Kol. 4:16) Prisetite se, takoe, izvetaja
Justina Muenika da se ,,u danu zvanom nedelja svi koji ive u
gradovima ili na selu skupljaju na jednom mestu, pa se itaju
seanja apostola ili spisi proroka, koliko vreme doputa" (I
Apol. 67). Na istu stvar se ukazuje i u drugim ranim
hrianskim spisima. Na primer, u knjizi Otkrovenja kae nam
se: Blagosloven je onaj koji ita rei proroanstva i
blagosloveni su oni koji sluaju te rei" (1:3) - to se oigledno
odnosi na javno itanje tog teksta. U manje poznatoj knjizi
zvanoj 2. Kliment, iz sredine drugog veka, autor ukazuje, to se
tie njegovih rei podstreka Citam vam zahtev da obratite
panju na ono to je napisano, kako biste mogli da spasete sebe
i onoga ko vam ita" (2 Klim. 19.1)

52
Ukratko, knjige koje su bile od vrhunskog znaaj a u ranom
hrianstvu u najveem broju sluajeva itali su naglas oni koji
su bili u stanju da itaju, kako bi nepismeni mogli da uju,
razumeju, pa ak i da ih prouavaju. Uprkos injenici da su
rani hriani bili veinom nepismeni vernici, ta religija je u
osnovi poivala na visokoj pismenosti.

Ali, moramo da prodiskutujemo o jo jednom kljunom

pitanju. Ako su knjige bile toliko vane za rano hrianstvo,
ako su one poele da se itaju u hrianskim znjednicama
irom Mediterana, kako su zapravo te zajednice dobijale te
knjige? Kako su se one umnoavale? Sve ovo se zbivalo u
danima kada nije bilo kompjuterskog izdavatva, elektronskih
sredstava umnoavanja, pa ak ni pokretnog sloga. Ako su
zajednice vernika imale kopije raznih hrianskih knjiga, kako
su ih dobijale? A najvanije pitanje za kljunu temu naeg
istraivanja jeste kako moemo mi (ili - kako su mogli oni) da
znaju da su kopije koje su dobili tane, i da nisu bile izmenjene
u procesu reprodukcije?

2
PREPISIVAI RANIH HRIANSKIH SPISA

Kao to smo videli u prvom poglavlju, hrianstvo je od samog

poetka bilo knjika religija, u kojoj su svakovrsne knjige
igrale centralnu ulogu u ivotu i veri rastuih hrianskih
zajednica u Sredozemlju. Kako se, dakle, umnoavala i delila
hrianska literatura? Odgovor je, naravno, da je knjiga koja je
trebalo da se razdeli unaokolo morala da se prepisuje.

53
 PREPISIVANJE U GRKO-RIMSKOM SVETU

Jedini nain da se neka knjiga u antiko doba prepie bio je

prepisivanje rukom, slovo po slovo, re po re. Bio je to spor i
pipav proces, ali druge nije bilo. Mi smo danas navikli da
vidimo mnotvo kopija knjiga koje se pojavljuju na policama
velikih knjiara po itavoj zemlji samo nekoliko dana nakon
njihovog objavljivanja, pa prihvatamo zdravo za gotovo da je,
na primer, jedan primerak Da Vinijevog koda potpuno
identian svim drugim primercima. Nijedna re se tu nikad
nee razlikovati - bie to potpuno ista knjiga, bez obzira na to
koji primerak itamo. Nije bilo tako u antikom svetu. Ba kao
to knjige nisu lako mogle da se masovno distribuiraju (nije
bilo kamiona ni aviona ni eleznica), one nisu mogle ni da se
masovno proizvode (nije bilo tampe). A poto su morale da se
prepisuju rukom, jedna po jedna, sporo i pipavo, veina knjiga
i nije nainjena u velikom broju. Meutim, one knjige koje su
doivele to da budu prepisane u velikom broju kopija nisu sve
bile iste, jer su pisari koji su prepisivali tekstove neizbeno
unosili izmene - menjajui rei koje su prepisivali bilo sluajno
(usled omake ili druge vrste nepanje) ili planski (kada je
pisar namerno menjao rei koje je prepisivao). Niko ko je u
antici itao neku knjigu nije mogao da bude siguran da ita ono
to je njen autor napisao. Rei su mogle biti izmenjene.
Zapravo, one su najverovatnije to i bile, makar i samo malo.

Danas, izdava javnosti daje odreeni tira neke knjige

distribuirajui ga u knjiare. U antikom svetu, poto knjige
nisu bile u masovnoj proizvodnji i nije bilo izdavakih
preduzea i knjiara, stvari behu drugaije.1 Obino bi neki

54
pisac napisao knjigu i moda je dao nekoj grupi prijatelja da je
proita ili slua dok se ona naglas ita. To je stvaralo priliku da
se neto od sadraja te knjige i doradi. Potom, kada bi zavrio
knjigu, autor bi dao da se ona prepie za nekoliko prijatelja i
poznanika. Tako je u to vreme izgledao in objavljivanja - koji
je oznaavao da knjiga vie nije samo pod nadzorom svog
autora, ve i u rukama drugih. Ako bi ovi drugi hteli dodatne
primerke - moda da bi ih poklonili lanovima svoje porodice
ili prijateljima - oni bi morali da preduzmu dalje prepisivanje te
knjige angaujui, recimo, nekog lokalnog pisara koji
prepisivanjem zarauje za ivot, ili nekog pismenog roba kome
je prepisivanje tekstova bilo u opisu kunih poslova.

Mi znamo da je taj proces mogao da bude izluujue spor i

netaan i da su primerci koji su nastajali na taj nain mogli da
se na kraju potpuno razlikuju od originala. Svedoanstvo o
tome dolazi od samih antikih pisaca. Ovde u pomenuti samo
nekoliko interesantnih primera iz 1. veka Hristove ere. U
uvenom eseju o pitanju gneva, rimski filozof Seneka ukazuje
da postoji razlika izmeu gneva usmerenog na ono to nam
nanosi tetu i gneva usmerenog na neto to ne moe da nam
naudi. Da bi ilustrovao ovaj drugi primer, on pominje
odreene neive stvari, kao to je rukopis koji esto bacamo
od sebe jer je napisan suvie malim slovima, ili ga cepamo jer
je pun greaka".2 Mora da je bilo frustrirajue iskustvo itati
neki tekst koji je pun tamparskih greaka" (odnosno, greaka
prepisivaa), toliko da oveka dovede do ludila.

Jedan aljiv primer nam dolazi iz epigrama duhovitog rimskog

pesnika Marcijala koji u jednoj svojoj pesmi izvetava itaoca:
Ako ti bilo koja od pesama na ovim listovima, itaoe, izgleda
ili suvie nejasna, ili napisana na ne ba dobrom latinskom,

55
greska nije moja: prepisiva ih je pokvario u svojoj urbi da za
tebe dovri svoj niz stihova. Ali, ako misli da greka nije
njegova, nego moja, onda upoverovati da nemapameti. ,,Pa
ipak, vidis, ovojeste loe."Kao da ja poriem to tojejasno!
Ovojeste loe, ali znaj da ni ti nepie bolje. "3

Prepisivanje tekstova ostavljalo je mogunost manuelnih

greaka; i taj problem je bio iroko poznat u itavoj antici.

PREPISIVANJE U RANOHRIANSKIM KRUGOVIMA

U ranim hrianskim tekstovima imamo odreeni broj referenci

na praksu prepisivanja." Jedan od najinteresantnijih dolazi iz
jednog popularnog teksta s poetka prve polovine drugog veka,
po imenu Pastir", napisao Jerma. Ta knjiga se nairoko itala
od drugog do etvrtog veka hrianstva; neki hriani su
verovali da je treba smatrati delom kanona svetog pisma. Ona
je, na primer, ukljuena kao jedna od knjiga Novog zaveta u
jedan od najstarijih preostalih rukopisa, uveni Sinajski kodeks
iz 4. veka. U toj knjizi, hrianskom proroku po imenu Jerma
daje se niz otkrovenja, od kojih se neka tiu budunosti, a
druga linog i zajednikog ivota hriana njegovog doba. U
jednoj od prvih poenti u toj knjizi (koja je inae dugaka, dua
od svih knjiga koje su ule u Novi zavet) Jerma ima viziju
jedne stare ene, neke vrste andeoske figure, koja simbolizuje
hriansku crkvu, i koja ita glasno iz jedne male knjige. Ona
pita Jermu moe li da objavi stvari koje je uo svojim blinjim
hrianima. On odgovara da ne moe da se seti svega to je ona
proitala i moli je: Daj mi knjigu da je prepiem". Ona mu
daje knjigu, a on onda pria kako
Uzeh knjigu i odoh na drugi kraj polja, gdeprepisah celu
stvar, slovo po slovo, jer nisam mogao da raspoznam slogove.

56
A potom, kad sam dovrio slova knjige, naglo mije uzee iz
ruku; nisam video ko." (Pastir, 5.4)

Iako je to bila mala knjiga, mora da je bilo teko prepisati je

slovo po slovo. Kad Jerma kae da nije mogao da raspozna
slogove", on moda ukazuje da nije bio vet u itanju - to jest,
da nije bio obuen kao profesionalni pisar, neko ko je mogao
da teno ita tekstove. Jedan od problema sa starim grkim
tekstovima, (u koji spadaju i svi rani hrianski spisi,
ukljuujui i Novi zavet) je u tome to se pri njihovom
prepisivanju nisu koristile take, nije bilo razlike izmeu malih
i velikih slova, i povrh toga, to je savremenom itaocu jo
udnije, rei se nisu razdvajale razmakom. Taj nain
kontinualnog pisanja se nazivao scriptuo continua, i oigledno
je inio tekst tekim za itanje, a da i ne govorimo o
razumevanju teksta. Izraz godisnowhere mogao bi da znai
sasvim drugu stvar za vernika (God is now here - Bog je sada
ovde) i za ateistu (God is nowhere - nema Boga).5 A ta bi
znailo kad se napie lastnightatdin-
nerisawabundanceonthetable?
(Sinozaveeromvideobiljezastolom?) Je li to bio normalan ili
natprirodan dogaaj?

Kad Jerma kae da nije mogao da raspozna slogove, on

oigledno hoe da kae da nije mogao da teno ita tekst, ali je
mogao da prepozna slova, pa ih je prepisivao jedno po jedno.
Oigledno je da, ukoliko ne znate ta itate, mogunost da
pogreite prilikom prepisivanja raste.

Neto kasnije u toj viziji Jerma opet govori o prepisivanju.

Stara ena mu opet dolazi i pita da li je knjigu koju je prepisao
predao crkvenim voama. On odgovara da nije, a ona mu kae:

57
Dobro si uinio. Jer imam da dodam jo neke rei. Potom,
kad dovrim sve rei, oni e preko tebe moi da saznaju ko su
sve odabrani. I tako, napisae dve knjiice, poslati jednu
Klimentu, a drugu Grapti. Kliment e svoju poslati stranim
gradovima, jer to je njegova dunost. Ali e Grapte
posavetovati udovice i siroie. A ti eproitati svoju u svom
gradu, sa svetenicima koji vode crkvu." (Pastir, 8.3)

I tako su u tekstu koji je on dugo prepisivao morale da se

dodaju neke izmene, pa je morao da prepie dva primerka.
Jedan od tih primeraka otiao bi oveku po imenu Kliment,
koji je moda osoba poznata iz drugih tekstova kao trei
episkop grada Rima. Moda se ovo odnosi na period pre nego
to je postao crkveni poglavar, poto ovde izgleda da je on
imao ulogu da obavlja spoljanju prepisku za Rimsku
hriansku zajednicu. Da li je on bio neka vrsta zvaninog
pisara koji je prepisivao njihove tekstove? Drugi prepis trebalo
je da ode eni po imenu Grapte, koja je moda takoe bila
pisar, moda onaj koji je pravio prepise tekstova za neke
lanove rimske crkve. Sam Jerma je trebalo da proita svoju
kopiju knjige hrianima svoje zajednice (od kojih je veina
bila nepismena, pa zato nisu mogli da sami proitaju taj tekst) -
ali, kako se to moglo oekivati od njega, kad ni on sam nije
mogao da razazna slogove, nigde se ne objanjava.

Ovde, dakle, stiemo realan uvid u pogledu toga na ta je liilo

prepisivanje u prvobitnoj crkvi. Verovatno je situacija bila
slina i u raznim drugim crkvama razbacanim po Sredozemlju,
iako (verovatno) nijedna druga crkva nije bila velika kao ona u
Rimu. Nekoliko odabranih lanova bili su crkveni pisari. Neki
od tih pisara bili su vetiji od drugih. Izgleda da je jedna od
Klimentovih crkvenih dunosti bila irenje hrianske lite-

58
rature; Jerma se poduhvatio tog zadatka naprosto zato to mu je
u toj jednoj prilici on bio dodeljen. Prepisi tekstova koje su
prepisali ti pismeni pripadnici pastve (neki od njih su bili
pismeniji od drugih) potom su se itali celoj zajednici.

ta jo moemo da kaemo o tim pisarima u hrianskim

zajednicama? Mi ne znamo tano ko su bili Kliment i Grapte,
iako imamo dodatne informacije o Jermi. On govori o sebi kao
o bivem robu (Pastir", II) Oigledno je da je bio pismen, a i
relativno dobro obrazovan. On nije bio jedan od voa crkve u
Rimu (nije ukljuen u svetenike"), iako kasnije predanje
rvrdi da je njegov brat bio ovek po imenu Pije, koji je postao
episkop te crkve sredinom drugog veka.6 Ako je to tano,
mogue je da je ta porodica stekla znatan ugled u hrianskoj
zajednici, iako je Jerma nekad bio rob. Poto su, oigledno,
jedino obrazovani ljudi mogli da budu pismeni, i poto je
sticanje obrazovanja uobiajeno znailo da ovek ima
slobodnog vremena i novca koji su za to potrebni (ukoliko nije
opismenjen kao rob), ispada da su ranohrianski pisari bili
bogatiji i obrazovaniji lanovi hrianskih zajednica u kojima
su iveli.

Kao to smo videli, van hrianskih zajednica, u itavom

rimskom svetu, tekstove su normalno prepisivali profesionalni
pisari ili pismeni robovi kojima je bilo naloeno da taj posao
obavljaju kao deo svojih kunih poslova. To izmeu ostalog
znai da ljudi koji su prepisivali tekstove irom carstva nisu po
pravilu bili ljudi koji su eleli te tekstove. Prepisivai su
uglavnom prepisivali tekstove za druge. Sa druge strane, jedno
od vanih nedavnih otkria naunika koji prouavaju rane
hrianske pisare, jeste da je kod njih bilo upravo obrnuto.
Izgleda da su hriani koji su prepisivali te tekstove bili jedini

59
koji su i hteli te tekstove - to jest, oni su prepisivali tekstove ili
za svoju linu upotrebu i/ili upotrebu zajednice, ili su ih pravili
radi ostalih lanova zajednice.7 Ukratko, ljudi koji su
prepisivali rane hrianske tekstove uglavnom nisu bili
profesionalci (pitanje je da li je bilo ijednog profesionalca
meu njima) koji su prepisivali tekstove da bi se izdravali.
(vidi Jermu u prethodnom tekstu); oni su naprosto bili pismeni
ljudi u hrianskim crkvama koji su bili u stanju da prepisuju
(poto su bili pismeni) i eleli su da to rade.

Neki od tih ljudi - ili veina? - moda nisu bili voe tih
drutava. Imamo razloga da verujemo kako su prvi hrianski
lideri bili imuniji pripadnici crkve, po tome to su se crkve po
pravilu sastajale u domovima svojih lanova (nije poznato da je
tokom prva dva veka crkve bilo crkvenih zgrada), a samo su
kue bogatijih lanova mogle da budu dovoljno velike da
prime veliki broj ljudi, poto je veina stanovnika antikih
gradova ivela u malenim stanovima. Nije neopravdano ako
zakljuimo da je ovek koji je davao dom takoe bio i voa
crkve, poto se to podrazumeva u odreenom broju hrianskih
pisama koja su dospela do nas, u kojima autor pozdravlja toga i
toga i crkvu koja se sastaje u njegovom domu". Ti bogatiji
kuevlasnici su verovatno bili i obrazovaniji, pa ne predstavlja
iznenaenje to su ih ponekad podsticali da itaju" hriansku
literaturu svojoj pastvi, kao to moemo da vidimo, na primer,
u I Tim. 4:13: Dok ja ne doem, obratite posebnu panju na
(javno) itanje, na podsticanje i na pouavanje". Da li je onda
mogue da su, bar u veini sluajeva, crkvene voe bile
odgovorne i za to da se prepisi hrianske literature itaju
pastvi?

60
 PROBLEMI SA PREPISIVANJEM RANIH HRIANSKIH TEKSTOVA

Poto rane hrianske tekstove nisu prepisivali profesionalni

pisari,8 bar u prva dva ili tri veka crkve, ve naprosto
obrazovani pripadnici hrianskih zajednica koji su mogli da
obave taj posao i koji su bili voljni da ga urade, za oekivati je
da su, posebno u prvim prepisima, prilikom pisanja uobiajeno
pravljene greke. Uistinu, posedujemo solidne dokaze da je to
bilo ba tako, poto su se na to povremeno alili hriani koji
su itali te tekstove i pokuavali da otkriju koje su bile izvorne
rei njihovih autora. Origen, crkveni otac iz 3. veka, na primer,
jednom je napisao sledeu albu na prepise jevanelja koje je
imao:

Razlika izmeu rukopisa bila je velika, bilo zbog nemara

nekih prepisivaa, bilo zbog perverzne drskosti drugih; oni su
ili propustili da prekontroliu ono to su prepisali, ili su pri-
likom korekture dodavali ili oduzimali ta im se
prohte."9

Origen nije jedini koji je zapazio taj problem. Njegov paganski

protivnik Celz ga je takoe zapazio, nekih sedamdeset godina
ranije. U svom napadu na hrianstvo i njegovu literaturu, Celz
je izgrdio hrianske prepisivae zbog njihove prepisivake
prakse pune greaka.

Neki vernici, kao da su doli sapijanke, idu dotle daprotivree

sami sebi i menjaju izvorni tekst jevanelja po tri ili etiri i
viseputa, te menjaju njegov karakter da bi uzpomo toga
izbegli probleme kada se suoe sa kritikom." (Protiv Celza,
2.27)

61
U ovom primeru je zapanjujue to to se Origen, kada se suoi
sa optubom da se u hrianskim krugovima loe prepisuje od
strane osobe van hrianskih krugova, zapravo upinje da
porekne da su hriani menjali tekst, uprkos injenici da je on
sam to osudio u svojim drugim spisima. Dodue, jedan
izuzetak koji on navodi u svom odgovoru Celzu ukljuuje
nekoliko jeretikih grupa koje su, rvrdi Origen, zlonamerno
menjale svete tekstove.10

Ve smo se susreli sa tom optubom da su jeretici ponekad

preobliavali tekstove koje su prepisivali kako bi se ovi bolje
uklopili u njihove sopstvene poglede, jer znamo da je na taj
nain optuen filozof-teolog Markion iz 2. veka, koji je
obelodanio svoj kanon od jedanaest svetih knjiga tek nakon to
je izbacio one delove koji su se suprotstavIjali njegovom
uverenju da za Pavla Bog Starog zaveta i nije pravi Bog.
Markionov pravoverni" protivnik Irinej tvrdio je da je
Markion uinio slcdee:

osakatio Pavlove poslanice, uklanjajui sve to je apostol

rekao o Bogu koji je stvorio svet, ak i injenicu da je On Otac
naeg Gospoda Isusa Hrista, kao i one pasuse iz knjiga
proroka koje apostol citira da bi naspouio da su oni unapred
najavili dolazak Gospoda." (Protiv jeresi, 1.27.2)

Markion nije bio jedini krivac. Otprilike u isto vreme kad i

Irinej iveo je jedan pravoverni episkop Korinta po imenu
Dionisije, koji se alio da su lani vernici bezobzirno izmenili
njegove sopstvene spise, ba kao to su uinili i sa nekim
drugim svetim tekstovima.

Kad su me moja braa hriani pozvali da piem pisma, ja

62
sam to i uinio. Njih su davolji apostoli napunili grahoricom,
oduzimajui neke stvari, a dodajui druge. Njih e snai
nesrea. Ne bi bilo udo da su se neki usudili da pokvare cak i
rei samog Gospoda, kad su se zaverili da unakaze moj ponizni
trud."

Optube te vrste protiv jeretika" - da su izmenili tekst svetog

pisma kako bi uinili da se u njemu kae ono to oni ele da se
kae - bile su sasvim uobiajene meu ranim hrianskim
piscima. Ali, ono to je vredno zapaziti, jeste da su nedavna
prouavanja pokazala da dokazi koje pruaju preiveli rukopisi
ukazuju upravo suprotno. Pisari koji su bili povezani sa
pravovernom tradicijom poesto su menjali svoje tekstove,
ponekad da bi uklonili mogunost da ih zloupotrebe" hriani
koji su afirmisali jeretika verovanja, a ponekad da bi ih uinili
primerenijim doktrinama koje su pouavali hriani njihovog
sopstvenog ubedenja.11

Sasvim stvarna opasnost da tekstove po volji menjaju pisari

koji se ne slau sa onim to je u njima reeno oigledna je i na
druge naine. Uvek moramo da imamo na umu da su
prepisivai ranih hrianskih spisa prepisivali svoje tekstove u
jednom svetu koji ne samo da nije imao tamparske maine,
ve ni zakon o autorskim pravima. Kako su autori mogli da
garantuju da se njihovi tekstovi nee izmeniti kada ili jednom
puste u promet? Jednostavan odgovor glasi da oni to i nisu
mogli. I to onda objanjava zato su pisci ponekad bacali
kletvu na svakog prepisivaa koji prepravi njihov tekst bez
odobrenja. Tu vrstu proklinjanja nalazimo ve u jednom ranom
hrianskom spisu koji je uao u Novi zavet, knjizi Otkrovenja,
iji autor, pred kraj dela, daje sudbonosno upozorenje:

63
Svedoim svima koji uju reiproroanstva ove knjige: akoim
bilo ko neto doda, Boe e mu dati poasti opisane u ovoj
knjizi: a ako bilo ko oduzme neku od rei knjige
ovogproroanstva, Bog e oduzeti njegov deo drveta ivota i
svetog grada, kako je opisano u ovoj knjizi." (Otkr. 22:18-19)
Ovo nije nekakva pretnja itaocu da treba da prihvati ili
poveruje u sve to je napisano u toj knjizi proroanstva, kao to
se ponekad tumai; to je tipina pretnja prepisivaima te knjige
da ne dodaju i ne oduzimaju nijednu od njenih rei. Slina
proklinjanja mogu se nai u celom opsegu ranohrianskih
spisa. Pogledajte ove prilino ozbiljne pretnje koje izrie
latinski hrianski uenjak Rufin u pogledu svog prevoda
jednog od Origenovih dela:

Uistinu u prisustvu Boga Oca i Sina i Svetog Duha ja molim i

preklinjem svakog ko bi ove knjige bilo prepisivao, bilo itao,
njegovom verom u carstvo koje e doi, misterijom vaskrsnua
iz mrtvih i venom vatrom pripremljenom za avola i njegove
anele, da ne bi dospeo za venost na ono mesto gde je pla i
krgut zuba i gde se njihova vatra ne gasi i gde njihov duh ne
umire, da ne dodaju nita onom toje napisano niti da od toga
oduzimaju, i da nita ne umeu i ne menjaju, ve da uporede
svoj prepis sa primerkom sa koga su ga nainili. "u

To su strane pretnje - paklenim ognjem i sumporom - za puko

menjanje nekih rei teksta. Pa opet vidimo da, uprkos tome to
su neki pisci su bili vrsto reeni da osiguraju (putem
zastraujuih kletvi) da njihove rei budu prenesene netaknute,
nijedna pretnja nije mogla da bude dovoljno stroga za
prepisivae koji su mogli da menjaju tekst po volji, u jednom
svetu koji nije imao zakon o autorskim pravima.

64
 IZMENE TEKSTA

l'ogreili bismo, meutim, ako bismo pretpostavili da su jedine

izmene pravili prepisivai koji su imali lini interes da tekst
govori ovo ili ono. Zapravo, najvei broj izmena koje nalazimo
u ranohrianskim rukopisima nemaju nikakve veze sa
teologijom ili ideologijom. Daleko najvei broj izmena je
posledica istih greaka - omaki pera, sluajnih izostavljanja,
nenamernih dodavanja, pogreno napisanih rei, zabluda ove ili
one vrste. Pisari su mogli da budu nesposobni: vano je da se
prisetimo da najvei broj prepisivaa u prvim vekovima nije
bio obuen da obavlja taj posao, ve su to bili naprosto pismeni
lanovi svojih zajednica koji su (manje ili vie) bili za to
sposobni i voljni. ak i kasnije, poev od etvrtog i petog veka,
kada su se hrianski pisari pojavili kao klasa profesionalaca
unutar crkve,13 i jo kasnije, kad su najvei broj rukopisa
prepisivali monasi posveeni tom poslu u manastirima - ak i
tada su neki pisari bili manje veti od drugih. U svim
vremenima je taj zadatak bio naporan posao, kao to ukazuju
beleke koje su povremeno dodavali rukopisima i u kojima bi
pisar ispustio uzdah olakanja, kao to je: Kraj rukopisa, slava
neka je Bogu!"14 Ponekad bi pisari izgubili koncentraciju;
ponekad su bili gladni ili pospani; ponekad se naprosto nisu
trudili da daju sve od sebe.

ak su i pisari koji su bili sposobni, obueni i paljivi ponekad

greili. Ipak, ponekad su, kao to smo videli, oni menjali tekst
zato to su mislili da on treba da se promeni. Ali, to nije bilo
samo iz odreenih teorijskih razloga. Bilo je i drugih razloga
da pisar namerno neto promeni - na primer, kada bi naiao na
neki pasus koji mu se inio kao da sadri greku koju treba
ispraviti, moda zbog neke protivrenosti koju je naao u

65
tekstu, ili pogrenog geografskog naziva, ili izostavljene aluzije
na svete tekstove. I tako, kad bi pisari unosili namerne izmene,
ponekad su njihovi motivi bili isti kao suza. Ali, oni su ipak
menjali tekst, pa su usled toga autorove izvorne rei bivale
izmenjene i na kraju izgubljene.

Jedan interesantan primer namerne izmene nalazimo u jednom

od naih najlepih prepisa, Vatikanskom kodeksu (koji je tako
nazvan zato to je naden u Vatikanskoj biblioteci), nainjenom
u etvrtom veku. U uvodu poslanice Jevrejima postoji pasus u
kome nam, prema veini rukopisa, kau da Hrist dri (grki:
PHERON) sve stvari reju svoje moi" (Jev. 1:3)" Ali, u
Vatikanskom kodeksu, izvorni pisar je malo izmenio tekst,
jednim glagolom koji na grkom slino zvui; ovde tekst
umesto navedenog glasi: Hrist manifestuje (grki
PHANERON) sve stvari reju svoje moi". Nekoliko vekova
kasnije, jedan drugi pisar je proitao taj pasus u rukopisu i
odluio da izmeni neuobiajenu re manifestuje u obiniju re -
drzi - briui jednu re i piui drugu. Potom, opet posle
nekoliko vekova, neki trei pisar je proitao taj rukopis i
primetio da je njegov prethodnik izmenio tekst; pa je on
izbrisao re dri i ponovo napisao re manifestuje. Potom je
dodao beleku na margini koja pokazuje ta je mislio o ovom
prethodnom, drugom pisaru. Beleka glasi: Budalo i nitkove!
Ostavi stari tekst, ne menjaj ga!"

Uzgred, lino posedujem prepis te stranice koji sam uramio i

okaio na zid iznad mog radnog stola kao stalni podsetnik na
pisare i njihove sklonosti da menjaju i ponovo menjaju svoje
tekstove. Oigledno je to izmena jedne jedine rei; pa zato je
ona toliko bitna? Zato to jedini nain da razumemo ta je neki
autor hteo da kae jeste da znamo koje su zaista bile njegove

66
rei - sve njegove rei. (Pomislite o svim propovedima koje se
odravaju na osnovu jedne rei u nekom tekstu: ta ako je to
re koju autor zapravo nije napisao?) Ako kaemo da Hrist
manifestuje sve stvari svojom monom reju, to je potpuno
drugaije nego ako kaemo da on odrava univerzum svojom
reju!

TEKOE DA SAZNAMO IZVORNI TEKST"

I tako, pisari koji su prepisivali rukopise radili su svakakve

stvari u njima. U narednom poglavlju emo se dublje
pozabaviti raznim vrstama izmena. Zasad je dovoljno da
znamo da je izmena bilo i da ih je bilo svuda, pogotovo u prve
dve stotine godina u kojima su se hrianski tekstovi
prepisivali, kada su veina pisara bili amateri. Jedan od glavnih
zadataka tekstologije mora da bude oporavljanje izvornog
teksta - teksta koji je autor izvorno napisao - jer znamo da su
nai rukopisi u prilinoj meri puni greaka. Problem jo
oteava injenica to je neka greka, kad se jednom naini,
mogla vrsto da se ukoreni u tekstualnoj tradiciji, zapravo, da
se vre ukoreni nego original.

To e rei, kad jednom pisar izmeni neki tekst - bilo sluajno,

bilo namerno - te izmene postaju trajne u njegovom rukopisu
(ukoliko, naravno, neki drugi pisar ne doe na pomisao da
ispravi tu greku). Naredni pisar, koji prepisuje taj rukopis,
prepisuje i te greke (mislei da je to ispravan tekst) i dodaje
svoje greke. Naredni pisar, koji prepisuje taj rukopis,
prepisuje i greke oba svoja prethodnika i dodaje svoje greke,
i tako dalje. Jedini nain da se greke isprave jeste da neki pisar
shvati da je njegov prethodnik pogreio i da pokua to da rei.
Ali, nema garancije da e pisar, koji nastoji da ispravi greku,

67
to uraditi na ispravan nain. To jest, menjajui neto za ta
misli da je greka, on zapravo moe da netano izmeni tekst,
pa sad imamo tri oblika teksta: original, greku i pogrean
pokuaj da se ta greka ispravi. Greke se umnoavaju i po-
navljaju; ponekad se one isprave, a ponekad se nagomilaju, i
tako to ide. Vekovima.

Ponekad, naravno, pisar moe da poseduje i vie od jednog

rukopisa i tako ima mogunost da ispravi greke u jednom
rukopisu pomou ispravnog teksta u drugom rukopisu. To,
zapravo, znaajno popravlja situaciju. Sa druge strane, takoe
je mogue da pisar ponekad ispravi ispravan rukopis prema
neispravnom. ini se da je broj mogunosti beskrajan.

Ako znamo te probleme, kako moemo da se nadamo da emo

uspostaviti bilo ta to bi liilo na originalan tekst, tekst koji je
zapravo napisao autor? To je ogroman problem. Zapravo, to je
tako veliki problem da je odreeni broj tekstologa poeo da
tvrdi kako moemo da zaboravimo na raspravu o
originalnom" tekstu, jer nam je on nedostupan. To je moda
preterano, ali e nam primerdva iz spisa Novog zaveta pokazati
kakvi su to problemi.

PRIMERI PROBLEMA

Za prvi primer uzeemo Pavlovo pismo Galatima. ak i to se

tie samog pisanja tog pisma, moramo da razmotrimo brojne
tekoe, koje e uiniti da bolje razumemo one koji nas
savetuju da se okanemo ideje ispitivanja kakav je bio
originalan" tekst. Galatija nije bio jedan grad sa jednom
crkvom; bila ja to oblast u Maloj Aziji (savremenoj Turskoj) u
kojoj je Pavle osnovao crkve. Kada je pisao Galatima, da li je

68
pisao jednoj od crkava, ili svima njima? Verovatno je, poto on
ne istie posebno nijedan grad, imao nameru da njegovo pismo
dospe do svih njih. Da li to znai da je on nainio vie prepisa
jednog pisma, ili je hteo da to pismo cirkulie kroz sve crkve u
toj oblasti?

Pretpostavimo da je nainio vie primeraka. Kako je to uinio?

Za poetak, izgleda da to pismo, kao i ostala Pavlova pisma,
nije pisano njegovom rukom, ve je diktirano pisaru-sekretaru.
Dokaz za to nalazimo na kraju pisma, gde Pavle dodaje post
scriptum linim rukopisom, kako bi primaoci znali da je on
autor tog pisma (uobiajen nain za diktiranje pisama u antici):
Vidite, velikim slovima piem vam sopstvenom rukom" (Gal.
6:11). Drugim reima, njegov rukopis je bio krupniji i vero-
vatno naizgled manje profesionalan od rukopisa pisara kome je
diktirao to pismo.15

Sad, ako je Pavle diktirao to pismo, da li ga je diktirao re po

re? Ili, da li je izdiktirao samo osnovne stvari, a doputao
pisaru da popuni ostatak? Oba metoda su se podjednako
koristila pilikom pisanja pisama u antici.16 Ako je pisar
popunjavao ostatak, moemo li biti sigurni da ga je popunio
tano onako kako je Pavle eleo? Ako nije, da li mi zaista
imamo Pavlove rei, ili su to rei nekog nepoznatog pisara?
No, pretpostavimo ipak da je Pavle diktirao to pismo re po
re. Da li je mogue da je na nekim mestima pisar napisao
pogrene rei? I udnije stvari su se deavale. Ako je tako,
onda je autograf (original) tog pisma ve u sebi sadrao neku
greku", pa sve naredne kopije ne bi bile Pavlove rei (na
mestima gde ih je pisar pogreno napisao).

Pretpostavimo, ipak, da je pisar uhvatio sve rei sto posto

69
ispravno. Ako je u svet otilo nekoliko prepisa tog pisma,
moemo li biti sigurni da su svi ti prepisi takoe bili sto posto
tani? U najmanju ruku je mogue, ak i ako su svi oni bili
prepisivani u Pavlovom prisustvu, da se tu i tamo promenila
re ili dve u ovom ili onom prepisu. Ako je tako, ta ako je
samojedna od tih kopija posluila kao original sa koga su
prepisivane sve ostale kopije - u prvom veku, pa u drugom i
treem veku, i tako dalje? U tom sluaju, najstariji primerak
koji je posluio kao osnova za sve naredne prepise tog pisma
nije sadrao tano ono to je Pavle napisao ili to je hteo da
napie.

Kada se primerak jednom pusti u promet - to jest, kad doe na

svoje odredite u jedan od gradova Galatije - on se, naravno,
prepisuje, pa se i prave greke. Ponekad pisari mogu da
namerno promene tekst; ponekad sluajno. Ti prepisi puni
greaka se onda prepisuju; pa se prepisi prepisa puni greaka
prepisuju, i tako dalje, redom. Negde usred svega toga izvorni
primerak (ili svaki od izvornih primeraka) se na kraju izgubi, ili
izlie, ili uniti. U odreenom trenutku, nije vie mogue
uporediti neku kopiju sa originalom da bi se utvrdilo da li je
ispravna", ak i ako nekom padne na pamet sjajna ideja da to
uradi.

Dakle, ono to je preostalo do danas nije izvorni prepis tog

pisma, ni jedan od prepisa koji je nainio sam Pavle, ni bilo
koji od prepisa koji je nainjen u bilo kom od gradova Galatije
kojima je to pismo poslato, ni bilo koji od prepisa tih prepisa.
Prvi prihvatljivo kompletan prepis poslanice Galatima (taj
rukopis je fragmentaran, tj. u njemu nedostaje odreeni broj
delova) jeste papirus nazvan P46 (poto je to 46. papirus Novog
zaveta koji je katalogizovan), koji datira iz otprilike 200. g.

70
Hristove ere.17 To je priblino 150 godina nakon to je Pavle
napisao to pismo. Ono je bilo u opticaju, prepisivalo se
ponekad ispravno, ponekad neispravno sto i pedeset godina pre
nego to je nainjen bilo koji prepis koji je preostao do danas.
Mi ne moemo da rekonstruiemo primerak sa koga je prepisan
P46. Da li je to bio taan primerak? Ako jeste, koliko taan? On
je svakako imao greke odreene vrste, kao to ih je imao i
primerak sa koga je on prepisan i primerak sa koga je taj
primerak prepisan, i tako dalje.

Ukratko, veoma je komplikovano govoriti o originalnom"

tekstu poslanice Galatima. Mi ga nemamo. Najbolje to
moemo da uradimo jeste da se vratimo u neku ranu fazu
prenoenja i da se jednostavno nadamo da ono to
rekonstruiemo u pogledu prepisa nainjenih u toj fazi - to
zasnivamo na prepisima koji su preostali do danas (sve ih je
vie kako ulazimo u srednji vek) - u razumnoj meri odraava
ono to je sam Pavle zaista napisao, ili bar ono to je
nameravao da napie kad je diktirao pismo.

Kao drugi primer ovog problema, uzmimo Jevanelje po

Jovanu. To jevanelje se sasvim razlikuje od ostala tri
jevanelja Novog zaveta, poto iznosi odreeni broj pria koje
se razlikuju od pria iz ostalih tri i pisano je primetno
drugaijim stilom. Ovde, u Jevanelju po Jovanu, Isusove rei
su dugi govori, a ne jezgrovite, direktne izreke; Isus, na primer,
kod Jovana nikad ne pria neku parabolu, za razliku od ostala
tri jevanelja. tavie, dogaaji o kojima se pria u Jevanelju
po Jovanu nalaze se samo u tom jevanelju; na primer, Isusov
razgovor sa Nikodimom (u poglavlju 3) i sa Samariankom
(poglavlje 4) ili njegova uda pretvaranja vina u vodu
(poglavlje 2) i dizanje Lazara iz mrtvih (poglavlje 10). I

71
autorov portret Isusa je sasvim drugaiji; za razliku od ostalih
jevanelja, Jovan dosta mesta posveuje objanjavanju ko je on
(onaj koji je poslat sa neba) i araniranju znakova" koji treba
da dokau da je ono to Isus sam kae o sebi istina.

Nema sumnje da je Jovan imao izvore za svoju priu - mogue

neki izvor koji je, na primer, priao o Isusovim znacima, i izvor
koji je opisivao njegove govore.18 On te izvore spaja u svoju
sopstvenu tenu priu o Isusovom ivotu, sluenju, smrti i
vaskrsnuu. Ipak, mogue je da je Jovan nainio nekoliko
razliitih verzija svog jevanelja. Na primer, itaoci su odavno
primetili da poglavlje 21 izgleda kao kasniji dodatak. Samo
jevanelje izgleda da se okonava sa 20:30-31; a dogaaji u
poglavlju 21 izgledaju kao neka vrsta naknadnog razmiljanja,
koja je, mogue, dodata da bi se popunila pria o pojavljivanju
vaskrslog Isusa i da bi se objasnilo da jeste bilo predskazano
kako e voljeni uenik" koji pria predanja u jevaneljima
umreti (21:22-23).

Ni drugi pasusi u tom jevanelju se ne slau potpuno sa

ostalima. ak i poetni stihovi 1:1-18, koji su neka vrsta
prologa za jevanelje, izgledaju kao da se razlikuju od ostatka.
Ta proslavljena poema govori o Rei" Boijoj, koja je
postojala sa Bogom od poetka i bila je sam Bog, i koja je
postala meso" u Isusu Hristu. Taj pasus je napisan uzvieno
poetskim stilom koji ne nalazimo u ostatku tog jevanelja;
tavie, iako se neke od njegovih sredinjih tema ponavljaju u
ostatku prie, neki od najvanijih izraza se ne ponavljaju. I
tako, Isus se u prii prikazuje kao onaj koji je doao odozgo, ali
se ni na jednom drugom mestu u tom jevanelju ne naziva
Reju. Da li je mogue da je taj uvodni pasus potekao iz nekog
drugog izvora za razliku od ostatka prie, i da ga je autor dodao

72
kao pogodan poetak, nakon to je neko ranije izdanje te knjige
ve bilo objavljeno?

Pretpostavite, na sekundu, isto radi teorije, da poglavlja 21 i

1:1-18 nisu bila izvorni delovi tog jevanelja. Kako to pomae
tekstologu koji eli da rekonstruie originalni" tekst? Koji
original se rekonstruie? Svi nai grki rukopisi sadre
pomenute delove. Pa, da li onda tekstolog rekonstruie kao
originalni tekst onaj oblik tog jevanelja koji ih je izvorno
sadrao? Ali, zar ne bi trebalo da smatramo originalom" raniji
oblik, u kome ih nije bilo? A ako neko eli da rekonstruie taj
raniji oblik, da li je u redu da stane tu, na rekonstrukciji, da
kaemo, prvog izdanja Jevanelja po Jovanu? Zato da ne pode
dalje i pokua da rekonstruie izvore koji stoje u osnovi tog
jevanelja, kao to je izvor za znamenja i izvor za govore, ili
moda ak i usmeno predanje koje stoji u njihovoj
osnovi?

To su pitanja koja opsedaju tekstologe i koja su navela neke od

njih da izjave da treba da se okanemo svake potrage za
izvornim tekstom - poto ne moemo da se sloimo ak ni u
tome ta bi moglo da znai da govorimo o originalu"
Poslanice Galatima ili Jevanelja po Jovanu. Ali, ja ipak
nastavljam da mislim da ak i ako ne moemo da budemo sto
posto sigurni u to ta moemo da postignemo, bar moemo biti
sigurni da su svi preostali rukopisi prepisani sa drugih
rukopisa, koji su i sami bili prepisani sa drugih rukopisa i da je
u najmanju ruku mogue vratiti se do najstarije i najranije faze
rukopisa svake od knjiga Novog zaveta. Svi nai rukopisi
poslanice Galatima, na primer, oigledno potiu od nekog
teksta koji je prepisan; svi nai rukopisi Jevanelja po Jovanu
oigledno potiu od neke verzije tog jevanelja koja je

73
ukljuivala prolog i poglavlje 21. I tako se moramo zadovoljiti
saznanjem da je vraanje do najranije verzije koju moemo da
domaimo najbolje to moemo da uinimo, bilo da jesmo ili
da nismo stigli do originalnog" teksta. Najstariji oblik tog
teksta je bez sumnje blizak (veoma blizak) onome to je autor
izvorno napisao, pa predstavlja osnov za nae tumaenje
njegovog uenja.

REKONSTRUISANJE TEKSTOVA NOVOG ZAVETA

Slini problemi se, naravno, odnose i na sve nae

ranohrianske spise, i one koji su uli u Novi zavet i one koji
nisu, bilo da se radi o jevaneljima, delima, poslanicama,
otkrovenjima ili bilo kojoj drugoj vrsti ranih hrianskih spisa.
Zadatak tekstologa je da odredi koji je najraniji oblik teksta za
sve te spise. Kao to emo videti, postoje utvreni principi
kako se to odreuje, naini da se utvrdi koje su razlike u naim
rukopisima greke, koje su nenamerne izmene, a koje
verovatno potiu od izvornog autora. Ali, to nije lak zadatak.

No, rezultati ovoga mogu biti krajnje prosvetljujui,

interesantni, pa ak i uzbudljivi. Tekstolozi su bili u stanju da
sa relativnom pouzdanou odrede nekoliko mesta u preivelim
rukopisima koja ne predstavljaju izvorni tekst Novog zaveta.
Za one koji o toj disciplini ne znaju nita, ali koji dobro
poznaju Novi zavet (recimo, u prevodu na engleski) neki od
rezultata mogu biti iznenaujui. U zakljuku ovog poglavlja,
razmotriu dva takva odlomka - u ovom sluaju, odlomke iz
jevanelja za koje danas priiino pouzdano znamo da nisu
izvorno pripadali Novom zavetu, iako su postali delovi Biblije
popularni kod hriana vekovima, a takvi su i danas.

74
 ena uhvaena u preljubi

Pria o Isusu i eni uhvaenoj u preljubi je verovatno

najpoznatija pria o Isusu u Bibliji; a svakako je bila
najomiljenija u holivudskoj verziji njegovog ivota. Ula je ak
i u Stradanje Hristovo" Mela Gibsona, iako se taj film
usredsreuje samo na Isusove poslednje asove (ta pria je u
filmu prikazana kao jedna od retkih reminiscencija). Uprkos
njenoj popularnosti, pria je naena u samo jednom pasusu
Novog zaveta, u Jevanelju po Jovanu, 7:53-8:12, a izgleda da
se izvorno nije nalazila ak ni tu.

Sadraj prie je poznat. Isus pouava u hramu, a prilazi mu

grupa pisara i fariseja, njegovih zakletih neprijatelja, vodei
enu koja je bila uhvaena u samom inu preljube". Oni je
dovode pred Isusa zato to hoe da ga provere. Mojsijev zakon,
kako mu oni kau, zahteva da se takva kamenuje do smrti; ali
oni hoe da znaju ta on ima da kae o tome. Treba li da je
kamenuju ili da je pomiluju? Naravno, to je klopka. Ako im
Isus kae da puste tu enu da slobodno ide, optuie ga da kri
Boiji zakon; a ako im kae da je kamenuju, optuie ga da
odbacuje sopstveno uenje 0 ljubavi, milosru i opratanju.

Isus ne odgovara odmah; umesto toga, on se saginje da napie

neto na tlu. Na njihova ponovljena pitanja, on im kae: Neka
onaj od vas koji je bez greha prvi baci kamen na nju". On se
potom vraa svom pisanju po zemlji, dok oni koji su doveli
enu poinju da odlaze - oigledno se oseajui osudenima
zbog sopstvenih nedela - dok ne ostane samo ena. Podigavi
glavu, Isus kae: eno, gde su oni? Ima li nekog da te osudi?"
Na to ona odgovara: Nikog, Gospode". On potom
odgovara: ,,Ni ja te ne osuujem. Idi i ne grei vie".

75
To je sjajna pria, ispunjena patosom i domiljatou, u kojoj
Isus koristi svoju dovitljivost da izbavi sebe iz klopke - a da i
ne govorimo 0 jadnoj eni. Naravno, kod paljivog itaoca ta
pria izaziva niz pitanja. Kfa primer, ako je ta ena uhvaena u
inu preljube, gde je mukarac sa kojim je uhvaena? Prema
Mojsijevom zakonu, trebalo bi kamenovati oboje (vidi Knjigu
levitsku, 20:10). I jo, dok Isus pie po tlu, ta on pie? (Po
jednom starom predanju, on je pisao grehe tuilaca, koji su,
kad su videli da su njihovi sopstveni prestupi poznati, otili
postieni.) A ak i ako je Isus zaista pouavao poruci ljubavi,
da li je on zaista mislio da Zakon Boiji koji je saoptio
Mojsije vie ne vredi i da ga ne treba sluati? Da li je mislio da
gresi ne treba da budu kanjeni?

Uprkos briljantnosti ove prie, njenoj oaravajuoj poruci i

nadasve interesantnom zapletu, postoji jo jedan ogroman
problem koji ona donosi. Kako stvari stoje, ona se nije izvorno
nalazila u Jevanelju po Jovanu. Zapravo, ona se izvorno nije
nalazila ni u jednom jevanelju. Dodali su je kasniji
prepisivai.

Kako to znamo? Zapravo, naunici koji prouavaju tradiciju

rukopisa u ovom sluaju nemaju nikakvih sumnji. Kasnije u
ovoj knjizi emo dublje ispitati kakve dokaze ti naunici iznose
da bi opravdali svoj sud. Ovde naprosto mogu da ukaem na
nekoliko osnovnih injenica koje su bile ubedljive gotovo svim
naunicima svih opredeljenja: ta pria se uopte ne nalazi u
naim najstarijim i najboljim rukopisima Jevandelja po Jovanu;
18
stil kojim je ona pisana se veoma razlikuje od stila Jevandelja
po Jovanu (ukljuujui i stil prie koja je pre nje i prie koja je
posle nje); i u njoj se nalazi veliki broj rei i fraza kojih inae u
tom jevanelju nema. Zakljuak je neizbean: taj odeljak nije

76
izvorno pripadao tom jevanelju.

Kako je on onda dodat? O tome postoje brojne teorije. Najvei

broj naunika misli da je to naprosto dobro poznata pria iz
usmenog predanja o Isusu, koja je u odreenom momentu
dodata na margini rukopisa. Iz toga je neki pisar zakljuio kako
je ta beleka na margini trebalo da bude deo teksta, pa ju je
dodao neposredno nakon prie koja se zavrava u Jevanelju
po Jovanu 7:52. Vredno je zapaziti da su drugi pisari ubacili tu
priu na raznim mestima u Novom zavetu - na primer, neki od
njih nakon stiha 21:25 u Jevandelju po Jovanu, a drugi, to je
prilino interesantno, nakon stiha 21:38 u Jevanelju po Luki.
U svakom sluaju, ma ko da je napisao tu priu, to nije bio
Jovan.

Ovo prirodno ostavlja itaoca u nedoumici: ako ta pria nije

izvorno bila deo Jevanelja po Jovanu, da li je treba smatrati
delom Biblije? Na to pitanje nee svi odgovoriti na isti nain,
ali je za najvei broj tekstologa odgovor - ne treba.

Poslednjih dvanaest stihova Jevanelja po Marku

Drugi primer koji emo razmotriti moda nije tako poznat

prosenom itaocu Biblije, ali je onbio izuzetno uticajan u
istoriji tumaenja Biblije i predstavlja priline probleme
prouavaocima tekstualne tradicije Novog zaveta. Taj primer
potie iz Jevanelja po Marku i tie se njegovog zavretka.

U Markovoj prii, saznajemo da je Isus razapet i da ga je po-

tom sahranio Josif Arimatejski na dan pre Sabata (15:42-47).
Na dan Sabata, Marija Magdalena i jo dve druge ene vratile

77
su se do groba da bi pomazale telo kako dolikuje (16:1-2). Kad
stignu, one otkrivaju da je kamen odgurnut. Kad uu u grob,
vide jednog mladia u beloj odori, koji im kae: Nemojte se
uditi! Vi traite Isusa iz Nazareta koji je bio raspet. On je
ustao i nije ovde - vidite Ii mesto gde su ga poloili?" On
potom pouava ene da kau uenicima da e Isus doi pre njih
u Galileju i da e ga tamo videti, ,,ba kao to vam je rekao".
Ali, ene pobegnu iz groba i ne kau nita nikome, jer su se
uplaile". (16:4-8)

Potom dolaze poslednjih dvanaest stihova iz Jevandelja po

Marku u mnogim savremenim prevodima na engleski, stihovi
koji su nastavak te prie. Kae se da se sam Isus pojavio Mariji
Magdaleni, koja to saoptava uenicima; alijoj oni ne veruju
(stihovi 9-11), On se potom javlja drugoj dvojici (st. 12-14), i
najzad jedanaestorici uenika (bez Jude Iskariota) koji su
se.okupili za stolom. Isus ih prekoreva to nisu verovali, a
potom im nalae da idu i objave njegovo jevanelje svemu to
je stvoreno". Oni koji poveruju i krste se bie spaseni", ali oni
koji to ne uine bie osueni". A potom dolaze dva
najinteresantnija stiha ovog odeljka:

J ovo su znaci koji epratiti one koji veruju: oni e isterivati

demone u mpje ime; govorie novejezike; i uzimae zmije
svojim rukama; a akopopiju bilo kakav otrov, on im nee
nauditi; oni epoh.gati ruke na bolesne i leiti ih." (st. 17-18)
Isus je potom odveden na Nebo i posaen sa desne strane
Boga. A uenici odlaze u svet objavljujui jevanelje, dok
njihove rei potvruju znaci koji ih prate. (str. 19-20)

To je izvanredan odeljak, misteriozan, dirljivi moan. To je

jedan od odeljaka koji koriste pentekostalci da bi pokazali kako

78
e pravi Isusovi sledbenici biti u stanju da govore nepoznatim
jezicima", to se dogada pri njihovim sopstvenim
bogosluenjima; i to je glavni odeljak na koji se oslanjaju
apalaki hvatai zmija" koji do dan danas hvataju otrovne
zmije rukama da bi pokazali svoju veru u Isusove rei, da im se
nee nita desiti ako to ine.

