Harold Pinter - Nastojnik PDF

Harold Pinter - Nastojnik
Nastojnik
Preveo: Arsenije Jovanović
LICA:
MIK - Muškarac, blizu tridesetih. Otvoreno, svesrdno ponašanje. U gumenim je
cipelama, kreće se bez šuma.
ESTON - Muškarac, prešao tridesetu. Naglašeno spor i preterano tačan. Tako
se i kreće. Kada se na nešto usredsredi, zatvara oči i tako govori.
DEJVIS - Starac. Izmučen, izgladneo, same kosti. Istovremeno, njegova
izlaganja i govor poseduju veliku snagu. Ima običaj kada govori da stisnute
pesnice oštro poteže ka zemlji.
PRVI ČIN, jedne zimske noći. DRUGI ČIN, nekoliko sekundi kasnije. TREĆI ČIN,
dve nedelje kasnije.
Soba. Jedan prozor levo, u dnu, delimično pokriven vrećom. Gvozdeni krevet
duž levog zida. Nad krevetom mala polica, vedra za boje, kutije s
koještarijama, zavrtnjima itd. Druge kutije, vaze ijedan smotan tepih pod
krevetom. Napred desno vrata. Pozadi, u sredini, čitavo brdo; kuhinjska
sudopera, merdevine, kofa za ugalj, kosilica za travu, kolica za kupovinu,fioke
od kuhinjskog stola. Pod tom hrpom statua Bude. Dublje desno kamin. Kraj
njega nekoliko kofera, jedan skupljeni tepih, lampa za lemljenje, starinska
električna naprava za prženje, jedna položena drvena stolica, kutije, nešto
ukrasa, postolje za sušenje rublja, kraće debele daske, električna grejalica. Tu
je i gomila naslaganih starih novina. Pod Estonovom posteljom kraj levog zida
usisivač za prašinu koji ćemo videti tek kada bude upotrebljen. S tavanice visi
kofa.
PRVI ČIN
Mik je sam u sobi, sedi na krevetu. Na sebi ima kožnu jaknu. Tišina. Lagano
razgleda sobu, predmet po predmet. Diže pogled ka tavanici i pilji u kofu.
Obara pogled, sedi i dalje mirno, bez izraza, očiju uprtih napred. Trideset
sekundi tišine. Tresak vrata. Čuju se prigušeni glasovi. Mik pokreće glavu.
Ustaje, prilazi tiho vratima, izlazi, zatvara vrata bez šuma. Tišina. Glasovi se
opet čuju. Primakli su se, zastaju. Vrata se otvaraju. Eston i Dejvis ulaze. Eston
prvi, Dejvis ga sledi, diše teško. Eston je u kaputu od grube vunene tkanine, u
tankom, pohabanom tamno plavom štraftastom odelu na jedan red, u
puloveru, izbledeloj košulji i sa mašnom. Dejvis je u iznošenom smedem
kaputu, izgužvanim pantalonama, potkošulji, prsluku, bez košulje i u
sandalama. Eston stavlja ključ u džep i zatvara vrata. Dejvis razgleda sobu.
ESTON: Sedi.
DEJVIS: Hvala. (Razgleda.) Aaa...
ESTON: Čekaj malo.
Eston traži stolicu, ugleda onu koja leži oborena kraj umotanog tepiha pored
Page 1
kamina, kreće da je uzme.
DEJVIS: Da sednem? Pa... nisam pošteno seo... nisam sedeo već... eto, ne bih
mogao da kažem...
ESTON (donosi stolicu): Evo.
DEJVIS: Deset minuta, hteo sam da sednem i popijem čaj, deset minuta, a
nijedne slobodne stolice tamo, u sred noći, nijedne. Grci, Poljaci, Grci, Crnci,
čitava gomila, sve sami stranci, sve zauzeli. I ja sam tamo morao da radim... i
ja sam tamo morao da radim...
Eston seda na krevet, vadi papir i kutiju sa duvanom i počinje da savija
cigaretu. Dejvis ga posmatra.
Sve Crnci zauzeli, Crnci, Grci, Poljaci, mnogo njih, tako ti je to, oteše mi
mesto, kao da sam pas. Rekao sam ja to njemu večeras.
Pauza.
ESTON: Sedi.
DEJVIS: Da, prvo, vidiš, što moram da uradim, moram prvo da se povratim,
razumeš šta hoću da kažem? Mogao sam glavu da izgubim tamo dole.
Dejvis besno vikne, porine stisnutim pesnicama ka zemlji, okrene Estonu leña i
zagleda se u zid. Pauza. Eston pali cigaretu.
ESTON: Hoćeš da zaviješ jednu?
DEJVIS (okrene se): Šta? Ne, ne, cigarete nikad. (Pauza. Prilazi.) Da ti kažem,
znaš. Uzeo bih malčice duvana, imam lulu, ako nemaš ništa protiv.
ESTON (pruža kutiju): Da. Evo. Uzmi odavde.
DEJVIS: Lepo od vas, gospodine. Samo da napunim lulu, ništa više. (Vadi iz
džepa lulu, puni je.) Imao sam i kutiju... ne tako skoro. Nestala. Nestala na
Velikom zapadnom putu. (Pruža kutiju.) Gde da je stavim?
ESTON: Daj meni.
DEJVIS (daje kutiju): Kad mi je prišao večeras, sve sam mu rekao. Čuo si, je V
da?
ESTON: Pa video sam kad te je izbacio.
DEJVIS: Izbacio? Ne pričaj. Ta džukela, jednog starca kao što sam ja, bio sam i
ja nekada veliki gospodin.
Pauza.
ESTON: Da, video sam kada te je izbacio.
DEJVIS: Svi ti mangupi, druškane moj, ponašaju se kao svinje. To što sam
nekoliko godina proveo kao skitnica ne znači da ne znam šta je čistoća. Ja sebi
posvećujem pažnju. Zbog toga sam i ženu napustio. Dve nedelje posle
venčanja, ne, ni toliko, ni nedelju dana, podignem poklopac s jedne šerpe, i
znaš li šta nañem unutra? Njeno donje rublje, i to prljavo. U šerpi za povrće,
molim. U šerpi za povrće. Eto, zbog toga sam je napustio i do danas je nisam
video. (Dejvis se okreće, vrzma se po sobi, staje licem u licejjred statuom
Bude na gasnoj peći, posmatra, okreće se.) Živeo sam i ja nekad na visokoj
nozi. Sada više nisam tako mlad. Onda, mogao sam da se nosim sa svakim od
njih. Nije se tako lako moglo izaći na kraj sa mnom u to vreme. Kasnije je sve
pošlo naopako. Imao sam već nekoliko napada. (Pauza. Prilazi bliže.) Jesi li
video kako je onaj prošao?
ESTON: Video sam samo kraj.
Page 2
DEJVIS: Doći tako s kofom ñubreta i narediti mi da je ispraznim. Nije moj
posao da praznim kofe! Imali su dečka za iznošenje ñubreta. Moj posao je bio
da čistim pod, da spremam stolove, nešto možda i da operem ali sa
iznošenjem kofa nije imao nikakve veze!
ESTON: Mmm.
Odlazi desno po električni roštilj.
DEJVIS: Da, dobru sam mu lekciju održao! Pa i da jeste! Čak i da iznošenje
kofa jeste moj posao, ko je taj idiot da meni nareñuje? Meñu nama nema
razlike. Nije on moj gazda. Nije on ništa više od mene.
ESTON: Šta je on, Grk?
DEJVIS: Taj ne, on je Škot. Škotlanñanin. Primetio si ga, je li?
ESTON: Da.
Eston se vraća svom krevetu i počinje da skida utikač sa roštilja.
DEJVIS: Rekao sam mu šta da radi sa svojom koforn. Je li? Čuo si. Slušaj
ovamo, rekao sam, ja sam star čovek, rekao sam. Kad sam se ja vaspitavao,
znalo se kako se treba obraćati starijem svetu, tada se znao red, da sam samo
nekoliko godina mlañi... tresnuo bih te u pola reči. To je bilo posle, pošto mi je
gazda dao nogu. Previše komocije, kaže. Komocija i ja! Slušaj, ti, rekao sam,
znam ja svoja prava. To sam mu rekao. Neka sam ja i skitnica, ali imam prava
kao ostali ljudi. Mogli bismo malo da povedemo o tome računa, rekao sam.
Ipak me je najurio. (Seda na stolicu.) Eto kakve se stvari tamo dogañaju.
Pauza.
Da nisi ušao i zaustavio tog škotskog idiota, zavrsio bih u bolnici. Pašće on
meni šaka jednom. Pašće mi šaka jedne noći. Samo kad jednom onuda
proñem.
Eston prilazi kutiji sa utikačima i traži utikač za roštilj.
Ne bih na to više ni mislio, ali sam svu svoju imovinu tamo ostavio, u sobici
pozadi. Sve, skoro sve, ostalo je u toj torbi, znaš. Sva moja jadna imovina
ostala je tamo. Zbog brzine. Kladim se da ovog časa pretura po mojim
stvarima!
ESTON: Svratiću jednom i uzeću ih.
Eston prilazi svom krevetu i počinje da postavlja utikač na roštilj.
DEJVIS: U svakom slučaju, zahvalan sam ti, pustio si me... pustio da
predahnem... da predahnem koji minut. (Gleda oko sebe.) Ovo je tvoja soba?
ESTON: Jeste.
DEJVIS: Puno zanimljivih stvarčica.
ESTON: Da.
DEJVIS: Ispalo bi nekoliko šilinga... kad bi se sve skupilo. (Pauza) Ima dosta
toga.
ESTON: Ima dosta toga ovde, da.
DEJVIS: Tu spavaš, je li?
ESTON: Da.
DEJVIS: Šta, u ovom?
ESTON: Da.
DEJVIS: Tamo bi bio zaklonjen od promaje.
ESTON: Nema tu mnogo vetra.
Page 3
DEJVIS: Dosta dobro. Drugo kad si napolju.
ESTON: Drugo.
DEJVIS: Samo vetar i vetar.
Pauza.
ESTON: Da, kad se vetar digne...
Pauza.
DEJVIS: Da...
ESTON: On... da...
Pauza.
DEJVIS: Nastane velika promaja.
ESTON: Aha.
DEJVIS: Na to sam osetljiv.
ESTON: Jesi?
DEJVIS: Oduvek.
Pauza.
DEJVIS: Imaš li još koju sobu?
ESTON: Gde to?
DEJVIS: Mislim, tu... tu i tamo mislim.
ESTON: Nisu pod ugovorom.
DEJVIS: Ma nemoj.
ESTON: Mnogo bi posla tamo bilo.
Mala pauza.
DEJVIS: A prizemlje?
ESTON: Zatvoreno. Da samo vidiš... Pod...
Pauza.
DEJVIS: Sreća što si svratio u kafanu. Taj ludi Škot bi me ubio. Moj život visio
je o koncu više puta. (Pauza) Primetio sam, sledeća vrata, neko tamo živi,
nekog u kući ima.
ESTON: Šta?
DEJVIS (gestikulira): Primetio sam...
ESTON: Da. Svuda ovde ljudi žive.
DEJVIS: Primetio sam, dok smo prolazili, sledeća vrata, neko je spustio zavese.
ESTON: Susedi.
Pauza.
DEJVIS: A je li ovo tvoja kuća?
Pauza.
ESTON: Ja sam tu.
DEJVIS: Gazda, a? (Stavlja lulu u usta i pućka je nezapaljenu.) Da, primetio
sam ja njih kad smo prolazili kraj tih vrata, navlačili su zavese. Znao sam da
neko tamo živi.
ESTON: Jedna induska porodica.
DEJVIS: Crnci.
ESTON: Retko ih viñam.
DEJVIS: Crnci, a? (Dejvis ustaje, vrti se po sobi.) Da, da, svašta si ti tu
nakupio, moram da ti kažem. Ne volim kad su sobe prazne. (Eston ostavlja
Page 4
roštilj i prilazi Dejvisu.) Slušaj, druškane, imaš li možda par rezervnih cipela?
ESTON (odlazeći u dubinu desno): Cipele?
DEJVIS: Ona žgadija u manastiru ponovo me nasamarila.
ESTON (prilazi svom krevetu): Gde?
DEJVIS: Dole kraj Lutona. Manastir kraj Lutona... Nabasao bio na jednog
drugara kod Šeperds Buša, znaš...
ESTON (zagleda ispod kreveta): Mislim da imam jedan par.
DEJVIS: Nabasao na tog drugara kod Šeperds Buša. U jednom nužniku. U
stvari, on je bio u nužniku. Vodio je jedan od najboljih nužnika. (Zagleda
Estona.) Najbolji. Uvek bi mi utrapio komadić sapuna, kad god bih svratio. Vrlo
dobar sapun. Morali su da drže najbolji sapun. Nikad nisam ostajao bez
komadića sapuna kad god bih se vrzmao oko Šeperds Buša.
ESTON (izranja ispod kreveta sa cipelama): Par smeñih.
DEJVIS: Sad nije tamo. Otišao. On me je i uputio u manastir. S druge strane
Lutona. Čuo je da daju cipele.
ESTON: Tebi su potrebne dobre cipele.
DEJVIS: Cipele? Pitanje života ili smrti za mene. U ovima sam prešao ceo put
do Lutona.
ESTON: I šta se dogodilo kad si stig'ao?
Pauza.
DEJVIS: Poznavao sam u Ektonu jednog obućara. Bio je drugar prema meni.
(Pauza) Znaš šta mi je prokleti kaluñer rekao? (Pauza) Sem ovih, ima li još
crnaca ovde?
ESTON (pruža cipele): Pogledaj da li vrede.
DEJVIS: Znaš li šta mi je prokleti kaluñer rekao? (Baci pogled na cipele.)
Izgleda da su malo male.
ESTON: Misliš?
DEJVIS: Ne, nisu baš po meri.
ESTON: Dobro izgledaju.
DEJVIS: Cipele moraju biti taman. Inače, užas. Kažem ja kaluñeru, slušajte vi,
gospodine, kažem, on je otvorio vrata, jedna velika vrata je otvorio, slušajte,
gospodine, kažem, prevalio sam ovaj put, kažem, i pokazao sam ove, imate li,
kažem, nekakav par cipela, imate li par cipela, kažem, potrebne su mi za put.
Pogledajte ove, samo što se ne raspadnu, kažem, nisu više dobre. Čuo sam da
ovde držite čitavo stovarište. Čisti se, kaže on meni. Čekajte vi, kažem ja, ja
sam star čovek, ne možete vi tako sa mnom bez obzira ko ste i šta ste. Ako se
ne počistiš, kaže on, čistiću ti nogom stražnjicu sve do kapije. Slušajte vi,
kažem, pričekajte, kažem, meni je potreban par cipela i nemojte vi previše
sebi da dopuštate, tri dana mi je trebalo dovde da stignem, kažem ja, tri dana
ništa nisam okusio, mogao bih nešto i da pojedem, a? Hajde do kuhinje, kaže
on, tamo pozadi, hajde tamo pozadi, i kada se nahraniš, čisti se što brže
možeš. Odem ja pozadi u kuhinju, i? Znaš šta su mi dali? Pticu, malu jednu
ptičicu, da je čovek smaže za minut. Eto, kažu oni, dobio si hranu pa se gubi.
Hranu? Kažem, šta mislite da sam ja, pas? Običan pas. Šta vi mislite da sam
ja, divlja zver? A cipele, šta je s cipelama, ja sam zbog cipela prevalio čitav
put, čuo sam da dajete cipele? Nisam ja lud, majci starešini vašoj ću se žaliti.
Page 5
Jedan od njih, jedan irski siledžija, priñe mi. I ja kidnem. Svratim do Vatforda i
tamo nabavim jedne. Izbih na Severni kružni put i taman proñoh Hendon kad
ñon ode, nasred puta. Sreća da sam poneo stare, inače bih propao. I tako sam
ostao u njima, vidiš, gotove su, nisu više nizašta, sve što je moglo da se
raspadne raspalo se davno.
