1.

UVOD

Intenzivan rast industrijske proizvodnje i rast ljudskih potreba doprineli su značajnom

povećanju emisije štetnih materija u atmosferu. Posledice povećane koncentracije
štetnih materija ogledaju se kroz efekat staklene bašte, razaranje ozonskog omotača,
stvaranje kiselih kiša, smoga, uticaja na zdravlje ljudi, itd.

Kao jedan od glavnih uzročnika emisije štetnih materija u atmosferu identifikovani su

procesi sagorevanja. U toku procesa sagorevanja može doći do emisije ugljendioksida
CO2, sumpordioksida SO2, oksida azota NOx, ugljenmonoksida CO, a može doći i do
emisije organskih i neorganskih čestica.

Iako nema štetno dejstvo na zdravlje, ugljendioksid je gas staklene bašte, pa se njegov
uticaj ogleda kroz globalno zagrevanje. Štetno dejstvo sumpordioksida SO2, ogleda se
kroz stvaranje kiselih kiša.

Oksidi azota, koji se uobičajeno označavaju NOx, poslednjih godina dospeli su u centar
pažnje, s obzirom da su identifikovani kao uzročnici mnogih neželjenih pojava.

Njihovo štetno dejstvo vezuje se za:

• uticaj na zdravlje ljudi,
• smanjenje vidljivosti i stvaranje fotohemijskog smoga - posledica reakcija NOx sa
organskim materijama u prisustvu sunčeve svetlosti,
• razaranje ozona u višim slojevima atmosfere,
• stvaranje štetnog ozona u nižim slojevima atmosfere,
• stvaranje kiselih kiša.
S obzirom na uticaj na životnu sredinu i zdravlje najznačajniji oksidi azota su:
• NO azotmonoksid,
• NO2 azotdioksid,
• N2O azotsuboksid.

Preko 90% oksida azota emitovanih usled procesa sagorevanja čini azotmonoksid NO,
dok ostatak čini azotdioksid NO2. Međutim, kako se azotmonoksid NO u atmosferi
konvertuje u azotdioksid, većina propisa iz oblasti zaštite životne sredine tretira sve
okside azota kao NO2.

Azotsuboksid N2O je poznat kao gas staklene bašte (Slika 1.1), koji doprinosi globalnom
zagrevanju, ali je takođe identifikovan kao činilac koji utiče na razaranje ozonskog
omotača. Srećom, male količine azotsuboksida se emituju procesima sagorevanja.
 Struktura gasova staklene bašte u 2000. godini

83,2%

1,4% 6,8% 8,6%

CO2 CH4 N2O HFC/PFC/SF6

Slika 1.1. Struktura gasova staklene bašte [1]

Podaci o izvoru emisije oksida azota pokazuju da je oko dve trećine emisije posledica
procesa sagorevanja (Slika 1.2.) [2]. Struktura azotovih oksida koji su posledica
sagorevanja prikazana na slici 1.3. [3].

Sagorevanje
Sagorevanje biomase
fosilnih 24,2%
goriva
42,4%
Aktivnost
Iz stratosfere mikroba
Električna
1,0% 16,2%
pražnjenja
16,2%

Slika 1.2. Struktura porekla NOx

Saobraćaj
ostalo Ostalo Proizvodnja
8,8% 0,5% energije
30,0%

Drumski
Domaćinstva
saobraćaj
Industrija 6,4%
45,0%
9,4%
 Slika 1.3. Struktura NOx nastalog kao posledica ljudskih aktivnosti u Velikoj Britaniji
2002

Ovakve činjenice doprinele su usmeravanju istraživanja iz oblasti sagorevanja ka

dobijanju ekološki prihvatljivih rešenja. Sve važnije je uskaladiti efikasnost uređaja za
sagorevanje sa minimalnim uticajem na životnu sredinu.
2. MEHANIZMI FORMIRANJA OKSIDA AZOTA

Oksidi azota koji se obrazuju tokom procesa sagorevanja nastaju oksidacijom:

• azota vezanog u gorivu,
• azota iz vazduha,

dok se njihovo stvaranje objašnjava pomoću tri osnovna mehanizma:

• termički ili Zeldovich mehanizam,
• promptni mehanizam,
• mehanizam oksidacije azota vezanog u gorivu.