Ali, tu opet ima jedan problem. I u ovom sluaju se taj odeljak

nije nalazio u izvornom Jevanelju po Marku. Njega je dodao
neki kasniji pisar.Na odreeni nain, o tom tekstualnom
problemu se vie diskutovalo nego o prii o eni uhvaenoj u
preljubi, jer bez tih zavrnih stihova Jevandelje po Marku ima
sasvim drugaiji kraj, teko razumljiv. To ne znai da su
naunici skloni da prihvate te stihove, kao to emo odmah
videti. Razlog iz koga ih smatraju dodatkom je vrst, gotovo
neporeciv. Ali, naunici se spore oko toga kakav je bio stvaran
zavretak Jevanelja po Marku, poto znamo da taj kraj koji
nalazimo u mnogim prevodima na engleski (iako se obino
oznaava kao neautentian) i u kasnijim grkim rukopisima
nije pripadao originalu.

Dokaz da ti stihovi nisu bili u originalu Jevanelja po Marku je

sline vrste kao i za odeljak o eni uhvaenoj u preljubi i nema
potrebe da ovde opet ulazim u sve detalje. Tih stihova nema u
naa dva najstarija i najbolja rukopisa Jevanelja po Marku,
kao i u drugim vanim svedoanstvima; stil tog odeljka se
razlikuje od stila ostatka Markovog jevandelja; teko je
razumeti prelazak sa prethodnog pasusa na ovaj (npr. u stihu 9
se uvodi Marija Magdalena kao da se dotad nije pominjala,
iako se o njoj govori u prethodnim stihovima; postoji jo jedan
problem sa grkim jezikom koji taj prelaz ini jo
nezgrapnijim); i u tom odeljku postoji veliki broj rei i fraza

79
koje se ne nalaze ni na jednom drugom mestu u Jevanelju po
Marku. Ukratko, ima dovoljno dokaza da gotovo svi tekstolozi
budu ubedeni kako su ti stihovi dodati Jevanelju po Marku.
Pa ipak, bez njih se pria zavrava prilino naglo. Zapazite ta
se deava kada se ti stihovi oduzmu. enama je reeno da
obaveste Isusove uenike da e on stii pre njih u Galileju i da
e se tamo sresti; ali one, te ene, bee iz groba i ne kau nita
nikome, ,,jer se plae". I tako se javenelje zavrava.
Oigledno je da su pisari mislili da je taj kraj suvie nagao.
ene nisu rekle nikom? Dakle, uenici nikad nisu saznali za
vaskrsnue? A Isus se nije sam pojavio pred njima? Kako to
moe da bude kraj! Da bi reili taj problem, pisari su dodali
kraj.19

Neki naunici se slau sa mih'enjem pisara da je stih 16:8 i

suvie nagao zavretak za jedno jevanelje. Kao to sam
ukazao, to ne znai da ti naunici veruju da su poslednjih
dvanaest stihova u naim kasnijim rukopisima bili u izvornom
zavretku - oni znaju da to nije sluaj - ali misle da je, moda,
poslednja strana Jevanelja po Marku, ona u kojoj Isus stvarno
susree uenike u Galileji, nekako bila izgubljena, i da svi nai
prepisi tog jevanelja potiu od tog jednog okrnjenog rukopisa,
bez poslednje strane.

To objanjenje je sasvim mogue. Takoe je mogue, po

miljenju nekih drugih naunika, da Marko nije zaista
nameravao da okona svoje jevanelje stihom 16:8.20 To je
nesumnjivo okantan kraj. Uenici nikad ne saznaju istinu 0
Isusovom vaskrsnuu zato to im ene to nikad nisu rekle.
Jedan od razloga da mislimo kako je mogue da je Marko na
taj nain zavrio svoje jevanelje jeste to to se takav kraj vrlo
dobro slae sa drugim motivima u tom jevanelju. Kao to su

80
prouavaoci Jevandelja po Marku odavno primetili, u tom
jevanelju izgleda da uenici nikad nisu shvatili" (za razliku
od nekih drugih jevanelja). Stalno se ponavlja da oni ne
razumeju Isusa (6:51-52; 8:21), a kad im Isus u nekoliko
navrata kae da on mora da pati i umre, oni oigledno ne
uspevaju da pojme njegove rei (8:31-33; 9:30-32; 10:33-40).
Moda oni zaista i nisu nikad razumeli (za razliku od italaca
Jevanelja po Marku, koji mogu da od poetka razumeju ko je
Isus zaista). Takoe je interesantno da se zapazi da u itavom
Jevandelju po Marku, kad god neko uspe da razume neto o
Isusu, Isus toj osobi nareuje da uti - pa ipak ta osoba esto
prenebregava to nareenje, pa iri novosti (npr. 1:43-45).
Kakva je onda ironija to je enama na grobu reeno da ne
ute, ve da govore, a one takoe ignoriu to nareenje - i ute!
Ukratko, moda je Marko i nameravao da tako naglim krajem
svog itaoca ostavi na neki nain uskraenim - to je dovitljiv
nain da italac zastane, doe do vazduha i upita: ta?

ZAKLJUAK

Odeljci o kojima smo raspravljali predstavljaju samo dva od

vie hiljada mesta na kojima su pisari menjali rukopise Novog
zaveta. U oba primera, imamo posla sa dodacima koje su pisari
uneli u tekst, dodacima znatne duine. Iako veina izmena nisu
tog obima, postoji niz znaajnih izmena (a jo vie
beznaajnih) u preostalim rukopisima Novog zaveta. U na-
rednim poglavljima emo videti kako su naunici poeli da
otkrivaju te izmene i kako su razvili metode da utvrde koji je
najstariji oblik teksta (odnosno, koji je originalni" tekst;
posebno emo se pozabaviti sa jo nekoliko primera izmena u

81
tekstu - i time kako su te izmene uticale na na prevod Biblije
na engleski).

Hteo bih da ovo poglavlje zavrim naprosto jednim zapaanjem

o posebno izraenoj ironiji koju smo izgleda otkrili. Kao to
smo videli u poglavlju I, hrianstvo je od poetka bilo religija
knjige, koja je isticala odreene tekstove kao merodavne svete
spise. Ali, kao to smo videli u ovom poglavlju, mi zapravo
nemamo te merodavne tekstove. Ovo je jedna tekstualno
orijentisana religija iji su tekstovi izmenjeni i preiveli samo u
prepisima koji se razlikuju od primerka do primerka, ponekad i
na veoma bitne naine. Zadatak tekstologa je da pokua da
obnovi najstarije oblike tih tekstova.

To je oigledno kljuni zadatak, jer mi ne moemo da

tumaimo rei Novog zaveta ako ne znamo koje su to rei bile.
tavie, kao to se nadam da je dosad postalo jasno, znanje o
tome koje su to rei bile nije bitno samo onima koji smatraju da
su te rei bile boanski inspirisane. Ono je vano svima onima
koji smatraju Novi zavet znaajnom knjigom. A sigurno je da
to smatraju svi koji su zainteresovani za istoriju, drutvo i kult-
uru zapadne civilizacije, jer je Novi zavet, ako nita drugo,
velianstvena kulturna batina, knjiga koju potuju milioni i
koja tvori temelje najvee svetske religije danas.

82
 3.

Tekstovi Novog zaveta

Izdanja, rukopisi i razlike

Prakse prepisivanja koje smo dosad razmotrili uglavnom su se

ticale prva tri veka hrianstva, kada najvei broj prepisivaa
hrianskih tekstova nisu bili profesionalno obueni za taj
posao, ve su to bili naprosto pismeni hriani iz ove ili one
zajednice, sposobni da itaju i piu, pa su zato bili pozvani da u
slobodno vreme prepisuju tekstove svoje zajednice.1 Poto nisu
bili dobro obueni da obavljaju taj posao, oni su ee pravili
greke nego profesionalni pisari. To objanjava zato se nai
najstariji primerci Novog zaveta ee razlikuju meusobno,
kao i od kasnijih kopija, nego to se kasnije kopije (recimo, sa
kraja srednjeg veka) razlikuju jedna od druge. Najzad je jedna
klasa profesionalnih pisara postala deo hrianskih
intelektualaca, a sa pojavom profesionalnih pisara, poela je i
kontrolisanija praksa prepisivanja u kojoj su se greke pravile
mnogo ree.

Pre nego to je do toga dolo, tokom prvih vekova crkve,

hrianski tekstovi su se prepisivali na bilo kom mestu gde su
napisani ili odneti. Poto su se tekstovi prepisivali lokalno, nije
udo to su razni krajevi razvili razliite tekstualne tradicije. To
e rei, rukopisi u Rimu su imali mnogo zajednikih greaka,
jer su bili najveim delom kuni" dokuinenti, koji su se
prepisivali jedan sa drugog; na njih nisu mnogo uticali i ukopisi
koji su se prepisivali u Palestini; a rukopisi iz Palestine imali su
svoje osobenosti, koje nisu bile iste kao u rukopisima koji su,

83
na primer, naeni u Aleksandriji u Egiptu. tavie, u prvim
vekovima crkve, neka mesta su imala bolje prepisivae od
drugih. Savremeni naunici su utvrdili da su pisari iz
Aleksandrije - koja je bila glavni intelektualni centar antikog
sveta - bili posebno obazrivi, ak i u tim prvim vekovima, i da
u Aleksandriji postoje veoma isti oblici u kojima su tekstove
ranih hrianskih spisa uvali, deceniju za decenijom,
posveeni i prilino veti hrianski prepisivai.

PROFESIONALNI HRIANSKI PREPISIVAI

Kadajecrkvapoeladakoristiprofesionalneprepisivaedabiumno
avala tekstove? Postoje dobri razlozi da mislimo da se to
desilo negde pred poetak etvrtog veka. Dotle je hrianstvo
bila jedna mala, manjinska religija Rimskog carstva, kojoj su
se esto protivili, a ponekad je i progonili. Ali, ogromna
promena se dogodila kada je rimski car Konstanin preao u tu
veru oko 312. g. Hristove ere. Iznenada je hrianstvo, od
religije drutvenih izgnanika, koju su progonile i lokalne ruh'e i
carske vlasti, postalo glavni igra na religioznoj pozornici
Carstva. Ne samo da su progoni prestali, ve je i najvea sila
zapadnog sveta poela da obasipa crkvu naklonou. Dolo je
do masovnih preobraanja, pa je u doba kada je sam car javno
objavio svoju odanost hrianstvu postalo popularno biti
Hristov sledbenik.

Sve vie i vie visokoobrazovanih i izvebanih ljudi je

prelazilo u tu veru. Prirodno je da su oni bili podobniji da
prepisuju tekstove hrianske tradicije. Ima razloga da
pretpostavimo da su se u to vreme u glavnim urbanim zonama
pojavili hrianski skriptoriji.2 Skriptorij je mesto za
profesionalno prepisivanje rukopisa. Ima nagovetaja da su

84
hrianski skriptoriji radili poetkom etvrtog veka. Godine
331. Hristove ere, car Konstantin, koji je eleo da se raskone
Biblije obezbede glavnim crkvama koje je on dao da se
sagrade, napisao je zahtev episkopu Cezareje, Euzebiju,3 da
naini pedeset primeraka Biblije na carev troak. Euzebije se
prema tom zahtevu poneo sa svom pompom i potovanjem
koje je car zasluivao, i postarao se da se on ispuni. Oigledno
je da je poduhvat tog obima zahtevao profesionalni skriptorij, a
da i ne govorimo o materijalu koji je bio potreban da se naine
raskoni prepisi hrianskih spisa. Jasno je da je to sasvim
drugaije vreme od perioda samo vek ili dva ranije, kada bi
lokalne crkve naprosto zamolile nekog od svojih lanova da
nekako nae dovoljno slobodnog vremena kako bi prepisao
neki tekst.

Poev od etvrtog veka, dakle, prepise tekstova su poeli da

prave profesionalci; naravno da je to znaajno smanjilo broj
greaka koje su se potkradale u tekstu. Na kraju, kako su
prolazile decenije i vekovi, prepisivanje grkih tekstova postalo
je dunost monaha koji su iveli van manastira i provodili
vreme prepisujui svete tekstove paljivo i savesno. Ta praksa
se nastavila tokom srednjeg veka, sve do pronalaska tampe sa
pokretnim slogom u petnaestom veku. Ogromna masa
preostalih grkih rukopisa dola je do nas iz pera tih
srednjovekovnih hrianskih pisara koji su iveli i radili na
Istoku (na primer, u oblastima koje danas pripadaju Turskoj i
Grkoj), poznatom kao Vizantijsko carstvo. Zbog toga se
rukopisi od sedmog veka pa nadalje ponekad nazivaju
vizantijskim" rukopisima.

Kao to sam ukazao, svi kojima je poznata rukopisna tradicija

Novog zaveta znaju da su ti vizantijski prepisi tekstova bili

85
veoma slini jedni drugima, dok se raniji prepisi znaajno
razlikuju kako meusobno, tako i od tekstova koje nalazimo u
kasnijim kopijama. Sada bi razlog za to trebalo da bude jasan:
to je zavisilo od toga ko je prepisivao tekstove (profesionalci) i
gde su oni radili (u relativno ogranienoj oblasti). Ipak, bila bi
ozbiljna greka misliti da kasniji rukopisi, zato to se tako do-
bro meusobno slau, predstavljaju bolja svedoanstva o tome
kakav je bio originalni" tekst Novog zaveta. Jer, uvek se
moramo zapitati: odakle su ti pisari nabavili te primerke koje
su prepisivali na profesionalan nain? Oni su ih dobili iz
prethodnih tekstova, koji predstavljaju prepise jo ranijih
tekstova, koji su i sami prepisani sa jo ranijih tekstova. Zato se
tekstovi koji su verniji originalu, to je donekle iznenaujue,
nalaze upravo u tim promenljivim i amaterski raenim
kopijama iz najranijeg doba hrianstva, a ne u
standardizovanim profesionalnim prepisima kasnijih vremena.

Latinska Vulgata

Prepisivaka praksa o kojoj sam ovde saeto izlagao odnosila

se uglavnom na istoni deo Rimskog carstva, gde je grki bio i
ostao glavni jezik. Ali, nije prolo mnogo pre nego to su
hriani u oblastima u kojima se nije govorio grki poeleli da
imaju hrianske tekstova na sopstvenim, lokalnim jezicima.
Latinski je, naravno, bio jezik velikog dela zapadnog Carstva;
sirijski se govorio u Siriji; koptski u Egiptu. U svakoj od tih
oblasti, knjige Novog zaveta prevedene su na njihove maternje
jezike verovatno negde sredinom ili krajem drugog veka. A
onda su te prevedene tekstove prepisivali pisari u svojim
mestima.4

Za istorijat ovog teksta posebno su znaajni prevodi na latinski,

86
poto je to bio glavni jezik veoma velikog broja hriana na
Zapadu. Meutim, problemi sa prevodima tekstova na latinski
su se pojavili veoma brzo, jer ih je bilo veoma mnogo, i znatno
su se meusobno razlikovali. Problem je doao do vrhunca
krajem etvrtog veka hrianstva, kad je papa Damas naloio
najveem uenjaku svog vremena, Jeronimu (Euzebiju
Hijeronimu - prim. red.), da naini zvanini" prevod na
latinski koji bi mogli da prihvate kao merodavan tekst svi
hriani koji govore latinski, u Rimu i ire. Sam Jeronim govori
o mnotvu dostupnih prevoda i baca se na posao da razrei taj
problem. Izabravi jedan od najboljih postojeih prevoda na
latinski, i poredei taj tekst sa boljim grkim rukopisima koje
je imao na raspolaganju, Jeronim je nainio novo izdanje
jevandelja na latinskom. Moda je takoe on, ili neko od
njegovih sledbenika, nainio novo izdanje i drugih knjiga
Novog zaveta na latinskom.5

Taj oblik Biblije na latinskom - Jeronimov prevod - postao je

poznat kao Vulgata (=narodna) Biblija hriana latinskog
jezika. To je bila Biblija zapadne crkve, koja je i sama
prepisana i iznova prepisana jo mnogo puta. Bila je to knjiga
koju su hriani itali, uenjaci prouavali, a teolozi koristili
vekovima, sve do dan danas. Danas ima gotovo dvadeset puta
vie prepisa latinske Vulgate nego grkih prepisa Novog
zaveta.

PRVO TAMPANO IZDANJE NOVOG ZAVETA NA GRKOM

Kao to sam ukazao, tekst Novog zaveta je prepisivan u

prilino standardizovanom obliku kroz itav srednji vek, i na
Istoku (vizantijski tekst) i na Zapadu (latinska Vulgata).
Pronalazak tamparske prese u 15. veku (izumeo je Johan

87
Gutenberg, iveo od 1400. do 1468.) promenio je iz korena sve
to se tie reprodukcije knjiga u celini, a posebno Biblije.
tampanje knjiga pokretnim slogom moglo je da garantuje da
e svaka stranica biti potpuno identina svakoj drugoj stranici,
bez ikakvih varijacija u pogledu rei. Proli su dani
prepisivaa, od kojih je svaki pravio drugaiji prepis istog
teksta, usled sluajnih i namernih izmena. Ono to je bilo
odtampano, bilo je kao urezano u kamen. tavie, knjige su
mogle da se prave daleko bre: nije vie bilo neophodno da se
kopiraju slovo po slovo. Usled toga, mogle su da postanu
mnogo jeftinije. Teko da je ita drugo toliko uticalo na
savremeni svet kao tamparska maina; naredna stvar po
uticaju (koja bi, moda, mogla da premai po znaaju i
tamparsku maihu) jeste nastanak personalnog raunara.

Prvo glavno delo koje je odtampano u Gutenbergovoj

tampariji bilo je velianstveno izdanje Biblije na latinskom
(Vulgate), i bilo je potrebno 6 godina (1450-1456) da se ono
naini.6 U narednih pedeset godina, objavljeno je jo oko
pedeset izdanja Vulgate u raznim tamparijama u Evropi.
Moda izgleda udno, ali nije bilo interesa da se u tim ranim
godinama tamparstva odtampa neki primerak Novog zaveta
na grkom. Nije teko uvideti razlog: na njega smo ve ukazali.
Uenjaci irom Evrope - ukljuujui i biblijske uenjake - bili
su skoro hiljadu godina navikli da misle da je Jeronimova
Vulgata prava Biblija crkve (slino kao kad neke dananje
crkve misle da je verzija Biblije kralja Dejmsa prava"
Biblija). Na latinskom Zapadu se grka Biblija smatrala
stranom teologiji i uenosti; na latinskom Zapadu, smatralo se
da ona pripada grkim pravoslavnim hrianima, za koje se
smatralo da su izmatici koji su se odvojili od prave crkve.
Malo je uenjaka u Zapadnoj Evropi moglo da uopte ita

88
grki. I tako se, u poetku, niko nije oseao obaveznim da
odtampa Bibliju na grkom.

Prvi zapadni uenjak kome je pala na pamet ideja da naini

neku verziju grkog Novog zaveta bio je panski kardinal po
imenu Himenes de Cisneros (Ximenes de Cisneros)
(1437-1517). Pod njegovim vostvom, jedna grupa uenjaka,
ukljuujui i oveka po imenu Dijego Lopez de Zunjiga (Diego
Lopez de Zuniga), poduhvatila se da naini izdanje Biblije u
nekoliko tomova. Bilo je to poliglotsko izdanje; to jest, ono je
reprodukovalo tekst Biblije na nekoliko jezika. I tako je Stari
zavet predstavljen izvornim hebrejskim, latinskom Vulgatom i
grkom Septuagintom, u stupcima postavljenim jedan kraj
drugog. (Ono to su ti izdavai mislili o nadmonosti Vulgate,
moe se videti po njihovim komentarima na ovo izdanje u
predgovoru: oni su ga uporedili sa Hristom - koga predstavlja
Vulgata - raspetim izmeu dva razbojnika; lani Jevreji su
predstavljeni jevrejskim tekstom, a izmatini Grci
Septuagintom.)

To delo je odtampano u gradu po imenu Alkala, ije je

latinsko ime Komplutum. Zato je Himenesovo izdanje poznato
kao Komplutumski poliglot. Prvi je odtampan Novi zavet
(tom 5, zavren 1514.); on je sadrao grki tekst i ukljuio
grki renik, sa latinskim ekvivalentima. Ali, nije bilo
planirano da se taj tom objavi zasebno - trebalo je da se svih
est tomova (esti je sadrao hebrejsku gramatiku i renik, koji
bi pomogli da se itaju tomovi 1-4) objave zajedno, a to je
trajalo veoma dugo. Oigledno je da je itav posao zavren
1517; ali poto je to bilo katoliko izdanje, trebalo je dobiti
odobrenja pape, Lea X, da bi moglo da se objavi. Odobrenje je
konano dobijeno 1520., ali se zbog nekih drugih komplikacija

89
ta knjiga nije distribuirala do 1522., otprilike pet godina nakon
to je sam Himenes umro.

Kao to smo videli, do tada je postojalo nekoliko stotina grkih

rukopisa (tj. rukom pisanih prepisa) koji su bili dostupni
hrianskim crkvama i uenjacima na Istoku. Kako su Zunjiga i
njegovi prijatelji urednici odluili koje od tih rukopisa da
iskoriste, i koji rukopisi su im zapravo bili dostupni? Na
nesreu, prouavaoci nikad nisu uspeli da pouzdano odgovore
na ta pitanja. U posveti ovog dela, Himenes izraava zahval-
nost papi Leu X za grke primerke koje mu je pozajmio ,,iz
Apostolske biblioteke". Zato su rukopisi za to izdanje moda
doli iz vatikanskih zaliha. Ali, neki naunici smatraju da su
korieni rukopisi koji su bili dostupni na toj teritoriji. Oko 250
godina po nastanku Komplutuma, jedan danski naunik po
imenu Moldenhaver je posetio Alkalu da bi pregledao njene
biblioteke izvore kako bi odgovorio na to pitanje, ali nije
uopte mogao da nae rukopise Novog zaveta na grkom.
Poto je sumnjao da ta biblioteka mora da na nekom mestu ima
neke takve rukopise, on je uporno istraivao, dok mu na kraju
bibliotekar nije rekao da je ta biblioteka zaista ranija imala
antike grke rukopise Novog zaveta, ali da su 1749. svi oni
prodati jednom proizvoau raketa po imenu Torio ,,kao
beskorisni pergamenti" (ali odlini za pravljenje vatrometa).
Kasniji naunici su pokuali da opovrgnu tu priu.7 Ali, ona u
najmanju ruku pokazuje da prouavanje grkih rukopisa Novog
zaveta nije nauka o raketama.

PRVO IZDANJE GRKOG NOVOG Zaveta

Iako je Komplutumski poliglot prvo tampano izdanje Novog

90
zaveta na grkom, on nije i prvo objavljeno izdanje. Kao to
smo videli, Komplutum je odtampan do 1514., ali nije
objavljen do 1522. U tom periodu je jedan preduzimljivi
holandski uenjak, humanista intelektualac Erazmo
Roterdamski, sainio i objavio jedno izdanje Novog zaveta na
grkom, i tako stekao ast da je uredio prvo takozvano editio
princeps (=prvo objavljeno izdanje). Erazmo je niz godina
prouavao Novi zavet, kao i druga velika antika dela, imajui
u vidu da u odreenom trenutku sastavi jedno izdanje za
tampu. Ali, tek kad je posetio Bazel u avgustu 1514. izdava
po imenu Johan Frober ga je ubedio da krene dalje.

I Erazmo i Frober su znali da je Komplutumski poliglot u radu,

pa su pourili da objave grki tekst to je pre mogue, iako su
druge obaveze spreile Erazma da se ozbiljno poduhvati tog
posla sve do jula 1515. Tada je poao u Bazel da potrai
pogodne rukopise koje bi mogao da upotrebi za osnovu svog
teksta. On nije otkrio neko bogatstvo rukopisa, ali je ono to je
naao bilo dovoljno za taj posao. Veinom se oslanjao samo na
aicu kasnih srednjovekovnih rukopisa koje je obeleio kao
kada se koriguje rukopis za tampara; tampar je uzeo tako
obeleene rukopise i nainio slog direktno sa njih.

Izgleda da se Erazmo za izdanje jevanelja jako oslonio na

samo jedan dvanaestovekovni prepis, a za Dela apostolska i
Poslanice na drugi, takoe iz 12. veka - iako je mogao da se
poslui i nekolicinom drugih rukopisa i da unese ispravke
prema njihovom zapisu. Za Knjigu otkrovenja morao je da
pozajmi jedan rukopis od svog prijatelja, nemakog humaniste
Johanesa Rojhlina; na nesreu, na nekim mestima je bilo
gotovo nemogue itati taj rukopis, a on je izgubio njegovu
poslednju stranu, koja sadri poslednjih est stihova. U svojoj

91
urbi da obavi posao, Erazmo je naprosto uzeo latinsku
Vulgatu i preveo njen tekst ponovo na grki, pa je tako stvorio
neka mesta u tekstu kojih nema ni u jednom preostalom
grkom rukopisu. I to je, kao to emo videti, izdanje grkog
Novog zaveta koje su u sve praktine svrhe koristili prevodioci
Biblije kralja Dejmsa otprilike jedan vek kasnije.

tampa Erazmovog izdanja poela je u oktobru 1515. i

zavrena je za samo pet meseci. To izdanje je sadralo na
brzinu skupljen grki tekst kao i revidiranu verziju latinske
Vulgate, jedno pored drugog (u drugo i kasnija izdanja,
Erazmo je ukljuio sopstveni prevod teksta na latinski, umesto
Vulgate, na uas mnogih tadanjih teologa, koji su i dalje
smatrali da je Vulgata prava" Biblija crkve). Ta knjiga je bila
obimna, sa gotovo hiljadu strana. Pa opet je sam Erazmo
kasnije rekao da je ona ,,pre bila zbrzana nego ureena" (kako
se izrazio na latinskom, preacipitatum veruis quam editum).
Vano je shvatiti da je Erazmovo izdanje bilo editio princeps
Novog zaveta na grkom ne samo zato to je to interesantno
kao istorijski detalj, ve mnogo vie zato to su, kako se
prouavanje teksta razvijalo, Erazmova izdanja (on ih je
nainio pet, i sva su bila nainjena na osnovu tog prvog na
brzinu sakupljenog) postala merilo za objavljivanje grkih
tekstova Novog zaveta koje e objavljivati zapadni tampari to-
kom vie od tri stotine godina. Sledila su brojna izdanja na
grkom, koja su objavili izdavai ija su imena dobro poznata
poznavaocima te oblasti: Stefanus Rober Estijen
(RobertEstienne), Teodor Beza (Theodore Beza) i Bonaventura
(Bonaventure) i Abraham Elzevir (Abraham Elzevir). Ali, svi
su se ti tekstovi manje ili vie oslanjali na tekstove njihovih
prethodnika, a svi oni potiu od Erazmovog teksta (sa svim
njegovim grekama), koji se zasnivao na veoma malom broju

92
rukopisa (ponekad samo dva ili ak i jedan - a za neke delove
Otkrovenja, ni na jedan!) koji su nastali relativno kasno u
srednjovekovnom periodu. Izdavai uglavnom nisu tragali za
novim rukopisima koji bi mogli biti stariji i bolji, kako bi svoje
tekstove zasnovali na njima. Umesto toga, oni su naprosto
tampali i pretampavali isti tekst, unosei samo manje izmene.
Nesumjivo je da su neka od tih izdanja znaajna. Na primer,
Stefanusovo tree izdanje iz 1550. je zapaeno kao prvo
izdanje uopte koje sadri napomene koje ilustruju razlike
izmeu nekih od rukopisa koji su korieni; njegovo etvrto
izdanje (1551.) moda je jo znaajnije, poto je to prvo
izdanje Novog zaveta na grkom koje deli tekst na stihove. Do
tada, tekst je bio tampan ucelo, bez naznaka za podelu na
stihove. Postoji jedna zabavna pria o tome kako je Stefanus
obavio taj posao za pomenuto izdanje. Njegov sin je kasnije
ispriao kako je Stefanus odluio da ga podeli na stihove
(kakvi su veinom zadrani u naim prevodima na engleski)
dok je putovao na konju. Nesumnjivo je on hteo da kae kako
je njegov otac radio na putu" - to jest, da je unosio brojeve
stihova uvee, u gostionicama u kojima je odsedao. Ali, poto
njegov sin bukvalno kae da je Stefanus nainio te izmene
jaui na konju", neki duhoviti komentatori su pretpostavili da
je on zapravo obavljao svoj posao u prolazu, pa kad god bi se
njegov konj neoekivano trznuo, Stefanusovo pero bi
poskoilo, to objanjava neke prilino udne podele na
stihove, koje jo uvek nalazimo u naem prevodu Novog zaveta
na engleski.

Ali, vanija stvar na koju ovde hou da ukaem jeste to to su

sva naredna izdanja - ukljuujui i Stefanusovo - na kraju
krajeva potekla od Erazmovog editio princeps, koje je bilo
zasnovano na nekim prilino kasnim i ne obavezno pouzdanim

93
grkim rukopisima - onima koje je naao u Bazelu i onima koje
je pozajmio od svog prijatelja Rojhlina. Ima razloga da
sumnjamo da su ti rukopisi bili posebnog kvaliteta, jer to su
naprosto bili rukopisi kojih je uspeo da se dokopa.

Zaista, kako ispada, ti rukopisi i nisu bili najboljeg kvaliteta; na

kraju krajeva, oni su nastali nekih hiljadu i sto godina nakon
originala! Na primer, glavni rukopis koji je Erazmo koristio za
jevanelja sadrao je i priu 0 eni uhvaenoj u preljubi u
Jevanelju po Jovanu i poslednjih dvanaest stihova Jevanelja
po Marku, to su odeljci koji nisu izvorno pripadali
jevaneljima, kao to smo videli u prethodnom poglavlju.

Ali, ima jedan kljuni pasus svetih spisa koji Erazmov izvor
nije sadrao. To je pria u I Poslanici Jovanovoj 5:7-8, koju su
uenjaci nazvali Jovanovom zapetom, koja se nalazi u
rukopisima latinske Vulgate, ali ne i u najveem broju grkih
rukopisa - jedan pasus koji je dugo omiljen hrianskim
teolozima, poto je to jedini pasus u itavoj Bibliji koji izriito
opisuje doktrinu o Trojstvu, da boanstvo ima tri linosti, ali da
sve tri ine samo jednog Boga. U Vulgati, taj pasus glasi:
Ima tri koji svedoe na nebu: Otac, Re i Duh, a tih tri su
jedno; i ima tri koji svedoe na zemlji, Duh, voda i krv, i tih tri
sujedno."

To je misteriozan odeljak, ali neuporediv po podrci koju prua

tradicionalnom uenju crkve o trostrukom Bogu koji je
jedno". Bez tog stiha, doktrina o Trojstvu morala bi da se
posredno izvodi iz vie raznih pasusa. koji u kombinaciji
pokazuju da je Hrist Bog, kao to je to Duh i sam Otac, a da
ipak postoji samo jedan Bog. Za razliku od toga, taj pasus
direktno i jezgrovito iznosi tu doktrinu.

94
Ali, Erazmo to nije naao u grkim rukopisima, u kojima
umesto toga naprosto pie: Ima trojica koji svedoe: Duh,
voda i krv, i ta tri su jedno".' Gde su nestali Otac, Re i Duh"?
Oni nisu bili u Erazmovom primarnom rukopisu, niti u bilo
kom drugom koji je konsultovao, pa ih je, prirodno, izostavio
iz svog prvog izdanja grkog teksta.

To je vie od svega drugog razgnevilo teologe njegovog doba,

koji su optuili Erazma da kvari tekst u nastojanju da ukloni
doktrinu o Trojstvu i da obezvredi njenu posledicu, doktrinu o
potpunoj boanstvenosti Hrista. Posebno je Zunjiga, jedan od
glavnih urednika Komplutumskog poliglota, javno blatio
Erazma i insistirao da u svojim narednim izdanjima on vrati te
stihove na njihovo pravo mesto.

Kako pria kae, Erazmo se - moda u nekom trenutku slabosti

-sloio da ubaci te stihove u neko budue izdanje svog Novog
zaveta na grkom, ali pod jednim uslovom: da njegovi
protivnici obezbede grki rukopis u kome se moe nai taj stih
(nije bilo dovoljno da se on nae u latinskim rukopisima). I
tako je taj grki rukopis obezbeen. Zapravo, nainjen za tu
priliku. Izgleda da je neko prepisao grki tekst Poslanica, pa
kad je doao do navedenog pasusa, preveo je latinski tekst na
grki, dajui Jovanovoj zapeti njen poznati, teoloki koristan
oblik. Drugim reima, rukopis koji je donet Erazmu bio je
esnaestovekovni proizvod, nainjen po narudbi.

Uprkos svojim nedoumicama, Erazmo je odrao re i ukljuio

Jovanovu zapetu u svoje naredno izdanje i sva ostala naredna
izdanja. Ta izdanja su, kao to sam pomenuo, postala osnova za
naredna izdanja Novog zaveta na grkom koje su potom
ponavljali izdavai poput Stefanusa, Beze i Elzevirovih. To

95
izdanje posluilo je kao oblik teksta koji su upotrebili
prevodioci Biblije kralja Dejmsa. I itaocima tako poznati
pasusi engleske Biblije - od kralja Dejmsa 1611. pa nadalje,
sve do savremenih izdanja dvadesetog veka - ukljuuju enu
uhvaenu u preljubi, poslednjih dvanaest stihova Jevandelja po
Marku i Jovanovu zapetu, iako se nijedan od tih delova ne
moe nai u starijim i boljim rukopisima Novog zaveta na
grkom. Oni su uli u svest engleskog govornog podruja
naprosto istorijskom sluajnou, zasnovanom na onim
rukopisima koji su se upravo nali pri ruci Erazmu, i na
rukopisu koji je napravljen radi njega.

Razna izdanja grkog teksta u esnaestom i sedamnaestom

veku su bila toliko slina da su na kraju izdavai mogli da tvrde
kako su to tekstovi koje su svuda prihvatili svi uenjaci i
itaoci Novog zaveta na grkom - kao to i jesu, poto nije bilo
konkurencije! Najvie citirana tvrdnja se nalazi u jednom
izdanju Abrahama i Bonaventure Elzevira (koji su bili ujak i
neak) iz 1633. u kome oni kau svojim itaocima, reima koje
su od tada postale uvene meu prouavaocima, da: Sada
imate tekst koji su prihvatili svi i u kome nismo dali nita
izmenjeno ni pokvareno".8 Frazeologija tog reda, posebno rei
tekst koji su prihvatili svi" daje nam uobiajeni izraz Textus
Receptus (skraeno T. R.), izraz koji koriste tekstolozi da
ukau na onaj oblik grkog teksta koji je zasnovan ne na
najstarijim i najboljim grkim rukopisima, ve na obliku teksta
koji je izvorno objavio Erazmo i predao ga izdavaima na vie
od tri stotine godina, dok tekstolozi nisu poeli da insistiraju na
tome kako se grki tekst Novog zaveta mora ustanoviti na
naunim principima zasnovanim na naim najstarijim i
najboljim rukopisima, a ne samo da se pretampava na osnovu
obiaja. Upravo je ta loija verzija Textus Receptus-a. posluila

96
kao osnova za prve prevode na engleski, ukljuujui i Bibliju
kralja Dejmsa i druga izdanja skoro do kraja devetnaestog
veka.

MlLOVE KRITIKE NAPOMENE UZ IZDANJE NOVOG

ZAVETA NA GRKOM

Dakle, tekst Novog zaveta na grkom je najveem broju

prouavalaca koji su mogli da se domognu tampanog izdanja
tokom esnaestog i sedamnaestog veka izgledao solidno
zasnovan. Na kraju krajeva, rei u gotovo svim izdanjima su
bile gotovo iste. Ipak bi se, povremeno, neko prouavanje
posvetilo tome da pronae i potvrdi kako se grki rukopisi
razlikuju od teksta u njegovom poznatom tampanom izdanju.
Videli smo da je Stefanus u svoje izdanje iz 1550. ukljuio
napomene na margini koje utvruju mesta na kojima se
razlikuju nekoliko rukopisa koje je on pregledao (ukupno
etrnaest). Neto kasnije, u sedamnaestom veku, engleski
prouavaoci Brajan Volton i Don Fel su objavili izdanja koja
su ozbiljnije shvatila razlike u postojeim (i dostupnim)
rukopisima. Ali, gotovo niko nije shvatio koliko je ogroman
problem tekstualnih razlika dok se 1707. nije pojavilo
revolucionarno izdanje jednog od klasika tekstologije Novog
zaveta, knjiga koja je imala ogroman uticaj na prouavanje
prenoenja Novog zaveta na grkom, pokrenuvi lavinu koja je
nagnala prouavaoce da ozbiljno shvate situaciju sa tekstovima
naeg Novog zaveta.9

Bilo je to izdanje Novog zaveta na grkom Dona Mila,

predavaa Kvins koleda u Oksfordu. Mil je potroio trideset
godina napornog rada da sakupi materijale za svoje izdanje.
Tekst koji je on odtampao bio je naprosto tekst Stefanusovog

97
izdanja iz 1550. g; ali, ono to je bitno za Milovo izdanje nije
tekst koji je upotrebio, ve razliita odstupanja od tog teksta
koja citira u kritikim napomenama. Mil je imao pristup tek-
stovima oko sto grkih rukopisa Novog zaveta. Pored toga, on
je paljivo prouio spise prvih crkvenih otaca, da bi video kako
oni citiraju taj tekst - pretpostavljajui da moemo da
rekonstruiemo rukopise koji su bili dostupni tim oevima
prouavanjem njihovih citata. tavie, iako on nije poznavao
mnogo drugih antikih jezika, osim latinskog, upotrebio je
jedno ranije izdanje koje je objavio Volton, da bi video gde se
starije verzije na jezicima kao to su sirijski i koptski razlikuju
od grkog.

Zahvaljujui tom intenzivnom tridesetogodinjem naporu da

sakupi materijale, Mil je objavio svoj tekst praen
napomenama u kojima ukazuje na mesta na kojima se razlikuju
svi preiveli materijali koji su njemu bili dostupni. Na
zaprepaenje i uas mnogih svojih italaca, Milove na-
pomene su izdvojile nekih trideset hiljada razlika medu
preivelim svedocima, trideset hiljada mesta na kojima razni
rukopisi, citati crkvenih otaca i druge verzije imaju drugaiji
tekst za pasuse iz Novog zaveta.

tavie, u svom prikazu podataka koje je sakupio, Mil nije bio

iscrpan. On je, zapravo, naao daleko vie od trideset hiljada
mesta na kojima postoji razlika samo to nije citirao sve to je
otkrio, izostavljajui varijacije koje se, primerice, tiu reda rei
u reenici. A opet su mesta koja je zapazio bila dovoljna da
trgnu italaku publiku iz samozadovoljstva u koje je zapala
usled stalnog ponovnog izdavanja Textus Receptus-a i
prirodnog zakljuka na osnovu toga da u T. R.-u imamo
originalni" tekst Novog zaveta na grkom. Sada je status

98
originala bio iroko otvoren za polemike. Ako neko ne zna koje
rei su bile u izvornom tekstu Novog zaveta na grkom, kako
onda moe da se osloni na te iste rei da bi procenio koja
hrianska doktrina i uenje je ispravna?

KONTROVERZE KOJE JE STVORILO MlLOVO IZDANJE

Uticaj Milovog izdanja se odmah osetio, iako on sam nije

poiveo da vidi kako se drama razvija. Umro je od kapi samo
dve nedelje nakon to je njegovo obimno delo objavljeno.
Njegova prerana smrt (za koju jedan od svedoka kae da je
nastupila zato to je pio previe kafe"!) nije spreila
klevetnike da ponu sa svojim poslom. Najtei napad je doao
nakon tri godine, u jednom uenom delu koje je napisao jedan
suparnik po imenu Danijel Vitbi, koji je 1710. objavio niz
beleki o tumaenju Novog zaveta, kojima je dodao apendiks
na sto strana u kome podrobno ispituje varijante koje Mil citira
u svom kritikom delu. Vitbi je bio konzervativni protestantski
teolog iji osnovni stav je glasio da ak i ako Bog nije hteo da
sprei da se greke potkradu u prepisane kopije Novog zaveta,
on istovremeno ne bi nikad dopustio da taj tekst bude toliko
iskvaren (tj. izmenjen) da ne bi mogao da na odgovarajui
nain ostvari svoj boanski cilj i svrhu. I tako on ali: ,,Ja zato
PATIM i potresen sam to u Milovom uvodu nalazim toliko
toga to sasvim jasno odslikava kolebljivost njegove vere, ili u
najmanju ruku daje dobar povod drugima za sumnju".10

Vitbi nastavlja sa uverenjem da bi rimokatoliki uenjaci - koje

on naziva papistima" - bili vie nego sreni kada bi mogli da
pokau, na osnovu poljuljanih temelja grkog teksta Novog
zaveta, da Sveto pismo nije dovoljan autoritet za veru - to jest,
da je, za razliku od njega, autoritet crkve neprikosnoven. On

99
tvrdi: Morinus (katoliki uenjak) je, na osnovu detaljnog
itanja grkog Novog zaveta R. Stefanusa, tvrdio kako je grki
tekst iskrivljen, to autoritet spisa uveliko dovodi u pitanje; ka-
kav bi tek onda bio trijumf papista nad tim istim tekstom kada
bi videli razlike koje je uetvorostruio Mil, znojei se trideset
godina nad svojim delom?"11 Vitbi nastavlja da tvrdi kako je,
zapravo, tekst Novog zaveta pouzdan, poto jedva da bilo koja
varijanta koju navodi Mil ukljuuje neko pitanje vere ili pitanje
ponaanja, a veliki broj Milovih varijanti ne pretenduju na
autentinost.

Moda je Vitbi imao nameru da njegovo pobijanje deluje, a da

ga zapravo niko i ne proita; jer, radi se o gomili visokoparnih i
neprivlanih argumenata, gde on na gusto kucanih sto strana
teksta nastoji da izvede svoju poentu pukim nagomilavanjem
mase svojih negiranja.Moda bi Vitbijeva odbrana i dovela
stvari u red da je nisu preuzeli upravo oni koji su Milovih
trideset hiljada mesta razlike upotrebili upravo u onu svrhu
koje se Vitbi i plaio, kako bi ustvrdili da se tekstu Svetog
pisma ne moe verovati, jer je sam po sebi prilino nepouzdan.
Glavni meu onima koji su se zalagali za tu poentu bio je
engleski deista Antoni Kolins, prijatelj i sledbenik Dona Loka,
koji je 1713. napisao jedan pamflet pod nazivom Rasprava o
slobodnom miljenju". To delo je tipino za deistiku misao
ranog osamnaestog veka: u njemu on insistira na preimustvu
logike i dokaza nad otkrovenjem (npr. u Bibliji) i tvrdnjama o
udesnom. U odeljku 2 tog dela, koje se bavi ,,verskim
pitanjima", Kolins primeuje, usred hiljada drugih stvari, da su
ak i hrianski svetenici (tj. Mil) tvrdili i radili na tome da
dokau kako je tekst svetog pisma nepouzdan", pri emu se
poziva na Milovih trideset hiljada varijanti.

100
Kolinsov pamflet, koji se nairoko itao i vrio ne mali uticaj,
izazvao je odreeni broj otrih odgovora, od kojih su mnogi
bili dosadni i t,eki, a neki od njih ueni i puni jeda. Verovatno
je njegov najznaajniji rezultat bio taj to je uvukao u raspravu
jednog naunika ogromne medunarodne reputacije, dekana
Triniti koleda na Kembridu, Riarda Bentlija. Bentli je bio
poznat po svojim radovima o klasinim piscima kao to su Ho-
mer, Horacije i Terencije. U odgovoru i Vitbiju i Kolinsu,
napisanom pod pseudonimom Fileleuterus Lipsienzis (to
otprilike znai poklonik slobode Lajpciga" - to je oigledna
aluzija na Kolinsovo insistiranje na slobodnom miljenju")
Bentli je istakao oigledan zakljuak da varijante u rukopisima
koje je Mil nagomilao nisu mogle da oslabe osnove
protestantske vere, poto su te varijante postojale ipre nego to
ih je Mil zapazio. On ih nije izmislio; on je samo ukazao na
njih!

Ako bismo verovali ne samo tom mudrom autoru (Kolinsu)

ve i jo mudrijem vasem doktoru (Vitbiju), On (Mil)je
iskonstruisao sve to da bi pokazao kako je tekst Svetog pisma
nepouzdan... A zasto tome vai Vitbiji toliko pridaju znaaja i
to naglaavaju? Doktorovi Radovi, kae on, ine itav Tekst
nepouzdanim; i izlau reformiste papistima, a samu religiju
Ateistima. Boe spasi! Mi sejo uvek nadamo boljim stvarima.
Jer sigurno da su ta Razliita Pisanja postojala i ranije u
nekoliko Primeraka; Dr Mil ih nije nainio ni sroio, on ihje
samo izloio naem pogledu. Akoje dakle religija bila ispravna
ranije, iako su ta Razliita Pisanja postojala, ona e biti isto
tako istinita, i shodno tome bezbedna i dalje, iako ih svi vide.
Oslonite se na nju; nijedna Istina, nijedna injenica koja se
izloi nikad ne moe podriti pravu Religiju. "n

101
Bentli, strunjak za klasinu tekstologiju, ide dotle da ukazuje
kako se moe oekivati da otkrijemo mnotvo varijanti teksta
gde god postoji veliki broj rukopisa. Kad bi postojao samo
jedan rukopis nekog dela, ne bi bilo tekstualnih varijanti. Ali,
im se otkrije neki drugi rukopis, on e se razlikovati od prvog
na vie mesta. Medutim, to nije loe, jer e nam odreeni broj
tih drugaijih pisanja pokazati gde se u prvom rukopisu
sauvala greka. Dodajte trei rukopis i dobiete dodatne
varijante tiva, ali usled toga i jo neka mesta gde je izvorni
tekst sauvan (npr. gde prva dva rukopisa imaju istu greku). I
tako to ide - to vie rukopisa otkrivamo, to vie ima varijanti
teksta: ali je isto tako vea i verovatnoa da emo negde meu
tim razlikama u tivu moi da otkrijemo izvorni tekst. Zato
trideset hiljada varijanti koje je otkrio Mil ne umanjuju
integritet Novog zaveta; one naprosto obezbeuju podatke koji
su naunicima potrebni da bi radili na uspostavljanju teksta,
teksta koji je obilnije dokumentovan nego bilo koji drugi iz
antike.

Kao to emo videti u narednom poglavlju, ta rasprava oko

Milovog izdanja na kraju je navela Bentlija da svoje izuzetne
intelektualne sposobnosti usmeri na problem uspostavljanja
najstarijeg dostupnog teksta Novog zaveta. Ali, pre nego to
preemo na tu diskusiju, moda bi trebalo da se vratimo korak
unazad i razmotrimo gde smo danas, u pogledu Milovog
zapanjujueg otkria trideset hiljada varijanti u rukopisnoj
tradiciji Novog zaveta.

102
 NAA TRENUTNA SITUACIJA

Dok je Mil poznavao ili istraio nekih sto grkih rukopisa da bi

otkrio svojih trideset hiljada varijanti, mi danas poznajemo
daleko, daleko vie. Prema poslednjem raunanju, otkriveno je
i katalogizovano vie od sedam hiljada i petsto grkih rukopisa.
To je sedamdeset pet puta vie nego to je Mil znao u 1707.
Tih sedam hiljada i petsto rukopisa ukljuuju sve - od
najmanjih odlomaka rukopisa - veliine kreditne kartice - pa do
veoma obimnih i velianstvenih dela, sauvanih u celini. Neki
od njih sadre samo jednu knjigu Novog zaveta; drugi sadre
malu zbirku (na primer, etiri jevanelja, ili Pavlove
poslanice); veoma malo ih sadri itav Novi zavet.13 Pored
toga, postoji mnogo rukopisa razliitih ranih verzija (=prevoda)
Novog zaveta.

Ti rukopisi po starosti variraju od poetka drugog veka (jedan

mali odlomak, zvani P52, koji sadri nekoliko stihova iz I
poslanice Jovanove 18) do esnaestog veka.14 Po veliini se
znatno razlikuju: neki su mali prepisi koji mogu da stanu u
aku, kao to je koptski prepis Jevanelja po Mateju, zvani
eidski kodeks, veliine 10xl2,5cm; drugi su veoma veliki i
impresivni primerci, meu kojima je ve pomenuti Sinajski
kodeks, veliine 37,5x34cm, to je veoma velika povrina kada
se potpuno otvori. Neki od tih rukopisa su jeftini, urno
napravljeni prepisi; neki su zapravo prepisivani na ve
koriene strane (dokument sa njih je izbrisan i tekst Novog
zaveta napisan na izbrisane strane); ostali su izuzetno raskoni i
skupi primerci, ukljuujui i neke pisane srebrnim ili zlatnim
mastilom na pergamentu potopljenom u purpur.

Po pravilu prouavaoci govore o etiri vrste grkih rukopisa.15

103
(1) Najstariji su rukopisi mpapirusu, pisani na materijalu
izraenom od papirusne trske, vanom, ali jeftinom i
upotrebljivom materijalu za pisanje u antikom svetu; oni
datiraju iz drugog do desetog veka. (2) Majuskule (=sa velikim
slovima) rukopisi nainjeni od pergamenta (=ivotinjska koa;
ponekad zvana i vellum), nazvani tako po velikim slovima,
donekle nalik na naa velika slova, kojim su pisani; oni
veinom datiraju iz etvrtog do devetog veka. (3) Minuskule
(=sa malim slovima) rukopisi takoe nainjeni na pergamentu,
ali pisani manjim slovima, koja su esto kombinovana (bez
podizanja pera sa stranice) u pisanje koje je neka vrsta grkog
ekvivalenta kurzivnog pisma: oni datiraju iz devetog veka i
kasnije. (4) Lekcionari su obino po formi takoe minuskule,
ali umesto da se sastoje od knjiga Novog zaveta, oni sadre,
odreenim redom odlomke" uzete iz Novog zaveta za
korienje u crkvi svake nedelje ili svakog praznika (nalik na
lekcionare koji se koriste u crkvama danas).

Pored tih grkih rukopisa, mi znamo za oko deset hiljada

rukopisa latinske Vulgate, a da i ne pominjemo rukopise na
drugim jezicima, kao to su sirijski, koptski, jermenski,
starogruzijski, crkvenoslovenski i slino (prisetite se da je Mil
imao pristup samo nekolicini antikih verzija, a i njih je
poznavao samo u njihovom prevodu na latinski). Pored toga,
imamo spise crkvenih otaca, kao to su Kliment Aleksandrijski,
Origen i Atanasije od Grka, i Tertulijan, Jeronim i Avgustin od
Rimljana - a svi oni citiraju tekstove Novog zaveta na
odreenim mestima, pa tako omoguuju da rekonstruiemo
kakvi su bili ti rukopisi (danas uglavnom izgubljeni).

Sa tim obiljem dokaza, ta moemo da kaemo o ukupnom

broju varijanti koje su poznate danas? Naunici se u svojim

104
procenama znatno razilaze - neki kau da postoji 200.000
poznatih varijanti, neki kau 300.000, neki 400.000 i vie! To
ne znamo pouzdano zato to, uprkos impresivnom razvoju
kompjuterske tehnologije, niko jo nije uspeo da ih sve
prebroji. Moda je, kao to sam ovde ukazao, najbolje da
jednostavno tu stvar prikaemo poreenjem. Postoji vie
razlika meu naim rukopisima nego to ima rei u Novom
zavetu.