ESTON: Probaj ove.
Dejvis uzima cipele, skida sandale, proba cipele.
DEJVIS: Nisu rñave. (Gaca po sobi.) Jake su, da. Odgovaraju. Nisu rñave. Koža
jaka, je li? Vrlo jaka. Jednom je neki tip pokušao da mi utrapi od kozje kože.
Nisam mogao da ih nosim. Ovo je drugo. Kozina se lomi, previja, za pet minuta
te upropasti. Neće da omekša. Da. Dobra cipela.
ESTON: Pa lepo.
Dejvis giba stopalo.
DEJVIS: U stvari, nisu taman.
ESTON: A?
DEJVIS: Nisu. Moje stopalo je šire.
ESTON: Mmm.
DEJVIS: Vidiš kako su šiljate.
ESTON: Eee.
DEJVIS: Ubogaljile bi me za nedelju dana. Mislim, ove moje nisu dobre, ali su
taman. Ne vrede bogzna Šta, ali ne žuljaju. (Skida i vraća cipele.) U svakom
slučaju, hvala, gospodine.
ESTON: Pokušaću nešto da nañem.
DEJVIS: Neka vam je sa srećom. Ovako na put ne mogu. Iz jednog mesta u
drugo u ovakvim cipelama nikako. A moram da se krećem, vidite, moram da
nañem posao.
ESTON: Kuda nameravaš?
DEJVIS: O, imam dve-tri stvari u glavi. Čekam da se popravi vreme.
Pauza.
ESTON (prilazi roštilju): Da li bi... da li bi hteo ovde da spavaš?
DEJVIS: Ovde?
ESTON: Možeš ovde da spavaš ako hoćes.
DEJVIS: Ovde? O, pa ne znam, znaš.
Pauza.
DEJVIS: A koliko dugo?
ESTON: Pa... dok se ne središ.
DEJVIS (seda): Pa ovaj, u tom slučaju...
ESTON: Dok ne pronañeš neko rešenje...
DEJVIS: A, naći ću ja već neko rešenje... samo još malo... (Pauza) A gde bih
spavao?
ESTON: Ovde. Druge sobe... ne bi ti odgovarale.
DEJVIS (diže se, razgleda): Ovde? Gde?
ESTON (diže se, dolazi u sredinu): Tamo je krevet, iza tih stvari.
DEJVIS: O, vidim. Pa, zgodno zaista. To je... da ti pravo kažem, zgodno bi
bilo... dok se ne sredim. Imaš puno nameštaja ovde.
ESTON: Skupljao sam. Neka stoji. Može jednom da zatreba.
Page 6
DEJVIS: Gasna peć radi, je li?
ESTON: Ne.
DEJVIS: Pa šta radiš kad ti se pije čaj?
ESTON: Ništa.
DEJVIS: To je malo nezgodno. (Dejvis posmatra daske.) Gradiš nešto?
ESTON: Možda šupu, tamo pozadi.
DEJVIS: Drvodelja, a? (Skreće ka kosilici.) Imaš i travnik?
ESTON: Pogledaj.
Eston podiže vreću na prozoru. Gledaju napolje.
DEJVIS: Izgleda da je gusta.
ESTON: Sve je već zaraslo.
DEJVIS: Šta je ono? Bara?
ESTON: Da.
DEJVIS: Ima li riba?
ESTON: Ne, nema ničega.
Pauza.
DEJVIS: Gde misliš da podigneš šupu?
ESTON (okreće se): Moram prvo da uredim vrt.
DEJVIS: Trebaće ti traktor, čoveče.
ESTON: Snaći ću se već.
DEJVIS: Drvodelja, a?
ESTON (bez pokreta): Volim... da radim rukama.
Dejvis podiže statuu Bude.
DEJVIS: Šta je ovo?
ESTON (uzima je, posmatra): To je Buda.
DEJVIS: Ma hajde.
ESTON: Jeste. I vrlo ga volim. Našao sam ga u... jednoj radnji. Meni je mnogo
lep. Ne znam zašto. Šta misliš o tim Budama?
DEJVIS: Slušaj, pa Bude su... sasvim u redu, je li?
ESTON: Naravno, bilo mi je drago kad sam došao do ovog. Lepo je napravljen.
Dejvis se okreće, zaviruje pod sudoperu itd.
DEJVIS: Ovo tu, to je krevet, je li?
ESTON (prilazi krevetu): Sve ćemo to urediti. Lestve će taman stati ispod
kreveta.
Stavljaju lestve pod krevet.
DEJVIS (pokazuje sudoperu): A ovo?
ESTON: Mislim da će i to stati ispod.
DEJVIS: Da ti pomognem. (Podižu predmet.) Ima hiljadu kila, a?
ESTON: Tamo.
DEJVIS: Ali može da zatreba.
ESTON: Ne. Otarasiću se toga. Ovde. (Stavljaju lavabo pod krevet.) Kupatilo je
dole. Ima tamo jedan lavabo. Možemo ovo i tamo da prenesemo.
Pomeraju kofu za ugalj, kolica za kupovinu i kosilicu, zatim kredenac, uz desni
zid.
DEJVIS (zastane): Ne koristite ga zajedno, je li?
ESTON: Šta?
Page 7
DEJVIS: Pitam, da li zajedno s crncima koristiš toalet?
ESTON: Prva vrata, tu oni žive.
DEJVIS: I ne ulaze? (Eston stavlja kredenac uza zid.) Jer, znaš... mislim... red
je...
Eston prilazi krevetu, duva prašinu, trese ćebad.
ESTON: Jesi li video plavi kovčeg?
DEJVIS: Plavi kovčeg? Tamo. Vidi pored tepiha. (Eston prilazi kovčegu, otvara
ga, uzima čaršave ijastuk i sve to stavlja na krevet.) Lep čaršav.
ESTON: Ćebe je prašnjavo.
DEJVIS: Ne mari ništa.
Eston se uspravlja, vadi duvan, zavija cigaretu. Prilazi svom krevetu i seda.
ESTON: Kako stojiš s novcem?
DEJVIS: Pa ovaj... da vam pravo kažem, gospodine... malo sam švorc.
Eston iz džepa vadi sitan novac, odabira i pruža Dejvisu pet šilinga.
ESTON: Evo nešto malo.
DEJVIS (prima novac): Hvala, hvala vam, srećno bilo. Baš sam nekako ostao
švorc. Vidiš, ni paru mi nisu dali a radio sam čitavu nedelju. Eto kako stoji
stvar, eto kako ti je to.
Pauza.
ESTON: Bio u kafani pre neki dan. Poručim čašu Ginisa. Donesu mi debelu
kriglu. Sednem, al' ne mogu da pijem. Volim samo iz tanke čaše. Uzmem
gutljaj dva al' nikako da dovršim.
Eston uzima odvrtku i nastavlja s popravkom roštilja.
DEJVIS (strastveno): Samo da se vreme popravi! Mogao bih da odem u
Sidkap!
ESTON: Sidkap?
DEJVIS: Vreme je pasje, ñavo da ga nosi! Kako da po takvom vremenu, u
ovakvim cipelama, odem u Sidkap?
ESTON: A šta ćeš u Sidkapu?
DEJVIS: Tamo su svi moji papiri!
Pauza.
ESTON: Tvoji, šta?
DEJVIS: Papiri!
Pauza.
ESTON: A zašto u Sidkapu?
DEJVIS: Pa kod jednog čoveka. Ostali kod njega. Razumeš? Bez tih papira ne
mogu da dokažem ko sam. Ne mogu bez njih da maknem. U njima stoji ko
sam i šta sam. Razumeš! Bez tih papira mene nema.
ESTON: Kako to?
DEJVIS: Vidiš, stvar je u tome, vidiš, što sam promenio ime! Davno. Vrteo sam
se po svetu pod lažnim imenom! Jer ovo nije moje pravo ime.
ESTON: Koje?
DEJVIS: Dženkins. Bernard Dženkins. Tako se sada zovem. Po tom imenu me
ljudi znaju. Al' ako tako nastavim, rñavo ću proći. Nemam na to prava. Imam
kartu od osiguranja kod sebe. Pogledaj. (Vadi iz džepa kartu.) I tu sam
Dženkins. Vidiš? Bernard Dženkins. Pogledaj. Cetiri pečata. Četiri. Al' šta to
Page 8
vredi, to nije moje pravo ime. Nanjušiće, i onda sam nagrabusio. Četiri pečata.
Debelo sam platio, velika lova. Trebalo je da udare više, mnogo više pečata, al'
nisu, cicije, nisam im'o vremena da isterujem stvar.
ESTON: Trebalo je da udare te pečate.
DEJVIS: Ne bi ni to rešilo stvar! Nema tu pomoći. Jer to nije moje pravo ime.
Još bih zbog te karte mogao i da zaglavim.
ESTON: A kako se, u stvari, zoveš?
DEJVIS: Dejvis. Mek Dejvis. Tako sam se ranije zvao.
Pauza.
ESTON: Izgleda da je i tebi svega dosta.
DEJVIS: Kad bih samo do Sidkapa mogao da odem! Čekam da se vreme sredi.
Sve mi je papire pokupio, čovek kod koga su papiri bili, sve je tamo ostalo, s
njima u džepu čuda mogu da učinim.
ESTON: A koliko ih već dugo drži?
DEJVIS: Šta?
ESTON: Koliko ih dugo ima?
DEJVIS: O, mora da je... to je bilo za vreme rata... mora da je... pa otprilike
pre petnaest godina.
Pauza.
ESTON: Šta misliš, da li ih je sačuvao?
DEJVIS: O, da, sačuvao je.
ESTON: Možda se preselio.
DEJVIS: Znam kuću u kojoj živi, kad ti kažem! Samo da se dočepam Sidkapa,
posle mogu i vezanih očiju. Mada se broja ne sećam. Ali bistar je moj mozak...
bistar je moj mozak...
Pauza.
ESTON: Pa, u svakom slučaju, pokušaj da se nekako prebaciš donde.
DEJVIS: Ne mogu u ovim cipelama. Vidi kakvo je vreme. Kad bi se bar vreme
promenilo.
ESTON: Pratiću meteorološke izveštaje.
DEJVIS: Kad se samo dočepam druma, posle će sve ići kao po loju.
Dejvis iznenada postaje svestan kofe, brzo diže glavu.
ESTON: Čim ti se prispava, ti... izvali se u krevet, samo se izvali. Za mene ne
brini.
DEJVIS (skida gornji kaput): Pa, ovaj, već mi se prispavalo, malo sam... malo
sam.... mrtav umoran. (Iskoračuje iz pantalona, pruža ih.) Mogu li da ovo
stavim ovde?
ESTON: Možeš.
Dejvis stavlja kaput i pantalone na rešetku za rublje i odelo.
DEJVIS: Vidim, imaš gore kofu.
ESTON: Curi.
Pauza. Dejvis pogleda gore.
DEJVIS: E, pa da probamo krevet. A ti?
ESTON: Popravljam utikač.
DEJVIS: Šta mu je?
ESTON: Ne radi.
Page 9
Pauza.
DEJVIS: Hoćeš u dušu da mu uñeš, je li?
ESTON: Već sam nanjušio.
DEJVIS: Srećne si ruke. (Kreće u krevet. Zaustavlja se kraj gasne peći.) Ti,
može li se ovo malo pomeriti?
ESTON: Malo je teško.
DEJVIS: Da. (Leže. Isprobava dužinu i težinu.) Nije rñavo. Nije rñavo. Dobar
krevet. Mislim da ovde mogu zaspati.
ESTON: Moraću da stavim bolji zaklon na tu sijalicu. Malo blešti.
DEJVIS: Ništa ne mari, ništa to ne mari, gospodine. (Okreće se, pokriva.)
Eston sedi, zadubljen u svoj utikač. Zatamnjenje. Svetla se pale. Jutro. Eston
kraj svog kreveta zakopčava pantalone. Zatim sprema krevet. Okreće se, ide
ka sredini sobe, posmatra Dejvisa. Kreće, oblači kaput, okreće se, prilazi
Dejvisu, posmatra ga. Kašlje. Dejvis se uspravlja.
DEJVIS: Šta je? Šta je to? Šta je to?
ESTON: Sve je u redu.
DEJVIS (bulji): Šta je to?
ESTON: Ma sve je u redu.
Dejvis se osvrće.
DEJVIS: Oh, da.
ESTON: Dobro spavao?
DEJVIS: Jesam. Kao zaklan. Spavao sam kao zaklan.
Eston prelazi levo da uzme roštilj.
ESTON: Ti... ovaj...
DEJVIS: A?
ESTON: Jesi li sanjao ili... ?
DEJVIS: Sanjao?
ESTON: Da.
DEJVIS: Ne sanjam. Ne sanjam nikad.
ESTON: Ne, ni ja.
DEJVIS: Ni ja. (Pauza) Zašto onda pitaš?
ESTON: Buncao si.
DEJVIS: Ko to?
ESTON: Ti.
Dejvis izlazi iz kreveta. U dugim donjim gaćama je.
DEJVIS: E sad, čekaj. Čekaj malo. Šta si time hteo da kažeš? Kakvo to
buncanje?
ESTON: Stenjao si. Mrmljao.
DEJVIS: Mrmljao? Ja?
ESTON: Da.
DEJVIS: Ja ne mrmljam, druškane. To mi dosad niko nije rekao. (Pauza) A šta
sam to mrmljao?
ESTON: Ne znam.
DEJVIS: Mislim, da li si nešto razumeo? (Pauza) To mi još niko nije rekao.
(Pauza) A, pogrešnu pticu juriš, druškane.
ESTON (ide ka svom krevetu noseći roštilj): Ne. Probudio si me. Mislio sam,
Page 10
možda si sanjao.
DEJVIS: Nisam sanjao. U životu nisam sanjao.
Pauza.
ESTON: Možda zbog kreveta.
DEJVIS: Krevetu ne fali ništa.
ESTON: Nisi možda navikao.
DEJVIS: Nije meni potrebno nikakvo navikavanje. Valjda znam šta je krevet.
Ako spavam u krevetu, ne znači da moram da buncam. Nije mi prvi put da
spavam u krevetu. (Pauza) Da ti nešto kažem: možda su to oni bili, oni crni.
ESTON: Šta?
DEJVIS: Pa ti glasovi.
ESTON: Koji crni?
DEJVIS: Ti tvoji. Susedi. Možda su oni galamili pa se čulo kroz zid.
ESTON: Mmm.
DEJVIS: Moje mišljenje. (Eston ostavlja utikač, ide ka vratima.) Kuda ćeš?
Napolje?
ESTON: Da.
DEJVIS (pošto je zgrabio sandale): Pričekaj, pričekaj malo.
ESTON: Šta hoćeš?
DEJVIS (navlači sandale): Bolje da poñem i ja.
ESTON: Zašto?
DEJVIS: Pa, mislim... kad ti izlaziš. Zar ne moram i ja da izañem... kad ti
izlaziš?
ESTON: Ne moraš.
DEJVIS: Hoćeš da kažeš... mogu da ostanem?
ESTON: Radi šta hoćeš. Ne moraš ti napolje zato što ja idem napolje.
DEJVIS: Nemaš ništa protiv da ostanem?
ESTON: Imam duple ključeve. (Prilazi jednoj kutiji kraj svoje postelje i uzima
ključeve.) Za ova vrata i za spoljna vrata. (Pruža ključeve Dejvisu.)
DEJVIS: Veliko hvala, i neka vas sreća prati.
Pauza. Eston stoji.
ESTON: Protumaraću malo ulicom. Malo... malo da pazarim. Čovek je ostavio
ovih dana jednu bušilicu tamo. Hteo bih to da vidim, na svaki način.
DEJVIS: Bušilica, druškane?
ESTON: Da. Može da zatreba.
DEJVIS: Da. (Mala pauza.) A to, u stvari... to šta je?
Eston prilazi prozoru, gleda napolje.
