KNJIGU PRIREDILI

Vladislav Bailović, Ivan Zlatić, Marija Radišić, Milenko Srećković,

Tamara Vukov, Jelena Purešić, Irina Cerić, Kole Kilibarda,
Andrej Grubačić, Milan Srećković, Siniša Dugonjić, Siniša Jelovac
DIZAJN KORICA
Zorana Lalić
PREVOD
Bratislav Srećković

IZDAVAČ
Pokret za slobodu
Freedom Fight
(www.pokret.net)

TIRAŽ
500

GODINA
2011.

Projekat je podržan od strane Rosa Luxemburg Stiftung

Predgovor
Zbog toga POKRET, sada i ovde!
U knjizi koja je pred vama, izabrani su članci, saopštenja, doku-
menta i intervjui za koje mislimo da na dobar način predstavljaju isku-
stvo Pokreta za slobodu sa radničkim otporom deindustrijalizaciji Sr-
bije. Radi se o iskustvu solidarne saradnje i podrške onima koji su se
odlučili na otpor, manje o našem tragu u štrajkovima i protestima, više
o njihovom mestu u nama. Na putu ka refleksiji ovog iskustva, analizi,
zaključcima, pa naposletku i ocenama, odlučili smo se na međukorak –
zbornik reprezentativnih akata, koji će nam, nadamo se, omogućiti da
najpre čujemo ocene drugih.
Početkom 2007. godine uključili smo se u radničke proteste i inici-
jative sa idejom da ćemo ih najcelishodnije podržati pokretanjem neza-
visnog medija. Tako smo od 2007. do 2009. godine izdavali balkansko
izdanje Z magazina, koje je izlazilo na kioscima, da bi tokom 2008.
godine pokrenuli i bilten Glas radnika, koji smo besplatno delili među
radnicima, nastojeći da uspostavimo i unapređujemo interno informi-
sanje u uslovima potpune medijske blokade prema dramama koje su
se svakodnevno odvijale sa one strane fabričkih kapija širom Srbije.
Čitav ovaj period je pre svega obeležila saradnja sa radničkim grupama
zrenjaninskih preduzeća Jugoremedija, Šinvoz i BEK, okupljenih od
decembra 2007. godine oko lokalne političke organizacije Ravnoprav-
nost.
Pobeda koju su 1. marta 2007. godine posle trogodišnjih napora
ostvarili radnici-akcionari Jugoremedije, pre svega je značila pobedu
protiv deindustrijalizacije. Uprkos činjenici da se grupa u Jugoremedi-
ji formalno gledano izborila za svoja prava zahvaljujući vlasništvu nad
akcijama fabrike, njihov motiv da istraju bila je odbrana radnih mesta
od ''investitora'' čiji su interesi vukli fabriku u stečaj. Trijumf u Jugo-
remediji inspirisao je druge zrenjaninske radnike da se pobune pro-
tiv propadanja svojih preduzeća. I premda je deo našeg kolektiva bio
duboko rezervisan prema njihovoj odluci da borbu vode kao politička
stranka, odlučili smo da njihovim dobrim namerama, entuzijazmu i in-
stinktima damo prednost u odnosu na svoja ubeđenja.
Ravnopravnost je na lokalnim izborima 2008. godine osvojila nešto
više od 5% glasova i ušla u zrenjaninski parlament. Slučaj je, međutim,
hteo da tih 5% ne budu zloglasni ''jezičak na vagi'', čime je mlada stran-
3
ka izbegla iskušenje da stasava na politikantskim ucenama. Posvetili
su se ozbiljnom političkom delovanju, čiji je za sada najvažniji domet
Anketni odbor grada Zrenjanina o Šinvozu, osnovan na inicijativu Rav-
nopravnosti. Radom ovog tela je predsedavao odbornik Ravnopravno-
sti i radnik Jugoremedije Branislav Markuš. Njihov izveštaj, daleko
najozbiljniji akt o privatizaciji donet na lokalnom nivou u Srbiji, svojim
glasovima su podržali svi zrenjaninski odbornici. Mala radnička partija
je uspela da oko inicijative protiv uništavanja preduzeća u kom je ra-
dilo petsto njihovih sugrađana, ujedini vlast i opoziciju, i to u zemlji u
kojoj se lokalni političari poslovično ograđuju da su za pitanja privrede
i privatizacije nadležne isključivo vladine agencije.
Borba za Šinvoz još uvek nije okončana. Nije, međutim, ni predata,
a radnici na svojoj strani imaju čitavu lokalnu zajednicu.
Povezivanje radničke borbe protiv deindustrijalizacije i borba za
decentralizaciju vlasti u Srbiji koju je napravio pokret Ravnopravnost
jedna je od najdinamičnijih političkih inicijativa u Srbiji za poslednjih
deset godina. Velike političke stranke su, naravno, uočile narastajuću
snagu lokalnih političkih pokreta koji su ušli u gradske i opštinske par-
lamente na poslednjim izborima, tako da je već 2009. godine donet
novi zakon o političkim strankama, koji je propisao da je za osniva-
nje novih i preregistraciju postojećih stranaka potrebno minimalno
10.000 osnivača. Lokalne stranke i pokreti ovim su primorani da se
utope u velike. Na poziv Sandžačke demokratske partije, Ravnoprav-
nost je pristupila novoosnovanoj Socijaldemokratskoj partiji Srbije. U
kojoj meri će zrenjaninska grupa u okviru nove organizacije uspeti da
nametne svoje političke prioritete, pokazaće vreme. Sigurno je samo
jedno – izmene zakona o političkim strankama su u njihov politički rad
unele dinamiku koja im nije bila potrebna.
Sa jačanjem ekonomske krize tokom 2009. godine, krenuo je novi
talas radničkog otpora u Srbiji, koji je znatno više nego sva prethodna
''događanja radnika'' dobio karakter otpora deindustrijalizaciji. Našav-
ši se u brojnim obavezama na podršci nekim od najintenzivnijih štraj-
kova (najpre Zastava elektro, a zatim i Trudbenik gradnja), početkom
2009. godine smo odlučili da obustavimo rad na Z magazinu i sve svoje
kapacitete posvetimo organizacionim aktivnostima. Na inicijativu Po-
kreta za slobodu, avgusta 2009. godine radnici okupljeni oko pokreta
Ravnopravnost i radnici beogradskog Ikarbusa došli su u solidarnu
podršku štrajkačima Zastave elektro iz Rače. Tom prilikom je osnovan
Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji, kom su se kasnije pri-

4
ključili i štrajkači Ravanice, Srboleka, Prosvete, Vršačkih vinograda i
drugih preduzeća.
Koordinacioni odbor je efektivno funkcionisao narednih godinu
dana. Njegovo glasilo je bilten Pokret, koji izdaje i uređuje Pokret za
slobodu. Pojedina preduzeća uključena u rad Koordinacionog odbora
postigla su određene uspehe: raskid ugovora o privatizaciji u Zasta-
vi elektro i Prosveti, hapšenje Jovice Stefanovića-Ninija zbog zloupo-
trebe u Srboleku, isplata otpremnina radnicima Trudbenik gradnje...
Ipak, tek po neki od njih su trajno zaštitili svoja preduzeća i radna
mesta. Radnici Zastave elektro su mesecima zahtevali od Agencije za
privatizaciju i ministra Dinkića da raskinu ugovor o prodaji preduzeća
sa mužem predsednice srpskog parlamenta Slavice Đukić-Dejanović,
koji ih je nesavesnim poslovanjem doveo na ivicu stečaja. Nakon što su
protesti urodili plodom, radnici su pokušali da sa državom podele od-
govornost za ponovno pokretanje proizvodnje, ali Dinkić tu odgovor-
nost nije želeo, već je preduzeće na brzinu preprodao južnokorejskoj
korporaciji Jura. Ipak, koliko god se ministar upinjao da oživljavanje
fabrike i zapošljavanje 1.200 novih radnika iskoristi u svojoj predizbor-
noj kampanji, šansu za Raču je stvorio štrajk i protest radnika Zastave
elektro. Tekstovi objavljeni u ovoj knjizi deo su našeg nastojanja da se
ova istina ne zaboravi.Kao i iskustvo Ravnopravnosti, i rad Koordina-
cionog odbora je pokazao dve vrlo važne stvari.
Prvo, da su politički i ekonomski monopoli u Srbiji ranjiviji nego
što to na prvi pogled deluje. Naime, sama činjenica da su radnički ko-
lektivi ušli u horizontalnu saradnju, mimo kontrolisanih sindikalnih
struktura, naterala je vlasti na popuštanje.
Drugo, da je prerastanje neformalne horizontalne koordinacije u
trajniju solidarnu mrežu sa artikulisanim političkim zahtevima još
uvek teško dostižan organizacioni stepenik za radnike u Srbiji.
Pred vama su, dakle, dokumenta koja podsećaju na inicijative sa
kojima smo četiri godine tesno sarađivali, a koje su uspele da zatre-
su najopasniji od svih monopola u Srbiji – monopol na organizovanje.
Kakvi su trajni dometi ovih inicijativa, i da li će ih uopšte biti, u ovom
trenutku je teško reći. Jedini zaključak na koji ćemo se mi usuditi je da
se vredi boriti. Ne samo uvek i svuda, nego i sada i ovde.
U Beogradu, 11. marta 2011. godine
Priređivači

5
Koordinacioni odbor radničkih protesta

Novi radnički pokret u Srbiji

Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji osnovali
su radnici i mali akcionari sedam preduzeća: „Jugoremedi-
ja“, „Šinvoz“ i BEK iz Zrenjanina, „Zastava elektro“ iz Rače,
„Ravanica“ iz Ćuprije, „Srbolek“ i „Trudbenik“ iz Beograda.
Problemi su nam različiti, ali cilj je isti – tragamo za načinom
da sačuvamo i razvijamo proizvodnju, čuvajući tako i svoja
radna mesta. Radnici „Jugoremedije“, „Zastave elektro“ i
„Ravanice“ zahvaljujući solidarnoj i upornoj borbi uspeli su
da sačuvaju svoje fabrike, međutim ti rezultati nisu trajni, i
moraju se zaštititi i učvrstiti. Radnici i mali akcionari „Trud-
benika“, „Srboleka“, „Šinvoza“ i BEK-a još uvek su u pro-
testu. Za njih pozitivna iskustva „Jugoremedije“, „Zastave
elektro“ i „Ravanice“ znače da borba ima šanse za uspeh. Za
one koji su postigli uspeh, borba radnika „Šinvoza“, „Trud-
benika“, BEK-a i „Srboleka“ znači šansu da u daljoj borbi ne
ostanu sami.

„Jugoremedija“, Zrenjanin
Nakon što je 2000. godine smenjena vlast koja nas je uvela u dese-
togodišnju izolaciju, srpska farmaceutska industrija dobila je šansu da
izađe na evropsko tržište. Da bi se ova šansa ostvarila, domaće kompa-
nije morale su prethodno da usklade svoju proizvodnju sa evropskim
GMP standardima, što iziskuje sveobuhvatnu rekonstrukciju proizvod-
nih pogona i velika materijalna ulaganja. Zrenjaninska „Jugoremedi-
ja“ je ovaj izazov dočekala kao preduzeće u većinskom privatnom vla-
sništvu – 58% akcija bilo je u portfelju malih akcionara, a preostalih
42% u Akcijskom fondu Republike Srbije. Tadašnja uprava fabrike je u
dogovoru sa predstavnicima države odlučila da pitanje modernizacije
reši kroz prodaju državnog paketa akcija privatnom investitoru, koji bi
nakon obavljene rekonstrukcije svoje ulaganje prikazao kao dokapita-
lizaciju i tako stekao većinsko vlasništvo. Tako je Akcijski fond Repu-
blike Srbije 2002. godine prodao 42% akcija „Jugoremedije“ niškom
6
biznismenu Jovici Stefanoviću-Niniju. Međutim, umesto da investira
u rekonstrukciju fabrike, kao što je bilo ugovoreno, Stefanović je kao
investiciju prikazao nabavku sirovine. Država se saglasila sa ovakvim
načinom ulaganja, ali mali akcionari nisu, pa je Stefanović falsifikovao
odluku skupštine akcionara i izvršio dokapitalizaciju na osnovu koje se
2003. godine upisao kao većinski vlasnik.
Radnici „Jugoremedije“ su krajem godine pokrenuli štrajk koji je
ubrzo prerastao u protest malih akcionara protiv korupcije u privatiza-
ciji i otimanja privatne svojine. Bez odluke suda o tome ko je većinski
vlasnik, avgusta 2004. godine policija i Stefanovićevo privatno obez-
beđenje su silom izbacili radnike-akcionare iz fabrike, da bi im nakon
toga Stefanović dao otkaze. Tokom naredne dve ipo godine, grupa od
150 radnika-akcionara „Jugoremedije“ zadivila je domaću i svetsku
javnost svojom upornošću da dokažu pljačku i povrate otetu imovinu.
Šireći polako krug javne podrške oko svojih zahteva, na kraju su uspeli
da pred sudom dokažu da je samovoljni suvlasnik „Jugoremedije“, uz
podršku korumpiranih državnih agencija, oteo imovinu malih akciona-
ra, tako da je na skupštini „Jugoremedije“ 1. marta 2007. godine iza-
brana nova uprava, koju kontrolišu mali akcionari.
Četiri ipo godine samovlašća Jovice Stefanovića dovelo je „Jugore-
mediju“ na ivicu stečaja, a kako planirana investicija u modernizaciju
nije izvršena, radnici-akcionari su se suočili sa rokom od svega dve go-
dine da sprovedu 30 miliona evra vredno ulaganje u usklađivanje sa
GMP standardima. Bez ove investicije, fabrika nakon avgusta 2009.
godine više ne bi smela da proizvodi lekove. Za prvih nekoliko meseci,
nova uprava je uspela da otkloni opasnost od stečaja i vrati „Jugore-
mediju“ u red najuspešnijih privrednih subjekata u Srbiji. Usledila je
borba za budućnost, za rekonstrukciju pogona i sigurnost radnih mesta
u novom, evropskom okruženju. Poučeni lošim iskustvima iz prošlo-
sti, radnici-akcionari doneli su odluku da se ovog puta ne prepuštaju
ćudljivim interesima krupnog kapitala, već da projekat od kog zavisi
njihova budućnost realizuju iz sopstvenih izvora. Zaposleni su pristali
na smanjenje ličnog dohotka, akcionari su prihvatili da im se u periodu
dok traje rekonstrukcija ne isplaćuju dividende, već da se svaki zara-
đeni dinar opredeli za investiranje u modernizaciju. Nove proizvodne
hale „Jugoremedije“ svečano su otvorene 2. oktobra 2009. godine, na
praznik „Jugoremedije“, dan kad je fabrika osnovana početkom se-
damdesetih godina prošlog veka.
Radnici-akcionari „Jugoremedije“ pokazali su da solidarnost malih
vlasnika može biti efikasna ne samo u borbi protiv korupcije i bezako-
7
nja, već i u čuvanju i učvršćivanju rezultata ove borbe – odgovornom
raspolaganju privrednim subjektima. Štaviše, u vreme dok se gasi na
hiljade radnih mesta, uprava pod kontrolom radnika-akcionara poka-
zala se efikasnijom od modela koji nam se od 2000. godine nameće
kao „spas“ za posrnulu srpsku privredu, modela u kom su radnici bez
ikakvih prava, čak i onih koja im garantuju zakoni i kolektivni ugovor,
primorani da se bespogovorno povinuju samovolji poslodavca. Ova-
kva koncepcija privatizacije, koja se zasniva na potpunoj centralizaciji
moći, potpuno odgovara političkoj vlasti u Srbiji koja, uz podršku fi-
nansijskih moćnika, nastoji da sačuva sistem centralizovane vladavine
bez ikakve kontrole javnosti, samo što su nekadašnji komiteti, u kojima
su se iza zatvorenih vrata donosile odluke od sudbonosne važnosti, da-
nas ustupili mesto vladinim agencijama koje bez ikakve odgovornosti
presuđuju o opstanku hiljada radničkih porodica. U nastojanju da za-
štite svoju pobedu, radnici „Jugoremedije“ su zajedno sa kolegama iz
zrenjaninskih preduzeća „Šinvoz“ i BEK osnovali lokalni Pokret „Rav-
nopravnost“, koji je na na izborima 2008. godine ušao u Skupštinu
Grada sa četiri odbornika.
Prvobitno opredeljeni da se solidarno bore za oporavak nekada
moćne zrenjaninske industrije, radnici i mali akcionari okupljeni oko
Pokreta „Ravnopravnost“ brzo su se suočili sa ograničenjima lokalne
samouprave da konkretno podrži radničke zahteve za očuvanjem proi-
zvodnje i svojih radnih mesta. Krajem 2008. godine, „Ravnopravnost“
je inicirala osnivanje Anketnog odbora Grada Zrenjanina o „Šinvozu“,
međutim i pored toga što je izveštaj Odbora jasno i verodostojno po-
kazao da je stečaj u „Šinvozu“ namerno izazvan, i predložio konkretne
mere kako da se isprave propusti državnih organa, a „Šinvoz“ vrati za-
konitim vlasnicima – državi i malim akcionarima – pa i pored činjenice
da su svi odbornici Grada Zrenjanina, i iz vlasti i iz opozicije, podržali
zaključke Anketnog odbora, nadležne institucije u Beogradu nisu našle
za shodno da zrenjaninskoj skupštini dostave bilo kakav odgovor.
Nakon ovog iskustva, Pokret „Ravnopravnost“ je kao svoj osnov-
ni politički cilj istakao vraćanje imovine lokalnih samouprava oduzete
1995. godine, kako bi lokalna zajednica mogla na održiv način da pod-
stiče privredni razvoj, a ne samo da izdaje zemlju i komunalne usluge
za privremene grinfild investicije, što je danas praktično jedina moguć-
nost za lokalne vlasti da utiču na smanjenje nezaposlenosti.

8
„Zastava elektro“, Rača kragujevačka
Na aukciji održanoj februara 2006. godine, konzorcijum privatnih
lica na čelu sa Rankom Dejanovićem kupio je 70% kapitala „Zastave
elektro“ iz Rače kragujevačke, fabrike za proizvodnju električnih insta-
lacija nekada poznate pod imenom „25. maj“. Osnovana za potrebe kra-
gujevačke kompanije „Zastava“, u čijem sastavu je godinama poslovala,
račanska fabrika je iz restrukturiranja majke-firme izašla kao samo-
stalno preduzeće, sa šansom da svoju budućnost gradi mimo neizvesne
perspektive nekadašnjeg giganta. Novi vlasnici su preuzeli obavezu da
investiraju u osnovna sredstva, a ubrzo posle privatizacije, „Zastava
elektro“ je posredstvom Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza
zaključila ugovor o poslovnoj i tehničkoj saradnji sa multinacionalnom
kompanijom „Delfi“, i za kratko vreme pored svojih 300 radnika an-
gažovala još 500 mladih na osnovu ugovora o delu. „Delfi“ je uložio
značajna sredstva u obuku račanskih radnika, koje je potom angažovao
i u svojim pogonima u Maroku i Poljskoj. Ispostavilo se da su radnici
dorasli „Delfijevim“ standardima. Za razliku od menadžmenta.
Uprkos početnom usponu, zbog kog je ova privatizacija svojevreme-
no ocenjena kao jedna od najuspešnijih u Srbiji, Dejanovićeva uprava
je posle godinu ipo dana dovela fabriku u blokadu. Nakon više upozo-
renja upućenih vlasnicima „Zastave elektro“ da regulišu svoje dugove,
ino partner je krajem 2008. godine raskinuo ugovor o saradnji i odneo
svoju opremu. Tek tada, radnici su shvatili da nove mašine koje su bile
unete u preduzeće nisu investicija novih vlasnika, već vlasništvo „Del-
fija“.
Marta 2009. počinje štrajk sa zahtevom za isplatu zarada koje su
obustavljene u januaru. Istovremeno, sve više isplivavaju podaci o ne-
zakonitom poslovanju koje je dovelo do gubitaka i „Delfijevog“ povla-
čenja. Između ostalog ispostavilo se da su Dejanović i njegovi partneri
od Fonda za razvoj Republike Srbije dobili više od 150 miliona dina-
ra, za obrtna sredstva i isplatu dugova radnicima od pre privatizacije,
međutim novac je nestao, dugovi nisu vraćeni, a preduzeće je oktobra
2008. godine zapalo u blokadu. Povrh svega, Dejanović odbija da ispu-
ni štrajkačke zahteve, a njegov menadžment jasno pokazuje da nije ni
zainteresovan, a ni sposoban da obezbedi nove poslove i izvuče fabriku
iz krize, tako da štrajk vrlo brzo prerasta u protest sa zahtevom za ra-
skid ugovora o privatizaciji. Narednih meseci, radnici „Zastave elek-
tro“ su zahvaljujući upornosti i radikalnim metodama borbe (desetine
noći provedenih na podovima opštine Rača, na pruzi kod Lapova, te

9
napokon na Terazijama, ispred sedišta Agencije za privatizaciju), po-
stali centralni događaj u talasu štrajkova koji je obeležio 2009. godi-
nu. Na prvom sastanku sa Štrajkačkim odborom 15. juna, predstavnici
Agencije za privatizaciju ostali su uporni u stavu da je istekao rok od
dve godine u kom su bili obavezni da kontrolišu izvršenje ugovora o
privatizaciji, odnosno da više nemaju nikakvih mogućnosti da raskinu
ugovor sa Dejanovićem. Štaviše, pokušavaju da prebace odgovornost
na radnike, prigovarajući im da su prekasno dostavili dokaze da inve-
sticija nije izvršena u skladu sa ugovorom, iako je kontrola izvršenja
ugovora u isključivoj nadležnosti Agencije. Narednih meseci, istrajnost
radnika u borbi da poslednju fabriku u Rači otrgnu od propadanja naj-
pre je stekla podršku vlasnika lokalnih prodavnica i kafića, koji su 30.
juna u znak podrške radničkom protestu prekinuli rad na sat vremena,
jer ako se i ova fabrika zatvori ni oni više neće imati od čega da žive.
Zatim je javnu podršku štrajkačima dala i lokalna vlast, a 11. avgusta
na protest ispred Agencije za privatizaciju došli su radnici ’’Ikarbusa’’
iz Beograda, kao i jedan autobus radnika iz zrenjaninskih preduzeća
„Jugoremedija“, „Šinvoz“ i BEK. Tog dana je pokrenuta inicijativa za
osnivanje Koordinacionog odbora radničkih protesta u Srbiji.
Pod pritiskom javnosti, Ranko Dejanović se, u dogovoru sa vladom
Srbije, septembra 2009. godine odrekao svog vlasništva u „Zastavi
elektro“ u korist Republike Srbije, a Agencija za privatizaciju je 9. ok-
tobra donela Odluku o restrukturiranju preduzeća u kojoj između osta-
log stoji da je Vlada „prihvatila i Informaciju o statusu Akcionarskog
društva Zastava Elektro iz Rače kojom je pored statusa preduzeća de-
finisano da je neophodno što hitnije pokretanje proizvodnje i obezbe-
đenje tekućih zarada u ovom preduzeću, rešavanje pitanja povezivanja
radnog staža kao i isplata zaostalih zarada, kao i da je reč o preduzeću
koje zbog delatnosti koje obavlja ima perspektivu da uspešno posluje i
obezbedi dalji razvoj Opštine Rača“. U novu upravu Zastave elektro su,
pored nameštenika Ministarstva ekonomije, imenovani i predstavnici
radnika. Sledi im naporna borba za vraćanje poverenja poslovnih par-
tnera, najvrednijeg od svih resursa koje je Dejanović proćerdao.

„Ravanica“, Ćuprija
Sve vlade nakon 2000. godine prihvatile su politiku privatizacije
po kojoj je najvažnije da se nekadašnja društvena preduzeća što pre
prodaju privatnim investitorima, bez ikakve brige o tome da li će priva-
tizacija omogućiti opstanak i razvoj proizvodnje. Na ovaj način, indu-
10
strija je postala poligon za finansijske špekulacije, i način da se jeftino
dođe do atraktivnih nekretnina. U mnogim gradovima širom Srbije,
nekadašnja industrija je u potpunosti uništena. U Ćupriji, konditorska
industrija „Ravanica“ je jedina fabrika koja još uvek radi. „Ravanica“ je
još uvek društveno preduzeće, čiji radnici se ne opiru privatizaciji, kao
što to Agencija za privatizaciju pokušava da predstavi u svojim saopšte-
njima. Suočeni sa propadanjem privrede u svom gradu i čitavoj zemlji
zbog neodgovornosti države u prodaji preduzeća, radnici „Ravanice“ se
opiru stavu Agencije koji im je više puta stavljen do znanja – da državu
ne zanima ko će kupiti preduzeće u privatizaciji i kako će se budući
vlasnik ponašati nakon prodaje.
Generalni štrajk u „Ravanici“ počeo je 17. avgusta ove godine, zbog
odluke Agencije za privatizaciju da razreši generalnog direktora Milu-
tina Vasića, umesto njega postavi Slavoljuba Popovića i sprovede pri-
vatizaciju. Vasića je na čelo „Ravanice“ imenovala Vlada 2003. godine.
Do juna 2009. je udvostručio proizvodnju u fabrici. Popović je prljave
poslove oko pripreme preduzeća za privatizaciju prethodno obavio u
nekada uspešnoj „Paraćinki“, tako da je sasvim jasno zbog čega ga je
Agencija postavila za direktora „Ravanice“ u godini za koju je najavlje-
na likvidacija svih društvenih preduzeća koja ne dočekaju privatizaci-
ju. Zbog toga su radnici poslednje fabrike u Ćupriji koja još uvek radi,
i koja redovno isplaćuje zarade u prosečnoj visini od 27.000 dinara,
odlučili da spreče ulazak nove uprave, zahtevajući od Agencije da ne
pokušava da ih privatizuje na silu, da stavi van snage odluku o razreše-
nju Milutina Vasića i da odustane od imenovanja Slavoljuba Popovića i
novog predsednika Upravnog odbora Vuka Perića.
Već sutradan, 18. avgusta, Agencija je objavila opširno saopštenje
u kom se između ostalog kaže: „Dosadašnjim postupanjem rukovod-
stva, i njihovom nesaradnjom sa državnim organima, preduzeće je uve-
deno u rizik da nad njim bude otvoren postupak prinudne likvidacije,
čime bi zaposleni u DP Ravanica ostali kako bez posla, tako kao i bez
30% akcija koje im po zakonu pripadaju. Rukovodstvo se praktično već
godinama, bez ikakvih posledica, ponaša kao da je ono stoprocentni
vlasnik kapitala preduzeća, a štetu od toga trpe budžet Republike Sr-
bije kao i svi zaposleni i bivši zaposleni koji bi u postupku privatizacije
ostvarivali svoja prava koja potiču iz 70%, odnosno 30% vrednosti ka-
pitala preduzeća“.
Zrenjaninski „Šinvoz“ je samo najpoznatiji primer nekada uspešnog
preduzeća koje je likvidirano zbog malverzacija kupca i nezakonitog
rada Agencije za privatizaciju prilikom kontrole izvršenja ugovornih
11
obaveza. Radnici Šinvoza su ostali i bez posla i bez akcija krivicom služ-
benika Agencije za privatizaciju, koji su kupcu dozvolili da preko svojih
fantomskih firmi namerno izazove stečaj, da bi potom preuzeo fabriku
kao većinski poverilac. S druge strane, javnosti nije poznat niti jedan
slučaj preduzeća privatizovanog po Zakonu o privatizaciji iz 2001. go-
dine u kom su mali akcionari imali ikakvu korist od „30% akcija koje
im po zakonu pripadaju“, da su uspeli da prodaju svoje akcije po real-
noj ceni, ili da ostvare pravo na dividendu. Naprotiv, država im je pre
dve godine čak sama ponudila da se odreknu „bezvrednih“ hartija od
vrednosti, i zamene ih besplatnim akcijama javnih preduzeća. Među-
tim, ove 2009. godine, Agencija za privatizaciju se obraća javnosti kao
da se za prethodnih osam godina ništa nije desilo.
Štrajk u „Ravanici“ je izazvao potrese i u lokalnoj vlasti Ćuprije. Iz
vladajuće koalicije koju čine stranke okupljene oko SPS, DS i G17+, za-
hteve štrajkača su početkom septembra podržali samo SPS, PUPS i JS,
ali zajedno sa opozicionim SRS, DSS i GG „Ravanica“ (grupa građana
koju su osnovali radnici „Ravanice“ i koja je u lokalnom parlamentu za-
stupljena sa 5 odbornika), tako da je uz radnike stalo 25 od ukupno 37
odbornika. Odbornici DS i G17+ ocenili su da je njihova lista prioriteta
„drugačija od koalicije okupljene oko SPS. Oni žele da opština podrži
štrajk u Ravanici, a mi smatramo da je tamo učinjen niz nepravilnosti i
dajemo apsolutnu podršku merama koje Vlada Srbije i Agencija za pri-
vatizaciju pokušavaju da sprovedu u tom preduzeću, kako bi se ono pri-
vatizovalo“ („Glas javnosti“, 1. septembar 2009, „Puklo oko štrajka“).
Solidarnost i istrajnost u zaštiti zajedničkog interesa su se i u „Ra-
vanici“ pokazale uspešnim. I pored pritisaka na članice Štrajkačkog
odbora, saslušanja u policiji i pretnji krivičnim prijavama, štrajk nije
slomljen, tako da je Vlada sredinom septembra odustala od spornih
kadrovskih rešenja. Ipak, kao i u „Zastavi elektro“ i „Jugoremediji“,
pobeda u „Ravanici“ je trenutna i nesigurna, jer politika privatizacije u
Srbiji nema odgovor na pitanje kako svoje interese mogu da zaštite oni
koji su vezani za opstanak i razvoj proizvodnje: radnici, mali akcionari,
lokalna zajednica.

„Srbolek“, Beograd
U jednoj od najvećih afera u trgovanju akcijama u Srbiji, Jovica
Stefanović-Nini je uz pomoć Miodraga Kostića 2005. godine sabotirao
ponudu bugarske kompanije „Sofarma“ za preuzimanje „Srboleka“, i
došao do većinskog paketa akcija najstarije farmaceutske kuće u Srbi-
12
ji. Naime, pošto Stefanović po zakonu nije smeo da kupi više od 25%
akcija „Srboleka“ u trenutku dok su se akcionari odlučivali za „Sofar-
minu“ ponudu, u kupovinu se uključio Kostić, preko svojih firmi „MK
Komerc“ i „M&V Investments“. Shvativši da se sprema prevara, radnici
i udruženje malih akcionara „Srboleka” sazivaju konferenciji za štam-
pu na kojoj izjavljuju: „Akcije Srboleka na berzi kupuje vlasnik Jugo-
remedije, preko povezanih lica. On planira da kupi samo 50 odsto –
kontrolni paket i da smanji delatnost Srboleka, bez ikakvih investicija.
Ostale akcije tada će biti bezvredne. Zato apelujemo na akcionare, i
Akcijski fond, da ne prodaju akcije preko berze, već da ih deponuju na
račun Sofarme i podrže tu ponudu”. („Danas”, 28. novembar 2005, „Ne
želimo da doživimo sudbinu Jugoremedije”)
Akcijski fond ipak iznosi akcije na berzu. Stigavši do 46% vlasniš-
tva zahvaljujući Akcijskom fondu, Stefanović i Kostić vrše pritisak na
Upravni odbor da smeni direktora, postavljaju svog čoveka i objavljuju
pobedu. Pošto je akcionarima poslata jasna poruka na čijoj je strani dr-
žava, većina prodaje akcije na berzi plašeći se da će u protivnom osta-
ti bez zarade, pa ponuda „Sofarme” ne uspeva. U narednih nekoliko
dana, bugarska kompanija pokušava da objasni javnosti i vlastima u
Srbiji da je prevarena i da su povezana lica zloupotrebila proceduru,
međutim ubrzo dižu ruke.
Nakon što se prašina slegla, maja 2006. godine Kostić prenosi na
Stefanovića svoje akcije „Srboleka”, čime ovaj stiče ukupno 49%. Na
zahtev malih akcionara koji nisu prodali akcije novembra 2005. godi-
ne, Komisija za hartije od vrednosti utvrđuje da je ovom transakcijom
prekršen Zakon o preuzimanju akcionarskih društava, i nalaže Stefa-
noviću da proda akcije koje je kupio od Kostića. Međutim, iako je u
međuvremenu postalo jasno da je Kostić kupovao akcije „Srboleka”
samo da bi pomogao Stefanoviću da spreči preuzimanje, nije pokrenut
postupak u kom bi se utvrdile ove činjenice i kaznili krivci. Stefano-
vić je izvršio nalog Komisije za hartije od vrednosti i decembra 2007.
godine prodao akcije koje je kupio od Kostića, ovog puta firmi „Invej”
Predraga Rankovića-Peconija.
„Srbolek” je danas na ivici propasti. Investicija u usklađivanje pro-
izvodnje sa GMP standardima nije ni počela, niti vlasnik planira da je
sprovede, a račun preduzeća je blokiran. Broj zaposlenih je od 2005.
godine sa 380 pao na 245. Radnici su tokom ove godine u dva navrata
štrajkom iznudili isplatu zarada i pokretanje proizvodnje, a Trgovinski
sud u Beogradu je na zahtev malih akcionara „Srboleka” 14. septembra
doneo rešenje kojim se preduzeću nalaže da održi redovnu godišnju
13
skupštinu, koju Stefanović već mesecima izbegava da održi. Razlog za
to može biti opasnost da se ostali vlasnici „Srboleka“, koji zajedno ima-
ju 51% akcija, udruže i preuzmu kontrolu nad preduzećem. Prethodnih
godina, radnici-akcionari, u čijem posedu se još uvek nalazi 21% akcija,
u više navrata su pokušavali da zajedno sa ostalim malim akcionarima
(razni investicioni fondovi, sitni privatnici i sl.) postave novu upravu,
ali su „spoljni“ akcionari uglavnom izbegavali da se uključe u sukob
između Stefanovića i radnika. Međutim, kako je preduzeće iz godine u
godinu iskazivalo sve veće gubitke, krug akcionara nezadovoljnih me-
nadžmentom počeo je da se širi i van kruga fabrike.

„Trudbenik gradnja“, Beograd

Kombinat montažne gradnje „Trudbenik“ stavljen je januara 2005.
godine na restrukturiranje, koje je izvršeno tako što je preduzeće svu
svoju imovinu prenelo na novu firmu, d.o.o. „Trudbenik gradnja“, a za-
tim je tu firmu prodalo na aukciji marta 2008. godine „Monteri“ d.o.o.
iz Beograda, čiji je vlasnik visoki funkcioner Demokratske stranke Dra-
gan Kopčalić. Umesto da obezbedi kontinuitet proizvodnje u „Trud-
beniku“, Kopčalić je na „Trudbenikovom“ zemljištu u Krnjači, na du-
navskoj obali odmah naspram Miškovićeve i Bekove Luke „Beograd“,
započeo gradnju nelegalnog objekta, u susret legalizaciji koju priprema
Vlada Srbije. Za samo godinu dana, broj radnika u „Trudbeniku“ je pao
sa 497 na 147 (istina, nisu svi ostali bez posla – 130 radnika je ustuplje-
no „Monteri“ na godinu dana, ali se njima sada preti otkazima ukoliko
u „Monteru“ ne pređu za stalno), a poslovi su potpuno zamrli. Između
ostalog, 27 radnika dobilo je otkaze zbog toga što nisu pristali da se ise-
le iz „Trudbenikovog“ samačkog hotela u Ulici Jurija Gagarina, jednom
od nekretnina sa kojima gazda ima velike planove. Stanari samačkog
hotela koji još uvek nisu dobili otkaze svejedno žive bez ikakvih priho-
da, jer im gazda svakog meseca od ličnog dohotka odbija kiriju u visini
cele plate.
„Trudbenik“ je samo jedan primer uobičajene prakse u srpskoj pri-
vatizaciji da se preduzeće koje u svom vlasništvu ima vredne nekretni-
ne proda jeftino pod izgovorom finansijske dubioze, a da novi vlasnik
potom ugasi proizvodnju, ostavi radnike bez posla i uđe u posao sa ne-
kretninama. Povrh svega, ugovor o prodaji „Trudbenik gradnje“ nije
potpisala Agencija za privatizaciju, već je to učinio KMG „Trudbenik“,
a Agencija se u Ugovoru navodi samo kao punomoćnik prodavca, što je
v.d. direktora Agencije Vladislav Cvetković prilikom razgovora sa pred-
14
stavnicima sindikata koristio kao objašnjenje zbog čega ne može da
kontroliše izvršenje ugovornih obaveza. Cvetković, međutim, nije obja-
snio zbog čega je KMG „Trudbenik“, koji po Uredbi o restrukturiranju
bez saglasnosti Agencije nije smeo da donosi odluke koje se odnose na
„sticanje, povećanje ili smanjenje učešća u kapitalu drugog subjekta“,
potpisao ugovor o prodaji koju je de facto izvršio njegov „punomoć-
nik“, Agencija za privatizaciju. Mada, objašnjenje nije ni potrebno, sve
je jasno iz činjenice da je Agencija sebi pribavila birokratski izgovor da
dozvoli kršenje zakona i ugovora u privatizaciji „Trudbenika“.
To rade Agencija za privatizaciju i novi vlasnici. Šta, međutim, ra-
dimo mi?
Nakon junskog štrajka u kom su iznudili zaostale zarade, oko 140
radnika „Trudbenika“ je 24. avgusta sa tri građevinske mašine bloki-
ralo kapiju preduzeća, zahtevajući raskid kupoprodajnog ugovora sa
„Monterom“, potpisivanje kolektivnog ugovora, prestanak rasprodaje
pokretne i nepokretne imovine preduzeća i povratak „Trudbenikovih“
radnika koji su ustupljeni „Monteri“.
Posle mesec dana štrajkovanja i svakodnevnih protesta ispred Mi-
nistarstva ekonomije, predstavnici Agencije održali su sastanke i sa
Štrajkačkim odborom i sa vlasnikom „Montere“, predloživši da kontro-
lu poštovanja ugovora izvrši nezavisna revizorska kuća koju će angažo-
vati KMG „Trudbenik“, kao prodavac „Trudbenik gradnje“; oko izbora
revizorske kuće moraće da se saglase predstavnici obe strane. I Štraj-
kački odbor i „Montera“ prihvatili su predlog.
Nakon postignutog sporazuma, Kopčalić se oglasio saopštenjem za
javnost u kom je izneo da je u „Trudbeniku“ „na delu sindikalni terori-
zam kojim se vrši pritisak na državne institucije i na samu kompaniju
kako bi se otela imovina koja je pošteno plaćena“ („Beta“, 22. septembra
2009, „Vlasnici Trudbenik gradnje: Na delu sindikalni terorizam“).
Iako je od sporazuma o načinu kontrole prošlo već mesec dana, re-
vizorska kuća još uvek nije izabrana.

***
Svetska ekonomska kriza je naterala najmoćnije države sveta da
preispitaju temeljne principe na kojima počivaju njihove ekonomije,
principe koji su do juče važili za oslonac stabilnosti i prosperiteta. Po-
litički i finansijski moćnici u Srbiji još uvek brinu isključivo o očuvanju
sistema na kom se temelji njihova neograničena moć, centralizovanog
i korumpiranog sistema koji je već decenijama uzrok stalnih kriza i
15
neprekidnog propadanja. Ukoliko se sami ne izborimo za svoja radna
mesta, i za pravo da sami, nezavisno i odgovorno odlučujemo o svojim
životima i o pitanjima od javnog interesa, vlast nam sigurno neće izaći
u susret. Uspesi radničkih borbi u „Jugoremediji“, „Zastavi elektro“ i
„Ravanici“, kao i oni uspesi koji nas tek očekuju, ostaće trajno ugroženi
ukoliko politika privatizacije ne uvaži iskustva radnika i malih akciona-
ra kojima je pošlo za rukom da, uprkos ogorčenom otporu vlasti, spreče
sunovrat svojih fabrika, sačuvaju i unaprede proizvodnju. Ova iskustva
nas pre svega uče da je politička odgovornost prilikom donošenja odlu-
ka važnih za privredni razvoj, mnogo više izražena na lokalnom nivou,
gde su predstavnici vlasti najbliži građanima koji ih biraju. Štaviše,
može se reći da je dosadašnje centralizovano odlučivanje o privatizaciji
glavni razlog zbog kog je ona najvažnija, razvojna funkcija ovog proce-
sa praktično paralisana korupcijom. Ukoliko se lokalnim samouprava-
ma ne omogući stvarna nezavisnost, vlasništvo nad otetom imovinom,
i ozbiljne nadležnosti u privredi i privatizaciji, i ukoliko se onima koji
su odbranili i unapredili svoja preduzeća ne omogući da odlučuju o nji-
hovoj budućnosti, onda od budućnosti možemo očekivati samo nove
krugove kriza, sa nesagledivo tragičnim posledicama.
U Zrenjaninu, 15. oktobra 2009. godine,
Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji
[objavljeno u listu ''Pokret'', izdanju Pokreta za slobodu]

16
Osnovan Koordinacioni
odbor radničkih protesta u Srbiji
Štrajkački odbori Zastave elektro, Srboleka, Šinvoza i BEK-a
osnovali su Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji,
sa ciljem da se solidarno borimo protiv propadanja naših fa-
brika i za očuvanje radnih mesta.
Pozivamo sve Štrajkačke odbore u Srbiji da zajednički tragamo za
načinom kako da sačuvamo svoja radna mesta, kako da opstanemo.
Posle dvadeset godina propadanja, rešenja sigurno neće biti jednostav-
na. Upravo zbog toga moramo što hitnije početi da ih tražimo.
Širom Srbije radnici organizuju proteste jer su njihova radna mesta
i opstanak njihovih porodica ugroženi katastrofalnim stanjem u privre-
di. Ipak, uprkos svojoj brojnosti i učestalosti, ove radničke inicijative
još uvek nemaju snagu da izdejstvuju značajnije promene, a njihovi po-
vremeni uspesi isključivo se svode na iznuđivanje isplate otpremnina
i nadnica. Smatramo da su ovakvi rezultati neprimereni dubini pro-
blema sa kojim se radnici u Srbiji danas suočavaju, i da su za očuvanje
naših radnih mesta potrebne šire promene u državi i društvu.
Zrenjaninske fabrike Šinvoz i BEK danas ne rade jer je država omo-
gućila njihovim kupcima da namerno odvedu preduzeća u stečaj, a da
se potom u stečaju pojave kao najveći poverioci, zatvore proizvodnju i
pretvore fabrike u građevinsko zemljište. Uprkos višegodišnjim upozo-
renjima radnika, država je dozvolila ovu prevaru, ostavljajući radnike
bez posla i akcionare bez akcija.
Većinski paket akcija Srboleka iz Beograda kupljen je na prevaru
preko Beogradske berze. Iako je u postupku pred Komisijom za har-
tije od vrednosti pre dve godine dokazano da su kupci prekršili Zakon
o preuzimanju akcionarskih društava, uzurpatorima je omogućeno da
Srbolekovim novcem ponovo kupe spornih 25% akcija, povrate kontro-
lu nad najstarijom farmaceutskom kućom u Srbiji, i nastave da je vode
u dugove i propast. Da li država čeka da se u Srboleku ponovi scenario
iz Šinvoza i BEK-a?
Račanska Zastava elektro već skoro godinu dana ne radi jer su ne-
odgovorni vlasnici izgubili posao sa multinacionalnom kompanijom
Delphi, a prethodno su zapostavili saradnju sa firmama sa kojima je
Zastava elektro poslovala pre privatizacije. I pored dokaza da su kupci
prekršili kupoprodajni ugovor, i pored uveravanja Delphija da će ob-
noviti saradnju sa Zastavom elektro, ali ne i sa sadašnjim vlasnicima,
17
Agencija odbija da prizna svoje greške i raskine ugovor pre nego što i za
Zastavu elektro bude prekasno.
Ovo su samo neke priče među hiljadama sličnih u Srbiji, koje sve-
doče o pravim uzrocima ekonomske krize – pljački i bezakonju u pri-
vatizaciji.
Zbog toga su Štrajkački odbori Zastave elektro, Srboleka, Šinvo-
za i BEK-a osnovali Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji,
sa ciljem da se solidarno borimo protiv propadanja naših fabrika i za
očuvanje radnih mesta. Naš zajednički problem potiče od sistemskog
problema korupcije u Srbiji, i samo zajednički ga možemo rešavati, za-
htevajući promene u državi i društvu koje će dovesti do iskorenjivanja
korupcije. Pokušaj Vlade Srbije da naše probleme svede na pojedinačne
slučajeve i da ih parcijalno rešavaju tako što će nam deliti jednokratnu
pomoć, zapravo predstavljaju pokušaj da se zataškaju pravi razlozi za
propadanje srpske privrede.
Zato pozivamo sve Štrajkačke odbore u Srbiji da zajednički tragamo
za načinom kako da sačuvamo svoja radna mesta, kako da opstanemo.
Posle dvadeset godina propadanja, rešenja sigurno neće biti jednostav-
na. Upravo zbog toga moramo što hitnije početi da ih tražimo.
31. avgusta 2009. godine
Za Štrajkački odbor Zastave elektro
Slobodan Gajić
Za Štrajkački odbor Srboleka
Zoran Gočević
Za Štrajkački odbor Šinvoza
Mita Lisica
Za Štrajkački odbor BEK-a
Milena Prstojević

18
Pla orma Koordinacionog
odbora radničkih protesta u Srbiji
Bezakonje i korupcija u privatizaciji doveli su naša preduze-
ća, i čitavu privredu Srbije u bezizlazan položaj. Neodgovor-
no i nezakonito ponašanje novih vlasnika, i korupcija u dr-
žavnim organima koji treba da kontrolišu poštovanje zakona
i ugovora u privatizaciji, ugrožavaju naš opstanak i opstanak
stotina hiljada radničkih porodica u Srbiji. Svetska ekonom-
ska kriza je samo izgovor za položaj u kom se danas nalazimo.
Pravi razlog za gašenje radnih mesta koja nam znače život,
leži u dvadesetogodišnjoj pljački industrije koju su radnici u
Srbiji decenijama gradili, a koja se danas uništava da bi novi
vlasnici oprali novac, ili na jeftin način došli do građevinskog
zemljišta i poslovnog prostora.
Mi radnici ”Zastave elektro”, ”Trudbenik gradnje”, ”Srboleka”, ”Šin-
voza”, ”Ravanice” i BEK-a, borimo se da sačuvamo svoja radna mesta,
i da živimo u zemlji u kojoj će zakoni važiti za sve.
Naši problemi ne mogu se rešiti merama koje je predložila Vladina
Radna grupa za prevazilaženje problema u ostvarivanju prava zapo-
slenih u uslovima ekonomske krize. Povezivanje staža i jednokratna
novčana pomoć nisu adekvatne mere za očuvanje radnih mesta koja se
gase zbog pljačke i korupcije.
ZATO ZAHTEVAMO DA VLADA ŠTO HITNIJE PREDUZME
MERE KOJIMA BI SE STALO NA PUT BEZAKONJU U PRIVATIZA-
CIJI NAŠIH PREDUZEĆA, JER JE TO JEDINI NAČIN DA SE TRAJ-
NO OČUVA PROIZVODNJA OD KOJE ŽIVIMO.
Lokalne vlasti Zrenjanina, Rače i Ćuprije nastojale su svaka na svoj
način da podrže borbu za oporavak naših preduzeća, odnosno za oču-
vanje radnih mesta koja znače i opstanak lokalnih zajednica iz kojih
dolazimo. Ipak, uprkos dobroj volji, ispostavilo se da lokalna samo-
uprava može da nam ponudi samo reči podrške, a da nema nikakve
mehanizme da spreči našu, ali i sopstvenu propast, koja će neminovno
uslediti ukoliko zamre lokalna industrija.
ZATO ZAHTEVAMO DA VLADA HITNO PREDLOŽI PROPISE
KOJIMA ĆE OBEZBEDITI VEĆE NADLEŽNOSTI LOKALNE SAMO-
UPRAVE U PRIVREDI I SREDSTVA KOJA ĆE LOKALNIM ZAJED-
NICAMA DATI ŠANSU DA STVARNO PODRŽE OPSTANAK ONIH
19
PREDUZEĆA KOJA JOŠ UVEK NISU UNIŠTENA PLJAČKOM I BE-
ZAKONJEM.
Kao radnici u protestu, ali i kao građani Srbije, veoma smo zabri-
nuti zbog izjava premijera i drugih Vladinih funkcionera da nakon
usvajanja mera koje je predložila Radna grupa više neće biti razloga
za proteste, odnosno da će policija sprečiti održavanje mirnih protesta
ispred državnih institucija u Beogradu. Upozoravamo premijera da ni
u jednoj zemlji koja sebe smatra demokratskom vlast ne sme određiva-
ti da li građani imaju razloge za proteste, i da ograničavanje prava na
mirno izražavanje nezadovoljstva predstavlja grubo kršenje elemen-
tarnih političkih sloboda. Ukoliko Vlada ne želi radničke proteste na
ulicama prestonice i na naslovnim stranama štampe, onda neka pokaže
da je spremna da reši opravdane zahteve radnika, i da je dostojna našeg
poverenja.
ZATO ZAHTEVAMO DA VLADA ODUSTANE OD NAJAVLJENE
REPRESIJE NAD RADNIČKIM PROTESTIMA ISPRED DRŽAVNIH
INSTITUCIJA U BEOGRADU.
Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji će ove zahteve
uputiti Vladi Srbije i njenom Radnom telu, sa predlogom za sastanak.
Ukoliko u razumnom roku ne budemo dobili odgovor, radikalizovaće-
mo svoje proteste dok vlast ne bude shvatila da o našim životima više
ne može odlučivati bez nas.
25. septembra 2009.
ZA KOORDINACIONI ODBOR RADNIČKIH PROTESTA,
Ispred Štrajkačkog odbora ’’Zastave elektro’’,
Slobodan Gajić
Ispred Štrajkačkog odbora ’’Ravanice’’,
Dragana Mitrović
Ispred Štrajkačkog odbora ’’Srboleka’',
Zoran Gočević
Ispred Štrajkačkog odbora ’’Šinvoza’’,
Mita Lisica
Ispred Štrajkačkog odbora ’’BEK-a’’,
Milena Prstojević
Ispred Štrajkačkog odbora ’’Trudbenik gradnje’’,
Milan Živković

20
Saopštenje za javnost Pokreta za slobodu
i Koordinacionog odbora radničkih protesta
Pismo podrške protestu
studenata Beogradskog Univerziteta
Dragi studenti i buduće kolege,
Već decenijama suočeni smo sa neodgovornim odnosom vla-
sti prema privredi naše zemlje, što za posledicu ima sve veću
ekonomsku neravnopravnost i opadanje životnog standar-
da velikog broja stanovnika. Ekonomska degradacija, dein-
dustrijalizacija i politička korupcija uslovljeni su pretežno
okolnostima specifičnim za našu istoriju i politički život, ali
odražavaju i globalne tokove izražene u sve većem prilagođa-
vanju svih aspekata društva isključivo potrebama onih poje-
dinaca i korporacija koji imaju monopol kako nad tržištem
tako i nad političkim odlučivanjem. Obrazovni sistem takođe
doživljava svoju komercijalizaciju i opadanje kvaliteta na-
stave pre svega usled procesa njegove reforme, poznate pod
imenom Bolonjski proces, kao i uvođenja sve većih studij-
skih školarina.
Bolonjski proces nailazi na otpor širom sveta prvenstveno jer ukida
autonomiju Univerziteta i potčinjava ga zahtevima tržišta. Obrazovni
programi prilagođavaju se potrebi tržišta za specifičnim kadrovima,
te tako Univerzitet postaje fabrika za proizvodnju korporativnih i par-
tijskih aparatčika. Opstanak obrazovnih profila koji nisu tržišno kon-
kurentni, posebno iz oblasti humanističkih nauka, na univerzitetima
širom sveta biva sve više dovođen u pitanje. S druge strane, implemen-
tacija bolonjske deklaracije u Srbiji obavljena je bez adekvatne refor-
me studijskih programa čime je studentima znatno otežano redovno
ispunjavanje zadatih obaveza, a prve generacije ’’bolonjaca’’ shvaćene
su kao ’’eksperimentalni zamorčići’’ na kojima treba da se ispita uspeš-
nost obrazovne reforme.
Umesto da državni čelnici u Srbiji stvore uslove za društvo u kojem
bi znanje bilo dostupno svima kako bi se što veći broj naših sugrađana
osposobio za život u sadašnjem kompleksnom informacionom dobu,
državna politika, u skladu sa degradirajućim globalnim trendom, zna-
nje predstavlja robom koja se prodaje i kupuje, i koja nije za bilo koga.
21
 Svesni teškog položaja u kojem se nalazite usled sve većeg pove-
ćanja školarina, sprovođenja Bolonjskog procesa, i neodgovornog od-
nosa Vlade Republike Srbije prema budućnosti našeg društva, želimo
da vam poručimo da je važno da istrajete u svom protestu sve do ispu-
njenja vaših zahteva. Važno ne samo za vas lično, već i za budućnost
visokog školstva, a time i za budućnost našeg društva.
U Beogradu, 24. novembra 2009,
Pokret za slobodu
Koordinacioni odbor radničkih protesta

22
Neophodna korenita
promena koncepta tranzicije u kojoj moraju
učestvova svi zainteresovani delovi društva
Talas radničkih protesta i štrajkova u Srbiji izazvan ko-
rupcijom u privatizaciji i gašenjem proizvodnje i radnih me-
sta, ne jenjava već drugu godinu. Uprkos manipulacijama i
pritiscima vlasti i tajkuna, uprkos povremenim intervenci-
jama u korist kratkoročnih interesa radnika, kojima vlast
pokušava da zataška probleme, obustave rada i blokade sao-
braćajnica sigurno neće prestati sve dok se ne otklone pravi
uzroci koji nas teraju da svoja prava tražimo na ulici.
Talas radničkih protesta i štrajkova u Srbiji izazvan korupcijom u
privatizaciji i gašenjem proizvodnje i radnih mesta, ne jenjava već dru-
gu godinu. Uprkos manipulacijama i pritiscima vlasti i tajkuna, uprkos
povremenim intervencijama u korist kratkoročnih interesa radnika,
kojima vlast pokušava da zataška probleme, obustave rada i blokade
saobraćajnica sigurno neće prestati sve dok se ne otklone pravi uzroci
koji nas teraju da svoja prava tražimo na ulici.
Protest radnika "Zastave elektro" iz Rače 11. avgusta prošle godine,
svojim dolaskom je solidarno podržala grupa od oko sto radnika iz ne-
koliko zrenjaninskih preduzeća. Tom prilikom, osnovan je Koordinaci-
oni odbor radničkih protesta u Srbiji, koji se potom širio kroz podršku
zahtevima radnika i malih akcionara "Trudbenik gradnje", "Srboleka",
"Vršačkih vinograda", "Jugoremedije", "Ipoka", IP "Prosvete" i drugih
preduzeća. Nakon godinu dana koordiniranih protesta, informisanja o
problemima drugih i uzajamne javne podrške, iskustva koja smo stekli
govore nam da će Srbija ostati zemlja bez perspektive sve dok vlast iz
korena ne promeni svoju politiku.
Radnici "Zastave elektro" i "Vršačkih vinograda" su pre više od go-
dinu dana uspeli da odlučnom i solidarnom borbom nateraju državu da
raskine privatizacione ugovore sa kupcima koji su upropastili njihova
preduzeća. Međutim, nakon raskida ugovora, Ministarstvo ekonomije
nije preduzelo ništa kako bi utvrdilo odgovornost Agencije za privati-
zaciju za lošu kontrolu izvršenja ugovornih obaveza, već je nastavilo da
radi protiv interesa preduzeća, radnika i malih akcionara, kao što su to
činili i bivši vlasnici sa kojima je raskinut ugovor. "Vršački vinogradi"
su još uvek pod kontrolom države, čiji zastupnik ignoriše inicijative sin-
23
dikata i malih akcionara, kao što je to činila i uprava koju je kontrolisao
Darko Šarić. Umesto da država sagleda svoje greške i sasluša šta pred-
lažu oni čija je borba spasila "Vršačke vinograde", radnici i mali akcio-
nari nemaju čak ni informaciju kakav je, i postoji li uopšte plan države
da se preduzeće oporavi. Šarićevim kapitalom je kupljen i zrenjaninski
IPOK. Preduzeće je nedavno takođe vraćeno u državno vlasništvo, ali
opljačkano, u finansijskoj blokadi. Ukoliko što pre ne nabave sirovine,
za koje nemaju novca, IPOK će vrlo brzo završiti u stečaju. Radnici će
ostati bez posla, a akcionari bez akcija, krivicom državnih organa koji
nisu kontrolisali poreklo novca u privatizaciji.
Radnici "Zastave elektro" iz Rače prošle godine su svojim prote-
stima i blokadama saobraćajnica doveli do toga da Ranko Dejanović,
suprug predsednice Narodne skupštine, "vrati" preduzeće državi, na-
kon što ga je zadužio i upropastio. Nesavesni kupac je nagrađen, tako
što je država iz Fonda za razvoj vratila njegove dugove, a kažnjeni su
radnici. Ministarstvo je imovinu fabrike prodalo južnokorejskoj korpo-
raciji "Jura", ucenilo radnike ili da uzmu otpremnine, ili da se zaposle
u kompaniji koja je kupila imovinu "Zastave elektro", da bi ih na kraju
ministar optužio da su prevaranti i neradnici zbog toga što su odlučili
da uzmu otpremnine. Ministarstvo ekonomije, lokalna vlast i svi drugi
koji su prošlog leta nastojali da uguše radnički protest, danas sami sebe
proglašavaju zaslužnim da su u Raču doveli "Juru" i otvorili hiljadu
novih radnih mesta.
Radnici i mali akcionari "Prosvete" su višemesečnim štrajkom pri-
morali Agenciju za privatizaciju da primeni zakon i raskine ugovor sa
njihovim kupcem. Čemu se sada mogu nadati, znajući iskustva kolega
iz drugih preduzeća? Da li će i za njih raskid ugovora i povratak pod
državnu kontrolu biti kazna zato što su se borili za svoja radna mesta?
Radnici "Trudbenika" su proterani iz preduzeća koje se nalazi na
lokaciji atraktivnoj za investicije u nekretnine. Čitavu zimu su proveli
na ulici zahtevajući da se primeni ugovor i spase preduzeće od propa-
sti. Nakon što su dva radnika umrla tokom protesta, Vlada je reagova-
la tako što je štrajkačima iz državnih sredstava isplatila otpremnine.
Njihov bivši gazda, Dragan Kopčalić, i dalje je vlasnik "Trudbenika".
Preduzeće više ne radi, a Kopčalić sada traži od države da isplati ot-
premnine i onim radnicima koji nisu bili u štrajku, kako bi mu ostala
prazna lokacija.
Radnici i mali akcionari "Srboleka" bore se od 2007. godine pro-
tiv samovolje Jovice Stefanovića koji ih vodi u propast. Iskoristili su
sve zakonske mogućnosti da zaštite svoju imovinu. Ispostavilo se da
24
u Srbiji ne postoje mehanizmi da zaustavite pljačku koja se godinama
odvija pred vašim očima, odnosno da su naši zakoni pisani protiv in-
teresa malih akcionara i radnika. Ostaje nam samo ulica, međusobna
solidarnost i podrška javnosti. Ipak, pokazalo se da su dometi ovakve
borbe ograničeni, jer čak i uspešni protesti dovode samo do polovičnog
uspeha koji se vrlo brzo pretvori u poraz. Sigurni smo da će država pod
pritiskom protesta i medijske pažnje na kraju naći način da Jovicu Ste-
fanovića izbaci iz "Srboleka". Možda će joj sam Stefanović "vratiti akci-
je", možda će mu ih uzeti kao imovinu stečenu kriminalom. Međutim,
da li će akcionari i radnici ikada biti obeštećeni za višegodišnju plajčku
i kakva će dalje biti sudbina njihove imovine i radnih mesta?
Jasno je da svi moramo podneti teret krize. Svi smo, istina je, dopri-
neli da do nje dođe. Mnogi radnici u Srbiji prekasno su ušli u borbu za
svoje preduzeće, i u tome je naša nesumnjiva odgovornost za situaciju
u kojoj se nalazimo. Šta je, međutim, sa odgovornošču onih koji su "na
vreme" počeli da nas pljačkaju? Oni svoj deo tereta krize ne podnose.
Naprotiv, oni su nagrađeni. Dokle god se u Srbiji na taj način bude de-
lila pravda, imaćemo sve manje radnika na radnim mestima, a sve više
ljudi na ulicama. Sigurni smo da nije ni u interesu političke vlasti u Sr-
biji da na kraju ostanu sami sa tajkunima, zbog toga povremeno i izlaze
u susret pojedinim radničkim zahtevima. Takvi koraci su nedovoljni
da zaustave propadanje. Ukoliko se malim akcionarima i radnicima ne
bude omogućilo da odlučuju o sudbini svojih preduzeća, ukoliko se i
dalje budu gazili naši interesi, ukoliko naša borba i dalje bude teren za
manipulacije i nastavak pljačke, kriza će se samo još više produbljivati.
Radnici "Jugoremedije", "Srboleka", "Vršačkih vinograda", "Prosve-
te", "Trudbenika" i brojnih drugih preduzeća u Srbiji već su nebrojeno
puta pokazali upornost da istraju u svojim zahtevima. Nemamo razloga
nikome da pretimo "radikalizacijom" i "omasovljenjem" protesta, jer
ukoliko se tiranija interesa krupnog kapitala nastavi, niko neće morati
da poziva građane Srbije da izađu na ulice.
U Beogradu, 26. septembra 2010. godine,
Radnički pokret Srbije1
[objavljeno u listu ''Pokret'', izdanju Pokreta za slobodu]

1 Radnički pokret Srbije - udruženje građana registrovano od strane Koor-

dinacionog odbora radničkih protesta u Srbiji.

25
An -priva zacioni protes u Srbiji
U razgovoru za Znet, Milenko Srećković govori o poslednjem
talasu radničkih protesta u Srbiji, Agenciji za privatizaciju,
radničkom pokretu, i Koordinacionom odboru radničkih
protesta.
Global Balkans: MMF je trenutno u Srbiji radi pregovora o
preraspodeli fondova. Kakva je trenutna situacija u Srbiji u
pogledu ekonomske krize?
Milenko Srećković: Trenutni privredni kolaps u Srbiji dogodio
bi se i bez ``ekonomske krize``. Prouzrokovan je nizom dosadašnjih
ekonomskih mera neoliberalnog karaktera. Privatizacija u Srbiji, kao
centralna mera te vrste, dovela je do upropašćivanja fabrika i do opšte
deindustrijalizacije zemlje. Ona je u svom najekstremnijem obliku za-
početa 2001. godine kada je nova srpska ’’demokratska’’ vlada donela
novi neoliberalni Zakon o privatizaciji. Tada je protivustavno konfi-
skovana sva društvena imovina a njena privatizacija postala obavezna.
Postavljen je i rok do kada taj proces treba da se sprovede – do kraja
2009. godine.
Međutim, danas, nakon osam godina takve privatizacije, opšte mi-
šljenje je da je privatizacija samo opustošila privredu koja je preživela i
ekonomske sankcije tokom devedesetih i NATO bombardovanje 1999.
godine, i koja svakako nije bila najprosperitetnija u Evropi, ali je ima-
la potencijal da se razvija i zaposli veliki broj ljudi. Već 2002. godine
domaće razvojne banke, koje su mogle da kreditiraju privredu uz mi-
nimalne kamate, namerno su gurnute u stečaj. Time je otvoren prostor
za otvaranje filijala stranih banaka od kojih nijedna nije razvojna. Taj
čin podržali su MMF i Svetska Banka, a sproveli su ga domaći kadro-
vi MMF-a u srpskoj vladi, koji su od 2001. stalni članovi svake vlade.
Domaću privredu, inače potresenu desetogodišnjom krizom, više nije
imao ko da kreditira pod povoljnim uslovima.
Država je retko kada pokazivala interesovanje za očuvanje proi-
zvodnje u preduzećima koja su zapošljavala ogroman broj radnika.
Prodajom fabrika punila je budžet i kupovala privremeni socijalni mir,
a stranim kompanijama omogućavala infrastrukturne povoljnosti radi
green field investicija u ’’slobodnim zonama’’ u kojima se otvaraju rad-
na mesta sa minimalnom nadnicom, kako bi se iskoristila jeftina radna
snaga, koju domaći neoliberalni ekonomisti cinično nazivaju našom
kvalitativnom prednošću.
26
 Trenutno je sve više radničkih protesta usled neisplaćivanja zarada,
neuplaćivanja doprinosa, otpuštanja, itd. Radnici sve više zahtevaju ra-
skid privatizacije od Agencije za privatizaciju. Ta institucija je najbolji
primer da su nove “demokratske” vlasti u potpunosti zadržale model
centralizovane komunističke države, jer je sada takav državni aparat
potreban za uvođenje neoliberalnih mera. Naime, Agencija je u celom
svetu jedinstven državni organ jer je zadužena za kreiranje procesa pri-
vatizacije, njegovo sprovođenje i na kraju za kontrolu izvršenja priva-
tizacionih ugovora. Takav svemoćni centar vlasti u Srbiji nije postojao
čak ni u vreme Osmanske imperije! Naravno, upravo takva Agencija
za privatizaciju je bila potrebna da bi se sprovela krajnja namera “re-
formi” - da vlasnici kupuju fabrike kako bi oterali radnike, a zadržali u
svom vlasništvu skupa građevinska zemljišta na kojima se nekada na-
lazila fabrika, ili pak prazne fabrike iznajmljivali drugima kao poslov-
ni prostor, i tako stvorili visoku nezaposlenost kao preduslov za green
field investicije. Radnici su vrlo često ukazivali na službenike Agencije
za privatizaciju koji su bili do guše umešani u kriminalne radnje kojima
su uništavane fabrike, međutim sistem je postavljen tako da je Agencija
uvek u pravu, a i kada nije u pravu, ništa se neće desiti, jer je dobar deo
novca od privatizacije otišao na finansiranje političkih stranaka, kako
vladajućih, tako i opozicionih.
Global Balkans: Kakva je reakcija radničkog pokreta?
Milenko Srećković: Nezavisan radnički pokret u kom mi uče-
stvujemo zasnovan je na iskustvu borbe zrenjaninskih radnika koje
sada pokušavamo da proširimo i u druge gradove Srbije. Zrenjanin, ne-
kadašnji industrijski centar Srbije i bivše Jugoslavije, pretrpeo je opšte
urušavanje industrije pa je sada zvanična stopa nezaposlenosti veća od
35%. Međutim, u Zrenjaninu je bilo i fabrika u kojima su radnici pružili
jak otpor, kao na primer u fabrici lekova ’’Jugoremediji’’, uspevši da
izbace vlasnika koji je fabriku vodio ka stečaju, a zatim da na skup-
štini akcionara postave svoju upravu, pokrenu proizvodnju i sačuvaju
radna mesta. Rešivši svoje egzistencijalne probleme, nastavili su da se
bore za svoju lokalnu zajednicu, osnovavši radničku političku partiju
’’Ravnopravnost’’ i šireći solidarnu podršku prema radnicima drugih
fabrika koji su se takođe borili. Pokret je podržan od lokalne zajednice,
većeg broja kvalitetnih sindikalista koji nisu samo iz Zrenjanina, anga-
žovanih intelektualaca, kao na primer Nebojše Popova, urednika lista
Republika, i Ivana Zlatića, aktiviste Pokreta za slobodu, itd.
27
 Pokret koji gradimo zasnovan je na pravu na rad, odnosno na pravu
radnika da odlučuju o sudbini fabrike u kojoj su zaposleni, od koje žive
oni, njihove porodice i čitava lokalna zajednica.
Drugo važno uporište radničkog pokreta je Rača kragujevačka, u
kojoj se trenutno vodi jedna od najupornijih i najradikalnijih borbi za
radno mesto i očuvanje fabrike. Tokom poslednjeg meseca povezali
smo predstavnike štrajkačkih odbora većeg broja preduzeća i predlo-
žili da se, u trenucima kada je to moguće i kada smatraju da treba, ko-
ordinišu i udruženo bore za svoja prava. Osnovali smo Koordinacioni
odbor radničkih protesta u Srbiji.
Global Balkans: Recite nam nešto više o novom Koordinaci-
onom odboru.
Milenko Srećković: Na protest radnika ’’Zastave elektro’’ 11. av-
gusta ispred Agencije za privatizaciju pozvali smo kao podršku radnike
drugih preduzeća sa kojima smo do sada sarađivali, s namerom da se
solidarnost koja je do sada postojala među radnicima jednog grada,
proširi među radnicima različitih gradova koji su međusobno veoma
udaljeni. Na taj način stvorili smo osnovu za stvaranje Koordinacio-
nog odbora, koji je osnovan od predstavnika ’’Zastave elektro’’ iz Rače,
’’Srboleka’’ iz Beograda, ’’Šinvoza’’ i ’’Beka’’ iz Zrenjanina, a poziv da
nam se pridruže je upućen i drugim štrajkačkim odborima u Srbiji. Par
dana kasnije pridružila nam se i ’’Ravanica’’ iz Ćuprije, a narednih dana
pridružiće nam se još štrajkačkih odbora. Plan je da spremni dočekamo
jesen za koju se predviđa eskalacija radničkog nezadovoljstva i bunta.
Glavni cilj je da se solidarno borimo protiv propadanja naših fabrika
i za očuvanje radnih mesta. Vlada je već napravila svoj radni tim za
stišavanje radničkih protesta i zataškavanje naših problema. Sad mi
moramo pokazati da smo snažni, solidarni i organizovani, jer će u su-
protnom sav demokratski potencijal radničkih protesta nestati u poje-
dinačnim pregovorima sa vladinim radnim timom.
Global Balkans: Kakve konkretne uspehe je ovaj odbor imao
do sada?
Milenko Srećković: Borimo se da Vladin radni tim prihvati za
pregovarače same predstavnike štrajkačkih odbora. Naime, Vlada je
unapred odredila svoje sagovornike u takozvanom ”socijalnom dija-
logu”, a to su, naravno, mejnstrim sindikati. Radnici u Srbiji su vrlo
razočarani u ponašanje velikih sindikata, naročito tokom poslednjih
godinu dana, od kako je počela ekonomska kriza, jer se ispostavilo da
su sindikalne centrale saveznik Vladi u smirivanju talasa štrajkova, i da
28
su čak u pojedinim slučajevima sabotirali pojedine proteste. Zbog toga
tražimo da pregovarač sa Vladom bude koordinaciono telo u kom sede
predstavnici konkretnih štrajkačkih odbora. Izvršili smo snažan priti-
sak, nastavićemo to da radimo, i nadamo se pozitivnim rezultatima.
A ako se pod ovim pitanjem misli na uspeh u vidu nedavne ponude
da vlasnik ’’Zastave elektro’’ vrati fabriku radnicima u vlasništvo na-
kon šestomesečnog radikalnog štrajka, moram da kažem da smo ovu
ponudu odbili. Pregovori sa Vladom su uvek skopčani sa brojnim pod-
valama, a i ova ponuda je jedna od njih, iako je u medijima ova vest u
početku okarakterisana kao velika pobeda radnika. Naime, daju nam
fabriku koju je prethodno vlasnik opteretio brojnim dugovima i hipo-
tekama. Bilo bi samo pitanje dana kada bi bio pokrenut stečaj nad fa-
brikom koja bi nam tako ’’darežljivo’’ bila poklonjena. Čak i bez stečaja,
bilo bi teško pokrenuti proizvodnju ukoliko država ne anulira dugove
koje je napravio vlasnik u sprezi sa službenicima Agencije za privatiza-
ciju koji su mu protivzakonito omogućavali da ostane vlasnik iako nije
ispunjavao svoje obaveze. Borba za ’’Zastavu elektro’’ se nastavlja već
sutra, 8. septembra, kada će se ponovo održati protest ispred Agencije
za privatizaciju, osim ukoliko policija opet pretnjama zabrani autopre-
voznicima da voze račanske radnike u Beograd. U slučaju takvih op-
strukcija opet ćemo morati da blokiramo mesnu policijsku stanicu kao
prošli put. Ili zgradu opštine. Ili prugu.
Global Balkans: Kako su žene i manjine uključene/isključe-
ne u radnički pokret?
Milenko Srećković: Ne postoji isključenost bilo koga na osnovu
pola ili nacionalnosti. Svako dobronameran je dobrodošao da se pri-
druži radničkom pokretu, bez obzira na to da li je žena, muškarac ili
pripadnik neke etničke manjine. Ako smem da primetim, radnički ko-
lektivi u kojima brojčano dominiraju žene su mnogo uporniji u borbi, i
u ’’Jugoremediji’’ i u ’’Zastavi elektro’’, preko 70% zaposlenih su žene.
Global Balkans: Koje su snage i slabosti ovog pokreta?
Milenko Srećković: Najveća snaga je međusobno poverenje koje
postoji u pokretu, koje je od neprocenjive važnosti, i koje se gradilo
godinama. A najveći problem sa kojim se suočavamo je činjenica da
Srbija i bivša Jugoslavija imaju dugogodišnje nasleđe autoritarnih taj-
nih službi koje u ovom trenutku ne smeju da vrše otvorenu represi-
ju nad ljudima, već rade u interesu moćnika tako što manipulacijom
i korupcijom pokušavaju da sabotiraju otpor nepravdi i eksploataciji.
Mnogim ljudima su životi u potpunosti upropašćeni kada su odlučili da
29
kažu da je dosta. Poražavajuće je kad danas vidite Vladu koja sebe na-
ziva demokratskom kako, u trenutku kada predoseća svoj kraj, poseže
za provokacijama, spletkama, podmićivanjem, sofizmima, ucenama, i
pretnjama. Međutim, ljudima je zaista dosta svega.
Global Balkans: Postoji li opasnost da desnica kapitalizuje
narodno nezadovoljstvo?
Milenko Srećković: Desničari su do sada uglavnom od narodnog
nezadovoljstva profitirali na izborima. Njihova demagogija u oblasti
socijalne politike je ubedljivija i najveća dosadašnja opoziciona stran-
ka je bliska ekstremnoj desnici. S druge strane, tzv. ’’proevropske’’ ili
’’demokratske’’ stranke su korumpirane, verno sprovode neoliberalnu
politiku, a socijalne mere su im katastrofalne. Radnici prepoznaju po-
trebu za sopstvenom strankom, što smo već videli u Zrenjaninu, tako
da ja čvrsto verujem da će se politički prostor vrlo brzo popuniti auten-
tičnim radničkim strankama, i da radničko nezadovoljstvo više neće
zloupotrebljavati desničari i lažni borci za ’’socijalnu pravdu’’.
Global Balkans: Šta ljudi iz inostranstva mogu da urade da
podrže lokalni otpor neoliberalizmu?
Milenko Srećković: Najbitnije nam je da se na pravi način šire
informacije o našoj borbi. Iako su problemi radnika i ugroženih slojeva
slični u čitavom svetu, ipak svaka sredina uvek ima neke specifičnosti
koje je potrebno detaljno upoznati da bi se izvodili zaključci. Te speci-
fičnosti često umeju da budu izvor nesporazuma, jer uvek i svuda imate
oportuniste među levičarskim aktivistima koji rade stvari za koje znaju
da će se svideti drugovima na međunarodnoj sceni, iako te aktivnosti
nemaju mnogo veze sa lokalnim kontekstom, ili čak štete ozbiljnoj bor-
bi u lokalnim prilikama. Zato nam je važno da se situacija u Srbiji tačno
prenese, kako ne bi bilo prostora za manipulacije.
Global Balkans
[objavljeno na Znetu, 7. septembra 2009]

30
Smisao radničke borbe danas
Tribina o ak vnos ma Koordinacionog odbora radničkih
protesta u Srbiji
U iskustvu borbe radnika iz Koordinacionog odbora radnič-
kih protesta sa finansijskim i političkim centrima moći uvek
se nailazilo na trag koji vodi ka samoj srži strukture vlasti
koja je odgovorna za dvadesetogodišnje razaranje zemlje,
izjavio je Ivan Zlatić iz Pokreta za slobodu na tribini koju je
16. januara organizovao list Republika zajedno sa Koordina-
cionim odborom radničkih protesta u Srbiji i lokalnim po-
kretom Ravnopravnost.
Uvodno izlaganje na tribini dao je Nebojša Popov, urednik lista Re-
publika, koji je objasnio zašto se ovaj list bavi aktivnostima Koordi-
nacionog odbora radničkih protesta. Najpre je podsetio da se u Srbiji
dosta piše o radničkim štrajkovima, ali na različite načine. Mediji im
pretežno posvećuju kratku i površnu pažnju, tražeći u njima elemen-
te afere, skandala ili devijantnog ponašanja, čime ih potpuno obesmi-
šljavaju. Istovremeno, neki aktuelni društveni procesi, smatra Popov,
nekritički se predstavljaju kao nužnost koja se mora prihvatiti i protiv
koje se ništa ne može, pa se na taj način oduzima vrednost i samom
činu bunta i protivljenja. Protivljenje današnjim »nužnostima« i »nuž-
nim promenama« biva proglašeno kriminalnim činom ili izjednačava-
no sa brojnim stereotipima o retrogradnim ostacima parazitskih samo-
upravljačkih navika iz doba komunizma. Popov je rekao da Republiku,
kao i njega lično, »najviše zanima kakav smisao daju svojim aktivnosti-
ma oni koji učestvuju u radničkim protestima i štrajkovima«, a zatim
naveo da »u teoriji postoje neka veoma važna mesta, ideje, autori, koji
su danas izuzetno važni da bismo razumeli smisao koji ljudi pridaju
svojoj delatnosti«. Jedan od njih je i Alber Kami »koji piše o jednoj du-
goj i bogatoj kulturi pobune«. Ali pobuna ima različite oblike. »Neki su
krajnje destruktivni jer nacizam, i staljinizam, i fašizam su takođe bile
pobune, ali krajnje desnog tipa«. Međutim, postoje i neke kreativne
pobune, rekao je Popov. Anri Lefevr je »proučavao kako ljudi menjaju
svoj život; ne samo na radnom mestu, nego i van radnog mesta, tokom
slobodnog vremena, u svakidašnjem životu, nalazeći u tome smisao lič-
ne i zajedničke egzistencije«. Popov je podsetio i na razlikovanje koje je
uveo Žan-Pol Sartr na serijalne grupe i grupe u fuziji. U prvoj grupi ne
postoji nikakvo intelektualno, duhovno, duševno, moralno strujanje,
31
nego se njeni članovi uglavnom ponašaju kao ljudi u masi, bez naroči-
to razvijenog osećanja lične i kolektivne odgovornosti. Kastorijadis je,
isto tako, proučavao ljudske sposobnosti da oblikuju i preoblikuju lični
i zajednički život. Najzad, postoje i sociolozi koji su najveću pažnju pri-
davali akcionom istraživanju, dakle istraživanju koje prati akcije ljudi
i iznutra pokušava da razume šta to ljudi rade. Imajući sve to u vidu,
kaže Popov, »Republika je nastojala da prati aktivnosti različitih grupa
koje su imale kritički odnos prema načinu privatizacije u ovoj zemlji,
i koje se nisu zadovoljavale samo time da dokazuju da postoje lopovi,
otimači, prevaranti i falsifikatori, nego su tražile mogućnost da nešto
naprave, da to bude drugačije, koje su držale do sebe i nisu sebe sma-
trale masom s kojom može da radi ko šta hoće nego su svojom delat-
nošću htele nešto da naprave, da naprave jedan ambijent u kojem se
poštuje zakon, da naprave jedan ambijent u kojem se poštuju ugovori,
da naprave ambijent u kojem mogu trajnije da raspolažu svojim zna-
njem, svojom strukom, svojom firmom, u korist vlastitu, u korist svoje
porodice, lokalne zajednice, i društva«. Odnedavno, Republika nastoji
da prati i pokušaje povezivanja različitih sličnih grupa koje se bore za
tako nešto, a među njima su radnici »Srboleka« i »Trudbenika« iz Be-
ograda, »Ravanice« iz Ćuprije, »Zastave elektro« iz Rače, »Šinvoza«,
BEK-a, »Jugoremedije« iz Zrenjanina, i »Vršačkih vinograda« iz Vrš-
ca.
Popov je zatim govorio o potrebi da se bude informisan o pokuša-
jima izlaska iz krize kod nas i u svetu. »Najrazvijenije kapitalističke
zemlje ustanovile su da je jedan od glavnih uzroka krize redukcija siste-
ma na špekulantski i finansijski kapital koji ignoriše razvoj proizvodnje
i razvoj društva, i one nastoje da regenerišu proizvodnju i privredu, a
samim tim i demokratiju«. I kod nas su »vrlo ozbiljna istraživanja usta-
novila postojanje velikog rizika od uništavanja privrede ove zemlje«.
»Ukoliko se shvati da je neophodno revitalizovati i razvijati privredu,
jer bez toga nema opstanka ni društva ni države, utoliko se pre i jasnije
može shvatiti koliko je važno ceniti tuđi rad, ceniti radnike, njihovu
profesiju, njihovu borbu za razvoj proizvodnje, za radna mesta, za do-
stojanstvo, i pojedinačno i zajedničko«, rekao je Popov.
Milena Prstojević, predstavnica lokalnog pokreta Ravnopravnost,
izjavila je da je osnivanje Koordinacionog odbora radničkih protesta
bilo neophodno sada kada je »i zakonom završena licemerna i pljač-
kaška privatizacija, kada u Srbiji gotovo ništa ne radi, kada je radnici-
ma opljačkan kapital koji su godinama stvarali i kada su mnoga deca
ostala bez kore hleba«.
32
 Ivan Zlatić iz Pokreta za slobodu, koji trenutno predsedava Koor-
dinacionim odborom radničkih protesta, podsetio je da ne bi bilo prvi
put u Srbiji da se »brojna, široka pitanja, koja pokazuju svu dubinu
situacije u kojoj se nalazimo, smandrljaju u jedan zahtev za personal-
nom smenom vlasti i da se na ta pitanja zaboravi«. Rekao je da takvi
predlozi već dolaze iz političkih krugova, ali da to nije nikakvo rešenje.
U iskustvu borbe radnika iz Koordinacionog odbora sa finansijskim i
političkim centrima moći uvek se nailazilo na trag koji vodi ka samoj
srži strukture vlasti koja je odgovorna za dvadesetogodišnje razaranje
zemlje. Na primer, vlasnik »Trudbenika« je Dragan Kopčalić, blizak
Demokratskoj stranci kao njen finansijer. Ranko Dejanović je suprug
Slavice Đukić Dejanović, predsednice parlamenta. »Bez rasplitanja te
sprege finansijske i političke moći, koja generiše krizu u Srbiji, teško
da se ovaj problem može rešiti.« »Trudbenik« je danas u poziciji da
država koja je utvrdila kršenje ugovora, koja je utvrdila nezakonitosti,
jednostavno neće da raskine taj ugovor, i o tome odbija da razgovara.
Službenici Agencije za privatizaciju kažu da je u pitanju moćan čovek i
protiv njega jednostavno ne mogu ništa da preduzmu. »Osnovni motiv
zbog kojeg su radnici krenuli u borbu je činjenica da firma propada, da
će ostati bez posla i bez zarade ako nešto ne preduzmu, ali se taj pro-
blem neće rešiti ako se ostane na tome«. Radnička borba, kaže Zlatić,
mora da artikuliše političke zahteve, ne u stranačkom smislu, već da
radnički pokret proširi svoju borbu na politički teren. U suprotnom,
svešće se na pojedinačne uspehe koji će ostati trajno ugroženi.
Mohora Doru iz Vršca, koji je u prethodnom broju Republike obja-
vio tekst »O radničkoj participaciji u upravljanju privredom«, govorio
je o mogućim prednostima radničkog akcionarstva ukoliko bi zakonska
regulativa u Srbiji bila prilagođena preduzećima u većinskom vlasniš-
tvu radnika, kako u pogledu upravljanja, tako i u pogledu radnih od-
nosa. On je rekao da je potrebno da se promeni odnos između države i
poslodavaca kako bi država reagovala na očigledna kršenja zakona od
strane poslodavaca, koja ugrožavaju radnike i njihova radna mesta. Dr-
žava treba da uvidi da radnici mogu, u svojstvu poslodavaca, da budu
bolji i poželjniji partneri državi, da svojim preduzećima mogu uspešno
da upravljaju i ostvaruju značajne rezultate.
Doru je zatim naveo glavne prednosti radničkog akcionarstva, u
uslovima povoljnog zakonskog okvira kakav postoji u Evropskoj uniji,
a to su, prema njemu: motivisanje zaposlenih na bolje poslovne perfor-
manse, kako u pogledu kvaliteta proizvoda, tako i u pogledu produktiv-
nosti; ravnomernija raspodela kapitala ostvarenog u preduzetničkom
33
poduhvatu; očuvanje postojećih radnih mesta i otvaranje novih, jer se
radnici više zalažu za očuvanje radnih mesta nego eksterni vlasnici koji
se više zalažu za ostvarenje profita, a u našim uslovima za ostvarenje
brzog profita; stvaranje i unapređivanje preduzetničkog duha kod rad-
nika, koji ih čini odgovornijim na poslu; radničko akcionarstvo obez-
beđuje kontinuirani razvoj firme, jer radnici akcionari po pravilu raz-
mišljaju dugoročno o razvoju firme, a i osetljiviji su na rešavanje eko-
loških problema jer žive u sredini u kojoj se odvija poslovanje firme za
razliku od eksternih vlasnika koje zagađenje životne sredine ne pogađa
neposredno; zaposleni ostvaruju veće prihode – u slučaju poslovnog
uspeha zarade zaposlenih su mnogo veće nego u drugim firmama, a i
obezbeđuju veće fondove za upotrebu u nepredviđenim okolnostima,
na primer za slučaj penzionisanja ili gubitka posla; socijalna sigurnost
je veća.
Nakon uvodnih izlaganja publici su se obratili predstavnici radnič-
kih kolektiva koji su pristupili Koordinacionom odboru radničkih pro-
testa.
Prvi je govorio Vladimir Novaković, potpredsednik Štrajkačkog od-
bora »Trudbenik gradnje«, koji je rekao da radničke borbe jesu teške,
ali da se u svemu mora misliti na potomstvo kojem bi trebalo da pre-
ostanu mogućnosti da proizvodi kako bi sebi obezbedilo egzistenciju i
pristojan život.
Jon Popov iz »Vršačkih vinograda« govorio je o trnovitoj borbi za
očuvanje fabrike od stečaja i za raskid kupoprodajnog ugovora s neod-
govornim vlasnikom, nakon koje su naišli na glavnu prepreku a to je
državna birokratija, koja je »umešana u sve naše današnje probleme«,
kao i na probleme u samoj lokalnoj samoupravi sa lokalnim finansij-
skim moćnicima. Popov je ohrabrio radnike akcionare »Jugoremedi-
je« da se ne odriču svog vlasništva nad fabrikom i da ne prodaju akcije,
već da brinu o budućnosti i fabrike, a samim tim i lokalne zajednice.
Da je privatizacija bila postavljena na zdrave osnove, rekao je, i kod
nas bi, kao i u Sloveniji, zaživeo radničko-akcionarski oblik upravljanja
privrednim subjektima. Jon Popov je rekao da je udruživanje radnika
u Koordinacioni odbor radničkih protesta, čiji je glavni cilj očuvanje
industrije i zaštita radnih mesta, jedan istorijski trenutak, i da na ovaj
način treba na nivou Srbije objediniti sve radnike, kako bi razmenjivali
iskustva i našli načine da se pomogne napaćenom i osiromašenom na-
rodu.
Zoran Gočević iz »Srboleka«, podsećajući na radničko izbacivanje
Jovice Stefanovića Ninija iz »Jugoremedije«, govorio je o Ninijevom
34
nezakonitom trgovanju na berzi, pomoću kojeg je postao većinski vla-
snik i »Srboleka«, a sada firmu vodi u propast ugrožavajući pravo na
rad zaposlenih. »MD Nini«, rekao je Gočević, »Srboleku« duguje oko
20 miliona evra, ali radnici nastavljaju da se bore i žele da pokažu od-
govornost prema svojoj fabrici kao što su to uradili radnici »Jugoreme-
dije«. Gočević je isto pozvao radnike akcionare »Jugoremedije« da ne
prodaju svoje akcije, da vode računa o fabrici, jer je briga o proizvodnji
jedini način da se egzistencija dugoročno obezbedi. Radnici »Srbole-
ka«, rekao je Gočević, koji su prodali svoje akcije za samo godinu dana
su potrošili sav novac, iako su od prodaje imali i po 20–25.000 evra, a
danas više nemaju šta da jedu. Novac u ovakvom društvu često mora
da bude imperativ, ali treba očuvati proizvodnju »za sutra-prekosutra,
kad ova ludnica prođe« i kad današnjoj otimačini svi zajedno stanemo
na put.
Zdravko Deurić, direktor »Jugoremedije«, govorio je o problemi-
ma sa kojima se susreo nakon što je uspešno okončana radnička borba
protiv neodgovornog vlasnika, koju je on predvodio. Briga o proizvod-
nji često je došla u sukob sa ličnim interesima i zahtevima radnika, naj-
češće onima koji su nepotističkog karaktera. Međutim, rekonstrukcija
fabrike radi dobijanja GMP licence bila je nužna, jer u suprotnom »Ju-
goremedija« ne bi mogla više da proizvodi. Zahvalio se akcionarima
»Jugoremedije« koji su radnike podržali u borbi za očuvanje fabrike.
Jovica Đorđević iz »Zastave elektro« govorio je o borbi za spas ra-
čanske fabrike od Ranka Dejanovića, koja je bila duga i teška, a u koju
su radnici ušli iz straha za egzistenciju. Direktoru »Jugoremedije« je
poručio da se i radnici »Zastave elektro« bore da dovedu fabriku u sta-
nje u kojem je danas »Jugoremedija« i da bi voleo da ima probleme
o kakvima je govorio Deurić. Đorđević je rekao da danas moraju da
se nose s ucenjivanjem radnika i pretnjama stečajem ukoliko ne budu
poslušni, dodajući i to da su se radnici nakon odlaska bivših vlasnika
opustili, očekujući normalizaciju, ali da danas uviđaju da su time samo
omogućili drugoj strani da se konsoliduje. »Izgleda da je život nepre-
stana borba«, zaključio je Đorđević.
Ivan Zlatić je na kraju dodao da se slaže da je život neprestana
borba i da nijedna pobeda nije konačna. Sve raznovrsne priče koje su
pokrenute na tribini, a koje oslikavaju različiti stupanj koji je dostigla
borba jednog radničkog kolektiva, važno je poznavati kako bi mogle
da se sagledaju perspektive u kojima se odvija radnička borba, stalna
borba za nezavisnost i stalna borba za slobodu.
35
 Nakon tribine, Koordinacionom odboru radničkih protesta pridru-
žili su se i radnici IPOK-a, fabrike kukuruznih prerađevina iz Zrenjani-
na, koji su u štrajku jer im se već mesecima ne isplaćuju plate.
Pre tribine emitovan je dokumentarni film o »Šinvozu« čiji su au-
tori Dragan Gmizić i Dragan Kolarov, a zatim se publici obratio Želimir
Žilnik koji je govorio o tome kako je tokom protesta radnika »Šinvoza«,
u decembru 2007, došao u fabriku očekujući da će snimiti radnike koji
»krčme imovinu« i otimaju se o poslednje ostatke upropašćene fabrike
a zapravo bio iznenađen stepenom svesti tih ljudi s kojom se suoča-
vaju sa korumpiranom privatizacijom u koju su gurnuti. Kao direktor
preduzeća »Terra film« i on sam, rekao je Žilnik, suočava se sa malver-
zacijama u privatizacionom procesu, preko pokušaja da se ukine odlu-
ka o aukcijskoj prodaji tog preduzeća, kao i pokušaja da se društvena
imovina prikaže kao državna imovina, u čemu učestvuje i Republička
direkcija za imovinu Republike Srbije. Ali istina, dokumenti i pravda
su na našoj strani, kaže Žilnik, što nije mnogo u ovim špekulantskim
vremenima, ali može da bude dovoljno ukoliko budemo uporni u do-
kazivanju istine.
Nakon Želimira Žilnika publici se obratio i Mita Lisica, predstavnik
radnika »Šinvoza« koji već godinama ukazuje na pljačku i kriminal u
fabrici i upozorio na pretnje radnicima koji se angažuju na dokazivanju
korupcije.
Tribinu je vodio Slavko Golić iz »Građanske čitaonice« u Zrenjani-
nu.
Milenko Srećković
[objavljeno u listu ''Republika'', februara 2010]

36
Jugoremedija

Jugoremedija, Zrenjanin
Zrenjaninska fabrika lekova Jugoremedija privatizovana je 2001.
godine, tako što je radnicima i penzionerima pripalo 58% akcija, a dr-
žavi 42%. Država je 2002. godine svoj udeo prodala niškom biznisme-
nu Jovici Stefanoviću-Niniju, koji je u tom trenutku još uvek bio na
Interpolovoj poternici kao intimus Smiljka Kostića u švercu cigareta.
Na skupštini Jugoremedije 2003. godine mali akcionari odbijaju Ni-
nijev predlog da preko dokapitalizacije postane većinski vlasnik, pa on
falsifikuje odluku o dokapitalizaciji, upisuje se u sudu kao vlasnik 62%
akcija i počinje sa progonom radnika aktivnih u sindikatu i udruže-
nju malih akcionara. Otkazi dvojici radničkih lidera bili su povod za
prvi štrajk u Jugoremediji decembra 2003. godine. Početkom januara
štrajk je uspešno okončan, a naporedo sa aktivnostima u fabrici udru-
ženje akcionara podnosi tužbu sudu za poništaj dokapitalizacije. Ste-
fanović raspušta fabričko obezbeđenje, uvodi svoju privatnu vojsku u
Jugoremediju i pojačava pritisak na radnike, zbog čega u martu pono-
vo dolazi do štrajka. Radnici izbacuju privatno obezbeđenje iz fabrike,
a Stefanovićev menadžment napušta Jugoremediju. Tokom leta su više
puta pokušavali da se nasilnim putem vrate, ali bez uspeha. Međutim,
19. avgusta Ninijeva privatna vojska je ponovo isprovocirala tuču sa
radnicima-akcionarima, što je policiji poslužilo kao povod da uđe u fa-
brički krug. Iako je zrenjaninska policija uspostavila red, Vlada je istog
popodneva u Jugoremediju poslala jedinicu Žandarmerije iz Beogra-
da pod komandom general-majora Milivoja Mirkova. Mirkov uveče
poziva četvoricu radničkih lidera na pregovore u zgradu zrenjaninske
policije. Tamo im saopštava da su uhapšeni. Narednih deset dana pro-
veli su u samicama. Radnici-akcionari, većinski vlasnici Jugoremedije,
20. avgusta su izbačeni iz kruga fabrike. Uprkos javnom skandalu zbog
brutalnosti Žandarmerije, uprkos nalazu Vladinog Saveta za borbu
protiv korupcije da je policija u Jugoremediji trebalo da održava red, a
ne da odlučuje o vlasničkom sporu koji se vodi pred sudom, Stefanović
nastavlja sa nasiljem – radnicima koji su učestvovali u štrajku dao je
otkaze. Sledeće godine je kupio beogradski Srbolek, Mentu iz Padeja...
Gde god je ušao, zaveo je nemilosrdnu pljačku, prodajući robu svojim
37
firmama uz popust veći od 30%. Za to vreme, 150 otpuštenih radni-
ka-akcionara Jugoremedije vodilo je upornu borbu u javnosti i pred
sudom za svoje pravo na život i rad. Decembra 2006. godine, Vrhov-
ni sud je presudio u njihovu korist. Stefanović je ostao u Jugoremedi-
ji još čitava tri meseca, pokušavajući da iz magacina izvuče sirovine i
proizvode, kako bi onemogućio male akcionare da nakon preuzimanja
uprave pokrenu proizvodnju. Radnici su blokirali ulaze u fabriku i da-
nonoćno dežurali sve do 1. marta 2007. godine, kada je na skupštini
Jugoremedije više od 4000 malih akcionara prikazalo nadpolovičnu
većinu i izabralo novo rukovodstvo.
U naredne tri godine, radnici-akcionari Jugoremedije su sami,
oslonjeni isključivo na svoj rad i svoje resurse, investirali preko deset
miliona evra u usklađivanje proizvodnje sa evropskim standardima.
Istovremeno, podržali su borbu radnika i malih akcionara nekoliko
zrenjaninskih preduzeća koji su naišli na slične probleme u privatiza-
ciji, kao i brojne grupe iz čitave Srbije, poput radnika Zastave elektro,
Trudbenika, Srboleka...
Stefanović je nastavio sa pljačkom i nasiljem nad radnicima i akci-
onarima preduzeća koja je kupovao u privatizaciji. Uhapšen je 9. no-
vembra 2010. godine, pod optužbom da je oštetio radnike i akcionare
Srboleka za preko pet miliona evra.
Milivoje Mirkov je danas penzioner, i komesar za bezbednost Fud-
balskog saveza Srbije.
Stvorena pod okriljem kombinata Servo Mihalj 1961. godine, od-
branjena solidarnom borbom radnika i malih akcionara, Jugoremedija
je danas jedino preduzeće u Srbiji u kom, kroz organe akcionarskog
društva, živi duh istinske samouprave.
Onakve kakva verovatno nije postojala ni u vreme «samoupravlja-
nja».
Ivan Zlatić

38
Koreni mira
intervju sa Zdravkom Deurićem, vođom radničke borbe
a zatim generalnim direktorom Jugoremedije
Nakon duge i neravnopravne borbe protiv prljavog kapitala,
korumpirane vlasti i njihove ideološke mašinerije, radnici-
akcionari Jugoremedije su na skupštini preduzeća održanoj
1. marta ove godine napokon preuzeli upravu nad svojom fa-
brikom.
Za prethodne četiri godine, zadivili su i domaću i međunarodnu
javnost upornom i solidarnom borbom protiv nasilja i pljačke, za svoja
vlasnička i radnička prava.
Štampa u Srbiji pomno je pratila njihovu borbu, mada često na na-
čin koji ne doprinosi mnogo rasvetljavanju prave prirode ovog nesva-
kidašnjeg fenomena. Najčešće se pisalo o sumnjivom poreklu kapitala
kojim je Jovica Stefanović Nini 2002. godine kupio 42% Jugoremedije,
i špekulisalo se o njegovim tragovima. Pominjani su razni akteri, plele
se brojne teorije: Tasos Papadopulos, odnosno novac koji je Miloševi-
ćeva nomenklatura tokom devedesetih iznela iz Srbija na Kipar; Vančo
Čifliganec, odnosno novac od šverca oružja tokom rata u Bosni...
Radnici su pretežno pominjani ili kao žrtve nasilja, ili kao hajdu-
ci. Retko kao dobro organizovana grupa sa artikulisanim zahtevima i
težnjama. U razgovoru sa Zdravkom Deurićem, liderom radnika-akci-
onara Jugoremedije i sadašnjim predsednikom Upravnog odbora fa-
brike, Z magazin je pokušao da sazna kako izgleda osvajanje slobode u
Jugoremediji nakon 1. marta, i kakve su šanse da plodovi gneva posta-
nu koreni mira. Pre svega, da li su, uprkos negativnim predviđanjima
neoliberalnih ideologa u Srbiji, radnici-akcionari u stanju da odgovore
poslovnim izazovima jedne tako složene industrije kao što je fabrika
lekova?
Zdravko Deurić: Po ulasku u fabriku, zatekli smo užasno sta-
nje. Proizvodnja je bila obustavljena još krajem prošle godine, posled-
nja plata isplaćena u decembru, tehnološka para i telefoni isključeni
zbog dugova, račun firme blokiran...
Povrh svega, poreska uprava, koja je godinama puštala Stefanovića
da ne plaća porez, nakon našeg ulaska odjednom je krenula da potražu-
je taj nagomilani dug, za koji su delom i sami odgovorni.
Razgovarali smo sa njima i o reprogramu, ali bez uspeha. U takvim
uslovima se, dakle, ne radi samo o sposobnosti uprave da vodi predu-
39
zeće - Stefanoviću se godinama toleriše da ne plaća porez; međutim,
kada radnici-akcionari preuzmu fabriku, poreska uprava nam ne do-
zvoljava reprogram čak i kada ponudimo sirovinu kao zalog da ćemo
platiti. I još se prave blesavi, objašnjavaju nam kako je nečuveno da
poreska uprava uzima sirovinu kao zalog. A nije nečuveno da Jovica
Stefanović godinama ne plaća porez i da ga nadležni državni organ čak
i ne opominje, ili da mu, ne daj bože, blokira račun. To je samo jedan od
načina kako se u praksi sprovodi ideologija po kojoj postoje dve vrste
privatnih vlasnika - oni čiju imovinu vlast štiti svim sredstvima, za-
konitim i nezakonitim, i oni drugi, radnici akcionari, koji ne mogu da
ostvare ni svoja zakonska prava, a kamoli da im država reprogramom
duga pomogne da se izvuku iz krize u koju ih je sama uvukla nezakoni-
tom privatizacijom. — Na kraju smo, da bi vratili dug za porez, morali
da prodamo deo imovine Jugoremedije, akcije koje smo imali u AIK
banci. Tako smo uspeli da deblokiramo račun fabrike, i da isplatimo
dug za plate za decembar i januar, ali je posle svega par dana Stefano-
vić pustio na realizaciju menice koje je Jugoremedija navodno pravila
sa drugim firmama u njegovom vlasništvu, i ponovo nas blokirao. Te
menice su, tvrdimo, falsifikat, pošto nam Stefanović nikada nije predao
pečat Jugoremedije, nego smo pravili novi, ali on sada sa starim može
da pravi menice datirane na decembar prošle godine, i da nas blokira
zbog naduvanih dugova prema njegovim firmama. O izdavanju tih me-
nica u Jugoremediji ne postoji nikakav pisani trag.
Na sve ovo dodajte da naša sirovina za lek Sinkum 4, za koji će Mi-
nistarstvo zdravlja morati da traži interventan uvoz, zbog nestašice na
domaćem tržištu, dakle sirovina za taj lek koju je Stefanović uvezao
preko svoje špedicije, već mesecima stoji u carinskim magacinima, jer
špedicija neće da nam je isporuči, iako je avansno plaćena. Kažu jedno-
stavno: «Ne damo, tužite nas!».
To bi bili «poslovni izazovi» sa kojima se suočava uprava radnika-
akcionara u Jugoremediji. Što se same proizvodnje tiče, pokrenuli smo
je za manje od mesec dana po ulasku u fabriku. Pre tri godine, kada
smo dobili otkaze, rekli smo ministru Bubalu: ako je vaš jedini interes
da se u Jugoremediji obnovi proizvodnja, kao što tvrdite u medijima,
onda vratite radnike na posao, jer mi smo proizvodnja. Sada smo to i
dokazali. Problem je, međutim, što preduzeće koje nije pod kontrolom
tajkuna bliskih vlasti u Srbiji ne može da posluje u uslovima slobodne
konkurencije, već njegova uprava najveći deo svoje energije troši spa-
savajući se od pljačke i stečaja.