VRSTE IZMENA U NAIM RUKOPISIMA

Ako se ve trudimo da govorimo o broju izmena koje jo uvek

postoje, ta moemo da kaemo o vrstama izmena koje
nalazimo u tim rukopisima? Naunici danas razlikuju izmene
koje su nainjene sluajno, grekom pisara, i one koje su
nainjene namerno, usled odredenog plana. Naravno, nema
potpuno jasnih granica, ali je primereno podvui ih: mi
moemo da shvatimo kako je neki pisar nenamerno izostavio
neku re dok je prepisivao tekst (sluajna promena), ali je teko
shvatiti kako su poslednjih dvanaest stihova Jevanelja po
Marku mogli da se dodaju omakom pisara.
I tako, moda bi vredelo da zavrimo ovo poglavlje sa nekoliko
primera obe vrste izmena. Poeu ukazujui na neke primere
sluajnih" varijanti.

Sluajne izmene

Nema sumnje da je sluajne pisarske greke16 pogoravalo to

to su svi grki rukopisi pisani u scriptuo continua - bez
znakova interpunkcije, pa ak i bez razmaka izmeu rei. To
znai da su rei koje izgledaju slino ccsto bile brkane. Na
primer, i I Posl. Korinanima, Pavle kae svojim i itaocima da

105
treba da se poslue Hristom, jagnjetom Pashe, a ne treba ila
jedu stari kvasac, kvasac poronosti i zla". Poslednja re, zlo,
pie se na grkom PONERAS, to, kako ispada, prilino lii na
re seksualni nemoral", PORNEIAS. Razlika u znaenju
moda nije tako krupna, ali je znaajno to to Pavle u nekoliko
preivelih rukopisa eksplicitno upozorova ne na zlo u celini,
ve posebno na seksualnu poronost.

Do takve vrste greaka je jo pre dovodila okolnost u kojoj su

pisari ponekad skraivali odreene rei da bi utedeli vreme ili
prostor. Na primer, grka re za ,,i" je KAI, za koju su neki
pisari naprosto pisali poetno slovo K, sa nekom vrstom crte na
dole na kraju da bi ukazali da je to skraenica. Druge
uobiajene skraenice predstavljaju ono to su naunici nazvali
nomina sacra (=sveta imena) kao to su Bog, Hrist, Gospod,
Isus i Duh, koja su se skraivala ili zato to su se pojavljivala
veoma esto, ili da bi se pokazalo da se na njih obraa posebna
panja. Te razne skraenice su ponekad zbunjivale kasnije
pisare, koji su ih brkali meusobno ili pogreno itali
skraenicu kao celu re. I tako, na primer, u Poslanici
Rimljanima, 12:11 Pavle moli svog itaoca da slui
Gospodu". Ali, re Gospod, KURIW, u rukopisima je tipino
skraivana kao KW (sa crtom povrh slova), to su neki od
prvih pisara pogreno proitali kao skraenicu za KAIRW, to
znai vreme". I tako u tim rukopisima Pavle podstie svoje
itaoce da slue vreme".

Slino, u I Korinanima 12:13 Pavle ukazuje da su svi u Hristu

krteni u jedno telo" i da su svi oni pijani od jednog Duha".
Re Duh (PNEUMA) se u najveem broju rukopisa skraivala
kao PMA, to su, razumljivo, neki pisari mogli da pogreno
proitaju (i proitali su!) kao grku re za pie" (POMA); i

106
tako po njima Pavla kae da su svi pijani od jednog pia".
Jedna uobiajena vrsta greaka u grkim rukopisima javljala se
kad bi se dva reda teksta koji se prepisivao zavrila istim
slovima ili istim reima. Pisar je moda prepisao prvi red
teksta, pa bi mu oko, kad bi se vratilo na stranicu, moda palo
na iste rei u narednom redu, umesto u redu koji je upravo
prepisao; on bi nastavio da prepisuje odatle, a usled toga bi
izostavio rei i/ili redove koje su izmeu. Takva vrsta greke se
naziva periblepsis (omaka oka"), izazvana homoeteleuton-
om (istim zavrecima"). Svoje studente uim da mogu da
tvrde kako su univerzitetski obrazovani tek kada mogu
razumljivo da govore o periblepsisu izazvanom
homoeteleutonom.

Kako to izgleda, moe da ilustruje tekst Jevanelja po Luki

12:8-9, koji glasi:
8
Ko god me prizna pred Ijudima, sin oveiji Priznae ga
pred anelima Boijim
9
Ali ko god me porekne pred Ijudima Bie poreknut pred
anelima Boijim

Nai najstariji rukopisi tog pasusa na papirusu izostavljaju ceo

stih 9; a nije teko videti kako je ta greka nastala. Pisar je
prepisao rei pred andelima Boijim" u stihu 8 i kad mu se
oko vratilo na stranicu, on je ugledao iste rei u stihu 9 i
pretpostavio da su to rei koje je upravo prepisao, pa je
nastavio da prepisuje stih 10, izostavljajui potpuno stih 9.
Ponekad ovakva greka moe da bude jo katastrofalnija po
znaenje teksta. U Jevanelju po Jovanu 17:15, Isus kae u
svojoj molitvi Bogu o svojim sledbenicima:

107
Ja ne traim da ih uva od Sveta, ve da ih uva Od zla.
Ali, u jednom od naih najboljih rukopisa (Vatikanski kodeks iz
4. veka) rei od sveta..." do ...uva od" su izostavljene, pa
Isus izgovara nesrenu molitvu: ,,Ja ne traim da ih uva od
zla"!

Ponekad su sluajne greke pravljene ne zato to su rei

izgledale, ve zato to su zvuale slino. To se moglo dogoditi,
na primer, kad bi pisar prepisivao tekst po diktatu - kada bi
jedan pisar itao iz rukopisa, a jedan ili vie pisara prepisivali
te rei u nove rukopise, kako se ponekad radilo u skriptorijima
posle 4. veka. Ako bi se dve rei izgovarale isto, onda bi pisar
koji je pisao mogao da nenamerno upie pogrenu u svoj
prepis, posebno ako bi ona zvuala savreno smisleno (iako
pogreno). Izgleda da se to dogodilo u Otkrovenju 1:5, gde se
autor moli onome koji nas je oslobodio grehova". Re za
oslobodio" (LUSANTI) izgovara se potpuno isto kao re za
oprati" (LOUSANTI), pa nije udo to se u odreenom broju
srednjovekovnih rukopisa autor moli onome koji nas je oprao
od naih grehova".

Jo jedan primer se javlja u Pavlovoj poslanici Rimljanima, u

kojoj Pavle tvrdi da poto smo opravdani verom, imamo mir
sa Bogom" (Rimljanima 5:1). Ali, da li je to rekao? Re za
imamo mir", konstatacija jedne injenice, izgovara se potpuno
isto kao hajde da imamo mir", podsticanje. I tako u velikom
broju rukopisa, ukljuujui i neke od najstarijih, Pavle ne ostaje
uveren da on i njegovi sledbenici imaju mir sa Bogom, ve
moli sebe i druge da trae mir. To je pasus u kome tekstolozi
teko mogu da utvrde kojije tekst ispravan.17

U ostalim tekstovima nema mnogo dvosmislenosti, jer izmena

108
u tekstu, iako je razumljiva, zapravo od smislenog teksta ini
besmislen. To se esto deava, iz razloga o kojima smo ve
govorili. Na primer, u Jevanelju po Jovanu 5: 39, Isus kae
svojim protivnicima da pregledaju svete spise... jer oni
svedoe o meni". U jednom starom rukopisu, poslednji glagol
je izmenjen u glagol koji zvui slino, ali u tom kontekstu
nema smisla. U tom rukopisu Isus kae pregledajte svete
spise... jer se oni ogreuju o mene"! Jedan drugi primer dolazi
iz Knjige otkrovenja, u kojoj prorok ima viziju prestola
Boijeg, oko koga bee duga koja izgledae kao
smaragd" (1:3). U nekima od ranijih rukopisa, kae nam se da
oko prestola behu svetenici koji izgledahu kao smaragd"!

Od hiljada i hiljada sluajnih greaka koje su nainjene u naim

rukopisima, moda najudnije izgleda ona koja se pojavljuje u
jednom minuskulu etvorojevaneljakoji se zvanino
oznaavakao br. 109, anastao je u 14. veku. Pisar je oigledno
prepisivao rukopis koji je saoptavao genealogiju u dva stupca.
Iz nekih razloga, on nije prepisivao stubac po stubac, ve je
prepisivao red iz jednog, red iz drugog stupca. Usled toga,
imena u genealogiji su izbaena iz poretka, pa su veina
linosti ispala sinovi pogrenog oca. Jo gore, poto drugi
stubac koji je pisar prepisivao nije imao isti broj redova kao
prvi, u prepisu koji je on nainio, otac ljudske rase (tj. poslednji
koji se pominje) nije Bog, ve neki Jevrejin po imenu Fares; a
za samog Boga se kae da je sin nekog oveka po imenu Aram!

Namerne izmene

U odreenom smislu, ove izmene za kojima smo tragali su

najlake da se uoe i otklone prilikom nastojanja da
uspostavimo najraniji oblik teksta. Sa namernim izmenama,

109
pak, ne ide tako lako. Jer, ba zato to su (oigledno) nainjene
namerno, te izmene zvue smisleno. A poto zvue smisleno,
uvek e biti prouavalaca koji e tvrditi da je to najbolji smisao
- to jest, da su to originali. Ovde nije posredi rasprava izmeu
naunika koji misle da je tekst izmenjen i onih koji misle da
nije. Svi znaju da tekst jeste izmenjen; jedino je pitanje koja
verzija predstavlja izmenu, a koja najraniji dostupni oblik
teksta. Tu se naunici ponekad razilaze.

U znaajnom broju sluajeva - zapravo, u veini - strunjaci se

naveliko slau. Moda je ovde za nas korisno da razmotrimo
niz vrsta namernih izmena koje nalazimo u naim rukopisima,
poto nam one mogu pokazati kakve razloge su pisari imali da
te izmene naine.

Ponekad su pisari menjali svoje tekstove zato to su mislili da

oni sadre injeninu greku. Izgleda da je to bio sluaj na
samom poetku Jevanelja po Marku, gde autor predstavlja
svoje jevanelje reima: Ba kao to pie u knjizi proroka
Isaije, Gle, aljem glasnika pred vama... Ispravite mu puteve".
Problem je to taj citat uopte nije iz Isaije, ve predstavlja
kombinaciju jednog pasusa iz Izlaska 23:20 i jednog iz
Malahije, 3:1. Pisari su shvatili da je to problem, pa su izmenili
tekst tako da on glasi: Ba kao to pie u knjiziproroka...". Sad
nema problema sa pogrenim pripisivanjem citata. Ali, skoro
da nema sumnje ta je Marko izvorno napisao: pripisivanje
Isaiji se nalazi u naim najstarijim i najboljim rukopisima.

Ponekad greka" koju je neki pisar nastojao da ispravi nije

bila injenina, ve greka u tumaenju. Dobro poznat primer
nalazimo u Jevanelju po Mateju, 24:36, gde Isus predvia kraj
ere i kae da to se tie tog dana i sata, niko ne zna - ni aneli

110
na nebu, pa ak ni Sin, ve jedino Otac". Pisari su smatrali da
je taj pasus teak: Sin Boiji, sam Isus, ne zna kada e kraj
doi? Kako to moe biti? Zar on nije sveznajui? Da bi reili
taj problem, neki pisari su naprosto izmenili tekst izostavivi
rei ,,pa ak ni sin". Sad, aneli mogu da budu neznalice, ali
Sin Boiji nije.19

U drugim sluajevima pisari su izmenili tekst ne zato to su

mislili da u njemu postoji greka, ve zato to su eleli da
izbegnu da se on pogreno razume. Primer je Jevanelje po
Mateju 17:12-13, u kome Isus identifikuje Jovana Krstitelja
kao Iliju, proroka koji e doi na kraju vremena:
Kaem vam daje Ilija ve doao, a oni ga nisu prepoznali, ve
su mu uinili ta su hteli. Tako e isto Sin oveiji uskoro
propatiti od njih." Tad njegovi uenici shvatie da im on
govori o Jovanu Krstitelju.

Potencijalni problem je u tome to, ovako napisan, tekst moe

da se protumai kao da ne znai da je Jovan Krstitelj Ilija, ve
da je on Sin oveiji. Pisari su dobro znali da to nije sluaj, pa
su neki od njih obrnuli tekst, stavljajui frazu njegovi uenici
shvatie da im on govori o Jovanu Krstitelju" ispred izjave o
Sinu oveijem.

Ponekad su pisari menjali tekst iz oiglednijih teolokih

razloga, da bi se osigurali da jeretici" nee zloupotrebiti tekst
ili da bi obezbedili da on govori ono to su (pisari) ve
pretpostavili da znai. Postoje brojni primeri ove vrste
promena, koje emo ire razmotriti u jednom od narednih
poglavlja. Zasad u naprosto predstaviti nekoliko kratkih
primera.
U drugom veku bilo je hriana koji su vrsto verovali da je

111
spasenje koje je doneo Hrist potpuno nova stvar, via od svega
to je svet ikad video, a svakako via od judaistike vere iz
koje se hrianstvo izrodilo. Neki hriani su ili toliko daleko
da su tvrdili kako je pojava Hrista daleko nadila judaizam,
staru veru Jevreja. Pisarima takvih uverenja, parabola o novom
vinu i starim meinama koju pripoveda Isus mogla je da
izgleda problematina.

Niko ne stavlja novo vino u stare mesine... Ve se novo vino

mora staviti u nove meine. A niko kopije staro vino ne eli
novoga, jer oni kau, 'Staroje bolje'." (Jevaneljepo Luki,
5:38-39)

Kako bi Isus mogao da ukazuje da je staro bolje od novog? Zar

nije spasenje koje on donosi vie od svega to judaizam (ili bilo
koja druga religija) ima da ponudi? Pisari koji su smatrali da je
ova izreka zbunjujua naprosto su uklonili poslednju reenicu,
tako da sada Isus ne govori nita o tome da je staro bolje od
novog.

Ponekad su pisari menjali tekst da bi se postarali da se njihova

omiljena doktrina na odgovarajui nain istakne. To nalazimo,
na primer, u prii o Isusovoj genealogiji u Jevanelju po
Marku, koje poinje sa ocem Jevreja, Avramom, i prati Isusov
rodoslov od oca do sina sve do Jakova, koji je bio otac Josifa,
mua Marije, koja rodi Isusa, koga zovu Hrist". (Matej, 1:16).
Kako stvari stoje, ta genealogija ve tretira Isusa kao izuzetan
sluaj, poto se ne kae da je on sin" Josifov. Ali, nekim
pisarima to nije bilo dovoljno, pa su izmenili tekst tako da
glasi: Jakov, koji je bio otac Josifov, kome je data u zaruke
devica Marija koja rodi Isusa, koga zovu Hrist".
Sad se Josif ak i ne naziva Marijinim muem, ve samo

112
njenim verenikom, a za nju se jasno istie da je bila devica - to
je bila vana poenta za mnoge stare pisare!

Povremeno bi pisari menjali svoje tekstove ne zbog teologije,

ve iz liturgijskih razloga. Poto je asketska tradicija ojaala u
ranom hrianstvu, nije udo to je ona dala svoj doprinos
pisarskim izmenama teksta. Na primer, u Jevanelju po Marku
9, kad Isus izgoni demona koga uenici nisu mogli da
pomaknu, on im kae: Ova vrsta se izgoni samo molitvom".
(Marko, 9:29). Kasniji pisari su dopisali primeren dodatak, u
svetlu njihove sopstvene prakse, pa se sad pokazuje da Isus
govori: Ova vrsta se izgoni samo molitvom i postom".

Jednu od najpoznatijih liturgijskih izmena teksta nalazimo u

Lukinoj verziji molitve Oe na. Tu molitvu nalazimo i kod
Mateja, i taj dui, Matejev oblik, bio je i ostao najpoznatiji
hrianima.20 Kad se uporedi, Lukina verzija izgleda
beznadeno osakaena.

Oe, neka je sveto tvoje ime. Neka doe carstvo tvoje. Daj
nam svakog dana na svakodnevni hleb. I oprosti nam nae
grehe, jer mi opratamo naim dunicima. I ne navedi nas u
iskuenje." (Luka, 11:2-4)
Pisari su reili problem krae Lukine verzije tako to su dodali
deo koji je poznat iz odgovarajueg pasusa kod Mateja, 6:9-13,
pa sada, kao kod Mateja, ta molitva glasi:

Oe na koji si na nebu, neka je sveto ime tvoje. Neka doe

carstvo tvoje i neka se ispuni volja tvoja, na zemlji kao i na
nebu. Daj nam svakog dana na svagdanji hleb. I oprosti nam
nae dugove kao to mi opratamo naim dunicima. I ne
navedi nas u iskuenje, ve nas izbavi od zla.

113
Ta pisarska sklonost da usklauju" pasuse u jevaneljima je
sveprisutna. Gde god se ista pria pria u nekom drugom
jevanelju, ovaj ili onaj pisar e se sigurno postarati da te prie
budu u savrenom skladu, uklanjajui razlike potezima svoga
pera.

Ponekad na pisare nisu uticali istovrsni pasusi, ve usmeno pre-

danje koje je kruilo o Isusu i prie koje su se priale o njemu.
To smo ve u velikoj razmeri videli u sluaju ene uhvaene u
preljubi i poslednjih dvanaest stihova Jevanelja po Marku. I u
manjoj razmeri, moemo da vidimo kako je usmeno predanje
uticalo na pisani tekst jevanelja. Jedan istaknut primer je
upeatljiva pria u Jevanelju po Jovanu, 5, u kojoj Isus
isceljuje jednog invalida kraj banje Vitezde. Na poetku te
prie nam se kae da je nekolicina ljudi - invalida, slepih,
hromih i paralizovanih - leala pored te bare, a da je Isus izd-
vojio jednog oveka, koji je tu boravio trideset osam godina, da
bi ga izleio. Kad je upitao tog oveka da li bi eleo da bude
izleen, ovek odgovara da nema nikog ko bi ga stavio u banju,
pa ,,kad se voda uzburka", uvek se neko drugi progura.
U naim najstarijim i najboljim rukopisima nema objanjenja
zato bi taj ovek eleo da ue u banju kad se voda uzburka, ali
je usmeno predanje nadoknadilo taj manjak dodatkom
stihovima 3-4, koji nalazimo u mnogim naim kasnijim
rukopisima. Tu nam kau da je neki aneo povremeno silazio
u tu baru i talasao vodu; a prvi koji bi uao nakon to se voda
uzburka, bio bi izleen".21 Lep dodatak jednoj ionako
interesantnoj prii.

114
 ZAKLJUAK

Pria o mestima na kojima je tekst Novog zaveta sluajno ili

namerno izmenjen, moe da se protegne unedogled. Kao to
sam ukazao, tih primera nema samo nekoliko stotina, ve na
hiljade. Primeri koje smo izneli dovoljni su da prenesu optu
situaciju, ali postoji mnogo razlika meu naim rukopisima,
razlika koje su stvorili pisari to su prepisivali svoje svete
tekstove. U prvim vekovima hrianstva, pisari su bili amateri,
a takvi su bili skloniji da menjaju tekstove koje su prepisivali -
ili skloniji sluajnim izmenama - nego pisari kasnijeg doba koji
su, poev od 4. veka, poeli da postaju profesionalci.

Vano je da vidimo kakve su izmene, i sluajne i namerne,

pisari bili skloni da unose, jer onda nam je lake da te izmene
izdvojimo, i tako eliminiemo neka nagaanja koja odreuju
koji oblik teksta predstavlja izmenu, a koji predstavlja raniji
oblik. Takoe je vano da vidimo kako su savremeni naunici
razvili metode da se to odredi. U narednom poglavlju emo
pratiti deo te prie, poev od vremena Dona Mila, pa do
danas, i videti metode koji su razvijeni za rekonstrukciju teksta
Novog zaveta i za prepoznavanje naina na koji se on menjao u
procesu njegovog prenoenja.

4.
POTRAGA ZA IZVORIMA

Metodi i otkria

Kao to smo videli, davno pre nego to je Mil objavio svoje

115
izdanje Novog zaveta na grkom, sa napomenama od trideset
hiljada mesta na kojima se preostali rukopisi razlikuju,
nekoliko uenjaka (mali broj) je uvidelo da postoji problem sa
tekstom Novog zaveta. Ve je u drugom veku paganski kritiar
Celz tvrdio da hriani menjaju taj tekst kako im se prohte, kao
da su pijani; njegov protivnik Origen govori o velikom" broju
razlika meu rukopisima jevanelja; vie od jednog veka
kasnije, papa Damas se toliko zabrinuo zbog razlika medu
latinskim rukopisima, da je naimenovao Jeronima da naini
standardizovan prevod; a sam Jeronim je morao da uporedi
brojne kopije tog teksta, i grke i latinske, da bi prosudio o
tekstu za koji je smatrao da su ga izvorno napisali autori.

No, taj problem je bio potisnut tokom srednjeg veka, sve do

sedamnaestog veka kada su Mil i drugi poeli ozbiljno da mu
posveuju panju. Dok je Mil sakupljao podatke za svoje
prelomno izdanje iz 1707., jo jedan istraiva je marljivo
radio na problemu teksta Novog zaveta; taj naunik, meutim,
nije bio Englez, ve Francuz, i nije bio protestant, ve katolik.
tavie, njegovo vienje (mada ga on, u krajnjoj analizi, okree
protiv protestanata) je upravo izraavalo onu istu bojazan koju
su imali engleski protestanti, a koja proizlazi iz paljivog
prouavanja teksta Novog zaveta - naime, da dijapazon razlika
u tradiciji tog teksta ukazuje na lo da se hrianska vera ne
moe zasnivati iskljuivo na Svetom pismu (to je protestantska
reformistika doktrina sola scriptum), budui da je taj lckst
nepostojan i nepouzdan. Umesto toga, po njegovom stavu,
katolici su u pravu to zahtevaju da se apostolska tradicija
obavezno zasnuje na (katolikoj) crkvi. Taj francuski pisac koji
je izneo pomenute ideje u nizu znaajnih publikacija bio je
Riar Simon (Richard Simon, 1638-1713).

116
 RlAR SlMON

Iako je Simon bio uglavnom strunjak za hebrejski, on je

prouavao prenoenje tekstova i Starog i Novog zaveta.
Njegova maestralna studija, Kritika istorija teksta Novog
zaveta" pojavila se 1689., dok je Mil jo uvek radio na
otkrivanju razlika u tekstovima. Mil je imao pristup tom delu,
pa je u uvodu svog izdanja iz 1707. on pohvalio njegovu erudi-
ciju i vanost za sopstvena istraivanja, iako se nije slagao sa
njegovim teolokim zakljucima.

Simonova knjiga nije posveena otkrivanju svih dostupnih

razlika u pisanju, ve raspravi o razlikama u prenetim
tekstovima, da bi pokazala nepouzdanost tih tekstova na
odredenim mestima i da bi, povremeno, istakla nadmonost
latinske Biblije, za koju katoliki teolozi jo uvek smatraju da
je merodavan tekst. Njemu su i suvie dobro poznati glavni
problemi sa tekstom. On, na primer, nairoko analizira prilian
broj onih delova koje smo ve pomenuli u tom smislu: enu
uhvaena u preljubi, poslednjih dvanaest stihova Jevandelja po
Marku, i Jovanovu zapetu (koja eksplicitno potvruje doktrinu
o Trojstvu). U svojoj diskusiji on nastoji da pokae kako je
Jeronim obezbedio crkvi tekst koji se moe iskoristiti kao
osnova za teoloke refleksije. Kao to u predgovoru prvom
delu svoga rada kae:

"Sv. Jeronim je uinio crkvi poprilinu uslugu, ispravljujui i

revidirajui stare latinske rukopise, po najstroim pravilima
tekstualne kritike. To nastojimo da pokaemo u ovom delu, kao
i da najvei broj antikih grkih primeraka Novog zaveta nije
najbolji, poto oni odgovaraju onim rukopisima latinske crkve
za koje je Sv. Jeronim otkrio da su veoma iskvareni, u toj meri

117
da su im neophodne izmene."2

To je duboko domiljat argument, sa kojim emo se sresti opet:

najstariji grki rukopisi su nepouzdani zato to oni
predstavljaju upravo te iskvarene kopije koje je Jeronim morao
da revidira da bi ustanovio bolji tekst; preostalim grkim
primercima, prepisima nastalim pre Jeronimovog vremena,
mada su to stariji primerci, ne moe se verovati.

Ma koliko da je to domiljat argument, on nikad nije dobio

iroku podrku meu tekstolozima. Zapravo, to je samo izjava
da se ne moe verovati naim najstarijim rukopisima, ali moe
njihovoj reviziji. Na kojim osnovama je, dakle, Jeronim
revidirao svoj tekst? Na osnovama starijih rukopisa. ak je i on
verovao ranijim prepisima teksta. Ako i mi ne bismo uradili
isto, bio bi to ogroman korak unazad - bez obzira na razlike
meu tekstovima prvih vekova.

U svakom sluaju, branei svoju tezu, Simon tvrdi da u svim

rukopisima postoje izmene teksta, a posebno u grkim (ovde
moda pre imamo polemiku prave" crkve protiv grkih
izmatika").

Danas nema nijednog primerka ak ni Novog zaveta, ni

grkog ni latinskog ni sirijskog ni arapskog, koji bi se zaista
mogao nazvati autentinim, jer ne postoji nijedan, na bilo kom
jeziku da je napisan, a da mu neto nije dodato. Ja mogu da
jemim da su grki prepisivai sebi dali veoma veliku slobodu
u tivu svojih prepisa, kao to emopokazati na drugom
mestu."3

Simonov teoloki program za ovakva zapaanja je jasan iz

118
njegove duge rasprave. Na jednom mestu, on postavlja
retoriko pitanje:

,,Da li je mogue... da je Bog dao svojoj Crkvi knjige da joj

slue kao merilo, a da je istovremeno dopustio da se originali
tih knjiga izgube na samom poetku hrianske religije?"4

Njegov odgovor je, naravno, da nije. Sveti spisi zaista daju

temelj za veru, ali nisu same knjige ono to ima konaan znaaj
(poto su one, na kraju krajeva, sve vremenom izmenjene), ve
tumaenje tih knjiga koje nalazimo u apostolskoj tradiciji koju
prenosi (katolika) crkva.

Iako Sveti spisi predstavljaju pouzdano merilo na komeje

zasnovana naa vera, ipak to merilo nije potpuno dovoljno
samo po sebi; neophodno je da znamo, pored toga, ta je
apostolska tradicija; a o njoj moemo da saznamo samo od
apostolske crkve, kojaje sauvala pravi smisao svetog pisma."5
Simonovi antiprotestantski zakljuci postaju jo jasniji u nekim
od njegovih drugih spisa. Na primer, u delu koje se bavi
glavnim komentatorima Novog zaveta", on direktno tvrdi:

Velike promene do kojih je dolo u rukopisima Biblije... poto

su originali izgubljeni, potpuno rue principe protestanata...
koji konsultuju jedino iste te rukopise Biblije u obliku koji
imaju danas. Da istina religije nije ivela u crkvi, ne bi bilo
bezopasno da se ona danas trai u knjigama koje su pretrpele
toliko promena i koje su na toliko mnogo naina zavisile od
volje prepisivaa. "6

Ta vrsta striktno intelektualnog napada na protestantsko

poimanje Svetog pisma shvaena je sasvim ozbiljno u

119
akademskim krugovima. Kada se 1707. pojavilo Milovo
izdanje, protestantske biblijske uenjake je priroda njihovih
interesovanja povukla da razmotre i odbrane svoje
razumevanje vere. Oni, naravno, nisu mogli da jednostavno
odbace ideju sola scriptura (jedino sveto pismo - prim. red.) Za
njih, rei Biblije i dalje su predstavljale nosioce autoriteta Rei
Boije. Ali, kako da se odnosimo prema situaciji kad u mnogim
sluajevima ne znamo koje su to rei bile? Jedno reenje je bilo
da se razviju tekstoloki metodi koji e omoguiti savremenim
naunicima da rekonstruiu izvorne rei, kako bi se iznova
pokazalo da je osnov vere pouzdan. Taj teoloki program leao
je u osnovi mnogih napora, posebno u Engleskoj i Nemakoj,
da se iznau dobri i pouzdani metodi rekonstrukcije izvornih
rei Novog zaveta iz brojnih njegovih prepisa prepunih greaka
koji su preostali do danas.

RlARD BENTLI

Kao to smo videli, Riard Bentli, klasini filolog i dekan

Triniti koleda u Kembridu, usmerio je svoj uveni intelekt na
probleme prenosa tekstova Novog zaveta, u odgovor na
negativne reakcije koje je izazvalo objavljivanje Milovog
Novog zaveta na grkom sa njegovom masivnom zbirkom
tekstualnih razlika meu rukopisima.7 Bentlijev odgovor deisti
Kolinsu, Odgovor na raspravu o slobodnom miljenju",
pokazao se kao veoma popularan i doiveo je osam izdanja.
Njegov preovlaujui stav bio je da trideset hiljada varijacija u
grkom Novom zavetu i nije toliko veliki broj koliko bi se
moglo oekivati od jedne tekstualne tradicije koja poseduje
toliko bogatstvo materijala, a da se Mil teko moe smatrati
krivim za podrivanje istine hrianske religije, poto on nije
izmislio ta mesta na kojima postoje razlike, ve ih je naprosto

120
zapazio.

Najzad se i sam Bentli zainteresovao za rad na tekstualnoj

tradiciji Novog zaveta, pa kad je jednom usmerio svoj um na
to, on je zakljuio da bi zapravo mogao da znatno napreduje
ako bi ustanovio izvorni tekst na veini mesta na kojima
postoje tekstualne razlike. U pismu svom pokrovitelju,
nadbiskupu Vejku iz 1716., on je utvrdio principe za
predloeno novo izdanje grkog Zaveta: on bi bio u stanju da
paljivom analizom restaurira tekst Novog zaveta do stanja
koje je imao u vreme Nikejskog sabora (poetak etvrtog
veka), to je oblik teksta koji je u prethodnim vekovima
objavio veliki filolog antike, Origen, niz vekova pre nego to je
(kako je Bentli verovao) mnotvo tekstualnih varijanti
pokvarilo tu tekstualnu tradiciju.

Bentli nikad nije patio od lane skromnosti. Kako tvrdi u tom

pismu:

Smatram da sam u stanju (to neki misle da je nemogue) da

nainim izdanje Novog zaveta tacno onakvo kakvi su bili
njegovi najbolji primerci u vreme Nikejskog sabora; tako da ne
bude dvadeset reci razlike, pa ak ni razlike u nekom lanu...
kako bi knjiga za koju se, po dananjim uverenjima, misli da je
krajnje nepouzdana, postala svedoanstvo pouzdanosti vie od
svih drugih knjiga, i kako bi se smesta uinio kraj razliitim
varijantama (tj. razliitim itanjima) od sada pa nadalje. "8

Bentlijev metod je bio prilino direktan. On je odluio da

sakupi (tj. uporedi u detaljima) tekst najvanijeg grkog
rukopisa Novog zaveta u Engleskoj, Aleksandrijski kodeks, sa
poetka petog veka, sa najstarijim dostupnim primercima

121
latinske Vulgate. On je okrio nit znaajnih podudarnosti u
tivu, po kojima su se ti rukopisi uvek meusobno slagali, ali
nisu sa mnotvom grkih rukopisa prepisanih u srednjem veku.
Ta slaganja su se ticala ak i takvih stvari kao to je red rei, po
kome su se razni rukopisi razlikovali. Bentli je, dakle, bio
ubeen da moe da uredi i latinsku Vulgatu i grki Novi zavet
kako bi stigao do najstarijih oblika tih tekstova, da jedva moe
da bude sumnje u pogledu najstarijih varijanti tiva. Tako bi
Milovih trideset hiljada razlika postale gotovo beznaajne za
one koji uloe trud da uspostave merodavnost tog teksta.
Osnovni logiki metod za to bio je jednostavan: ako je,
zapravo, Jeronim upotrebio dostupne grke rukopise da bi
ispravio tekst, onda se, poreenjem najstarijih rukopisa Vulgate
(da bi se obezbedio izvorni Jeronimov tekst) sa najstarijim
rukopisima grkog Novog zaveta (da bi se obezbedilo da su to
oni koje je koristio Jeronim), moe odrediti kako su izgledali
najbolji tekstovi Jeronimovog doba - i preskoiti hiljade go-
dina prenoenja tekstova u kojima se tekst esto menjao.
tavie, poto je Jeronimov tekst bio tekst njegovog
prethodnika Origena, moe se sa sigurnou tvrditi da je to bio
najbolji tekst dostupan u prvim vekovima hrianstva.

I tako, Bentli donosi zakljuak za koji misli da je neizbean:

Uklonivi dve hiljade greaka Vulgate, i isto toliko greaka
protestantskog pape Stefanusa (tj. Stefanusovog izdanja - T.
R.) mogu uspostaviti uporedno izdanje obe u stupcima, a da ne
koristim nijednu knjigu mlau od devetsto godina, koji e se
tako tano slagati re po re, i, to meje isprva zapanjilo,
redpo red, da se bolje ne mogu sloiti ni dva rauna, ili dva
primerka ugovora. "9

Potroivi jo neko vreme na poreenje rukopisa i na

122
ispitivanje poreenja koja su obavili i drugi, Bentli je postao
jo uvereniji da moe da obavi taj posao, da ga obavi ispravno,
i da ga obavi jednom za svagda. Godine 1720. objavio je
pamflet pod nazivom Predlozi za tampu", sa ciljem da podri
svoj projekat obezbeujui mu odreeni broj pretplatnika. U
njemu postavlja svoj predlog metoda za rekonstruisanje teksta,
tvrdei kako je on neuporedivo taan.

Autor veruje da je (sa izuzetkom veoma malo mesta) povratio

pravi Origenov primerak... I on je siguran da su grki i latinski
rukopisi, svojim uzajamnim slaganjem, toliko uspostavili
izvorni tekst do najsitnijih detalja, kakav se danas ne moze
nai ni kod jednog klasinog autora; i da on vodi iz lavirinta
od trideset hiljada razliitih tiva, kojima vrve stranice
najboljih dananjih izdanja, kojima se svima podjednako
veruje, na tetu mnogih dobrih Ijudi: to je klju koji nas vodi i
ispetljava tako da e teko ostati i dvesta od toliko mnogo
hiljada (razlika) koje e zasluivati da se imalo razmatraju. "i0
Standardizovanje broja znaajnih razlika od Milovih trideset
hiljada na samo dvesta je nesumnjivo veliki napredak. Ali, nisu
svi bili sigurni da Bentli moe da ispuni ta oekivanja. U
jednom anonimnom traktatu, napisanom u odgovor na
Predloge" (bilo je to doba parniara i pisaca traktata), koji
diskutuje o tom pamfletu odeljak po odeljak, anonimni
protivnik napao je Bentlija zbog njegovog programa i rekao da
on nema ni talenta ni odgovarajueg materijala za posao kojeg
se poduhvatio".

Bentli je to shvatio kao negiranje njegovih (samopriznatih)

velikih talenata i odgovorio je na slian nain. Na nesreu, on
je pogreio identitet svog protivnika, koji je zapravo bio
kembridski uenjak po imenu Koniers Midlton (Conyers

123
Middleton), ve je mislio da je to Don Kolba (John
Colbatch), pa je napisao jedak odgovor, imenujui Kolbaa i,
kako je to bilo uobiajeno tih dana, nazivajui ga raznim
imenima. U dananje vreme tananih polemika takvi estoki
pamfleti su zapanjujui; u to vreme nije bilo nieg tananog u
pogledu line ogorenosti. Bentli primeuje da ,,ne treba da
idemo dalje od ovog paragrafa da bismo nali tipian primerak
najvee zlobe i bezobrazluka koji bi ma koje opskurno krabalo
moglo da stavi na papir".121 u svom odgovoru on pokazuje
prilino iroko poznavanje prilino slikovitih psovki,
nazivajui Kolbaa (koji, kao to smo ve videli, nije imao
nikakve veze sa pomenutim pamfletom) kupusoglavim,
insektom, crvom, larvom, pacovom, reeim psom, glupim
razbojnikom i arlatanom.13 Ah, to su bila vremena!

Kada su Bentlija upozorili na pravi identitet njegovog

protivnika, on se, naravno, donekle postideo to je lajao na
pogreno drvo, ali je nastavio sa svojom samoodbranom, pa su
obe strane razmenile po nekoliko plotuna. Te odbrane su,
naravno, nakodile samom delu, kao i drugi faktori, ukljuujui
i Bentlijeve naporne obaveze kao upravnika svog koleda na
Kembridu, njegovi drugi spisateljski projekti i odreena bolna
ogranienja, meu kojima je bio i njegov neuspeh da dobije
oslobadanje od carine na papir koji je nameravao da upotrebi
za to izdanje. Na kraju, njegovi predlozi za tampanje Novog
zaveta na grkom, sa tekstom koji nee biti tekst kasnijih
iskvarenih grkih rukopisa (kakvi su bili oni koji su posluili
kao osnova za Textus Receptus), ve najstariji dostupni tekst,
nisu dali nikakav rezultat. Nakon njegove smrti, njegov neak
je bio prinuen da vrati novac koji je prikupljen za pretplatu,
to je okonalo itav poduhvat.

124
 JOHAN ALBREHT BENGEL

Od Francuske (Simon) do Engleske, a sada i Nemake,

tekstualni problemi Novog zaveta zaokupljali su vodee
biblijske strunjake tog doba u glavnim oblastima evropskog
hrianstva. Johan Albreht Bengel (Johann Albrecht Bengel,
1687-1752) bio je poboni luteranski pastor i profesor koga je
ve u ranom ivotnom dobu duboko uznemirilo prisustvo tako
velikog broja tekstualnih varijanti u prenosu rukopisa Novog
zaveta; ve kao dvadesetogodinjaka ga je posebno izbacilo iz
koloseka pomenuto Milovo izdanje sa trideset hiljada mesta na
kojima se javljaju razlike. Bengel ih je doiveo kao veliki
izazov svojoj veri, koja je bila zasnovana na samim reima
svetog pisma. Ako te rei nisu pouzdane, ta je sa verom
zasnovanom na njima?

Bengel je proveo dobar deo svoje akademske karijere radei na

tom problemu i, kao to emo videti, nainio znaajan
napredak u nalaenju reenja. Ipak, najpre treba da ukratko
vidimo kakav je bio Bengelov pristup Bibliji.14

Bengelova religiozna opredeljenja proimala su njegov ivot i

misao. Sa kolikom ozbiljnou je drao svoju veru moe se
videti iz naziva uvodnog predavanja koje je odrao kada je
naimenovan za mlaeg tutora na novom teolokom seminaru u
Denkerdorfu: ,,De certissima ad veram etudionem perveniendi
ratione per studium pietatis" (Neprekidna tenja ka
pobonosti je najsigurniji metod postizanja prave uenosti").

Bengel je bio klasino obrazovan, izuzetno paljiv tuma

biblijskog teksta. On je verovatno najpoznatiji kao komentator
Biblije: napisao je obimne beleke o svim knjigama Novog

125
zaveta, ispitujui nairoko pitanja gramatike, istorije i
tumaenja, diskursom koji je toliko jasan i neodoljiv - da vredi
da se ita i danas. U sreditu tog rada na tumaenju Biblije
stajalo je poverenje u rei svetog pisma. Ta vera je ila toliko
daleko da je odvela Bengela u pravcu koji danas moe izgledati
pomalo udan. U uverenju da su sve rei svetog pisma
nadahnute - ukljuujui i rei proroka i Knjige otkrovenja -
Bengel je postao ubeen da se Boije znaajno uplitanje u
ljudske poslove pribliava vrhuncu i da biblijsko proroanstvo
ukazuje da njegova generacija ivi u vreme koje je blizu kraju
sveta. On je, zapravo, verovao da zna kada e taj kraj doi:
trebalo bi da bude oko sto godina kasnije, 1836.

Bengela nisu pokolebali stihovi kao to su stihovi iz Jevanelja

po Mateju 24:36, koji kau da ,,o tom danu i satu niko ne zna,
ni aneli na nebu, pa ak ni Sin, ve jedino Otac". Poto je bio
paljiv tuma, Bengel ukazuje da ovde Isus govori u prezentu:
u njegovo vreme Isus je jedino mogao da kae niko ne zna";
ali to ne znai da ni u kasnijim vremenima niko nee znati.
Zapravo, prouavajui biblijska proroanstva, kasniji hriani
e saznati. Papa je bio Antihrist, masoni su mogli da predstav-
ljaju lane proroke" iz Otkrovenja, a kraj e doi oko jedan
vek posle (on je pisao oko 1730.).

Velika Patnja, koju je prvobitna crkva oekivala od budueg

Antihrista, nije dola, ali je veoma blizu; jer su se
proroanstva Apokalipse, oddesetogdo etrnaestogpoglavlja,
ispunjavala tokom mnogih vekova: a glavna poenta postaje sve
oiglednija i oiglednija, da se tokom narednih sto godina
moe odigrati velika oekivana promena stvari... Pa ipak, neka
ostane opomena, posebno veliko okonanje kojepredviam za
1836."15

126
Oigledno je da su predvianja sudnjeg dana u nae vreme -
kao to je Hol Lindzijevo (pisac Pokojne velike planete
Zemlje" i Timotija Le Heja (koautor serije Ono to je
preostalo") - imala svoje prethodnike, kao to e imati i svoje
naslednike - u svetu bez kraja.

Za nas su ovde ta Bengelova kapriciozna tumaenja

proroanstva vana jer su se temeljila na tanim reima svetog
pisma. Ako broj Antihrista ne bi bio 666, ve, recimo, 616, to
bi bilo veoma vano. Poto su rei vane, vano je i da imamo
rei. I tako je Bengel dobar deo svojih istraivanja posvetio
prouavanju mnogo hiljada varijanti tiva dostupnih u naim
rukopisima, a u svojim pokuajima da prevazie izmene kasni-
jih pisara i vrati se tekstu izvornih autora, izvrio je nekoliko
proboja u metodologiji.

Prviodnjihjekriterijumkojijeonpostavio,ikojijemanjeiliviesumi
-rao njegov pristup uspostavljanju izvornog teksta kada postoji
nedoumica oko rei. Naunici pre njega, kao to su Simon i
Bentli, pokuali su da izmisle kriterijume za procenu varijanti u
tivu. Neki drugi, o kojima ovde nismo diskutovali, izmislili su
dugaak spisak kriterijuma koji bi se mogli pokazati korisnim.
Nakon intenzivnog prouavanja te materije (Bengel je sve
prouavao intenzivno) Bengel je otkrio da veliku veinu
predloenih kriterijuma moe da sumira u j ednostavnu
reenicu od etiri rei: Proclivi scriptioni praestat ardua" -
tee tivo ima prednost nad lakim. Logika je sledea: kada su
pisari menjali svoje tekstove, oni su bili vie skloni da ih
popravljaju. Ako bi videli neto to su smatrali grekom, oni bi
to ispravili; ako bi se susreli sa tekstom koji se protivio
njihovim teolokim pogledima, oni bi ga menjali. U svakom
sluaju, da bismo znali koji je najstariji (pa ak i originalni")

127
tekst, moramo dati prednost ne tekstu sa ispravljenim
grekama, uskladenom priom ili poboljanom teologijom, ve
naprotiv, tekstu koji vapi" da bude objanjen. U svakom
sluaju, tei tekst ima prednost.16

Drugi proboj koji je Bengel nainio tie se ne toliko mase

razliitih tiva koje imamo na raspolaganju, ve mase
dokumenata koji ih sadre. On je zapazio da su dokumenti koji
su prepisivani jedni sa drugih prirodno bili najsliniji
primercima sa kojih su prepisani i drugim prepisima koji su
nainjeni sa istih primeraka. Odreeni rukopisi su sliniji
nekim drugim rukopisima od drugih. Dakle, svi preostali
dokumenti se mogu urediti u neku vrstu genealokog odnosa, u
kojoj postoje grupe dokumenata koji su medusobno sliniji
nego to su slini drugim dokumentima. To je korisno da se
zna, zato to se teorijski moe uspostaviti neka vrsta
genealokog stabla i pratiti poreklo dokumenata do njihovog
izvora. To je donekle kao kad biste traili zajednikog pretka
za vas i neku drugu osobu iz druge drave koja ima isto
prezime.

Kasnije emo videti kako se grupisanje preostalih tekstova u

familije razvilo u formalniji metodoloki princip koji pomae
tekstolozima da uspostave originalni tekst. Zasad je dovoljno
da konstatujemo da je Bengel prvi koji je doao na tu ideju.
Godine 1734. on je objavio svoje veliko izdanje Novog zaveta
na grkom, koje je u najveem delu teksta ponavljalo Textus
Receptus, ali je on ukazao na mesta za koja je mislio da je
naao bolje varijante teksta.

128
 JOHAN J. VETTAJN

Jedna od najkontroverznijih flgura biblijske nauke u 18. veku

bio je J. J. Vettajn (}.}.Wettstein, 1693-1754). U mladosti je
Vettajna oaralo pitanje teksta Novog zaveta i njegovih
mnogostrukih varijanti i on je pratio tu temu u svojim ranim
prouavanjima. Dan nakon njegovog dvadesetog roendana,
17. marta 1713., on je izloio jednu tezu na Univerzitetu u
Bazelu o Raznolikosti tiva u rukopisima Novog zaveta".
Izmeu ostalog, protestant Vettajn je tvrdio da razlike u
tivu ,,ne mogu imati uticaja na pouzdanost ili integritet Svetog
pisma". Razlog: Bog je obdario svet tom knjigom jednom i
zauvek radi usavravanja ljudskog karaktera. Ona sadri sve
to je neophodno za spasenje i verovanja i ponaanja". Dakle,
varijacije u tivu mogu da utiu na manje stvari u svetom
pismu, ali osnovna poruka ostaje netaknuta bez obzira kakvo
tivo tu zapazimo.17

Vettajn je 1715. poao u Englesku (kao deo svoje literarne

turneje) i tamo mu je doputeno da pogleda Aleksandrijski
kodeks, o kome je ve uo u okviru informacija koje je imao o
Bentliju. Jedan deo tog rukopisa je posebno privukao
Vettajnovu panju: bila je to jedna od onih sitnica sa
ogromnim implikacijama. Ona se ticala teksta glavnog pasusa
u I poslanici Timotiju.

Pasus u kome se radi, I Timotije 3:16, dugo su koristili

zagovornici ortodoksne teologije da bi podrali shvatanje da
sam Novi zavet naziva Isusa Bogom. Jer taj tekst, u najveem
broju rukopisa, govori o Hristu kao Bogu ispoljenom u mesu i
opravdanom u Duhu". Kao to sam ukazao u poglavlju 3,
najvei broj rukopisa skrauje sveta imena (tzv. nomina sacra),

129
i to je sluaj i ovde, gde se grka re Bog (0EOE) skrauje na
dva slova, teta i sigma (01), sa crtom povrh koja ukazuje da je
to skraenica. Prilikom prouavanja Aleksandrijskog kodeksa,
Vettajn je primetio da je linija povrh ova dva slova bila
napisana drugaijim mastilom od okolnih rei, pa izgleda kao
da ju je neko dopisao kasnije (tj. kasniji pisar). tavie,
horizontalna crta u sredini prvog slova, 0, nije zapravo deo tog
slova, ve je linija koja se providi sa druge strane starog
pergamenta. Drugim reima, ta re nije skraenica (tetasigma)
za Bog (0Z), ve je ta re zapravo omikron sigma (OZ), to je
potpuno druga re, koja naprosto znai koji". Dakle, izvorni
tekst tog rukopisa ne govori o Hristu kao Bogu ispoljenom u
mesu", ve o Hristu koji se ispoljio u mesu". Prema
svedoanstvu drevnog Aleksandrijskog kodeksa, Hrist se u tom
pasusu ne naziva eksplicitno Bogom.

Kako je Vettajn nastavljao svoja istraivanja, otkrio je da i

drugi pasusi koji su se tipino koristili da potvrde doktrinu o
Hristovoj boanstvenosti, zapravo predstavljaju tekstualne
probleme; kada se ti problemi ree na osnovama tekstologije, u
najveem broju sluajeva pozivanje na Isusovu boanstvenost
nestaje. To se dogaa, na primer, i kad se uvena Jovanova
zapeta ukloni iz teksta (I poslanica Jovanova 5:7-8). A to se
deava i u jednom pasusu u Delima 20:28, koji u mnogim
rukopisima govori o Crkvi Boijoj, koju je on stekao
sopstvenom krvlju". I ovde, opet, izgleda da se o Isusu govori
kao o Bogu. Ali, u Aleksandrijskom kodeksu i nekim drugim
rukopisima, umesto toga tekst govori o Crkvi Gospodarevoj,
koju je stekao sopstvenom krvlju". Sad se Isus naziva
Gospodarem, ali se ne poistoveuje eksplicitno sa Bogom.

Uzbunjen tim problemima, Vettajn je poeo ozbiljno da

130
razmilja o sopstvenim teolokim ubeenjima i postao svestan
tog problema - da Novi zavet retko Isusa naziva Bogom (ako
ga uopte tako i zove). I poeli su da mu smetaju njegove
kolege pastori i uitelji u njegovom rodnom gradu Bazelu koji
su povremeno meali izraze o Bogu i Hristu - na primer, kad bi
govorili o Sinu Boijem kao da je on Otac, ili se obraali Bogu
Ocu u molitvi govorei o tvojim svetim ranama". Vettajn je
smatrao da je potrebna vea preciznost kada se govori o Ocu i
Sinu, poto oni nisu isto.

Vettajnovo naglaavanje ovih stvari poelo je da izaziva

sumnje kod njegovih kolega, sumnje koje su se za njih
potvrdile kada je Vettajn 1730. objavio jednu diskusiju o
problemima Novog zaveta na grkom, kao najavu jednog
novog izdanja koje je pripremao. U primere u njegovoj raspravi
ukljueni su i neki od tih problematinih tekstova koje su
teolozi koristili da nau biblijsku osnovu za doktrinu o
Hristovoj boanstvenosti. Vettajn je smatrao da su ti tekstovi
zapravo bili izmenjeni upravo da bi se prilagodili tom
shvatanju: izvorni tekstovi se nisu mogli upotrebiti da ga
podre.

Ovo je izazvalo prilian bes medu Vettajnovim kolegama, od

kojih su mnogi postali njegovi protivnici. Oni su u Gradskoj
skuptini Bazela insistirali da se Vettajnu ne dopusti da objavi
svoj Novi zavet na grkom, koji su oni nazvali beskorisnim,
neuemesnim, pa ak i opasnim delom"; i smatrali su da akon
Vettajn propoveda neto to je nepravoverno, u svojim
predavanjima iznosi tvrdnje koje se protive uenjima
reformistike crkve, a i namerava da odtampa grki Novi
zavet u kome e se pojaviti neke opasne inovacije, veoma nalik
na sosijanstvo (doktrina koja porie Hristovu boansku

131
prirodu)".18 Kad je pozvan na odgovornost zbog svojih stavova
pred univerzitetsku skuptinu, utvreno je da on ima
racionalistike" poglede koji poriu potpunu inspirisanost
svetih spisa i postojanje davola i demona, kao i da je usmerio
panju na nejasnoe u svetim spisima.

Oduzet mu je in akona i naterali su ga da napusti Bazel, pa se

naselio u Amsterdamu, gde je nastavio svoj rad. On je kasnije
tvrdio da je ta rasprava odloila za dvadeset godina
objavljivanje njegovog izdanja Novog zaveta na grkom
(1751-52).