ESTON: Rezalica? Pa, pripada porodici kojoj pripada i glodalica. To su sprave,
znaš. Moraš to da staviš u ručnu bušilicu.
DEJVIS: A, u redu, da. Vrlo zgodno.
ESTON: Kako da ne, jeste.
Pauza.
DEJVIS: A testera za gvožñe?
ESTON: Znaš, testeru za gvožñe, u stvari, imam.
DEJVIS: Zgodne su to stvarčice.
ESTON: Kako da nisu. (Pauza) A i testeru za ključaonice imam.
Page 11
DEJVIS: Aha. (Pauza) Nema zbora, zgodne stvari. Vrlo zgodne. Mislim, znam
to, to kako su te stvari zgodne. Samo, moraš znati kako se rukuje. (Pauza) S
druge strane, sve i nisu... tako zgodne, tako zgodne kao testera za gvožñe na
primer.
ESTON (okrene se Dejvisu): Misliš?
DEJVIS: Mislim, kažem to samo po... po onome što sam ja iskusio.
Mala pauza.
ESTON: Ipak su zgodne.
DEJVIS: Slažem se, slažem se.
ESTON: Samo što ne možeš sve. Znaš, mnogo štošta se može pomoću
rezalice... kad je uglaviš u... ručnu bušilicu. Mnogo štošta. Za tili čas.
DEJVIS: Da. (Mala pauza) Gle, slušaj. Mislio sam.
ESTON: Šta?
DEJVIS: Pazi ovamo. Pazi. Možda si ti to sanjao.
ESTON: Šta?
DEJVIS: Pa mislim, možda si sanjao kako je neko mrmljao. Mnogi ljudi, znaš,
sanjaju... znaš šta mislim, i čuju svakojake stvari. Možda si ti to u snu čuo
kako je neko mrmljao, samo toga nisi bio svestan.
ESTON: Ja ne sanjam.
DEJVIS: Ali to ja kažem, to ja tvrdim! Ja ne sanjam. Zato i mislim da si ti
sanjao.
Pauza.
ESTON: Kako si rekao da se zoveš?
DEJVIS: Dženkins. Bernard Dženkins, moje lažno ime.
Mala pauza.
ESTON: Znaš, sedeo sam jednom u kafani. Za tim stolom sedela je žena. I
tako... počeli smo... počeli smo pomalo da pričamo. Ne sećam se o čemu... o
njenom godišnjem odmoru, kuda će na odmor. Išla je, mislim, dole na jug. U
stvari, ne znam kud. I tako, sedeli smo tamo i pričali. Kad ona odjednom stavi
svoju ruku preko moje... i reče, šta misliš, kako bi bilo da mi malo pokažeš
svoje telo?
DEJVIS: Ma hajde.
Pauza.
ESTON: Da. I to odjednom, usred razgovora. Osećao sam se čudno.
DEJVIS: I meni se to dogañalo.
ESTON: Zaista?
DEJVIS: Žene? Stoput su mi predlagale takve stvari.
Pauza.
ESTON: Tvoje drugo, tvoje pravo ime, kako ono bese?
DEJVIS: Dejvis. Mekdejvis. Moje pravo ime.
ESTON: Velšanin, je li?
DEJVIS: A?
ESTON: Velšanin?
Pauza.
DEJVIS: Pa, bio sam tamo, znaš... znaš šta mislim... u prolazu...
ESTON: Gde si roñen?
Page 12
DEJVIS (smrknuto): Kako to misliš?
ESTON: Gde si se rodio?
DEJVIS: Ja... e... o... nije to baš tako... sve te stvari u glavi dok se srede...
znaš šta mislim... dok se ne podsetiš... pohvataš konce... nabasaš na trag,
kao... razumeš...
ESTON (prilazi kaminu): Vidiš ovaj zavrtanj. Kad hoćeš, samo okreni. Tu gde je
mali plamen.
DEJVIS: U redu, gospodine. Eston kreće ka izlazu.
DEJVIS (uznemiren): Šta da radim?
ESTON: Samo okreni, ništa više. Odmah će se upaliti.
DEJVIS: Da ti otvoreno kažem, ne želim s tim da petljam.
ESTON: Ma, ne brini.
DEJVIS: Ne, ne, ne volim ti ja mnogo te zapetljancije.
ESTON: Nema problema.
DEJVIS: Ne upuštam se u te stvari previše.
ESTON: Radi bez greške. (Kreće) Dobro.
DEJVIS: Ovaj, hteo sam da pitam, gospodine, što se tiče peći, hoću da kažem,
može li se dogoditi, mislim, šta vi kažete da li ispušta... razumete šta vas
pitam?
ESTON: Isključen je plin.
DEJVIS: Znate, stvar je u tome što je baš iznad mog kreveta, vidite? Dovoljno
je samo... laktom gurnem jednu slavinu'kad ustajem, razumete šta hoću da
kažem? Obilazeći peć s druge strane, posmatra.
ESTON: Ne treba ništa da te brine.
DEJVIS: E, pa slušaj, nemoj ti da brineš. Ja ću da motrim na slavine tu i tamo,
znaš, to je sve. Da pazim da l’ su uvrnute. Pusti ti to meni.
ESTON: Ne mislim ja da ti...
DEJVIS (vrpolji se): I, gospodine, samo nešto... hm... da l’ biste mi dali koji
sitniš, za šoljicu čaja, na primer, znate?
ESTON: Pa dao sam ti sinoć.
DEJVIS: A tako. Tako. Zaboravio sam. Izletelo iz glave. U redu. Hvala,
gospodine. Slušajte. Jeste li još sigurni, sasvim sigurni da mogu ovde da
ostanem? Hoću da kažem, ja pazim da sebi ne dopustim previše.
ESTON: Ništa ne brini.
DEJVIS: Kasnije bih mogao skoknuti do Vemblija.
ESTON: Aha.
DEJVIS: Ima tamo kafana, znaš, mogao bih da se tamo uglavim. Bio sam,
znaš, tamo. Znam, potrebni su im ljudi. Možda i sad traže osoblje.
ESTON: Kad si bio?
DEJVIS: A? O, pa, tako... oko... nedavno. Stvar je u tome, naravno, što
nemaju prave ljude na tim mestima. Oni žele, hoće da se otarase tih stranaca,
znaš, u ugostiteljstvu. Hoću da kažem, to je njihov cilj. Znam to nasigurno.
ESTON: Mmm.
DEJVIS: Znaš, mislio sam, jednog dana, kad se prebacim donde, mogu da
pogledam kako stoji stvar na Vembliju. Jer ti mečevi, razumeš? Ljudi su im
potrebni, da trče po terenu, razumeš, da paze. Ili još nešto, još nešto bih
Page 13
mogao, mogao bih da se spustim dole do Keningtona. Jer svi ti veliki sportski
tereni, pa to je ko jedan i jedan, potrebni su ljudi, da čuvaju igralište, to njima
treba, bez toga prosto ne mogu. Blisko zdravoj pameti, je li? O, sve bi bilo u
redu... samo kad bih... uh... pa samo... samo da to uradim. (Pauza) Samo da
odem tamo već jednom.
ESTON: Mmm. (Kreće ka izlazu.) Pa, videćemo se onda.
DEJVIS: Da. Naravno. (Eston izlazi, zatvara vrata. Dejvis ostaje nepokretan.
Čeka nekoliko sekundi prilazi zatim vratima, otvara ih, gleda napolie, ulazi,
okreće vratima leña i tako stoji, zatim se okreće naglo, otvara vrata, gleda
napolje, vraća se, zatvara vrata, zaključava ih. Gleda po sobi. Prilazi živo
Estonovoj postelji, saginje se, podiže cipele. Skida sandale, stavlja cipele. Šeta
po sobi gore dole, miče stopalima, klati nogama, opipava kožu na cipelama.)
Nisu rñave. Samo su malo uske. (Skida cipele, vraća ih pod krevet. Istražuje
oko Estonovog kreveta. Uzima jednu vazu, pilji u nju. Podiže jednu kutiju,
trese je.) Šrafovi. (Ugleda iznad kreveta kofe s bojama, prilazi, razgleda.)
Boje. Šta li će da boji? (Napušta kofe s bojama, odlazi na sredinu sobe,
posmatra obešenu kofu. Pravi grimasu.) Moram time da se pozabavim. (Odlazi
desno, uzima let-lampu.) Čega li sve tu nema! (Uzima Budu, posmatra, vraća
ga na mesto.) Pogledaj ti to samo.
Staje, posmatra. U bravi se čuje ključ, pokret je brz. Vrata se otvaraju. Dejvis
kreće i udara nogom o jedan sanduk. Vikne, zgrabi se za nožni palac. Čuje se
brzo otvaranje vrata, ona ostaju otvorena. Dejvis vraća Budu na kredenac.
DEJVIS: Jeb...! (Trlja palac) Proklet sanduk! (Spušta pogled na gomilu hartije.)
Šta će mu samo tolika hartija? ðavolska hrpa hartije. (Prilazi gomili, dotiče je.
Hrpa se zaljulja. On je pridrži.) Drž'! Drž'! (Zadržava hrpu, stavlja hartiju na
mesto. Vrata se otvaraju. Mik ulazi, stavlja ključ u džep, zatvara vrata, tiho.
Staje kraj vratiju i posmatra Dejvisa.) Šta će mu samo ta hartija? (Pentra se
preko savijenog tepiha ka plavom sanduku.) Tu drži jastuk i čaršav. (Otvara
sanduk) Ništa. (Zatvara sanduk) Ipak, spavao sam. Nisam mrmljao. (Gleda
prozor) Prozor treba zatvoriti. Vreća ne pomaže. Reći ću mu to. Šta je ovo?
(Podiže jednu kutiju, pokušava da je otvori. Mik se bešumno privuče.)
Zaključano. (Ostavlja kutiju, odlazi.) Unutra nečeg mora biti. (Uzima jednu
fioku, pretura po stvarima. Vraća fioku.)
Mik sklizne preko sobe. Dejvis se upola okrene. Mik ga zgrabi za ruku, iskrene
mu je na leña. Dejvis dreči.
DEJVIS: Auuuuuuuuuuuuuuu! Auuuuuuuuuuuuuu! Šta ti je! Šta ti je! Šta ti je!
Auuuuuuuuuuuu!
Mik ga lako obara na pod. Dejvis se bori, krevelji lice, koluta očima. Mik ga drži
za ruku, drugom mu rukom daje znak da ćuti, zatim mu zatvara usta. Dejvis
utihne. Mik ga pušta. Dejvis se previja. Mik ga opominje prstom. Čučne i tako
ga posmatra. Ustaje i posmatra ga odozgo. Dejvis trlja ruku i gleda Mika. Mik
se okreće, gleda po sobi. Prilazi Dejvisovom krevetu, diže posteljinu. Okreće
se. Ide ka rešetki za sušenje rublja, uzima Dejvisove pantalone. Dejvis pokuša
da ustane, Mik ga nogom prisili da se spusti. Mik stoji nad njim. Najzad sklanja
nogu, posmatra pantalone, baca ih. Dejvis ostaje zguren na podu. Mik lagano
prilazi stolici, seda, posmatra Dejvisa bez izraza na licu. Tišina.
Page 14
MIK: Sta ćemo sad?
Zavesa
DRUGI ČIN
Nekoliko sekundi kasnije. Mik sedi. Dejvis je na podu, u polupodignutom stavu,

slomljen. Tišina.
MIK: Dakle?
DEJVIS: Ništa, ništa. Ništa.
U kofu, nad njihovim glavama, pada kap. Oni dižu pogled. Mik zatim vraća
pogled na Dejvisa.
MIK: Kako se zoveš?
DEJVIS: Ne poznajem te. Ne znam ko si.
Pauza.
MIK: A?
DEJVIS: Dženkins.
MIK: Dženkins?
DEJVIS: Da.
MIK: Džen... kins. (Pauza) Spavao si ovde noćas?
DEJVIS: Da.
MIK: I spavao si dobro?
DEJVIS: Da.
MIK: Vrlo mi je drago. Osobito se radujem što sam te upoznao. (Pauza) Kako
reče da se zoveš?
DEJVIS: Dženkins.
MIK: Kako, molim?
DEJVIS: Dženkins!
Pauza.
MIK: Džen... kins. (Jedna kap pada u kofu. Dejvis pogleda gore.) Podsetio si
me na brata mog ujaka. Taj čovek, nikad nije mirovao u mestu. Pasoš mu je
uvek bio u džepu. Imao je oko za devojke. Otprilike tvoga kova. Atletski tip.
Majstor za skok udalj. Voleo je da u gostinskoj sobi, za vreme božičnih
praznika, prikazuje svoje atletske veštine. Inače, obožavao kikiriki, lešnike,
orahe i slično. Nikad toga sit. Pitu s voćem - ni da takne. Takav je bio. Imao je
sjajnu štopericu. Drpio je negde u Hong Kongu. Dan kasnije izbacili su ga iz
Armije spasa. S vremena na vreme igrao za rezervu Bekenema, broj četiri. Pre
nego što je drpio zlatnu medalju. Imao čudan običaj da na leñima nosi svoju
violinu. Kao Indijanke decu. Mora da je u njemu bilo nešto indijanske krvi.
Pošteno da kažem, nikad mi nije bilo jasno kako je on to ispao brat moga
ujaka. I često pomislim da je možda obrnuto. Mislim, da je moj ujak njegov
brat, a da je on moj ujak. Istini za volju, zvao sam ga Sid. I moja majka ga je
zvala Sid. Smešne stvari. Pljunuta tvoja slika. Oženio je jednog Kineza i zbrisao
za Jamajku. (Pauza) Nadam se da si dobro spavao prošle noći.
DEJVIS: Slušaj! Ja te, pre svega, uopšte ne poznajem!
MIK: U kom si krevetu spavao?
Page 15
DEJVIS: Ma, slušajte vi -
MIK: A?
DEJVIS: U ovom?
MIK: A ne u onom tamo?
DEJVIS: Ne.
MIK: Znaš ti šta je dobro. (Pauza) Kako ti se dopada moja soba?
DEJVIS: Tvoja soba?
MIK: Da.
DEJVIS: To nije tvoja soba. Ne znam ni ko si ti. Nikad te nisam video.
MIK: Znaš, verovao ili ne, toliko ličiš na tipa koga sam upoznao u Šorediču da
je to pravo čudo. On je, u stvari, živeo na Aldgejtu. Tada sam stanovao kod
nekog svog roñaka u Kemdenu. Taj tip je logorovao obično u parku Finsberi,
kraj samog autobuskog depoa. Kad sam ga upoznao, ispostavilo se da je
odrastao na Patniju. Meni to nije bilo naročito važno. Poznavao sam nekolicinu
rodom sa Patnija. A i ako nisu bili rodom sa Patnija, bili su rodom sa Fulema.
Što se tiče njega, nije se na Patniju rodio nego je tamo odrastao. A na kraju je
ispalo da se rodio na Kaledonien Roudu, pred samim Negs Hedom. Njegova
stara mamica živela je kod Anñela. Autobusi su joj prolazili ispred samih vrata.
Mogla je da hvata 38, 581, 30 ili 30a, i da stigne do Eseksa i Dalstona za tili
čas. Naravno, ukoliko bi se popela na trideseticu, mogla je preko Apera i oko
Hajberija da stigne do crkve Svetog Pavla, ali bi se na kraju ipak našla na
Dalstonu. Ostavljao sam svoj bicikl u njenoj bašti kada sam odlazio na posao.
Da, da, čudna stvar. Tvoja slika i prilika, pljunuta. Tu nešto oko nosa malo
izrazitije, ali to ne menja utisak. (Pauza) Jesi li ovde spavao noćas?
DEJVIS: Da.
MIK: I spavao si dobro?
DEJVIS: Jesam.
MIK: Jesi li ustajao noću?
DEJVIS: Nisam!
Pauza.
DEJVIS (pokušava da ustane): Slušaj, ti!
MIK: Kako?