40
Položaj radnika u Srbiji danas je užasan, možemo reći da
više nikakva radnička prava ne postoje - raste rad na crno,
nove privatne firme ne dozvoljavaju sindikalnu aktivnost,
stari sindikati postoje samo forme radi, dele se otkazi zbog
učešća u štrajku, od žena se prilikom zapošljavanja traže
pismene izjave i druge garancije da neće ostati u drugom
stanju... US Steel Serbia čak u pravilniku o ponašanju svo-
jih zaposlenih ukida radnicima njihova elementarna poli-
tička prava - na primer upućuje ih da se obraćaju državnim
organima isključivo preko US Steela, zabranjuje im da ko-
municiraju sa novinarima, i tome slično. Da li Jugoremedi-
ja, kao fabrika kojom upravljaju radnici, može uticati da se
ovakvo stanje promeni?
Zdravko Deurić: Sindikat Jugoremedije je zaslužan za naš po-
vratak u fabriku podjednako kao i udruženje akcionara, i sada je duž-
nost nove uprave da tom i takvom sindikatu, koji je pokazao da je u
stanju da štiti interese i prava radnika, omogući nesmetan rad. Nova
uprava u sindikatu pre svega vidi partnera u razvoju fabrike iako je
sigurno da će rneđu nama biti i sukoba. Ne bih da zvučim melodrama-
tično, ali sindikat i uprava fabrike su u nekoj vrsti prirodnog konflikta
i potrebno je puno razumevanja na obe strane da se dođe do rešenja
koje je u zajedničkom interesu. Iako Jugoremedijom upravljaju rad-
nici-akcionari, ne treba se zanositi da će naša saradnja sa sindikatom
biti jednostavna, jer naši vlasnici imaju jedan interes kao akcionari,
a sasvim drugi kao radnici okupljeni u sindikat. Pritom nisu svi mali
akcionari Jugoremedije ujedno i njeni radnici, i ja kao predstavnik
uprave preduzeća moram biti naročito pažljiv u zaštiti intersa spoljnih
akcionara i penzionera, kao što će, pretpostavljam, i rukovodstvo sin-
dikata naročito da obrati naročitu pažnju na prava onih radnika koji
nisu akcionari Jugoremedije. Ako uspostavimo odnos saradnje između
sindikata i uprave Jugoremedije, a siguran sam da hoćemo, to bi treba-
lo da pokaže svim radnicima u Srbiji da sindikalna borba ima smisla,
da se može pobediti.
Nažalost, visoka nezaposlenost u zemlji izuzetno pogoduje poslo-
davcima koji uskraćuju prava svojim radnicima na način na koji si opi-
sao. Od nekada moćnog kombinata Servo Mihalj u Zrenjaninu, Jugore-
medija je danas gotovo jedina fabrika koja radi i isplaćuje plate svojim
radnicima. Skrobara, šećerana, industrija mesa Bek, niko više ne radi,
41
što znači da preko dve i po hiljade radnika nema od čega da izdržava
svoje porodice. U takvim uslovima, lako je poslodavcu da zapošljava
radnike na crno, da im isplaćuje po par stotina evra na ruke, jer i na
takvo bedno radno mesto u svakom trenutku kidiše još deset, dvadeset
jednako kvalifikovanih Ijudi koji će pristati, čak jedva dočekati da rade
pod istim uslovima. Da li se od radnika u takvom položaju, od radni-
ka koji zvanično i nije radnik, i koji i bez suprotstavljanja poslodavcu,
samo iz nečijeg hira može da zanoći kao radnik, a osvane na ulici, može
li se od njega očekivati sindikalna borba? Pogotovu ako se ima u vidu
da ta borba traži dobru organizaciju, a da sindikalna infrastruktura u
Srbiji u mnogim firmama više ne postoji, ili nikada nije ni postojala.
S druge strane, i mi smo tri godine bili bez posla, pa smo se na kraju
ipak izborili. Mislim da sindikalna borba ipak najviše zavisi od samih
radnika. Ni jedna vlast, ni jedan poslodavac nam neće pokloniti naša
prava ako se sami za njih ne izborimo. Slažem se da država treba da
štiti radnike od takvih ucena poslodavaca kakve se dešavaju u Srbiji,
odnosno da sprovodi Zakon o radu, ali vlast sama po sebi nikada neće
izgraditi delotvorne mehanizme za ostvarenje radničkih prava. Za to je
neophodna inicijativa od strane radnika.
Neoliberalna štampa vas optužuje da ste ’’samoupravljači’’.
Kakav je tvoj odnos prema samoupravnom socijalizmu i da
li misliš da je u to vreme radnička klasa zaista upravljala
fabrikama u bivšoj SFRJ? Kakve su, i da li uopšte postoje,
dodirne tačke između radničkog samoupravljanja i radnič-
kog akcionarstva?
Zdravko Deurić: O čitavoj toj galami ja pre svega mislim da je
potpuno besmislena. Šta god bilo ko od nas mislio o samoupravljanju,
ono je stvar prošlosti, i sada se poteže samo iz razloga da se napravi
ideološka magla oko vlasničkih sukoba, da se radnici-akcionari označe
kao nazadni delovi društva, kao neko ko se ne bori za svoja vlasnička
prava, nego je zapravo eksponent nekakve opasne ideologije.
S druge strane, mislim da o samoupravljanju svakako treba govori-
ti, ali na jedan sasvim drugi način.
Koliko se ja sećam, onako kako je zamišljeno i ispovedano, samo-
upravljanje nikada nije funkcionisalo. Radničke savete je kontrolisa-
la partijska vlast, a oni su aminovali odluke direktora, koje je takođe
kontrolisala partija. Svaki put kad bi se radnici pobunili, kada bi ušli u
štrajk, bilo zbog plata, zloupotreba rukovodstva, ili nečeg drugog, bili
bi proglašeni za opasne elemente, za ’’đilasovce’’, ’’četnike’’, ’’ustaše’’,
42
ili već nešto drugo što je u to vreme bila ideološka poštapalica za dis-
kvalifikaciju — kao što je danas ’’samoupravljač’’. Ja, dakle, mislim da
mehanizmi samoupravljanja jesu preživeli do danas, ali da se oni na-
laze pod moći partijske vlasti da odlučuje ko jeste, a ko nije podoban
da bude vlasnik fabrika u Srbiji. To što umesto jedne partije na vlasti
sada imamo njih pet ili deset, to i nije neka promena. Razlika je jedino
što su radnici danas u mnogo gorem položaju nego što su bili u vreme
SFRJ, jer više ne postoji ona ideološka obaveza vlasti da ih tretira kao
’’vladajuću klasu’’, što oni nikada nisu bili, ali im je omogućavan rela-
tivno lagodan život kako bi verovali da jesu, ili da ne bi postavljali to
pitanje iz straha da će izgubiti taj lagodan život. Danas vlast više nema
nikakvih obaveza prema radnicima, jer je opšte mišljenje da nas je sa-
moupravljanje upropastilo i da sada moramo preći u kapitalizam, i to
na neki najsuroviji kapitalizam u kojem radnik treba da ima što manje
prava. A struktura partijske države, koja je zapravo uništila zemlju, sve
vreme opstaje i samo po potrebi menja ideološku matricu.
U tom smislu, radničko akcionarstvo po mom mišljenju nikako nije
kontinuitet sa samoupravljanjem, već, naprotiv, može da uspe samo
ako se skupštine akcionara ne pretvore u nekadašnje radničke savete, i
ako vlasnici, bili oni radnici ili ne, budu zaista odlučivali o svojim pre-
duzećima, umesto da ’’idu po mišljenje u centralu’’.
Da pričamo malo o budućnosti. Ako se nešto ne promeni, fe-
nomen radničkog akcionarstva u Srbiji će izumreti zajedno
sa generacijom radnika koja je dobila akcije u privatizaciji
društvene svojine. Malopre si pomenuo potencijalni jaz iz-
među radnika Jugoremedije koji su imali sreće da u odre-
đenim istorijskim okolnostima postanu suvlasnici fabrika u
kojima rade, i mlađih radnika, koji nisu vlasnici akcija. Da
li je moguće održati radničko akcionarstvo i nakon što mu
istekne rok koji je predvidela vlast - kad stari radnici odu u
penziju.
Zdravko Deurić: Vrlo teško pitanje u ovom trenutku. Jugore-
medija se sada bori da ponovo deblokira svoj račun i ispliva iz opa-
snosti od stečaja u neke mirnije vode. Naravno da treba razmišljati šta
posle, ali mi se to pitanje sada čini suviše dalekim.
Jedna stvar je sigurna - ta institucija radnika-akcionara, koja je
stvorena u privatizaciji, a kojoj smo mi u Jugoremediji i druge grupe
koje se bore za svoja vlasnička prava, dali neko realno značenje i uči-
nili je delotvornom, to sada može biti uporište za razvoj Srbije u onom
43
pravcu u kojem smo hteli da krenemo posle 5. oktobra. Moje mišljenje
je da tu instituciju svakako treba očuvati i kad prođu ti neki uslovi u
kojima je nastala, više slučajno nego što je vlast htela da mali akcionari
zaista budu vlasnici fabrika. E sad, kako i na koji način... Uostalom,
na Zapadu je sasvim normalno da firme motivišu i vežu dobre radnike
tako što ih proizvedu u akcionare i partnere. U ovom periodu od kako
smo preuzeli fabriku, novoj upravi su mnogi mladi radnici, koji nisu
akcionari Jugoremedije, bili od velike pomoći u oživljavanju fabrike. i
mislim da Jugoremedija jednog dana možda treba da im se oduži tako
što će ih promovisati u akcionare. Ali otom-potom!
Ivan Zlatić
[objavljeno u časopisu ''Z magazin'', izdanju Pokreta za
slobodu, juna 2007]

44
Film ’’Ugovor na štetu trećeg’’ (2005)
(Scenario, montaža i režija Ivan Zlatić)
Uspeh dugogodišnje borbe radnika Jugoremedije osim na
radničkoj solidarnosti, dobroj organizovanosti i upornosti,
počiva i na dobroj artikulaciji borbe, zahteva, i čitave proble-
matike s kojom su se radnici ni krivi ni dužni suočili u mut-
nim vremenima domaće tranzicije i privatizacije.
2005. godine, usred borbe radnika zrenjaninske fabrike lekova Ju-
goremedija, osim brojnih članaka, dopisa, pisama podrške, konferen-
ciji za štampu, kojima se pokušavalo da se probije medijsko ignorisanje
privatizacionih krađa, Ivan Zlatić, ovdašnji radnik-intelektualac, sni-
mio je film Ugovor na štetu trećeg koji sistematski i detaljno analizira
složeni splet okolnosti, neodgovornosti i kriminalnog ponašanja koji se
obio o glavu radnicima Jugoremedije koje naša ’’pravna’’ i ’’demokrats-
ka’’ država još nije našla za shodno da obešteti zbog svih nedaća s koji-
ma su, državnom krivicom, morali da se suoče.
Radnici koji su se preko borbe za radnički udeo u svojim fabrika-
ma ustvari borili za golu egzistenciju, bili su dugogodišnje žrtve slepih
državnih mera, posebno privatizacije koja je imala najkatastrofalnije
posledice po stanovnike ove izmanipulisane zemlje. Manjinski vlasnik
Jugoremedije Jovica Stefanović Nini, tada opranog novca ovekovečen
na poternici interpola, uz državnu ilegalnu pomoć u vidu dokapitali-
zacije, 2003. godine postaje većinski vlasnik fabrike. U decembru iste
godine radnici zauzimaju fabriku i otpočinje dugotrajna i uporna borba
za istinu i pravdu.
Film Ugovor na štetu trećeg sadrži mnoštvo intervjua sa akterima
slučaja Jugoremedija neposredno po povratku s poprišta. Za film go-
vore Verica Barać, Zdravko Deurić, Nebojša Popov, Branko Pavlović,
mnogi radnici i sindikalisti, kao i Aleksandar Vlahović, tadašnji mini-
star za privredu i privatizaciju. Film nam rasvetljava svaki prelomni
trenutak borbe. Scene borbe sa privatnim obezbeđenjem podržanim od
lokalne policije posebno su potresne i inspirativne za svakog ko veruje
da se samo udruženom borbom može stati na put pljački i izrabljiva-
nju.
Borba radnika Jugoremedije je bila pravovremena. Pljačkaški re-
cept dovođenja fabrike u stečaj a zatim njeno preuzimanje iz stečaja na
osnovu potraživanja fantomskih firmi istog vlasnika, u Jugoremediji
je sprečen fizičkim sprečavanjem razgrabljivanja imovine fabrike i po-
45
bedom nad Stefanovićem pre nego što je Jugoremediju uveo u stečaj.
Uprkos tome, šteta je ipak bila ogromna. Izgubljene licence lekova, ru-
inirane mašine, neisplaćene plate, dugovi. Ali radnici su uspeli da se
izbore s tim problemima opovrgavajući sve one koji su se zalagali za
privatizaciju govoreći da radnici nisu sposobni da upravljaju fabrikom.
Kako vidimo u Jugoremediji, ne samo da su sposobni, već to rade mno-
go bolje nego ranije.
Uz 4. broj čitaocima Z magazina delićemo i disk sa filmom Ugovor
na štetu trećeg koji je svedočanstvo o najznačajnijem radničkom podu-
hvatu u tranzicionoj Srbiji. Jugoremedija pod radničkom kontrolom i
dalje je spolja ugrožena okolnostima koje stvaraju političke mere koje
se svakako ne sprovode u interesu siromašnih, i borba nije završena,
ali onim što je već postignuto postavljeni su temelji za dalji napredak
radničke borbe izvan Jugoremedije.
Milenko Srećković
[objavljeno u časopisu ''Z magazin'', izdanju Pokreta za
slobodu, marta 2008]

46
"Hodaćemo korakom najsporijeg"
... u ovom pohodu moramo brinu o poslednjem u koloni
Kada smo započeli štrajk u Jugoremediji decembra 2003.
godine, prvu značajnu podršku su nam pružile kolege iz in-
dustrije mesa BEK, kada su našim radnicima koji su za no-
vogodišnje praznike štrajkovali u fabričkom restoranu, do-
neli pakete sa svojim proizvodima. Više od salama i pašteta,
nama je tada značila solidarnost kolega iz drugih zrenjanin-
skih preduzeća, značila nam je poruka da nismo sami i da
imamo podršku u borbi za svoja prava. Radnici BEK-a su te
2003. godine razumeli da borba radnika u drugom preduze-
ću znači borbu za prava svakog radnika, i da će uspeh drugih
značiti korak bliže ostvarenju prava svih nas. Solidarnost je
oduvek bila radnička vrlina, ali ne samo to – solidarnost je i
prevashodni radnički interes, ona je naše najjače oružje!
Tokom devedesetih godina, u deceniji ratova, ekonomskih sankci-
ja i krize, društvo u Srbiji su nagrizli strah, nepoverenje i sebičnost.
Nakon 2000. godine, od početka tranzicije ka kapitalizmu i demokra-
tiji, umesto da se Srbijom ponovo proširi stabilnost i uspostave odnosi
poverenja i podrške među kolegama i komšijama, sa vrha političke i
finansijske moći nam je stigla poruka da solidarnost više nije vrlina, da
svako treba da se bori samo za sebe, da su nam svi drugi neprijatelji, jer
oni koji prvi stignu na cilj imaju pravo na sve – čak i da sve nas ostave
bez ikakvih prava. Naravno, svi se slažemo da društvo u pravcu razvoja
mogu da povedu samo najsposobniji, najstručniji i najtalentovaniji, ali
razvoja će biti jedino ako se ti najsposobniji slože da je interes društva
da svako od nas živ i zdrav stigne na cilj. U protivnom, trka za što bržim
uspehom neće dovesti do razvoja i stabilnosti, nego do sve većih kriza
i novih nestabilnosti. Meksički Zapatisti, ljudi koji se bore za prava ta-
mošnjih obespravljenih „gubitnika“ kapitalizma, stali su pod slogan:
„Hodaćemo korakom najsporijeg“. Ne želim da usporavam Srbiju na
putu ka privrednom oporavku, ali koliko god se svi mi zalagali za brz
ekonomski razvoj, neka nas slogan iz dalekog Meksika podseti da se u
ovom pohodu moramo brinuti o poslednjem u koloni. U protivnom,
pohod nas može uništiti pre nego što stignemo do cilja.
Radnici Jugoremedije danas razumeju da će naša pobeda osta-
ti ugrožena ako radnici BEK-a, Šinvoza i drugih preduzeća ne otrgnu
svoja preduzeća od propadanja, i da ćemo svoju fabriku najbolje za-
47
štititi time što ćemo kolegama iz BEK-a sada uzvratiti solidarnost. U
protekloj godini, solidarnost zrenjaninskih radnika nadjačala je plimu
sebičnosti koja potresa Srbiju već skoro dvadeset godina. U narednoj
godini, siguran sam, radnička solidarnost Zrenjanina će pokazati či-
tavoj Srbiji koliko jako oružje može biti u borbi protiv finansijskih i
političkih centara moći.
Zdravko Deurić
[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu – www.pokret.net,
29. aprila 2008]

48
Naš cilj - ravnopravnost
Jugoremedija je započela sa izradom projekta rekonstrukci-
je tabletnog odeljenja, čime ulazimo u investiciju koja za cilj
ima dobijanje GMP sertifikata i stvaranje uslova za sigurnu
budućnost.
Oporavak fabrike od posledica pljačke, lošeg i nezakonitog poslo-
vanja, bila je prva bitka koju smo morali da dobijemo da bi smo uopšte
mogli da razmišljamo o budućnosti Jugoremedije i ciljevima koje smo
sebi postavili na početku borbe: pravo na rad i ravnopravno odlučiva-
nje o budućnosti zajedno sa ostalim suvlasnicima. Prvu bitku smo do-
bili, fabrika je izašla iz blokade i danas radi punom parom. Ovaj uspon
će se realizovati u završnom računu Jugoremedije za 2007. godinu, koji
ćemo prezentovati akcionarima na narednoj redovnoj Skupštini predu-
zeća.
Sledeći korak ka našem cilju je da nadoknadimo vreme izgubljeno
za investiciju u unapređenje proizvodnje i dostizanje GMP standarda
do 2009. godine.

Inves cija u budućnost

Posle četvorogodišnjeg perioda samovlašća Jovice Stefanovića, da-
nas u Jugoremediji vrede jedino licence na proizvodnju preparata koje
fabrika ima već godinama. Sa zastarelom opremom u koju godinama
nije ulagano, u ovom trenutku nekog novog vlasnika ništa ne bi spreči-
lo da zatvori proizvodnju u Zrenjaninu i prenese licence u neku drugu
fabriku, gde ne mora da ulaže u modernizaciju. Još gore, ako 2009.
godinu dočekamo bez GMP sertifikata, od cele Jugoremedije, samo će
licence biti na prodaju.
Drugim rečima, modernizacija Jugoremedije je pre svega interes
nas, radnika-akcionara koji od nje živimo, i nerealno je očekivati da će
je bilo koji «strateški partner» uraditi umesto nas. Poslednji pokušaj
države da nam nađe takvog partnera, doveo je Jugoremediju na ivicu
stečaja.
Prodajom akcija koje je Jugoremedija imala u Medeli, dobili smo
sredstva za ulaganje u rekonstrukciju tabletnog odeljenja, nakon koje
će, pored dobijanja GMP sertifikata, kapacitet proizvodnje na ovom
odeljenju porasti za 100%. Radovi na rekonstrukciji će početi najkasni-
je u martu 2008. godine, i trajaće tri do četiri meseca. Ovom investici-
jom počinjemo sa rekonstrukcijom svih proizvodnih pogona, koja će se
49
završiti do kraja sledeće godine. Po završetku celokupnog ciklusa inve-
sticija, kao što smo u nekoliko navrata već naglasili, stvorićemo uslove
da dividenda u Jugoremediji bude onolika koliko danas pojedine firme
obećavaju za kupovinu njenih akcija van berze.
I to sve iz sopstvenih sredstava, stvorenih u poslednjih sedam me-
seci zahvaljujući naporima radnika i uprave fabrike, i podršci i razume-
vanju svih akcionara.
Pored modernizacije pogona Jugoremediji su takođe potrebna sred-
stva za osavremenjavanje opreme. Iako to nije uslov za dobijanje GMP
sertifikata, svakako je interes Jugoremedije da sa modernizovanom
opremom maksimalno iskoristi nove mogućnosti koje će biti stvorene
investicijom u rekonstrukciju pogona. Međutim, bar kako sada izgle-
da, sredstva za osavremenjavanje opreme nećemo moći da izdvojimo
iz prihoda fabrike.

Šteta iz prošlos
Na drugom sastanku u Ministarstvu ekonomije i regionalnog ra-
zvoja održanom u petak 12. oktobra, predstavili smo investicione pla-
nove Jugoremedije za naredni period. Dobili smo uveravanja da Mi-
nistarstvo ekonomije neće remetiti naše razvojne planove iznošenjem
42% akcija iz državnog portfelja na prodaju, ali i pohvale za uspešan
oporavak Jugoremedije i investiciju iz sopstvenih sredstava, bez kre-
ditnog zaduživanja. Ipak, na pomen mogućnosti da se i država uključi
u investiciju za koju, nakon četiri izgubljene godine, moramo da izdvo-
jimo velika sredstva u veoma kratkom roku, predstavnici Ministarstva
su diplomatski odgovorili da je to ipak stvar preduzeća i njegove sa-
dašnje uprave, te da se oni ne bi mešali. Za ovo postoji dobar izgovor,
jer Centralni registar hartija od vrednosti još uvek nije preknjižio 42%
Jugoremedije sa Stefanovićeve Jake 80 na Akcijski fond, tako da drža-
va formalno još uvek nije suvlasnik naše fabrike. Ipak, suštinski, ona
to jeste – suvlasnik koji je odgovoran za to što danas bijemo bitku sa
vremenom kako bi smo investiciju neophodnu za opstanak fabrike za-
vršili pre roka.
Iako je još početkom 2003. godine bilo jasno da Jovica Stefanović
ne namerava da izvrši ugovornu obavezu investiranja u Jugoremediju,
naredne četiri godine smo slušali razne izgovore državnih organa, pa i
samih ministara, zbog čega ugovor sa Stefanovićem ne može da se ra-
skine (podsetiću vas samo da je ministar Dinkić u jednom trenutku čak
rekao da država nema novca da vodi spor sa Jakom 80!). Da država nije
50
sama opstruisala tužbu za raskid ugovora, spor se mogao okončati pre
dve, ili tri godine, i mi bi smo sada već naveliko uživali plodove uspeš-
nog investiranja u modernizaciju i mirno čekali 2009. godinu. Jasno
nam je da se naknada štete traži na sudu, ali se ipak pitamo da li vlasti
u Srbiji osećaju makar toliko odgovornosti da i bez izlaganja novom
sudskom trošku pomognu da se sanira šteta koju su sami napravili, i
koju su priznali davnog 15. marta 2004. godine, kada je Ministarstvo
privrede pokrenulo spor za raskid ugovora sa Jovicom Stefanovićem.
Priznali, pa im je trebalo skoro tri godine da je isprave. Tri godine nji-
hove vlasti, i tri godine našeg života. Tri godine koje su Jugoremediju
zamalo oterale u stečaj. To je, međutim, «stvar samog preduzeća», a
«država se neće mešati».
Radnici i akcionari Jugoremedije će uložiti maksimalne napore da
investiciju u svoju budućnost sprovedu do kraja. Ipak, time nećemo
promeniti činjenicu da živimo u zemlji u kojoj vlast ne oseća nikakvu
odgovornost prema fabrikama i ljudima, radnicima i vlasnicima koji to
više nisu zbog nezakonite privatizacije. Jugoremedija je među retkima
koje su uspele da se otrgnu propadanju – naši prijatelji i sugrađani
iz Beka, Šinovoza i drugih nekada moćnih zrenjaninskih preduzeća, i
dalje se bore za svoja elementarna prava. Pozivamo ih da istraju, i da
se ne uzdaju niukoga, osim u sebe i svoje kolege i koleginice. Nama,
običnim ljudima koji živimo od svog rada, još niko nikada nije dao rav-
nopravnost, dok se nismo sami za nju izborili.
Zdravko Deurić
[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu – www.pokret.net,
16. oktobra 2007]

51
Ko uspeh pretvara u aferu??
Saopštenje generalnog direktora ’’Jugoremedije’’
Za protekle tri godine, ljudi koji čine upravu Jugoremedije
radili su svoj posao podjednako odgovorno i pošteno kao što
su to činili i u vreme borbe protiv Jovice Stefanovića i ko-
rumpiranih državnih organa.
Zahvaljujući naporima radnika Jugoremedije i podršci njenih akci-
onara, uspeli smo da upropašćenu fabriku oporavimo i vratimo u red
najuspešnijih u Srbiji, a zatim da u uslovima ekonomske krize rekon-
struišemo pogone za proizvodnju čvrstih formi radi dobijanja GMP ser-
tifikata, čime smo stvorili uslove da fabrika lekova ostane u Zrenjaninu
i nakon prodaje akcija. Međutim, u trenuku dok uspešno privodimo
kraju započete investicije i pripremamo se za prodaju akcija, naporedo
sa našim naporima da za akcionare izborimo što bolju cenu, Jugoreme-
dija je potresena pokušajima da se naši uspesi pretvore u aferu. Ovi po-
kušaji dolaze kako iz same fabrike, tako i iz političkih krugova oko nas
i iz centara finansijske moći koji vrebaju šansu da za što manju cenu
prigrabe rezultate našeg truda i odricanja. Dva su direktna povoda za
intrige koje se poslednjih meseci vode oko članova uprave Jugoreme-
dije. Pre svega, naš nepopustljiv stav da se akcije Jugoremedije iznesu
na prodaju po minimalnoj ceni od 17 evra.
Pored očuvanja radnih mesta, smisao rekonstrukcije Jugoremedije
bilo je uvećanje njene vrednosti. Ukoliko bi smo, kao predstavnici ma-
lih akcionara u pregovorima sa državom sada pristali na minimalnu
cenu manju od 17 evra, smatramo da bi smo time izneverili poverenje
svih onih akcionara koji su podržali rekonstrukciju proizvodnih pogo-
na i pristali da se prodaja akcija odloži do završetka radova. Ovakvim
svojim stavom, izazvali smo neprijateljstvo svih onih potencijalnih ku-
paca kojima je cilj da prevare akcionare i preuzmu fabriku po ceni ak-
cija nižoj od realne.
Drugi razlog zbog kog je uprava Jugoremedije postala meta intri-
ga, jeste odluka da se stare mašine za proizvodnju antibiotika ulože u
novu fabriku, koju bi Jugoremedija osnovala zajedno sa grupom svo-
jih akcionara. Ovaj projekat će Jugoremediji omogućiti da nastavi sa
proizvodnjom antibiotika. U protivnom, ove mašine će morati da se
rashoduju, jer GMP standardi za tabletno odeljenje ne dozvoljavaju da
se ono nalazi u istom prostoru sa proizvodnjom antibiotika.
Očigledno, nastavak proizvodnje antibiotika i prodaja akcija Jugo-
52
remedije po tržišnim uslovima mnogima nisu po volji.
Kad je u listu Tabloid pre izvesnog vremena objavljeno anonimno
pismo puno neistina i gluposti o našoj fabrici i članovima rukovodstva,
smatrali smo da na takve napade ne treba reagovati. Jednostavno, oce-
nili smo da se radi o mediju koji ne zavređuje komentar, i da su iznete
tvrdnje do te mere neistinite i iskonstruisane da sa njima ne treba po-
lemisati. Mogli smo samo sa žaljenjem da konstatujemo da u samom
našem kolektivu, među akcionarima i radnicima Jugoremedije, posto-
je ljudi spremni da učestvuju u širenju laži i manipulacija o fabrici. Is-
postavilo se, međutim, da su laži u žutoj štampi bile samo početak.
U petak 18. juna, sedam pripadnika Odeljenja za privredni kriminal
zrenjaninske policije ušlo je u prostorije fabrike i zaplenilo preko 600
dokumenata o poslovanju Jugoremedije. Prema spisku zaplenjene do-
kumentacije, jasno je da zrenjaninska policija sada postupa na osnovu
onih istih informacija koje su prethodno dostavljene Tabloidu. Poseb-
no je interesantno da se ova policijska akcija dešava u periodu dok traje
prikupljanje punomoćja za Skupštinu Jugoremedije zakazanu za 6. jul,
i da se za zloupotrebu službenog položaja sumnjiče ljudi kojima mali
akcionari treba da ukažu poverenje da ih zastupaju na Skupštini. Uko-
liko kampanja blaćenja i zastrašivanja uspe, odnosno ako Agencija za
privatizaciju sa svojih 42% akcija prikaže većinu na Skupštini, ona će
biti u prilici da smeni sadašnji menadžment i da realizuje svoju nameru
da se akcije Jugoremedije ponude na prodaju po minimalnoj ceni nižoj
od realne.
Zbog toga smatramo da smo dužni da odgovorimo na optužbe iz
anonimnih dojava, koliko god zlonamerne i besmislene one bile:
- Netačno je da su iz Jugoremedije iznete mašine za proizvodnju
antibiotika. Ove mašine se nalaze u magacinima Jugoremedije, u šta se
radnici i mali akcionari mogu lako uveriti.
- Netačno je da ja kao generalni direktor Jugoremedije preko ugo-
vora sa Energoprojektom izvlačim kapital iz Jugoremedije kako bi
preko povezanih lica kupovao akcije fabrike. Preduzeće Energoprojekt
je kao najpovoljnijeg ponuđača za izvođenje građevinskih radova na
rekonstrukciji Jugoremedije izabrala stručna komisija na čelu sa Mila-
nom Vukov. Ugovor o izvođenju građevinskih radova po sistemu „ključ
u ruke“, potpisala je Snežana Šarović - tadašnji generalni direktor. Ja
sam za generalnog direktora Jugoremedije izabran godinu dana ka-
snije, u trenutku kada se više nije moglo uticati na tok ili cenu građe-
vinskih radova. Rekonstrukcija fabrike radi dobijanja GMP sertifikata,
razlog je da svi, i radnici, i mali akcionari i uprava Jugoremedije budu
53
ponosni na sebe. Oni kojima to smeta pokušavaju da naš ponos pretvo-
re u sramotu.
- Ukoliko je istina da su pojedini mali akcionari na nezakonit način,
putem ugovora o poklonu prodavali akcije koje imaju u Jugoremediji
po ceni od pet evra, takve aktivnosti nemaju nikakve veze sa upravom
kompanije.
Apelujem na akcionare Jugoremedije da ne dozvole da laži i intrige
ometaju prikupljanje punomoćja za Skupštinu. Ukoliko mali akcionari
na Skupštini ne prikažu veći broj akcija od Agencije za privatizaciju,
prodaja akcija po realnoj ceni postaće krajnje neizvesna.
Zdravko Deurić
[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu – www.pokret.net,
25. juna 2010]

54
Film ''Mi biramo svoj put'' (2010)
Radnici sami grade
fabriku Luksol farmacija u Zrenjaninu
Na jučerašnjoj konferenciji u Medija Centru pod naslovom
''Radnici sami grade fabriku Luksol farmacija u Zrenjaninu -
kako i zašto?'' prikazan je film ''Mi biramo svoj put'' u kojem
se prikazuje samoorganizovana inicijativa 46 radnika-akcio-
nara Jugoremedije koji su udružili svoje akcije i novac i for-
mirali DOO Luksol farmaciju za proizvodnju penicilinskih
lekova. Kupovinom placa u industrijskoj zoni Jugoistok-Eč-
ka, otvorenoj marta ove godine, započeli su radove na izgrad-
nji svoje fabrike. Kako bi umanjili troškove i skratili vreme
izgradnje sami obavljaju sve grube radove, angažujući se na
mobama u slobodno vreme, nakon rada u Jugoremediji. ''Ovi
ljudi su se okupili ovde i uzeli stvar u svoje ruke, da brinu
dalje o svom životu'', kaže jedan od aktera filma, Dragan Ćur-
čin.
Autori filma su Branislav Markuš i Robert Fai iz udruženja Ravno-
pravnost, Zrenjanin.
Radnička inicijativa naišla je na otpor pokrajinske inspekcije koja
je zabranila dalju gradnju fabrike zbog ''nepostojanja lokacijske do-
zvole''. Međutim, u istoj industrijskoj zoni postoje već tri objekta čijim
vlasnicima gradnja nije zabranjena. Iako su već duže vreme predmet
sumničenja, montiranih i podmetnutih afera, čaršijskog ogovaranja
i sabotiranja, radnici veruju da će predstavnici lokalne vlasti uskoro
rešiti nastale administrativne probleme i omogućiti nastavak gradnje
fabrike.
Radnici Jugoremedije okupljeni u radnički pokret Ravnopravnost
pružali su konkretnu pomoć radničkim grupama u Zrenjaninu i širom
Srbije. Najpoznatije njihove inicijative su svakako pokretanje anketnog
odbora u Skupštini Opštine Zrenjanin po pitanju uništavanja Šinvoza i
IPOK-a, kao i višegodišnje skretanje pažnje na ove probleme. Koordi-
nacioni odbor radničkih protesta, pokrenut 2009. godine na inicijativu
Pokreta za slobodu, već je postojao na lokalnom nivou između radnika
Jugoremedije, Šinvoza i BEK-a još od 2007. godine.
Radničko samoorganizovanje u Zrenjaninu rezultat je potrebe da
se stane na put spletkama etabliranih organizacija, političkih partija i
55
sindikata. Podsetimo, na primer, da je fabrički sindikat Nezavisnost u
Jugoremediji osnovao nedavno uhapšeni Jovica Stefanović Nini, učla-
nivši u njega štrajkbrejhere, istovremeno dok radnicima i radnicama
koje je postojeći sindikat organizovao da štite svoja prava, nije bilo do-
zvoljeno kretanje po fabrici, čak ni do WC-a, bez "pratnje" Stefanoviće-
ve privatne vojske.
Nakon pobede radničke inicijative u Jugoremediji, danas političke
partije pokušavaju da opravdano nezadovoljstvo radnika Luxola, koji-
ma zarade nisu isplaćene šest meseci, okrenu protiv njihovih kolega iz
Jugoremedije. Naime, Jugoremedija je od Ninija Stefanovića nasledila
većinski paket akcija u Luxolu i odgovornost za ovu firmu, koja je, po-
put brojnih drugih malih preduzeća u Srbiji, i žrtva monopolskih ma-
loprodajnih lanaca koji joj jednostavno ne plaćaju preuzetu robu. Iza
podbunjivanja radnika Luxola, uperenog protiv direktora Jugoreme-
dije Zdravka Deurića, ne stoje samo političke stranke kao neposredni
organizatori, već ga posredno podržavaju i sindikati, koji na probleme
radnika reaguju tako što organizuju proteste protiv poslodavaca, koji
su i sami u problemu sa monopolistima, dok se uništavanje malih firmi
zbog monopolskog položaja Miškovićevih marketa gura pod tepih.
Konferenciju su organizovali radnici Luksol farmacije i list Repu-
blika.
Milenko Srećković
[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu – www.pokret.net,
10. decembra 2010]

56
Šinvoz

Solidarnost i borba zrenjaninskih radnika

Šinvoz, Bek, Jugoremedija
Protesti radnika-akcionara zrenjaninskih fabrika Bek i Šin-
voz, polovinom januara ove godine, skrenuli su pažnju jav-
nosti na problem ”tranzicionih gubitnika”, oko kog su se svi
kandidati na istovremeno održanim predsedničkim izborima
utrkivali u ignorisanju. Uz solidarnu podršku kolega iz Jugo-
remedije, zrenjaninski radnici već duže vreme vode borbu za
oporavak svojih fabrika od razornih posledica privatizacije.
Za sada su postigli dva veoma važna uspeha – pre svega, stvo-
rena je solidarnost i briga za najugroženije članove zajedni-
ce. Drugi značajan domet je to što su se oba kolektiva izbo-
rila za poništenje privatizacionih ugovora. Nastavlja se, me-
đutim, borba za izlazak iz stečaja, sa neizvesnim izgledima
za uspeh. O budućim događajima obaveštavaćemo vas preko
sekcije Glas radnika na web portalu www.freedomfight.net,
kao i preko štampanog izdanja Glasa radnika.
Nekadašnji industrijski centar Srbije i Jugoslavije, grad Zrenjanin
danas prema zvaničnim podacima ima stopu nezaposlenosti od 37%.
Fabrike koje su zrenjaninski radnici gradili u vreme socijalizma i od ko-
jih su decenijama živeli, danas su uglavnom zatvorene. Pre sedam go-
dina, u vreme početka tranzicije u Srbiji, neoliberalni eksperti su nam
objašnjavali da će celokupna srpska privreda ”otići pod stečaj” ako se
što hitnije ne privatizuje. Tako je preduzeće za proizvodnju i remont
šinskih vozila Šinvoz dočekalo privatizaciju 2004. godine, a industri-
ja mesa Bek godinu dana kasnije. Zatim su se pretnje iz 2001. godine
ostvarile – oba preduzeća su zaista otišla pod stečaj, ali tek prošle godi-
ne, nakon privatizacije.
Nezainteresovanom posmatraču (ako takvi još uvek postoje), može
izgledati čudno što su novi privatni vlasnici svoja preduzeća odveli u
stečaj. Za to postoji nekoliko vrlo jednostavnih razloga. Radnici Beka i
Šinvoza u svojim saopštenjima ističu dva:
- U Šinvozu, radnici imaju 44%, a u Beku 30% vlasništva. Iako ve-
ćinski vlasnici u Srbiji lako mogu da ostvare sve svoje namere, ipak
57
je nemoguće u potpunosti uspostaviti apsolutnu kontrolu sve dok su
radnici preduzeća istovremeno i njegovi suvlasnici. Zato gazde u Sr-
biji pribegavaju jednostavnoj taktici – imenuju upravu u kojoj nema
ni jednog predstavnika radnika-akcionara, i onda bez ikakve kontrole
sklapaju štetne ugovore sa drugim firmama koje su takođe u njihovom
vlasništvu. Tako uvedu privatizovano preduzeće u stečaj, a zatim ga
kao većinski poverioci ponovo preuzmu iz stečaja, ali sada kao stopo-
stotni vlasnici.
- Ulaskom preduzeća u stečaj prestaje radni odnos svim radnicima,
prestaje rad sindikata, prestaje da važi kolektivni ugovor. Kada neka-
dašnji većinski vlasnik ponovo preuzme fabriku iz stečaja, on dolazi u
poziciju da se prilikom ponovnog zapošljavanja obračuna sa radnicima
koji su mu se suprotstavljali. Sindikat koji bude nastao u takvim uslo-
vima, biće, naravno, pod punom kontrolom gazde i njegovog menad-
žmenta.
Kao dokaz za ove tvrdnje, možemo reći samo jedno – većinski po-
verioci Beka i Šinvoza su isti oni ljudi koji su ih i odveli u stečaj – neka-
dašnji većinski vlasnici.
Nakon što su radnici-akcionari Jugoremedije posle četvorogodišnje
borbe uspeli da ostvare svoja prava, i pokazali svim radnicima u Srbiji
da solidarna i uporna borba može biti uspešna, radnici-akcionari Beka
i Šinvoza su, uz podršku kolega iz Jugoremedije, započeli borbu za svo-
je fabrike. Blokada Beka je počela 8. oktobra, a blokada Šinvoza 28.
decembra prošle godine. Nakon pritiska na Agenciju za privatizaciju da
spreči kršenje ugovora i zakona, u Beku je krajem novembra raskinut
ugovor o privatizaciji, tako da je 70% kapitala fabrike vraćeno državi.
Međutim, iako je raskidom ugovora priznala da je tolerisanjem neza-
konitosti i sama doprinela stečaju Beka, Agencija odbija da se uključi
u oporavak preduzeća, ne prihvata odgovornost za stečaj i odbija da
zaštiti deo vlasništva Beka koji pripada državi.
U Šinvozu, Agencija je sredinom decembra utvrdila da većinski vla-
snik Nebojša Ivković nije izvršio ugovornu obavezu investiranja, ali na-
kon toga nije raskinula ugovor, već mu je dala dodatni rok od 15 dana
da sada, sa tri godine zakašnjenja, investira u preduzeće koje je pret-
hodno doveo do stečaja. Ivković je ovaj rok iskoristio da bez dozvole
suda u Šinvoz unese robu koju je nameravao da predstavi kao investici-
ju. Roba je 18. decembra na prevaru uneta u prostorije bivšeg fabričkog
restorana, ali je stečajni sudija Radomir Radojičić odbio da bude karika
u lancu korupcije i da uknjiži ”investiciju” u imovinu Šinvoza.
58
 Od kako je Šinvoz privatizovan 2004. godine, tri radnika su izvrši-
la samoubistvo zbog beznadežne situacije u koju su dovedeni propa-
danjem preduzeća. Svi apeli radnika upućeni državnim organima da
spreče propast Beka i Šinvoza i da zaustave tragediju zrenjaninskih
radnika, nailazili su na ignorisanje, šikaniranje, ubeđivanje da nisu u
pravu i da većinski vlasnici vode preduzeća ka oporavku.

Raskid priva zacije

i u Šinvozu – spomenik znanom radniku
Naporedo sa blokadom fabrika u Zrenjaninu, radnici-akcionari
Šinvoza i Beka su 15. januara ove godine organizovali protest u beo-
gradskom Domu sindikata, zahtevajući:
- Da Agencija za privatizaciju, nakon što je utvrdila da kupac 56%
društvenog kapitala Šinvoza Nebojša Ivković nije izvršio ugovornu
obavezu investiranja, raskine ugovor o prodaji društvenog kapitala koji
je zaključila sa Ivkovićem 2004. godine;
- Da se država, kao vlasnik dela kapitala Beka (70%) i Šinvoza (56%,
nakon raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala), odgovorno po-
naša prema svojini koju ima u obema fabrikama, odnosno da predstav-
nici nadležnih državnih organa, zajedno sa radnicima-akcionarima
kao suvlasnicima preduzeća, oforme tim koji će u dogovorenom roku
utvrditi nezakonitosti u stečaju obe fabrike i sprečiti očiglednu pljačku
kroz postupak stečaja i propast preko hiljadu porodica koje su živele od
Beka i Šinvoza.
Ovi zahtevi su, uz predlog za sastanak, dostavljeni Agenciji za priva-
tizaciju (nadležnoj za raskid ugovora o privatizaciji Šinvoza), Akcijskom
fondu (koji zastupa interese državnog kapitala nakon raskida ugovora
o privatizaciji), Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja (koje vrši
nadzor nad radom Agencije za privatizaciju i Akcijskog fonda), Mini-
starstvu pravde (jer se oba preduzeća nalaze u nadležnosti Trgovinskog
suda) i Ministarstvu unutrašnjih poslova (koje treba da hapsi).
U Dom sindikata je 15. januara došlo oko 400 radnika Šinvoza i
oko 200 radnika Beka. Sastanci održani tog dana, i pored činjenice da
je protest tempiran za špic predizborne kampanje, nisu doneli ništa
novo u odnosu na sedmogodišnju praksu pregovora državnih organa
u Srbiji sa radnicima ojađenim privatizacijom – pomoćnica ministra
pravde Mirjana Tadić se izgovarala na nezavisnost pravosuđa (urgiraće
kod nadležnih sudova i tužilaštva da što hitnije postupe po podnetim
tužbama, žalbama i krivičnim prijavama, zatražiće od zrenjaninskog
59
Trgovinskog suda izveštaj o stečaju Šinvoza i Beka i tsl), a pomoćnik
ministra ekonomije i regionalnog razvoja Nebojša Ćirić obećao da će
(dvo)lično prisustvovati sastanku komisije koja u četvrtak 17. janua-
ra odlučuje o raskidu ugovora o privatizaciji Šinvoza, kako bi proverio
da li njegova braća lažovi rade po zakonu. Radnici-akcionari Beka su
pokušali da zakažu sastanak i u Akcijskom fondu, o mogućnosti da i
ova institucija, kao zastupnik 70% kapitala Beka, zajedno sa radnici-
ma-akcionarima, zatraži zaustavljanje stečaja do okončanja postupaka
protiv bivšeg većinskog vlasnika i njegovog menadžmenta za namerno
izazivanje stečaja, al’ do sastanka nekako nije došlo.
Na zboru održanom 15. januara uveče, radnici su doneli odluku da
oni koji se osećaju sposobnim nastave protest, da sutradan protestu-
ju ispred Akcijskog fonda sa zahtevom radnika Beka, a da 17. januara
okupljanjem ispred Agencije za privatizaciju omoguće nesmetan rad
komisije koja odlučuje o raskidu privatizacije Šinvoza. Oko 200 radni-
ka obe fabrike je odlučilo da naredne dve noći prespava u Kamenoj Sali
Doma sindikata.
U noći između 15. i 16. januara, u Kamenoj sali Doma sindikata je
preminuo četrdesetogodišnji radnik-akcionar Šinvoza Radislav Stoja-
nov - Čupa. Oko 200 revoltiranih radnika koji su se prethodne noći
vratili za Zrenjanin, 16. januara ujutro ponovo dolaze za Beograd.
Nakon što je vest o smrti Radislava Stojanova objavljena u medi-
jima, radnici-akcionari Šinvoza su pozvani na sastanak sa Mlađanom
Dinkićem i direktorkom Agencije za privatizaciju Vesnom Džinić, a
radnici Beka u Akcijski fond kod direktora Aleksandra Gračanca i di-
rektorke sektora za pravne poslove Snežane Živković.
Ministra Dinkića je vidno uznemirila vest o smrti Čupe Stojanova,
verovatno mu je samo palo na pamet da su sličnih godina. Takođe se
silno iznenadio & razljutio na novost o zloupotrebama i nezakonitosti-
ma u privatizaciji Šinvoza, te obećao da će svu dokumentaciju prosle-
diti Ministarstvu unutrašnjih poslova i Službi za borbu protiv organizo-
vanog kriminala, sa zahtevom za hitno postupanje, da će da posreduje
u organizaciji sastanka Protestnog odbora Šinvoza sa Draganom Joči-
ćem, zakaže salu, postavi sto, pribere, i razne druge ekspertske usluge
koje mu niko nije tražio. Što se tiče raskida ugovora o privatizaciji Šin-
voza, što je u nadležnosti njegovog Ministarstva, Dinkić se iskukao da
mu je, eto, zbog onih kutija unetih 18. decembra, baš ponestalo osno-
va za raskid ugovora, pa nek svrate neki dan iza izbora, možda Jočić
prezdravi pa nabavi štogod. Ministar nije komentarisao činjenicu da je
upad investicije od 18. decembra omogućila Agencija za privatizaciju
60
(nad kojom on vrši nadzor, a kojom direktoruje Vesna Džinić, mini-
strova zla poručnica još iz guvernerskih dana), dozvolivši Ivkoviću da
ispegla prevaru i investira tri godine po isteku roka, ali je napomenuo
da su i njegova iskustva sa radom pravosuđa u Srbiji jako nezavisna,
pa se može očekivati da sud Ivkoviću vrati Šinvoz ako Agencija raskine
ugovor na osnovu dokaza kojima trenutno raspolažu radnici. Dogovo-
reno je da Ministarstvo ekonomije oformi komisiju koja će u roku od 5
dana utvrditi da li je kupac izvršio investiciju, i da će, ako ”korumpira-
no” pravosuđe ne uknjiži robu unetu 18. decembra, Agencija raskinuti
ugovor.
Na sastanku sa radnicima Beka, među kojima prethodne noći nije
bilo mrtvih, Gračanac i Živkovićeva su ponovili stav Akcijskog fonda da
ih se ne tiče državna imovina upropašćena nepostupanjem Agencije za
privatizaciju.
Na zboru u Kamenoj sali 16. januara uveče, radnici su odlučili da se
vrate za Zrenjanin kako bi sahranili preminulog kolegu. Nakon kratkog
zatišja, a po okončanju prvog kruga predsedničkih izbora i isteku roka
dogovorenog sa Dinkićem, Protestni odbor Šinvoza 24. januara faksom
obaveštava ministra da, prema njihovom saznanju, sud nije zaprimio
robu koju je Ivković uneo 18. januara, i traže da postupi po dogovoru.
Nakon što odgovor nisu dobili, na zboru ispred fabrike 28. januara rad-
nici donose odluku da, ukoliko za dva dana Agencija za privatizaciju
ne raskine ugovor, 31. januara nastave protest u Beogradu. Četvrtak
31. januar, uzgred, beše poslednji dan kampanje za drugi krug pred-
sedničkih izbora. Ministarstvo ekonomije 30. januara poziva Protestni
odbor na sastanak. Predsednik odbora Mita Lisica na sastanku odbija
da razgovara o bilo čemu osim o raskidu ugovora i insistira da će se
protest nastaviti ukoliko do jutra ne dobiju pismeno obaveštenje o ra-
skidu. Ujutro 31. januara, dok se šest autobusa sa radnicima spremalo
da krene za Beograd, Ministarstvo faksom obaveštava Nebojšu Ivko-
vića i Protestni odbor da je raskinut ugovor o prodaji 56% društvenog
kapitala Šinvoza.

Solidarnost
Iako je raskid ugovora o privatizaciji samo prvi korak u borbi za
oporavak dve fabrike, izlazak iz stečaja će ići dosta lakše sada kad je i
Agencija za privatizaciju priznala da su Nebojša Ivković i Miloš Jović
nesavesno vodili poslovanje Šinvoza i Beka, i mada nije pogrešno reći
da su zrenjaninski radnici izvukli maksimalnu korist iz januarskog cir-
61
kusa oko srpskog prestola, realan uspeh njihovog protesta svakako nije
organizacione, niti taktičke prirode.
Po povratku radnika iz Doma sindikata, gradonačelnik Zrenjanina
Goran Knežević i Socijalno-ekonomski savet Grada Zrenjanina obratili
su se Trgovinskom sudu pismima u kojima se pridružuju zahtevima
radnika-akcionara za obustavljanje postupaka stečaja dok se ne rasve-
tle okolnosti pod kojima su bivši vlasnici doveli Bek i Šinvoz do ban-
krota. Sud, za sada, odoleva ”pritiscima” lokalne zajednice i oštećenih
radnika i akcionara, i sigurno je da će u borbi za izlazak iz stečaja, rad-
nicima trebati još puno upornosti, i puno podrške. Međutim, za razli-
ku od miliona drugih ”žrtava tranzicije” u Srbiji (bar dva miliona po
popisu od 3. februara), borci za Bek i Šinvoz su pridobili razumevanje
ne samo lokalne vlasti – Samostalni sindikat i zrenjaninski politički
pokret Ravnopravnost (koji okuplja radnike-akcionare Jugoremedije
i drugih pobunjenih fabrika, kao i paore, zadrugare i druge ”male vla-
snike” bivše društvene imovine koja je ovih dana na meti domaćih kri-
mosa i evropskih banaka), formirali su fond solidarnosti sa radnicima
u protestu, namenjen najugroženijima iz Beka i Šinvoza, u koji je za par
nedelja uplaćeno preko pola miliona dinara.
Kao što su radnici-akcionari Jugoremedije ubrzo nakon pobede
1. marta prošle godine razumeli da ni sami neće daleko dogurati ako
ostanu ”pile sa tri noge”, tako i ostali mali vlasnici Zrenjanina izgleda
počinju da shvataju da se borba za Bek i Šinvoz ne tiče samo radnika-
akcionara ove dve fabrike.
Tiče se, naime, života.
Ako ste poslednjih nedelja gledali neki od televizijskih nastupa Mi-
lene Prstojević iz Beka, ili Mite Lisice iz Šinvoza, sigurno ste primetili
nešto neobično u odnosu na dosadašnje radničko-akcionarske tribune
u Srbiji – to više nisu zbunjeni socijalistički sindikalci iskompleksira-
ni nepoznavanjem propisa i običaja o privatizaciji i tržištu hartija od
vrednosti, koji natucaju i onako dosadne pravne detalje svog kompli-
kovanog slučaja, i zvuče neuverljivo kao i svi drugi nadri pisari. Mita i
Milena jasno i razgovetno govore o prevari i nepravdi, o svom pravu na
rad i privatnu svojinu, i zahtevaju odgovornost državnih organa koji su

62
godinama saučestvovali u prevari i, zajedno sa bivšim gazdama, doveli
fabrike do propasti.
Ove 2008. godine, mali vlasnici u Srbiji se više ne trude da nauče
Dinkićev jezik.
Rešili su da progovore svojim.
Marija Radišić, Ivan Zlatić,
Vladislav Bailović i Milenko Srećković
[objavljeno u časopisu ''Z magazin'', izdanju Pokreta za
slobodu, marta 2008]

63
Noam Čomski
podržao apel Pokreta za slobodu
Američki politički analitičar Noam Čomski podržao je
apel Pokreta za slobodu i Odbora građana za podršku radni-
cima-akcionarima "Šinvoza" i potpisao pismo koje je danas
upućeno predsedniku Srbije, premijeru i ministru unutraš-
njih poslova kako bi se zaštitila prava radnika-akcionara zre-
njaninske fabrike za remont šinskih vozila "Šinvoz".
U tom pismu je od predsednika Borisa Tadića, premijera Mirka
Cvetkovića i ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića zatraženo da
učine sve što je u njihovoj moći da zaštite prava radnika-akcionara na
rad i privatnu svojinu, da spreče pljačku fabrike i propast više od 600
zrenjaninskih porodica.
Pored toga, u pismu se navodi da radnici "Šinvoza" protestuju još
od decembra 2007. jer je većinski vlasnik Nebojša Ivković namerno od-
veo fabriku u stečaj, zahvaljujući krajnje neodgovornom i nezakonitom
radu Agencije za privatizaciju.
To su, kako se ističe, ustanovili Savet za borbu protiv korupcije Vla-
de Srbije, i Anketni odbor Skupštine Zrenjanin, osnovan da bi ispitao
stečaj Šinvoza.
Tužilaštvo i Trgovinski sud, napominje se u pismu, ignorišu ove na-
laze, dok Agencija za privatizaciju i Ministarstvo ekonomije poriču či-
njenice ne preduzimajući ništa da otklone posledice svog nezakonitog
rada.
"Imajući u vidu da vaša vlada teži uspostavljanju demokratije u Sr-
biji, siguran sam da shvatate da je zaštita temeljnih prava radnika i
malih akcionara presudna za uspeh demokratskih reformi" navodi se u
pismu koje je potpisao Čomski.
Kako se ukazuje, država koja poštuje samo interese bogatih, a ne
i prava ostalih građana, ne može postati slobodna država, već samo
zemlja robova.
Pismo podrške radnicima Šinvoza prošle nedelje su uputili i učesni-
ci kongresa o solidarnoj ekonomiji održanog u Beču, čime je započeta
kampanja za međunarodnu podršku radnicima Šinvoza koju organizu-

64
ju Pokret za slobodu i Odbor građana za podršku radnicima-akciona-
rima "Šinvoza".
Agencija Beta, 11. marta 2009.

65
Pismo Industrijskih radnika sveta (IWW)
državnim organima republike Srbije
REPUBLIKA SRBIJA
PREDSEDNIK REPUBLIKE, Boris Tadić
MINISTAR EKONOMIJE I REGIONALNOG RAZVOJA, Mlađan
Dinkić
AGENCIJA ZA PRIVATIZACIJU, direktor Vesna Džinić
AKCIJSKI FOND, direktor Aleksandar Gračanac

Poštovani,
Međunarodna komisija solidarnosti (ISC) Industrijskih radnika
sveta (IWW) – međunarodnog demokratskog sindikata kojim uprav-
ljaju radnici – izražava solidarnost sa radnicima-akcionarima zrenja-
ninskih fabrika BEK i Šinvoz, koji su od oktobra, odnosno decembra
2007. godine blokirali svoje fabrike.
Naša organizacija osuđuje način na koji novi vlasnici teraju svoja
preduzeća u stečaj, sa namerom da potpunim prelaskom vlasništva u
njihove ruke ponište osnovna radnička prava otkazivanjem kolektiv-
nog ugovora.
Zahtevamo od predsednika Borisa Tadića, ministra ekonomije i re-
gionalnog razvoja Mlađana Dinkića, direktorke Agencije za privatiza-
ciju Vesne Džinić i direktora Akcijskog fonda Aleksandra Gračanca da
urade sve što je u njihovoj nadležnosti kako bi se raskinuli ugovori o
privatizaciji i da omoguće da se radnici-akcionari ovih fabrika zaštite
od loših posledica do kojih je privatizacija dovela.
Pored toga, naša organizacija smatra da postoji bliska veza između
političkih sloboda i ekonomske pravde – odsustvo jednog, sigurno zna-
či i urušavanje drugog. S tim u vezi, zaštita prava radnika-akcionara je
pozitivan korak koji treba da osigura da većina radnog naroda u Srbiji
ne padne pod dominaciju interesa nekolicine bogatih.
Srdačan pozdrav,
Saku Pinta
Međunarodna komisija solidarnosti
Industrijski radnici sveta

66
Preminuo radnik Šinvoza
tokom protesta u Domu Sindikata
Radnik Šinvoza Radislav Stojanov, rođen 1968. godine, otac
dvoje dece, preminuo je noćas u kamenoj sali Doma sindi-
kata, gde su radnici-akcionari zrenjaninskih fabrika Šinvoz
i Bek proveli noć nastavljajući jučašnji protest, koji je orga-
nizovan sa zahtevima da se u Šinvozu raskine ugovor o pri-
vatizaciji, i da država preuzme odgovornost za svoj kapital u
našim preduzećima i da zajedno sa radnicima-akcionarima,
kao suvlasnik Beka i Šinvoza, nađe način za izlazak iz steča-
ja. Nakon što tokom čitavog dana nismo naišli na saradnju
državnih organa, radnici-akcionari oba preduzeća su doneli
odluku da oni koji mogu prenoće u Beogradu, kako bi sutra
nastavili sa protestom. Naše kolege koje su se juče vratile za
Zrenjanin, danas će se ponovo priključiti protestu do ispu-
njenja svih zahteva – raskida ugovora o privatizaciji Šinvoza
i dogovora sa predstavnicima Ministarstva ekonomije i regi-
onalnog razvoja, Agencije za privatizaciju i Akcijskog fonda o
načinu izlaska iz stečaja.
Od kako je Šinvoz privatizovan 2004. godine, tri radnika su izvršila
samoubistvo zbog beznadežne situacije u koju su dovedeni propada-
njem preduzeća. Svi naši apeli upućeni državnim organima da spreče
propast Beka i Šinvoza i da zaustave tragediju zrenjaninskih radnika,
nailazili su na ignorisanje, šikaniranje, ubeđivanje da nismo u pravu i
da većinski vlasnici vode preduzeća ka oporavku. Na isti tretman nai-
lazimo pred svakim državnim organom kom se obratimo – za današnji
protest ispred Akcijskog fonda, na koji smo se odlučili na sinoć održa-
nom zboru, jutros smo pokušali da podnesemo prijavu OUP-u Palilula.
Dežurni policajac nam je rekao da je prijava predata prekasno, i da će u
slučaju da održimo protest podneti krivičnu prijavu protiv predsednice
protestnog odbora Beka Milene Prstojević.
Mi radnici-akcionari Šinvoza i Beka, nekada moćnih fabrika koje su
danas u stečaju zahvaljujući postupanju većinskih vlasnika i Agencije
za privatizaciju, rešeni smo da zaustavimo propadanje. Protest u koji

67
smo ušli zajedno sa preminulim kolegom, nastavićemo do ispunjenja
svih zahteva radnika-akcionara Beka i Šinvoza.
16. januara 2008. godine,
Za Protestni odbor radnika-akcionara Šinvoza
Mita Lisica
Za Protestni odbor radnika-akcionara Beka
Milena Prstojević

68
Šinvoz
Fabrika za proizvodnju i remont šinskih vozila Šinvoz iz Zrenjanina
je započela privatizaciju 1990. godine, po odredbama Zakona o druš-
tvenom kapitalu. Do 1993. godine, radnici Šinvoza su otkupili 14% ak-
cija preduzeća, nakon čega je privatizacija preduzeća obustavljena zbog
hiperinflacije. Nastavljena je 2004. godine, po novom Zakonu o priva-
tizaciji – radnicima i penzionerima je pripalo 30% neprivatizovanog
kapitala, a država je preostalih 56% prodala Nebojši Ivkoviću, koji je
na aukciji učestvovao kao fizičko lice. U trenutku prodaje 56% kapitala,
Šinvoz je imao oko 870 radnika.
Prema ugovoru sa Agencijom za privatizaciju, Ivković je bio obave-
zan da investira u Šinvoz, i na osnovu investicije je trebalo da poveća
svoj vlasnički udeo. Ovu ugovornu obavezu, Ivković je ”izvršio” 2005.
godine, tako što je pet rashodovanih dizel lokomotiva, bez točkova i
motora, nabavljenih radi seče i prodaje u staro gvožđe, prikazao kao
investiciju u osnovna sredstva, nakon čega se uknjižio kao vlasnik 76%
akcija Šinvoza. Radnici-akcionari su obavestili Agenciju za privatiza-
ciju o kakvoj vrsti ”investicije” se radi, i zahtevali kontrolu izvršenja
ugovornih obaveza. Agencija je na zahtev radnika-akcionara u naredne
dve godina slala nekoliko kontrola u Šinvoz, ali su njihovi nalazi uvek
potvrđivali da investicija jeste izvršena na način predviđen ugovorom.
Nakon nekoliko jednosatnih štrajkova upozorenja, leta 2006. go-
dine radnici Šinvoza po prvi put ulaze u potpunu obustavu rada, zbog
neisplaćenih zarada. Uz posredovanje Ministarstva privrede, štrajk je
obustavljen nakon dve nedelje, ali se neredovna isplata zarada nastavi-
la i u narednom periodu.
Nakon što mu je istekla ugovorna obaveza održavanja kontinuiteta
proizvodnje, Ivković početkom 2007. godine u potpunosti obustavlja
rad u fabrici, i otpušta sve veći broj radnika po osnovu tehnološkog viš-
ka. Radnici-akcionari polovinom 2007. organizuju proteste na kojima
traže raskid kupoprodajnog ugovora, na šta Ivković reaguje otpušta-
njem predsednika Samostalnog sindikata Šinvoza Mite Lisice.
Novembra 2007. godine, nad Šinvozom je otvoren stečaj. Najveći
poverioci su firme čiji vlasnik je takođe Nebojša Ivković. U trenutku
otvaranja stečaja, u Šinvozu je bilo zaposleno oko 470 radnika. Danom
ulaska u stečaj, svima je prestao radni odnos. Preduzeće im duguje pla-
te i doprinose za skoro godinu ipo dana. Stečajni upravnik Nebojša Baj-
ić angažuje ljude iz bivše uprave da rade u stečaju, i zadržava privatno
GMG obezbeđenje koje je leta 2007. godine angažovao Ivković nakon
69
što je otpustio radnike obezbeđenja Šinvoza. Na pritisak radnika, de-
cembra 2007. godine kontrola Agencije za privatizaciju je utvrdila da
Ivković nije izvršio investiciju u skladu sa ugovorom, ali ne raskida ugo-
vor, već mu daje dodatni rok od petnaest dana da investira u Šinvoz.
Dve godine nakon što se uknjižio kao vlasnik 76% fabrike, Ivković
bez odobrenja stečajnog upravnika i stečajnog sudije, uz pomoć radni-
ka GMG obezbeđenja, 18. decembra u prostorije nekadašnjeg fabričkog
restorana unosi robu koju je hteo da predstavi kao investiciju.
Nakon što su saznali da Ivković pokušava da ispegla prevaru, 28.
decembra 2007. godine oko 400 radnika Šinvoza blokira fabriku i zah-
teva raskid ugovora o privatizaciji i izlazak iz stečaja. Blokadom ruko-
vodi Protestni odbor u kom su predstavnici oba reprezentativna sindi-
kata i Udruženja malih akcionara.
Za 15. januar 2008. godine, radnici-akcionari ”Šinvoza” su, zajedno
sa radnicima-akcionarima zrenjaninske fabrike ”BEK” koja je takođe
privatizacijom dovedena do stečaja, najavili skup u Domu sindikata, na
koji su pozvani predstavnici Ministarstva privrede i Agencije za privati-
zaciju. Radnici-akcionari zahtevaju raskid ugovora o privatizaciji ”Šin-
voza”, i izlazak oba preduzeća iz stečaja.

Industrija mesa Bek

Industrija mesa Bek je nekada zapošljavala preko 800 radnika,
izvozila je svoje proizvode širom sveta. Devedesetih godina, kao i u
mnogim drugim firmama širom Srbije, počelo je propadanje. Danas,
dve godine posle privatizacije, Bek je u stečaju.
Nakon prodaje 70% društvenog kapitala Beka aprila 2006. godine,
novi vlasnik Miloš Jović nije preduzeo ništa da pokrene proizvodnju u
preduzeću, niti se u njemu uopšte pojavljivao. Za novog vlasnika, rad-
nicima se predstavio Vladan Beštić, što je bilo moguće jedino zahvalju-
jući činjenici da je Agencija za privatizaciju odbila da radnicima dostavi
ugovor o kupoprodaji 70% kapitala Beka. U zamenu za pokretanje pro-
izvodnje, Beštić nudi radnicima da njihova potraživanja prema Beku
preuzme na jednu od svojih firmi, što oni prihvataju, ali proizvodnja ne
kreće ni nakon preuzimanja duga. Nebrojeno puta, su radnici upozo-
ravali Agenciju za privatizaciju da kupac ne poštuje ugovorne obaveze
i da se propadanje nastavlja, međutim Agencija posle svake kontrole
daje kupcu nove i nove rokove da ispuni svoje obaveze, sve dok marta
2007. godine fabrika nije otišla pod stečaj.

70
 Većinski poverioci Beka su firme Vladana Beštića i članova njegove
familije. U potraživanja koja je prijavio, spadaju i dugovi koje je otkupio
od radnika obećavajući zauzvrat pokretanje proizvodnje. Iako je sam
izglasao da preduzeće ide u reorganizaciju, za prvih pola godine, Beštić
ne samo što nije preduzeo nikakve korake u pravcu oporavka firme i
eventualnog izlaska iz stečaja, već sudu nije dostavio ni program reor-
ganizacije. U međuvremenu, Bek ulazi u sve veće probleme, troškovi
stečaja se povećavaju, a zrenjaninski Trgovinski sud daje nove rokove
čoveku koji je već bezbroj puta dokazao da ne poštuje nikakve obaveze.
Međutim, nakon što su počeli protesti radnika-akcionara, i nakon što
je na njihov pritisak Agencija za privatizaciju krajem novembra 2007.
godine raskinula ugovor o privatizaciji Beka, i Beštić i sud počinju ubr-
zano da rade. Skupština poverilaca se zakazuje za 10. januar, i na njoj
Beštić izglasava svoj program reorganizacije.
Iako su radnici-akcionari za skupštinu poverilaca blagovremeno
najavili prisustvo javnosti, obezbeđenje zrenjaninskog suda je bez ika-
kvog obrazloženja zabranilo dvema filmskim ekipama da prisustvuju
skupštini – reditelju Želimiru Žilniku i engleskoj filmskoj ekipi koja
snima film o borbi zrenjaninskih radnika, nije bilo dozvoljeno da uđu
u sudnicu.
Da su imali prilike da snime rad skupštine, zabeležili bi kako Vla-
dan Beštić, čovek koji je uveo Bek u stečaj, sada kao većinski poverilac
izglasava program reorganizacije, koji je sam predložio. Takođe, mo-
gli su da snime kako dve stotine prisutnih radnika i akcionara glasa
protiv reorganizacije, i kako sud ignoriše činjenicu da je Agencija za
privatizaciju raskinula ugovor o privatizaciji Beka sa Milošem Jovićem,
vozačem Vladana Beštića, zato što nikada nije pokrenuo proizvodnju u
preduzeću. Međutim, institucije u Srbiji očigledno još uvek odbijaju da
svoj rad izlože sudu javnosti – Agencija za privatizaciju već dva meseca
odbija da izvrši nalog Poverenika za informacije od javnog značaja i da
radnicima dostavi imena članova komisije koja je kontrolisala izvrše-
nje ugovornih obaveza u Beku, i koja je tolerisanjem kršenja ugovora
dovela do stečaja fabrike.
[objavljeno u časopisu ‘’Z magazin’’, izdanju Pokreta za
slobodu, marta 2008]

71
Radnici i akcionari doneli odluku da blokiraju ''Šinvoz''
Protestni odbor radnika i akcionara «Šinvoz» a.d. u stečaju,
Zrenjanin, 28. decembra 2007. godine

SAOPŠTENJE ZA JAVNOST
Radnici i akcionari «Šinvoz» a.d. u stečaju su na današnjem zboru
održanom u prostorijama preduzeća, doneli odluku da blokiraju «Šin-
voz» iz protesta prema nezakonitom postupanju većinskog vlasnika
Nebojše Ivkovića i Agencije za privatizaciju.
Protestom će rukovoditi Protestni odbor, u čijem radu učestvuju
predstavnici Udruženja malih akcionara i oba reprezentativna sindika-
ta «Šinvoza».
Zahtevamo da Agencija za privatizaciju, koja je dosadašnjim tole-
risanjem kršenja ugovora o privatizaciji «Šinvoza» dovela preduzeće
do stečaja, odmah raskine ugovor sa Nebojšom Ivkovićem, i da zatim
pokrene postupke za utvrđivanje odgovornosti za pljačku preduzeća i
izlazak iz stečaja.
Za Protestni odbor
Mita Lisica

Otvoreno pismo radnika akcionara ''Šinvoza''

Mi radnici-akcionari «Šinvoza» zahtevamo da Agencija za priva-
tizaciju postupi u skladu sa nalazima svoje kontrole od 3. decembra:
da raskine ugovor sa Nebojšom Ivkovićem, da preduzme mere iz svoje
nadležnosti kako bi se ispitalo na koji način je Ivković doveo «Šinvoz»
u dužničko ropstvo, i da ga spreči da preuzme naše preduzeće iz steča-
ja.

Udruženje malih akcionara «Šinvoza»

i reprezentativni sindikati

Zrenjanin, 26. decembra 2007. godine

72
 MINISTARSTVU EKONOMIJE I REGIONALNOG RAZVOJA
- Ministru Mlađanu Dinkiću -
AGENCIJI ZA PRIVATIZACIJU
- Direktorki Vesni Džinić -
AKCIJSKOM FONDU
- Direktoru Aleksandru Gračancu -

OTVORENO PISMO
Agencija za privatizaciju je 3. decembra ove godine, u postupku
kontrole izvršenja ugovornih obaveza u privatizaciji «Šinvoza», napo-
kon utvrdila ono na čemu radnici i mali akcionari preduzeća već dve
godine insistiraju – da kupac 56% kapitala Nebojša Ivković nije izvršio
obavezu investiranja u «Šinvoz», odnosno da je pet dizel lokomotiva
koje je nabavio radi seče u staro gvožđe, lažno predstavio kao ulaganje
u osnovna sredstva i sebi uvećao kapital na 67,18%.
Za prethodne dve godine, dok je Agencija za privatizaciju ignorisala
dopise malih akcionara i sindikata «Šinvoza», Nebojša Ivković je ne-
zakonitim poslovanjem doveo preduzeće do stečaja, koji je uveden 16.
novembra. Najveći poverioci «Šinvoza» su Ivkovićeve povezane firme,
tako da se iza ovog stečaja jasno vidi dobro poznata taktika spontane
privatizacije u Srbiji – kupac društvenog kapitala nezakonitim poslo-
vanjem najpre dovede preduzeće u dužničko ropstvo prema svojim fir-
mama, a zatim ga preuzme iz stečaja i na taj način se oslobodi i malih
akcionara, ali i svih obaveza iz kolektivnog ugovora koje je imao prema
radnicima privatizovanog preduzeća.
Realizacija ovakvih planova, naravno, ne bi bila moguća bez dozvo-
le Agencije za privatizaciju.
Skrećemo pažnju javnosti na nesporne činjenice o privatizaciji
«Šinvoza»:
- Nebojša Ivković je juna 2005. godine pokušao da prevari Agenciju
za privatizaciju i male akcionare tako što je nabavku rashodovanih lo-
komotiva od JP «Železnice Srbije», predviđenih za seču u staro gvožđe,
predstavio kao investiciju u osnovna sredstva;
- U postupku kontrole izvršenja ugovorih obaveza, Agencija je do-
zvolila Ivkoviću da je prevari, što je njemu omogućilo da naredne dve
godine zadužuje «Šinvoz» kod svojih firmi, i da ga na kraju, 16. novem-
bra ove godine, uvede u stečaj;
73
 - Pošto radnici i mali akcionari nisu pristali na prevaru, Agencija
je nakon našeg dvogodišnjeg insistiranja utvrdila da nabavka starog
gvožđa nije investicija u osnovna sredstva, i...
- ... nije raskinula ugovor, već mu je dala naknadni rok od 15 dana
da ispravi grešku i legalizuje dosadašnje kršenje ugovora i zakona, koje
je preduzeće dovelo do stečaja.
Mi radnici-akcionari «Šinvoza» zahtevamo da Agencija za priva-
tizaciju postupi u skladu sa nalazima svoje kontrole od 3. decembra:
da raskine ugovor sa Nebojšom Ivkovićem, da preduzme mere iz svoje
nadležnosti kako bi se ispitalo na koji način je Ivković doveo «Šinvoz»
u dužničko ropstvo, i da ga spreči da preuzme naše preduzeće iz steča-
ja.
Potpuno je jasno da je Nebojša Ivković sebi omogućio da preuzme
«Šinvoz» iz stečaja zahvaljujući tome što od 2004. godine ima potpunu
kontrolu i nad poslovanjem poverilaca, i nad poslovanjem dužnika.
Potpuno je jasno da mu je Agencija za privatizaciju omogućila da od
2004. godine kontroliše «Šinvoz».
Sada kada je priznala grešku, očekujemo da Agencija za privatiza-
ciju preuzme odgovornost za otklanjanje posledica svog nezakonitog
postupanja u našem preduzeću.
Udruženje malih akcionara «Šinvoza»
Samostalni sindikat radnika «Šinvoza»
Sindikat «Šinvoza» a.d. «Nezavisnost»

74
Srpski Evropejci, radnici, priva zacija i mali
akcionari (Slučaj zrenjaninskog „Šinvoza")
Nakon što su radnici akcionari „Jugoremedije" marta 2007.
godine pobedili u višegodišnjoj borbi i preuzeli upravu nad
fabrikom, postali su uzor drugim zrenjaninskim radnicima
i malim akcionarima. Iako se među sindikalcima u Srbiji če-
sto može čuti jadanje da je uspeh „Jugoremedije" neponov-
ljiv jer se danas retko može naći da radnici i mali akcionari u
svom portfelju još uvek drže većinski paket akcija (u „Jugo-
remediji" imaju 58 odsto), slučaj „Šinvoza" svedoči da sušti-
na zrenjaninskog recepta nikada nije bila u broju akcija, već
u upornom i promišljenom aktivizmu i solidarnosti zasnova-
noj na svesti o zajedničkom interesu.
Iako je Viši trgovinski sud u Beogradu pre dve nedelje potvrdio pr-
vostepenu odluku kojom se „Šinvoz" ponovo poklanja Nebojši Ivko-
viću - čoveku koji je firmu i doveo do stečaja - prethodna sindikalna i
politička inicijativa zrenjaninskih radnika akcionara je upornim i do-
slednim tzv. case buildingom, u najboljem maniru savremene zapadne
levice, stvorila situaciju da se sada, nasuprot mišljenju suda, ne nalaze
samo zdrav razum i otpušteni radnici, već i grad Zrenjanin, lokalna za-
jednica, ugledni pojedinci i javnost Srbije.
Pored Vladinog Saveta za borbu protiv korupcije, koji je septembra
prošle godine zaključio da je privatizacija „Šinvoza" drastičan primer
nesavesnog rada Agencije za privatizaciju prilikom kontrole izvršenja
ugovornih obaveza, 3. februara je isti stav zauzeo i Anketni odbor grada
Zrenjanina o „Šinvozu" i preporučio Skupštini grada da preduzme kon-
kretne mere podrške radničkoj borbi za poštovanje zakona i ugovora.
Ovaj odbor je osnovan novembra prošle godine na inicijativu od-
bornika lokalnog političkog pokreta Ravnopravnost, koji su osnovali
radnici akcionari „Jugoremedije", „Beka", „Šinvoza" i drugih zrenja-
ninskih preduzeća opljačkanih u privatizaciji. Međutim, predlog Rav-
nopravnosti podržali su svi zrenjaninski odbornici, i iz vlasti i iz opozi-
cije, da bi njihovi predstavnici potom zaista prionuli na posao i za dva
meseca izašli u javnost sa zaključcima pred kojima bi pomenuta sudska
presuda možda i izgledala smešno kad ne bi bila tragična za preko 500
radničkih porodica.
Nekoliko dana po objavljivanju zaključaka Anketnog odbora, na tri-
bini Ravnopravnosti u zrenjaninskom Kulturnom centru, osnovan je
75
Odbor građana za podršku radnicima akcionarima „Šinvoza", u koji su,
između ostalih, ušli i dr Zagorka Golubović i dr Nebojša Popov.
Kada bi proevropski sentiment u Srbiji počivao na idealima demo-
kratije i ljudskih prava, na težnji ka slobodi i kreativnosti, onda bi bor-
ba radnika akcionara „Jugoremedije" i „Šinvoza" lako bila prepoznata
kao uzor evropske Srbije. Taj sentiment, međutim, počiva na rasizmu
prema orijentu, Rusima, Rumunima, Albancima, Šiptarima (misli se
na Srbe sa Kosova), Bosančerosima, kolonistima, seljacima (paorima
ili gedžama, svejedno je), seljacima u kulturološkom smislu, radnici-
ma, radnicima u ideološkom smislu (bivši radnici društvenih firmi koji
su ostali bez posla posle privatizacije) i nepoštenoj inteligenciji.
Ne treba se zato čuditi što se kod nas pod evropskim uzorom podra-
zumeva mladi beli nasmejani karijerista sa menadžerskim fakultetom
i službom u nekoj agenciji za pružanje usluga koje nikome ne trebaju,
ali se masno plaćaju; u ženskoj varijanti, mlada i zgodna enterijeristki-
nja.
Tako sagledana, Evropa zaista nema nikakve veze sa predsednikom
Sindikata „Šinvoza" niti sa liderom malih akcionara „Jugoremedije".
Obojica su bravari, hvala na pitanju!
Ivan Zlatić
[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu – www.pokret.net,
18. februara 2008]

76
Solidarnost sa radnicima Šinvoza
– benefit koncer
Tokom aprila, više neformalnih društveno angažovanih kolektiva
iz Beograda i Zrenjanina održali su zajedničke akcije solidarnosti sa
radnicima zrenjaninskog Šinvoza. Njihov cilj je bio skretanje pažnje
javnosti na borbu ljudi koji su žrtve privatizacije, tranzicije ka kapi-
talizmu i sličnih mera koje za proteklih devet godina nisu unapredile
ničiji životni standard, osim onih koji su i pre privatizacije u svojim
rukama držali vlast i novac u Srbiji. Tragična strana priče o zrenjanin-
skom Šinvozu su samoubistva radnika i umiranja mladih ljudi usled
očajne životne situacije. Postoji, međutim, i ona strana koja svedoči o
vitalnosti – uporna borba radnika i malih akcionara da sačuvaju radna
mesta, svoju fabriku i industriju svog grada od propadanja za koje od-
govornost snose država i bivši vlasnik.
Na koncertima koje su u Beogradu održali beogradski sastavi
’’Dažd’’, ’’Prljavi dripci’’, ’’Unison’’ i ’’The Schtrebers’’, a u Zrenjaninu
francuski bend ’’Joke’’, osim potpisa podrške zahtevima radnika Šin-
voza i deljenja informativnih publikacija, skupljali su se i prilozi za po-
rodicu radnika Radislava Stojanova, koji je prošle godine preminuo u
Domu Sindikata tokom radničkog protesta.
Ideja čitave manifestacije nije milosrđe prema žrtvama tranzicije,
već solidarnost u zajedničkoj borbi za život dostojan čoveka. Radnici-
ma Šinvoza nije potrebna ničija milost. Rešenje za njihov problem sa-
držano je u konkretnim merama koje oni sami predlažu – da se prime-
ne odredbe Zakona o stečaju koje omogućuju da im se vrati opljačkana
imovina, i da se kazne krivci za režirani stečaj, kako Nebojša Ivković i
njegov menadžment, tako i odgovorni u Agenciji za privatizaciju. Re-
šenje za naše zajedničke probleme je solidarna borba. U biltenu Glas
radnika koji se deli tokom akcija podrške, između ostalog, piše: ’’Soli-
darnost je naše najjače oružje u borbi protiv moćnika. Razni Miškovići
su sve drugo već odavno ’privatizovali’ – političke stranke, vladu, opo-
ziciju, vojsku, policiju, sudije, eksperte, medije – ali solidarna podrška
nas ostalih se prosto ne može kupiti, i u njoj leži naša najveća snaga’’.
’’Radnici različitih preduzeća u Srbiji, koje spaja upropašćavanje
istovetnim privatizacijskim mahinacijama, danas se sami i izolovani
bore protiv finansijske i političke mafije. Ukoliko se tako nastavi, ova
će borba biti osuđena na propast. Zrenjaninski radnici uspeli su da se
udruže na nivou nekoliko preduzeća i grada, ali to nije dovoljno da se
77
naša prava nametnu iznad interesa moćnika. Zbog toga pozivamo sve
koji žele da žive u slobodi od mafijaške represije, životom dostojnim čo-
veka, da podrže borbu radnika Šinvoza za pravo na život i rad, tako što
će potpisati pismo upućeno predstavnicima vlasti u Srbiji sa zahtevom
da prekinu da štite interese mafije, i da rade ono što jeste posao vlade
koja sebe naziva demokratskom – da sprovode volju naroda’’.
Milenko Srećković
[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu – www.pokret.net,
aprila 2008]

78
SKUPŠTINA GRADA ZRENjANINA
ANKETNI ODBOR ZA UTVRĐIVANjE RAZLOGA ZA POKRETANjE
STEČAJNOG POSTUPKA NAD AD „ŠINVOZ“ ZRENjANIN
ODBORNICIMA SKUPŠTINE GRADA
Predmet: Izveštaj Anketnog odbora o razlozima za pokreta-
nje stečajnog postupka nad ad „ŠINVOZ“ Zrenjanin i predlog
mera i aktivnosti u cilju otklanjanja negativnih posledica re-
žiranog stečaja
Anketni odbor imenovan je 24.11.2008 od strane Skupštine grada
Zrenjanina, uz podršku svih parlamentarnih političkih partija, sa ci-
ljem da se dođe do istine o razlozima koji su doveli do stečaja ovog pre-
duzeća. Anketni odbor je doneo svoj Poslovnik o radu i održao 4 javne
sednice i 6 zatvorenih sednica. Na javne sednice je pozvano ukupno
12 lica svedoka i učesnika u zbivanjima u ad „Šinvoz“ Zrenjanin. Od
ukupno pozvanih 12 lica na poziv se nisu odazvala 3 lica bez obrazlože-
nja. Odazvali su se 1. Radislav Orašanin – predsednik Udruženja malih
akcionara, 2. Josif Usulesku – predsednik sindikata „Nezavisnost“, 3.
Mita Lisica – predsednik SSS i punomoćnik stečajnih poverilaca, 4. Zo-
rica Ćurčić – finansijski direktor, 5. Radomir Miljuš – menadžer proda-
je i direktor sektora za konstrukciju teretnih vozila, 6. Aleksa Šarenac
– pomoćnik gen. Direktora i član UO, 7. Dragomir Eremić – smenjeni
komercijalni direktor i šef nabavne službe i član UO do jula 2006. 8.
Željko Rauški – vođa investicija i direktor prodaje do stečaja i 9. Verica
Barać – predsednik Saveta za borbu protiv korupcije Vlade R. Srbije.
Anketni odbor na osnovu dostupne i prikupljene dokumentacije, napi-
sa u štampi i izjava anketiranih svedoka donosi sledeći:
NALAZ
1. Agencija za privatizaciju je zaključila Ugovor o prodaju druš-
tvenog kapitala metodom javne aukcije (br.Ov.II-910/2004 od
26.04.2004.) subjekta privatizacije ad „Šinvoz“ Zrenjanin sa kupcem
Nebojšom Ivkovićem kao fizičkim licem iz Beograda za kupoprodajnu
cenu od 240.000.000,00 dinara (na rate) i obaveznim investicionim
ulaganjem u subjekat privatizacije u iznosu od 17.974.000,00 dinara.
Na ovaj način je kupac je postao vlasnik 56% kapitala ad „Šinvoz“ Zre-
njanin.
2. Predmetnim ugovorom predviđene su obaveze kupca u odnosu
na isplatu kupoprodajne cene privatizacionog subjekta, predviđen so-
cijalni program, obaveze investicionog ulaganja i sl. Neispunjenje bilo
79
koje ugovorne obaveze otvara mogućnost jednostranog raskida ugovo-
ra od strane Agencije za privatizaciju (član 41a Zakona o privatizaciji).
3. Novi vlasnik, fizičko lice Nebojša Ivković iz Beograda, odmah po
potpisivanju predmetnog ugovora preuzima potpunu poslovnu kon-
trolu nad ad „Šinvoz“ Zrenjanin, tako što smenjuje članove Upravnog
odbora, koji zatim imenuje novi poslovodni menadžment – od gene-
ralnog direktora pa nadalje. Preko ovog novog poslovnog menadžmen-
ta sprovodi poslovnu politiku koja postepeno, ali sigurno, ad „Šinvoz“
uvodi u sve lošije poslovanje, koje rezultira otvaranjem stečaja na pred-
log jedne od Ivkovićevih firmi.
4. Udruženje malih akcionara i dva fabrička sindikata (SSS i UGSN)
nezadovoljni sve lošijim tekućim poslovanjem ad „Šinvoz“ obraćaju se u
više navrata Agenciji za privatizaciju, ukazujući na nepoštovanje potpi-
sanog Ugovora o prodaji. Takođe se obraćaju ostalim državnim organi-
ma (policiji, tužilaštvu, predsedniku Srbije, Vladi R. Srbije, nadležnim
ministarstvima) kojima takođe ukazuju na nepravilnosti u poslovanju
i nepoštovanje Ugovora o prodaji. Cilj ovog obraćanja je da Agencija
za privatizaciju sprovede objektivnu kontrolu i nadzor nad izvršenjem
ugovornih obaveza preuzetih od strane Nebojše Ivkovića iz Beograda .
5. Agencija za privatizaciju sprovodi u više navrata kontrole i to
04.04.2004.; 12.07.2005.; 24.10.2005.; 17.04.2006. i 20.03.2007.
Na osnovu ovih kontrola Agencija za privatizaciju je konstatovala „da
postoji kontinuitet poslovanja u Subjektu. Kupac je izvršio ugovorenu
investicionu obavezu ulaganjem u osnovna sredstva i to unosom opre-
me“. Ovo ulaganje je potvrdila i ovlašćena revizorska kuća „Privredni
Savetnik – Revizija“ iz Beograda 11.08.2005. Kasnije je dokazano da je
ovo ulaganje bilo fiktivno, nezakonito i predstavljalo razlog za raskid
Ugovora o prodaji, po odluci iste te Agencije za privatizaciju. Agencija
je godinama tvrdila da je ovo konkretno ulaganje bilo u skladu sa zako-
nom i Ugovorom o prodaji, čime je izgubljeno dragoceno vreme, koje je
kupac Nebojša Ivković iskoristio da fabriku otera u stečaj.
6. Mali akcionari organizovani u Udruženje malih akcionara, iako
imaju zakonsko pravo, nisu bili u mogućnosti da dobiju na uvid od-
luke Skupštine akcionara i Upravnog odbora ad „Šinvoz“. Zbog toga
pokreću tužbe protiv odgovornih lica i pokreću sudske sporove. I pored
pravosnažnih i izvršnih sudskih presuda njima i dalje nisu date na uvid
tražene odluke. Većinski vlasnik Nebojša Ivković je plaćao sudske ka-
zne zbog nepoštovanja odluka suda, ali i dalje nije dozvoljavao uvid u
sporne odluke. Mali akcionari u saradnji sa oba fabrička sindikata (SSS
i UGSN) traže pomoć i obraćaju se Agenciji za privatizaciju, predsed-
80
niku države, Savetu za borbu protiv korupcije, predsedniku vlade RS,
Narodnoj Skupštini – Odboru za privredu, Akcijskom fondu, Skupštini
APV, predsedniku SO Zrenjanin itd. Na protestu u Beogradu prima ih
resorni ministar, obećava istragu.
7. Mali akcionari su propustili da iskoriste zakonsku mogućnost da
imenuju stručnog poverenika u skladu sa članom 334 Zakona o pri-
vrednim društvima, radi pregleda finansijskih izveštaja kao i poslov-
nih knjiga društva. Međutim, da su ga imenovali, njemu bi bile vezane
ruke, pošto je većinski vlasnik odlučio da ne dozvoli, i pored pomenutih
sudskih presuda, pristup odlukama Skupštine akcionara, UO, kao i po-
slovnoj dokumentaciji ad „Šinvoz“.
8. Argumenti malih akcionara i sindikata da poslovanje ad „Šinvoz“
Zrenjanin nije u skladu sa zakonom i potpisanim Ugovorom o prodaji,
da poslovodstvo nema viziju razvoja fabrike, potvrđuje se time što je
prvo prestala svaka poslovna aktivnost fabrike, da bi zatim ubrzo bio
pokrenut stečajni postupak dana 16.11.2007. i to od strane jedne od
firmi Nebojše Ivkovića.
9. Agencija za privatizaciju 31.01.2008. raskida Ugovor o prodaji.
Razlog je pokušaj kupca tj. Nebojše Ivkovića da rashodovane lokomo-
tive, kupljene od Železnice Srbije po ceni starog gvožđa, prikaže kao
ispunjenje ugovorne obaveze investicionog ulaganja u iznosu od skoro
20 mil. dinara. Bez obzira što je raskid Ugovora o prodaji učinjen sa
velikim i tragičnim zakašnjenjem, on potvrđuje da su prethodno spro-
vedene kontrole, od strane Agencije za privatizaciju, bile nesavesne i
nezakonite, kao i pomenuti izveštaj ovlašćene revizorske kuće o inve-
sticionom ulaganju kroz opremu. Ovim je dokazano da su razlozi vi-
šegodišnjih protesta radnika i manjinskih akcionara bili u potpunosti
opravdani i osnovani.
10. Raskid Ugovora o prodaji u vreme kada je već otvoren stečajni
postupak nad ad „Šinvoz“-om Zrenjanin, ne samo da je beznadežno
zakasneo, već predstavlja svojevrsnu nagradu Nebojši Ivkoviću, jer ga
oslobađa obaveze isplate preostalih rata, investicionog ulaganja, soci-
jalnog programa i os.
11. U toku stečajnog postupka, sud prihvata plan reorganizacije koji
predlažu između ostalih, firme u vlasništvu Nebojše Ivkovića. Plan re-
organizacije koji je iniciran od strane privatnih firmi Nebojše Ivkovića,
nije realno ostvariv. Njegov krajnji cilj nije uspešan izlazak fabrike iz
stečaja, već okončanja započetog postupka potpunog uništenja fabri-
ke, u cilju nezakonite dobiti uskog kruga ljudi. Bivši kupac i njegove
privatne firme su imale potpunu kontrolu nad ad „Šinvoz“ u prethod-
81
nim godinama. Pokazali su i dokazali da su jedino sposobni da ad „Šin-
voz“ poslovno upropaste i oteraju u stečaj. Stečajni sud osporava čak
671.032.807,00 dinara prijavljenih potraživanja za koje smatra da su
neosnovana.
12. Opštinsko javno tužilaštvo je 19.10.2006. tražilo od Odeljenja
kriminalističke policije Zrenjanin da prikupi podatke vezane za poslo-
vanje između ad „Šinvoz“ sa jedne strane i „TTC-Logistik“ Beograd,
„Jugopapir“-a i „Vojvodinašpeda“ iz Novog Sada, sa druge strane,
sve firme u vlasništvu Nebojše Ivkovića. Opštinsko javno tužilaštvo
je 15.02.2008. podnelo Zahtev za sprovođenje istrage protiv Jeftović
Dragana gen. direktora ad „Šinvoz“. Istražni postupak je u toku. Od
njegovog ishoda zavisi da li će biti podignuta optužnica protiv Jeftović
Dragana.
13. U toku ovih dešavanja lokalna samouprava nije iskoristila sve
svoje formalne i neformalne mogućnosti kako bi sa jedne strane po-
mogla svojim sugrađanima u odbrani prava na rad i akcije, a sa druge
strane da svojim aktivnostima skrene pažnju nadležnih organa na oči-
gledne nezakonitosti u poslovanju ad „Šinvoz“-a i većinskog vlasnika.
Na osnovu iznetih činjenica utvrđenih tokom svog rada, Anketni
odbor donosi
Z A K Lj U Č A K
Na osnovu prikupljene dokumentacije, kao i svedočenja lica pred
Anketnim odborom koja su upućena u poslovna dešavanja u ad „Šin-
voz“, Anketni odbor zaključuje da se radi o režiranom stečaju. Kupac je
sa jedne strane na rukovodeća mesta u ad „Šinvoz“ imenovao lica nad
kojima je imao potpuni uticaj i kontrolu prilikom donošenja poslovnih
odluka i koji su mu služili kao puki izvršioci štetnih poslova na teret ad
„Šinvoz“, a sa druge strane je preko svojih privatnih firmi prekomerno
zaduživao ad „Šinvoz“. Na taj način Nebojša Ivković, odnosno njegove
privatne firme, su za kratko vreme postali većinski poverioci.
O konkretnim podacima o detaljnom poslovanju ad „Šinvoz“-a An-
ketni odbor je ostao uskraćen, jer su određeni akteri odbili da se pojave
pred Anketnim odborom, ili su se pojavili i odbili da odgovore na kon-
kretna pitanja članova Anketnog odbora. Tako je finansijski direktor
koja je imala uvid u svu poslovnu dokumentaciju, iskoristila svoje pra-
vo da Anketnom odboru uskrati odgovore na konkretna, veoma bitna
pitanja o kojim po službenoj dužnosti ima saznanja, i time rad Anket-
nog odbora je u mnogome otežala i otvorila sumnju da su je policija
i tužilaštvo neopravdano zaobišli u traženju odgovornosti za režirani
stečaj ad „Šinvoz“.
82
 Celokupno poslovanje između ad „Šinvoz“ i privatnih firmi Nebojše
Ivkovića je bilo apsolutno nepotrebno i potpuno štetno za ad „Šinvoz“.
Ovi poslovni odnosi su započeti posle privatizacije. Privatne firme N.
Ivkovića su ad „Šinvoz“-u prodavale raznu robu po većim cenama od
tržišnih, a od ad „Šinvoz“-a kupovale robu po cenama daleko ispod
tržišnih (otpadno gvožđe prve klase pripremljeno na livničke mere).
Na taj način se pripremala situacija da prilikom otvaranja stečajnog
postupka, privatne firme Nebojše Ivkovića budu inicijatori stečaja i ve-
ćinski poverioci. Ovakvo štetno poslovanje po ad „Šinvoz“ bi bilo ne-
moguće da kupac Nebojša Ivković nije imao potpunu kontrolu i uticaj
na donošenje poslovnih odluka u ad „Šinvoz“-u i to sve preko poslovod-
stva koje je on imenovao, koristeći svoju poziciju i ovlašćenja koja ima
kao većinski vlasnik.
Anketni odbor odbacuje tvrdnju, kao neargumentovanu i neozbilj-
nu, pojedinih lica koji su se pojavili pred Odborom kao svedoci, da su
radnički štrajkovi i protesti bili uzrok propasti ad „Šinvoz“-a. Anketni
odbor smatra da je odsustvo poslovne vizije razvoja ad “Šinvoz“-a od
strane kupca i menadžmenta koji je on postavio, glavni razlog poslov-
nog sunovrata ad „Šinvoz“-a. Po privatizaciji, ad „Šinvoz“ nije zaključio
ni jedan značajniji nov posao. Ad „Šinvoz“ je poslovao dok je imao po-
slove koji su ugovoreni još pre privatizacije.
Anketni odbor smatra da je Agencija za privatizaciju nesumnjivo
odgovorna za poslovnu propast ad „Šinvoz“-a. I pored obećanja nad-
ležnog ministara da će pokrenuti istragu, ona nikada nije pokrenuta.
Svojim dugogodišnjim stavom da je investiciono ulaganje u skladu sa
zakonom i Ugovorom o prodaji, da bi onda naprasno utvrdila da je sve
suprotno i raskinula Ugovor, Agencija za privatizaciju je dala prostor i
vreme da kupac ad „Šinvoz“ nepovratno i tragično otera u stečaj.
Kako je moguće razrešiti slučaj ad „Šinvoz“?
Anketni odbor predlaže hitno pokretanje sudskog postupaka pobi-
janje pravnih poslova stečajnog dužnika. Ovaj postupak treba da po-
krene stečajni upravnik podnošenjem tužbe. Time će se omogućiti po-
ništavanje nezakonitih i štetnih pravnih poslova između ad „Šinvoza“ i
privatnih firmi N. Ivkovića, koristeći zakonsku mogućnost predviđenu
Zakonom o stečajnom postupku – pobijanje pravnih radnji i pravnih
poslova stečajnog dužnika prema stečajnom poveriocu unazad 5 go-
dina od dana otvaranja stečajnog postupka (član 102, 103. Zakona o
stečajnom postupku). Uspešnim okončanjem ovog postupka stvara se
slična poslovno-pravna i imovinska situacija koja je postojala u peri-
odu pre privatizacije. Fiktivnim i štetnim pravnim poslovima između
83
Ivkovićevih firmi i ad „Šinvoz“ oštećeni su ostali stečajni poverioci. N.
Ivković je posle privatizacije ad „Šinvoz“-a preuzeo potpunu poslovnu
kontrolu nad ad „Šinvoz“-om imenujući poslovodne organe koji su u
potpunosti i slepo izvršavali njegove naloge, a sve na štetu ad „Šinvoz“.
Ovako imenovano rukovodstvo ad „Šinvoz“ Zrenjanin je zaključivalo
pravne poslove u korist firmi u vlasništvu Nebojše Ivkovića, čime su
ona privilegovana u odnosu na ostale firme – stečajne poverioce, koje
su poslovale sa ad „Šinvoz“. Protiv gen. direktora Jeftovića je pokre-
nut istražni postupak zbog zloupotreba u privredi, mada po mišljenju
Anketnog odbora ima mesta za ozbiljno preispitivanje rada ostalih ru-
kovodećih organa (finansijski direktor, menadžer prodaje, šef nabav-
ke...), kao i ostalih lica koja su imenovana na rukovodeća mesta posle
privatizacije.
Uspešnim pobijanjem ovih pravnih poslova otkloniće se uzrok (ra-
zlog) za pokretanje stečajnog postupka. Stečajni postupak je inače po-
krenut na inicijativu jedne od Ivkovićevih firmi. Time bi ad „Šinvoz“
brzo izašao iz stečaja, čime bi se pravno gledajući vratile akcije državi
i akcionarima.
To stanje odgovaralo bi vlasničkoj strukturi pre privatizacije.
Država bi, vraćanjem svog većinskog vlasništva, mogla da odmah ot-
počne nove razgovore sa nekim novim strateškim partnerom. U traženju
strateškog partnera za novu privatizaciju ad „Šinvoz“-a aktivno bi morala
da se uključi lokalna samouprava koristeći svoja ovlašćenja predviđena
Zakonom o Agenciji za privatizaciju (član 9), kao i ovlašćenja predviđena
Statutom Agencije za privatizaciju (član 27). Ova zakonska i statutarna
rešenja obavezuju Agenciju za privatizaciju da, između ostalog, traži mi-
šljenje organa lokalne samouprave prilikom svake privatizacije privred-
nog subjekta čije je poslovno sedište na teritoriji te lokalne samouprave.
Odbrana javnog i lokalnog interesa podrazumeva i želju za saznanjem
istine o „Šinvoz“-u od strane lokalnih medija i zrenjaninskih dopisnika
različitih pisanih i elektronskih medija. Potpuna nezainteresovanost
novinara (osim časnih izuzeteka) koja se graniči sa otvorenim bojko-
tom rada Anketnog odbora, sprečila je da se javnost šire upozna sa
svim saznanjima do kojih je došao Anketni odbor u svome radu. Iz tih
razloga je Anketni odbor i zakazivao javne sednice, kako bi se javnost,
lično ili preko medija, upoznala sa frapantnim činjenicama koje su ad
„Šinvoz“ dovele do otvaranja režiranog stečaja.
Pozivamo sve odbornike Skupštine Grada Zrenjanina da jednogla-
sno prihvate naš izveštaj, kao i predložena rešenja.
84
 Anketni odbor predlaže da se po usvajanju ovog izveštaja, ono
dostavi svim nadležnim državnim organima i relevantnim činiocima
društveno-političkog života u cilju brzog sprovođenja.
U Zrenjaninu, 03. februara 2009. godine

Prilog:
1.Dokumentacija Pokreta „RAVNOPRAVNOST“
2.Zapisnici sa javnih i zatvorenih sednica Anketnog odbora
3.Dokumentacija priložena od strane svedoka

Anketni odbor
• Branislav Markuš, predsednik
• Vladimir Zlatanović, zamenik predsednika
• Jan Janošik, član
• Jožef Kašljik, član
• Lazar Marjanski, član
• Borislav Nikić, član
• Petar Krstić, član
• Ljiljana Vekecki, član

85
Agencija za priva zaciju:
Nismo odgovorni za stečaj u Šinvozu
Agencija za privatizaciju oglasila se danas povodom izveštaja
Anketnog odbora za "Šinvoz" u kom se navodi da je ona od-
govorna za stečaj u tom zrenjaninskom preduzeću za remont
šinskih vozila.
U izveštaju Anketnog odbora, koji su u četvrtak jednoglasno usvoji-
li i odbornici Skupštine grada Zrenjanina, ukazano je na to da je stečaj
režiran, kao i da najveću odgovornost za propast "Šinvoza" ima Agen-
cija za privatizaciju koja je godinama tvrdila da je ulaganje većinskog
vlasnika Nebojše Ivkovića bilo zakonito.

Po potvrdi revizora
Povodom tih navoda iz Agencije je saopšteno da ona nije ovlašće-
na da procenjuje funkcionalnost investicije, već da se uvek oslanja na
izveštaj ovlašćenog revizora, u ovom slučaju je to Privredni Savetnik -
Revizija iz Beograda.
Taj revizor je potvrdio izvršenje investicione obaveze u iznosu od
17,9 miliona dinara u skladu sa Ugovorom, te da je posle toga Agencija
donela odluku o prihvatanju investicione obaveze i vraćanja bankarske
garancije.
"Tek istekom roka u kojem Agencija kontroliše izvršavanje navede-
nih ugovornih obaveza, a dve godine nakon dostavljanja revizorskog
izveštaja, Agenciji su se obratili zaposleni i drugi državni organi sa pri-
medbama na ugroženo poslovanje Šinvoza i neredovne isplate zarada"
navodi se u saopštenju Agencije za privatizaciju.
Oni podsećaju da je nadležno Ministarstvo, povodom ovog slučaja,
izvršilo nadzor nad radom Agencije i konstatovalo da nije bilo nikakvih
propusta u radu.
"U izveštaju ministarstva navodi se i da je namera kupca bila da
izigra obavezu investiranja, a što je u potpunosti podržano i pokriveno
izveštajem ovlašćene revizorske kuće, koji kontrolori Agencije za pri-
vatizaciju ne mogu, kako sa stanovišta stručnosti tako i nadležnosti, da
menjaju i osporavaju" dodaje se u tom saopštenju.