Termički NOx se formira zahvaljujući oksidaciji atmosferskog azota. Promptni NOx se

formira brzim reakcijama u frontu plamena, a NOx iz goriva nastaje oksidacijom azota
vezanog u gorivu.

2.1. MEHANIZMI OBRAZOVANJA AZOTMONOKSIDA

2.1.1.TERMIČKI NO (ZELDOVICH-NO)

Ulogu azota iz vazduha pri formiranju azotmonoksida objasnio je Zeldovich. U uslovima

stehiometrijskih smeša termički NO se formira kroz reakcije (1) i (2)

O + N 2 ⎯⎯→
k1
NO + N (1)
N + O 2 ⎯⎯→
k2
NO + O (2)
Reakcija (1) predstavlja prvi korak u obrazovanju oksida azota Zeldovich-ovim
mehanizmom. Za njeno odvijanje potrebna je velika energija aktivacije E=314kJ/mol [4],
jer je potrebna velika energija za razbijanje snažne veze molekula azota N2. Visoka
temperatura potrebna za postizanje energije aktivacije čini formiranje termičkog NO
zavisnim od temperature, i to eksponencijalno. Zbog toga je reakcija (1) ograničavajući
korak u formiranju termičkog NO.

Obzirom da je reakcija (1) dovoljno brza samo na visokim temperaturama, ovakav

mehanizam formiranja naziva se i termički.

U uslovima bliskim stehiometrijskim i uslovima bogatih smeša, gde koncentracija OH

radikala može biti velika odigrava se reakcija (3)

N + OH ⎯⎯→
k3
NO + H (3)

koja zajedno sa reakcijama (1) i (2) čini takozvani prošireni Zeldovich-ev mehanizam.

Dokazano je da koncentracija termičkog NO raste sa porastom koncentracije kiseonika.

Takođe termički NO je visoko zavisan od temperature, ali nezavisan od vrste goriva. Što
se tiče zavisnosti od temperature smatra se da se količina NO obrazovana
Zeldovichevim mehanizmom duplira na svakih 90K na temperaturama iznad 2200K [5].
Ovaj mehanizam dominantan je za opseg koeficijenta viška vazduha λ=1−1,25 [22].

Ukoliko se prosesi koji vode stvaranju termičkog NOX odigravaju posle reakcija
sagorevanja, količine azotmonoksida mogu se izračunati iz uslova ravnoteže [19]. Zbog
toga je za brzinu obrazovanja NO potrebno poznavati lokalnu temperaturu i
koncentracije O2, N2 i OH. Sledeća jednčina (Heywood) prikazuje snažnu zavisnost
formiranja NO od temperature i koncentarcije kiseonika [4].

mol/cm3s (4)
2.1.2. PROMPTNI MEHANIZAM

Dokazano je da u toku sagorevanja ugljovodonika, brzina stvaranja NOx može da

nadmaši onu koja je rezultat direktne oksidacije molekula azota (termički NOx). Razlike
su još izraženije pri analizi sagorevanja ugljovodonika u uslovima bogatih smeša.

Ova pojava se objašnjava nastajenjem oksida azota mehanizmom različitim od

termičkog. Tako brzo formiran azotmonoksid (nastao pre nego što je mogao nastati
termičkim mehanizmom) nazvan je promptni (trenutni).

Tri glavna mehanizma nastanka promptnog NO su (Glassman):

1. Neravnotežne O i OH grupa prouzrokuju termički mehanizam,

2. Fenimore promptni NO mehanizam,
3. N2O mehanizam.

Relativni doprinos ovih mehanizama u formiranju NO zavisi od uslova sagorevanja.