DEJVIS: Dženkins!
MIK: Džen... kins.
Dejvis pokuša naglo da se pridigne. Besni uzvik Mikov vraća ga na pod.
MIK (veoma glasno): Jesi li ovde spavao prošle noći?
DEJVIS: Jesam.
MIK (hoda krupnim korakom): Kako si spavao?
DEJVIS: Spavao sam -
MIK: Spavao si dobro?
DEJVIS: Slušaj ti -
MIK: U kom krevetu?
DEJVIS: U ovom -
MIK: Ne u onom?
DEJVIS: Ne!
Page 16
MIK: Kakav probirač! (Pauza. Tiho.) Probirač. (Pauza. Opet blago) I spavao si
dobro u ovom krevetu?
DEJVIS (udara šakom o pod): Odlično!!!
MIK: Ništa nije smetalo?
DEJVIS: Ništa!!!
Mik zastaje, kreće ka njemu.
MIK: Stranac?
DEJVIS: Ne.
MIK: Rodio' se i odrastao na Britanskim Ostrvima?
DEJVIS: Da.
MIK: Zanimanje? (Pauza) Kako ti se sviña moj krevet? (Pauza) To je, znaš,
moj krevet. Pazi, tu malo duva.
DEJVIS: U krevetu?
MIK: Ne, u dupetu! (Dejvis pažljivo motri Mika. Mik se okreće. Dejvis otpuzi do
rešetke za rublje i zgrabi svoje pantalone. Mik se brzo okreće i otima mu ih.
Dejvis poseže za pantalonama, Mik ga opominje rukom.) Nameravaš li da
ostaneš ovde?
DEJVIS: Daj mi moje pantalone!
MIK: Na duže vreme.?
DEJVIS: Daj mi te proklete pantalone!
MIK: Šta će ti? Kuda ćeš?
DEJVIS: Daj mi, moram u Sidkap!
MIK (Više puta udara Dejvisa pantalonama po licu. Dejvis se povlači. Pauza.):
Slušaj, podsećaš me na jednog tipa kog sam upoznao prilikom prolaska kroz
Gilford -
DEJVIS: Da ti kažem, ja ovamo nisam dosao sam!
Pauza.
MIK: Molim?
DEJVIS: Nisam došao sam! Doveo me je!
MIK: Doveo? Ko te je doveo?
DEJVIS: Čovek koji tu stanuje... zove se...
Pauza.
MIK: Lažovčino!
DEJVIS: Doveo me sinoć... Sreli smo se u kafani... gde sam radio... i dobio
nogu... bio tamo zaposlen... Hteli da me prebiju, a on nije dao i onda me
doveo, doveo pravo ovamo.
Pauza.
MIK: Sve mi se čini da si roñen prevarant, a? Pa ti govoriš s vlasnikom lično.
Ovo je moja soba. Ti si u mojoj kući.
DEJVIS: Ovo je njegovo... izgledalo mi je u redu... on...
MIK (pokazuje na Dejvisovu postelju): Ovo je moj krevet.
DEJVIS: A čiji je onda ovaj?
MIK: To je krevet moje mame.
DEJVIS: Tvoja mama ovde sinoć nije bila!
MIK (prilazi mu): Slušaj, nemoj da si bezobrazan, sinko, nemoj da si
bezobrazan. I da si moju mamu ostavio na miru.
Page 17
DEJVIS: Nisam ja... nisam mislio...
MIK: Ne prevršuj meru, drugar. Kad govoriš o staroj mamici, imaj malo
poštovanja, nemoj da se zaboravljaš.
DEJVIS: Ne zaboravljam se ja i imam poštovanja više od mnogih.
MIK: Onda prestani već jednom da me farbaš.
DEJVIS: Ma, kad ti lepo kažem, ja tebe, pre svega, uopšte ne poznajem!
MIK: Ni moju majku ne poznaješ, nadam se. (Pauza) Dolazim do zaključka da
si ti jedan obićan nevaljalac. Jedna obična vucibatina.
DEJVIS: Slušajte vi -
MIK: Da ti nešto kažem, sinko, da ti nešto kažem, sine. Smrdiš.
DEJVIS: Kakva prava imate vi da -
MIK: Zasmrdeo si čitavu kuću. Stari razbojnik, to si ti bez sumnje. Ptičica.
Suviše je fino ovo mesto za tebe. Varvarin stari. To si ti, na časnu reč! Zar je
za tebe ovakav stan? Kada bih samo hteo, iznajmio bih ovo za sedam funti
nedeljno. Sutra ako hoću. Trista pedeset godišnje. Bez problema. Ako ti cena
odgovara, samo reci. Ne boj se. Hajde. Stvari i ostalo četiri stotine ili tako.
Devedeset funti porez. Voda, grejanje, svetlo da racunamo pedeset. Da si
pametan, to će da te košta, sve u svemu, osamsto devedeset. Klimni glavom i
moji pravozastupnici sastavljaju ugovor. U protivnom, sedamo u kola i za pet
minuta bićeš uhapšen zbog provale stana, skitničenja, razbojništva usred bela
dana, krañe, lopovluka i zagañenja stana. Šta veliš? Nisi valjda lud da
propustiš priliku? Naravno, pre toga pozvaću brata da sve dovede u red. Imam
brata koji je klasa za dekoracije. On će sve da sredi. Ako ti je ovo nedovoljno,
postoje još Četiri sobe na stepeništu. Kupatilo, dnevna soba, spavaća i dečja.
Ovo bi moglo da ti bude kao radna soba. Brat koga sam spomenuo svaki čas
može da se vrati. Da, svaki čas. Šta, dakle, kažeš? Osamsto za ovu sobu il' tri
hiljade za celi sprat? Slušaj, možemo da sklopimo i višegodišnji ugovor,
preporučio bih ti jedno osiguravajuće društvo u Vest Hemu, oni će sve na sebe
preuzeti. Nikakve I obaveze, mirno možeš da spavaš. Čisto rade, interes
dvesta i posto, depozit pedeset posto. Plaćanje unapred, plaćanje unazad,
porodični dodatak, dodatak za prekovremeni rad, polugodisnja zakupnina,
pregled knjiga, raspored dopri-nosa, povećanje prihoda, nadoknada prekida
rada, puna naknada u slučaju nerada, grañanskih nemira, prekida radnog
odnosa, nevremena, oluje, munje, krañe, provale i slično. Naravno. potrebna
je pravosnažna izjava vašeg ličnog lekara da ste sposobni i zdravi za
zaključenje jednog takvog ugovora. U koju banku ulažete novac? (Pauza) U
koju banku ulažete novac?
Vrata se otvaraju. Eston ulazi. Mik se okreće, baca pantalone. Dejvis ih uzima,
oblači. Eston, pošto je bacio pogled na obojicu, prilazi svom krevetu, spušta
torbu koju je sobom doneo, seda, uzima roštilj i nastavlja da radi. Dejvis se
povlači u ugao. Mik seda na stolicu. Tišina.
MIK: Još uvek prokišnjava.
ESTON: Da. (Pauza) Krov.
MIK: Krov, je li?
ESTON: Da. (Pauza) Moraću da premažem smolom.
MIK: Da premažeš smolom?
Page 18
ESTON: Da.
MIK: Šta?
ESTON: Pa, pukotine.
Pauza.
MIK: Misliš da će pomoći?
ESTON: Pokušaću.
MIK: Aha.
Pauza.
DEJVIS (naglo): Šta radite kad - (Oni ga pogledaju.) - Šta radite kad se kofa
napuni?
Pauza.
ESTON: Ispraznimo je.
Pauza.
MIK: Pričao sam svom prijatelju kako ćeš uskoro poceti s preureñenjem drugih
soba.
ESTON: Da. (Pauza. Dejvisu.) Doneo sam ti torbu.
DEJVIS: O. (Prilazi mu, uzima torbu.) Hvala, gospodine, hvala. Dali su vam je,
je li?
Dejvis se s torbom vraća na svoje mesto. Mik ustaje, zgrabi torbu.
MIK: Šta je to?
DEJVIS: Daj mi, to je moja torba!
MIK (odbija ga od sebe): Video sam negde ovu torbu.
DEJVIS: To je moja torba!
MIK (izmiče mu): Ovakve torbe su vrlo česte.
DEJVIS: Šta si time hteo da kažeš?
MIK: Odakle ti?
ESTON (prilazi): Moraš da je oribaš.
DEJVIS: To je moja torba.
MIK: Čija?
DEJVIS: Moja! Reci mu da je moja!
MIK: Ovo je tvoja torba?
DEJVIS: Daj mi!
ESTON: Daj mu.
MIK: Šta? Šta da mu dam?
DEJVIS: Tu prokletu torbu!
MIK (gurne torbu iza gasne peći): Kakvu torbu? (Dejvisu.) Kakvu torbu?
DEJVIS (poñe): Slušaj ti!
MIK (prema njemu): Kuda ćeš?
DEJVIS: Idem da -
MIK: Pripazi malo, sinko. Ne upada se tako u tuñu kuću. Preteruješ. Upao si u
tuñ stan pa radiš šta ti na pamet padne. Ne preteruj, sine.
Eston uzima torbu.
DEJVIS: Lopove prokleti... lopovčino... daj mi moju -
ESTON: Drži. (Pruža torbu Dejvisu.)
Mik je zgrabi. Eston je uzima. Mik je zgrabi. Dejvis posegne za torbom. Eston
je uzima. Mik pokušava da je uzme. Eston daje torbu Dejvisu. Mik je zgrabi.
Page 19
Pauza. Eston je uzima. Dejvis je uzima. Mik je uzima. Dejvis posegne za njom.
Eston je uzima. Pauza. Eston je daje Miku. Mik je daje Dejvisu. Dejvis je
zgrabi. Pauza. Mik posmatra Estona. Dejvis se s torbom povlači. Spušta je.
Pauza. Eston i Mik posmatraju Dejvisa. Dejvis uzima torbu. Prilazi krevetu,
seda. Eston ide ka svom krevetu, seda, savija cigaretu. Mik se ne pomera.
Pauza. Kap vode padne u kofu. Sva trojica podižu glave. Pauza.
ESTON: Šta si uradio u Vembliju?
DEJVIS: Nisam ni išao. (Pauza) Nisam. Nisam mogao da idem.
Pauza.
Mik izlazi.
ESTON: Nisam imao sreće s onom bušilicom. Kad sam stigao, nije je bilo.
Pauza.
DEJVIS: Ko je bio taj grubijan?
ESTON: Moj brat.
DEJVIS: Brat? Neka šaljivčina, a?
ESTON: Aha.
DEJVIS: Da... prava šaljivčina.
ESTON: Voli da se šali.
DEJVIS: Primetio sam.
Pauza.
ESTON: Sklon je... sklon je da u svemu vidi zabavnu stranu.
DEJVIS: Ima osećanje za humor znaČi.
ESTON: Da.
DEJVIS: Da, da, moglo bi se tako reći. (Pauza) Čim sam ga spazio, znao sam
to.
Eston ustaje, prilazi kredencu desno, uzima statuu Bude i stavlja je na gasnu
peć.
ESTON: Moram da mu sredim i gornji deo.
DEJVIS: Hoćeš... hoćeš da kažeš... da je ovo njegova kuća?
ESTON: Da. Moram da uredim hol. Napraviću stan od tog dela.
DEJVIS: Čime se bavi?
ESTON: Preduzimač. Ima i svoj teretnjak.
DEJVIS: Ne živi ovde, je li?
ESTON: Kad jednom podignem tu šupu... imaću više vremena... da odvojim za
stan, znaš. Sklepaću je nekako... (Prilazi prozoru) Mogu, volim da radim svojim
rukama, znaš. Jedino što mogu. Ranije to nisam znao. Mnogo mogu da uradim
rukama. Znaš, ručni rad. Kad podignem šupu... urediću svoju radionicu.
Razumem se pomalo i u drvodeljstvo. One proste stvari... za početak. Kad je
drvo samo... dobro. (Pauza) Naravno, biće mnogo posla ovde. Moraću da
pregradim jednu sobu na stepeništu. Moraću. Znaš, oni... zakloni... istočnjački.
Pomoću njih mogu da pregradim sobu. U dva dela. Ili to ili zid. Mogao bih to da
sklepam, samo da mi je radionica. (Pauza) Odlučiću se, verovatno, ipak za zid.
Pauza.
DEJVIS: Slušaj, razmišljao sam nešto. Ovo nije moja torba.
ESTON: O, nije.
DEJVIS: Ne, nije. Moja torba je drukčija. Znam šta je bilo. Moju su uzeli, a tebi
Page 20
dali drugu.
ESTON: Ne... neko je odneo tvoju torbu.
DEJVIS (diže se): Pa to i ja kažem!
ESTON: U stvari, ovu sam torbu uzeo na drugom mestu. Unutra je neka odeća.
Nije bilo skupo.
DEJVIS (otvara torbu): Cipele? (Vadi iz torbe dve karirane košulje, jednu
svetlocrvenu i jednu svetlozelenu. Pokazuje ih.) Karirane.
ESTON: Da.
DEJVIS: Znaš... imam iskustva s ovakvim košuljama. Ovakve zimi dugo ne
traju. Hoću da kažem, iskusio sam to. A ono što treba meni, to su prugaste
košulje, prave košulje, s uspravnim prugama. Eto to. (Vadi iz torbe
tamnocrveni smoking od velura.) Šta je sad ovo?
ESTON: Smoking.
DEJVIS: Smoking? (Opipava.) Nije rñavo. Da vidim da li mi odgovara. (Proba.)
Nemaš ogledalo, je li?
ESTON: Mislim da nemam.
DEJVIS: Pa, ne izgleda rñavo. Šta ti misliš?
ESTON: Lepo je.
DEJVIS: E pa, ovako nešto se ne odbija.
Eston uzima utikač, razgleda.
ESTON: Ne, tako nešto se ne odbija.
Pauza.
ESTON: Mogao bi da budeš... da budeš nastojnik, ako hoćeš.
DEJVIS: Šta?
ESTON: Mogao bi da... da čuvaš kuću ako hoćeš... znaš... stepenište i hol,
ulaz, da vodiš računa. I da čistiš zvona.
DEJVIS: Zvona?
ESTON: Postaviću nekoliko, dole na ulazu. Mesingana.
DEJVIS: Nastojnik, a?
ESTON: Da.
DEJVIS: Pa ovaj... znaš, nikad nisam bio nastojnik... hoću da kažem da... nikad
ranije... razumeš šta hoću da kažem... nikad ranije nisam bio pazikuća.
Pauza.
ESTON: Kako ti se onda sviña predlog?
DEJVIS: Pa, razmišljam... ovaj, trebalo bi da znam... znaš...
ESTON: Šta u stvari...
DEJVIS: Da, šta u stvari... znaš.
Pauza.
ESTON: Pa mislim...
DEJVIS: Mislim, voleo bih da... voleo bih da...
ESTON: Pa, reći ću ti...
DEJVIS: To... da, to... znaš... razumeš šta hoću da kažem. Mislim, to je ono
što bih ja hteo, znaš...
ESTON: Manje ili više baš ono što ti...
DEJVIS: Vidiš, baš ono što ja hoću... što hoću da kažem... ono što bih hteo, to
je... to je... mislim, kakav posao...
Page 21
Pauza.
ESTON: Pa, stepenište, na primer... i... zvona...
DEJVIS: A, da li... da li... da li se sa metlom tu nešto radi?
ESTON: Ima usisivač...
DEJVIS: O, to znam, znam... ali ne može se bez... bez metle... zar ne?
ESTON: Ne, ne može se bez metle.
DEJVIS: Eto... o tome sam... na to sam mislio...
ESTON: Jednu mogu da nañem, lako... I, naravno, potrebne su... potrebne su
četke...
DEJVIS: Znam, potrebna su sredstva... potrebna su razna sredstva...
ESTON: Pokazaću ti kako se upotrebljava usisivač, ako... ako hoćeš da naučiš.