86
Tražena pomoć
Posle primedbi zaposlenih u Šinvozu da vlasnik pokušava da rasho-
dovane lokomotive po ceni starog gvožđa prikaže kao ulaganja, Agen-
cija je, kako je danas saopšteno, izvršila neposredni uvid i utvrdila da
dizel-električne lokomotive, vrednosti 2,5 miliona dinara nisu u funk-
ciji obavljanja pretežne delatnosti, te je kupcu, u skladu sa zakonom,
ostavljen naknadni rok, a odmah po njegovom isteku doneta je odluka
o raskidu ugovora.
O tome je, navodi se u saopštenju, Agencija obavestila i Ministar-
stvo unutrašnjih poslova sa molbom da izvrši kontrolu poslovanja su-
bjekta i da obavesti Agenciju o utvrđenom stanju. Takođe, Agencija je
uputila zahtev Inspekciji rada da preduzme mere iz svoje nadležnosti.
"Agencija i nadležno ministarstvo održali su nekoliko sastanaka sa
predstavnicima zaposlenih kako bi im objasnili posledice raskida Ugo-
vora kao i buduću ulogu Kupca u postupku stečaja, kao glavnog poveri-
oca", navodi se u saopštenju.
"I pored toga, zaposleni su insistirali na momentalnom raskidu
ugovora", dodaje se u saopštenju i ističe da je Agencija za privatizaciju
u ovom predmetu postupala isključivo u skladu sa zakonskim i ugovor-
nim ovlašćenjima.
Osim toga, ukazano je i na to da u toku trajanja kontrole poštova-
nja ugovornih obaveza, Agenciji za privatizaciju nikada nisu dostavlje-
ne primedbe od strane zaposlenih u Šinvozu, niti od strane Skupštine
grada Zrenjanina, kao ni drugih državnih organa i da Anketni odbor
nikada nije tražio mišljenje niti bilo kakva dokumenta od Agencije za
privatizaciju.
28. februara 2009.
Agencija za privatizaciju

87
Saopštenje za javnost
Anketnog odbora Skupš ne grada Zrenjanina
Povodom saopštenja za javnost Agencije za privatizaciju
R.Srbije, Anketni odbor za utvrđivanje razloga za pokretanje
stečaja nad ad «ŠINVOZ» grada Zrenjanina daje sledeće sa-
opštenje:
1. Potpuno je netačna tvrdnja Agencije da su joj se zaposleni prvi
put obratili „tek istekom roka u kojem Agencija kontroliše izvršavanje
navedenih ugovornih obaveza...“. Dokumentovana istina je da se prvo
zajedničko obraćanje, manjinskih akcionara i dva sindikata - SSS i „Ne-
zavisnost“, Agenciji za privatizaciju povodom nepravilnosti u poslova-
nju i privatizaciji desilo još 14.06.2005 g. Na ovaj veoma bitan dopis
Agencija nije uopšte reagovala, čime je omogućila da se nepravilnosti
prikriju. Nakon ovog dopisa, usledio je čitav niz prigovora koje su go-
dinama dostavljali mali akcionari i reprezentativni sindikati, a koje je
Agencija ignorisala.
2. Iz izvornih dokumenata Agencije može se jasno zaključiti odgo-
vornost Agencije za privatizaciju što ugovor o kupoprodaji ad «ŠIN-
VOZ» Zrenjanin nije raskinut polovinom 2005 g. Tada je istekao rok
od godinu dana u kome je kupac ad»ŠINVOZ»-a fizičko lice Nebojša
Ivković iz Beograda morao da izvrši investiciono ulaganje u iznosu od
17.974.000,00 dinara. Kupac je rashodovane lokomotive (kupljene kao
staro gvožđe) predstavio kao investiciono ulaganje.
VEĆ TADA polovinom 2005 su se stvorili zakonski uslovi da Agen-
cija za privatizaciju jednostrano raskine ugovor o prodaji sa fizičkim li-
cem Nebojšom Ivkovićem zbog nepoštovanja ugovornih obaveza (član
41a Zakona o privatizaciji).
3. Međutim, Agencija za privatizaciju je ugovor o prodaji raskinula
tek 31.01.2008 g. iz razloga koji su pravno postojali već 3 (tri) godine.
4. U toku ove tri godine postepeno su se stvarali ekonomsko-pravni
uslovi za pokretanje režiranog stečaja.
5. Tvrdnja izneta u saopštenju Agencije za privatizaciju da «nije
ovlašćena da procenjuje funkcionalnost investicije, već se uvek oslanja-
la na izveštaj ovlašćenog revizora» je pravno neutemeljena i neozbiljna.
Član 10. tačka 4. Zakona o Agenciji za privatizaciju propisuje isključivu
nadležnost Agencije u proveri izvršenja ugovora o prodaji. Takođe, po-
stavlja se pitanje šta je Agencija za privatizaciju preduzela nakon što je,
sa dve ipo godine zakašnjenja, utvrdila da je nalaz revizora lažan? Da
88
li je pokrenut postupak protiv firme „Privredni Savetnik – Revizija“, i
ako nije, zbog čega?
6. Ugovor o prodaji raskinut je baš na osnovu toga što je «Agen-
cija izvršila neposredan uvid i utvrdila da dizel-električne lokomo-
tive (5 kom.), vrednosti 2.508.912,00 (što čini 13,96% u odnosu na
ukupno izvršene investicije) nisu u funkciji obavljanja pretežne de-
latnosti». Znači, Agencija u svom saopštenju prvo tvrdi da nije ovla-
šćena da procenjuje funkcionalnost investicije, da bi u sledećem
stavu saopštila da je na osnovu SVOG neposrednog uvida i procene
utvrdila nefunkcionalnost investicije, te posle isteka naknadno ostav-
ljenog roka, donela odluku o raskidu ugovora.
7. Činom raskida ugovora Agencija je potvrdila dugogodišnju pri-
medbu zaposlenih i manjinskih akcionara da u postupku privatizacije
ad «ŠINVOZ» postoje ozbiljni propusti. Time je sama pokrenula pita-
nje sopstvene odgovornosti i odgovornosti ovlašćene revizorske kuće,
jer su 3 (tri) godine tvrdili da se ugovor i zakon u svemu poštuju, da
bi 31.01.2008 g. u obrazloženju raskida ugovora naveli razloge za koje
su do juče tvrdili da ne postoje, ili da su u skladu sa zakonom i ugovo-
rom.
8. Agencija u svom saopštenju tvrdi da je nadležno ministarstvo
utvrdilo «da je namera kupca bila da izigra obavezu investiranja». An-
ketni odbor postavlja pitanje zašto ova jasna i nedvosmislena tvrdnja
nije pravno procesuirana i protiv kupca pokrenuti odgovarajući po-
stupci.
9. Anketni odbor će tražiti da Agencija dostavi dokumentaciju o
svojim obraćanjima MUP-u i Inspekciji rada, kao i o nadzoru koji je
sprovelo Ministarstvo ekonomije. Simptomatično je da mali akcionari
i reprezentativni sindikati ad „ŠINVOZ“ nemaju nikakvu informaciju o
ovim aktivnostima Agencije, iako su oni godinama bili jedina strana u
privatizaciji koja je insistirala na poštovanju zakona i ugovora. Agenci-
ja je januara 2008. godine pod pritiskom argumenata bila primorana
da prizna istinu, međutim očigledno je da se i nakon toga nastavilo
ignorisanje onih koji su sve vreme ukazivali na prevaru, a koji su na
kraju najviše oštećeni. Umesto da za proteklih godinu dana preduzme
aktivnosti na saniranju posledica svog nesavesnog i nezakonitog rada,
Agencija navodi da je organizovala sastanke sa zaposlenima „kako bi
im objasnila posledice raskida Ugovora kao i buduću ulogu Kupca u
postupku stečaja, kao glavnog poverioca“. Na ovako ciničan odgovor
možemo samo da se zapitamo kako je Agencija znala buduću ulogu
89
kupca u postupku stečaja u trenutku kad još uvek nisu bila tačno utvr-
đena sva potraživanja.
10. Anketni odbor poziva stečajnog upravnika da pokrene postupak
pobijanja svih pravnih poslova stečajnog dužnika sa privatnim firmama
Nebojše Ivkovića. Nezakonito je da se protiv odgovornih lica pokreću
krivični i istražni postupci, a da pravne radnje i poslovi koji su nastali
izvršenjem krivičnih dela ostaju na pravnoj snazi.
U Zrenjaninu, 03. marta 2009.
Anketni odbor

90
Zastava elektro

Da li nadolazi talas štrajkova i protesta?

Kako kriza odmiče, sve je više srpskih preduzeća u kojima
radnici i mali akcionari traže raskid privatizacionog ugovo-
ra, iz različitih formalnih povoda, ali sa očiglednim pravim
razlogom da sačuvaju i radna mesta. Ako je suditi samo po
onome što prenose veliki mediji, aktuelni talas štrajkova
i protesta će po razmerama nadmašiti čak i zimu 2003/04,
ono naivno vreme kad su DSS i G17 privatizacionim aferama
rušile Živkovićevu vladu.
Da podsetimo, tadašnji sindikalni nemiri (mali akcionari tek behu
u povoju) ostvarili su sledeće rezultate:
1) zahvaljujući obećanju da će zaustaviti korupciju u Agenciji za pri-
vatizaciju, Voja Koštunica je osvojio vlast,
2) premijer je potom prionuo na rešavanje problema južnih terito-
rija, odlažući pitanje korupcije za neka pokosovska vremena,
3) Agencija je nastavila da radi po starom, što je gazde okuražilo na
obračun sa štrajkačima, naročito sa "kolovođama".
Na primer, vlasnik rudnika minerala Nemetali iz Vranjske Banje,
lomio je pobunu tako što je u lokalnoj štampi objavio da sindikalne li-
dere finansiraju "šiptarski teroristi". Naravno da mu niko nije verovao,
ali istovremeno je Bubalov kadar u Agenciji ignorisao razloge za raskid
ugovora na isti način kao onomad vlahovićevci, pa su bljuvotine u me-
dijima zapravo demonstrirale stapanje vlasnika sa novim poretkom, i
progon pobunjenika sa one strane legitimnosti.
Danas bi trebalo da smo pet godina (i tri vlade) pametniji i odluč-
niji. Ušli smo u ciklus Kraljevića Marka (koji će valjda već jednom pre-
stati da se kolje sa Musom Arbanasom za račun imperije), ekonomska
depresija je spržila i ono malo preostalog strahopoverenja u poredak,
dakle ima elemenata za nadu da radnička gibanja ovog puta neće poto-
nuti u dinastičkim sukobima. Štaviše, izgleda kao da stvari nikada nisu
bile jasnije.
Uzmite, recimo, slučaj Zastave elektro iz kragujevačke Rače. Pre-
duzeće je prodato 2006. godine konzorcijumu privatnih lica na čelu sa
Rankom Dejanovićem. Usledio je ugovor sa multinacionalkom Delphi,
91
zahvaljujući kom je broj radnika sa manje od trista skočio na skoro
hiljadu (ne stalno angažovanih, al' dobro sad).
Opštinom od 13 hiljada stanovnika zavladao je optimizam, a Dinki-
ćeva Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (jedna od vladinih
ustanova koje zavode egzorcizam dirigovane ekonomije tako što pri-
vatnim kompanijama dele državne pare), odobrila je sredstva za podrš-
ku dragocenom projektu. Na šta su sredstva poarčena đavo bi ga znao,
tek krajem prošle godine Delphi je prekinuo saradnju. Između ostalog i
zbog sopstvenih finansijskih problema i celokupne krize automobilske
industrije, ali sindikati Zastave elektro takođe ističu loš menadžment
kao razlog zašto je ino partner razmontirao mašine i odselio za Poljsku.
Radnici su u štrajku, i traže od Agencije da sa Dejanovićem raskine
ugovor. Ovaj ih je povrh svega zadužio kod poslovnih banaka, tako da
ni stečaj nije daleko, ako se nešto hitno ne preduzme.
Zatvaranje jedinog industrijskog pogona, značilo bi kraj Rače kao
naseljenog mesta. Ipak, Agencija ne reaguje, a ukoliko vam se prezi-
me vlasnika čini poznato, to je samo zato što se zaista radi o suprugu
predsednice Narodne skupštine Slavice Đukić Dejanović, inače bivšem
JULovcu. Tu se završava svaka priča svake vlasti u Srbiji o borbi protiv
korupcije, čuvanju radnih mesta i regionalnom razvoju, što smo, veru-
jem, odavno razumeli.
Sad, siguran sam, razumemo da ni interesi kapitala, što domaćeg,
što „strateškog", nisu bogznakakav oslonac miru i razvoju. Istovreme-
no, levičarski aktivisti u Beogradu i Zrenjaninu ovih dana organizuju
podršku radnicima zrenjaninskog Šinvoza. Jesmo li to, konačno, počeli
da se oslanjamo jedni na druge?
Ivan Zlatić
[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu – www.pokret.net,
24. aprila 2009]

92
Širenje radničkog pokreta
intervju sa radnikom ’’Zastave Elektro’’
i ak vistom Pokreta za slobodu
25. maja 2009. u Rači kragujevačkoj započeo je novi talas
protesta u ’’Zastavi Elektro’’, nekadašnjem ’’25.maju’’, fabri-
ci za proizvodnju i promet elektro opreme, jedinoj fabrici u
gradu koja je do nedavno funkcionisala. Radnici su protest
najpre započeli protestnim šetnjama, a zatim zauzeli zgradu
opštine, i već više od mesec dana u njoj dežuraju u smenama.
Udruženi sa radnicima ''1. maja'' iz Lapova, radnici su u par
navrata blokirali prugu kod Lapova, uprkos prisustvu broj-
nih represivnih snaga. Svojom borbom i zahtevima, radnici
''Zastave Elektro'', nalik radnicima ''Jugoremedije'' i ''Šinvo-
za'' iz Zrenjanina, postaju deo radničkog pokreta koji u sre-
dište svoje borbe stavlja zahtev za očuvanje fabrike i pokre-
tanje proizvodnje.
Razgovaramo sa Milanom Srećkovićem, radnikom ’’Zasta-
ve Elektro’’ i aktivistom Pokreta za slobodu, koji objašnjava
razloge koji su doveli do štrajka:
- Zastava Elektro je privatizovana 2006. godine od strane konzorci-
juma privatnih lica na čelu sa Rankom Dejanovićem, koji je suprug sa-
dašnje predsednice parlamenta Slavice Đukić Dejanović i svojevremeni
osnivač JUL-a u Rači.
Fabrika je sklopila ugovor sa multinacionalnom korporacijom ''Del-
fi'' i dobila finansijsku podršku državne Agencije za strana ulaganja i
promociju izvoza. Broju radnika od nekih tri stotine stalno zaposlenih
priključeno je i još oko pet stotina radnika na privremenom zaposle-
nju. Međutim, krajem prošle godine ''Zastavi Elektro'' je blokiran ra-
čun, Delfi je raskinuo ugovor, razmontirao mašine i vratio ih u Poljsku.
U dopisu koji nam je Delfi dostavio jasno je da su raskinuli saradnju
sa našom fabrikom zbog lošeg rada menadžmenta i vlasnika, koji su,
povrh svega, fabriku zadužili kod poslovnih banaka. Radnicima već
mesecima nije isplaćena plata, nije im povezan radni staž, a vlasnici su
takođe prisvojili novac koji je Delfi prebacio na račun fabrike za isplatu
naših radnika koji su za potrebe Delfija bili angažovani u inostranstvu.
Šta nameravate da preduzmete?
Najvažnije je da sprečimo da fabrika ode u stečaj, kao hiljade drugih
fabrika u Srbiji upropašćenih pljačkom u privatizaciji. Štrajk je krenuo
93
sa zahtevom da vlasnici isplate ono što nam duguju, ali sada insisti-
ramo na raskidu privatizacije i ponovnom pokretanju proizvodnje, jer
sa ljudima koji trenutno rukovode fabrikom možemo očekivati samo
dalje propadanje i stečaj. Očekujemo da se opština aktivno uključi, jer
bi gašenje i poslednje fabrike u Rači dovelo do propasti čitavog grada,
u kojem su sve ostale fabrike uništene divljom privatizacijom.
Dakle, podneli smo zahtev za raskid ugovora o privatizaciji jer je
prekršena odredba o investiranju. Firma ’’Dama-M’’, koja je u vlasniš-
tvu Dragana Mostića, člana Dejanovićevog konzorcijuma, nabavila je
mašine od preduzeća TAS iz BiH, da bi ih potom, po ceni višestruko
većoj od realne, preprodala ’’Zastavi Elektro’’. Ova oprema nikad nije
upotrebljavana u fabrici, tako da obavezno ulaganje nije izvršeno u
skladu sa ugovorom ni u pogledu visine iznosa, ni u smislu funkcional-
nosti. Pred Opštinskim sudom u Rači u toku je krivični postupak protiv
odgovornih za zloupotrebu službenog položaja prilikom nabavke opre-
me iz BiH.
Kakav je plan kada se raskine privatizacija?
Opština mora da pokaže interesovanje za fabriku i da se aktivno
uključi u ono što radimo – najpre da zajedno sa nama izvrši pritisak na
Agenciju za privatizaciju da se poništi privatizacija. Nakon poništenja
privatizacije, treba da nam pomogne da se strani partner, Delfi, vrati
saradnji sa ’’Zastavom elektro’’. Ne može lokalna samouprava više da
se pravda kako nema nadležnosti u privatizaciji i da svoju podršku svo-
di na protokolarna pisma. U dopisu Delfija navodi se želja za ponovnim
uspostavljanjem saradnje sa ’’Zastavom Elektro’’ i sada treba pokazati
kako u gradu ima kapaciteta za ozbiljnu poslovnu saradnju. Poslovni
partneri nikada nisu imali problema sa radnicima. Gazde su problem i
oni moraju napolje.
U opštinskoj vlasti u Rači učestvuju i članovi SPS-a i to je u početku
bila velika prepreka uspostavljanju bolje komunikacije sa opštinarima,
ali pod pritiskom radnika, stranački interesi sitnih lokalnih karijerista
potisnuti su u stranu. Međutim, politička zaštita koju uživa Ranko De-
janović, kao suprug Slavice Đukić Dejanović, i dalje je najveća smetnja
raskidu privatizacije i oporavku ''Zastave elektro''.
Dakle, vaša borba je usmerena na dugoročnije rešavanje
problema nezaposlenosti u gradu?
Upravo tako. Videli smo kako su to uradili radnici u Zrenjaninu,
i smatramo da povezivanje na lokalnom nivou jeste najefikasniji put
da preuzmemo sudbinu u svoje ruke. Lokalna vlast do sada nije poka-
94
zivala interesovanje za socio-ekonomske probleme građana Rače, i to
moramo da promenimo. Moramo svi da se mobilišemo oko problema
lokalne privrede – sada oko borbe da se sačuva poslednja fabrika u
Rači koja još uvek može da radi, a sutra, siguran sam, i da se pokrene
''Izolma'' i ostala račanska preduzeća koja su sada u stečaju. To traži
angažovanje čitave lokalne zajednice.
Započeli ste udruživanje sa radnicima iz drugih gradova –
Lapova, Jagodine, Zrenjanina. Šta očekujete od udružene
borbe?
Sa radnicima drugih fabrika pokušavamo da nađemo zajednički cilj
oko koga možemo da se okupimo. Agencija za privatizaciju je, kao i u
slučaju ''Šinvoza'', najodgovornija za upropašćivanje fabrike, s obzirom
na to da nije kontrolisala sprovođenje privatizacionog ugovora. Rad-
nici ’’Zastave Elektro’’ su već više puta ukazali da je prilikom kontrole
izvršenja ugovora u ’’Zastavi elektro’’, Agencija za privatizaciju prihva-
tila lažni izveštaj revizorske kuće ’’Fineks’’, u kom stoji da je investicija
izvršena u skladu sa ugovorom. Mašine koje je konzorcijum Ranka De-
janovića uneo u fabriku kao investiciono ulaganje nikada nisu stavljene
u funkciju, a njihova vrednost je daleko ispod one koja je bila predvi-
đena ugovorom. Prosto rečeno, ova „investicija“ je staro gvožđe, koje
je samo korupcijom moglo da postane navodno „ulaganje u osnovna
sredstva“!
Pritom je važno napomenuti da je službenik Agencije Nikola Dašić,
koji je bio zadužen za privatizaciju naše fabrike, suprug Marice Dašić,
direktorke ’’Zastave elektro’’, koju je nakon privatizacije angažovao
Ranko Dejanović. Međutim, i nakon što su Agenciji predočene ove či-
njenice, njeni službenici se i dalje kriju iza lažnog revizorskog izveštaja,
tvrde da nisu nadležni da raskinu ugovor sa Dejanovićem i odbijaju da
govore o suštini – da li je Dejanović investirao u skladu sa ugovorom,
ili ne?
Ovakvim stavom Agencija samo pokazuje da zapravo nije preva-
rena od strane kupaca i revizorske kuće, već da je umešana u kršenje
zakona prilikom privatizacije ’’Zastave Elektro’’. Naime, Agencija je po
zakonu jedina nadležna da kontroliše postupak privatizacije (član 6.
stav 4. Zakona o Agenciji za privatizaciju), a sa kupcem koji nije inve-
stirao u skladu sa ugovorom, ugovor se po zakonu smatra raskinutim
(član 41a stav 2 Zakona o privatizaciji).
Ukoliko Agencija za privatizaciju ne raskine kupoprodajni ugovor,
Pokret za slobodu će učestvovati u organizovanju udruženih protesta
95
radnika iz više gradova ispred Agencije za privatizaciju kada ćemo doći
da se borimo za pravdu zajedno sa svojim kolegama iz Lapova, Zrenja-
nina, Niša, itd.
[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu – www.pokret.net,
30. maja 2009]

96
Radnici nude izlaz
Srbija je od početka 2009. godine ponovo u narastajućem
talasu štrajkova i protesta radnika i malih akcionara, koji
su nedvosmisleno izazvani pljačkom u privatizaciji, zatva-
ranjem radnih mesta, propadanjem preduzeća. Iz razloga
koji su prouzrokovali baš srpsku, a ne i svetsku ekonomsku
krizu, bune se radnici trsteničke ’’Prve petoletke’’, gotovo
svi domaći proizvođači i remonteri vozova (’’Šinvoz’’, ’’Brat-
stvo’’, FVK, ’’Lokomotiva’’), kragujevački kožarski radnici
štrajkuju glađu, a mali akcionari konfekcije ’’22. decembar’’
prete da će skočiti sa zgrade...
Neposredni povodi su raznoliki: od borbe za ponovno uspostavlja-
nje proizvodnje i očuvanje radnih mesta (’’Šinvoz’’, ’’Azotara’’, ’’Panon’’
iz Crvenke, ’’Bratstvo’’, ’’Zastava elektro’’ iz Rače), pa do zahteva da se
rasproda imovina kako bi se namirili dugovi prema radnicima, i faktič-
ki stavi ključ u bravu (FVK, kožara ’’Partizan’’).
Brzopletima sigurno deluje kao potpuni haos, a zapravo vrlo preci-
zno svedoči o sveobuhvatnosti neuspeha privatizacije i kapitalističkih
reformi, to jest o impotenciji pravnog i ekonomskog ambijenta kreira-
nog tim i takvim reformama da odgovori volji i potrebama naroda u
čije ime je, valjda, i kreiran. Ako je nekome do živopisnih paradoksa,
naročito vruć šamar formalnim ciljevima i zadacima tranzicije prokla-
movanim pre osam godina dali su sindikati »Bratstva« i »Zastave elek-
tro«, tvrdeći da ih je način na koji je vođen postupak privatizacije one-
mogućio u saradnji sa moćnim strateškim partnerima (slovačka »Ta-
travagonka« i multinacionalni »Delphi«). Suštinski, video sam fijasko
privatizacije u Srbiji kada su akcionari »22. decembra« pod pretnjom
samoubistvima primorali većinskog vlasnika na pregovore o fizičkoj
deobi imovine izražene u akcijama, dok rukovodstvo tvrdi da »većinski
vlasnici i nosioci poslovne aktivnosti već dve i po godine trpe opstruk-
ciju u radu dela predstavnika manjinskih akcionara, čije su osnovne
primedbe zakonitost privatizacije i cena po kojoj se otkupljuju akcije«.
Dakle, u zemlji koja društvenu prihvatljivost svog mladog kapitalizma
gradi na »pravu na besplatne akcije« ispostavilo se da akcionarsko
društvo u stvarnosti ne može da postoji. Može da postoji samo pohle-
pa, barikadiranje, mržnja i ostali elementi jednog fenomena iz nedavne
prošlosti poznatog po skraćenici SAO.
Mereno današnjom pameću, ništa bolje nije ni trebalo očekivati, jer
je važeću politiku privatizacije osmislila ista ona vlada koja je prva za-
97
uzela stav da nekakav moćni i bogati Beč (ili, kako se to sada moderno
kaže, Brisel!), treba da nam oprosti za ono što smo radili svojoj braći u
Bosni. Od tako koncipiranog pomirenja korist imaju samo oni koji su
se već okoristili od rata: estradne zvezde, estradni političari i etnički
kapitalisti. Na isti način, i privatizacija je ispunila forme Svetske ban-
ke i MMF-a, a njeni rezultati odgovaraju isključivo onima koji su se
prethodno nakrali u DB-ovim spoljnotrgovinskim predstavništvima:
etničkim kapitalistima, estradnim političarima i estradnim eksperti-
ma. Društvo je, kaže se često, suviše razvaljeno da bi reagovalo. Ma, da
li je baš tako?
Novinar Vremena Momir Turudić, koji je 24. januara 2008. godi-
ne potpisao tekst o zrenjaninskom »Šinvozu« monstruoznog naslova
»Radnici lete u nebo« (u kojem je demonstrirao, za ovaj nedeljnik uo-
bičajenu opčinjenost predrasudama da je problem radnika u Srbiji to
što su nesposobni da nađu mesto u tranzicionim procesima, te da fa-
brike propadaju zbog zainaćenih sindikalaca), nedavno se vratio priči
o »Šinvozu«, i to u članku gde, sada sa primerenom empatijom govori
o poznatom slučaju Milana Simića, radnika kuršumlijske pekare koji
je suspendovan sa posla jer je ukrao veknu hleba. U zaključku stoji:
»Najgore od svega je što je šira javnost Simića već skoro zaboravila i
malo je verovatno da će ga se ponovo setiti. Da li iko, osim najbližih, još
pamti radnika zrenjaninske fabrike ‘Šinvoz’ Radisava Stojanova, koji je
umro za vreme protesta radnika u beogradskom Domu sindikata u ja-
nuaru prošle godine i u udarne vesti doveo firmu u kojoj je radio, što ni
pre ni posle toga nisu uspele vesti o propadanju, štrajkovima, stečaju«
(»Hleb naš nasušni«, Vreme br. 951, 26. mart 2009).
Da se samo malo raspitao Turudić bi lako ustanovio da je u Zrenja-
ninu još marta 2008. godine osnovan fond solidarnosti sa radnicima
»Šinvoza« u protestu, i da radnici »Jugoremedije«, »Šinvoza« i drugih
zrenjaninskih preduzeća nisu zaboravili porodicu preminulog kolege.
Međutim, ako radnike u Srbiji posmatrate isključivo kao ideološke
restlove državnog socijalizma, onda se samo po sebi razume da takva
zbunjena i bezoblična masa ne može biti solidarna. Ipak, ako je suditi
samo po naslovima u dnevnoj štampi, ta masa je ovih dana neuporedi-
vo dinamičnija od mnogih koji nastoje da je analiziraju.
U dosadašnjem toku tranzicije ka kapitalizmu bilo je jasno jedino
šta radi vlast. Po prvi put, ozbiljan broj radničkih kolektiva artikulisao
je zahteve koji mogu poslužiti kao putokaz iz krize. Naime, ako je »de-
mokratska« privatizacija omogućila da se samoupravljački javašluk
pretopi u neoliberalnu samovolju, zahtevi radnika »Šinvoza«, »Azo-
98
tare« i drugih za odgovornim raspolaganjem privrednim subjektima
zapravo vraćaju priču na pravi kolosek – ne može se problem koji je
nastao razvlačenjem društvene imovine rešavati tako što ćete kofer-
firmama besplatno deliti ledinu da na njoj grade privremene objekte i
otvaraju radna mesta koja će trajati dok se u blizini ne pojavi jeftinija
radna snaga. Ono što, nažalost, već hronično nedostaje jeste saradnja
među grupama radnika i malih akcionara koje povezuju slična nače-
la. Same grupe su opterećene dnevnim aktivnostima na ostvarivanju
svojih pojedinačnih ciljeva, sindikalne centrale u Srbiji godinama de-
monstriraju isključivo nemoć, a malo je ostalo i od nekada brojnih aso-
cijacija malih akcionara. S druge strane, Pokret Ravnopravnost je već
odigrao ključnu ulogu u povezivanju radnika i malih akcionara Zrenja-
nina u solidarnu borbu za očuvanje lokalne industrije i radnih mesta,
dok je Granski sindikat prehrane, poljoprivrede, ugostiteljstva, turiz-
ma, duvanske industrije i vodoprivrede Nezavisnost nedavno pozvao
sve sindikalne organizacije, bez obzira na to kojoj centrali pripadaju,
da se okupe u borbi protiv režiranih stečajeva, gašenja proizvodnih po-
gona i radnih mesta, tako da postoji mogućnost da i problem mesta za
dogovore ipak bude razrešen.
A onda će i vlast morati da ih sasluša.
Ivan Zlatić
[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu - www.pokret.net,
maja 2009]

99
Zastava Elektro, Rača
Tokom današnjeg protesta predstavnici štrajkačkog odbora
’’Zastave Elektro’’ iz Rače kragujevačke doneli su odluku da
od Agencije za privatizaciju zatraže da u što kraćem roku iz-
vrši kontrolu izvršenja ugovorne obaveze investiranja i po-
krene raskid kupoprodajnog ugovora sa većinskim vlasnici-
ma „Zastave elektro“, čime bi se stvorili uslovi za oporavak
fabrike i ponovno uspostavljanje poslovne saradnje sa stra-
teškim partnerom.
Istovremeno, radnici ''Zastave Elektro'' pozvali su predsednicu op-
štine i odbornike lokalne skupštine da se aktivnije angažuju u rešava-
nju problema ove fabrike i da podrže zahtev za raskid privatizacije kako
bi se sačuvala jedina fabrika u Rači koja još uvek nije upropašćena be-
zakonjem u privatizaciji.
Pokret za slobodu
25. maja 2009.

100
Saopštenje za javnost predstavnika
Štrajkačkog odbora ''Zastava Elektro'' Rača
Danas smo uputili zahtev Agenciji za privatizaciju da u što
kraćem roku izvrši kontrolu izvršenja ugovorne obaveze in-
vestiranja i pokrene raskid kupoprodajnog ugovora sa većin-
skim vlasnicima „Zastave elektro“, čime bi se stvorili uslovi
za oporavak fabrike i ponovno uspostavljanje poslovne sa-
radnje sa strateškim partnerom, kompanijom „Delphi“.
Osnov za raskid kupoprodajnog ugovora je sledeći:
Tačka 5.2.1. Ugovora o kupoprodaji kapitala metodom javne aukci-
je predviđa ulaganje kupca u proizvodni program preduzeća u iznosu
26.085.000,00 dinara u roku od godinu dana. Vlasnici 70% kapitala
„Zastave elektro“ su ugovornu obavezu investiranja izvršili na sledeći
način: firma „Dama-M“ iz Šapca, vlasništvo Dragana Mostića, jednog
od članova konzorcijuma Ranka Dejanovića, nabavila je mašine od pre-
duzeća TAS iz Bosne i Hercegovine, da bi ih potom, po ceni višestruko
većoj od realne, preprodala „Zastavi elektro“. Ova oprema nikada nije
stavljena u funkciju, tako da obavezno ulaganje nije izvršeno u skladu
sa ugovorom ni u pogledu visine iznosa, ni u smislu funkcionalnosti.
Pred Opštinskim sudom u Rači u toku je krivični postupak protiv od-
govornih za zloupotrebu službenog položaja prilikom nabavke opreme
iz BiH.
Napominjemo da je kompanija „Delphi“ investirala značajna sred-
stva u obuku radnika „Zastave elektro“, i da sa njihove strane i dalje po-
stoji zainteresovanost za nastavak saradnje koja je prekinuta isključivo
zbog loše poslovne politike većinskih vlasnika i njihovog menadžmen-
ta, tako da još uvek postoji realna šansa da se spreči dalje propadanje
i da se saniraju posledice nesavesnog postupanja sadašnje uprave „Za-
stave elektro“.
Loše poslovanje većinskih vlasnika dovelo ih je u sukob sa „Delphi-
jem“. Pošto strateški partner nije uspeo da izdejstvuje promene u me-
nadžmentu „Zastave elektro“ koje bi omogućile izvršavanje ugovornih
obaveza, krajem prošle godine „Delphi“ je prekinuo saradnju, odnevši
sa sobom mašine i posao od kog zavisi dalja sudbina preduzeća, više od
tri stotine radnika i preko pet stotina mladih radnika koji su u periodu
saradnje sa „Delphijem“ bili angažovani na osnovu ugovora o delu. Pri-
tom ističemo da ino partner nikada nije imao probleme sa radnicima
fabrike, već isključivo sa kršenjem ugovora od strane menadžmenta.
101
Takođe napominjemo da je nova uprava „Zastave elektro“ za prethod-
ne tri godine prekinula poslovnu saradnju sa svim partnerima sa koji-
ma je preduzeće sarađivalo pre privatizacije, oslanjajući se isključivo
na ugovor sa „Delphijem“, što nas je nakon njihovog odlaska dovelo
u dodatno nepovoljan položaj. Na isti način na koji su izigrali povere-
nje strateškog partnera, vlasnici „Zastave elektro“ su kršili i obaveze iz
ugovora o privatizaciji, što je razlog zbog kog zahtevamo da Agencija za
privatizaciju preduzme mere iz svoje nadležnosti kako bi se ovaj ugo-
vor raskinuo.
U Rači, 25. maja 2009. godine,
Štrajkački odbor,
Slobodan Gajić
Goran Stevanović
Dragiša Gajić
Zoran Mitić

102
Saopštenje štrajkačkog odbora ''Zastave elektro''
Agencija za priva zaciju
odbija da postupi po zakonu
Na sastanku sa Štrajkačkim odborom Zastave elektro održa-
nim 15. juna, predstavnici Agencije za privatizaciju su odbili
da postupe po zakonu, odnosno da pokrenu postupak za ra-
skid ugovora o prodaji preduzeća.
Prilikom kontrole izvršenja ugovora u Zastavi elektro, Agencija je
prihvatila lažni izveštaj revizorske kuće ’’Fineks’’, u kom stoji da je in-
vesticija izvršena u skladu sa ugovorom. Mašine koje je konzorcijum
Ranka Dejanovića uneo u fabriku kao investiciono ulaganje nikada
nisu stavljene u funkciju, a njihova vrednost je daleko ispod one koja je
bila predviđena ugovorom.
Prosto rečeno, ova „investicija“ je staro gvožđe, koje je samo korup-
cijom moglo da postane „ulaganje u osnovna sredstva“!
Pritom je važno napomenuti da je službenik Agencije koji je bio
zadužen za privatizaciju naše fabrike, muž direktorke Zastave elektro
Marice Dašić, koju je nakon privatizacije angažovao Ranko Dejanović.
Međutim, i nakon što smo Agenciji predočili ove činjenice, oni se i dalje
kriju iza lažnog revizorskog izveštaja, tvrde da nisu nadležni da raskinu
ugovor sa Dejanovićem i odbijaju da govore o suštini – da li je Dejano-
vić investirao u skladu sa ugovorom, ili ne? Ovakvim stavom Agencija
samo pokazuje da zapravo nije prevarena od strane kupaca i revizorske
kuće, već da je umešana u kršenje zakona prilikom privatizacije naše
fabrike. Naime, Agencija je po zakonu jedina nadležna da kontroliše
postupak privatizacije (član 6. stav 4. Zakona o Agenciji za privatizaci-
ju), a sa kupcem koji nije investirao u skladu sa ugovorom, ugovor se
po zakona smatra raskinutim (član 41a stav 2 Zakona o privatizaciji).
Dakle, svi mehanizmi da se u Zastavi elektro uspostavi red nalaze se
u rukama Agencije za privatizaciju.
Radnici Zastave elektro će ubuduće radikalizovati svoje proteste
kako bi primorali Agenciju za privatizaciju da postupi po zakonu i ra-

103
skine ugovor sa kupcima koji su upropastili fabriku i ostavili bez posla
više od 700 radnika.
U Rači, 15. juna 2009. godine
Za Štrajkački odbor,
predsednik
Slobodan Gajić

104
Saopštenje
Pokreta za slobodu o ''Zastavi Elektro''
Umesto da hitno preduzme aktivnosti na saniranju posledica
svog nesavesnog i nezakonitog rada, Agencija za privatizaciju
govori o svojoj navodnoj nenadležnosti, kršeći sam Zakon o
privatizaciji čije je sprovođenje nadležna da kontroliše, čime
samo provocira nove radničke proteste.
Posle dvodnevne blokade pruge kod Lapova, radnici ’’Zastave Elek-
tro’’ iz Rače i ’’1. maja’’ iz Lapova odlučili su da pokažu dobru volju i
obustave blokadu na 48 sati. Na taj način pružena je prilika ministru
rada i socijalne politike Rasimu Ljajiću da preduzme korake prema
pravednom rešenju problema koji je nastao usled neodgovornog po-
našanja vlasnika i menadžmenta ’’Zastave Elektro’’, ali i neodgovornog
ponašanja državne agencije – Agencije za privatizaciju koja sada poku-
šava da sa sebe skine odgovornost za nastalu situaciju.
Radnici ’’Zastave Elektro’’ su već više puta ukazali da je prilikom
kontrole izvršenja ugovora u ’’Zastavi elektro’’, Agencija za privatiza-
ciju prihvatila lažni izveštaj revizorske kuće ’’Fineks’’, u kom stoji da
je investicija izvršena u skladu sa ugovorom. Mašine koje je konzorci-
jum Ranka Dejanovića uneo u fabriku kao investiciono ulaganje nikada
nisu stavljene u funkciju, a njihova vrednost je daleko ispod one koja
je bila predviđena ugovorom. Prosto rečeno, ova „investicija“ je staro
gvožđe, koje je samo korupcijom moglo da postane navodno „ulaganje
u osnovna sredstva“!
Pritom je važno napomenuti da je službenik Agencije koji je bio za-
dužen za privatizaciju naše fabrike, suprug Marice Dašić, direktorke
’’Zastave elektro’’, koju je nakon privatizacije angažovao Ranko Deja-
nović. Međutim, i nakon što su Agenciji predočene ove činjenice, njeni
službenici se i dalje kriju iza lažnog revizorskog izveštaja, tvrde da nisu
nadležni da raskinu ugovor sa Dejanovićem i odbijaju da govore o su-
štini – da li je Dejanović investirao u skladu sa ugovorom, ili ne?
Ovakvim stavom Agencija samo pokazuje da zapravo nije preva-
rena od strane kupaca i revizorske kuće, već da je umešana u kršenje
zakona prilikom privatizacije ’’Zastave Elektro’’. Naime, Agencija je po
zakonu jedina nadležna da kontroliše postupak privatizacije (član 6.
stav 4. Zakona o Agenciji za privatizaciju), a sa kupcem koji nije inve-
stirao u skladu sa ugovorom, ugovor se po zakonu smatra raskinutim
(član 41a stav 2 Zakona o privatizaciji).
105
 Dakle, svi mehanizmi da se u ''Zastavi elektro'' uspostavi red nalaze
se u rukama Agencije za privatizaciju.
Radnici ’’Zastave elektro’’ zahtevaju da Agencija za privatizaciju po-
stupi po zakonu i raskine ugovor sa kupcima koji su upropastili fabriku
i ostavili bez posla više od 700 radnika.

Agencija za priva zaciju je u ’’Šinvozu’’ raskinula

priva zaciju iako je proteklo 2 godine od prodaje
Agencija za privatizaciju se proglasila nenadležnom po pitanju ra-
skida privatizacije ''Zastave elektro'' jer je isteklo dve godine od pri-
vatizovanja fabrike. Međutim, radnici ’’Zastave Elektro’’ podsećaju da
je Agencija za privatizaciju početkom 2008. raskinula ugovor sa ’’Šin-
vozom’’ iz Zrenjanina, iako je proteklo više od dve godine od prodaje
tog preduzeća. U izveštaju Anketnog odbora o Šinvozu, koji je usvojila
zrenjaninska skupština, Agencija za privatizaciju je proglašena najod-
govornijom za poslovnu propast AD „Šinvoz” u Zrenjaninu jer je više
godina branila stav da je vlasnik te firme Nebojša Ivković iz Beograda
obavio investiciona ulaganja u skladu sa ugovorom da bi tek posle še-
ste kontrole bila utvrđena nezakonitost i to tek u vreme kada je fabrika
oterana u stečaj.
Činom raskida ugovora Agencija je potvrdila dugogodišnju primed-
bu zaposlenih i manjinskih akcionara da u postupku privatizacije AD
«Šinvoz» postoje ozbiljni propusti. Time je sama pokrenula pitanje
sopstvene odgovornosti i odgovornosti ovlašćene revizorske kuće, jer
su službenici Agencije 3 (tri) godine tvrdili da se ugovor i zakon u sve-
mu poštuju, da bi 31.01.2008. u obrazloženju raskida ugovora naveli
razloge za koje su do tada tvrdili da ne postoje, ili da su u skladu sa
zakonom i ugovorom.
Radnici ’’Zastave Elektro’’ sada postavljaju pitanje da li službenici
Agencije za privatizaciju hoće da i njihovu fabriku gurnu u stečaj.
Član 10. tačka 4. Zakona o Agenciji za privatizaciju propisuje isklju-
čivu nadležnost Agencije u proveri izvršenja ugovora o prodaji. Tako-
đe, postavlja se pitanje šta će Agencija za privatizaciju preduzeti nakon
što je utvrđeno da je nalaz revizora o ’’investiranju’’ u ’’Zastava elektro’’
lažan? Da li će pokrenuti postupak protiv firme ’’Fineks’’?
Umesto da hitno preduzme aktivnosti na saniranju posledica svog
nesavesnog i nezakonitog rada, Agencija za privatizaciju govori o svojoj
navodnoj nenadležnosti, kršeći sam Zakon o privatizaciji čije je spro-
106
vođenje nadležna da kontroliše, čime samo provocira nove radničke
proteste.
26. juna 2009. u Rači kragujevačkoj,
Pokret za slobodu

107
Saopštenje
štrajkačkog odbora ’’Zastave elektro’’
Ukoliko državni zvaničnici žele da doprinesu rešenju proble-
ma u ’’Zastavi elektro’’, zahtevamo da primoraju Agenciju za
privatizaciju da poštuje Zakon o privatizaciji i raskine kupo-
prodajni ugovor sa Rankom Dejanovićem, koji je upropastio
fabriku pred očima neodgovornih i verovatno korumpira-
nih službenika Agencije. Već nakon 7. jula mogu se očekivati
radnički protesti ispred Agencije za privatizaciju, kada ćemo
doći da se borimo za pravdu zajedno sa svojim kolegama iz
Lapova, Zrenjanina, Niša, itd.
Na sastanku radnika ’’Zastave elektro’’ sa predstavnicima Mini-
starstva Ekonomije i regionalnog razvoja i Ministarstva za rad i so-
cijalnu politiku, predstavnica Ministarstva ekonomije i regionalnog
razvoja Mišela Nikolić najavila je da država navodno intenzivno traga
za strateškim partnerom ’’Zastave Elektro’’. Zatražila je od radnika da
obustave protest do 7. jula kada će neimenovani strateški partner za-
početi poslovnu saradnju sa našom fabrikom. Međutim, smatramo da
’’Zastava elektro’’ nema budućnost ukoliko njeni vlasnici ostanu Ran-
ko Dejanović i druga dva člana konzorcijuma, kojima je dozvoljeno da
krše zakon i ugrožavaju najosnovnija prava radnika. Mi znamo da se
na njih zakon ne odnosi jer je Ranko Dejanović suprug predsednice
parlamenta, Slavice Đukić Dejanović, koja se još nijednom nije oglasila
povodom ugrožavanja egzistencije velikog broja radničkih porodica.
Zahtevamo da se započne hitno procesuiranje krivične prijave pod-
nete protiv Dragana Mostića zbog falsifikovanja investicije na koju je
bio obavezan kupoprodajnim ugovorom. Zahtevamo da se Okružni
Javni tužilac hitno oglasi povodom ovog slučaja. Da se radi o falsifi-
kovanoj investiciji jasno je svima osim korumpiranim službenicima
Agencije za privatizaciju. Zahtevamo i da se započne provera finansij-
skog poslovanja firme od strane finansijske policije i službe za praćenje
tokova novca. Ili možda njima nije dozvoljen pristup u fabriku koja je u
vlasništvu supruga Slavice Đukić Dejanović?
Ukoliko državni zvaničnici žele da doprinesu rešenju problema u
’’Zastavi elektro’’ zahtevamo da primoraju Agenciju za privatizaciju da
poštuje Zakon o privatizaciji i raskine kupoprodajni ugovor sa Ran-
kom Dejanovićem, koji je upropastio fabriku pred očima neodgovor-
nih i verovatno korumpiranih službenika Agencije. Već nakon 7. jula
108
mogu se očekivati radnički protesti ispred Agencije za privatizaciju,
kada ćemo doći da se borimo za pravdu zajedno sa svojim kolegama
iz Lapova, Zrenjanina, Niša, itd. Takođe, blokiraćemo sve opštinske
institucije.
26. juna 2009. u Rači kragujevačkoj,
Štrajkački odbor Zastave elektro

109
Saopštenje
štrajkačkog odbora ''Zastave elektro''
Protest ispred Agencije za priva zaciju
do ispunjenja zahteva
U utorak 11. avgusta 2009. godine u 11 časova, radnici ''Za-
stave elektro'' započeće protest ispred Agencije za privatiza-
ciju u Beogradu, sa zahtevom da se raskine ugovor o prodaji
fabrike konzorcijumu na čijem čelu je Ranko Dejanović. Naš
protest će svojim prisustvom solidarno podržati radnički
pokret ''Ravnopravnost'' iz Zrenjanina, Pokret za slobodu,
radnici ''Ikarbusa'' iz Beograda i ''Niteksa'' iz Niša. Protest će
trajati do ispunjenja zahteva.
Dejanović i njegovi partneri su pre godinu dana Agenciji za privati-
zaciju dostavili lažni revizorski izveštaj kao dokaz da su izvršili ugovor-
nu obavezu investiranja u ''Zastavu elektro''. Umesto da se uvere da je
navodna investicija zapravo staro gvožđe uvezeno iz BiH, predstavnici
Agencije su prihvatili lažni izveštaj, da bi se sada izgovarali kako više
ne mogu da raskinu ugovor jer su istekli rokovi za kontrolu. Rokovi su
istekli zbog nesavesnog rada Agencije, koja je po zakonu jedina ovla-
šćena da kontroliše izvršenje ugovora u privatizaciji.
Posledice nezakonitosti u privatizaciji ''Zastave elektro'' su kata-
strofalne po našu fabriku. Zbog lošeg poslovanja Dejanovićeve uprave
izgubili smo ugovor sa strateškim partnerom, multinacionalnom kom-
panijom ''Delphi''. Predstavnici ove kompanije su u svim kontaktima sa
menadžmentom i sindikatima bili izričiti da se saradnja sa ''Zastavom
elektro'' neće obnoviti sve dok je vlasnik fabrike Dejanovićev konzor-
cijum.
Zato zahtevamo da Agencija što hitnije nađe način kako će ispraviti
greške koje je napravila prilikom kontrole izvršenja ugovornih obaveza
u ''Zastavi elektro'', to jest da raskine ugovor sa Dejanovićem dok još
nije kasno da se proizvodnja u fabrici ponovo pokrene. Mi nećemo odu-
stati od protesta ispred Agencije do ispunjenja ovog zahteva. Rešeni
smo da ostanemo u Beogradu koliko god bude potrebno, jer se radi o
našem opstanku.
Nakon protesta 11. avgusta, sa početkom u 17.00, Pokret za slobodu
i Štrajkački odbor ''Zastave elektro'' će u Domu sindikata organizovati
tribinu na kojoj će se govoriti o mogućnostima i pravcima solidarne
110
radničke borbe na rešavanju katastrofalnih problema izazvanih beza-
konjem u privatizaciji u Srbiji. Pored članova zrenjaninskog pokreta
''Ravnopravnost'', radnika ''Ikarbusa'', ''Niteksa'' i ''Zastave elektro'',
na tribini će učestvovati i urednik časopisa ''Republika'' dr. Nebojša
Popov, predsednik sindikata ''Zastava automobila'' Zoran Mihajlović, i
drugi ugledni gosti.
U Rači, 10. avgusta 2009. godine,
Predsednik Štrajkačkog odbora Zastave elektro
Slobodan Gajić

111
Saopštenje
povodom policijskog delovanja
na protestu radnika ''Zastave elektro'' ispred
Agencije za priva zaciju 11. avgusta 2009.
Tokom protesta radnika ''Zastave elektro'' 11. avgusta 2009.
ispred Agencije za privatizaciju, koji je organizaciono podr-
žao Pokret za slobodu, policajci su legitimisali veći broj mla-
dih ljudi koji su došli da podrže radnički protest, pritom ih
ispitujući da li su članovi Pokreta za slobodu.
Jednom drugu je zaprećeno privođenjem ukoliko i dalje ostane na
protestu. Ubrzo potom, policajci su s leđa, bez ikakvog povoda, napa-
li mladića koji je sedeo na zemlji u mirnom protestu ispred kordona
postavljenog na ulazu u Agenciju za privatizaciju. Tokom tog napada
oštetili su mu naočare. Demonstranti koji su se našli u blizini odbranili
su ga od napada, a potom i od pokušaja hapšenja – policija je, naime,
tvrdila kako je mladić napao njih! Osim toga, policijski provokatori u
civilu i u uniformi su sve vreme trajanja protesta među radnicima širili
neistine o grupama koje su došle da podrže protest, kako bi doveli do
podela među demonstrantima.
Vlast je 11. avgusta ispred Agencije za privatizaciju jasno pokaza-
la da se plaši jedino naše solidarnosti. Iako aktivistička podrška nije
bitnije uticala na masovnost protesta, ona je poslala političku poruku
koja je po moćnike u Srbiji veoma opasna – da radničke borbe ne vode
sebičnost i pohlepa, to jest da nam nije jedini cilj da rešimo svoje eg-
zistencijalne probleme. Vlastodršcima najviše odgovara kad radničke
grupe zbog svojih pojedinačnih problema dođu ispred vladinih odaja
da mole ministre za pomoć. Solidarno povezivanje radničkih protesta
je za vlast veoma opasno, iz dva razloga – zato što će u međusobnoj raz-
meni iskustava radnici mnogo bolje sagledati razmere ekonomske ka-
tastrofe u koju nas je dovela privatizaciona pljačka, i naročito zbog toga
što svi zajedno, i svako od nas pojedinačno, imamo mnogo veće šanse
na uspeh ako se oslanjamo jedni na druge, a ne na ministre, njihova
obećanja i spletke. Protest “Zastave elektro” su podržale brojne rad-
ničke grupe iz Zrenjanina i Beograda, kao i više levičarskih kolektiva.

112
Vlast je pokazala slabu tačku, i sada je važno da na svakom sledećem
protestu budemo još brojniji, jedinstveniji i uporniji.
Pokret za slobodu

113
Protest ispred
Agencije za priva zaciju 11. i 12. avgusta
Svi korektni izveštaji očevidaca slažu se oko značaja koji za
širenje udružene radničke borbe ima protest radnika ''Zasta-
ve elektro'' održan 11. i 12. avgusta ispred Agencije za privati-
zaciju, a kojem su se solidarno pridružili zrenjaninski radni-
ci okupljeni oko pokreta ''Ravnopravnost'' i radnici beograd-
skog ''Ikarbusa''.
Na žalost, protest je na beogradskoj aktivističkoj sceni (tj. na onom
njenom delu koji postoji samo na internetu) takođe izazvao i brojne
nepotrebne i neutemeljene kontroverze, pre svega usmerene protiv
Pokreta za slobodu, kao jednog od organizatora protesta uz zrenjanin-
ski Pokret ''Ravnopravnost'' i štrajkački odbor '''Zastave elektro''. Da
su u pitanju uobičajeni aktivistički ''abrovi'' o našoj organizaciji, ovim
pričama ne bih pridavao nikakvu važnost. Ipak, zbog pokušaja da se
kroz ove napade dezavuiše i borba račanskih radnika, dužan sam da
umesto zvaničnog saopštenja Pokreta napišem tekst sa mnogo više au-
tobiografskih elemenata nego što to inače smatram umesnim, kako bih
objasnio ulogu Pokreta za slobodu u organizovanju protesta, a i svoju
sopstvenu, jer se provokacije i defamacije koje se o ovoj temi mogu naći
na internetu, uglavnom baziraju na zlonamernom i manipulativnom
predstavljanju mog angažmana u štrajku radnika ''Zastave elektro''.
U ''Zastavi elektro'' trenutno su zaposleni svi ''radno sposobni'' čla-
novi moje porodice i poneki bliži i dalji rođak iz Rače i okoline, a još od
sedamdesetih ta nam je fabrika glavni izvor prihoda. Tokom devede-
setih jedna jedina plata u porodici dolazila je upravo iz ''Zastave elek-
tro'', koja se tada zvala ''25.maj''. Na žalost, poljoprivredna zadruga je
gurnuta u stečaj još početkom devedesetih, a ''Izolma'' i ''11.oktobar''
upropašćene su privatizacijom. ''Zastava elektro'' je poslednja fabrika
u gradu koja je do nedavno radila.
Probleme koje su u fabrici izazvali nesavesni vlasnici lično smo ose-
tili u drugoj polovini prošle godine. Krizi je prethodio dvogodišnji pe-
riod u kojem je poslovni kapacitet fabrike i zaposlenih došao do punog
izražaja, kada se niska plata između 12.000 i 16.000 dinara makar re-
dovno isplaćivala, kada se poslovalo sa svetskim korporacijama, i kada
su državne agencije investirale u jednu očigledno perspektivnu fabri-
ku. Međutim, već od oktobra prošle godine, račun fabrike je u blokadi,
114
radnici ne primaju platu, nije im povezan radni staž. Sve to će lagano
dovesti do radničkog nezadovoljstva i štrajka.
Konzorcijum vlasnika, koji čine Ranko Dejanović (muž Slavice
Đukić Dejanović iz SPS-a), Dragan Mostić (kum Dušana Petrovića iz
DS-a) i Nebojša Banković (sa vezom u DB-u), koji su u februaru 2006.
godine kupili 70% kapitala fabrike, uspeo je da, za kratko vreme, fi-
nansijskim malverzacijama jednu uspešnu fabriku dovede u predste-
čajno stanje. Nakon toga počinje štrajk, pa se iz Pokreta za slobodu
Ivan Zlatić, Marija R. i ja, prvi put zajedno upućujemo u moj rodni kraj,
u ''ustaničku1 Raču''. Ivan sa sobom nosi bogato iskustvo stečeno u us-
pešnoj borbi za ''Jugoremediju'', a zajednički teglimo iskustvo borbe za
''Šinvoz'' i raskid privatizacije u njemu, na kojem ćemo graditi i borbu
za raskid privatizacije u ''Zastavi elektro''.
Moj brat Milan, zaposlen u ''Zastavi elektro'', zakazuje nam sasta-
nak sa radnicima, i već istog dana kod nas kući dolaze predsednik i pot-
predsednik štrajkačkog odbora. Rača je malo mesto od 3.000 stanov-
nika (sa okolnim selima oko 12.000) u kojem skoro svako zna svakoga;
ako ne baš po ličnom imenu, onda kao sina ili ćerku ovoga ili onoga.
Račanski policajci ne legitimišu proveravanjem lične karte, već pitaju
''čiji si, ti dečko?'', i sl. Iako u takvoj zajednici svako pitanje od javnog
značaja na neki način dotiče svakog člana zajednice, po pitanju sarad-
nje sa radnicima ''Zastave elektro'' poslednjih meseci je bilo sijaset pi-
tanja o legitimnosti mog učešća u borbi; naravno, ne od strane radnika,
već od opštinara iz SPS-a, lokalnih policajaca, i konačno od pojedinih
beogradskih levičara koji misle da iz svojih buržujskih stanova bolje
vide šta je interes radnika iz Rače kragujevačke, i kako treba da se bore
da ostvare svoje ciljeve. Zanimljivo je da, nasuprot tome, do sada niko
nije pokušao da ospori legitimitet mog angažmana u borbi, na primer,
zrenjaninskih radnika, gde bi stvarno i bilo povoda da se neko zapita
šta ja tu tražim.
U svakom slučaju, bilo je malo potrebno da se sa članovima štraj-
kačkog odbora ''Zastave elektro'' razumemo oko nužnosti raskida pri-
vatizacije i izbacivanja nesavesnih vlasnika. Do tada je njihova borba
pretežno vođena s ciljem dobijanja neisplaćenih plata, ali svaka plata
se brzo potroši, pa ako nema proizvodnje, nema ni trajnog rešenja. A
pošto proizvodnja nije moguća uz sadašnje vlasnike, jer su poslovni
partneri zbog njih i raskinuli saradnju, pre svega treba raskinuti ugo-
1 Ustanička tradicija u Rači igra vrlo bitnu ulogu. Na njenoj teritoriji rođeni su
Karađorđe i Pavle Cukić pa se svake godine u njoj održavaju manifestacije u spomen
Prvog srpskog ustanka.

115
vor o privatizaciji. Za početak Ivan sastavlja detaljan dopis Agenciji za
privatizaciju u kojem se traži raskid privatizacije, kao i dopis predstav-
nicima lokalne vlasti u kojem se upozorava na opasnosti po grad koje
sa sobom donosi gašenje i poslednje fabrike u Rači. Milan prosleđuje
pisma radničkom zboru, i već tokom sledećeg dana, 25. maja, radnici
usvajaju ta dokumenta i šalju ih na odgovarajuće adrese. Od tog dana
skoro sva saopštenja za javnost i dopise nadležnim institucijama, uz
konsultaciju sa radnicima, pisali smo Ivan, Milan i ja, a zatim bi ih rad-
nici usvajali. Ovakav način pomoći štrajkačkim odborima širom Srbije
je u Pokretu za slobodu volonterski i svakodnevan; iako to traje već
godinama, prvi put sam primoran da javno objašnjavam takve detalje.
Nakon toga, slede dobro poznate stvari – okupacija opštinske zgra-
de, udruživanje sa radnicima ''1. maja'' iz Lapova, zajednička bloka-
da pruge kod Lapova u više navrata, pregovori sa Rasimom Ljajićem
i Dačićevim Ivicom Tončevim, itd. Predstavnici lokalne vlasti više ne
smeju da odbiju podršku radikalnim demonstrantima, a štrajk radnika
''Zastave elektro'', kao najuporniji u Srbiji, zadobija ogromnu medijsku
pažnju posebno nakon sukoba sa policijom na autoputu kod Lapova.
Milan sa predstavnicima štrajkačkog odbora 15. juna odlazi na
pregovore u Agenciju za privatizaciju sa zahtevom za raskid ugovora.
Službenici Agencije se izgovaraju da više nisu nadležni, jer je navodno
istekao rok za kontrolu izvršenja ugovora, što je besmislica, jer ako je
investicija zaista lažirana kao što tvrdi Štrajkački odbor, kakve onda
veze ima da li je falsifikat otkriven u roku za izvršenje investicije, ili
nakon njega? Milan tokom pregovora pravi audio snimak kako bi kas-
nije mogli da preslušavamo njihove argumente. Arogancija službenika
Agencije izaziva bes kod svakog ko je preslušao taj razgovor. S druge
strane, službenici u Agenciji besne kada im Milan pomene ''Šinvoz'', u
kojem jeste poništena privatizacija zbog toga što je kupac falsifikovao
izveštaje o investiranju, iako je rok za kontrolu bio odavno istekao. Mi-
lan im poručuje da će se vratiti sa 300 radnika koji će doći ispred Agen-
cije.
U prvom broju lista ''Pokret'' koji je izašao u junu Milan najavlju-
je: ''Ukoliko Agencija za privatizaciju ne raskine kupoprodajni ugovor,
Pokret za slobodu će učestvovati u organizovanju udruženih protesta
radnika iz više gradova ispred Agencije za privatizaciju kada ćemo doći
da se borimo za pravdu zajedno sa svojim kolegama iz Lapova, Zre-
njanina, Niša, itd''. Preveden intervju sa njim privlači pažnju stranih
medija, a prijatelji iz časopisa ''Autobrief'' prave i video prezentaciju
116
na engleskom o upropašćivanju ''Zastave elektro'' koja je sačinjena od
saopštenja štrajkačkog odbora i Ivanovih tekstova.
Uz pomoć bratskih kolektiva Antifa Beograd, Burevestnik koopera-
tiva i Antifa Zrenjanin, 11. jula u Beogradu organizujemo benefit žurku
za plaćanje autobusa radnicima do Beograda. Čeka se pravi trenutak.
Nakon jedne od blokade pruga, naplaćen je dug carine fabrici, pa
je radnicima isplaćena februarska plata u iznosu od 12.000 dinara, a
Tončev šalje finansijsku policiju da ispita poslovanje fabrike. Dokazi se
gomilaju, ali policija ne preduzima ništa konkretno.
Predstavnici štrajkačkog odbora, Milan i ja 17. jula odlazimo na
pregovore u Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. Sastanku
prisustvuju Dinkićeva pomoćnica i direktorka centra za kontrolu i izvr-
šenje ugovora u Agenciji za privatizaciju. Osim teoretisanja o mogućem
uspostavljanju poslovne saradnje sa ''strateškim partnerom'' i konver-
ziji dugova PIO fondu u državne udele, ništa konkretno se nije postiglo.
Opet odbijaju da razmatraju raskid privatizacije.
Nakon toga, dajemo sve od sebe da se Milanovo obećanje ispuni.
Vratićemo se ispred Agencije sa radnicima iz Rače.
Međutim, neko vreme deo radnika i dalje smatra da treba nastaviti
sa blokiranjem pruge umesto da se dolazi na protest u Beograd. Neće
pruga nigde, pa se ipak na kraju dolazi do dogovora da se ide ispred
Agencije. Pozivamo prijatelje iz ''Ravnopravnosti''1, radnike ''Niteksa''
iz Niša, i ''Ikarbusa'' iz Beograda, kojima je Agencija za privatizaciju tu
''pred kućom'', da nam se pridruže. Plan je i da se ta prilika iskoristi za
međusobno upoznavanje i povezivanje radničkih grupa radi zajedničke
koordinacije predstojećih protesta.
U Raču 6. avgusta prvi i jedini put dolazi Ljubisav Orbović, pred-
sednik Samostalnog sindikata. Sastaje se sa Štrajkačkim odborom koji
i mene poziva na sastanak, s obzirom da koordiniram dolazak radnika
drugih preduzeća. Potrebno je više od 45 minuta da ga radnici infor-
mišu o problemu ''Zastave elektro''. Prijatelji iz kragujevačkog Samo-
stalnog sindikata su već ranije obećali pomoć oko autobusa. Orbović
obećava salu u Domu sindikata za konferenciju za štampu, prenoćište
u Domu sindikata i sendviče. Osim sendviča, koje je takođe platio kra-
gujevački Samostalni, 11. avgusta nije bilo obezbeđeno ni prenoćište,
ni sala u kojoj bi štrajkački odbor ''Zastave elekto'' i Pokret za slobodu
1 ''Ravnopravnost'' iz Zrenjanina je jedina autentično radnička partija u Srbiji
koja je nastala iz konkretne borbe a ne iz ideoloških ćefova. Svi bitni akteri zrenjanin-
ske radničke borbe danas su članovi Ravnopravnosti i preko nje daju doprinos radnič-
kim borbama u Zrenjaninu i širom Srbije.

117
organizovali ''tribinu na kojoj bi se govorilo o mogućnostima i pravci-
ma solidarne radničke borbe na rešavanju katastrofalnih problema iza-
zvanih bezakonjem u privatizaciji u Srbiji'', kako je pisalo u saopštenju
štrajkačkog odbora.
Orbović je na sastanku u ''Zastavi elektro'' članovima Štrajkačkog
odbora tvrdio da je Agencija za privatizaciju u pravu kad kaže da su
istekli rokovi za kontrolu izvršenja ugovora. Rekao sam mu da to nije
tačno i naveo primer ''Šinvoza''. On se složio, ali je dodao da je to zato
što je Dinkić takav čovek koji zna kad treba da preseče, i da je pod pri-
tiskom protesta radnika ''Šinvoza'' raskinuo privatizaciju. Odgovorio
sam mu da ćemo mi opet stvoriti jednako snažan pritisak, ''Neka Din-
kić opet 'preseče'. Mi idemo na raskid privatizacije, zato ćemo i prote-
stovati ispred Agencije za privatizaciju, u suprotnom, ako je Agencija
u pravu, kao što tvrdite, a mi znamo da nije, što se onda bunimo?!''.
Nije bilo potrebe da se s njim ubeđujem oko toga, jer oni koji je trebalo
da donesu odluku o tome, članovi Štrajkačkog odbora, slagali su se sa
mnom – da je prava adresa protesta Agencija za privatizaciju, i da jedi-
no ima smisla tražiti raskid privatizacije.
Međutim, u petak 7. avgusta dobijamo informaciju od ljudi iz beo-
gradskog Samostalnog sindikata da nisu prijavili protest ispred Agen-
cije za privatizaciju dajući obrazloženje koje je delovalo neubedljivo,
pa smo Ivan i ja prijavu poslali i prijateljima iz zrenjaninske ''Ravno-
pravnosti'' za slučaj da ljudi iz beogradskog Samostalnog i sutradan ne
prijave protest. S obzirom da se to i desilo, Zrenjaninci su faksom pri-
javili protest. U ponedeljak, 10. avgusta, došao sam u Beograd i prijavio
protest za sredu, četvrtak i petak, ukoliko radnici odluče da nastave
protest. Time je sve bitno bilo pripremljeno. Ivan je sastavio dopise
Agenciji za privatizaciju i predsedniku Srbije, koje im je trebalo dosta-
viti u utorak ujutro.
U utorak, 11. avgusta, na dan protesta, nalazim se sa Ivanom i dru-
govima iz Novog Sada ispred Agencije za privatizaciju oko 10.30 i od-
mah primećujemo policajce u civilu kako motorolama izveštavaju o
tome šta se događa. Račani i Zrenjaninci nam javljaju da su parkirali
autobuse ispred Skupštine, pa im polazimo u susret. Račani su došli
u tri autobusa, uz pratnju jednog autobusa u kojem su bili račanski
policajci, a Zrenjaninci u jednom autobusu. Nišlije nisu došle jer su
morali da čuvaju sopstvenu fabriku. Zajednička kolona se upućuje ka
Agenciji za privatizaciju. Ubrzo se pojavljuju i radnici ''Ikarbusa'', pa je
to prilika kada Ivan i ja međusobno upoznajemo predstavnike štrajkač-
kih odbora. Zatim sledi sve ono što je poznato – kordon policije ispred
118
ulaznih vrata zgrade u kojoj se nalazi Agencija za privatizaciju i radnici
koji su seli ispred kordona, ne ustupajući čak ni u trenutku kada su
policajci nasrnuli na demonstrante. Tokom dana policajci pokušavaju
na sve moguće načine da radnicima plasiraju dezinformacije o okuplje-
nim grupama koje su došle da podrže naš protest – govore im kako su
studenti došli da podrže radnike, kako bi radnici kasnije podržali gej
paradu (?!), ili kako su prisutni mladi ljudi članovi sekti (?!). Par ljudi
nas je pri kraju dana informisalo da na protest nisu došli, jer su pre-
ko Facebooka dobili lažnu informaciju da je protest prava katastrofa i
kako je Orbović poslao samo jedan autobus za radnike iz Rače. Na pro-
testu policajci pojedine drugove legitimišu i ispituju ih da li su članovi
Pokreta za slobodu.
Štrajkački odbor tokom dana ima sastanke u Agenciji, u predsed-
ništvu ostavlja dopis Tadiću, a predveče se sastaje sa Rasimom Lja-
jićem i Ivicom Tončevim, koji nakon sastanka dolazi i pred radnike.
Kasno uveče radnici razgovaraju o tome da li će noćiti ispred Agencije,
ili da jednostavno zauzmu Dom sindikata s obzirom da su ih sindika-
listi prevarili. Odlučuju da ipak noće ispred. Brojne TV kamere su još
uvek tu.
U sredu ujutru, sledećeg dana, v.d. direktor Agencije Vladislav
Cvetković kaže da juče nije dobro razumeo šta se traži od njega, pa da
ipak Agencija može nešto da učini. Poslao je dopis policiji, koji je do-
stavio i radnicima, u kojem traži da policija dostavi Agenciji ono što je
utvrdila poslednjih meseci ispitujući poslovanje ''Zastave elektro'', pa
će poništiti privatizaciju ukoliko se navodi Štrajkačkog odbora pokažu
osnovani. Time je Agencija za privatizaciju našla način da zaobiđe sla-
nje sopstvene kontrole u fabriku, ali to je već drugi problem. Prihvatili
su nadležnost da raskinu ugovor ukoliko se dokaže da je Štrajkački od-
bor u pravu. U suštini, to smo i tražili!
Oko jedan sat poslepodne tri autobusa se parkiraju na Terazijama,
pozdravljamo se i radnici se radosni vraćaju kući. Ako obećanja ne
budu ispunjena, vratiće se nazad u Beograd.

Šta je pos gnuto i šta da se radi?

Protest je bio prilika da se radnici različitih preduzeća upoznaju i
povežu; Agencija je primorana da prihvati nadležnost za raskid ugo-
vora u ''Zastavi elektro'', i da se obaveže da će raskinuti ugovor ukoliko
se navodi Štrajkačkog odbora pokažu tačnim; radnici Rače vratili su se
kući ne baš odmorni, ali ni previše umorni, i zadovoljni napravljenim
119
pomakom, a pogotovo spremni da se vrate u Beograd ukoliko Agen-
cija ne ispoštuje dogovore. Značaj odlučne borbe radnika opisan je u
izjavama vladinih ministara koji kažu da je usled radničkih protesta
situacija u Srbiji "postala nemoguća" i da se u rešavanje tih problema
moraju uključiti oni koji su firme kupili, ili u suprotnom treba da ih
vrate. Ministar policije je izjavio da će "policija raditi na utvrđivanju
činjenica", jer je "nemoguće da se poslodavac bogati, a radnici ne pri-
maju plate po šest meseci, godinu dana i štrajkuju, dok vlasnik ima
desetine kuća, jahte, vile..".
Naravno, ministrima nikad ne treba verovati, ali je jasno da se kli-
ma u Srbiji menja i da kritika privatizacije više nije rezervisana samo
za tabloidske napise koji više prave zabunu nego što objašnjavaju. Sve
se više govori o potrebi raskida neuspešnih privatizacija i dovodi se u
pitanje celishodnost čitavog procesa.
Jedino ukoliko se nastavi i produbi saradnja radničkih grupa, može-
mo očekivati da se od ovog trenutnog otvaranja važnih pitanja u našoj
javnosti stvori trajna politička korist. Udruživanje radnika ''Jugoreme-
dije'', ''Šinvoza'' i ''BEKa'' u Zrenjaninu, odnosno povezivanje radnika
''Zastave elektro'' iz Rače i ''1. maja'' iz Lapova, pokazali su da je borba
najdelotvornija tamo gde postoji solidarnost radnika u lokalnoj zajed-
nici. U trenutku kad se javno preispituju oni temelji ''tranzicije'' koji
su do pre svega nekoliko meseci bili neupitni, morali bi smo svesrdno
raditi na nastanku 10, 20, 30 Zrenjanina i Rača kragujevačkih... a to se
ne postiže prozivkama i sedenjem ispred Facebooka po čitav dan.
Milenko Srećković
[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu - www.pokret.net,
avgusta 2009]

120
Saopštenje
štrajkačkog odbora ''Zastave elektro''
Savetnik Ministra unutrašnjih poslova Ivica Tončev
danas se nije pojavio na sastanku u Zastavi elektro, na
kom je trebalo da nas izvesti o realizaciji dogovora od
12. avgusta. Umesto da ispune obećanja, policija preti
predsedniku Štrajkačkog odbora Slobodanu Gajiću i
privatnim prevoznicima u Rači.
Radnici Zastave elektro su 12. avgusta, nakon noći provedene na
ulici, prekinuli protest ispred Agencije za privatizaciju, jer su direktor
Agencije Cvetković i Savetnik Ministra unutrašnjih poslova Tončev
obećali da će MUP u roku od dve nedelje proveriti navode Štrajkač-
kog odbora o zloupotrebama u privatizaciji naše fabrike, a da će zatim,
ako se naši navodi potvrde, Agencija raskinuti ugovor sa kupcima 70%
kapitala Zastave elektro – konzorcijumu na čijem je čelu Ranko Deja-
nović, suprug predsednice Narodne skupštine Slavice Đukić Dejanović.
Na sastanku u ponedeljak 17. avgusta, ovaj dogovor je potvrdio i mini-
star Dinkić.
Zbog neispunjenja dogovora, za 1. septembar smo zakazali novi
protest ispred Agencije. Dan uoči zakazanog protesta, Gospodin Ton-
čev nas je zamolio da nikako ne dolazimo za Beograd, već da će on doći
u Raču da nas izvesti o preduzetim merama. Na sastanku se nije poja-
vio, ali je zato danas privatni prevoznik kod kog smo zakupili autobuse
otkazao prevoz, rekavši da mu je iz policije zaprećeno da tako učini.
Slične pretnje je dobio i predsednik Štrajkačkog odbora Zastave elektro
Slobodan Gajić.
Imajući u vidu da je ministar unutrašnjih poslova iz iste stranke
kao i Slavica Đukić Dejanović, očigledno je da SPS i MUP pokušavaju
da zataškavaju kršenje zakona u privatizaciji Zastave elektro. Pošto su
dokazi o malverzacijama Dejanovićevog menadžmenta neoborivi, kriv-
ci za propast naše fabrike se sada mogu braniti samo nasiljem i pret-
njama. Radnici Zastave elektro neće odustati od borbe za svoja radna
mesta i za svoju budućnost.
1. septembra 2009. godine, Rača kragujevačka,
Za Štrajkački odbor Zastave elektro
Slobodan Gajić

121
Na čijoj je strani is na
Iskustvo ’’Zastave elektro’’ iz Rače
Rača kragujevačka je do pre samo godinu dana veće intere-
sovanje privlačila isključivo kao mesto rođenja vođe Prvog
srpskog ustanka. Malena varoš na pola puta između Kra-
gujevca i Topole, međutim, tokom 2009. godine privukla je
pažnju događajima koji su predstavljali vrhunac dvodecenij-
skog upropašćavanja industrije i privrede, ne samo u Rači,
već u čitavoj Srbiji.
Poslednja fabrika u gradu koja je preživela i devedesete i proces
privatizacije, ’’Zastava elektro’’, početkom 2009. dovedena je u pred-
stečajno stanje. Račun preduzeća bio je u blokadi, upropašćena je po-
slovna saradnja sa multinacionalnom kompanijom ’’Delfi’’, imovina fa-
brike stavljena je pod hipoteku, a radnici mesecima nisu primili platu.
Broj zaposlenih se od nekih 800 osoba za samo par meseci redukovao
na oko 300 stalno zaposlenih koji su takođe došli u opasnost da ostanu
bez radnog mesta u gradu u kojem je mogućnost zaposlenja skoro ni-
kakva. Novac koji je dobijen od Fonda za razvoj otišao je neznano kuda.
Sve činjenice ukazivale su da novi vlasnici – Ranko Dejanović, Dragan
Mostić i Nebojša Banković – snose odgovornost za kolaps u kojem se
našla fabrika. Međutim, nadležne državne institucije nisu reagovale.
Zbog korupcije, ili neodgovornosti, to je manje važno. Rezultat je isti.
Već od početka protesta radnicima je situacija u Srbiji bila kristal-
no jasna. Političarima je u borbi za dolazak na vlast najpresudniji bio
novac pa je tako iz brojnih fabrika novac otišao u stranačke džepove;
njime je kupovana politička potčinjenost i finansirane su skupe izbor-
ne kampanje. I vlasnici ’’Zastave elektro’’ bili su očigledno povezani sa
značajnim akterima domaće političke scene, preko bračnih, kumovskih
i sličnih veza.
S druge strane bili su radnice i radnici. Prepušteni sami sebi orga-
nizovali su se i poveli borbu koja za budućnost Srbije ima mnogo veći
značaj nego što su, možda, i oni sami toga svesni. Njihov protest je bio
jedan od najupornijih u 2009. godini i svojim primerom je unapredio
radničko organizovanje u Srbiji.
U ’’Zastavi elektro’’, kao i u ’’Jugoremediji’’ iz Zrenjanina i ’’Rava-
nici’’ iz Ćuprije, najveći broj zaposlenih je ženskog pola. Kao neko ko je
imao poverenje radnika, za predsednika Štrajkačkog odbora izabran je
Slobodan Gajić, koji je narednih meseci u presudnim trenucima poka-
122
zao odlučnost i pribranost. Nakon početnih protestnih šetnji gradom,
radnici su protestovali i u opštinskoj zgradi insistirajući od lokalne sa-
mouprave da ih podrži u borbi za opstanak fabrike, protest su podržali
i vlasnici lokalnih maloprodajnih objekata povremeno obustavljajući
rad, a zatim je došlo do udruživanja sa radnicima ’’1. maja’’ iz Lapova
sa kojima su zajedno u znak protesta blokirali prugu pošto ih je kor-
don policije sprečio da blokiraju auto-put. Pošto su radnici iz Lapova
napustili protest zavedeni lažnim obećanjima državnih funkcionera da
će im zahtevi biti ispunjeni, radnici iz Rače su u avgustu protest nasta-
vili u Beogradu, ispred Agencije za privatizaciju, gde su u više navra-
ta i noćili. Kada je trećeg dana jednog od protesta ispred Agencije za
privatizaciju, račanski sindikalista Tomislav Veljković umorne radnike
poveo u protestnu šetnju gradom, izjavivši pred kamerama da ide da
nezaposlenima traži azil u nekoj zemlji u kojoj se poštuje zakon, svima
je bilo jasno da vlast ne može da uradi ništa drugo osim da ispuni le-
gitimne radničke zahteve. Situacija je razrešena tako što je Dejanović
pristao da se svog vlasništva odrekne u korist države, a zatim je stvore-
na mogućnost da se traže novi poslovni partneri za fabriku, ili vrate oni
stari koji su saradnju napustili zbog neodgovornog ponašanja bivših
vlasnika. Posle dužeg vremena radnici su počeli redovno da primaju
platu, a dogovor je da im se ostala dugovanja isplate pošto se ozbiljnije
pokrene proizvodnja.
Radnici ’’Zastave elektro’’ - Slobodan Gajić, predsednik Štrajkačkog
odbora koji je po okončanju štrajka izabran za predsednika fabričkog
sindikata, i Milan Srećković iz Pokreta za slobodu, kolektiva koji ’’u Sr-
biji organizuje otpor procesu deindustrijalizacije zemlje’’ – ističu zna-
čaj koji širenje iskustva ima za uspeh u borbi za socijalna prava. ’’Moji
razgovori sa kolegama iz Koordinacionog odbora radničkih protesta’’,
kaže Gajić, ’’i to najviše sa ljudima iz Zrenjanina, doneli su nam dosta
koristi, kako dalje reagovati, kako pregovarati i nastupati, a ne popu-
stiti u važnim situacijama koje mogu biti od presudnog značaja. Svoje,
neko veoma malo iskustvo sam prenosio i na druge radnike, a kasnije
i na druge firme. I oni treba da znaju, kad počinju sa protestom, šta ih
čeka u zasedi i sa kakvim se teškoćama mogu suočiti’’.
Milan Srećković takođe dodaje: ’’Ključni momenat naše uspešne
borbe za raskid privatizacije je upoznavanje radnika iz Rače sa isku-
stvom prethodnih radničkih borbi za opstanak fabrika, npr. iskustvom
radnika Jugoremedije. Presudno je bilo što smo u razgovoru sa Ivanom
Zlatićem iz Pokreta za slobodu zaključili da imamo elemenata za raskid
kupoprodajnog ugovora. Od tada naš protest dobija onaj pravac koji
123
je na kraju i doveo do raskida privatizacije. Svakako, predstojalo nam
je još mnogo borbe da bi došli do cilja. Bilo je potrebno da blokiramo
prugu, da u dva navrata dolazimo pred Agenciju za privatizaciju, da se
obijaju pragovi raznih ministarstava, da slušamo lažna obećanja politi-
čara. Iskustvo ljudi iz Pokreta nam je dosta pomoglo. Zato je Koordina-
cioni odbor radničkih protesta odlična ideja. Treba nastaviti sa takvim
udruživanjem, zbog međusobne pomoći, razmene iskustava pre svega.
I treba nastojati da se to proširi, da se svi segmenti društva povežu, po-
sebno oni ugroženi slojevi. Mada, ovde su svi ugroženi, sem političara
i tajkuna’’.
O potrebi razvijanja Koordinacionog odbora radničkih protesta Ga-
jić kaže: ’’Nijedna firma sama teško da može išta da postigne, bez ičije
podrške. Samo ujedinjenje radnika može doneti rezultat. Mi smo uje-
dinjeni sa kolegama iz drugih firmi zajednički krenuli u borbu za istinu.
Vlast se tog ujedinjenja radnika najviše plaši, to je potvrđeno i u našem
slučaju. I ne treba samo da se reši svoj problem pa da se ostalima okre-
nu leđa. Treba i dalje biti solidaran, jer ne znaš šta te posle toga čeka. A
treba nešto i za ovaj narod da se uradi’’.
Sa njim se slaže i Srećković koji kaže da ’’jedino udruživanje može
dovesti do korenitih promena u našem društvu. Stoga, treba nastaviti
sa tom praksom, i truditi se da se proširi i na ostale društvene grupe i
slojeve’’.
Na pitanje koliko je učešće u protestu uticalo na njegov privatni
život Gajić kaže: ’’Svakodnevno odsustvovanje od kuće i porodice na-
ravno da je imalo negativan uticaj na porodični život. Svakoga dana
trebalo je biti u firmi, ili na nekom drugom mestu, a porodicu ostaviti
bez dinara u kući, nadajući se da ćeš baš toga dana postići neki dogovor
koji će razrešiti krizu u koju smo zapali. A koliko je samo bilo dana bez
osnovnih sredstava za život, bez doručka, bez ručka da i ne govorimo,
ni broja se ne zna. Ja lično sam, za sve ovo vreme oslabio oko 10 ki-
lograma, a naravno da je ostavilo traga i na ostale radnike i kolege, i
fizički i psihički’’.
’’Kad je istina o upropašćavanju naše fabrike izašla na videlo, dr-
žava je trebalo da reaguje odmah. Nismo mogli da verujemo koliko su
državne institucije nedodirljive i kako svi okreću glavu na drugu stra-
nu, kao da je sve u redu. Državu i Agenciju za privatizaciju nije briga za
gašenje radnih mesta običnih radnika, već je važnije da se ne zamere
pojedinim političarima i tajkunima. Iako je naš osnovni zahtev da se
raskine privatizacija ispunjen, bivši vlasnici još uvek nisu zakonski od-
govarali za propast firme, niti su procesuirani’’, kaže Gajić.
124
 Milan Srećković na to dodaje: ’’I ista ta država će dozvoliti da se
krivci za ovakvo stanje u našoj fabrici izvuku bez krivične odgovorno-
sti. Obustavili su istragu protiv njih, krivične prijave protiv bivših vla-
snika stoje po fiokama sudova već dve godine, verovatno će se sada
pri preseljenju negde i ’zagubiti’. Nakon ovoga, jasno nam je kako ova
država funkcioniše. Jasno nam je da je ovakva privatizacija i osmišlje-
na da se uništi industrija u Srbiji i u tom smeru se proces konstantno
sprovodi, a sve to da bi napunili džepove malog broja ljudi, da bogati
budu još bogatiji, a siromašni još siromašniji. Agencija za privatizaciju
je tu samo jedan od instrumenata’’.
Što se tiče sadašnje situacije u ovoj sada državnoj fabrici Gajić kaže:
’’Najžalosnije je to što imamo lošu saradnju sa novom direktorkom,
koja je postavljena od strane vlade, i to iz jednog velikog razloga što
ona izbegava da po našem zahtevu promeni kompletno rukovodstvo
firme. Svi rukovodioci su znali za situaciju u kojoj se firma nalazi i šta
su vlasnici radili sa firmom, a ćutali su, sve zarad svojih ličnih interesa.
Trenutno posla nema, sve je uništeno i svi partneri sa kojima smo sara-
đivali bukvalno su oterani’’, kaže Gajić.
Srećković takođe kaže da je ’’razočaran jer je celokupno rukovod-
stvo firme ostalo nepromenjeno, sem direktora. Oni su sve vreme znali
šta se dešava i da je propast fabrike neminovna, a pristali su da rade
po nalozima bivših vlasnika. S druge strane nova direktorka se od po-
četka postavila arogantno. Da li iz straha ili nečeg drugog ne znam, ali
njeno ponašanje nije na mestu i mogu reći da to nisam očekivao, što je
možda i naivno sa moje strane, ipak je ona državni službenik. Ono naj-
važnije, novi posao, još uvek je neizvesno. Navodno, Vlada pregovara
sa Delfijem, ali dok ne dobijemo neki opipljiv dokaz sigurno im nećemo
verovati. Posebno zato što izgleda da neko u Srbiji ima nešto protiv
kompanije Delfi. Veoma je sumnjivo njihovo iznenadno odustajanje,
pre 2 godine, od gradnje nove fabrike u okolini Niša’’.
Borba radnika ’’Zastave elektro’’ za svoju fabriku još jedan je primer
da su radnici ovde najzainteresovaniji za očuvanje i razvoj privrede a
da su potpuno isključeni iz procesa odlučivanja o sudbini svojih pre-
duzeća. Ukoliko smo procesom restrukturiranja privrede i svojinskom
transformacijom želeli da dobijemo odgovornija upravljanja fabrikama
koja bi unapredila socijalni standard i čitavu ekonomiju naše zemlje,
onda je jasno da je čitav taj proces završen neuspešno. O odgovornom
upravljanju fabrikama nema ni govora, što samo pokazuje niz štrajko-
va u Srbiji. Trenutna kriza bi trebalo da bude povod da se razmišlja o
modelima svojinskih odnosa i upravljanja fabrikom koji bi u privredu
125
uveli više odgovornosti prema običnim ljudima i prema osnovnim eg-
zistencijalnim potrebama. Ukoliko i dalje radnicima bude osporavano
pravo da učestvuju u procesima odlučivanja koja se tiču pre svega nji-
hovih radnih mesta, privreda će i dalje biti u kolapsu. S druge strane,
radnici su ti koji moraju da se organizuju i izbore se za svoja prava sa
svešću da tolerisanje i potpomaganje neodgovornih vlasnika koji širom
Srbije uništavaju fabrike delom postoji i zbog toga što mnogi u ovoj
zemlji radnike smatraju građanima drugog reda.
Milenko Srećković
[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu – www.pokret.net,
januara 2010]

126
Radnici Zastave elektro
pro v Vladinog predloga
za članove Upravnog i Nadzornog odbora
Zahvaljujući zalaganju radnika da se poštuju zakon i ugovor
o privatizaciji, pred Zastavom elektro se danas otvaraju mo-
gućnosti poslovno-tehničke saradnje sa takvim gigantima
automobilske industrije kao što su Delfi i Fiat automobili Sr-
bija.
Nakon što je kriza u našoj fabrici «razrešena» tako što je država
primorala nesavesnog kupca Ranka Dejanovića da se odrekne svog vla-
sništva u Zastavi elektro, Vlada Srbije sada za predsednika Upravnog
odbora predlaže Miluna Simića, bivšeg člana SPS-a i JUL-a, bivšeg di-
rektora kragujevačke pošte i bliskog saradnika Ranka Dejanovića i nje-
gove supruge Slavice Đukić-Dejanović. Njegovo imenovanje na mesto
predsednika Upravnog odbora značilo bi posredni povratak Ranka De-
janovića u Zastavu elektro i uspostavljanje punog kontinuiteta sa neod-
govornom politikom koja je već dovela do toga da izgubimo poverenje
ino partnera i praktično izgubimo sve poslove. Iza ovakvih Vladinih
kadrovskih rešenja stoje samo partijski interesi, koji ponovo prete da
firmu odvedu u stečaj i tako ponište rezultate višemesečne borbe radni-
ka «Zastave elektro» za očuvanje proizvodnje i radnih mesta.
Zahvaljujući zalaganju radnika da se poštuju zakon i ugovor o pri-
vatizaciji, pred Zastavom elektro se danas otvaraju mogućnosti poslov-
no-tehničke saradnje sa takvim gigantima automobilske industrije kao
što su Delfi i Fiat automobili Srbija.
Predstavnici Delfija su u kontaktima sa Ministarstvom ekonomije
i regionalnog razvoja izrazili spremnost da što pre obnove saradnju sa
Zastavom elektro koja je pre godinu dana obustavljena zbog malverza-
cija Dejanovićevog menadžmenta, međutim predstavnicima sindikata
nije dozvoljeno da učestvuju u ovim pregovorima. Takođe, Fiat auto-
mobili Srbija, koja se nalazi na svega 30 km od Rače, u skorijoj buduć-
nosti će imati potrebu i za kooperantima u oblasti električnih instalaci-
ja, pa je realno očekivati da naša fabrika ostvari poslovnu saradnju i sa
FAS, naročito ako se ima u vidu da je Zastava elektro pre sankcija dugi
niz godina uspešno sarađivala sa Fiatom.
Jasno je, dakle, da je Zastava elektro firma koja može imati sigurnu
budućnost, ali jedino ako se pregovori o poslovno-tehničkoj saradnji
127
budu odvijali transparentno, uz učešće predstavnika radnika kao jedi-
ne strane u privatizaciji firme koja se dosledno zalagala za poštovanje
zakona i ugovora, i čija uporna borba je omogućila da se danas uopšte
razgovara o poslovnoj budućnosti Zastave elektro. Međutim, tehnič-
kom direktoru Dejanu Stojanoviću, jedinom članu uprave preduzeća
koji je imenovan na zahtev radnika, 13. decembra 2009. godine istekao
je ugovor o angažovanju, a da do danas nije produžen, niti smo od Mi-
nistarstva ekonomije dobili obrazloženje da li to znači da je, odnosno
zbog čega je gospodin Stojanović praktično razrešen sa mesta tehnič-
kog direktora.
Istovremeno dok Vlada uspostavlja kadrovski kontinuitet sa peri-
odom koji je «Zastavu elektro» doveo na ivicu propasti, tužilaštvo još
uvek nije pokrenulo postupke protiv odgovornih lica koja su učestvo-
vala u pljački naše fabrike, iako je policija završila istragu i utvrdila više
osnova za krivično gonjenje. Krivična prijava podneta 2007. godine
protiv Dejanovićevog partnera Dragana Mostića, još uvek leži u fioci.
Čiju zaštitu od krivičnog gonjenja uživaju bivši vlasnici «Zastave elek-
tro», i uz čiju pomoć se sada njihovi ljudi imenuju u upravu fabrike?
Mislimo da je odgovor na ovo pitanje krajnje jednostavan, i poručuje-
mo Vladi da ne vređa našu inteligenciju, i da ne sumnja da smo rešeni
da ponovo, kao i tokom prošlogodišnjih protesta, zaštitimo «Zastavu
elektro» i svoja radna mesta od neodgovornih vlastodržaca.
U slučaju da se izaberu Upravni i Nadzorni odbor u sastavu koji
predlaže Vlada, radnici Zastave elektro su spremni da ponovo pokrenu
radikalan štrajk, jer se već pokazalo da nema drugog načina da sačuva-
mo svoju fabriku.
Štrajkaćki odbor Zastave elektro,
14. januara 2010. godine, Rača kragujevačka

128
Kršenje radničkih prava u kompaniji ’’Jura’’
saopštenje kampanje ''Narod pro v Dinkića''
Mlađan Dinkić dolazak kompanije ’’Jura’’ u Raču kragujevač-
ku koristi za ličnu promociju, iako je on sam najodgovorniji
što su državne agencije, tolerisanjem nesavesnog ponašanja
bivših vlasnika, omogućile da se ’’Zastava elektro’’ dovede na
ivicu stečaja, a radnike primorale da spas potraže na ulici u
višemesečnim protestima. Nakon što su raskidom privati-
zacije omogućili oporavak svoje fabrike koja je poznata po
kvalifikovanoj radnoj snazi i očuvanim fabričkim pogonima,
radnike je dočekalo po njih najnepovoljnije moguće sklapa-
nje ugovora sa stranom korporacijom.
Južnokorejanska ``Jura`` korporacija, koja je nedavno kupila po-
gone ``Zastave elektro`` u Rači, ne preuzevši nikakvu obavezu prema
radnicima, u Slovačkoj je poznata po kršenju radnih prava, predugom
radnom vremenu i maltretiranju radnika, zaključci su slovačke inspek-
cije rada. Radnici su prisiljavani da rade u smenama od po dvanaest
sati, bez pauze, a zabranjen im je međusobni razgovor kao i upotreba
mobilnih telefona. U nekim izveštajima govori se i o fizičkom maltreti-
ranju i ponižavanju radnika. Samim radnicima ’’Zastave elektro’’ novi
vlasnik već je pretio otkazom ukoliko osnuju sindikat u njegovoj kom-
paniji.
S obzirom na to da im radnička prava nisu zaštićena i da kod novog
vlasnika neće imati pravo na sindikalno organizovanje (i to u 21. veku),
skoro svi radnici odlučili su da napuste fabriku i uzmu otpremnine.
Nepoverenje u sadašnju vlast, pre svega u Mlađana Dinkića, kao i isku-
stvo maltretiranja radnika ’’Fiata’’ u Kragujevcu, presudno su uticali
na odluku radnika o napuštanju fabrike. Ukoliko se još podsetimo da
će država svako novo radno mesto u ’’Juri’’ finansirati sa 4.500 evra,
biće nam jasnije koliko je državna politika postala neodgovorna prema

129
građanima, ali verovatno u skladu sa zahtevima MMF-a koji domaću
ekonomiju sve više potčinjavaju interesima globalnog kapitala.
Kao koordinatori kampanje ’’Narod protiv Dinkića’’ podržavamo
svaku inicijativu za razrešenje Mlađana Dinkića sa dužnosti ministra
ekonomije i regionalnog razvoja.
U Rači, 17. aprila 2010.
Pokret za slobodu
Narodni Front - inicijativa za jedinstvenu levicu

130
Na spisku „Jure“
118 radnica „Zastave elektro“
Predstavnici Pokreta za slobodu i Narodnog fronta tvrde da
je korejska kompanija „Jura“ u Slovačkoj poznata po krše-
nju radnih prava i zabrani sindikalnog organizovanja, dok iz
Veća saveza samostalnih sindikata poručuju da je to proble-
ma Korejaca i da će po svaku cenu formirati sindikat u toj
fabrici.
Poslovodstvo korejske kompanije „Jura“, koja je kupila imovinu fa-
brike „Zastava elektro“ u Rači, u utorak, 20. aprila, obelodanilo je spi-
sak sa imenima radnika koji su im potrebni za pokretanje proizvodnje
u fabrici elektroinstalacija i kablova za automobilsku industriju. Među-
tim, kako nam je potvrdio predsednik Samostalnog sindikata „Zastave
elektro“ Slobodan Gajić, od 284 zaposlena u toj fabrici, na spisku po-
željnih našlo se samo 118, i to žena.
- Niko od predstavnika sindikata koji su učestvovali u dosadašnjim
pregovorima nije se našao na spisku, pa ni ja, tako da o odzivu radnica
ne mogu da pričam. Na spisku se našla samo ženska proizvodna radna
snaga i na njima je da odluče da li će prihvatiti radno mesto u „Juri“ ili
ne - kaže Gajić.
Prema njegovim rečima, direktor kompanije koja je kupila imovinu
„Zastave elektro“ Lukas Nam javno je rekao da ne želi formiranje sin-
dikata u novoj fabrici, ali Gajić očekuje da bi neko trebalo da preuzme
njegovu ulogu, to jest, da organizuje sindikat.

„Jura“ krši prava?

Prošle nedelje saopštenjem za javnost su se oglasile organizacije
Narodni front - inicijativa za jedinstvenu levicu i Pokret za slobodu u
kome se, između ostalog, kaže da je ministar ekonomije Mlađan Dinkić
dolazak kompanije „Jura“ u Raču iskoristio za ličnu promociju, „iako
je on sam najodgovorniji što su državne agencije, tolerisanjem nesa-
vesnog ponašanja bivših vlasnika, omogućile da se „Zastava elektro“
dovede na ivicu stečaja, a radnike primorale da spas potraže na ulici u
višemesečnim protestima“.
- Nakon što su raskidom privatizacije omogućili oporavak svoje
fabrike koja je poznata po kvalifikovanoj radnoj snazi i očuvanim fa-
bričkim pogonima, radnike je dočekalo po njih najnepovoljnije mogu-
će sklapanje ugovora sa stranom korporacijom. Južnokorejska „Jura“
131
korporacija, koja je nedavno kupila pogone „Zastave elektro“ u Rači,
ne preuzevši nikakvu obavezu prema radnicima, u Slovačkoj je poznata
po kršenju radnih prava, predugom radnom vremenu i maltretiranju
radnika, zaključci su slovačke inspekcije rada. Radnici su prisiljavani
da rade u smenama od po dvanaest sati, bez pauze, a zabranjen im je
međusobni razgovor kao i upotreba mobilnih telefona. U nekim izve-
štajima govori se i o fizičkom maltretiranju i ponižavanju radnika. Sa-
mim radnicima „Zastave elektro“ novi vlasnik već je pretio otkazom
ukoliko osnuju sindikat u njegovoj kompaniji - stoji u saopštenju ove
dve organizacije, čiji predstavnici tvrde da su skoro svi radnici odlučili
da napuste fabriku i uzmu otpremnine, jer radnička prava nisu zaštiće-
na i podsećaju na iskustvo radnika „Fijata“ koji su odlučili da napuste
radna mesta.

Sindikat uporan
Predsednik Veća Samostalnog sindikata u Kragujevcu Jugoslav Ri-
stić kaže da mu nije poznato postupanje kompanije „Jura“ u Slovačkoj
i da će učiniti sve da odmah po početku rada ove kompanije u Rači
formiraju sindikat, kao civilizacijsku tekovinu modernih društava i, pre
svega, potrebe radnika.
- Nemam informacija da će se oni tome suprotstaviti, jer su to u
ovoj zemlji ustavom i zakonima garantovana prava, a i ako to budu
osporavali, biće to njihov problem. U ovom trenutku, oni zaista deluju
kao dobro rešenje za „Zastavu elektro“ i Raču uopšte, jer je bez bar ove
fabrike, to mesto bez perspektive.
Verujem da zarade u ovoj fabrici neće biti velike, jer niko ne dolazi
da nas usreći, već da ostvari profit na našem jeftinom radu, ali verujem
da će biti stalne i stabilne - tvrdi Ristić.
Kako saznajemo, radnicima je na početnim pregovorima rečeno da
mogu da se izjasne za socijalni program uz 300 evra po godini radnog
staža, dok, ako ostanu na šestomesečnom probnom radu, a posle toga
odustanu, mogu dobiti samo 100 evra po godini staža. Radnici su tada
najavili blokadu fabrike, pa su usledili pregovori na kojima im je ipak
obećan isti iznos otpremnine i u slučaju da se odluče da okušaju sreću
kod novog vlasnika, zbog čega su se neki, kako saznajemo, polakomili.
Na Sajmu obrazovanja i zapošljavanja u Kragujevcu „Jura“ je ogla-
sila ponudu radnih mesta za radnike sa visokom stručnom spremom,
sa ili bez radnog iskustva, za logistiku, izvoz i uvoz, referenta kadrovske
službe, direktora proizvodnje, referenta IT službe, računovođe, refe-
132
rente za kontrolu kvaliteta, tehnologe i inženjere u proizvodnji. Intere-
sovanje je bilo veliko, čak i za proizvodnju, iako nije bilo konkursa za ta
radna mesta. Podsećamo da će država korejskoj kompaniji dati 4.500
evra po svakom novootvorenom radnom mestu.

„Narod pro v Dinkića“

Pokret za slobodu zalaže se za ravnopravnost, socijalnu pravdu i
društvo bez ugnjetavanja i nemaštine, a podržava različite inicijative
grupa i pojedinaca koji se dosledno i uporno bore za prava potčinjenih
i ugroženih društvenih slojeva – radnika, seljaka, izbeglica... Nastao
je 2004. godine ujedinjenjem studentskih i radničkih aktivista, a ne-
davno je pokrenuo kampanju „Narod protiv Dinkića“ kojom podržava
svaku inicijativu za razrešenje Mlađana Dinkića sa dužnosti ministra
ekonomije i regionalnog razvoja.
- Centrale sindikata optužujemo za inerciju, neaktivnost i tolerisa-
nje što ukazuje na to da su korumpirani, dok sa lokalnim sindikatima
u fabrikama imamo mnogo bolju saradnju - kaže Milenko Srećković,
aktivista ovog pokreta i dodaje da oni ne vode sindikalnu borbu i da
nemaju ambiciju da postanu sindikat.

Dinkićeva obećanja
Prilikom potpisivanja kupoprodajnog ugovora, ministar ekonomije
Mlađan Dinkić rekao je da je od 280 radnika, „Jura“ spremna odmah
da preuzme 200, izrazivši „veliko zadovoljstvo“ što je zaključen ugovor
i što je ispunio obećanje da će biti pronađen strateški partner koje je 10.
septembra dao radnicima „Zastave elektro“. Dinkić je tada (12. aprila)
rekao da će do kraja godine biti zaposleno 1.000 ljudi i da će „Jura“ za
Raču biti ono što je „Fijat“ u Kragujevcu, sa više od 90 odsto proizvoda
namenjenih izvozu.
Marija Misita
[objavljeno u listu Svetlost, 22. aprila 2010]

133
Verica Barać
o radnicima ''Zastave elektro'' iz Rače
U intervju za list ''Akter'' Verica Barać, predsednica Saveta
za borbu protiv korupcije, na pitanje ''hoće li se Srbija išču-
pati iz kandži korupcije?'', odgovara:
’’Hoće. Nas u Savetu drži iskustvo iz kontakata sa građanima, ma-
lim akcionarima. To su tako fini i pristojni ljudi. Kada oni dođu i ispri-
čaju nam i za “Prosvetu” i za “Raču kragujevačku”, za “Trudbenik”, za
“Jugoremediju”, vi vidite da ovde živi i često se jako muči jedan pri-
lično pristojan svet koji želi da živi od svog rada. Kada vidimo da “Po-
litika” na naslovnoj strani napiše za radnike kragujevačke “Rače” da
su neradnici i da su se opredelili ne za rad, nego za otpremnine, onda
nas to potpuno obaveže da napišemo tačan izveštaj da su ti ljudi prošli
kroz golgotu, da je vlada prodala “Juri” ne preduzeće, već imovinu, a
Korejac im postavio takve uslove da niko nije mogao da ih ispuni. A go-
dinama su se borili da rade i protiv onih kojima je vlada omogućavala
da izvuku sve što mogu iz te firme, i da na osnovu toga podižu kredite.
Prodajom imovine preduzeća radnici su izgubili sva svoja prava, a Ko-
rejac je dobio subvencije.’’
[objavljeno u listu Akter, oktobra 2010]

134
Ne treba nam atmosfera linča
- sve navode o ''Juri'' treba detaljno ispita
izmišljanje je opasna stvar, ili je ja bar smatram opasnom...
u današnjem svetu
Danilo Kiš
Medijski natpisi o ''fizičkom, psihičkom i seksualnom maltre-
tiranju'' radnika Jure više su iznervirali same radnike ''Jure''
nego rukovodstvo te južnokorejske kompanije. Za radnike je
uvreda da neko uopšte misli da bi oni dozvolili da ih neko po-
nižava na način koji je opisan u medijima i žale što sindikat
''Sloga'' akcenat nije stavio na zabranu sindikalnog organizo-
vanja umesto na senzacionalistički istup u javnosti.
S obzirom na to da smo od onih radnika ''Jure'' koje poznajemo,
među kojima ima i novozaposlenih i onih koji su radili još u ''Zasta-
vi elektro'', čuli njihovo mišljenje da je fizičko maltretiranje radnika u
''Juri'' neistinito, dok su, s druge strane, navodi o zabrani sindikalnog
delovanja tačni, dužni smo da pozovemo na razumniji pristup pri utvr-
đivanju istine o tome šta se zaista dešava u ''Juri''.
Treba znati da problemi postoje, loša komunikacija, kulturalne ra-
zlike, loše sporazumevanje putem engleskog jezika, svađe i povišeni
ton, ali bi se bilo šta od toga teško moglo nazvati ''fizičkim, psihičkim ili
seksualnim maltretiranjem''. Moguće da je toga bilo u izolovanim slu-
čajevima, gde treba utvrditi ko je odgovoran i za šta, ali slika stvorena u
medijima da se to dešava kao masovna pojava je prosto neistinita. Pre
svega je neuverljivo da radnici ćutke trpe takvo ponašanje. Međutim,
umesto da se ukaže na zabranu sindikalnog organizovanja (koja posto-
ji), nekom je u interesu da manipuliše pomoću neistinitih informacija o
''fizičkom, psihičkom ili seksualnom maltretiranju'', valjda računajući
na izazivanje besa u javnosti i stvaranje atmosfere linča prema pripad-
nicima druge nacije.
Sindikat USS ''Sloga'' nije postojao u ''Zastavi elektro''. O tome čak
svedoči i bezazlena činjenica da oni ''Zastavu elektro'' u svojim saopšte-
njima pogrešno nazivaju ''Elektro Račom'' što govori da je taj sindikat
o ''Zastavi elektro'' upoznat samo preko novinskih natpisa u kojima je
''Zastava elektro'' često pogrešno imenovana kao ''Elektro Rača''. Među
radnicima se govori da je taj sindikat blizak SPS-u i pitaju se da li iza
svega stoje bivši vlasnik Ranko Dejanović i njegova supruga Slavica
135
Đukić Dejanović, predsednica SPS-a. U vreme dok je Dejanović bio
vlasnik fabrike, sindikata ''Sloge'' nije bilo među radnicima.
S jedne strane, podržavam borbu za omogućavanje sindikalnog
organizovanja u ''Juri'', kao i u svakoj drugoj fabrici. S druge strane,
nikome ne bih savetovao da se učlanjuje u bilo koji sindikat, jer mi
je dobro poznata njihova međusobna surevnjivost, koja je radnicima
pravila organizacione probleme tokom štrajka i u ''Jugoremediji'', i u
''Šinvozu'', i u ''Srboleku'', i u mnogim drugim fabrikama, pa čak i u
''Trudbenik gradnji'', gde su članovi jedinog aktivnog sindikata u Štraj-
kačkom odboru uspeli da se međusobno posvađaju. Najčešći razlog bio
je sindikalni karijerizam.
Osim toga, optužba da se zabranjuje sindikalno organizovanje je
dovoljno ozbiljna, nema potrebe da se na tu optužbu dodaju senzaci-
onalne izmišljotine o genocidnom ponašanju pripadnika druge nacije,
pogotovo jer samo između 10 i 12 Korejaca, među 1.200 zaposlenih,
radi u račanskoj ekspozituri Jure.