Pa opet je to bilo velianstveno izdanje, posle 250 godina jo

uvek znaajno dananjim prouavaocima. U njemu Vettajn
tampa Textus Receptus, ali takoe navodi i masu zapanjujuih
grkih, rimskih i jevrejskih tekstova koji sadre izjave
paralelne onima koje nalazimo u Novom zavetu i mogu da
pomognu da se osvetli njihovo znaenje. On takoe citira veliki
broj tekstualnih varijanti, iznosei kao dokaz nekih dvadeset
pet rukopisa majuskula i oko 250 minuskula (gotovo triput vie
nego to je bilo dostupno Milu), uredivi ih na jasan nain tako
to svaki majuskul oznaava drugaijim velikim slovom, a
koristei arapske cifre da oznai rukopise minuskule - to je
sistem referenci koji je bio standard vekovima, a u sutini se
nairoko koristi i danas.

Uprkos ogromnoj vrednosti Vettajnovog izdanja, teorija teksta

koja stoji u njegovoj osnovi se obino smatra potpuno
nazadnom. Vettajn je prenebregao metode koje je ustanovio
Bentli (za koga je nekad radio, poredei rukopise) i Bengel
(koga je smatrao neprijateljem) i smatrao je da se starim
grkim rukopisima Novog zaveta ne moe verovati jer su, kako

132
je on smatrao, svi bili izmenjeni da bi se usaglasili sa latin-
skim primercima. Ali, nemamo dokaza da se to dogodilo, a
krajnji rezultat koji dobijamo ako to uzmemo kao glavni
kriterijum procene kad prosuujemo o tekstualnim varijantama,
jeste da je najbolje da ne gledamo ta govore najstariji svedoci
(oni su, po njegovoj teoriji, najdalje od originala!) ve da
vidimo takau noviji (grki srednjovekovni rukopisi). Nijedan
od vodeih strunjaka za tekstologiju ne podrava ovu udnu
teoriju.

KARL LAHMAN

Nakon Vettajna, doao je niz strunjaka za tekstologiju koji su

dali manji ili vei doprinos metodologiji za odreivanje
najstarijeg oblika biblijskog teksta u situaciji kada je broj
rukopisa koji potvruju varijacije rastao (kako su se oni
otkrivali); meu njima su bili i J. Semler (Semler) i J. J.
Grisbah {Griesbach). Pa ipak, do glavnog prodora dolo je tek
posle osamdeset godina, sa publikacijom ne ba sjajnog
izgleda, ali zato revolucionarnom - tankim izdanjem Novog
zaveta na grkom nemakog filologa Karla Lahmana (Karl
Lachmann, 1793-1851).19

Ve rano u svom radu, Lahman je utvrdio da tekstualni dokazi

naprosto nisu pogodni da odrede ta su izvorni autori napisali.
Najstariji rukopisi kojima je on imao pristup bili su rukopisi iz
etvrtog i petog veka - stotine godina nakon to su nastali
originali. Ko bi mogao da predvidi udi prenosa rukopisa koji
se odigrao izmeu trenutka kada je pisan autograf i nastanka
najstarijih preivelih prepisa posle nekoliko vekova? Zato je
Lahman sebi postavio laki zadatak. Textus Receptus, znao je,
bio je zasnovan na rukopisnoj tradiciji 12. veka. On je to

133
mogao da popravi - za osamsto godina - tako to e napraviti
izdanje Novog zaveta, kakvo bi se pojavilo otprilike krajem
etvrtog veka. Preiveli rukopisi na grkom, zajedno sa
rukopisima Jeronimove Vulgate i citatima teksta pisaca kao to
su Irinej, Origen i Kiprijan, u najmanju ruku bi mogli da
omogue bar to. I to je i uradio. Oslanjajui se na aicu ranih
rukopisa majuskula, kao i na najstarije latinske rukopise i citate
tekstova naene kod crkvenih otaca, on je reio ne samo da
rediguje Textus Receptus gde je to neophodno (to je taktika
kojom su se sluili njegovi prethodnici), ve da potpuno
napusti T. R. i da ponovo uspostavi tekst, po svojim sop-
stvenim principima.

Tako je on 1831. nainio novu verziju teksta, koja nije bila

zasnovana na T. R.-u. Bilo je to prvi put da se neko usudio da
to uini. Za to je bilo potrebno vie od 300 godina, ali je najzad
svetu dato izdanje Novog zaveta na grkom koji je bio
zasnovan iskljuivo na dokazima iz antike.

Lahmanov napor da saini tekst kakav bi on bio krajem

etvrtog veka nije uvek bio shvaen, a ak i kad je bio shvaen,
nije uvek bio uvaen. Mnogi itaoci su mislili da Lahman tvrdi
da iznosi originalni" tekst i prigovarali su mu da je tom
prilikom zaobiao gotovo sve dokaze (kasniju tekstualnu
tradiciju, koja sadri obilje rukopisa). Drugi su zapazili slinost
njegovog pristupa Bentlijevom, koji je takoe imao ideju da
uporedi najstarije grke i latinske rukopise da bi odredio tekst
iz etvrtog veka (za koji je, meutim, Bentli smatrao da je to
tekst koji je bio poznat Origenu poetkom treeg veka); usled
toga je Lahman ponekad nazivan Bendijevim imitatorom. U
stvari je Lahman raskinuo sa nekorisnim obiajem koji su
usvojili i tampari i prouavaoci, naime da T.R.-u daju

134
povlaen status, status koji on svakako ne zasluuje, poto je
tampan i pretampavan ne zato to je bilo ko oseao da je on
zasnovan na pouzdanoj tekstualnoj osnovi, ve samo zato to je
taj tekst bio i uobiajen i poznat.

LOBEGOT FRIDRIH KONSTANTIN FON TIENDORF

Dok su naunici poput Bentlija, Bengela i Lahmana

profinjavali metodologiju koja e se koristiti u prouavanju
razliitih varijanti rukopisa Novog zaveta, u bibliotekama i
manastirima, kako na Istoku, tako i na Zapadu, redovno je
dolazilo do novih otkria. Jedan devetnaestovekovni
prouavalac, koji je bio najpriljeniji u otkrivanju rukopisa
Biblije i objavljivanju njihovih tekstova, imao je interesantno
ime - Lobegot Fridrih Konstantin fon Tiendorf (Lobegott
Friedrich Constantine von Tischen-dorf, 1815-1874). Dobio je
ime Lobegot (na nemakom - slava Bogu) jer je pre njegovog
roenja njegova sujeverna majka videla nekog slepca i uplaila
se da e se zbog toga njeno dete roditi slepo. Kada se on rodio
potpuno zdrav, ona ga je posvetila Bogu i dala mu njegovo
neobino prvo ime.

Tiendorf je bio neuobiajeno priljean istraiva, koji je svoj

rad na tekstu Novog zaveta video kao sveti, od boanstva
odreeni zadatak. Jednom je napisao svojoj verenici (u svojoj
dvadeset i nekoj godini): Suoen sam sa svetim zadatkom,
borbom da povratim izvorni oblik Novog zaveta". 20 Taj sveti
zadatak on je nastojao da ispuni locirajui svaki rukopis,
uvlaei se u sve biblioteke i manastire koje je mogao da nae.
Nekoliko puta je obiao Evropu i Istok" (ono to bismo mi
nazvali Srednjim Istokom), nalazei, transkribujui i
objavljujui rukopise kud god bi poao. Jedan od njegovih

135
najranijih i najpoznatijih uspeha ticao se jednog rukopisa koji
je ve bio poznat, ali niko nije bio u stanju da ga proita. To je
Codex Ephraemi Rescriptus, smeten u Nacionalnoj biblioteci
u Parizu. Taj kodeks je izvorno bio grki rukopis Novog
zaveta, ali je izbrisan u dvanaestom veku kako bi se njegove
stranice od pergamenta mogle iskoristiti da se na njima napiu
neke propovedi sirijskog crkvenog oca Jevrema. Poto stranice
nisu bile potpuno izbrisane, neto od teksta koji je stajao ispod
jo uvek se moglo videti, iako ne dovoljno jasno da bi se
deifrovala veina rei - ak i poto je nekoliko vrsnih
istraivaa uinilo najbolje to se moglo. Ali, u Tiendorfovo
doba bili su otkriveni hemijski reagensi koji su mogli da
pomognu da se otkrije tekst koji je bio napisan ispod.
Primenjujui paljivo te reagense i polako krei put kroz tekst,
Tiendorf je uspeo da doe do njegovih rei, pa je tako nainio
prvu uspenu transkripciju tog ranog teksta i tako stekao za
sebe odredeni ugled meu onima kojima je stalo do takvih
stvari.

Neki od takvih ljudi su se osetili pobuenim da obezbede

finansijsku pomo za Tiendorfova putovanja u druge evropske
zemlje i Srednji Istok, da bi otkrivao rukopise. Po svoj prilici,
njegovo najvanije otkrie ticalo se jednog od zaista najbitnijih
rukopisa Biblije od onih koji su danas dostupni, naime
Sinajskog kodeksa. Pria o tom otkriu je stvar legende, iako o
tome direktno govori i sam Tiendorf.

Tiendorf se zaputio u Egipat 1844., dok jo nije napunio ni

trideset godina, i jaui na kamili konano stigao u divljinu u
kojoj se nalazio manastir Svete Katarine. Ono to se tamo
dogodilo 24. maja 1844., ipak je najbolje opisano njegovim
sopstvenim reima:

136
,,U podnoju planine Sinaj, u samostanu Sv. Katarine, otkrio
sam dragulj svih mojih istraivanja. Prilikom posete tom
manastiru u maju 1844., primetio sam usred velike sale jednu
veliku i iroku korpu punu starih pergamenata; a bibliotekar,
koji je bio zaduen za informacije, rekao mije da su dve sline
hrpe papira, koje su se od stajanja ubuale, ve baene u
vatru. Kakvo je bilo moje iznenadenje kada sam meu tim
gomilama papira otkrio znatan broj listova jednog primerka
Novog zaveta na grkom, koji mi je izgledao kao da je
najstariji od svih koje sam ikada video. Manastirska uprava mi
je dozvolila da uzmem treinu tih pergamenata, odnosno oko
etrdeset tri lista, tim pre to su oni ve bili spremni za
potpalu. Ali, nisam mogao da ih ubedim da se odreknu i
ostatka. Suvie ivo zadovoljstvo koje sam pokazao navelo ih je
da posumnjaju da su ti pergamenti vredni. Transkribovao sam
stranicu teksta Isaije i Jeremije i naredio monasima da kao
religijsku vrednost uvaju sve takve ostatke na koje bi mogli da
naiu".21

Tiendorf je pokuao da se dokopa ostatka tog dragocenog

rukopisa, ali nije mogao da ubedi monahe da se rastanu od
njega. Oko devet godina kasnije, on se vratio na isto mesto, ali
nije mogao da mu nae ni traga. Potom se 1859. opet uputio
tamo, ovog puta pod pokroviteljstvom ruskog cara Aleksandra
II, koji se interesovao za sva hrianska pitanja, pogotovo za
hrianske starine. Ovog puta, Tiendorf nije naao ni traga od
tog rukopisa do poslednjeg dana svoje posete. Bio je pozvan u
igumanovu sobu i razgovarao sa njim o Septuaginti (Starom
zavetu na grkom), a iguman mu je rekao: ,,I ja sam itao
Septuagintu". On je poao i iz ugla sobe izvukao jednu knjigu
umotanu u crvenu tkaninu. Tiendorf nastavlja:

137
Odmotao sam tkaninu i na svoje veliko iznenaenje otkrio ne
samo one odlomke koje sam pre petnaest godina izvukao iz
korpe, ve i druge delove Starog zaveta, potpuni Novi zavet, i
pored toga, Varnavine poslanice i deo Jerminog Pastira".
Pun radosti, za koju sam ovog puta sebi naredio da je sakrijem
od igumana i ostale bratije, zatraio sam, naoko nehatno,
dozvolu da ponesem taj rukopis u moju spavau sobu
dagapogledam na miru."22

Tiendorf je smesta prepoznao ta je taj rukopis - najstariji

preiveli svedok teksta Novog zaveta: najdragocenije
biblijsko blago koje postoji - dokument ija starost i vanost
prevazilaze vanost svih rukopisa koje sam ikad prouavao".
Nakon komplikovanih i dugih nagaanja, u kojima je Tiendorf
ne ba suptilno podseao monahe na svog pokrovitelja, ruskog
cara, koji bi bio oduevljen poklonom kao to je jedan takav
redak rukopis i nesumnjivo bi uzvratio obasuvi manastir
finansijskim dobroinstvima, on je najzad uspeo da ih izmoli za
doputenje da odnese taj rukopis u Lajpcig, gde je o carevom
troku pripremio njegovo bogato etvorotomno izdanje koje se
pojavilo 1862., na hiljaditu godinjicu osnivanja Ruskog
carstva.23

Nakon ruske revolucija, nova vlada, kojoj je trebao novac, a

nije bila zainteresovana za rukopise Biblije, prodala je Sinajski
kodeks Britanskom muzeju za 100.000 funti; on je danas deo
stalne postavke Britanske biblioteke, izloen na istaknutom
mestu u Sali za rukopise te biblioteke.

To je, naravno, bio samo jedan od mnogih Tiendorfovih

doprinosa oblasti prouavanja tekstova.24 Sveukupno je on
objavio dvadeset i dva izdanja ranih hrianskih tekstova,

138
ukljuujui osam zasebnih izdanja Novog zaveta na grkom;
osam njegovih izdanja se danas smatraju pravom riznicom
informacija koje se tiu potvrivanja grkog teksta i dokaza o
verzijama za ovu ili onu varijantu teksta. Njegovu nauniku
produktivnost moemo proceniti iz jednog bibliografskog eseja
koji je za njega napisao jedan naunik po imenu Rene Kaspar
Gregori: spisak Tiendorfovih izdanja zauzeo je dobrih
jedanaest stranica.25

BRUK FOS VESTKOT I FENTON DON ANTONI HORT

Savremena tekstologija vie od bilo koga drugog iz

osamnaestog i devetnaestog veka duguje zahvalnost dvojici
naunika sa Kembrida, Bruku Fosu Vestkotu (Brook Foss
Westcott, 1835-1901) i Fentonu Donu Antoniju Hortu (Fenton
John Anthony Hort, 1828-1892) za to to su razvili metode
analize koji nam pomau da prouimo tradiciju rukopisa
Novog zaveta. Od njihovog uvenog dela iz 1881., Novi zavet
na izvornom grkom", to su postala imena koja nijedan
naunik nije mogao da zaobide - ili potvrujui njihov osnovni
uvid, ili se petljajui sa detaljima njihovih tvrdnji, ili
ustanovljujui alternativne pristupe u svetlu Vestkotovog i
Hortovog dobro definisanog i neodoljivog sistema analize.
Pouzdanost te analize poprilino duguje naroito Hortovom
geniju.

Izdanje Vestkota i Horta pojavilo se u dva toma, od kojih je

jedan bio stvarno izdanje Novog zaveta zasnovano na njihovih
dvadeset i osam godina zajednikog rada na razluivanju
originalnog teksta gde god bi se u prenosu pojavile razlike; u
drugom tomu su izloeni principi tekstologije koje su sledili da
bi nainili svoje delo. Drugi tom je napisao Hort i on

139
predstavlja izuzetno dobro promiljen i neodoljiv pregled
materijala i metoda koji su dostupni naunicima koji bi hteli da
se poduhvate tekstologije. Spis je saet; nije protraena ni re.
Logika je neodoljiva: nijedan ugao nije previden. To je sjajna
knjiga, koja u svakom sluaju predstavlja klasik u toj oblasti. Ja
ne doputam mojim studentima da diplomiraju ako nisu
savladali tu knjigu.

Na odreeni nain, problemitekstaNovog zaveta zaokupljali

supanju Vestkota i Horta tokom najveeg dela njihovog
bavljenja izdavatvom. Ve u dvadeset treoj godini, Hort, koji
je znao klasine jezike, ali isprva nije bio svestan situacije sa
tekstom u Novom zavetu, napisao je u pismu svom prijatelju
Donu Elertonu:

,,Do pre nekoliko nedelja nisam imao predstavu o vanosti tek-

stova, poto sam veoma malo itao grki Zavet i zamlaivao se
sa zlikovakim Textus Receptus-om... Tako mnogo izmena na
dobrim rukopisnim autoritetima uinile su stvari jasnim ne na
obian, pojmovan nain, ve dajui im dublje ipunije
znaenje... Pomisli kako se taj niski Textus Receptus oslanja
samo na kasne rukopise; pravi je blagoslov to postoje stariji.
"26

Samo nekoliko godina kasnije, Vestkot i Hort su odluili da

urede novo izdanje Novog zaveta. U drugom pismu Elertonu
od 19. aprila 1853., Hortpria:

Nisam viao nijednog poznanika osim Vestkota... koga sam

posetio na nekoliko sati. Jedan od rezultata naeg razgovora
mogu da kaem i tebi. On i ja emo urediti grki tekst N. Z.
Nastao oko dvesta ili trista godina posle, ako je mogue.

140
Lahman i Tiendorf e nam obezbediti materijal, ali ni
priblino dovoljan... Na cilj je da obezbedimo svetenstvu,
kolama, itd. depni Novi zavet koji nee biti izoblien usled
vizantijskih (tj. srednjevekovnih) iskrivljavanja."27

Hortovo optimistiko oekivanje da za to izdanje nee biti

potrebno mnogo vremena vidljivo je i u novembru te godine,
kada on ukazuje da se nada da e Veskot i on uspeti da izguraju
njihovo izdanje ,,za neto manje od godinu dana".28 Ali, im su
poeli sa tim poslom, nade u brzi obrt su poele da blede. Oko
devet godina kasnije, Hort, u jednom pismu koje je napisao da
obodri Vestkota koji je ve bio klonuo duhom imajui u vidu
ta ga sve jo eka, nagovarao ga je:

Taj posao mora da se obavi, a nikako se ne moe obaviti na

zadovoljavajui nain... bez ogromnog truda, to je injenica
koje su, izgleda, svesni svi u celoj Evropi osim nas. Za veliku
masu tih rukopisa, ako ih u mislima odvojimo od ostalih, trud
je potpuno neproporcionalan. Ali, iako verujem da je
nemogue da se razlue vani od nevanih delova teksta, ipak
ne bih rekao da je itav taj trud neproporcionalan dobiti koju
donosi fiksiranje itavog teksta u najveoj meri u kojoj je to
izvodljivo. Mislim da bi bilo potpuno neoprostivo da
odustanemo od tog zadatka. "29

Oni nee odustati od tog posla, ali je on, kako je vreme

prolazilo, postajao sve komplikovaniji i zahtevniji. Na kraju,
toj dvojici kembridskih naunika je trebalo 28 godina gotovo
neprekidnog rada da dobiju svoj tekst, ukljuujui i uvod koji
je napisao Hort.

Ali, taj rad je i te kako bio vredan truda. Grki tekst koji su

141
dobili Veskot i Hort je izuzetno slian onome koji nairoko
koriste dananji prouavaoci, dakle, vie od sto godina posle
njih. To ne znai da nisu otkriveni novi rukopisi, ili da nije bilo
teorijskog napretka, ili da se nisu javile razlike u miljenju od
vremena Vestkota i Horta. Pa ipak, ak i sa naom naprednom
tehnologijom i metodologijom, ak i uz neuporedivo vie
rukopisnih izvora koji nam stoje na raspolaganju, nai dananji
grki tekstovi izuzetno lie na grki tekst Vestkota i Horta.

Ovde ne bi imalo smisla da se uputam u detaljnu raspravu o

metodolokim usavravanjima koje su doneli Vestkot i Hort
prilikom utvrivanja teksta Novog zaveta na grkom.30 Moda
je najvanija oblast njihovog rada bila grupisanje rukopisa.
Poto je Bengel prvi uvideo da se rukopisi mogu sakupiti u
porodice" (neto slino pravljenju genealogije lanova
porodice), naunici su pokuali da grupiu razne grupe ruko-
pisa u porodice. I Vestkot i Hort su se u velikoj meri bavili
time. Njihov pogled na stvari bio je zasnovan na principu da
rukopisi pripadaju istoj porodinoj liniji ako se u svojim reima
slau jedni sa drugim. To jest, ako dva rukopisa neki stih piu
istim reima, to mora da je posledica toga to su oni imali
zajedniki izvor - bilo neki originalni rukopis, bilo njeg-
ovukopiju. Ponekad se ovaj princip iskazuje sledeim reima:
identinost stiva ukazuje na identinost porekla.

Na osnovu tekstualnih slaganja meu raznim preivelim

rukopisima, mogu se ustanoviti porodine grupe. Za Vestkota i
Horta postojale su etiri glavne porodice svedoka: (1) sirijski
tekst, (ono to su drugi naunici imenovali kao vizantijski
tekst), koji obuhvata najvei broj kasnih srednjovekovnih
rukopisa; oni su brojni, ali nisu ba bliski reima izvornog
teksta; (2) zapadni tekst, koji je nainjen od rukopisa koji se

142
mogu datirati ne veoma rani period - njihovi arhetipovi mora
da su potekli najkasnije iz drugog veka; ali, u tim rukopisima
nalazimo slobodnu prepisivaku praksu pisara iz tog perioda,
pre nego to je prepisivanje tekstova postalo posao
profesionalaca; (3) aleksandrijski tekst, koji je dobijen iz
Aleksandrije, gde je bilo pisara koji su bili veti i paljivi, ali
su povremeno menjali svoje tekstove da bi ih uinili gramatiki
i stilski prihvatljivijim, pa su tako menjali i rei originala; i (4)
neutralni tekst, koji se sastoji od rukopisa koji nisu doiveli
nikakvu znaajnu izmenu ni reviziju u procesu njihovog
prenoenja, ve najtanije predstavljaju tekstove originala.

Dva vodea predstavnika neutralnog teksta su, po miljenju

Vestkota i Horta, Sinajski kodeks (rukopis koji je otkrio
Tiendorf), a u jo veoj meri Vatikanski kodeks, otkriven u
Vatikanskoj biblioteci. To su bila dva najstarija rukopisa
dostupna Vestkotu i Hortu, i po njihovom miljenju, oni su
daleko bolji od svih drugih rukopisa, jer predstavljaju
takozvani neutralni tekst.

Od vremena Vestkota i Horta, mnoge stvari su se izmenile u

nomenklaturi; naunici vie ne govore o neutralnom tekstu, a
najvei broj uvia da je naziv zapadni tekst pogreno
imenovanje, poto se slobodna prepisivaka praksa sretala i na
Istoku i na Zapadu. tavie, sistem Vestkota i Horta su
usavrili kasniji naunici. Na primer, najvei broj savremenih
naunika misli da su neutralni i aleksandrijski tekstovi isti;
stvar je samo to neki rukopisi bolje predstavljaju tu vrstu
teksta od drugih. Potom, od njihovog vremena, dolo je do
znaajnih otkria rukopisa, posebno otkria papirusa.31 Pa ipak,
osnovna metodologija Vestkota i Horta i dalje neto znai
naunicima koji nastoje da odrede gde u preostalim rukopisima

143
imamo kasnije izmene, a gde moemo da naemo najraniju
verziju teksta.
Kao to emo videti u narednom poglavlju, osnovnu
metodologiju je relativno lako razumeti, kad se ona jasno
postavi. Kad je primenimo na probleme teksta, ona moe biti
interesantna, pa ak i zabavna, poto radimo na tome da
utvrdimo koje varijante tiva u naim rukopisima predstavljaju
rei teksta kako su ga napisali njegovi autori, a koje pred-
stavljaju izmene koje su uneli kasniji prepisivai.

5.
ORIGINALI KOJI SU BITNI

Uovom poglavlju ispitaemo metode koje su naunici razvili

da bi razlikovali originalni" oblikteksta (ilibar najstariji
dostupni" oblik) od teksta koji predstavlja kasnije pisarske
izmene. Nakon to opiem ove metode, ilustrovau kako se oni
mogu upotrebiti, usredredivi se na tri tekstualne varijante koje
smo nali u naoj rukopisnoj tradiciji Novog zaveta. Izabrao
sam te tri zato to je svaka od njih kritina za tumaenje knjige
koju sadri; tavie, nijedna od tih varijanti teksta nije se nala
u najveem broju naih savremenih prevoda Novog zaveta na
engleski. To e rei, po mom miljenju, najvei broj prevoda
koji su dostupni najveem broju italaca engleskog govornog
podruja zasnovani su na pogrenom tekstu, a ako imate
pogrean tekst, onda je zaista teko protumaiti te knjige.

Najpre, meutim, treba da razmotrimo metode koje su razvili

naunici da odrede koje varijante teksta su originalne, a koje
predstavljaju kasnije izmene nainjene od strane pisara. Kao

144
to emo videti, uspostavljanje najranijeg oblika teksta nije
uvek jednostavna stvar; to moe biti zahtevan posao.

SAVREMENI METODI TEKSTUALNOG KRITICIZMA

Najvei broj dananjih tekstologa nazvao bi sebe same

racionalnim eklektiarima kad se postavi pitanje o najstarijem
obliku teksta. To znai da oni biraju" (znaenje korena rei
eklektiar") izmeu nekoliko varijanti teksta onu koja najbolje
predstavlja najstariji oblik teksta, koristei niz (racionalnih)
tekstualnih argumenata. Ti argumenti su zasnovani na
dokazima koji se obino po svojoj prirodi klasifikuju ili kao
spoljanji ili kao unutranji.1

SPOLJANJI DOKAZI

Argumenti zasnovani na spoljanjim dokazima odnose se na

situaciju u kojoj preiveli rukupisi podravaju jedno ili drugo
tivo. Koji rukopisi potvruju tivo? Da li su ti rukopisi
pouzdani? Zato su pouzdani ili nisu pouzdani?

U razmiljanju o tome da li neki rukopis podrava jednu

tekstualnu varijantu nautrb druge, ovek moe doi u
iskuenje da naprosto prebrojava sluajeve, kako bi sagledao
koja varijanta teksta se nalazi u najveem broju preivelih
rukopisa. Ali, najvei broj dananjih naunika uopte nije
ubeden da veina rukopisa nuno obezbeuje najbolji dostupni
tekst. Zato je tako, lako je objasniti jednim primerom.

Pretpostavimo da su, nakon to je nastao originalni rukopis

nekog teksta, nainjena dva prepisa, koja moemo nazvati A i
B. Ta dva prepisa e se, naravno, meusobno razlikovati na

145
odreene naine - moda znaajno, a moda neznatno. Sad,
pretpostavimo da je primerak A prepisao jedan pisar, ali je
primerak B prepisalo pedeset pisara. Nakon toga je originalni
rukopis izgubljen, pa je u tekstualnom prenosu preostao samo
pedeset i jedan prepis, jedan nainjen sa A, a pedeset sa B. Ako
se neki odlomak koji se nalazi u pedeset rukopisa (nastalih od
B) razlikuje od odlomka naenog u onom jednom (nastalom od
A), da li to nuno znai da je varijanta u onih pedeset rukopisa
izvorni tekst? Ne, nipoto - ak i ako se brojanjem odlomaka
utvrdi da se oni nalaze u pedeset rukopisa-svedoka. Zapravo,
odluujua razlika u podrci za autentinost tog odlomka nije
pedeset rukopisa prema jedan. To je razlika jedan prema jedan
(A prema B). Zato puki broj rukopisa koji podravaju jedno
tivo u odnosu na drugo ne pogoduje nuno i odgovoru na
pitanje koja varijanta teksta u rukopisima koji su preiveli
predstavlja originalni (najstariji) oblik teksta.2

Naunici su uveliko ubeeni da su druge stvari daleko vanije

u odreivanju koju varijantu tiva je najbolje smatrati
najstarijim oblikom teksta. Jedan drugi faktor je starost
rukopisa koji podrava neku varijantu. Daleko je verovatnije da
e se najstariji oblici teksta nai u najstarijim preivelim
rukopisima - pod uslovom da se tekst tokom vremena ee
menjao. To, naravno, ne znai da se moemo slepo drati
najstarijih rukopisa u svim sluajevima. Za to postoje dva
dobra razloga; jedan je stvar logike, a drugi istorije. to se tie
logike, pretpostavimo da u rukopisu iz petog veka postoji jedna
varijanta, ali neki rukopis iz osmog veka ima neku drugu. Da li
je varijanta koja se nalazi u rukopisu iz petog veka nuno i
stariji oblik teksta? Ne, ne nuno. ta ako je primerak iz petog
veka prepisan sa nekog prepisa iz etvrtog veka, ali je rukopis
iz osmog veka prepisan sa neke kopije iz treeg veka? U tom

146
sluaju, rukopis iz osmog veka sauvae stariju verziju.
Drugi, istorijski razlog to ne moemo naprosto da gledamo ta
pie u najstarijim rukopisima a da ne uzimamo u obzir ostale
faktore, jeste to to je, kao to smo videli, najraniji period
prenosa tekstova bio i najmanje kontrolisan. Tada su nae
tekstove veinom prepisivali neprofesionalni pisari - i u svojim
prepisima pravili dosta greaka.

I tako, starost ima uticaja, ali ona ne moe da bude apsolutni

kriterijum. Zato su tekstolozi veinom racionalni eklektiari.
Oni veruju da treba da pregledaju niz argumenata koji govore u
prilog ovoj ili onoj varijanti teksta, a ne da samo broje rukopise
ili da uzimaju u obzir samo one provereno najstarije. Pa ipak,
na kraju krajeva, ako veina naih najstarijih rukopisa daje
prednost jednoj varijanti nad drugom, svakako da se mora
smatrati da ta kombinacija inilaca ima znaaja za donoenje
odluke o tekstu.

Jo jedna odlika spoljanjih dokaza je geografska

rasprostranjenost rukopisa koji daju prednost jednoj varijanti u
odnosu na drugu. Pretpostavimo da se neka varijanta teksta
nalazi u odreenom broju rukopisa, ali se moe pokazati da svi
ti rukopisi potiu, recimo, iz Rima, dok iroki spektar drugih
rukopisa iz, recimo, Egipta, Palestine, Male Azije i Galije
sadri drugu varijantu. U tom sluaju tekstolog moe da pret-
postavi da je jedna varijanta lokalna" varijanta (prepisi iz
Rima koji svi imaju istu greku), a da je druga varijanta ona
koja je starija i verovatnije uva originalni tekst.

Verovatno najvaniji spoljanji kriterijum koji naunici slede

jeste sledei: da bi se neka varijanta smatrala originalnom', po
pravilu bi ona trebalo da se nalazi u najboljim rukopisima i

147
najboljim grupama rukopisa. Ova procena prilino podsea na
domiljanje, ali jeste delotvorna zbog sledeeg: na raznim
osnovama se moe pokazati da su neki rukopisi bolji od drugih.
Na primer, gde god unutranji dokazi (o kojima emo
diskutovati u daljem tekstu) praktino govore u korist neke
varijante, ti rukopisi gotovo uvek imaju ba tu varijantu, dok
ostali rukopisi (obino, kako se pokae, kasniji rukopisi) imaju
onu drugu varijantu. Princip koji je ovde u pitanju tvrdi:
ukoliko je poznato da su neki rukopisi bolji u varijantama koje
oigledno pripadaju najstarijem obliku, onda je verovatnije i
da e oni biti bolji kada su u pitanju varijante za koje
unutranji dokazi nisu takojasni. Na neki nain, to je kao da
imate svedoke na sudu, ili prijatelje ijoj rei moete verovati.
Kada znate da je neka osoba sklona laganju, onda nikada ne
moete biti sigurni da joj se moe verovati; ali ako znate da je
neka osoba potpuno pouzdana, onda joj moete verovati ak i
kad vam govori neto to ne moete da proverite na drugi
nain.

Isto se odnosi i na grupe svedoka. U poglavlju 4 videli smo da

su Vestkot i Hort razvili Bengelovu ideju da se rukopisi mogu
grupisati u porodice tekstova. Kako ispada, nekim od tih grupa
tekstova moe se verovati vie nego drugima, zato to oni
uvaju najstarije i najbolje od naih preivelih svedoka, pa
kada se provere, pokazuje se da obezbeuju bolje varijante.
Posebno, najvei broj racionalnih eklektiara misli da
takozvani aleksandrijski tekst (koji ukljuuje i Hortov
neutralni" tekst), koji je izvorno bio povezan sa paljivom
prepisivakom praksom hrianskih pisara iz Aleksandrije u
Egiptu, predstavlja najbolji dostupni oblik teksta, i u najveem
broju sluajeva, gde god postoje varijante, on nam daje
najstariji ili originalni" tekst. Sa druge strane, manje je vero-

148
vatno da vizantijski" ili zapadni" tekstovi uvaju najbolje
varijante ukoliko ih ne podravaju aleksandrijski rukopisi.

Unutranji dokazi

Tekstolozi koji sebe smatraju racionalnim eklektiarima biraju

izmeu niza raznovrsnih varijanti na osnovu nekoliko vrsta
dokaza. Pored spoljanjih dokaza koje daju rukopisi, po pravilu
se koriste dve vrste unutranjih dokaza. Prvi se odnosi na ono
to se naziva unutranjom verovatnoom - verovatnoom
zasnovanom na onome to je sam autor teksta najverovatnije
napisao. Mi smo, naravno, u stanju da prouimo stil pisanja,
renik i teologiju jednog autora. Kada se u naim rukopisima
nae jedna ili vie varijanti, a jedna od njih koristi rei ili
stilistike crte koje se inae ne nalaze u nigde delu tog autora,
ili ako ona predstavlja neko gledite koje se ne slae sa onim
to autor inae zastupa, onda nije verovatno da je to ono to je
taj autor napisao - posebno ako se ostale proverene varijante
savreno slau sa onim to taj autor pie na drugim mestima.

Druga vrsta unutranjeg dokaza se naziva verovatnoom

transkripcije. Ona se ne pita koju varijantu je verovatno
napisao neki autor, ve koju varijantu je verovatno napisao
neki pisar. U krajnjoj konsekvenci, ta vrsta dokaza se vraa
Bengelovoj ideji da je verovatnije da tea" varijanta bude
original. Ovo je zasnovano na ideji da su pisari bili veoma
skloni da pokuaju da isprave ono to smatraju grekama, da
usklade pasuse koje smatraju protivrenim i da priblie
teologiju teksta svojoj sopstvenoj teologiji. Verovatnije je da e
pisari ispraviti varijantu koja na prvi pogled izgleda kao da
sadri neku greku", ili da nije usklaena, ili neku posebnu
teologiju, nego neke lake" varijante. Ovaj kriterijum se

149
ponekad izraava na sledei nain: varijanta koja najbolje
objanjava postojanje drugih varijantije verovatnije original.3
Skicirao sam razne spoljanje i unutranje oblike dokaza koji
su predmet razmatranja naunika tekstologa, ne zato to
oekujem da e svi koji itaju ovu knjigu ovladati tim
principima i poeti da ih primenjuju na rukopisnu tradiciju
Novog zaveta, ve zato to je vano da shvatimo da se, kada
pokuavamo da odredimo kakav je bio originalni tekst, mora
uzeti u obzir niz faktora i odluivati na mnogo mesta. Ponekad
se razni dokazi meusobno sukobljavaju, na primer, kad tei
oblik teksta (verovatnoa transkripcije) nije podran ranim
rukopisima (spoljanji dokaz), ili kad se tei oblik teksta ne
slae sa stilom autora (unutranja verovatnoa).

Ukratko, odreivanje originalnog teksta nije nimalo lako ni

jednoznano! Ono iziskuje dosta premiljanja i paljivog
prosejavanja dokaza, a razni naunici po pravilu dolaze do
raznih zakljuaka - ne samo o nebitnim stvarima koje nemaju
uticaja na znaenje nekog pasusa (kao to je pravilno pisanje
neke rei ili promena reda rei u grkom koja se ak ne moe
ni reprodukovati u prevodu na engleski), ve i o stvarima od
krupnog znaaja, stvarima koje utiu na tumaenje itave jedne
knjige Novog zaveta.

Da bih ilustrovao vanost nekih tekstualnih odluka, sada se

okreem trima tekstualnim varijantama ove druge vrste, gde
odredivanje izvornog teksta znaajno utie na to kako emo
razumeti poruke nekih od autora Novog zaveta.4 Kako ispada,
po mom miljenju je najvei broj prevodilaca na engleski
odabrao pogrenu varijantu, pa zato nije predstavio prevod
originalnog teksta, ve teksta koji su pisari stvorili kad su
izmenili original. Prvi od tih tekstova je Markov i odnosi se na

150
Isusa koji se razbesni kad ga neki jadni gubavac moli da ga
isceli.

MARKO I GNEVNI ISUS

Tekstualni problem u Jevanelju po Marku 1:41 pojavljuje se u

prii o Isusu koji lei oveka sa konom boleu.5 Preostali
rukopisi uvaju stih 41 u dva razliita oblika; oba oblika su
pokazana ovde, u zagradama.
39 I on poe propovedajui u njihove sinagoge u itavoj
Galileji i isterivae demone. 401 jedan gubavac mu doe
molei ga i govorei mu: Ako hoe, ti moe da me oisti".
41 I [osetivi samilost (na grkom SPLANGNISTHEIS)
razgnevivi se (na grkom: ORGISTHEIS) pruivi ruku, on
ga dotaknu i ree mu: Hou, oisti se". 42 I smesta gubavac
ode od njega, i bi oien. 43 I izgrdivi ga strogo, on ga
smesta otera; 44 i ree mu: Postaraj se da ne kae nita
nikome, ve idi, pokai se sveteniku i ponudi za tvoje
oienje ono to je Mojsije zapovedio za svedoanstvo njima".
45 Ali, kad izae, on poe da propoveda mnoge stvari i da iri
re, tako da on [Isus] nije vise mogao da javno ue ugrad.

Najvei broj prevoda na engleski daje poetak stiha 41 kao da

on naglaava Isusovu ljubav prema tom jadnom odbaenom
gubavcu: osetivi samilost" (ili, te rei se mogu prevesti,
pokrenut samilou") prema njemu. U tome ti prevodioci
prate grki tekst koji se nalazi u najveem broju naih rukopisa.
Svakako je lako da se vidi zato bi ta situacija mogla da
iziskuje samilost. Mi ne znamo tano kakva je bila priroda
bolesti tog oveka - mnogi komentatori pre misle da je to bio
nekikrastavi koni poremeaj nego truljenje mesa koje
uobiajeno povezujemo sa leprom. U svakom sluiaju, moda

151
je on pao pod udar Tore koja je zabranjivala leproznima" bilo
koje vrste da ive normalan ivot; oni su morali da budu
izolovani, odseeni od sveta i smatrani neistim (Trea knjiga
Mojsijeva, 13-14). Pokrenut saah'enjem prema jednom
takvom, Isus prua svoju nenu ruku, dodiruje njegovo obolelo
meso i isceljuje ga.

Tednostavni patos i neproblematina oseanja te scene sasvim

dobro mogu da objasne zato prevodioci i tumai, po pravilu,
nisu uzimali u obzir alternativni tekst koji nalazimo u nekim
naim rukopisima. Jer, rei u jednom od naih najstarijih
svedoanstava, zvanom Beze kodeks, koga podravaju tri
rukopisa na latinskom, isprva izgledaju zbunjujue i uvrnuto.
Tu, umesto da se kae da je Isus osetio samilost prema tom
oveku, tekst ukazuje da se on razgnevio. Na grkom postoji
razlika izmeu rei SPLANGNISTHEIS i ORGISTHEIS. Za
ovu drugu varijantu, poto ima potvrde i u grkim i u latinskim
svedoanstvima, specijalisti za tekstologiju smatraju da potie
u najmanju ruku iz drugog veka. Da li je, dakle, mogue da je
to ono to je sam Marko napisao?

Kao to smo ve videli, nikad nismo potpuno sigurni ako

kaemo da je, u sluaju kada veina tekstova ima jednu
varijantu, a samo nekolicina drugu, ta veina u pravu. Ponekad
su nekoliko rukopisa u pravu ak i kad se svi drugi ne slau.
Delom je to sluaj zato to je najvei broj naih rukopisa nastao
stotinama i stotinama godina nakon originala, i oni nisu
prepisivani sa originala, ve sa drugih, mnogo kasnijih kopija.
Kad jednom neka promena ue u rukopisnu tradiciju, ona moe
da se ponavlja sve dok ne pone da se ee prenosi nego
originalne rei. U tom sluaju, obe varijante koje razmatramo
izgledaju kao da su veoma stare. Koja je originalna?

152
Ako bi se hricanskim itaocima danas dalo da izaberu izmeu
te dve varijante, nesumnjivo bi gotovo svi izabrali onu koja je
ee potvrena u naim rukopisima. Isus je osetio saah'enje
prema tom oveku, pa ga je izleio. Drugu varijantu je teko
pojmiti: ta bi znailo rei da se Isus razgnevio? Zar nije samo
po sebi dovoljno da pretpostavimo kako Marko mora da je
napisao da je Isus osetio saahenje?

Ba naprotiv, upravo to to jedna od tih varijanti izgleda da

sasvim ima smisla navodi neke naunike da sumnjaju da je
pogrena. Jer, kao to smo videli, pisari bi takoe voleli da je
tekst neproblematian i lak za razumevanje. Pitanje koje treba
postaviti je sledee: ta je verovatnije, da bi pisar koji je
prepisivao taj tekst izmenio rei tako da tekst glasi kako se Isus
razgnevio umesto da se saalio, ili da glasi da se Isus saalio
umesto da se razgnevio? Koja varijanta bolje objanjava
postojanje one druge? Kad se pogleda iz te perspektive, ova
druga mogunost je verovatnija. Varijanta koja ukazuje da se
Isus razgnevio je tea varijanta" pa je zato verovatnije da je
originalna".

Postoji jo bolji dokaz od ovog zakljuivanja koju bi varijantu

pisari verovatnije izmislili. Kako stvari stoje, mi nemamo
nijedan grki rukopis Jevanelja po Marku koji sadri taj pasus
sve do kraja etvrtog veka, gotovo tri stotine godina nakon to
je nastao. Ali, imamo dva autora koji su prepisali tu priu u
periodu od dvadeset godina nakon to je ona nastala.

Naunici su odavno shvatili da je Jevanelje po Marku prvo

jevanelje koje je napisano, a da su i Matej i Luka koristili
Markovu verziju kao izvor sopstvenih pria o Isusu.6 Mogue

153
je, dakle, da se proue Matej i Luka da bi se videlo kako su oni
izmenili Markovu priu, svuda gde priaju istu priu, ali na
(manje ili vie) razliit nain. Kad to uinimo, otkrivamo da su
i Matej i Luka preuzeli tu priu od Marka, svog zajednikog
izvora. Frapantno je to je i kod Mateja i kod Luke ta pria
gotovo od rei do rei ista kao kod Marka to se tie gubaveve
molbe i Isusovog odgovora u stihovima 40-41. Koju re, dakle,
oni koriste da opiu Isusovu reakciju? Da li se on smiluje ili
razgnevi? udno je, ali i Matej i Luka potpuno izostavljaju tu
re.
Da je Markov t
ekst koji je bio dostupan Mateju i Luki opisao Isusa kao
samilosnog, zato bi obojica izostavili tu re? I Matej i Luka na
drugim mestima opisuju Isusa kao samilosnog, a gde god
Marko ima neku priu u kojoj se Isusova samilost izriito
pominje, i jedan ili drugi zadravaju taj opis u svojoj prii.7

ta kaete na drugu mogunost? ta ako su i Matej i Luka u

Markovom jevanelju proitali da se Isus razbesneo? Da li bi
oni bili skloni da uklone to oseanje? Zapravo, postoje i druge
prilike u kojima se Isus razbesni kod Marka. U svim tim
sluajevima, Matej i Luka su preoblikovali priu. U Jevanelju
po Marku 3:5 Isus gleda unaokolo ,,sa gnevom" na ljude u
sinagogi koji posmatraju da vide da li e on izleiti oveka sa
osuenom rukom. Kod Luke je taj stih gotovo isti kao kod
Marka, ali je on uklonio ukazivanje na Isusov gnev. Matej
potpuno iznova pie taj deo prie i ne govori nita o Isusovom
gnevu. Slino tome, u Jevanelju po Marku 10:14 Isusa
iritiraju njegovi uenici (upotrebljena je druga grka re) koji
ne doputaju ljudima da donesu svoju decu da ih blagoslovi. I
Matej i Luka imaju tu priu, esto verbalno istu, ali obojica
izbacuju ukazivanje na Isusovu ljutnju (Matej 19:14; Luka

154
18:16).
Da sumiramo, Matej i Luka se ne ustruavaju da opiu Isusa
kao samilosnog, ali ga nikad ne opisuju kao gnevnog. Kad god
jedan od njihovih izvora (Marko) to ini, obojica nezavisno
izbacuju taj izraz iz svojih pria. I zato, dok je teko da se
razume zato bi oni izbacili izraz osetivi saaljenje" iz prie o
tome kako Isus lei gubavca, sasvim je lako da vidimo zato bi
hteli da uklone izraz razgnevivi se". Kad tome dodamo
injenicu da ovaj drugi izraz podrava jedna veoma stara struja
nae rukopisne tradicije i da bi pisari teko stvorili tu varijantu
poavi od mnogo razumljivije - osetivi saaljenje" - postaje
sve oiglednije da je Marko, zapravo, napisao da se Isus
razgnevio kad mu je gubavac priao da bi bio izleen.

Pre nego to krenemo dalje, moramo da naglasimo jo jednu

stvar. Ukazao sam da je Mateju i Luki bilo teko da Isusu
pripiu gnev, dok Marku nije. ak i u prii o kojoj govorimo,
po strani od tekstualnog problema u stihu 41, Isus ne postupa
prema tom jadnom gubavcu u rukavicama. Nakon to ga izlei,
on ga estoko izgrdi" i izbaci napolje". To je bukvalno
znaenje tih grkih rei, koje se u prevodu obino ublaava. To
su grubi izrazi, koji se na drugim mestima u Jevandelju po
Marku koriste u kontekstu estokih sukoba i agresije (npr. kad
Isus izgoni demone). Teko je da se shvati zato bi Isus grubo
izgrdio tog oveka i izbacio ga napolje ako je oseao saaljenje
prema njemu; ali, ako je ljut, to je moda shvatljivije.

Na tabi, onda, Isus mogao da bude ljut? Ovde odnos teksta i

tumaenja postaje kritian. Neki naunici, koji smatraju da
tekst pre ukazuje da se Isus razgnevio" u tom pasusu izneli su
nekoliko prilino neverovatnih tumaenja. Izgleda da su oni to
uinili da bi opravdali to oseanje, tako to e namestiti da Isus

155
izgleda samilosno iako shvataju da tekst kae da le ualjutio.8
Jedan komentator, na primer, tvrdi da se Isus ljuti to u svetu
ima puno nesree i bolesti: drugim reima, on voli bolesnika,
ali mrzi bolest. Nema osnove u tekstu za takvo tumaenje, ali
ono ima tu dobru siranu to ini da Isus izgleda dobar. Jedan
drugi tuma tvrdi da se Isus Ijuti zato to je taj gubavac
izolovan od drutva, previdajui injenicu da tekst ne govori
nita o tome da je ta; ovek bio izgnanik i da, ak i da je to bio
sluaj, to ne bi bila krivica drutva u kome ;e iveo Isus, ve
krivica Boijeg Zakona (posebno Knjige levitske). Trei tvrdi
da je upravo to ono na ta se Isus ljuti, to Mojsijev zakon
doputa takvu vrstu otudenja. Ovo tumaenje prenebregava
injenicu da u zakljuku tog pasusa (stih 44) Isus potvruje
Mojsijev zakon i nalae bivem gubavcu da ga potuje.

Svim tim tumaenjima je zajednika elja da opravdaju Isusov

gnev i odluku da se premosti tekst kako bi se to postiglo. Ako
bismo odabrali da uinimo drugaije, ta bismo zakljuili?
Izgleda mi da ima dve mogunosti: jedna se usredsreduje na
neposredni literarni kontekst tog pasusa, a druga na njegov iri
kontekst.

Prvo, u okviru neposrednijeg konteksta, kakav utisak na itaoca

ostavlja portretisanje Isusa u uvodu Jevanelja po Marku?
Ostavljajui na trenutak po strani sve nae unapred stvorene
zamisli o tome ko je bio Isus i naprosto itajui ta; tekst,
moramo da priznamo da Isus tu ne izgleda kao krotki i blagi
dobri pastir mekih crta sa prozorskih vitraa. Marko poinje
svoje jevanelje slikajui Isusa kao fiziki i harizmatiki
moan autoritativni lik sa kojim se nije aliti. On ga predstavlja
kao zadivljalog proroka u divljini; izbaen ;'e iz drutva da bi
se u divljini borio sa Satanom i divljim zverima; on se vraa da

156
bi pozvao na hitno pokajanje uoi neposrednog dolaska
Boijeg suda; on odvaja svoje sledbenike od njihovih porodica;
on nadvladava svoje sluaoce svojim autoritetom; on kori i
izgoni demonske sile koje mogu da potpuno savladaju puke
smrtnike; on odbija da se povinuje zahtevima naroda,
ignoriui Ijude koji mole da ih primi. Jedina pria u tom
uvodnom poglavlju Jevanelja po Marku koja ukazuje na linu
samilost jeste isceljenje tate Simona Petra, koja lei bolesna u
krevetu. Ali, ak se i to tumaenje samilosti moe dovesti u
pitanje. Neki duhoviti posmatrai su primetili da tata, nakon
to je Isus uklonio njenu groznicu, ustaje da bi im sluila,
verovatno da im donese veeru.

Da li je mogue da ;e u uvodnim scenama Jevandelja po Marku

Isus naslikan kao moan lik sa jakom voljom i sopstvenim
planom, harizmatini autoritet koji ne voli da mu smetaju? To
bi svakako uinilo smislenim njegov odgovor izleenom
gubavcu, koga grubo izgrdi, a potom otera.

Ipak, postoji jo jedno objanjenje. Kao to sam ukazao, Isus se

ljuti i na drugim mestima u Jevandelju po Marku. Sledei put
se to deava u poglavlju 3, koje, upadljivo je, takoe sadri
drugu priu o leenju. Ovde se izriito kae da je Isus ljut na
fariseje, koji misle da on nije ovlaen da izlei oveka kljastog
u jednu ruku u subotu.

Na odreeni nain, jo bliu paralelu imamo u prii u kojoj se

Isusov gnev ne spominje eksplicitno, ali je ipak oigledan. U
Jevanelju po Marku, 9, kada Isus silazi sa Planine preobraaja
sa Petrom, Jakovom i Jovanom, on nailazi na gomilu koja je
okruila njegove uenike i jednog oajnog oveka u sredini.
Sina tog ovekaje opseo demon i on objanjava tu situaciju

157
Isusu, a potom ga poziva: Ako si u stanju, smiluj se i pomozi
nam". Isus uzvraa ljutitim odgovorom: Ako si u stanju? Sve
je mogue onome ko veruje". ovek pada u jo vee oajanje i
moli: Verujem, pomozi mojoj neveri". Isus tada izgoni
demona.

Ono to je upadljivo u tim priama jeste da Isusov gnev izbija

kad neko sumnja u njegovu voljnost, sposobnost ili boanski
autoritet da lei. Moda se i u prii o gubavcu takoe radi o
tome. Kao u prii iz Jevanelja po Marku, 9, neko bojaljivo
prilazi Isusu da bi upitao: Ako bi hteo, ti moe da me
izlei". Isus se razbesni. Naravno da bi hteo, isto tako kao to
je i u stanju i ovlaen da to ini. On isceljuje tog oveka, jo
uvek donekle neraspoloen, otro ga izgrdi i otera ga.