DEJVIS: O, to bi...
Pauza. Eston skida s kuke nad krevetom beli kućni ogrtač i pokazuje ga
Dejvisu.
ESTON: Ako ti se samo dopada, mogao bi i to da nosiš.
DEJVIS: Pa... ovaj... lep je, je li?
ESTON: Štitiće te od prasme.
DEJVIS (proba ogrtač): O, da, štitiće me od prašine, naravno. Pa, hvala vam,
gospodine, puno vam hvala.
ESTON: Znaš, mogli bismo da... mogao bih da postavim zvono dole, na ulazu, i
da napišem „Pazikuća", a? Dolaze, zvone, pitaju a ti samo odgovaraš.
DEJVIS: Ne znam, ovaj, šta da ti kažem.
ESTON: Zašto ne znaš?
DEJVIS: Ovaj, kako da kažem, nikad se ne zna ko će da bane na vrata, zar
nije? Moram da se čuvam.
ESTON: Zašto? Neko te juri?
DEJVIS: Mene? Pa, mogao bi taj Škot da me potraži. Čujem zvono, silazim,
otvaram vrata, i ko je dole? Ko? Ko mu drago! Nadrljam guzu za tren oka.
Mogli bi i zbog karte da doñu, mislim kontrola, i eto ti, imam samo četiri
pečata, to je sve, evo, vidi, ništa više, samo četiri, doñu, povuku pazikućino
zvonce i pazikuća je u sosu, to bi moglo da se desi, niko me ne bi izvadio.
Naravno, nije ovo jedina karta koju imam, ali šta oni o tome znaju, ništa ne
znaju aja ne smem da kažem, razumeš, jer bi onda znali da imam iažno ime.
Jer ovo nije moje pravo ime, znaš. Ne, ne. Bernard Dženkins nije moje pravo
ime. Lažno…
Zatamnjenje. Mrak. Rasvetljenje. Bleda mesečeva svetlost na zadnjem zidu.
Tresak vrata. Zvuk ključa u sobnim vratima, Dejvis ulazi, zatvara vrata,
pokušava da upali svetlo i okreće prekidač vise puta.
DEJVIS (mumla): Šta je ovo? (Okreće prekidač.) Šta je s tim prokletim
svetlom? (Okreće prekidač) Aaa. Nemoj mi reći da je nestalo struje. (Pauza)
Sta da radim? Nema svetla. Ne vidim prst pred okom. (Pauza) Šta sad da
radim? (Poñe, sapliće se) Gospode, Šta je sad to? Dajte mi svetlo. Čekaj malo.
(Traži šibicu u svom džepu, nalazi kutiju, pali. Palidrvce dogoreva. Ispušta
šibicu.) Ah! Gde je? (Saginje se) Gde je prokleta kutija? (Neko ćušne kutiju.)
Šta je to? Šta? Ko je? Ko je to? A? (Pauza. On se pokreće.) Gde su moje
šibice? Tu je bila. Ko je to? Ko je uzeo moje šibice? (Tišina) Hajde. Ko je to? Ko
Page 22
je uzeo Šibicu? (Pauza) Ko je tamo? (Pauza) Imam nož, pazi. Spreman sam.
Hajde, ti, javi se, čuješ! (Poñe, saplete se, pada, vikne. Tišina. Čuje se
prigušeno Dejvisovo stenjanje. Pridiže se.) U redu! (Stoji. Teško diše.
Odjednom zazuji usisivač. Pojavi se jedna figura. Drži usisivač u ruci. Grlić od
cevi prati Dejvisa po podu, Dejvis pokušava da pobegne, pada bez daha.) A, a,
a, a, a!!!! Pusti meeeeeeeeee!
Figura vadi priključak od usisivača iz sijaličnog grla i vraća sijalicu na mesto.
Svetlo. Dejvis, priljubljen uz desni zid, s nožem u ruci. Mik je na krevetu, stoji.
MIK: Baš sam obavljao prolećno spremanje. (Silazi.) Nekad je bio priključak na
zidu za taj usisivač. Više ne radi. Morao sam da izvadim sijalicu i uključim gore.
(Stavlja usisivač pod Estonov krevet.) Kako ti se čini soba? Počeo sam
detaljno. (Pauza) Nas dvojica, brat i ja, svake sedmice naizmenično,
ureñujemo stan. Zadržao me je večeras posao, tek sam počeo. Ali šta mogu,
mislio sam, moj je red, moram. (Pauza) U stvari, ja ne živim ovde. Ne živim.
Imam jedan drugi stan. Meñutim, moram da brinem o celokupnoj imovini, je l'
tako? Hteo ne hteo, ponosan sam na to, znaš. (Krene ka Dejvisu, pokazuje
nož.) Zašto time mlataraš? Žao mi je ako sam te uplašio. Ali da znaš, i na tebe
sam mislio. Ti si gost mog brata, to sam mislio. Moramo o tebi da vodimo
računa, zar nije? A ne da pustimo da se daviš u prašini. Onako uzgred, kol'ko
misliš da se zadržiš? Ruku na srce, baš sam mislio da ti predložim da
zakupninu smanjimo na jednu malu sumu... mislim... dok se ne središ. Sasvim
malu sumu. (Pauza) Ali ako se i dalje budeš kočoperio, moraću da okrenem
list. (Dejvis se lagano povlači ka svom krevetu. Mik se okreće, posmatra.
Dejvis seda, i dalje s nožem u ruci.) Je li, nisi valjda nameravao da izvršiš neko
nasilje nadamnom, a? Ne bih rekao da si takav.
DEJVIS (besno): Čuvam svoju kožu, druškane. I ako neko samo pokuša da me
takne, lepo će se provesti.
MIK: Mogu da mislim.
DEJVIS: Samo ti misli. Dosta mi je svega, znaš. Razumeš šta hoću da kažem?
Volim šalu ali možeš da se raspitaš... sa mnom ne valja preterivati...
MIK: Razumeo sam, da.
DEJVIS: Strpljiv sam donekle...
MIK: Ali ni korak dalje.
DEJVIS: Jeste. (Mik seda na uzglavlje Dejvisovog kreveta.) Šta to radiš?
MIK: Ništa. Moram da ti kažem da... da me je to iznenadilo s tvoje strane.
DEJVIS: A?
MIK: Veoma me je iznenadilo to što si rekao. (Pauza) Da, vrlo me je
iznenadilo, vrlo. (Pauza) U svakom slučaju, ja sam iznenañen.
DEJVIS: Znaci, razumeli smo se?
MIK: Kako da ne! Nas dvojica se brzo spora-zumevamo.
DEJVIS: Je li? Pa ovaj... da ti nešto kažem... trebalo bi... trebalo bi malo da
razmisliš o svom ponašanju. Poigravao si se sa mnom, znaš. Ne znam zašto.
Nikakvo zlo nisam učinio.
MIK: Nisi. Znaš šta, u stvari? Rñavo smo počeli. U tome je stvar.
DEJVIS: Aha, to je.
MIK: Hoćeš sendvič?
Page 23
DEJVIS: Šta?
MIK (vadi iz džepa sendvič): Evo.
DEJVIS: Opet počinješ?
MIK: Ma ne! U kakav si! Staram se o prijateljima svog brata, to je sve. Ti si
prijatelj mog brata, je li tako?
DEJVIS: Pa, i ne bi se... ne bi se baš tako moglo reći.
MIK: Dobro, u prijateljskim ste odnosima.
DEJVIS: Da smo prijatelji, ne bi se moglo reći. Mislim, on meni nikakvo zlo nije
učinio... ali ipak nismo naročiti prijatelji...
MIK (vadi slanik iz džepa): Soli?
DEJVIS: Ne, hvala... (Mljacka sendvič) Ja njega ne mogu... ne mogu potpuno
da razumem.
MIK (pretura po džepu): Zaboravio sam biber.
DEJVIS: Jednostavno ne mogu da ga shvatim, to je.
MIK: Imao sam negde biber. Ne znam gde je. (Pauza. Dejvis žvaće sendvič.
Mik ga posmatra kako jede, zatim ustaje, šeta.) Ovaj... slušaj... potreban mi je
jedan savet. Ti si svetski čovek. Mogu li nešto da te zapitam?
DEJVIS: Samo napred.
MIK: Reč je o tome, znaš, o tome da ja... da se brinem zbog brata.
DEJVIS: Zbog brata?
MIK: Da, vidiš, stvar je u tome!
DEJVIS: U čemu?
MIK: Nije lepo što o tome govorim ali...
DEJVIS (uspravlja se, silazi s kreveta): Samo reci, hajde.
Mik ga posmatra.
MIK: Ne voli da radi.
Pauza.
DEJVIS: Nastavi!
MIK: Pa ne voli da radi, to me brine.
DEJVIS: Je l’ istina?
MIK: Užas kad tako nešto čovek mora da kaže o svom bratu.
DEJVIS: Aha.
MIK: I on se toga stidi, znaš, Stidi se.
DEJVIS: Poznajem ja takve.
MIK: Poznaješ?
DEJVIS: Viñao sam ih.
MIK: I zato... nameravam da ga pošaljem u svet.
DEJVIS: Ništa pametnije nisi mogao da odlučiš!
MIK: Kad bi imao starijeg brata, i ti bi tako postupio, pružio bi mu priliku da
sam pronañe svoj put. Ne bi mu dopustio da lenstvuje, da sam sebe uništava.
Eto, to sam hteo da kažem.
DEJVIS: Slažem se.
MIK: Ne može da se skrasi na poslu.
DEJVIS: Zato, brate, što ne voli da radi.
MIK: Stidi se posla.
DEJVIS: Da, da, znam.
Page 24
MIK: Poznaješ tip, je li?
DEJVIS: Ja? Još kako!
MIK: Pa da.
DEJVIS: Poznajem, poznajem. Viñao sam ih često.
MIK: To me, vidiš, brine. Ja sam poslovan čovek, trgovac. Imam teretnjak,
znaš.
DEJVIS: Ma hajde?
MIK: Poverio sam mu jedan posao... mali... ali ne znam... nekako je mlitav...
nepokretan... (Pauza) Šta mi savetuješ?
DEJVIS: Pa... čudan... čudan tip... taj tvoj brat!
MIK: Molim?
DEJVIS: Rekoh... čudan... malo čudan taj tvoj brat.
Mik ga netremice posmatra.
MIK: Čudan? Zašto čudan?
DEJVIS: Pa... čudan je...
MIK: Ali zašto čudan?
Pauza.
DEJVIS: Ne voli da radi!
MIK: Šta je tu čudno?
DEJVIS: Ništa.
Pauza.
MIK: Ne bih rekao da je to čudno.
DEJVIS: Ni ja.
MIK: Kritikuj, ali ne preteruj.
DEJVIS: Ma ne, ne, nisam tako mislio... mislio sam...
MIK: I obuzdaj jezičinu.
DEJVIS: Slušaj ti, mislio sam samo da kažem...
MIK: Hajde, zaveži! (Živo.) Slušaj! Ima za tebe predlog. Kako bi bilo da
preuzmeš ovu kuću? Mislim da bi to bilo sjajno. Imam mnogo ideja, strašne
planove. (Dejvisu u lice.) Kako bi bilo da postaneš nastojnik?
DEJVIS: Sta?
MIK: Da budem otvoren. Imam u tebe poverenja i mogu da ti prepustim kuću
na čuvanje.
DEJVIS: Pa sad... ima tu... ja... nikad ranije nisam, znaš, bio nastojnik...
MIK: Kakve to ima veze! Važno je da si sposoban za taj posao.
DEJVIS: Ma ja sam sposoban. Hoću da kažem, bilo je takvih ponuda i ranije,
živa istina.
MIK: To se i vidi, ja sam to odmah shvatio, čim si zgrabio nož, s tobom nema
šale.
DEJVIS: Niko sa mnon ne može terati šegu, čoveče.
MIK: Bio si nekad u službi, je li?
DEJVIS: Gde sam bio?
MIK: U službi. Vidi se po tebi.
DEJVIS: O, da. Pola života. I više... služio sam... da... u prekomorskim
zemljama...
MIK: U kolonijama, je li?
Page 25
DEJVIS: I tamo. Meñu prvima.
MIK: Tako. To tražim.
DEJVIS: Zbog čega?
MIK: Pa da budeš pazikuća, naravno.
DEJVIS: Da, nego... slušaj... slušaj... ko je ovde gazda, ti ili on?
MIK: Ja. Ja sam gazda. Mogu to i da dokažem.
DEJVIS: Hm... (Odlučno) Pa dobro onda, nemam ništa protiv da malo budem i
nastojnik, nemam ništa protiv da pričuvam kuću.
MIK: Naravno, sklopićemo ugovor, povoljan za obe strane.
DEJVIS: Prepuštam to tebi.
MIK: Hvala na poverenju. Samo nešto.
DEJVIS: Šta?
MIK: Imaš li neke pismene preporuke?
DEJVIS: A?
MIK: Da umirim ortake.
DEJVIS: Imam, imam ih dosta. Moram da odem u Sidkap samo. Sve što mi
treba, nalazi se u Sidkapu.
MIK: Gde?
DEJVIS: Sidkap. Ne samo preporuke, svi moji papiri ostali su tamo. Poznajem
Sidkap kao svoj džep. Kad odem, skupiću sve preporuke, a poneću i
dokumenta. Moram da odem u svakom slučaju, razumeš, moram da odem ili
ću propasti.
MIK: Znači, preporuke nisu problem?
DEJVIS: Odlazim prvom prilikom, kažem ti. Išao bih ja i danas, ali čekam...
čekam da se promeni vreme.
MIK: Aha.
DEJVIS: Slušaj. Imaš par dobrih cipela? Bez cipela ne mogu, znaš, ni da
mrdnem. Možeš li da se nekako dokopaš jednog para dobrih cipela, je li?
Zatamnjenje. Tama. Rasvetljenje. Jutro. Eston, kraj svog kreveta, navlači
pantalone. Obuva cipele. Stoji. Laka grimasa. Traži nešto oko uzglavlja, uzima
s ograde peškir pa razmahuje njime nekoliko puta. Ostavlja peškir na mesto,
prilazi Dejvisu, budi ga. Dejvis se naglo uspravlja, sedi.
ESTON: Rekao si da te probudim.
DEJVIS: Zašto?
ESTON: Rekao si da ćeš za Sidkap.
DEJVIS: Da, to bi zaista bilo dobro.
ESTON: Vreme nije sjajno.
DEJVIS: Eto, vidiš kako je to, a?
ESTON: Ja... opet nisam spavao.
DEJVIS: Ja užasno.
Pauza.
ESTON: Opet si...
DEJVIS: Užasno. (Eston prilazi svom krevetu, uzima jednu daščicu i počinje da
je glača.) Bilo je malo kiše noćas, je li?
ESTON: Sasvim malo.
DEJVIS: Tako sam i mislio. Kapalo mi je na glavu. (Pauza) I promaja mi je
Page 26
smetala. (Pauza) Zar ne možeš da zatvoriš taj prozor? Ta vreća ne vredi.
ESTON: Mogu.
DEJVIS: E, pa onda?! Kiša pada pravo na glavu.
ESTON: Potrebno je malo vazduha.

Dejvis se diže s kreveta. U pantalonama, potkošulji i prsluku.
DEJVIS (navlači sandale): Slušaj, proveo sam život na vazduhu, mladiću.
Nemoj ništa o vazduhu da mi pričaš. Ono što ja hoću da kažem to je da kroz
prozor dolazi malo isuviše vazduha dok ja spavam.
ESTON: Postalo bi zagušljivo kad bi se zatvorio prozor.
Eston prilazi stolici, naslanja dasku i nastavlja s glačanjem.
DEJVIS: Jeste, ali slušaj, ne razumeš ti šta hoću da kažem. Ta prokleta kiša,
čoveče, pada pravo na moju glavu. Ne mogu da spavam. Ubija me promaja. To
ti ja objašnjavam. Zatvori taj prozor i sve će biti u redu, razumeš?