Milenko Srećković
[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu - www.pokret.net,
22. februara 2011]

136
Saopštenje za javnost
Saveta zaposlenih ''Yura'' korporacije
Savet zaposlenih je jedina legitimno izabrana organizacija
od strane zbora radnika Yura korporacije. Savet je oformljen
i počeo sa radom 12.02.2011. godine. Predstavnici radnika u
Savetu zaposlenih izabrani su na fabričkim izborima, na ko-
jima su tajnim glasanjem mogli da učestvuju svi radnici.
1. Želeli bismo da postavimo pitanje da li je moguće da je na meti
novinara kompanija koja zapošljava 1.200 radnika, koja svojim zapo-
slenima isplaćuje zarade na vreme, izmiruje obaveze penzionog i so-
cijalnog, plaća putne troškove, ne zahteva prekovremen rad, i poštuje
naš Zakon o radu? Za mesto poput Rače, u kojoj su sve druge fabrike
upropašćene privatizacijom, tako velika zaposlenost je izvor spasa u
toku ove velike ekonomske krize, kada se do posla teško dolazi. Nama
je već usađen strah od ponovne borbe za posao i očuvanje radnih me-
sta, zapravo zabrinuti smo za sopstvenu egzistenciju, jer nam izgleda
da neko želi da naruši ono za šta smo se godinama borili – da živimo od
svog rada. Treba naglasiti da u ovoj kompaniji rade roditelji i njihova
deca koji su do juče bez imalo nade tražili posao.
2. Postavlja se pitanje da li je moguće da se u medijima iznesu to-
like neistine a da se za sve to ne pruži nikakav dokaz, niti saopšte ime-
na onih koji se optužuju za navodno zlostavljanje. Zaposleni u Yuri su
ogorčeni medijskim spekulacijama na račun kompanije i već su zabri-
nuti za njen dalji rad; pitaju se kome je u interesu da se ugasi ovoliki
broj radnih mesta. Zaposleni izjavljuju kako su spremni da kompaniju
od koje žive brane svim mogućim sredstvima. Da li bi to radio neko
da je zaista maltretiran, zlostavljan, udaran šipkama... Zar mislite da
bi iko od ovih 1.200 zaposlenih sedeo mirno i ćutke posmatrao fizičko
maltretiranje ili nasilje bilo kakve vrste nad svojim kolegama?
3. Potrebno je naglasiti da iza ovog saopštenja stoji Savet koji oku-
plja sve zaposlene i radi na krajnje demokratski način. Ovo nije saop-
štenje koje daje mala grupa radnika kojima je iz dosade palo na pamet
da osnuju sindikat, koristeći se neistinama, i igraju se životima pošte-
nih radnika, kao i životima njihovih porodica koji se izdržavaju od ovog
posla; ovo je saopštenje koje nije ispunjeno lažima, kao ona koja ste Vi
dobijali od pojedinih osoba. Mislimo da bi mediji trebalo da se bave

137
onim preduzećima u kojima se ne isplaćuju plate, penzioni i socijalni
doprinosi, radi prekovremeno, ne plaćaju putni troškovi, a ne nama.
Zato Vas molimo u ime svih zaposlenih,
Pustite nas da radimo!!!
Predsednik Saveta zaposlenih Yura korporacije
Jovica Đorđević
23. februara 2011.

138
Ravanica

Smisao borbe za fabriku i radnička prava

Iskustvo »Ravanice« iz Ćuprije
Radnice i radnici »Ravanice« iz Ćuprije na vreme su pokre-
nuli proteste kako bi predupredili privatizaciju koja bi ih
ostavila bez radnih mesta i upropastila fabriku. U razgovo-
ru sa Draganom Mitrović, predsednicom Štrajkačkog odbo-
ra DP »Ravanice« i predstavnicom ovog radničkog kolektiva
u Koordinacionom odboru radničkih protesta, pokušaćemo
da prenesemo iskustvo uspešnog radničkog organizovanja u
odbrani njihovih prava.
Na početku procesa privatizacije radnici privatizovanih preduzeća
u Srbiji uglavnom nisu znali kako da se suoče sa nastalim problemima
i spreče ih. Iako su brojni ekonomisti i političari privatizaciju predstav-
ljali kao način za ostvarenje ekonomskog napretka, ona je ipak u veli-
kom broju primera samo dovela do uništenja proizvodnje, do stečaja i
masovnog gubitka radnih mesta. Mnogima je ugrožena puka egzisten-
cija a najavljivana bolja budućnost koja nas čeka na kraju tranzicionog
procesa je očigledno bila jedno u nizu lažnih predizbornih obećanja.
Radnice i radnici »Ravanice« iz Ćuprije na vreme su pokrenuli pro-
teste kako bi predupredili privatizaciju koja bi ih ostavila bez radnih
mesta i upropastila fabriku. »Ravanica« je kao društveno preduzeće
poslovala s dobitkom i redovno isplaćivala zarade u prosečnom izno-
su od 27.000 dinara. Agencija za privatizaciju je proces privatizovanja
»Ravanice« htela da započne izbacivanjem generalnog direktora fabri-
ke koji je u periodu od 2003. do 2009. udvostručio proizvodnju i uživao
naklonost radnika. Na njegovo mesto htela je da postavi čoveka koji je
radnicima bio poznat po upropašćivanju nekada uspešne »Paraćinke«.
Međutim, radnici su se organizovali i pokrenuli štrajk 17. avgusta ne
dozvolivši novoj upravi da uđe u fabriku. Izdržali su sve pritiske i sredi-
nom septembra Vlada je odustala od spornih kadrovskih rešenja.
U razgovoru sa Draganom Mitrović, predsednicom Štrajkačkog od-
bora DP »Ravanice« i predstavnicom ovog radničkog kolektiva u Ko-
139
ordinacionom odboru radničkih protesta, pokušaćemo da prenesemo
iskustvo uspešnog radničkog organizovanja u odbrani njihovih prava.
Protest radnika »Ravanice« završen je uspešno i radnički
zahtevi su usvojeni. Možete li da izdvojite šta je bilo najpre-
sudnije za uspešno okončanje vašeg protesta?
Protest radnika »Ravanice« završen je uspešno i radnički zahtevi su
usvojeni, pre svega zato što su svi zahtevi radnika u štrajku bili oprav-
dani i zasnovani na zakonu.
Pored brojnih činilaca koji su doprineli uspešnom okončanju prote-
sta, najpresudnija za naš uspeh bila je istina o »Ravanici« i zaposleni-
ma, koju smo branili od onih koji su postupajući mimo zakona hteli da
našu uspešnu fabriku unište a radnike izbace na ulicu, kao što se desilo
u nizu fabrika širom Srbije koje su uništene.
Vaš protest je imao veliku podršku lokalne zajednice i dela
lokalne vlasti. Na koji način ste stekli tu podršku? Koje ak-
tivnosti ste preduzeli da biste to postigli?
Na lokalnim izborima maja 2008. godine, zaposleni iz »Ravanice«
sa stručnim i poštenim građanima Ćuprije, kojima je jedini cilj razvoj
privrede u gradu i lokalne samouprave, oformili su grupu građana i
osvojili pet odborničkih mesta u skupštini opštine Ćuprija koja broji 37
odbornika.
Skupština opštine je 10. 09. 2009. usvojila zaključak kojim podr-
žava zahteve zaposlenih u DP »Ravanici«. Skupštini opštine obratio
se štrajkački odbor DP »Ravanice«, a dvadeset odbornika kojima je
zajednički interes opstanak industrije u Ćupriji glasali su za zahteve
»Ravanice«, od kojih je pet odbornika grupe građana »Ravanica«, šest
odbornika Radikalne stranke, šest odbornika PUPS-a i Jedinstvene Sr-
bije i tri odbornika DSS-a. Odbornici DS-a i G 17 bili su protiv, a pet
odbornika SPS-a uzdržana.
Ovo smo postigli jer smo dokazali odbornicima da smo u pravu i da
su naši zahtevi opravdani.
Stekli ste i značajnu medijsku pažnju. Novinari su uglavnom
s razumevanjem prenosili informacije o vašem protestu, što
nije baš uobičajeno kad su radnički protesti u pitanju. Na
koji način ste to postigli?
Medijsku pažnju smo pridobili tako što smo redovno obaveštavali
sva sredstva informisanja o trenutnom stanju u »Ravanici« i zakazivali
smo konferencije za štampu kad god je to bilo potrebno.
140
 Imali smo dobro organizovan štrajkački odbor i dobru saradnju sa
stručnim kadrovima iz preduzeća, koji su pred svaku zakazanu konfe-
renciju za štampu pripremali i predavali dokumentaciju koja potvrđuje
tačnost svih navoda i zahteva zaposlenih.
Pojedini novinari su ponekad objavljivali članke sa negativnom
konotacijom u odnosu na »Ravanicu«, ali smo mi uvek slali demante
kojima smo osporavali neistinu i uz to slali pisane dokaze kojima smo
potvrđivali tačnost svih naših tvrdnji.
Napominjemo da su se radnici prevashodno borili za sebe i svoja
prava, a i za svoje rukovodstvo u koje su imali poverenje. Poverenje
prema rukovodstvu je normalna posledica odnosa rukovodstva prema
zaposlenima, kojima je rukovodstvo stvorilo uslove za rad, koje je us-
pešno organizovalo proizvodnju i obezbedilo redovnu isplatu zarada i
doprinosa zaposlenima.
Koji su vaši glavni motivi pristupanju Koordinacionom od-
boru radničkih protesta? Da li mislite da povezivanje isku-
stava radničkih protesta može biti korisno za čitavo druš-
tvo u Srbiji, a ne samo za konkretne radničke kolektive koji
se okupljaju?
Naš motiv pristupanja Koordinacionom odboru radničkih protesta
u Srbiji jeste neprekidna borba za ostvarenje osnovnog ustavnog prava
radnika – prava na rad.
Takođe, putem Koordinacionog odbora, radnici se povezuju, sara-
đuju i svi radnici mogu da se upoznaju sa iskustvima drugih radnika i
pravom istinom o događajima i borbi radnika, koji svoje pravo na rad
moraju u krajnjem slučaju da brane stupanjem u štrajk.
Smatramo da povezivanje radnika i razmena iskustava radničkih
protesta mogu biti korisni za čitavo društvo u Srbiji, a ne samo za kon-
kretne kolektive, zato što se na delu pokazuje solidarnost koju su sindi-
kati prestali da pružaju svojim članovima.
Radnici su okosnica privrede, koja je osnov za razvoj svakog druš-
tva bez obzira na politički sistem jedne zemlje. Sve političke strukture u
Srbiji moraju da prihvate radnike Srbije kao ravnopravne partnere i da
zaborave lične interese i da počnu da realizuju izborna obećanja, da se
bore za očuvanje radnih mesta i socijalnu sigurnost radnika i građana,
u suprotnom, radnički protesti će biti masovniji.
Milenko Srećković
[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu, decembra 2009]

141
Trudbenik gradnja

Optužba za terorizam je sramotna

Beogradska građevinska kompanija Montera (Monterra)
juče je u medijima objavila saopštenje u kojem optužuje za
’’terorizam’’ Štrajkački odbor Trudbenik gradnje zato što
vodi štrajk sa zahtevom da se poništi kupoprodajni ugovor.
U Štrajkačkom odboru Trudbenik gradnje nalaze se predstavnici
reprezentativnog sindikata u ovom preduzeću i nije dopustivo da ih
bilo ko, kao legalne predstavnike radnika, vređa i neosnovano optužuje
koristeći sredstva javnog informisanja.
Štrajkački odbor Trudbenik gradnje zahteva kontrolu kupoprodaj-
nog ugovora jer smatra da ga je Montera prekršila. Jedan takav zahtev
je legalan i legitiman i u njemu ne postoje nikakvi elementi terorizma.
Zahtevamo da se državni predstavnici što pre oglase i osude neo-
snovano vređanje naših sugrađana od strane kompanije Montera.
Zahtevamo da uprava kompanije Montera prestane da vrši pritisak
na radnike koji vode zakonit štrajk i što pre uputi izvinjenje Štrajkač-
kom odboru Trudbenik gradnje.
Smatramo da je ovakav rečnik nedopustiv u jednom društvu koje
pretenduje da bude demokratsko. Zato zahtevamo od medija da više
ne prenose ovakve neosnovane kvalifikacije koje samo doprinose sve
većoj tenziji u našem društvu.
Podsećamo još da se Štrajkački odbor Trudbenik gradnje 20. sep-
tembra pridružio Koordinacionom odboru radničkih protesta, koji još
čine Štrajkački odbori Zastave elektro iz Rače, Srboleka iz Beograda,
Ravanice iz Ćuprije, Šinvoza i BEK-a iz Zrenjanina.
Radnici Trudbenik gradnje su u štrajku od 24. avgusta 2009. godi-
ne a glavni zahtev protesta je raskid kupoprodajnog ugovora sa ’’Mon-
terra’’ d.o.o. zbog kršenja odredaba vezanih za prava iz radnog odno-
sa.
U Beogradu, 23. septembra 2009,
Pokret za slobodu

142
Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji
Beograd, 26. oktobar 2009. godine
Zahtevamo da Agencija za priva zaciju
hitno spreči propadanje ’’Trudbenik gradnje’’
Ukoliko Agencija za privatizaciju hitno ne preduzme mere
kako bi se sprečilo kršenje zakona i ugovora u privatizaciji
„Trudbenik gradnje“, posledice po preduzeće i njegove rad-
nike mogu biti katastrofalne.
„Trudbenik gradnja“ je prodata iz restrukturiranja na aukciji odr-
žanoj 21. marta 2008. godine, preduzeću „Monterra“ iz Beograda, čiji
je vlasnik Dragan Kopčalić. Agencija za privatizaciju je prodaju orga-
nizovala tako što je „Trudbenik gradnju“ prodalo matično preduzeće
KMG „Trudbenik“, iako Zakon o Agenciji za privatizaciju u članu 9.
stav 4. izričito propisuje da postupak prodaje putem javne aukcije vrši
Agencija za privatizaciju, dok Uredba o postupku i načinu restrukturi-
ranja subjekata privatizacije predviđa da u subjektu privatizacije u ko-
jem je sprovedeno restrukturiranje kapital prodaje Agencija za priva-
tizaciju. Činjenica da Agencija jeste dala pisanu saglasnost na prodaju
„Trudbenik gradnje“ i da se u ugovoru o prodaji javlja kao punomoćnik
prodavca, jasno govori da je ona de facto rukovodila privatizacijom
„Trudbenika“, iako formalno nije potpisala ugovor.
Radnici u vreme prodaje kompanije nisu obraćali pažnju na način
prodaje, imajući poverenje u stručnost službenika i konsultanata Agen-
cije. Međutim, kada su se nakon prodaje obratili Agenciji sa prigovo-
rima da kupac ne izvršava ugovornu obavezu održavanja kontinuiteta
proizvodnje, da krši prava zaposlenih i vodi preduzeće u sigurnu pro-
past, dobili su odgovor da Agencija za privatizaciju nije nadležna za
kontrolu izvršenja ugovora o prodaji „Trudbenik gradnje“. Ispostavilo
se da je načinom prodaje „Trudbenik gradnje“ Agencija zapravo izbegla
svoju obavezu iz člana 10. stav 4. Zakona o Agenciji za privatizaciju da
proverava izvršenje ugovora o prodaji, već je ovu obavezu prebacila na
KMG „Trudbenik“, preduzeće koje nema ni stručne ni finansijske ka-
pacitete da vrši kontrolu izvršenja ugovora. Još pre nego što je postao
vlasnik „Trudbenik gradnje“, Kopčalić je već prekršio zakon kada nije
uplatio depozit za učešće na aukciji, da bi onda takvo ponašanje nasta-
vio i nakon što je preuzeo upravu nad preduzećem. Agencija za privati-
143
zaciju je ovakvo ponašanje tolerisala od samog početka, i sada je dužna
da spreči propadanje „Trudbenika“ za koje je sama odgovorna.
Zahtevamo da Agencija za privatizaciju i Ministarstvo ekonomije i
regionalnog razvoja hitno nađu način da isprave nezakonitosti u priva-
tizaciji „Trudbenik gradnje“ i da raskinu ugovor sa „Monterrom“ pre
nego što bude kasno za radnike „Trudbenik gradnje“ i njihove porodi-
ce.
Radnici „Trudbenik gradnje“ će od srede 28. oktobra 2009. godine
početi svakodnevne proteste ispred Agencije za privatizaciju do ispu-
njenja jedinog zahteva – da Agencija raskine ugovor o prodaji „Trud-
benik gradnje“ sa „Monterrom“. Radnici okupljeni u Koordinacioni od-
bor radničkih protesta u Srbiji će im, počev od srede pa dokle god bude
bilo potrebno, pružiti punu podršku u borbi za njihova radna mesta i
opstanak njihovog preduzeća.
Beograd, 26. oktobra 2009. godine,
Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji

144
Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji
Beograd, 16. decembar 2009. godine
Podrška borbi radnika ’’Trudbenik gradnje’’
pro v propadanja preduzeća
i gašenja radnih mesta
Suočeni sa neodgovornim ponašanjem državnih organa,
radnici “Trudbenik gradnje” bili su primorani da započnu sa
blokadom ulice ispred prostorija Agencije za privatizaciju na
Terazijama, kako bi skrenuli pažnju javnosti na propadanje
svog preduzeća i gašenje radnih mesta.
Molimo građane Beograda da imaju razumevanja, jer je u pitanju
iznuđen potez koji ima za cilj da se primeni Zakon o privatizaciji i sa-
čuva proizvodnja u preduzeću od kog živi više od dve stotine radničkih
porodica.
Agencija za privatizaciju je 26. novembra 2009. godine završila
izveštaj o kontroli ugovornih obaveza u privatizaciji „Trudbenik grad-
nje“. Izveštaj potvrđuje ono što radnici preduzeća već mesecima nasto-
je da dokažu – da vlasnik „Trudbenik gradnje“, preduzeće „Monterra“
Dragana Kopčalića, krši obaveze iz kupoprodajnog ugovora koje se tiču
prava zaposlenih i kontinuiteta poslovanja u osnovnoj delatnosti. Nai-
me, kontrolom Agencije je utvrđeno:
- da novi Pojedinačni kolektivni ugovor nije zaključen, a da po-
stojeći Pravilnik o radu predviđa manja prava zaposlenih u odnosu na
stari Pojedinačni kolektivni ugovor;
- da je kontinitet poslovanja „Trudbenik gradnje“ za 65,58% ma-
nji u poređenju sa periodom pre privatizacije, a da su ukupne obaveze
povećane za 40%, i da je račun preduzeća u neprekidnoj blokadi od 17.
marta 2009. godine; na dan kad je Agencija za privatizaciju završila
kontrolu, blokada je iznosila 219.063.134,90 dinara.
Član 41a Zakona o privatizaciji predviđa da „Ugovor o prodaji ka-
pitala, odnosno imovine smatra se raskinutim zbog neispunjenja ako,
ni u naknadno dostavljenom roku za ispunjenje, kupac ne obezbedi
kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja
subjekt privatizacije osnovan“.
Od 26. novembra do danas, Agencija nije preduzela nikakve radnje
kako bi ispunila svoju zakonsku obavezu i sprečila propadanje „Trud-
145
benik gradnje“ koje je i sama utvrdila u postupku kontrole. Na sastan-
cima koji su u međuvremenu održani u Ministarstvu ekonomije i Agen-
ciji za privatizaciju, predstavnici Štrajkačkog odbora su dobili samo
nove izgovore zbog čega državni organi odbijaju da primene Zakon o
privatizaciji. Na jednom od sastanaka, predstavnici Ministarstva eko-
nomije su čak izjavili da je radnički protest ispred prostorija državnih
organa besmislen, i da se ugovor o prodaji „Trudbenik gradnje“ može
raskinuti jedino ako se izvrši pritisak na političare!
U međuvremenu dok Agencija za privatizaciju odbija da primeni
Zakon, blokada računa „Trudbenik gradnje“ je porasla za preko 100
miliona dinara i na današnji dan iznosi 364.340.971,90 dinara. Suoče-
ni sa neodgovornim ponašanjem državnih organa, radnici “Trudbenik
gradnje” su bili primorani da započnu sa blokadom ulice ispred pro-
storija Agencije za privatizaciju na Terazijama, kako bi skrenuli pažnju
javnosti na propadanje svog preduzeća i gašenje radnih mesta.
Molimo građane Beograda da imaju razumevanja, jer je u pitanju
iznuđen potez koji ima za cilj da se primeni Zakon o privatizaciji i sa-
čuva proizvodnja u preduzeću od kog živi više od dve stotine radničkih
porodica.
Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji će na svaki raspo-
loživi način podržati borbu radnika “Trudbenik gradnje” za opstanak
njihovog preduzeća.
Beograd, 16. decembra 2009. godine
Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji

146
Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji
Beograd, 16. februara 2010. godine
Pomoć onima koji su uniš li preduzeća ne
može doves do oporavka
Istovremeno dok uprava pod kontrolom Dragana Kopčalića
uništava »Trudbenik gradnju«, Vlada se prošle nedelje sa-
stala sa vlasnicima domaćih građevinskih firmi kako bi im
pomogla da prebrode finansijske neprilike. Prema informa-
cijama koje su se pojavile u medijima, Kopčalić je zadovoljan
sastankom, jer će država posredovati kod poslovnih banaka
da mu se reprogramiraju dugovi koje je napravio nesavesnim
poslovanjem, odnosno izdejstvovaće mu grejs period od go-
dinu dana za otplatu kredita.
Vlada je od sindikata Nezavisnost u »Trudbenik gradnji« i od svog
Saveta za borbu protiv korupcije u više navrata detaljno informisana
o činjenicama iz kojih jasno sledi da je Dragan Kopčalić odgovoran za
propadanje »Trudbenika«, jednog od najvećih građevinskih preduzeća
u zemlji. Ove činjenice je utvrdila i Agencija za privatizaciju još novem-
bra prošle godine. Međutim, umesto da Vlada i Ministarstvo ekono-
mije nalože Agenciji da postupi u skladu sa svojim nalazima i raskine
ugovor sa nesavesnim kupcem, sada pomažu Kopčaliću da se izvuče iz
finansijskih problema, a sve to pod izgovorom da bi dalja kriza u građe-
vinskom sektoru mogla da izazove socijalne potrese.
Dragan Kopčalić je uzrok socijalnih potresa u »Trudbenik gradnji«,
i on sada ne može biti partner u očuvanju radnih mesta koja je sam
ugasio. Od avgusta prošle godine do danas iz »Trudbenika« je neza-
konito otpušteno više od sto radnika, samo zbog toga što učestvuju u
štrajku čiji je zahtev poštovanje zakona i ugovora. Pre toga, za godinu i
po dana Kopčalićevog gazdovanja nad »Trudbenikom«, broj radnika je
smanjen sa 497 na 147, što je bio jedan od razloga zbog kojeg su radnici
i stupili u štrajk. Zbog nezakonitih otkaza trenutno se vodi preko 160
sudskih postupaka protiv »Trudbenika«.
Propadanje se ne može zaustaviti tako što ćete pružiti podršku oni-
ma koji su propadanje izazvali. Čime Dragan Kopčalić garantuje da
će vladina pomoć njegovim firmama zaista dovesti do oporavka? Da
li time što je kontinuitet poslovanja u »Trudbeniku« nakon njegovog
ulaska smanjen za 65,58%, obaveze povećane za 40%, a račun predu-
147
zeća blokiran već skoro godinu dana? Ukoliko Vlada zaista ima nameru
da pomogne građevinski sektor, to će najbolje učiniti ako bude sprečila
nezakonito postupanje vlasnika poput Dragana Kopčalića, ako obuzda
korupciju u Agenciji za privatizaciju i raskine ugovore sa nesavesnim
vlasnicima.
U Beogradu, 16. februara 2010. godine,
Koordinacioni odbor radničkih protesta1

1 Potpisnici ispred svojih Štrajkačkih odbora bili su: Dragana Mitrović, »Ra-
vanica«, Ćuprija; Milena Prstojević, BEK, Zrenjanin; Mita Lisica, »Šinvoz«, Zrenjanin;
Milan Srećković, »Zastava elektro«, Rača; Branislav Markuš, »Jugoremedija«, Zrenja-
nin; Mohora Doru, »Vršački vinogradi«, Vršac; Zoran Gočević, »Srbolek«, Beograd;
Vladimir Novaković, »Trudbenik«, Beograd; Mladen Sikimić, IPOK, Zrenjanin

148
»Trudbenik« – korak ka proleću
U saradnji sa Koordinacionim odborom radničkih protesta i
studentskim grupama koje su podržale protest 18. februara,
Štrajkački odbor »Trudbenika« će nastaviti da širi krug soli-
darnosti i na druge radničke kolektive u Beogradu
»Nekima od njih bi možda samo i priznanje da stvari nisu kako tre-
ba bilo dovoljna satisfakcija za poniženje kojem su izloženi, za prezrive
poglede prolaznika kojima su se našli na putu, za uvreženo mišljenje
da bi im bolje bilo da su uzeli da negde kopaju nego da džabalebare,
iako dan uglavnom preguraju na jednom bureku i u hladnim sobama
samačkog hotela za terence u kojima je novi vlasnik isključio grejanje
i vodu. Sramota ih je pre svega sopstvenih porodica koje su više glad-
ne nego site.« Ovako je za februarsko izdanje Preduzeća protest radni-
ka »Trudbenik gradnje« prokomentarisao novinar Zoran Preradović
u tekstu pod naslovom »Više od štrajka manje od pobune«, iznoseći
zatim jasno i razgovetno najbitnije činjenice o ovom i nekim drugim
protestima koje vlast pokušava da zamuti. Ekonomska kriza je, izgleda,
ostavila dublje posledice po srpsko društvo nego što smo pre samo go-
dinu dana mogli da naslutimo, a neke od njih čak i nisu negativne.

Fama o dva ekstremizma

Štrajk u »Trudbeniku« počeo je 25. avgusta prošle godine u pogoni-
ma preduzeća u Krnjači. Za to vreme u centru Beograda, u noći između
24. i 25. avgusta, grupa ovdašnjih anarhista je, u znak solidarnosti sa
drugom iz Grčke, održala politički performans u kojem je diplomat-
skom predstavništvu njegove zemlje nanela neznatnu materijalnu
štetu. Narednih nedelja, onemogućeni da svoje pravo na rad ostvare
u okvirima Zakona o štrajku, radnici »Trudbenika« su započeli ulični
performans ispred Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, na-
nevši isprva neznatnu političku štetu političkom predstavništvu svog
gazde Dragana Kopčalića, vlasnika kompanije »Montera« i čoveka od
uticaja u Demokratskoj stranci. Zbog performansa ispred grčke am-
basade šestoro aktivista Anarhosindikalističke inicijative (ASI) uhap-
šeno je i optuženo za međunarodni terorizam. Zbog protesta i zahteva
za poštovanje zakona i ugovora Kopčalić je otpustio pedeset radnika
»Trudbenika« i označio ih u štampi kao »sindikalne teroriste«, zatim
i za neradnike i alkoholičare. Nekako baš tih dana, pod okriljem jedne
progresivne inicijative iza koje je stao čitav beogradski »civilni sektor«,
149
u javnom životu Srbije se po prvi put pojavila privatna UDBA. Njen ha-
rizmatični eksponent Zoran Dragišić je, objašnjavajući neuspeh države
da zaštiti progresivnu inicijativu od desnih ekstremista, upozorio na
opasnost ne samo od desnog, već i od anarhosindikalističkog ekstre-
mizma, to jest od mogućnosti da se neki od ovih stavi na čelo radnič-
kih protesta. Sledećih šest meseci aktivisti ASI su proveli u pritvoru,
a radnici »Trudbenika« na zimi ispred državnih organa nadležnih za
kontrolu izvršenja ugovora u privatizaciji.
U ravni onoga što nam vlast smišlja, ove dve linije nasilja i te kako su
isprepletene. Međutim, dok su glasovi podrške uhapšenim anarhistima
u potpunosti razotkrili već godinama naziruću nesposobnost »civilnog
sektora« da ikoji bogovetni događaj posmatra van odrtavelih dihotomi-
ja iz Miloševićeve epohe (a naročito je paranoična ona kukumavka nad
beogradskom šestorkom uokvirena sloganima o evropskoj budućnosti
i antifašističkim tradicijama Srbije, iako su aktivisti ASI možda ponaj-
više žrtve konzervativnih nastojanja unutar same EU da se antifašizam
okameni u formi iz 1945. godine, a savremeni njegovi pravci odbace
kao jeres), dotle je protest radnika »Trudbenika« za nepunih šest me-
seci savladao vrletan uspon od šizofrenog senzacionalizma Tabloida,
do razumevanja s one strane »klasne« granice – na stranicama maga-
zina za preduzetnike koji posluje u sastavu Ekonomist grupe. Još uvek
je, čak i advokatima šestoro anarhista, zbunjujuća pozadina njihovog
hapšenja, kao što su nejasne i okolnosti njihovog iznenadnog puštanja
iz pritvora 17. februara i najave tužilaštva da će razmotriti preinačenje
optužnice.

Kome treba vanredno stanje

Što se »Trudbenika« tiče, maske su uglavnom pale. Kopčalićev
direktor Vuk Vujanić smenjen je krajem januara, a na njegovo mesto
imenovan Milan Tadić, pre toga direktor firme »Gradient«, koju su
osnovali vlasnici »Montere« i najveći akcionari »Luke Beograd«, a koja
praktično gazduje nad »Trudbenikovom« lokacijom na Savskom nasi-
pu. Činjenica da Kopčalić sve teže kontroliše situaciju u »Trudbeniku«
verovatno je naterala Miškovića i Beka, čiji se interesi u »Luci Beograd«
preklapaju sa »Trudbenikovim« zemljištem, da slabe karike u projektu
Grada na vodi popune svojim kadrovima. Jedan od prvih poteza novog
direktora bio je da 10. februara, jednog od najhladnijih dana ove zime,
iseče struju (ujedno i grejanje) u »Trudbenikovom« samačkom hotelu
na Konjarniku. Kako su štrajkači »Trudbenika« i stanari samačkih ho-
150
tela od početka protesta u vrlo osetljivoj koaliciji, okupljenoj oko zah-
teva za raskid kupoprodajnog ugovora kao preduslova za rešavanje oba
problema, Tadić je bez sumnje na početku svog mandata poželeo da
isproba međusobnu solidarnost dveju grupa. Štrajkači su odmah pre-
kinuli svoj uobičajeni protest ispred Agencije za privatizaciju i otišli u
podršku kolegama na Konjarniku, tako da je, pod pretnjom zatvaranja
Ustaničke ulice, struja predveče ponovo uključena, a Tadić upućen da
slaba mesta radničkog otpora potraži na nekom drugom mestu.
Iste nedelje premijer Cvetković i ministri Dinkić i Dulić su se u
Nemanjinoj 11 sastali sa prvim ljudima tridesetak građevinskih firmi
u Srbiji. Mediji su izdašno preneli ne samo planove visokih državnih
funkcionera da kroz investiranje u izgradnju jeftinih stanova podrže
domaće neimare, već i zadovoljstvo Dragana Kopčalića što će država
posredovati kod poslovnih banaka da mu se odobri jednogodišnji grejs
period za otplatu dugova. Nije propustio da pomene ni ekonomsku kri-
zu, odnosno da izrazi zabrinutost da bi dalje slabljenje građevinskih
firmi u Srbiji moglo dovesti do socijalnih potresa. O tome kakve je so-
cijalne potrese u »Trudbeniku« izazvao sam Kopčalić mogli ste da pra-
tite u nekoliko poslednjih brojeva Republike, a već je notorno da se
koliko proletos u susret eskalaciji radničkog nezadovoljstva založio za
uvođenje vanrednog stanja.
Imajući u vidu da je od dogovora između Štrajkačkog odbora i Mi-
nistarstva ekonomije o formiranju Upravnog odbora KMG »Trudbe-
nik« prošlo više od mesec dana, i da se dopis s imenima novih članova,
među kojima je i jedan predstavnik štrajkača, zagubio negde između
Ministarstva ekonomije i vladine kadrovske službe, jasno je zbog čega
su radnici sastanak u Privrednoj komori razumeli kao konačan stav
vlasti u pogledu raskida ugovora o privatizaciji »Trudbenik gradnje«.

Protest pokrenuo i sindikalnu centralu

Protestu radnika »Trudbenika« 18. februara ispred Ministarstva
ekonomije prisustvovalo je preko trista ljudi. Podršku su pružili radnici
zrenjaninskih preduzeća okupljeni oko pokreta Ravnopravnost (jedan
autobus), i aktivisti nekoliko levičarskih i anarho-kolektiva iz Beogra-
da, mahom studenti, pod transparentom »Solidarnost je naša snaga«.
Sve u svemu, dovoljno ljudi da oko 12 časova, na vest da Dinkić nije u
prilici da se sastane s predstavnicima Štrajkačkog odbora, probiju po-
licijski kordon i blokiraju Bulevar kralja Aleksandra. Usledilo je višeča-
sovno ubeđivanje s policijom oko uslova za povlačenje blokade, uz je-
151
dan detalj koji ni na jednom dosadašnjem protestu nisam primetio – u
komunikaciji s Ministarstvom nije posredovao nikakav Dinkićev ćata,
niti pripadnik obezbeđenja Ministarstva, čak ni oficir policije iz kordo-
na, već udbaš u civilu. Ne znam šta to treba da znači, ali dobro je znati,
širite dalje, međutim, ova okolnost nije nešto naročito impresionirala
Štrajkački odbor »Trudbenika«. Ostali su pri zahtevu da razgovaraju
isključivo s ministrom, malo zato što su se s raznim Ćirićima i Josipo-
vićima već siti u prazno izrazgovarali, ali pre svega jer samo dogovor s
ministrom koji je ujedno i šef stranke može imati kakvu-takvu politič-
ku težinu na koju se čovek može osloniti. Ne može, istina, ni na nju u
nekoj ozbiljnoj meri, to radnici »Šinvoza« najbolje znaju, ali opet nije
svejedno Dinkiću da slaže baš na isti dan kad njegova potpredsednica
Suzana Grubješić u vezi s peticijom za vanredne izbore za Press izjav-
ljuje: »Vlast ne bi smela da ignoriše napore najveće opozicione stranke,
i sigurna sam da će s dužnom pažnjom pratiti ovu akciju«.
Nije mu svejedno, zato sastanka nije ni bilo. Demonstranti su se ra-
zišli oko 17 časova, s dogovorom da već sledećeg dana nastave pritisak.
Međutim, uveče je MUP obavestio predsednika Štrajkačkog odbora
Milana Živkovića o zabrani okupljanja radnika »Trudbenika« zaključ-
no do 22. februara.
Po prvi put od početka štrajka svi važniji elektronski i štampani
mediji preneli su valjanu informaciju o protestu, o broju učesnika i di-
namici, o argumentima na osnovu kojih štrajkači traže raskid ugovora
s »Monterom« (podatke o gašenju poslovanja »Trudbenika« na ovim
stranicama smo u više navrata objavljivali). Sutradan, 19. februara,
Kopčalić je odgovorio tako da stvarno ne čudi što su mu Mišković i
Beko u januaru imenovali staraoca. Između ostalog, vlasnik »Monte-
re« je izjavio da ne postoje izveštaji Agencije za privatizaciju i Saveta
za borbu protiv korupcije o kršenju ugovora u privatizaciji »Trudbenik
gradnje«. U saradnji s Koordinacionim odborom radničkih protesta i
studentskim grupama koje su podržale protest 18. februara, Štrajkački
odbor »Trudbenika« će nastaviti da širi krug solidarnosti i na druge
radničke kolektive u Beogradu. Na protestu malih akcionara IKL, odr-
žanom 23. februara na Trgu Nikole Pašića, potpredsednik Štrajkačkog
odbora »Trudbenika« Vladimir Novaković se složio sa svima koji kažu
da je protivnik jak, a ishod borbe neizvestan, i pozvao okupljene da
se uprkos mukama istrajno i solidarno bore za ostvarenje zajedničkih
ciljeva – prava na rad i na dostojanstven život za radnike i njihove po-
rodice. »Hoću da idem gradom i da svakoga mogu da pogledam u lice«,
zaključio je Novaković.
152
 Posebno važan rezultat protesta 18. februara bilo je obećanje pred-
sednika Granskog sindikata građevine Nezavisnost Ranka Drljevića
da će i grana i sindikalna centrala ubuduće podržati proteste radnika
»Trudbenika«.
Kao što smo već više puta naznačili, pomenuti protest traje, evo, s
božjom pomoću već pola godine. Njegov, dakle, posebno važan rezultat
je to što su uporni demonstranti, pored ciničnih medija, korumpirane
vlasti, buljuka znanih i neznanih neprijatelja, sada napokon privukli
i pažnju svoje sindikalne centrale. Ima li tu mesta ironiji, realno li je
očekivati od visokih funkcionera sindikata da se cimaju baš oko sva-
kog štrajka u kojem učestvuju njihovi članovi, ili štrajk ipak po nečemu
mora biti izuzetan da bi mu se u moru drugih posvetila naročita pažnja,
te, ako je ovo drugo, šta treba preduzeti pa da se darvinizam medij-
skog cirkusa koliko-toliko ukloni iz sindikalne prakse i ustupi mesto
horizontalnoj solidarnosti? Da li sve to ima neke veze i s apanažama u
vladinom Socio-ekonomskom savetu? Na proleće idu izbori u oba ve-
lika sindikata, pa će možda bar neka od ovih pitanja početi da dobijaju
adekvatne odgovore. Nažalost, i anarhosindikalisti, ili bar oni koji se
takvima nazivaju, kanda biju na svim frontovima, sem na konkretnim
inicijativama za radničko organizovanje na nešto demokratičnijim i so-
lidarnijim osnovama.

Pitaju se, ipak, i radnici

U neizmerno otužnoj titoističkoj kampanji po fabričkim pejzažima,
da sve šišti i brekće, posetio je Mlađan Dinkić 16. februara Kragujevac i
objavio da će račansku »Zastavu elektro« preuzeti južnokorejska kom-
panija »Yura«. Do juna, veli, hiljadu novih radnih mesta. Za račanske
radnike, pretežno radnice koje lane svojim protestima sačuvaše pre-
duzeće od sigurne propasti i dovedoše ga do druge šanse za sigurniju
budućnost, ova vest je bila iznenađenje koliko i za vas i za mene.
Da je onomad bilo po Dejanovićevom, il’ po Dinkićevom, u »Za-
stavi elektro« danas bi rastao korov. Međutim, otkako je Slavičin muž
jesenas »vratio firmu državi«, sindikat je na sve načine pokušavao da
se uključi u pregovore s potencijalnim novim kupcima, ali im Mini-
starstvo nije dozvolilo da imaju makar korektnu informaciju o daljoj
sudbini fabrike. Da ne bude zabune, ne govorim ja ovde o čašćavanju i
ordenju, već o »koncepciji« privatizacije u kojoj se mi ne pitamo ni za
šta, a Dinkić za sve. Čak i ako zanemarimo činjenicu da se fantastični
privredni rast dalekoistočnih zmajeva uglavnom temelji na bespošted-
153
noj eksploataciji, a da u Srbiji i ove naše dandare bez trunke samu-
rajskog temperamenta kao od šale lome i krše zakonom i kolektivnim
ugovorom garantovana radnička prava, sudove i inspekcije, čak i da
»Yura« u junu odagna sve bojazni i preporodi Raču kao u najslađoj
Dinkićevoj laži, kakva nam je inače perspektiva ako uporna i solidarna
borba za poštovanje zakona i ugovora, čak i kada se završi s uspehom,
kao prošle godine u »Zastavi elektro« i »Vršačkim vinogradima«, na
kraju vodi samo u novu neizvesnost.
Ivan Zlatić
[objavljeno u listu ’’Republika’’, marta 2010.]

154
Trudbenik ponovo na ulici
Nastavak protesta do ispunjenja zahteva
Nakon dva meseca pregovora i lažnih obećanja, Ministarstvo
ekonomije i regionalnog razvoja odbilo je da da saglasnost
na isplatu socijalnog programa radnicima “Trudbenik grad-
nje” koje je Dragan Kopčalić izbacio s posla iz osvete zato što
su od Agencije za privatizaciju tražili da zaštiti zakon i ugo-
vor u privatizaciji ovog preduzeća. Shvativši da je obećanje
socijalnog programa bilo samo trik vlasti, radnici su u uto-
rak 8. juna ponovo počeli sa protestima ispred Ministarstva
ekonomije. Sledećeg dana, u sredu 9. juna, policija je zapre-
tila članovima štrajkačkog odbora hapšenjem i kaznom od
100.000 dinara ukoliko radnici budu blokirali Bulevar kra-
lja Aleksandra, kao i da će zabraniti dalja okupljanja radnika
“Trudbenik gradnje”.
Podsećamo javnost da je Agencija za privatizaciju još 25. novembra
prošle godine uradila detaljan izveštaj o kršenju ugovora o prodaji ude-
la “Trudbenik gradnje”, u kom stoji da je račun preduzeća mesecima u
neprekidnoj blokadi, a da je kontinuitet poslovanja nakon privatizacije
umanjen za 65,58%. U razgovorima sa štrajkačkim odborom, zvanični-
ci Ministarstva ekonomije u više navrata su isticali da je Dragan Kop-
čalić potpuno upropastio naše preduzeće. Ipak, ugovor nisu raskinuli,
sa potpuno besmislenim formalnim izgovorima. Umesto da gone čo-
veka koji je, prema nalazima Agencije za privatizaciju, prekršio ugovor
i doveo “Trudbenik gradnju” do ivice stečaja, policija i Ministarstvo
ekonomije su se pretnjama i pritiscima ustremili na radnike koji su ne-
zakonitim otkazima već kažnjeni zato što se bore za poštovanje zakona
i svoje pravo na život i rad. Još uvek nismo dobili čak ni jednokratnu
pomoć od 5.000 dinara, koju nam je ministar Rasim Ljajić obećao pre
pola godine.
Očigledna je namera vlasti i Dragana Kopčalića da protest radnika
“Trudbenik gradnje” uguši u gladi, iscrpljenosti i bolesti. Njihovo iživ-
ljavanje nad radnicima koji su u protestu od avgusta prošle godine, i
koji su čitavu zimu proveli na ulici, i istovremeno tolerisanje kriminala
koji je uništio naše preduzeće, otkrivaju pravo lice vladajuće politike u
Srbiji.

155
 Sa protestima ispred Ministarstva ekonomije nastavljamo u petak
11. juna u 10 časova. Ovoga puta, radnici ”Trudbenik gradnje” se neće
razići do ispunjenja zahteva.
U Beogradu, 10. juna 2010. godine
Štrajkački odbor “Trudbenik gradnja”

156
Nastavljamo proteste
ispred Ministarstva ekonomije
Proteste ispred Ministarstva ekonomije ćemo nastaviti do is-
punjenja naših zahteva. Današnji protest počinje u 11 časova.
Nikakva obećanja više nas neće skloniti sa ulice, a Ministar-
stvo daljim ignorisanjem samo rizikuje radikalizaciju prote-
sta.
Tokom prethodna tri meseca, radnici „Trudbenik gradnje“ obusta-
vili su proteste ispred Agencije za privatizaciju i Ministarstva ekonomi-
je. Nakon iscrpljujućih aktivnosti koje traju od avgusta prošle godine,
pristali smo na pregovore o socijalnom programu samo zato da ljude
više ne bi izlagali dodatnim naporima. Nismo očekivali da će Ministar-
stvo ekonomije zloupotrebiti našu dobru volju da probleme rešimo
pregovorima. Na žalost, ispostavilo se da Ministarstvo nikada nije ima-
lo nameru da isplati socijalni program. U pregovore su ušli samo da
bi produžili agoniju radnika „Trudbenika“, u nadi da ćemo naposletku
odustati.
Zbog toga su radnici „Trudbenik gradnje“ od prošle nedelje pono-
vo u protestu. Ministarstvo ekonomije i Agencija za privatizaciju, koji
su nas i doveli u ovu situaciju, i dalje odbijaju razgovar sa nama, zbog
čega smo juče bili primorani da blokiramo ulaz u zgradu Ministarstva
ekonomije. Podsećamo javnost da je propadanje „Trudbenik gradnje“
posledica kršenja zakona i ugovora u privatizaciji našeg preduzeća, što
su u svojim izveštajima utvrdili Savet za borbu protiv korupcije i Agen-
cija za privatizaciju, ali da uprkos tome Agencija i Ministarstvo ekono-
mije već sedam meseci odbijaju da preduzmu bilo kakve korake kako
bi rešili naše probleme.
Proteste ispred Ministarstva ekonomije ćemo nastaviti do ispunje-
nja naših zahteva. Današnji protest počinje u 11 časova. Nikakva obe-
ćanja više nas neće skloniti sa ulice, a Ministarstvo daljim ignorisanjem
samo rizikuje radikalizaciju protesta.
15. juna 2010. godine
Štrajkački odbor ’’Trudbenik gradnja’’

157
»Trudbenik« – godinu dana kasnije
Desetomesečni štrajk i protest radnika beogradskog građe-
vinskog preduzeća »Trudbenik gradnja« praktično je okon-
čan početkom jula. Iako je sudbina samog preduzeća još uvek
neizvesna, radnici će, sva je prilika, u budućim zbivanjima
igrati manje aktivnu i manje odlučujuću ulogu nego do sada.
Trenutak je za rezime.
E, sad, logično bi bilo da rezime krene saldiranjem štrajkačkih zah-
teva od 24. avgusta prošle godine sa vladinim Programom mera za re-
šavanje statusa bivših i sadašnjih zaposlenih u KMG »Trudbenik« a.d.
Beograd od 8. jula ove godine, čije je usvajanje dovelo do okončanja
protesta. Problem je, međutim, taj što bi nakon svođenja samo ova dva
dokumenta čovek pomislio da se radi ili o potpuno različitim događaji-
ma, ili je ovde neko potpuno lud. A nije niko.

Zahtevi
Baš zato što će borba radnika »Trudbenika« u široj javnosti najviše
ostati upamćena po nasilju i patnji, važno je napomenuti da je sindikat
od samog početka nastojao da predupredi posledice očekivane repre-
sije. Očekivane pre svega zbog lika i dela poslodavca Dragana Kopčali-
ća koji se, da podsetimo, par meseci pre početka štrajka u svojoj firmi
javno založio za vanredno stanje i nekakvu tajkunsko-političarsku kor-
porativnu upravu nad Srbijom do okončanja ekonomske krize. Mogao
bih da nastavim sa detaljima, ali verujem da nema potrebe. Ukratko,
zahtevi štrajka su morali biti u skladu sa zakonskim okvirima: isplata
zaostalih zarada, povezivanje staža i zaključivanje kolektivnog ugovo-
ra oko kojeg je bio postignut sporazum, ali je Kopčalić izbegavao da
ga potpiše. Suština problema, međutim, izneta je u zahtevu za raskid
ugovora o prodaji »Trudbenik gradnje« Kopčalićevoj »Monteri«, koji
je predsednik Štrajkačkog odbora i prvi čovek Sindikata Nezavisnost
u »Trudbenik gradnji« Milan Živković 25. avgusta uputio Ministar-
stvu ekonomije, Agenciji za privatizaciju i KMG »Trudbeniku«, pre-
duzeću koje se u Ugovoru o kupoprodaji »Trudbenik gradnje« navodi
kao prodavac. Živković u ovom dopisu prvi put iznosi činjenice koje će
nekoliko meseci kasnije postati opšte mesto: da je Kopčalić praktično
ugasio delatnost preduzeća, odnosno da je, prisilivši više od pola rad-
nika »Trudbenik gradnje« da pređu u »Monteru«, prekršio ne samo
odredbe kupoprodajnog ugovora koje se tiču prava zaposlenih, već je
158
doveo do »smanjenja obima posla i nemogućnosti obezbeđenja drugog
posla u okviru društva«. Dakle, s ovim ili onim formalnim zahtevima,
štrajk je pre svega trebalo da podupre zahtev za raskid ugovora, od-
nosno borbu za opstanak preduzeća i radnih mesta. Očekivalo se da
će nadležni ažurnije postupati pod medijskim pritiskom štrajka. Ispo-
stavilo se, međutim, da je štrajk u krugu preduzeća u Krnjači, koliko
god dramatičan bio, ipak »predaleko« da bi zainteresovao prestoničku
štampu i doveo do željenog pritiska. S druge strane, izlazak iz kruga
preduzeća na beogradske ulice značio je kršenje Zakona o štrajku, to
jest priliku za Kopčalića da buntovnicima podeli otkaze. Treća moguć-
nost bilo je odustajanje.

»Radikalizacija«
Reč iz ovog međunaslova već duže vreme se koristi ne samo da opi-
še zaokret radničkih protesta ka drastičnim metodama (blokada sao-
braćaja, samopovređivanje...), već i da se usput prošvercuje još jedna
kopča »događanja radnika« sa svim onim nazadnim i nakaznim što u
našoj javnosti predstavlja Srpska radikalna stranka1. U takvom kon-
tekstu, poznata Kopčalićeva izjava kako je u njegovom preduzeću »na
delu sindikalni terorizam«, koliko god sumanuto zvučala, bila je jasna
najava brutalnog obračuna sa »radikalima« koji su odlučili da više
ne hvataju zjale po Krnjači i izašli na ulice. Usledilo je 145 otkaza, a
potom zimski protesti ispred Agencije za privatizaciju i Ministarstva
ekonomije, koji su naišli na zid ćutanja, pa blokade ulica, privođenja,
nove blokade... O svim ovim zbivanjima Republika je detaljno izvešta-
vala. Nekim drugim aspektima čitavog slučaja možda nismo posvetili
dovoljnu pažnju, jednostavno zato što nisu bili u neposrednoj vezi sa
borbom radnika za očuvanje radnih mesta, protiv uništavanja predu-
zeća – temom koju smo, ne samo u »Trudbenik gradnji« već u svakom
radničkom protestu koji smo pratili, ocenili kao najvažniju. One manje
priče, međutim, nisu uvek i manje potresne. Naprotiv.
Čim je kupio »Trudbenik gradnju«, marta 2008. godine, Kopčalić
je krenuo u obračun sa radnicima koji žive u dva tzv. samačka hotela,
na Konjarniku i u novobeogradskom Bloku 70. Ovi objekti su građeni
za smeštaj radnika »Trudbenika« koji nisu iz Beograda, ali su vreme-
nom postali jedino prebivalište desetinama radničkih porodica, zbog
1 Štaviše, Google pretraga ove reči pokazuje da njena široka upotreba u srpskoj
javnosti, a u vezi s radničkim protestima, kreće ubrzo nakon osnivanja SNS, to jest
nakon proterivanja »radikala« na političku marginu kao bezopasnih strašila.

159
čega je uprava preduzeća pre privatizacije donela odluku o prenameni
»samačkih hotela« u stambene zgrade. Ne vredi sada raspredati zbog
čega ova odluka nije na vreme sprovedena, tek Kopčalić ju je poništio i
naredio iseljenje iz oba objekta.
Napadajući štrajk u javnosti, Kopčalić je često koristio situaciju u
»samačkim hotelima«, tvrdeći da iza štrajka zapravo stoje nekakve ka-
badahije koje neće da se isele iz njegove imovine. U stvari, on je rad-
nicima koji su odbili da se isele davao otkaze u »Trudbeniku«. Još pre
štrajka, podelio je 29 takvih otkaza. Radnici su pokrenuli sudske po-
stupke za povratak na posao. Za sada je samo jedna presuda izvršna.
Ako je za utehu, ta jedna je u korist radnika. Dok sud odlučuje, ljudi dve
godine žive bez primanja, pod neprestanim pritiskom, pretnjama, kri-
vičnim prijavama za ometanje poseda, isključenjima struje. Na Konjar-
niku je struja isključena 10. februara ove godine, pa je 41 porodica na
–18 stepeni ostala bez grejanja. Poslednje isključenje bilo je 10. avgusta
ove godine u objektu na Novom Beogradu. Do zaključenja ovog broja
Republike, 37 porodica koje tamo žive još uvek je bez struje.
Deo stanara je pod pritiskom napustio »samačke hotele«. U prazne
stanove Kopčalić je uselio radnike »Montere«. U noći između 14. i 15.
oktobra 2009. godine dvojica stanara iz »Montere« napali su grupu
radnika »Trudbenika« iz susedne sobe, i tom prilikom pretukli Ha-
biba Krkušića. Prema izjavi koju su potpisali i policiji predali radnici
obezbeđenja objekta na Konjarniku, pretučenog Krkušića su zatekli na
podu njegove sobe, razbijenog nosa, »u maloj lokvi krvi«. Jedan od
napadača (ime i prezime navedeno u izjavi), ubrzo se ponovo pojavio u
hodniku krećući se prema Krkušićevoj sobi, sa ciglom u ruci. Pre nego
što će stići policija, dok je obezbeđenje pokušavalo da smiri situaciju,
napadači su »vređali napadnute stanare iz sobe 63 po verskoj i nacio-
nalnoj osnovi«. Pre jutra, nasilnici su napustili hotel i više se nisu vra-
ćali. Štrajkači više nisu noću izlazili sami.
Habib Krkušić je rođen 20. marta 1951. godine u selu Namga na
Donjem Pešteru, opština Tutin. U »Trudbeniku« je radio 32 godine.
Porodica, supruga Hankija i tri sina, ostala je da živi na selu. Najstariji
sin Raif danas je hodža u seoskoj džamiji. Upoznali smo se letos i malo
popričali. Blag čovek lepog govora. Habib ih je godinama viđao samo
vikendom, za vreme odmora i praznika. Otkako je počeo štrajk ostao je
bez novca da svakog vikenda putuje kući. Na zimskim protestima bio je
svakodnevno. Uveče se vraćao u hladnu sobu.
Od dana kad su zbog otkaza ostali bez primanja, štrajkači iz »hote-
la« uglavnom su imali samo po jedan obrok dnevno, ono što dobiju na
160
protestu. Nekad kiflu, nekad burek, kad šta ima. Onda nazad u sobu, pa
ujutru ponovo. Po povratku sa novogodišnjih praznika, Habib je pre-
stao da ide kući. Znao je da ako nekako i uspe da ode, neće imati novca
da se vrati.
Onog februarskog dana kad im je Kopčalić isključio struju, baš u
tom trenutku Habib je telefonom razgovarao sa suprugom. Po žamoru
je zaključila da se nešto loše dešava. Nije mogao da je uteši. Te noći ni
Hankija nije spavala.
Habib se osećao sve lošije. Zabrinuti štrajkači su između sebe sku-
pili novac kako bi mogao da ode kući na lekarski pregled. Otputovao je
u petak 26. februara. Pregled je bio zakazan za 2. mart.
U ponedeljak 1. marta 2010. godine, Habib Krkušić je preminuo u
svom domu od srčanog udara. Porodica je za incident od 15. oktobra
2009. godine saznala tek nakon njegove smrti, od Habibovih kolega iz
štrajka.

(Ne)sporazum
»Jugoremedija« je verovatno jedan od poslednjih sporova u pri-
vatizaciji u kojem su radnici (istina, u svojstvu akcionara, udruženi s
ostalim malim akcionarima preduzeća), imali priliku da u punoj meri
ostvare svoja prava i interese dosledno zahtevajući sprovođenje zako-
na i ugovora. Nema sumnje da je zrenjaninska grupa uspela u svojoj
borbi prvenstveno zahvaljujući hrabrosti, pameti i solidarnosti, ali je
isto tako sigurno da glavni razlog zbog kojeg je primer »Jugoremedije«
ostao tako usamljen leži u pukom sticaju formalno-pravnih okolnosti.
»Trudbenik gradnja«, na primer, prodata je u postupku restrukturira-
nja, u kojem radnici po zakonu nemaju pravo na akcije. Ugovor o pro-
daji ovog, i nekoliko drugih preduzeća privatizovanih kroz restruktu-
riranje (delovi »Filipa Kljajića« iz Kragujevca, rakovički »Rekord«...),
predviđa raskid samo u slučaju da kupac ne isplati kupoprodajnu cenu.
Sindikat je u pomenutom zahtevu od 25. avgusta 2009. godine istakao
da Zakon o privatizaciji propisuje niz drugih razloga za raskid ugovo-
ra zbog neizvršavanja (između ostalog kršenje socijalnog programa i
umanjenje kontinuiteta delatnosti – i jedno i drugo Kopčalić je, čak i po
nalazu same Agencije za privatizaciju, činio nemilice), i zatražio prime-
nu Zakona. Isti stav izneo je i Savet za borbu protiv korupcije u svojim
obraćanjima Vladi od 29. oktobra 2009. i 20. januara 2010. godine.
U drugom obraćanju se još ističe: »Odstupanja od primene Zakona o
privatizaciji do kojih je došlo u prodaji udela ‘Trudbenik gradnje’ nika-
161
ko ne mogu biti argument da Agencija za privatizaciju, nakon što je u
postupku kontrole utvrdila kršenje ugovora, odbije da primeni član 41a
Zakona o privatizaciji, već naprotiv, moraju biti razlog da Ministarstvo
ekonomije i regionalnog razvoja izvrši nadzor nad zakonitošću rada
Agencije za privatizaciju. Agencija za privatizaciju je postupila suprot-
no Zakonu o privatizaciji kada je zaključenje Ugovora o kupoprodaji
udela prepustila licu koje nije ovlašćeno da vrši poslove u privatizaci-
ji, preduzeću KMG ‘Trudbenik’ – u restrukturiranju«. Nije, međutim,
vredelo. Ministarstvo i Agencija ostali su pri stavu da kupac zaista dra-
stično krši ugovorne obaveze i vuče preduzeće u propast, ali da ugovor
ne može da raskine Agencija po Zakonu o privatizaciji, već KMG ‘Trud-
benik’ u sudskoj parnici kao običan ugovor o kupoprodaji. U tom cilju,
Vlada je početkom marta imenovala novi Upravni odbor KMG-a, na
čelu sa Dušanom Bjelopetrovićem (DS), koji je zaista odmah prionuo
na pripremu tužbe. Naporedo, gladnim i izmrcvarenim demonstranti-
ma ponuđen je socijalni program, koji bi realizovali Vlada i KMG. Pri-
stanak na ovakav socijalni program ne znači da su odustali od tužbi za
povratak na posao u »Trudbenik gradnju«. Ti sporovi su i dalje u toku.
Međutim, pristanak na socijalni program faktički znači da su borbu za
»Trudbenik gradnju« preneli na Vladu i KMG.
Ne znam kako bih ovo drugačije rekao: sasvim je razumno biti be-
skompromisan kad je zakon na vašoj strani, a cilj tako primamljiv kao
što je kontrola nad profitabilnom fabrikom. Ne kažem, naravno, da
je radnicima »Jugoremedije« bilo lako tokom četvorogodišnje borbe.
Naprotiv, vrlo dobro znam koliko im je bilo teško, ali su uprkos tome
ipak sve vreme znali da vredi zapeti. S druge strane, radnici »Trudbe-
nik gradnje« spadaju u onaj, daleko brojniji deo populacije koji nema
taj luksuz da svoju borbu za pravo na život i rad vodi pod legalističkom
zastavom. Spadaju u one protiv čijih interesa se donose zakoni i za-
ključuju ugovori. Zato su lane i iskoračili iz zakonskih okvira, ne bi li
postigli javni skandal oko necivilizacijskog položaja u koji su dovedeni.
Naposletku, iz istog razloga su pristali da polugodišnje muke kapita-
lizuju u što povoljniji sporazum sa vlastima. Rat sa Kopčalićem su pri
tom lepo razgazili, sad nek ga malo nose oni koji za to imaju snage,
novaca i potrebnih veština.
Ostaje, naravno, škakljivo pitanje da li bi Ugovor o kupoprodaji ude-
la u »Trudbenik gradnji« ipak bio raskinut po Zakonu o privatizaciji da
su štrajkači u martu još jednom-dvaput blokirali Bulevar Kralja Alek-
sandra? Iskreno, nemam pojma. Imao sam tada neku svoju procenu,
ali za nju ne bih stavio ruku u vatru. U traženju odgovora može pomoći
162
podatak da ni isplata socijalnog programa otpuštenim štrajkačima nije
baš išla kao po loju. Usledila su još četiri meseca natezanja, pregovora,
povratka na ulice, još jedna blokada Bulevara...

Vladin program
Na sednici Vlade 8. jula 2010. godine usvojen je Program mera za
rešavanje statusa bivših i sadašnjih zaposlenih u KMG »Trudbenik« a.
d. Beograd. Možda vam bode oči to što se junaci naše priče sada navode
kao zaposleni u KMG-u? Da, pošto voljom Dragana Kopčalića od jese-
nas više nisu radnici »Trudbenik gradnje«, nađeno je rešenje da se svih
145 otpuštenih štrajkača zaposle u KMG-u, koji će onda napustiti uz
otpremninu od 300 evra po godini staža. KMG će im isplatiti 200 evra
po godini, a resto Ministarstvo ekonomije. Rešenje »neobično«, ali već
smo rekli da ih ne štiti zakon već blokada Bulevara.
Šta god da se narednih meseci ispostavi kao pozadina, treba već
sada primetiti da je Vlada Srbije sa »Trudbenikom« otvorila novo po-
glavlje u rešavanju tranzicionih kriza. Pre svega, dok je trajalo nateza-
nje oko socijalnog programa sa radnicima, KMG je dosta brzo sročio i
podneo najavljenu tužbu protiv »Montere«. Dva ročišta su već održana
pre godišnjih odmora, treće je zakazano za septembar. Ne bih se usu-
dio da bilo šta prognoziram, ali vidljiv je entuzijazam vlasti da se to
pitanje reši na način na kojem su zimus insistirali, što baš i nije njihovo
uobičajeno ponašanje. »Normalno« bi, naime, u našim uslovima bilo
da Vlada ostavi Kopčalića na miru čim isprati radnike sa ulica, ali to se
očigledno neće desiti. Pri tom je protiv vlasnika i uprave »Montere«
policija 7. jula ove godine podnela krivične prijave za utaju poreza što,
međutim, teško može imati veze sa našom pričom. Pre dodaje na uvek
realnu sumnju da radnički protest nije jedini pritisak na vlast u slučaju
»Trudbenika«, zbog čega se duplo ne bih usudio da bilo šta prognozi-
ram. S druge strane, isključenje struje »samačkom hotelu« u Bloku 70
svedoči da Kopčalić imovinu »Trudbenik gradnje« još uvek i te kako
smatra svojom.
No dobro, ako se oko »Trudbenik gradnje« i/ili lokacije na Krnjači
zbilja i vodi zakulisni rat (u stvari, teško bi bilo poverovati da se ne
vodi, ali i o tome smo već bistrili u prethodnim brojevima), to i dalje ne
objašnjava naprasni napad samokritike Vlade Srbije koja je rezultirala
isplatom kompenzacije štrajkačima za sve što su zbog brljotina Agen-
cije za privatizaciju i Ministarstva ekonomije podneli tokom protesta.
Ne sprdam se, u obrazloženju razloga za donošenje Vladinog Programa
163
doslovce stoji da »nemogućnošću vršenja adekvatne kontrole ugovor-
nih obaveza i nemogućnošću sprovođenja efikasnih mera radi zaštite
radnika a usled kršenja odredbi navedenog ugovora, radnici stupaju
u višemesečni štrajk. Njihova egzistencija dovedena je u pitanje, a vi-
šemesečni štrajkovi govore o potencijalnoj neefikasnosti ostalih su-
bjekata i institucija kojima su se ova lica obraćala radi zaštite svojih
prava«. U samom tekstu Programa Vlada čak priznaje da ugovorom o
prodaji »Trudbenik gradnje« »nije preciziran minimum zaštite zapo-
slenih niti je prodavcu omogućio adekvatne mehanizme za kontrolu
izvršenja ugovornih obaveza – u smislu koji to ugovor o kupoprodaji
kapitala omogućava Agenciji za privatizaciju (...) Prodavac je podneo
odgovarajuće tužbe nadležnim sudovima i ti postupci su u toku«. Da-
lje se nabraja šta je sve Kopčalić naštetio po »Trudbeniku«, pa kaže:
»Kao rezultat postupanja novog vlasnika prema zaposlenima imamo
proteste 145 bivših zaposlenih u ‘Trudbenik gradnji’ – sada ‘Monteri’,
sa svim svojim negativnim socijalnim posledicama, kao i činjenicom
da je ugrožena elementarna egzistencija ovih lica i njihovih porodica.
Naime, svi oni su dobili otkaze u ‘Trudbenik gradnji’ – sada ‘Monteri’,
i trenutno su nezaposleni«. Zato socijalni program.
Ko bi, majku mu, rekao da piramida vlasti tako funkcioniše da oni
sa vrha umesto da lupaju klempe niskopotčinjenima, u stvari zahvataju
iz državne kase da im peglaju greške. Svašta će još čovek od ove naše
Vlade da nauči. Elem, iako i sama uviđa da je haos u »Trudbenik grad-
nji« izazvan načinom na koji je preduzeće prodato, Vlada se još uvek
nije izjasnila po preporuci Saveta za borbu protiv korupcije da Mini-
starstvo ekonomije sprovede nadzor nad zakonitošću rada Agencije u
slučaju »Trudbenika«.
Ivan Zlatić
[objavljeno u listu ’’Republika’’, septembra 2010.]

164
Otvoreno pismo Štrajkačkog odbora
PD „Trudbenik gradnja“ d.o.o.
Minimalno razumevanje za probleme radnika „Trudbenik
gradnje“ koje je pokazala država, ne može da spreče katastro-
falne posledice koje je bezakonje u privatizaciji donelo našim
porodicama. Zbog toga nastavljamo sa borbom. Radna me-
sta koja su nam oteta za nas i naše porodice znače život, tako
da nemamo prava da odustanemo. Očekujemo da će nam dr-
žavni organi ubuduće biti partneri u borbi za razrešenje tra-
ume koja traje već godinu ipo dana. Podsećamo Vladu da je u
svom zaključku od 8. jula i sama priznala da „nemogućnošću
vršenja adekvatne kontrole ugovornih obaveza i nemogućno-
šću sprovođenja efikasnih mera radi zaštite radnika a usled
kršenja odredbi navedenog ugovora, radnici stupaju u više-
mesečni štrajk. Njihova egzistencija je dovedena u pitanje,
a višemesečni štrajkovi govore o potencijalnoj neefikasnosti
ostalih subjekata i institucija kojima su se ova lica obraćala
radi zaštite svojih prava.“
PREDSEDNIK REPUBLIKE SRBIJE
Boris Tadić
VLADA REPUBLIKE SRBIJE
Predsednik Mirko Cvetković
AGENCIJA ZA PRIVATIZACIJU
Direktor Vladislav Cvetković
MINISTARSTVO EKONOMIJE I REGIONALNOG RAZVOJA
Ministar Mlađan Dinkić
Državni sekretar Nebojša Ćirić
DEMOKRATSKA STRANKA
Potpredsednik Dušan Petrović
Poštovana gospodo,
Kao što ste već upoznati, štrajk i protest radnika PD „Trudbenik
gradnja“ d.o.o. traje od 24. avgusta 2009. godine. Na ovaj korak nas
je nateralo kršenje zakona i ugovora u privatizaciji našeg preduzeća
od strane vlasnika, građevinskog preduzeća „Montera“. Podsećamo
Vas da je Agencija za privatizaciju 26. novembra iste godine utvrdila
165
drastično kršenje zakona i ugovora u privatizaciji „Trudbenik gradnje“,
ali je odbila da ugovor raskine po Zakonu o privatizaciji, pravdajući
se da nije nadležna, to jest da je ugovor o kupoprodaji potpisala samo
kao punomoćnik našeg matičnog preduzeća KMG „Trudbenik“. Prema
tumačenju Agencije, ugovor kojim je privatizovana „Trudbenik grad-
nja“ nije ugovor o privatizaciji, već se radi o najobičnijem obligacionom
ugovoru, koji može da se raskine jedino u sudskom postupku koji bi
pokrenuo KMG „Trudbenik“. Međutim, Savet za borbu protiv korup-
cije je 20. januara ove godine dostavio Vladi svoj nalaz u kom između
ostalog stoji: „Odstupanja od primene Zakona o privatizaciji do kojih je
došlo u prodaji udela Trudbenik gradnje nikako ne mogu biti argument
da Agencija za privatizaciju, nakon što je u postupku kontrole utvrdila
kršenje ugovora, odbije da primeni član 41a Zakona o privatizaciji, već
naprotiv, moraju biti razlog da Ministarstvo ekonomije i regionalnog
razvoja izvrši nadzor nad zakonitošću rada Agencije za privatizaciju.
Agencija je postupila suprotno Zakonu o privatizaciji kada je zaključe-
nje Ugovora o kupoprodaji udela prepustila licu koje nije ovlašćeno da
vrši poslove u privatizaciji, preduzeću KMG Trudbenik – u restruktu-
riranju. Član 5. Zakona o privatizaciji predviđa isključivu nadležnost
Agencije za privatizaciju da prodaje kapital na osnovu Zakona o priva-
tizaciji. Prepustivši KMG Trudbeniku da zaključi Ugovor o kupopro-
daji udela Trudbenik gradnje, Agencija je ugrozila kontrolu izvršenja
ugovornih obaveza i mogućnost da se u slučaju neizvršavanja obaveza
ugovor raskine po Zakonu o privatizaciji, kako nesavesni kupac ne bi
uvećavao štetu po preduzeće, što i jeste smisao člana 41a Zakona o pri-
vatizaciji. Smatramo da ovakvo postupanje Agencije navodi na sumnje
na korupciju u privatizaciji Trudbenik gradnje.“
Uprkos ovakvom mišljenju svog savetodavnog tela, ni Vlada ni nad-
ležno Ministarstvo nisu preduzeli nikakve korake da uspostave zakoni-
to stanje u privatizaciji našeg preduzeća, već su raskid ugovora prepu-
stili KMG „Trudbeniku“ i sudskoj parnici kojoj se ne vidi skori kraj.
Uprkos činjenici da je Izveštaj Agencije za privatizaciju pokazao da
su razlozi za štrajk radnika „Trudbenik gradnje“ bili opravdani, i da je
naš protest bio u interesu preduzeća, a ne hir neradnika i alkoholičara,
kao što je to u javnosti pokušavao da predstavi vlasnik „Montere“ Dra-
gan Kopčalić, nas 145 smo zbog borbe za očuvanje svojih radnih mesta
kažnjeni otkazima.
Do današnjeg dana, preminula su trojica otpuštenih štrajkača. Dvo-
jica od srčanog, jedan od moždanog udara, svi u pedesetim godina-
ma života. Ne treba biti stručnjak za medicinu pa zaključiti da su naše
166
kolege makar jednim delom stradale zbog stresa koji su svakodnevno
preživljavali protestujući skoro godinu dana po beogradskim ulicama.
Primorana da reaguje na tragediju, Vlada je 8. jula ove godine donela
odluku da iz državnih fondova izdvoji više od 1,2 miliona evra da bi
učesnicima u štrajku i protestu isplatila otpremnine od 300 evra po
godini staža. Iako nam je ova mera u tom trenutku pomogla da preži-
vimo, trajno rešenje problema još uvek nije ni na pomolu. Više od sto
radničkih porodica ubrzo će postati socijalni slučajevi ukoliko država
ne raskine ugovor sa „Monterom“. Istovremeno, Građevinska direkcija
Srbije dodelila je „Monteri“ izgradnju stanova na Voždovcu, u sklopu
državne pomoći građevinskoj industriji u uslovima ekonomske krize.
Još jednom napominjemo da je pre nešto više od godinu dana Izve-
štaj Agencije za privatizaciju pokazao da je „Montera“ jedan od uzro-
ka propadanja građevinske industrije u Srbiji, jer je za samo nekoliko
meseci umanjila kontinuitet osnovne delatnosti u „Trudbenik gradnji“
za 65,58%, i opteretila naše preduzeće hipotekama, ali ne za unapređe-
nje proizvodnje, već za svoje potrebe. Vlada u svojoj odluci od 8. jula i
sama ističe ove činjenice. Povrh svega, Poreska uprava je 7. jula podne-
la krivičnu prijavu protiv Dragana Kopčalića zbog neplaćanja obaveza
prema državi. Ipak, posao na Voždovcu, vredan preko 10 miliona evra,
država je poverila „Monteri“.
Minimalno razumevanje za probleme radnika „Trudbenik gradnje“
koje je pokazala država, ne može da spreče katastrofalne posledice koje
je bezakonje u privatizaciji donelo našim porodicama. Zbog toga na-
stavljamo sa borbom. Radna mesta koja su nam oteta za nas i naše
porodice znače život, tako da nemamo prava da odustanemo. Očeku-
jemo da će nam državni organi ubuduće biti partneri u borbi za razre-
šenje traume koja traje već godinu ipo dana. Podsećamo Vladu da je u
svom zaključku od 8. jula i sama priznala da „nemogućnošću vršenja
adekvatne kontrole ugovornih obaveza i nemogućnošću sprovođenja
efikasnih mera radi zaštite radnika a usled kršenja odredbi navedenog
ugovora, radnici stupaju u višemesečni štrajk. Njihova egzistencija je
dovedena u pitanje, a višemesečni štrajkovi govore o potencijalnoj nee-

167
fikasnosti ostalih subjekata i institucija klojima su se ova lica obraćala
radi zaštite svojih prava.“
S poštovanjem,
Predsednik Štrajkačkog odbora
Milan Živković
30. decembra 2010.

168
POKRET ZA SLOBODU, klub TIJUANA i SELEN VELEN DJ
DUO pozivaju vas na projekciju filma i dernek solidarnosti
(benefit žurku)

YU WAVE TRUDBENIK
...Club Tijuana, Sremska 9, II sprat
(Ugao Prizrenske i Sremske, kod stepenica)
Subota, 19. februar 2011.
(Novac prikupljen na žurci ide u fond za pravnu odbranu radni-
ka Trudbenika zbog krivične prijave koju je protiv Štrajkačkog odbora
podnela kompanija Monterra.)
21h
Projekcija dokumentarnog filma
Od -18 do +30
Početkom jeseni 2010. godine okončan je višemesečni protest rad-
nika građevinskog preduzeća „Trudbenik gradnja“. Na centralnim pre-
stoničkim ulicama saobraćaj je ponovo normalizovan. Da li je tranzici-
ona trauma okončana?
Režija, scenario, montaža: Ivan Zlatić
Kamera: Siniša Dugonjić
Producent: Milenko Srećković
Muzika: Torpeda, Kaotične duše
Proizvodnja: Pokret za slobodu
22h
YU Wave dernek
Odlazak ratnika, povratak maršala – Selen Velen ponovo jaše u
borbi za slobodu, mir, socijalizam i prepuštanje revolucionarnom ple-
su i zabavi uz muziku zemlje koja više ne postoji. Kao i uvek, slušaćemo
nove bendove sa prostora Jugoslavije, alternativu, KUD Idijote, Baja-
gu, dno dna i Neki to vole vruće... Prvi YU Wave dernek ove godine je
dernek solidarnosti.
Zašto dernek solidarnosti?
POKRET ZA SLOBODU angažovao se na prikupljanju sredstava za
odbranu članova Štrajkačkog odbora TRUDBENIK GRADNJE po kri-
vičnoj prijavi kompanije MONTERRA. Advokat koji je angažovan na
njihovoj odbrani pristao je da radi za polovinu od tarife predviđene za
169
ovo krivično delo, u znak solidarnosti sa štrajkačima. YU Wave dernek
podržava ovu borbu i zato želi da pomogne da se prikupi potreban no-
vac.
Kompanija MONTERRA, koja je vlasnik TRUDBENIK GRADNJE,
podnela je 28. 8. 2009. godine krivičnu prijavu protiv devetorice člano-
va Štrajkačkog odbora TRUDBENIK GRADNJE da su 24. 8. iste godine
za vreme štrajka blokirali kapiju preduzeća, i tako počinili krivično delo
zloupotrebe prava na štrajk iz člana 167. Krivičnog zakonika Srbije, pri-
činivši štetu MONTERRI od 2.400.284,00 dinara.
Zaprećena kazna za ovo krivično delo je zatvor do tri godine.
Radnici TRUDBENIK GRADNJE su do prošlog leta svakodnevno
protestovali na beogradskim ulicama tražeći svoja prava. Za sve to vre-
me, država nije ništa preduzimala po MONTERRINOJ krivičnoj prijavi.
Međutim, krajem prošle godine, nakon što je Vlada radnicima isplatila
otpremninu i sklonila ih sa ulica, tužilaštvo je dalo nalog za sprovođe-
nje istrage po krivičnoj prijavi podnetoj još u avgustu 2009. godine.
Osuđujuća presuda Štrajkačkom odboru TRUDBENIK GRADNJE
bila bi zeleno svetlo za druge gazde u Srbiji da se na ovaj način obraču-
navaju sa štrajkovima, odnosno predstavljala bi pretnju svakom štraj-
kačkom odboru šta ga čeka ukoliko se odluči na oštrije metode prote-
sta.
Naime, iako je MONTERRINA krivična prijava najobičnija izmi-
šljotina, napominjemo da radnici TRUDBENIK GRADNJE tokom pro-
testa jesu pribegavali blokadama beogradskih ulica, jer drugačije nisu
mogli da dobiju pažnju javnosti, tako da je jasan interes i gazda u Srbiji
i političkih struktura da preko Štrajkačkog odbora TRUDBENIKA za-
prete svakome kome bude palo na pamet da medijima ukaže na svoje
probleme putem nekonvencionalnih, ali legitimnih metoda građanske
borbe. Drugačije se ne može objasniti iznenadno interesovanje tužilaš-
tva za prijavu staru više od godinu dana.

170
Radnici – varani pa klevetani
Pratimo zbivanja u račanskoj »Zastavi elektro« i beogradskom
»Trudbeniku« i reagovanja na njih

Rača...
Problemi u »Zastavi elektro« krenuli su krajem 2008. godine, kada
je preduzeće zbog lopovluka i loše uprave pod kontrolom Ranka De-
janovića izgubilo poslovno-tehničku saradnju sa multinacionalnom
kompanijom »Delphi«, praktično jedini posao koji su radili tokom
prethodne dve godine. »Delphi« tih dana u raznim prilikama nije pro-
puštao da napomene kako nikada nije imao problema sa zaposlenima,
čak naprotiv. O tome je Republika podrobno pisala prošlog leta, a na
bazi prepiske sa »Delphijem« koju je uoči famoznih protesta na pruzi
kod Lapova objavio Štrajkački odbor »Zastave elektro«. Devetomeseč-
ni protesti protiv Dejanovića su, kao što je poznato, krajem septembra
rezultirali »poklanjanjem« fabrike državi.
Pre nego što će sa Dinkićem utanačiti primopredaju, Dejanović je,
sećate se, najpre bio objavio da fabriku »vraća« radnicima. Štrajkači
su, razumljivo, to odbili, obrazlažući da im je gazda na dar ponudio
praznu kasu, blokiran račun, izgubljeno tržište, dugove prema njima
samima za neisplaćene zarade, najmanje 168,5 miliona dinara duga
Fondu za razvoj po osnovu kredita koji je Dejanoviću odobren da izmi-
ri obaveze prema radnicima (što on nije uradio), i niz drugih problema.
Da su prihvatili »poklon« radnici bi došli u poziciju da raspetljaju broj-
ne finansijske brljotine bivše uprave, pa je zaista teško poverovati da je
Ranko ozbiljno mislio da im prepusti firmu. Da li je napravio manevar
samo da bi štrajkačima iznudio javno priznanje da nisu u stanju da
upravljaju fabrikom? Da li je izlaganje takvom riziku (jer šta bi da su
prihvatili!?) bilo deo njegovog poravnanja sa Dinkićem? Rizik bi u tom
slučaju bio obostran, makar podjednak, jer ni Dinkić, kao predsednik
Upravnog odbora Fonda za razvoj, ne bi jeftino prošao u utvrđivanju
odgovornosti za one nenamenski potrošene milione.
Kako god bilo, radnici »Zastave elektro« su se septembra 2009.
godine našli otprilike tamo odakle su krenuli februara 2006. godine:
zaduženi, u iščekivanju prodaje. Pride iscrpljeni devetomesečnim pro-
testima, nemaštinom, strahom, poniženjima. Uprkos činjenici da je
samo njihova borba sačuvala fabriku od propasti, nateravši ministra
171
i gazdu da se nagode, Dinkić ih je po preuzimanju uprave odstranio iz
svakog odlučivanja o daljoj sudbini, njihovoj, i »Zastave elektro«.
I baš tamo gde bi minimalno revnostan državni funkcioner i ele-
mentarno pragmatičan političar pokušao da ljudima koji su propati-
li zbog korupcije njegovih potčinjenih, u novoj privatizaciji obezbedi
barem onaj nivo prava koji su prethodno imali, Dinkić je »Zastavu
elektro« stavio na restrukturiranje, stvorivši uslove za rešenje koje će
obesmisliti rezultate radničke borbe. Restrukturiranje je obavljeno na
dobro poznat način – sva imovina fabrike je u direktnoj pogodbi pro-
data južnokorejskoj korporaciji »Jura« za tri miliona evra, a na »Zasta-
vi elektro« su ostale obaveze i radnici. Aranžman, uzgred budi rečeno,
kudikamo povoljniji od onog koji je Ranko nudio »samoupravljačima«,
naročito kad se zaračuna da će »Jura« za svako radno mesto od države
dobiti po 4.500 evra. Planira se, navodno, angažovanje 200 od 284 biv-
ših radnika »Zastave elektro«, i još 800 novih, pa vi sad sami množite i
sabirajte. Prilikom intervjua za posao sa radnicima »Zastave elektro«,
direktor »Jure« Lukas Džangvu Nam je napomenuo da sindikalno or-
ganizovanje neće biti tolerisano, da od svojih zaposlenih očekuje lojal-
nost firmi, prekovremeni rad itsl. Onima koji ne prođu na testiranju
kod »Jure« država će isplatiti otpremnine; oni koje »Jura« angažuje
gube pravo na otpremninu. Nakon što ostane bez imovine i bez zapo-
slenih, »Zastava elektro« će po svoj prilici završiti u likvidaciji.
Iako se Dinkić svojski potrudio da konačno rešenje za »Zastavu
elektro« veže uz svoje ime, niko ga još uvek nije pitao kakva je to sad
»privatizacija« posle koje radnici moraju ponovo da se zapošljavaju,
posle koje više ne važi kolektivni ugovor i prestaje da postoji sindikat?
Ili obrnuto: kakve veze ima isplata otpremnine otpuštenim radnicima
u preduzeću X s njihovim potonjim (ne)zapošljavanjem u preduzeću
Y?

Medijska reakcija
Umesto ovih tako složenih finesa, naša se štampa po rutini ostrvila
na slabije.
U Politici od 14. aprila, u tekstu »Šumadijska tranzicija iz parka
Jura«, Aleksandar Apostolovski se zgražava što, prema rezultatima
njegove ankete, niko od radnika »Zastave elektro« ne planira da pređe
u južnokorejsku korporaciju: »Korejac, naime, zahteve za otpremni-
nom shvata izdajom kompanije i ne može da pređe preko toga«. Sve
kao u stara grdna vremena kad se Politika zanimala za sve sem za isti-
172
nu – da li bi A. Apostolovski i sebi odrekao pravo da ne prihvati posao
u nekoj dalekoistočnoj novinskoj kompaniji ukoliko mu ne odgovaraju
ponuđeni uslovi, i da ga zbog toga niko ne nabeđuje da je neradnik,
lupež, izdajnik?
Nadalje, međutim, novinarska vrednica nam iz neimenovanih izvo-
ra otkriva da i nad nemoralom ima nemorala. Paz’te samo šta su ge-
dže naumile: »Iako za sada to niko zvanično ne potvrđuje, strategija
radnika je sledeća: s obzirom na to da novi vlasnik što pre želi da ob-
novi proizvodnju, za sada s dve proizvodne trake u delu magacinskog
prostora, a da pri tom nema ugovornu obavezu prema zaposlenima,
iskusni šumadijski pregovarači žele da najpre uzmu otpremnine, odu
na biro, a zatim se – ponovo vrate u fabriku. To je prećutni dogovor
između svih učesnika u ovom poslovnom dilu, s tim da, kaže nam jedan
od učesnika, Južnokorejac još ne može da poveruje u to. Čovek smatra
da je to nemoralno, da se kosi s njegovom poslovnom praksom i život-
nom filozofijom«.
Još jednom, radnici otpremnine ne dobijaju od »Jure«, već od »Za-
stave elektro«, odnosno od njenog vlasnika, Republike Srbije. Ukoliko
neki među njima zaista planiraju da primene opisanu strategiju takav
bi potez eventualno mogao biti nemoralan prema Mlađanu Dinkiću,
što je silogizam, ali prema gospodinu Namu nikako.
I kao vrhunac, na stranicama donedavne ratnohuškačke kupusare
Apostolovski od radnika »Zastave elektro« zapravo očekuje patriotsko
žrtvovanje za svetlu kapitalističku budućnost: »Umesto da zasuču ru-
kave i ubede Južnokorejce da su došli na pravo mesto svih 284 zaposle-
nih je odlučilo da napusti firmu i uzme otpremnine!«
U stvarnosti, 20. aprila 118 radnika »Zastave elektro«, mahom žena,
pozvano je na rad u južnokorejsku korporaciju, koja je u Slovačkoj ozlo-
glašena po kršenju zakonom garantovanih prava zaposlenih. Tamošnja
inspekcija rada nedavno je utvrdila da su radnici u »Jurinim« pogo-
nima u Lednickim Rovnama izloženi raznim vidovima maltretiranja
(uključujući i fizičko kažnjavanje ako ne rade dovoljno dobro), o čemu
izveštava slovačka novinska agencija TASR, a prenosi dnevni list Prav-
da od 10. marta ove godine.
Još uvek je neizvesno koliko će se radnica i radnika »Zastave elek-
tro« odazvati na »Jurinu« ponudu. Vrlo mali broj, najverovatnije. De-
lom i zbog vesti iz Slovačke, koje su zazvučale uverljivo kada se pročulo
da niko od predvodnika borbe za »Zastavu elektro«, uključujući i mog
favorita iz lanjskih radničkih previranja, šmekera nad šmekerima Slo-
173
bodana Gajića iz Trske kod Rače kragujevačke, nije prošao test za doba
»Jure«.
Dok su nasilje mahnitih navijača i desničara ili, recimo, mučenje
životinja, u javnosti problematizovani manje-više onoliko koliko bez
sumnje zaslužuju da budu, s druge strane se ubistvom uglavnom ne
smatra smrt radnika »Šinvoza« Radislava Stojanova na protestu u
Domu sindikata januara 2008. godine, niti se kao nasilje osuđuje to što
vlast ignoriše činjenicu da je više od sto radnika »Trudbenik gradnje«
provelo zimu na ulici tražeći da se poštuju zakon i ugovor. Najgore,
ekspertskim mišljenjem, a ne govorom mržnje smatra se izjava eko-
nomiste Zorana Popova da su aktuelni problemi u »Zastavi elektro«
prouzrokovani time što »su naši radnici uvođenjem samoupravljanja
naviknuti da mogu lepo da žive, a da malo rade. Tada su nastale ču-
vene socijalističke floskule Ne može mene gazda toliko malo da plati,
koliko ja malo mogu da radim ili Radio ne radio, svira mi radio (...)
Srbi beže od posla ako radno mesto ne podrazumeva slobodan vikend,
fiksno radno vreme, sindikat, regres i druge povlastice« (Press od 15.
aprila, tekst »Iz firme pobegli svi radnici!« V. Nedeljkovića, psihotičnog
nadnaslova »Press istražuje da li se Srbi plaše posla?«). Duhovna pu-
stinja u ideologiji i praksi ultranacionalista ne samo da je uporediva sa
provincijalizmom naših neoliberalnih jezuita, koji zaposlenje shvataju
kao istorijsku kaznu za život u socijalizmu (pa s tim u skladu osnovna
radnička prava zakonom zaštićena u razvijenim demokratijama nazi-
vaju »povlasticama«), već prosto bode oči da se radi o dve strane istog
novčića. Da li će taj novčić ostati srpska valuta, što u ovom trenutku ap-
solutno jeste, ili ćemo skovati novi, i šta ćemo za njega moći da kupimo,
pitanja su za nas koji u mržnju ne verujemo.
Na jednom od sastanaka koje Republika nakon izlaska svakog broja
održava s predstavnicima radničkih i akcionarskih grupa okupljenih
oko Koordinacionog odbora radničkih protesta i pokreta Ravnoprav-
nost (odnosno zrenjaninskog odbora Ljajićeve SDP), Zdravko Deurić
je živo govorio o pojedinim aspektima borbe radnika i akcionara »Ju-
goremedije« koji su, ako dozvolite, nešto manje načelni od onih koje
Republika u svojim tekstovima nastoji da afirmiše. Prenoseći svoja
iskustva radnicima koji se danas bore na ulici, Deurić je zaključio da
uspeh ne zavisi samo od doslednosti načelima, već i od toga koliko smo
dorasli aktuelnom društvenom i političkom kontekstu, ovakvom kakav
je, i koliko smo voljni da u njegovim okvirima svakodnevno tražimo
rešenja koja će doprineti ostvarenju naših načela.
174
 Rečju, da živimo.

Zaple oko »Trudbenika«

Osmomesečni protest radnika »Trudbenik gradnje« zastao je kra-
jem marta, kada je Ministarstvo ekonomije predložilo štrajkačima da
odustanu od borbe za raskid ugovora, u zamenu za otpremnine. Šta je
dovelo do ovog preokreta, mislim da nije teško odgonetnuti. Jedno-
stavno, kada je novembra prošle godine Agencija za privatizaciju utvr-
dila da je kupac »Trudbenika« prekršio ugovor, i istovremeno zauzela
stanovište da država nije nadležna za raskid ugovora, u tom trenutku
niko nije očekivao da će radnički protest protiv ovakvog stava Agencije
preživeti zimu. Demonstranti su, međutim, istrajavali: do novogodiš-
njih praznika, pa do Božića, pa još malo... Naporedo su se pojačavali
pritisci: otkazi praktično svim radnicima uključenim u protest, isklju-
čenja struje i grejanja u samačkim hotelima, policijske zabrane oku-
pljanja ispred Vlade Srbije... Ukratko, ako i vlast, i Kopčalić, i radnici
imaju svako svoju listu najvažnijih okolnosti u vezi sa sukobom oko
»Trudbenik gradnje«, nema sumnje da u ovom trenutku na sve tri liste
prvo mesto zauzima činjenica da je radnički protest dočekao proleće
na nogama, što je Dinkića moglo inspirisati da odustane od strategije
ignorisanja radničkih zahteva i izađe sa predlogom. Da li bi se radnici
odlučili za otpremnine ili ostali pri zahtevu za raskid ugovora, to u ovoj
rundi verovatno nećemo saznati, jer ni posle mesec dana Ministarstvo
još uvek nije izašlo sa konkretnim predlogom. Štrajkački odbor je zato
odlučio da počev od 21. aprila nastave sa protestima ispred Ministar-
stva ekonomije, uz podršku drugih radničkih i akcionarskih grupa iz
Beograda, ali i da za svoju borbu zatraže podršku gradskih vlasti.
U prethodnim brojevima Republike već nekoliko puta smo nazna-
čili da pozadina privatizacije i potonjeg planskog uništavanja »Trud-
benika« po svoj prilici leži na 31.735 hektara njihove lokacije u Krnjači
(oko 13 hektara pod objektima i fabričkim krugom i oko 17 hektara ne-
izgrađenog građevinskog zemljišta na dunavskoj obali), to jest u intere-
sima i planovima vlasnika obližnje Luke »Beograd«. U svetlu događaja
koji su usledili nakon uključenja S. Subotića u intervju J. Ćosića sa N.
Medojevićem, reklo bi se da ima i te kakvog rezona u obraćanju štraj-
kača gradonačelniku Beograda, praktično jedinom važnijem političaru
uključenom u sukobe oko Luke kome je do sada koliko-toliko polazi-
lo za rukom da se javnosti predstavi kao trezven javni funkcioner koji
u načelu pozdravlja investicione zanose Ivane Veselinović, ali u poje-
175
dinostima neće dozvoliti da se oni ostvaruju na štetu opšteg interesa
(isti utisak je, na primer, hteo da ostavi i Oliver Dulić, samo što to nije
trebalo da čini tvrdeći da će se šteta koju su nam Mišković i Beko do
sada pričinili namiriti naplatom »tržišne« cene lučkog zemljišta). Isti-
na, predstava baš i nije uvek bila zasnovana na stvarnim ličnostima i
događajima (istovremeno dok su se gradonačelnik i pravobranilac u
javnosti i na sudu vatreno sporili sa Lukom, Skupština grada je prošle
godine delu lučkog zemljišta promenila namenu iz privredne u stam-
benu), što bi mogao biti motiv za Đilasa da baš sada prigrli radnike
»Trudbenika«.
Višegodišnje predano zalaganje vladinog Saveta za borbu protiv
korupcije da se rasvetle zloupotrebe i zaštiti javni interes u Luci »Be-
ograd«, poslednjih meseci dobija sve značajnije odjeke. Nalazi Saveta
uobličili su dobar deo javne debate o problemu iznova aktuelizovanom
Subotićevim optužbama na račun Beka i Miškovića, ali i pokušaj ra-
sprave u Narodnoj skupštini. Pokušaj, istina, nije uspeo, jer su članovi
Odbora za odbranu i bezbednost iz redova ZES na pomen Beka i Miš-
kovića u panici napustili i bez kvoruma ostavili sednicu Odbora zaka-
zanu za 22. mart povodom Subotić-Ćosićevog performansa, na kojoj je,
na poziv predsednika Dragana Todorovića, saznanja i zaključke Saveta
o pranju novca prilikom kupovine Luke trebalo da iznesu Verica Barać
i prof. dr Milić Milovanović. Na sledećoj sednici Odbora Todorović je
smenjen, ali je čitavo talasanje uspelo da podstakne valjda najbizar-
niji društveno-politički događaj proleća 2010. godine: Milan Beko je
napokon progovorio u javnosti. Objektiv od 5. aprila nam, iz pera Lju-
bodraga Stojadinovića, donosi opširan tropar misterioznog biznisme-
na, nazvan »Kapitalizam bez kapitalista«, u samom finišu sročen njim
samim, slikom i rečju.
Reč: »Prebacuje mi se da sam previše uticajan, da smo Mišković i ja
zajednički napravili ovu vladu. Ali, ja nemam dobre uslove da svoj po-
sao obavljam kako valja. Moj navodni uticaj ne dopire ni do mogućno-
sti da zaštitim svoj biznis (...) Populizam traži sebi žrtve. Otuda i potiče
skepsa države prema investitorima, jer ovde vlada populizam koji se
dodatno spinuje. A to može biti uvod u totalni populizam (...) Ministar
Dulić kaže: čini mi se da će Luka da plati nekoliko stotina miliona evra.
Kako mu se to čini kad još nema uredbe? Dakle, ministar unapred zna
da ću ja da platim, a da ‘Filip Moris’ u Nišu i ‘US Steel’ u Smederevu
neće platiti ništa (...) U Hrvatskoj, kad državni kombinat ‘Belje’ zapad-
ne u krizu, vlada pozove tamošnjeg najuspešnijeg biznismena Ivicu
Todorića, i naloži mu da uzme ‘Belje’ (...) U Beogradu država prevodi
176
PKB iz društvenog u gradsko preduzeće. Voleo bih da vidim gde je taj
genijalni menadžment koji će gradskim parama da napravi uspešnu
kompaniju«.
Da ima nervoze u taboru Luke dalo se još naslutiti i iz komentara
njihove PR Tijane Munišić na vest da će nemački »Duisport« ući u stra-
teško partnerstvo sa srpskim Peconijem, a da bi zajedničkim snagama
od pančevačkog pristaništa napravili regionalni transportni centar.
»Duisport« je, kažu iz Luke »Beograd«, najpre bio zainteresovan za
partnerstvo s njima, ali su »dvogodišnji pregovori neuspešno okončani
jer je proširenjem zone gradskog stanovanja izgubljen prostor za razvoj
saobraćajne infrastrukture«. Oni bi se, u prevodu, rado bavili lučkom
delatnošću, ali im je Skupština Beograda izmenom GUP-a smrsila kon-
ce, pa sad grdni moraju da prave »Grad na vodi« ne bi li izvukli štetu.
U ovakvim situacijama se obično pita: »Je l’ oni zaista misle da smo svi
mi idioti?«
Iz Luke još dodaju da će »u skladu s aktuelnim zonama platiti kon-
verziju zemljišta, ali tek kada takva investicija bude tržišno opravdana.
Trenutno nema zainteresovanih investitora«. Drugim rečima, ni Luka,
ni »Grad na vodi«. Beko se breca na nacionalizaciju PKB-a, Đilas u
neprilici odbija da komentariše insinuacije da je postupanje njegove
administracije i vladajuće većine u gradskoj skupštini narušilo saobra-
ćajni prestiž Beograda. Gde je tu mesto radnika »Trudbenika«, da li će
ga tražiti i naći sami, ili će sačekati da im ga dodeli neko drugi, ili će
prosto nestati skupa sa svojim otpremninama?
Ivan Zlatić
[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu – www.pokret.net,
maja 2010.]

177
Srbolek

Radnička raskršća
Različita iskustva u Koordinacionom odboru radničkih
protesta otvaraju puteve za izlazak iz zajedničke krize

»Privatni štrajk«
Sindikalno organizovanje, štrajkovi, zborovi, pregovori, blokade,
sve to gledano sa strane deluje jako romantično. U stvari, kao i svaki
drugi posao koji deluje romantično i ovaj je pretežno ispunjen dosad-
nim, potpuno neistorijskim aktivnostima, o čemu su prethodnih meseci
najbolje mogli da posvedoče ljudi iz Samostalnog sindikata i Udruženja
akcionara »Srboleka«, džonjajući unaokolo po svakojakim kancelarija-
ma, što privatnim, što javnim, u potrazi za knjigom akcionara, bez koje
nisu mogli da sazovu Skupštinu preduzeća na zakonom propisan na-
čin. Sudski zakazana za 22. decembar, Skupština je zbog nemogućnosti
sazivanja najpre odložena za 11. januar, a kad je Udruženje napokon
pribavilo knjigu akcionara već je bio 8. januar, dakle prekasno da se
pošalju pozivi na preko 800 adresa, pa je Skupština ponovo odložena,
za 25. januar. Ipak, obe neuspele Skupštine organizatori su iskoristili
da okupe akcionare u Kamenoj sali Doma sindikata (inače mesto pred-
viđeno za održavanje Skupštine) kako bi ih informisali o stanju u pre-
duzeću. U pismu koje je poslato svim akcionarima na kućne adrese uz
poziv za Skupštinu, predsednik Samostalnog sindikata Zoran Gočević i
predsednik Udruženja akcionara »Srboleka« Miša Savić su, uz opis ka-
tastrofalnog stanja u preduzeću do kojeg je dovela uprava Ninija Stefa-
novića i Peconija Rankovića (npr. Stefanović duguje »Srboleku« skoro
milijardu dinara, dok je istovremeno račun »Srboleka« u neprekidnoj
blokadi od 25. decembra 2008. godine na oko 350 miliona), naročitu
pažnju posvetili aktivnosti radnika: »Tokom 2009. godine Samostal-
ni sindikat i mali akcionari ‘Srboleka’ preduzeli su niz aktivnosti kako
bi sprečili propadanje preduzeća. Radnici su u više navrata stupali u
štrajk (najpre po jedan dan 27. marta i 2. juna, a zatim od 13. avgusta
do 14. septembra), sa zahtevima koji nisu bili vezani samo za ispla-
tu zaostalih zarada, već smo tražili da se preduzmu konkretne mere
178
kako bi ‘Srbolek’ mogao da nastavi sa radom: uplata duga Farmaceut-
skom fakultetu za sertifikate analize, registracija vozila neophodnih za
proces rada, obnova registracije za veledrogeriju, kupovina sirovina za
nesmetanu proizvodnju, zaključivanje kolektivnog ugovora i normali-
zacija poslovanja firme. Po određivanju rokova za ispunjenje zahteva
radnici su se vratili na svoja radna mesta, a Štrajkački odbor je ostao u
štrajku dok zahtevi ne budu ispunjeni. Do današnjeg dana, najvažniji
zahtevi štrajka još uvek nisu ispunjeni. Iako se obavezao na ispunje-
nje svih zahteva, odmah nakon što je štrajk obustavljen Stefanović je
pokazao kakve su mu zapravo namere – izgovarajući se na nepovoljnu
finansijsku situaciju i smanjenje obima posla do kojeg je sam doveo,
poslao je na prinudni odmor 118 radnika ‘Srboleka’, i time praktično
zatvorio veledrogeriju. Samostalni sindikat je preko Inspekcije rada
uspeo da izdejstvuje vraćanje radnika na posao, međutim, dugoročno
gledano ovaj Stefanovićev potez nas je još jednom uverio da pod njego-
vom upravom preduzeće nema izgleda da preživi sledeću godinu, i da u
svojim protestima moramo biti neuporedivo odlučniji ako očekujemo
trajno rešenje problema«.
Međutim, kao što to uvek biva, napor da se interesi i aktivnosti rad-
nika i malih akcionara spoje u jedan tok najpre je privukao pažnju za-
jedničkog protivnika.
Zbog neispunjenja septembarskog dogovora, Štrajkački odbor je
20. januara ponovo pokrenuo štrajk. Letošnjim zahtevima dodato je
izmirenje »Srbolekovog« duga za grejanje koje je isključeno još polo-
vinom 2009. godine (da, dobro ste razumeli, radnici »Srboleka« ovu
zimu provode u nezagrejanim prostorijama), skidanje hipoteke sa
objekata preduzeća i izmirenje Ninijevih dugova prema »Srboleku«. U
Odluci o nastavku štrajka između ostalog stoji da će, pored 100 do 150
radnika, u njemu učestvovati i mali akcionari.
Gazde su reagovale na način već viđen u »Jugoremediji« – četrde-
setak radnika bliskih upravi osnovalo je februara 2009. godine odbor
sindikata Nezavisnost, koji se najpre priključio štrajku, da bi u decem-
bru povukao svog predstavnika iz Štrajkačkog odbora, s obrazloženjem
da ne žele da učestvuju »u privatnom štrajku Gočević Zorana i malih
akcionara«. Dan po ponovnom pokretanju štrajka i Stefanović se ogla-
sio zahtevom da mu sindikati i rukovodioci sektora dostave spisak za-
poslenih koji su štrajkovali 20. i 21. januara, te ako štrajk potraje da mu
se takve crne liste predaju svakog radnog dana do 15 časova, a sve »radi
vođenja evidencije i obračuna koji se odnosi na zarade zaposlenih koji
su u štrajku«.
179
 U petak 22. januara, Zoran Gočević je suspendovan sa posla na tri
meseca.