Potpuno je drugaiji oseaj u toj prii ako se konstruie na ta;

nain, a to je konstrukcija nainjena na osnovu teksta koji je,
izgleda, Marko i napisao. Marko na nekoliko mesta prikazuje
razljuenog Isusa.9

LUKA I HLADNOKRVNI ISUS

Za razliku od Marka, Jevanelje po Luki nikad eksplicitno ne

kae da se Isus razbesneo. Zapravo, u njemu izgleda kao da se
Isus uopte ne uznemirava, ni na koji nain. Umesto ljutitog
Isusa, Luka slika hladnokrvnog Isusa. U tom jevanelju postoji
samo jedan odeljak u kome Isus izgleda da gubi prisebnost. I to
je, to je ba interesantno, u odeljku u kome o njegovo;
autentinosti vatreno raspravljaju poznavaoci jevrejskih spisa.10

Taj odeljak se pojavljuje u kontekstu Isusove molitve na

Maslinovoj gori, upravo pre nego to ga izdaju i uhapse (Luka

158
22:39-46). Nakon to K pridruio svojim uenicima ,,da se
mole, da ne bi pali u iskuenje", Isus ih ostavlja, klekne na
kolena i moli se: Oe, ako je tvoja volja, ukloni ovaj pehar od
mene. Ali da ne bude moja volja, ve neka se izvri tvoja". U
velikom broju rukopisa, nakon ove molitve sledi pria koju ne
nalazimo nigde u naim jevaneljima, pria o Isusovoj
intenziviranoj agoniji i takozvanom krvavom znoju: ,,I aneo s
neba mu se javi, osnaujui ga. I poto je bio u agoniji, poe da
se moli jo usrdnije, a njegov znoj posta nalik na kapi krvi koje
padaju na zemlju". (st. 43-44). Ta scena se zavrava tako to
Isus ustaje iz molitve i vraa se svojim uenicima, da bi ih za-
tekao usnule. On potom ponavlja svoje prvobitno uputstvo:
Molite se, da ne biste pali u iskuenje". Na te rei, Juda stie
sa gomilom i Isusa hapse.

Jedna od zanimljivih crta rasprave o tom pasusu je

uravnoteenost argumenata i kontraargumenata o tome da li je
stihove o kojima se raspravlja (43-44) napisao Luka ili ih je
ubacio neki kasniji pisar. Rukopisi za koje se zna da su
najraniji i koji se u celini smatraju najboljim (aleksandrijski"
tekst) po pravilu ne sadre te stihove. Zato su oni moda kasniji
dodatak prepisivaa. Sa druge strane, te stihove nalazimo u
nekoliko drugih ranih dokumenata i u celini su oni iroko
rasprostranjeni u itavoj rukopisnoj tradiciji. Dakle, da li su ih
dodali pisari koji su hteli da se oni tu nau, ili su ih izbacili
pisari koji su eleli da oni ne budu tu? To je teko rei na
osnovu samih rukopisa.

Neki naunici su predloili da razmotrimo druge osobine tih

stihova da bismo lake doneli odluku. Jedan naunik je, na
primer, tvrdio da je renik i stil tih stihova veoma slian onom
koji nalazimo na drugim mestima Jevanelja po Luki (taj

159
argument je zasnovan na unutranjoj verovatnoi"): na primer,
pojave anela su uobiajene kod Luke, a nekoliko rei i fraza
koje se nalaze u tom pasusu nalaze se i na drugim mestima kod
Luke, ali nigde drugde u Novom zavetu (na primer, re za
osnaiti"). Taj argument nije bio ubedljiv svima, poto je
najvei broj tih tipino Lukinih" ideja, konstrukcija i fraza
formulisan na jedan netipino Lukin nain (na primer, aneli se
kod Luke ne pojavljuju nigde na drugom mestu a da ne govore)
ili su tipini za jevrejske i hrianske tekstove van Novog
zaveta. tavie, postoji previe velika koncentracija neobinih
rei i fraza u tim stihovima: na primer, tri od kljunih rei
(agonija, znoj i kapi) ne pojavh'uju se nigde na drugom mestu
kod Luke, niti ih imamo u Delima (drugi tom koji je napisao
isti autor). Na kraju, teko je da se prosudi o tim stihovima na
osnovu njihovog renika i stila.

Jo jedan argument koji su naunici koristili odnosi se na

literarnu strukturu tog pasusa. Ukratko, izgleda da je taj pasus
namerno uoblien u strukturu koju naunici nazivaju
reeninom inverzijom. Kad je neki pasus ureen po principu
reenine inverzije, prvi iskaz u tom pasusu odgovara
poslednjem; drugi iskaz odgovara pretposlednjem; trei treem
otpozadi i tako dalje. Drugim reima, to je smiljeni oblik;
njegov cilj je da fokusira panju na sredite tog pasusa kao
njegov klju. Pa imamo:

Isus (a) kae svojim uenicima da se mole da ne bi pali u

iskuenje" (st. 40). On ih potom (b) naputa (st. 41a) i (c) klei
da bi se molio (v. st. 41b). Sredite tog pasusa je (d) sama
molitva, molitva uokvirena njegovim dvema molbama da se
ispuni Boija volja (st. 42). Isus potom (c) ustaje iz molitve
(v.st. 45a) (b) vraa se svojim uenicima (v.st. 45b) i (a)

160
naavi ih kako spavaju, jo jednom im se obraa istim reima,
govorei im da se mole da ne bi pali u iskuenje" (v.v. st.
45c-46).

Nije poenta u pukom prisustvu ove oigledne literarne

strukture. Poenta je kako ta inverzija doprinosi znaenju tog
pasusa. Pria poinje i zavrava se uputstvom uenicima da se
mole kako bi izbegli da padnu u iskuenje. Odavno je
primeeno da je molitva vana tema u Jevanelju po Luki (vie
nego u drugim jevaneljima); ovde je ona posebno istaknuta.
Jer, u samom sreditu tog pasusa je Isusova sopstvena molitva,
molitva koja izraava njegovu elju, okruenu njegovom jo
veom eljom da se ispuni Oeva volja (st. 41c-42). Kao centar
inverzne strukture, ta molitva daje tom pasusu fokus, i shodno
tome, klju za tumaenje. To je pouka o vanosti molitve kada
se suoavamo sa iskuenjem. Uenici, uprkos tome to Isus
ponavlja zahtev da se mole, umesto toga padaju u san.
Neposredno potom stie gomila da uhapsi Isusa. I ta se
dogaa? Uenici, koji se nisu molili, zaista padaju u
iskuenje"; oni bee sa poprita, ostavljajui Isusa da se sam
suoi sa svojom sudbinom. A ta je sa Isusom, onim koji se
molio pre nego to je njegovo iskuenje dolo? Kada gomila
stigne, on se mirno predaje Oevoj volji, predajui se
muenitvu koje je bilo pripremljeno za njega.

Naracija Stradanja po Luki, kao to je odavno primeeno, jeste

pria o Isusovom stradanju, stradanju koje, kao i mnoga druga,
slui tome da prui primer vernima kako da ostanu vrsti pred
licem smrti. Lukina martirologija pokazuje da jedino molitva
moe da pripremi oveka da umre.

ta se, dakle, deava kada se sporni stihovi (43-44) ubace u taj

161
pasus? Na literarnom nivou, inverzija koja fokusira taj pasus na
Isusovu molitvu se potpuno naruava. Sada se sredite tog
pasusa, a otuda i njegov fokus, prebacuje na Isusovu agoniju,
agoniju koja je tako uasna da zahteva natprirodnog uteitelja
da bi mu dao snagu da je podnese. Interesantno je da u toj
duoj verziji prie Isusova molitva ne prua mirno uverenje
kojim on odie u ostatku te prie; zaista, tek nakon nje se on
moli jo usrdnije" tako da njegov znoj poinje da lii na velike
kapi krvi koje padaju na zemlju. Ono to hou da kaem nije
samo to da je izgubljena jedna fina knjievna struktura, ve da
se itavo sredite panje premeta na Isusa u dubokoj i
srceparajuoj agoniji i na potrebu za udesnom intervencijom.
To samo po sebi moda i ne izgleda kao nereiva tekoa, dok
italac ne shvati da nigde u Jevandelju po Luki Isus nije
naslikan na taj nain. Ba naprotiv, Luka se uveliko potrudio da
se suprotstavi upravo takvom pogledu na Isusa kakav ti stihovi
sadre. Umesto da ue u svoje stradanje ophrvan strahom i
drhtanjem, u agoniji u pogledu sudbine koja ga eka, Lukin
Isus ide u smrt mirno i kontrolisano, sa poverenjem u volju
svog Oca do samog kraja. Upadljiva ;'e injenica, od posebnog
znaaja za ovaj tekstualni problem, da je Luka mogao da stvori
takvu Isusovu sliku samo uklanjanjem onog predanja iz svog
izvora (tj. Jevanelja po Marku) koje joj se suprotstavlja.
Jedino se dui tekst stihova 22:43-44 kod Luke istie svojim
odstupanjem od toga.

Jedno jednostavno poreenje sa Markovom verzijom te prie

koja nam je pri ruci pouno je u tom pogledu (ako shvatimo da
je Marko bio izvor za Luku - koji je on izmenio da bi naglasio
neke druge karakteristike). Kod Luke je potpuno izostavljen
Markov iskaz da Isus poinje da biva alostan i
uznemiren" (Marko, 14:33), kao i Isusov komentar njegovim

162
uenicima: Moja dua je duboko uznemirena, ak do smrti"
(Marko, 14:34). Umesto da padne na zemlju u patnji (Marko,
14:35), Lukin Isus klekne na kolena (Luka 22:41). Kod Luke,
Isus ne trai da ga mimoie taj as (uporedi Marko 14:35); a
umesto da se moli tri puta da ga mimoie ta; pehar (Marko, 14:
36, 39, 41) on to trai samo jednom (Luka, 22:42), pre svoje
molitve - samo to kod Luke to ini pod vanim uslovom:
Ako je to tvoja volja". I tako, dok Lukin izvor, Jevanelje po
Marku, pokazuje Isusa kako se u patnji moli u vrtu, Luka je
potpuno preoblikovao tu scenu da bi pokazao smirenog Isusa
koji se suoava sa smru. Jedini izuzetak je Isusov krvav
znoj", pria koje nema u naim najstarijim i najboljim
dokumentima. Zato bi se Luka toliko trudio da ukloni Markov
portret Isusa koji pati ako bi Isusova patnja trebalo da bude
poenta njegove prie?

Jasno je da Luka ne deli Markovo poimanje da Isus pati, na

ivici oajanja. Nigde to nije oiglednije nego u njihovim
priama o Isusovom raspeu. Marko slika Isusa kako uti na
putu do Golgote. Njegovi uenici su se razbeali; ak i verne
ene gledaju samo ,,sa odstojanja". Svi prisutni mu se
podsmevaju - prolaznici, jevrejske voe i oba razbojnika.
Markov Isus je prebijen, ismevan, a napustili su ga i zaboravili
ne samo njegovi sledbenici, ve na kraju i sam Bog. Njegove
jedine rei u itavom prosedeu dolaze na samom kraju, kad on
glasno povie: Eloi, eloi, lema sabahtani" (Moj Boe, moj
Boe, zato si me ti napustio?) On zatim glasno krikne i umre.
I ovaj portret je, opet, u otroj suprotnosti sa onim to nalazimo
kod Luke. U Lukinoj prii, Isus uopte ne uti, a kad govori,
pokazuje da i dalje kontrolie situaciju, pun pouzdanja u Boga,
svog Oca, pouzdanja u svoju sudbinu, brian za sudbinu
ostalih. Na putu ka svom raspeu, prema Luki, kada Isus vidi

163
grupu ena koje jecaju, on im kae da ne jecaju zbog njega, ve
zbog sebe i svoje dece, zbog nesree koja e ih uskoro zadesiti
(23:27-31). Dok ga prikivaju na krst, umesto da uti, on se moli
Bogu: ,,0e, oprosti im, jer ne znaju ta ine" (23:34). Na krstu,
u bolovima svog stradanja, Isus se uputa u inteligentan
razgovor sa jednim od razbojnika koji je raspet pored njega,
uveravajui ga da e tog dana biti zajedno u raju (23:43). I
najizraajnije od svega, umesto da na kraju patetino krikne
zato to su ga napustili, Lukin Isus, u punom poverenju da stoji
pred Bogom, predaje svoju duu svom voljenom Ocu: Oe, u
ivoje ruke predajem svoj duh" (24:46).

Teko je preceniti znaaj tih izmena koje je Luka nainio u

odnosu na svoj izvor (Marka) za razumevanje naeg
tekstualnog problema. Ni u jcdnoj taki Lukine prie o
stradanju Isus ne gubi kontrolu, niti je ikad u ilubokoj i
iznurujuoj strepnji za svoju sudbinu. On je tu odgovoran za
svoju sopstvenu sudbinu, zna ta mora da uradi i ta e mu se
desiti kad to uradi. To je ovek koji je u miru sa samim sobom
i smiren pred licem smrti.

ta emo, dakle, rei o naim problematinim stihovima? To su

jedini stihovi u Jevanelju po Luki koji podrivaju ovaj jasan
portret. Jedino u njima Isus pati zbog svoje budue sudbine;
jedino u njima izgleda da je izgubio kontrolu, nesposoban da
podnese teret svog udesa. Zato bi Luka potpuno uklonio sve
tragove Isusove agonije na svim drugim mestima ako je
nameravao da je ovde jo snanije naglasi? Zato bi uklonio
prigodan materijal iz svog izvora, i pre i posle navedenih
stihova? Izgleda da pria o Isusovom krvavom znoju", koja se
ne nalazi u naim najstarijim i najboljim rukopisima, nije
izvorno postojala kod Luke, ve da su je pisari naknadno

164
dodali tom jevanelju.11

POSLANICA JEVREJIMA I NAPUTENI ISUS

Lukino prikazivanje Isusa u suprotnosti je ne samo sa

Markovim, ve i sa prikazivanjem kod drugih autora Novog
zaveta, ukljuujui i nepoznatog autora Poslanice Jevrejima,
koji izgleda da pretpostavlja poznavanje predanja o stradanju u
kome je Isus uasnut pred licem smrti i umire bez boanske
pomoi ili podrke, kao to se moe videti u reenju jednog od
najinteresantnijih tekstualnih problema u Novom zavetu.12

Taj problem se pojavljuje u kontekstu koji opisuje konano

potinjenje svih stvari Isusu, Sinu oveijem. Kao i ranije,
stavio sam u zagrade tekstualne varijante koje su u pitanju.

"Jer kad mu [Bog] potini sve stvari, on ne ostavlja nita to

nije potinjeno njemu. Ali mi jo ne vidimo da su sve stvari
potinjene njemu. Ali mi vidimo Isusa, koji je, poto je uinjen
malo niim od anela, bio krunisan zahvaljujui svojoj patnji i
smrti kako bi [milou Boga/odvojeno od Boga] on mogao da
iskusi smrt za svakog. (Jevrejima, 2:8-9)"

Iako gotovo svi preostali rukopisi tvrde da je Isus umro za sve

Ijude milou Boijom" (CHARITI THEOU), umesto toga
nekoliko drugih tvrde da je umro odvojeno od Boga". Ima
dobrih razloga da smatramo da je ovo poslednje ipak bilo
izvorno napisano u Poslanici Jevrejima.

Nema potrebe da ulazim u komplikovana pitanja koji to

rukopisi podravaju varijantu odvojen od Boga"; jedino u
rei da, iako se ono pojavljuje u samo dva dokumenta iz 10.

165
veka, za jedan od njih (Rukopis br.1739) se zna da je nainjen
sa jednog primerka koji je bio star u najmanju ruku kao nai
najstariji rukopisi. Jo vanije je to to nam uenjak sa poetka
3. veka, Origen, kae da je to pisalo u veini rukopisa njego-
vog doba. I drugi dokazi ukazuju na to da je ta varijanta bila
popularna u ranom periodu: ona je naena u rukopisima
poznatim Ambroziju i Jeronimu na latinskom Zapadu, a citira
je niz crkvenih otaca sve do 11. veka. I tako, uprkos injenici
da tu varijantu ne podravaju iroko nai preostali rukopisi, nju
su nekad podravali jaki spoljanji dokazi.

Kad se od spoljanjih okrenemo unutranjim dokazima, ne

moe biti sumnje u nadmo te slabo podrane varijante. Ve
smo videli kako su pisari mnogo radije neki tekst koji je teak
za razumevanje inili lakim, nego to bi neki lak tekst inili
teim. Hriani iz prvih vekova su svi smatrali Isusovu smrt
vrhunskim ispoljavanjem Boije milosti. Dakle, ako se kae da
je Isus umro odvojeno od Boga", moglo bi se smatrati da to
znai mnogo stvari, od kojih je veina neprijatna. Poto su
pisari nuno stvorili jednu varijantu od druge, nema mnogo
sumnje u to koja od njih predstavlja kvarenje.

Ali, da li je ta izmena bila namerna? Naravno da su zagovornici

uobiajenijeg teksta (Boija milost") morali da tvrde da ta
izmena nije uinjena namerno (inae bi njihov omiljeni tekst
gotovo sigurno bio posledica menjanja originala). Iz nunosti,
oni su onda izmislili alternativne scenarije da objasne sluajno
poreklo tee varijante. Obino uzimaju u obzir pretpostavku da
je, naprosto zato to su rei o kojima se radi sline po izgledu
(XARITI/XWRIS), neki pisar nenamerno zamenio re "milost"
predlogom "odvojeno".

166
No, to shvatanje izgleda prilino nategnuto. Da li je verovatnije
da ncpaljivi ili duhom odsutni prepisiva izmeni tekst piui
re koja se icde koristi u Novom zavetu (odvojeno") ili onu
koja se koristi ee (milost" - etiri puta ee)? Da li je
verovatno da bi stvorio reenicu koja se ne pojavljuje nigde
drugde u Novom zavetu (odvojeno od Boga") ili onu koja se
pojavljuje vie od dvadeset puta (milou Boijom")? Da li je
verovatnije da bi stvorio tvrdnju, ak i sluajno, koja je
neobina i problematina, ili onu koja je poznata i laka?
Svakako, ovo drugo: itaoci olnno brkaju neobine rei sa
obinima i pojednostavljuju ono to je komplikovano, posebno
kada su delimino odsutni u mislima. Tako, ak i tcorija o
nepanji podrava manje potvrenu varijantu (odvojeno od
Boga") kao originalnu.

Najpopularnija teorija medu onima koji misle da fraza

odvojeno od Boga nije originalna oslanja se na jedan tekst koji
je nastao kao beleka na margini: neki pisar je proitao u
Poslanici Jevrejima da e ,,sve stvari" biti potinjene
gospodstvu Hristovom, i smesta pomislio na Prvu poslanicu
Korinanima 15:27:

Jer e sve stvari biti potinjene pod njegovim [Hristova]

stopalima". Ali, kad on kae da e,,sve stvari biti potinjene",
jasno je da on misli sve stvari osim onog ko ih potinjava [tj.
sam Bog nije medu stvarima koje su potinjene Hristu na
kraju.

Po toj teoriji, pisar koji je prepisivao Drugu poslanicu

Jevrejima je hteo da tu bude isto tako jasno da kad taj tekst
ukazuje da e sve biti potinjeno Hristu, to ne ukljuuje Boga
Oca. Da bi zatitio taj tekst od pogrenog razumevanja, pisar je

167
tu umetnuo beleku objanjenja na margini Jevrejima 2:8 (kao
neku vrstu reference na I posl. Korinanima 15:27), ukazujui
da nita ne ostaje nepotinjeno Hristu, osim Boga". Tu
beleku je usled toga neki kasniji nepaljivi pisar umetnuo u
tekst narednog stiha Jevrejima 2:9, gde je mislio da on spada.

Uprkos popularnosti tog reenja, ono je moda i suvie

domiljato i potrebno mu je suvie sumnjivih koraka da bi bilo
delotvorno. Ne postoji rukopis koji podrava obe varijante u
tekstu (tj. ispravku na margini ili tekst stiha 8, gde bi ona
spadala i originalni tekst stiha 9). tavie, ako je neki pisar
mislio da je ta beleka bila ispravka na margini, zato je nije
naao na margini do stiha 8, umesto do stiha 9? I konano, ako
je pisar koji je nainio tu beleku uradio to pozivajui se na
Prvu poslanicu Korinanima, zar ne bi napisao osim
Boga" (EKTOS THEOU - frazu koja se zapravo pojavljuje u
tom pasusu poslanice Korinanima) umesto odvojeno od
Boga" (CHOPJS THEOU - frazu koja se ne nalazi u
Korinanima)?

U celini, izuzetno je teko objasniti frazu odvojeno od Boga

ako je fraza milou Boijom bila izvorni tekst Poslanice
Jevrejima 2:9. Istovremeno, dok bi se jedva moglo oekivati da
neki pisar kae da je Hrist umro odvojeno od Boga" imamo
sve razloge da mislimo da je upravo to ono to je autor
Poslanice Jevrejima rekao. Jer, ta manje potvrena varijanta je
u veem skladu sa teologijom Poslanice Jevrejima (unutranja
verovatnoa"). Nigde se u itavoj toj poslanici re milost
(CHARIS) ne odnosi na Isusovu smrt ili na dobrobiti spasenja
koje se usled toga gomilaju. Umesto toga, ona je stalno
povezana sa darom spasenja kojim e tek biti obasut onaj koji
veruje, usled dobrote Boije (vidi posebno Jevrejima 4:16;

168
takoe i 10:29; 12:15; 13:25). Da se ne zaboravi, istorijski su
na hriane vie uticali drugi autori Novog zaveta, posebno
Pavle, koji je smatrao Isusovo rtvovanje na krstu vrhunskim
ispoljavanjem Boije milosti. Ali, Poslanica Jevrejima ne
koristi taj izraz na taj nain, iako moda pisar koji je mislio da
je njen autor Pavle to nije shvatio.

Sa druge strane, tvrdnja da je Isus umro odvojeno od Boga" -

zagonetna kada se uzme izolovano - dobija neodoljiv smisao u
irem literarnom kontekstu pisma Jevrejima. Dok njen autor
nikad ne govori o Isusovoj smrti kao o ispoljavanju boanske
milosti", on stalno iznova naglaava da je Isus umro potpuno
ljudskom, sramnom smru, potpuno odvojen od carstva iz koga
je doao, carstva Boijeg; usled toga, njegova rtva je
prihvaena kao savreno ispatanje za greh. tavie, Bog se
nije umeao u Isusovo stradanje i nije uinio nita da umanji
njegov bol. Tako, na primer, Jevrejima 5:7 govori o Isusu koji
suoen sa smru preklinje Boga glasnim povicima i suzama. U
12:2 se kae da je on podneo sramotu" svoje smrti, ne zato to
ga je Bog podrao, ve zato to se nadao osloboenju. U
itavoj toj poslanici se govori da je Isus doiveo ljudsku bol i
smrt, kao i druga ljudska bia ,,u svakom pogledu". Njegova
agonija nije bila ublaena nekom posebnom privilegijom.

to je jo znaajnije, glavna tema neposrednog konteksta

Jevrejima 2:9, naglaava da se Isus spustio ispod anela da bi
potpuno doiveo krv i meso, iskusio ljudsku patnju i umro
ljudskom smru. Ne zaboravimo, zna se da je njegova smrt
donela spasenje, ali taj pasus ne kae ni re o Boijoj milosti
koja se ispoljila u Hristovom radu za iskupljenje. Umesto toga,
ona se usredsreuje na hristologiju, na Hristovo sputanje u
prolaznu oblast patnje i smrti. Kao potpuno ljudsko bie je Isus

169
doiveo svoje stradanje, odvojen od svake pomoi koja bi mu
mogla pripadati kao uzvienom biu. Rad koji je on poeo
svojim sputanjem dovrio je svojom smru, smru koja je
morala da bude odvojeno od Boga".

Kako to da varijanta odvojeno od Boga", koja se teko moe

objasniti pisarskom izmenom, odgovara po lingvistikim
sklonostima, stilu i teologiji ostatku Poslanice Jevrejima, dok
se alternativna varijanta milou Boijom", koja pisarima ne
bi predstavljala nikakvu tekou, sukobljava i sa onim to
Poslanica Jevrejima govori o Hristovoj smrti i sa nainom na
koji to ona govori? Izgleda da je u Jevrejima 2:9 izvorno
stajalo da je Isus umro odvojeno od Boga", naputen, u
velikoj meri onako kako je opisan u prii o Stradanju u
Jevandelju po Marku.

ZAKLJUAK

U svakom od ova tri sluaja postoji neka vana tekstualna

varijanta koja igra znaajnu ulogu u tome kako se odlomak koji
je u pitanju tumai. Oigledno je vano da znamo da li se kae
da Isus osea saaljenje ili gnev u Jevanelju po Marku 1:41;
da li je bio miran i sabran ili duboko uzrujan u Jevandelju po
Luki 22:43-44; i da li se kae da je umro milou Boijom ili
odvojeno od Boga" u Poslanici Jevrejima 2:9. Moemo lako
da pogledamo i ostale odeljke, da bismo stekli oseaj koliko je
vano da znamo rei autora ako hoemo da protumaimo
njegovu poruku.

Ali, ima mnogo vie toga u tekstualnoj tradiciji Novog zaveta

nego to je to puko uspostavljanje onoga to je autor zaista
napisao. Tu je takoe i pitanje zato su te rei izmenjene i kako

170
te izmene utiu na smisao tih tekstova. To pitanje o izmeni
tekstova u ranoj hrianskoj crkvi bie predmet naredna dva
poglavlja, poto ja nastojim da pokaem kako su pisari koji
uopte nisu bili zadovoljni onim to su knjige Novog zaveta
govorile izmenili njihove rei da bi uinili da one bolje podre
pravoverno hrianstvo, a ee se suprotstave jereticima,
enama, Jevrejima i paganima.

6.
TEOLOKI MOTIVISANE IZMENE TEKSTA

Teologija podrazumeva vie od toga da se naprosto utvrdi

originalni tekst. Ona takoe ukljuuje uvid kako je tekst bio
modifikovan tokom vremena, bilo usled omaki pisara ili usled
unoenja namernih izmena od strane pisara. Ove poslednje,
namerne izmene, mogu biti izuzetno znaajne, ne zato to nam
one nuno pomau da razumemo ta su izvorni autori nastojali
da kau, ve zato to mogu da nam kau neto o tome kako su
autorov tekst protumaili sami pisari koji su ga reprodukovali.
Kada vidimo kako su pisari menjali svoje tekstove, moemo da
otkrijemo klju koji govori ta su oni mislili da je vano u
tekstu, a moemo i da nauimo vie o istoriji tekstova, o tome
kako su se oni stalno iznova prepisivali tokom vekova.

Teza ovog poglavlja je da su se ponekad tekstovi Novog zaveta

menjali iz teolokih razloga. To se dogaalo kad god su pisari
koji prepisuju tekst hteli da se osiguraju da tekstovi kau ono

171
to bi oni eleli da kau; ponekad je razlog za to bio taj to su
za ivota samih pisara besnele teoloke rasprave. Da bi nam
takve izmene postale jasne, potrebno je da razumemo poneto o
teolokim raspravama prvih vekova hrianstva - vekova u
kojima je nainjen najvei broj izmena, pre nego to su se
svuda pojavili profesionalni" pisari.

TEOLOKI KONTEKST PRENOSA TEKSTOVA

Mi znamo dosta o hrianstvu tokom drugog i treeg veka -

recimo, vremenu izmeu dovrenja pisanja knjiga Novog
zaveta i prelaska rimskog cara Konstantina u hrianstvo, to
je, kao to smo videli, izmenilo sve. Ta dva veka su bila
posebno bogata teolokim razlikama meu ranim hrianima.
Zapravo, teoloka raznovrsnost je bila toliko naglaena da su se
grupe koje su se nazivale hrianima drale verovanja i praksi
za koje bi veina dananjih hriana tvrdila da uopte nisu
hrianske.1

U drugom i treem veku bilo je, naravno, hriana koji su

verovali da postoji samo jedan Bog, Tvorac svega to postoji.
Ali, drugi Ijudi koji su se nazivali hrianima tvrdili su da
postoje dva razliita Boga - jedan je Bog Starog zaveta (Bog
gneva), a drugi Novog zaveta (Bog ljubavi i milosra). To nisu
bila naprosto dva razliita aspekta istog Boga: oni su zaista bili
dva razliita boga. Zapanjujue je da su sve te grupe koje su
iznosile razliite tvrdnje - ukljuujui i sledbenike Markiona,
sa kojim smo se ve sreli - izriito polagale pravo na izvorno
uenje Isusa i njegovih apostola. Druge grupe, na primer
gnostiki hriani, insistirali su da ne postoje samo dva boga,
ve dvanaest. Trei su govorili trideset. etvrti opet 365.
Pripadnici svih tih grupa su tvrdili da su hriani, insistirajui

172
da su njihovi pogledi istiniti i da su tako pouavali Isus i
njegovi sledbenici.

Zato te druge grupe nisu prosto itale Novi zavet kako bi se

uverile da su njihova shvatanja pogrena? Zato to nije bilo
Novog zaveta. Nesumnjivo je da su sve knjige Novog zaveta
bile napisane do tog doba, ali bilo je i puno drugih knjiga, za
koje se takoe tvrdilo da su ih napisali Isusovi apostoli - drugih
jevanelja, dela, poslanica i apokalipsi, koje su imale sasvim
drugaiju perspektivu od onih koje nalazimo u knjigama koje
su se na kraju nazvale Novim zavetom. Sam Novi zavet je
izronio iz tih konflikata o Bogu (ili bogovima), onda kada je
jedna grupa vernika imala vie pristalica od svih drugih i
prostom veinom presudila koje knjige e biti ukljuene u
kanon svetog pisma. Ali, tokom drugog i treeg veka, nije bilo
usaglaenog kanona - i nije bilo usaglaene teologije. Umesto
toga, na delu je bila velika raznovrsnost: razne grupe su
afirmisale raznovrsne oblike teologije zasnovane na
raznovrsnim pisanim tekstovima, za koje se tvrdilo da potiu
neposredno iz pera Isusovovih apostola.

Neke od tih hrianskih grupa tvrdile su kako je Bog stvorio

ovaj svet; druge su smatrale da pravi Bog nije stvorio ovaj svet
(koji je, na kraju krajeva, ravo mesto), ve je on posledica
nekakve kosmike katastrofe. Neke od tih grupa tvrdile su da je
jevrejsko Sveto pismo doneo jedan pravi Bog; drugi su tvrdili
da jevrejski sveti spisi pripadaju niem Bogu lcvreja, koji nije
jedan pravi Bog. Neke od tih grupa su tvrdile da je Isus I Irist
bio jedini Sin Boiji ija priroda je bila potpuno ljudska i
potpuno boanska; druge grupe su tvrdile da je Hristova
priroda bila potpuno Ijudska, a da uopte nije bila boanska;
trei su smatrali da je bila potpuno boanska, a nipoto ljudska;

173
a etvrti su tvrdili da je Isus Hrist dvojak - boansko bie
(Hrist) i ljudsko bie (Isus). Neke od tih grupa su verovale da
je Hristova smrt donela spasenje svetu; druge su smatrale da
Hristova smrt nema nikakve veze sa spasenjem ovog sveta;
tree su verovale kako Hrist zapravo nije zaista umro.

Sva ta gledita - i mnoga druga pored njih - bila su predmet

stalnih dijaloga i rasprava u prvim vekovima crkve, kada su se
hriani raznih uverenja trudili da ubede druge u istinitost
sopstvenih tvrdnji. Samo jedna grupa je pobedila" u tim
raspravama. I ta grupa je presudila kakva e biti hrianska
vera: ta vera e potvrdivati da postoji samo jedan Bog, Tvorac;
da je Isus, njegov Sin, istovremeno ljudske i boanske prirode;
i da je spasenje dolo njegovom smru i vaskrsnuem. Bila je
to takoe i grupa koja je odluila koje knjige e biti ukljuene u
kanon svetog pisma. Do kraja etvrtog veka, najvei broj
hriana se sloio da taj kanon treba da ukljui etiri
jevanelja, Dela apostolska, Pavlova pisma i grupu ostalih
pisama kao to je Prvo pismo Jovanovo i Prvo pismo Petrovo,
zajedno sa Jovanovom Apokalipsom. A ko je prepisivao te tek-
stove? Hriani iz samih crkvi, hriani koji su bili sasvim
obaveteni, pa ak i umeani u te rasprave o Boijem identitetu,
statusu jevrejskih svetih spisa, prirodi Hrista i posledicama
njegove smrti.

Ta grupa koja se uvrstila kao pravoverna" (to znai da se

drala onoga to se smatralo ispravnim verovanjem") tada je
odabrala ono u ta e budue generacije hriana verovati i ta
e itati kao sveto pismo. ta bismo mogli nazvati
pravovernim" pogledima pre nego to su oni postali veinsko
miljenje svih hriana? Moda je najbolje da ih nazovemo
prepravovernim. To e rei, bila su to gledita pravovernih"

174
hriana pre nego to je ta grupa pobedila u raspravama negde
poetkom etvrtog veka.

Da li su te rasprave uticale na pisare pri njihovom prepisivanju

spisa? U ovom poglavlju u izneti tvrdnju da jesu. Da bih
istakao to pitanje, ovde u se ograniiti na samo jedan aspekt
tekuih teolokih rasprava u drugom i treem veku, pitanje o
Hristovoj prirodi. Da li je on bio ovek? Da li je njegova
priroda bila boanska? Da li je bio i jedno i drugo? Ako je bio i
jedno i drugo, da li je bio dva odvojena bia, jedno boansko, a
drugo ljudsko? Ili je on bio jedno bie koje je istovremeno bilo
ljudsko i boansko? To su pitanja koja su konano reena u
verovanjima koja su formulisana, a potom prenoena sve do
danas, verovanjima koja tvrde da postoji jedan Gospod Isus
Hrist" koji je potpuno Bog i potpuno ovek. Pre nego to je
dolo do tih odluka, postojalo je iroko rasprostranjeno
neslaganje, a te rasprave su uticale na nae tekstove svetog
pisma.3

Da bih ovo ilustrovao, razmotriu tri oblasti rasprave o

Hristovoj prirodi, posmatrajui naine na koje su tekstove
knjiga koje e postati Novi zavet menjali (nesumnjivo)
dobronamerni pisari, koji su namerno unosili izmene u svoje
tekstove kako bi ih uinili podobnijim sopstvenim teolokim
pogledima, a manje podobnim teolokim pogledima svojih
protivnika. Prva oblast koju u razmotriti tie se tvrdnji nekih
hriana da je Isus bio toliko potpuno ljudski da nije mogao da
bude boanski. To je bilo shvatanje jedne grupe hriana koju
dananji prouavaoci nazivaju adopcionistima. Ja tvrdim da su
hrianski pisari koji su se suprotstavljali pogledima
adopcionista modifikovali tekstove svetog pisma na odreenim
mestima kako bi naglasili svoje shvatanje da Isus nije bio samo

175
ljudski, ve i boanski. Te izmene moemo nazvati
antiadopcionistikim izmenama svetog pisma.

ANTIADOPCIONISTIKE IZMENE TEKSTA

Rani hrianski adopcionisti

Mi znamo da je odreeni broj hrianskih grupa iz drugog i
treeg veka imao adopcionistiki" pogled na Hrista. Taj
pogled se naziva adopcionistikim zato to su njegove
pristalice smatrale da Isus nije bio boansko, ve potpuno
ljudsko bie od krvi i mesa, koje je Bog usvojio" kao svog
sina, kako se obino smatralo, pri njegovom krtenju.4

JednaodnajpoznatijihhriansHhgrupakojasedralaadopciomsfi
'fcog pogleda na Hrista bila je izvesna sekta jevrejskih
hriana poznata kao ebioniti. Nismo sigurni kako su dobili to
ime. Ono moda potie od njihovog opisa samih sebe,
zasnovanog na jevrejskom izrazu ebion, to znai siromaan".
Ti Isusovi sledbenici su moda podraavali izvornu grupu
Isusovih uenika koji su se odricali svega zbog svoje vere, pa
su zato dobrovoljno ostajali siromani u korist drugih.

Ma kako da je dobila to ime, nai stari zapisi, uglavnom pisani

od strane njihovihneprijateljakoji su ih smatrali jereticima,
jasno izvetavaju o pogledima te grupe. Ti Isusovi sledbenici
su, kao i on, bili Jevreji; od drugih hriana su se razlikovali po
svom insistiranju da onaj koji hoe da sledi Isusa tnora da bude
Jevrejin. Za mukarce je to znailo da moraju da se obreu. Za
mukarce i ene, to je znailo da moraju da se dre jevrejskog
zakona koji je ustanovio Mojsije, ukljuujui pravila koer
ishrane i potovanje subote i jevrejskih praznika.

176
Njih je posebno odvajalo od drugih njihovo shvatanje Isusa kao
jevrejskog Mesije. Poto su oni bili striktni monoteisti -
verovali su da samo Jedan moe da bude Bog - oni su tvrdili da
sam Isus nije bio boanski, ve da je bio ljudsko bie, koje se
po prirodi" ne razlikuje od nas ostalih. Roen je kao posledica
seksualnog odnosa njegovih roditelja, Josifa i Marije, rodio se
kao i svi drugi (njegova majka nije bila devica) i potom je
podizan u jevrejskom domu. Ono to je Isusa uinilo
drugaijim od ostalih bilo je to to je on bio pravedniji u
potovanju jevrejskog zakona; a zbog njegove velike
pravednosti, Bog ga je usvojio kao svog sina prilikom
njegovog krtenja, kada se javio glas sa neba koji objavljuje da
je on Boiji sin. Od tog trenutka se Isus osetio pozvanim da
ispuni Boiju misiju koja mu je bila namenjena - da umre na
krstu kao pravednik koji se rtvuje zbog greha drugih. To je
uinio u vernoj odanosti svome pozivu; Bog je potom proslavio
njegovu rtvu podigavi ga iz mrtvih i uzdigavi ga na Nebo,
gde jo uvek eka da se vrati kao sudija na zemlju.

Dakle, prema ebionitima, Isus nije postojao ranije; nije ga

rodila devica; on sam nije bio boanski. Bio je poseban,
pravedan ovek, koga je Bog odabrao i uspostavio poseban
odnos sa njim.

Kao odgovor na te adopcionistike poglede, prepravoverni

hriani su tvrdili da Isus nije bio samo" ljudski, ve da je
zapravo bio boanski, u odreenom smislu sam Bog. Rodila ga
je devica, a bio je pravedniji od svih drugih zato to je po
prirodi bio drugaiji; a Bog ga nije uinio svojim sinom pri
njegovom krtenju (putem krtenja), ve je samo potvrdio da je
on njegov sin i da je to bio od pamtiveka.

177
Kako su ovakve rasprave uticale na tekstove svetih spisa koji
su bili u opticaju u drugom i treem veku, tekstove koje su
prepisivali neprofesionalni pisari koji su i sami u manjoj ili
veoj meri bili umeani u te rasprave? Bilo je veoma malo
varijanti (ako ih je uopte i bilo) koje su napisali pisari koji su
imali adopcionistika shvatanja. Razlog za taj nedostatak
dokaza ne bi trebalo da bude iznenaujui. Da je neki
adopcionistiki hrianin zaista umetnuo svoja shvatanja u
tekst svetih spisa, nema sumnje da bi ih ispravili kasniji pisari
koji su zauzeli mnogo pravoverniji stav. Meutim, mi nalazimo
primere u kojima je tekst izmenjen na nain koji se
suprotstavlja adopcionistikoj hristologiji. Te promene
naglaavaju da je Isusa rodila devica, da nije usvojen prilikom
svog krtenja i da je on sam bio Bog.

Antiadopcionistike izmene teksta

Mi smo, zapravo, ve videli jednu tekstualnu varijantu koja se

odnosi na te rasprave o hristologiji u naoj diskusiji u poglavlju
4 o tekstolokim istraivanjima J. J. Vettajna. Vettajn je
ispitao Aleksandrijski kodeks, koji je danas u Britanskoj
biblioteci, i ustanovio da u Prvoj poslanici Timotiju 3:16 - gde
u veini kasnijih rukopisa stoji da je Hrist Bog koji se ispoljio
u telu" - u tom starom rukopisu umesto toga stoji da je Hrist
onaj koji se ispoljio u telu". Ta promena je u grkom veoma
mala - to je razlika izmeu slova teta i omikron, koja izgledaju
veoma slino (E i OS). Jedan kasniji pisar je izmenio izvorni
tekst, tako da u njemu vie ne stoji ,,on" ve Bog" (koji se
ispoljio u telu). Drugim reima, taj kasniji korektor je izmenio
originalni tekst menjajui rei na taj nain da naglase Hristovu
boanstvenost. Upadljivo je to se ista ispravka pojavila u etiri
od naih ostalih ranih rukopisa Prve poslanice Timotiju, i u

178
svima njima su korektori izmenili tekst na isti nain, tako da on
sada eksplicitno naziva Isusa Bogom". To je postao tekst
ogromne veine kasnijih vizantijskih (tj. srednjovekovnih)
rukopisa - a potom je postao tekst najveeg broja prvih prevoda
na engleski.

Nai najstariji i najbolji rukopisi, meutim, govore 0 Hristu

koji" se ispoljio u telu, a da ne nazivaju Isusa izriito Bogom.
Izmena koja je poela da dominira srednjevekovnim
rukopisima je, dakle, nainjena da naglasi Isusovu
boanstvenost u tekstu koji je u najmanju ruku bio dvos-
mislen. To bi bio primer antiadopcionistike izmene, izmene
teksta sa namerom da se pobije tvrdnja kako je Isusova priroda
potpuno ljudska i da on sam nije bio boanske prirode.

Druge antiadopcionistike izmene odigrale su se u rukopisima

koji belee rani Isusov ivot u Jevanelju po Luki. Na jednom
mestu nam se kae da su se njegov otac i majka udili onome
to mu je reeno", kada su Josif i Marija odneli Isusa u Hram i
kada ga je blagoslovio sveti ovek Simeon. (Luka 2:33) Njegov
otac? Kako taj tekst moe da zove Josifa Isusovim ocem kada
je Isusa rodila devica? Nimalo udno, veliki broj pisara je
izmenio taj tekst da bi eliminisao mogui problem,
rekavi: .Josif i njegova majka su se udili..." Sada taj tekst nije
mogao da upotrebi neki hrianin-adopcionista da bi podrao
tvrdnju da je Josif bio otac tog deteta.

Slina pojava se deava i nekoliko stihova kasnije u prii o

Isusu kao dvanaestogodinjaku u Hramu. Pria je poznata:
Josif, Marija i Isus prisustvuju slavlju u Jerusalimu, ali potom,
kada ostatak porodice krene kui u karavanu, Isus ostaje za
njima, a da oni to ne znaju. Kako tekst kae: njegovi roditelji

179
nisu znali za to". Ali, zato bi tekst govorio o njegovim
roditeljima, kad Josif nije njegov otac? Nekoliko tekstova
ispravljaju" taj problem tako to menjaju tekst da glasi: Josif
i njegova majka nisu znali za to". I opet, posle jo nekoliko
stihova, nakon to su se vratili u Jerusalim da sve pretrae kako
bi nali Isusa, Marija ga nalazi nakon tri dana u hramu. Ona ga
grdi: Otac i ja smo te traili!" I opet su neki pisari reili
problem - ovog puta jednostavno izmenivi tekst da glasi ,,Mi
smo te traili!"

Jedna od najzanimljivijih antiadopcionistikih varijanti meu

naim 1 ukopisima pojavljuje se tamo gde bi se mogla i
oekivati, u prii 0 tome kako Jovan krsti Isusa, to je mesto
koje su mnogi adopcionisti koristili da tvrde kako je Bog
odabrao Isusa da bude njegov usvojeni sin. U lcvanelju po
Luki, kao i po Marku, kad se Isus krsti, nebesa se otvaraju, Duh
silazi na Isusa u obliku goluba i glas dopire sa neba. Ali,
rukopis Jevanelja po Luki se razlikuju po tome ta glas zaista
kae. Prema najveem broju naih rukopisa, on je izgovorio
iste rei koje nalazimo i u Markovoj prii: Ti si moj voljeni
Sin kojim sam veoma zadovoljan" (Marko 1:11, Luka, 3:23).
Ali, u jednom starom grkom rukopisu i u nekoliko latinskih
rukopisa, glas kae neto frapantno drugaije: ,,Ti si moj Sin,
danas sam te rodio". Danas sam te rodio! Zar to ne ukazuje da
je dan njegovog krtenja dan kada je Isus postao Sin Boiji?
Zar ne bi taj tekst mogao da upotrebi neki hrianin
adopcionista da naglasi kako je Isus tada postao Boiji Sin?
Poto je to veoma interesantna varijanta, dobro bi bilo da se
njome ire pozabavimo; to jo izrazitije ilustruje sloenosti
problema sa kojima se suoavaju tekstolozi.

Prvo pitanje koje treba reiti je sledee: koji od ta dva oblika

180
teksta je izvorni, a koji predstavlja izmenu? Ogromna veina
grkih rukopisa ima prvu verziju (,,Ti ti moj voljeni Sin kojim
sam veoma zadovoljan"); zato moemo doi u iskuenje da
smatramo da je ona druga verzija izmena. Problem u tom
sluaju predstavh'a to to taj stih esto citiraju rani crkveni oci
u periodu pre nego to je nastao najvei broj naih rukopisa. On
se citira u drugom i treem veku svuda, od Rima, preko
Aleksandrije, Severne Afrike, Palestine i Galije, pa sve do
panije. I u gotovo svim sluajevima, citira se druga varijanta
teksta (Danas sam te rodio").

tavie, to je oblik teksta koji manje lii na ono to nalazimo u

paralelnom pasusu kod Marka. Kao to smo ve videli, pisari
po pravilu nastoje da usklade tekstove umesto da ih sukobe;
zato je verovatnije da je onaj oblik teksta koji se razlikuje kod
Marka originalan kod Luke. Ti argumenti ukazuju da je manje
potvrena varijanta - Danas sam te rodio" - zaista original, i
da su je izmenili pisari koji su se plaili njenih adopcionistikih
konotacija.

Neki naunici imaju suprotan stav, i tvrde da nije mogue da

kod Luke glas prilikom krtenja kae Danas sam te rodio",
zato to je vepre tog mesta u Lukinoj prii jasno da je Isus Sin
Boiji. Tako, u Jevanelju po Luki 1:35, aneo Gavrilo
najavljuje Isusovoj majci da e se Sveti Duh spustiti na tebe i
Mo Najvieg e te prekriti, pa e se onaj koga rodi zvati
svetim, Sinom Boijim". Drugim reima, za samog Luku je
Isus ve bio Sin Boiji prilikom njegovog rodenja. Prema toj
teoriji, ne bi se moglo rei da je Isus postao Sin Boiji prilikom
svog krtenja - pa zato ire potvrena varijanta, ,,Ti si moj
voljeni Sin kojim sam veoma zadovoljan", verovatno
predstavlja original.

181
Problem sa tim nainom razmiljanja - iako je ubedljiv na prvi
pogled - jeste to on previa na koji nain Luka u celini koristi
izraze za Isusa u svom delu (ukljuujui ne samo jevanelje,
ve i drugu knjigu njegovih spisa, knjigu Dela). Razmotrite, na
primer, ta Luka kae o Isusu kao Mesiji" (to je jevrejska re
koja znai isto to i grki izraz Hrist). Po Luki 2:11, Isus je
roen kao Hrist, ali se u jednom od govora u Delima
apostolskim za Isusa kae da je postao Hrist prilikom svog
krtenja (Dela, 10:37-38); u jednom drugom odeljku, Luka
tvrdi da je Isus postao Hrist prilikom svog vaskrsnua (Dela,
2:38). Kako sve to moe biti tano? Izgleda da je za Luku bilo
vano da naglasi kljune trenutke Isusovog postojanja, i da
naglasi da su oni sutinski za Isusov identitet (kao Hrista). Isto
se odnosi i na Lukino poimanje Isusa kao Gospoda". Kae se
da se on rodio kao Gospod kod Luke 2:11; i kod Luke se on za
ivota naziva Gospodom; ali se u Delima 2:38 ukazuje da je on
postao Gospod prilikom svog vaskrsnua.

Za Luku je vaan Isusov identitet kao Gospoda, Hrista i Sina

Boijeg. No, oigledno je da mu vreme kad se taj identitet
ispoljio nije vano. Isus predstavh'a sve to u kljunim
trenucima svog ivota - na primer, roenju, krtenju i
vaskrsnuu.

Izgleda, dakle, da se u izvornoj Lukinoj prii o lsusovom

krtenju zaista zauo glas sa neba da objavi ,Ti si moj Sin,
danas sam te rodio". I.uka verovatno nije nameravao da se to
tumai na adopcionistiki nain, poto je on, na kraju krajeva,
ve ispriao priu o Isusovom devianskom roenju (u 1. i 2.
poglavlju). Ali, kasniji hriani koji su itali stih 3:22 u
lcvanelju po Luki mogli su se zaprepastiti zbog njegovih
moguih implikacija, poto izgleda da je on otvoren za

182
adopcionistiko tumaenje. Da bi spreili da bilo ko shvati
tekst na taj nain, neki pre-pravoverni pisari su izmenili taj
tekst da bi ga potpuno usaglasili sa tekstom Jevanelja po
Marku 1:11. Sad, umesto da se kae da je Isusa rodio Bog,
naprosto se luic: Ti si moj voljeni Sin kojim sam veoma
zadovoljan". To je, drugim reima, jo jedna
antiadopcionistika izmena u tekstu.

Ovaj deo diskusije emo zavriti potraivi jo jednu takvu

izmenu. Kao i u Prvoj poslanici Timotiju 3:16, ona se tie
teksta u kome su pisari nainili izmenu kako bi veoma snanim
izrazima potvrdili da Isusa potptuno treba shvatiti kao Boga.
Taj tekst se pojavljuje u Jevanelju po Jovanu, jevandelju koje
ionako vie od svih drugih koja su ula u Novi zavet govori u
smislu identifikacije samog Isusa kao boanskog (vidi, npr. Jo-
van 8:58,10:30, 20:28). Ta identifikacija je posebno frapantna
u pasusu o ijem se originalnom tekstu vatreno raspravlja.

Prvih osamnaest stihova Jevanelja po Jovanu se ponekad

nazivaju njegovim Prologom. Tu Jovan govori o Rei
Boijoj" koja ,,u poetku bee sa Bogom" i koja bee
Bog" (stih 1-3). Ta Re Boija je nainila sve stvari koje
postoje. tavie, ona je nain na koji Bog komunicira sa sve-
tom; Re je nain na koji se Bog ispoljava drugima. I na
jednom mestu nam se kae da Re postade telo i boravi meu
nama". Drugim reima, Boija sopstvena Re je postala
ljudsko bie (stih 14). To ljudsko bie je bio Isus Hrist" (stih
17). Prema takvom shvatanju stvari, Isus Hrist predstavlja
inkarnaciju" Boije sopstvene Rei, koja je bila sa Bogom na
poetku i koja je i sama bila Bog, pomou koje je Bog nainio
sve stvari.

183
Taj prolog se onda zavrava sa nekoliko upadljivih rei, koje
nam dolaze u dve varijante: Niko nikad nije video Boga, ve
jedinstvenog Sina/jedinstvenog Boga, koji je u grudima
Oevim, onog koji ga je uinio znanim" (stih 18).