2.1.2.1. NERAVNOTEŽNI O I OH MEHANIZAM

U siromašnim smešama i smešama bliskim stehiometrijskim NO nastaje zahvaljujući

koncentraciji radikala O i OH većoj od ravnotežne, što utiče na stvaranje azotmonoksida
termičkim mehanizmom. Neravnotežne koncentracije O i OH grupa mogu uticati tako da
se oko 80% azotmonoksida formira termičkim mehanizmom.
Radikali O i OH formiraju se na osnovu sledećih reakcija:
O + H2 OH + H (5)
H + O2 OH + O (6)
H2 + OH H + H2O (7)
Radikali O i OH zatim učestvuju u stvaranju termičkog NO.

2.1.2.2. N2O MEHANIZAM

Mehanizam azotsuboksida sličan je termičkom mehanizmu, jer obuhvata reakciju

između atoma kiseonika i molekulskog azota. Međutim, ova reakcija ne vodi direktno
formiranju azotmonoksida. U prisustvu neutralnog molekula M produkt ove reakcije je
azotsuboksid (N2O). Daljim reakcijama dolazi do stvaranja azotmonoksida.

N2 + O + M N2O + M (8)

(9)

N2O + H N2 + OH (10)

Iako je uobičajen ″život″ NO i NO2 molekula nekoliko dana u atmosferi, N2O je veoma
stabilno jedinjenje koje može opstati 100 do 200 godina u nižim slojevima atmosfere
[6]. Zbog svog dugog života dospeva u više slojeve atmosfere gde se transformiše pod
dejstvom ultravioletnih zraka, u reakciji usled koje dolazi do razaranja ozonskog
omotača.

2.1.2.3. FENIMOROV PROMPTNI MEHANIZAM

U uslovima bogatih smeša promptni mehanizam obrazovanja oksida azota je

dominantan zahvaljujući reakcijama između molekula azota i fragmenata ugljovodonika:

C + N2 CN + N (11)
C2 + N2 2 CN (12)
CH + N2 CN + HN (13)
CH + N2 CNH + N (14)
CH2 + N2 HCN + N (15)
C2H + N2 HCN + CN (16)
HCN + oxidant NHi (17)

U sledećem koraku NHi dalje reaguje dajući NO

NH + H N + H2 (18)
N + O2 NO + O (2)
N + OH NO + H (3)
Ovako opisan mehanizam značajan je pri sagorevanju ugljovodonika u uslovima bogatih
smeša i pri sagorevanju ugljovodonika difuzionim plamenovima, kada je njegov doprinos
formiranju oksida azota oko 50%.

Promptni NO je proporcionalan broju atoma ugljenika u jedinici zapremine, a nezavisan

je od vrste ugljovodonika. To znači da pri formiranju promptnog NO jednak efekat daju
jedan molekul C3H8 i jedan molekul C3H6, dok jedan molekul CH4 daje tri puta manje, jer
je broj CHi radikala proporcionalan broju C atoma [5], [7].

Promptni NO formira se u ranoj fazi sagorevanja, u zoni gde se dešavaju prve reakcije
između goriva i vazduha, odnosno u zonama gde je vrlo malo azotmonoksida (ili uopšte
nije) formirano Zeldovich-evim mehanizmom.

2.1.3. OKSIDACIJA AZOTA VEZANOG U GORIVU

Azot vezan u gorivu je važan izvor NO koji se emituje pri sagorevanju fosilnih goriva
koja sadrže vezan azot, u prvom redu tečnih i čvrstih goriva. I neka gasovita goriva
mogu sadržati jedinjenja kao što su na pr. NH3, HCN koja mogu doprineti emisiji NOx.
Frakcije goriva koja sadrže azot podležu termičkom razlaganju pre ulaska u zonu
sagorevanja.

C x H y N → C x −1 H y −1 + HCN (19)

C x H y N → C x H y −1 + NH (20)

Tok dekompozicije goriva zavisi od prirode veza između ugljenika, vodonika i azota.

Dalje reakcije koje vode obrazovanju oksida azota su slične raekcijama Fenimorovog
promptnog mehanizma.