Javna skupš na
U ponedeljak 25. januara u 10,00 osamdesetak radnika akcionara
»Srboleka«, opremljenih pištaljkama i transparentima, krenulo je iz fa-
bričke zgrade u Sarajevskoj ulici prema Kamenoj sali Doma sindikata,
gde je, na zahtev malih akcionara i slovenačkih investitora koje zastupa
»AC broker«, za podne sudskim putem zakazana redovna skupština
»Srboleka« za 2009. godinu, koju je Nini godinu dana izbegavao da
održi. Povorka je usput svratila do Vlade Srbije, gde su predali dopis za
premijera Cvetkovića u kojem ga obaveštavaju o katastrofalnom stanju
u preduzeću i zahtevaju da preduzme mere kako bi se neodgovorna
uprava sprečila u daljem pljačkanju imovine malih akcionara, koje ne-
minovno vodi u stečaj. Dopis ovako počinje: »Najstarija farmaceutska
kuća u Srbiji, ‘Srbolek’ AD, prošle godine je obeležila devedesetu go-
dišnjicu svog postojanja. Da li će 2019. godine biti u prilici da proslavi
prvi vek postojanja farmaceutske industrije u našoj zemlji, to će najviše
zavisiti od postupanja državnih organa nadležnih ne za farmaciju, već
za suzbijanje kriminala i korupcije«. Zatim su prošli pored Narodne
skupštine, gde su dvadesetak minuta duvali u pištaljke dok je predsed-
nik sindikata predavao dopise iste sadržine za sve poslaničke grupe.
Do Doma sindikata su stigli oko 11,30. U narednih pola sata Kamenu
salu je napunilo oko 250 malih akcionara »Srboleka«, 250 ljudi koji
novembra 2005. godine svoje akcije nisu prodali Niniju i Kostiću. Za-
jedno sa slovenačkim investitorima, njihove glasove (ukupno 21,66%),
na Skupštini je zastupao Igor Mitrović iz »AC Brokera«.
Po usvajanju zapisnika sa prethodne Skupštine, održane pretproš-
le godine, predsednik Skupštine kojeg je odredio sud, advokat Nenad
Milić iz »AC Brokera«, obavestio je prisutne da uprava »Srboleka« nije
dostavila materijale za naredne četiri tačke dnevnog reda: izveštaj o
radu Upravnog odbora, izveštaj o radu Nadzornog odbora, Završni ra-
čun za 2008. godinu i reviziju Završnog računa. Milić je napomenuo da
iz pisma koje mu je uprava »Srboleka« dostavila kao odgovor na zahtev
za dostavu materijala, čak nije jasno da li »Srbolek« nema ili ne želi
da dostavi tražene izveštaje. Zastupnica Ninijevih i Peconijevih 49,18%
akcija, advokatica Marija Tasić, zahtevala je da se o ovim tačkama ipak
glasa (odnosno da ih ona usvoji većinom prisutnih glasova), ali pred-
sednik Skupštine nije dozvolio da se glasa o aktima za koje od 250 ak-
180
cionara u sali 249 nema pojma ni da li postoje. Povodom tačke o radu
Upravnog odbora, za reč se javio Miša Savić, predsednik Udruženja
malih akcionara i njihov predstavnik u Upravnom odboru. On je obja-
snio da Upravni odbor u stvari ništa ne radi, jer se i ne sastaje. Savić je
prošle godine samo dva puta pozivan na sednice UO: jednom u prosto-
rije »Srboleka«, gde je pored njega u zakazano vreme došao samo Jo-
vica Stefanović (sednica nije održana zbog nedostatka kvoruma, mada
je Nini predložio Saviću da je svejedno održe njih dvojica), i jednom u
Nišu, ali se tada predstavnik malih akcionara nije odazvao. Za razloge
niko nije pitao. Kad vas Nini i Peconi zovu u Niš, put može biti skopčan
sa različitim opasnostima. Miša Savić je u obraćanju skupštini rekao da
su vlasnici »Srboleka« već pretili njegovoj porodici, da je predsednik
sindikata u petak dobio suspenziju, da je borba vrlo stresna i naporna,
da on, istina, nije novcem platio svojih 1.000 akcija »Srboleka«, ali da
je to njegovo vlasništvo, koje je stekao uloživši u »Srbolek« trideset
godina rada. Zatim je predsednik sindikata Gočević izvestio akcionare
kakva je situacija u preduzeću i pozvao ih da solidarno podrže štrajk.
Nastavljajući po dnevnom redu, advokat Milić je prešao na ra-
zrešenje i imenovanje novog Upravnog i Nadzornog odbora. Sazivači
Skupštine su, prema broju prikazanih glasova, ovaj put stekli pravo
na dva člana Upravnog odbora, Nini i Peconi na pet. Mali akcionari i
»AC Broker« su predložili da pored Savića u Upravni odbor uđe Zoran
Gočević, a »Nini« i »Invej« su ostali pri sadašnjim članovima: Jovica
Stefanović, Stefan Stefanović (Ninijev sin), Aleksandra Dinić (Ninijeva
žena), Ljubomir Mihajlović (Ljuba Šiptar) i Srđan Đujić (stari Ninijev
saradnik, poznat još iz »Jugoremedije«). Međutim, predstavnica veli-
kih akcionara je zapretila da će, ukoliko zastupnik 21.665 akcija ostane
pri svom predlogu, glasati protiv razrešenja postojećeg Upravnog od-
bora i tako sprečiti izbor Gočevića. Reakcija je bila veoma burna, pa su
Milić i Savić morali da apeluju na akcionare da ne dovode Mariju Tasić
u nepriliku, jer je ona tu ipak samo advokat koji zastupa svoje klijente.
Više od pola sata trajale su konsultacije malih akcionara sa Marijom
Tasić, Tasićeve sa Ninijem, pa opet isto. Na kraju, gazda je pristao. Zo-
ran Gočević je izabran za člana Upravnog odbora.
Pod tačkom razno, Miša Savić je pozvao akcionare da potpišu dopu-
nu krivične prijave koju će podneti Odeljenju za privredni kriminal beo-
gradske policije, popularni »dva’esdeveti«. Zatim je zapisničar Skupšti-
ne pročitao ceo tekst krivične prijave, posebno zanimljiv jer objašnjava
kako su akcije koje je »MK Commerce« kupio novembra 2005. godine,
a za koje je Komisija za hartije od vrednosti naložila da prodaju zbog
181
kršenja Zakona o preuzimanju akcionarskih društava, prešle na Peco-
nijev »Invej«: »Nekoliko dana uoči isteka roka koji je dala Komisija za
hartije od vrednosti, ‘Srbolek’ je 21. decembra 2007. godine sa niškom
AIK bankom zaključio ugovor o pristupanju dugu firme ‘Invej’ d.o.o.
Beograd–Zemun prema ovoj banci, u iznosu od 480.000.000,00 dina-
ra. ‘Srbolek’ se ovim ugovorom obavezao da kao solidarni dužnik ispu-
ni obavezu ‘Invej’ d.o.o. u celosti po osnovu glavnice i svih ugovorenih
obaveza pod uslovima definisanim ugovorom o kreditu između ‘Inveja’
i AIK banke, zaključenom istog dana. Pre zaključenja ovog ugovora,
‘Srbolek’ i ‘Invej’ nikada nisu bili u poslovnim odnosima bilo koje vrste.
Tri dana nakon što je ‘Srbolek’ pristupio dugu ‘Inveja’, 24. decembra
2007. godine ova firma na Beogradskoj berzi kupuje 231.089 običnih
akcija ‘Srboleka’ koje ‘Marko plus’ prodaje po nalogu Komisije za har-
tije od vrednosti, po ceni od 207.876.905,00 dinara. Akcije ‘Srboleka’
su očigledno kupljene novcem ‘Srboleka’, s ciljem da se izmanipuliše
izvršenje Rešenja Komisije za hartije od vrednosti kako bi Jovica Ste-
fanović, iako manjinski akcionar, zadržao kontrolu nad poslovanjem
‘Srboleka’«.
Dopunu krivične prijave potpisalo je 250 akcionara »Srboleka«.
Igor Mitrović im se na kraju zahvalio na dolasku i pozvao ih na zajed-
ničku borbu za »Srbolek«, do kraja.

Nepopustljivo
Vladin Savet za borbu protiv korupcije se 20. januara po drugi put
obratio premijeru u vezi sa privatizacijom »Trudbenik gradnje«, rea-
gujući na stav Agencije za privatizaciju da ugovor sa »Monterom« ne
može da se raskine jednostrano po Zakonu o privatizaciji, već pred su-
dom po Zakonu o obligacionim odnosima, kao da je u pitanju trgovina
stolicama ili jajima. Savet u svom dopisu ističe da je Agencija »vrši-
la sve poslove u vezi sa pripremom, promovisanjem i sprovođenjem
prodaje, koje je ovlašćena da vrši po Zakonu o privatizaciji, a sredstva
ostvarena od prodaje udela uplaćena su na račun Agencije za privati-
zaciju, shodno članu 41b Zakona o privatizaciji. Dakle, bez obzira na to
što se ‘KMG Trudbenik – u restrukturiranju’u ugovoru navodi kao pro-
davac, jasno je da Agencija u ovoj prodaji nije istupala samo kao puno-
moćnik prodavca već kao organ ovlašćen da vrši privatizaciju. Odredbe
koje se odnose na održavanje kontinuiteta proizvodnje i rešavanje pi-
tanja zaposlenih nisu odredbe iz obligacionih odnosa već odredbe koje
se odnose na privatizaciju, tako da Agencija jeste ovlašćena da raskine
182
ugovor po Zakonu o privatizaciji ukoliko se ove odredbe ne izvršavaju«.
Istina, premijer nije odgovorio ni na prvi Izveštaj Saveta o privatizaciji
»Trudbenika«, iz oktobra prošle godine, ali je Agencija za privatizaciju
nakon njegovog objavljivanja naprečac odustala od stava da nije nad-
ležna za kontrolu ugovora, što naglašavaju i potpredsednik sindikata
Nezavisnost u »Trudbeniku« Vladimir Novaković i predsednik Nezavi-
snosti Branislav Čanak u svom pismu Agenciji za borbu protiv korupci-
je, upućenom dan nakon što se Savet obratio premijeru. »Posle više od
150 dana štrajka i pokušaja sindikata Nezavisnost da nadležnim držav-
nim organima ukaže na probleme sa kojima se zaposleni u ‘Trudbenik
gradnji’ d.o.o. suočavaju, i odbijanja bilo kakve njihove nadležnosti,
smatramo da je više nego očigledno da postoji osnovana sumnja o po-
vezanosti Agencije za privatizaciju, Ministarstva ekonomije i kupca u
njihovim kriminalnim i koruptivnim radnjama«, zaključuju Novaković
i Čanak u pismu novom antikorupcijskom telu u Srbiji. Biće zanimljivo
pratiti kako će se i da li će se uopšte ABPK postaviti prema slučajevima
kao što je privatizacija »Trudbenika«, istovremeno dok se direktorka
Zorana Marković, ničim izazvana, žuri da objasni kako u njenoj nadlež-
nosti nije da se bavi Lukom »Beograd«.
Nema sumnje da je upornost radnika »Trudbenika« napravila pu-
kotinu-dve u sistemu. Pojedini mediji su njihovu borbu počeli da prate
s nesvakidašnjom pažnjom prema činjenicama (npr. Nedeljni telegraf
br. 716. od 13. januara, tekst »Montera kupila, Montera ugušila« Sonje
Vlajnić), a ministar Ljajić je uputio predlog Vladi da se radnicima u
protestu odobri jednokratna pomoć od 5.000 dinara. Na sastanku sa
štrajkačima, 15. januara, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja
prihvatilo je da u novi, petočlani Upravni odbor »KMG Trudbenika – u
restrukturiranju« između ostalih predloži i predstavnika zaposlenih u
»Trudbenik gradnji«, člana Štrajkačkog odbora Dobrivoja Gavrilovića,
znajući vrlo dobro da će se ovaj zalagati da »KMG Trudbenik« ne po-
kreće sudsku parnicu za raskid ugovora (čime bi se zacementirala pozi-
cija Agencije za privatizaciju, odnosno tek tada ne bi ništa preduzimali,
pravdajući se da je u toku sudski postupak), već da nastavi pritisak na
Agenciju da primeni Zakon o privatizaciji.
Kopčalić za to vreme šalje jasne signale da neće otići bez borbe – 18.
januara je podelio još pedeset otkaza radnicima u štrajku, tako da se
broj zaposlenih u preduzeću sveo na sedamdesetak. Ipak, dok januar-
sko pregrupisavanje na obe strane nedvosmisleno govori da na »dža«
ili »bu« u »Trudbeniku« nećemo još dugo čekati, najviše od svega bri-
ne rešenost Agencije za privatizaciju i Ministarstva ekonomije da ne
183
odustanu od svog stanovišta, koliko god nezakonito i besmisleno ono
bilo, kao i činjenica da upornost zombija s kojom vlasti pristupaju pro-
blemima u »Trudbeniku« nije usamljen slučaj.
Posle kraćeg primirja i pokušaja saradnje, u »Zastavi elektro« po-
novo sukob između radnika i Vlade. Oba reprezentativna sindikata,
Samostalni i Nezavisnost, zapretili su novim štrajkom ukoliko Vlada
Srbije za predsednika Upravnog odbora imenuje Miluna Simića, biv-
šeg člana SPS-a i JUL-a, bivšeg direktora kragujevačke pošte i bliskog
saradnika Ranka i Slavice Dejanović, što bi, kako navode sindikati u
zajedničkom saopštenju za javnost od 14. januara, »značilo posredni
povratak Ranka Dejanovića u ‘Zastavu elektro’ i uspostavljanje punog
kontinuiteta s neodgovornom politikom koja je već dovela do toga da
izgubimo poverenje ino partnera«. Radnici takođe zahtevaju da ubudu-
će učestvuju u pregovorima o saradnji sa kompanijama »Delfi« i »Fi-
jat automobili Srbija«, ističući da njihova firma »može imati sigurnu
budućnost, ali jedino ako se pregovori o poslovno-tehničkoj saradnji
budu odvijali transparentno, uz učešće predstavnika radnika kao jedi-
ne strane u privatizaciji firme koja se dosledno zalagala za poštovanje
zakona i ugovora, i čija uporna borba je omogućila da se danas uopšte
razgovara o poslovnoj budućnosti ‘Zastave elektro’. Međutim, tehnič-
kom direktoru Dejanu Stojanoviću, jedinom članu uprave preduzeća
koji je imenovan na zahtev radnika, 13. decembra 2009. godine istekao
je ugovor o angažovanju, a da do danas nije produžen, niti smo od Mi-
nistarstva ekonomije dobili obrazloženje da li to znači da je, odnosno
zbog čega je gospodin Stojanović praktično razrešen sa mesta tehnič-
kog direktora (...) U slučaju da se izaberu Upravni i Nadzorni odbor
u sastavu koji predlaže Vlada, radnici ‘Zastave elektro’ su spremni da
ponovo pokrenu radikalan štrajk, jer se već pokazalo da nema drugog
načina da sačuvamo svoju fabriku«. Na sastanku održanom 19. janua-
ra Mišela Nikolić je izvestila predstavnike sindikata da je Stojanoviću
ipak produžen ugovor i prenela nepopustljivost ministra Dinkića da
sprovede svoja kadrovska rešenja: »Štrajkujte koliko hoćete, ali ta se
odluka neće promeniti!« Skupština akcionara na kojoj zastupnik dr-
žavnog kapitala namerava da izglasa nove organe preduzeća još uvek
nije zakazana.
U »Zastavi elektro«, kao i u »Vršačkim vinogradima«, dobro orga-
nizovana i jasno artikulisana radnička i akcionarska inicijativa dovela
je do raskida ugovora s nesavesnim gazdama, ponudivši potom državi,
kao novom većinskom vlasniku, pravac u kojem bi zajednički traga-
li za održivim rešenjem. I naišla je na novi zid, o čijim dimenzijama
184
možda najslikovitije govori prilog o aleksinačkoj »Betonjerci« koji je
u centralnoj informativnoj emisiji državne televizije, onoj što ide pre
najgledanije TV serije, emitovan 20. januara. Naime, iako i sami bla-
gonaklono ističu da su radnici s uspehom obnovili proizvodnju nakon
raskida ugovora o privatizaciji, novinari javnog servisa se sa zebnjom
pitaju kakvi su izgledi preduzeća za »novu privatizaciju«. A zašto po-
novo tražiti đavola u neizvesnoj kupoprodajnoj avanturi, kad su se u
trouglu između države (znam, ali to sad nije tema), radnika (kad već
nismo bolji) i malih akcionara (šta je smešno?), tu pred našim očima,
nekim čudom, možda i greškom, izuzetkom, svejedno je, ali definitivno
stvorili opipljivi potencijali za normalizaciju i put ka oporavku? To se
pitanje, jednostavno, ne postavlja.

Popustljivo
Naravno, situacija se eksponencijalno komplikuje tamo gde ni kod
samih radnika nema jasne ideje u kom pravcu treba krenuti, što je slu-
čaj u velikom broju aktuelnih štrajkova i protesta. Potpuno svestan da
sam jednom nogom u fašizmu dok zameram manjak preduzetničke ini-
cijative ljudima koji godinama ne primaju plate, duha iscrpljenog od
natezanja sa bahatim gazdama i ciničnom birokratijom, ipak, ko će ako
ne oni? Novi gazda? Ona ista birokratija?
Radnici Društvenog preduzeća »Ravanica« iz Ćuprije letos su ušli u
štrajk isprovocirani odlukom Agencije za privatizaciju da im nametne
novu upravu i na brzinu ih proda. Suštinski, radilo se o otporu iraci-
onalnoj odluci ministra Dinkića da, zbog svojih rokova u privatizaci-
ji (koje predviđa zakon jedne republike, a ne božja zapovest, niti sud
istorije), preko kolena likvidira preostali društveni kapital u Srbiji, bez
obzira na činjenicu da li konkretna preduzeća uopšte ispunjavaju uslo-
ve za likvidaciju ili možda posluju s takvim uspehom kakav bi svakog
pametnog i moralnog zakonodavca naterao da preispita stav koji je za-
uzeo pre više godina, u bitno drugačijim okolnostima (još je Buš bio
na vlasti). Po uspešnom okončanju protesta »Ravanica« je uspela da
se u potpunosti oporavi od višemesečne obustave rada i da u 2010. go-
dinu uđe sa pozitivnim poslovanjem. Danas, Dragana Mitrović i njene
kolege nastoje da podrže druge proteste radnika i malih akcionara u
Ćupriji, poput onih iz Grafičkog preduzeća »Mladost«, čija su preduze-
ća uništena u privatizaciji i koji zahtevaju da Agencija za privatizaciju
sada preuzme odgovornost za pokretanje proizvodnje.
185
 Zrenjaninski radnici okupljeni oko pokreta Ravnopravnost (»Jugo-
remedija«, »Šinvoz«, BEK), a odnedavno i oko lokalnog odbora SDP-a,
takođe se trude da pruže solidarnu podršku drugim protestima u gra-
du. Radnici skrobare »Ipok« stupili su u štrajk 15. januara. Zahtevi su
vezani za isplate zaostalih zarada i doprinosa.
Da ne gubimo vreme i energiju na zapetljancije koje su zbog toga i
smišljene (koga baš zanima, eno mu APR i Centralnog registra HoV),
ukratko kontrolu nad »Ipokom« imaju ljudi koji se u žurnalističkom
žargonu nazivaju duvanskom mafijom – Anton Stanaj, ili ko se već
nalazi iza crnogorskog »Rokšpeda«. Nebitno, nije se ni moglo očeki-
vati da će u podeli plena u privatizaciji jedna tako profitabilna firma
pripasti nekom lokalnom pilićaru. Nebitno je (a tek što je dosadno!) i
detaljisati kako su Stanaj, njegov izvršilac Zoran Ćopić i ostalo društvo
uopšte došli u posed zrenjaninske skrobare (dužničko ropstvo, pa ste-
čaj, pa program reorganizacije... rekoh vam da je dosadno!). Bitne su
samo dve stvari. Prvo, šta će sada uraditi radnici kako bi sprečili dalju
degradaciju svojih prava, a verovatno i propast fabrike pod kontrolom
duvanske mafije.
Drugo, veoma je bitno (a tek što je neprijatno!) podsetiti se kako
smo uopšte došli dovde.
Da ne bude nesporazuma, ovim što ću sada reći ne želim da prori-
čem ishod štrajkova u »Mladosti«, »Ipoku« ili nekom trećem preduze-
ću slične istorije. Naprotiv, upravo zbog ishoda današnje borbe važno
je da sagledamo gde smo onomad pogrešili. Istina oslobađa, zar ne?
OK, dakle, »Mladost«, »Ipok« i, na primer, čačanska »Fabrika reznog
alata« (preduzeće u kojem su moji roditelji proveli skoro čitav radni
vek, osim poslednjih nekoliko godina, njih su proveli kao tehnološki
višak), ušli su u tranziciju ka kapitalizmu kao akcionarska društva u ve-
ćinskom vlasništvu radnika, penzionera i ostalih malih akcionara. Za-
što su većinski akcionari »Mladosti« pristali da falš dokapitalizacijom
izgube kontrolu nad preduzećem , kako su vlasnici »Ipoka« dozvolili da
im firma ode pod stečaj, pitanja su o kojima bi sami trebalo da razmisle
sad kad se sukobljavaju sa posledicama nekadašnjih zabluda. Ne treba,
naravno, očajavati nad propuštenim prilikama, ali ni gurati pod tepih
očiglednu činjenicu da se radnici »Ravanice«, »Trudbenik gradnje«,
»Zastave elektro« i »Vršačkih vinograda« danas bore za prava koja su
radnici »Mladosti«, »Ipoka« i »FRA« prethodnih godina manje ili više
olako ispustili.
Vraćamo se na prvo.
186
 Na skupu koji su 16. januara u zrenjaninskom Kulturnom cen-
tru organizovali Republika i Koordinacioni odbor radničkih protesta,
predsednik Udruženja malih akcionara »Vršačkih vinograda« Mohora
Doru je govorio o evropskim i američkim iskustvima radničke parti-
cipacije u vlasništvu i upravljanju preduzećima, posebno pri tom na-
glasivši da od svih članica Evropske unije baš Slovenija, zemlja sa ko-
jom delimo iskustvo radničkog samoupravljanja, ima najveći procenat
učešća zaposlenih u vlasništvu privrednih subjekata, što je nesumnjivo
posledica privatizacije društvene imovine po modelu koji je stimulisao
radničko akcionarstvo, nastojeći da samoupravni socijalizam reformi-
še ka narodnom kapitalizmu. Zvuči kao šansa i za nas. S neznatnim
zakašnjenjem, doduše, ali na to smo bar navikli.
Međutim, nakon Doruovog izlaganja, direktor »Jugoremedije« i ne-
kadašnji lider borbe radnika i malih akcionara ovog preduzeća Zdravko
Deurić ukazao je sa puno rezignacije na prepreke sa kojima se radničko
akcionarstvo sudarilo u krugu njegovih nekadašnjih saboraca. Iako bi
se moglo očekivati da su trogodišnja solidarna borba protiv pljačke, a
zatim i trogodišnji napor da se fabrika uskladi s evropskim standardi-
ma, učvrstili poverenje i razjasnili zajedničke interese, ispostavilo se da
pretežni deo malih akcionara »Jugoremedije« danas priželjkuje proda-
ju fabrike. Što se tiče spoljnih akcionara, ljudi koji ne primaju platu u
»Jugoremediji«, njihov interes za prodaju je jasan. U situaciji kad sto-
tine hiljada ljudi u Srbiji jedva sastavljaju kraj s krajem, radnici mogu
samo da im budu zahvalni što su marta 2007. godine zajedničkim sna-
gama smenili upravu Ninija Stefanovića i što su se do sada uzdržavali
od prodaje akcija dok se ne završi rekonstrukcija proizvodnih pogona,
koja za radnike znači sigurnu budućnost.
Ali, otkud to da se i radnicima akcionarima »Jugoremedije« žuri da
prodaju svoje akcije?

Novi krug
Fenomen akcionarstva, odnosno udruživanja sitnih investitora radi
krupnih privrednih poduhvata, od samih svojih početaka tesno je skop-
čan s nekim od najmračnijih poglavlja svetske istorije. Prva akcionar-
ska društva (»Istočnoindijska kompanija« i »Kompanija Virdžinija«
u Engleskoj, »Holandska istočnoindijska kompanija«), osnovana pre
četiri veka kako bi iskoristila poslovne mogućnosti kolonijalne ekspan-
zije, kasnije će postati kolevka verovatno najbrutalnije eksploatacije
u istoriji čovečanstva, aparthejda i prvih slučajeva genocida. Iako su
187
se okolnosti u međuvremenu nešto humanizovale, zakonitost na kojoj
počiva akcionarstvo manje-više je nepromenjena. Slično zapletu proš-
logodišnjeg filmskog hita »Kutija« Ričarda Kelija, da bi penzioner na
Floridi podigao svoju s mukom zarađenu dividendu potrebno je da na
drugom kraju planete neko umre od neuhranjenosti, nikakve zaštite na
radu, trovanja životne sredine, tuge. A to što je ovdašnje akcionarstvo
kanda poniklo iz jugoslovenskog socijalizma slaba je brana od pohlepe
i otuđenja. Ako ne verujete, iskoristite sada viznu liberalizaciju pa sko-
knite na sever bivše domovine da vidite u kakvim samačkim hotelima,
bez elementarne slobode kretanja, žive emigrantski radnici iz Bosne,
Srbije, sa Kosova, dok rmbaju po slovenačkim gradilištima da zarade
tuđe dividende. Imajući pri tom u vidu da naše političke i poslovne vla-
sti mogu da kolonizuju još jedino po Srbiji, onda se ovde akcionarske
strasti mogu utoliti isključivo prodajom biranim monopolistima, pa
investicijom u nekretninu, makar jednosobnu, moju malu, s mukom
zarađenu koloniju za eksploataciju izbeglica, studenata iz provincije,
kulova svih boja i rasa.
Eto zašto je »Jugoremedija« svih ovih godina predstavljala nasuš-
nu alternativu, jer je akcionarstvo punila nekim sasvim drugim sadr-
žajima: solidarnom borbom za pravo na život i pravo na rad, borbom
protiv korupcije, za razvoj i autonomiju lokalne zajednice, podrškom
drugim radničkim kolektivima da istraju u svojoj borbi. I to u okruže-
nju koje ni izbliza ne deli njihove vrednosti.
Iako formalno svoji na svome već skoro tri godine, mali akciona-
ri »Jugoremedije«, njih više od četiri hiljade, svega dva puta su bili u
prilici da autonomno odlučuju o sudbini svoje fabrike: 1. marta 2007.
godine, kad su smenili Ninijevu upravu i postavili svoju, i decembra
2007. godine, kad su doneli odluku o investicionom ulaganju u uskla-
đivanje proizvodnje s evropskim GMP standardima. Sve ostalo su bili
potezi iznuđeni ćudima i silom političkih i poslovnih monopola, pa ne
treba da čudi što radnici »Jugoremedije« posle svega strahuju šta ih
čeka ako se ne priključe prodaji državnog paketa od 42% akcija, koja se
planira za proleće. Ipak, morali bi imati na umu da se hiljade akcionara
i radnika u Srbiji danas bore za ono što je u »Jugoremediji« izbore-
no marta 2007. godine, i da su radnici akcionari »Srboleka« novem-
bra 2005. godine iz jednog sličnog straha prodali svoje akcije Niniju
Stefanoviću. Nekolicina, poput Zorana Gočevića i Miše Savića, znajući
kako je »Jugoremedija« prošla sa Stefanovićem, tada su odbili da sa-
učestvuju u sopstvenoj propasti. Danas su ti ljudi, zajedno sa grupom
188
slovenačkih investitora i dvojicom lojalnih profesionalaca koji zastupa-
ju njihove interese, jedina nada za »Srbolek«.
U svakom slučaju, šta god da se desi narednih meseci, iza trijumfa
radnika akcionara »Jugoremedije« ostaće praktično iznova sagrađena
fabrika za 21. vek, i zahuktala solidarnost zrenjaninskih radnika i malih
akcionara okupljenih oko pokreta Ravnopravnost.
Anketni odbor grada Zrenjanina o »Šinvozu« održao je 21. janu-
ara konferenciju za štampu na kojoj je saopštio da nova-stara uprava
preduzeća, na čelu sa direktorom Radetom Miljušem i većinskim vla-
snikom Nebojšom Ivkovićem, deli otkaze radnicima koji su svojim sve-
dočenjem pred Anketnim odborom doprineli da se razotkriju malver-
zacije u poslovanju Ivkovićevog menadžmenta, a među otpuštenima
je čak i Jožef Kašljik, član Anketnog odbora ispred G 17 +. Predsednik
Anketnog odbora Branislav Markuš (pokret Ravnopravnost), istakao
je da dok Ivković zavodi strahovladu, nadležni državni organi još uvek
nisu reagovali na Izveštaj Anketnog odbora koji je pre skoro godinu
dana jednoglasno usvojila Skupština grada, a u kojem »nedvosmisleno
stoji da je stečajni postupak u a. d. ‘Šinvozu’ režiran, odnosno namerno
izazvan, kako bi se oštetili radnici, akcionari, poverioci i država. Da-
našnja kampanja rukovodstva ‘Šinvoza’, u kojoj se dokazuje da ‘Šinvoz’
ima poslovnu perspektivu, predstavlja samo potvrdu stava Anketnog
odbora, da nisu postojali opravdani razlozi da se firma s takvom po-
slovnom perspektivom gurne u stečaj«, zaključuje Markuš.
Istog dana o istoj temi, konferenciju za štampu je ispred pokreta
Ravnopravnost–SDP održao Mita Lisica, lider protesta radnika »Šin-
voza«. Lisica je još jednom podsetio da je više od hiljadu akcionara,
vlasnika 44% preduzeća, zbog montiranog stečaja ostalo bez svojih
akcija, a da je radnicima isplaćeno svega 30% potraživanja. »Savet za
borbu protiv korupcije je pre više od godinu dana dostavio Vladi svoj
Izveštaj o privatizaciji ‘Šinvoza’, u kojem se zaključuje da je stečaj pre-
duzeća namešten. Pozivamo premijera samo da proveri ono što mu je
Savet napisao«.
Ivan Zlatić
[objavljeno u listu ’’Republika’’, februara 2010]

189
Štrajkački odbor »Srboleka«
– istrajaćemo do pobede
Privatizacija preduzeća u Srbiji, urađena prema prvom Za-
konu o svojinskoj transformaciji iz 1997. ili drugom Zakonu
o privatizaciji iz 2001. godine svejedno, osuđena je na neu-
speh. Svedoci smo brojnih poništaja prodaje preduzeća od
strane Agencije za privatizaciju, a očigledno je da je broj
onih u kojima nije poništena, a trebalo bi da jeste, još veći.
Za takvu situaciju, u kojoj su se našli radnici i građani Srbije,
najveću odgovornost snose političari koji shodno svom po-
slu kreiraju državnu politiku. Ti političari koji vode zemlju i
privatizaciju, možda, rekao bi neko, imaju pravo da jednom
naprave grešku, ali ako oni to rade iznova i iznova onda se
postavlja pitanje da li oni to rade namerno i za čije interese?
Za interese radnika sigurno ne.

»Srbolek« – repriza »Jugoremedije«

Svi se dobro sećamo kroz šta su sve prolazili radnici i akcionari zre-
njaninske »Jugoremedije«, koji su uz podršku aktivista, medija, ali i
kontinuiranih blokada fabrike, štrajkova i protesta, uspeli da pobede i
uz puno muke i odricanja spasu nekada uspešnu firmu za proizvodnju
lekova od sigurne smrti. »Jugoremedija« bi bila samo sećanje na blisku
istoriju radničkog života u Srbiji da nije fenomena »Srboleka«.
»Srbolek« je firma koja se takođe bavi proizvodnjom lekova i distri-
bucijom i njen vlasnik je po viđenom scenariju Jovica Stefanović Nini,
biznismen za koga nema prepreka i koji očigledno može da radi šta
hoće.
Međutim, kao što je u slučaju »Jugoremedije« naišao na tvrd orah
u predstavnicima malih akcionara predvođenih Zdravkom Deurićem,
tako je i u »Srboleku« njegovim malverzacijama neko rekao dosta.
Štrajkački odbor i samostalni sindikat »Srboleka« na čelu sa Zora-
nom Gočevićem bili su primorani da povedu štrajk još krajem 2008.
godine kada su počeli problemi sa Ninijem, vlasnikom preduzeća i ge-
neralnim direktorom (Stefanović je sam sebe postavio za generalnog
direktora koristeći poziciju predsednika Upravnog odbora, premda ga
taj isti odbor nije izglasao za generalnog direktora).
»U to vreme isticala je dozvola za proizvodnju, kao i sertifikat za
veledrogeriju. U početku smo dali šansu Niniju i pokušali da budemo
190
kooperativni, ali od njegovih obećanja nije bilo ništa. Praktično, od no-
vembra 2008. do marta 2009. godine plate nisu isplaćivane i mi smo
podigli štrajk koji je dao određene rezultate. Nakon pet meseci kupio
je nešto sirovine da bi se počelo proizvoditi, a isplatio je i tih skoro
pet zaostalih zarada. Međutim, od juna meseca 2009. stvari se vraća-
ju na početak, sa dodatnom okolnošću da je isticala registracija GMP
(sertifikat koji predstavlja kvalitet i dobru proizvođačku praksu koja
predstavlja standard i čije postojanje je neophodno ne samo za rad u
Srbiji već i za izvoz). Ipak, država je produžila rok za registraciju (ne
zbog ‘Srboleka’ već zbog ‘Galenike’ i Torlaka koji su kasnili) za još dve
godine, pod uslovom da se u prvoj godini krene sa proizvodnjom na
nivou standarda predviđenih GMP i da se ukoliko proizvodnja ne kre-
ne dozvola gubi u prvoj godini. ‘Srbolek’ i nakon toga tapka u mestu i
radi minimalno, što mogućnost nedobijanja sertifikata svakako čini sve
realnijom«, priča za Republiku Gočević.
Stefanović je veledrogeriju napustio u avgustu 2008. godine, jer
nije hteo da je registruje i tako 160 radnika ostavio bez posla. Suština
njegove namere je u tome da kada je »Srbolek« sam radio ovu vrstu
posla nije bilo prostora za mućke, dok kada to radi sa trećim licem ili
firmama, prostor za malverzacije je daleko veći.
»Dozvola za rad veledrogerije koštala je 28 hiljada, s oba-
vezom da prostorije u kojima se posao obavlja budu či-
ste i uredne, što sigurno nije nešto nedostižno i samo potvr-
đuje da je veledrogerija ugašena namerno«, ističe Gočević.
U avgustu prošle godine ponovo je pokrenut štrajk u »Srboleku«, a tog
istog meseca inspekcija za rad je posetila firmu konstatujući da Jovica
Stefanović nije obezbedio minimum procesa rada što je zakonska oba-
veza i kažnjiva kategorija. Štrajkački odbor je 23. septembra zvanič-
no ponudio sporazum Niniju na potpis, po kojem bi štrajkački odbor
ostao u štrajku, ali da se neki od radnika vrate na posao (i ovako je 118
ljudi bilo na prinudnom odmoru, sa još 16 koji su radili za minimalnu
cenu rada i kojima je takav status Nini zadržavao devet meseci iako je
zakonski to dozvoljeno 45 dana, što je zaključila i inspekcija rada). U
tom periodu proizvodnja se nekako pokreće i, preko distributivne fir-
me »Nelt«, »Srbolek« prodaje robu u vrednosti 60 miliona dinara, od
kojih nijedan dinar do danas nije legao na račun »Srboleka«.

191
Blokada distribucije robe
Kap je prelila čašu 25. decembra prošle godine kada je Nini poku-
šao da iz odeljenja ekspedicije prebaci »Neltu« robu u vrednosti 117
miliona dinara.
»Ja sam šef u tom odeljenju i s obzirom na to da nisam bio prisutan,
niko me nije obavestio da to treba da izađe, već su me kolege pozvale.
Mi smo, kada smo to uvideli, zaustavili robu, imajući u vidu iskustvo
sa prethodnih 60 miliona i od tada držimo isporuku robe u blokadi, jer
znamo da je Ninijev cilj stečaj preduzeća«, kaže Gočević.
Od 20. januara, na dan slave »Srboleka«, do danas štrajk traje, a
proizvodnja i dalje radi.
»On je proizvodnju na neki način kupio i njihov predsednik neza-
visnog sindikata je dobio novo radno mesto i platu za decembar veću
nego što mu pripada. Ljudi iz nezavisnog sindikata su sada stali na
stranu Ninija i tvrde kako mi nismo validni sindikat, što nije tačno jer
nama mandat važi do marta. U poslednjem periodu Stefanović vrlo ret-
ko dolazi u firmu, a poreska policija je otkrila da je utajio porez od 60
miliona dinara. Nakon poreske, u ‘Srbolek’ je došla i kriminalistička
policija koja je pokupila mnogo dokumenata. Koliko smo uspeli da sa-
znamo od njih, ima dosta argumenata za krivičnu prijavu, ali videće-
mo«, objašnjava Gočević.

Država se mora oglasi

Pritisak na radnike je konstantan, pre svega preko predsednika ne-
zavisnog sindikata koji je zaveo strahovladu, a u funkciji zastrašivanja
Stefanović se poslužio otkazima.
»Mi od Ninija ne možemo očekivati ništa dobro. Tražili smo razgo-
vore s njim, i on je trebalo da dođe i dâ predlog za kolektivni ugovor,
zatim je poručio da će ga dostaviti, ali je umesto svega nama uručen
otkaz, navodno zato što nismo ispunjavali radnu obavezu. Ispalo je da
mi redovno radimo i da nismo bili u štrajku pa nismo poštovali rad-
nu obavezu, a kada je trebalo da nam obračuna zarade onda je uvažio
štrajk i tražio da nam se ti dani ne plate. Mi imamo legalne papire da je
štrajk u toku i tu dileme nema«, ističe Gočević.
O kompletnoj situaciji u »Srboleku« obavešten je i premijer Cvet-
ković koji je nedavno u štampi najavio borbu protiv privrednog krimi-
nala. Oglasila se država ili ne, radnici »Srboleka« spremni su da istraju
u borbi.
192
 »Štrajk se može prekinuti samo ako dođe do razgovora sa Ninijem,
a rezultat tih razgovora može podrazumevati registraciju veledrogerije
i sve ostalo što može ‘Srbolek’ vratiti na noge. Ova situacija ne može
trajati večno. Uloga države je veoma važna i ona ne bi smela da se drži
po strani, kao što se sada čini. Država ne vodi kontrolu privatizacije ne
samo u ‘Srboleku’ već ni u svim firmama u Srbiji. Mi smo kao mali akci-
onari predali krivičnu prijavu protiv Ninija zbog malverzacija pri kupo-
vini ‘Srboleka’ još u julu prošle godine. Prijava je u policiji, ali za sada
istraga još traje i ne znamo kada će se završiti«, zaključuje Gočević.
Siniša Jelovac
[objavljeno u listu ’’Republika’’, marta 2010.]

193
U »Srboleku« se štrajk nastavlja
Sindikalna previranja
Država sada, kad su posledice pogubne politike počele da
ugrožavaju egzistenciju stotina hiljada ljudi, ne želi čak ni da
prizna svoje greške
Štrajk radnika »Srboleka« i dalje je u toku, ali je od poslednjih do-
gađanja o kojima je pisano u prethodnom broju Republike došlo do
nekoliko veoma važnih promena, koje će možda preokrenuti sudbinu
preduzeća i zaposlenih, a za sada je sigurno da su produbile sukob na
relaciji Jovica Stefanović Nini – štrajkački odbor.
Podsećanja radi, Stefanović je od privatizacije »Srboleka« kontinu-
irano radio na propasti preduzeća i slamanju svakog pokušaja radni-
ka i malih akcionara da se spasu od stečaja. Štrajk je počeo još 2008.
godine, i s nekoliko prekida traje do danas. U međuvremenu je Nini
većini članova štrajkačkog odbora u vreme trajanja štrajka uručio otka-
ze, na šta su se oni žalili Inspekciji rada. Prekidi štrajka ostvarivani su
isključivo dobrom voljom Štrajkačkog odbora i samostalnog sindikata
na čelu sa Zoranom Gočevićem, koji su povremenim ustupcima poku-
šavali da dođu do bilo kakvog sporazuma, pre svega kada je u pitanju
kolektivni ugovor za zaposlene, nastavak proizvodnje i registracija Ve-
ledrogerije. Pošto je početkom ove godine štrajk ponovo »odmrznut«,
Gočević i članovi Štrajkačkog odbora konstantno su tražili susret sa Ni-
nijem ne bi li se kroz razgovor pronašlo rešenje. Stefanović je to uporno
izbegavao, održavajući komunikaciju isključivo preko pravnika iz svoje
mašinerije.
Kao reakcija na Ninijevu pljačku fabrike (konkretno, na činjenicu
da je iz magacina izneo robu vrednu 60 miliona dinara, a da nijedan di-
nar nije legao na račun »Srboleka«), Štrajkački odbor je krajem prošle
godine zaustavio isporuku robe i uspostavio stalnu blokadu magacina,
što je zapravo bila uvertira za nastavak štrajka.

Nasilno uzimanje robe, a potom pri sci

Upravo ovde dolazimo do novih okolnosti koje bacaju drugačije
svetlo na uloge različitih strana u sukobu.
Predstavnici kompanije »Nelt« koja, između ostalog, trguje leko-
vima (ova široj javnosti malo poznata firma, a u stvari jedna od vode-
ćih veletrgovina u Srbiji, svoje vlasnike krije iza off-shore adrese na
Kipru), 10. marta su došli u magacin preduzeća i uprkos blokadi od
194
strane Štrajkačkog odbora na prevaru uzeli deo robe čiju su isporuku
pre više meseci ugovorili sa »Srbolekom« (posle celodnevnog nateza-
nja između Ninijevog privatnog obezbeđenja i štrajkača, tokom kojeg
je intervenisala i policija kako bi razdvojila sukobljene strane, Ninije-
vi i »Neltovi« ljudi su uveče iskoristili trenutak nepažnje premorenih
radnika i izvukli robu preko sporednog ulaza u fabriku). Prethodnih
nedelja predstavnici »Nelta« su se više puta sastajali sa Zoranom Go-
čevićem, moleći ga da pusti robu, uz obećanje da će oni zauzvrat posre-
dovati kod Ninija da pristane na razgovore sa sindikatom oko spornih
pitanja. Dogovor nije postignut, pa je deo robe, vredan oko tri miliona
dinara, izvučen manevrima od 10. marta. Istovremeno, međutim, Go-
čević i Štrajkački odbor počinju da trpe pritiske i sa strane na kojoj su
od početka štrajka imali konstantnu podršku.
Ljubiša Nestorović, predsednik Samostalnog sindikata hemije i ne-
metala Srbije, poručuje štrajkačima da ukoliko žele razgovor sa Ninijem
moraju pristati na njegov uslov da odblokiraju magacin i distribuciju
robe. Našavši se između dve vatre, štrajkači pristaju da se roba pusti, i
»Nelt« u petak 12. marta odvozi ostatak svog kontigenta. Već u ponede-
ljak 15. marta stiže nalog da se ugovorena roba isporuči i »Velefarmu«,
jer su oni još i raniji potražioci od »Srboleka«, koji su pri tom za svoju
isporuku pribavili sudsku odluku. Sve u svemu, blokada magacina kao
snažan (ako ne i jedini delotvoran) adut u rukama štrajkača izbijen je
na vrlo nepredviđen način – prvenstveno zbog pritiska granskog sindi-
kata koji je prihvatio da se tim činom uslovi početak pregovora.

Sastanak bez prisustva

predsednika sindikata i Štrajkačkog odbora
Famozni sastanak dogodio se u utorak 16. marta, sa dve teme na
stolu: kolektivni ugovor i tehnološki višak (ponuđeno »rešenje« za lju-
de koji su u štrajku). Uoči sastanka, Nini je poručio da je za njega ne-
prihvatljivo da se u ime Štrajkačkog odbora i sindikata pojave njihovi
izabrani predstavnici, Gočević i ostali ljudi koji su prethodnih godina
bili najistrajniji u otporu. S obzirom na to da je granski sindikat već
bio preuzeo inicijativu, Gočević nije imao izbora nego da prihvati i ovaj
uslov, pa su na sastanak, pored funkcionera granskog sindikata, otišle
jedna članica sindikata »Srboleka« i jedna iz Štrajkačkog odbora koje
nisu bile na Ninijevoj listi nepoželjnih.
Stefanović je na sastanku izneo dva predloga. Prvo, da oni koji su
već podneli tužbe za nezakonito otpuštanje potpišu da ih povlače, a da
195
će on zauzvrat povući otkaze, to jest da oni koji planiraju da podnesu
tužbe odustanu od toga. Drugo, ponudio je mogućnost da štrajkačima
(za 37-oro najupornijih) isplati otpremnine ali da prvo oni potpišu da
odlaze dobrovoljno. U članu 4 Stefanovićevog predloga sporazuma
piše: »Uslovi i visina otpremnine biće određeni naknadno«.
Što se simultanog povlačenja tužbi i otkaza tiče, Gočević i Štrajkač-
ki odbor su izrazili sumnju da će im Nini čim povuku tužbe po istom
osnovu ponovo dati otkaze. Imajući u vidu prethodna iskustva, bilo ka-
kav sporazum s njim koji se zasniva na datoj reči može da zaključi samo
blesav čovek.
Drugim rečima: »Vuk dlaku menja, ali ćud nikada«.
Pored ovoga, štrajkački odbor je Ninijevim predstavnicima (ne nje-
mu, jer on ne želi da razgovara sa članovima odbora, ali očekuje da se
sporazumeju) prigovorio da se radnicima koji su prošle godine poslati
na prinudni odmor ne može u eventualnoj ponudi za otpremnine ura-
čunavati zarada koju imaju tokom tog statusa. S obzirom na to da se
Nini žalio na odluku inspekcije rada od jesenas, da su rešenja o pri-
nudnom odmoru nezakonita, nema dileme da sada kalkuliše i s tim
da, ako mu inspekcija uvaži žalbu, umanji otpremnine koliko god bude
mogao.
U četvrtak, 18. marta, na kućne adrese 12 članova štrajkačkog odbo-
ra stiglo je rešenje Inspekcije rada u kojem piše da su nezakonito otpu-
šteni i da je poslodavac dužan da ih vrati na posao. Ova činjenica može
biti značajna ukoliko ne dođe do dogovora s Ninijem oko otpremnina,
što se vrlo lako može desiti imajući u vidu stepen nepoverenja štraj-
kača prema poslodavcu. Nini će sve učiniti da se reši tereta buntovnih
radnika na što jeftiniji način, a imajući u vidu da štrajkački odbor nije
zadovoljan pravcem u kojem idu pregovori ova odluka Inspekcije rada
je vrlo važna.
Gočević i Štrajkački odbor prikupljaju kompletnu dokumentaciju
od početka sukoba s Ninijem i razmatraju dalje poteze. Izvesno je da će
svi radni sporovi koje su do sada pokrenuli na sudu biti rešeni u korist
radnika, uključujući najvažniji, za otkaze kompletnom Štrajkačkom
odboru. S druge strane, još uvek ništa konkretno nije preduzeto u vezi
sa krivičnim prijavama malih akcionara. Postavlja se pitanje kakva se
borba može voditi na takvim osnovama?

196
Ima li gorih implikacija od stečaja
Ono na šta od početka ukazuju i štrajkači i mali akcionari, a to je
Ninijevo namerno vođenje preduzeća u stečaj, i dalje se nezaustavljivo
odvija. Dakle, dugi sudski proces oko povratka na posao zbog neza-
konitog otkaza može biti besmislen ako odluku pretekne propast pre-
duzeća. Pravni savetnici nude utehu u tome što bi se radnici potom
namirili iz stečajne mase. Da li je to rešenje? Sigurno da nije. »Srbo-
lek« je farmaceutska fabrika, bio je najveći proizvođač aminofilina i ni-
troglicerina u zemlji, što znači da čovek koji ima imalo preduzetničkih
sposobnosti lako može takvoj kompaniji da povrati stabilnost i učini je
profitabilnom.
Nema sumnje da Jovica Stefanović Nini nije preduzetnik već čovek
koji hoće profit bez ikakvih pravila, muljajući, podmićujući i ko zna šta
još. Međutim, ako je Nini takav, to je zaista njegov lični problem. Naš
problem je država koja je u privatizaciji napravila bazen u kojem takav
Nini može plivati do mile volje, bez ikakvih sankcija. Država sada, kad
su posledice pogubne politike počele da ugrožavaju egzistenciju stotina
hiljada ljudi, ne želi čak ni da prizna svoje greške.
Zoran Gočević i ljudi oko njega u Štrajkačkom odboru se ne predaju.
Do sada su pokazali da će u svojoj borbi ići do kraja, ali ako i naprave
dogovor s Ninijem, uzmu otpremnine i napuste firmu, opet im se nema
šta zameriti. Naročito nakon pozicije predsednika grane Ljubiše Nesto-
rovića, koji se složio s Ninijevim uslovom da se iz pregovora o sudbini
radnika »Srboleka« isključe legitimni predstavnici tih istih radnika.
Siniša Jelovac
[objavljeno u listu ''Republika'', aprila 2010]

197
Štrajk prekinut, problemi ostali
Poslodavac vreba priliku da sindikalnim liderima podeli ot-
kaze, dok oni očekuju da policija napokon završi istragu po
krivičnoj prijavi malih akcionara
Članovi Štrajkačkog odbora i funkcioneri sindikata »Srboleka« u
sredu 24. marta dobili su pismene odluke vlasnika firme Jovice Ste-
fanovića-Ninija da se vrate na posao, čime je poslodavac posle du-
gog natezanja priznao da je odluka o davanju otkaza radnicima u
štrajku bila nezakonita. Ovo priznanje se ne bi desilo da prethodno
Inspekcija rada nije donela rešenje po žalbi 12 radnika na nezako-
niti otkaz, u kojem piše da je poslodavac dužan da ih vrati na posao.
Nakon što je Stefanović ispunio obećanje o povlačenju otkaza, štrajk je
prekinut. Međutim, iako je na sastanku Stefanovića sa predsednikom
granskog sindikata Ljubišom Nestorovićem, pored povlačenja otkaza,
razgovarano i o kolektivnom ugovoru, isplati otpremnina onima koji
prihvate sporazum o dobrovoljnom odlasku i registraciji veledrogerije,
do danas nijedan od tih zahteva nije ispunjen.

Usmene odluke
Prema rečima Zorana Gočevića, predsednika Samostalnog sindikata
»Srboleka«, od povratka na svoja radna mesta radnici koji su bili pod ot-
kazom trpe provokacije i maltretiranje od strane privatnog obezbeđenja.
Na delu je mobing usmeren protiv članova bivšeg štrajkačkog odbora i
funkcionera sindikata. Obezbeđenje konstantno provocira radnike, ne
bi li izazvalo fizički sukob i stvorilo povod za otkaze. Ljudima u toku
radnog vremena ne dozvoljavaju da idu u toalet, zabranjuju im da raz-
govaraju mobilnim telefonom. Jednostavno, služe se svim mogućim
pritiscima, tvrdi Gočević.
Po povratku u firmu Gočević je početkom aprila poslao zahtev Nini-
jevoj pravnoj službi u kojem se traži isplata zarada za period od početka
štrajka do povratka na posao, kao i vraćanje novca sindikatu za period
od septembra 2009. godine za članarine, alimentacije, osiguranje, kre-
dite. Sav taj novac Stefanović je skidao radnicima od ličnog dohotka,
ali ga nije prosleđivao ni sindikatu, ni komercijalnim bankama, tako da
sada banke jure radnike za dug koji su već platili. Takođe, deo radnika
bi trebalo da ode u penziju, ali ne mogu jer im Stefanović nije uplaćivao
penziono osiguranje. Radnici koji su bili nezakonito poslati na prinud-
ne odmore vraćeni su na posao 25. marta, ali i dalje rade za minimalnu
198
zaradu, jer im je odluka o povratku na posao saopštena preko telefo-
na.

Kakva korist od zakona?

U dopisu pravnoj službi Gočević je ponovio zahtev za registraciju
veledrogerije. U firmu je odavno stiglo rešenje nadležnog ministarstva
da »Srbolek« ne može da se bavi trgovinom sirovinama i lekovima ako
nema veledrogeriju, ali to za Stefanovića ne predstavlja nikakav pro-
blem. On jednostavno nastavlja da radi bez obzira na propise i odluke
ministarstva.
Kao i u mnogim privatizacijama u Srbiji, Nini preko povezanih fir-
mi već godinama izvlači novac iz »Srboleka«, ostvarujući profit nauštrb
ostalih akcionara i države. Međutim, očigledno je da problem nije u
njemu već u državi koja ovakvo ponašanje ne sankcioniše.
Uskoro bi trebalo da se raspravlja o novim izmenama Zakona o
radu. Mi ćemo sigurno predložiti granskom sindikatu da se pooštre ka-
zne, da se poslodavac, ukoliko u toku jedne godine napravi tri prekršaja
iz radnog odnosa, kazni novčano, a za četvrti prekršaj da se propiše
kazna zatvora, međutim, ni sam ne znam kakvu ćemo korist imati od
toga. I do sada je postojao zakon, ali samo za nas, a ne i za poslodavce
– kaže Gočević.
Bio promenjen zakon ili ne, u »Srboleku« ostaje status quo. Po-
slodavac vreba priliku da sindikalnim liderima podeli otkaze, dok oni
očekuju da policija napokon završi istragu po krivičnoj prijavi malih
akcionara.
Siniša Jelovac
[objavljeno u listu ‘‘Republika’’, maja 2010]

199
Saopštenje radnika
i malih akcionara »Srboleka« u vezi sa
postupanjem države i netačnim medijskim
izveštajima o stanju u našem preduzeću
Poslednjih nedelja, nakon hapšenja Jovice Stefanovića Ni-
nija zbog višegodišnje pljačke »Srboleka«, u javnosti su se
pojavile brojne netačne informacije u vezi sa našim predu-
zećem, pre svega o stanju u kojem se fabrika danas nalazi.
Obaveštavamo javnost da »Srbolek« nije u stečaju, niti je
Ministarstvo zdravlja našem preduzeću oduzelo licencu za
proizvodnju nitroglicerina, kao što su to u više navrata izve-
stile razne medijske kuće. Ove i slične medijske manipulacije
tumačimo isključivo kao nagoveštaj onoga što bi određene
interesne grupe želele da vide kao ishod naše višegodišnje
borbe za očuvanje preduzeća i radnih mesta. Apelujemo na
medije da kod rukovodstva kompanije i predstavnika akcio-
nara provere informacije koje im se dostavljaju, i da ne uče-
stvuju u »hronici najavljene smrti« najstarije farmaceutske
kuće u Srbiji.
Sled događaja nakon hapšenja Jovice Stefanovića jasno ukazuje da
država nema nameru da sprovede svoja obećanja i preduzme korake
za očuvanje »Srboleka«, na šta ih između ostalog obavezuje i proto-
kol o okončanju štrajka i pokretanju proizvodnje, koji su 12. oktobra
2010. godine zaključili predstavnici oba reprezentativna sindikata,
Jovica Stefanović, državni sekretar u Ministarstvu ekonomije Nebojša
Ćirić i član Gradskog veća Beograda Miroslav Čučković. Iako je istraga
pokazala da su radnici i mali akcionari prethodnih godina s pravom
upozoravali da Stefanovićeva uprava vodi preduzeće u propast, iako
se sada ispostavilo da je sporo i neadekvatno postupanje državnih or-
gana jedan od razloga zbog kojeg se »Srbolek« nalazi u krizi, država
odbija da pomogne u našim naporima da ponovo pokrenemo proizvod-
nju. Iako je Stefanović u zatvoru, njegov plan uništavanja »Srboleka«
se privodi kraju, dok država odbija da stane na put zloupotrebama i
preduzme mere kako bi ispravila svoje svoje višegodišnje ignorisanje
problema na koje smo im godinama ukazivali. Podsetićemo samo na
najpoznatiji primer – Stefanović je kod Čačanske banke podigao više
200
kredita stavljajući pod hipoteku imovinu »Srboleka«, iako za to nije
imao odobrenje Skupštine akcionara »Srboleka«, niti Akcijskog fon-
da. Štaviše, umesto odluke Skupštine preduzeća, banci je dostavio laž-
ne podatke kako imovina koja se stavlja pod hipoteku ne predstavlja
imovinu velike vrednosti, zbog čega odluka Skupštine navodno nije ni
potrebna. Dobijena obrtna sredstva po osnovu ovog kredita potrošena
su nenamenski, što je u dosadašnjem toku istrage utvrdila i Uprava kri-
minalističke policije za grad Beograd. I pored ovih činjenica, Čačanska
banka je 24. novembra, neposredno nakon Stefanovićevog hapšenja,
objavila oglas o prodaji nepokretnosti »Srboleka« u Savskoj i Sarajev-
skoj ulici, kako bi naplatila hipoteku. Iako je Ugovor o kreditu zaklju-
čen sa Čačanskom bankom predmet policijske istrage, Privredni sud je
16. decembra odbio predlog malih akcionara za određivanje privreme-
ne mere zabrane otuđenja imovine preduzeća. Iza iznenadne namere
Čačanske banke da naplati svoju hipoteku i sudskog tolerisanja raspro-
daje imovine »Srboleka« uprkos policijskoj istrazi, jasno se vidi sprega
političkih i finansijskih moćnika kojima je u interesu da naša fabrika
više nikada ne proradi.
Trenutna nestašica nitroglicerina u domaćim apotekama, usled
prekida proizvodnje u našem preduzeću, najbolje pokazuje koliko dr-
žava vodi računa ne samo o našoj fabrici, već i o proizvodnji prepara-
ta koji su građanima životno neophodni. Naime, umesto da pomogne
ponovno pokretanje proizvodnje i oporavak »Srboleka«, država uvozi
nitroglicerin. Istovremeno, mediji neistinito izveštavaju da je »Srbole-
ku« oduzeta licenca za proizvodnju nitroglicerina i da je naše preduze-
će već u stečaju. »Srbolek« jeste brutalno pljačkan proteklih pet godina
i zaista se nalazi u teškoj situaciji, ali uz minimum podrške imamo do-
bre šanse da se u kratkom roku izvučemo iz krize. Simptomatično je,
međutim, da ista ona vlast koja je godinama oklevala da spreči pljačku,
sada žuri da nam isključi struju i pošalje radnike na prinudni odmor
kako bi ispraznila fabriku i lakše uvela stečaj. Simptomatično je tako-
đe i da državni sekretar Ministarstva ekonomije ima sve vreme ovog
sveta da se sastaje sa predstavnicima sindikata u vezi sa obavezama
»Srboleka« prema zaposlenima, ali je zato uvek prezauzet da razgovara
sa rukovodstvom fabrike o mogućnostima za pokretanje proizvodnje u
fabrici.
Samostalni sindikat i mali akcionari »Srboleka« nastaviće borbu za
fabriku, za naša radna mesta i imovinu, na način kako smo to radili i
pre hapšenja Jovice Stefanovića. Poručujemo vlasti da nećemo odu-
stati i da nećemo pristati da naše neisplaćene zarade budu izgovor za
201
uništavanje fabrike. Naravno da hoćemo da nam se isplati ono što smo
poštenim radom zaradili, ali ne pre nego što se fabrika izvuče iz dubio-
ze. Ne prihvatamo da se »Srbolek« kolje za kilo mesa, makar se radilo
i o našim zaradama. Očekujemo da država postupi na isti način, kada
su u pitanju obaveze prema njoj, za čije je višegodišnje nagomilavanje
sama odgovorna.
U Beogradu, 20. decembra 2010. godine
Samostalni sindikat »Srboleka«
Zoran Gočević
Udruženje malih akcionara »Srboleka«
Milorad Savić

202
Prosveta

Štrajk u Izdavačkom preduzeću »Prosveta«

Kad priva zacija znači uništenje
Uprkos činjenici da se radi o značajnoj instituciji kulture u Srbi-
ji, čija se delatnost ne bi smela tek tako prepustiti ćudima tržišta, dr-
žava je ipak odlučila da privatizuje Izdavačko preduzeće »Prosveta«.
Po ustaljenom šablonu Agencije za privatizaciju, na sve strepnje u vezi
sa sudbinom kapitalnih »Prosvetinih« izdanja trebalo je da odgovori
tender, metod prodaje kojim se, navodno, ne traži najviša cena, već
»strateški partner«, to jest uspešan preduzetnik u oblasti izdavaštva.
Kupoprodajni ugovor između Agencije za privatizaciju i Dejana Pan-
tovića, vlasnika firme »Media 2«, potpisan je 25. juna 2009. godine.
Preduzeće je prodato po ceni od tri miliona i dvesta hiljada evra na
šest godišnjih rata. Nepunih godinu dana kasnije preduzetnik koji je
na tenderu izabran kao najpovoljniji već je otuđio imovinu »Prosve-
te« u vrednosti većoj nego što mu dozvoljava ugovor, a radnici su pre
nekoliko meseci ušli u štrajk koji još uvek traje. Pantović se ugovorom
obavezao da će od 24. septembra do 24. decembra 2009. godine ispla-
titi zaposlenima sve zaostale zarade i doprinose, sindikalne članarine,
bolovanja, kao i naknade za one koji su otišli u penziju. Socijalni pro-
gram i isplata otpremnina višku zaposlenih takođe su bili deo ugovora
o prodaji. Pantović je na prvom sastanku sa sindikalnim predstavnici-
ma predložio minimalni iznos otpremnina, što su Ljubica Stjepanović
Muhić (Savez samostalnih sindikata) i Mirjana Nardin (Sindikat Neza-
visnost) odbile.
Kršenje ugovora i pretnje
U razgovoru za Republiku predvodnice oba sindikata tvrde da su
radnici bili svesni da »Prosveta« ne može opstati sa brojem zaposlenih
koji je bio pre privatizacije, pa su nakon prodaje počeli da se prijavljuju
za odlazak iz preduzeća.
»Pantović je u avgustu prošle godine razgovarao sa svakim zaposle-
nim posebno na temu njihovih očekivanja od novog poslodavca. Već u
novembru on nudi maksimalne otpremnine u iznosu od 130 hiljada di-
nara, bez obzira na godine staža i to na ruke. Bilo mu je lako da ljudima
isplati na crno neki novac i proglasi ih tehnološkim viškom. Međutim,
203
problem je i dalje bila isplata zaostalih plata i doprinosa. Nažalost, de-
vetoro ljudi je uzelo taj novac. Otišli su na biro rada, iako im Pantović
nije isplatio zaostale zarade«, tvrde predstavnice sindikata.
Zbog ovih problema, 14. januara ove godine oba sindikata donose
odluku o stupanju u generalni štrajk, koji je počeo 21. januara. Pantović
je odluku o štrajku dočekao pretnjama, a potom se obratio Inspekciji
rada s optužbama da štrajk nije organizovan u skladu sa zakonom. Me-
đutim, inspekcija je zaključila da je štrajk legalan.
»Izborili smo se za vanrednu kontrolu ugovora. Agencija je konsta-
tovala da nije ispunio obaveze i dala mu rok od 30 dana. Ni u tom roku
nije ispunio ugovorne obaveze, ali oni ga nagrađuju i produžuju mu rok
na 60 dana. Krajem maja ističe i taj rok, pa ćemo videti. Inače, koliko
mi je poznato, ukoliko u privatizaciji preduzeća kupcu opadne prihod
iznad 40 odsto, raskida se ugovor. Pantoviću je promet pao preko 60
odsto ali ni to Agenciji nije bilo dovoljno da raskine ugovor«, ogorčena
je Ljubica Stjepanović Muhić.
Notorna netransparentnost rada Agencije za privatizaciju i ovde se
pojavila kao ozbiljan problem radnika koji traže da se poštuje ugovor.
Naime, već godinama javnost nema informacije o tako važnim detalji-
ma u radu Agencije kao što su kriterijumi na osnovu kojih se procenju-
je kontinuitet poslovanja preduzeća, što službenicima Agencije omogu-
ćava da ove kriterijume menjaju od slučaja do slučaja.
»U nacrtu ugovora koji su sindikati imali priliku da vide pre proda-
je pisalo je da kupac može otuđiti 5 odsto imovine, ali je u konačnom
tekstu ugovora to kasnije promenjeno na 30 odsto, što smo mi saznali
tek nakon prodaje. Nacrt ugovora je potpuno izmenjen u odnosu na
potpisan ugovor. Na naše pitanje da li je Pantović položio garanciju
kada je kupovao preduzeće odgovorili su da ne znaju, iako u ugovoru
stoji da kada kupac ne poštuje obaveze aktiviraju garanciju. Međutim,
ljudi iz Agencije za privatizaciju ne čine ništa, a sami su utvrdili da ku-
pac krši ugovor«, objašnjava Ljubica Stjepanović Muhić.
Najmučniji trenutak u višemesečnom štrajku desio se prilikom
iznenadne posete ministra ekonomije Mlađana Dinkića.
»Ministar Dinkić je, kao i sve državne institucije, bio obavešten o
tome šta se desilo sa ‘Prosvetom’. Prolazio je ispred naše knjižare kada
je išao u Fond za razvoj i mi smo ga zamolili da nas obiđe u povratku.
On je to i učinio. Hteli smo da mu iznesemo činjenice, ali nije hteo dugo
da sluša, već je odmahnuo rukom i rekao da se zaustavimo. Potom je
rekao da smo mi dobili devet neto zaostalih zarada i da je on dogovorio
sa predsednikom Tadićem da rušenja ugovora o privatizaciji ‘Prosvete’
204
neće biti. Na tome se nije zaustavio, već je rekao da će svako od nas
pojedinačno odgovarati zbog štrajka i da nam savetuje da što pre poč-
nemo da radimo. Još je dodao da u našem štrajku ima mnogo politike,
a potom ljutito napustio knjižaru«, kaže Mirjana Nardin.

Nosioci razvoja
U najatraktivnijem »Prosvetinom« objektu, knjižari »Geca Kon« u
Knez-Mihailovoj ulici, isključena je struja od aprila meseca, skinuta su
brojila, isključeni telefoni. Pantović ne plaća redovno zakup, zbog čega
zaposleni sumnjaju da on uopšte ima novca da isplati sve obaveze koje
je preuzeo ugovorom. Međutim, kupac »Prosvete« je još od devedese-
tih godina poznat javnosti, naročito beogradskoj, kao vešt špekulant u
uslovima »sivog« poslovanja. Nakon početnog uspona sa Bilet servi-
som, otvorio je knjižare IPS, gde se nametnuo kao dobar (pre)prodavac
knjiga, nikako izdavač. Bez obzira na to Agencija mu je dozvolila da
privatizuje IP »Rad« i »Prosveta«, kao neko ko se bavi istom delatno-
šću. Između ostalog, za svoje preduzetničke uspehe Pantović može da
zahvali radu na crno, zbog čega je njegova firma IPS »Media« među
prvima po obrtu radne snage u Beogradu, a isplata otpremnina u kešu
je jasan znak da kupac »Prosvete« ne namerava da se odrekne svojih
poslovnih navika iz devedesetih. Iako je sve ovo sigurno bilo poznato i
ministru Dinkiću i Agenciji za privatizaciju, oni ne samo što su omogu-
ćili Pantoviću da kupi jednu od najvažnijih izdavačkih kuća u Srbiji, već
mu je Fond za razvoj, kojim Dinkić rukovodi, u 2009. godini odobrio
tri kredita u ukupnom iznosu od fantastičnih 167 miliona dinara. Pod-
sećamo da se isto desilo i u slučaju »Zastave elektro«, o kojem je Repu-
blika detaljno izveštavala prošlog leta. Fond za razvoj je i tamo nemilice
sipao novac vlasnicima preduzeća za koje se ubrzo potom ispostavi-
lo da su kršili ugovor o privatizaciji, a čitava priča se završila tako što
je »Zastava elektro« nedavno preprodata južnokorejskoj korporaciji
»Yura«, ponovo u Dinkićevoj režiji. Država će ovoj korporaciji plaćati
4.500 evra po otvorenom radnom mestu, iako njen predstavnik Lukas
Nam ne krije da neće dozvoliti sindikalno organizovanje u fabrici.
Sintagma »otvaranje novih radnih mesta« dobija ne tako optimi-
stična značenja kada iza nje stoje ljudi poput Dejana Pantovića, Mla-
đana Dinkića ili Lukasa Nama. Umesto zaključka, možda je najbolje da
citiramo nedavnu izjavu ministra ekonomije u Vladi Republike Srbije
povodom odluke većine radnika »Zastave elektro« da uzmu otpremni-
ne, umesto da pređu na rad u »Yuru«: »Predlagali smo da se zakonski
205
spreči mogućnost zapošljavanja posle uzimanja otpremnine, a onda su
nam pravnici rekli da je to protiv Ustava i da ne možete ljudima ospo-
ravati pravo na rad. Ja se, zaista, često sa pravnicima ne razumem«.
Siniša Jelovac
[objavljeno u listu ''Republika'', juna 2010]

206
Glas radnika

Ekonomija bankrota
Rekord, Rakovica
Kada je Mlađan Dinkić leta 2007. godine, ubrzo po preuzi-
manju dužnosti ministra ekonomije i regionalnog razvoja,
najavio da će se privatizacija preduzeća koja do tog trenutka
nisu prodata nastaviti kroz stečaj, javnost je ostala potpuno
ravnodušna. Posle šestogodišnje praske da kupci kroz priva-
tizaciju stiču apsolutnu vlast, a radnici i mali akcionari gube
sva prava (sem u Jugoremediji i nekolicini drugih preduzeća
koja su prešla u kontranapad), ekonomija bankrota je doče-
kana kao legalizacija faktičkog stanja. Niko, međutim, nije ni
slutio da će ministrovu viziju svojinske transformacije usko-
ro početi da slede svi privatni vlasnici koji hoće da se oslobo-
de ''nepoželjnih'' ugovornih obaveza – pre svega onih koje se
tiču radnika.
Posle dvoipogodišnjeg restrukturiranja, radi čijeg sprovođenja su
suspendovani svi organi društvenog preduzeća, a uprava preneta na
Agenciju za privatizaciju i njenog konsultanta, rakovički Rekord je
marta 2005. godine privatizovan na način ne baš svakidašnji, ali vrlo
simboličan za tip “svojinske transformacije” kakav se sprovodi nad srp-
skom privredom – Agencija je, naime, primorala preduzeće da samo
proda svu svoju imovinu rusko-srpskom konzorcijumu Vizahem, koji
se ugovorom obavezao da plati kupoprodajnu cenu, preuzme sve Re-
kordove radnike, i zadrži osnovnu delatnost preduzeća narednih pet
godina. Iako je Rekord naveden kao “Prodavac” svoje imovine, ugovor
je potpisala Agencija za privatizaciju, u svojstvu Rekordovog punomoć-
nika, a novac od kupoprodaje uplaćen je na račun Agencije. Otvorenije
nego u bilo kom drugom slučaju, privatizacija Rekorda je pokazala da
društvena, pa ni ekonomska celishodnost nikada nisu spadale u načela
rada Agencije, te da ova institucija, nadležna i da planira, i da sprovodi,
i da kontroliše proces privatizacije, zapravo nema nikakva druga nače-
la osim kupoprodaje nekretnina. Štaviše, ugovorom kojim je primora-
la Rekord na aktivnu neslobodu i saučesništvo u sopstvenom propa-
207
danju, Agencija je demonstrirala meru neodgovornosti nesvakidašnju
čak i za srpsku privatizaciju.
Nakon objave ministra Dinkića da će se završna faza privatizacije
vršiti “kroz stečaj”, novi vlasnici privrede u Srbiji su počeli masovno da
zadužuju privatizovana preduzeća kod svojih školjka-firmi. Ministrovo
objašnjenje da su preostala preduzeća prezadužena i neatraktivna, zbog
čega moraju na doboš, pokazala su, izgleda, i gazdama put kako da se
oslobode neatraktivnih elemenata u sopstvenim fabrikama – radnika,
malih akcionara, sindikata, kolektivnog ugovora… Kako se sprovođe-
nje ovakvih planova odvija u zrenjaninskom Šinvozu i BEK-u, javnost
je uglavnom upoznata. Jula 2007. godine, i uprava Rekorda je obusta-
vila proizvodnju i poslala svih sedamsto radnika na prinudni odmor.
Suočeni sa opasnošću od stečaja, radnici još od prošlog leta zah-
tevaju od Agencije da raskine kupoprodajni ugovor, jer kontinuiteta
osnovne delatnosti nema, tačnije potpuno je obustavljena. Agencija se,
međutim, oglasila nenadležnom!

Klopka
U čemu je problem – preduzeće zapravo uopšte nije privatizovano,
već je samo prodata njegova imovina, uz obavezu da kupac preuzme i
770 radnika. Društveno preduzeće Rekord, dakle, i dalje postoji, tre-
nutno u likvidaciji, bez radnika i imovine, koji su prodati Vizahemu, a
kako Agencija nije prodavac, već je to Rekord, onda Agencija sve i kad
bi imala dobru volju da spreči propast sedamsto radnika Rekorda, od-
nosno Vizahema, ne bi mogla da traži nazad nešto što nije ni prodala,
već je samo bila agent za nekretnine. Teoretski, radnici za raskid ugo-
vora eventualno mogu da se obrate likvidacionom upravniku Rekorda,
što zvuči kao neslana birokratska šala. Sada su radnici u procepu izme-
đu stečaja koji im ne odgovara, i ugovora koji im odgovara još manje,
jer iza njega stoje upravo oni ljudi koji su Vizahem doveli do propasti
– preko svoje firme LB MERCHANTS LLC, registrovane u Njujorku,
stečaj je od Trgovinskog suda u Beogradu tražio Miloš Malinović, jedan
od suvlasnikaVizahema i direktora Rekorda. Nakon što su se uporni
protesti radnika ispred Vlade preselili pred Viši trgovinski sud, ova in-
stitucija je uvažila njihovu žalbu i ukinula rešenje Trgovinskog suda u
Beogradu kojim je u Vizahem uveden stečaj. Rešenje je vraćeno na po-
novni postupak, tako da je opet na potezu beogradski Trgovinski sud,
ali ne samo on.

208
Odgovornost!
Da li Agencija za privatizaciju, da li Ministarstvo pravde, to neka
cene stručniji od nas, ali u svakom slučaju neko ko zastupa državu
mora da obešteti radnike za katastrofalno vođenje restrukturiranja i
privatizacije koje ih je dovelo do prosjačkog štapa. To, naravno, ako već
hoćemo da imamo odgovornu državu, a ne golu vlast koja je po ideo-
loškom ćefu 2001. godine radnicima otela Rekord, onemogućila ih da
donose bilo kakve odluke o svom preduzeću i svojoj budućnosti, i sad
na socijalni haos koji je izazvala lošim rešenjima suvo odgovara kako
nije nadležna. Koliko god se beogradska štampa već mesecima upinjala
da, pišući o slučaju Rekorda – Vizahem, podseti na davne krilatice o
“ideološkim fabrikama rakovičkog basena”, i da diskvalifikuje radničke
zahteve podsećanjem na famozni događaj iz 1988. godine (“Svi na svoje
radne zadatke”, i tome slično), ostaje činjenica da su (bivši) radnici Re-
korda, u vreme kad su se poslednji put za nešto pitali, imali i posao, i
plate, i fabriku. Danas, nakon što su za svoje dobro razvlašćeni od sa-
moupravljanja, po sili zakona i uz svesrdnu i papreno plaćenu pomoć
privatnih eksperata iz konsultantske kuće Faktis, duguje im se deset
plata i četiri godine neuplaćenog staža.
Ako Agencija i nije nadležna za raskid ugovora, svakako jeste od-
govorna za štetu! O stručnom konsultantu koji je uradio program re-
strukturiranja da i ne govorimo.
Ivan Zlatić i Milenko Srećković,
[objavljeno u listu ''Glas radnika'', izdanju Pokreta za
slobodu, 4. juna 2008]

209
’’BEK’’ – jedan dras čan primer bezakonja
”Ako država ne poštuje svoje građane,
ni građani više neće poštovati državu!”
-Mita Lisica, predsednik sindikata Šinvoza,
12. marta 2008. godine
na protestu ispred Trgovinskog suda u Zrenjaninu
Potpuno je jasno da su, kao i bivši većinski vlasnik ”Šinvoza”
i brojni drugi kupci u privatizaciji, vlasnici ”BEK”-a namerno
uveli preduzeće u dužničko ropstvo prema svojim firmama,
a potom i u stečaj, jer je to bio najefikasniji način da se oslo-
bode radnika, kolektivnog ugovora, malih akcionara, i da u
potpunosti ovladaju imovinom ”dužnika”
Zrenjaninska industrija mesa ”BEK” (”Banatska eksportna klani-
ca”), osnovana je 1959. godine. Građena je jednim delom od sredstava
iz donacije SAD, dok su drugi deo radnici izdvajali iz ličnih dohodaka.
Od 1963. godine, ”BEK” posluje u sastavu kombinata ”Servo Mihalj”,
u okviru kog postaje vodeći izvoznik. Do početka devedesetih godina,
fabrika je zapošljavala preko 800 radnika. Svoje proizvode, ”BEK” je
izvozio širom sveta. Radili su, između ostalog, i program za američku
vojsku (ne da je baš za ponos, ali svakako svedoči o kvalitetu proizvo-
da). Tokom devedesetih godina i ekonomskih sankcija prema Srbiji,
”BEK” se suočio sa prvim problemima u poslovanju, ali nije zapao u
krizu – generalni direktor Žarko Milidragović je, poput brojnih dru-
gih ”patriotskih” menadžera društvenih preduzeća, omogućio ilegalan
izvoz preko svojih firmi registrovanih u Makedoniji, i istovremeno ko-
ristio priliku da izvlači kapital iz ”BEK”-a. Radnici danas svedoče da
čak ni u vreme hiperinflacije nisu imali tako velikih finansijskih poteš-
koća kao većina građana Srbije, i prisećaju se da je devedesetih godi-
na ”BEK” novac od ”korisnih malverzacija” stizao u firmu bukvalno u
džakovima. Zbog sumnjivog poslovanja, Milidragović je na referendu-
mu decembra 1997. godine smenjen sa funkcije generalnog direktora,
ali se vraća već marta 1998. godine, jer nova uprava, koju su postavili
radnici, zbog blokade od strane lokalnih SPS moćnika nije mogla da
pokrene poslovanje. Međutim, zbog posledica višegodišnjeg potkrada-
nja, ”BEK” je pod Milidragovićevom upravom 2000. godine po prvi put
otišao pod stečaj. Iz stečaja izlaze avgusta 2002. godine, a Milidragović
se 2003. vraća u preduzeće, najpre na mala vrata – kao savetnik gene-
210
ralnog direktora – a zatim i kao generalni direktor, mesec dana uoči
privatizacije.
Agencija za privatizaciju je na aukciji održanoj 26. aprila 2006. go-
dine, prodala 70% društvenog kapitala ”BEK”-a fizičkom licu Milošu
Joviću, a preostalih 30% je, prema Zakonu o privatizaciji, podeljeno
radnicima i penzionerima. Radnicima-akcionarima se, i to tek nakon
šest meseci, kao većinski vlasnik predstavio lokalni moćnik Vladan Be-
štić, sa čijim se novcem Jović nadmetao za kupovinu ”BEK”-a (Beštiću
je zbog kršenja zakona u prethodnim privatizacijama, bilo zabranjeno
da učestvuje na aukciji; Jović je, inače, Beštićev vozač), a kako je Agen-
cija za privatizaciju odbila da radnicima dostavi kupoprodajni ugovor,
narednih godinu dana su ostali u zabludi da rade za Beštića. Zabludi
je svakako doprinelo i to što je Milidragović mesecima pre aukcije na-
javljivao da će ”BEK” kupiti ”Beštići” (Vladanov otac Borivoje je, pre-
ko svoje firme ”Pro Bekom”, godinama bio u sumnjivom poslovima sa
”BEK”-om; danas, dok se nad ”BEK”-om vodi stečaj, njihove proizvode
i dalje možete kupiti, ali sa potpisom ”Pro Bekoma” i firme ”Zlatibor” iz
Čajetine, čiji je vlasnik stric Vladana Beštića; još neki članovi porodice
Beštić su uključeni u razvlačenje imovine ”BEK”-a, ali već smo im po-
svetili dovoljno prostora).
U trenutku privatizacije, u ”BEK”-u je radilo 310 ljudi.
Kako nova uprava nije pokrenula proizvodnju u preduzeću, niti je
većinski vlasnik poštovao socijalni program na koji ga je obavezivao
ugovor sa državom, radnici-akcionari se obraćaju za pomoć Agenciji za
privatizaciju, tražeći da primora kupca na poštovanje ugovora i pokre-
tanje proizvodnje. Međutim, kupac je prilikom svake kontrole Agencije
na nekoliko dana simulirao proizvodnju, nakon čega bi mu Agencija
uvek davala nove i nove dodatne rokove za izvršenje ugovornih oba-
veza. Uveravajući radnike da želi da pokrene ”BEK”, Beštić im avgusta
2006. godine, prilikom prvog pojavljivanja u preduzeću, predlaže da
se, takoreći, odreknu duga za neisplaćene zarade, kako bi preduzeće
moglo da krene sa radom. U nadi da će se napokon vratiti na radna
mesta, radnici pristaju, i potpisuju ugovore da svoja potraživanja pre-
nose na firmu ”Bekom” (vlasnik Vladan Beštić, dakle nije isto što i ”Pro
Bekom”), sa grejs periodom od godinu dana, diskontom od 60%, dok bi
im preostalih 40% bilo isplaćeno u 42 mesečne rate. Faktički – poklo-
njeno! Beštić je ovo nazvao gestom dobre volje radnika prema novom
vlasniku.
Pošto od obećanog pokretanja fabrike ništa nije bilo, radnici ulaze
u protest (teško bi se nazvalo štrajkom, jer je rad već obustavio poslo-
211
davac). Novembra 2006. godine, Beštić im nudi da, nakon što su mu
poklonili dug za plate, sada i sami pređu u jednu od njegovih firmi – u
kojoj ih ne bi štitio kolektivni ugovor, niti bi imali sindikat i tsl. Radnici
odbijaju ponudu i nastavljaju protest.
Marta 2007. godine, ”BEK” odlazi pod stečaj. Novi vlasnik nikada
nije pokrenuo proizvodnju, a dug za plate kojih su se radnici odrekli
da bi fabrika krenula sa radom, prikazao je, naravno, kao potraživanje
”Bekoma”. Radnici su upućeni da svoje ugovore sa ”Bekomom” raski-
daju na sudu. Zahvaljujući, između ostalog, dugu za zarade zaposlenih,
većinski poverioci ”BEK”-a u stečaju su firme čiji su vlasnici Vladan
Beštić i članovi njegove porodice. Radnici-akcionari aprila 2007. go-
dine podnose krivičnu prijavu protiv Vladana Beštića za lažno pred-
stavljanje, kao i protiv Miloša Jovića i Žarka Milidragovića za namerno
izazivanje stečaja, međutim ni Služba za borbu protiv organizovanog
kriminala ni odeljenje za privredni kriminal zrenjaninske policije ni u
jednom od ovih predmeta nisu se maknuli od početka.
U trenutku pokretanja stečaja, u ”BEK”-u je preostalo svega 276
radnika.
Nakon više obraćanja Agenciji za privatizaciju i ministru ekono-
mije Dinkiću, u kojima su tražili raskid ugovora o prodaji 70% druš-
tvenog kapitala i preduzimanje mera za izlazak preduzeća iz namerno
izazvanog stečaja, radnici ”BEK”-a su 8. oktobra blokirali fabriku i, uz
podršku kolega iz ”Jugoremedije” i lokalne samouprave, započeli priti-
sak na Agenciju za privatizaciju da sprovede zakon i raskine ugovor sa
Jovićem. Agencija 22. oktobra 2007. godine, sedam meseci nakon što
je preduzeće otišlo pod stečaj, napokon nalazi da Jović nije uspostavio
kontinuitet proizvodnje u ”BEK”-u (nikada je nije ni pokrenuo), i do-
stavila mu obaveštenje o raskidu kupoprodajnog ugovora.
Nakon višemesečnog odlaganja, Beštić 10. januara ove godine pod-
nosi i, kao većinski poverilac, usvaja plan i program reorganizacije
”BEK”-a.
Zajedno sa kolegama iz zrenjaninskog ”Šinvoza”, radnici-akcionari
”BEK”-a su 15. januara započeli protest u beogradskom Domu sindika-
ta, zahtevajući raskid kupoprodajnog ugovora u ”Šinvozu”, i da država
preuzme odgovornost za imovinu koju ima u ”BEK”-u i imenuje zastu-
pnika državnog kapitala. U noći između 15. i 16. januara, na protestu u
Domu sindikata je preminuo četrdesetogodišnji radnik-akcionar ”Šin-
voza” Radislav Stojanov. Kako je bila poslednja nedelje kampanje za
prvi krug predsedničkih izbora, a nakon što su svi beogradski mediji
preneli informaciju o smrti radnika ”Šinvoza”, ministar Dinkić poziva
212
delegaciju radnika oba preduzeća na sastanak, izjavljuje da su oba ste-
čaja očigledno namerno izazvana i najavljuje da će pokrenuti nadzor
nad radom Agencije za privatizaciju, zbog sumnje da je nesavesno ra-
dila prilikom kontrole izvršenja ugovornih obaveza.
Dva meseca nakon ovog obećanja, Viši trgovinski sud u Beogradu je
odbio žalbu radnika-akcionara ”BEK”-a na Beštićev plan i program re-
organizacije. Od ministrovih obećanja ništa nije ispunjeno, a direktor
Akcijskog fonda Aleksandar Gračanac je radnicima ”BEK”-a odgovorio
da bi se funkcija zastupnika državnog kapitala sukobila sa funkcijom
stečajnog upravnika – iako mu niko nije tražio da vodi stečaj, već da
zaštiti svojih, odnosno državnih (o svome bi se sigurno bolje brinuo!)
70% akcija ”dužnika” od namerno izazvanog stečaja, do kog je došlo
upravo nesavesnim radom državnih organa.
Za razliku postupka stečaja, koji se odvija brzinom neuobičajenom
za naše uslove, spor za raskid ugovora kojim su se radnici ”BEK”-a av-
gusta 2006. godine odrekli svojih plata, i dalje nije okončan.

Iz aviona se vidi!
Potpuno je jasno da su Vladan Beštić, Žarko Milidragović i Miloš
Jović prevarili 300 radnika-akcionara ”BEK”-a i Republiku Srbiju.
Potpuno je jasno da su, kao i bivši većinski vlasnik ”Šinvoza” i broj-
ni drugi kupci u privatizaciji, namerno uveli privatizovano preduzeće
u dužničko ropstvo prema svojim firmama, a potom i u stečaj, jer je
to bio najefikasniji način da se oslobode radnika, kolektivnog ugovo-
ra, malih akcionara, i da u potpunosti ovladaju imovinom ”dužnika”.
Nakon što mu novembra 2006. godine nije pošlo za rukom da radnike
prevede u ”Bekom”, stečaj mu je ostao kao jedina mogućnost da ih se
oslobodi bez ikakvih obaveza.
Potpuno je jasno da je Vladan Beštić na prevaru preneo potraživa-
nja radnika na svoju firmu, kako mu ne bi ugrozili većinu u skupštini
poverilaca u unapred planiranom stečaju.
Potpuno je jasno da im je Agencija za privatizaciju pomogla da iza-
zovu stečaj, da je tamo neko slep, ili je primio pare.
Potpuno je jasno da je sve ovo potpuno jasno svakome u privati-
zacionoj vertikali od ministra (trenutno Dinkić), pa do poslednjeg ko-
rumpiranog ćate (već godinama Gračanac).
Potpuno je jasno da sud ne mari što kriminalci koriste zakonske
forme da bi poništili prava hiljada ljudi.
213
 Potpuno je jasno da im se moramo suprotstaviti, ako mislimo da
preživimo.
Ivan Zlatić
[objavljeno u listu ''Glas radnika'', izdanju Pokreta za
slobodu, marta 2008]

214
’’Magnohrom’’ – jedna
sasvim zakonita priva zacija
Zahvaljujući britanskoj kompaniji ’’Global Steel Holdings
Limited’’, nekadašnji kraljevački privredni gigant ’’Magno-
hrom’’, osnovan 1952. godine, koji je svojevremeno proi-
zvodio između 120 i 130 hiljada vatrostalnih opeka, i zapo-
šljavao oko 5 hiljada radnika, našao se u vrhu liste domaćih
preduzeća upropaštenih privatizacijom, zajedno sa zrenja-
ninskim ’’Šinvozom’’, BEK-om i ’’Jugoremedijom’’, užičkom
’’Raketom’’, kruševačkom ’’Župom’’... Agonija ’’Magnohro-
ma’’ je počela uvođenjem ekonomskih sankcija međunarod-
ne zajednice, kada su se njegovi proizvodi ilegalno izvozili,
a najveći dio zarade od ovakvih poslova odnosili posrednici,
školjka-firme na ’’patriotskom’’ zadatku ’’probijanja sankci-
ja’’. Nekadašnji gigantski proizvođač vatrostalnog programa,
pretvorio se tokom devedesetih u preduzeće sa ogromnim
problemima, praktično na izdisaju – više od dvije i po hiljade
radnika je ostalo bez posla, a uposlenost proizvodnih kapa-
citeta je pala na svega 20 odsto. Nakon bombardovanja 1999.
godine, fabrika je ostala bez najznačajnijih snabdjevača kva-
litetnom rudom, rudnika ’’Goleš’’ i ’’Novo brdo’’ kod Prišti-
ne.
Nakon donošenja Zakona o privatizaciji 2001. godine, Vlada je svr-
stala ’’Magnohrom’’ među sedamdesetak ’’bijelih slonova’’ socijalistič-
ke privrede koji su prije privatizacije stavljeni na program restruktu-
riranja. Mučan projekat restrukturiranja kraljevačkog giganta, koji je
podrazumijevao nova otpuštanja, započet je u prvim mjesecima 2005.
godine, i trajao je skoro godinu dana. Rukovodstvo fabrika nije bilo
zadovoljno odlukom Agencije i privatizacionog savjetnika da se fabrika
ponudi na prodaju u cjelini, a ne, kao što je to praksa u preduzećima
koja su prošla kroz restrukturiranje, u dijelovima, međutim Agencija za
privatizaciju nije htjela da prihvati model prodaje ’’na parče’’. Prodaja
u dijelovima je dolazila u obzir jedino ako se na oglas za javni tender
za prodaju čitavog ’’Magnohroma’’ ne javi ni jedan ponuđač. Međutim,
cijena odluke da se ’’Magnohrom’’ u cjelini učini atraktivnim za poten-
cijalne kupce, bila su nova otpuštanja u već prepolovljenom kolektivu.
Tada je poslovodstvo fabrike, u saradnji sa Agencijom za privatizaciju,
napravilo socijalni program kojim je obuhvaćeno još 500 radnika, sa
215
otpremninom od 100 evra po godini staža, koju su radnici smatrali po-
nižavajuće niskom. Beogradski ’’Faktis’’ je nekoliko godina ranije, na
samom početku priprema za privatizaciju, procijenio vrijednost ’’Ma-
gnohroma’’ na 97 miliona dolara, mada je u javnosti najčešće saop-
štavano da je ’’knjigovodstvenu vrijednost teško procijeniti’’. Najveću
otežavajuću okolnost za valjanu procjenu, predstavljala je neuknjižena
imovina preduzeća – čest problem u Srbiji i čest izvor manipulacija u
privatizaciji.1
Fabrika je i u ovakvim uslovima imala atraktivan proizvodni pro-
gram, ali su joj za ponovno pokretanje nedostajala obrtna sredstva,
tako da su se svi, počev od sindikata, preko uprave, pa do države, sla-
gali oko jednog – privatizaciju treba obaviti što prije, jer su smatrali
da jedino ona može oživjeti nekadašnjeg giganta i donijeti neke bolje
dane. Usvojeni program finansijskog restrukturiranja ’’Magnohroma’’
obuhvatao je i tzv. ’’otpust’’ dugova prema državi i javnim preduzeći-
ma, u ukupnom iznosu od oko 40 miliona evra, što je međutim bilo
uslovljeno pronalaženjem kupca. Finansijsko restrukturiranje nije
obuhvatalo socijalni program i tehnološke viškove, iako su firmu i da-
lje mučila velika potraživanja radnika, već je odlučeno da ovi problemi
budu prepušteni budućem kupcu. U pregovorima između Agencije i
sindikata, definisani su kupoprodajni ugovor i socijalni program pre-
ma kom je otpuštanje radnika bilo uslovljeno izmirivanjem dugova i
isplatom otpremnine. Zaposleni u tom trenutku sa svojom platom nisu
mogli da sastave ni pet dana.
Nakon restrukturiranja ’’Magnohroma’’, započet je proces privatiza-
cije. Oglas za javni tender je objavljen 29. decembra 2005. godine. Pre-
ma pisanju štampe, koja je ovoj privatizaciji posvetila značajnu pažnju,
borbu za fabriku vodili su beogradski ’’Bomeks’’ i indijski ’’Global Steel
Holdings Limited’’, iza kog stoje indijski milijarderi, braća Pramod i
Vinad Mital, koji su ujedno i vlasnici gotovo svih željezara u okruženju,
kao i željezara u 17 zemalja širom Evrope, Afrike, Indije i oblasti Pacifi-
ka. Prema odluci tenderske komisije, ’’Global Steel Holdings Limited’’
je dostavio bolju ponudu: 1,2 miliona evra kao kupoprodajnu cijenu,
i 23,1 miliona evra za investicije u proizvodni program. Ugovorom je
takođe bilo predviđeno da novi vlasnik nastavi sa proizvodnjom va-
trostalnih opeka i elektrotermičkih proizvoda. Novi vlasnik ’’Magno-
hroma’’ je potpisao ugovor o kupoprodaji 21. jula 2006. godine, a pot-
1 Nedavno smo vidjeli da je ministar Dinkić prodao Robne kuće ’’Beograd’’
uprkos neuknjiženoj imovini, ali da je zato veliki broj stranih kompanija odustao od
nadmetanja zbog spornog vlasništva RKB nad pojedinim objektima.

216
predsjednik londonske kompanije Ravi Dabari je uvjeravao javnost i
radnike da želi da vidi Srbiju kao ekonomskog lidera, kao i da im je cilj
da obezbjede najmanje 200.000 tona čelika u regionu.
Izgledalo je da svi učesnici u privatizaciji – država, novi vlasnik i
radnici – žele da gigant ponovo proradi. Štaviše, reklo bi se da je Agen-
cija za privatizaciju svoj posao odradila iznenađujuće zakonito i korek-
tno. Naime, ako se sjetimo da su pojedina velika preduzeća potpuno
uništena zahvaljujući predugom i loše vođenom postupku restruktu-
riranja2 i ako vidimo kako traumatično i haotično još uvijek teče ko-
madanje kragujevačke ’’Zastave”, mora se priznati da restrukturiranje
’’Magnohroma”, to jest odluka da se preduzeće proda u cjelosti, i izbor
najpovoljnijeg ponuđača – ugledne svjetske kompanije iz iste branše
– svjedoče o iskrenim namjerama države da firmu udome ’’strateškom
partneru” pod najboljim uslovima za zaposlene. Tim prije, međutim,
dalji rasplet bi morao da natjera na razmišljanje i najtvrdokornije tran-
zicione optimiste.
Pored svih obećanja i obaveza iz kupoprodajnog ugovora, početak
2007. godine u ’’Magnohromu’’ je obilježio početak krize – krajem fe-
bruara, oko 1.000 radnika je blokiralo fabriku, a proizvodnja je obu-
stavljena na nekoliko dana. Bio je to štrajk upozorenja koji su organi-
zovali fabrički sindikati, zbog neisplaćenih decembarskih i januarskih
zarada. Uslijedila je i prijetnja da će, ako se zahtjevi ne ispune, radnici
tražiti od Agencije za privatizaciju kontrolu izvršenja ugovora o privati-
zaciji ’’Magnohroma’’. Stanje se nije popravilo, pa krajem marta 2.200
radnika ulazi u generalni štrajk, zbog neisplaćenih plata i neizvršenja
socijalnog programa. Sredinom aprila štrajk se radikalizuje – radnici
blokiraju sve kapije i ulaze, kako bi spriječili promet robe i ljudi. U maju
2007. godine, javnost je saznala da je iz magacina preduzeća nestalo 6
tona bronze i 700 kilograma bakarne žice, čija je vrijednost procijenje-
na na više od 7 miliona dinara namijenjenih za izradu rezervnih delova.
Krađa je otkrivena nakon vanrednog popisa u magacinu limova pogona
za proizvodnju vatrostalnih opeka. ’’Magnohrom’’ je 21. maja podnio i
krivične prijave protiv n.n. izvršilaca Policijskoj upravi u Kraljevu, radi
sprovođenja istrage. Dugo najavljivana privatizacija očigledno nije do-
nijela boljitak ni kraljevačkom ’’Magnohromu’’, ni brojnim drugim pre-
2 Na primjer, ’’Prvu srpsku fabriku šećera – Dimitrije Tucović’’ je privatiza-
cioni konsultant godinama savjetovao da se zadužuje kod poslovnih banaka kako bi
prije privatizacije podijelila otpremnine višku radnika, i tako postala atraktivnija za
prodaju; šećerana je, još uvijek očekujući privatizaciju, ljeta 2007. godine upravo zbog
ovih kredita otišla pod stečaj.