Pauza.
ESTON: Ne mogu da spavam kraj zatvorenih prozora.
DEJVIS: A ja? Sta ja da radim? Šta... šta je sa mnom?
ESTON: Zašto se ne okreneš i ne spavaš naopako?
DEJVIS: Kako to misliš?
ESTON: Da ti noge budu kraj prozora.
DEJVIS: Pa šta onda?
ESTON: Kiša ti ne bi padala na glavu.
DEJVIS: Ne, ne može. Nemoguće. (Pauza) Navikao sam ovako da spavam. I
zašto ja? Zašto ne prozor? Zašto da se menjam ja a ne prozor? Vidiš, pada
kiša. Pada ovamo. (Pauza) Pogledaj krov. Pogledaj krov i pronañi odakle vuče.
Eno, odande dolazi. (Eston se vraća svom krevetu s daskom u ruci.) Da! I
tavanica je propala. Zato i duva.
Mala pauza.
ESTON: Moraću do Goldhouka. Tražim jednog čoveka, čuo sam da ima
mašinsku testeru, u dobrom stanju. Njemu ne treba. (Pauza) Otići ću u svakom
slučaju.
DEJVIS: Taj prozor, evo šta mislim! Ne duva samo na glavu, duva i na jastuk!
Vetar dolazi pravo ovamo, vidiš. Jastuk... biće izjutra mokar kao sunñer.
ESTON: Spavaj naopako.
ESTON: Pa da ti noge budu kod prozora.
DEJVIS: I šta onda?
ESTON: Kiša ti ne bi padala na glavu.
DEJVIS: Može biti, može biti. (Pauza) Padala bi na noge. Slivala se po čitavom
telu. Ovako, mokra mi je samo glava. (Dejvis tumara po sobi.) Slušaj. Ništa od
mog puta za Sidkap. A da zatvorimo prozor?
ESTON: Zatvori ga neko vreme.
Dejvis zatvara prozor, gleda napolje.
DEJVIS: Šta držiš pod tom ciradom dole?
ESTON: Drvo.
DEJVIS: Šta će ti to?
Page 27
ESTON: Da podignem šupu.
Dejvis seda na svoj krevet.
DEJVIS: Našao si cipele?
ESTON: O, nisam, pokušaću danas.
DEJVIS: S ovim cipelama ne mogu da maknem iz kuće. Ne mogu ni na čaj da
skoknem.
ESTON: Ima jedna kafana, kraj samog druma.
DEJVIS: Može biti, druškane.
Za vreme Estonovog govora u sobi postaje tamnije. Pred kraj vidi se samo
Eston. Dejvis i svi predmeti ostaju u senci.
ESTON: Svraćao sam tamo, često. O, prošle su godine od tada. Pa sam
prestao. Zavoleo sam bio to mesto. Provodio sam tamo dosta vremena. Pre
nego Što sam otišao. Pre. Sve mi je to izgledalo... zanimljivo. Svi su bili stariji
od mene. Ali su slušali. Mislim... razumeli su ono što sam govorio. Hoću da
kažem, imao sam običaj da pričam. Puno sam govorio. To je bila moja mana.
Isto i u fabrici. Stojeći tako, ili u pauzi, stalno sam... govorio. Ali sve je to
nekako... izgledalo normalno. Mislim, poneko je... u toj kafani hoću da kažem,
poneko je švrljao sa mnom... ja sam im se pridruživao uveče. Pa to je bilo u
redu. Oni su slušali... kad sam imao šta da im ispričam. Nezgoda je bila što
sam s vremena na vreme dobijao neke halucinacije. Nisu to bile halucinacije,
to su... imao sam osećaj da mogu videti stvari... vrlo jasno... sve... sve je bilo
vrlo jasno... sve je postajalo... tako mirno... tako mirno... sve, sve... mirno i...
čisto... ja... možda grešim. U svakom slučaju, neko je nešto rekao. Ja o tome
ništa nisam znao. I... neka laž morala je kružiti okolo. Ta laž dospela je svuda.
Učinilo mi se da su Ijudi postali čudni. U kafani. I u fabrici. Nisam mogao to da
shvatim. I tada su me jednoga dana odveli pravo u bolnicu, izvan Londona.
Strpali su me... tamo. Nisam hteo da idem. Pokušao sam da... pobegnem...
nekoliko puta. Ali... nije to bilo tako lako. Postavljali su mi pitanja, oni tamo.
Strpaju me unutra i postavljaju stotinu pitanja... oni tamo. Pa, ja sam im
odgovarao... svakom sam odgovarao... oni su stajali okolo... ja sam govorio
kad su hteli da saznaju... moje misli. Hm. Onda, jednog dana... taj čovek...
onaj glavni... potpuno se razlikovao od drugih... mada sad nisam siguran u to.
Pozvao me da uñem. Rekao mi je... rekao mi je šta imam. Rekao je da je s
ispitivanjem gotovo. To je rekao. I pokazao mi gomilu papira. Rekao da imam
nešto, neku boljku. Znaš, voleo bih da mogu da se setim šta je to bilo, ali...
već sam pokušavao. Tako je rekao... upravo tako je rekao, znaš. Dobio si... tu
stvar. To je tvoja boljka. I mi smo odlučili, rekao je, u tvom je interesu... ima
samo jedan način. Rekao je... ali ja ne mogu... ne mogu tačno da se setim...
šta je on to rekao... ali rekao je da će nešto učiniti s mojim mozgom. Rekao
je... ako to ne učinimo, ostaćeš ovde do kraja života, a ako učinimo, moći ćeš
da izañeš, rekao je, i moći ćeš da živiš kao i svi drugi ljudi. Šta nameravate da
učinite s mojim mozgom? pitao sam. Ali on je samo po-navljao ono što je već
jednom rekao. E pa, nisam ja budala. Znao sam da sam maloletnik. Znao sam
da ništa ne smeju bez dozvole. Znao sam da je potrebna dozvola moje majke,
zato sam joj pisao i rekao šta nameravaju sa mnom da učine. Ali ona je
potpisala, vidiš, taj formular i dala pristanak. Znam to zato što su mi pokazali
Page 28
kada sam postavio pitanje. A onda, pokušao sam da pobegnem, te noći. Pet
časova strugao sam rešetku na prozoru odeljenja. U potpunom mraku. Oni su
svako pola sata obilazili odeljenje i osvetljavali postelje džepnom lampom. Ali
ja sam tačno isplanirao. I kad sam bio skoro gotov, jedan čovek dobi-je...
napad, baš onaj do mene. Tako su me uhvatili. Nedelju dana posle toga, počeli
su da dolaze i da rade te stvari s mozgom. Svi u tom odeljenju bili smo za to
odreñeni. Dolazili su i izvodili po jednog. Jedan za noć. Ja sam bio meñu
poslednjima. Mogao sam sasvim lepo da vidim kako to izgleda. Donosili su
ovakve... ne znam šta je to bilo, ali, ali ličilo je na velika klešta, sa žicama
ukopčanim u malu mašinu. Električna struja. Položili bi čoveka da leži, a taj,
šef, glavni doktor, on bi stavio klešta, kao slušalice, po jednu sa svake strane
lobanje. Jedan čovek bi držao mašinu, znaš, i on bi... nešto bi uradio... ne
mogu da se setim da li bi nesto pritisnuo, uglavnom, pustio bi struju...
pretpostavljam da je tako, šef bi samo prislonio klešta sa svake strane lobanje
i tako ih držao. Posle bi ih skinuo. Otkrili bi čoveka... i niko ga jedno vreme ne
bi doticao. Neki su se borili ali većina nije. Samo bi ležali. I tako, došli su i po
mene, i te noći kad su došli, ustao sam i priljubio se uza zid. Rekli su mi da
legnem, znao sam da me moraju postaviti u postelju, jer ako učine to dok
stojim, povrediće mi kičmu. Stajao sam tako, a jedan ili dvojica su mi prišli, e,
bio sam tada mlañi i mnogo jači nego danas, bio sam vrlo jak, jednog sam
oborio dok sam drugog zgrabio za vrat, ali tada je šef iznenada stavio klešta
oko moje lobanje, samo što sam ja znao da neće ništa učiniti dok tako stojim
pa sam zato, ali oni su... ipak učinili. Onda su me otpuštili. Izašao sam... ali
nisam mogao sigurno da hodam. Ne verujem da mi je kičma bila povreñena.
Ništa nisam osećao. Nezgoda je bila s mojim... mislima... misli su se nekako...
usporile... nisam uopšte mogao da mislim... nisam mogao... svoje misli... da
sredim... aaa... nikako nisam mogao da ih potpuno... povežem. I nezgoda je
bila što nisam mogao da čujem šta ljudi govore. Ni levo ni desno nisam mogao
da pogledam, morao sam da gledam samo pravo, jer ako bih okrenuo glavu...
ne bih mogao da se održim na nogama. I imao sam te glavobolje. Vratio sam
se meñu ljudfe. Oni su me primili... ali ja nikud nisam želeo da idem. Nisam
mogao ni da radim jer... nisam više umeo da pišem, znaš. Nisam više znao da
napišem svoje ime. Sedeo sam u svojoj sobi. To je bilo onda dok sam živeo sa
majkom i bratom. Bio je mlañi od mene. Sve sam pripremio, sve stvari u
svojoj sobi, sve što je meni pripadalo, ali... nisam umro. One halucinacije
nisam više dobijao. Ni s kim više nisam razgovarao. Čudno, nisam mogao da
se setim... onoga što sam rekao, što sam mislio... mislim ono što je bilo pre
onoga što su sa mnom uradili. Trebalo je da budem mrtav, u tome je stvar.
Trebalo je da umrem. A tada, nekako, postalo mi je malčice bolje, počeo sam
nešto i da radim, dve godine kasnije došao sam ovamo, brat je dobio ovu
kuću, rešio sam.da je malo uredim, ušao u ovu sobu, počeo da skupljam daske
za šupu i sve stvari i sve starudije što će dobro doći za stan ili kuću jednog
dana. Sad ne govorim s ljudima. Izbegavam mesta kao što je ta kafana. Tamo
više uopšte ne idem. Ne razgovaram ni s kim... ovako. Često pomišljam da
odem i pronañem čoveka koji je to učinio sa mnom. Ali moram da stvorim
nešto pre toga. Moram da podignem tu šupu tamo u toj bašti.
Page 29
Zavesa
TREĆI ČIN
Dve sedmice kasnije. Mik, pozadi levo, leži na podu, glavuje oslonio na uvijeni
tepih a pogled upro u tavanicu. Dejvis je na stolici s lulom u ruci. U smokingu
je. Popodne je. Tišina.
DEJVIS: Izgleda da je nešto učinio s tim rupčagama. (Pauza) Eto, kiša ne
prestaje sedam dana, a kofa je stalno prazna. (Pauza) Mora da je katranisao
krov. (Pauza) Neko je hodao po krovu prošle noći. Mora da je bio on. (Pauza)
Opasno je to, ta kofa. Kolko mi je puta mogla tresnuti na glavu, odjednom,
usred dana, dok sam bio ispod. Da li je ispraznio, a? (Pauza) Krov je sigurno
premazao katranom. Meñutim, ni rečju nije pomenuo. Ni jednom jedinom
rečju. (Pauza) Pokušao sam da pokrenem razgovor, ali uzalud. (Pali šibicu, drži
je nad lulom, gasi.) Nije mi dao nož. (Pauza) Ne da nož da isečem hleb.
(Pauza) Kako da odrežem hleb bez noža? (Pauza) Apsolutno nemoguće.
Pauza.
MIK: Imaš svoj nož.
DEJVIS: Šta?
MIK: Imaš svoj nož.
DEJVIS: Imam ja nož, naravno da imam, ali se tim nožem pošten komad hleba
ne može odrezati. To nije nož za hleb. To nije ništa. Našao sam ga negde, ne
znam ni sam gde sam ga našao. Ne, ja hoću...
MIK: Znam ja šta ti hoćeš.
Dejvis se diže i prilazi gasnoj peći.
DEJVIS: I ta peć! Kaže da je isključena. Otkud ja znam da je isključena?
Pogledaj gde spavam, vidi, uza samu peć, probudim se u toku noći i samo što
ne nataknem nos, druškane! Pored same glave, otkud znam, neka se slučajno
upali dok spavam i zbogom! (Pauza) Ali baš njega briga za ono što govorim!
Rekao sam mu jednom, govorio o tim crncima dole, ti što tu žive, sledeća
vrata, ti što koriste toalet. Rekao mu, sve je zagadeno, došli crnci i zacrnili
toalet. I šta je on preduzeo? Trebalo bi da povede malo računa, a on ništa, ni
usta da otvori. A vidiš, ti i ja, mi imamo ideje o svemu ovom, je li? Mi ćemo
kuću da doteramo. Biću tvoj pazikuća, rešićemo sve probleme. A on... baš
njega za to briga, on... on o napretku ove kuće ne vodi nimalo računa. Pre dve
nedelje... sedeo je tu, pričao dugo... tako, pre dve nedelje. Svašta je pričao. I
od tada, ni reč! Govorio i govorio... ne znam šta mu je došlo... nije me ni
pogledao, nije meni govorio, uopšte nije o meni vodio računa. Sam sebi je
govorio! Eto, kakav je! A ti, vidiš, ti doñeš kod mene, potražiš savet, njemu
tako nešto ni na pamet ne bi palo. Hoću da kažem, mi više i ne razgovaramo,
znaš. A nije lako živeti u istoj kući s čovekom koji... koji ne želi ni reč s tobom
da progovori. (Pauza) Jednostavno ne mogu da ga razumem. (Pauza) Ti i ja,
nas dvojica čuda možemo da napravimo.
MIK (razmišlja): Da, potpuno si u pravu. Slušaj šta se ovde može napraviti.
(Pauza) Sjajan to može biti stan. Na primer... ova soba. Ovde bi mogla da
Page 30
bude kuhinja. Veličina odgovara, niski prozori, sunce. Postaviću linoleum u
plavim, bakarnim i pergamentnim kvadratima. Iste boje ponoviću po zidovima.
Sve radne površine kuhinjskog nameštaja obojiću u sivo. Puno mesta za
kuhinjsko posuñe. Jedan mali kredenac, pa jedan veći, zatim jedan u uglu.
Kredenaca mora biti u izobilju. Trpezarija preko puta. A? Da. Venecijanske
zavese po prozorima, pod u kvadratnim kockama, čupava lanena prostirka
preko, sto presvučen u furnir od afromozijske tikovine, bife s mat crnim
ladicama, izvijene stolice s presvučenim sedištima, naslonjače u tvidu, divan od
bukovine sa sedištem od morske trave, sto za kafu s presvlakom otpornom
prema toploti, zidovi u pločicama. Tako. Zatim spavaća soba. Šta je spavaća
soba? To je odmor, to je povlačenje u tišinu. Mesto u kome moraš naći i jedno i
drugo. Zato će dekoracija biti mirna. Svetlo, funkcionalno. Nameštaj...
mahagoni i ružino drvo. Tamni, plavi tepih, plave i bele mat zavese, beli
krevetski prekrivač išaran plavim ružama, toaletni stočić s visokom policom za
lampu od bele rafije... (sedajući) to ne bi bio stan, to bi bila palata!
DEJVIS: U potpunosti se slažem, čoveče.
MIK: Palata.
Mala pauza.
DEJVIS: A ko bi tu živeo?
MIK: Ja. Moj brat i ja.
Pauza.
DEJVIS: A ja?
MIK (tiho): Sav taj krš ovde, nikakve koristi od toga. Gomila starog gvožña,
ništa više. Krš. Od toga se kuća ne može napraviti. Ništa se od toga napraviti
ne može. Otpad. Ni prodati se ne može, pet para se za to ne može izvući.
(Pauza) Otpad. (Pauza) Nije čak ni zainteresovan za moje planove, u tom je
nevolja. Zašto ne porazgovaraš s njim da ispitaš je li zainteresovan?