2.2. MEHANIZAM OBRAZOVANJA AZOTDIOKSIDA NO2

Azotdioksid NO2, se prvenstveno formira u zonama niže temperature na osnovu

azotmonoksida obrazovanog u zonama više temperature. Osnovne reakcije
obrazovanja azotdioksida su:
NO + HO 2 ←
⎯→ NO 2 + OH (21)

Reakcija koja konvertuje NO2 u NO je:

NO 2 + H ←
⎯→ NO + OH. (22)

Druga reakcija ovog mehanizma (22) je favorizovana u zoni viših temperatura, pa je

uobičajeno učešće NO2 u NOx malo.
3. UTICAJNI FAKTORI FORMIRANJA OKSIDA AZOTA

Za svaki od mehanizama formiranja oksida azota, postoje uslovi koji mogu favorizovati
ili inhibirati određene reakcije. Poznavanje uticajnih faktora pruža mogućnost delovanja
pomoću njih, na proces formiranja oksida azota u cilju redukcije emisije.

3.1. TERMIČKI (ZELDOVICH) NO

Termički NO je osnovni izvor emisije NOx pri sagorevanju gasovitih goriva i goriva koja
ne sadrže organski vezan azot. Parametri koji utiču na koncentraciju kiseonika u zoni
plamena, ili temperaturu u zoni plamena uticaće na emisiju termičkog NOx. Najvažniji
parametri koji utiču na brzinu obrazovanja azotmonoksida termičkim mehanizmom su:
• temperatura,
• višak vazduha,
• koncentracija azota,
• sastav goriva,
• temperatura vazduha,
• temparatura zidova komore,
• vreme boravka.

3.1.1. TEMPERATURA

Zahvaljujući velikoj energiji aktivacije koja je potrebna za raskidanje jake trogube veze
molekula azota u inicijalnoj reakciji (1) Zeldovich-evog mehanizma visoka temperatura je
najuticajniji faktor za favoriziranje Zeldovich-evog mehanizma. Smatra se da je na
temperaturama nižim od 1370°C doprinos formiranju azotovih oksida termičkim
mehanizmom zanemarljiv [9], [20]. Već na temperaturama višim od 1400°C formiranje
azotovih oksida termičkim mehanizmom je značajno. Izraz za brzinu hemijske reakcije
(4) kao i sprovedena istraživanja pokazuju da je zavisnost brzine hemijske reakcije od
temperature eksponencijalna [6] (Slika 3.1.).

Slika 3.1. Uticaj temperature na brzinu hemijske reakcije- Zeldovichev mehanizam

3.1.2. VIŠAK VAZDUHA

Višak vazduha koji je se uvodi u proces sagorevanja iznad potrebnog stehiometrijskog

je generalno potreban za minimiziranje emisije CO i nesagorelih ugljovodonika. Iako se
ovi zahtevi ispunjavaju s jedne strane, s druge strane dolazi do povećanja koncentracije
kiseonika u zoni plamena, što utiče na povećanje emisije NOx. Ali, višak vazduha
takođe snižava ukupnu temperaturu i doprinosi snižavanju termičke efikasnosti. Na slici
3.2. je prikazan uticaj viška vazduha prikazanog preko koncentracije kiseonika na
emisiju oksida azota. Prikazana zavisnost odnosi se samo na uticaj koncentracije
kiseonika. Međutim, uticaj viška vazduha na emisiju termičkog NOx treba posmatrati
integralno, odnosno treba imati u vidu i efekat sniženja temperature koji je posledica
povećanja koeficijenta viška vazduha.
 Slika 3.2. Uticaj viška vazduha na emisiju NOx pri konstantnoj temperaturi

3.1.3. SASTAV GORIVA

Sastav goriva utiče na emisiju termičkog NOx posredno, na osnovu uticaja na

temperaturu plamena. Različita goriva mogu dostići različite temperature plamena, a
maksimalna potencijalna temperatura nekog goriva najbolje je definisana adijabatskom
temperaturom plamena. Adijabatska temperatura je teoretska temperatura koja se
postiže kada se stehiometrijska smeša vazduh/gorivo potpuno sagoreva i kada je sva
hemijska energija reaktanata predata produktima sagorevanja. U tabeli 3.1. prikazane
su adijabatske temperature plamena za neka gasovita goriva.