217
duzećima sa ovog područja. Nezadovoljni radnici su odlučili da prekinu
štrajk kojim ni posle više od dva mjeseca ništa nisu uspjeli da postignu.
Borbu su nastavili sa radnih mijesta, makar oni koji su radna mjesta
još uvek imali. Odlučili su da svako od 2.200 zaposlenih tuži vlasni-
ka za neisplaćene zarade, dok su istovremeno od Agencije za privati-
zaciju zahtijevali da raskine kupoprodajni ugovor. Vanredne kontrole
Agencije su počele da obilaze fabriku i da razgovaraju sa vlasnicima,
rukovodiocima i radničkim predstavnicima. Međutim, sem konstata-
cije da je proizvodnja opala za 40 odsto od dolaska novog vlasnika, i
da ugovorene investicije još uvijek nisu izvršene, ništa nije postignuto.
Vlasnicima su uporno odobravani novi rokovi za ispunjenje preuzetih
obaveza. U međuvremenu, u fabričkom su se krugu pojavili i tzv. ’’se-
kači’’ – zbog navodne zastarjelosti, najvitalnija postrojenja fabrike su
ugašena, razrušena, raskomadana i pretvorena u otpadno gvožđe, koje
je prodato po višestruko manjoj ceni od uobičajene. Stručnjaci i radnici
se nisu slagali sa ovakvim potezom, ali njihovo mišljenje nije mnogo
vrijedilo. Raskomadana su gotovo cjelokupna postrojenja za proizvod-
nju vatrostalnih opeka, a skoro 2 tone zaliha gotovih proizvoda koje je
novi vlasnik naslijedio od prethodne uprave, rashodovano je i proda-
to po cijeni tri puta nižoj od tržišne. Kupila ih je konkurentska firma
sa privatizacionog tendera, beogradski ’’Bomeks’’. Potpuno je ugašena
proizvodnja u sva tri ’’Magnohromova’’ rudnika magnezita – ’’Boguto-
vac’’ kod Kraljeva, ’’Šumadija’’ kod Čačka i ’’Magnezit’’ kod Užica. Dok
se sve ovo dešavalo, Agencija za privatizaciju je na radničke apele da se
spriječi propadanje uvijek imala isti odgovor – slučaj ’’Magnohrom’’ se
’’budno motri’’ i kupoprodajni ugovor će biti raskinut ukoliko se godinu
dana nakon privatizacije ispostavi da kupac nije ispoštovao sve svoje
obaveze. Agencija, kako su navodili u svojim odgovorima, ’’ne može da
sudi o ispunjenosti ugovornih obaveza pre zakonski određenog roka’’.
Godinu dana od prodaje ’’Magnohroma’’ je isteklo 22. septembra
2007. godine, a prva redovna kontrola Agencije je bila planirana za
polovinu oktobra. Na optužbe da krši zakon i ugovor, Ravi Dabari je
isticao ideološke parole kako su radnici zaboravili da su u privatnom
vlasništvu, da više nema samoupravljanja i da moraju da rade, jer ’’ako
su tokom ove godine imali 15 dana obustave rada zbog štrajka, to vri-
jeme moraju da nadoknade i biće im isplaćene zarade, ali, naravno, ne
za cijeli mjesec ako su radili samo 15 dana’’. Radnici su uzvratili otvo-
renim pismom:
’’U redu je da treba da radimo, gospodine Ravi. Ali, sa čim, kako,
i za koje plate? Da bi se samo pokrenula proizvodnja potrebno je naj-
218
manje 15 dana, a vi za celu godinu niste učinili gotovo ništa i sada
bacate rukavicu u lice i radnicima i državi Srbiji. Ili Vas saradnici loše
obaveštavaju, ili ste i sami nesposobni da radite ovaj posao. Ali, to je
već problem – Vašeg poslodavca. Mi Vam savetujemo da se povučete
jer ste već mnogo štete naneli i ’’Magnohromu’’, i nama, i našoj državi,
pa i svojoj kompaniji’’.
Stav većine zaposlenih, koji već pola godine nisu primili plate u fir-
mi u kojoj je obim proizvodnje smanjen na 22.5 odsto od dolaska no-
vog vlasnika, bio je da i stečaj ne bi bio teže stanje od ovakvog. Posle
brojnih žalbi svih sindikalnih rukovodstava koje su upućene brojnim
državnim institucijama, stručnjaci Agencije za privatizaciju, odnosno
Centra za kontrolu izvršenja ugovora, konstatovali su 17. oktobra 2007.
godine da je ’’Global Steel’’ prekršio privatizacioni ugovor. Agencija je,
u skladu sa Zakonom o privatizaciji, odredila rok od mjesec dana da
vlasnik obaveze ispuni, ili će uslijediti raskid ugovora. Tokom trajanja
ovog roka, od 22. oktobra do 22. novembra 2007. godine, uslijedili su
novi problemi za ’’Magnohrom’’ – zbog neizmirenih dugova, isključena
je struja, pa je proizvodnja u potpunosti obustavljena. Oko 2.000 rad-
nika je poslato na prinudni odmor od nedelju dana, kao u najmračnije
vrijeme ratova i sankcija. Fabrici je isključena i voda, obustavljen dotok
gasa, a zbog nagomilanih dugova su prekinute i telefonske linije. Ne-
koliko stotina radnika se svakodnevno okupljalo pred upravnom zgra-
dom, ali sem sindikalnih predstavnika niko od uprave ni vlasnika nije
našao za shodno da im se obrati. Od štrajka glađu su odustali nadajući
se da će Agencija za privatizaciju ipak riješiti njihove muke. Pored rad-
nika, i bord direktora je počeo da gubi strpljenje, pa je i njih, kao sve
druge radnike, vlasnik udaljio sa radnih mijesta. Konačno, 17. decem-
bra 2007. godine, nakon četiri redovne i vanredne kontrole, brojnih
sastanaka i višemjesečnog vijećanja, Agencija za privatizaciju je raski-
nula ugovor o kupoprodaji kraljevačkog preduzeća ’’Magnohrom’’ sa
’’Global Steel’’-om. Donijeta je odluka o naplati bankarske garancije od
300.000 evra, i ugovorne kazne od 1.136 miliona evra. U zvaničnom
obavještenju Agencije između ostalog stoji:
"Imajući u vidu težak socijalni i materijalni status zaposlenih i jasno
iznet stav predstavnika zaposlenih da im nije u interesu da se ugovor
raskine već da se poštuje i izvršava, Agencija je tokom proteklih godinu
dana više puta upućivala apel novom vlasniku i ukazala na neophod-
nost postizanja sporazuma sa zaposlenima i ispunjavanja ugovornih
obaveza".
219
 Naporedo sa ovom birokratskom bajkom, tokom istih tih godinu
dana ’’Magnohrom’’ je u radničkoj stvarnosti smišljeno i sistematič-
no uništavan. Od ugovorenih investicija u modernizaciju i razvoj svih
pogona od oko 3 miliona evra u prvoj, i oko 20 miliona evra u naredne
četiri godine, nije uložen ni jedan jedini cent. Socijalni program je u
potpunosti ignorisan. Radnicima pored plata nisu uplaćivani ni dopri-
nosi, a jedina ulaganja koja su evidentirana i vidna jeste 50.000 evra
vrijedan luksuzni ’’Krajsler’’, kupljen za čelnike kompanije.
Nakon raskida ugovora razmatrane su opcije. Jedna je bila stečaj, a
druga ponovna prodaja. Za drugu se zalagao veći broj radnika, jer bi u
tom slučaju makar polovina od njih ostala na poslu. Raskidom ugovo-
ra, radnici su se riješili nesavesnog vlasnika, ali su im ostali nebrojeni
neriješeni problemi. Zbog neuplaćenih doprinosa u prethodnoj godini,
od 1. januara su ostali i bez zdravstvene zaštite. Krajem 2007. godine,
pokrenuta je istraga zbog sumnje na pranje novca od strane bivšeg me-
nadžmenta ’’Magnohroma’’, kako domaćih tako i predstavnika ’’Global
Steel’’-a. Kraljevačka policija je došla do saznanja da je ’’Global Steel’’
podigao najmanje dva miliona evra u bankama u Srbiji iz hipotekarnih
opterećenja ’’Magnohromove’’ imovine, i da je taj novac, za navodne
konsultantske usluge i fiktivne ugovore za nabavku sirovina, uplaći-
van na račune raznih kompanija u Singapuru, Indiji i na Maršalskim
ostrvima. O svemu ovome je obavješteno i nadležno tužilaštvo, Inter-
pol kao i Uprava za sprječavanje pranja novca. Krajem januara u toku
je bilo otplaćivanje tri kredita koja je bivši vlasnik podigao kod ’’Hipo
Alpe Adrija banke’’ u Beogradu. Riječ je o zajmovima u iznosu od oko
1.201 milion evra. Postojala su još dva kredita kod ’’Srpske banke’’, koja
su otplaćena.
Kako je moguće da se londonska kompanija zaduživala zalažući
imovinu firme koju još nije otplatila? U Agenciji za privatizaciju navo-
de da im se kupac nije obraćao sa zahtevom za davanje saglasnosti za
uspostavljanje hipoteke na imovini "Magnohroma", i objašnjavaju da
je kupoprodajnim ugovorom predviđena mogućnost stavljanja imovi-
ne pod zalogu, ali u strogo utvrđenoj vrijednosti, koja, u ovom slučaju,
nije prekoračena. Zakon je, dakle, i u ovom slučaju nemoćan, kao što je
i ugovor raskinut tek nakon što je kupac opustošio preduzeće. Sve po
slovu zakona, od ’’Magnohroma’’ su ostale zidine i tri visoka dimnjaka
iz kojih ne kulja dim. Uslijedili su i novi protesti, a Vlada Srbije je po-
nudila jednokratnu pomoć radnicima u iznosu od 10.000 dinara, nada-
jući se da će time okončati trodnevni protest. Krajem januara 2008. go-
dine, na poziv sindikata, u fabričkom krugu se pojavio i potpredsjednik
220
Vlade, Đelić, da bi se oglasio pred oko hiljadu okupljenih radnika, koji
su već desetak dana bili u protestu. Radnici su zahtijevali pokretanje
proizvodnje, hitno upošljavanje i pregovore sa zastupnikom državnog
kapitala u vezi sa dugovima radnicima i povezivanjem radnog staža.
Đelić je obećao rješavanje problema sa strujom, hitno svođenje računa
za 2007. godinu, kako bi se znalo pravo stanje nakon pustošenja, kao i
obezbjeđivanje energenata. Pomoć zaposlenima iz državnog budžeta je
bila najavljena već za narednu sedmicu. ’’Nećemo dozvoliti’’, rekao je,
’’da ’Magnohrom’ bude izbrisan sa privredne mape Srbije’’. Država je,
kaže, odlučila da ’’Magnohrom’’ ne gurne u stečaj, već da kroz subven-
cije pomogne pokretanje proizvodnje, a time će biti obezbjeđena i zara-
da zaposlenima. Ministar Dinkić je izjavio da je konačna odluka države
da se ’’Magnohrom’’ ipak privatizuje po dijelovima, te da očekuje da će
takva privatizacija biti uspešna. Na čemu bazira ova očekivanja, nije
rekao. Prethodna privatizacija, obavljena pod mnogo boljim uslovima,
dovela je fabriku do propasti.
Dugovi koje je ’’Magnohrom’’ u vrijeme uprave pod kontrolom
’’Global Steel’’-a napravio prema radnicima, državi, dobavljačima, ban-
kama i drugim povjeriocima, po grubim procjenama premašuju 20 mi-
liona evra, a u medijima je pominjana i cifra od 50 miliona evra. Posle
više od tri mjeseca, kraljevački gigant je dobio struju, čime je ispunjeno
jedno od Đelićevih obećanja. Novi susret sa radnicima, potpredsjednik
Vlade je zakazao za 1. mart, i tada je trebalo da se zna konačna sudbina
fabrike. Do novog susreta nije došlo, pa su se radnici ponovo našli na
ulicama Kraljeva, u mirnim protestnim povorkama. Posle svega, po-
stalo je besmisleno vjerovati Vladinim obećanjima, a mart je obilježen
i dolascima u Beograd. Prvi organizovani dolazak je sveden na pješače-
nje od Kraljeva do Beograda jer ni lokalna samouprava, ni Raški okrug
nisu našli za shodno da im obezbjede prevoz do Beograda, gde su rad-
nici namjeravali da protestuju pred zgradom Vlade. Povorka je krenula
pješke, ali su na kraju ipak do Beograda doputovali u autobusima. Me-
đutim, ni taj prvi veliki dolazak, kada se okupilo oko 1.300 radnika, ni
ostali koji su uslijedili, nisu doneli nikakvo značajno poboljšanje.
Posle blokade raskrsnice Nemanjine i Knez Miloševe ulice 10. apri-
la, radnici su vraćeni u Kraljevo sa obećanjem, ovog puta od ministra
Ilića, da će im 450 miliona dinara zaostalih zarada biti isplaćeno u tri
rate – prva u roku od nedelju dana, druga pred parlamentarne izbore, a
treća kad i ako Veljo ponovo zasjedne u ministarski presto. Najavljena
je i posjeta poveće grupe ministara Kraljevu, Ilić i Koštunica su slučaj-
no baš tih dana imali zakazan miting u Čačku kod Atenice, a pravni
221
zastupnik radnika, izvjesni beogradski advokat po imenu Vladan Ba-
tić, poznat po tome da ne uzima u razmatranje slučajeve sa manje od
hiljadu glasača… pardon, klijenata, obratio se okupljenim radnicima
sa savjetom da se pouzdaju u obećanje ministra za infrastrukturu, jer
bolje nemaju. Prije samo nekoliko godina, advokat Batić je u skrivenoj
kameri objelodanio Ilićeve seksualne fantazije o Medlin Olbrajt, ali to
je već politika. Na Veljovih 450 miliona, Dinkić je odgovorio kontra-
ponudom da obećanja treba da ispuni onaj ko ih daje kao i da ’’rešenje
za Magnohrom jeste, ne u jednokratnim potezima, već u sistemskim
rešenjima; mi sa jedne strane možemo da povežemo staž radnika, sa
uplaćenim porezima i doprinosima za sve one koji to nemaju, sa druge
strane možemo da napravimo novi socijalni program, i to možemo’’.
Istina, oni sve mogu! A radnici, izgubljeni u silnim obećanjima brojnih
ministara, i objašnjenjima svog pravnog zastupnika, rešili su da se vra-
te za Kraljevo.
Najavljena posjeta ministara Kraljevu se nikada nije desila, a ’’si-
stemsko rješenje’’ za ’’Magnohrom’’ se ubrzo formulisalo kao ’’stimu-
lativni socijalni program’’, odnosno nešto veće otpremnine od uobiča-
jenih, da bi se radnici ’’stimulisali’’ da u što većem broju napuste fa-
briku – kako su isticali u Ministarstvu ekonomije, ’’jedino adekvatno i
zakonito rješenje’’. Radnicima je ponuđeno 200 evra po godini staža,
uz povezivanje tog istog staža. O ovom predlogu radnici su mogli da se
izjasne do 30. aprila ove godine, da bi im otpremnine bile isplaćene do
10. maja 2008. godine, tik pred izbore. Očekivalo se da će oko 1.000
radnika prihvatiti ovaj program, a ’’Magnohromu’’ će biti odobrene i
subvencije od 20 miliona dinara mjesečno zbog pripreme za novi ten-
der radi, opet, što bolje, nove privatizacije. Istaknuto je i da će potraži-
vanja radnika po osnovu neisplaćenih zarada u ovoj fabrici imati jed-
nak tretman kao i potraživanja radnika u svim ostalim preduzećima u
Srbiji – naplata potraživanja će se izvršiti iz sredstava od privatizacije,
a visina namirenja zavisi od uspjeha tog procesa. Ovaj predlog je pro-
movisao Dinkić, a Vlada Srbije odobrila da se iz budžeta izdvoji 550
miliona dinara za povezivanje staža i za otpremnine. Dinkić je javnosti
objasnio Vladinu odluku:
’’Ne postoji mogućnost da se radnicima Magnohroma isplate zao-
stale plate, jer bi u tom slučaju to mogli da potražuju i zaposleni u ve-
likom broju preduzeća gde novi vlasnik nije izmirivao obavezu prema
radnicima’’.
Ne zna se šta je strašnije – da li ministrova objava da u velikom
broju preduzeća novi vlasnici ne izmiruju obaveze prema radnicima, ili
222
njegova posvećenost ’’sistemskim’’ mjerama koja mu ne dozvoljava da
napravi presedan u kršenju radničkih prava.
Koliko god ’’stimulativni’’ program bio loš, ne može biti lošiji od
trenutnog stanja radnika, i kakav god bio on jeste prividna slamka spa-
sa za koju se svi grčevito hvataju. Zna to dobro i Vlada, koja zapravo
stimuliše kraj ’’Magnohroma’’. Radnici su zahtijevali drugi redosled
državne intervencije kako bi se posrnuli gigant nekako oporavio – prvo
isplata dijela dugovanja na ime zaostalih zarada, onda socijalni pro-
gram, a zatim ’’pametna privatizacija’’. Međutim, državni redoslijed je
išao u drugom pravcu – posle silnih marševa na Beograd, tri mjeseca
protestnih šetnji po Kraljevu, nebrojenih štrajkova i brojno nebrojenih
ministarskih obećanja, radnicima je pred same izbore ponuđena jedino
ucjena ’’uzmi, ili ostavi otpremnine’’, i subvencije kojima se ne može
pokrenuti proizvodnja. Rezultat ovako perspektivne ponude se mogao
i očekivati – od ukupno 2.300 zaposlenih, 1.880 se prijavilo za ’’stimu-
lativni’’ odlazak, tako da je ’’Magnohrom’’ doveden u situaciju da nema
dovoljan broj zaposlenih koji bi ostali i realizovali program oporavka.
Neizvjesnost onih koji ostaju je ogromna, a otpremnine su tu. Prema
tvrdnjama radnika, ’’Magnohrom’’ i dalje ima mogućnosti da se opo-
ravi, ali država, koja iz budžeta finansira ski staze na Staroj Planini,
nema sluha za oporavak preduzeća od kog živi dvije hiljade porodica.
Ocjenjujući odluku Vlade kao ucjenjivačku, ponižavajuću i pogubnu za
njihovo preduzeće, radnici su istakli da je isto tako poražavajuća či-
njenica da se uopšte nije razgovaralo o mogućim kreditnim linijama
koje bi omogućile ponovno uspostavljanje proizvodnje. Akcijski fond
je nakon raskida ugovora sa ’’Global Steel’’-om postavio i tim koji je
predložio državi da proda dio imovine, uključujući specijalne progra-
me, prostor u Kragujevcu, kao i dio stare industrije, i da tako obezbijedi
oko 10 miliona evra da ugasi socijalni požar u firmi i stvori uslove za
pokretanje proizvodnje u pogonima u kojima je to moguće, prije sve-
ga u fabrici elektro-termičkih proizvoda. Ova opcija, očigledno, nije ni
uzeta u razmatranje.
Broj prijavljenih za otpremnine bio je duplo veći od planiranog, pa
je, vjerovatno iz straha od novih protesta, Vlada odlučila da za ovu na-
mjenu izdvoji 850 miliona dinara. Nakon svega, radnici su izjavili da
su zadovoljni ovom odlukom Vlade, ali su poslali i obavještenje sa rad-
ničkog zbora u kome apeluju na nadležne da ostanu doslijedni u spro-
vođenju obećanog, kao i da je ’’politička zloupotreba’’ višemjesečnih
protesta najmanje što žele radnici ovog kraljevačkog preduzeća. Sada
im ostaje da čekaju sledeći potez Vlade, i nadaju se da će od ministar-
223
skih obećanja bar dobiti otpremnine, kada se već gasi i poslednja nada
da će ponovo prokuljati dim iz sva tri dimnjaka kraljevačkog ’’Magno-
hroma’’.
Marija Radišić i Ivan Zlatić
[objavljeno u listu ''Glas radnika'' i u časopisu ''Z magazin'',
izdanjima Pokreta za slobodu, 15. marta 2008]

224
Represija u vranjanskoj fabrici ’’Jumko’’
Sve je počelo dolaskom kiparskog preduzeća ’’Zamber’’ u Vra-
nje. To preduzeće je preko matične firme ’’Alena LT’’ iz Velike
Britanije od naše države, a preko Agencije za strana ulaganja
i promociju izvoza, dobilo bespovratno šest miliona evra da
bi otvorilo novih 3.000 radnih mjesta. Gazda ’’Zambera’’ Ja-
nus Savas, britanski biznismen kiparskog porijekla, potpisao
je 12. septembra 2007. godine ugovor sa generalnim direkto-
rom vranjanske kompanije Miodragom Tasićem. Ugovorom
se obavezao da kvotu od predviđenih 3.000 novozaposlenih
radnika, za šta je i dobio pare, treba da popuni i sa 700 zapo-
slenih iz najvećeg pogona ’’Jumka’’, koji je ’’Zamber’’ zakupio
dok ne izgradi svoju fabriku. Radnici su tada optužili Dinkića
da daje šest miliona evra za gradnju nove fabrike, a istovre-
meno uništava ’’Jumko’’.
Oko 700 radnika konfekcije ’’Jumka’’ radilo je u ’’Zamberu’’ od ja-
nuara do septembra ove godine posle čega je nove ugovore o stalnom
zaposlenju pristalo da potpiše samo oko dvadeset odsto. Nije baš najja-
snije zašto se država odlučila da pogon da u zakup kada nije pokušana
privatizacija vranjanskog holdinga. U Agenciji za privatizaciju su tada
rekli da je u toku priprema za objavljivanje tendera koji se očekuje u
prvoj polovini 2008. godine, ali da još nije definisan broj akcija, iako
je država, preko Akcijskog fonda, vlasnik ovog preduzeća. Inače, odlu-
ka o prodaji tenderom donijeta je još februara 2006. Godine. Na sajtu
Agencije nedostupni su bilo kakvi podaci o ’’Jumku’’, a postoji sumnja
da preduzeće nije privatizovano i zato što menadžment nije u stanju da
pripremi dokumentaciju.
Zatim su uslijedili štrajkovi, protesti.... Oko 300 radnika vranjan-
skog ’’Jumka’’ protestovalo je i ispred zgrade Ministarstva privrede u
Vlajkovićevoj ulici u Beogradu zahtjevajući od ministra Mlađana Din-
kića da se raskine ugovor o zakupu vranjanske konfekcije sa kiparskom
firmom ’’Zamber’’ i pripremi preduzeće za privatizaciju. Dinkić, koji
tada nije ni primio radnike ’’Jumka’’, izjavio je nakon završetka pro-
testa da će svi koji tog dana ne potpišu ugovor sa ’’Zamberom’’ dobiti
otkaz.
Od 525 radnika konfekcije "Jumko" kojima je ponuđen ugovor o
prelasku na rad u kompaniju "Zamber", ugovor su u zakonskom roku
potpisala 242 radnika. Prema Programu Vlade Srbije o finansijskoj
konsolidaciji kompanije i rješavanja viška zaposlenih koji je sačinilo
225
Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, oni automatski postaju
radnici ’’Zambera’’. Ostala 283 radnika koja su stupila u štrajk, prema
kazivanju vršioca dužnosti direktora fabrike ’’Jumko’’ Miodraga Tasića
ostaju bez posla. Mada se takvim činom narušavaju odredbe Zakona o
radu jer su radnici konfekcije u legitimnom štrajku Tasić je odgovor-
nost i odluku prebacio na nadležne organe. Međutim, odluka o uručiva-
nju rješenja za raskid radnog odnosa donijeta je 7. novembra na zajed-
ničkoj sednici Upravnog i Nadzornog odbora i predstavnika Skupštine
kompanije kao i tri reprezentativna sindikata. Prema riječima zamje-
nika generalnog direktora ’’Jumka’’ Gorana Trajkovića iz kompanije su
izašla 283 rješenja koja su upućena na adrese radnika koji su članovi
Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS), koji su već tada
bili u štrajku, a koji su odbili da potpišu aneks ugovora na osnovu kog
ih ’’Jumko’’ ustupa konfekciji ’’Zamber’’.
Štrajkači su odbili da prime i rješenja i tvrde da su odluka Uprav-
nog odbora i takav postupak rukovodstva ’’Jumka’’ nezakoniti. Odavno
je sa ovim problemom upoznata i Republička inspekcija rada koja je
uzela izjave i od radnika u štrajku i od rukovodstva, ali, za sada, nema
povratne informacije.
Tasić je odluku Upravnog odbora objasnio rečenicom: ’’Radnici koji
su odbili potpisivanje aneksa ugovora o upućivanju na rad kod drugog
poslodavca u zakonskom roku, stekli su uslov da im se uruči rešenje o
otkazu ugovora o radu’’, a naveo je i da ’’drugog rešenja nije bilo’’ koliko
god takva odluka bila ’’bolna za te radnike i za celo Vranje’’ jer je štrajk
grupe radnika ’’Jumka’’ zauzimanjem zgrade kompanije ’’izašao iz za-
konskih okvira’’ kao i da takav štrajk ’’negativno utiče na proces rada u
kompaniji, izaziva revolt 2.000 radnika koji su na poslu, ometa proces
privatizacije i odbija eventualne strane partnere’’.
Tako su postojeće stanje obrazložile glavešine ’’Jumka’’ dok radnici
u stalnom radnom odnosu, kao i oni u štrajku sa otkazima koji ih čeka-
ju, svakodnevno prolaze kroz torturu, što od strane poslodavca, što od
strane privatnog obezbjeđenja – produžene ruke poslodavaca. Okovi
represije su njihova svakodnevica.
Snežana Veličković, predsjednica ASNS-a ’’Jumka’’ i granskog sin-
dikata ove centrale, kaže da 400 zaposlenih koji su odbili da pređu u
’’Zamber’’ traže da se vrate u svoju fabriku jer kiparski poslodavac ek-
sploatiše radnike, zahtjevajući svakog dana, uključujući vikende i pra-
znike, robovski rad od 12 i više sati uz platu od 100 do 150 evra. Radnici
ističu da su i za vrijeme rada u ’’Jumku’’ dobijali mizerne plate i da
su imali zaradu od 5.000 dinara, ali su isto tako imali bar normalno
226
radno vrijeme i niko nije maltretirao. U ’’Zamberu’’ se radi od šest uju-
tro do pola devet uveče, a mjesečna norma je 240 sati. Primjera radi,
jedan radnik sa normom od mjesečnih 230 sati dobija 11.800 dina-
ra. Zdravstveni problemi koji su se javili kod brojnih radnika za samo
pola godine rada pod okriljem nove konfekcije nikog od nadležnih ne
zabrinjavaju kao ni zdravstveno stanje radnika štrajkača koji su svoju
borbu nastavili i štrajkom glađu. Štrajkači ’’Jumka’’ su optužili Sava-
sa i da je, umesto savremene tehnološke linije, uvezao iz Rumunije i
Bugarske stare mašine na kojima ne mogu da postignu ni deseti dio
ranije produktivnosti. Ističu i nehuman odnos kiparskog gazde prema
samohranim majkama i ženama. Radnice su trpile maltretiranje svake
vrste. Na 45 stepeni, kolika je temperatura u pogonu kada se radi, nisu
smjele ni sok da popiju, a kamoli da jedu. Čak ni one kojima je pozli-
lo jer bi tada uslijedio i razgovor sa šefom i prijetnja otkazom ukoliko
se nešto slično ponovi. Istovremeno radnici se pitaju i ko je omogućio
’’Zamberu’’ da, umesto 20.000 evra mjesečno, za zakup ’’Jumkove’’ fa-
brike plaća dvostruko manje, kao i da za zakup njihovih mašina daje po
pet, umjesto dogovorenih 15 evra. Savras je od države Srbije dobio šest
miliona evra za izgradnju konfekcije koja treba da počne sa radom 1.
marta sledeće godine i da zaposli 3.000 radnika. Šta je sa ovim radnici-
ma koji štrajkuju i onima koji rade a koje taj isti Savras najsurovije ek-
sploatiše? Zašto se zatvara naša konfekcija, a novac se daje za otvaranje
druge? Odgovor je stigao u vidu obezbjeđenja direktora ’’Jumka’’ koje
je brutalno izbacilo dvadeset radnika u štrajku iz prostorija ove fabrike
5. decembra 2007. godine. Šesnaest plaćenika Miodraga Tasića je na
najbrutalniji mogući način žene sa devetog sprata vuklo za ruke i noge,
nanoseći im povrede po cijelom tijelu, a pored takve neprimjerene i
prekomjerne fizičke sile radnici su bili izloženi i verbalnim uvredama.
Snežana Veličković tvrdi i da je incident prijavljen policiji, ali su poli-
cijske snage odbile da intervenišu, a da je intervenisala Hitna pomoć,
mada su ljekari odbili da prave bilo kakve zapisnike o nanijetim povre-
dama. Ovako su prošli radnici koji su već dva mjeseca u legalnom štraj-
ku i koji ne prihvataju da pređu i rade za kompaniju ’’Zamber’’. Radnici
’’Jumka’’ nisu dobili ni tu mizernu platu za mjesec novembar, ali su
’’izbacivači’’ uredno plaćeni. Radnici traže ista prava kao što ih imaju
zaposleni u duvanskoj industriji i drugim fabrikama u okruženju. Traže
da se ’’Jumko’’ pripremi za tender i da dobija tenderskim putem svog

227
vlasnika. Traže da rade u svojoj firmi. Traže svoja prava. Traže da žive i
rade normalno. Mnogo li je?
Marija Radišić
[objavljeno u listu ''Glas radnika'', izdanju Pokreta za
slobodu, decembra 2007]

228
Povratak poli ci?
Radnici u Srbiji dvadeset godina kasnije
Sedam godina je prošlo od usvajanja Zakona o privatizaci-
ji i faktičkog početka tranzicije Srbije ka kapitalizmu, a naši
radnici kao da s vremenom sve manje razaznaju pravila no-
vih igara – da više nemaju zaštitnike na dvoru, već da moraju
tražiti saveznike u društvu, koje, međutim, nikada neće steći
ako ne pokažu brojnost, rešenost i doslednost u borbi za svo-
ja prava. Na žalost, sve su češći primeri medijski atraktivnih
"događanja radnika" koja posustaju već na prvom cenkanju
sa ministrima, pa kad ih vlast potom prevari, za nastavak
protesta više nemaju ni ono malo pažnje i podrške javnosti
sa početka, jer je iza rečene borbe za uspostavljanje načela
u međuvremenu prozevala "suđena" pohlepa za ovoliko, ili
onoliko stotina evra po godini staža. S druge strane, primeri
borbe koja može dati konkretnije rezultate još uvek su retki.

U se i u svog ministra
Poslednje što želim je da bilo koga prozivam zato što su ga nama-
garčili Dinkić, ili Veljo Ilić – nakon skoro dve decenije ekonomskog
iscrpljivanja, razumem zašto su radnici i mali akcionari Robnih kuća
„Beograd“ prihvatili da radnička i vlasnička prava zamene isplatom
„štrajkarine“, odnosno zašto su, u uslovima raspomamljene korupcije
u Srbiji, rizik pravne borbe pred državnim institucijama zamenili rizi-
kom da notorno lažljivi ministar ekonomije neće održati reč i isplatiti
im ono što im po zakonu ne pripada (u Vladinom zaključku, ove apana-
že za prekid štrajka, a radi prodaje imovine Robnih kuća Baji Plavom,
nazivaju se „posebnim otpremninama“). Takođe razumem stanovište
radnika Magnohroma da im, posle pustošenja fabrike u privatizaciji,
danas praktično nije ostalo ništa sem poverenja u predizborni interes
ministra za infrastrukturu da sa računa svog ministarstva, nenadlež-
nog za ekonomiju, rad, socijalna davanja, bojlere... proneveri dodatnih
150 miliona dinara kako bi im isplatio prvu ratu duga za zarade. Mo-
ram, hteo – ne hteo, da razumem i nedavno javno izgovoreno ogorče-
nje radnika RKB što je ovima iz Magnohroma obećano više. Eventu-
alna solidarnost, pa makar i na reketiranju ministara, nikome nije ni
pala na pamet, a znam za više slučajeva gde su je namerno izbegavali
229
isti oni kolektivi koji su rešili da osvedočenim prevarantima iz vlasti još
jednom ukažu «poverenje».
Organizaciona struktura novijih radničkih protesta, kako čujem u
prolazu, pojedinim nepažljivim posmatračima budi nadu u okretanje
srpskih radnika savremenim koncepcijama direktne demokratije. Sin-
dikat se, naime, sve češće gubi kao presudan organizacioni faktor, a
zamenjuju ga ad hoc protestni odbori u kojima sindikalni lideri imaju
tek po jedan glas, ravnopravan sa pojedincima direktno izabranim na
protestnim zborovima, predstavnicima malih akcionara, penzionera i
sl. Protestni odbori uglavnom imaju vrlo ograničen mandat – da prego-
varaju o uslovima isplate, te da nipošto ne odustaju od visine novčanog
iznosa; i najbitnije organizaciono načelo da se u datoj stvari ima zabo-
raviti na bilo kakve (lične, ideološke, koncepcijske...) sukobe među po-
stojećim sindikatima i drugim asocijacijama. Motivi za ovako minima-
lan način organizovanja često imaju veze sa razočarenjem u (korumpi-
rane, birokratizovane, nejake... izaberite sami) sindikalne organizacije,
ali i sa krajnje praktičnim razlozima – za ostvarenje zahteva poput ’’po-
sebnih otpremnina’’, ozbiljnija organizacija zaista nije neophodna. Što
se ’’prevazilaženja sindikalnih razmirica’’ tiče, i pored nezasite želje da
poverujem u iznenadno, barbarogenijalno klasno sazrevanje, moram
ga pripisati oportunizmu ’’nemešanja u politiku’’.
I šta smo na kraju zasejali?
Oko sedamsto bivših radnika RKB je ostalo bez ’’posebnih otpre-
mnina’’, jer u prekratkom roku koji im je Dinkić razrezao nisu prikupili
traženu dokumentaciju; od Veljovog obećanja radnicima Magnohro-
ma, do izbora je ostao Dinkićev ultimatum da prihvate ’’stimulativne
otpremnine”, ili propadnu zajedno sa fabrikom; i da ministri ispune
data obećanja, radnicima ostaje nešto malo para koje će brzo potrošiti
kod monopolista, i proneverama razorena država u kojoj će moćniji
prevaranti (ministri, monopolisti) imati apsolutnu vlast, a građani ni-
šta, sem etikete manje sposobnih prevaranata i kompleksa saučesniš-
tva u privatizacionoj pljački koji će im povremeno, uglavnom o prvo-
majskim praznicima, nabijati nevladini moralisti.
Nepoverenje radnika u sopstvene snage, njihova iluzija da je realna
samo ona borba koja ima pokrovitelja u vlasti, te sitničarenje pri ar-
tikulaciji svojih interesa i razlika u odnosu na druge kolektive (to jest
bojazan da bi se prelazak granice sebičnosti opet mogao tumačiti kao
’’bavljenje politikom’’), bez sumnje su posledica višedecenijskog lice-
merja ’’radničke’’ države koja je zapravo bila partijska.
230
Kako došli, tako o šli…
’’Došli kao radnici, a razišli se kao Srbi’’, krilatica je kojom se najče-
šće sumira okupljanje rakovičkih radnika ispred Skupštine Srbije, ono
koje se, pre tačno dvadeset godina, okončalo Miloševićevim raspušta-
njem na ’’radne zadatke’’, i označilo raskid sa večitom ’’prvom fazom
komunizma’’, te prelazak na ’’olako obećanu brzinu’’ kosovskog rasple-
ta. Ništa što Bžežinski nije predvideo još početkom šezdesetih, reklo bi
se. Međutim, premda se u načelu slažem da srpski proletarijat nije baš
viteški abdicirao sa ’osvojenih pozicija’, važno je primetiti da Rakovi-
čani pred skupštinu nisu došli kao radnička klasa, jer su prethodnih
četrdesetak godina, u zamenu za pristojan život, široko saučestvovali u
sopstvenoj depolitizaciji – sindikat je uglavnom slao na more, radnički
savet pretežno vodio abrove, a ’’samoupravljalo’’ se mahom u Komite-
tu (bilo je, siguran sam, i suprotnih pojedinačnih slučajeva, ali odveć
pojedinačnih). O razlozima rakovičkog marša, iskazanim ili ne, danas
je teško govoriti – dostupni pisani izvori uvek su fiksirani na Miloševi-
ća – ali i slepom je jasno da se masa iz IMR-a ne pokreće tek tako put
centra samo zbog niske najamnine, već da su ih na put naterale crne
slutnje zbog odjeka ’’glasnosti’’ i krize zajedničke države. Ovi razlozi su,
međutim, ostali neartikulisani, ili debilizovani na ’’jagnjeće brigade’’,
’’tačku na pljačku’’ i sl, jer političkim jezikom Titovi proleteri nikada
nisu govorili, pa kad im se Sloba, iz straha od moguće politizacije, obra-
tio na nacionalističkom, vratili su se kućama spokojni što komitet i da-
lje izdaje direktive. Dakle: ’’Došli su kao najamni radnici koji su čuli da
firma više ne postoji, a uprava im je objasnila da su od danas najamni
Srbi; politički, nikada nisu bili ni jedno ni drugo”. Zbog čega je to baš
toliko bitno da se iskasapi onako lepa krilatica?
Simplifikacija o prevođenju radnika u Srbe, podržava jednu od naj-
opasnijih determinanti našeg javnog govora – o nekakvom kontinui-
tetu političke nekompetentnosti naroda, skoro do fatumskih razmera.
Većina se, kažu ’’demokratski” moralisti u rasponu od ’’Peščanika” do
Voje Koštunice, u Srbiji vazda opredeljuje za pogrešne!
Tako dolazimo do sve popularnijih stavova:
-volja naroda nas je upropastila kroz komunizam i nacionalizam,
zato važne odluke mora početi da donosi elita;
- politika je polje manipulacija neukim i lakovernim korisnicima
’’socijalnog mira’’, zato javnim poslovima treba da upravljaju eksperti;
- demokratija ne može da spreči korupciju u državnom sektoru,
zato se sva javna dobra moraju privatizovati;
231
 - korporativno odgovorni zagađivači štite životnu sredinu od komu-
nista i Srba, koji pišaju po haustorima;
- samoupravljanje je izazvalo ratove, sankcije i bezakonje, zato da-
nas svim raspoloživim sredstvima treba suzbiti radničko akcionarstvo;
- radnici su glasali za rat i ratne zločine, pa ih sada treba kazniti
otpuštanjem i ukidanjem sindikalnih prava;
- u novim preduzećima treba sprečiti osnivanje sindikata i osmoča-
sovno radno vreme, da se zlo više nikad ne ponovi;
- ako si obespravljeni radnik, Kosovo ti mora biti na srcu.
U Srbiji koja ipak funkcioniše i mimo režimskih i komercijalnih me-
dija, kakva-takva politizacija radnika počev od 2000. godine je možda
jedina šansa da nezaustavljiva tranzicija ka kapitalizmu dobije ikakav
demokratski elemenat. Na žalost, izgleda da današnjim vlastima poli-
tička artikulacija radnika smeta makar koliko i nekada Miloševiću –
činjenica da je diktatura faktički okončana političkim štrajkom rudara
’’Kolubare’’, u javnosti se pominje samo kad ne može da se prećuti, dok
je fenomen ”kriznih štabova” u društvenim preduzećima i privatnim
firmama u većinskom vlasništvu radnika-akcionara iniciran oktobar-
skim promenama, ostao nerasvetljen kao ni jedan drugi u novijoj srp-
skoj istoriji, a talas štrajkova započet 2003. godine, kojima se zahteva
zakonitost u privatizaciji, i dan danas se pretežno konotira kao antide-
mokratski, radikalski, neokomunistički, pokosovski…
Problem, naravno, dodatno komplikuje potpuno izjednačavanje
SFRJ sa Miloševićevom Srbijom, koju nismo ni dotakli jer i ne zaslu-
žuje pismen komentar. Samo ću konstatovati da, naporedo sa brojnim
stranputicama, i najdemokratskije inicijative u današnjoj Srbiji ipak
potiču iz poslednjeg vremena koje pamtimo po pristojnom životu, ako
već ne po političkim slobodama – iz srca počivšeg samoupravljanja.

Zrenjaninska alterna va
Radnici-akcionari zrenjaninskih fabrika Jugoremedija, Šinvoz i
BEK okupili su se oko borbe za ostvarenje makar onoliko prava da se
pitaju za privatizaciju svojih preduzeća koliko im to garantuju srpski
zakoni i privatizacioni ugovori. Od veze između radničkog akcionarstva
i nekadašnje institucije samoupravljanja, ne treba tek tako bežati samo
zato što je u pežorativnom ključu ’’razotkrivaju’’ kojekakvi provincijski
neoliberali. Radnici Jugoremedije, naime, nisu poverovali da su vla-
snici svoje fabrike samo zato što im je neka vlast u nekom istorijskom
trenutku podelila neke hartije od vrednosti i rekla: ’’Vi ste od danas
232
mali privatnici!’’, već svoj doživljaj vlasništva nad fabrikom bez sumnje
teku iz vremena kad su nad njome ’’samoupravljali’’ (gradili je, una-
pređivali...). Međutim, ideološka diskvalifikacija ovog doživljaja, bila je
razlog da se zakoniti većinski privatni vlasnici Jugoremedije godinama
bore protiv ideološki podobnog uzurpatora, u sred srede tranzicije ka
kapitalizmu. Nakon njihove pobede marta 2007. godine, i uz njihovu
svest da će pobedu zaštititi jedino ako je rašire kroz druga preduzeća i
dovedu na nivo načela, virus borbe za radnička prava preko prava na
privatnu svojinu je zahvatio i BEK i Šinvoz, i danas je verovatno najde-
mokratskija inicijativa u društvu koje na krilima tranzicije srlja u neku
vrstu korporativnog feudalizma.
Politika tranzicije od 2001. godine, uprkos zakonskim rešenjima
koja tu i tamo ipak teže brizi o socijalnim aspektima vlasničke tran-
sformacije i restrukturiranja privrede, nametnula je manir da se eko-
nomska pitanja i problemi u privatizaciji rešavaju bez učešća radnika
i malih akcionara: oni se nizašta ne pitaju u pripremi za privatizaciju,
njihova upozorenja na kršenje zakona i ugovora se ignorišu i ismevaju,
ali ako na kraju ipak utvrdi nezakonitost, Agencija za privatizaciju ra-
skida ugovor i traži novog kupca ponovo tretirajući oštećene radnike i
male akcionare kao objekte, a ne kao učesnike u procesu privatizacije
koji su se jedini (zbog zaštite svojih interesa, naravno, ne iz pukog ’’le-
galizma’’), zalagali za poštovanje zakona i ugovora. Jasno, jer kršenje
ugovora nije ni bilo pravi razlog za raskid – hiljadu puta smo videli
kako kupci bliski vlasti krše ugovor bez ikakvih posledica, ali ako iz
nekog razloga izgube političku podršku, ugovor će se raskinuti iz istih
onih razloga koji su im do juče tolerisani, a Agencija će zatim prepro-
dati preduzeće bez ikakve odgovornosti prema radnicima i malim ak-
cionarima čiju je imovinu i radna mesta uništila tolerišući bezakonje.
Zrenjaninski Šinvoz je vrlo karakterističan primer – u protekloj pre-
dizbornoj kampanji, G17+ i LSV su otvorili aferu oko poslova između
Šinvoza i Železnice Srbije, jer im je odgovarala u obračunu sa strankom
ministra za infrastrukturu. Međutim, ako ste pažljivo slušali Čanka dok
je mahao krivičnim prijavama i Dinkićeve pretnje SBPOK-om, jasno
vam je da njihovo ’’rešenje’’ za Šinvoz ne uključuje izlazak iz lažnog
stečaja i obeštećenje radnika i malih akcionara, privatnih vlasnika 44%
fabrike. Oni treba da su presrećni ako firma izađe iz stečaja, da ćute i
rade ako gazda koji ih je uveo u stečaj zaposli svakog desetog i nastavi
da ’’beleži rast”, i naročito da paze da se nizašta ne pitaju, ako hoće da
budu jedan od deset.
233
 Notorno je, uostalom, da ni jedan Dinkić neće sagledati privatizaciju
Šinvoza sa stanovišta interesa radnika-akcionara, sve dok bude mogao
da ih zamlaćuje aferama, stimulativnim, ili makar posebnim otpremni-
nama. Samo od radnika-akcionara Šinvoza, i podrške njihovih kolega
iz drugih zrenjaninskih preduzeća, zavisi da li će ih i ministar, vlasnik,
ostali učesnici u privatizaciji, javnost... prepoznati kao subjekte, ne kao
nekretnine. Samo od radnika u Srbiji zavisi da li će postati društvena
snaga sa jasno artikulisanim političkim zahtevima, ili će nestati sa poli-
tičke scene kao sitniš u završnim računima predizbornih kampanja. In-
teresi za ’’mešanje u politiku’’, sada su im bez sumnje mnogo jači nego
u vreme države koja se samoproglasila ’’radničkom’’. Da li će, nakon
dugog niza petoljetki tokom kojih su se odrekli političkog delovanja
u zamenu za zatupljujuću poziciju dvorskih mezimaca, radnici uspeti
da povrate moralnu i intelektualnu oštrinu neophodnu za demokratski
preobražaj društva krojenog po meri Miškovića?
Ivan Zlatić
[objavljeno u listu ''Glas radnika'', izdanju Pokreta za
slobodu, 1. maja 2008]

234
Šinvoz – primer pljačke i simbol solidarnos
Slučaj zrenjaninskog Šinvoza oslikava svu dubinu propada-
nja privrede i društva u Srbiji nakon osam godina tranzicije
ka kapitalizmu. Istovremeno, međutim, borba radnika Šin-
voza za oporavak preduzeća ukazuje na način kako se propa-
danje može zaustaviti.
Vladin Savet za borbu protiv korupcije, Anketni odbor Grada Zre-
njanina o Šinvozu i čitava progresivna javnost u Srbiji, slažu se u oceni
da je Šinvoz namerno oteran u stečaj, u dogovoru između bivšeg većin-
skog vlasnika Nebojše Ivkovića i Agencije za privatizaciju. Ivković je,
kao i mnogi slični njemu, hteo neograničenu samovolju nad preduze-
ćem (veću čak i od one koju mu daje Zakon o privatizaciji!), a da bi je
ostvario, morao je da se reši svih zakonskih i ugovornih obaveza prema
državi, malim akcionarima i zaposlenima, to jest da fabriku zaduži kod
svojih firmi, obustavi proizvodnju, izazove stečaj, a onda preuzme ce-
lokupnu imovinu kao najveći poverilac. U Srbiji ovo nije nikakav izuze-
tak, naprotiv, radi se o rasprostranjenom obrascu pomoću kog su razni
Ivkovići opljačkali na hiljade Šinvoza, ostavivši radnike bez posla, akci-
onare bez imovine, državu bez privrede.
Podjednako odgovorna za pljačku koliko i Ivković, korumpirana
državna administracija troši naš novac na smišljanje uvek novih „prav-
nih“ izgovora, sa uvek istim zaključkom: lopovi su u pravu, a mi nismo!
Neke „mafije“ se, istina, povremeno hapse, ali samo da bi se zataškala
nekontrolisana moć prave mafije – političke i finansijske elite, čija je
samovolja svakim danom sve veća. Političari iz bivših i sadašnjih re-
žima se, doduše, povremeno međusobno optužuju za nekakve „afere“,
ali kada bi zaista bilo namere da se „afere“ razreše, Velimir Ilić bi već
naveliko odgovarao zbog stanja u koje je tokom svog mandata doveo
železnicu. Činjenica da se protiv Ilića ne vodi nikakav postupak, a da je
Ivkoviću omogućeno da zatvori jedinog preostalog remontera vozova
u Srbiji, jasno ukazuje na sporazum između političkih stranaka – ono
što jedna vlada pokrade, sledeća će prosto pustiti da propadne, da se
ne bi postavilo pitanje odgovornosti i zaustavio mehanizam pljačke i
zataškavanja u kom se svi tako dobro snalaze. Zato borba za oporavak
Šinvoza predstavlja opasnost za svaku vladu, i zato će svaki Mrkonjić
samo nastaviti tamo gde je stao neki Ilić.
Deindustrijalizacija kroz koju prolazi naša privreda nije samo posle-
dica stihije. Hiljade radnika koji su nekada radili u moćnoj zrenjanin-
skoj industriji, danas se nadaju zaposlenju u green field preduzećima,
235
gde im je od kvalifikacija potrebno da znaju da broje do 10, da nisu dal-
tonisti i da pristaju na nadnicu nižu od ostalih u regionu. Po uzoru na
zrenjaninsku „viziju“, širom Srbije niču nove „Slobodne zone“. S druge
strane, „bolonjska“ reforma nalaže da se visoko obrazovanje prilagodi
zahtevima tržišta, kojim caruje pakt između vlasti i kapitala, tako da
Srbija sve više postaje, ako već nije i postala, duboko podeljena između
obespravljenih nekvalifikovanih radnika na jednoj strani, i samovolj-
nih moćnika i njihovih eksperata za prodaju magle na drugoj. Industri-
ja poput Šinvoza se, jednostavno, ne uklapa u ovakav koncept društva,
odnosno u cenu rada do koje ovakva tranzicija treba da dovede.
Dinkićevo Ministarstvo ekonomije je nedavno ocenilo da su gra-
đani suviše očekivali od privatizacije, i da ovaj proces nije mogao da
reši sve nagomilane probleme u privredi. Verovatno i nije. Ipak, Šinvoz
je osnovan u Austro-Ugarskoj 1887. godine. Radio je i u karađorđevi-
ćevskoj, i u socijalističkoj Jugoslaviji, i Miloševićevoj Srbiji. Preživeo je
dva svetska rata i sankcije UN ne prestajući sa radom, da bi na posletku
dočekao i „demokratiju“ Dinkića i Velimira Ilića.
U državi sa najgorom železnicom od svih prethodnih, Šinvoz je pao
pod stečaj.

Gde je izlaz?
Uz solidarnu podršku kolega iz Jugoremedije i drugih zrenjanin-
skih preduzeća, radnici Šinvoza su se krajem 2007. godine organizova-
li da ne dozvole propast svog preduzeća. I pored činjenice da već dve
godine nemaju nikakva primanja, uprkos svim tragedijama koje su ih
zadesile (u noći između 15. i 16. januara 2008. godine, na protestu u
Domu sindikata, preminuo je četrdesetogodišnji radnik Šinvoza Ra-
dislav Stojanov; prethodnih godina, trojica radnika su zbog nemaštine
izvršila samoubistvo), protest radnika Šinvoza i dalje ne jenjava. Na-
protiv, njihova uporna i dosledna borba, sa zahtevom da im se vrati
oteto vlasništvo i da Šinvoz ponovo proradi, poslednjih meseci je poče-
la da daje sve ozbiljnije rezultate. Iako sud i tužilaštvo i dalje odbijaju
da prihvate činjenice koje očigledno ukazuju na prevaru, birokratski
izgovori postaju sve besmisleniji kada se souče sa širokom javnom po-
drškom radničkoj borbi, kako domaćom tako i međunarodnom. Pismo
podrške koje je potpisao Noam Čomski, samo je najpoznatiji primer
solidarnosti sa radnicima Šinvoza. Prethodila mu je podrška čitave lo-
kalne zajednice, počev od kolega iz drugih preduzeća, pa do Skupšti-

236
ne Grada Zrenjanina, koja je početkom marta ove godine jednoglasno
usvojila nalaze i preporuke Anketnog odbora.
Solidarnost je naše najjače oružje u borbi protiv moćnika. Razni
Miškovići su sve drugo već odavno “privatizovali” – političke stranke,
vladu, opoziciju, vojsku, policiju, sudije, eksperte, medije – ali solidar-
na podrška nas ostalih se prosto ne može kupiti, i u njoj leži naša naj-
veća snaga.
Na žalost, kriza duga skoro dvadeset godina, učinila je da se okrene-
mo isključivo preživljavanju, i u tome leži najveća snaga vlasti u Srbiji.
Ipak, primer borbe zrenjaninskih radnika govori da može i drugači-
je. Pre pet godina, Jugoremedija je bila jedan u moru štrajkova protiv
korupcije u privatizaciji. Marta 2007. godine, postala je jedina fabri-
ka u Srbiji kojom upravljaju radnici-akcionari. Decembra iste godine,
Jugoremedija je bila prvi solidarni oslonac u borbi radnika Šinvoza.
Danas, radnici Šinvoza su na pragu uspeha koji će biti oslonac za dalju
borbu. Njihov uspeh, međutim, sada zavisi od širine solidarne podrške
iz čitave Srbije.
Takođe, od širine solidarne podrške u Srbiji zavisi i da li ćemo po-
stati pijaca jeftine radne snage, ili društvo slobodnih ljudi.
Radnici različitih preduzeća u Srbiji, koje spaja upropašćavanje
istovetnim privatizacijskim mahinacijama, danas se sami i izolovani
bore protiv finansijske i političke mafije. Ukoliko se tako nastavi, ova
će borba biti osuđena na propast. Zrenjaninski radnici uspeli su da se
udruže na nivou nekoliko preduzeća i grada, ali to nije dovoljno da se
naša prava nametnu iznad interesa moćnika. Zbog toga pozivamo sve
koji žele da žive u slobodi od mafijaške represije, životom dostojnim čo-
veka, da podrže borbu radnika Šinvoza za pravo na život i rad, tako što
će potpisati pismo upućeno predstavnicima vlasti u Srbiji sa zahtevom
da prekinu da štite interese mafije, i da rade ono što jeste posao vlade
koja sebe naziva demokratskom – da sprovode volju naroda.
U ovom slučaju, to znači:
- da vrate Šinvoz njegovim zakonitim vlasnicima, radnicima-akcio-
narima i Republici Srbiji.
- da u saradnji sa radnicima-akcionarima Šinvoza omoguće da fa-
brika ponovo proradi.
Solidarnost nije samo vrlina nas ”običnih” ljudi, ona je i naš prevas-
hodni interes, jer nemamo na koga drugog da se oslonimo, sem jedni
na druge.

237
 Sadašnja podrška borbi radnika Šinvoza postaće oslonac svakoj da-
ljoj borbi za istinsku demokratizaciju društva koja je u interesu svih
nas.
[objavljeno u listu ''Glas radnika'', izdanju Pokreta za
slobodu, aprila 2009]

238
Suočavanje s prošlošću

Zašto su radnici nepoželjni

Iako je Zakon o privatizaciji iz 2001. godine ostavio radnici-
ma mogućnost da otkupe imovinu koja im je istim tim zako-
nom oduzeta, u praksi se vrlo brzo pokazalo da je svaki, pa i
najkržljaviji izdanak ratno-pljačkaške ekonomije, ideološki
podobniji da postane vlasnik nekog preduzeća nego radnici
koji su to preduzeće, sa manje ili više odgovornosti, znanja
i uspeha, godinama gradili i razvijali. Priča o borbi radni-
ka zemunskog Veterinarskog zavoda da kupe 70% društve-
nog kapitala svog preduzeća, spada u najbrutalnije primere
ideološke hajke protiv “bauka samoupravljanja”. Žrtve nisu
samo jedna prosperitetna firma i njeni radnici. Poraz koji je,
i pored zavidne upornosti i organizovanosti, doživeo Kon-
zorcijum zaposlenih Veterinarskog zavoda, pre svega govori
o mogućnostima da Srbija u dogledno vreme postane država
u kojoj će svi građani biti jednaki pred zakonom. Razgovor
sa predsednikom konzorcijuma zaposlenih Veterinarskog
zavoda Dušanom Petrovićem, počeli smo podsećanjem na
vremena kojih više niko ne želi da se seća.
Dušan Petrović: U vreme Miloševićevog dolaska na vlast radio sam
u Preduzeću za vodne puteve Ivan Milutinović PIM, koje je osamde-
stih godina bilo jedno od navećih preduzeća ne samo u bivšoj Jugosla-
viji, već u svetskim razmerama. Po izveštaju Ujedinjenih Nacija, PIM
je tada bila 48. kompanija u svetu po obimu zaključenih poslova: oko
700 miliona dolara za izgradnju luka Bengazi, Misurata u Libiji i još
nekoliko projekta u SSSR-u, Čehoslovačkoj, Ujedinjenim Arapskim
Emiratima, Kuvajtu, Iraku... U to vreme sam bio pomoćnik direktora
za ekonomsko-finansijske poslove, a 1990. godine sam postao komer-
cijalni direktor.
Prvi lični susret sa Miloševićevim političkim stavovima imao sam
na svečanosti puštanja u rad Termoelektrane Drmno, mislim da je to
bilo negde u jesen 1988. godine, On je tada održao jedan od svojih pr-
vih govora nabijenih emocionalnim patriotizmom. Činilo mi se da je
samo nedostajalo da se na bini pojavi trubač i da nas zvukom trube
239
pozove na juriš u borbu za spas Srbije. Osim ovoga, na mene je znača-
jan utisak ostavila i Osma sednica CK SKS, jer smo svi osećali da je to
događaj koji menja Srbiju, a svima nama će promeniti živote. Naravno
da tada nisam mogao da spoznam krajnje domete ove priče, jer sam sa
svojih tridesetak godina života bio prilično politički neiskusan, ali je
bilo jasno da više ništa neće biti kao što je bilo.
Šta se promenilo početkom rata i ekonomske krize?
Početak rata na prostorima bivše Jugoslavije dočekao sam u Gra-
đevinskom preduzeću Ratko Mitrović, gde sam obavljao funkciju ruko-
vodioca nabavke i člana Upravnog odbora kompanije. Naravno, rat je
promenio sve, ne samo na područjima gde su se vodile ratne operacije,
već i u Srbiji, gde je došlo do rapidnog propadanja morala. Bitange,
secikese, prevaranti i gadovi svih vrsta proglašavani su za sposobne i
uspešne, a za normalne ljude više nije bilo mesta.
Najtežu godinu, hiperinflatornu 1993. sam preživeo kao i najveći
deo populacije u Srbiji, ne računajući pomenute gadove, - jadno. Su-
pruga u drugom stanju na očuvanju trudnoće, sankcije, ekonomska
blokada, a plata 4 marke. Početkom decembra 1993. primili smo platu
za novembar, i dok sam došao do kuće - desetak autobuskih stanica od
Sajma do Zemunske bolnice - u samoposluzi sam za taj novac mogao da
kupim samo dve flaše vinjaka. Doduše izbor i nije bio preterano veliki,
jer je u prodavnici od nekoliko stotina kvadrata na jednom rafu stajalo
samo nekoliko flaša vinjaka. Ostali rafovi su bili potpuno prazni. Čini
mi se da se u životu nisam osećao poniženije nego tada kada sam ušao
u kuću noseći pod miškom dve flaše vinjaka kupljene za celu platu.
To je bilo jedno od značajnjih raskršća u mom životu. Postojale su
samo dve mogućnosti: ili da postanem jedan od onih gadova i počnem
da kradem firmu i rukama i nogama, a zamislite kakvu sam mogućnost
za to imao jer sam bio rukovodilac nabavke; ili da prihvatim ponudu
preduzeća i odem da radim na gradilištu u Jalti. Odlučio sam se za
Ukrajnu, jer nikada sebe nisam mogao da vidim kao lopova i otimača.
Sama odluka nije bila jednostavna, jer sam kod kuće ostavio suprugu
u petom mesecu trudnoće, ali je prevagu odnela želja da ostanem nor-
malan, neispraljanih ruku. Iako plata nije bila neka, 600 američkih do-
lara, omogućila je da moja porodica preživi verovatno najteže trenutke
u životu, a da ja ne postanem lopov.
Posle je sve išlo nekako lakše, jer mi se u jesen 1994. godine u So-
čiju, gde sam radio posle gradilišta u Jalti, pridružila supruga i peto-
mesečni sin, pa je porodica ponovo bila na okupu. O ratu i sankcijama
240
smo čitali iz novina koje smo dobijali jednom u petnaest dana i pisama
rodbine.
Kada ste počeli da radite u Veterinarskom zavodu?
Sredinom juna 1997. godine prešao sam iz kompanije Ratko Mitro-
vić u Veterinarski zavod na mesto komercijalnog direktora. Taj posao
sam radio godinu dana, dok nije došlo do puča u kom je smenjen ge-
neralni direktor i počišćena cela rukovodeća garnitura, a ja sam pre-
mešten da radim neki besmisleni posao u finansijskoj službi. Ja nisam
čovek koji se lako predaje, tako da sam tada ostao u Zavodu čekajući
ono što je moralo da se desi, a to je privatizacija.
Dolazi do pada Miloševića, u kom su presudnu ulogu odi-
grali radnici kolubarskih rudnika. Političke promene zatim
daju impuls za promene u privredi, pa naporedo sa DOS-
ovim kriznim štabovima, u velikom broju preduzeća radnici
samoinicijativno smenjuju korumpiranu upravu i pokuša-
vaju da krenu putem oporavka. Da li je u Veterinarskom za-
vodu došlo do ovakvih previranja?
U Veterinarskom zavodu nije bilo nikakvih promena, a nije ih ni
moglo biti. Rukovodstvo firme je čvrsto držalo stvari u svojim rukama
uz pomoć Samostalnog sindikata, koji je tada bio jedina sindikalna or-
ganizacija u firmi. Radi se dakle o onom starom paradržavnom sindi-
katu u koji su ljudi automatski učlanjavani kad zasnuju radni odnos.
Mehanizam je funkcionisao savršeno – generalni direktor je radio šta
je hteo, pokrivao ga je predsednik sindikata, za koga se inače pričalo da
je jedne noći izgubio cipele bežeći preko ograde od službe obezbeđenja,
a pričalo se i da je bio povezivan sa nestankom nekih mašina za šivenje
vreća i njihovom prodajom konkurentskoj fabrici stočne hrane iz oko-
line Beograda. Ovome je zbog podrške generalnom direktoru za uzvrat
zapošljeno nekoliko članova porodice u firmi. Zbog ovakvog odnosa
snaga u Veterinarskom zavodu nije organizovan nikakav krizni štab, ali
je zato rukovodstvo zajedno sa sindikatom organizovalo zborove pro-
tiv formiranja kriznih štabova, na kojima su ljudi ubeđivani da nema
potreba za promenama, da je sve lepo i idilično. I bilo je lepo i idilično,
ali samo za neke. Zbog straha od gubljenja pozicija tadašnji generalni
direktor je odbio zahteve da firma iskoristi šestomesečni prelazni peri-
od i uđe u privatizaciju po starom zakonu o vlasničkoj transformaciji iz
1997. godine, po kome su radnici imali prioritet u otkupu akcija firmi.
Mada, događaji koji su usledili jasno ukazuju da su postojali i drugi
241
motivi da Veterinarski zavod ne uđe u privatizaciju po zakonu koji je
zaposlenima omogućavao kontrolu nad većinskim paketom akcija.
Naravno, u firmi je bilo i onih kojima se sve to što se događalo nije
sviđalo, ali nisu bili organizovani. Zbog toga je posle 5. oktobra neko-
liko ljudi odlučilo da formira konkurentsku sindikalnu organizaciju,
koja je registrovana u sastavu UGS Nezavisnost. U novi sindikat se
za nekoliko dana učlanilo oko 120 od ukupno 370 zaposlenih, koji su
krenuli u žestoku sindikalnu borbu kako bi se sprečio generalni direk-
tor da obezvredi firmu i pomogne nekome da je kupi u bescenje. Ovaj
sindikat je zapravo bio ta snaga u Veterinarskom zavodu koja je četiri
godine vodila borbu da firmu kupi Konzorcijum zaposlenih.
Prvi tender je raspisan već 2001. godine. Šta se tada deša-
valo?
Na prvom tenderu je učestvovao samo jedan ponuđač – Delta M iz
Beograda. Naravno, generalni direktor je aktivno učestvovao u priva-
tizaciji na strani ponuđača, čineći sve da upravo taj kupi firmu za be-
smisleno male pare, i to uglavnom naše, jer je sav novac Veterinarskog
zavoda bio na računu kod tadašnje Delta banke, deo čak i u depozitu.
Pritom su nam iz jedne firme koja je bila zainteresovana za učešće na
tenderu rekli da su se povukli jer im je iz Agencije za privatizaciju pri-
lično jasno signalizirano da ne daju ponudu. Da je tender bio namešten
ukazuje i činjenica da je tekst javnog oglasa koji je objavljen u domaćim
sredstvima informisanja na srpskom jeziku bio drastično različit od
onoga koji je na engleskom jeziku objavljen u inostranoj štampi, npr. u
Finacial Times-u. Zbog tog falsifikata je na kraju tender i bio poništen,
ali ni to nije bilo lako jer je tadašnji ministar za privredu i privatizaciju1
i pored očiglednih dokaza odugovlačio poništenje tendera šest meseci.
Predstavnik Samostalnog sindikata se za to vreme zalagao da se obu-
stavi postupak za poništenje, to jest da se firma proda Delti.
Da li je on bio predstavnik zaposlenih u tenderskoj komisi-
ji?
Ne, član tenderske komisije ispred zaposlenih je prvo bio jedan
momak iz nabavke, koji je inače vrlo korektno obavio svoj posao, me-
đutim u ključnom trenutku kad se odlučivalo o poništavanju tendera
on je pismenim putem podneo ostavku pa su zaposleni na to mesto
izabrali mene, i onda smo na mišiće izdejstvovali da se tender poništi.
1 Aleksandar Vlahović, ministar za privredu i privatizaciju u vladama Zo-
rana Đinđića i Zorana Živkovića, danas poslanik Demokratske stranke i uspešan bizni-
smen. (prim. priređivača)

242
Pola godine nam je trebalo da uverimo ministra da je nezakonito da se
oglasi za strane i domaće ponuđače suštinski razlikuju. Naravno, bio
je on uveren u to od samog početka, samo su tražili način kako da nas
polome.
Ovde je još važno istaći da su finansijski savetnik za privatizaciju i
Agencija za privatizaciju proglasili da je ponuda od 2,1 miliona nemač-
kih maraka, koju je za kupovinu 70% društvenog kapitala podnela Del-
ta M – fer ponuda! Da nije strašno bilo bi komično, jer ovo ne da nije
bila fer ponuda, već je bila drska i bezobrazna. Tog dana kada je ponu-
da podneta, na računima Veterinarskog zavoda je bilo oko 6 miliona
nemačkih maraka u dinarskoj protivvrednosti. Može se zamisliti koliko
bi bio visok stepen kapitalizacije novca koji bi uložila Delta da je došlo
do realizacije ovog posla – gotovo 300% za jedan dan, uložiš 2 milio-
na i sutra podigneš 6 miliona! Očigledno je da se ovde radi o drskom
pokušaju pljačke društvene imovine, za koju, na žalost, niko nije odgo-
varao. Da postoji pravna država, verovatno bi nekoliko učesnika u ovoj
prljavoj raboti zaglavilo robiju, a među njima i odgovorni u Agenciji za
privatizaciju. Stvar je bila tako organizovana da se uklapa u definiciju
organizovanog kriminala koju daje Evropska komisija, o čemu govori i
činjenica da je državni službenik u čijoj je nadležnosti bila privatizacija
Veterinarskog zavoda vrlo brzo postao jedan od visoko pozicioniranih
direktora u Delti.
Ubrzo po poništenju prvog, raspisan je i drugi tender. Me-
đutim ovog puta vaš sindikat inicira osnivanje Konzorciju-
ma zaposlenih koji će se takmičiti za kupovinu 70% kapitala
Veterinarskog zavoda.
Drugi tender je raspisan u leto 2003. godine. Nama u sindikatu Ne-
zavisnost je bilo sasvim jasno da više ne možemo biti samo dekor u
privatizaciji i da se na drugom tenderu zaposleni moraju pojaviti kao
ponuđači, jer će u se protivnom prodaja preduzeća ’’namestiti’’ nekome
ko će nas satrti i kao firmu i kao zaposlene.
I pored otvorenog protivljenja rukovodstva firme organizovan je
Konzorcijum zaposlenih, u koji su ušli gotovo svi zaposleni, osim dvoje
ljudi, dakle bilo nas je 363 od ukupno 365 zaposlenih. Dakle, u Konzor-
cijum su ušli članovi oba sindikata, i, paradoksalno, ušli su i rukovodio-
ci, iako su bili protiv njegovog organizovanja. Naravno da smo znali da
su tu samo da bi kupili vreme i održali se na vlasti, ali smo insistirali da
se svakom zaposlenom omogući da bude član Konzorcijuma ukoliko to
želi, sproveli smo snažnu kampanju u preduzeću da privolimo što veći
243
broj radnika da se učlani u konzorcijum. Znali smo koliko je važno da
svojim jedinstvom pokažemo da mi tu firmu zaslužujemo. Mi smo to
dokazali jer je šezdeset godina Veterinarski zavod radio besprekorno,
sa izuzetnim primanjima, velikim profitima, velikim investicijama, i
sad je trebalo neko da dođe da nas nauči kako se radi? Besmislica.
Uslovi za učešće na tenderu, koje je Agencija za privatizaciju po-
stavila pred konzorcijume zaposlenih u Srbiji bili su neljudski, čitava
procedura je osmišljena tako da se zaposlenima oteže učešće u priva-
tizaciji. Mi smo uspeli da dobijemo bankarsku garanciju za učešće na
tenderu, što nije bio mali iznos, međutim za mnoge druge to je bio ne-
premostiv problem. Banke su retko davale garanciju konzorcijumima,
jer konzorcijum nije pravno lice. Takođe, moralo se pred Sudom ove-
riti preko 6.000 različitih dokumenata kojim su članovi Konzorcijuma
dokazivali da to mogu biti. Srećom, imali smo razumevanje Četvrtog
suda, pa su njihovi overivači dolazili u preduzeće i radili kod nas po
ceo dan dok svaki član konzorcijuma nije overio po dvadesetak različi-
tih dokumenata. Između ostalog, zastupnik konzorcijuma je morao da
pred Sudom sam sebe ovlasti da u svoje ime i za svoj račun može pot-
pisati Ugovor o konzorcijumu, kao da je poslovno nesposoban. Ovo je
izazvalo buru smeha u pravnim krugovima, ali Agencija za privatizaciju
za to nije marila. Njoj je bilo neophodno da stvar što više iskomplikuje
kako bi se zaposleni demotivisali da učestvuju u privatizaciji, jer su bili
preneraženi saznavši da nameravamo da to učinimo. Naš paket ponude
je bio težak 15,5 kg, o čemu je tada izvestio ’’Blic’’, sa sve fotografijom
kako nekoliko članova Konzorcijuma unose ponudu u Agenciju za pri-
vatizaciju.
Pored zaposlenih, ponudu podnosi i firma Zekstra Dragana Đurića,
koja, da bi ispunila tenderske uslove, stupa u konzorcijum sa firmom
Bankom iz Republike Srpske1. Međutim, iako je njihov konzorcijum
imao samo dva člana, dakle mnogo bolje uslove za pripremu dokumen-
tacije nego radnički konzorcijum od 363 člana, dogodilo se da su tra-
ljavo obavili posao i oformili konzorcijum na nezakonit način. Uprkos
tome, predsednik tenderske komisije i tadašnji potpredsednik Vlade
Čedomir Jovanović otvoreno vrši pritisak na članove komisije da se
opredele za ponudu Zekstra-Bankoma.
1 Tenderski uslovi su predviđali da se ponuđač bavi istom delatnošću kao i
Veterinarski zavod. Kako se Zekstra bavi konfekcijom, Đurić je ušao u konzorcijum sa
Bankomom, koji trguje stočnom hranom, što samo ovlaš dodiruje delatnost VZ, među-
tim dovoljno da ih komisija proglasi kompetentnim ponuđačem. (prim. priređivača)

244
 Suština spora koji je vođen u drugom tenderu je da li je Konzorci-
jum Zekstra-Bankom postojao u vreme podnošenja ponude ili ne. Na-
ime, u tekstu javnog poziva za tender se izričito kaže da konzorcijum
pravnih lica (što jesu Zekstra i Bankom) MORA biti formiran odluka-
ma osnivača članova Konzorcijuma PRE PODNOŠENJA PONUDA, što
ovde nije bio slučaj, jer osnivač Bankoma takvu odluku nije doneo, a
što je konstatovao i finansijski savetnik prilikom utvrđivanja kvalifika-
cije dostavljenih ponuda.
Da bi prikrili kršenje zakona, Ministarstvo i Agencija za privatiza-
ciju, pritom podržani od strane Samostalnog sindikata i dela štampe
vlasnički vezane za neke od aktivnih igrača u ovoj privatizaciji, podi-
gli su galamu oko toga čija je ponuda finansijski jača, što je potpuno
besmisleno – da je poštovana procedura, finansijska ponuda Zekstra-
Bankoma nikada ne bi ni bila otvorena, odnosno morala je biti diskva-
lifikovana prilikom provere dokumentacije o konzorcijumu. Ipak, glav-
ni argument koji je korišćen u javnosti bilo je to što je Zekstra-Bankom
ponudio više novca.
Tenderska komisija krajem decembra 2003. godine donosi
odluku da Veterinarski zavod proda Zekstri, pa Konzorci-
jum zaposlenih podnosi tužbu Vrhovnom sudu za poništaj
ove odluke. Slučaj dolazi u žižu javnosti i počinje rovovska
borba. Da li je u tom periodu bilo pokušaja da se napravi
podela među radnicima i destabilizuje vaš konzorcijum?
Uopšte, da li je bilo teško očuvati jedinstvo velikog broja lju-
di oko zajedničkog interesa?
Nezakonita odluka Tenderske komisije je samo ojačala jedinstvo
radnika. S druge strane, naravno da su i konkurent i oni koji su ga po-
državali učinili sve da destabilizuju Konzorcijum zaposlenih. Već sam
rekao da su u konzorcijum ušli i ljudi koji su radili za drugu stranu, jer
u tom trenutku pored svih problema nismo smeli da dozvolimo podele,
iako je tadašnji predsednik Samostalnog sindikata Srbije2 davao izjave
dnevnim novinama da su ”radnici nespremni za kapitalizam” i još, kao
da je portparol Zekstre, najavljivao će ovi u narednih 5 godina u Zavod
uložiti 4,4 miliona evra i zaposliti još 100 radnika s visokom stručnom
spremom. Kako je Srbija ”zemlja čuda”, i ovo je u njoj moguće: pred-
sednik sindikata se otvoreno stavlja na stranu protivnika svog sindikal-
nog članstva.
2 Milenko Smiljanić (prim. priređivača)

245
 Očuvanje jedinstva Konzorcijuma je zahtevalo ogromne kompro-
mise, što je imalo svoje loše posledice, jer su upravo oni koji su u Kon-
zorcijum ušli radi očuvanja svojih ličnih pozicija, iznutra podrivali na-
pore da se firma odbrani od napada bahatih i moćnih, stalno gladnih
para, ali ”sposobnih”. Radilo se o desetak ljudi, iz rukovodstva Zavoda
i rukovodstva Samostalnog sindikata, koji su iznosili dokumentaciju
iz preduzeća i manipulisali njome u medijima kako bi diskreditovali
upravu Konzorcijuma zaposlenih, međutim ipak smo odlučili da ne
ulazimo u sukob dok Vrhovni sud ne donese pravednu odluku po našoj
žalbi na rešenje Ministarstva za privatizaciju, odnosno dok nam se ne
prizna pobeda na tenderu. Na žalost, do toga nikada nije došlo.
Drugim rečima, suprotna strana je radila sve što doliči takvim lju-
dima – nudili su novac, pojedincima privilegije, sve u cilju da se do-
mognu plena. Naravno da je najveći pritisak bio usmeren ka meni, kao
predsedniku Konzorcijuma zaposlenih, jer su znali da ako mene elimi-
nišu iz borbe, ostale će lako pobediti. Nudili su svašta, pratili, prisluš-
kivali tefone, kontrolisali mail i SMS poruke, slali poresku policiju sa
nalogom za hapšenje, pretili, uznemiravali porodicu...
U međuvremenu, decembarski izbori 2003. godine donose
promene od kojih se puno očekivalo. Kako je talas štrajko-
va zbog korupcije u privatizaciji i doveo Koštunicu na vlast,
mnogi su mislili da će premijer ”legalista” uvesti privatiza-
ciju u zakonite tokove. Kao prvi i, kasnije će se ispostavi-
ti, jedini korak vlasti u tom pravcu, odmah po formiranju
Skupštine, ne čekajući ishod pregovora o sastavu Vlade,
Odbor za privatizaciju napokon počinje da radi ono što mu
zakon nalaže – da kontroliše rad Agencije. Milko Štimac do-
lazi za predsednika Odbora i počinje sa javnim sednicama
na koje poziva predstavnike sindikata i malih akcionara da
iznesu prigovore na rad Agencije. Veterinarski zavod je bio
prvi slučaj koji je raspravljan na Odboru.
Da, i Odbor je doneo zaključak da Agencija treba da zastane sa po-
stupkom privatizacije Zavoda do odluke Vrhovnog suda. Međutim, ta-
dašnji direktor Agencije1 je u rešenju napisao da se postupak obustavlja
ne do odluke Vrhovnog suda, već ”dok se ne steknu uslovi za nastavak”.

1 … a u vreme pisanja ovog intervjua premijer Vlade Republike Srbije Mirko

Cvetković (prim. priređivača)

246
Kasnije ćemo videti kako je naredna garnitura u Agenciji, koju je ime-
novala Koštuničina Vlada, protumačila ovo ”sticanje uslova”.
Nakon par meseci gospodin Štimac je imenovan za predsednika
Komisije za hartije od vrednosti, na njegovo mesto u Odboru za pri-
vatizaciju je došao drugi čovek2 i ovaj odbor je krenuo u potpuno dru-
gom pravcu – krajem 2004. godine, Odbor za privatizaciju je na zahtev
Konzorcijuma Zekstra-Bankom predložio uvodjenje privremenih mera
u Veterinarski zavod, iz razloga što uprava Zavoda opstruiše postupak
privatizacije.
A šta se ustvari desilo? Nakon što je Vrhovni sud presudio u ko-
rist Konzorcijuma zaposlenih i poništio rešenje kojim se Zavod prodaje
Zekstri, novi ministar Predrag Bubalo doneo je rešenje identično onom
Vlahovićevom, samo što je na kraju teksta dodao da uvažava stav Vr-
hovnog suda. Mi smo ponovo pokrenuli spor pred Vrhovnim sudom,
ali je to sada protumačeno kao opstrukcija privatizacije, zbog čega nam
je uvedena prinudna uprava. Dakle, to što smo kao učesnici u privati-
zaciji koristili svoje zakonsko pravo da se žalimo na odluku Ministar-
stva, protumačeno je kao opstrukcija privatizacije. Uvođenje prinudne
uprave predložili su članovi Odbora iz Srpske radikalne stranke. Rad-
nici Zavoda su za ovo nagradili radikale demonstracijama i zvižducima
pred zgradom Magistrata u Zemunu. Bio je to prvi i jedini skup ispred
prostorija SRS u Zemunu na kom im je neko otvoreno poručio da su
lopovi.
Ukratko, uvođenje prinudne uprave bio je jedini način da mene iz-
bace iz igre, obezglave Konzorcijum i otmu radnicima ono što su gradili
decenijama. Moram da napomenem da su mene tokom cele borbe rad-
nici bukvalno čuvali, da su stražarili ispred moje zgrade bojeći se da mi
se nešto ne dogodi, odnosno da se ne ostvare pretnje koje sam dobijao.
Ja sam, u period dok je borba bila najžešća, odlučio da sklonim poro-
dicu u Crnu Goru, gde su proveli mesec dana, jer sam dobijao ozbiljna
upozorenja da ću i na taj način biti napadnut.
Pokušali ste i fizički da sprečite uvođenje privremenih
mera?
Nakon rešenja o uvođenju privremenih mera, radnici su se zaba-
rikadirali i tri meseca nisu puštali prinudnu upravu da uđe u fabriku.
Blokirali su stari i novi novosadski put kako bi privoleli premijera da ih
primi i sasluša, ali ni to nije vredelo. Ja sam u to vreme bio u bolnici.

2 Nikola Novaković, advokat, poslanik G17+ (prim. priređivača)

247
Zbog čitavog tog stresa jako mi se pogoršalo zdravstveno stanje i bio
sam 37 dana u bolnici.
Suština uvođenja prinudne uprave je potpuno jasna ako vam kažem
da je na prvoj sednici Upravnog odbora koji je imenovala Vlada, za za-
pisničara doveden advokat, jedan od osnivača advokatske kancelarije
koja je bila pravni zastupnik Konzorcijuma Zekstra-Bankom.
Bila je to dakle prinudna uprava Zekstre, a ne prinudna
uprava Vlade?
Prvo što je uradila prinudna uprava bilo je povlačenje svih tužbi
i žalbi na postupak privatizacije koje je podneo Veterinarski zavod, a
zatim su pod pretnjom otkazima primorali i sve članove Konzorcijuma
koji su privatno podnosili razne žalbe i tužbe, da te svoje podneske po-
vuku. Dakle, nije više bilo nikakvih uslova da Konzorcijum zaposlenih
nastavi svoju borbu, jer radnicima Zavoda sada Zekstra-Bankom više
nije bio samo konkurent na tenderu, već i poslodavac! Naravno, nakon
što je slomljena naša borba, i Vrhovni sud je doneo novo rešenje, samo
što je ovog puta potvrdio odluku Ministarstva kojom je Veterinarski
zavod prodat Konzorcijumu Zekstra-Bankom.
Danas više niko od ljudi koji su vodili Konzorcijum zaposlenih ne
radi u Veterinarskom zavodu. Sindikat Nezavisnost gotovo da više ne
postoji, Samostalni sindikat je jedina sindikalna organizacija u predu-
zeću, a njihov predsednik je unapređen za direktora transporta.
Šta se desilo sa vama?
Ja sam sam dao otkaz, nisam hteo da im dozvolim da me poniža-
vaju. Rasporedili su me na mesto referenta i davali mi besmislene za-
datke tipa: ”Sedi sad pa za tri dana uradi analizu stepena iskorišćenosti
kapaciteta u hemo-farmaceutskoj proizvodnji za protekle tri godine”, i
da ne bih dolazio u situaciju da se sa nekim fizički obračunavam, napu-
stio sam Veterinarski zavod.
Nakon odlaska iz Veterinarskog zavoda, sredinom 2005. godine
imenovan sam na funkciju Generalnog direktora TP Beogradelektro
AD. Tamo sam radio dve godine, sarađivao sam sa stranim vlasnicima,
ali sam napustio posao jer se nisam slagao sa njihovom politikom koja
je podrazumevala drastična otpuštanja radnika. Kada sam ja došao u
Beogradelektro firma je imala 270 zaposlenih, sad ih ima 26. Ja sam
bio protiv takve politike, tako da se nismo dogovorili o daljoj saradnji.
Sada sam zaposlen u jednoj elektromontažerskoj firmi, gde radim
kao Izvršni direktor.

248
Sadašnja vlast, u kojoj vrlo važnu ulogu imaju pojedinci
koji su bili umešani u otimanje Veterinarskog zavoda, na-
javljuje evropsku budućnost Srbije. Kako vama izgleda bu-
dućnost naše zemlje?
Od svih koji su umešani u privatizaciji Zavoda, samo mi je Aleksan-
dar Vlahović odgovorio na pitanje: ”Zbog čega su radnici nepoželjni
investitori u privatizaciji?” Rekao je: ”Zbog toga što ste recidiv komu-
nizma”. Mislim da je nakon svega što se desilo jasno ko se u čitavoj
priči zalagao za vladavinu prava, a ko je koristio mehanizme autoritar-
ne vlasti. Ja se kao građanin Srbije nakon svega osećam poniženo, žao
mi je što sam imao priliku da vidim najmračnije strane vlasti u Srbiji i
voleo bih da kroz sve to nisam prošao.
Ja lično verujem u evropsku budućnost Srbije, ali sam potpuno si-
guran da se to neće dogoditi za moga života. Za tridesetak godina mož-
da, u skoroj budućnosti ne. U sledećih nekoliko godina Srbiju i dalje
vidim izolovanu, rastrzanu međusobnim obračunima političkih elita
oko plena, i, onakvu kako mi je jedan moj prijatelj, na pitanje: ”Zašto
se političari ovoliko tuku za vlast kada u Srbiji više nema šta da se ukra-
de?”, odgovorio: ”E moj, Dušane, uvek ima šta da se ukrade...”
Poslednje pitanje koje postavljamo svim sagovornicima –
gde ste bili 5. oktobra?
Taj dan sam bio na poslu, popodne i veče sam proveo kod kuće sa
porodicom.
Priroda posla kojim sam se bavio celog života – već sa 27-28 godina
sam bio pomoćnik direktora preduzeća značajnog u svetskim okvirima
– omogućila mi je da, ne po nekoj partijskoj liniji, već po poslu koji sam
obavljao, prisustvujem određenim događajima koji su za uži krug lju-
di. Zato se još od ”jugort-revolucije” i onih parola: ”Uhapsite Vlasija!”
klonim masovnih okupljanja, čak i fudbalskih utakmica, jer sam bio u
prilici da sagledam pozadinu tih događaja. Tako sam i 5. oktobar odgle-
dao preko televizije. Izgledalo je veoma impresivno, mada danas imam
drugačije viđenje tih događaja nego pre 7-8 godina. Mnogo se stvari
tada dešavalo, od mitinga, preko kontramitinga, ubistava… Jedna moja
prijateljica je učestvovala u protestima koalicije Zajedno onog dana na
mostu kad ih je pretukla policija, i bila je teško povređena, polomljena
joj je vilica i dan-danas ima nesvestice od glavobolja koje su posledica
batina koje je tada dobila. Pre par godina sam je pitao: ”Sve to što ti se

249
desilo i svi ti problemi koje sada imaš – da li je vredelo?” Odgovorila
mi je da jeste.
Mislim da je ovo što se sada dešava izgubilo svaku vezu sa 5. ok-
tobrom i sa onim što su ljudi očekivali od promena. Bili smo i ostali
građani drugog reda, samo sada po nekom drugom ključu.
Ivan Zlatić
[objavljeno u časopisu ''Z magazin'', izdanju Pokreta za
slobodu, marta 2009]

Dodatak 1
Kao prilog istoriji privatizacije u Srbiji, treba zabeležiti da je Odbor za privatizaci-
ju na sednici 11. januara 2005. godine doneo odluku da se više ne bavi pojednačnim
slučajevima, to jest da parlamentarnu kontrolu privatizacije vrati u okvire koje im je
namenio Vlahović, čime je i formalno poništena ova tekovina talasa ”antikorupcijskih”
štrajkova s kraja 2003. godine (mada, kao što to primećuje i naš sagovornik, rad Odbo-
ra je već obesmišljen tokom 2004.). Bizarno je da se slučaj Veterinarskog zavoda našao
i na prvoj, i na poslednjoj javnoj sednici Odbora za privatizaciju - najpre kao povod da
Odbor uđe u razmatranje pojedinačnih slučajeva, a potom je ”greška” sa uvođenjem
prinudne uprave poslužila kao izgovor da se vrati na ”opšte teme”. Prenosimo izvode iz
transkripta sa sednice Odbora od 11. januara 2005. godine:
Nikola Novaković: ”Ovakvim načinom rada Odbor je, dobili ste kratak izveštaj,
proveo 107 sati raspravljajući o pojedinačnim slučajevima. I kako se to raspravljanje
odvijalo, polako smo prelazili i prevazilazili svrhu postojanja ovog odbora i njegovu
nadležnost. Simbolično završetkom pojedinačne rasprave na temu Veterinarski zavod
Zemun, moj je predlog da se ovaj odbor dalje u 2005. godini ne bavi pojedinačnim
slučajevima(...) Služili smo, kako je ovde bilo uvreženo, cele prošle godine kao rame za
plakanje(...) Dakle, 13. februara prvi put kada smo raspravljali o situaciji u Veterinar-
skom zavodu, u prisustvu tadašnjeg direktora Agencije gospodina Cvetkovića i minis-
tra Vlahovića, ovaj odbor je sugerisao da se odloži ili, kako je ministar rekao, zamrzne
postupak, do donošenja presude po tužbi Veterinarskog zavoda za poništaj tenderske
privatizacije pred Vrhovnim sudom Srbije. Činilo nam se da je to dobro, a bojim se da
je ispalo loše(...) To nije dobro za privatizaciju. Postupak privatizacije treba da teče
svojim tokom. Posledice koje mogu da budu, u zavisnosti od odluke Vrhovnog suda,
ovo govorim generalno, ako dođe do tužbe, su uvek izvesne i lako se mogu realizovati.
Pitanje štete u jednom i u drugom slučaju, ili u odlaganju ili u dovršetku postupka, je
sasvim drugo pitanje. Apsolutno sam siguran da je i u jednom i u drugom slučaju šteta
i na jednoj i na drugoj strani velika, da ne kažem ogromna”.
Miodrag Stamenković: ”To inače nije naš predmet razmatranja, jer mi smo do sada
radili samo probleme u postprivatizacionom periodu. Promakla nam je na žalost iz
neke solidarnosti, jedan od poslanika je predložio, a odbor je kako-tako, čak i u dop-
isu piše, doneo bez rasprave odluku, preporuku da se u Veterinarskom zavodu zavedu
privremene mere. Ministarstvo je za divno čudo, ne znam da li po prvi put od kako
radimo, istog trenutka ispoštovalo našu odluku. Verovatno su se neke kockice sklopile.
Samo da vas podsetim da smo ranije, upravo kada je prvi put diskutovano o Veteri-
narskom zavodu dobili jedan debeli šamar kada nam je gospodin, u potpisu, Vlahović,

250
imam dopis od 20. februara 2004. godine, sam početak rada, kada nam je doslovce
rekao na našu preporuku – ne postoji pravni osnov da Odbor za privatizaciju bude
drugostepeni organ, Ministarstvo za privredu i privatizaciju je doslovce reklo da to nije
naša kompetencija. Sada smo doneli neku preporuku, Ministarstvo je reklo – OK, mi
moramo da ispoštujemo volju naroda, to je skupštinska, zavedene su privremene mere,
odnosno da se vratim na početak moje diskusije, to je ta po meni učinjena šteta(...),
prema tome, ja bih apsolutno podržao predlog predsednika da ne donosimo nikakve
odluke, ali šta sa ovom koja je donešena?”
Novaković: ”To je upravo taj problem presedana, koji očigledno nije dobar i ne treba
ga koristiti. Kada jednom napravimo presedan, onda treba stalno da nam to bude u
glavi da više nikada to ne uradimo. Živi smo ljudi, pa bože moj, može da se pogreši”.

Dodatak 2
Sadašnji premijer Srbije Mirko Cvetković imao je najkontraverzniju ulogu od svih
aktera otimačine Veterinarskog zavoda - bio je istovremeno direktor Agencije za pri-
vatizaciju Republike Srbije, i izvršni direktor privatne konsalting firme CES MECON,
koja se pojavljuje kao konsultant ne samo u ovoj, već i u brojnim drugim privatizaci-
jama tokom Cvetkovićevog mandata u Agenciji. Pored toga, Cvetkovićev zamenik u
Agenciji za privatizaciju bio je Zvonimir Nikezić, sin vlasnika CES MECON-a Dušana
Nikezića. Kada je Savet za borbu protiv korupcije početkom 2004. godine objavio ove
podatke, premijer Živković je odgovorio da tu nema ničeg spornog, jer još uvek nije
donet zakon o sukobu interesa!!! Tri godine kasnije, kada se Cvetković ponovo našao u
vlasti, sada kao ministar finansija druge Koštuničine Vlade, pojedini mediji su podsetili
na spornu ulogu CES MECON-a u privatizaciji. Ovog puta, Cvetkovića je zaštitio Boži-
dar Đelić, izjavivši da je na sve te napade ministar već odgovorio 2004. godine.

251
U podnožju kapitalizma
Intervju sa Milenom Prstojević
Onom delu javnosti koji prati radnička gibanja izazvana pri-
vatizacijom u proteklih sedam godina, Milena Prstojević je
postala poznata tokom 2007. godine, kao lider protesta rad-
nika zrenjaninske industrije mesa BEK, jednog od izrazitijih
primera “radničke neposlušnosti”. Naravno, mnogi će reći
da svaki iskorak ka neposlušnosti sa sobom nosi neprijatno
podpitanje da li ste, i zašto, prethodno bili poslušni, a naš cilj
je da upravo takva trik-pitanja izbacimo iz aparature suoča-
vanja s prošlošću.
Razgovor sa Milenom smo započeli pitanjem o počecima krize u
BEK-u, ali nas je, priznajemo, odgovor odveo u neočekivanom pravcu.
Za našu sagovornicu “sve je počelo ’90-tih godina, kada smo gledali
kako jedna velika Jugoslavija, koja je bila ugledna zemlja u svetu, ne-
staje u ratnim strahotama. Lično što se tiče mene i moje porodice, mi
smo izuzetno bili pogođeni time. Porodica mog muža je dala četiri živo-
ta u borbama oko Sarajeva. Braća od strica i rođeni brat mog supruga
su poginuli, a jedan brat od strica je na žalost završio kao psihijatrijski
slučaj. Bio je 10 meseci u zarobljeništvu kod Muslimana, i dever jedan,
koji je vojno lice, uspeo je da ga vrati u jednoj razmeni zarobljenika”.
Odakle je porodica vašeg muža?
Iz Hercegovine, iz Gackog polja. Međutim, sticajem životnih okol-
nosti, kako je to bilo u staroj Jugoslaviji, išlo se trbuhom za kruhom,
pa su se oni, eto, našli i u Sarajevu, i po Hrvatskoj, i po svim, da sada
kažem državama bivše Jugoslavije. Sada, posle svih tih ratnih strahota,
u kojima je i moj pokojni dever poginuo boreći se za to Sarajevo... zna-
či dao je život braneći nešto gde njegova deca danas više ne mogu da
se vrate. Njegova supruga, verovatno potresena i već rovitog zdravlja,
umrla je pet nedelja posle njegove pogibije. Sahranili su ih na groblju
na Ilidži, ali, pošto je to pripalo Muslimanima, i pošto su počela rovlje-
nja srpskih grobova, taj dever koji je vojno lice uradio je ekshumaciju
njihovih grobova i preneo ih je tu u selo Međa, gde se i danas nalaze naš
Vukašin i Draginja, jedno pored drugog. Sećam se kako je strašna sce-
na bila kada smo ih sačekali. Ceo njihov život stao je u jedan šleper. A
sanduci sa telima su bili sakriveni između kaučeva i zavesama pokrive-
ni, pošto naša carina nije dozvoljavala da pređu granicu. UNPROFOR
252
je dozvolio prenos leševa, ali preko naše granice je brat svog rođenog
brata i snaju prokrijumčario među kaučevima.
A u isto vreme kod nas ovde, dok smo gledali tamo strahote i ras-
padanje, dešavala se opšta pljačka u privredi. Ja sam živi svedok da
je industrija mesa BEK bez obzira na sankcije, na ratove, da je i dalje
izvozila, da je pravila profit, ali se ne zna gde je taj novac završio. Izvo-
zili smo u Banjaluku, izvozili u Makedoniju, a marke, tadašnje devize,
donosile su se u firmu u džakovima, i niko nije znao gde odlaze. Delili
su ih, naravno, menadžeri sa svojim partnerima, a mi smo dočekali da
’93. godine, u vreme one strahovite inflacije bukvalno radimo za jednu
marku. Ja sam uvek bila borac i nikada nisam bila plašljiva, ali se u
ono vreme jesam zabrinula za svoje dve kćeri, kako ću ih prehraniti, jer
dok bi dobila platu i otišla u banku u one silne redove da je podignem,
otišla do pijace da nešto kupim da imaju da pojedu, već nisam imala
dovoljno novca.
Pomenuli ste izvoz u vreme sankcija. Kako se to radilo?
Da, to je išlo normalno, oni su to radili preko svojih carinika. Čak
se izvozila i roba koja je bila zabranjena da se izvozi, recimo kao što je
čajna kobasica, ili sveže meso... Ali tu su se pisale drugačije otpremni-
ce, pa je drugačije carinjeno. U Makedoniji smo imali mešovito pre-
duzeće, AIVA BEK se zvalo, osnovano je ’80-tih godina, ne sećam se
tačno kada. Danas ne znamo šta je sa tim preduzećem, kolaju priče da
je to vlasništvo bivšeg menadžera Milidragovića. Mi samo znamo da su
naši majstori tamo išli da rade, čak su bili i penzionisani po sili zakona
da bi tamo odlazili da vode poslove. Koliko smo mi u tim vremenima
imali informacija, znali smo da roba odlazi preko granice, da se u fir-
mu u džakovima donose devize i da se broje noću. Sve se to radilo pod
firmom „probijanja sankcija“, ali mi kao preduzeće od tih deviza nismo
imali nikakve koristi. Dok su se paralelno vodile porodične tragedije i
gubili životi, na drugoj strani, preduzeća su sistematski pljačkana.
Tako je došlo do krize koja se završila prvim stečajem
BEK-a.
Da, 2000. godine. Tada su još na vlasti bili SPS-JUL. Došli su pred-
sednik srednjebanatskog okruga i predstavnici banke, da nam kažu
kako se BEK nalazi u teškoj situaciji, tražili su ustvari našu saglasnost
za stečaj i objašnjavali nam da će se preduzeće kroz stečaj oporaviti.
Pre nego što je otvoren stečaj, 7. juna 2000. godine, mi smo zaključili
ugovor o uslužnom klanju za firmu “Vizelj” iz Padinske skele koja je
preko tog zajedničkog posla diktirala prvi stečaj BEK-a. Iz tog stečaja
253
smo izašli sa još većim gubicima, firma se uopšte nije oporavila, ali su
se oslobodili oko 500 radnika. U momentu podizanja tog prvog stečaja
bilo je 893 radnika, a po izlasku iz stečaja oko 450, s tim što se radilo
i po ugovoru, pa se i tako smanjivao broj radnika. Ispalo je da smo iz
tog stečaja mi izašli veći magarci nego što smo u njega ušli. Ništa od
dugova se pokrilo nije, a BEK se dodatno zadužio prema Vizelju celih
92 miliona dinara. Najvažnije što mislim da tu treba reći je, naravno,
da direktor Žarko Milidragović nikada nije odgovarao za zloupotrebe u
privredi, već je posle stečaja ostao menadžer, i čak je radio kao savet-
nik stečajnog upravnika. Znači svima njima je to odgovaralo. Međutim,
radnicima i samom BEK-u nije. Kada je posle izlaska iz stečaja počela
da kruži priča da će se u BEK-u praviti neka skladišta, neki golf tereni,
radnici su krenuli u proteste. Dotle niko nije smeo da zucne, jer nakon
izlaska iz stečaja više ne bi bio na svom radnom mestu, tako da su u
vreme stečaja, dok se još nije znalo ko će ostati na poslu, svi ćutali.
Kad smo izašli iz stečaja, ja sam bila kod tadašnjeg vd direktora koji
je bio i zadnji stečajni upravnik, predstavnika Vojvođanske banke iz
Zrenjanina Vojvodića, gde sam insistirala da prestane sa selektivnim
davanjem rešenja za stalno i da konačno kažu ko je ovom BEK-u potre-
ban i kuda vodi ovaj put za firmu. I da, ukoliko ne da rešenja za stalno
svim radnicima trenutno zatečenim u firmi, da on posle Nove godine u
BEK ući neće. Pod tim pritiskom, svi radnici koji su se trenutno našli
u BEK-u, a bilo ih je negde oko 340, dobili su rešenja za stalno. Posle
izlaska iz stečaja prestali su da isplaćuju plate, a krenule su priče o ne-
stanku BEK-a, o nekim golf terenima, i ljudi su se uplašili. Sazvali smo
skupštinu, ustvari prvo smo smenuli predsednika koji nije hteo da je
sazove, a onda smo na skupštini imenovali za direktora jednog mla-
dog ekonomistu, koji je prethodno bio direktor komercijale i nabavke.
Smatrali smo da će on to dobro da vodi, ali za jako kratko vreme, posle
raznih pretnji i šikaniranja, on je dao ostavku. Ponovo smo se našli u
haosu, jer, u međuvremenu, od tog višegodišnjeg propadanja stručnja-
ci su napuštali firmu i nalazili mesta u drugim, boljim kolektvima. Moj
šef računovodstva je tada predložio da direktor bude gospođa Mitro-
vić Ranka. Ona se prihvatila obaveze, međutim, jako brzo kad je sela i
videla sav taj haos, a istinu o tom haosu na žalost radnici ni danas ne
znaju, jer mnoga dokumentacija nam nije dostupna, ona jednostavno
nije mogla da se snađe, niti da dobije pomoć. Jedinu pomoć joj je nudio
bivši menadžment. Ja sam bila protiv povratka ljudi koji su nas uveli u
stečaj, međutim bivši menadžer Milidragović je iskoristio krizu i preko
254
svog klana u preduzeću ponovo uspeo da ubedi radnike da je najbolje
rešenje da on “pomogne” gospođi Ranki oko obavljanja poslova.
Kada se to dešava?
To je već 2003. godina, kad se Milidragović ponovo vraća kao sa-
vetnik generalnog direktora. Tada sam se nadala da će direktorka ipak
biti dominantnija od njega, da on neće moći baš toliko da ima uticaja,
međutim Milidragović je vrlo brzo uspostavio potpunu dominaciju.
U to vreme SPS-JUL više nisu na vlasti. Da li ste od novih
vlasti pokušali da dobijete podršku da se zaustavi sve to što
se u preduzeću dešavalo devedesetih?
U početku ne. Nismo tražili pomoć, jer od ljudi koji su u to vreme
bili u vlasti prosto nismo ništa ni očekivali. Ja sam lično očekivala od
Gorana Kneževića, koji je došao kasnije, i odlazili smo kod njega 2005.
godine, ali njegova podrška nije bila niodkakve pomoći. Ja sam od te
promene vlasti 2000. godine puno očekivala, da će ispuniti ono što su
obećavali pre 5. oktobra, da će oni koji su uništavali firme biti dovedeni
pred lice pravde, da će sve biti transparentno. Spadam u one građa-
ne koji su duboko verovali u sve to, jer sam bila razočarana svim tim
ratnim strahotama, propadanjima, inflacijom, i duboko sam verovala
u promene. Međutim, danas sam samo duboko razočarana, jer ništa
danas nije postalo transparentno, sem što vidimo da moćnici rade šta
hoće. Jednostavno, u silnim protestima koje smo imali, nikada se niko
iz lokalne samouprave nije zainteresovao ni da nas zaštiti kao građane
grada Zrenjanina. A haos se dešavao po svim firmama, i od svih ćete
čuti istu priču, da nigde nisu mogli da nađu pomoć, sem da se nadaju
u privatizaciju. Međutim, završili smo u rukama onih koji su nas upro-
pastili.
Žarko Milidragović, dakle, uživa zaštitu svih režima?
On je devedesetih bio toliko moćan da mu jednostavno niko ništa
nije mogao. Naš bivši direktor finansija, Đeković Miomir, na žalost nije
među živima, podneo je ’98. godine protiv Milidragovića krivičnu pri-
javu za njegovu spregu sa firmom “Probekom” i za devizne prekršaje,
međutim to je tadašnja vlast zataškala, i svako ko bi digao glas protiv
njega taj je bio kažnjavan. Ja sam ’97. godine na zboru predložila re-
ferendum o njegovoj smeni, rekla sam da ljudi zbog šikaniranja neće
smeti javno da dignu ruke protiv njega, već da idemo na referendum,
da ljudi stvarno slobodno, svojom voljom odluče da li mu daju podrš-
ku, ili ne. Na tom referendumu, od tada zaposlenih oko 900, 732 je bilo
protiv njega, protiv njegovog vođenja firme. Neki nisu došli za glasa-
255
nje, nekih stotinak je bilo za njega. Tada smo isto postavili jednog mla-
dog ekonomistu, koji gde god je otišao sva su mu vrata bila zatvorena.
Njemu su vrata bila zatvorena ako je išao kod predsednika okruga, to
je tada bio gospodin Ljuba Slijepčević iz SPS-a, bila su mu zatvorena
vrata predsednika opštine... Gde god je otišao da traži pomoć, oni su
sve izokretali kao da je on nesposoban. On je bio častan i na kraju je
sam sazvao zbor. Znači, referendum je bio 16. decembra, a već u martu
sledeće godine Ljuban je izašao ispred nas i rekao je – ljudi ja sam u
najboljoj nameri seo ovde, ali ništa ne mogu da uradim, gde god odem
meni se vrata zatvaraju, od dobavljača ne mogu da dobijem stoku za
klanje, svi su mi putevi zakrčeni. Onda su ljudi iz Milidragovićevog kla-
na počeli da ga napadaju, kao što to uvek tako bude, verovatno ćete tu
priču čuti i u drugim firmama. Govorili su mu da je nesposoban, da ne
zna da vodi firmu, a da oni imaju čoveka koji je sposoban. Još su tada
pretili i stečajem, pa su se ljudi uplašili da ne odu na ulicu, ne znajući
da će od tih koji prete preživeti dva stečaja i zaista završiti na ulici.
Dobar deo ljudi nije pristajao da se vrati stari direktor, ja sam ustala i
rekla – kažite nam ko je taj čovek koji treba da nas spase, da je to Žarko
Milidragović, da je to čovek koji ne da Ljubanu da radi, on mu zatvara
i dobavljače stoke, i vrata predsednika okruga, i vrata predsednika op-
štine, zato što su svi u istoj bandi! Tim rečima sam rekla. Međutim, lju-
di tada prosto nisu znali šta da rade jer im je prećeno da će ako ovaj ne
ode doći do stečaja. Ljuban je tada rekao da jedino rešenje za BEK jeste
da se napravi jedan program, on je to napravio po uzoru na mlekaru
zrenjaninsku, da se ide na stečaj i poravnanje dužničko poverilačkih
odnosa i krene sa jednom zdravom firmom, gde bi se u tom programu
omogućilo radnicima koji ostanu bez posla da tove svinje za firmu i re-
gulišu staž. Međutim, i sindikat je, na žalost, stao uz Milidragovića, što
je potpuno zbunilo ljude i on je tako uspeo da se vrati u firmu. Vratio se
u upravni odbor i okružio se SPS kadrovima, gospodin Mimić iz “Peka-
bete” i još neki, i rekao da su to ljudi koji će mu pomoći da oporavi BEK.
Međutim, preduzeće je i dalje tonulo. Ne znam šta da kažem, naši ljudi
su toliko osiromašili da se plaše svake promene, a hvataju se za svaki
sitan dinar koji im se ponudi. Dovedeni smo do prosjačkog štapa svim
ovim što smo preživljavali ’90-tih godina i razumljivo je kada je nečije
dete gladno da on pristaje na svaku moguću kombinaciju. I to vrlo do-
bro znaju oni koji su tada bili na vlasti, i ovi koji sada vladaju.