Tekstualni problem tie se odreivanja tog jedinstvenog". Da

li on treba da se odredi kao jedinstveni Bog u nedrima Oca" ili
jedinstveni Sin u nedrima Oca"? Mora se priznati da je prva
varijanta varijanta koja se nalazi u rukopisima koji su najstariji
i u celini se smatraju najboljima - a to su rukopisi iz
aleksandrijske tekstualne porodice. Ali, upadljivo je da se ona
retko nalazi u rukopisima koji nisu povezani sa Aleksandri-
jom. Da li je mogue da je to tekstualna varijanta koju je
stvorio neki pisar iz Aleksandrije i koja je tamo postala
popularna? Ako je tako, to onda objanjava zato najvei broj
rukopisa iz svih drugih krajeva ima drugaiji tekst, u kome se
Isus ne naziva jedinstvenim Bogom, ve jedinstvenim Sinom.
Ima i drugih razloga da mislimo kako je zapravo ova druga
varijanta ispravna. Jevanelje po Jovanu koristi frazu
jedinstveni Sin" (koja se ponekad pogreno prevodi kao
jedini roeni Sin") na nekoliko drugih mesta (vidi Jovan
3:16,18); a ni na jednom drugom mestu ono ne govori o Hristu
kao o jedinstvenom Bogu". Pored toga, ta bi uopte znailo
da Hrista nazovemo tako? Termin jedinstven na grkom znai
jedini od neke vrste". Moe biti samo jedan koji je jedini od
neke vrste. Termin jedinstveni Bog mora se odnositi na samog
Boga Oca - inae on nije jedinstven. Ali, ako se taj izraz odnosi
na Oca, kako se moe upotrebiti za Sina? Ako imamo u vidu
injenicu da je uobiajeniji (i razumljiviji) izraz u Jevanelju
po Jovanu jedinstveni Sin", ispada da su to bile rei koje su
izvorno stajale u jevanelju po Jovanu 1:18. Ve je i to
izuzetno uzvieno shvatanje Hrista - on je jedinstveni Sin koji

184
je u nedrima Oca". I on je taj koji objanjava Boga svima
drugima.

Izgleda, ipak, da neki pisari - verovatno iz Aleksandrije - nisu

bili zadovoljni ak ni tim uzvienim poimanjem Hrista, pa su
ga uinili jo uzvienijim, preradujui tekst. Sad Hrist nije
samo Boiji jedinstveni Sin, ve sam Jedinstveni Bog! I ovde
ispada da je to bila antiadopcionistika promena koju su
nainili prepravoverni pisari iz drugog veka.

ANTIDOKETIKE IZMENE TEKSTA

Ranohrianski doketisti

Na suprotnom kraju teolokog spektra od judeohrianskih

ebionita i njihove adopcionistike hristologije bila je jedna
grupa hriana poznata kao doketisti.5 To ime potie od grke
rei DOKEO, koja znai izgledati" ili initi se". Doketisti su
smatrali da Isus nije bio potpuno ljudsko bie od krvi i mesa.
Umesto toga je bio potpuno (i iskljuivo) boanski; samo je
izgledao" ili se inio" kao da je ljudsko bie, da osea glad,
e i bol, da krvari, da umire. Poto je Isus bio Bog, on nije
mogao da zaista bude ovek. On je naprosto doao na zemlju u
prividu" ljudskog tela.

Moda najpoznatiji doketista izprvihvekovahrianstva jebio

filozof-uitelj Markion. Mi znamo dosta o Markionu, zato to
su pre-pravoverni oci kao to su Irinej i Tertulijan smatrali
njegova gledita istinskom prettijom, pa su nairoko pisali o
njima. Posebno, mi imamo Tertulijanovo delo u pet tomova
zvano Protiv Markiona" u kome se detaljno izlae i napada
Markionovo shvatanje vere. Iz tog polemikog traktata

185
moemo da razaznamo glavne crte Markionove misli.

Kao to smo videli,6 izgleda da je Markion uzeo svoje osnovne

ideje od apostola Pavla, koga je smatrao jedinim pravim
Isusovim sledbenikom. U nekim od svojih pisama, Pavle
razlikuje Zakon i Jevanelje, msistirajui na tome da ovek
postaje ispravan pred Bogom verujui u 1 Irista (Jevanelje), a
ne obavljajui dela jevrejskog Zakona. Za Markiona, taj
kontrast izmeu Hristovog jevanelja i Mojsijevog zakona je
bio apsolutan, u toj meri da Bog koji je dao Zakon oigledno
nije mogao da bude onaj koji je dao spasenje Hristovo. Oni su,
drugim reima, dva razliita Boga. Bog Starog zaveta bio je
onaj koji je stvorio svet, izabrao Izrailj da bude njegov narod i
dao im svoj surovi Zakon. Kad oni prekre taj zakon (to svi
ine), on ih kanjava smru. Isus je doao od jednog veeg
Boga, poslat da spase ljude od gnevnog Boga Jevreja. Poto on
nije pripadao tom drugom Bogu, koji je stvorio ovaj materijalni
svet, sam Isus oigledno nije mogao da bude deo ovog
materijalnog sveta. To, dakle, znai da nije zaista mogao da
bude roen, da nije imao materijalno telo, da nije zaista
krvario, da nije zaista umro. Sve te stvari su bile privid. Ali,
poto je izgledalo da je Isus umro - to je prividno savrena
rtva - Bog Jevreja je prihvatio tu smrt kao iskupljenje za
grehe. Svi koji veruju u nju bie spaseni od tog Boga.

Pre-pravoverni autori kao to je Tertulijan ozbiljno su

prigovarali toj teologiji, insistirajui na tome kako Hrist, da
nije bio obino ljudsko bie, ne bi mogao da spase druga
ljudska bia, da nije zaista prolio krv, njegova krv ne bi mogla
da donese spasenje, da nije zaista umro, njegova prividna"
smrt ne bi nikom donela nikakvo dobro. Tertulijan i drugi su
zatim zauzeli vrst stav da je Isus - koji je ipak bio boanski

186
(uprkos onome to govore ebioniti i drugi adopcionisti) -
svejedno bio potpuno ljudski. Imao je krv i meso; mogao je da
oseti bol; zaista je krvario; zaista je umro; zaista je, fiziki, bio
dignut iz mrtvih; i on se zaista, fiziki, uspeo na nebo, gde
danas eka da se vrati, fiziki, u slavi.

Antidoketike izmene teksta

Rasprava o doketikoj hristologijiuticalaje napisare

kojisuprepisivaliknjige koje su na kraju postale Novi zavet. Da
bih ovo ilustrovao, ispitau etiri tekstualne varijante u
zavrnim poglavljima Jevanelja po Luki, jevanelja koje je,
kao to smo videli, Markion prihvatio kao kanonski spis.7

Prvi primer tie se pasusa koji smo takoe razmatrali u

poglavlju 5 - prie o Isusovom krvavom znoju". Kao to smo
tamo videli, ti stihovi se verovatno nisu nalazili u izvornom
Jevanelju po Luki. Prisetite se da taj odlomak opisuje
dogaaje koji se odigravaju neposredno pre Isusovog hapenja,
kada on ostavlja uenike da bi otiao da se moli nasamo,
traei da se pehar njegove patnje ukloni od njega, ali molei
da se ,,ispuni Boija volja". Potom, u nekim rukopisima,
itamo problematine stihove: ,,I aneo s neba mu se javi,
osnaujui ga. A poto je bio u agoniji, on poe da se moli jo
usrdnije i njegov znoj postade kao kapi krvi koje su padale na
zemlju" (stihovi 43-44).

U poglavlju 5 ja tvrdim da stihovi 43-44 naruavaju strukturu

tog odeh'ka u Lukinom jevanelju, odeljka koji inae
predstavlja reeninu inverziju koja usmerava panju na
Isusovu molitvu da se ispuni Boija voh'a. Takoe sam ukazao

187
da ti stihovi sadre jednu teologiju koja je potpuno neslina
onom to inae nalazimo u Lukinom pripovedanju Isusovog
stradanja. Na svim drugim mestima, Isus je miran i kontrolie
situaciju. Luka se, zapravo, potrudio da iz te prie ukloni sva
ukazivanja na Isusovu patnju. Dakle, tih stihova ne samo da
nema u vanim i ranim rukopisima, ve se i suprotstavh'aju
slici Isusa koji se suoava sa smru kakvu nalazimo na drugim
mestima u Jevanelju po Luki.

Zato su ih onda pisari dodali toj prii? Sada smo u mogunosti

da odgovorimo na to pitanje. Primetno je da na te stihove
aludiraju pre-pravoverni autori iz sredine i sa kraja drugog
veka (Justin Muenik, Irinej iz Galije i Hipolit iz Rima); a to
je jo interesantnije, svaki put kad ih pominju, oni to ine kako
bi se suprotstavili shvatanju da Isus nije bio pravo ljudsko bie.
To jest, duboka patnja koju Isus izraava, u tim stihovima,
uzeta je kao primer da se pokae da je on zaista bio ljudsko
bie, koje moe da pati kao i svi mi. Tako, na primer, branilac
ranih hriana, Justin, nakon to je zapazio da je njegov znoj
padao kao kapi krvi dok se molio", tvrdi da to pokazuje ,,da je
Otac eleo da njegov Sin zaista doivi takvu patnju zarad nas"
kako mi ,,ne bismo mogli da kaemo da on, poto je Sin Boiji,
nije osetio ono to mu se deavalo i to mu je uinjeno".8

Drugim reima, Justin i njegove pre-pravoverne kolege su

shvatili da ti stihovi slikovito pokazuju kako Isus nije samo
izgledao" kao da je Ijudsko bie: on je zaista bio ovek, na
svaki nain. Iz toga proizlazi da su ti stihovi, poto se, kao to
smo videli, nisu izvorno nalazili u Jevaneh'u po Luki, dodati
da bi se suprotstavili doketistima, poto vrlo dobro znaju pravu
ljudsku prirodu Isusa.

188
Za pre-pravoverne hriane bilo je vano da se naglasi da je
Isus bio pravi ovek od krvi i mesa, jer je upravo rtvovanje
njegovog mesa i prolivanje njegove krvi to to je donelo
spasenje - ne prividno, ve stvarno. Jo jedna tekstualna
varijanta Lukine prie o Isusovim poslednjim asovima
naglaava tu stvarnost. To se deava tokom Isusove poslednje
veere sa svojim uenicima. U jednom od naih najstarijih
grkih rukopisa, kao i u nekoliko latinskih, kae nam se:

I uzvei pehar, zahvalivi se, on ree: Uzmite ovo i podelite

ga meu sobom, jer ja vam kaem da ja od sad neu piti od
roda vinova, dok carstvo Boije ne doe". I uzevsi hleb,
zahvalivi se, on ga prelomi i dade im ga, rekavsi: To je moje
telo. Alig le, ruka onog ko me izdaje je sa mojom na stolu".
(Luka, 22:17-19)

Ali, u najveem broju naih rukopisa postoji jedan dodatak tom

tekstu, dodatakkoji e zvuati poznato mnogim itaocima
Biblije na engleskom, jer je uao u najvei broj savremenih
prevoda. Tu, nakon to Isus kae ,,To je moje telo", on
nastavlja: koje je dato vama; uinite to u znak seanja na
mene". I slino sa peharom posle veere, za koji kae: ovaj
pehar je novi zavet moje krvi koja je prolivena za vas".

To su poznate rei institucije" poslednje veere, koje su u

veoma slinom obliku poznate i iz Pavlove prve poslanice
Korinanima (I. Kor. 11:23-25). Uprkos injenici da su ti
stihovi poznati, ima dobrih razloga da smatramo da se oni nisu
izvorno nalazili u Jevanelju po Luki, ve da su naknadno
dodati kako bi naglasili da je Isusovo slomljeno telo i prolivena
krv bilo to to je donelo spasenje ,,za vas". Na primer, teko je
objasniti zato bi pisari izostavili te stihove ako su se oni

189
izvorno nalazili kod Luke (na primer, nema homoeteleutona
koji bi objasnio njihovo izostavljanje), a posebno zato to oni
imaju tako jasan i gladak smisao kad se dodaju. Zapravo, kad
se ti stihovi oduzmu, veini ljudi izgleda da tekst zvui donekle
osakaeno. To to skraena verzija (bez tih stihova) ne zvui
poznato, moe biti razlog koji je naveo pisare da dodaju te
stihove.

tavie, trebalo bi primetiti da ti stihovi, ma koliko zvuali

poznato, ne predstavljaju Lukino poimanje Isusove smrti. Jer,
jedna izrazita odlika Lukinog prikazivanja Isusove smrti - to
isprva moe zvuati udno - jeste da on nikad, ni na jednom
drugom mestu, ne ukazuje da je sama njegova smrt ono to
nam donosi izbavljenje od greha. Nigde u Lukinom delu u dve
knjige (Jevanelje i Dela) ne kae se da je Isus umro ,,za vas".
Zapravo, na jednom ili dva mesta u kojima Lukin izvor
(Marko) ukazuje da je spasenje dolo putem Isusove smrti
(Marko, 10:45, 15:39) Luka je izmenio rei u tekstu (ili ih
uklonio). Drugim reima, Luka na drugaiji nain od Marka (i
od Pavla, i od drugih ranohrianskih pisaca) shvata kako je
Isusova smrt dovela do spasenja.

Lako je da vidimo kakvo je bilo Lukino shvatanje ako

razmotrimo ono to on govori u knjizi Dela apostolskih, u
kojima apostoli dre niz govora da bi preobratili druge u svoju
veru. Ni u jednom od tih govora apostoli ne ukazuju da Isusova
smrt donosi iskupljenje od grehova (npr. u poglavljima 3, 4,
14). To ne znai da je Isusova smrt nevana. Ona je za Luku
izuzetno vana - ali ne kao iskupljenje. Umesto toga, Isusova
smrt je ono to navodi druge ljude da uvide sopstvenu krivicu
pred Bogom (poto je on umro iako je bio neduan). Kada ljudi
shvate svoju krivicu, oni se okreu Bogu u pokajanju, a onda

190
im on oprata njihove grehove.
Drugim reima, zaLukuIsusova smrt navodiljude napokajanje,
ato pokajanje je ono to donosi spasenje. Ali, to se ne slae sa
tim problematinim stihovima kojih nema u nekim od naih
ranih svedoanstava: u tim stihovima je Isusova smrt naslikana
kao iskupljenje ,,za vas".

Izgleda da izvorno ti stihovi nisu pripadali Lukinom

jevanelju. Zato su, dakle, dodati? U jednoj kasnijoj raspravi
sa Markionom, Tertulijan je naglasio:

Isus je dovoljno jasno izjavio sta podrazumeva pod hlebom

kad je hleb nazvao svojim telom. On na slian nain, kad
pominje pehar i daje novi zavet koji e biti zapeaen
njegovom krvlju, potvruje realnost svog tela. Jer, ne moe biti
krvi u telu koje nije telo od mesa. Zato nam potvrdivanje mesa
daje dokaz o telu, a svedoenje krvi daje nam dokaz o
mesu" (Protiv Markiona, 4,40)

Izgleda, dakle, da su ti stihovi dodati da bi naglasili da Isus ima

pravo telo od mesa koje je zaista rtvovao zarad drugih. Moda
to nije naglasio sam Luka, ali su to svakako naglasili pre-
pravoverni pisari, koji su izmenili tekst Lukinog jevanelja da
bi se suprotstavili doketistikim hristolozima kakav je bio
Markion.9

Jo jedan stih za koji izgleda da su ga u Jevanelje po Luki

dodali pre-pravoverni pisari je stih 24:12, koji se odigrava
neposredno nakon to se Isus digao iz mrtvih. Neke od ena,
Isusovih sledbenika, odlaze u grob, vide da on nije tamo i
govori im se da se podigao. One se vraaju da to kau
uenicima, koji odbijaju da im poveruju, jer im to zvui kao

191
budalasta pria". Tada se u mnogim rukopisima pojavljuje stih
24:12: Ali Petar, ustavi, potra ka grobu i sagnuvi se vide
samo lanenu odeu i vrati se kui, u udu se pitajui ta se
zbilo".

Postoje odlini razlozi da smatramo da se ti stihovi nisu nalazili

u izvornom Jevanelju po Luki. U njima se nalazi veliki broj
stilistikih crta koje ne nalazimo nigde drugde kod Luke,
ukljuujui i najvei broj kljunih rei tog teksta, na primer
sagnuvi se", i lanena odea" (ranije u toj prii se koristi
druga re za Isusovu pogrebnu odeu). tavie, teko je shvatiti
zato bi neko eleo da ukloni taj stih ako je on zaista bio deo
jevandelja (i opet, nema homoeteleutona, itd. koji bi objasnio
sluajno izostavljanje). Kao to su primetili mnogi itaoci, taj
stih u velikoj meri zvui kao zakljuak jedne prie u Jevanelju
po Jovanu (20:3-10) u kojoj Petar i voljeni uenik" tre do
groba i nalaze ga praznog. Dali je mogue da je neko dodao
slinu priu, kao zakljuak, Jevandelju po Luki?

Ako je tako, to je upadljiv dodatak, jer on veoma dobro

podrava pre-pravoverni stav da Isus nije bio samo neka vrsta
privida, ve je imao pravo, fiziko telo. tavie, to je uvideo
glavni apostol, sam Petar. Zato, umesto da dopusti da pria o
praznom grobu ostane budalasta pria" nekih nepouzdanih
ena, tekst sada pokazuje da u tu priu ne samo moe da se
veruje, ve i da je istinita, poto je potvruje niko drugi do
Petar (pouzdani mukarac, kako se moe pretpostaviti). to je
jo vanije, taj stih naglaava fiziku prirodu vaskrsenja, poto
jedina stvar koja je ostala u grobu predstavlja fiziki dokaz
vaskrsenja: laneno odelo koje je pokrivalo Isusovo telo. To je
bilo telesno vaskrsnue prave osobe. I opet Tertulijan ukazuje
koliko je vana ta poenta:

192
Sad, ako se porie (Hristova) smrt, zato to se porice njegova
telesnost, nee biti izvesnosti njegovog vaskrsenja. Jer on se
nije uzneo, iz istih razloga iz kojih nije ni umro, zato to nije
posedovao stvarnost tela kojoj odgovara kako smrt, tako i
vaskrsenje. Slino tome, ako se poniti Hristovo vaskrsenje,
bie poniteno i nae". (Protiv Markiona, 3, 8)

Hrist je, dakle, morao imati pravo telo od mesa, koje se zaista,
fiziki, podiglo iz mrtvih.

Ne samo da je Isus fiziki patio i umro i fiziki vaskrsao: za

pre-pravoverne, on se takoe fiziki uzneo na nebo. Poslednja
tekstualna varijanta koju emo razmotriti nalazi se na kraju
Jevanelja po Luki, nakon to se odigralo vaskrsenje (ali istog
dana). Isus se obratio svojim sledbenicima prvi put, a potom se
rastao od njih:

,,I desi se da, dok ih je blagosiljao, on bese udaljen od njih; i

oni se vratise u Jerusalim sa velikom radosu." (Luka,
24:51-52)

Ali, interesantno je da se zapazi da u nekim od naih najstarijih

svedoanstava - ukljuujui i aleksandrijski rukopis Sinajski
kodeks -postoji dodatak tom tekstu.10 Nakon to se ukae da je
udaljen od njih", u tim rukopisima se kae ,,i bi vaznesen na
nebo". To je znaajan dodatak, jer on naglaava fiziku prirodu
Isusovog odlaska (umesto blae varijante ,,da je udaljen"). Ova
varijanta je posebno interesantna zato to isti autor, Luka, u
svojoj drugoj knjizi, knjizi Dela apostolskih, opetpha o
Isusovom vaznesenju na nebo, ali eksplicitno naglaava da se
ono odigralo etrdeset dana" nakon njegovog vaskrsnua

193
(Dela, 1:1-11).
Zbog toga je teko da poverujemo da je Luka napisao reenicu
o kojoj govorimo u Jevanelju po Luki 24:51 - poto je sigurno
da on ne misli kako se Isus uspeo na nebo na dan svog
vaskrsnua, ako ve na poetku svog drugog dela ukazuje da se
to dogodilo nakon etrdeset dana. Takoe vredi da se primeti
da se glavni izraz o kome se radi (odnet gore") ne pojavljuje
ni na jednom drugom mestu u Jevanelju po Luki, a ni u knjizi
Dela apostolskih.

Zato bi neko dodao te rei? Mi znamo da su pre-pravoverni

hriani eleli da naglase stvarnu, fiziku prirodu Isusovog
odlaska sa zemlje: Isus je fiziki otiao i fiziki e se vratiti,
donosei sa sobom fiziko spasenje. Tako su se oni borili
protiv doketista, koji su smatrali da je to bio samo privid. Moe
biti da su pisari koji su bili umeani u te rasprave namerno
izmenili tekst koji su pisali da bi naglasili tu poentu.

ANTISEPARACIONISTIKE IZMENE TEKSTA

Ranohrianski separacionisti

Trea grupa koja je brinula pre-pravoverne hriane iz drugog i

treeg vcka bila je hrianska grupa koja je shvatala Hrista ne
samo kao ljudsko bie (kao adopcionisti) i ne samo kao
boansko (kao doketisti), ve kao dva bia, jedno potpuno
ljudsko, a drugo potpuno boansko.11 Moemo to nazvati
separacionistikom" hristologijom, jer ona je delila Isusa
Hrista na dva: oveka Isusa (koji je bio potpuno ljudski) i
boanskog Hrista (koji je bio potpuno boanski). Po glavnim
zagovornicima ovog pogleda, boansko bie, Hrist, je
privremeno boravilo u oveku Isusu, osposobivi ga da ini

194
svoja uda i propoveda svoja uenja; ali, pre Isusove smrti,
Hrist ga je napustio, prisiljavajui ga da se sa raspeem suoi
sam.

Tu separacionistiku hristologiju je obino propovedala jedna

grupa hriana koju naunici nazivaju gnosticima. Izraz
gnosticizam potie od grke rei za spoznaju, gnosis. On se
odnosi na brojne i raznovrsne grupe ranih hriana koji su
naglaavali vanost tajnog znanja za spasenje. Prema veini tih
grupa, materijalni svet u kome mi ivimo nije tvorevina jednog
pravog Boga. On je nastao kao posledica jedne katastrofe u
boanskom svetu, u kome je jedno od (mnogih) boanskih bia
iz nekih tajanstvenih razloga bilo isterano iz nebeskih predela;
kao posledica njegovog pada iz boanskog sveta, jedno nie
boanstvo je stvorilo materijalni svet, zarobilo ga i zatoilo u
ljudskim telima ovde na zemlji. Zato neka ljudska bia imaju
iskru boanskog u sebi i ona moraju da spoznaju istinu o tome
ko su, odakle su dola, kako su ovde dola i kako mogu da se
vrate. Spoznaja te istine odvee ih do spasenja.

Ta istina se sastoji od tajnih uenja, misterioznog znanja"

(gnosis) koje se moe nauiti jedino od nekog boanskog bia
iz nebeskih predela. Za hrianske gnostike, Hrist je bio
boansko bie koje otkriva istine spasenja; u mnogim
gnostikim sistemima, Hrist je uao u oveka Isusa prilikom
njegovog krtenja, osposobio ga da slui, a potom ga ostavio da
umre na krstu. Zato je Isus povikao: Moj Boe, moj Boe,
zato si me napustio?" Za te gnostike, Hrist je bukvalno
napustio Isusa (odnosno ostavio ga za sobom"). Ipak, nakon
Isusove smrti, on ga je podigao iz mrtvih kao nagradu za
njegovu vernost i nastavio da kroz njega ui njegove uenike
tajnim istinama koje vode do spasenja.

195
Pre-pravoverni hriani su smatrali da je to uenje tetno na
svim nivoima. Za njih, materijalni svet nije bio loe mesto koje
je proizalo iz neke kosmike katastrofe, ve dobra tvorevina
jednog istinitog Boga. Za njih, spasenje dolazi verovanjem u
Hristovu smrt i vaskrsnue, a ne uenjem tajne gnoze koja
moe da osVetli istinu o ljudskom stanju. A najvanije za nas
ovde, za njih Isus Hrist nije bio dva bia, ve jedno bic,
istovremeno i boansko i ljudsko.

Antiseparacionistike izmene teksta

Rasprave o separacionistikim hristologijama igrale su

odreenu ulogu u prenosu tekstova koji su postali Novi zavet.
U jednom primeru smo va' videli varijantu u Poslanici
Jevrejima 2:9, koju smo razmatrali u poglav lju 5, u kojoj se
kae, u njenom izvornom tekstu, da je Isus umro odvo jeno od
Boga". U toj diskusiji, videli smo da je veina pisara prihvatil.i
drugu varijantu pisanja, koja kae da je Isus umro milou
Boijom", iako to nije bio tekst koji je autor izvorno napisao.
Ali, mi nismo detaljnije raspravljali o tome zato su pisari
smatrali da je taj izvorni tekst potencijalno opasan, pa ga zato
vredi izmeniti. Sada, kada raspolaemo uvidom u osnove
gnostikog poimanja Hrista, ova izmena ima vic smisla. Jer,
prema separacionistikoj hristologiji, Hrist je zaista umro
odvojeno od Boga", na taj nain to se, dok je bio na krstu,
boanski element koji je boravio u njemu uklonio, pa je Isus
umro sam. Svesni da se taj tekst moe upotrebiti da podri
takvo shvatanje, hrianski pisari su nainili jednostavnu, ali
duboku izmenu. Sada, umesto da ukae kako se njegova smrt
odigrala odvojeno od Boga, tekst potvruje da sc njegova smrt
odigrala milou Boijom". Tako, dakle, vidimo na dclu
antiseparacionistiku izmenu.

196
Jo jedan interesantan primer te pojave se pojavljuje upravo na
onim mestima gde bismo i mogli da je oekujemo, u
jevaneljskim priama o Hristovom raspeu. Kao to sam ve
ukazao, u Jevanelju po Marku Isus uti tokom itave
procedure raspea. Vojnici ga razapinju, prolaznici i jevrejske
voe mu se podsmevaju, kao i dva razbojnika koji su razapeti
sa njim; a on ne kae ni re - do samog kraja, kada se smrt
priblii, kad Isus povie rei uzete iz Psalma 22: Eloi, eloi,
lama sa bachthani", koje u prevodu znae; Moj Boe, moj
Boe, zato si me napustio?" (Marko, 15:34)

Interesantno je zapaziti kako je, prema vienju pre-

pravovernog pisca Irineja, Jevanelje po Marku bilo jevanelje
koje su odabrali onl koji su odvajali Isusa od Hrista" - to jest,
za gnostike koji su prihva tili separacionistiku hristologiju.13
Imamo vrste dokaze koji ukazuju da su neki gnostici shvatili
poslednji Isusov iskaz bukvalno, kao da on ukazuje da je u tom
trenutku boanski Hrist napustio Isusa (poto boansko ne
moe da iskusi smrtnost i smrt). Dokaze nalazimo u gnostikim
dokumentima koji razmiljaju o znaaju tog trenutka u
Isusovom ivotu. Tako, na primer, apokrifno Jevanelje po
Petru, za koje su neki posumnjali da sadri separacionistiku
hristologiju, navodi te rei u neto drugaijem obliku: Moja
moi, o moi, napustila si me!" Jo je frapantniji gnostiki tekst
poznat kao Jevanelje po Filipu, u kome je naveden taj stih, a
potom dodato separacionistiko tumaenje:

Moj Boe, moj Boe, zato si me, o Gospode, napustio?" Jer

na krstu on ree te rei, jer se tamo razdvojio."

Pre-pravoverni hriani su znali za oba ta jevandelja i njihovo

tumaenje tog trenutka vrhunca Isusovog raspea. Moda nas

197
onda ne iznenauje previe to su tekst Jevanelja po Marku
izmenili neki pisari na nain koji bi zaobiao to gnostiko
objanjenje. U jednom grkom rukopisu i nekoliko latinskih
svedoanstava, kae se da Isus nije izrekao tradicionalni krik
naputenoga" iz Psalma 22, ve je umesto toga povikao: Moj
Boe, moj Boe, zato si me ismejao?"

Ta izmena teksta daje jednu interesantnu varijantu - i to

varijantu koja posebno odgovara tom literarnom kontekstu. Jer,
kao to smo ve ukazali, u toj prii se u tom trenutku gotovo
svi podsmevaju Hristu - jevrejske voe, prolaznici i oba
razbojnika. Sad, u ovoj varijanti teksta, kae se da se i sam Bog
podsmeva Isusu. U oajanju, Isus tada glasno povie i izdahne.
To je mona scena, ispunjena patosom.

Paipaktavarijantanije izvorna, kao to pokazuje injenicada nje

nema gotovo ni u jednom od najstarijih i najboljih
svedoanstava (ukljuujui i aleksandrijski tekst), kao i
injenica da ona ne odgovara aramejskim reima koje Isus
zaista izgovara (lema sabachthani - to znai zato si me
napustio", a ne zato si me ismejao").

Zato su, dakle, pisari izmenili taj tekst? Poto smo rekli koliko
je on koristan za one koji se zalau za separacionistiku
hristologiju, ne moramo se mnogo pitati zato. Pre-pravoverni
pisari su se brinuli da njihovi gnostiki protivnici ne upotrebe
taj tekst protiv njih. Nainili su vanu i tekstualno pogodnu
izmenu, pa se sad Bog podsmeva Isusu umesto da ga napusti.

Kao poslednji primer jedne tekstualne varijante te vrste,

nainjene da se suprotstavi separacionistikoj hristologiji,
moemo da razmotrimo jedan pasus koji se pojavljuje u Prvoj

198
poslanici Jovanovoj. U najstarijoj verziji tog teksta 4:2-3 kae
nam se:

,,Na taj nain znate Duh Boiji. Svaki duh koji prizna da je Isus
Hrist doao u teloje od Boga; a svaki duh koji nepriznaje Isusa
nije od Boga. Toje duh anti-Hrista."

To je jasan, direktan odlomak: samo oni koji priznaju da je Isus

zaista doao u telu (za razliku od, recimo, doketistikih
pogleda) pripada Bogu; oni koji to ne priznaju suprotstavljaju
se Hristu (anti-Hristi). Ali, postoji jedna interesantna tekstualna
varijanta koja se pojavljuje u drugoj polovini tog pasusa.
Umesto da govori o onima koji ne priznaju Isusa", nekoliko
svedoanstava umesto toga govore o onima koji oslobaaju
Isusa". ta to znai - oslobadaju Isusa o i zato je ta varijanta
teksta ula u neke rukopise?

Za poetak, trebalo bi da naglasim da to nije sluaj u ba

mnogo rukopisa. Zapravo, od svedoanstava na grkom, ono se
pojavljuje samo na margini jednog rukopisa iz desetog veka
(Rukopis 1739). Ali je taj rukopis, kao to smo videli, izuzetan
rukopis, jer izgleda da je prepisan sa jednog rukopisa iz
etvrtog veka, a napomene na njegovoj margini belee imena
crkvenih otaca koji su imali drugaije varijante teksta u
odreenim delovima. U ovom primeru, beleka na margini
ukazuje da je varijanta oslobaaju Isusa" bila poznata
nekolicini crkvenih otaca sa kraja drugog i poetka treeg veka
- Irineju, Klimentu i Origenu. tavie, ona se pojavljuje i u
latinskoj Vulgati. Izmeu ostalog, to pokazuje da je ta varijanta
bila popularna u vreme kad su pre-pravoverni hriani
raspravljali sa gnosticima o pitanjima hristologije.

199
Pa ipak se ta varijanta verovatno ne moe prihvatiti kao
izvorni" tekst, zbog oskudnih potvrda za nju - ona se ne
nalazi, na primer, ni u jednom od naih najstarijih i najboljih
rukopisa (zapravo, ni u jednom grkom rukopisu, osim te
beleke na margini). Zato bi je, onda, dodao neki hrianski
pisar? Izgleda da je ona stvorena da bi omoguila biblijski"
napad na separacionistiku hristologiju u kojoj se Isus i Hrist
dele na dva odvojena entiteta, ili kako kae ta varijanta teksta,
u kojoj je Isus osloboen" od Hrista. Ta tekstualna varijanta
ukazuje da svako ko podrava takvo shvatanje nije od Boga,
ve je zapravo antihrist. Dakle, opet imamo varijantu koja je
stvorena u kontekstu hristolokih rasprava drugog i treeg
veka.

ZAKLJUAK

Jedan od faktora koji su doprineli pisarskim izmenama teksta

bio je istorijski kontekst u kome su se oni nali. Hrianski
pisari iz drugog i treeg veka bili su upleteni u debate i
rasprave svoga vremena, a povremeno su te rasprave uticale na
prepisivanje teksta oko koga su se vodile. To znai, pisari su
namerno menjali tekstove koje su prepisivali kako bi uinili da
oni kau ono to su oni verovali da znae.

To nije nuno loe, poto verovatno moemo da pretpostavimo

da je najvei broj pisara koji je menjao tekstove to inio ili ne
sasvim svesno, ili iz dobrih namera. Ipak, u stvarnosti, kad su
oni jednom izmenili taj tekst, njegove rei su bukvalno postale
druge rei, a te izmenjene rei su nuno uticale na to kako su
kasniji itaoci tumaili te rei. Neki od razloga za te izmene
bile su teoloke rasprave drugog i treeg veka, poto su pisari
ponekad menjali svoje tekstove u svetlosti adopcionistikih,

200
doketikih ili separacionistikih tumaenja Hrista koja su se
nadmetala za prevlast u tom periodu.

Delovali su, svakako, i drugi istorijski faktori, koji su se manje

odnosili na teoloka neslaganja, a vie na drutvene sukobe tog
vremena, sukobe koji su se ticali stvari kao to je uloga ena u
ranim hrianskim crkvama, hrianskog protivljenja Jevrejima
i hrianske odbrane od napada paganskih protivnika. U
narednom poglavlju videemo kako su ti drutveni sukobi
uticali na prve pisare koji su prepisivali tekstove svetog pisma
vekovima pre nego to je prepisivanje tekstova postalo posao
profesionalnih pisara.

7.
DRUTVENI SVETOVI TEKSTA

Verovatno moe s pravom da se ustvrdi kako je prepisivanje

ranohrianskih tekstova u velikoj meri bilo jedan
konzervativan" proces. Pisari - bilo da se radilo o
neprofesionalnim pisarima prvih vekova, ili profesionalnim
pisarima iz srednjeg veka - bili su reeni da konzerviraju"
tekstualnu tradiciju koju prenose. Njihova krajnja briga nije
bila da izmene tu tradiciju, nego da je sauvaju za sebe i za one
koji bi hteli da ih slede. Nema sumnje da se veina pisara
trudila da pouzdano obavi taj posao, starajui se da tekst koji
prepisuju bude isti kao i onaj koji prepiu.

Pa ipak, u ranohrianskim tekstovima pravljene su izmene.

Pisari bi ponekad - prilino esto - pravili sluajne greke,

201
pogreno piui re, izostavljajui neki red ili naprosto
pokvarivi reenice koje je trebalo da prepiu; a povremeno bi
menjali tekst namerno, ispravljajui" ga, to se na kraju
pokazivalo kao izmena u tekstu koju autor nije izvorno
napisao. U prethodnom poglavlju smo prouili jednu vrstu
namernih izmena - izmene koje se odnose na neke od teolokih
rasprava koje su plamtele u drugom i treem veku, kad je i
nainjen najvei broj izmena tekstualne tradicije. Ne bih hteo
da stvorim lani utisak da je do te vrste teolokih izmena
dolazilo svaki put kad bi neki pisar seo da prepie neki pasus.
One su se deavale povremeno. A kad bi do njih dolo, to je
imalo dubokog uticaja na tekst.

U ovom poglavlju, potraiemo druge faktore okruenja koji su

povremeno dovodili do izmena teksta. Posebno emo ispitati tri
vrste rasprava koje su bile oigledne u ranim hrianskim
zajednicama: jednu unntraniu rasoravu o ulozi ena u crkvi, i
dve spoljanje rasprave, jednu sa nehrianskim Jevrejima, a
drugu sa neprijateljskim paganima. U svakom sluaju emo
videti da su povremeno te rasprave takode igrale ulogu u
prenoenju tekstova koje su pisari (i sami ukljueni u te
rasprave) prepisivali za svoje zajednice.

ENE I TEKSTOVI SVETOG PISMA

Rasprave o ulozi ena u crkvi nisu igrale neku ogromnu ulogu

u prenoenju tekstova Novog zaveta, ali su ipak igrale
odredenu ulogu, u zanimljivim i vanim pasusima. Da bismo
pojmili kakve su tu vrste izmena nainjene, potrebno nam je
odreeno poznavanje prirode tih rasprava.1

202
 ene u ranoj crkvi

Savremeni prouavaoci su uvideli da je do rasprava o ulozi

ena u ranoj crkvi dolazilo upravo zato to su ene imale neku
ulogu - esto znaajnu ulogu, istaknutu'u javnosti. tavie, to je
bio sluaj od samog poetka, poev od sluenja samog Isusa.
Istina je da su Isusovi najblii sledbenici - dvanaest uenika -
svi bili mukarci, kako bi se i moglo oekivati od jednog
jevrejskog uitelja u Palestini iz prvog veka. Ali, nae najstarije
jevanelje ukazuje da su Isusa na njegovim putovanjima pratile
i ene, i da su neke od tih ena finansijski izdravale njega
injegove uenike, poto su bile pokroviteljke njegovih
putujuih propovedi (vidi Marko 15:40-51; Luka, 8:1-3). Kae
se da se Isus uputao u javne razgovore sa enama i da im je
javno pomagao (Marko 7:24-30, Jovan, 4:1-24). Posebno nam
je reeno da su ene pratile Isusa na njegovom poslednjem
putovanju u Jerusalim, gde su prisustvovale njegovom raspeu,
i da su mu jedino one ostale verne do kraja, dok su muki
uenici pobegli (Matej, 27:55; Marko 15:40-41). A to je
najznaajnije od svega, sva naa jevanelja ukazuju da su ene
- Marija Magdalena sama, ili sa nekoliko pratilja - otkrile
njegov prazan grob i da su one prve saznale i potvrdile Isusovo
vaskrsnue iz mrtvih (Matej 28:1-10, Marko 16:1-8, Luka
23:55-24:10; Jovan 20:1-2).

Interesantno je da se zapitamo ta je to u Isusovoj poruci

posebno privuklo ene. Najvei broj strunjaka je ubeen da je
Isus objavljivao dolazak Carstva Boijeg, u kome vie nee biti
nepravde, patnji ni zla, u kome e svi ljudi, bogati i siromani,
robovi i slobodni, mukarci i ene, biti ravnopravni. To se
oigledno pokazalo kao posebno privlana poruka nade za one
koji su u tom periodu bili podreeni - siromane, bolesne,

203
izgnanike. I ene.2

U svakom sluaju, jasno je da je i posle Isusove smrti njegova

poruka ostala privlana za ene. Neki od prvih hrianskih
protivnika meu paganima, ukljuujui, na primer, i kritiara
sa kraja drugog veka, Celza, sa kojim smo se ve sreli, ocrnili
su tu religiju tvrdei kako je ona nainjena uglavnom za decu,
robove i ene (tj. one koji u drutvu kao celini nisu imali neki
status). Frapantno je to Origen, koji je napisao hrianski od-
govor Celzu, nije porekao tu optubu, ve je pokuao da je
okrene protiv njega u pokuaju da pokae kako Bog moe da
uzme pod svoje ono to je slabo i obdari ga snagom.

Ali, nije nam potrebno da ekamo do kraja drugog veka da

bismo videli kako su ene igrale vanu ulogu u ranim
hrianskim crkvama. Jasan pojam o tome stiemo ve kod
ranih hrianskih pisaca ija su dela preivela, npr. apostola
Pavla. Pavlove poslanice u Novom zavetu pruaju nam obilje
dokaza da su ene igrale istaknutu ulogu u najranijem periodu
rastuih hrianskih zajednica. Moemo, na primer, da
razmotrimo Pavlovu poslanicu Rimljanima, na ijem kraju on
alje pozdrave raznim lanovima rimske zajednice (poglavlje
16). Iako Pavle tu imenuje vie mukaraca nego ena, jasno je
da se na ene ni na koji nain ne gleda kao na inferiorne u
odnosu na svoje muke kolege u crkvi. Pavle, na primer,
pominje Febu, koja je akon (ili svetenik) u crkvi u Cenkri i
pokroviteljka samog Pavla, kojoj on poverava zadatak da
odnese njegovo pismo u Rim (stihovi 1-2). I tu je Priska, koja
je zajedno sa svojim muem Akvilom odgovorna za
misionarski rad meu neznabocima i koja izdrava hriansku
zajednicu u svojoj kui (stihovi 3-4; zapazite da se ona pominje
prva, pre svoga mua). Tu je Marija, Pavlova koleginica koja

204
radi meu Rimljanima (st. 6); tu su takoe i Trifena, Trifoza i
Persis, ene koje Pavle naziva svojim saradnicama" u
jevanelju (st. 6, 12). A tu su i Julija i majka Rufusova i
Nerejeva sestra, koje sve izgleda imaju istaknut poloaj u
drutvu (stihovi 13, 15). A najupeatljivije od svega, tu je
Junija, ena koju Pavle naziva prvom meu apostolima" (stih
7). Druina apostola je oigledno bila ira od samo dvanaest
mukaraca koji su poznati veini ljudi.

Ukratko, ene su izgleda igrale znaajnu ulogu u crkvama

Pavlovog vremena. U odreenoj meri, takva istaknutost je bila
neuobiajena u grko-rimskom svetu. A njen koren je mogao
biti, kao to sam rekao, u Isusovoj objavi da e u Carstvu koje
e doi mukarci i ene biti jednaki. Izgleda da je to bila i
Pavlova poruka, to se, na primer, moe videti iz njegove
uvene objave Galatima:

,,/er koliko god vas se krstilo u Hristu odenulo se u Hrista. Tu

nema ni Jevreja ni Grka, ni robova ni slobodnih; tu nema
mukaraca i enajerste svi vijedno u Isusu Hristu." (Galatima,
3:27-28)

Jednakost u Hristu se mogla ispoljiti i u stvarnoj slubi Boijoj

u Pavlovim zajednicama. Umesto da samo utei sluaju re",
izgleda da su ene bile aktivno ukljuene u nedeljne sastanke
druine, uestvujui, na primer, molitvama i proroanstvima, u
velikoj meri kao to su inili i mukarci (I Korinanima 11).

Istovremeno, savremenim tumaima moe izgledati da Pavle

nije svoj pogled o odnosima mukaraca i ena u Hristu doveo
do neega to bi moglo izgledati kao njegov logian zakljuak.
On je, na primer, zahtevao da, kada se ene mole ili prorokuju

205
u crkvi, one to ine pokrivene glave, da bi pokazale kako su
potinjene autoritetu" (I Korinanima 11:3, posebno stih 10).
Drugim reima, on nije insistirao na socijalnoj revoluciji u
odnosu izmeu mukaraca i ena, iako je smatrao da u Hristu
nema ni robova ni slobodnih". Umesto toga, poto je vreme
kratko" (do dolaska Carstva), on je insistirao da svi treba da
budu zadovoljni ulogom koja im je data i da niko ne bi trebalo
da nastoji da izmeni svoj status - bilo da je to bio status roba,
slobodnog, oenjenog, samca, mukarca ili ene (I
Korinanima 7:17-24).

Dakle, u najboljem sluaju se to moe smatrati ambivalentnim

stavom prema ulozi ena: one su bile jednake u Hristu i
doputeno im je da uestvuju u ivotu zajednica, ali kao ene,
ne kao muskarci (one, na primer, ne bi trebalo da skinu svoj
veo i da tako izgledaju kao mukarci, bez autoriteta" nad
glavom). Ta Pavlova ambivalentnost je na interesantan nain
uticala na ulogu ena u crkvama nakon njega. U nekim
crkvama se naglaavala jednakost u Hristu; u drugim potreba
da ene ostanu potinjene mukarcima. I tako su u nekim
crkvama ene igrale vrlo vane, vodee uloge; u drugim,
njihova uloga je umanjena, a njihov glas utian. Kada itamo
kasnija dokumenta koja se tiu Pavlovih crkava nakon njegove
smrti, vidimo da su se rasplamsale rasprave o ulozi koju treba
da igraju ene; najzad je u svim crkvama poeo da se ulae
napor da se uloga ena u celini potisne.

To je postalo oigledno u jednom pismu koje je napisano u

Pavlovo ime. Dananji prouavaoci su uveliko uvereni da Prvu
poslanicu Timotiju nije napisao Pavle, ve jedan od njegovih
kasnijih sledbenika iz druge generacije.3 Tu, u jednom od
uvenih (zloglasnih) pasusa koji govore o enama u Novom

206
zavetu, kae nam se da se enama ne sme dopustiti da
pouavaju mukarce, poto su one stvorene kao nie, kako je
ukazao sam Bog u Zakonu; Bog je stvorio Evu drugu, zarad
mukarca; i eni (u rodu sa Evom) se zato ne sme dopustiti da
gazduje mukarcem (u rodu sa Adamom) tako to e ga
pouavati. tavie, prema tom autoru, svi znaju ta se dogaa
kad ena preuzme ulogu uitelja: nju je lako zavesti (avo) pa
ona odvodi i mukarce sa pravog puta. I tako, ene treba da
ostanu kod kue i da se dre vrlina predvienih za ene, raaju
decu svojim muevima i uvaju svoju ednost. Sam taj pasus
glasi:

Neka ena ui u tiini sa potpunom podreenou. Ne

doputam nijednoj eni da pouava ili da ima vlast nad
muskarcima; ona treba da uti. JerAdamje nastaoprvi, potom
Eva; a Adam nije bio obmanut, veje bila obmanuta ena i
postala je prestupnik. Pa ipak e ona biti spasena raanjem
dece, ukoliko bude istrajna u veri i Ijubavi i svetosti, sa
smernou." (I Timotiju 2:11-15).

Ovo izgleda poprilino daleko od Pavlovog shvatanja da ,,u

Hristu nema... mukaraca i ena". Kako ulazimo u drugi vek,
vidimo da je linija fronta jasno postavljena. Postoje neke
hrianske zajednice koje naglaavaju vanost ena i doputaju
im da igraju znaajnu ulogu u crkvi, a postoje druge koje
veruju da ene treba da ute i da budu potinjene mukarcima u
zajednici.

Pisari koji su prepisivali tekstove koji e kasnije postati sveto

pismo bili su umeani u te rasprave. I povremeno su te rasprave
znaajno uticale na tekst koji se prepisivao, poto su delovi
menjani da bi odrazili poglede pisara koji ih je prepisivao. U

207
gotovo svim sluajevima u koji-ma se pojavljuju takve izmene,
tekst je izmenjen da ogranii ulogu ena i da umanji njihov
znaaj za hrianski pokret. Ovde emo razmotriti samo
nekoliko primera.

Tekstualne izmene koje se tiu ena

Jedan od najvanijih pasusa u savremenim raspravama o ulozi

ena u crkvi nalazimo u I poslanici Korinanima 14. U
najveem broju savremenih prevoda na engleski, taj pasus
glasi:

Jer Bog nije Bog pometnje ve mira. I kao u svim crkvama

33

svetaca,34 neka ene ute. Jer njima nije dozvoljeno da govore,

ve da budu podreene, bas kao sto zakon kaze.35 Ali ako one
ele da naue neto, neka upitaju svoje mueve kod kue. Jer
sramno je da zena govori u crkvi.36 ta! Zar je re potekla
samo od tebe, ili je sama dola do tebe?'

Ovaj pasus izgleda kao jasno i direktno uputstvo enama da ne

govore (a da i ne pominjemo pouavanje!) u crkvama, i u
velikoj meri podsea na pasus iz Prve poslanice Timotiju 2.
Ali, kao to smo videli, najvei broj prouavalaca je ubeen da
Pavle nije napisao taj pasus u Prvoj poslanici Timotiju, jer se
on pojavljuje u pismu za koje izgleda da ga je namesto Pavla
napisao neki njegov sledbenik iz druge generacije, dodue u
njegovo ime. Ali, niko ne sumnja da je Pavle napisao Prvu po-
slanicu Korinanima. Meutim, u navedeni pasus ima sumnji.
Jer, kako stvari stoje, pomenuti stihovi (34-35) su u nekim od

208
vanih tekstualnih svedoanstava izmeani. U tri grka
rukopisa i u nekoliko latinskih svedoanstava, njih ne nalazimo
tu, nakon stiha 33, ve kasnije, nakon stiha 40. To je navelo
neke prouavaoce da pretpostave da te stihove nije napisao
Pavle, ve da su nastali kao neka vrsta napomene na margini
koju je dodao neki pisar, mogue pod uticajem Prve poslanice
Timotiju, 2. Razni pisari su tu beleku umetnuli na razna mesta
u tekstu - neki posle stiha 33, a drugi posle stiha 40.

Ima dobrih razloga da smatramo da Pavle nije napisao te

stihove. Na primer, oni se ne uklapaju dobro u neposredni
kontekst. U tom delu Prve poslanice Korinanima, Pavle se
bavi pitanjem prorokovanja u crkvi i upuuje hrianske
proroke kako da se ponaaju tokom hrianskog bogosluenja.
To nije tema stihova 26-33, ali je opet tema u stihovima 36-40.
Ako izvadimo stihove 34-35 iz njihovog konteksta, izgleda da
taj pasus glatko tee kao diskusija o ulozi hrianskih proroka.
Dakle, diskusija o enama deluje kao da je umetnuta u
kontekst, pa silom ulazi u uputstva koja Pavle daje o sasvim
drugim stvarima.

Ne samo da ti stihovi deluju kao uljezi u kontekstu poglavlja

14, ve su i nesaglasni sa onim to Pavle govori na drugim
mestima u Prvoj poslanici Korinanima. Jer, ranije u toj knjizi,
kao to smo ve primetili, Pavle upuuje ene koje govore u
crkvi: prema poglavlju 11, kada se mole i prorokuju - to su
aktivnosti koje se uvek obavljaju naglas u hrianskom
bogosluenju - treba da se postaraju da na glavi imaju veo
(11:2-16). U tom pasusu, za koji nema sumnje da ga je napisao
Pavle, jasno je da on podrazumeva da ene mogu da govore i
da to i ine u crkvi. No, u problematinom pasusu u poglavlju
14, isto tako je jasno da Pavle" zabranjuje enama da uopte

209
govore. Teko je pomiriti ta dva stava - ili je Pavle doputao
enama da govore (sa pokrivenom glavom, poglavlja 11) ili
nije (poglavlje 14). Poto izgleda besmisleno smatrati da bi
Pavle protivreio samom sebi u razmaku od samo tri poglavlja,
izgleda da stihovi koje pominjemo ne potiu od Pavla.

A tako ispada i na osnovu kombinovanih dokaza - nekoliko

rukopisa koji te stihove razbacuju unaokolo, na osnovu
neposrednog literarnog konteksta i konteksta Prve poslanice
Korinanima u celini - izgleda da Pavle nije napisao stihove
34-35 u Prvoj poslanici Korinanima. Tada bismo mogli da
pretpostavimo da ti stihovi predstavljaju pisarsku izmenu
teksta, koja je u poetku nainjena moda kao beleka na
margini, a na kraju je, u ranoj fazi prepisivanja Poslanice
Korinanima, umetnuta u sam tekst. Nema sumnje da je tu
izmenu nainio neki pisar kome je bilo stalo da naglasi kako
ene ne treba da imaju javnu ulogu u crkvi, da treba da ute i
budu potinjene svojim muevima. To shvatanje je onda
ukljueno u sam tekst putem izmene teksta.4

Moemo ukratko da razmotrimo i nekoliko drugih tekstualnih

izmena sline vrste. Jedna se odigrala u pasusu koji sam ve
pomenuo, u poslanici Rimljanima 16, u kojoj Pavle govori o
eni po imenu Junija i mukarcu koji je verovatno bio njen
mu, Androniku, koje oboje naziva prvim medu apostolima".
(st. 7) To je znaajno mesto, jer je to jedino mesto u Novom
zavetu na kome se o jednoj eni govori kao o apostolu. Na
prevodioce je taj pasus ostavio takav utisak da su mnogi
insistirali da se on ne odnosi na enu po imenu Junija, ve na
mukarca po imenu Junijas, koga zajedno sa njegovim
prijateljem Andronikom hvale kao apostola. Problem kod
takvog prevoda je u sledeem: dok je Junija bilo uobiajeno

210
ensko ime, nema dokaza da je u antikom svetu Junijas" bilo
muko ime. Pavle govori o eni po imenu Junija, iako u nekim
savremenim engleskim prevodima Biblije (ako hoete, moete
da proverite u svom!) prevodioci i dalje o tom enskom
apostolu govore kao da je to bio mukarac po imenu Junijas.5
Neki pisari su takoe imali problema da smatraju apostolom tu
inae nepoznatu enu, pa su zato nainili veoma malu izmenu u
tekstu, kako bi zaobili taj problem. U nekim od drugih
rukopisa, umesto da kau: Pozdravi Andronika i Juniju, moje
roake i drugove iz zatvora, koji su prvi meu apostolima",
tekst je sada izmenjen kako bi se spremnije preveo: Pozdravi
Andronika i Juniju, moje roake; a takoe pozdravi i moje
drugove iz zatvora koji su prvi meu apostolima". Sa tom
tekstualnom izmenom, niko vie ne mora da brine o nekoj eni
koja se svrstava u apostolsku druinu mukaraca!