Tabela 3.1. Adijabtske temperature nekih gasovitih goriva [6]

Gorivo Adijabatska
temperatura,
°C
CH4 1834
C2H6 1855
C3H8 1858
C4H10 1858
C4H8 1903
C3H6 1916
C2H4 1952
H2 2011
Adijabatske temperature za neka goriva prikazane u tabeli 3.1. pokazuju da postoje
razlike u njihovim vrednostima u zavisnosti od vrste goriva. Iako u realnim uslovima
postoji odavnje toplote, adijabatska temperatura pruža mogućnost za određivanje uticaja
goriva na emisiju termičkog NOx.

3.1.4. TEMPERATURA PREDGREVANJA VAZDUHA

Predgrevanje vazduha utiče na emisiju termičkog NOx preko uticaja na temperaturu

plamena. Predgrevanje vazduha dodaje osetnu toplotu reaktantima, dovodi do
povećanja raspoložive toplote koja se predaje produktima, što dovodi do povećanja
temperature plamena. Slika 3.3. ilustruje uticaj predgrevanja vazduha na emisiju NOx.
Emisija NOx eksponencijalno raste sa porastom temperature predgrevanja.

Slika 3.3. Emisija NOx kao funkcija temperature vazduha

3.1.5. TEMPERATURA ZIDOVA KOMORE

Uticaj temperature zidova komore na emisiju NOx prikazan je na slici 3.4. Uticaj
temperature zidova ogleda se kroz uticaj na prenos toplote od plamena ka okolini i na taj
način utiče na stvarnu temperaturu postignutu u zoni plamena. Niža temperatura zidova
omogućava veći toplotni protok kroz zidove, nižu temperaturu u zoni plamena, što
podrazumeva nižu emisiju NOx
 Slika 3.4. Emisija NOx kao funkcija temperature zidiva komore

3.1.6. VREME BORAVKA

Uticaj vremena boravka je takav da se teži da ono bude što kraće, nedovoljno da se
izvrše reakcije kojima se obrazuju oksidi azota. Snižavanjem vremena boravka snižava
se vreme boravka reaktanata u zoni visokih temperatura.
3.2. PROMPTNI NO
Količina NOx obrazovana promptnim mehanizmom je proporcionalna broju atoma
ugljenika u jedinici zapremine i nezavisna je od odgovarajućeg broja atoma vodonika.
Količina obrazovanih HCN radikala raste sa porastom radikala ugljovodonika što se
postiže u uslovima bogate smeše. Kako se smanjuje koeficijent viška vazduha, raste
brzina formiranja promptnog NO u početku, dostiže maksimum i na kraju opada
zahvaljujući nedostatku kiseonika.

Uticajni parametri su:

• koeficijent viška vazduha,
• sastav goriva.

Sam naziv promptni NO ukazuje da se obrazovanje ovim mehanizmom odigrava veoma

brzo u toku procesa sagorevanja. Stvaranje NOx promptnim mehanizmom je slabo
zavisno od temperature, a značajno je jedino u uslovima bogate smeše [18].

Delovanje na promptni mehanizam u smislu njegove inhibicije znatno je teže nego

delovanje na termički mehanizam.
4. PRINCIPI KONTROLE EMISIJE NOx

Mere usmerene na kontrolu emisije oksida azota mogu se podeliti u dve osnovne grupe:

• Primarne - kojima se deluje na sam proces sagorevanja, inhibirajući neki od

uticajnih faktora, u cilju redukcije emisije oksida azota,
• Sekundarne - čiji je cilj uklanjanje već obrazovanih oksida azota.

Količina NOx stvorena u toku sagorevanja najviše zavisi od raspoloživog azota i

kiseonika, temperature, nivoa mešanja i vremena raspoloživog za reakciju. Upravljanje
ovim parametrima, čini osnovu za strategije kontrole emisije i konstrukcije gorionika.

Osnovna tri principa primarnih mera kontrole odnose se na smanjenje uticaja

dominantnih parametara koji podstiču stvaranje oksida azota:
• snižavanje temperature,
• skraćenje vremena boravka,
• smanjenje koncentracije kiseonika.