256
Ljudi su tako osiromašeni dočekali privatizaciju 2006. go-
dine. Šta se tada desilo?
U privatizaciju je većina radnika gledala kao spas. Nikada ne raču-
najući da će to za njih biti ista tragedija kakva je bila i u vreme SPS-a
i JUL-a, jer su preduzeća ustvari pokupovali oni isti krvavi kapitalisti.
Obzirom da dok su se vodili ratovi u staroj Jugoslaviji i raspadala se
jedna država gde smo svi mi imali ponekog brata koji je ginuo, po neku
sestru koja nam je tamo, oni su se bogatili pljačkajući našu privredu.
Bogatili su se na nečijoj deci koja su gubila život. Naš kolega je za Ko-
sovo tada izgubio sina od dvadeset godina. Počupao je kosu sa glave.
Sada je težak psihijatrijski slučaj. Te rane još nisu zarasle, a danas više
nemamo ni firmu u kojoj smo radili.
Kada je došao taj period privatizacije, većina radnika u Srbiji se
obradovala, računajući konačno – kakav sam ja domaćin u svojoj kući,
da vodim računa o svakom dinaru, da ćemo dobiti i takve gazde koji
će da kupe firme i normalno idu ka putu oporavka, čime će biti bolje i
nama, i kao akcionarima i kao radnicima. Ispalo je da su nam se vratili
oni sa kojima se vlast nije obračunala 5. oktobra.
Kako je to išlo kod vas konkretno?
BEK je 26. aprila 2006. godine kupio vozač čoveka koji se nama
predstavio kao vlasnik, Vladana Beštića. Beštić je nekada živeo u Sa-
rajevu i otac je Borivoja Beštića, koji je držao neko stovarište preko
koga smo mi distribuirali robu. Po jednoj ceni je on dobijao robu, koju
je onda tamo dobro preprodavao, i prevozio našim vozilima na račun
BEK-a. Tako je nastao “Probekom” Borivoja Beštića, da bi nam onda
njegov sin sa tim novcem postao gazda. Na aukciji je učestvovao njegov
šofer Miloš Jović, jer je Vladanu Beštiću bilo zabranjeno učešće zbog
mahinacija na prethodnoj aukciji na koju je izašao zajedno sa “Krmivo
produktom”. Međutim, džaba zakon kad ga niko ne kontroliše, pa je
dovoljno da čovek samo poturi svog vozača i već je sve po zakonu. A
pre aukcije, gospodin Milidragović je najavljivao kako će “Probekom”
da kupi BEK, i uveravao nas kako će on tu da ulaže, kako ćemo biti kla-
nica evropskog ugleda, jelte mi sad svi idemo na neki evropski ugled!
Međutim, kada smo na televiziji videli da je preduzeće prodato nekom
Joviću, svi smo bili zabunjeni. Kupac se u firmi nije pojavljivao, a pre
prodaje proizvodni pogoni su bili raspušteni. Izgubili smo dozvolu za
rad. Svi smo se čudili kako, da bi kasnije shvatili da je sve to namerno

257
urađeno. Menadžer i dalje ostaje Milidragović, i najavljuje neke velike
poslove.
Koje su bile obaveze kupca u privatizaciji?
Obaveza je bila da investira 21 milion, i da ispoštuje socijalni pro-
gram – 200 evra po godini staža svakom radniku koji mu nije potreban,
i da će održati kontinuitet proizvodnje dve godine od momenta kupo-
vine preduzeća. Međutim, on se uopšte nije pojavljivao u firmi, a samo
dva-tri meseca posle privatizacije počeo je da seče osnovna sredstva i
da ih rasprodaje u staro gvožđe. Naše klima-komore je odneo u firmu
“Zlatibor” Čajetina, koja pripada njegovom stricu, Vukašinu Beštiću.
Bez klima komora, trajni kobasičarski proizvodi koji su donosili veliku
dobit BEK-u, ne mogu da se rade.
Jeste li se žaili Agenciji za privatizaciju?
Agenciji smo se obratili posle prve posete vlasnika firmi, u avgustu
mesecu. Znači preduzeće je prodato aprila, odmah posle toga je počela
ta rasprodaja osnovnih sredstava, kamiona i svega drugog. Agencija
ga je opominjala što ne ispunjava investicioni program, da bi ga on na
kraju kao ispoštovao, s tim što je vrednost investicije naduvana da se
uklopi u onih 21 milion, a te mašine koje je doneo nikada nisu ni insta-
lirane, samo su ubačene da bi zadovoljili formu. Jedna od tih mašina,
punilica i zatvaračica za paštete, je isto odneta u “Zlatibor” Čajetina,
preko neke firme u Petrovaradinu, i za to smo takođe podneli krivičnu
prijavu. Kada su se prvi put pojavili u firmi, avgusta 2006, Jović je bio
u svojstvu Beštićevog vozača i telohranitelja. Pozdravio nas je dizanjem
ruke, kao: “Volim i ja vas!”, i rekao da je on kupac, ali da u svemu Vla-
dan Beštić ima odlučujuću ulogu, kao njegov strateški partner. Onda je
Beštić izneo kako ima ogromne planove, i da je on uzeo našu firmu iako
je prezadužena zato što smatra da ima vrednost i da on kao mlad čovek
želi da ulaže u nju i da od nje ponovo napravi klanicu evropskog ugleda.
Tu će biti jedna svetski opremljena laboratorija u kojoj ćemo mi raditi
i istraživanja sa strane, uslužno, da će on tu dovesti tim stručnjaka,
menadžera koji će da pokrenu sve to, i da smo srećni da smo dobili
jednog takvog zainteresovanog gazdu da podigne BEK iz propasti. Bilo
mi je malo čudno, posle svih onih bajki koje smo slušali devedesetih,
ali na trenutak, neću da lažem, poverovala sam u priču. Mlad je dečko,
a valjda kao majka uvek emotivno reagujem na mlađe generacije, pa
zašto ne bi nekom našem dečku dali šansu... Međutim, kad je predočio
uslov buduće saradnje, pale su sve iluzije. Kako već dugo nismo primali
plate, to za novog vlasnika, kaže on, predstavlja opterećenje, pa nam je
258
predložio da, kao „znak dobre volje“, potpišemo ugovor kojim se odri-
čemo svojih dvanaest plata sa diskontom od 60 odsto i grejs periodom
od godinu dana, na 42 mesečne rate! Svi smo se pogledali. Jedan ko-
lega je pitao – pa valjda ste vi znali šta kupujete, i da ćete preuzeti sve
te dugove? Beštić je odgovorio da ko ne pristane na to nema šta da
traži u BEK-u, nema saradnje sa takvima i, doslovno nam je rekao –
ko ne želi da sarađuje sa njim može da se j... I mi uplašeni, vidimo da
je bezakonje nastavljeno i posle 5. oktobra, pristali smo. Devedesetpet
odsto zaposlenih u kolektivu je potpisalo ugovor, između ostalih i ja.
Računala sam da mi je ostalo još pet godina do penzije, izdržaću. Na
žalost to je bila jedna teška obmana, jer mi smo ustvari Beštićevoj firmi
prodali svoja potraživanja, tako da je on posle digao stečaj sa tim našim
otkupljenim potraživanjem, i sa onih 92 miliona koja su ostala iz pret-
hodnog stečaja, a koje je takođe otkupio.
Kasnije ćemo doći do stečaja. Šta se dešava nakon što ste
mu ustupili potraživanja? Da li je zaista pokrenuo proi-
zvodnju?
Ne, nego su sad plasirali priču kako će da nas daju u zakup novoj
firmi „Delikato“. Ponovo je Milidragović sazvao zbor i rekao da treba da
pređemo u taj „Delikato“, jer Beštić sad ne može, pošto nije vlasnik, da
pokrene proizvodnju u BEK-u, nego mora da nas uzme u zakup. Na svu
sreću tada sam već uspela da ubedim kolege da ne pristanu da napuste
BEK, jer istu mustru je koristio Rajić u zrenjaninskoj pivari – prebaci-
vao radnike u druge firme da bi ostali bez prava iz kolektivnog ugovora
koji su imali sa pivarom. Ja sam tada u onom haosu, bukvalno u onoj
sali sklopila ruke moleći svoje kolege da ne pristanu na to, jer tek onda
ćemo izgubiti i ono malo zaštite koju nam pruža ugovor o privatizaciji.
U to vreme ste bili na nekoj funkciji u sindikatu?
Da, u nadzornom odboru. Bila sam napravila veliku grešku pre
toga, kad su moje kolege iz sektora, radila sam u direkciji, hteli da me
predlože za predsednika sindikata još pre privatizacije, i ja sam rekla –
nemojte, to je za mene veliki teret, imam nekih privatnih problema. I
onda je išao kao predlog jedan momak iz proizvodnje, Dragoljub, koji
je osvojio većinu glasova. Međutim, kajem se što tada to nisam prihva-
tila, jer sam mogla možda mnogo više da učinim, znajući ulogu sindi-
kata u privatizaciji i posle privatizacije. Na žalost, predsednik sindikata
je poklekao, doneo je katastrofalnu odluku da oni koji rade i koji ne
rade treba da imaju istu platu. Pre toga sam ga hiljadu puta molila da
pozove te ljude koji su pre privatizacije poslati kući, neka dođu u firmu,
259
privatizovana je da bi radila; država nam je otpustila dugove da bi ra-
dili. Rekoh mu – dete, odakle ti ideja da to radiš, ovo neće na dobro da
izađe. Međutim, sa funkcije nadzornog odbora ništa nisam mogla da
promenim. Umesto da se ljudi zovu da rade, mi donosimo takvu odlu-
ku. I zašto bi onda onaj čovek koji sedi kući i zarađuje novac imao moti-
vaciju da se buni? Kao da je sindikat išao na ruku kupcu i menadžeru.
Da se ustvari otupi taj pritisak ljudi da se pokrene proizvod-
nja?
Jeste. I tada sam videla praktično da sam nemoćna, da ništa tu ne
može da se učini u okviru sindikata. Počeli smo sa dopisima Agenciji za
privatizaciju, upozoravali smo ih da vlasnik hoće da nas da u zakup, da
nam spremaju prevaru, da se u preduzeću ne pojavljuju, niti pokreću
proizvodnju. Kada sam prvi put nazvala gospodina Novakovića iz novo-
sadske Agencije za privatizaciju, on je rekao – gospođo Prstojević, sad i
nije tako teško kao ranije da se raskine kupoprodajni ugovor; obratićete
se jednim dopisom vi nama, i mi ćemo doći u kontrolu i videti da li on
nešto radi, ili ne. Tako smo i učinili. Dođoše oni u kontrolu i dadoše mu
dodatnih 60 dana da ispuni obaveze. Gospodin je to veoma vešto radio,
čak je simulirao proizvodnju samo taj dan kad Agencija dolazi u kon-
trolu. Upozorili smo ih na to, da je proizvodnja bukvalno radila samo
dva sata tog dana kad su bili u kontroli, i to na našim starim mašinama
iz 1989. godine, jer one iz njegove investicije nisu ni bile u funkciji, ako
su uopšte i bile u firmi, da on obmanjuje i državu i radnike. Na taj dopis
oni ponovo sazovu komisiju, pošalju novu kontrolu, i ponovo mu daju
60 dana dodatnog roka. Kada smo im poslali treći dopis već smo bili
ušli u generalni štrajk. Nakon toga smo još jednom tražili raskid kupo-
prodajnog ugovora, taj dopis je poslat u februaru. Na žalost, 5. marta
je dignut stečaj nad BEK-om, tako da ta njihova komisija nije imala
vremena ni da zaseda, a i da jeste verovatno bi mu ponovo dala još 60
dana. Mi danas duboko verujemo da je kupac bio u sprezi sa Agencijom
za privatizaciju, jer kako drugačije objasniti to što ugovor nije raskinut
iako se Beštić, odnosno Jović ničega iz tog ugovora nije pridržavao. Ja
sam nedavno tražila izveštaj o krivičnoj prijavi iz ’98. godine od zrenja-
ninskog Tužilaštva. Dobila sam odgovor da nezakonitosti u deviznom
poslovanju BEK-a nije bilo. Verujte, koga god da pitate od radnika, od
nas starijih, svako će vam reći na koji način se to dešavalo. I nemoguće
je da Tužilaštvo ne nađe da je kršen zakon, nego, jednostavno, svi su
u ono vreme delili te marke i to je bio razlog zbog čega nisu reagovali,
i ta tužna priča se sada samo nastavlja sa novim ljudima. Na žalost, 5.
260
marta smo dobili informaciju, ustvari 22. februara smo saznali da je
podnet zahtev za podizanje stečaja. Otišla sam u Trgovinski sud kod
gospodina Stojkovskog koji je tvrdio ovako – zašto ste tako uznemireni,
pa ne mora da znači ako je on podneo zahtev da će to i da prođe? A ja se
setim ’90-ih godina i svih onih silnih neplaćenih računa, pa kako smo
uvek dobijali one telegrame da hoće da nam iskopčaju struju, pa mi
sve odjednom bude manje strašno. Vratila sam se na posao normalno,
jer me je gospodin koji danas u Trgovinskom sudu predsedava stečaj-
nim postupkom BEK-a, taj gospodin me je uverio da je moguće da do
stečaja firme neće ni doći. Radila sam toga dana normalno svoj posao,
pošto je radilo nas nekoliko u računovodstvu, obezbeđenje i još par
njih, i spremali smo se i sutra da dođemo na posao. To je bio četvrtak.
Koleginica sa kojom sam zajedno radila me nazvala i rekla – ej Mika,
sutra ne idemo na posao, nestalo je struje. Posle toga uveče gledam na
televiziji „Santos“ da je ušao stečajni upravnik u BEK. Znači, gospodin
Stojkovski je vrlo dobro znao i da će stečaja biti, i da će on predsedava-
ti tim stečajem. A Milidragovića je stečajni upravnik uzeo za pravnog
savetnika. Zbilja nije mogao naći osobu koja više zna o stečaju BEK-a.
Mi radnici koji smo ostali napolju, krenuli smo da napravimo udruže-
nje malih akcionara, koje do tada nije postojalo. Trebala nam je neka
forma da nastavimo borbu, pošto sindikat prestaje da postoji kad firma
uđe u stečaj. Istovremeno smo pokrenuli spor za raskid ugovora kojima
smo Beštiću ustupili potraživanja, pa smo prvo tu uspeli da animiramo
grupu od 105 ljudi koji bi pokrenuli tužbu.
Znači u martu je otvoren stečaj, a u oktobru ste ušli u fabri-
ku?
U oktobru smo ušli u fabriku sa namerom, željom da primoramo
institucije da zaštite naša radnička i vlasnička prava. Pre toga smo se
preko leta pismima obraćali institucijama, ministru Dinkiću, dobili
smo i podršku predsednika opštine Kneževića, ali i dalje nije bilo ni-
kakvog konkretnog rezultata, tako da smo sazvali protest ispred firme
i presekli lanac, ušli u firmu i tamo nastavili protest. Inače na BEK u
stečaju je stavljen katanac tek kada su čuli da pripremamo okupljanje
ispred fabrike. Znači katanac ne treba da postoji da bi se zaštitila imo-
vina fabrike u stečaju, nego da ne bi ušli mi koji smo gradili tu firmu.
Ja se sećam celog tog dela novog pogona, ja i moj suprug smo radili
zajedno u firmi, kada smo gradili taj novi pogon za 80 odsto dohotka,
i nismo mogli da shvatimo da sada nama koji smo gradili te firme, on
takav ortodoksni lopov, menadžer onog režima, i menadžer kupca koji
261
nas je doveo u stečaj, on da naredi da se zbog nas radnika stavi katanac.
Prosto, u meni je to izazvalo neki revolt, i odlučili smo da presečemo
katanac. Ljudi su shvatili konačno da su prevareni. Izgubili puno vre-
mena verujući u promene, ali smo shvatili, na žalost, da od toga nema
ništa i da ćemo morati sami da se borimo za sebe. Tako smo ušli u firmu
i odmah prvo gore otišli kod stečajnog upravnika sa zahtevom da Mili-
dragović Žarko odmah napusti BEK. Prosto je neshvatljivo da se takav
neko ne kažnjava, već da i dalje upravlja tuđim životima, i on, i svi koji
su sa njim u sprezi, mislim na porodicu Beštić. I tek kad smo ušli u fir-
mu, Agencija je u novembru 2007. godine raskinula ugovor, iako je to
morala da učini mnogo ranije, zbog kršenja ugovora. Međutim ne, oni
su raskinuli ugovor tako što smo mi otišli sa dva autobusa za Beograd i
celog dana stajali ispred Agencije, da bi nam gospođa koju je u među-
vremenu postavila nova vlada, rekla da joj nije jasno zašto taj ugovor
nije odavno raskinut, jer je izostala čak i bankarska garancija! I rekla
je da je njoj jako žao, eto sad je tu stečaj, ali ona će uraditi ono što je do
nje, raskinuće kupoprodajni ugovor. Ko je odgovoran za to što ugovor
nije raskinut dok je još mogao da se spreči stečaj? Na to pitanje nismo
dobili odgovor. Tražili smo preko Poverenika za informacije da nam se
navedu članovi komisije koji su konstantno kupcu u privatizaciji davali
naknadne rokove da ispuni obaveze, i svojom nebrigom ustvari doveli
Bek do stečaja, i dali Beštiću prostor da sada postane ne 70 odsto vla-
snik, već 100 odsto vlasnik. I pored žalbe povereniku, Agencija nam ni-
kada nije dala imena članova komisije, a gospođa Sanja Mališić, koja je
bila zadužena za kontrolu privatizacije BEK-a, je nazvala mene telefo-
nom i rekla mi, pobogu, šta ja to više hoću od njih sad kad su raskinuli
ugovor. Ja sam joj rekla – znate šta, gospođice, meni ćete nekako i da
objasnite da ste uradili sve što ste mogli, ali ne znam kako ćete objasniti
mojim kolegama, kolegama iz „Šinvoza“ i hiljadama drugih radnika u
Srbiji koji su ostali bez posla zato što vi niste sprečili pljačku njihovih
fabrika. Onda mi je rekla da sam licemerna, jer dok sam tražila da se
raskine ugovor zvala sam je „Sanjice srce“ i „Sanjice dušo“, a sad Sa-
njicu hoću da strpam u zatvor. Da, kažem ja, jesam ti se tako obraćala,
zato što nisam znala da treba da se svađam i da psujem da bi ostvarila
svoje pravo, ali ako sa vama ne može drugačije da se razgovara, uopšte
nije problem. Pošto sam baš u tom trenutku bila u „Šinvozu“, rekla sam
joj da je pozdravljaju kolege iz „Šinvoza“, i podigla sam telefon, i oni su
svi povikali: „Lopovi! Lopovi!“.
Sud je pre mesec dana konačno raskinuo ugovore koje smo zaklju-
čili sa Beštićem, ali to je samo jedan kraj klupka o BEK-u. Podneli smo
262
niz krivičnih prijava protiv Milidragovića, Jovića, Beštića, ali po tim
prijavama nije puno urađeno, za neke sam već rekla zbog čega su od-
bačene. S druge strane, kao i u „Šinvozu“ i brojnim drugim fabrikama
širom Srbije, i kod nas se krivični postupci otežu u nedogled, a stečaj
se završava po hitnom postupku. Plan reorganizacije iza kog stoje stari
vlasnici je pravosnažan, mi smo morali da napustimo BEK, a postupci
u kojima treba da se utvrdi kako smo otišli pod stečaj su negde u pred-
soblju istine.
Da se vratimo sada na početak – možete li da se setite kako
ste razmišljali tamo krajem ’80-tih, kada su Milošević i Še-
šelj zvali u rat?
Ja tada, da budem iskrena, kada su oni krenuli u to, ja sam bila i
sada sam veliki protivnik ratova i uopšte svađa. Za mene je to jedno-
stavno bio haos, to sve što se dešavalo. Kada je to krenulo, mi smo svi
sedeli pored televizora i čekali da se jednom javi da je tome kraj. Ja
nikada nisam mogla da verujem da mi možemo da pobedimo ceo svet.
Jer i ona Jugoslavija kakva je bila, bila je previše mala. Mislim da je
nama kroz istoriju uvek falilo malo fleksibilnosti i pameti. I na žalost
uvek nas je sve manje. Nisam verovala ni u kakva obećanja da ćemo, ne
znam, pobediti Ameriku. Uopšte ne želim da opravdam politiku neku
globalnu Amerike, daleko od toga. Ali možda je trebalo malo elastično
se snaći, bez tih ratova. Koliko znam, do ’95. godine Milošević je kao
bio mirotvorac svetski, ali ja to nisam videla. Nisam videla kada sam
gubila braću. Na mom porodičnom imanju u Bosni postoji još samo
moja snajka. Zadnji brat koji je živeo tamo, poginuo je u ovom ratu.
Gde god su ginuli, ginula je, na žalost, mladost. Ja smatram da je i moj
brat tada bio mlad, obzirom da je on ’53. godište. Da... mnogo mlade
dece, mnogo invalida, a ništa nismo sačuvali. Ništa. Za to Sarajevo je
otišlo iz moje kuće četiri života i jedan, tužno je reći, ali nije više svestan
da je živ. A ja i danas imam taj osećaj, možda je nekome smešno, ali ja
još uvek ne mogu da shvatim da te granice postoje. Možda ja pripadam
toj generaciji koja je naučila na tu... Jednostavno ja mrzim ratove! Ja u
Hrvatskoj imam devera koji ima sina. I strašno mi je bilo da moje dete
sa Danilom, koji je pola Srbin pola Hrvat, da se gledaju preko nišana.
To nikada nije moglo da da progres. Ja mislim da su svi ljudi isti, i ja
ljude delim samo na dobre i loše. Kaže se – nekom rat, nekom brat. I
tačno je tako bilo. Ko je mogao da se tada nakrade, taj je danas na žalost
moćan.

263
 Kada je počela ta golgota u Sarajevu, dever pokojni i njegov sin
Darko su ostali da se bore, a kćer i ženu je poslao ovamo. One su bile
na selu u svekrvinoj kući, u Međi. Mi smo zvali Darka da dođe, plašili
smo se za njegov život. Vukašina smo znali da ne možemo ubediti, ali
mislili smo makar Darko da dođe. I on je rekao kad je bio na dopustu
– sramota me strina, svi bi rekli Darko Prstojević je pobjeg’o! Sramota
ga je bilo, jer tamo su bili njegove kolege sa kojima je i studirao i učio i
radio, i sada da se on povuče... Međutim, kada je izgubio oba roditelja
onda se i u njemu prelomilo. Mala je bila kod zaove u Žitištu, a Darko
je boravio kod mene. Jednog dana mi je rekao – čuo sam strina, ide se
preko katoličke crkve za Kanadu pa ne znam šta da radim. A duboko u
duši on voli ovu zemlju. I voleo je i svoje Sarajevo. To je tako normalno.
Gde je rođen i odrastao. I kaže – pa ne znam šta da radim. Ovamo sam
se našla u procepu gde gubim familiju, a tamo mi je haos, ne prima-
mo platu, gledamo očigledne pljačke, a radimo za te njihove izmišljene
garantovane zarade i neke džakove crnog brašna.. Jako mi je bilo teš-
ko. Najteže je kad čoveka nešto lično pogodi, a pobedićemo kada nas
pobedi nesreća drugih, kada nas pogodi. I to je ono što još malo fali u
narodu. A ja verujem da ćemo mi stići taj korak. Ja sam optimista uvek.
Ja sam mu ovako samo rekla – Darko sine, strini nije problem da te na-
hrani i uvek ćemo nešto umesiti i pojesti. Jer tada se čisto preživljavalo.
Rekla sam – već nešto da ti kupim, neke farmerke i to, to ne mogu da ti
obećam, sine, jer već jedva kupujem mojim kćerima. Jer tada je jedna
već studirala u Zrenjaninu na Višoj tehničkoj školi, mlađa je krenula
u srednju tu u Zrenjaninu. Moja ćerka je bila primorana da radi tu u
hamburgeriji da bi imala sebi da kupi nešto za školu, iako je bila na
državnom budžetu kao dobar učenik. Sećam se dobro da za njeno teh-
ničko crtanje moja garantovana zarada nije bila dovoljna. Primorana
je bila da sama sebi zaradi, radila je danonoćno i to me je ubijalo. A sa
druge strane porodični problemi, gubici familije... I onda sam nekako
na tren videla da je možda bolje, da ja njemu ništa ovde neću moći da
pružim, ne mogu da pružim ni svom rođenom detetu, a prirodno je, i
laže svako ko kaže da mu nije rođeno dete na prvom mestu, ma koliko
druge voleo i žalio. Rekla sam – otiđi i probaj, a ovde, u ovu džunglu
nikada nije kasno da se vratiš, jer ja ti sine ništa ne mogu pružiti sem
golog života. I to je istina. I onda su oni počeli da sređuju deci te papire
i otišli su. I ne znam kako je tamo toliko loše i kako neki pljuju na tamo,
oni se nikada odande nisu vratili. Veoma su se dobro deca snašla što
mi je posebno drago, jer zbilja danas bi mogla isto to da im ponudim
što i onih godina. Jer moj standard u odnosu na te ratne godine nije
264
otišao gore. Onda sam radila za neke lupeže, i za neke lopove koje sam
očekivala da će neko kazniti, a danas su me ti isti ostavili bez posla. I ne
samo mene, isto je sa većinom mojih kolega. U Srbiji kad nešto kažeš u
svoje ime uvek pričaš o armiji ljudi iza sebe.
Poslednje pitanje – gde ste bili 5. oktobra?
Bili smo svi ovde u centru, ne samo tog 5. oktobra nego danima. To
je za mene bio veliki dan, a sada je jako veliko razočarenje. Možda je to
lično, posle svega toga što sam proživljavala tih ’90-tih, i u familiji i u
fabrici, i bila protiv svega... Danas sam duboko razočarana.
Ivan Zlatić
[objavljeno u časopisu ''Z magazin'', izdanju Pokreta za
slobodu, decembra 2008]

265
Dodatni tekstovi

Ko da manje!?
Između ’’US Steela’’ i ’’Delte’’
Beograd, 6. avgust 2007. godine, FONET: Potpredsednik Vlade
Republike Srbije Božidar Đelić istakao je da je strateški cilj Srbije da
iskoristi proces evropskih integracija i da od srpske ekonomije napra-
vi jednu od najkonkurentnijih ekonomija Evrope.
Posle sedmogodišnjeg tranzicionog iskustva u Srbiji, jasno je
da nema ničeg ohrabrujućeg u ovakvim najavama predstavnika vlasti
– ekonomski rast i poslovni uspesi velikih domaćih i stranih kompa-
nija u postpetooktobarskoj Srbiji, u najboljem slučaju nemaju nika-
kve veze sa razvojem društva, niti sa poboljšanjem uslova života bilo
koga od nas; u najgorem slučaju, izloženi smo trovanju (jer država nije
obezbedila nikakve mehanizme zaštite životne sredine pre nego što je
najprljavije tehnologije prodala «stranim investitorima»), visokim ce-
nama kod monopolista (dok se Komisija za zaštitu konkurencije bavi
bistrenjem propisa), korupciji kao jedinom načinu na koji su pomenuti
mogli da ostvare svoje nedodirljive pozicije. Konkretnije, grafikoni u
erekciji koje nam prezentuje preostali talog nekadašnje demokratske
opozicije (a koje za njih, i za milionske success fees izdvojene iz državne
kase, crtaju najviđeniji stručnjaci u zemlji, sve suv Slobin nestranački
ekspert, a danas privatni oditori, medijski i drugi magnati...), i kojima
aplaudiraju razna «javna mnenja» («nezavisni» mediji, «neprofitni»
sektor...), upravno su srazmerni impotenciji javnosti da formuliše golu
golcatu istinu o srpskoj «tranziciji ka demokratiji» – vlast laže, krade,
'apsi i pleni ko za najgrđeg komunizma, opozicije nema kao da komuni-
zam nikada nije ni odlazio, a cvet građanstva pruža ekspertsku obradu,
stenje panegirike i snalazi se na razne druge načine koji više izmiču
popisu, osim ako baš nemate naročite sklonosti ka morbidnom.
Prosto rečeno, budućnost može biti samo gora.

Čekić
Nakon što je opusteo Jangstaun i krenuo trbuhom za jeftinijom rad-
nom snagom, ’’US Steel’’ je posle železare u Košicama (Slovačka) kupio
smederevski ’’Sartid’’ sa pet zavisnih preduzeća, za ukupno 21,3 milio-
266
na dolara – skoro trostruko manje od ionako niske procenjene vredno-
sti. Dugove železare, procenjene na oko 1,7 milijardi dolara, država je
preuzela na sebe, to jest na nas, poreske obveznike. Sartid je prodat u
nezakonitom postupku u kojem su prevarene velike svetske kompanije
i presudno formulisan međunarodni imidž Srbije kao zemlje u kojoj se
može poslovati samo ako vlast od toga ima neki ćar. Zauzvrat, investi-
torima se nude neograničene mogućnosti profitiranja sa bilo koje stra-
ne zakona – istražni organi u Srbiji nikada nisu ni pokušali da utvrde
šta se tačno desilo u prodaji ’’Sartida’’, a na često ponavljane optužbe u
javnosti reagovali su jedino ’’US Steel’’, bilbord kampanjama za pegla-
nje korporativnog imidža (Novo lice srpskog čelika, Ponovo radi visoka
peć...), i neoliberalna štampa, hvalospevima kako u ’’US Steel Balkan’’
teku med i mleko, proizvodnja i izvoz, disciplina umesto «samouprav-
ljanja». Naravno da teku – da ste mojoj mački onomad poklonili žele-
zaru oslobođenu dugova, do danas bi bila višestruki menadžer godine
po izboru čitalaca Ekonomista, a Miša Brkić bi se divio njenoj lavovskoj
borbi protiv kerova samoupravljanja.
Jedna od retkih javnosti poznatih reakcija vlasti na optužbe za ko-
rupciju u prodaji Sartida, bilo je odbijanje Koštunice, Labusa, Dinkića i
Bubala da čačkaju po “investiciji” ’’US Steela’’, da ne bi preplašili ostale
“strateške partnere” (izgovoreno na sastanku premijera i ministara sa
Vladinim Savetom za borbu protiv korupcije maja 2004. godine, istom
onom sastanku na kojem je premijer parafrazirao jadnog Tita, rekavši
da Branko Pavlović mora da leti iz Agencije za privatizaciju jer se suviše
pridržavao zakona). Pošto smo primorani da ovu bedastoću shvatimo
krajnje ozbiljno (jednako ozbiljno kao i jednako perverznu činjenicu
da trojica od pomenutih gaze drugi mandat u cugu), da vidimo šta ona
zapravo znači.
“Strana investicija” je još tokom devedesetih vaspostavljena kao si-
nonim za dobre plate, humane uslove rada, mogućnost napredovanja
samo na osnovu kvaliteta & zalaganja, slobodu, demokratiju... Ukrat-
ko, sve isto kao i samoupravljanje, samo što više nećete morati da se
smarate na sastancima radničkog saveta, pa da vas posle optužuju kako
ste sami upropastili svoje preduzeće. Gazda će sav teret odgovornosti
preuzeti na sebe, vama ostaje uživancija, pa je u ime takvog jednog stu-
ba bolje budućnosti poželjno, kako reče Voja Koštunica, ne pridržavati
se zakona baš kao pijan plota. Neka uđe ’’US Steel’’, pa makar to značilo
kršenja svih propisa i običaja koji se podrazumevaju još od vremena
naturalne privrede (kad si dužan red je da vratiš, a ne da sve iz kuće
267
razdeliš lopovima, da bi posle rekao: “Nosi šta god ti volja, nemam da
platim!”). Inače, zbrisa investitor na Filipine.
A u stvarnom svetu, i desetogodišnje dete bi bez razmišljanja tačno
odgovorilo na pitanje šta će se desiti kad lopova pustite da vas pokrade,
a onda ga potapšete po ramenu i proglasite čovekom od ugleda.
Otvoriće nova radna mesta, naravno.
Neće?
Pa onda mu verovatno treba još malo pomoći.
Ko ima, daj mu još!
Među svim pogodnostima koje Agencija za strana ulaganja i pro-
mociju izvoza Republike Srbije (SIEPA), nudi stranim investitorima u
Srbiji, naročito se izdvajaju “konkurentna radna snaga” (daleko naj-
jeftinija u regionu, 257,57 EUR, i to uz cene često veće od regionskih),
“najniža stopa poreza na dobit preduzeća u Evropi” (a i ne plaća se ako
znate Dinkića, kao onomad Nini u ’’Jugoremediji’’), te “pojednostavlje-
ni propisi o spoljnjoj trgovini i stranom ulaganju” i “jednostavnije pro-
cedure za proizvodnju i osnivanje preduzeća, uključujući režim boravka
stranaca, registraciju preduzeća i carine” (kanda postajemo jedini off
shore raj koji ne izlazi na more). Ipak, ejakulacija je Vladina Uredba o
uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija, iz juna ove godine,
koja predviđa davanje para iz budžeta stranim investitorima koji se još
uvek kolebaju da li da nova radna mesta otvore baš kod nas. Ne znam
za Filipine, ali ovde im se nudi po 5 soma evra za svakog od (minimum
50) novouposlenih radnika.
Da, radnika.
Ne, ne šalju ih na bolničko lečenje, već ih bogate korporacije anga-
žuju da svojim kvalitetom & zalaganjem, za platu najnižu u regionu,
doprinesu da korporacije budu bogatije nego lane.
E pa sad, ja više stvarno ne znam kako da vam objasnim!
Možda samo da dodam i analnu varijantu za najkolebljivije – mo-
gućnost “poslovanja” u okviru trinaest Slobodnih zona, nekakve Srbije
iza ogledala u kojoj se ne plaća PDV na uvezenu robu (sa ove strane
je 8-18%), uvoz i izvoz su neograničeni (u ostatku Srbije Vlada i dalje
zadržava pravo da ih tu i tamo ograniči kvotama, radi zaštite domaćeg
tržišta!!!), građevinske dozvole se dobijaju bez po muke (van Slobod-
nih rodiš mečku dok ti opština dozvoli da uz dve sobe i kujnu prizidaš
poljski klozet; kosovskim Romima u kontejner-naselju Stari aerodrom
u Kraljevu lokalne vlasti već osam zima ne dozvoljavaju da podignu
nikakvu čvršću građevinu, jer su tu samo do povratka srpske vojske i
policije na Kosovo; pride, dobar deo porodica je stigao u naselje posle
268
1999. i zakasnio na podelu kontejnera; u čemu žive, nije baš lako opi-
sati; rekao bih vam da odete i uverite se sami, ali nisam siguran... nešto
su kivni na bele ovih dana). Zone su osnivane početkom devedesetih, u
vreme dok je Sloba još uvek muljao privatizaciju sa komunizmom (po-
sle se ipak odlučio za rat). Većinom su akcionarska društva nad kojima
država ima kontrolu, ali ih koliko sutra može prodati. Kao što je, na
primer, ’’US Steel’’ kupio smederevsku Slobodnu zonu, kao jedno od
’’Sartidovih’’ zavisnih preduzeća, u okviru onih 21,3 miliona dolara.
Sad nam ostaje još samo da stegnemo kaiš i čekamo kada će cela
Srbija postati jedna velika Slobodna zona. Šanse su dobre, kao što smo
i devedesetih svi mogli da rešimo svoje probleme učlanjenjem u JUL.
Rokovi su jedini problem – vratite se, recimo, na izjavu vicepremijera
sa početka teksta, a pogledajte još jednu od pogodnosti za strane ula-
gače sa sajta Vladine SIEPA-e: “Srbija još uvek nije članica EU; veća
fleksibilnost i prednosti za investiranje”.
Dobro, nije to sad ne znam kakav problem, umemo mi da čekamo,
nego i ’’US Steel’’ ima svoje rokove. Šta ako pre našeg ulaska u EU oni
ipak zapale za Filipine?
Osta pusta Slobodna zona.

Nakovanj
Beograd, 6. avgust 2007. godine, TANJUG: Predsednik Vlade
Republike Srbije Vojislav Koštunica izjavio je danas da novi prego-
vori sa novim posrednicima otvaraju mogućnost da se dođe do kom-
promisnog rešenja za Kosovo i Metohiju koje će zadovoljiti i suštinske
interese Srbije i suštinske interese albanske nacionalne manjine u po-
krajini.
Suprotno čestoj predrasudi da je podmukli ljotićevac, Voja Koštunica
se sve češće dokazuje kao smerni socijaldemokrata. Svoju sada već pot-
puno usavršenu moć pregovaranja, razumevanja suštinskih interesa
i iznalaženja kompromisnih rešenja, leta 2005. godine je iza zatvore-
nih vrata marljivo trenirao mireći sukobljene mafijaše zainteresovane
za “preuzimanje” C marketa. Na njegovu inicijativu, a u organizaciji
nekrunisanog Ministra Privatizacije Srbije Danka Đunića, u odajama
Đunićevog EKI Investmenta, a sve u interesu razvoja srpske privrede,
sastali su se Miroslav Mišković, Milan Beko i Slobodan Radulović, do-
govorili cenu po kojoj će kupiti akcije od malih akcionara, podelili plen
i potpisali Memorandum o razumevanju. Memorandum sam po sebi
govori koliko su pregovori bili teški, a interesi suštinski – sukobljeni
269
“privrednici” su imali taman toliko poverenja jedni u druge da su o ovoj
nezakonitoj radnji morali ostaviti pisani trag sa sve potpisima.
U takvim uslovima, možda ne treba da čudi što je od čitavog feno-
mena radnika-akcionara, koji sa manje ili više artikulacije diže prašinu
po Srbiji već dobre četiri godine, faktički jedino ’’Jugoremedija’’ ostva-
rila cilj – uspostavljanje uprave i preuzimanje rizika i odgovornosti za
poslovanje i budućnost fabrike, i svoju budućnost pre svega. Drugi su
pokatkad uspevali da se organizuju za preuzimanje na berzi i postignu
dobru cenu akcija (Apatinska pivara, Knjaz Miloš, Soko Štark...), što
za naše uslove, ipak, nije mali domet. Akcionari C marketa su, umesto
da nastave borbu za izlazak na berzansko nadmetanje, prihvatili cenu
dogovorenu kod Koštunice, jer im se lako moglo desiti da u protivnom
ostanu bez ičega – većina nekadašnjih radnika društvenih preduzeća u
Srbiji danas više nema ni posao, ni akcije sa kojima bi nešto mogli da
urade. Privatizacija je bila i prošla, nove emisije “radničkih” akcija više
neće biti, a vlasnici postojećih nisu uspeli da jednog čoveka sa jednom
akcijom u rukama nametnu kao temeljnu instituciju tržišta kapitala i
ogledalo zaštite privatne svojine u Srbiji, niti da ga pretvore u instru-
ment za zaštitu radničkih prava. Stub privatne svojine ostao je baja sa
jednom akcijom preko pedeset posto, i svim pravima na sto posto. Os-
tali ne postoje, ni kao radnici.
Osim ’’Jugoremedije’’ (koja je značajna na više nivoa od samo
radničko-akcionarskog), i svega nekolicine preduzeća čiji radnici-ak-
cionari i dalje nastoje da preko vlasništva ostvare izvestan nivo kontrole
nad radom uprave, nekadašnji radnici-samoupravljači koji su, sticajem
opskurnih istorijskih okolnosti nenadano postali privatni vlasnici, sve
su manje važan činilac alternative memorandumskoj Srbiji (Ćosićev, ili
Koštuničin, svodi se na isto).

Sledeći na udaru?
Zakon o zaštiti konkurencije, na koji smo tako dugo čekali, stupio je
na snagu svega nedelju dana nakon što je Mišković, u interesu srpske
privrede, “preuzimanjem” ’’C marketa’’ ostvario monopol u malopro-
daji. Spajanje tada najvećeg maloprodajnog lanca u Srbiji sa Deltinim
carstvom (’’Pekabeta’’, ’’Maxi’’), dodatno je zaljuljalo male privatne
prodavnice, na koje se, zajedno sa ostalim malim porodičnim biznisom,
prethodno bila obrušila Dinkićeva “poreska disciplina”. Naravno, niko
se ne protivi naplati poreza, sačuvaj bože, ali ako u jednoj privrednoj
grani država ne samo što ne ograničava monopolistu, već mu dozvo-
270
ljava da koristi ekskluzivan poslovni prostor ’’Robnih kuća Beograd’’ u
stečaju, pod uslovima koji su strogo čuvana tajna čak i za radnike tog
preduzeća (kojima je opet Dinkić obećao 15 miliona evra iz državne
kase ako prekinu proteste), onda zatvaranje malih svaki put kad ne iz-
daju fiskalni račun za žvaku nije nikakva poreska disciplina, već mono-
polisti smeta preostala konkurencija, a dobro bi mu došla (za najnižu
platu u regionu) obučena radna snaga koja je do juče vodila svoj biznis.
Da li Mišković plaća porez, to verovatno zna svega par ljudi u Srbiji, ali
nedavno otkriće da Jovica Stefanović Nini tri godine nije plaćao obave-
ze ’’Jugoremedije’’, a da su radnici-akcionari po preuzimanju fabrike,
uz sve nasleđene probleme još bili primorani da odmah likvidiraju ceo
dug da ne bi otišli u stečaj, dovoljno govori kakva je u Srbiji disciplina
po pitanju poreza – kao i po svakom drugom.
U smiraj privatizacije kakvu smo dosad znali, u susret rasprodaji
javnih preduzeća (čiji su sindikati već mašili temu u kampanji za be-
splatne akcije 2006. godine, što ne znači da se u međuvremenu nisu
urazumili), sloj sitnih privatnika može biti sledeći koji će se naći izme-
đu čekića i nakovnja – pored monopolista ne mogu, u Slobodne zone
nemaju pristup. Da li će se pokloniti velikima, pa ko da manje, ili će
se možda dometi “malih kapitalista” (ili “najboljih đaka samoupravlja-
nja”, svejedno je!) iz ’’Jugoremedije’’ proširiti preko njihove borbe za
opstanak?
Sloboda zna da nikne u sasvim neočekivanim zonama...
Ivan Zlatić
[objavljeno u časopisu ''Z magazin'', izdanju Pokreta za
slobodu, septembra 2007]

271
Ekonomska kriza u raljama ideologije
Iako su godinama finansirani da propagiraju ekonomsku ideologiju
koja je upravo dovela do najveće finansijske krize od Velike depresi-
je 1929 godine, čelnici Centra za liberalno-demokratske studije i dalje
ponavljaju iste ideološke mantre, pomešane sa par zdravorazumskih
očiglednosti, kao rešenje za sve probleme. Njihova braća po ekstremiz-
mu iz konzervativnog magazina „Ekonomist“, žale se kako je nedavnim
državnim merama na saniranju posledica krize „ekonomska sloboda
napadnuta, a kapitalizam, sistem koji je otelotvorava, na udaru“. Neki
od domaćih pripadnika ekonomske elite, kao na primer Aleksandar
Vlahović, već pokušavaju da operu svoju neoliberalnu prošlost dekla-
rativno se distancirajući od neoliberalizma.
S druge strane, levičarska tumačenja pretežno smatraju da kriza
označava smrt neoliberalnog kapitalizma, usled toga što je država sub-
vencijama priskočila u pomoć finansijskom tržištu, te time prekršila
neoliberalnu dogmu o odsustvu državne regulacije. Takva redukovana
tumačenja više govore o nemoći levice da se odrekne sopstvenih dogmi
nego o sumraku neoliberalizma. Naime, naivno je misliti da će sada
ekonomija biti usmerena ka progresivnim ciljevima, da će biti demo-
kratskija ili socijalno odgovornija, nakon decenija tokom kojih je neoli-
beralizam, eksploatišući čovečanstvo, povećavao korporativni profit.
Iako neoliberalizam počiva na dogmi o ne mešanju države u tržište,
u realnosti država je bila presudna za realizovanje neoliberalnog pro-
jekta. Kao što Naomi Klajn podseća u knjizi Šok doktrina, nakon svrga-
vanja demokratski izabranog predsednika Salvadora Aljendea vojnim
pučem iz 1973, nova vojna vlada predvođena generalom Augustom Pi-
nočeom upustila se u proces privatizacije, uklonivši protekcionistička
ograničenja i smanjivši socijalne izdatke. Istovremeno, prinudna moć
države korišćena je za suzbijanje organizovanog radništva i obračuna-
vanje s neistomišljenicima, kroz hapšenja, torturu i ubistva levičarskih
aktivista. Zapravo, neoliberalizam je bio omogućen državnim nasiljem.
I druge pionirske neoliberalne vlade takođe su se koristile autoritarnim
političkim strategijama. Uspon neoliberalizma odigrao se kroz politički
konflikt državne elite, radnika, i kapitala oko ekonomskih prioriteta,
završivši se „istorijskom pobedom kapitala nad radom“.
Činjenica da se država sada, usled ekonomske krize, meša u rad
tržišta, ne znači kraj neoliberalnog projekta, već upravo suprotno, dr-
žava se meša da bi pomogla tom projektu da opstane. Dalja borba oko
toga da li će ekonomija biti u službi narodnog prosperiteta ili će i dalje
272
služiti interesima malih grupa ekonomskih moćnika zavisiće najviše od
sukoba oko ekonomskih prioriteta. Država u tom sukobu neće biti ne-
utralna strana.
Venecuela i Bolivija pokazuju da se s neoliberalizmom može izaći na
kraj, ali za to je potrebno nešto više od pogoršanja ekonomskih okol-
nosti. U tim južnoameričkim državama, neoliberalizam je bio potisnut
zahvaljujući ogromnoj mobilizaciji radničke i seljačke klase. Bez toga
se državi ne mogu nametnuti ekonomske alternative koje bi bile u in-
teresu naroda a ne kapitala. Vreme je da se i narod u Srbiji, kao i širom
Balkana, mobiliše u borbi za socijalnu, kao i svaku drugu, pravdu.
Milenko Srećković
[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu – www.pokret.net,
12. marta 2009]

273
Zarobljena svojina
Jedino pravo koje se priznaje malima jeste da se prodaju ve-
likome, po manje ili više prihvatljivoj ceni (prihvatljivoj za
kupca, ne za prodavce)
Prava manjine su ona koja treba štititi - većina je već zaštićena sa-
mim tim što je većina. Ovo jednostavno civilizacijsko dostignuće nika-
ko da se zapati u Srbiji.
Prepuštanje manjine (ne)milosti većine jedan je od važnih razloga
zašto privatizacija u Srbiji, u smislu dela šireg procesa demokratizacije
države i društva, doživljava kolaps. Tehnički uspešno privedena kra-
ju, transformacija društvene svojine u privatnu postala je sinonim za
nepravdu, otimačinu, korupciju, čist lopovluk, krađu na kantaru, po-
vratak na staro, čak i gore - preduzeća koja su nekada po ustavu bila
radnička, a faktički pod nevidljivom upravom partijske države, danas
su de facto i de jure u privatnim rukama bivših partijskih funkcionera.
De jure 70%, de facto sve je njihovo.

Har je bez vrednos

Iako im je Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine dala pravo na
30% akcija društvenih preduzeća u Srbiji, već prva demokratska vlada
je kroz privatizaciju najpre pokazala da na građane ne računa kao na
partnere u tranziciji ka... hm... novom poretku, koji je takav da u njemu
građani ne igraju nikakvu važnu ulogu, osim narastajuće nezadovoljnih
gubitnika. Prvih godina zaklonjen medijski atraktivnijim privatizacio-
nim skandalima (niske procene kapitala, namešteni tenderi, dogovori
među potencijalnim kupcima, pomoću kojih su preduzeća velike vred-
nosti prodavana u drugom krugu, za obveznice stare devizne štednje...),
odnos vlasti prema privatnoj svojini "malih akcionara" je vrlo brzo po-
stao jasan iz kampanjske prodaje većinskih paketa akcija u vlasništvu
građana, nasleđenih iz Đunić-Bekove svojinske transformacije - mnogi
ministri i dan-danas (Dinkić tu nedavno, u vezi sa "Jugoremedijom"),
ovu prodaju akcija u privatnom vlasništvu nazivaju "privatizacijom".
Po njihovom "shvatanju", akcionarsko društvo koje nema natpolovič-
nog gazdu nije privatno, a jedino pravo koje se priznaje malima jeste da
se prodaju velikome, po manje ili više prihvatljivoj ceni (prihvatljivoj za
kupca, ne za prodavce). Koštunica je, čak, leta 2005. godine sa Dankom
Đunićem upriličio takvu "privatizaciju" "C-marketa" u kojoj su se kupci
274
s njim nagodili oko cene akcija, dok su prodavci sedeli tamo negde na
nekoj berzi i čekali da vide šta im je premijer isposlovao.
Kako se slegala prašina oko spektakularnih preuzimanja, kroz koja
su se polako izdvojili lideri novog srpskog poretka (Mišković, Beko, pa
naniže), na pozornici su ostali još samo oni vlasnici čije akcije moć-
nicima ne znače ništa, jer i bez njih imaju potpunu kontrolu. S druge
strane, samovoljom velikih vlasnika udeo malih akcionara je potpuno
zarobljen - zakon im garantuje tek par stolica u skupštini preduzeća,
odnosno pravo da bar jednom godišnje saslušaju izveštaj revizora (an-
gažovanog odlukom većinskog vlasnika, onog koji kontroliše upravu
čiji je rad predmet revizije), sa zaključkom da je uprava radila savrše-
no, tako da ni ove godine neće biti raspodele dobiti. Pravi izveštaj će se
podneti gazdi, iza zatvorenih vrata, a ostali suvlasnici, ako nešto sum-
njaju, mogu slobodno angažovati svog revizora, nakon što je uprava od
njihovih para već unajmila desetoricu da zatru trag profitu. Ukratko,
sedam godina nakon demokratskih promena, u završnoj fazi privatiza-
cije društvene svojine, i dalje nemamo odgovor na pitanje koja su prava
a koje obaveze vlasnika akcija u Srbiji, jer umesto najmanjeg zajednič-
kog imenitelja - jednog vlasnika jedne akcije, temeljna institucija našeg
tržišta hartija od vrednosti je vlasnik 50% + 1 akcije - onaj koji svoja
prava i obaveze već kroji sam prema svom interesu. Zašto mu onda
država nije prodala celo preduzeće nego je nešto što vredi 100 dinara
kupio za 70? Ovakvih i glupljih pitanja s razlogom je puno, međutim,
jedno je sigurno: hiljade akcija malih akcionara emitovanih po Zakonu
o privatizaciji najveća su flota papirnih aviončića u ovom delu sveta.

Upornost bez pobede

Unija radnika i akcionara Srbije (URA) tokom 2004/05. godine
okupljala je male akcionare dvadesetak preduzeća iz cele Srbije oko so-
lidarne borbe za ostvarenje vlasničkih prava. Neke priče su se završile
uspešnim preuzimanjem ("Soko Štark"), neke "preuzimanjem" ("C-
market"), neke raskidom ugovora o prodaji 70% kapitala i opomenom
budućem gazdi da će, ako bude kršio zakon, protiv sebe imati dobro
organizovane radnike i suvlasnike ("Venčac"), neke trijumfom bezako-
nja i propadanjem ("Keramika"), neke visokim otpremninama ("Beo-
gradfilm"). Jedino je "Jugoremedija" istrajala na ideološki nepodob-
nom cilju - da radnici akcionari koji su u mogućnosti da kupe većinski
paket preuzmu upravu nad fabrikom i uspostave sistem odlučivanja
koji počiva na ravnopravnosti.
275
 Na inicijativu radnika akcionara "Srbijateksa" i "Jugoremedije"
predstavnici udruženja malih akcionara dvanaest preduzeća okupili su
se 25. jula u Kamenoj sali Doma sindikata da razmotre može li se isku-
stvo "Jugoremedije" primeniti i na ona preduzeća u kojima su mali ak-
cionari vlasnici 30 i manje procenata akcija. Drugim rečima, kako stvo-
riti delotvoran mehanizam kontrole rada uprave akcionarskog društva
dostupan svakom, a ne samo većinskom vlasniku.
Diskusije uglavnom nisu dale razlog za optimizam. Predstavnici ak-
cionara su izneli različita iskustva, sa jedinstvenim zaključkom da za
borbu ne postoji nikakav oslonac - ni zastupljenost u organima predu-
zeća (mali akcionari "Tehnoprometa" imaju jednog člana u nadzornom
odboru, a radnici akcionari "Srboleka" čak člana upravnog odbora) ne
omogućava valjan uvid u njegovo poslovanje, a i ako se dođe do poda-
taka o mogućim zloupotrebama, uprava odgovara: "Pa podnesite kri-
vičnu prijavu!" Prijave se potom godinama vuku po fiokama.
Deo učesnika sastanka došao je iz preduzeća koja su još uvek u
društvenoj svojini, ali čiji radnici nastoje da aktivnom ulogom u pri-
premi privatizacije stvore sebi jasniju poziciju u odnosima sa budućim
suvlasnikom. U Agenciji za privatizaciju uglavnom nailaze na ćutanje.
Iako budući vlasnici 30% kapitala, za Agenciju su objekat a ne subjekat
privatizacije.
Sastanak je završen zaključkom da URA treba da obnovi rad i da joj
je najvažniji zadatak formiranje javnosti o preprekama vlasnika akcija
u Srbiji da raspolažu svojom imovinom.
Izborna skupština je dogovorena za 3. septembar. Do tada, privre-
meni predsedavajući Unije biće Nadica Margold iz "Jugoremedije" i
Milojko Malinić iz "Srbijateksa".
Ivan Zlatić
[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu - www.pokret.net,
septembra 2007]

276
Alterna vni ekonomski poredak
U poslednje dve decenije u domaćoj javnosti postalo je sve učestali-
je osporavanje društvenog vlasništva nad fabrikama i radničkog samo-
upravljanja, ili, da budemo precizniji, onoga što se na ovim prostorima
tim imenom nazivalo. Iako je bilo opravdano kritikovati samoupravlja-
nje onakvo kakvo je bilo, kontrolisano, sputavano i u velikoj meri bi-
rokratizovano od strane partijskih funkcionera, jedne koordinatorske
klase posrednika i menadžera, opozicioni političari devedesetih godina
u svojoj borbi za vlast, kritikujući samoupravljanje, zalagali su se za
vrednosti i ideologiju koja implicitno u sebi sadrži omalovažavajuće vi-
đenje sposobnosti radnika da svoje fabrike održe u životu. Devedesetih
godina talas opozicione kritike usmerio se na osporavanje funkcional-
nosti samoupravljanja fabrikama i preduzećima, dok se istovremeno
potencijalnim biračima i saborcima u smenjivanju režima kao alter-
nativa teškom socijalnom položaju nudilo preslikavanje društvenih
uređenja ’’zapadnih, razvijenih zemalja’’. U paketu sa idiličnim pred-
stavljanjem života ljudi u inostranstvu i parlamentarne demokratije,
nametnut je imperativ privatizacije po svaku cenu kao rešenje za težak
položaj u kojem su se preduzeća i fabrike našli, a i zarad tobožnjeg pri-
vrednog rasta, brzog ekonomskog prosperiteta zemlje, kao i smanje-
nja siromaštva. Brojne analize i podaci poštenih ekonomista, ustvari,
dokazuju da je privatizacija, pogotovo u obliku tzv. ’’šok terapije’’, u
zemljama Istočne Evrope zapravo uzrokovala gubitak radnih mesta,
smanjenje prihoda, povećanje cena, demontiranje sistema socijalnog
osiguranja, besplatnog zdravstva i obrazovanja.
’’Šok terapija’’, u narodu poznata kao ’’ko preživi, pričaće...’’,
nametnuta je od strane Međunarodnog Monetarnog Fonda (MMF) i
Svetske Banke, ekonomsko-ideoloških institucija, koje svojim slepim
ideološkim nametanjem dogmatizovanih neoliberalnih principa,
ekonomskih mera i imperativa ugrožavaju ekonomski opstanak ze-
malja palih u dužničko ropstvo, zarad njihovog kolonijalizovanja.
Ekonomske mere koje MMF nametne siromašnim zemljama dovode
do toga da im je onemogućen razvoj industrije, jer su njihovi proizvodi
u uslovima ’slobodnog’ tržišta nekonkurentni, pa one bivaju prinuđene
da izvoze jedino svoje prirodne, neobrađene sirovine, a od toga su
prihodi nikakvi. Osim toga, iz razloga što većina siromašnih zemalja
izvozi skoro istu robu, tj. neprerađene resurse, cena, zbog ogromnog
priliva sirovina na tržište, još više opada. Nametnuta liberalizacija na-
cionalnih tržišta otvara prostor za velike multinacionalne korporacije
277
(MNK), koje potiskuju mnoga lokalna preduzeća. Treba znati da su raz-
vijene industrijske zemlje liberalizovale svoja tržišta tek pošto su dobro
unapredile svoju privredu, na primer Velika Britanija je to uradila tek
kasnih sedamdesetih.
Kako navodi Asad Ismi: ’’Politika Svetske Banke je razorila Treći
Svet. Između 1984. i 1990. godine, zemlje u razvoju pod programom
strukturalnog prilagođavanja prebacile su 178 biliona dolara zapadnim
komercijalnim bankama. Odliv kapitala je bio tako ogroman da je bivši
direktor Svetske Banke izjavio: ’Još od konkvistadorske pljačke Latin-
ske Amerike svet nije doživeo takav odliv bogatstva u tom pravcu kakav
vidimo danas’ ’’.
Dok je Latinska Amerika primer katastrofalnih posledica po onoga
ko bespogovorno sprovodi diktate MMF-a i Svetske Banke, Slovenija
je zemlja koja je doživela primetan ekonomski rast, ali dok god je izbe-
gavala da sprovodi mere koje je propisivao MMF. Poslednjih godina,
zahvaljujući neoliberalnim reformama, u Sloveniji su smanjene finan-
sije za socijalno osiguranje, privatizovana su javna preduzeća a životni
standard većine stanovništva značajno je opao.
Michel Chussodovsky, autor Globalizacije siromaštva, tvrdi da je
’’raspad jugoslovenske federacije direktno povezan sa makro-ekonom-
skim restrukturisanjem koje je nametnuto beogradskoj vladi od strane
njenih spoljašnjih kreditora. Ovaj program preuzet u nekoliko faza od
1980. godine, doprineo je početku raspada nacionalne ekonomije, što
je dovelo do dezintegracije industrijskog sektora i pojedinačnog de-
montiranja sistema socijalnog osiguranja. Tendencije otcepljenja, koje
su se napajale od socijalnih i etničkih podela, pojačale su tempo baš
tokom perioda brutalnog osiromašenja jugoslovenskog stanovništva."
Ekonomska propast bivše Jugoslavije posledica je programa otplaćiva-
nja duga nametnutog od MMF-a, etnički sukobi su njena posledica.
Vazalni odnos političke elite i samozvanih eksperata prema
međunarodnim ekonomskim institucijama veoma je profitabilan.
Sprovođenje brze privatizacije dovodi do sprege interesno poveza-
nih ekonomskih i političkih subjekata pri razgrabljivanju svojine,
kao i pri brzom i nekontrolisanom preuzimanju fabrika radi sopst-
venog okorišćavanja. Novi vlasnik olako stečenog preduzeća, zajedno
sa interesnom grupom koja stoji iza njega, sačinjenom od političara,
ekonomskih eksperata, monopolista i potkupljenih sindikalista, može
imati brojne motivacije za kupovinu preduzeća a koje su daleko od
želje za omogućavanjem poslovanja preduzeća. Vlasnici privatizovanih
firmi u Srbiji najčešće su zainteresovani za kupljenu imovinu i zalihe
278
preduzeća, koji im omogućavaju manipulativne transakcije novca od
prodatih zaliha i objekata preduzeća na račun svoje matične firme,
zaduživanje na račun kupljenih firmi, i pranje prljavo stečenog kapitala.
Vlasnici nelegalno stečenog kapitala nisu motivisani da otvaraju nove
firme i stvaraju nova radna mesta. Mehanizmi prisvajanja društvene
imovine nikada se ne mogu do kraja razotkriti, te je privatizacioni pro-
ces, usled svoje nepotčinjenosti direktno-demokratskoj kontroli i od-
luci, sjajna prilika za one koji bi da love u mutnom.
Nažalost, umesto da se srpski radnici pravovremeno suprotstave
samoj privatizaciji njihovih fabrika, njihov otpor protegao se samo, u
retkim ali značajnim slučajevima, na protivljenje nepoštovanju radnih
i socijalnih prava, ali i kršenju kupoprodajnih ugovora i sklopljenog so-
cijalnog programa na koji se novi vlasnik obavezao. Sudski postupci za
raskid privatizacionih ugovora odugovlačili su se i na više godina. Po-
jedine grupe radnika, na primer u zrenjaninskoj “Jugoremediji”, isko-
ristile su zakonsku mogućnost da postanu većinski akcionari fabrike, te
su uspostavili radničku upravu u okvirima privatizacije, preko skupšti-
ne akcionara. Bez obzira na ne-antiprivatizacioni karakter borbe, rad-
nici, koji su se borili za ’’zakon i istinu’’ na njihovoj strani, ipak su bili
proglašavani ’’protivnicima privatizacije, komunistima, neprijateljima
demokratije’’, jer je ideolozima privatizacije i neoliberalizma užasava-
juća i sama pomisao na većinsko vlasništvo radnika nad fabrikom, jer u
njihovom ideologijom kontaminiranom umu, svako ima pravo da bude
vlasnik fabrike osim samih radnika.
Moglo bi se reći da su se ekonomsko-interesne grupe izborile da u
Srbiji bude ozakonjena rasprodaja fabrika, što je višestruko pogubno
za sve osim za same te interesne grupe. Naime, čak i da kupljeno pre-
duzeće posluje profitabilnije nego ranije, to samim tim ne znači po-
većanje privrednog rasta države i opšteg blagostanja, pogotovo jer su
brojni ljudi završili na ulici.

Posledice i mogućnos
U uslovima socijalne ugroženosti, bede i gladi, zanemariće se činje-
nica da je sadašnji ekonomski poredak zasnovan na eksploataciji, na
privatnoj svojini kao krađi, do koje se u Srbiji došlo izbacivanjem rad-
nika na ulicu, prodajom fabrika radi kupovine privremenog socijalnog
mira i statusa quo. Ako imate ljude koji su godinama bez prihoda, lakše
ćete ih navesti da pristanu na celodnevno izrabljivanje a zarad profita
279
vlasnika i akumulacije ekonomske i političke moći ekonomsko-intere-
snih grupa.
Dobrovoljni pristanak na poslušnički odnos prema protagonistima
pljačkaške privatizacije ni na koji način ne može u nekoj krajnjoj po-
sledici da doprinese ekonomskom blagostanju ove zemlje. Ne postoji
ništa što će prisiliti multinacionalne korporacije da u Srbiji posluju u
interesu građana ove zemlje, a ne u interesu vlasnika i domaće politič-
ke elite koja im je omogućila poslovanje na ovom prostoru, jer jedini
cilj korporacije je proizvodnja profita. Očekivati od političke elite koja
je omogućila privatizaciju da donese zakone koji bi delovali restriktiv-
no na MNK znači zanemariti činjenicu da ona radi u interesu MNK i da
je često plaćena od njih. Prema rečima prof. dr Božidara Ćurčića, šefa
katedre za dinamiku razvića životinja na Biološkom fakultetu, Ivana
Dulić-Marković, bivša ministarka poljoprivrede, članica stranke G17
plus, perjanice neoliberalne ideologije u nas, stipendista je američke
kompanije "Monsanto", koja se bavi proizvodnjom genetski modifiko-
vane hrane, i o njihovom trošku je više puta bila na studijskim puto-
vanjima u Americi. Dok je bila direktorka bivšeg Saveznog zavoda za
biljne i genetičke resurse omogućila je uvoz više od 200.000 tona ge-
netski modifikovane sojine sačme iako to zabranjuje Zakon o genetski
modifikovanoj hrani. Ekonomski eksperti po okončanju svog rada u
vladi nastavljaju svoj rad za MNK i privatne firme, ili postaju eksperti
za tumačenje nerazumljivog zakona koji su sami pisali.
Stepen privatizacije do kojeg se došlo nije merilo privrednog us-
peha i rasta, te pozivi na što bržu privatizaciju, najčešće služe tome da
se brzinom zabašure zloupotrebe, manipulacije i izrabljivanje radni-
ka, a i ostavlja manje prostora za dobro organizovano suprotstavljanje.
Privatna svojina je krađa. Niko nema bogom dato pravo na prirodne
resurse, proizvodna sredstva i profit stečen izrabljivanjem radne snage
siromašnih ljudi. Ukoliko bi u Srbiji ponovo bila prepoznata potreba za
društvenim prisvajanjem fabrika, treba pripremiti ekonomsku, ostva-
rivu viziju koja će dovesti do humane realizacije tog projekta, kako bi
on bio sproveden u interesu čoveka, ostvarenja svih njegovih potenci-
jala, u interesu prirodne sredine i održivog razvoja, i u interesu hori-
zontalnih direktno-demokratskih oblika kontrole, upravljanja i odluči-
vanja. Na samom narodu je da to sprovede, kako bi sproveden alterna-
tivni ekonomski projekat zaista išao u njegovu korist a ne u korist male
’’avangardne’’ partije, ili onih koji bi da se, iz svojih udobnih buržujskih

280
fotelja i vila, bore za osvajanje vlasti i moći korišćenjem retorike borbe
za interese radnika.
Z magazin Balkan upravo i služi tome da prepozna i analizira po-
stojeće oblike alternativne ekonomije, kao i da predstavi viziju praved-
nog, narodnog društva, koje je, pre svega, u interesu naroda, ostva-
rivo, i, ujedno, podložno preispitivanju, prilagođavanju i poboljšanju.
Časopis je pokrenut nakon ponovnog uspostavljenja veze između ak-
tivista koji su prethodnih godina radili na protivljenju neoliberalnoj
diktaturi, na sprečavanju privatizacionih krađa, na organizovanju PGA
konferencijeu Beogradu, i na kreiranju alternativnih medija. Polazna
osnova svih ekonomskih vizija koje ćemo predlagati je da je za njihovo
ostvarenje potrebna masovna narodna podrška i učešće onih ljudi na
koje će uticati ostvarenje te ekonomske vizije. Oni su početak i kraj,
subjekat i objekt, realizacije alternativnog ekonomskog poretka. Oni
najbolje znaju šta je u njihovom interesu, te je na njima da preuzmu
odgovornost. Svaka odluka je na njima, a ukoliko odgovornost odluči-
vanja prepuste drugima, sami će snositi posledice.
Ovaj broj Z magazina delom je posvećen participativnoj ekonomiji,
jednoj od vizija humane alternativne ekonomije i društvenog uređe-
nja, kojim neće upravljati lični, sebični i antidruštveni motivi kapitali-
stičkog uređenja, kojim su kontaminirane, u većoj ili manjoj meri, sve
oblasti naših života. Početni korak ka izmeni društva u kojem živimo je
svest da nije nužno da ono bude ovakvo kakvo jeste.
Milenko Srećković
[objavljeno u časopisu ''Z magazin'', izdanju Pokreta za
slobodu, septembra 2007]

281
Ko su "nevidljivi radnici" u Sloveniji?
Nekadašnja država od Vardara pa do Triglava godinama je
počivala na idejama jugoslovenstva i socijalne pravde, da bi
se onda raspala u jednom od najkrvavijih sukoba savreme-
nog sveta.
Da li je danas moguće na istim idejama uspostaviti strukture celis-
hodnije i demokratičnije nego što je to bila socijalistička država?
Da potreba za takvim strukturama postoji, signaliziraju nam i pro-
blemi emigrantskih radnika u Sloveniji, koji u jedinu ex-YU članicu EU
dolaze s prostora nekadašnje državne zajednice, iz ekonomija razore-
nih ratovima, sankcijama, neoliberalnim reformama.
Prema slovenačkom „Dnevniku", među 92.000 emigrantskih rad-
nika u Sloveniji, pretežno zaposlenih na građevini za platu ne veću
od 600 evra, najveću grupu čine državljani Bosne i Hercegovine (oko
47.000), zatim sledi Srbija (17.000), pa Makedonija, Hrvatska i Koso-
vo.
Najmoćniji mehanizam kontrole, međutim, proizilazi iz viznog reži-
ma između Slovenije, kao članice EU, i zemalja iz kojih radnici dolaze.
Armin Salihović, aktivista pokreta „Nevidljivi radnici sveta" i So-
cijalnog centra „Rog", slovenačke organizacije koja se zalaže za prava
emigrantskih radnika, objašnjava da „firme koje zapošljavaju radnike u
Sloveniji imaju monopol nad radnim dozvolama". Prema njegovim re-
čima, većina ljudi radi za firme registrovane u zemljama iz kojih dolaze,
a izvode svoje radove u Sloveniji.
Oni su, na primer, zaposleni u Bosni i tamo se plaća njihovo zdrav-
stveno i penziono osiguranje, dok u Sloveniji nemaju nikakvih prava.
Da bi radnik dobio radnu dozvolu koja nije vezana na poslodavca, on
mora biti kod jednog poslodavca neprekidno dve godine, tako da po-
slodavac može manipulisati radnicima kroz sistem viza. Nekada poslo-
davac ima više firmi, pa prebacuje radnika iz godine u godinu iz firme
u firmu, tako da radnik godinama ne ispunjava uslove za ličnu radnu
dozvolu s kojom bi bio nezavisan od poslodavca i imao pravo na izbor.
U svim vrstama viza koje nisu lične radnik je zavisan od poslodavca,
što znači da je eksploatisan, diskriminisan, segregiran, bez prava na
slobodu izbora.
Šta radnici preduzimaju kako bi zaštitili svoja prava?
„Sindikati ne zastupaju radnike migrante jer štite interese domaćih
radnika i drže se teze da migrantski radnici snižavaju cenu rada u Slo-
veniji", svedoči Salihović. „U Socijalnom centru 'Rog' i pokretu 'Nevid-

282
ljivi radnici sveta' pokušavamo da uspostavimo formu biosindikalne
organizacije i borbe. To znači da borba radnika ide ne samo za prava
koja proizlaze iz rada nego i iz života. Važno je aktivno učešće radnika,
a ne zastupništvo i predstavništvo. Pokušavamo da radimo kao nezavi-
san samoorganizovan pokret".
Borba za prava emigrantskih radnika svakako prevazilazi sindikal-
ni atar i u velikoj meri zavisi od podrške javnosti, tako da je orijentacija
na socijalni pokret umesto klasičnog sindikalnog organizovanja - više
nego opravdana. Ipak, svaka, pa i ovakva radnička borba, u jednom
trenutku mora doći na teren kolektivnog pregovaranja oko pojedinač-
nih problema, pa je pitanje kako će se pokret koji izbegava strukturu
klasičnih sindikata snaći u takvom izazovu?
Budućnost bi takođe trebalo da odgovori na mnoga postavljena pi-
tanja jer stabilno rešenje problema očito nije moguće bez sindikalnog
povezivanja pokreta u Sloveniji sa zemljama iz kojih radnici dolaze.
Ako poslodavci koriste šengensku granicu kako bi radnike držali pod
kontrolom, onda ovi zaista nemaju kud nego da tu istu granicu svojom
solidarnošću učine besmislenom.
Socijalni centar „Rog" je krajem januara organizovao konferenciju
sa sličnim pokretima iz bivše SFRJ, inicirajući razgovor o mogućnosti-
ma saradnje, što već samo po sebi govori da ideja ukrštanja jugosloven-
stva sa socijalnom pravdom ni u kom slučaju nije za staro gvožđe.
Ivan Zlatić
[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu - www.pokret.net,
11. februara 2009]

283
Lekcija iz levice
Koliko god da se eskalacijom socijalnog nezadovoljstva širi
prostor za redefiniciju levice u Srbiji (a prosto se razjaplju-
je!), vidici sa političkih loža ostaju skučeni. Kambek nezabo-
ravnog (na njegovu žalost) A. Vulina, te zapaljivi nastup anar-
hosindikalnog soliste R. Trivunca na dan Bajdenove posete
Beogradu, pokazali su nam da se pretendenti na avangardu
radničke klase suštinski baš i ne razlikuju od svojih liberal-
nih i konzervativnih parnjaka, jer politiku takođe doživlja-
vaju kao fanariotsku veštinu, prožetu udbaškom erudicijom,
apdejtovanu savremenim PR i HR dostignućima.
Drugim rečima - zaposesti birokratiju i diplomatiju, istrebiti pro-
tivnike, a suverena (monarh, narod, radnička klasa...) učiniti zavisnim
od naših usluga. S druge strane, srpski radnici sve češće iznenađuju
umećem samoorganizovanja oko sasvim trezvenih inicijativa, i sasvim
trezvenom skepsom prema svojim nesuđenim avangardistima. I dok
Vulin po Šumadiji agituje o njenim ustaničkim tradicijama, radnici
Zastave elektro iz kragujevačke Rače su svoje zahteve za isplatom za-
ostalih nadnica redefinisali u borbu za spas fabrike iz ruku Ranka De-
janovića, prvog zeta Narodne skupštine i Vulinovog bivšeg stranačkog
druga.
Do pre samo pola godine, ovo preduzeće je bilo ponos privatizacije
u Srbiji. Njihovu saradnju sa multinacionalnim Delphijem, SIEPA je
isticala kao primer privlačenja stranih investicija. A onda je, krajem
prošle godine, Delphi „naprasno" raskinuo ugovor i odneo mašine za
Poljsku. Zbog ekonomske krize, tvrde Dejanović i njegov menadžment.
Međutim, radnici su prošle nedelje novinarima podelili Delphijevo
obaveštenje o raskidu ugovora, u kom se kao jedini razlog za povlače-
nje stranog partnera navodi finansijska blokada Zastave elektro.
Posle dvomesečnog protesta u kom su tražili neisplaćena prima-
nja, radnici su pre dve nedelje, podneli zahtev Agenciji za privatizaciju
da napokon najuri Slavičinog muža, blokirali zgradu opštine i pozvali
odbornike da se uključe u borbu za oporavak jedine preostale fabri-
ke u gradu. Službenica na pisarnici se toliko zbunila kad su joj predali
dopise za svakog odbornika poimence, da je rekla kako mora da pita
predsednika skupštne da li sme da ih primi!
U opasnoj pošti između ostalog stoji: „Ukoliko opština Rača ima
interes da Zastava elektro ponovo proradi, onda mora da uveri kom-
paniju Delphi da je lokalna vlast posvećena zakonitosti i ekonomskom

284
razvoju, i da želi da se ova kompanija vrati u naš grad, bilo kao partner,
ili kao vlasnik Zastave elektro".
Naporedo, Štrajkački odbor je pozvao bivše mlade radnike, njih
preko 500 koji su u vreme saradnje sa Delphijem bili angažovani po
ugovoru o delu, da se uključe u protest i bore za svoju budućnost. Rad-
nici u saopštenjima navode da bi zatvaranje fabrike značilo kraj Rače
kao naseljenog mesta. Uspeli su, dakle, ono što profesionalnim politi-
čarima u Srbiji (stranačkim, NVO, „nezavisnim analitičarima"...), već
godinama ne polazi za rukom - da artikulišu inicijativu koja je politič-
ka, ali bez trunke ideološkog zamlaćivanja.
Za sve samozvane srpske levičare, od Slavičinog SPS do anti-Baj-
denovih anarhosindikalista, Zastava elektro je samo jedan od ispita na
kojima su pali (pritom bi anarhisti trebalo da su posebno ganuti verom
račanskih radnika u instituciju lokalne samouprave, ali izgleda da su
prezauzeti sa „misliti globalno"). To je, naravno, neuporedivo manji
problem od nestanka poslednje fabrike u Rači. A i to je mnogo manji
problem od Srbije u kojoj možete biti ili gubitnik tranzicije, ili muž Sal-
vice Đukić-Dejanović.
Lekcija iz Zastave elektro, naime, nije ni upućena Vulinu, nego
nama gubitnicima.
Ivan Zlatić
[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu - www.pokret.net,
3. juna 2009]

285
Regionalni centralizam
Sećate se, sve je počelo nakon izbora 2007. godine. Dinkić
je baš bio prebacio cenzus sa NIP-om i „irskim modelom",
predao islužene taljige Đilasu, a sam preuzeo Ministarstvo
ekonomije i prilepio mu nadležnost za nešto što se tad još
uvek nejasno zvalo „regionalni razvoj". Onda nas je malo za-
bavljao sa „privatizacijom kroz stečaj" i „pravom na besplat-
ne akcije", da bi dalekosežna strategija poslednjih meseci po-
čela da se razmotava kroz novu fazu demokratskih reformi
koje to nisu - decentralizaciju koja to nije.
Najpre je brutalno centralizovan politički sistem novim zakonom
o strankama, kojim su de facto ukinute lokalne političke inicijative, ili
se bar pokušalo njihovo ukidanje (još uvek ne znamo kako će lokalni
pokreti odgovoriti izazovu 10.000 potpisa). Usput je pohapšeno par
gradonačelnika i objavljen rat korupciji na lokalnom nivou, tek da se
obaška pritegne već gvozdena disciplina unutar velikih stranaka. Ko-
načno, vladajuća koalicija je putem simultanih glavnih odbora obna-
rodovala (to jest „obstranačila") jedinstvo u viziji decentralizacije. Na-
ime, lokalne samouprave će ostati uboge i bespomoćne kao i do sada,
samo što će ih ubuduće dodatno jahati sreski načelnici (ona nevidljiva
sila iz Nušićevog „Narodnog poslanika" koja „izbrisa Ilića"), sve u skla-
du sa najpozitivnijim evropskim iskustvima. Kako prenosi „Blic" od 10.
juna, presudnu političku korist od „regionalizacije" odneće novi G17+
(šuška se da će čak i ime da promene!), pročišćen od mangupa u svo-
jim redovima (verovatno V. Kalanović i ostali koji su izblamirani oko
NIP-a), udružen sa Verkom Stevanovićem, Ugljaninom, lokalnim moć-
nicima sa kojima se Dinkić duplo vezao kroz saradnju na „regionalnom
razvoju". Pritom retorika kojom potpredsednik Vlade obrazlaže viziju,
neodoljivo podseća na demokratski zanos iz vremena „najmanje hilja-
du evra" po glavi stanovnika, samo što se sada Trgovištu obećava beo-
gradski standard, a svima nama milioni iz „pristupnih fondova".
Nakon regionalizacije, Dinkić najavljuje i ono što uistinu jeste ko-
rak ka decentralizaciji - vraćanje imovine lokalnim samoupravama,
oduzete 1995. godine. Bez imovine, naime, nema faktičke nezavisno-
sti, odnosno faktičke samouprave, pa je teško poverovati da je vlast u
Srbiji, i pored opsežne kastracije političkih prilika na lokalu, spremna
da gradove i opštine tek tako učini svojim na svome, nezavisnim od
NIP-ova i regionalne „pomoći" (kao što, uostalom, zazire i od građana
nezavisnog od „socijalnog programa" i hiljadu evra sa neba)? Još ako se

286
setimo kako je Dinkić rušio prethodne tri vlade (a baš je pre neki dan,
povodom lokalnih izbora na Voždovcu, zapretio napuštanjem koalici-
je, iz nekog „principijelnog" razloga), mnogo je verovatnije da ćemo
odmah po formiranju „stranke regiona" ići na nove izbore, to jest da
onaj korak nakon regionalizacije nikada neće doći. Ukratko, još jedan
„model" koji će trajati koliko i predizborna kampanja, osim što će za
sobom ostaviti nove kafkijanske hodnike, sada regionalnih načelstava,
iz kojih plaze iste one birokrate otpuštene iz vladinih agencija u prošlo-
godišnjoj racionalizaciji državne uprave.
Mada, opet, ko zna. Možda je nula plus nula i u Srbiji konačno po-
stalo nula.
Ivan Zlatić
[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu - www.pokret.net,
15. juna 2009]

287
Osvrt na borbu pojedinih radničkih grupa
Dovoljno je prelistati bilo koje dnevne novine, ili samo pro-
šetati ulicom u radno vreme državnih organa, pa da zaključi-
te da radnički protesti i štrajkovi ni izbliza nisu onako brojni
kao prošlog leta. To, naravno, ne znači da je rešen problem
koji ih je prouzrokovao, čak ni da su u većini slučajeva za-
dovoljeni kratkoročni radnički zahtevi (plate, otpremnine,
povezivanje staža, tu i tamo raskid ugovora o privatizaciji...).
Iako nekima jesu (”Ravanica”, ”Zastava elektro”, u izvesnoj
meri ”Ikarbus”, „1. maj“ iz Lapova, ali uvek bez naznaka traj-
nijeg rešenja), pretežna većina je ovo leto dočekala u odusta-
janju, razočaranju i daljem nagomilavanju problema za koje
sa zebnjom moramo da se zapitamo kako li će sledeći put ek-
splodirati (nije nam cilj da bilo kome stajemo na muku, pa u
ovom delu nećemo javno izlaziti sa dugom, predugom listom
primera). Šta je, međutim, sa onima koji istrajavaju, i retkim
novim grupama koje ove godine stupaju u proteste? Kakvi su
izgledi da urade nešto za sebe, a kakvi da njihovo iskustvo
uradi nešto protiv opšte depresije?
Posle dvomesečne pauze, radnici ”Trudbenik gradnje” ponovo su
ispred Ministarstva ekonomije. Proteste su privremeno obustavili kra-
jem marta, započevši, na predlog Agencije za privatizaciju pregovore
o „socijalnom zbrinjavanju radnika u štrajku i protestu“ (formulacija
Agencije). Na ovaj korak su, kako objašnjava Štrajkački odbor u saop-
štenju od 15. juna, pristali ”samo zato da ljude više ne bi izlagali dodat-
nim naporima. Nismo očekivali da će Ministarstvo ekonomije zloupo-
trebiti našu dobru volju da probleme rešimo pregovorima. Na žalost,
ispostavilo se da Ministarstvo nikada nije imalo nameru da isplati so-
cijalni program. U pregovore su ušli samo da bi produžili agoniju rad-
nika Trudbenika, u nadi da ćemo naposletku odustati (…) Ministarstvo
ekonomije i Agencija za privatizaciju, koji su nas i doveli u ovu situa-
ciju, i dalje odbijaju razgovor sa nama, zbog čega smo juče bili primo-
rani da blokiramo ulaz u zgradu Ministarstva ekonomije (…) Proteste
ispred Ministarstva ekonomije ćemo nastaviti do ispunjenja naših za-
hteva. Današnji protest počinje u 11 časova. Nikakva obećanja više nas
neće skloniti sa ulice, a Ministarstvo daljim ignorisanjem samo rizikuje
radikalizaciju protesta”, navodi se u saopštenju.
Rečeno – učinjeno. Tog dana, pri temperaturi od preko 30 stepeni
(bar 40 na asfaltu), pedesetak radnika ”Trudbenik gradnje” zatvorilo je
288
po ko zna koji put Bulevar Kralja Aleksandra, instantno vrativši publi-
citet koji su bili izgubili dugim odsustvovanjem sa beogradskih ulica i
trgova. Ministarstvo je odjednom pristalo na razgovor, uljudno zamo-
livši za malo vremena da osmisle način isplate otpremnina. Neuobiča-
jena osetljivost na javni skandal ispod uobičajene arogancije, između
ostalog je ocrtala šta bi se tek desilo da je protest bio masovniji.
U skladu sa eksplicitnom najavom da prazna obećanja više ne pale
(vidi saopštenje u prilogu), protest je nastavljen i naredne nedelje, s
tim što je u utorak 22. juna trebalo da im se priključe radnici fabrike
vijaka ”Gradac” iz Valjeva.
Međutim, u ponedeljak uveče iz Ministarstva ekonomije su javili da
će Nebojša Ćirić primiti delegaciju iz „Trudbenika“ i da nema potrebe
da se sutradan okupljaju.

Glad u medijskom mraku

Zabarakadirani u glavnoj upravnoj zgradi, šestoro radnika fabrike
vijaka “Gradac” iz Valjeva, među kojima i jedna osoba sa invaliditetom,
mesec dana je štrajkovalo glađu. Ostalih 150 radnika, koji od 12. aprila
protestuju ispred fabričke kapije, poslednjih dana retko su ih viđali, jer
je ovih šestoro odlučilo da potpuno prekine kontakt sa spoljnim sve-
tom. Kako nam, sa suzama u očima, kaže sagovornica koja želi da osta-
ne anonimna iz straha od odmazde vlasnika, jedna od štrajkačica, koja
ima samo 36 godina, izjavila je da hoće da umre. Rukovodstvo fabrike
je štrajkačima glađu ukinulo dotok vode. Elektronski mediji, među ko-
jima i javni servis, o ovom štrajku nisu rekli ni reči.
Radnici “Gradca” su ušli u štrajk jer im doprinosi nisu uplaćivani
pune 2 godine, a poslednju platu primili su u septembru 2009. Nemaju
zdravstvene knjižice i ne mogu da se leče. Početkom juna, odbornici
Gradske skupštine podneli su zahtev tužilaštvu za organizovani krimi-
nal da ispita poslovanje “Gradca” u periodu nakon privatizacije u febru-
aru 2006. godine. Ukoliko se utvrde nepravilnosti, odbornici zahtevaju
da se ugovor raskine. Dušan Sekulić, većinski vlasnik (navodno sestrić
Mirka Marjanovića, a posigurno njegov naslednik na mestu direktora
“Progresa”, danas živi i krade iz Moskve), u pismu gradonačelniku Va-
ljeva i predsedniku gradske skupštine preti tužbama svima koji daju
podršku radnicima u štrajku, jer ga time “diskvalifikuju nanoseći mu
štetu poslovanju”. Rešenje koje Sekulić nudi je reorganizacija fabrike
pod kojom podrazumeva otpuštanje 150 radnika, verovatno baš onih
289
koji su sada u štrajku. Deo štrajkača već je dobio otkaze, ili rešenja o
prinudnom odmoru zbog nedostatka posla.
U pismu podrške koje je Međunarodna federacija metalskih radni-
ka uputila štrajkačima “Gradca”, pored ostalog stoji da su zaprepašćeni
i razočarani ponašanjem nadležnih organa u Srbiji, zbog načina na koji
radnici moraju da se ponižavaju kako bi im bile isplaćene zarade i dru-
ge prinadležnosti po osnovu zakona o radu.
U subotu 16. juna, vlasnik “Gradca” održao je Skupštinu akcionara
(u kojoj ima apsolutnu većinu od preko 75%), na kojoj je doneo odluku
da uvede stečaj i sprovede reorganizaciju preko svojih povezanih firmi
koje su najveći poverioci valjevske fabrike vijaka. Ovaj model je, seti-
mo se, najpre viđen u zrenjaninskim firmama BEK i “Šinvoz”, pa ima
cinične simbolike u tome što je Sekulić istovremeno premestio sedište
“Gradca” u Zrenjanin, računajući da će pred tamošnjim Privrednim su-
dom lakše realizovati svoj naum. Odluka o stečaju bila je povod da 22.
juna tri autobusa radnika (oko 130 ljudi), zajedno sa potpredsednikom
opštine i drugim lokalnim zvaničnicima, krene na protest ispred Mini-
starstva ekonomije, gde bi se pridružili radnicima “Trudbenik gradnje”.
Međutim, u Lipovačkim šumama, Žandarmerija je presrela autobuse,
sprovela ih do beogradske autobuske stanice gde im je rečeno da po-
stoji odluka Grada Beograda o zabrani protesta bliže od 300 metara od
zgrade Narodne skupštine u dane skupštinskog zasedanja. Na odgovor
da će radnici u tom slučaju otići pred američku ambasadu da zatraže
azil, žandari su popustili i sproveli radnike do zgrade Agencije za priva-
tizaciju na Terazijama. Agencija je, prema obrazloženju glavnog žanda-
ra, više od 300 metara udaljena od skupštine, a tamo i jeste adresa na
kojoj radnici treba da traže ispunjenje svojih zahteva. Ispred Agencije,
policija je duplim kordonom okružila demonstrante iz “Gradca”, ne do-
zvolivši da im iko priđe.
Na sastanku u Ministarstvu ekonomije, predstavnici radnika “Trud-
benika” postigli su dogovor da Ministarstvo pod hitno pripremi predlog
za isplatu socijalnog programa, koji će Vlada usvojiti na sednici 1. jula.
Agencija za privatizaciju je odbila mogućnost da raskine ugovor o
privatizaciji “Gradca”, ponudivši radnicima da posreduje u pregovori-
ma sa Sekulićem da im se isplate zaostale zarade i da napuste fabriku
kao tehnološki višak, sa pravom na otpremninu.

290
Štrajk u «Geci Kon»
Iako je nedvosmisleno utvrđeno da Dejan Pantović nije ispunio ve-
ćinu odredaba iz ugovora o tenderskoj prodaji IP ”Prosveta”, da je otu-
đio, prodao ili stavio pod hipoteku pretežni deo imovine, uključujući
i upravnu zgradu u Čika Ljubinoj, Agencija za privatizaciju je 17. juna
kupcu po treći put, za još 30 dana produžila rok za ispunjenje obaveza.
Ipak, predstavnice oba reprezentativna sindikata, koje zajednički vode
štrajk u knjižari ”Geca Kon” u Knez Mihajlovoj ulici, tvrde da ih baha-
to ponašanje Agencije i ministra Dinkića samo još više tera na upor-
nost. ”I nakon drugog produženja roka koji je trajao 60 dana, i koji je
istekao 31. maja, Agencija mu je još jednom produžila rok. Pritom su
nakon isteka prethodnog čekali 17 dana da se sastanu i donesu odluku
o novom roku. Teško je poverovati da uprkos brojnim dokazima o ne-
zakonitom poslovanju Pantovića, Agencija i dalje nastavlja da ga štiti.
Država mora da postupa po zakonu i mi smo odlučni smo da istrajemo
u borbi sve dok se vlasti ne dozovu pameti”, kaže Ljubica Stjepanović
Muhić predsednica Saveza samostalnih sindikata Srbije u IP ”Prosve-
ta”.
Štrajkači kažu da se Pantović u knjižari poslednji put pojavio 25.
marta. Od tada nisu imali nikakve kontakte s njim, iako im 30. juna
ističe zdravstveno osiguranje. «Pre nekoliko dana poslali smo mu do-
pis da je u sadašnjoj situaciji dužan da nam omogući pravo na lečenje,
ali on se ne odaziva. Pomoćnik ministra kulture Zoran Hamović je pre-
ko medija 11. juna najavio je posetu resornog ministra Nebojša Bradića
Prosveti. Mi smo tog dana, kada je poseta najavljena bili u mraku i
bez struje, ali smo je istog poslepodneva iznenada dobili. Kasnije smo
saznali da je Pantović nastavio sa rasprodajom imovine Prosvete da
bi platio deo duga za struju. On sada očigledno ubrzano otuđuje našu
imovinu, ne bi li uzeo što više pre raskida ugovora. Iako smo se nadali
poseti ministra Bradića ona se nije dogodila. Iako bliži 150 dana od
kada smo u štrajku, iako je ovo navodno godina knjige i pisma, mini-
star kulture još nije našao za shodno da poseti najstariju knjižaru u Be-
ogradu koja proživljava svoje najteže dane posle 165 godina postojanja
– objašnjava Mirjana Nardin iz sindikata ”Nezavisnost”.
Javnu podršku štrajkačima nedavno je uputio Ljubisav Orbović,
predsednik Saveza samostalnih sindikata, koji je okrivio državu za
propadanje ”Prosvete”, označivši ministra Dinkića kao glavnog krivca.
”Orbović je zatražio hitno raskidanje ugovora o privatizaciji i obećao
nastavak logističke podrške štrajkačima. Mi smo 8. juna bili na Od-

291
boru za privatizaciju Narodne skupštine, na kome je na predlog ne-
kih poslanika prihvaćeno da na sledeću sednicu Odbora budu pozvani
prestavnici oba sindikata ”Prosvete”, kupac Dejan Pantović i direktor
Agencije za privatizaciju, ne bi li sve strane iznele svoje argumente”,
ističe Muhićeva.
Štrajkači kažu da ih ministar Dinkić više nije obilazio nakon posled-
nje posete, kada im je zapretio kako su se on i predsednik Tadić dogo-
vorili da u «Prosveti» neće biti raskida ugovora. Štrajkači su Dinkića
videli kako u šetnji Knez Mihailovom ulicom u širokom luku obilazi
knjižaru ”Geca Kon”. Svakako mu nije prijatno. Prošlo je pet meseci od
kako su radnici ”Prosvete” poslednji put primili platu.

Banat
U “Jugoremediju” upala policija i zaplenila preko 600 dokumenata
tragajući za slovnom greškom koja bi Zdravka Deurića strpala iza bra-
ve. Poseban predmet istrage su ugovori o izvođenju građevinskih rado-
va na rekonstrukciji proizvodnih pogona, projektu koji je zrenjaninsku
fabriku lekova uveo u Evropu, i planovi grupe od četrdesetak akciona-
ra, mahom nekadašnjih štrajkača, da zajedno sa “Jugoremedijom” uđu
u zajedničko ulaganje – izgradnju fabrike za proizvodnju antibiotika.
Krajnji cilj je osuda bravara Deurića koji se drznuo da postane uspešan
privrednik.
U Vršcu se radnici “Vršačkih vinograda” bore, i traže podršku za
ono što radnici akcionari “Jugoremedije” već imaju, i žele da proda-
ju. Sindikat “Nezavisnost” u “Vršačkim vinogradima”, bio je 24. aprila
domaćin sastanka radničkih aktivista iz Zrenjanina, Beograda, Rače,
Ćuprije, okupljenih oko Koordinacionog odbora radničkih protesta u
Srbiji. Na ovom sastanku, doneta je odluka da Koordinacioni odbor
formira udruženje Radnički pokret Srbije. Nastao iz okupljanja tre-
zvenih inicijativa u prošlogodišnjem talasu radničkih protesta koji je
često imao obeležja histerije, Radnički pokret Srbije sada mora da od-
govori na izazove depresije. Dosadašnja iskustva i perspektive radničke
borbe u okviru Koordinacionog odbora radničkih protesta biće tema
konferencije “Borba za rad”, koju Pokret za slobodu 13. jula organizuje
u bioskopu REX, uz učešće aktera radničkih protesta okupljanih oko
KORPS. Konferencija će početi emitovanjem dokumentarnog filma
pod nazivom “Od –18 do +30”, autora Ivana Zlatića, o prošlogodišnjim

292
radničkim borbama. Zatim otvaramo razgovor sa ciljem da razumemo
kroz šta smo prošli, i dane koji dolaze.
Siniša Jelovac, Milenko Srećković i Ivan Zlatić
[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu - www.pokret.net,
juna 2010]

293
Novi radnički
pokre u Srbiji – ciljevi i prepreke
Kakvi su problemi i na koji način se traga za rešenjima
u preduzećima okupljenim oko Koordinacionog odbora
radničkih protesta u Srbiji
Naši napori, evropska dobra volja
U jeku ekonomske krize »Jugoremedija« je tokom ove godi-
ne uložila preko deset miliona evra u rekonstrukciju svojih
pogona radi usklađivanja s evropskim standardima dobre
proizvođačke prakse. Prema rečima nekadašnjeg lidera bor-
be radnika i akcionara, a danas generalnog direktora »Jugo-
remedije« Zdravka Deurića, »pre svega zahvaljujući razume-
vanju radnika ‘Jugoremedije’, koji su pristali da tokom čita-
ve godine rade za manju platu kako bi se obezbedila sredstva
za rekonstrukciju, ‘Jugoremedija’ je novembra ove godine
ponovo počela da radi kao fabrika za 21. vek, koja može svo-
je proizvode da izvozi na tržište Evropske unije i da uslužno
proizvodi lekove za velike evropske kompanije. Međutim,
tek s izvoznim olakšicama koje predviđa spoljnotrgovinski
sporazum između Evropske unije i Srbije, novi kapaciteti
‘Jugoremedije’ će moći da se ostvare u punoj meri. Zato će za
našu fabriku početak primene spoljnotrgovinskog sporazu-
ma biti veoma važan, a mislim da je za privredu u Srbiji važ-
no iskustvo ‘Jugoremedije’, jer ukazuje na koji način se može
ostvariti stabilnost. Ukoliko postoji solidaran napor radnika
i vlasnika da se dostignu evropski standardi proizvodnje, i
ukoliko s druge strane postoji dobra volja Evropske unije da
se otvori prema srpskoj privredi, dakle samo ako su oba ova
uslova ispunjena, možemo očekivati da će naša privreda iza-
ći iz krize i krenuti putem razvoja«.
Ipak, napori da se »Jugoremedija« modernizuje nisu bili baš sa-
svim zajednički, jer dok su se radnici odricali dela svojih zarada, dotle
država, suvlasnik 42% akcija fabrike, nije pokazala ič interesovanja da
podrži projekat rekonstrukcije. Znajući za sve nevolje koje je u »Jugo-
remediji« prouzrokovalo kršenje zakona i ugovora u privatizaciji, kako
od strane institucija pod direktnom vladinom kontrolom (Akcijski fond
294
i dr.), tako i onih pod još direktnijom vladinom kontrolom (trgovinski
sudovi), te da je marta 2007. godine, kada su mali akcionari preuzeli
upravu, kompanija posle četvorogodišnjeg razaranja bila jednom no-
gom u stečaju, najmanje što je država morala da uradi kako bi
ispravila svoje greške bilo je da zajedno sa radnicima i malim akciona-
rima prione na oporavak fabrike. Borba za konsolidaciju, a potom i za
usklađivanje s evropskim standardima proizvodnje, pala je na iste one
aktere koji su se prethodne četiri godine jedini borili protiv uzurpato-
ra.
Istina, političko-ekspertska nomenklatura koja pristupa privatiza-
ciji privrede s ovakvom neodgovornošću kakvu bez bitnijeg diskonti-
nuiteta u Srbiji pratimo već punih dvadeset godina, verovatno nema ni
potrebne kapacitete (kadrovske, strukturne...) da se uključi u oporavak
preduzeća čije propadanje je skrivila, sve kad bi je to i zanimalo. Jedino
o čemu činovnici Agencije za privatizaciju hoće, a bogme i umeju da
razgovaraju s radnicima firmi ojađenih u propaloj privatizaciji, jeste
nova privatizacija i to, razume se, pod znatno nepovoljnijim uslovima
nego prethodnog puta, jer je preduzeće u međuvremenu degradirano.
Malim akcionarima »Jugoremedije« pošlo je za rukom da iskorače iz
ove kolotečine, delimično zbog toga što su privatizovani po zakonu koji
im je omogućio da postanu većinski vlasnici firme, ali i zahvaljujući do-
broj organizaciji tokom borbe protiv uzurpatora, u kojoj je rukovodstvo
Udruženja malih akcionara uspostavilo valjanu komunikaciju sa više
od četiri hiljade akcionara rasutih po celoj Srbiji, i zadobilo njihovo po-
verenje da nakon povratka u fabriku preuzme upravu i odgovornost za
oporavak »Jugoremedije«. Najviše što su mogli da očekuju od države
bilo je da ne smeta.
Ipak, po završenoj rekonstrukciji fabrike, rukovodstvo »Jugoreme-
dije« je donelo odluku da se obrati državi, kao vlasniku 42% akcija,
i pozove je da se uključi u oporavak preduzeća. Generalni direktor je
4. decembra uputio molbu ministru ekonomije i regionalnog razvoja
Mlađanu Dinkiću da odobri sredstva pomoću kojih bi fabrika, finansij-
ski iscrpljena investicijom koja je realizovana u teškim uslovima eko-
nomske krize, mogla da nabavi sirovine neophodne za ponovni početak
rada punim kapacitetom. Odgovora (još) nema.