Neki pisari koji su prepisivali knjigu Dela nainili su jednu

slinu izmenu. U poglavlju 17 mi saznajemo da su Pavle i
njegov pratilac misionar Sil proveli odredeno vreme u Solunu
propovedajui Jevanelje po Hristu Jevrejima u lokalnoj
sinagogi. U stihu 4 nam se kae da su njih dvojica zadobili
nekoliko vanih preobraenika: ,,I neki od njih behu ubedeni i
pridruie se Pavlu i Silasu, kao to je uinio i veliki broj
pobonih Grka, zajedno sa velikim brojem istaknutih ena"

Ideja da su ene bile istaknute - da i ne govorimo o njima kao

istaknutim preobraenicama - bila je odve neprihvatljiva za
neke pisare, pa je u nekim rukopisima tekst promenjen, tako da
nam se sada kae: ,,I neki od njih behu ubeeni i pridruie se
Pavlu i Silu, kao to je uinio i veliki broj pobonih Grka,
zajedno sa velikim brojem ena istaknutih ljudi". Sad su
mukarci ti koji su istaknuti, a ne ene koje su se preobratile.

211
U knjizi Dela, meu Pavlovim pratiocima bili su i mu i ena
po imenu Akvila i Priskila; ponekad, kad se oni pominju, autor
prvo kae enino ime, kao da je ona na neki nain bila posebno
istaknuta, bilo u toj vezi, bilo u hrianskoj misiji (kao to je
sluaj i u Poslanici Rimljanima, 16:3, gde se ona naziva
Priska). Nije udo to bi se pisari povremeno uvredili zbog
takvog redosleda, pa bi ga obrnuli, tako da je mukarcu dato
ono to mu pripada tako to se njegovo ime pominje prvo:
Akvila i Priskila, umesto Priskila i Akvila.6

Ukratko, u prvim vekovima bilo je rasprava u crkvi o ulozi

ene, a povremeno bi se te rasprave protegnule na tekstualni
prenos samog Novog zaveta, poto su pisari povremeno
menjali svoje tekstove kako bi ih uinili podobnijim oseaju
samih pisara za (ogranienu) ulogu ena u crkvi.

JEVREJI I TEKST SVETOG PISMA

Do sada smo posmatrali razne rasprave koje su spadale u

okvire ranog hrianstva - rasprave o pitanjima hristologije i o
ulozi ene u crkvi - i sagledali smo koliko su one uticale na
pisare koji su prepisivali svete tekstove. Ali, to nisu bile jedine
rasprave u koje su hriani bili upleteni. Isto tako gorue
pitanje za one koji su u to bili umeani, a znaajno je za naa
prouavanja ovde, jesu sukobi sa onima van te vere, Jevrejima i
paganima koji su se suprotstavljali hrianima i uputali se u
polemike rasprave sa njima. Te rasprave su takoe igrale
odreenu ulogu u prenosu tekstova svetog pisma. Moemo da
ponemo tako to emo razmotriti rasprave koje su hriani iz
prvih vekova vodili sa nehrianskim Jevrejima.

212
 Jevreji i hriani u sukobu

Jedna od ironija ranog hrianstva bila je to to je sam Isus bio

Jevrejin koji je oboavao jevrejskog Boga, drao se jevrejskih
obiaja, tumaio jevrejski Zakon i stekao jevrejske uenike,
koji su ga prihvatili kao jevrejskog Mesiju. Pa ipak, samo
nekoliko decenija posle njegove smrti, Isusovi sledbenici su
stvorili jednu religiju koja se usprotivila judaizmu. Kako su se
hriani tako brzo od jedne jevrejske sekte pretvorili u
antijevrejsku religiju?

To je teko pitanje, i zadovoljavajui odgovor na njega bi

zahtevao da se o tome napie posebna knjiga.7 Ovde bar mogu
da pruim jednu istorijsku skicu rasta antijudaizma u okviru
ranog hrianstva, da bih naslikao uverljiv kontekst u kome je
jasno zato su hrianski pisari povremeno menjali svoje
tekstove na antijevrejski nain.

Poslednjih dvadeset godina dolo je do masovnih istraivanja o

istorijskom Isusu. Usled toga, danas postoji niz miljenja o
tome kako bi najbolje trebalo razumeti Isusa - kao rabina,
socijalnog revolucionara, politikog buntovnika, cinikog
filozofa, apokaliptikog proroka: miljenja se reaju i dalje.
Ali, jedna stvar u kojoj se gotovo svi naunici slau jeste da
bez obzira kako neko razume glavni pravac Isusove misije, on
mora da se smesti u svoj izvorni kontekst i milje, kao
palestinski Jevrejin i uitelj iz prvog veka. ta god da je drugo
bio, Isus je bio u potpunosti jevrejski uitelj - kao to su i
njegovi uenici bili Jevreji. U odredenom trenutku - verovatno
pre njegove smrti, a svakako posle - Isusovi sledbenici su

213
poeli da ga smatraju jevrejskim Mesijom. Izraz mesija su
razni Jevreji iz prvog veka razumeli na razne naine, ali je
jedna stvar bila zajednika svim Jevrejima u njihovom
razmiljanju o mesiji: on je bio velianstvena i mona figura
koja e na neki nain - na primer, tako to e podii jevrejsku
vojsku ili povesti nebeske anele - pobediti neprijatelje Izrailja
i uspostaviti Izrael kao suverenu dravu kojom moe da vlada
sam Bog (mogue ljudskim posredstvom). Hriani koji su
nazivali Isusa mesijom oigledno su imali problema da ubede
druge u tu tvrdnju, poto je Isus, umesto da bude poznat kao
moni ratnik ili nebeski sudija, bio nairoko poznat kao
putujui propovednik koji je prekrio zakon, pa je razapet kao
neki kriminalac.

Za veinu Jevreja je bilo potpuno smeno da se Isus naziva

mesijom. Isus nije bio moni voda Jevreja. Bio je slab i
nemoan - niko, koga su pogubili na krajnje poniavajui i
bolan nain smiljen od strane Rimljana, onih koji poseduju
pravu mo. Ali, hriani su insistirali da je Isus bio mesija, da
njegova smrt nije bila greka pravde ili nepredvien dogaaj,
ve delo Boije, kojim je on doneo spasenje svetu.

ta su hriani mogli da urade sa injenicom da imaju

problema da ubede veinu Jevreja u svoje tvrdnje o Isusu?
Naravno, oni nisu mogli da priznaju da sami nisu u pravu. A
ako su oni u pravu, neko mora da nije u pravu? Taj neko su
morali da budu Jevreji. Ve od poetka svoje istorije, hriani
su poeli da insistiraju kako su Jevreji koji odbijaju njihovu
poruku tvrdoglavi i slepi, da odbijanjem poruke o Isusu oni
odbijaju spasenje koje je obezbedio sam jevrejski Bog. Neke
takve tvrdnje izrekao je ve na najraniji hrianski pisac,
apostol Pavle. U njegovom prvom preivelom pismu,

214
napisanom hrianima u Solunu, Pavle kae: Jer vi, brao
naa, postadoste oponaatelji crkava Boijih koje su u Judeji u
Hristu Isusu,jerstepretrpeli iste stvari odsvojih sunarodnika
kakve su onipretrpeli odjevreja, koji su ubili i Gospoda Isusa i
njegove proroke, i progonili nas, i ne ugaaju Bogu i
suprotstavljaju se svim Ijudima." (I. Solunjanima, 2:14-15)

Pavle je doao do uverenja da su Jevreji odbacili Isusa zato to

su mislili da njihov sopstveni posebni poloaj pred Bogom
zavisi od toga to imaju i dre se Zakona koji im je Bog dao. (I
Rimljanima, 10:3-4). Ali, za Pavla je spasenje dolo Jevrejima,
kao i neznabocima, ne samo putem zakona, ve i putem vere u
smrt i vaskrsnue Isusovo (Rimljanima 3:21-22). Zato,
pridravanje Zakona nije moglo da igra nikakvu ulogu u spa-
senju: neznaboce koji su postali Isusovi sledbenici su zato
upuivali da ne misle da mogu poboljati svoj poloaj pred
Bogom pridravajui se Zakona. Oni treba da ostanu kakvi su
bili - a ne da se preobrate i postanu levreji (Galatima 2:15-16).
Ostali rani hriani su, naravno, imali drugaija miljenja - kao
to ih o svim pitanjima imaju i dan danas! Na primer, izgleda
da Matej pretpostavlja da je, iako smrt i vaskrsnue Isusovo
donose spasenje, prirodno da e se njegovi sledbenici
pridravati Zakona, ba kao to je to inio i sam Isus (Matej,
5:17-20). Ipak, na kraju je preovladalo opte uverenje da se
hriani razlikuju od Jevreja, da pridravanje jevrejskog zakona
nije moglo da ima uticaja na spasenje i da bi pridruivanje
jevrejskom narodu znailo poistovetiti se sa narodom koji je
odbacio sopstvenog mesiju, narodom koji je, zapravo, odbacio
svog sopstvenog Boga.

Sa ulaskom u drugi vek, vidimo da su hrianstvo i judaizam

postale dve razliite religije, koje ipak imaju mnogo ta da

215
kau jedna drugoj. I Iriani su se, zapravo, nali pomalo u
kripcu. Jer, oni su priznavali <la je Isus mesija koji je
najavljen u jevrejskom svetom pismu, i da bi zadobili
poverenje u jednom svetu koji je negovao sve to je
drevno", .ili sumnjao u sve skoranje" kao u problematinu
novinu, hriani su n.istavili da priznaju sveto pismo - te
drevne jevrejske tekstove - kao temelj svojih sopstvenih
verovanja. To je znailo da su hriani usvojili H'vrejsku
Bibliju kao svoju sopstvenu. Ali, zar nije jevrejska Biblija bila
za |c vreje? Hriani su poeli da insistiraju da Jevreji ne samo
da su prezreli svog sopstvenog mesiju, pa su tako odbacili
sopstvenog Boga, ve i da su t.ikoe pogreno protumaili
svoje sopstveno sveto pismo. I tako nalazimo takve hrianske
spise kao to je tzv. Pismo Varnavino, knjigu koju su neki rani
hriani smatrali delom kanona Novog zaveta, koja tvrdi da
judaizam jeste i oduvek je bio lana religija, da je Jevreje neki
zli andeo zaveo da pogreno protumae zakone koje im je dao
Mojsije kao doslovna uputsrva kako da ive, a zapravo ih treba
tumaiti alegorijski.8

Na kraju vidimo kako hriani nagruju Jevreje najgorim

moguim izrazima to su odbacili Isusa kao mesiju, i da pisci iz
drugog veka, kao to je npr. Justin Muenik, tvrde da je Bog
zapovedio Jevrejima da se obrezuju kako bi ih obeleio kao
poseban narod koji zasluuje da bude progonjen. Takode
nalazimo pisce kao to su Tertulijan i Origen, koji tvrde da je
rimska vojska unitila Jerusalim 70. g. Hristove ere za kaznu
Jevrejima koji su ubili svog mesiju, a pisci kao to je Melito iz
Sarda tvrde da su, zbog ubistva Hrista, Jevreji zapravo krivi za
ubistvo Boga.

Obratite panju na sve porodice naroda i posmatrajte! Jedno

216
izuzetno ubistvo se dogodilo u centru Jerusalima, u gradu
posveenom Boijem Zakonu, u gradu Jevreja, u gradu
proroka, u gradu za koji se misli da je pravedan. I ko je bio
ubijen? I ko je ubica? Stidim se da odgovorim, ali moram...
Onaj ko je okaio Zemlju u prostoru, sam je okaen, onaj koje
uvrstio nebesa ne njihovom mestu sam je prikovan; onaj ko je
tvrdo uvrstio sve stvari sam je cvrsto prikovan za drvo.
Gospod je bio uvreen, Bog je bio ubijen, Kralja Izrailja
unitila je desna ruka Izrailja." (PaskalHomilija, 94-96) 9

Jasno je da smo dospeli daleko od Isusa, palestinskog Jevrejina

koji se drao jevrejskih obiaja, propovedao svojim
sunarodnicima Jevrejima i uio svoje jevrejske uenike pravom
znaenju jevrejskog zakona. Ipak, u drugom veku, kad su
hrianski pisari prepisivali tekstove koji e na kraju postati
deo Novog zaveta, najvei broj hriana bili su bivi pagani,
nejevreji, koji su se preobratili u hrianstvo i koji su
podrazumevali da je ta religija, mada je na kraju krajeva
zasnovana na veri u jevrejskog Boga kako je opisan u
jevrejskoj Bibliji, po svojoj orijentaciji potpuno antijevrejska.

Antijevrejske izmene teksta

Antijevrejska orijentacija nekih hricanskih pisara drugog i

treeg veka igrala je odreenu ulogu u prenoenju tih tekstova.
Jedan od najjasnijih primera nalazimo u Lukinoj prii o
raspeu, u kojoj se kae da se Isus pomolio za one koji su za to
odgovorni:

,,A kad dooe na mesto zvano Lobanja", razapee ga tamo,

zajedno sa razbojnicima, jednim sa njegove leve, drugim sa
desne strane. A Isus ree: Oe, oprosti im, jer ne znaju ta

217
ine". (Luka, 23:33-34)

No, ta Isusova molitva se ne moe nai u svim naim

rukopisima: ona nedostaje u naem najstarijem grkom
svedoanstvu (papirusu nazvanom P75, koji datira otprilike iz
200. g. Hristove ere) i u nekoliko drugih visokokvalitetnih
svedoanstava iz etvrtog i kasnijih vekova; istovremeno, ta
molitva moe da se nae u Sinajskom kodeksu i u velikom nizu
rukopisa, ukljuujui i najvei broj srednjovekovnih tvorevina.
I zato pitanje glasi: da li je neki pisar (ili nekoliko pisara)
izbacio tu molitvu iz rukopisa koji ju je izvorno sadrao? Ili ju
je pisar (ili pisari) dodao nekom rukopisu koji je izvorno nije
sadrao?

Miljenja uenjaka o tom pitanju su dugo bila podeljena. Poto

te molitve nema u nekoliko ranih i visokokvalitetnih
svedoanstava, ne mali broj strunjaka je tvrdio da se ona nije
izvorno nalazila u tekstu. Ponekad bi se oni pozvali na jedan
argument zasnovan na unutranjem dokazu. Kao to sam
ukazao, autor Jevanelja po Luki je takoe napisao dela apos-
tolska, pa se pasus slian ovome moe nai u Delima i u prii o
prvom hrianskom mueniku, Stefanu, jedinoj osobi ije je
smaknue nairoko opisano u Delima. Poto je Stefan bio
optuen za bogohuljenje, njega je do smrti kamenovala gomila
gnevnih Jevreja, a pre nego to je izdahnuo, on se molio:
Gospode, ne uzimaj im ovo za greh". (Dela 7:60)

Neki prouavaoci su tvrdili da je neki pisar, koji nije hteo da

Isus izgleda manje samilostan od njegovog prvog muenika
Stefana, dodao tu molitvu Jevanelju po Luki, kako bi Isus
takoe molio da se oprosti njegovim delatima. To je mudar
argument, ali nije uopte ubedljiv, iz nekoliko razloga. Najjai

218
je ovaj: kad god su pisari nastojali da meusobno nsklade
tekstove, oni su nastojali da to ine tako to bi ponovili iste rei
u obapasusa. Ali, u ovom sluaju, ne nalazimo identine rei, a
jedva daje to i ista vrsta molitve. To nije usklaivanje" kakvo
pisari obino prave.

U tom pogledu je takode izuzetno to Luka, sam autor, na

mnogo mesta odstupa od svog prosedea da bi pokazao slinosti
izmeu onoga to se dogodilo Isusu u Jevanelju i onoga to se
dogodilo njegovim sledbenicima u Delima: i Isus i njegovi
sledbenici su krteni, u tom trenutku su primili Duh, i on i oni
su objavili dobre vesti, odbaeni su zbog njih, propatili su od
jevrejskih poglavara i tako dalje. Ono to se deava Isusu u
Jevanelju, deava se i njegovim sledbenicima u Delima. Ne
bi, dakle, bilo iznenaujue - ve pre za oekivanje - da se
jedan od Isusovih sledbenika, koga su kao i njega pogubile
gnevne vlasti, moli Bogu za svoje delate.

Ima i drugih razloga da se ne sumnja da se Isusova molitva o

oprotaju izvorno nalazila u Jevanelju po Luki, 23.1 u tom
jevandelju i u delima se, na primer, naglaava da su, iako je
Isus bio neduan (kao to su bili i njegovi sledbenici), oni koji
su radili protiv njega to inili u neznanju. Kao to kae Petar u
Delima 3: ,,Ja znam da ste vi to inili u neznanju". (stih 17) ili
kao to kae Pavle u Delima 17: Bog je preao preko vre-
mena neznanja" (stih 27). I to je upravo glavni ton u Isusovoj
molitvi: ,,jer oni ne znaju ta ine".

Izgleda, dakle, da je stih 23:34 kod Luke pripadao izvornom

tekstu. Zato bi onda neki pisar (ili nekoliko pisara) hteli da ga
izbace? Tu razumevanje istorijskog konteksta u kome su radili
pisari postaje sutinsko. Dananji itaoci mogu da se pitaju za

219
koga se Isus moli. Da li za Rimljane koji ga ubijaju iz
neznanja? Ili za Jevreje koji su prevashodno odgovorni to su
ga predali Rimljanima? Ma kako da odgovorimo na to pitanje u
pokuaju da danas protumaimo taj tekst, jasno je kako su ga
tumaili prvi crkveni oci. U gotovo svim primerima u kojima
se o toj molitvi raspravlja u spisima crkvenih otaca, jasno je da
oni tu molitvu tumae ne kao da se odnosi na Rimljane, ve na
Jevreje.10 Isus moli Boga da oprosti jevrejskom narodu (ili
jevrejskim vodama) koji je odgovoran za njegovu smrt.

Sad postaje jasno zato su neki pisari eleli da izostave taj stih.
Isus se molio za oprotaj Jevrejimal Kako to moe da bude? Za
rane hriane je u tom stihu, shvaenom na taj nain, bilo dva
problema. Najpre, razmiljali su oni, zato bi se Isus molio za
oprotaj tom obesnom narodu koji je samovoljno odbacio
samog Boga? Mnogim hrianima je to bilo jedva shvatljivo. A
to je jo naglaenije, u drugom veku su mnogi hriani bili
ubeeni da Bog nije oprostio Jevrejima jer je, kako su oni
verovali, dopustio da Jerusalim bude uniten za kaznu to su
Jevreji ubili Isusa. Kako kae crkveni otac Origen: Bilo je
pravedno da grad u kome je Isus pretrpeo tolike patnje bude
potpuno uniten, i da jevrejski narod bude zbaen". (Protiv
Celza, 4,22)n

Jevreji su dobro znali ta ine i Bog im oigledno nije oprostio.

Gledano iz te perspektive, nije bilo mnogo smisla u tome da
Isus moli da im se oprosti, kad nije bilo nikakvog budueg
oprotaja. ta onda da pisari rade sa takvim tekstom, u kome se
Isus moli: Oe, oprosti im jer ne znaju ta ine"? Oni su taj
problem reili naprosto tako to su izostavili taj tekst, pa Isus
vie ne moli da im se oprosti.

220
Bilo je i drugih pasusa u kojima je antijevrejsko raspoloenje
ranohrianskih pisara uticalo na tekstove koje su oni
prepisivali. Jedan od najznaajnijih pasusa za konani nastanak
antisemitizma je scena suenja Isusu u Jevanelju po Mateju.
Prema toj prii, Pilat proglaava Isusa nevinim, perui ruke da
pokae da: ,,Ja nisam odgovoran za krv ovog oveka! Vi se
postarajte za to!" Jevrejska gomila tada izgovara pokli koji e
odigrati tako uasnu ulogu u nasilju koje je vreno nad
Jevrejima tokom srednjeg veka, po kome izgleda da su oni
odgovorni za Isusovu smrt: Neka njegova krv padne na nas i
nau decu". (Matej, 27:24-25)

Tekstualna varijanta o kojoj govorimo pojavljuje se u sledeem

stihu. Kae se da je Pilat rekao da onda iibaju Isusa i potom ga
predao da ga razapnu". Svi koji itaju taj tekst bi prirodno
pretpostavili da je on predao Isusa svojim (rimskim) vojnicima
da ga razapnu. Ono to ini itavu stvar jo frapantnijom je to
to je u nekim ranim svedoanstvima - ukljuujui i jednu od
pisarskih ispravki u Sinajskom kodeksu - taj tekst je izmenjen
da bi jo vie istakao krivicu Jevreja zbog Isusove smrti. Po tim
rukopisima, Pilat ,,ga je predao njima (tj. Jevrejima) kako bi
oni mogli da ga razapnu". Sada su Jevreji apsolutno odgovorni
za Isusovo pogubljenje, to je promena motivisana
antijevrejskim raspoloenjem meu ranim hrianima.

Ponekad su antijevrejske varijante prilino male i ne privlae

panju itaoca dok malo ne promisli o tom pitanju. Na primer,
u prii o roenju u Jevanelju po Mateju kae se da je Josif
nazvao Marijinog novoroenog sina Isusom (to znai
spasenje"), ,,jer e on spasti svoj narod od njegovih
grehova" (Matej, 1:21). Frapantno je to u jednom rukopisu
koji je sauvan u prevodu na sirijski jezik, tekst umesto toga

221
glasi: jer e on spasti svet od njegovih grehova". Ovde opet
ispada da je pisaru bilo neugodna ideja da e jevrejski narod
ikad biti spasen.

Slina promena se pojavljuje u Jevanelju po Jovanu. U

poglavlju 4, Isus govori sa Samariankom i kae joj: ,,Ti
oboava ono to ne zna; mi oboavamo ono to znamo, jer
spasenje dolazi od Jevreja". (st. 22) No, u nekim sirijskim i
latinskim rukopisima tekst je bio izmenjen, pa sad Isus
izjavljuje da spasenje dolazi iz Judeje". Drugim reima, nije
jevrejski narod doneo spasenje svetu; to je uinila Isusova smrt
u zemlji Judeji. I opet moemo da posumnjamo da je
antijevrejsko raspoloenje nagnalo pisara na tu izmenu.

Moj poslednji primer u ovom kratkom pregledu potie iz Beze

kodeksa iz petog veka, jednog rukopisa koji verovatno ima vie
interesantnih i zanimljivih varijanti teksta nego bilo koji drugi.
U Jevanelju po Luki 6, gde fariseji optuuju Isusa i njegove
uenike to su prekrili abat (6:1-4), u Beze kodeksu nalazimo
jednu dodatnu priu koja se sastoji od samo jednog stiha:
Istog dana on vide jednog oveka kako radi u subotu, i ree
mu, O ovee, ako zna ta ini, blagosloven si, ali ako ne
zna, proklet si i kri Zakon". Potpuno tumaenje tog
neoekivanog i neobinog pasusa zahtevalo bi dosta
istraivanja.12 Za nae svrhe je ovde dovoljno da se primeti
kako je Isus u tom pasusu prilino izriit, na nain na koji to
nije nigde drugde u jevaneljima. U drugim primerima, kad
Isusa optue da kri abat, on brani svoje aktivnosti, ali nikad
ne ukazuje da zakone abata treba prekriti. Sa druge strane, u
ovom stihu Isus jasno izjavljuje da je svako ko zna zato je
zakonito kriti sabat blagosloven to tako ini; jedino oni koji
ne znaju zato je to zakonito ine lou stvar. I opet je to

222
varijanta koja izgleda da se odnosi na rastuu plimu
antijudaizma u prvobitnoj crkvi.
PAGANI I TEKSTOVI SVETIH SPISA

Dosad smo razmatrali unutranje rasprave o ispravnom uenju

ili crkvenim poslovima (uloga ene) koje su uticale na
ranohrianske pisare, kao to je na njih uticao i konflikt
izmeu crkve i sinagoge, kao i o tome kako je antijevrejska
nastrojenost crkve imala ulogu u pisarskom prenoenju
tekstova koji e na kraju biti proglaeni Novim zavetom.
Hriani u prvim vekovima crkve morali su da se nadmeu ne
samo sa jeretikim pripadnicima crkve i jevrejima van crkve,
ve su se nali i u sukobu sa celim svetom, svetom koji je
najveim delom bio nainjen od pagana koji ne pripadaju crkvi.
U tom smislu re pagan, kada je koriste istoriari, nema
negativne konotacije. Ona se naprosto odnosi na sve itelje
antikog sveta koji su pripadali bilo kojoj od tadanjih brojnih
politeistikih religija. Poto su tu spadali svi koji nisu bili ni
Jevreji ni hriani, mi govorimo o otprilike 90% do 93%
stanovnika Rimskog carstva. Hriani su ponekad dolazili u
sukob sa paganima zbog neuobiajenog oblika njihove slube
Boije i njihovog prihvatanja Isusa kao jednog Sina Boijeg,
ija je smrt na krstu donela spasenje; a povremeno je taj sukob
uticao na hrianske pisare koji su prepisivali tekstove svetih
spisa.

Pagansko protivljenje hrianstvu

Nai najstariji zapisi ukazuju da su paganska rulja i/ili vlasti

ponekad koristili nasilje protiv hriana. Apostol Pavle, na
primer, kada navodi svoje razne patnje zarad Hrista, prepriava
da je u tri prilike bio tuen motkama" (I Kor. 11:25), to je

223
oblik kazne koji su rimske lokalne vlasti koristile za kriminalce
koji bi bili osudeni kao drutveno opasni. A kao to smo videli,
u svom prvom pismu koje nam je preostalo, Pavle pie da je
njegova nejevrejska hrianska pastva u Solunu propatila od
svojih sunarodnika ono to su oni (crkva u Judeji) propatili od
Jevreja" (I Sol. 2:14). U ovom drugom sluaju, ispada da taj
progon nije bio zvanian", ve posledica neke vrste nasilja
gomile.

Zapravo, veina paganskog protivljenja hricanima tokom prva

dva veka crkve bila je vie na lokalnom nivou nego to je bila
posledica organizovanog zvaninog rimskog progona.
Suprotno onome to izgleda misli veina ljudi, u tim ranim
godinama nije bilo nieg ilegalnog" u pogledu hrianstva
samog po sebi. Samo hrianstvo nije bilo nezakonito, a u
najveem broju sluajeva hriani nisu morali da se kriju.
Predstava da su morali da borave u rimskim katakombama da
bi izbegli progone i da su se meusobno pozdravljali pomou
tajnih znakova kao to je bio simbol ribe, obina je legenda.
Nije bilo nezakonito slediti Isusa, nije bilo nezakonito
oboavati jevrejskog Boga, nije bilo nezakonito nazivati Isusa
Bogom, nije bilo nezakonito (na veem deluteritorije) odravati
zasebne sastanke pastve i bogosluiti, nije bilo nezakonito
ubeivati druge u svoju veru u Hrista kao sina Boijeg.Pa ipak
su hriani ponekad bili progonjeni. Zato se to deavalo?

Da bismo shvatili zato su hriani progonjeni, vano je da

znamo neto o paganskim religijama Rimskog carstva. Sve te
religije - bilo ih je na stotine - bile su politeistike, oboavale
mnoge bogove; sve one su naglaavale potrebu da se ti bogovi
oboavaju inom molitve i rtvovanja. U najveem broju
sluajeva, ti bogovi nisu bili oboavani da bi svom verniku

224
obezbedili srean zagrobni ivot; u celini su se ljudi vie
brinuli za svoj sadanji ivot, koji je za veinu, u najboljem
sluaju, bio surov i nesiguran. Bogovi su mogli da obezbede
ono to je ljudima bilo nemogue da obezbede za sebe same -
da etva bude obilata, da se nahrani marva, da padne dovoljno
kie, da pojedinci budu zdravo i dobro, da mogu da se
razmnoavaju, da pobede u ratu, da napreduju u miru. Bogovi
su titili dravu i inili je velikom; bogovi su imali mo da se
umeaju u ivot da ga uine skladnim, dugim i srenim. A to su
inili u zamenu za jednostavne procedure oboavanja -
oboavanja na dravnom nivou tokom graanskih ceremonija u
ast bogova, i oboavanja na lokalnom nivou, u zajednicama i
porodicama.

Kada stvari nisu ile dobro, kad bi postojala ratna pretnja, ili
sua, ili glad, ili bolest, to se moglo smatrati znakom da bogovi
nisu zadovoljni nainom na koji se potuju. I ko bi tada mogao
biti okrivh'en za nedovoljno potovanje bogova? Oigledno,
oni koji odbijaju da ih oboavaju. Tu na scenu stupaju hriani.
Naravno, ni Jevreji nisu oboavali paganske bogove, ali su oni
u celini smatrani izuzetim od potrebe da itav narod oboava te
bogove, poto su Jevreji bili zaseban narod sa sopstvenom
predakom tradicijom koju su verno sledili.14 Ali, kada su na
scenu stupili hriani, oni nisu bili priznati kao neki zaseban
narod - oni su bili preobraenici iz judaizma i itavog niza
paganskih religija, bez meusobne krvne povezanosti ili bilo
kakvih drugih veza osim njihovog posebnog niza religioznih
verovanja i praksi. tavie, bilo je poznato da su oni
antisocijalni, da se okupljaju u sopstvene zajednice, da
ostavljaju sopstvene porodice i naputaju svoje ranije prijatelje
i da ne uestvuju u drutvenim svetkovinama bogosluenja.

225
Dakle, hriani su bili progonjeni zato to se smatralo da su
tetni po drutveno zdravlje, i zato to su se uzdravali od
oboavanja bogova koji tite drutvo i zato to ive zajedno na
nain koji izgleda antisocijalan.

Kada bi se dogodila neka nesrea, ili kad bi zavladao strah da

bi ona mogla da se dogodi, ko bi najverovatnije mogao biti
krivac, ako ne hriani?

Samo su se retko rimski upravitelji raznih provincija, a da

samog cara i ne pominjemo, meali u te lokalne poslove. Ali,
kad bi se umeali, oni bi naprosto smatrali hriane opasnom
socijalnom grupom koju je potrebno igosati. Hrianima bi
obino bila pruena ansa da se izbave oboavajui bogove na
nain na koji se to od njih trailo (na primer, nudei Bogu malo
tamjana); ako bi to odbili, smatrani su neposlunim
smutljivcima i tako bi se prema njima i postupalo.

Sredinom drugog veka, paganski intelektualci su poeli da

zapaaju hriane i da ih napadaju u traktatima koje su pisali
protiv njih. Ta dela ne samo da su slikala same hriane na
negativan nain, ve su i napadala hrianska verovanja kao
smena (oni su, na primer, tvrdili da oboavaju Boga Jevreja, a
ipak su odbijali da se dre jevrejskog zakona!) i klevetala
njihovu praksu kao skandaloznu. Kasnije je ponekad bilo
zapaeno da sc hriani okupljaju pod okriljem noi, zovu se
meusobno brate" i sestro" i pozdravljaju se poljupcima;
govorilo se da oboavaju svog boga tako to jedu meso i piju
krv Sina Boijeg. ta je moglo proizai iz takve prakse? Neete
biti daleko ako pretpostavite najgore. Paganski protivnici su
tvrdili da se hriani uputaju u ritualni incest (seksualni in
meu braom i sestrama), ubijanje dece (ubijanje Sina) i

226
ljudoderstvo (jedenje njegovog mesa i pijenje njegove krvi).
Te optube mogu da izgledaju ncverovatne danas, ali u jednom
drutvu koje je potovalo pristojnost i nivorenost, one su bile
iroko prihvaene. Hriani su biii zapaeni kao opaka druina.
U intelektualnim napadima na hriane, znaajna panja bila je
posveena osnivau te moderne i drutveno ozloglaene vere,
samom Isusu.15 Paganski pisci su ukazivali na njegovo
siromano poreklo i nizak drutveni status kako bi se narugali
hrianima to misle da je on dostojan oboavanja kao
boansko bie. Govorili su da hriani oboavaju raspetog
kriminalca i budalasto tvrde da je njegova priroda na neki nain
bila boanska.
Neki od tih pisaca, poev od kraja drugog veka, zapravo su
itali hriansku literaturu da bi bolje uobliili svoje optube.
Kao to je rekao paganski kritiar Celz, to se tie osnove
njegovog napada na hrianska verovanja:

,,Te zamerke potiu iz vaih sopstvenih spisa i ne trebaju nam

drugi svedoci, jer vi sami pobijate sebe." (Protiv Celza",
2,47)

Ti spisi su ponekad smatrani smenim, po reima paganskog

pisca Porfirija:

Jevanelisti su bili pisci romana - a ne posmatrai ili svedoci

Isusovog ivota. Svaki od njih etvorice protivrei ostalima u
svojoj prii o njegovoj patnji i raspeu." (Protiv hriana,
2,13-15)16

U odgovor na takve napade, tvrdi pagan Celz, hrianski pisari

su izmenili svoje tekstove da bi ih oslobodili problema koji su
izgledali veoma oigledni dobro obuenim posmatraima

227
spolja:

Neki vernici, kao da su doli sapijanke, idu dotle da se

suprotstavIjaju sami sebi i menjaju izvorni tekst jevanelja po
tri ili etiri ili sedam puta i menjaju njegov karakter da bi
izbegli tekoe u suoavanju sa kritikom." (Protiv Celza, 2, 27)

Ipak, nemapotrebe dase oslanjamo napaganske protivnike

hrianstva kako bismo nali dokaz da su pisari s vremena na
vreme menjali tekst u svetlosti paganskog protivljenja njihovoj
veri. Postoje mesta u naim preostalim rukopisima Novog
zaveta koja pokazuju na delu tu sklonost pisara.17

Pre nego to razmotrimo neke od tih relevantnih pasusa, trebalo

bi da ukaem da te paganske optube protiv hrianstva i
njegovog osnivaa nisu ostale bez odgovora sa hrianske
strane. Naprotiv, kako su intelektualci poeli da prelaze u tu
veru, poev od sredine drugog veka, brojne razlone odbrane,
zvane apologije, izlazile su iz pera hriana. Neki od tih
hrianskih pisaca dobro su poznati prouavaocima ranog
hrianstva; meu njima su i Justin Muenik, Tertulijan i
Origen; drugi su manje poznati, ali svejedno zapaeni u svojoj
odbrani vere, a meu njima su i pisci kao to je Atenagora,
Aristid i anonimni pisac Pisma Diogenu".18 Kao grupa, ti
hrianski autori su radili na tome da pokau kako su
argumenti njihovih paganskih protivnika lani, tvrdei da su
hriani daleko od toga da su drutveno opasni i da su lepak
koji povezuje drutvo; insistirali su na tome da hrianska vera
ne samo da je razumna, ve i da je jedina prava vera koju je
svet ikad video; tvrdili su da je Isus zaista bio pravi Sin Boiji,
ija je smrt donela spasenje; i teili su da dokau da je priroda
ranohrianskih spisa nadahnuta i istinita.

228
Kako je taj apologetski" pokret u ranom hrianstvu uticao na
pisare iz drugog i treeg veka koji su prepisivali tekstove te
vere?

Apologetske izmene teksta

Iako to tada nisam pomenuo, ve smo videli jedan tekst koga

su izgleda izmenili pisari iz apologetskih razloga. Kao to smo
videli u poglavlju 5, u Jevanelju po Marku 1:41 se izvorno
ukazuje da se Isus, kad mu se pribliio gubavac koji je hteo da
bude izleen, razbesneo, ispruio ruku da ga dotakne i rekao:
Oisti se". Pisarima je bilo teko da Isusu u tom kontekstu
pripiu emociju besa, pa su preoblikovali tekst da umesto toga
kae kako je Isus osetio samilost" prema tom oveku.

Postoji verovatnoa je da je neto vie od puke elje da uine

jedan teko razumljiv pasus razumljivijim uticalo na pisare da
izmene tekst. Jedna od stalnih tema rasprave izmeu paganskih
kritiara hrianstva i njegovih intelektualnih branilaca ticala
se Isusovog ponaanja i toga da li se on sam ponaao na nain
koji je bio dostojan onoga ko je tvrdio da je Sin Boiji. Treba
da naglasim da se tu nije radilo 0 raspravi da li je shvatljivo da
neko ljudsko bie moe takoe, u odreenom smislu, da bude
boansko. To je bila taka u kojoj su se pagani i hriani
potpuno slagali, jer su i pagani znali za prie u kojima je neko
boansko bie postajalo ljudsko i stupalo u odnose sa drugima
ovde na zemlji. Pitanje je bilo da li se Isus ponaao na nain
koji bi opravdao to to se o njemu misli kao o boanskom biu,
ili su, umesto toga, njegovi stavovi i ponaanje eliminisali
mogunost da je on zaista sin Boiji.19

229
Do tog perioda se meu paganima iroko verovalo da bogovi
nisu podloni uskogrudim oseanjima i udima obinih
smrtnika, i da su oni, zapravo, izrtad takvih stvari.20 Kako da se
onda odredi da li neki pojedinac jeste ili nije boansko bie?
Oigledno, on bi trebalo da ispolji moi (intelektualne ili
fizike) koje su nadljudske; ali bi takoe trebalo da se ponaa
na nain koji je u skladu sa tvrdnjom da je doao iz boanske
oblasti.

Imamo niz autora iz tog perioda koji tvrde da se bogovi ,,ne

ljute", poto je to ljudsko oseanje izazvano osujeenjem koje
su prouzrokovali ostali, ili oseajem da nam je uinjena
nepravda, ili nekim drugim sitnim uzrokom. Hriani su,
naravno, mogli da tvrde da se Bog razbesneo" na svoj narod
zbog njegovog nevaljalstva. No, hrianski Bog je takoe bio
iznad svake vrste mrzovolje. U toj prii o Isusu i gubavcu nema
naroito vidljivog razloga da se Isus naljuti. Ako znamo da je
taj tekst izmenjen tokom perioda u kome su se pagani i hriani
sporili oko toga da li se Isus ponaao kako to dolikuje
boanstvu, sasvim je mogue da je neki pisar izmenio taj tekst
u svetlosti te rasprave. To je, drugim reima, mogla da bude
varijanta izazvana apologetskim sklonostima.

Jo jedna takva izmena javlja se nekoliko poglavlja kasnije u

Jevanelju po Marku, u dobro poznatoj prii u kojoj se sami
Isusovi sugraani ude kako on moe da iznosi tako
spektakularna uenja i izvodi tako spektakularna dela. Oni
kau, u svom zaprepaenju: Nije li to drvodelja, sin Marije i
brat Jakova i Josifa i Jude i Simona, i nisu li njegove sestre
ovde sa nama?" (Marko 6:3) Kako neko, udili su se oni, ko je
odrastao kao jedan od njih, iju porodicu svi znaju, moe da
bude u stanju da radi takve stvari?

230
To je jedan jedini pasus u Novom zavetu u kome je Isus nazvan
drvodeljom. Re koja je upotrebljena, TEKTON, u drugim
grkim tekstovima se odnosi na svakog ko pravi stvari svojim
rukama; u kasnijim hrianskim spisima se, na primer kae, da
je Isus pravio jarmove i vratnice".21 Ne treba da mislimo o
njemu kao o nekome ko se bavio duborezom. Moda najbolji
nain da steknemo oseaj" za taj termin jeste da ga uporedi-
mo sa neim to vie odgovara naem iskustvu; to bi bilo kao
da Isusa nazovemo graevinskim radnikom. Kako neko sa
takvitn poreklom moe da bude Sin Boiji?

To je bilo pitanje koje su paganski protivnici hrianstva

shvatili sasvim ozbiljno; zapravo, oni su to pitanje razumeli
teorijski: Isus oigledno nije mogao biti sin Boiji ako je bio
obian TEKTON. Paganski kritiar Celz se posebno
podsmevao hrianima u toj taki, povezujui tvrdnju da je Isus
bio drvodelja" sa injenicom da je razapet (na drvenu pritku) i
sa hrianskim verovanjem u drvo" ivota.

Isvuda u svojim spisima onigovore o drvetu zivota... Mislim

daje to zato toje njihov uitelj bio prikovan za krst ipoprofesiji
drvodelja. Pa da se desilo da je bio baen sa litice ili gurnut u
jamu ili uguen davljenjem, ili da je bio obuar ili zidar ili
kova, postojala bi litica ivota iznad nebesa, ilijama
vaskrsnua, ili konopac besmrtnosti, ili blagosloveni kamen, ili
gvoe Ijubavi, ili sveta tavljena koza. Zar se ne bi i neka
starica koja pevui prie da bi uspavala malo dete stidela da
sapue price poput ovih?" (Protiv Celza, 6,34)

Celzov hrianski protivnik, Origen, morao je ozbiljno da

shvati optubu da je Isus bio obini drvodelja" ali za divno

231
udo, on sa njom ne izlazi na kraj tako to je razjanjava (to je
njegov uobiajeni postupak), ve tako to je potpuno porie:
(Celz je) slep i za ovo, da ni u jednom od jevanelja koja
krue crkvama za Isusa nikad nije reeno da je bio drvodelja".
(Protiv Celza, 6,36)

ta da zakljuimo iz tog poricanja? Ili je Origen zaboravio na

stih 6:3 iz Jevanelja po Marku, ili je imao verziju tog teksta
koja nije ukazivala da je Isus bio drvodelja. A mi imamo
rukopise ba sa takvom alternativnom verzijom. U naem
najstarijem rukopisu Jevanelja po Marku, zvanom P45, koje
datira sa poetka treeg veka (Origenovo vreme) i u nekoliko
kasnijih svedoanstava, ti stihovi glase drugaije. Ovde Isusovi
sugradani pitaju: Nije li on sin drvodelje?" Sada, umesto da
sam bude drvodelja, Isus je samo sin drvodelje.2

Upravo kao to je Origen imao apologetske razloge da porie

da se Isus bilo gde naziva drvodeljom, moe se zamisliti da je
neki pisar izmenio tekst - inei da bolje odgovara paralelnom
tekstu kod Mateja, 13:55 - da bi se suprotstavio paganskoj
optubi da Isus nije mogao da bude Sin Boiji, jer je, na kraju
krajeva, bio samo TEKTON iz nie klase.

Jo jedan stih koji je izgleda izmenjen iz apologetskih razloga

je stih 22:33 iz jevanelja po Luki, koji govori o Isusovom
raspeu. Prevod tog stiha u novom revidiranom izdanju
standardne verzije Novog zaveta glasi: ,,I druga dvojica, koji su
bili kriminalci, behu odvedeni da ih pogube zajedno sa njim".
Ali, nain na koji je taj stih napisan na grkom moe se takoe
prevesti kao: Druga dvojica, koji su takoe bili kriminalci,
odvedeni su da ih pogube zajedno sa njim". Zbog te
dvosmislenosti u grkom, nije udo to su neki pisari smatrali

232
da je, iz apologetskih razloga, neophodno da izmene red rei,
tako da on nedvosmisleno ukazuje da su druga dvojica bili
kriminalci, a ne i Isus.

Ima i drugih izmena u tekstualnoj tradiciji koje je izgleda

motivisala elja da se pokae da Isus, kao pravi sin Boiji, nije
mogao biti pogreno shvaen" u nekom od svojih iskaza,
pogotovo u pogledu budunosti (poto bi Sin Boiji, na kraju
krajeva, trebalo da zna sve ta e se desiti). Moda je to dovelo
do promene o kojoj smo ve razgovarali u Jevandelju po
Mateju 24:36, gde Isus izriito kae da niko ne zna dan ni as
kada e doi kraj, ,,ak ni aneli nebeski, ak ni Sin, ve jedino
Otac". Znatan broj naih rukopisa izostavlja rei ,,ak ni sin".
Nije teko utvrditi razlog; ako Isus ne zna budunost,
hrianska tvrdnja da je on boansko bie je poprilino
ugroena.

Manje oigledan primer nalazimo nakon tri poglavlja u sceni

raspea kod Mateja. Stih 27:34 kod Mateja nam kae da su
Isusu, dok je bio na krstu, dali da pije vino pomeano sa ui.
Ali, u velikom broju rukopisa se ukazuje da mu nisu dali vino,
ve sire. Moda je ta izmena nainjena da se usaglasi sa
tekstom jednog pasusa u Starom zavetu, koji je citiran da
objasni taj in, Psalmom 69:22. Ali, moemo se upitati da li je
jo neto motivisalo pisare na tu izmenu. Interesantno je da se
primeti da je na Poslednjoj veeri, Matej 26:29, poto je
podelio pehar vina svojim uenicima, Isus izriito rekao da vie
nee piti vina dok ga ne bude pio u carstvu Oevom. Da li je
zamena vina siretom u stihu 27:34 uinjena da zatiti njegovo
predvidanje, tako da on zaista ne kua vino nakon to je izjavio
da to nee uiniti?

233
Ili, moemo da razmotrimo izmenu Isusovog predvidanja
jevrejskom prvosveteniku na njegovom suenju u Jevanelju
po Marku, 14:62. Kad su ga upitali da li je on Hrist, Sin
Blagoslovenog, Isus odgovara: Jesam, i ti e videti Sina
ovekovog kako sedi sa desne strane moi i dolazi sa oblacima
nebeskim". Iako savremeni naunici u velikoj meri smatraju da
su te rei pribline ili tane Isusove rei, one su kod mnogih
hriana izazivale nelagodu skoro do kraja prvog veka. Jer Sin
ovekov nikad nije doao na oblacima nebeskim. Zato je onda
Isus predvideo da e ga sam prvosvetenik videti kako dolazi?
Odgovor zasnovan na istoriji bi mogao da bude i da je Isus
zapravo mislio da e prvosvetenik to videti, to jest, da e se to
dogoditi za njegovog ivota. Ali, oigledno, u kontekstu
apologija drugog veka, to bi se moglo shvatiti kao pogreno
proroanstvo. Nije onda udo to jedna od najstarijih verzija
Jevanelja po Marku menja taj stih izbacujui problematine
rei, tako da sad Isus jednostavno kae da e prvosvetenik
videti Sina oveijeg kako sedi sa desne strane moi sa
oblacima nebeskim. Ne ostaje nikakvog pomena o
neposrednom dolasku Onog koji, zapravo, nikad nije doao.

U celini, izgleda da odreeni broj pasusa u naim preivelim

rukopisima otelovljuju apologetske interese ranih hriana,
poscbno kada se radi o osnivau njihove vere, samom Isusu.
Ba kao i u sluaju teolokih sukoba u ranoj crkvi, pitanju
uloge ene i rasprava sa Jevrejima, i rasprava koje su se vodile
izmeu hriana i njihovih obrazovanih kritiara medu
paganima: sve te rasprave su uticale na tekstove koji e na
kraju postati deo knjige koju danas nazivamo Novi zavet, jer su
tu knjigu - tanije, tu zbirku knjiga - prepisivali neprofesionalni
pisari drugog i treeg veka, i ona je povremeno bila menjana
pod uticajem okruenja njihovog doba.

234
 Zakljuak

MENJANJE SPISA

Pisari, pisci i itaoci

Poeo sam ovu knjigu linim tonom, opisujui kako sam se

zainteresovao za pitanja teksta Novog zaveta i zato je to za
mene bilo toliko znaajno. Mislim da je ono to je godinama
plenilo moju panju bilo tajanstvo koje obavija ovu materiju.
Na mnogo naina posao tekstologa podsea na posao detektiva.
Postoji zagonetka koju treba reiti i dokazi koje treba otkriti.
Dokazi su esto dvosmisleni, mogu se tumaiti na razne
naine, i stoga mora da se prosuuje koje reenje problema je
odgovarajue.

to vie sam prouavao rukopisnu tradiciju Novog zaveta, to

vie sam uviao koliko su tokom godina taj tekst korenito
menjali pisari, ija uloga izgleda nije bila samo da ouvaju
sveto pismo, ve i da ga po potrebi menjaju. Nema sumnje da
je od stotina i hiljada tekstualnih izmena koje nalazimo u naim
rukopisima veina potpuno beznaajna, nebitna, ni od kakvog
drugog znaaja za bilo ta drugo osim da pokae kako pisari
nisu umeli ispravno da piu ili da se koncentriu - nita bolje
nego veina nas. Ali, bilo bi pogreno da kaemo - kao to ljudi
ponekad ine - da te izmene u tekstu ne utiu zaista na ono to
taj tekst znai ili na teoloke zakijuke koji se na osnovu njega
donose. Zapravo, mi smo videli da stvari stoje upravo suprotno.
U nekim sluajevima, samo znaenje teksta je na kocki, i zavisi
od toga kako e se reiti tekstoloki problem: da li je Isus bio

235
ljutit? Da li je bio potpuno potresen pred licem smrti? Da li je
rekao svojim uenicima da mogu da piju otrov a da im to ne
naudi? Da li je izvukao preljubnicu iz nevolje samo uz blagi
prekor? Da li doktrina o Trojstvu izriito proizlazi iz redova
Novog zaveta? Da li se tu Isus zaista naziva jedinstvenim
Bogom"? Da li Novi zavet ukazuje da ak ni Sin Boiji ne zna
kada e doi kraj? Ta pitanja se reaju, i odgovori na njih
zavise od toga kako emo reiti probleme u tradiciji rukopisa
koji su dospeli do nas.

Vredi ponoviti da zakljuci koji moraju da se donesu ni u kom

sluaju nisu oigledni, i da kompetentni, dobronamerni i
izuzetno inteligentni naunici esto dolaze do suprotnih
zakljuaka gledajui iste dokaze. Ti naunici nisu samo gomila
uvrnutih, matorih i sutinski beznaajnih akademika zakopanih
u nekolicini biblioteka irom sveta; neki od njih su bili, i uvek
e biti, veoma uticajni u drutvu i kulturi. Biblija je, po svemu
sudei, najznaajnija knjiga u istoriji zapadne civilizacije. I ta
mislite, kako mi moemo dapristupimo Bibliji? Jedva da bilo
ko od nas moe da je ita na njenom izvornom jeziku, pa ak i
meu onima koji to mogu, veoma malo ita rukopise, a da i ne
govorimo o grupama rukopisa. Kako da onda znamo ta je
izvorno pisalo u Bibliji? Nekoliko ljudi se potrudilo da naui
drevne jezike (grki, jevrejski, latinski, sirijski, koptski itd.) i
svoju karijeru posvetilo prouavanju rukopisa, utvrivanju ta
su autori Novog zaveta zaista napisali. Drugim reima, neki
ljudi su se potrudili da se pozabave tekstologijom,
rekonstruiui originalni" tekst na osnovu velikog broja
rukopisa koji se meusobno razlikuju na hiljadama mesta.
Onda je neko drugi uzeo taj rekonstruisani tekst na grkom u
kome su donete tekstoloke odluke (koji je bio izvorni tekst
Jevanelja po Marku 1:2? Mateja 24:36? Jovana 1:18? Luke

236
22:43-44? i tako dalje) i preveo ga na engleski. Vi itate prevod
na engleski - i ne samo vi, ve milioni ljudi poput vas. Kako ti
milioni ljudi znaju ta pie u Novom zavetu? Oni znaju" zato
to su im naunici ija imena, identitet, obrazovanje,
kvalifikacije, sklonosti, teologiju i lina miljenja ne znamo,
rekli ta pie u Novom zavetu. Ali, ta ako su prevodioci
preveli pogrean tekst? To se ve deavalo.