DEJVIS: Ja?
MIK: Ti. Ti si njegov prijatelj.
DEJVIS: Nije on moj prijatelj.
MIK: Pa živiš s njim u istoj sobi, je li?
DEJVIS: Nije on moj prijatelj. S njim nikad nisi načisto. Mislim, s čovekom ko
što si ti čovek je uvek načisto. (Mik ga pogleda.) Ja to vidim. Mislim, ti znaš šta
hoćeš, to niko ne može da ospori. Jeste, tvoj način je malo čudan, ali tako je
sa svima, samo je s njim drukčije, vidiš. Hoću da kažem, kod tebe su stvari
barem...
MIK: Jasne.
DEJVIS: Tako je, ti si jasan.
MIK: Da.
DEJVIS: Dok on, nikad nisi načisto šta je naumio!
MIK: Aha.
DEJVIS: Bezosećajan je! (Pauza) Vidiš, potreban mi je sat! Potreban mi je sat
da bih znao koliko je sati! Nikad ne znam koliko je sati jer nemam sat. Ne
mogu da znam! Kažem mu ja, slušaj, kažem, pronañi jedan sat, nikad ne znam
koliko je sati. Hoću da kažem, kad ne znam koliko je sati, ne znam gde sam i
na čemu sam, razumeš? Vidiš, sad, kad izañem napolje, znaš šta bih morao da
Page 31
uradim? Morao bih da pogledam vreme na nekakvom satu i da pamtim vreme
sve dok se ne vratim kući. A kako to mogu? Zaboravim posle pet minuta.
Zaboravim koliko je bilo sati! (Dejvis šeta gore-dole po sobi.) Pazi ovako. Nije
mi dobro. Ja malo prilegnem. I onda, kad se probudim, pojma nemam koliko je
sati da odem i popijem šolju čaja negde! Znaš, kad se vraćam, nije tako
strašno. Vidi se sat iza ugla i baš kad stupam na prag, pogledam i znam koliko
je sati - ali kad sam unutra! Kad sam unutra, neniam ni dve predstave o tome
koliko je sati! (Pauza) Ne, potreban mi je sat, ovde, u ovoj sobi, i tada bi sve
bilo u redu. Meñutim, ništa, nije mi dao. (Dejvis seda na stolicu.) Budi me!
Budi me usred noći! Da mi kaže da galamim u snu! Kažem ti, malo mi treba pa
da mu skrešem u lice!
MIK: Ne da ti da spavaš?
DEJVIS: Ne da mi da spavam? Budi me!
MIK: Užasno.
DEJVIS: Toliko sam soba promenio u svom životu. Niko mi do danas nije branio
da spavam. Tako je po celom svetu. Samo je ovde drukčije.
MIK: San je osnovna stvar. Oduvek sam tako mislio.
DEJVIS: U pravu si, osnovna stvar. A ja, kad se izjutra dignem, nizašta nisam!
A moram posao da nañem. Moram da se muvam, moram da se sredini, da se
uglavim negde. Meñutim, kad se ja ujutru dignem, u meni nema ni trunčice
snage. Pored svega, nemam sat!
MIK: Da.
DEJVIS (ustaje, kreće se): Izañe, ne znam gde je izašao, ne znam kuda ide,
nikad ništa ne govori. Ranije smo pomalo i razgovarali, sad ništa. Uopšte ga ne
viñam, ode, vrati se kasno, zatim me usred noći probudi da mi nešto kaže.
(Pauza) Čuj! Probudim se ujutru... probudim se ujutru, a on me gleda i smeši
se! Stoji tako, gleda me i smeši se! Ja ga vidim, znaš, vidim ga kroz ćebe!
Oblači kaput, osvrće se, gleda prema mom krevetu, a osmeh mu na licu! Čemu
se, kog ñavola, smeje? Ne zna da ga ja kroz ćebe posmatram. Nema pojma!
Misli da spavam, a ja ga kroz ćebe držim na oku, stalno! Meñutim, on to ne
zna. Samo gleda i smeši se i ne zna da ga ja posmatram! (Pauza. Saginje se
bliže Miku.) Slušaj, znaš šta treba da uradiš, treba da razgovaraš s njim, znaš.
Ja sam... sve sam smislio. Ima da mu kažeš... da ti i ja nameravamo da
preuredimo kuću i da s prepravkama počinjemo uskoro. Znaš, ja bih mogao da
ti pomognem kao dekorater, mogao bih u svemu da budem od pomoći...
(Pauza) Gde reče da stanuješ?
MIK: Ja? O, držim jedan mali stan. Nije rñavo. Sve namešteno. Svrati jednom
da popijemo. Da slušamo malo muziku.
DEJVIS: Ti razgovaraj s njim. Ti si mu brat.
Pauza.
MIK: Da... možda jednom.
Čuju se spoljna vrata. Mik ustaje, ide ka vratima, izlazi.
DEJVIS: Kuda ćeš? Pa to je on!
Tišina. Dejvis stoji, zatim prilazi prozoru, gleda napolje. Eston ulazi. Nosi
papirnu kesu. Skida kaput, otvara kesu i izvlači par cipela.
ESTON: Cipele.
Page 32
DEJVIS (okrećući se): Šta?
ESTON: Doneo sam. Probaj.
DEJVIS: Cipele? Kakve?
ESTON: Možda će ti odgovarati.
Dejvis prilazi, svlači sandale i proba cipele. Šeta, giba stopalo, saginje se,
opipava kožu.
DEJVIS: Ne, nisu dobre.
ESTON: Nisu?
DEJVIS: Ne odgovaraju.
ESTON: Mmm.
Pauza.
DEJVIS: Kako da kažem, mogu da posluže neko vreme... dok ne nabavim
druge. (Pauza) Gde su pertle?
ESTON: Nema pertli.
DEJVIS: Ne mogu da nosim cipele bez pertli.
ESTON: Dobio sam samo cipele.
DEJVIS: Slušaj da raščistimo stvar. Cipele bez pertli se ne nose. Kad nema
pertli, stalno moraš da držiš zgrčena stopala, vidiš, inače bi spale. A to ne valja
za nogu. Kad nosiš cipele kako treba, nema šta da brineš.
Pauza. Eston prilazi uzglavlju svog kreveta.
ESTON: Možda ću pronaći neke.
DEJVIS: Je l’ razumeš ti mene?
Pauza.
ESTON: Evo jedne. (Pruža ih Dejvisu.)
DEJVIS: Ove su smeñe.
ESTON: To je sve što imam.
DEJVIS: Cipele su crne. (Eston ne odgovara.) Pa, neka posluže dok ne nabavim
druge. (Dejvis seda na stolicu i počinje da uvezuje pertle.) Poslužiće do
Sidkapa. sutra. Ako mi poñe za rukom da odem, izvući ću se iz škripca. (Pauza)
Ponudili su mi dobar posao. Taj čovek... pun je ideja. Očekuje ga velika
budućnost. Ali potrebni su mi papiri, vidiš, potrebne su mi preporuke. Moram
do Sidkapa da se toga nekako dokopam. Eto u čemu je problem. Treba otići,
problem je otići. Da, to je moj problem. A vreme se urotilo protiv mene. (Eston
nečujno izlazi. Dejvis to ne primećuje.) Ne verujem da će mi ove cipele biti od
velike koristi. Drum je rñav. Bio sam ja već tamo. A ni drugi nije ništa bolji.
Poslednji put kad sam odlazio odande, to je bilo... poslednji put, čekaj... pa
dosta davno... drum nikakav, kiša pljušti, čudo da nisam umro na sred puta...
ali stigao sam, išao sam bez zastoja, ni da se odmorim... da, neprestano,
neprekidno. Ipak, po ovakvom vremenu ne mogu da krenem, a moram da
odem, moram da nañem tog tipa. (Osvrće se, gleda po sobi.) Isuse, pa to
kopile uopšte nije ovde!
Zatamnjenje. Slaba svetlost kroz prozor. Noć je. Eston i Dejvis su u krevetu.
Dejvis stenje. Eston se pridiže, seda, silazi s kreveta, pali svetlo, prilazi
Dejvisu, drmusa ga.
ESTON: Hej, prestani, Čuješ li? Ne mogu da spavam.
DEJVIS: Šta je? Šta je? Sta se desilo?
Page 33
ESTON: Opet galamiš.
DEJVIS: Ja sam star čovek, šta hoćeš od mene, da prestanem da dišem?
ESTON: Galamio si.
DEJVIS: Šta hoćeš od mene, da prestanem da dišem? (Eston odlazi do svog
kreveta, navlači pantalone.)
ESTON: Idem malo na vazduh.
DEJVIS: Šta hoćeš ti od mene? Da ti pravo kažem, druškane, ne čudim se više
što su te tamo vodili. Budiš starca usred noći, mora da nisi pri sebi! Imam
strašne snove? Da me ti ne muvaš svaki čas, ne bih ni galamio! Ostavi me na
miru i ja ću spavati mirno! Šta hoćeš od mene, da prestanem da dišem? (Baca
sa sebe pokrivač, ustaje sa kreveta. U pantalonama je, potkošulji i prsluku.)
Ovde je tako hladno da moram da spavam u pantalonama. Nikad u životu
nisam spavao u pantalonama. Eto, dokle sam došao u toj kući! I to samo zato
što neće da uvede grejanje! A to muvanje mi je došlo do guše. Živeo sam ja
mnogo bolje nego što možeš i da zamisliš, druškane moj! Bar nisam bio tamo
gde su tebe vodili. Ja sam zdrav čovek! I zato prestani da me gnjaviš! Miran
sam dok me ne diraju. Drži se podalje od mene, ništa više. Jer da ti kažem,
tvoj brat motri na tebe. I zna sve. Taj ume da odabere prijatelja, ne brini. To
je čovek. Ti sa mnom postupaš kao sa životinjom! Zašto si me uopšte dovodio
ovamo? Ako smatraš da si bolji od mene, nisi pri sebi. Znam ja mnogo štošta.
Pazi se, bio si već tamo, otići ćeš ponovo. Tvoj brat je na oprezu. Staviće ti
opet ona klešta oko glave, druškane. Staviće ih, budi bez brige. Svakog časa
se može dogoditi. Jedna reč samo, i već si tamo, dečko moj. Doñu, pokupe te i
odvezu. Zavežu te, stave ti klešta na glavu, onako vezanom! Da samo bace
pogled, i već znaju s kim imaju posla. To im je bila najveća greška, slušaj ti šta
ti ja kažem, to što su te pustili da izañeš. Ne može te čovek uhvatiti ni za glavu
ni za rep, odlaziš, dolaziš, kako da ti pohvatam konce? E pa, sa mnom ne može
tako. Misliš li ti da ja imam nameru da gubim vreme s tim tvojim prljavim
poslovima? Haaa! Obriši se! Hteo si da mi to smrdljivo stepenište natovariš na
vrat, ko zna šta si još naumio, i to samo zato što u ovoj vašljivoj jazbini
provodim noć! E pa, nećeš, mali moj! Neće ti to poći za rukom. Ne znaš ti šta
radiš. Guraš kola nizbrdo. U tvojoj glavi nije sve u redu. Dovoljno je samo da
čovek baci pogled na tebe. Da li ti je ikad palo na pamet da mi ponudiš koju
paru? A? Ušunjaš se u kuću, išunjaš se iz kuće - sad ga vidiš, sad ga ne vidiš,
hokus-pokus, a? Misliš li ti da tvoj brat o tome nema pojma? Ima on velike
planove s ovom kućom. I ostvariće ih, ne boj se! Još nešto, shvati da ja ovde
polažem ista prava kao i ti. Čim se promeni vreme, za nedelju dana, skupiću
više preporuka nego što ih ti možeš skupiti za ceo život. Postupati sa mnom
kao s poslednjom životinjom! E pa, ja u ludnici.još nisam bio! (Eston učini mali
pokret prema Dejvisu. Dejvis izvlači nož iz svog zadnjeg džepa.) Ni makac.
druškane! Imam nešto u ruci. I znam kako se to upotrebljava. Samo priñi.
(Pauza. Pilje jedan u drugog.) Pazi šta radiš. (Pauza) Samo probaj nešto da
učiniš. (Pauza) Probaj da mi nešto uradiš.
Pauza.
ESTON: Ja... mislim da je došlo vreme da napustiš ovu kuću. Izgleda, izgleda
da se ti i ja ne slažemo baš najbolje.
Page 34
DEJVIS: Da napustim kuću?
ESTON: Da.
DEJVIS: Ja? Ti to meni govoriš? E pa onda da ti kažem, da ti kažem ko treba
da napusti kuću! Ti! Ti, kažem ti, ti!
ESTON: Kako?
DEJVIS: Ti! Potraži sebi drugo mesto!
ESTON: Ja ovde živim. Ja odavde ne idem.
DEJVIS: Da neću možda ja? E pa, i ja ovde živim. Dobio sam ovde posao.
ESTON: Da... ali... razmislio sam... zaključio sam da ti posao ne bi odgovarao.
Ja... verujem da ti se ovde ne bi dopalo!
DEJVIS: Dopada mi se! I nemoj tu da mi izvodiš kako mi se ne dopada!
ESTON: Ipak bi bilo bolje da odeš. Ne slažemo se.
DEJVIS: Ne odgovara mi posao, je li? Reći ću ti, da znaš, neko, opet, misli da
mi posao odgovara. Utuvi ovo, ostajem. Ostajem i biću pazikuća! Eto ti! Tvoj
brat, znas, on mi je to ponudio. Da, meni. Dakle, ostajem tu i biću njegov
pazikuća.
ESTON: Moj brat?
DEJVIS: Da, tvoj brat, on će se preseliti ovamo, sve se ovo preureñuje, ruši, ja
ostajem s njim, pa... pa, prema tome, za tebe ovde više neće biti mesta!
ESTON: Ali ja ovde živim!
DEJVIS: Još neko vreme. Znam šta govorim. Hteo si ti mene da izbaciš, je li?
Da me zavaraš tim starim, dronjavim cipelama i izbaciš na ulicu, a? Slabo si to
smislio, mali moj!
ESTON: Slušaj. Daću ti nekoliko šilinga... idi u Sidkap. .
DEJVIS: Sagradi ti sebi prvo svoju šupu! Nekoliko šilinga! Umesto plate koja
me ovde čeka! Sagradi ti sebi svoju smrdljivu šupu prvo! Eto!
Eston ga netremice posmatra.
ESTON: Zašto smrdljiva šupa? (Tišina. Eston kreće ka izlazu.) Moja šupa... biće
čista. Od drveta, sve... I ja ću je sagraditi. Znam sigurno.
DEJVIS: Ne prilazi mi blizu.
ESTON: Nemaš razloga da kažeš da moja šupa smrdi. (Dejvis skreće pažnju na
nož u svojoj ruci.) Ti smrdiš.
DEJVIS: Šta?
ESTON: Zasmrdeo si čitavu kuću.
DEJVIS: Isuse, i on se usuñuje da to meni kaže!
ESTON: Smrdiš od prvog dana. Ne mogu da spavam.
DEJVIS: I ti to meni kažeš! Ti meni kažeš da ja smrdim!
ESTON: Zato će biti najbolje da odeš.
DEJVIS: Usmrdeću ja tebe! (Dejvis istura nož u pravcu Estonovog trbuha. Ruka
mu dršće. Eston se nepomera. Dejvis nema hrabrosti da zada udarac. Miruju i
jedan i drugi.) Usmrdeću ja tebe...
Pauza.
ESTON: Uzmi svoje stvari.
Dejvis sklanja nož, diše s naporom. Eston prilazi Dejvisovoj postelji, uzima
torbu i trpa u nju njegove stvari.
DEJVIS: Nemaš... nikakva ti prava nemaš... ostavi to, to su moje stvari!