4.1. PRIMARNE MERE KONTROLE EMISIJE NOx

Najveći doprinos emisiji NOx daju termički NOx, i ukoliko je u gorivu vezan azot NOx iz
goriva. Kako je prethodno prikazano dominantan uticaj na emisiju termičkog NOx ima
maksimalna temperatura, pa se kontrola emisije termičkog NOx može postići uticajem
na temperaturu. Istorijski gledano, tehnike kontrole termičkog NOx uključivale su
kontrolu viška vazduha, višestepeno dovođenje goriva ili vazduha i recirkulaciju
produkata sagorevanja. Sagorevanje u uslovima siromašne smeše može dati
ograničenu korist. Ova tehnika se može koristiti u saglasnosti sa ostalim tehnikama
kontrole NOx. Dokazano je da su višestepeno sagorevanje i recirkulacija produkata
sagorevanja pogodniji načini kontrole.
Tehnike primarne kontrole NOx uključuju jednu ili obe od sledećih mera:
• modifikaciju sistema napajanja gorivom i vazduhom,
• modifikaciju gorionika.
Modifikacije sistema napajanja vazduhom i gorivom su:
• primena tehnike prethodnog ostvarenja gorive smeše,
• recirkulacija produkata sagorevanja,
• višestepeno sagorevanje, sa odvođenjem toplote između stupnjeva,
• vlaženje gorivog gasa, vazduha ili plamena.

4.1.1. SAGOREVANJE SIROMAŠNE SMEŠE

Sagorevanje u uslovima siromašne smeše podrazumeva povećanje koeficijenta viška

vazduha, tako da su maksimalna i prosečna temperataura unutar komore za
sagorevanje niže nego kada se sagorevanje odvija u uslovima stehiometrijske smeše. U
uslovima siromašne smeše dodatni vazduh hladi plamen što snižava maksimalnu
temperaturu i smanjuje brzinu stvranja termičkog NOx. S druge strane niža temperatura
sagorevanja usloviće duže vreme boravka i povećanje koncentracije kiseonika. Ovo
pogodno deluje na stvaranje oksida azota, ali je ovaj efekat sekundarni (manje
dominantan), pa ovakva mera kao rezultat ima smanjenje emisije NOx. (Slika 4.1.)

Slika 4.1. Emisija NO u zavisnosti od koeficijenta viška vazduha [21]

4.1.2. SAGOREVANJE PRETHODNO OSTVARENE SIROMAŠNE
SMEŠE

Kod konvencionalnih difuzionih gorionika, mešanje goriva i vazduha odvija se spontano

u zoni sagorevanja. Kao rezultat, javljaju se zone različitih odnosa vazduh-gorivo,
odnosno zone različitih koeficijenata viška vazduha. To dovodi do stvaranja “džepova” u
kojima je bogata smeša, što stvara uslove obrazovanja značajnih količina NOx. Da bi se
predupredilo stvaranje NOx zbog nedovoljno dobrog mešanja, primenjuje se prethodno
ostvarenje gorive smeše pre uvođenja u zonu sagorevanja. Ovo doprinosi stvaranju
homogene smeše, čime se minimiziraju lokalne “bogate” zone, što značajno snižava
brzine stvaranja NOx-a. Za sagorevanje goriva koja ne sadrže azot vezan u gorivu,
dokazano je da je sagorevanje siromašne prethodno ostvarene smeše uspešna
primarna mera za značajno smanjenje emisije oksida azota.

Pri sagorevanju prirodnog gasa u gasnim turbinama primenom ove mere može se
postići emisija oko 25 ppm (15% O2) [8]. Pri sagorevanju prirodnog gasa u motorima
gasnih turbina može se u uslovima siromašne smeše (λ=2) postići nivo emisije 10 ppmv
(15% O2) [9].

4.1.3. VIŠESTEPENO SAGOREVANJE

Emisija NOx može biti smanjena uvođenjem ili vazduha ili goriva u fazama. Dovođenje
vazduha u više koraka vrši se tako što se deo vazduha, obično 50-75% dovodi u
primarnu zonu sa gorivom. Na taj način stvara se bogata smeša. Emisija NOx u ovoj
zoni je smanjena zahvaljujući substehiometrijskim uslovima sagorevanja. Ostatak
vazduha se uvodi kasnije formirajući sekundarnu zonu gde se sagorevanje završava.
Emisija NOx u ovoj sekundarnoj zoni je smanjena, jer ″inerti″ iz primarne zone snižavaju
temperaturu.