Verzija kralja Dejmsa puna je mesta u kojima su prevodioci

preveli grki tekst koji potie iz Erazmovog izdanja, koje je
bilo zasnovano na samo jednom rukopisu iz 12. veka, koji je
jedan od najgorih rukopisa koji su nam danas dostupni. Nije
nikakvo udo to se savremeni prevodi esto razlikuju od
verzije kralja Dejmsa, a nije ni nikakvo udo to neki hriani
koji veruju u Bibliju vole da se prave kao da nikad nije bilo
nikakvih problema, poto je Bog nadahnuo Bibliju kralja
Dejmsa, a ne izvornu grku Bibliju! (Kao to kae jedna stara
izreka: ako je Biblija kralja Dejmsa bila dovoljno dobra za
svetog Pavla, dovoljno je dobra i za mene.)

Ali, stvarnost nije tako sjajna, i u ovom sluaju potrebno je da

se suoimo sa injenicama. Bibliju kralja Dejmsa nije nipoto
dao Bog, ve ju je prevela grupa uenih ljudi poetkom
sedamnaestog veka, a oni su svoj prevod zasnovali na loem
grkom tekstu.1 Kasniji prevodioci zasnovali su svoje prevode
na grkim tekstovima koji su bolji, ali nisu savreni. ak i na
prevod koji drite u svojim rukama uticali su ti tekstoloki
problemi o kojima smo raspravljali, bilo da itate Bibliju kao
novu internacionalnu verziju, revidiranu standardnu verziju,
novu rediviranu standardnu verziju, novu ameriku verziju,
novu verziju kralja Dejmsa, jerusalimsku Bibliju, Bibliju
dobrih vesti ili neku drugu. Sve su one zasnovane na

237
tekstovima koji su mestimino bili izmenjeni. A ima i nekih
mesta na kojima savremeni prevodi i dalje prenose tekst koji
verovatno nije izvorni (ja tvrdim da su to stih 1:41 iz
Jevanelja po Marku, 23:43-44 iz Jevanelja po Luki i 2:9 iz
Poslanice Jevrejima, na primer; ima i drugih primera). Ima
nekih mesta na kojima ak i ne znamo kakav je bio izvorni
tekst, na primer, mesta 0 kojima visokointeligentni i
impresivno uvebani tekstolozi i dalje raspravljaju. Nekoliko
uenih ljudi - iz razloga koje smo videli u poglavlju 2 - ak su
poeli da misle da nema smisla ni da se govori o originalnom"
tekstu.

Ja lino mislim da je to mib'enje moda preterano. To ne znai

da poriem da postoje tekoe u rekonstruisanju izvornog
teksta koje sc mogu pokazati kao napremostive: na primer, ako
je Pavle diktirao svoje pismo Galatima, a pisar-sekretar koji je
pisao ono to je on govorio pogreno uo neku re, zato to se
neko u sobi nakaljao, onda je originalni" primerak ve u sebi
imao greku! Dogaale su se i udnije stvari. Pa i uprkos tome
- uprkos nezamislivim tekoama - mi imamo rukopise svih
knjiga Novog zaveta; svi ti rukopisi su prepisani sa drugih,
starijih rukopisa, koji su i sami prepisani sa ranijih rukopisa; a
taj l.mac prepisa mora da se zavri negde, na kraju kao rukopis
koji je napisao ili autor ili njegov pisar-sekretar koji je zapisao
rukopis" - prvi 11 dugom nizu rukopisa koji su prepisivani
skoro petnaest vekova, do pronalaska tampe. Zato bar nije
besmisleno" da se govori o originalnom tekstu.

Dok sam bio student koji je tek poinjao da misli o tih petnaest
vekova prepisivanja i promena teksta, stalno sam se vraao na
injenicu da, ta god mi mogli da kaemo o hrianskim
pisarima - bilo pisarima iz antike, bilo iz srednjeg veka -

238
moramo da priznamo da su, osim to su prepisivali sveto
pismo, oni i menjali sveto pismo. Ponekad oni to nisu
nameravali - naprosto su bili umorni, ili nepaljivi, ili,
povremeno, neveti. U drugim sluajevima su, meutim,
nameravali da unose izmene, jer su hteli da tekst naglasi tano
ono u ta su oni sami verovali, na primer o prirodi Hrista, o
ulozi ene u crkvi, ili o iskvarenom karakteru svojih jevrejskih
protivnika.

To uverenje da su pisari menjali sveto pismo za mene je

postajalo sve vre to sam vie prouavao tekst. I to uverenje
je izmenilo nain na koji sam razumeo tekst, i to viestruko.

Posebno, kao to sam rekao na poetku, poeo sam da uviam

da je Novi zavet jedna veoma ljudska knjiga. Novi zavet koji
mi stvarno imamo, znao sam, proizvod je ljudskih ruku, ruku
pisara koji su ga prenosili. Tada sam poeo da uviam da je ne
samo tekst koji su stvorili pisari, ve i sam izvorni tekst, takoe
jedna veoma ljudska knjiga. To se u velikoj meri protivilo
nainu na koji sam gledao na taj tekst u mojim kasnim
tinejderskim godinama, kao novopostali ponovo roeni"
hrianin, ubeen da je Biblija nepogreiva Re Boija i da su
same rei Biblije dole do nas nadahnuem Svetog Duha. Kao
to sam shvatio ve na fakultetu, ak i da je Bog nadahnuo te
izvorne rei, mi nemamo te izvorne rei. Zato je doktrina o
nadahnuu u odreenoj meri irelevantna za Bibliju kakvu mi
imamo, poto su rei koje je po tvrenju nadahnuo Bog bile iz-
menjene, a u nekim sluajevima i izgubljene. tavie, poeo
sam da mislim da su moja ranija shvatanja o inspirisanosti ne
samo irelevantna, ve da su verovatno i pogrena. Jer, jedini
razlog (doao sam do zakljuka) zbog koga bi Bog nadahnuo
Bibliju bio bi da njegov narod moe da ima njene stvarne rei;

239
ali, ako je on zaista hteo da Jjudi imaju njegove stvarne rei, on
bi svakako na udesan nain sauvao te rei, ba kao to ih je
na udesan nain isprva i nadahnuo. A ako znamo da on nije
sauvao te rei, izgleda da je neizbeno da se zakJjui da se
onda nije potrudio ni da ih nadahne.

to vie sam razmiJjao o tim stvarima, to vie sam poeo da

uviam da su autori Novog zaveta u velikoj meri biJi nalik na
pisare koji su kasnije prenosili spise tih autora. I ti pisci su bili
Jjudska bia sa potrebama, verovanjima, pogledima na svet,
miljenjima, ljubavima, mrnjama, eljama, situacijama,
probJemima - i nesumnjivo su sve te stvari uticaJe na ono to
su napisaJi. tavie, ti autori su bili sJini kasnijim pisarima na
jedan jo opipljiviji nain. I oni su bili hriani koji su naslediJi
predanja o Isusu i njegovim uenjima, koji su nauiJi
hriansku poruku o spasenju i koji su poverovaJi u istinu
jevaneJja - i oni su preneli tu tradiciju u svojim spisima.
Frapantno je to to, kad ih jednom vidimo kao ljudska bia
kakva su biJi, sa svojim sopstvenim verovanjima, pogJedima
na svet, okoJnostima i tako daJje, uviamo i da su ti autori
preneli tradicije koje su nasledili drugaijim reima. Matej,
zapravo, nije ba nahk na Marka; Marko nije isti kao Luka; ni
Luka kao Jovan; ni Jovan kao Pavle; ni Pavle kao Jakov. Ba
kao to su pisari izmenili rei tekstualne tradicije, izrazivi
ponekad te rei drugim reima", to isto su uinili i pisci
samog Novog zaveta, priajui svoje prie, saoptavajui svoje
nauke i beleei svoja seanja svojitn sopstvenim reima (ne
samo reima koje su uli), reima koje su se sa tom tradicijom
prenele kao najpogodnije za publiku tog prostora i vremena u
kome su oni pisali.

I tako sam poeo da uviam da, poto je svaki od tih autora

240
drugaiji, nije ispravno da smatramo da je svaki od njih mislio
isto to i oni drugi - ba kao to nije poteno da kaemo da ono
to ja mislim u ovoj knjizi mora biti isto to i neki drugi autor
koji pie o tekstologiji misli u nekoj svojoj knjizi. Mi moda
hoemo da kaemo razliite stvari. Kako to moete da znate?
Jedino ako paljivo proitate i vidite ta svako od nas ima da
kae - a ne zamiljajui da obojica govorimo istu stvar. Mi
esto govorimo sasvim razliite stvari.

Isto vai i za pisce Novog zaveta. To se moe videti na veoma

opipljiv nain. Kao to sam ukazao ranije u ovoj knjizi, od
devetnaestog veka je veini naunika bilo jasno da je prvo
napisano Jevanelje po Marku, a da su i Matej i Luka koristili
Marka kao jedan od svojih izvora za prie o Isusu. Sa druge
strane, u toj tvrdnji nema nieg posebno radikalnog. Pisci
moraju da negde nau svoje prie, a sam Luka ukazuje da je
itao i koristio ranije prie da bi napisao svoju (1:1-4). Sa
druge strane, to znai da je mogue da se uporedi ono to kae
Marko sa onim to kau Matej i/ili Luka, u svakoj prii koja im
je zajednika; i kad to uinimo, moemo da vidimo kako su ti
kasniji autori izmenili Markovu priu.

Uputanje u te razne oblike detektivskog istraivanja moe

takoe da bude interesantno i prosvetljujue. Jer, ti kasniji
autori su esto pozajmljivali itave Markove reenice, ali su u
drugim sluajevima menjali ono to je on imao da kae,
ponekad iz korena. U tom smislu su i oni, kao i pisari, menjali
sveto pismo. Tokom naeg prouavanja, videli smo neke
primere za to. Marko, na primer, slika Isusa u dubokoj patnji
pred licem smrti; on govori svojim uenicima da je njegova
dua alosna do smrti", klanja se niice u molitvi i triput moli
Boga da ukloni od njega pehar njegove patnje; na putu do

241
mesta raspea, on sve vreme uti i ne kae nita na krstu, dok
mu se svi podsmevaju, ukljuujui i dva razbojnika, sve do
samog kraja, dok u bolu ne povie: Moj Boe, moj Boe,
zato si me napustio?" On potom glasno krikne i umre.

Luki je bila dostupna ta verzija prie, ali ju je on znaajno

izmenio. Uklonio je Markov komentar da je Isus bio veoma
uzrujan, kao i sam Isusov komentar da je alostan do smrti.
Umesto da padne niice, Isus naprosto klei, a umesto da triput
moli da se njegov pehar ukloni, on to moli samo jednom,
poinjui svoju molitvu sa ,,ako je tvoja volja". On ne uti na
putu do mesta raspea, ve se obraa grupi ena koje plau,
govorei im da ne ale zbog njega, ve zbog sudbine koja e ih
zadesiti. Dok ga raspinju, on ne uti, ve moli Boga da oprosti
onoima koji su odgovorni, ,,jer oni ne znaju ta rade". Na krstu
ne uti: dok mu se jedan od razbojnika podsmeva (ne obojica,
kao kod Marka), drugi ga moli za pomo, a Isus mu odgovara
sa punim pouzdanjem u ono to se deava: Uistinu ti kaem,
danas e sa mnom biti u raju". A na kraju, umesto da pita
Boga zato ga je napustio - ovde nema vapaja naputenosti - on
se umesto toga moli sa punim poverenjem u Boiju podrku i
brigu: Oe, u tvoje ruke predajem svoj Duh".

Luka je izmenio tu priu, pa ako hoemo da razumemo ta je

Luka hteo da naglasi, moramo da te izmene shvatimo ozbiljno.
Uvideo sam da ljudi ne shvataju te izmene ozbiljno, kad
pokuavaju da prikau da Luka govori isto to i Marko. Marko
je hteo da naglasi krajnju naputenost i gotovo oajanje
Isusovo kada se suoi sa smru. Tumai se razlikuju po svom
objanjenju zatoje Marko hteo da to naglasi; jedno tumaenje
glasi da je Marko hteo da naglasi da Bog deluje na krajnje
tajanstvene naine, i da ta naizgled neobjanjiva patnja (Isus na

242
kraju izgleda da je u agoniji sumnje: Zato si me napustio?")
moe zapravo biti put izbavljenja. Luka je eleo da nas naui
drugaijoj lekciji. Za njega, Isus nije bio u oajanju. On je bio
miran i kontrolisao situaciju, znajui ta mu se deava, zato se
to deava i ta e se dogoditi kasnije (danas e biti sa mnom
u raju").

I opet su se tumai podelili u miljenju zato Luka slika Isusa

pred licem smrti na taj nain; ali, moda je Luka hteo da prui
jedan primer progonjenim hrianima kako da se oni sami
suoe sa smru, u punom uverenju da je Bog na njihovoj strani
uprkos njihovim muenjima (,,u tvoje ruke predajem moj
duh").

Poenta je u tome da je Luka izmenio predanje koje je nasledio.

itaoci potpuno pogreno tumae Luku ako to ne shvataju -
kao to se, na primer, deava kad pretpostavljaju da Marko i
Luka zapravo govore isto o Isusu. Ako oni ne govore isto, onda
nije ispravno da se pretpostavlja da svi govore isto - na primer,
uzeti ono to kae Marko, i uzimajui ono to kae Luka,
potom uzeti ono to kau Matej i Jovan i onda sve to spojiti,
tako da Isus govori i ini sve te stvari na koje ukazuje svaki od
pisaca jevanelja. Svi koji tumae jevanelja na taj nain ne
doputaju svakom od autora da kae ono to on kae; svi koji
tako ine ne itaju ono to je neki autor napisao da bi razumeli
njegovu poruku; svi koji tako rade ne itaju samajevandelja -
oni prave neko novo jevanelje koje se sastoji od etiri
jevanelja Novog zaveta, novo jevandelje koje ne lii ni na
jedno od onih koja su dospela do nas.

Ta ideja da je Luka izmenio tekst koji je imao pred sobom - u

ovom sluaju Jevanelje po Marku - ne ini ga jedinstvenim

243
meu ranohrianskim piscima. To su, zapravo, inili svi pisci
Novog zaveta - kao i svi pisci sve hrianske literature pored
Novog zaveta, uistinu, svakakvi pisci i svuda. Oni su izmenili
svoja predanja i ispriali ta predanja svojim reima. Jevanelje
po Jovanu je sasvim drugaije od sva tri ostala (kod njega Isus
nikad ne pria neku parabolu, na primer, niti izgoni nekog
demona; i u njegovoj prii, za razliku od ostalih, Isus dri duge
govore 0 svom identitetu i daje znake" da bi dokazao da su
rei koje govori 0 sebi istinite). Pavlova poruka i lii i ne lii na
ono to nalazimo u jevaneljima (on, na primer, ne govori
mnogo o Isusovim reima ili delima, ve se usredsreuje na
ono to su za njega bila bitna pitanja, da je Hrist umro na krstu
i da je vaskrsao iz mrtvih). Jakovljeva poruka razlikuje se od
Pavlove; Pavlova poruka razlikuje se od Dela; poruka
Otkrovenja Jovanovog razlikuje se od poruke Jcvanelja po
Jovanu; i tako dalje. Svaki od tih pisaca bio je ovek, svaki je
imao drugaiju poruku, svaki je tradiciju koju je nasledio iz-
razio svojim reima. Svaki od njih je, u nekom smislu, menjao
tekst" koji je nasledio.

To je, naravno, ono to i pisari rade. Na jednom nivou, to je

moda ironija, pisari su menjali Sveto pismo mnogo manje
radikalno nego to su to radili sami pisci Novog zaveta. Kad je
Luka pripremao svoje jevanelje i koristio Marka kao svoj
izvor, on nije nameravao da prosto prepie Markovo jevanelje
za potomstvo. On je nameravao da izmeni Markovo jevandelje
u svetlosti predanja o Isusu koja je on itao i uo. Kasniji pisari
koji su nainili nae rukopise su, sa druge strane, uglavnom bili
zainteresovani da prepiu tekstove koji su bili pred njima. U
veini sluajeva oni nisu videli sebe kao pisce koji piu nove
knjige; oni su bili pisari koji prepisuju stare knjige. Izmene
koje su nainili - bar one namerne - nesumnjivo su smatrali

244
popravkama teksta, koje su moda injene zato to su pisari bili
ubeeni da su prepisivai pre njih i sami grekom izmenili rei
teksta. U najveem broju sluajeva, njihova namera je bila da
ouvaju tradiciju, a ne da je menjaju.

Ali, oni su je menjali, ponekad sluajno, ponekad namerno. Na

brojnim mestima, pisari su izmenili tradiciju koju su nasledili;
a povremeno bi to inili da bi naveli tekst da kae ono za ta se
ve pretpostavljalo da znai.

Kako su prolazile godine i kako sam nastavio da prouavam

tekst Novog zaveta, postepeno sam postajao sve manje strog
prema pisarima koji su menjali svete spise koje su prepisivali.
Ranije sam, pretpostavljam, bio donekle iznenaen, moda ak
i skandalizovan brojem izmena koje su ti anonimni prepisivai
teksta nainili u procesu prepisivanja, poto su oni menjali rei
teksta, piui tekst svojim sopstvenim reima umesto reima
izvornih autora. Ali, ublaio sam svoj stav o tim prepisivaima
teksta kada sam (postepeno) poeo da uvidam da se ono to su
oni radili sa tekstom uopte ne razlikuje mnogo od onoga to
ini svako od nas, svaki put kad ita neki tekst.

to vie sam prouavao, to vie sam uvidao da itanje nekog

teksta neminovno ukljuuje tumaenje nekog teksta. Kad sam
zapoeo moje prouavanje, pretpostavljam da sam imao
prilino jednostavan stav o itanju: da je poenta itanja nekog
teksta naprosto u tome da pustimo da taj tekst govori sam za
sebe", da otkrijemo znaenje koje je sadrano u njegovim
reima. U stvarnosti, shvatio sam, to znaenje nije sadrano u
tekstu i tekstovi ne govore sami za sebe. Kad bi tekst mogao da
govori sam za sebe, onda bi se svi koji iskreno i otvoreno itaju
neki tekst sloili 0 tome ta taj tekst govori. Ali, tumaenja

245
tekstova ima u izobilju, i ljudi se u stvari ne slau oko toga ta
ti tekstovi znae. To je oigledno istina i u pogledu tekstova
Svetog pisma: samo pogledajte stotine, ak i hiljade naina na
koji ljudi tumae knjigu Otkrovenja, ili uzmite u obzir sve
razne hrianske veroispovesti, pune inteligentnih i
dobronamernih ljudi koji zasnivaju na Bibliji svoje poglede na
tome kako crkva treba da bude organizovana i kako treba da
funkcionie; svi oni dolaze do radikalno drugaijih zakljuaka
(baptisti, pentekostalci, prezbiterijanci, rimokatolici, apalaki
hvatai zmija, pravoslavci i tako dalje).

Ili, pomislite na situaciju kada ste se poslednji put upustili u

vatrenu diskusiju u koju je umeana Biblija, i neko je izneo
neko tumaenje nekog stiha iz svetog pisma koje vas je
ostavilo u udu. Kako je on (ili ona) doao do toga7. Mi ujemo
sve to svuda oko sebe u diskusijama o homoseksualnosti,
enama u crkvi, abortusu, razvodu, pa ak i 0 amerikoj
spoljnoj politici, u kojoj obe strane citiraju istu Bibliju - a
ponekad ak i isti stih - da bi pobedile u raspravi. Da li je to
naprosto zato to su neki ljudi tvrdoglaviji ili manje inteligentni
od drugih i ne mogu da razumeju ta tekst jasno kae? Svakako
da ne - svakako da tekstovi Novog zaveta nisu naprosto zbirke
rei ije je znaenje jasno svakom itaocu. Svakako da se ti
tekstovi moraju protumaiti da bi imali smisla, umesto da se
prosto itaju kao da mogu da otkriju svoje znaenje bez
procesa tumaenja.

1 to se, naravno, ne odnosi samo na dokumente Novog zaveta,

ve na tekstove svih vrsta. Zato bi inae postojalo tako
korenito drugaije razumevanje Ustava SAD, ili Kapitala" ili
Midlmara"? Tekstovi ne otkrivaju jednostavno svoje
znaenje iskrenim istraivaima. Tekstovi se tumae, a tumae

246
ih (ba kao to ih i itaju) iva ljudska bia koja diu, koja
mogu da shvate tekstove jedino ako ih objasne u svetlosti
svojih drugih znanja, objanjavajui znaenje tekstova,
izraavajui rei tih tekstova drugim reima".

Kad jednom itaoci izraze neki tekst drugim reima, oni su

izmenili te rei. To nije izbor prilikom itanja; to nije neto to
moete da ne uradite kada pregledate neki tekst. Jedini nain da
shvatite tekst jeste da ga itate, a jedini nain da ga itate jeste
da ga izrazite drugim reima, a jedini nain da ga izrazite
drugim reima jeste da imate te druge rei da ga stavite u
njega, a jedini nain da imate te druge rei jeste da imate ivot,
a jedini nain da imate ivot jeste da budete ispunjeni eljama,
enjama, potrebama, htenjima, verovanjima, pogledima,
stavovima, miljenjima, dopadanjima, nedopadanjima - i svim
drugim stvarima koje ine ljudsko bie ljudskim. I tako, itati
tekst neizbeno znai menjati tekst.

To je ono to su prepisivai Novog zaveta inili. Oni su itali

tekstove koji su im bili dostupni i izraavali ih drugim reima.
Ponekad su ih, medutim, oni bukvalno pisali drugim reima. Sa
jedne strane, kad su to inili, oni su inili ono to svako od nas
ini svaki put kad ita neki tekst, ali sa druge strane, oni su
inili neto sasvim drugaije nego mi. Jer, kad mi izrazimo
tekst drugim reima u svojim umovima, mi ne menjamo
zapravo materijalne rei na stranici, dok su pisari ponekad
inili upravo to, menjajui rei tako da rei koje e se nai pred
buduim itaocima budu drugaije rei, koje onda oni moraju
da prebace u jo drugaije rei da bi ih razumeli.

U tom pogledu su pisari menj ali tekst na nain na koji mi to ne

inimo. Ipak, u sutinskijem smislu, oni su menjali Sveto

247
pismo na nain na koji svi mi menjamo Sveto pismo svaki put
kad ga itamo. Jer oni su, kao i mi, nastojali da razumeju ta su
autori napisali, nastojei takoe i da vide kakvo bi znaenje
rei autorovih tekstova mogle imati za njih i kako im mogu
pomoi da shvate sopstvenu situaciju i sopstveni ivot.

Napomene

Uvod

1. Moj prijatelj Def Sajker kae da je itanje Novog zaveta na

grkom kao kad ga vidimo u boji, dok je itanje u prevodu kao
kada ga vidimo crno-belo: shvatamo smisao, ali proputamo
mnogo nijansi.
2. Rnjiga koja se tome najvie pribliava je Living Text ofthe
Gospels Dejvida C. Parkera (Kembrid: Univ. Press, 1997).

Poglavlje 1

1. Naunici koriste naa era" (skraeno n. e.) za stariji nain

anno Domini (= A.D. ili leta Gospodnjeg"), poto je ono prvo
pogodnije za sve vere.
2. Da biste stekli kratak uvid u formiranje jevrejskog kanona
svetog pisma, pogledajte Canon, Hebretv Bible, Dejmsa
Sandersa, u Anchor Bible Dictionary, ed. David Noel Freed-
man (New York, Doubledav, 1992) 1:838-52
3. Nazivajui Isusa rabinom ne elim da kaem da je on imao
neku vrstu zvaninog ina u judaizmu, ve naprosto da je
isprva bio jevrejski uitelj. Naravno, on tada nije bio samo

248
uitelj; moda se on u to vreme najbolje moe razumeti kao
prorok". Za dalju diskusiju, vidi Bart D. Erman: Jesus:
Apocalyptic Prophet of the New Millenuim, New York, Oxford
Univ. Press, 1999.
4. Za tu skraenicu, vidi napomenu 1.
5. To bi ukljuilo tri Deutero-Pavlova" pisma Koloanima,
Efeanima i II pismo Solunjanima, a posebno tri pastoralna"
pisma I i II poslanice Timotiju i Titu. Zato naunici sumnjaju
da je ta pisma napisao sam Pavle, vidi Bart D. Erman: The New
Testament: A Historical Introduction to the Early Christian
Writings, 3. izdanje, New York, Oxford Univ. Press, 2004,
poglavlje 23.
6. Kasnije je bilo nekoliko falsinkovanih pisama za koje se
tvrdilo da su to pisma Laodikejanima. Mi posedujemo jedno od
njih, koje se obino svrstava u tzv. novozavetne .tpokrife. Ono
nije mnogo vie od imitacije Pavlovih fraza i reenica,
skrpljenih zajedno tako da izgledaju kao jedno od Pavlovih
pisama. Drugo pismo, zvano Laodikejanima, oigledno je
falsifikovao jeretik" iz drugog veka, Markion; ono nije dolo
do nas.
7. Iako Q oigledno vie ne postoji, imamo dobrih razloga da
mislimo da je to bio stvarni dokument - ak i ako ne moemo
da sigurno znamo njegov celokupni sadraj. Vidi Erman, The
New Testament, pogl. 6. Naziv Q je skraenica za nemaku re
Quelle, koja znai izvor" (to jest, izvor velike koliine
materijala za izreke iz Mateja i Luke).
8. Na primer, u raspravama poznatim kao Petrova
apokalipsa" i Druga rasprava o velikom Setu", koje su obe
pronaene u skrovitu gnostikih" dokumenata blizu sela Nag
Hamadija u Egiptu. Njihov prevod vidi u James M. Robinson,
ed, The Nag Hammady Library in English, 3. izd. San
Francisco, HarperSanFrancisco, 1988, str. 362-78.

249
9. Ime gnostici potie od grke rei gnosis, to znai
spoznaja". Termin gnosticizam se odnosi na grupu religija od
drugog veka pa nadalje koje su naglaavale da je vano da se
stekne tajno znanje kako bismo se izbavili iz ovog zlog,
materijalnog sveta.
10. Radi potpunije diskusije, vidi Bart D. Erman, Lost
Christianities: The Battlesfor Scripture and the Faiths We
Newer Knew, New York, Oxford Univ. Press, 2004., posebno
poglavlje 11. Vie informacija o itavom tom procesu mogu se
nai kod Hary Gamble: The New Testament Canon: Its Making
and Meaning, Philadelphia: Fortress Press, 1985). Da vidite
standardnu nauniku priu, konsultujte Brus M. Mecger: The
Canon ofthe New Testament: Its Origin, Development and
Significance, Oxford, Clarendon Press, 1987).
11. Jedan nedavni prevod Polikarpovog pisma, vidi Bart D.
Erman: Apostolic Fathers, Loeb Classical Librarv, Cambridge:
Harvard University Press, 2003), tom I.
12. Za vie informacija o Markionu i njegovim uenjima vidi
Erman: Lost Christianities, 103-108.
13. Vidi posebno William V. Harris: Ancient Literacy,
Cambridge: Harvard Univ. Press, 1989.
14. O procentu pismenih meu Jevrejima vidi Catherine
Hezser: Jewish Literacy in Roman Palestine, Tubingen:
Mohr/Soebeck, 2001.
15. Vidi diskusiju Kim Haines-Etzen: Guardians ofLetters:
Literacy, Power and the Transmitters ofEarly Christian
Literature, New York, Oxford Univ. Press, 2000., 27-28 i
lanke H.C. Youtie koje ona tu citira.
16. Standardni prevod na engleski je prevod Henry Chadwick:
Origen's Contra Celsum", Cambridge, The Univ. Press, 1953,
koga se i ja ovde drim.

250
 Poglavlje 2

1. Radi dalje diskusije, vidi Harry Y. Gamble: Books and

Readers in the Early Church: A History ofEarly Christian
Texts, New Heaven: Yale Univ. Press, 1995, pogl. 3.
2. Seneka: O moralu" (engleski prevod John. W Basore), str.
221.
3. Marcijal: Epigrami" (prevod na eng. Walter C. A. Ker, str.
1: 15.
4. Najpotpunija diskusija u Hajnes-Ajcen, Guardians ofLetters.
5. Ovaj primer pozajmljujem od Brusa M. Mecgera. Vidi
Bruce M. Mecger and Bart D. Erman: The Text of the New
Testament: Its Transmision, Corruption and Restoration, 4.
izdanje, New York Oxford Univ. Press, 2005, str. 22-23.
6. Ovo se tvrdi u uvenom Muratorijskom kanonu, najstarijem
spisku knjiga koje je njegov anonimni autor prihvatio kao
kanonske". Vidi Erman, Lost Christianities, 240-243.
7. Ovo je jedan od glavnih zakljuaka Kim Hajnes-Ajcen u
Guardians ofLetters.
8. Pod profesionalcima podrazumevam pisare koji su bili
posebno obueni i/ili plaeni da prepisuju tekstove, kao deo
svog poziva. U kasnijem periodu, monasi u manastirima su pc
pravilu bili obueni, ali ne i plaeni; ja bih ih svrstao u
profesionalne pisare.
9. Komentari na Jevanclje po Mateju, 15:14, kako su citirani
kod Bruce M. Mecger: Explicit references in the Works of
Origen to Variant Readings in New Testamant Manuscripts, u
Biblical and Patristic Studies in Memory ofRobert Pierce
Casey, ur. J. Neville Birdsall i Rohert W. Thompson, Freiburg:
Herder 1968, str. 78-79.
10. Protiv Celza, 2.27

251
11. Vidi Bart D. Erman, The Orthodox Corruption ofScripture:
The Effecis uj arly Christo logical Controversies on the Text
ofthe New Testament, New York Oxford Univ. Press, 1993.
12. Origen: On first Principles, predgovor Rufin; citirano po
Gamble, Books and Readers, 124.
13. Vidi prethodnu beleku.
14.0 drugim belekama koje su u rukopise dodali umorni ili
ugnjavljeni prepisivai, vidi primere koje navode Mecger i
Erman, Text ofthe New Testament, pogl. 1, deo III.
15. Samo sc u jednoj prilici jedan od Pavlovih pisara-sekretara
otkriva; to je ovek po imenu Tercije, kome je Pavle diktirao
svoje pismo Rimljanima. Vidi Rimljanima 16:22.
16. Vidi posebno E. Randolph Richards, The Secretary in the
Letters ofPaui, Tubinger Morh/Siebeck, 1991.
17. ak i Novi zavet ukazuje da su pisci jevanelja imali
izvore" za svoje prie. U Jevanelju po Luki, 1:1-4, njegov
autor tvrdi da su mnogi" njegovi prethodnici napisali ncku
priu o tome ta je Isus rekao i uinio, i da je nakon to ih je
proitao i konsultovao se sa oevicima i poslanicima rei" on
odluio da napie svoju priu, koja je, kako on kae, za razliku
od ostalih tana". Drugim reima, Luka je imao i pisane i
usmene izvore za dogaaje o kojima pria - on sam nije bio
svedok Isusovog zemaljskog ivota. Isto verovatno vai i za
ostale pisce jcvanelja. O Jovanovim izvorima, vidi Erman,
The New Testament, 164-167.
18. Kasnije emo videti kako su se neki rukopisi utvrdili kao
bolji" od drugih.
19. Zapravo, bilo je razliitih krajeva koje su dodali razni
pisari - ne samo poslednjih dvanaest stihova koji su poznati
itaocima Biblije na engleskom. Za priu o svim zavrecima,
vidi Brus M. Mecger: A Textual Commentary on the Greek
New Testament, 2. izd., New York, United Bible Society,

252
1994., str 102-106.
20. Vidi Erman, The New Testament, pogl. 5, posebno 78-80.

Poglavlje 3

1. O mom razumevanju izraza profesionalni pisar vidi

napomenu 8 u poglavlju 2.
2. O argumentu da nema dokaza da su skriptoriji postojali u
prvim vekovima, vidi Hajnes-Ajcen, Guardians ofLetters, str.
83-91.
3. Euzebije je iroko poznat kao otac crkvene istorije,
zasnovane na njegovoj prii u deset tomova o prvih trista
godina crkve.
4. Priu o tim ranim verzijama" (tj. prevodima) Novog zaveta,
vidi Mecger i Erman, Text ofthe New Testament, poglav. 2,
odelj.II.
5. O latinskoj verziji Novog zaveta, ukljuujui i delo
Jeronima, vidi Mecger i Erman, Text ofthe New Testament,
poglav. 2, odelj. ii.
6. Za potpunije informacije o tome, i o drugim tampanim
izdanjima o kojima se raspravlja na narednim stranicama, vidi
Mecger i Erman, Text ofthe New Testament, poglav. 3.
7. Vidi posebno informativnu priu u Samuel P. Tregelles An
Account ofthe Printed Text ofthe Greek New Testament,
London, Samuel Bagster & Sons, 1854., 3-11.
8. Na latinskom glasi: textum ergo habes, nunc ab omnibus
receptum: in auo nihil immutatum aut corruptum damus".
9. Vidi Mecger i Erman, Text ofthe New Testament poglav. 3,
odelj. II.
10. Vitbi naglasio. Citirano u Adam Fox, John Mill and
Richard Bentley: A Study of Textual Criticism ofthe New
Testament 1675-1729, Oxford: Blackwell, 1954., str. 106.

253
11. Fox, Mill and Bentley, str. 106.
12. Phileleutherus Lipsiensis: Remarks upon a Late Discourse
ofFree Thinking, 7. izdanje, London, W. Thurbourn 1737, str.
93-94.
13. Moj prijatelj Majkl Holms mi je ukazao da je od sedam
hiljada primeraka Biblije na grkom (i Starog i Novog zaveta
na grkom), koliko znamo, manje od deset sadralo celu
Bibliju, i Stari i Novi zavet. Svih tih deset rukopisa su danas
oteeni (tu i tamo im nedostaju stranice); a samo etiri od njih
potiu iz perioda ranije od 10. veka.
14. Rukopisi - rukom pisani primerci - i dalje su pravljeni i
nakon pronalaska tampe. Papirusi su pisani majuskulnim
slovima, kao i majuskule, ali na drugaijoj podlozi za pisanje;
minuskuli su pisani na istoj vrsti podloge kao i majuskuli
(pergament), ali drugaijom vrstom pisma.
16. Za dodatne primere o sluajnim izmenama, vidi Mecger i
Erman, Text of the New Testament, poglav. 7, odelj. I.
17. Oni koji su zainteresovani da vide kako naunici
raspravljaju o prednosti jedne verzije nad drugom treba da
pogledaju Mecger, Textual Commentary.
18. Ovaj primer, kao i nekoliko prethodnih, dugujem Brusu M.
Mecgeru. Vidi Mecger i Erman, ,,Text of the New Testament"
str. 259.
19. Za dalju diskusiju ove varijante, vidi str. 203-204.
20. Za potpuniju diskusiju varijanti u tradiciji molitve Oena,
vidi Parker, Living Text of fhe Gospels, str. 49-74.
21. Postoji odreeni broj tekstualnih varijanti meu
svedoanstvima koje potvruju tu duu verziju tig pasusa.

Poglavlje 4

1. O klasinom prouavanju kako je shvatana i tretirana

254
Biblija u srednjem veku, vidi Beryl Smalley: The Study ofthe
Bible in the Midle Ages, Oxford, Clarendon Press, 1941.
2. Richard Simon: A Critical History ofthe Text ofthe New
Testament, London, R. Tavlor, 1689, predgovor.
3. Richard Simon: A Critical History, deo I, str. 65
4. Richard Simon: A Critical History, deo I, str. 30-31
5. Richard Simon: A Critical History, deo I, str. 31
6. Citirano u Georg Werner Kummel: The New Testament: The
History ofthe Investigation oflts Problems, Nashville,
Abingdon Press, 1972., str. 41.
7. Najpotpunija njegova biografija je jo uvek James Henry
Monk: The Life ofRichard Bentley, D. D., u 2 toma, London,
Rivington, 1833.
8. Citirano u Monk, Life ofBentley, tom I, str 389.
9. Monk, Life ofBentley, tom I, str 399.
10 Proposalsfor Printing a New Edition ofthe Greek New
Testament and St. Hierons Latin Version, London, 1721., str. 3
11. Vidi Monk, Life ofBentley, tom II, str 130-133. 12: Monk,
Life ofBentley, tom I, str 136. 13. Monk, Life ofBentley, tom I,
str 135-137.
14. Za potpunu biografiju, vidi John C. F. Burk: A Memoir
ofthe Life and Writings ofjohn Albert Bengel, London, R.
Gladding, 1842.
15. Burk: A Memoir, str. 316.
16. Taj princip smo ve videli na dclu; vidi primcre iz
Jevanelja po Marku 1:2 i po Mateju 24:36 o kojima smo
raspravljali u poglavlju 3.
17. C. L. Hubert-Powell: John James Wettstein, 1693-1754: An
Account ofHis Life, Work and Some of'His Contemporaries,
London, SPCK, 1938., str. 15 i 17.
18. Hubert-Powell: John James Wettstein, str. 43.
19. Lahman je uven u istoriji nauke kao ovek koji je izmislio

255
metod bolji od svih drugih za uspostavljanjc gcnealokih
odnosa meu rukopisima tckstualne tradicijc klasinih autora.
Njegov prevashodni profesionalni interes nije se zapravo
odnosio na spise Novog zaveta, ali je on video te spise kao
otvoren i jedinstven izazov za tekstologe.
20. Citirano u Mecger i Erman: Text ofthe New Testament, str.
172.
21. Konstantin fon Tiendorf: When Were Our Gospoels
Written?, London, The Religious Tract Society, 1866., str 23.
22. Tiendorf: When Were Our Gospoels Written?, str. 29.
23. Do dan danas monasi manastira Svete Katarine smatraju da
ti rukopisi nisu poklonjeni" Tiendorfu, ve da je on pobegao
sa njima.
24. Od Tiendorfovog vremena, otkriveni su jo znaajniji
rukopisi. Posebno su dvadesetovekovni arheolozi iskopali
brojne papirusne rukopise, koji su nastali 150 godina pre
Sinajskog kodeksa. Veina tih papirusa je fragmentarna, ali su
neki potpuni. Do danas je upoznato i katalogizovano nekih 116
papirusa; oni sadre delove najveeg broja knjiga Novog
zaveta.
25. Caspar R. Gregory: Tischendorf, Biblioteca Sacra 33,1876,
str. 153-193.
26. Arthur Fenton Hort, urednik: Life and Letters ofFenton
John Anthony Hort, London, Macmillan 1896., str. 211.
27. Hort: Life and Letters, str. 250.
28. Hort: Life and Letters, str. 264.
29. Hort: Life and Letters, str. 455.
30. Radi saetog prikaza principa tekstologije koji su Vestkot i
Hort koristili da uspostave svoj tekst, vidi Mecger i Erman,
Text ofthe New Testament, str. 174-180.
31.Vidibeleku24.

256
 Poglavlje 5

1. Radi detaljnijeg objanjenja tih metoda, vidi Mecger i

Erman, Text ofthe New Testament, str. 300-315.
2. Izmedu ostalog, to znai da tekstovi najbrojnijih
vizantijskih" rukopisa nisu obavezno i najbolji tekstovi. Oni
naprosto imaju najvei broj rukopisa koji ih podravaju
izraeno u pukim brojevima. Ali, jedna stara tekstoloka izreka
kae: rukopise treba meriti, a ne brojati.
3. Neki naunici smatraju da je to najosnovniji i najpouzdaniji
od svih principa tekstologije.
4. Veliki deo narcdnog teksta preuzet je iz mog lanka ext and
Tradition: The Ro\e ofNew Testament Manuscripts in Early
Christian Studies", u TC: A Journal ofTextual Criticism
5. Za potpuniju diskusiju o toj varijanti i njenom znaaju za
tumaenje, vidi moj lanak: A Sinner in the Hands ofan
Angryjesus u New Testament Greek and Exegesis: Essays in
Honor of Gerald F. Hawtorne, ur. Anny M. Donaldson i
Timothy B. Sailors, Grand Rapids: Eerdmans, 2003. Oslonio
sam se na taj lanak za veinu diskusije koja sledi.
6. Vidi Erman, The New Testament, pogl. 6.
7. U samo dva druga sluaja u Jevanelju po Marku je Isus
eksplicitno opisan kao samilostan: u stihovima 6:34, kad
nahrani pet hiljada, i stihu 8:2, kad nahrani etiri hiljade. Luka
pria ovu prvu priu potpuno drugaije, a drugu i ne preuzima.
Ali, kod Mateja postoje obe prie i on zadrava Markov opis
kako je Isus samilostan u obe prilike (Matej, 14:14 (i 9:30);
15:32). Kod Mateja, u jo tri prilike, i u jo jednoj drugoj kod
Luke, Isus je eksplicitno opisan kao samilostan, tim izrazom
(SPLANGNIZO). Teko je onda da zamislimo zato bi obojica,
nezavisno jedan od drugog, izostavili taj izraz iz prie o kojoj

257
raspravljamo ako su ga nali kod Marka.
8. O tim raznim tumaenjima, vidi Erman: A Sinner in the
Hands ofan Angry Jesus.
9. Radi detaljnije diskusije o tome zato su pisari izmenili
izvornu priu, vidi str. 200-201 u daljem tekstu.
10. Radi potpunije diskusije ove varijante, vidi Erman:
Orthodox Corruption ofScripture, str. 187-194. Moju prvu
raspravu o tom pasusu napisao sam zajedno sa Markom
Planketom {Mark Plunkett).
11. Radi diskusije o tome zato su pisari dodali te stihove
Lukinom jevanelju, vidi str. 164-165 u daljem tekstu.
12. Radi potpunije rasprave o toj varijanti teksta, vidi Erman:
Orthodox Corruption of Scripture, str. 146-150.

Poglavlje 6

1.0 primarnim tekstovima iz tog perioda vidi Bart D. Erman:

After the New Testament: A Reader in Early Christianity, New
York, Oxford Univ. Press, 1999. jedan lep uvod u taj period
moe se nai u Henry Chadwick: The Ear\y Church, New
York, Penguin, 1967.
2. Radi potpunije diskusije o materijalu o kome se govori u
narednim paragrafima, vidi posebno Erman: Lost
Christianities", poglavlje 1.
3. Radi potpune diskusije, vidi Erman: Orthodox Corruption of
Scripture.
4. Radi potpunije diskusije i adopcionistikim stavovima, i o
onima koji su ih imali, vidi Erman: Orthodox Corruption
ofScripture, str. 47-54.
5. Radi potpunije rasprave o doketizmu i doketikim
hristologijama, vidi Erman: Orthodox Corruption ofScripture,
str. 181-187.

258
6. Vidi str. 33-34 u prethodnom tekstu.
7. On je takoe prihvatio deset Pavlovih pisama kao deo svetog
pisma (sva koja su u Novom zavetu, iskljuujui 1. i 2.
poslanicu Timotiju i Titu); on je odbacio ceo Stari zavet, poto
je to bila knjiga Boga Tvorca, a ne Isusovog Boga.
8. Citat je iz Justinovog Dijaloga sa Trifom, str. 103.
9. Radi daljih dokaza da ti stihovi nisu izvorno bili u
Jevandelju po Luki, ve su dodati kao antidoketiki dodatak,
vidi Erman: Orthodox Corruption ofScripture, str. 198-209.
10. O jo jednom tekstualnom dodatku i potpunijoj diskusiji o
ovom, vidi Erman: Orthodox Corruption ofScripture, str.
227-232.
11. Radi daljih informacija o separacionistikim
hristologijama i gnostikim grupama iji su to bili stavovi, vidi
Erman: Orthodox Corruption ofScripture, str. 119-124.
12. Za dodatne diskusije o gnosticizmu, vidi Erman: Lost
Christianities, pogl. 6.
13. Protiv jeresi, 3,11, 7.

Poglavlje 7

1. Vidi Erman: The New Testament, pogl 24. Oslonio sam se na

to poglavlje u velikom delu diskusije koja sledi. Radi potpunije
diskusije i dokumentacije, pogledajte Ross Kraemer i Maro
Rose DAngelo: Women and Christian Origins, New York,
Oxford. Univ. Press, 1999. Vidi takoe R. Kraemer: Her Share
ofthe Blessings: Women's Religions Among Jews, Pagans and
Christians in the Graeco-Roman World, New York, Oxford
Univ. Press, 1992, i Karen J. Torjesen: When Women Were
Priests: Womeris Leadership in the Early Church and the
Scandal ofTheir Subordination in theRise of Christianity, San
Francisco, HarperSanFrancisco, 1993.

259
2. Radi dalje razrade vidi Erman: Jesus, str. 188-191.
3. Vidi Erman: The New Testament, pogl. 23.
4. Radi potpunije diskusije koja pokazuje da Pavle nije napisao
stihove 34-35, vidi posebno komentare Gordon D. Fee: The
First Epistle to the Corinthians, Grand Rapids: Eerdmans,
1987.
5.Najpotpunija skoranja rasprava Eldon Jay Epp: Text-
critical, Exegetical, and Sociocultural Factors Affecting
Junia/Junias Variation in Rom 16:7, u A. Denaux: New
Testament Textual Criticism and Exegesis, Leuven: Univ.
Press, 2002., str. 227-292.
6. Da vidite druge promene te vrste u Delima, konsultujte Ben
Witherington: The Anti-Feiminist Tendencies ofthe "Westem"
Text ofthe Acts, Journal ofBiblical Literature, br. 103, 1984.,
str. 82-84.
7. Da vidite dva standardna pristupa ovoj temi, konsultujte
Rosemary Ruether: Faith and Fratricide: The Theological
Roots of Anti-Semitism, New York, Seadbury, 1974. i John
Gager: The Origins of Anti-Semitism: Attitudes Towards
Judaism in Pagan and Christian Antiquity, New York, Oxfodr
Univ. Press, 1983. Novija studija je Miriam Taylor: Anti-
Judaism and Early Christian Identity: A Critiaue ofthe
Scholarly Consensus, Leiden, Brill, 1995.
8. Vidi Erman: Apostolic Fathers, 2:3-83.
9. Prevod Deralda Hotorna; prevod cele te homilije nai ete u
Bart D. Erman: After the New Testament, str. 113-128.
10. Pogledaj posebno David Daube: For They Know Not What
They Do, Studia Patristica, tom 4, ur. F. L. Cross, Berlin,
AkademieVerlag, 1961, str. 58-70 i Hajnes-Ajcen, Guardians
ofLetters, str. 119-123.
11. Prevod Protiv Celza uzet je iz izdanja Henry Chadwick:
Origin: Contra Celzum, Oxford, Clarendon, 1953.

260
12. Vidi Ernst Bammel: The Cambridge Pericope: The
Addition to Luke 6.4 in Codex Bezae, New Testament Studies,
br. 32,1986., str 404-426.
13. Klasina studija o progonu hriana je W. H. C. Frend:
Martyrdom andPersecution in the Early Church, Oxford:
Blackwell, 1965. Vidi takoe Robert Wilken: The Christians
as the Romans Saw Them, New Haven, Yale Univ. Press, 1984.
14. tavie, pre 70. g. n. e., (kada je Hram uniten), bOo je
poznato da su Jevreji obavljali rtve za rimskog cara, u znak
svoje lojalnosti dravi.
15. Radi potpunije diskusije, vidi skoranju knjigu Wayn
Kannaday: Apologetic Discourse ofthe Scribal Tradition,
Atlanta, Society of Biblical Literature Press, 2004., posebno
pogl. 2.
16. Prevod R. Joseph Hoffman, Amherst, NY, Prometheus,
1994.
17. Najpotpunija studija je ona od Vejna Kenedija, cit. u n. 15.
18. Vidi Robert M. Grant: Greek Apologists ofthe Second
Century, Philadelphia, Westminster Press, 1988.
19. Vidi, posebno, Eugene Gallagher: Divine Man or
Magician: Celsus and Origen on Jesus, Chico, CA, Scholars
Press, 1982.
20. Vidi Dale B. Martin: Inventing Superstition, Cambridge,
Harvard Univ. Press, 2005.
21. Justin Muenik, Razgovori sa Trifom.
22. Na tom mestu u rukopisu P45 stoji rupa, ali je, na osnovu
brojanja slova koja mogu da popune tu prazninu, jasno da to
bio izvorni tekst.

Zakljuak

1.Jednu skoranju diskusiju pogledajte u Adam Nicolson:

261
God's Secretaries: The Making ofthe Kingjames Bible, New
York, HarperCollina, 2003.

KADA JE NAUNIK SVETSKOG GLASA, vodei svetski

strunjak za biblijska pitanja Barl Erman (Bart Ehrman)
krenuo da izuava biblijske tekstove na originalnim jezicima na
kojima su pisani, veoma se iznenadio kada je otkrio mnotvo
greaka i namernih izmena nainjenih od strane njenih ranijih
prevodilaca. U knjizi Isus to nije rekao, Erman nam pripoveda
priu koja lei u pozadini greaka i izmena koje su drevni
pisari nainili u Novom zavetu, ukazujui na veliinu njihovog
uticaja na Bibliju koju itamo danas. Svoj prikaz obogatio je i
linom priom o tome kako ga je njegovo izuavanje drevnih
grkih rukopisa nagnalo da napusti svoja ranija
ultrakonzervativna gledita o Bibliji.
Od trenutka kada je izumljena tamparska presa i kada je
precizna reprodukcija tekstova postala stvarnost, medu ljudima
se uvreilo shvatanje kako je ono to itaju u Novom zavetu
verna kopija Isusovih rei ili spisa svetog l'.ivla. A ipak su
skoro hiljadu i po godina pre toga ove rukopise svojeruno
umnoavali pisari koji su bili izloeni snanom uticaju
kulturnih, teolokih i politikih rasprava SVOg vremena.
Sauvani rukopisi obiluju kako grekama tako i namernim
izmenama, ok'/avajui umnogome rekonstrukciju originalnih

262
Isusovih rei. Po prvi put Erman otkriva gde i zato su ove
izmene nainjene, predstavljajui istovremeno najedan popu-
laran nain razliite metode kojima se naunici koriste da bi to
vernije rekonstruisali originalne rei Novog zaveta.
Kafinirano, ali i na jedan krajnje izazovan nain, Erman iznosi
dokaze o tome kako )e puno omiljenih biblijskih pria i iroko
prihvaenih verovanja koje se odnose na Isusovu
boanstvenost, Trojstvo, boansko poreklo
i nadahnutost Biblije, nastalo kao plod namernih i sluajnih
izmena nainjenih od strane drevnih pisara - a ove izmene su,
pak, dramatino uticale na sve naredne verzije Biblije.

BART D. ERMAN predaje na katedri za religijske studije

Univerziteta Severne Karoline u epl Hilu. On je autoritet za
istoriju Novog zaveta, ranu crkvu i Isusov ivot. Osim
nekolicine popularnih naunih lanaka napisao je jo
Izgubljena hrianstva: Bitka za spise i vere za koje ne znamo i
Izgubljeni spisi: Knjige koje nisu ule u Novi zavet. ivi u
Darhemu, Severna Karolina.

PLEROMA
BlBLIOTEKA GNOSTIKIH TEKSTOVA

263