Page 35
(Dejvis preuzima torbu, trpa stvari unutra.) U redu... trebalo je da budem ovde
pazikuća... čekaj samo... (Oblači smoking) čekaj... tvoj brat... urediće on
tebe... da ti kažeš... da ti meni tako nešto kažeš... niko živi nije imao petlju da
mi to kaže... videćeš ti svog boga... (Uzima torbu i kreće ka vratima) zažalićeš
ti već... (Otvara vrata, Eston ga posmatra.) Sad bar znam kome ubuduće da
verujem.
Dejvis izlazi. Eston stoji. Zatamnjenje. Svetla ponovo. Rano jutro. Mik sedi na
stolici, Dejvis se vrti po sobi.
DEJVIS: Smrdim! Čuješ li ti to? Ja! Ispričao sam ti šta mi je sve rekao, je li? Da
smrdim! Zamisli ti to! I to meni da kaže!
MIK: Tc! Tc! Tc!
DEJVIS: I to meni da kaže.
MIK: Pa. ti ne smrdiš.
DEJVIS: Naravno da ne smrdim, gospodine.
MIK: Da smrdiš, ja bih ti to već rekao.
DEJVIS: Rekao sam, rekao sam mu... rekao sam mu još i to... pa ti još nisi sve
ni čuo, čoveče! Rekao sam mu, pazi, tvoj brat motri na tebe. Rekao sam,
dovešće te taj u red. Nije ni slutio šta će ga zbog svega snaći. Rekao sam,
rekao sam, doći će on, doći će tvoj brat, ne brini, pametan je on, nije kao ti...
MIK: Kako to misliš?
DEJVIS: A?
MIK: Rekao si da moj brat nije... pametan?
DEJVIS: Kako? Rekao sam da imaš planove, da sve ovo napraviš... kuća...
dekoracije... razumeš? Nema on nikakvih prava da meni nareñuje! Primam
nareñenja samo od tebe, ja sam tvoj pazikuća, hoću da kažem, u tvojoj sam
službi... ti ne postupaš prema meni kao prema nekoj životinji... nas dvojica...
nama je njegov slučaj jasan!
Pauza.
MIK: Šta ti je, dakle, rekao kad je čuo da sam ti ponudio mesto pazikuće?
DEJVIS: On?... Rekao je... rekao je... to... kako on ovde živi!
MIK: Pa rekao je istinu, zar ne?
DEJVIS: Istinu? Ali ovo je tvoja kuća! To je bila tvoja dobra volja što si mu
dopustio da stanuje ovde!
MIK: Da, to je moja kuća. Dobio sam je jeftino... i ja sam ga doveo ovamo.
DEJVIS: Pa to i ja kažem. Ti si vlasnik.
MIK: Da, ali on ovde živi, zar ne? Mogu ga izbaciti...
DEJVIS: Pa to i ja kažem.
MIK: Mogu ga izbaciti, naravno. Zato što sam vlasnik. S druge strane, on je
stalni zakupac. Treba mu dati blagovremen otkaz, u tome je stvar, vidiš, to je,
eto, jedan tehnički problem, znaš... Zavisi kako posmatraš sobu. Mislim kao
nameštenu ili nenameštenu. Razumeš šta hoću da kažem?
DEJVIS: Ne, ne razumem.
MIK: Taj nameštaj tu, tu je sve njegovo, sve sem kreveta, naravno. Eto, tako
stoji stvar kad se gleda po zakonu.
Pauza.
DEJVIS: Kažem ja tebi, on treba da ide tamo odakle je došao!
Page 36
MIK (okrene se i pogleda ga): Odakle je došao?
DEJVIS: Da.
MIK: Odakle je došao?
DEJVIS: Pa... iz... iz...
MIK: Preterao si, a? (Pauza. Diže se, živo) U svakom slučaju, prema stanju
stvari, nemam ništa protiv odlaska, s obzirom na preureñenje...
DEJVIS: To sam hteo da čujem!
MIK: Ne, nemam ništa protiv. (Okreće se Dejvisu) A tebe ću videti na poslu.
MIK: Pa, rekao si da si unutrašnji dekorater. Dobro bi bilo da se pokažeš kao
pravi stručnjak.
DEJVIS: Šta?
MIK: Kako to misliš šta? Dekorater. Unutrašnji dekorater.
DEJVIS: Ja? Ja unutrašnji dekorater? Kakve ja imam veze s unutrašnjim
dekoracijama? Nikada se time nisam bavio.
MIK: Čime se nikad nisi bavio?
DEJVIS: Tim se nikad nisam bavio. Nikad nisam bio unutrašnji dekorater. Bavio
sam se drugim poslovima. Bio sam mnogo zauzet, znaš... Ali... mogu ja i time
da se bavim... daj mi samo... daj mi samo malo vremena... dok se ne sredim.
MIK: Nikakvo čekanje ne dolazi u obzir. Potreban mi je prvorazredan unutrašnji
dekorater. Verovao sam da si to ti.
DEJVIS: Ja? Pričekaj malo, pričekaj malo, o meni nije bilo ni govora.
MIK: Kako nije bilo ni govora? O tebi se jedino i govorilo. Jedini na koga sam
mislio, o kome sam sanjao, koga sam priželjkivao, jedini o kome sam mislio
kao o prvorazrednom, profesionalnom spoljašnjem i unutrašnjem dekorateru,
bio si ti.
DEJVIS: Slušaj sad...
MIK: Hoćeš da kažeš kako ne znaš da postavljaš linoleum u tilskim plavim,
bakrenastim i pergamentnim kvadratima i da te boje ponavljaš po zidovima?
DEJVIS: E pa slušaj, kako si samo...
MIK: Ne znaš da presvučeš sto u furnir od afromozijske tikovine, stolice u tvid
ovsene boje? Ne znaš da postavljaš sedišta od morske trave?
DEJVIS: Nikada to nisam rekao!
MIK: Isuse, ja sam prevaren!
DEJVIS: Tako nešto nisam ni spomenuo!
MIK: Ti si, druškane, jedna obična varalica!
DEJVIS: Ne bi trebalo da me vreñaš. Ti si predložio da budem nastojnik.
Pristao sam da ti pomognem. Za malu platu. To je sve. Dekoracije nisam ni
spomenuo... a ti si počeo da me vreñaš...
DEJVIS: Ne počinji opet.
MIK: Ne počinjem, reci mi svoje pravo.
DEJVIS: Moje pravo ime je Dejvis.
MIK: A pod kojim imenom živiš?
DEJVIS: Dženkins.
MIK: Imaš dva imena. Gde su ostala, a? Hajde, lepo priznaj zašto si izmislio
Page 37
celu tu svinjariju o unutrašnjem dekorateru.
DEJVIS: Nisam ništa izmislio. To je tebi rekao tvoj luckasti brat. Rekao ti je to
iz čiste pakosti, zato što mu u glavi nije sve kako treba, on ti je to rekao.
Mik mu prilazi lagano.
MIK: Šta si rekao za mog brata?
DEJVIS: Kada?
MIK: Šta si rekao da je on?
DEJVIS: Ja... nemoj pogrešno da me razumeš...
MIK: Luckast? Ko je luckast? (Pauza) Rekao si da je moj brat luckast, je li? Moj
brat. Pa to je... to je malo bezobrazno s tvoje strane!
DEJVIS: Pa to on sam kaže!
Mik lagano obilazi Dejvisa, posmatra ga. Napravi čitav krug.
MIK: Ala si ti čudan čovek. Nisi? Jesi, stvarno si čudan. Praviš mi neprilike
otkako si ušao u kuću. Na časnu reč. Ni jednoj jedinoj reči koju izgovoriš ne
može se verovati. Sve što izgovoriš i ovako i onako može da se shvati. Lažeš
čim otvoriš usta. Nastran si, nasilan, nikad čovek nije siguran šta možeš učiniti.
Obična divlja zver, kad smo već dotlc došli. Varvarin. I kao kruna svega, iz
guzice ti kulja smrad čak i za vreme doručka. Pazi ovamo. Došao si i predstavio
se kao unutrašnji dekorater. Na osnovu toga ponudio sam ti posao... I šta je
bilo? Održao si čitav govor o svojim preporukama u Sidkapu. I šta je bilo?
Nisam ti čak ni rok za odlazak u Sidkap postavio. Sve je to vrlo žalosno, ali ja
ću ipak platiti to tvoje kućepaziteljstvo. Evo ti pola dolara.
Pretura po džepu, nalazi polovinu krune i baca je kraj Dejvisovih nogu. Dejvis
se ne pomera. Mik se povlači ka gasnoj peći. Uzima Budu.
DEJVIS (lagano): U redu onda... ako želiš... ako je to tvoja želja...
MIK: Jeste, jeste! To je moja želja! (Tresne Budu o gasnupeć. Statua se
razbija. Posle kratke pauze, gorko.) Svi misle da je ova kuća moja jedina briga.
Imam ja mnogo drugih briga. Drugih stvari. Drugih interesa. A moj posao, a?
Treba ga širiti, razgranati... u svim pravcima. Nema za mene odmora. Moram
stalno da se krećem. Moram o budućnosti da mislim. Ova kuća je moja
poslednja briga. Ona mene ne zanima. Neka moj brat o njoj vodi računa. Neka
je on ureñuje, neka je dekoriše, neka čini s njom što god hoće. Mene se to ne
tiče. Verovao sam da sam mu učinio uslugu što sam ga ovamo doveo. On ima
svoje nazore, i neka ih ima. To je njegova stvar.
Pauza.
DEJVIS: A ja? Šta će biti sa mnom?
Tišina. Mik ga ne pogleda. Čuju se spoljna vrata. Tišina. Ne pomeraju se. Ulazi
Eston. Zatvara vrata, ulazi u sobu, okrenut je ka Miku. I jedan i drugi smeše se
jedva primetno. Mik počinje da govori, prekida, izlazi. Tišina. Eston ostavlja
vrata otvorena. Prilazi, ugleda komañe razbijene statue, za trenutak razgleda,
onda skida kaput i seda na krevet. Uzima odvrtku i utikač i nastavlja sa
poslom.
DEJVIS: Došao sam po lulu.
ESTON: O, da.
DEJVIS: Pošao sam... i na pola puta... odjednom... shvati... znaš... da nemam
lule. I tako, svratio sam da je uzmem. Skoknuo sam na časak, eto...
Page 38
ESTON: Pa, jesi li je nažao?
DEJVIS: Jesam, jesam, našao sam je. (Pauza) To nije onaj isti, a, što si ga...
ESTON: Jeste, isti.
Dejvis, oklevajući, ide ka sredini sobe.
DEJVIS: Još ga nisi opravio?
ESTON: Nešto ne valja. Pokušavam da pronañem kvar.
DEJVIS: Pa ako... ako budeš bio uporan, uspećeš, mislim.
ESTON: Znam šta treba.
Dejvis priñe malo bliže.
DEJVIS: Ovaj... ne razumem se mnogo u te stvari... razumeš... inače bih dao
savet. Ipak, mislim, uspećeš i sam. (Pauza) Slušaj... (Pauza) Nisi ozbijno
mislio, je li, da ja smrdim, je li? (Pauza) Je li? Bio si dobar prema meni. Doveo
si me ovamo. Doveo si me ovamo, nisi ništa pitao, dao si mi krevet, bio drugar
prema meni. Slušaj. Nešto sam razmišljao, to što galamim u snu, to je zbog
promaje, znaš, promaja duva pravo na mene, zato sam galamio, nisam, znaš,
to ni znao, zato sam mislio, hoću da kažem, da si mi dao svoj krevet, a ti uzeo
moj, nema meñu njima nikakve razlike, isti su i jedan i drugi, da sam ja imao
tvoj, ti spavaš bez obzira u kom si krevetu, a ti da si uzeo moj, ja tvoj, sve bi
bilo u redu, ja ne bih bio na promaji, znaš, a tebi ne bi smetalo malo vetra, tebi
je potrebno malo vazduha, razumem ja.to, ti si bio tamo na onom mestu,
doktori... i sve ono što su s tobom izvodili, sve zatvoreno, sve zatvoreno, mogu
misliti na šta sve liči, vruće, znaš, uvek vruće, kao u štali, zavirio sam jednom,
skoro sam se ugušio, i tada sam došao do zaključka da se treba držati podalje
od takvih mesta, samo da smo trampili krevete i sve bi bilo u redu, ja bih pazio
na kuću, čuvao je za tebe, radio za tebe, ni za kog drugog... ne za... tvog
brata, znaš, ne za njega, za tebe bih radio, bio tvoj čovek, reci jednu reč, samo
jednu jedinu reč... (Pauza) Šta kažeš na sve ovo?
ESTON: Ne, ne mogu da spavam u tom krevetu.
DEJVIS: Ali ti ne razumeš šta ja hoću da kažem!
ESTON: Svejedno, to je krevet moga brata.
DEJVIS: Tvog brata?
ESTON: Pa onda kad je ovde. A ovo je moj krevet. Jedino u njemu mogu da
zaspim.
DEJVIS: Ali tvoj brat je otišao! Otišao je!
Pauza.
ESTON: Ne mogu. Ne mogu da menjam krevet.
DEJVIS: Ti nisi shvatio šta sam hteo da ti kažem!
ESTON: Svejedno, imaću ionako puno posla. Moram da podignem šupu. Ako je
ne podignem sada, neću nikada. Prvo šupu pa tek onda ostalo.
DEJVIS: Pa ja ću ti pomoći da podigneš šupu, eto, pomoćiću ti ja! Razumeš li?
Ja ću ti pomoći! Zajedno ćemo podići tu tvoju šupu! Je si sad razumeo?
Podićićemo je za tren oka! Razumeš šta hoću da kažem?
Eston se podiže i prilazi prozoru.
ESTON: Ne, mogu da je podignem sam.
DEJVIS: Ali slušaj. Biću s tobom, biću ovde, pomagaću ti, radićemo sve
zajedno, a čuvaću kuću, vodiću brigu o svemu, za tebe, za tebe ću je čuvati,
Page 39
biću tvoj pazikuća.
Pauza.
ESTON: Neću.
DEJVIS: Zašto?
ESTON: Ne mogu dobro da spavam.
DEJVIS: Ali, do ñavola, pa rekao sam da ćemo promeniti krevet! Isuse!
Promenićemo krevet! To ćemo učiniti. Zar nikako ne razumeš šta hoću da
kažem?
Eston je i dalje kraj prozora, leñima okrenut ka Dejvisu.
DEJVIS: Hoćeš da me izbaciš, je li? Ne smeš to da učiniš. Slušaj, čoveče,
slušaj, neka, neka ostane tako ako hoćeš, ne moramo ni da menjamo, neka
ostane kako je bilo, staviću samo malo veći komad vreće na prozor, da
smanjim promaju, biće dovoljno, šta veliš, nek ostane sve kako je bilo?
Pauza.
ESTON: Ne.
DEJVIS: Zašto?
Eston se okreće i pogleda Dejvisa.
ESTON: Galamiš noću.
Pauza.
DEJVIS: Ali... ali slušaj... slušaj... slušaj ovamo... hoću da kažem... (Eston
ponovo okreće leña) Šta da radim? (Pauza) Šta ja da radim? (Pauza) Kuda da
odem? (Pauza) Kad bih ostao ovde, mogli bismo da podignemo tvoju šupu.
(Pauza) Ali ako želiš da odem... otići ću. Reci samo. (Pauza) Da ti kažem
nešto... one cipele... cipele koje si doneo... dobre su... sasvim su dobre... moći
ću... možda ću moći da odem... do... (Eston je i dalje miran, okrenut leñima,
kraj prozora.) Slušaj... ako... ako odem... ako odem i dobijem svoje papire...
hoćeš li... hoćeš li onda... ako odem... i dobije...
Duga tišina.
Zavesa
Page 40

Harold Pinter - Nastojnik PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Harold Pinter - Nastojnik PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Harold Pinter - Nastojnik

Preveo: Arsenije Jovanović

Nekoliko sekundi kasnije. Mik sedi. Dejvis je na podu, u polupodignutom stavu,

ESTON: Potrebno je malo vazduha.

You might also like