Višestepeno dovođenje goriva je suprotno od višestepenog dovođenja vazduha. Obično

se 30-50% goriva uvodi u vazduh za sagorevanje obrazujući siromašnu smešu u
primarnoj zoni. Pošto postoji višak vazduha emisija NOx se smanjuje zahvaljujući nižoj
temperaturi, kao posledica sagorevanja siromašne smeše. Ostatak goriva se zatim
dovodi obrazujući sekundarnu zonu, gde se dovršava sagorevanje. Brzine stvaranja
NOx u sekundarnoj zoni su male jer ″inerti″ iz primarne zone snižavaju temperaturu i
lokalnu koncentraciju kiseonika. Efekti višestepenog sagorevanja prikazani su na slici
4.2. [6].
 Slika 4.2. Efekti višestepenog sagorevanja na emisiju NOx

4.1.4. RECIRKULACIJA PRODUKATA SAGOREVANJA

Recirkulacija produkata sagorevanja se može primeniti odvojeno, ili u kombinaciji sa

višestepenim sagorevanjem kako bi se smanjila emisija termičkog NOx. Recirkulacija
produkata sagorevanja podrazumeva uvođenje ″inertnih″ produkata sagorevanja u
vazduh ili gorivo pre sagorevanja. Ovi produkti mogu se dovesti iz dimnjaka pomoću
ventilatora i dodatnih vodova, ili se mogu dovesti direktno iz komore za sagorevanje.
Recirkulacija produkata sagorevanja u kombinaciji sa dovođenjem goriva u više koraka
značajno smanjuje emisiju NOx.
 Slika 4.3. Uticaj recirkulacije na emisiju NOx

Na slici 4.3. procenat recirkulacije je prikazan kao funkcija nominalnog protoka.

Ohlađeni produkti sagorevanja (većinom molekuli azota i kiseonika, ugljendioksid i

vodena para) se mešaju sa vazduhom koji ulazi u gorionik. Recirkulacioni gasovi
razblažuju primarni vazduh i snižavaju koncentraciju kiseonika u smeši. Takođe snižava
se i temperatura. Istraživanja na velikom broju uređaja pokazala su da se emisija NOx
može smanjiti približno 75% kada se u primarni vazduh uvede 30% produkata
sagorevanja [10].

Ovakva tehnika zahteva dodatne vodove za uvođenje recirkulacionih gasova. Komora

za sagorevanje i razmenjivač toplote uređaja moraju biti većih dimenzija kako bi se
uklopili sa većim protokom i nižom temperaturom u cilju postizanja nominalnog stepena
iskorišćenja.

Uticaj postoji do 25-30% recirkulacije a dalje povećanje procenta recirkulisanih gasova

ne daje efekte.

4.1.5. VLAŽENJE GORIVA, VAZDUHA ILI PLAMENA

Efekat ubrizgavanja pare sličan je procesu recirkulacije, a svodi se na razblaženje

gorive smeše.

Vlaženje se ostvaruje:
 • ubrizgavanjem vode u vazduh,
• ubrizgavanjem vode u komoru za sagorevanje,
• ubrizgavanjem pare u vazduh ili gorivo,
• ubrizgavanjem pare u komoru za sagorevanje.

U slučaju ubrizgavanja vode efekat je dvostruki: voda isparava apsorbujući toplotu

jednaku latentnoj toploti isparavanja, a para zatim razblažuje gorivu smešu. Oba efekta
utiču na snižavanje temperature.

Protok pare i vode koje se ubrizgavaju ograničeni su uslovima vlažnosti i stabilnošću

plamena. Efekti ovih mera su istraživani eksperimentalno i pokazano je da se može
postići redukcija NOx za 50-60% [10]. Međutim, pokazalo se da je ovakav način
redukcije nepopularan zbog smanjene efikasnosti sisistema.

4.1.6. RICH-QUENCH-LEAN-BURN

Kod postupka rich-quench-lean–burn konstrukcija uređaja je takva da deli proces

sagorevanja u dve zone. U zoni bogate smeše poželjno je da se iskoristi sav kiseonik iz
vazduha dok se u drugoj siromašnoj zoni vrši sagorevanje preostalog goriva. Cilj je
stopiranje reakcije obrazovanja oksida azota brzim gašenjem između zona kao što je
prikazano na slici 4.4. U zoni bogate smeše stvaraju se nesagoreli ugljovodonici, CO i
nesagoreli fragmenti goriva. U drugoj zoni dovođenje dodatnog vazduha razblažuje
smešu čime se snižava temperatura. Glavna teškoća je u izvršenju transfera iz bogate
u siromašnu zonu, kao i postizanje mešanja sa dodatnim vazduhom bez sagorevanja
između zona.

Slika 4.4. Efekat tehnike rich quench lean burn na smanjenje emisije NOx
4.2. SEKUNDARNE MERE KONTROLE

Sekundarne mere redukcije NOx usmerene su na uklanjanje već obrazovanih oksida

azota, što znači da su koncipirane tako da ne deluju na sam proces, već na ″posledicu″.
Sekundarne mere su selektivna katalitička redukcija i selektivna nekatalitička redukcija.

4.2.1. SELEKTIVNA KATALITIČKA REDUKCIJA

Proces selektivne katalitičke redukcije omogućava redukciju NOx selektivno u uslovima

visoke koncentracije kiseonika. Proces podrazumeva upotrebu agensa koji sadrži vezani
azot kao što su amonijak NH3 ili urea NH2-CO-NH2. Obzirom da je NO dominantna
komponenta NOx osnovna reakcija redukcije je:

4 NH 3 + 4 NO + O 2 ⎯
⎯→ 4 N 2 + 6H 2 O (23)

Optimalni uslovi za ovu reakciju su u intervalu temperatura od 300-400°C u prisustvu

katalizatora. Kao katalizator može se koristiti više supstanci, a najbolji rezultati se
postižu sa TiO2-WO3-V2O5. Pri nižim i višim temperaturama od naznačenog
temperaturskog intervala ova reakcija je takođe moguća, ali je njeno dejstvo oslabljeno.

Umesto amonijaka može se koristiti i urea, koja je sa aspekta zaštite životne sredine
prihvatljiviji agens. Tada je reakcija redukcije

2 NH 2 − CO − NH 2 + 4 NO + O 2 ⎯
⎯→ 4 N 2 + 4H 2 O + 2CO 2 (24)

Selektivnom katalitičkom redukcijom može se izvršiti uklanjanje NOx i do 95% [10].

4.2.2. SELEKTIVNA NEKATALITIČKA REDUKCIJA

U sistemima selektivne nekatalitičke redukcije reagens se ubrizgava u izduvne gasove

takođe u određenom intervalu temperatura. Ovom merom može se smanjiti emisija 30-
50% u odnosu na nominalnu vrednost [10], [11]. Reagens amonijak ili urea reaguju sa
NOx što za posledicu ima stvaranje azota i vode koji nisu štetni po okolinu. Tipičan
sistem za selektivnu nekatalitičku redukciju sastoji se iz rezervoara za reagens, opreme
za ubrizgavanje i odgovarajućeg sistema praćenja i kontrole. Rezervoar za reagense i
kontrolni sistem slični su odgovarajućim sistemima selektivne katalitičke redukcije.
Međutim zbog viših stehiometrijskih odnosa potrebno je tri do četiri puta više reagensa
nego kod SCR ukoliko se želi postići sličan efekat redukcije.

Optimalan interval temperatura za SNCR kreće se od 900-1100°C u zavisnosti od

korišćenog reagensa i uslova izvođenja SNCR. Kada temperatura pređe 1000°C, opada
brzina redukcije NOx zbog termičkog razlaganja amonijaka. Za postizanje što boljeg
rezultata potrebno je da reagens bude što duže u optimalnim temperaturnom intervalu.
Minimalno potrebno vreme boravka za postizanje zadovoljavajućih rezultata iznosi 0,3 s.