Blokada iznutra, blokada spolja

Agencija za privatizaciju je 26. novembra završila izveštaj o kontroli
izvršenja ugovornih obaveza u »Trudbenik gradnji«. Zaključili su da
295
Kopčalić jeste narušio kontinuitet poslovanja u osnovnoj delatnosti u
meri koja praktično znači propast preduzeća, a onda su izveštaj kover-
tirali i prosledili direktoru KMG »Trudbenik« na dalje postupanje.
Da podsetimo: i pored ozbiljnih prigovora stručne javnosti, između
ostalih i Vladinog Saveta za borbu protiv korupcije, Narodna skupština
je 2005. godine izmenila Zakon o privatizaciji i omogućila Agenciji da
ugovore sa nesavesnim kupcima više ne raskida u višegodišnjim sud-
skim postupcima (za koje vreme »gazda« sedi u preduzeću i, recimo,
stvara uslove da ga po okončanom sudskom postupku preuzme iz ste-
čaja), već da se u slučaju bitnih povreda ugovor smatra raskinutim po
zakonu; a ako kupac misli da jeste bio savestan, onda nek lepo on tuži
Agenciju i provede sledećih nekoliko godina po sudskim hodnicima
potražujući firmu nazad. Kritičari ovih izmena manje su bili bolećivi
na probleme kupaca, a više zabrinuti zbog frapantne svemoći vladine
agencije da izvršava volju svojih nalogodavaca u svakoj bogovetnoj si-
tuaciji, kako prema podobnim gazdama, tako i prema onima koje neki
ministar poželi da otpusti. Dragan Kopčalić nesumnjivo spada u ove
prve, pa tako njemu Agencija za privatizaciju formalno i nije proda-
la »Trudbenik«, nego je stvar uredila tako da KMG »Trudbenik« (za-
pravo jedna višespratnica sa nešto dvorišta na atraktivnoj beograd-
skoj lokaciji, u kojoj direktor i portiri primaju platu od zakupa), proda
»Trudbenik gradnju« (građevinsko preduzeće sa tristotinak radnika,
betonjerkama i drugim proizvodnim kapacitetima, pozamašnim), zbog
čega sada, nakon što je zaključila da je kupac urnisao »Trudbenik«,
Agencija ubeđuje radnike kako ona ugovor sa Kopčalićevom »Monte-
rom« ne može da raskine po Zakonu o privatizaciji, već da to mora da
učini KMG »Trudbenik« po Zakonu o obligacijama, pred Trgovinskim
sudom. A pošto su, kao i u privredi, ljute rane srpskog pravosuđa re-
šavane ljutim lekovima, na primer osnaživanjem zakonskih, kadrov-
skih i operativnih mogućnosti vladine birokratije da smandrlja, zaveže
i uveže tamo gde kilavi, isprepadani sud godinama izbegava da presudi,
onda je jasno kojoj strani u sporovima oko privatizacije »Trudbenik
gradnje« stav Agencije ide naruku.
Štrajkački odbor se 3. decembra sastao sa delegacijom Ministarstva
ekonomije i regionalnog razvoja koju su predvodili pomoćnik ministra
Milan Josipović i pomoćnik ministra Mišela Nikolić; učestvovala je i
šefica sektora za kontrolu u Agenciji za privatizaciju Julijana Vučković.
Sastanak je počeo krajnje simboličnim nesporazumom – predstavni-
ci Ministarstva su razumeli da je tema »preduzimanje mera radi ra-
zrešenja stanja u Trudbenik gradnja d.o.o. po dostavljanju Izveštaja
296
o kontroli sprovođenja kupoprodajnog ugovora od strane Agencije za
privatizaciju«, jer je tako pisalo u najavi javnog okupljanja na Terazi-
jama koju je sindikat podneo policiji. Predstavnici Ministarstva su sa-
opštili Štrajkačkom odboru da od protesta na Terazijama nema vajde,
jer Agencija je nemoćna protiv Kopčalića, i da bi radnici trebalo da se
okupljaju ispred prostorija političkih stranaka. Sindikat je zatim poku-
šao da organizuje protest ispred Vlade, kako bi obavestili premijera o
preporuci koju su dobili u Ministarstvu ekonomije, ali policija nije odo-
brila okupljanje. Protest je nastavljen na Terazijama, ali su Agencija i
Ministarstvo ekonomije ostali tvrdi u stavu da je njihov posao završen
sa kontrolom izvršenja ugovora.
Direktor KMG »Trudbenika« Dragan Golušin je 14. decembra upu-
tio dopis Agenciji za privatizaciju u kojem traži da se primeni Zakon o
privatizaciji i raskine ugovor sa »Monterom«. Istog dana počeo je da
pada sneg. Agencija je 16. decembra odgovorila Golušinu da ostaje pri
ranije iznetom stavu. Štrajk traje već 116 dana, najavljuju se sibirske
temperature, ljudi su na ivici. Donose odluku da sutradan od 10 sati
blokiraju ulicu ispred Agencije za privatizaciju. Sindikat najavljuje blo-
kadu policiji, ali ne dobija odobrenje. S druge strane, mediji po prvi put
za tri meseca posvećuju izvesnu pažnju ovom protestu, ali ne motivima
i argumentima, već »radikalnim metodama«.
Policijski kordon je bezvoljno pokušao da spreči izlazak demonstra-
nata na ulicu, ali su se brzo sklonili. Oko šezdeset radnika »Trudbenik
gradnje« zaustavilo je u 10 sati jednu traku na Terazijama. Desetak mi-
nuta kasnije, policija je privela predsednika Štrajkačkog odbora Milana
Živkovića i potpredsednika Vladimira Novakovića. Demonstranti skan-
diraju: »Hoćemo raskid!«, »Bando! Lopovi!« i tome slično. Sa prozora
Agencije za privatizaciju neka žena pokazuje srednji prst. Hladno je.
Oko 11 sati načelnik policije za opštinu Stari grad predlaže Živko-
viću i Novakoviću da umesto krivičnih podnese protiv njih prekršajne
prijave, ukoliko se prekine blokada ulice. Zaključivši da je željeni me-
dijski efekat već postignut, štrajkači prihvataju predlog.
Nakon blokade Terazija, direktor Agencije Cvetković je 18. decem-
bra pozvao Štrajkački odbor na sastanak. Radnici su ponovo bili jasni
u stavu da država mora da primeni Zakon o privatizaciji. »Kad je pre-
duzeće prodavano Kopčaliću 2007. godine, rečeno nam je da idemo u
privatizaciju. Zašto nam tada nisu rekli da smo nečija imovina i da nas
prodaju kao stoku? Nismo stoka i nećemo odustati od ‘Trudbenika’, a
oni sad neka kažu narodu u Srbiji da sve ovo nije bila privatizacija«,
kaže Vladimir Novaković.
297
Iz blokade u blokadu
Radnici i mali akcionari »Zastave elektro« iz Rače i »Vršačkih
vinograda« letos su uspeli da se sindikalnom i građanskom borbom
oslobode nesavesnih vlasnika. Međutim, odmah su upali u novi/stari
krug javašluka i represije – vratili su se pod kontrolu države, koja ih
je onomad i uvalila u probleme kada je prodavala akcije ne hajući za
očuvanje proizvodnje. Problem jeste, ali najmanji, to što novim vlasni-
cima proizvodnih kapaciteta u Srbiji često manjkaju i preduzetnički i
moralni kvaliteti. U mnogo većoj meri kriza dolazi od korumpirane i
centralizovane vlasti koja onemogućava svaku smislenu preduzetničku
inicijativu, odnosno opire se uspostavljanju stabilnosti i jasnih pravila,
zarad svog opstanka u mutnom. Uostalom, zbog toga sada (uz veliku
pomoć praktično svih tiražnih medija, nažalost) i nastoje da odgovor-
nost za glad i nesreću prebace na ove ili one tajkunčiće, pa Ivica Dačić
najavljuje da neće hapsiti štrajkače nego gazde koji ne isplaćuju zarade,
a Dinkić pred smrznutim i izgladnelim radnicima »1. maja« na blokira-
noj pruzi »obelodanjuje« ime krivca za propast i bedu. Sasvim logično,
jer vlada koja je protestante zatvarala i tukla (ovo drugo posredstvom
privatne vojske, ali svejedno) akcionare »Jugoremedije« zato što su
tražili svoja vlasnička prava, sada kad su posledice takvog postupanja
došle po svoje jedino i može da prebere ko im od onih za čiji su račun
tukli još uvek treba, a da ostale poveša zato što su loši privrednici, to
jest da preko štampe ojađenima ponudi vešala umesto reformi, jer ipak
je ovo 21. vek, više se ne veša po trgovima, nego se dešava samo ono što
je bilo na televiziji.
Na televiziji zato neće biti da je u »Zastavi elektro«, »Vršačkim
vinogradima«, »Ikarbusu« i brojnim drugim preduzećima gde je ra-
skinut ugovor o privatizaciji, Akcijski fond imenovao upravu koja je
zaustavila procese uspostavljanja odgovornosti započete radničkim
protestima. Primorana da se obračuna sa Rankom Dejanovićem (»Za-
stava elektro«), braćom Rodić (»Vršački vinogradi«) i drugima, vlada
je brže-bolje javnosti ponudila još jednu populističku traumatizaciju
ovih inače lako shvatljivih odnosa, i istovremeno za svoje zastupnike
u »oslobođenim« preduzećima postavila ljude koji će omogućiti kon-
tinuitet njene politike – sedeti i čekati novu privatizaciju, ignorisati i
gušiti inicijative onih koji su se upornom borbom za svoja radnička i
vlasnička prava izborili za poštovanje ugovora.
Nakon što je Dejanović »vratio« akcije »Zastave elektro« državi,
Štrajkački odbor je odmah predložio Dinkiću i Akcijskom fondu ka-
298
drovsko rešenje za zastupnika državnog kapitala. Radilo se o čoveku
koji je već bio rukovodilac u preduzeću, dakle upoznat sa proizvod-
njom, mogućnostima i problemima »Zastave elektro«, a napustio ju je
nakon privatizacije, zbog sukoba sa Dejanovićevim menadžerima. Po-
stavljanjem takve ličnosti na čelo firme, smatrali su štrajkači, omogu-
ćila bi se ne samo kompetentna uprava, već i kontinuitet sa radničkom
borbom za očuvanje fabrike i radnih mesta. Mišela Nikolić je predsed-
niku Štrajkačkog odbora Slobodanu Gajiću prenela Dinkićev odgovor
da će Akcijski fond imenovati novog direktora po ministrovom ćefu, ili
firma ide pod stečaj. U toku su pregovori menadžmenta i Ministarstva
ekonomije sa multinacionalnom kompanijom »Delfi« oko nastavka
saradnje, koja je pre godinu dana prekinuta Dejanovićevom krivicom.
Samostalni sindikat preduzeća, čijom zaslugom je sačuvana »Zastava
elektro« i stvoreni uslovi za ove pregovore, nema čak ni informaciju da
li se sa »Delfijem« razgovara o privatizaciji, zakupu fabrike ili obnav-
ljaju poslovno-tehničke saradnje.
Udruženje malih akcionara i sindikat Nezavisnost »Vršačkih vino-
grada«, koji su svojom borbom doveli do raskida ugovora sa »Rodić
MB« i sprečili sigurnu propast firme, od juna ove godine zahtevaju
od zastupnice državnog kapitala Vidosave Rajković da sada omogući
učešće predstavnika malih akcionara i oba reprezentativna sindikata
u novoj upravi preduzeća, izvrši presek stanja imovine preduzeća pre i
nakon privatizacije, pokrene postupke za naknadu štete usled nesave-
snog upravljanja i iznese plan izlaska »Vršačkih vinograda« iz krize. Ne
samo što radnici i mali akcionari nemaju povratnu informaciju u vezi
sa svojim zahtevima, već je Rajkovićeva odbila da načini i onaj korak
kojim zapravo ne bi nešto posebno ni priznala legitimitet radničke i
akcionarske borbe, samo bi pokazala elementarnu uljudnost – da vra-
ti na posao predsednika sindikata Nezavisnost Jona Popova, kome su
Rodići dali otkaz zbog zalaganja za poštovanje zakona i ugovora o pri-
vatizaciji.
Početkom novembra, radnici i akcionari »Vršačkih vinograda« su,
zajedno sa radnicima »Ikarbusa«, organizovali protest ispred Central-
nog zatvora u Beogradu, kada su pod parolom »Gladan sam!« tražili da
ih stave na hranu o državnom trošku (teško je smisliti bolji komentar
na Dačićevo obećanje da će zatvarati one druge). Usledila je protestna
šetnja ulicama Vršca i zahtev Skupštini opštine da stavi na dnevni red
svoje sednice situaciju u preduzeću, »i donese odluku o preduzimanju
hitnih mera za deblokadu računa AD ‘Vršački vinogradi’ putem novča-
ne pomoći i upućivanja zahteva državi kao većinskom vlasniku, odno-
299
sno Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja Republike Srbije za
hitnu uplatu potrebnog iznosa ‘Vršačkim vinogradima’ radi deblokade
računa i normalnog poslovanja u narednom periodu«.
Inicijativom ka lokalnoj zajednici, mali akcionari i radnici »Vršač-
kih vinograda« su se našli na sličnoj ideji oko koje se tokom leta oku-
pio Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji, tako da su se 15.
decembra na sastanku Odbora u Beogradu uključili u njegov rad. Tom
prilikom je dogovoreno da udruženje za razvoj radničkog pokreta, koje
će uskoro osnovati članovi Odbora, zajedno sa pokretom Ravnoprav-
nost iz Zrenjanina i listom Republika, organizuju 16. januara u Zrenja-
ninu celodnevni skup na kojem će izneti iskustva i pouke radničkih i
akcionarskih inicijativa na očuvanju i proizvodnje i radnih mesta u Sr-
biji, kao i uporedna evropska iskustva radničke participacije koja se sve
više smatraju jednim od važnih putokaza izlaska ne samo iz ekonomske
krize nego i sa raznih stranputica.

Samoupravljanje i samouprava
Po okončanju letošnjeg štrajka, fabrika konditorskih proizvoda
»Ravanica« iz Ćuprije krenula je da radi punom parom kako bi nado-
knadila ono što je izgubljeno u višemesečnom zastoju. »Menadžment
je našao kompromis sa kupcima i uspeo da povrati korak sa tekućim
obavezama. Povezan je staž radnicima za period dok fabrika nije radi-
la. Radnici koji su letos danonoćno bili na kapiji i čuvali fabriku, sada
rade u ubrzanim smenama, i subotom i nedeljom, kako bismo uspeli
da ispoštujemo ugovore, i ja verujem da ćemo do kraja godine uspeti
da pokrijemo gubitke nastale zbog obustave rada«, kaže Dragana Mi-
trović, članica Uprave preduzeća i predsednica Štrajkačkog odbora u
vreme protesta.
»Ravanica« je još uvek društveno preduzeće, jedno od retkih preo-
stalih u Srbiji. Od 2003. godine na njenom čelu se po odluci Vlade nala-
zi Milutin Vasić. Preduzeće pod Vasićevom upravom posluje sa velikim
uspehom, zbog čega su se i radnici i menadžment odlučno suprotstavili
Vladinoj nameri da im nametne novog direktora (njima dobro pozna-
tog urnisatelja obližnje »Paraćinke«), i zbrza privatizaciju na onaj isti
način na koji je »Ravanica« danas jedina fabrika u Ćupriji koja uopšte
radi. Vlada je pokušala da slomi otpor tako što će paralisati rad predu-
zeća, pa je policija čak zaplenila kamione sa robom upućenom kupcu.
Uokviren brutalnošću jednopartijskog sistema i dirigovanim »sa-
moupravljanjem«, s jedne, i višedecenijskim mirom oslonjenim na
300
vrednosti jugoslovenstva i socijalne pravde, s druge strane, »naš put u
socijalizam« je ipak proizveo izvesne pozitivne efekte na društvo i pod-
stakao njegov razvoj. Negativni efekti su mogli biti otklonjeni iskora-
kom ka demokratizaciji, ali znamo šta se umesto toga desilo. Borba za
demokratiju je potom poistovećena sa »antikomunizmom«, zauzete su
rovovske pozicije onako kako se u nas inače doživljava »vođenje politi-
ke«, pa su retki primeri u kojima se pozitivno iskustvo jugoslovenskog
socijalizma nadopunjavalo borbom protiv tiranije, za stvarnu samou-
pravu. U stvari, »Jugoremedija« i »Ravanica« su, makar u Srbiji, dva
najopipljivija primera. Podjednako baštinici socijalističke emancipa-
cije koliko i akteri borbe za demonopolizaciju privrednog i političkog
života. Dragana Mitrović, Zdravko Deurić i njihovi saradnici svakako
nisu jedini, ali su najizrazitiji predstavnici one Srbije u kojoj, verovali
ili ne, još uvek žive i lični integritet i odgovornost u javnom delovanju.
Razloga za preterani optimizam nema. Otkako je Agencija za priva-
tizaciju završila Izveštaj o kontroli sprovođenja kupoprodajnog ugovo-
ra u »Trudbenik gradnji«, blokada računa preduzeća je porasla za oko
150 miliona dinara. Radnici i mali akcionari beogradskog »Srboleka«,
vlasnici oko 30% akcija kompanije, takođe biju bitku sa vremenom da
pre nego što firma potpuno propadne dokažu nezakonitosti u preuzi-
manju i radu menadžmenta čiji rad kontroliše Jovica Stefanović Nini
sa svega 24,99% akcija. Stefanović je poslednje tri godine u »Srbole-
ku« praktikovao poslovnu politiku sličnu onoj protiv koje su se svoje-
vremeno pobunili radnici i akcionari »Jugoremedije« (proglasio se za
predsednika Upravnog odbora i direktora, gotovo sve što fabrika pro-
izvede prodaje svojoj firmi MD »Nini« sa rabatom od 41%, pa ni to ne
plaća itd.), i na kraju doveo najstariju farmaceutsku kuću u Srbiji do
opasnosti da izgubi dozvolu za rad i kao veledrogerija i kao proizvođač
lekova.
Samostalni sindikat, koji vodi Zoran Gočević, i Udruženje malih
akcionara na čelu sa Mišom Savićem, pre dve godine su se upustili u
borbu, ali nakon nekoliko uspeha koje su postigli preko Skupštine ak-
cionara (najpre su krajem 2007. godine pred Komisijom za hartije od
vrednosti dokazali da je Stefanović nezakonito ostvario natpolovičnu
većinu akcija i sveli ga na četvrtinu, da bi zatim na Skupštini spreči-
li usvajanje odluke o izdvajanju veledrogerije u posebno preduzeće),
Nini je još jednom pokazao kako funkcioniše sistem godinama krojen
po meri određene grupe pojedinaca: od jula prošle godine uprava »Sr-
boleka« jednostavno odbija da sazove Skupštinu, uz obrazloženje da
nema novca da je organizuje!
301
 Trgovinski sud je na zahtev malih akcionara (među kojima su, po-
red radnika, i profesionalni investitori), naložio održavanje Skupštine
za 22. decembar, i za privremenog zastupnika imenovao advokata Ne-
nada Milića iz brokerske kuće »AC Broker« (zastupnik više investitora
iz Slovenije, koji u svom portfelju imaju oko 10% akcija »Srboleka«),
ali uprava zastupniku nije dostavila knjigu akcionara, s obrazloženjem
da ni sami ne mogu da je dobiju od svog korporativnog agenta, jer mu
duguju 10 hiljada evra! Jedini izlaz koji je sud ponudio iz ovakve situ-
acije bilo je odlaganje Skupštine za 11. januar! Knjige akcionara i dalje
nema, a idu praznici.
Mali akcionari su se 22. decembra ipak okupili na mestu gde je bila
zakazana Skupština, u Kamenoj sali Doma sindikata, i u razgovoru sa
predstavnicima ostalih grupa iz Koordinacionog odbora radničkih pro-
testa (»Trudbenik gradnja«, »Jugoremedija« i »Šinvoz«), ponovo za-
ključili da nema odustajanja. Na njihovoj strani su činjenice i pravo na
privatnu svojinu. Na Stefanovićevoj su haos i abrovi: uspeo je da odvoji
deo radnika u novi sindikat i okrene ih protiv svojih kolega, huška rad-
nike na male akcionare, po ko zna koji put obećava da će za mesec dana
ponovo proraditi, i da se čak trijumfalno vraća u »Jugoremediju«.
Ne, za ovo zaista nisu krivi »tajkuni«.

Ivan Zlatić
[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu - www.pokret.net,
januara 2010]

302
Drugi o nama

Leto protesta
Umrežavanje radničkih borbi i novih pokreta u Srbiji
Protesti, štrajkovi i blokade obeležili su ovo leto. U Srbiji na
ulice izlazi toliki broj radnica i radnika kao nikada ranije na-
kon pada Slobodana Miloševića. U Novom Pazaru je u maju
predsednik lokalnog tekstilnog radničkog sindikata, posle
dvonedeljnog štrajka glađu, odsekao sebi prst, ne bi li ko-
načno skrenuo pažnju javnosti. U Kragujevcu štrajkači su se
popeli na višespratnicu i pretili da će da skoče. Skoro svakod-
nevno grupe radnica i radnika blokiraju saobraćajnice negde
u zemlji.
Česti samodestruktivni oblici protesta ukazuju na centralni pro-
blem. „U većini slučajeva reč je o očajnim radničkim borbama“, anali-
zira Ivan Zlatić iz levoorijentisane inicijative „Pokret za slobodu“, koji
je osnovan pre dve godine sa ciljem da koordiniše proteste radnica i
radnika. „Demonstranti često nemaju na raspolaganju nikakvo drugo
sredstvo pritiska osim svog vlastitog tela. Tako su, na primer, radnice i
radnici u Novom Pazaru tražili neisplaćene nadnice od preduzeća koje
je odavno bankrotiralo. Klasičan štrajk u takvom slučaju nije nikakva
opcija’’.
„Centralni problem u Srbiji je deindustrijalizacija“, opisuje Zlatić
stanje koje globalna kriza zaoštrava. Intenzivni proces privatizacije pro-
teklih godina doveo je do masovnog porasta nezaposlenosti jer mno-
gi investitori rasprodaju jeftino kupljena preduzeća i tako stiču profit
umesto da razvijaju proizvodnju. Zbog toga je centralna briga „Pokreta
za slobodu“ pomoć radnicima koji se zalažu za očuvanje svojih radnih
mesta. „Samo na ovaj način možemo da sprečimo pretvaranje Srbije u
potpuno zavisnu zemlju jeftine radne snage“.
Mada je „Pokret za slobodu“ samo mala grupa sa otprilike trideset,
većinom mladih članova, u nekoliko radničkih borbi igra važnu ulogu.
U Zrenjaninu, u Pokrajini Vojvodina, pomaže radnicima fabrike lekova
Jugoremedija.
Firmu je 2003. kupio obskurni biznismen koji je hteo da raskomada
preduzeće. Zauzimanjem preduzeća, koje je trajalo mesecima, radnici

303
su uspeli da iznude sudski proces u kome su dokazane neregularnosti
u procesu privatizacije. 2007. godine 500 radnika je na kraju uspeš-
no preuzelo upravu nad fabrikom. Model radničkog akcionarstva je to
omogućio.
„Pokret za slobodu“ nastoji otada da putem mnogih protesta, časo-
pisa i letaka iznese u javnost uspeh zaposlenih u Jugoremediji. U isto
vreme prenose lokalnim sindikalistima praktično znanje svuda po Sr-
biji. Mržnjom zadahnuti komentari iz politike i medija pokušavaju da
model Jugoremedije denunciraju kao povratak „radničkog samouprav-
ljanja“ iz Titove Jugoslavije. Ali primer ima harizmatičnu moć. Tako je
taj primer u Zrenjaninu motivisao i druge radnike u njihovim borbama
protiv tekućih oblika privatizacije. Na lokalne izbore u maju 2008. go-
dine obespravljeni su izašli sa zajedničkom listom. Pod imenom „Rav-
nopravnost“ četiri odbornika su ušla u gradski parlament.
Za političku scenu u Srbiji, kojom skoro potpuno dominiraju neo-
liberalne i konzervativno-nacionalističke snage, važan je politički do-
gađaj da se neko u Zrenjaninu ponovo vezuje za dugu tradiciju lokalne
samouprave i demokratije koja pripada „istorijskom nasleđu socijali-
stičkog radničkog pokreta u regionu“, objašnjava Zlatić. „Prava sloboda
mora biti povezana sa decentralizacijom vlasti. A bez socijalne pravde
ionako nema slobode.“
Devedesetih godina Zlatić se angažovao u okviru levoorijentisane,
antinacionalističke perspektive protiv režima Miloševića. „Pokret za
slobodu“ pokušava danas da socijalno pitanje učini polaznom tačkom
umrežavanja radničkih borbi sa drugim protestima kao što je na pri-
mer borba protiv plaćanja studentskih školarina.
Boris Kanclajter
[Objavljeno na nemačkom jeziku u listu Prager Fruhling,
oktobra 2009.]

304
Vera Vratuša:
Tržišni fundamentalis su
zla kob srpske ekonomije (odlomak)
U intervjuu za list Pečat, profesorka sociologije na
Beogradskom Univerzitetu Vera Vratuša govori o Pokretu za
slobodu, Koordinacionom odboru radničkih protesta u Srbiji, i
definisanju alternative deindustrijalizaciji zemlje...

Na kojim pretpostavkama se temelji vaše uverenje da alter-

nativa postoji?
Ono što učvršćuje uverenje da alternativa postoji i da stasavaju
subjekti koji će je definisati i sprovesti, jeste pojava oblika samoorga-
nizovanja razbaštinjenih, obespravljenih i egzistencijalno ugroženih
radnika i građana Srbije u borbi protiv antidemokratskih procesa koji
generišu ekstremnu socijalnu nejednakost. Pod mobilišućom parolom
„dosta kukanja, organizujmo se“, angažovani studenti, mladi ljudi i
žene okupljeni oko Pokreta za Slobodu, svoje obrazovanje i energiju
uložili su u podršku pisanom rečju i direktnom akcijom sudbonosnoj
socijalnoj borbi radnika za očuvanje proizvodnje u svojim preduzeći-
ma. Čuvajući svoja radna mesta oni dugoročno doprinose i preokre-
tanju dosadašnjeg negativnog trenda deindustrijalizacije zemlje, kao i
podsticanju neposrednog demokratskog učešća širokih slojeva ljudi u
rešavanju egzistencijalnih problema koji ih se neposredno tiču.
Koliko je u ovom trenutku realno ostvariv pomenuti oblik
„samoorganizovanja“ i gde su njegovi centri?
Koordinacioni odbor radničkih protesta za sada obuhvata pred-
stavnike štrajkačkih odbora preduzeća u Zrenjaninu, Rači, Kragujevcu,
Ćupriji, Beogradu i Vršcu. Svakim danom povećava se broj učlanjenih.
Delegati štrajkačkih odbora radnika okupljaju se na sastancima Koor-
dinacionog odbora, analiziraju dokumentaciju, artikulišu prioritetan
zahtev, razmenjuju iskustva koja prenose svojim kolegama. Kada sami
štrajkači odluče šta će od njih primeniti, pišu saopštenja za javnost i ša-
lju zahteve glavnom adresatu protesta. Članovi Koordinacionog odbora
uzajamno se podržavaju da ostanu uporni u okupaciji preduzeća koja
imaju ozbiljne proizvodne mogućnosti, u uličnim protestima i izbaci-

305
vanju neodgovornih novih vlasnika koji svesno pokušavaju da unište
proizvodnju u preduzećima koja su radnici decenijama gradili radi pra-
nja novca i špekulisanja skupim građevinskim zemljištem. Cilj protesta
je vršenje pritiska na korumpirane državne institucije poput Agencije
za privatizaciju, da ispunjavaju svoju zakonsku obavezu i kontrolišu
sprovođenje ugovora o privatizaciji. Radnici „Jugoremedije“, „Zastave
elektro“ i „Ravanice“ uspeli su da sačuvaju svoje fabrike, a radnici i
radnice „Raške“, „Šinvoza“, „BEK-a“, „Trudbenik gradnje“, „Srboleka“,
„Vršačkih vinograda“ i „Ipoka“, još uvek se bore. Kontakti postoje i
sa „Kopaonikom“ iz Kuršumlije da se podrži ponovno pokretanje proi-
zvodnje i tako spase čitav grad.
Nije tajna da su pojedine grupe o kojima govorite izložene
svojevrsnim merama represije!
Uprkos neprijatnim iskustvima legitimisanja od strane policije, pre-
ovlađuje pozitivno iskustvo da obični članovi policije otvoreno kažu da
će biti na strani radnika pošto su razumeli opravdanost njihove borbe.
U pogledu odnosa prema postojećim registrovanim sindikatima, prak-
sa je pokazala da je plodna saradnja sa lokalnim podružnicama čiji su
sindikalisti podložniji radničkoj kontroli. Za razliku od njih, uočeno je
odsustvo angažovanja birokratizovanih i korumpiranih rukovodstava
u sindikalnim centralama na povezivanju radničkih protesta u odbrani
interesa radnika, pa čak i svesni pokušaji sabotiranja radničkih prote-
sta.
Kloneći se politikantskih i ideoloških parola i grandioznih planova
koji trenutno prevazilaze njihove kapaciete, resurse i infrastrukturu,
zalažu se za donošenje sistemskih mera vraćanja vlasništva građevin-
skog zemljišta i akcija preduzeća u državnom vlasništvu lokalnim sa-
moupravima. Lokalne samouprave više su zainteresovane za očuvanje
zaposlenja lokalnog stanovništva u poslednjim preduzećima koja su
nekako preživela privatizaciju i podložnije su demokratskoj kontroli
samih radnika, od centralizovane vlasti u glavnom gradu.
Iskustvo nam govori da izborne (stranačke) promene vlasti
u lokalnim sredinama ne dovode i do suštinskih životnih i
društvenih promena!?
Svesni da puka personalna promena na vlasti ništa sistemski neće
promeniti, kao glavni problem uočavaju to što političke stranke isisa-
vaju novac iz retkih preduzeća u kojima se očuvala poizvodnja za finan-
siranje opstanka na vlasti tako što postavljaju ’svoje’ nestručne ljude
da njima upravljaju. Zametak jasno artikulisane radničke partije vide u
306
Ravnopravnosti koju su osnovali radnici „Jugoremedije“, kako bi svoj
uspeh u borbi za fabriku zaštitili i političkim putem. Oni pomažu rad-
ničke grupe u i izvan Zrenjanina.
U perspektivi teže stvaranju nezavisnog i demokratskog radničkog
pokreta u kojem će krajnji ciljevi društva ravnopravnosti, socijalne
pravde, bez ugnjetavanja i neimaštine kao pretpostavci lične slobode,
biti prisutni u sredstvima borbe i načinu svakodnevnog približavanja
njihovom ostvarenju.
A do tada?
Do tada upozoravaju vlast da se duboki problemi ukidanja radnih
mesta nastali pljačkaškom privatizacijom ne mogu rešiti merama po-
vezivanja staža i jednokratne novčane pomoći i da ni u jednoj zemlji
koja sebe smatra demokratskom, vlada ne sme da ograničava pravo na
mirno izražavanje nezadovoljstva, te da odustane od najavljene repre-
sije nad radničkim protestima.
Da li je delovanje Pokreta za slobodu i Koordinacionog od-
bora svojevrsno pozivanje na „restauraciju“ socijalizma i
kakve šanse danas u našem društvu imaju ovakve ideje?
Ne želeći da rizikujem da ih pogrešno tumačim, izneću svoje mi-
šljenje o postavljenom pitanju. Moglo bi se govoriti o restauraciji so-
cijalizma da je u svetskim razmerama postojao kvalitativno novi način
proizvodnje, pre svega, da je u okviru njega bila ukinuta klasna podela
rada. Stvarnost je bila drukčija, tek se pomaljao novi način proizvodnje
u okviru dominacije kapitalističkog u svetskim razmerama. Pri tome
su zameci novoga bili svakodnevno pritisnuti istorijski nasleđenim ne-
dovoljno razvijenim proizvodnim snagama u bivšim kolonijama i polu-
kolonijama, te više ili manje otvorenom vojnom intervencijom imperi-
jalističkih sila koje svim silama nastoje da ih vrate ili zadrže u koloni-
jalnom i neokolonijalnom položaju, odnosno u okviru međunarodnih
manifestacija klasne podele rada.
U ovim svetsko-istorijskim okolnostima, mislim da je mudro da
pripadnici Pokreta i Odbora izbegavaju upotrebu kontroverznih i zlo-
upotrebu kompromitovanih izraza. Kako nazvati drukčije nego zlou-
potrebom, kada su samozvane radničke, socijalističke i socijaldemo-
kratske partije u svetu i kod nas sprovodile i dalje sprovode program
privatizacije raznih oblika kolektivne svojine često još bezobzirnije od
partija koje su već po svojem imenu usmerene na konzerviranje kapi-
talizma?
307
 Početni oblici samoorganizovanja i preuzimanja inicijative od stra-
ne zaposlenih u neuspešno privatizovanim preduzećima s ciljem da
održe proizvodnju i radna mesta, kao i podrška koju im u tome pruža-
ju praktično svi pripadnici lokalne zajednice, a sve više i žitelji drugih
sredina sa istovrsnim problemima, naročito kritički deo visoko obrazo-
vanih pripadnika sitne buržoazije, očigledno pokazuju da je primitivna
akumulacija kapitala došla do granice društvene snošljivosti u Srbiji. U
takvoj konkretnoj konstelaciji odnosa, važnije od imenovanja preduze-
tih mera, jeste da se spreči dovršavanje rasprodaje prirodnog i društve-
no proizvedenog bogatstva.
Šta vi mislite o mogućnosti „povratka“ socijalizma?
Lično nemam dilemu oko toga da ukoliko ogromna većina za čove-
čanstvo ne odabere kvalitativni skok u socijalizam, ciklične i sve razor-
nije sistemske krize će sve nas iz kapitalizma kao modernog ropstva,
dovesti preko društveno proizvedenih katastrofa, do samouništenja.
[objavljeno u listu ''Pečat'', 5. februara 2010]

308
Ispod cenzusa!
Pokret za slobodu pro v Mlađana Dinkića
Pokret za slobodu najavljuje pokretanje nestranačke kampa-
nje čiji je cilj da Mlađan Dinkić na narednim izborima ne pre-
đe cenzus. Glavna parola kampanje je: ''Samo narod može
da pobedi Dinkića – ostali sa njim prave koalicije'', a prati je
veliki broj duhovitih sličica koje ilustruju ovaj tekst. Razlog
kampanje je to što Pokret za slobodu, kao i ogromna većina
u narodu, Dinkića smatra najodgovornim za upropašćavanje
domaće privrede
Radnički pokret u Srbiji ne čine samo sindikalisti koji se sastaju sa
tajkunima u Šekspirovoj. Ozbiljna alternativa korumpiranim i pasiv-
nim sindikalistima dolazi iz organizacionog rada grupe koja sebe na-
ziva Pokretom za slobodu, a koja je ovde najpoznatija po tome što je
Noam Čomski, svetski priznat intelektualac, podržao neke od njenih
inicijativa. Kako sami predstavnici Pokreta za slobodu kažu, nastali su
ujedinjavanjem studentskih i radničkih aktivista a zatim su se orijen-
tisali na probleme koje smatraju najprioritetnijim u našem društvu. U
zaslugu im se upisuje uspešna organizaciona pomoć radnicima Zastave
elektro, Jugoremedije i drugim ovde najpoznatijim radničkim štraj-
kovima. Njihovi tekstovi i saopštenja odlikuju se britkom analizom,
neopterećenom ideologijom, i preko njih je svetska javnost upoznata
sa radničkim gibanjima u Srbiji, a intervjui sa predstavnicima Pokre-
ta za slobodu objavljeni su na većem broju stranih jezika. Štampali su
veći broj besplatnih publikacija koje pozivaju na povezivanje ugrože-
nih slojeva u borbi za slobodu i socijalnu pravdu. Povezali su veći broj
štrajkačkih odbora u zajedničku borbu i osnovali Koordinacioni odbor
radničkih protesta. Pružaju podršku i studentskim inicijativama. Poka-
zali su da dobro organizovani radnici mogu biti jači od supruga pred-
sednice Skupštine Srbije Slavice Đukić-Dejanović koji je pod pritiskom
protesta morao da se odrekne vlasništva nad fabrikom koju je vodio ka
stečaju.
Danas Pokret za slobodu najavljuje pokretanje nestranačke kampa-
nje čiji je cilj da Mlađan Dinkić na narednim izborima ne pređe cenzus.
Glavna parola kampanje je: ''Samo narod može da pobedi Dinkića –
ostali sa njim prave koalicije'', a prati je veliki broj duhovitih sličica
koje ilustruju ovaj tekst. Razlog kampanje je to što Pokret za slobo-

309
du, kao i ogromna većina u narodu, Dinkića smatra najodgovornim za
upropašćavanje domaće privrede.
Mlađan Dinkić je neizbežni sastavni deo svake vlade od 2001. upr-
kos tome što je jedan od najomraženijih političara u Srbiji. Neki kažu
da na tome najviše može da zahvali svojim vezama sa stranim faktorom
i domaćim krupnim kapitalom.
Dinkić zapravo svoje nasleđe i veštine vuče iz nevladinog sektora
kao osnivač nevladine organizacije G17 plus, koja je bila dobro pozicio-
nirana kod stranih fondacija u vreme kada su ogromne količine novca
stizale onima koji bi se borili za smenu režima Slobodana Miloševića
(najveću podršku G17 plus imao je u Međunarodnom republikanskom
institutu sa sedištem u SAD).
Dokopavši se vlasti Dinkić na različite načine koristi svoju poziciju
unutar vlade kako bi sebi obezbeđivao opstanak na vlasti. I sam Zakon
o regionalnom razvoju, koji je pripremilo njegovo ministarstvo, najve-
ćim delom je prilagođavanje ''situacije na terenu'' Dinkićevim planovi-
ma da ostane na vlasti unutar neke nove koalicije, ili da makar pređe
cenzus na sledećim izborima i uđe u parlament. Sam zakon je donet
kako bi se omogućilo apliciranje za fondove EU namenjene finansira-
nju regionalnih razvojnih projekata. Ogroman broj agencija i saveta na
regionalnom nivou, čije stvaranje propisuje Zakon o regionalnom ra-
zvoju, biće samo pregršt netransparentnih tela u kojima se neće znati
gde je otišao novac iz EU fondova. Agencije će rukovoditi finansijama
i sprovođenjem projekata a lokalne samouprave će finansirati njihov
rad. Dodeljivanje novca, međutim, odobravaće samo nadležni ministar
- Dinkić, kao i u slučaju NIP-a i Fonda za razvoj. Toliko o decentrali-
zaciji.
''Mi ćemo se truditi da razvijamo te institucije (misli se na regional-
ne agencije i savete, prim. D.M.) jer se dešava da lokalne samouprave
često ne vide svoj interes u tim agencijama, iako su formalno u njiho-
vom vlasništvu'', kažu službenici Ministarstva za ekonomiju i regional-
ni razvoj.
Da je Zakon o regionalnom razvoju deo šireg Dinkićevog prediz-
bornog plana govori i to što je istovremeno sa promovisanjem Zakona
o regionalnom razvoju Dinkić pokušavao da sopstvenu stranku, pre-
zrenu u narodu, reformiše u Partiju regiona i dodeli joj novi imidž. Ta
nova Dinkićeva partija okupiće regionalne lidere (Ničića, Verka, mo-
guće Palmu i Ljajića ili Ugljanina), koji će od Dinkića dobijati novac iz
državnih fondova koji bi trebalo da ih učvrsti na vlasti u njihovim gra-
dovima (Zaječar, Kragujevac, Jagodina), dok bi oni zauzvrat omogućili
310
Dinkiću da ostane na vlasti na republičkom nivou. Na primer, region
na koji je Dinkić prvenstveno bacio oko, region Šumadije i Zapadne
Srbije, imaće najveći broj regionalnih agencija – četiri, dok će region
Vojvodina i region Južne i istočne Srbije imati po tri, a Beogradski i
Kosovskometohijski po jednu.
U tekstu Regionalizacija, državno ili partijsko pitanje? sa sajta In-
ternational Commmunications Partnersa kaže se: ''Vlada Srbije je po-
četkom marta 2010. usvojila program za podsticanje ravnomernog
regionalnog razvoja u 2010. godini, vredan 100 miliona evra. Ovaj pro-
gram je promovisao ministar ekonomije i regionalnog razvoja Srbije
Mlađan Dinkić. Naravno, programa ne bi ni bilo da na njemu nije in-
sistirao upravo Mlađan Dinkić, kome je ravnomerni regionalni razvoj
postao politički program, a on je veoma vešt i sposoban kada državnim
novcem finansira svoje političke aktivnosti. Kako je Srbiji preko potre-
ban ravnomerni regionalni razvoj, Dinkić je spojio, kako to narod kaže,
“lepo i korisno”. Elem, kako god došlo do usvajanja vladinog programa,
Dinkić je najavio da će “taj program pomoći zapošljavanje i oživljava-
nje proizvodnje u najsiromašnijim opštinama u Srbiji. Isti iznos za iste
namene Dinkićevo ministarstvo uložilo je juna 2007. godine. Na koje
su projekte pare otišle niko ne zna, ali jasno je da u nerazvijenim kraje-
vima Srbije vidljivog napretka nema''.
Teško je poverovati da u srpskoj priči o regionalizaciji nema politič-
kih motiva kao što aktuelna vlast tvrdi. U Beogradu je nedavno pokre-
nuta inicijativa za osnivanje Unije nacionalnih, regionalnih i lokalnih
stranaka, grupa građana i pojedinaca koji će se zalagati za decentraliza-
ciju zemlje i ravnomerni regionalni razvoj. Inicijativni odbor čine Mla-
đan Dinkić, lider G17 Plus, Veroljub Stevanović, predsednik Zajedno
za Šumadiju, Boško Ničić, predsednik Živim za Krajinu, Mirko Todo-
rović, vlasnik modne kuće Todor, Goran Paskaljević, reditelj i Predrag
Marković, izdavač. Kako saznajemo, trebalo je da u ovom odboru bude
i Miodrag Babić, koji stoji iza regionalne stranke u Vršcu i koncerna
Hemofarm. To je verovatno i razlog sukoba između Fonda za razvoj i
koncerna Hemofarm. Naime, Fond je odbio da koncernu Hemofarm
da kredit iako je ovaj koncern ispunjavao sve uslove. Pošto je Babić
odlučio da ne bude deo ove Unije, očigledno nije bilo ni kredita. Sve
ovo baca senku i rađa sumnju da će državni resursi, koji će biti usmere-
ni na politiku decentralizacije, biti iskorišćeni da Dinkić napravi novu
političku stranku''.
Zašto to Dinkić radi? Njegova stranka, G17 imaće problema sa cen-
zusom ukoliko samostalno izađe izbore. Njegov lični imidž kao i imidž
311
stranke nije baš najbolji. Zato im je potreban redizajn, a regionalni ra-
zvoj se nametnuo kao veoma dobro rešenje. Naime, od kada su uvedeni
direktni izbori za gradonačelnika, u Srbiji je pobedilo nekoliko lokalnih
lidera koji su formirali ozbiljne regionalne pokrete. To su Dragan Mar-
ković Palma u Jagodini, Verko Stevanović u Kragujevcu, Goran Ješić u
Inđiji, Goran Knežević u Zrenjaninu, Boško Ničić u Zaječaru… Glasanje
za ove lokalne lidere pokazuje frustraciju stanovništva centralizacijom
i potrebu da imaju jaku lokalnu vlast.
Potencijal među biračima koji se protive centralizaciji je višestruko
veći. Toga je Dinkić svestan te je napravio odličnu računicu. Ako Dinki-
ćeva stranka može sama da dobije nekoliko odsto glasova na izborima,
potrebni su joj još i glasovi desetak lokalnih lidera i stranaka Bošnjaka
kako bi njihova koalicija dobila više glasova od neophodnih pet odsto,
što je izborni prag za ulazak u skupštinu. Dakle, Dinkić političku ideju
ima, a pošto je majstor da svoje političke ideje podrži državnim sred-
stvima, to je upravo učinio. Dinkić je sebi obezbedio odličnu startnu
poziciju pred novu političku trku, a posle ulaska u parlament biće po-
željan koalicioni partner svima - od DS-a do SNS-a.
Parola kampanje Pokreta za slobodu - ''Samo narod može da pobe-
di Dinkića'' izgleda najpreciznija smernica na koji način Srbija može da
se oslobodi Dinkića poslavši na sledećim izborima ispod cenzusa njega
i one koji sa njim tikve sade. Svakako je postalo besmisleno glasati na
izborima ako uvek dobijemo da nam Dinkić vodi ekonomiju. Potrebno
je da svi damo svoj doprinos da ova kampanja dobije nacionalne raz-
mere. A kad Srbiju oslobodimo od Dinkića za dalje ćemo videti.
Danko Milojević
[objavljeno na sajtu ''E novina'', 5. aprila 2010]

312
Disciplinovanje Srbije
Radnici ’’Jugoremedije’’ uspeli su da stvore, uz ne malu po-
moć levičarskih intelektualaca i grupe ’’Pokret za slobodu’’,
savez između malih akcionara i radnika firme koji od tada
samoupravno rukovodi firmom. Petočlani komitet rukovodi
proizvodnjom i plasmanom lekova koji se proizvode po licen-
ci farmaceutskog giganta Aventisa ili se razvijaju u vlastitom
odeljenju za istraživanje.
Mladi aktivisti grupe ’’Pokret za slobodu’’ pripadaju novoj genera-
ciji srpskih levičara koji ponovo stavljaju socijalno pitanje u središte
svoje politike i hrabro, bez kompleksa, nose se sa ostacima titoističkih
struktura. Na svoj način bore se, sasvim svesno, protiv disciplinovanja
Srbije.
Poslednji teški sneg ove zime topi se na krovovima Beograda; debe-
le ledene ploče preko dana padaju na trotoar kao i duge, preteće lede-
nice. S njima padaju crep i malter s kuća koje decenijama nisu renovi-
rane. Sunčevi zraci iznose na videlo katastrofalno stanje infrastrukture
u glavnom gradu Srbije.
Osim toga, zjape i, deset godina nakon rata, rupe koje su napravi-
le krstareće rakete na zgradi vlade. Savezna skupština zvrji prazna u
nekadašnjem ’’Bulevaru Revolucije’’ koji su gradski zvaničnici novog
doba preimenovali u ’’Bulevar Kralja Aleksandra’’ zato što ih je podse-
ćao na, za njih pogrešnu, – titoističku – revoluciju.
U tih deset godina od bombardovanja nastavila je ’’međunarodna
zajednica“ – grupa država koju su predvodili Vašington i Brisel – rat
protiv Beograda političkim i pravnim sredstvima. ’’Tribunal za Jugo-
slaviju’’ u Hagu poslužio je kao korisno sredstvo. Gubitnik na izborima,
oktobra 2000, Slobodan Milošević nezakonito je deportovan tačno go-
dinu dana kasnije u Holandiju gde je 2006. godine umro pod nerazjaš-
njenim okolnostima. Od Jugoslavije postala je ’’Srbija i Crna Gora’’,
a ova poslednja se osamostalila 2006. Posle izbora u maju 2008. da-
našnji predsednik Boris Tadić pripitomio je ostatke Miloševićeve So-
cijalističke partije (SPS) i sa njenim ostacima, koji su kompatibilni sa
Zapadom, i radikalno-liberalnom G-17+ osnovao koaliciju koja Srbiji
propisuje drastičnu socijalnu terapiju. Lepeza novina kojom dominira-
ju zapadnoevropski medijski koncerni, sa nemačkim WAZ-om na čelu,
prati ovaj razvoj.
Sve političke snage insistiraju na suverenitetu Beograda nad Koso-
vom, ali se po pitanju teritorija pojavio nov faktor nesigurnosti. Pošto

313
je regionalni parlament Vojvodine doneo vlastiti statut za Pokrajinu u
oktobru 2008. godine, pokreće se u Beogradu otpor protiv ovih pokuša-
ja da se osnuje ’’država u državi’’, kako je to rekao ministar unutrašnjih
poslova Ivica Dačić. Samostalna Vojvodina oduzela bi Srbiji i kontrolu
nad žitnicom pošto je već izgubila industrijsko i energetsko-politički
potencijal zbog skladišta mrkog uglja i obojenih metala na Kosovu.
’’Odlučni smo da ograničimo izdatke na svim nivoima, što uklju-
čuje zamrzavanje penzija u 2009. godini kao i značajno smanjivanje
subvencija’’. Ovo obećanje je dao predsednik vlade Mirko Cvetković sa
svojom ministarkom finansija i šefom Narodne banke krajem 2008.
godine u pismu direktoru MMF-a Dominiku Štraus-Kanu. Direktor
je stavio mogućnost dodeljivanja kredita Međunarodnog Monetarnog
Fonda od 2 milijarde evra – pod strogim uslovima: Deficit budžeta ne
sme da premaši 1,5 posto bruto nacionalnog dohotka, masovne pore-
ze za energiju, duvan i 16-procentni porez na dodatu vrednost treba
povećati, plate ne smeju da rastu uprkos stopi inflacije od 10 posto i
privatizaciju treba nastaviti.
’’Ovakva vrsta pisma MMF-u ne piše se u Srbiji’’, kaže ekonomi-
sta Oskar Kovač koji je pod Miloševićem lično pregovarao sa među-
narodnim finansijskim organizacijama kao ministar privatizacije, ’’ona
dolaze utanačena i gotova iz Vašingtona. Pismo je isto i za Latinsku
Ameriku i za Srbiju’’. U dodatku ’’memoranduma’’ konstatuje MMF
kratko i jasno: ’’Svaka promena u državnom budžetu za 2009. godinu
uključujući plate, penzije i transfere novca može da se sprovede samo
uz saglasnost MMF-a’’.
Restriktivna finansijska politika prinuđuje Srbiju da izdatke za in-
frastrukturu ograniči na dva projekta: izgradnju ’’koridora 10’’, kako bi
transport bolje fukcionisao između Zapadne Evrope i Grčke, i nekadaš-
nju fabriku Zastava u Kragujevcu. Tu bi trebalo da ugovor sa Fijatom
osigura zajedničko ulaganje koje je sada svakako ugroženo zbog krize
u automobilskoj industriji na Zapadu. Za socijalno, zdravstveno, ili čak
za uklanjanje građevinskih nedostataka u Beogradu, nije predviđen ni-
jedan dinar.
Zvanično iskazana stopa nezaposlenosti od 25 procenata obeloda-
njuje da život u Srbiji sledi drugačije tokove od onih na Severozapadu
Evrope. Ko ima posao, njemu inflacija proždire zaradu. U decembru
2008. prosečna plata iznosila je 250 evra, u februaru 2009. samo 200
evra a u junu bi mogla da padne na 150, procenjuje stručnjak za ekono-
miju Dušan Proroković. Penzioneri često moraju da prežive sa 12.000
314
dinara (125 evra) mesečno. Uz to, kriza na Zapadu rapidno smanjuje
novčane doznake srpskih gastarbajtera u svoju domovinu.
Studija Svetske banke utvrdila je za Srbiju pet vrsta siromaštva. Od
radnika, preko nezaposlenih do penzionera, u najtežem su položaju na
toj lestvici oni koji u malim provincijskim gradovima mora da preživ-
ljavaju bez vlastite bašte. Studija označava 30 procenata Srba siromaš-
nima.
Kroz fabriku koja se rekonstruiše ponosno nas vodi inženjer hemi-
je Bane Markuš. Jezgro farmaceutskog pogona je već izgrađeno i ispu-
njava nove odredbe za proizvodnju lekova. U susret nam dolazi Steva,
radnik koji ima otprilike 50 godina. Pre četiri godine bio je ovde u ’’Ju-
goremediji’’ predsednik štrajkačkog odbora. ’’Lopove smo oterali, sada
sami vodimo fabriku’’, dugotrajnu borbu radništva sažima na najnuž-
niju informaciju.
’’Jugoremedija’’ je ime jedine firme u današnjoj Srbiji koja se po-
sle faze divlje privatizacije nalazi ponovo u rukama radnika. Naravno
da to nije titoističko samoupravljanje koje je ovde u Zrenjaninu, 80
kilometara severnoistočno od Beograda, našlo svoj put. Veliki deo
od 500 zaposlenih farmaceutske fabrike poseduje zajedno sa okruglo
4.000 malih akcionara većinu akcija. A to se zbilo ovako: Pošto je Mi-
lošević samoupravna preduzeća pretvorio u kapital, nova vlasnička for-
mula je glasila: 30 posto ide državi, 35 radnicima i menadžmentu i 35
građanima Srbije. Formirala se ’’crvena buržoazija’’ koja je pomešala
udele države i građana i stvorila mogućnost za formiranje većinskog
paketa akcija izvan radničkih kolektiva.
Posle završetka Miloševićeve ere država je svoj udeo prodavala pri-
vatnim investitorima; tako je bilo i sa ’’Jugoremedijom’’ gde je ovaj
udeo u međuvremenu narastao na 42 procenta. Svuda u Srbiji ovaj
model je poslednjih godina dovodio dotle da su se privatni investitori
ilegalno, i često primenom gole sile, dokopali preduzeća. Radnicima
u Jugoremediji ipak je uspelo da zaustave divlju privatizaciju koju je
sproveo čovek pod imenom Nini i koja je odbacivala formalne većinske
odnose. Hiljade malih akcionara stavilo se na stranu zaposlenih. Posle
nekoliko godina borbe, tokom koje su Zrenjaninci izlazili na ulicu i zau-
zimali fabriku, vlasnik je 2007. morao da odstupi. Sud je prepoznao ne-
zakonitost u njegovoj pljački, njegov udeo od 42 posto pripao je ponovo
državi. Radnici ’’Jugoremedije’’ uspeli su da stvore, uz ne malu pomoć
levičarskih intelektualaca i grupe ’’Pokret za slobodu’’ (Freiheitskam-
pf), savez između malih akcionara i radnika firme koji od tada samo-
upravno rukovodi firmom. Petočlani komitet rukovodi proizvodnjom i
315
plasmanom lekova koji se proizvode po licenci farmaceutskog giganta
Aventisa ili se razvijaju u vlastitom odeljenju za istraživanje.
Mladi aktivisti grupe ’’Pokret za slobodu’’ pripadaju novoj genera-
ciji srpskih levičara koji ponovo stavljaju socijalno pitanje u središte
svoje politike i hrabro, bez kompleksa, nose se sa ostacima titoističkih
struktura. Na svoj način bore se, sasvim svesno, protiv disciplinovanja
Srbije.
Hanes Hofbauer
[objavljeno na nemačkom jeziku u listu ''Neues
Deutschland'', 24. marta 2009.]

316
English Summary

Serbia's ''socially acceptable'' priva za on

The New Approach to Priva za on in Serbia
“Principle 6. Privatization must be socially acceptable,
i.e. the position of employees in the privatized company must
not deteriorate after privatization; and ensure that a part
of the capital must belong not only to the employees but also
to all adult citizens of the state in order to validate the level
of rights or entitlements that have been achieved in keeping
with previous laws.”
From the web site of the Privatization Agency of the
Republic of Serbia, 2001
The initial privatization of ‘socially owned’ property in Serbia was
launched at the end of 1989, and started in earnest a year later. The
privatization law was conceived by Ante Marković, the last Prime
Minister of socialist Yugoslavia. Under this law, privatization was not
mandatory for all socially-owned enterprises. The ultimate decision
whether or not the company was going to be privatized remained with
the company’s Assembly (the highest decision making body in a social-
ly owned enterprise). If the workers decided to do so, the company's
capital was then transformed into private shares and each worker was
given the opportunity to buy them again at a reasonable price.
This may sound absurd now, but Marković’s privatization had the
potential of actually preserving whatever was left from, and even to
improve upon the model of Yugoslav worker’s self-management.
Even the staunchest ‘Yugo-nostalgic’ would be hard-pressed to
deny the common critique that Tito’s ’self-managed’ economy was de
facto managed by the one-party state. Even though lots of collectives
managed to achieve substantial degrees of independence and actual
self-management, at a more general level the concept of ‘social own-
ership’ failed to ground itself in a key element necessary for the cre-
ation of a sustainable economy – RESPONSIBILITY! Simply put, dur-
ing the 1980s the whole system (especially among socialist politicians
and managers, but also - though to a much lesser extent - among the
workers themselves) became largely irresponsible in handling “social
317
property.” It was thus a really good idea to try to prevent the collapse of
the economy by offering workers a private stake in what had previously
been "everybody’s, but at the same time nobody's" (Serbian. 'svačije ali
ničije').
Markovic’s move at the time was known as the “cold shower”, but
from today’s point of view his approach to privatization can be read as
a particular response to the most pressing question concerning post-
communist Yugoslavia’s democratization: how to salvage a future for
workers self-management from the dead-end fate awaiting the one-
party state? Indeed, increasing worker ACTIVISM during the late ‘80s,
in the form of countless strikes and demonstrations all over the coun-
try, became a serious threat to the ruling party (especially in an inter-
national context were communist regimes were collapsing throughout
Eastern Europe). In order to maintain their power, party bureaucrats
in the republics decided to change their political tune into that of na-
tionalism.
And anyway, do not the dreams of establishing ‘greater’ national
state demand ‘great’ national capitalists, and not small worker-share-
holders running the economy?
The rest as they say was history and Marković’s approach to priva-
tization was superseded by others in all of the ex-Yugoslav republics.
In Serbia, Slobodan Milošević used the economic crisis and hyperinfla-
tion of 1993 as an excuse to annul Marković’s privatization. Another
law that reduced the number of shares Serbia’s workers could expect
was adopted in 1995 with the support of Serbia’s then opposition (now
ruling) Democratic Party. It is worth noting, that this was the only case
during the 1990s in which Milošević’s Socialist Party of Serbia (SPS)
and Zoran Đinđić’s Democratic Party voted the same way.
A second privatization law was adopted in Serbia in 1997. Again,
this privatization wasn’t mandatory and again the decision to priva-
tize ‘socially owned’ enterprises ultimately lay with the enterprises
own Assemblies. However, this time again, only a portion of the newly
released shares were offered to those working in the newly privatized
enterprises. For the first time, the state also received rights to its own
share of socially owned property under the 1997 law. According to this
law, the Republic of Serbia could acquire 30% of the company’s shares.
The remaining 70% was on offer not only to the workers of the com-
pany but also to other employed citizens who couldn't acquire shares
in their own firms because their firms couldn’t be privatized (i.e. this
applied mostly to those working in the public sector – including at hos-
318
pitals, schools, in the state administration, the police, the army – as
well as those working for military industries and in the banking and
insurance sectors, etc).
In fact, it was under Milosević’s privatization law that the populist
concept of ‘socially acceptable’ privatization first emerged – i.e. the idea
that all adult citizens of Serbia had rights to their share of whatever was
‘socially owned’ in the state. Of course, hiding behind the mask of so-
cial justice was a plan to execute the exact opposite of what Marković’s
earlier approach to privatization had intended. That is to say, the new
model of privatization sought to deprive workers of effective decision-
making authority. Simply put, if 30% of the capital now belongs to the
state and 35% to ‘external’ shareholders, then this means that only 35%
of the votes at the Shareholders’ Assembly would actually represent the
interests of the workers in the company.
Additionally, in order to prevent communication between the ‘in-
ternal’ and ‘external’ shareholders, the government ensured that the
‘external’ shareholders were from cities far removed from the enter-
prise in question and its workers. Needless to say, this whole process
was unfolding in a context of successive wars, economic sanctions, dic-
tatorship, etc. In such an environment there was very little education
among workers about what the hell was going on, which rights were
being lost and which ones were being ‘gained.’
When the new ruling coalition won the 2000 elections - ending
‘communist’ rule and establishing ‘democracy’ - felt no political obli-
gation whatsoever to consider workers as inheritors of socially owned
property and rights. A new neoliberal privatization law was instead
adopted in 2001. The state thus began confiscating all socially owned
property. Privatization was made mandatory and a strict timeline was
set for the completion of this process - a timeline that incidentally ex-
pires this year.
The new 2001 law stipulates that 70% of the company can now be
sold to private investors, and that only after selling the majority sha-
re, workers can receive the remaining 30% or 15% (depending on the
case). These shares are actually free, which is actually a suitable price
for something that isn't worth anything. The sole owners of the 70%
majority in the enterprise can now have absolute control over mana-
gement, which gives them the power to not even disclose profits to the
remaining shareholders or to consult them about the direction that the
company is taking.
319
 Of course, while the new owners are technically obliged by law to
disclose and share their profits with other shareholders, the reality is
that for the corrupt Serbian authorities, worker-shareholders are al-
most uniformly seen as embarrassing ‘leftovers of communism,’ ‘en-
emies of reform,’ and even as ‘Stalinists.’ On the other hand, the new
70% majority shareholder is seen as an important pillar upon which
the success of Serbia’s ‘democratic’ reforms depends. That is to say,
these reforms depend on former communist or nationalist apparat-
chiks and nouveau riche ‘tycoons’ who got rich by either plundering the
social property now being privatized or who managed to accumulate
wealth through the wars waged in the 1990s (wars that the workers of
the newly privatized firms had to bear the costs of).
In these conditions, strong pressure has been exerted in recent
years on those small-shareholders that managed to hold onto majority-
ownership in some of the best Serbian companies as a result of the 1997
privatization law. These shareholders have been ‘encouraged,’ through
corruption and poverty, to enter a process of ‘secondary privatization’
– i.e. to sell their shares on the stock market (because this was the only
aspect of their property rights that the new neoliberal regime recog-
nized). Few of these small-shareholders dared to use their shares to
actually run their own factories in the new conditions. The few workers
who have elected to do so – mainly those gathered around the Jugore-
medija pharmaceutical plant in Zrenjanin – could be one of the only
hopes left for greater democracy in Serbia.
And yes, the ‘social acceptance’ of privatization was finally achieved
last year, when all the adult citizens of Serbia who had never exercised
their ‘democratic right to free shares of former held social property,’
received their own chance to avail themselves of this ‘right’ via the
privatization of public sector firms – i.e. the Serbian telecom, oil and
electricity providers. In this way the vast majority of the impoverished
population in Serbia became accomplices in their own long-term de-
struction, hoping to get a few hundred Euros from the sale of public
goods.
That is what neoliberals call popular support.
Ivan Zlatić

320
The Ba le of Jugoremedija
Jugoremedija, the Zrenjanin-based pharmaceutical manu-
facturer, was privatized under the 1997 law. Workers and
‘external’ shareholders jointly held some 58% of the shares,
and the other 42% went to the state.
In August 2002, the Serbian government sold its share of Jugore-
medija to a notorious mafia figure from the Milošević era - one Jovica
Stefanović (“Nini”). At the time he purchased the state’s 42% share,
Stefanović was wanted by Interpol for cigarette smuggling. He was
known to be part of the entourage of that godfather of Serbia’s ciga-
rette business during the 1990s, Marko Milošević, the son of the more
infamous Slobodan.
Aside from the 16,5 million EUR for the Jugoremedija shares, Nini
was also obliged under the terms of the privatization agreement to in-
vest in the reconstruction of the factory in order to obtain European
GMP (good manufacturing practice) certification for the factory’s pro-
duction lines. After finishing the investment, he would then be allowed
to ‘recapitalize’ Jugoremedija in order to increase his share and be-
come the enterprise’s majority shareholder. The Jugoremedija work-
ers and the other small, ‘external’ shareholders weren’t informed about
the second part of this contract – i.e. that the state had actually sold
Stefanović not only the 42% of Jugoremedija that it held, but that it
also wanted him to become majority owner without consulting the
firm’s 4,500 remaining shareholders.
There’s nothing unusual in all this, however, since at this point in
the process of Serbian privatization - only a year after the new law was
adopted - there was no legal framework whatsoever that could provide
protection for the rights of workers or small shareholders. For exam-
ple, the Law on Free Access to Public Information was adopted only
in November 2004, and its implementation started almost a full year
after that. This means that in 2002 worker-shareholders had no legal
avenues through which they could even obtain the contract regulating
the sale of 42% of their own company.
Actually, it was through workers’ struggles in factories like Jugore-
medija that the Serbian government was eventually forced to admit
that workers and small-shareholders have some rights in the privati-
zation process. However, back in 2002, any workers’ group that tried
to dispute irregularities in the privatization process would have been

321
crucified in the national media as ‘Stalinists,’ ‘enemies of transition,’
and so on…
After the state sold its 42% share, the Jugoremedija workers started
organizing themselves and mobilizing the support of ‘external’ share-
holders. During the company’s March 2003 Shareholders’ Assembly,
Stefanović proposed his investment plan which sought investments in
raw materials not crucial upgrades. He misled the assembled share-
holders by arguing that this was part of his contract with the state. The
representative of the workers and small shareholders at the assembly
was Zdravko Deurić, who rejected Stefanović’s proposal. In retaliation,
Stefanović suspended Deurić as well as union leader Vladimir Peciko-
za.
As the situation deteriorated, Jugoremedija workers went on
strike in December 2003, demanding that Stefanović stop mobbing
(intimidating) union activists and those in the shareholders’ associa-
tion. Stefanović agreed to their demands on January 6, but after the
strike ended he hired private security guards who only subsequently
intensified the intimidation tactics against workers. In the meantime,
Stefanović produced a forgery of the Shareholder Assembly’s original
decision on investment and presented himself at Zrenjanin’s Economic
Court as Jugoremedija’s ‘64%’ majority-owner.
After accidentally learning about this (Deurić was in Court attend-
ing to some other business when he saw that the ownership structure
was being changed), the workers reacted with another strike in early
March 2004. After they learnt of the actual content of the contract be-
tween the state and Stefanović – i.e. stipulating the need to invest in
upgrades for GMP certification – the workers turned their strike into a
protest. They now demanded that the state terminate its contract with
Stefanović, because he didn't fulfill his obligations under its terms.
On March 15, Serbia’s Ministry of Economy concluded that
Stefanović hadn’t fulfilled his investment obligations. A group of about
100 Jugoremedija workers converged on Belgrade and blocked the
Privatization Agency’s premises for a day, demanding that the state file
legal proceedings to terminate its contract with Stefanović. The PA did
so the next day. On 3 April 2004 Stefanović’s management left the fac-
tory.
Following negotiations organized at the beginning of August 2004
by then Minister of Economy Predrag Bubalo, the workers agreed to let
Stefanović’s management return to the factory and to work with them
until the courts could determine which side was the majority owner.
322
Stefanović’s CEO Aleksandar Radovanović also agreed that the private
security force that caused the March incidents wouldn’t be hired again
and that Jugoremedija workers will provide their own security. How-
ever, on August 16, about 120 members of Stefanović's private security
force came into the factory and started a fight with the workers. The
police arrived to separate the two-sides but ignored worker-sharehold-
er demands that the private security force must leave since they hadn’t
been authorized by the management to be on the premises of the Jug-
oremedija factory.
After a few days, on August 19, Stefanović's private army provoked
another fight and the Zrenjanin police used it as an excuse to con-
clude that they no longer have control over the situation. Serbia’s then
Minister of Interior, Dragan Jočić, sent special police units from Bel-
grade (the so called „Gendarmerie“), commanded by the police general
Milivoje Markov, to stabilize the situation.
Markov immediately called Deurić and three more strike leaders
for talks at the police station. Upon their arrival at the station they
were told that they were being arrested. After separating the strikers
from their leadership in this way, Markov ordered that his unit kick the
remaining workers out of Jugoremedija. Deurić and the other three
strike-leaders spent the next 10 days in solitary confinement, while the
police initiated criminal proceedings against them for ‘causing a public
danger.’ The very next day Stefanović began firing workers. In next few
months 150 of them got fired for different reasons.
Over the next two and a half years, this group of 150 worker-share-
holders, now without jobs, struggled – with the support of Jugoremedi-
ja’s other small-shareholders, local unions and left activist groups and
intellectuals from Serbia and abroad - through direct action and within
the courts to prove that Stefanović had broken his contract with the
state. In the summer of 2006, Noam Chomsky and Naomi Klein were
among the many intellectuals and activists from around the world who
addressed Serbian President Boris Tadić and Prime-Minister Vojislav
Koštunica with letters of support for the Jugoremedija workers.
We won in the end, and on 1 March 2007 Jugoremedija became the
only factory in Serbia operated by worker-shareholders! After the co-
urt canceled the state’s contract with Stefanović, all small-shareholders
(both ‘internal’ and ‘external’ shareholders), voted for the workers to
establish their own management in the factory. Zdravko Deurić is now
serving as the CEO of Jugoremedija.
323
 Realizing that he was going to loose this battle, Stefanović tried to
halt production in November 2006, hoping to bankrupt Jugoremedija
in order to take it over later as a majority creditor. After March 2007,
the state attempted several times to declare Jugoremedija bankrupt
because of the tax-related debt incurred under Stefanović’s manage-
ment. However, the workers quickly succeeded in reorganizing the
company’s production lines and to pay the whole debt owed to the state
within only a few months.
Another big challenge was the reconciliation process between the
workers who were fired, and those who stayed to work for Stefanović
– especially with those who supported him in public during the strug-
gle. Even though there were several incidents between these groups
in March and April 2007, both the workers’ new management and the
union took a stand that no act of revenge on strikebreakers would be
tolerated. They also decided that former strikebreakers could no lon-
ger count on the privileges they were granted under Stefanović at the
expense of their striking co-workers.
During the Shareholders’ Assembly in September 2007, the work-
ers’ management proposed their own investment plan to Jugoremedi-
ja’s shareholders – this time, the hope was not to seek a ‘solution’ to
the problem of GMP certification by looking for an outside investor,
but to do so through Jugoremedija's own revenues. The EUR 15 mil-
lion investment plan was supported by the Assembly. The state, now
again in possession of 42% of the shares, abstained from voting. After
the Shareholders’ Assembly vote, Serbia’s Ministry of the Economy de-
cided not to try selling its share of Jugoremedija before the reconstruc-
tion of the factory was completed.
According to workers' plans, the reconstruction is to be completed
by August 2009.
Reflecting on the outcome of their victory, it is important to note
that this particular model of workers’ control unfortunately can't tech-
nically be applied to most workplaces under Serbia’s current legal or-
der regulating privatization. Nonetheless, Jugoremedija has become a
symbol for workers struggles throughout Serbia, because it has shown
that solidarity, as well as persistent and clever ACTIVISM can triumph
over powerful enemies like Jovica Stefanović and the state administra-
tion.
The current struggle by Jugoremedija workers to reconstruct and
develop their factory shows how RESPONSIBILITY for property can
provide peace and understanding between people with such opposing
324
standpoints as workers and shareholders, or even strikers and strike-
breakers.
It sounds like an opportunity for a country that has only recently
emerged from the bloodiest war in Europe after WW2.
Inspired and helped by the workers of Jugoremedija, other work-
ers in Zrenjanin have since radicalized their own struggles as well. The
most distinguished example being the struggle waged by the workers of
the Šinvoz train factory. However, the Šinvoz case also shows that the
Government and the bosses in Serbia have learnt valuable lessons from
the Jugoremedija experience. In 2007, a new strategy targeting work-
ers’ unions and small-shareholders was launched – a strategy aimed at
deliberately putting the company into bankruptcy.
Ivan Zlatić

325
Chronology of fight for Jugoremedija
Although without jobs for two years, the workers of «Jugore-
medija» refused to quit. Their militancy and creative direct
actions made them a symbol of resistance to neoliberal capi-
talism in Serbia.
The Recuperated Factory Movement Spreads to Eastern Europe:
Jugoremedija Pharmaceutical Factory Workers Face Eviction
Serbian pharmaceutical factory «Jugoremedija», from the town of
Zrenjanin, was privatized in 2000, in such a way that 58% of the shares
were given to the workers, and the state took 42%. In 2002, the state
sold it’s shares to Jovica Stefanovic, an infamous local capitalist, who
made his fortune smuggling cigarettes, and who was wanted by Inter-
pol at the time he bought the shares of «Jugoremedija». As all the other
buyers in Serbian privatization, Stefanovic was not even investigated in
money laundering, because the Serbian Government’s position at that
time was, and still is, that it’s better to have dirty money in privatiza-
tion, than to let workers manage the company, because that will “bring
us back to the dark days of self-management”.
Allow us to give you a little context.
The first attack on Yugoslav self-management happened before the
break up of socialist Yugoslavia. The first organized attempt to disman-
tle the system of self-management in Serbia dates back to the times
of Slobodan Milosevic. But the real full-blown process of privatization
and curtailment of workers rights happen after Milosevic was sent to
the Hague Tribunal. In this context in transitional Serbia of the 21st
century, with the transition to capitalism and parliamentary democra-
cy, everything became allowed in the fight against what the new neolib-
eral government saw as the “ideological monster of self management”
– even if it means the government and the court break laws.
Breaking all the rules, the state allowed the new co-owner of Ju-
goremedija, Stefanovic to become the dominant owner of the factory.
Through various illegal maneuvers the ownership structure was chan-
ged: Stefanovic was given 68% of the shares and the workers portion
was reduced to 32%.

326
 In December 2003 the workers began a strike, and factory occupa-
tion, as well as a lawsuit against the recapitalization. This was the first
work place occupation in the post socialist Yugoslavia!
In May 2004 the state, pressed by the workers, investigated priva-
tization of «Jugoremedija» found that Stefanovic’s investment was in
violation of the contract.
The state did nothing to enforce the violation of the contract. In
response the workers, mainly women, came to the capital, Belgrade,
and occupied the state’s Privatization Agency for one whole day. Only
after this occupation did the state begin to take the violation seriously.
Meanwhile the factory occupation continued.
During summer of 2004, Stefanovic’s private army tried several
times to take over the factory, but the workers, with breathtaking cour-
age, kicked them out. Sometimes using their bodies to block the mili-
tary vehicles. This kept the boss out. … but he returned …
In September 2004, the private army was joined by the Serbian po-
lice, who had the order to evict the workers from «Jugoremedija». Po-
lice and the private army forced their way into the factory, resulting in
the hospitalization of many workers and the arrest of four of the lead-
ers of the strike. The workers were then charged with disturbing the
peace. Criminal proceedings are still taking place. Now that he physi-
cally emptied the factory he illegally fired the two hundred workers.
After participating in a Peoples Global Action conference in Bel-
grade, in August of 2004, workers from «Jugoremedija» joined with
workers from other factories to form the Union of Workers and Share-
holders of Serbia. At first the Union’s mission was limited to fighting
against corruption in privatization, but after experiencing different
aspects of Serbian privatization, the Union came out with another de-
mand – the call for a constituent assembly. They believe that the people
should make the decisions that effect their lives and work places, and a
new constitution can help make this happen. Graffiti appeared on the
walls of Belgrade asking, “ Who owns our factories?”
Although without jobs for two years, the workers of «Jugoremedi-
ja» refused to quit. Their militancy and creative direct actions made
them a symbol of resistance to neoliberal capitalism in Serbia.
Finally, as a response to a series of direct and legal actions, in May
2006 the Serbian Supreme Court reached the decision that recapital-
ization was in violation of the contract, and ordered Zrenjanin Eco-

327
nomic Court to re-open the case. Last Friday, Zrenjanin Economic
Court brought ownership structure back to 58%-42%.
According to Serbian law, workers-shareholders need three weeks
to call for an assembly of all shareholders, in order to appoint their
management. Stefanovic needs to be prevented from dividing up the
company, and a court injunction would allow the workers to demo-
cratically decide who manages their factory, and how.

328
Šinvoz – the Case of Bankruptcy
Šinvoz started privatization in the early ‘90s, under Ante
Marković’s original privatization law. Workers bought 14%
of the initial offering of shares, but after a couple of mont-
hs the management suggested that the privatization process
be temporarily suspended in light of the 1993 hyperinflation
triggered by UN economic sanctions imposed on the then Fe-
deral Republic of Yugoslavia (FRY).
Šinvoz’s Assembly reached a decision at the time to halt the privati-
zation process, which proved to be quite a smart move, because if they
continued, workers’ shares would have been terminated in 1995. But,
since the sale of shares was halted in early 1993, workers who bought
shares managed to keep their 14%. It wouldn't help them much in the
years to come however. Under the terms of the 2001 privatization deal,
the workers got an additional 30% of the Šinvoz’s shares - thus bring-
ing their ownership of the enterprise to 44% of the total.
On 26 April 2004, Serbia’s Privatization Agency (PA) sold 56% of
Šinvoz’s remaining capital to one Nebojša Ivković from Belgrade. At
that point in time there were 694 employees in the company. Besides
paying the sale price, Ivković took on the added obligation of invest-
ing 17.9-million dinars into company assets in the 12-month period
following the signing of the contract. Despite numerous warnings by
worker-shareholders that Ivković was sabotaging the company – they
presented five broken diesel-electric engines for the purposes of cut-
ting into waste-iron as a senseless ‘investment’ by the new owner - the
PA, nonetheless accepted an audit report that concluded that invest-
ments were being carried out in conformity with the contract.
During the inspections by state auditors of Ivković’s execution of
his contractual obligations - conducted on 24 October 2005, 17 April
2006 and 20 March 2007 - the PA’s officials refused repeated requests
by worker-shareholders to simply observe the recently purchased and
useless engines lying in the Šinvoz yard. The workers also informed the
PA about the possibility that the engines weren’t bought by Nebojša
Ivković, but that they had come from an arrangement between Šinvoz
and the Serbian Railroad Company before Ivković purchased his 56%
share of Šinvoz. The PA did nothing to follow up on any of these allega-

329
tions (even though in April 2008 these allegations were proven by the
Anti-Corruption Council of the Government of Serbia).
By early 2007, Ivković had halted production in Šinvoz, blaming
the workers’ protests for “sabotaging” the company’s development. Al-
though the workers warned the PA that the majority owner was delib-
erately driving the company into bankruptcy, the PA concluded that
Ivković‘s management was performing well. In the summer of 2007,
the workers launched public protests in front of Zrenjanin’s City Hall.
There was no response from local authorities. Instead, Šinvoz union
leader Mita Lisica and one more worker were fired from their jobs. Lo-
cal courts reinstated them in September, only a few days before Šinvoz’s
two major creditors – Belgrade-based TTC Logistic and Jugopapir -
filed legal demands for debtor bankruptcy.
Interestingly, both these creditor companies are also owned by
Nebojša Ivković.
It may seem weird that an owner would force his company into
bankruptcy. However, there is a certain logic to such a strategy, for
while the majority shareholder (Ivković) can control the company, he
cannot control it absolutely as long as the workers are also co-owners.
This is doubly true after worker-shareholder struggles like those at Jug-
oremedija increased the level of respect for property rights in Serbia.
Therefore, since 2007 bosses acquiring newly privatized firms
throughout Serbia, started to employ the following simple tactic: they
would appoint a management team with no worker-shareholder repre-
sentatives and use the absence of control to make bad business deals
through which the company would become indebted. Yet the trick is
that the debts are incurred to shell companies owned by the same per-
son. So, when the factories go bankrupt, the former majority owner,
now the majority creditor, re-buys them - this time with 100% of the
shares.
Besides the workers’ shares, the second target of this type of scam
is the collective bargaining agreement between the union and the ma-
nagement – an agreement that the new owners (often) inherit from
the socialist era. The agreement is annulled as well when the company
goes into bankruptcy, all the workers are laid off and the union ceases
to exist. When a former majority owner regains the factory after ban-
kruptcy, he/she can then choose whom to re-employ. Any union that
is reinstated under such conditions will be under the full control of the
boss and his/her new management.
330
 On 28 December 2007, Šinvoz’s worker-shareholders occupied
their factory, demanding from the government a termination of the
contract and an investigation into Šinvoz’s debts (incurred as we have
already seen to TTC Logistic, Jugopapir and a few other firms owned
by Ivković). A few days prior to the occupation, Jugoremedija, Šinvoz,
BEK and workers at a number of other Zrenjanin factories, formed the
local political movement ‘Pokret RAVNOPRAVNOST’ (i.e. the EQUAL-
ITY Movement).
On 15 January 2008, around 1,000 worker-shareholders from
Šinvoz and BEK led a protest down to Belgrade's Union Hall, demand-
ing the termination of the Šinvoz privatization deal and an agreement
with the government about how both companies can get out of bank-
ruptcy. During the night, between January 15th and 16th, 40 year-old
Šinvoz worker Radislav Stojanov died of a heart attack during a sit-in
protest.
After the Belgrade media reported that a worker had died during the
protest, Serbia’s Minister of Economy Mlađan Dinkić called a special
meeting with the workers’ representatives. At the press conference that
followed the meeting, the Minister publically stated that: “It is obvious
that the majority owner deliberately placed Šinvoz into bankruptcy.”
Dinkić also announced that his Ministry would investigate how the PA
had regulated Ivković’s fulfillment of the privatization contract, and
that he was going to initiate a police investigation into the way Šinvoz
went bankrupt. “It doesn’t take long to establish all those facts,” the
Minister said, “and we will try to act as fast as possible, because Serbia
needs such production and those products can be exported too!”
On 31 January 2008, the PA terminated its contract with Ivković on
the basis of the same arguments they had been ignoring since 2005 –
i.e. that Ivković worked to forge and sabotage the investment.
Since March 2008, the EQUALITY Movement and the Zrenjanin
branch of the Autonomous Unions of Serbia have been organizing a
Solidarity Fund for the Šinvoz workers, to help them to survive during
this struggle. The Šinvoz workers haven’t received any payment since
Ivković halted production in February 2007.
During the remainder of 2008, the PA has failed to launch any pro-
ceedings against Ivković for fraud and deliberate bankruptcy. The PA
thus refuses to exercise its jurisdiction over such matters or, in accor-
ding with Article 41d from the Law on Privatization, to appoint a repre-
sentative of public capital for Šinvoz following the termination of the
contract with Ivković.
331
 This last provision is imperative, as the PA is obliged to appoint
the representative of public capital the very same day of the contract’s
termination, no matter what the status of the company (bankrupt, or
not). If the representative had been appointed as the owner of 30% of
Šinvoz’s capital, he/she would have been able, according to Article 129
of the Law on Bankruptcy Proceedings, to submit the reorganization
plan. This was the least that the state could do for a company that went
into bankruptcy because of the irresponsible and illegal acts of the PA
in the first place. Yet, the PA did nothing to press the fraud charges
against Ivković, so on 14 July 2008 he submitted his own reorganiza-
tion plan for Šinvoz.
Ivković’s plan for the reorganization of the company that he in
fact destroyed would provide only 50 jobs by 2010, and a 100 more by
2012!
The assembly of creditors, that was convened to make the deci-
sion on Ivković’s reorganization plan, was scheduled for 24 Septem-
ber 2008 at the Zrenjanin Economic Court. As legal majority creditor
Ivković was in a position to adopt his reorganization plan by himself.
About 100 workers came to the Economic Court as small creditors, and
started applauding and chanting when the judge entered the court-
room. The assembly couldn’t be held because of the noise, so the ses-
sion was postponed for October 1. The workers submitted an initiative
before the court to delay the hearing on the reorganization plan and
suspend the bankruptcy proceedings until the parallel criminal pro-
ceedings concerning Ivković’s deliberate forcing of a bankruptcy on
Šinvoz were completed.
On September 31, the governments’ Anti-Corruption Council re-
leased its report on Šinvoz, stating that it was a drastic example of law
breaking in the privatization process. The report further blamed the
states' Privatization Agency for possible corruption given its drastically
poor regulation of Ivković’s fulfillment of contractual obligations. The
Council advised the Government to plead with the Economic Court to
halt the bankruptcy proceedings until the Prosecutors' Office completes
its investigation of Ivković’s management for deliberate bankruptcy.
On October 1, the judge refused to answer the workers requests, so
they started again by applauding and chanting: “The Factory is ours!”;
“Arrest the thieves!”; “The Court is for the People!” and so-on. After
about half-an-hour, the police kicked the workers out of the court-
room, and the restructuring plan was adopted without the workers be-
332
ing present. The workers then appealed to the Higher Economic Court
in Belgrade.
In the meantime, on 11 May 2008, local elections were held across
Serbia. The EQUALITY Movement took 4 seats in Zrenjanin’s local
council. On November 24, EQUALITY’s councilors initiated a City of
Zrenjanin Inquiry Board on Šinvoz, which would investigate the cir-
cumstances surrounding Šinvoz’s bankruptcy. All the local political
parties voted for proposal, which is quite a unique case in Serbia, deep-
ly divided among nationalistic and pro-European parties, which often
can't find common ground on any issue. More importantly, this was the
first commission ever established in Serbia by elected representatives,
at either the local or the national level, to investigate a privatization
case.
On 2 February 2009, the Higher Economic Court in Belgrade up-
held the verdict reached by the Zrenjanin Economic Court on 1 Octo-
ber 2008 allowing Nebojša Ivković to implement his Reorganization
Program for Šinvoz. This means that the man who intentionally put
Šinvoz into bankruptcy, deceived the other shareholders (the workers
and pensioners of Šinvoz), and broke his contract with state, is now
being given total control over the factory. It’s not enough that he man-
aged to avoid jail, but he is now actually being rewarded by the courts
for perpetuating this scam.
At a meeting held a few days later on 6 February 2009, over 300
Šinvoz workers voted to continue the struggle. At the same meet-
ing, intellectuals and activists who are standing in solidarity with the
Šinvoz workers formed a Citizens’ Board in Support of Šinvoz Workers.
Among those on the Citizens’ Board are known intellectuals from Ser-
bia’s summer of ’68, including Dr. Zagorka Golubović and Dr. Nebojša
Popov, as well as Freedom Fight activist Ivan Zlatić and others.
On 21 February 2009, attendees at the Congress on Economic Soli-
darity in Vienna (Austria) signed a letter of support for these Šinvoz
workers. Five days later, EQUALITY Movement councilor and the
Chairman of the Board, Branislav Markuš, read the letter in front of
Zrenjanin’s City Parliament, to encourage the other MPs to support the
conclusions of the Inquiry Board.
On February 26, Zrenjanin’s city council adopted the conclusions
and recommendations of the Board of Inquiry with respect to Šinvoz.
The Board concluded that the fraud committed was obvious, and that
the Court should use its right under Article 102 and 103 of the Law on
333
Bankruptcy to nullify all the company's contracts made in the 5 years
prior to the bankruptcy.
ALL MEMBERS OF ZRENJANIN CITY COUNCIL VOTED FOR
THE REPORT OF THE BOARD. AT THE SAME SESSION, THE
COUNCIL ELECTED A NEW WORKING GROUP THAT WILL WORK
ON THE IMPLEMENTATION OF THE INQUIRY BOARDS’ RECO-
MENDATIONS!
Ivan Zlatić

334
Interview with a Zastava Elektro Worker
and Freedom Fight Ac vist
On May 25, 2009 in the city of Rača, near Kragujevac in Ser-
bia, a new wave of protests has been unleashed by workers
of the Zastava Elektro factory. The factory produces electri-
cal goods and is the only remaining enterprise in Rača that
continues to function to this day. The workers began their
protests with marches and more recently by seizing the mu-
nicipal council building. For the last few days, the workers
have been standing guard occupying the council building in
shifts.
We talk to Milan Srećković, a Zastava Elektro worker and
Freedom Fight activist1, who explains the situation in his
own words:
Zastava Elektro was privatized in 2006 and handed over to a con-
sortium of private stakeholders headed by Ranko Dejanović, the hus-
band of the current president of the Serbian Parliament Slavica Đukić
Dejanović and a one-time founder of JUL’s Rača chapter2.
The factory made a deal with the Polish multinational Delphi and
received financial support from the State Agency for Foreign Inves-
tments and Export Promotion for the deal. The number of workers
soon jumped from an initial 300 to an additional 500 workers hired on
a short-term basis. However, by the end of last year, Zastava Elektro’s
accounts were blocked, Delphi severed the contract, dismantled the
plants machinery and returned it to Poland. In our correspondence
with Delphi they made it clear that the partnership with our factory
was halted due to the poor work of the factory’s management and its
owner, who - in addition to everything else - had placed the factory into
substantial debt with a number of commercial banks. Zastava Elektro’s
workers haven’t been paid their salaries for months, haven’t received
acknowledgement of their accrued workdays, and the factory’s owners
have appropriated the money that Delphi delivered into our accounts
in order to pay those working abroad for Delphi.

1 Freedom Fight - Serbo-Croatian: Pokret za slobodu

2 JUL stands for the Yugoslav United Left, a ’neo-communist’ political party of
tycoons that was formed in the 1990s by Mirjana Marković, the wife of former Serbian
and (later) Yugoslav president Slobodan Milosević.

335
What do you intend to do now?
Our main goal is to prevent the factory from going into bankruptcy,
like the thousands other factories throughout Serbia that have been
ruined in privatization scams. The strike began with the demand that
the owners pay us what they owe us, but now we are insisting on the
annulment of the privatization deal and the renewed start-up of pro-
duction. With the current management of the factory all we can expect
is further decline and bankruptcy. We are expecting the municipality to
actively become involved this time around since the failure of the last
remaining factory in Rača would translate into the whole city’s ruin.
Rača’s other factories have already fallen victim to Serbia’s recent spate
of wild privatization.
Therefore, we have put forward a demand for the annulment of the
privatization agreement since the draft agreement on investments was
violated. The ”Dama-M” company, owned by Dragan Mostić, who is a
member of Dejanović’s consortium, ordered some machines from TAS
in Bosnia, and then resold them for a much higher price to Zastava
Elektro. This equipment was never used in our factory, which means
that the mandatory investments in the initial agreement weren’t carried
out in accordance with the document (either in terms of the amount
or in functional terms). Proceedings have been initiated in Rača’s Mu-
nicipal Court against those responsible for a conflict of interests in the
purchase and resale of this equipment from Bosnia.
What is the plan once the privatization agreement is annu-
lled?
The municipality needs to now show its interest in Zastava Elektro
and actively participate in what we are doing – that is to say it should
join us in pressuring the Agency for Privatization to annul this priva-
tization agreement. After this, the municipality should help us bring
back our foreign partner Delphi to resume its work with Zastava Elek-
tro. The local governing bodies can no longer justify their non-invol-
vement by saying they don’t have any jurisdiction over privatization
and that their support can only be limited to letters of protocol. In the
correspondence with Delphi, the company stresses its desire to resume
the partnership with Zastava Elektro. Now we in Rača must show that
a serious capacity for business partnerships exists in this city. Delphi
never had an issue with the workers. The bosses are the problem and
they are the ones who must leave.

336
Therefore, your struggle is geared towards a longer-term
solution to the problem of unemployment in the city?
Exactly. We saw how the workers in Zrenjanin accomplished this,
and we believe that linking up at the local level is the most effective
road to assuring that our destiny remains in our own hands. The lo-
cal authorities haven’t shown much interest in the socio-economic
problems of Rača’s citizens until now, and this is something we need
to change. We must now all mobilize around the question of local in-
dustry – which means immediately around the struggle to preserve the
last factory in Rača that is still working, and in the future, I am sure,
to start-up once again production at Izolma1 and other enterprises in
Rača that are now bankrupt. This requires the engagement of the en-
tire local community.
May 30, 2009.

1 IZOLMA was a Rača-based producer of insulation materials used in con-

struction.

337
Establishing a Coordina ng Commi ee for
Workers Protests in Serbia
The Strike Committees of Zastava Elektro, Srbolek, Šinvoz
and BEK have established a joint Coordinating Committee
for workers Protests in Serbia, with the aim of struggling in
solidarity with one another against the closure of our facto-
ries and the preservation of our jobs.
We call on all Strike Committees in Serbia to jointly find a way of
preserving our jobs, for a way to survive. After 20 years of collapse,
finding solutions to our problems certainly won't be easy. It is precisely
for this reason that we must immediately begin looking for them.
Throughout Serbia at the moment workers are organizing protests
because their jobs and the survival of their families are threatened by
the catastrophic state of industry. Despite their number and frequency,
these workers initiatives still don't have the power to affect significant
change, while their temporary successes are exclusively reduced to se-
curing the paying-out of severances and wages. We believe that such
outcomes fail to address the source of the problem that workers in Ser-
bia face. In order to keep our jobs broader changes are needed in the
state and in society.
The Šinvoz and BEK factories in Zrenjanin are no longer working
because the state allowed the buyers of these firms to drive them in-
tentionally into bankruptcy. This was done so that upon the firms col-
lapse the new private owners could take over their assets as the main
creditors [using shell companies] and transform the factories into con-
struction plots. Despite the warnings of workers, the state has turned a
blind eye to such scams, leaving workers without jobs and sharehold-
ers without shares.
The majority of shares in Belgrade's Srbolek were bought through a
financial scam carried out on the Belgrade stock-exchange. Even though
the Securities Commission confirmed two years ago that Sbrolek's buy-
ers violated the Law on the Acquisition of Stockholding Companies
(2006), the usurpers were allowed to purchase the disputed 25% of
shares with Srbolek's own funds. In effect they were able to re-assume
control over the oldest pharmaceutical company in Serbia and to con-
tinue leading it into debt and bankruptcy. Is the state waiting for the

338
same scenario that played itself out with Šinvoz and BEK to be repeat-
ed again?
Zastava Elektro from Raca has not been functioning for nearly a
year since its irresponsible owners botched a contract with the multi-
national company Delphi. Prior to this they had already begun falling
behind on their obligations to firms with which Zastava Elektro had
held contracts with prior to privatization. Besides the fact that the new
owners violated the privatization agreement, and besides the assur-
ances of Delphi that they will renew cooperation with Zastava Elektro
- but not with its current owners - the Privatization Agency is refusing
to admit to its mistakes by annuling the privatization agreement before
it's too late.
These are just a few of the thousands of similar stories in Serbia,
which point to the real causes of this economic crisis - i.e. plunder and
lawlessness in the privatization process.
It is for this reason that the Strike Committees of Zastava Elektro,
Srbolek, Šinvoz and BEK are founding a Coordinating Committee for
Workers Protests in Serbia, with the aim of struggling in solidarity with
each other against the closure of our factories and for the preservation
of our jobs. Our joint problem stems from the systematic problem of
corruption in Serbia, which we can only resolve by together demanding
real change in this state and society in order to bring about the uproot-
ing of corruption. The Government of Serbia's strategy of reducing our
problems to individual cases and resolving them through pay-offs are
simply attempts to distract attention from the real causes behind the
collapse in Serbia's industry.
For this reason we call on all Strike Committees in Serbia to jointly
find a way of preserving our jobs, to find a way to survive. After 20 years
of collapse, finding solutions to our problems certainly won't be easy.

339
It is precisely for this reason that we must immediately begin looking
for them.
August 31. 2009.
Signed,
For Zastava Elektro's Strike Committee
by Slobodan Gajic
For Srbolek's Strike Committee
by Zoran Gocevic
For Sinvoz's Strike Committee
by Mita Lisica
For BEK's Strike Committee
by Milena Prstojevic

340
An -Priva za on Protests in Serbia
Interview with Milenko Sreckovic for ZNET, prepared by
the Global Balkans Network
September 7, 2009
The Global Balkans collective interviews Milenko Sreckovic
of the Freedom Fight movement in Serbia, and a Secretary of
the Coordinating Committee for Workers Protests in Serbia,
about the current situation in the country.
The IMF recently concluded a one-week mission to Serbia, during
which it extended the second-tranche of a EUR 4.3-billion loan pack-
age to Serbia. However, it gave the government until late October to
reign in public sector spending as a condition for disbursing the third-
tranche of the agreement (worth EUR 1.4-billion) by the end of the
year.
The tough negotiations come at a time when the incumbent govern-
ment of Serbia is facing a 4% contraction in its economy and a deter-
mined workers movement that refuses to bear the burden of economic
restructuring after years of corruption that has bound together key Ser-
bian business and political interests in the squandering of public funds.
2009 is also the self-imposed deadline set by the government for com-
pleting the sell-off of all 'socially owned' (i.e. formerly self-managed)
companies in Serbia.
There are currently over 30 strike actions throughout the country,
many of which have taken-on radical forms in recent months, includ-
ing: factory occupations, railway blockades, city-hall and police station
takeovers, sleep-ins, boss-nappings, hunger strikes, even a case of self-
mutilation. In these actions workers are often seeking to prevent shady
privatization deals from occurring, or trying to save their jobs and en-
terprises from bankruptcy (following such privatizations). The main
concern of most workers in these actions is to ensure the continued
payment of salaries, compensation, etc. upon which their survival and
those of their communities depends. Many of these strikes have been
organized at the factory level, with little input from the mainstream
unions in Serbia.
In recent days a number of Strike Committees have come togeth-
er to form a Coordinating Committee for Workers Protests in Serbia
(CCWPS). Currently five Strike Committees have joined the CC rep-

341
resenting workers from 3 cities and 5 branches of industry (electrical
components, pharmaceuticals, rail-products, food-processing, and
confectionary products). One of the groups in the new Coordinating
Committee, the workers of Zastava Elektro from the city of Raca are
currently in Belgrade in front of the headquarters of Serbia's Privatiza-
tion Agency.
The Global Balkans collective interviews Milenko Sreckovic of the
Freedom Fight movement in Serbia, and a Secretary of the Coordinat-
ing Committee for Workers Protests in Serbia, about the current situ-
ation in the country.
The IMF was just recently in Serbia to negotiate re: the dis-
bursement of a $4.3-billion loan to the country. What is the
current situation in Serbia with respect to the economic cri-
sis? What makes 2009 an important year in Serbia's privati-
zation attempts?
The current economic collapse in Serbia would have occurred even
without the 'economic crisis.' It's the direct result of a range of neolib-
eral economic measures. The privatization process in Serbia, which is
a central component of the neoliberal project, brought about the ruin
of many factories and the near total de-industrialization of the country.
This process began in 2001, in its most extreme form, when the new
'democratic' government of Serbia introduced a new Privatization Law.
At that time all socially owned property was confiscated and its privati-
zation became mandatory. A deadline was imposed by state authorities
for the completion of the privatization process. That deadline runs out
at the end of this year!
However, following 8 years of privatization, the general opinion
is that privatization only served to ravage an economy that somehow
managed to survive the sanctions of the 1990s and a [three month]
NATO bombing campaign in 1999. Of course, it wasn't the most pros-
perous economy in Europe at the time, but it had the potential to de-
velop and employ a large number of people given the right approach.
By 2002, a number of domestic development banks [i.e. Beobanka,
Investbanka, Beogradska banka, Jugobanka]1, which could have ex-
tended credits to industry at low-interest, were deliberately driven into
bankruptcy by the government. With this move the space was created
1 These four banks covered 70% of the assets in the banking system of FYR at
the time; they were liquidated as part of an IMF/World Bank directive that sought the
liquidation of all but 2 of the 28 domestic banks.

342
to open branches of foreign banks (none of which had a developmen-
tal function). [i]This [financial reform] was supported by the IMF and
the World Bank and implemented by the IMF's domestic cadres. These
cadres [like Mladjan Dinkic] have been permanent fixtures in every
Serbian government [since October 2000]. Domestic industry, already
shaken up by 10 years crisis [in the 1990s], suddenly found itself with-
out a source of favorable credit.
The state has shown little interest in maintaining production in
those enterprises that employ a large number of workers. Receipts from
the sale of factories were used to fill the state-budget and purchase so-
cial peace, while enabling a favorable infrastructure for foreign inves-
tors to be created so that they could engage in green-field investments
in the newly opened 'free zones'. These 'free zones' are characterized
by working conditions that offer minimal pay, thereby allowing foreign
investors to use cheap-labour (which is cynically called our 'compara-
tive advantage' by local neoliberal economists).
Currently there is a marked increase in labour protests largely due
to the non-payment of wages and benefits, or because of layoffs, etc.
Workers are increasingly demanding from the [Serbian] Privatization
Agency put an end to a spate of bad privatization deals. In fact, this
Agency is the best evidence that the new 'democratic' authorities totally
retained the model of a centralized state from the communist period,
since they now need this apparatus to introduce neoliberal reforms.
That is to say, this type of Agency is an integral part of the state wher-
ever such massive privatizations occur. Such a powerful state agency
has never exist in Serbia (regardless of which Empire ruled in the re-
gion!).
Of course, it was precisely such a strong Privatization Agency that
was needed to secure the ultimate goal - to allow new private owners
to purge these newly acquired assets of their workers, while retaining
ownership over all the plant, capital and land of these factories. They
could then either sell or rent this newly 'freed' space to other businesses.
In this way they were able to create a high-rate of unemployment, cre-
ating an important precondition for 'green-field' investments. Workers
have taken to pointing out the persistent involvement of the Privatiza-
tion Agency's functionaries in such criminal activities that have driven
many factories to ruin [often in direct violation of the stipulations reg-
ulating their privatization]. However, the [current legal] system is set
up in such a way that the Agency is always right, and even when it has
clearly failed to uphold the law [everyone knows that] nothing will hap-
343
pen. This is because a good portion of the proceeds from privatization
have gone into the financing of political parties (both among those in
the current government and for those in the oppositions ranks).
How has the workers movement responded?
The independent, grassroots workers' movement in which we're
participating draws on the experience of the workers' struggle in the
city of Zrenjanin from recent years. This is a model that we're trying to
spread to other cities in Serbia. Zrenjanin, which was one of the indus-
trial centers of both Serbia and the former Yugoslavia, suffered a the
total collapse of local industry. The current unemployment rate there
now stands at 35%. However, in Zrenjanin there were also factories
where workers offered strong resistance, like in the 'Jugoremedija'
pharmaceutical factory - where they succeeded in removing the new
owner who was leading the company into bankruptcy. These workers
recently succeeded in installing their own management, restart produc-
tion and save their jobs. Having solved their own existential problems,
they continued to struggle in solidarity with their local community,
establishing a working-class political party known as 'Ravnopravnost'
(Equality) and extending their solidarity to workers from other facto-
ries in Zrenjanin that were caught-up in similar struggles. The move-
ment has received the support of the local community, as well as many
organizers and public figures from outside Zrenjanin, including some
engaged intellectuals like Nebojsa Popov (the editor of Republika) and
Ivan Zlatic, an activist from the Freedom Fight movement, etc.
The movement we're building is based on the right to work, or I
should say more precisely, the right of workers to decide on the fate
of the factories in which they're employed and from which they them-
selves, along with their families and their local communities, live.
Another important stronghold of this movement is in the city of
Raca, near Kragujevac. Raca has become the site of one of the most
determined and most radical workers' struggles for the preservation of
their work-places. During the past month we managed to link together
the representatives of Strike Commitees from several enterprises and
suggested that, in moments where there's a real possibility and need,
that they could coordinate their efforts and struggle for their rights to-
gether. On this basis we founded the Coordinating Committee for Wor-
kers Protests in Serbia (CCWPS).

344
Tell us about the new Coordinating Committee?
During the recent, August 11th, 'Zastava-Elektro' workers protest in
front of the Privatization Agency in Belgrade [during which the work-
ers spent the night in front of Agency], we invited workers from simi-
larly affected enterprises that we've been working with to join us. The
intention was to extend the solidarity that existed between workers in
a given city to workers from other cities that might be at quite a dis-
tance from each other. It was in this way that we created the basis for
a Coordinating Committee that was established by the representatives
of workers from the Zastava-Elektro [electrical components] factory
in Raca, the Srbolek [pharmaceutical] factory in Belgrade, as well as
workers from Sinvoz [rail-car production] and BEK [food processing]
plants in Zrenjanin. We put a callout for other Strike Committees in
Serbia to join us.
A few days later, workers from the Ravanica [confectionary] fac-
tory in Cuprija joined the Coordinating Committee. We're expecting
more Strike Committees to join us in the coming days. The plan is to
be prepared for the fall when an escalation in worker discontent and
rebellion is expected throughout Serbia. The main aim is to struggle
in solidarity with one another against the collapse of our factories and
the protection of our jobs. The government has already put together its
team for the suppression of workers protests, with the aim of silenc-
ing our concerns. Now we must demonstrate that we're strong, united
and organized, because otherwise the entire democratic potential of
the workers movement will disappear into case-specific negotiations
with the government working group.
What concrete successes has this Committee already had?
We are struggling to ensure that the government's 'working group'
accepts the [democratically elected] representatives of the Strike Com-
mittees as their interlocutors in any future negotiations. The govern-
ment has already chosen its own partners in carrying out the so-called
'social dialogue,' which were obviously chosen from the leadership of
the mainstream unions. The workers in Serbia are deeply disillusioned
with the behavior of the big unions, especially in the course of the past
year - and especially since the onset of the economic crisis - because
they've shown themselves to be allies of the government in attempting
to slow down the current strike-wave. In some cases they were even
directly involved in sabotaging some actions by workers. It is for this
reason that we're asking that the governments main interlocutors on
the side of the workers be a coordinating body that represents the in-
345
terests and demands of the actual workers' Strike Committees [at the
factory level]. We've put some real pressure on the government, and
we'll continue to do so. We're hoping for positive results.
However, if this question is hinting at the success achieved in light of
the recent offer by the owner of 'Zastava-Elektro,' Ranko Dejanovic, to
return the factory to the ownership of the workers (following 6-months
of radical strike action)... I have to let you know that we've rejected the
owner's offer. The negotiations with the government are always tied-
up in avoiding a number of traps that they're trying to set for us. This
offer [from Dejanovic] is one of these traps, even though the media
presented it as a big victory for the workers. In fact, all they're giving
us is a factory that the current owner has overburdened with serious
debts and mortgage issues. It would be only a matter of days before
such a factory faced bankruptcy. It would be hard to resume produc-
tion so long as the state refuses to cancel all the debts accumulated by
Dejanovic (debts accumulated in partnership with functionaries from
the Privatization Agency, which allowed him to retain ownership for so
long - even though he was clearly violating his obligations [under the
terms of the privatization agreement]).
The struggle for the future of 'Zastava-Elektro' continues to this
very moment. Today, workers will again hold a protest in front of the
Privatization Agency (unless, of course, the police again tries to pre-
vent bus-companies from driving the workers from Raca to Belgrade).
In the case this happens, we'll again have to blockade either the com-
munal police station, the city council, or the main railway-line near
Raca.
What is the position of women and minorities in the workers
movement?
There is no exclusion in this movement of anyone on the basis of
their gender or nationality. Every well-intentioned person is welcome
to join this workers movement, regardless if they're male, female or
belong to an ethnic minority group. In fact, I'd draw your attention to
the fact that the workers collectives in which women are in the over-
whelming majority are more steadfast in their struggles. In the cases of
Jugoremedija and Zastava-Elektro, more than 70% of those employed
are women.
What are the strengths and weaknesses of this movement?
The greatest strength of this movement is the mutual trust that ex-
ists within it. This trust is invaluable and it took years to build. The
346
biggest problem that we're confronting is the fact that Serbia and the
former Yugoslavia have a longstanding legacy of authoritarian intel-
ligence agencies which, in the current context, aren't able to carry out
their repression against people in the open. Instead, in the interests of
the powerful, they attempt to sabotage the resistance to injustice and
exploitation through manipulation and corruption. Many people had
their lives completely destroyed when they decided to say enough is
enough to the authorities. Its depressing when you see a government
calling itself democratic, but as soon as it feels its hold on power slip-
ping, resorts to all kinds of provocations, intrigues, bribery, sophistry,
blackmail and threats. However, people have really had enough of ev-
erything.
Is there a danger of the right capitalizing on popular discon-
tent as a result of this crisis as it has elsewhere?
The right has, for the most part, profited during elections as a re-
sult of popular discontent. Their demagogic approach to social policy
is convincing to many. The biggest opposition party at the moment is
close to the extreme right. On the other hand, the so-called 'pro-Euro-
pean' and 'democratic' parties are corrupt, are loyally implementing
neoliberal policies, while their social policy is catastrophic. Workers
are increasingly recognizing the need for their own party, which we've
already seen happen in Zrenjanin. I firmly believe that we'll soon see
the current political scene filled with authentic working-class parties,
so that the workers discontent will no longer be misused by either the
right or the false champions 'social justice'.
What can folks from the outside do to support local resistan-
ces to neoliberalism?
The most important thing is that information about our struggle be
disseminated in an accurate way. Even though the problem of workers
and oppressed groups in society are similar throughout the world [as
a result of globalization], every context also has its own specificities
which we must come to know in detail before making any conclusions.
These specificities can often be the source of misunderstandings, since
everywhere one can find opportunists and grandstanding individuals
among leftist activists who do things only to impress their friends on
the international scene. Such activities may not be related to the local
context in which they operate in any way, but they'll still take such ac-
tions. Such opportunists in fact can bring real harm to actual struggles
occurring in their local context. For this reason it is important that the
347
situation in Serbia is understood and transmitted in a precise way, so
that there is no room for manipulation.
Global Balkans

348
Pla orm of the 'Coordina ng Commi ee for
Workers Protests in Serbia'
September 25, 2009.
The lawlessness and corruption that has characterised the
privatization process has brought our enterprises, and the
entirety of Serbia's industry into a dead-end situation. The
irresponsible and illegitimate atttitude of the new owners,
and the corruption within government organs responsible
for overseeing privatization laws and agreements, are threa-
tening our survival and the survival of hundreds of thousan-
ds of working families in Serbia. The world economic crisis
is only an excuse for the position we find ourselves in today.
The real reason for eliminating jobs, which to us are the equ-
ivalent of our lives, lies in the plunder over the past 20 years
of an industrial capacity that the workers in Serbia built over
the course of decades. Now this industry is being destroyed
so that the new owners of these enterprises can launder mo-
ney, or so that they can seize inexpensive land for new deve-
lopment and construction projects or to rent out the premi-
ses as prime business real-estate.
We the workers of 'Zastava Elektro, 'Srbolek,' 'Šinvoz,' 'Ravanica',
'Trudbenik Gradnja' and BEK, are struggling to keep our jobs, and to
live in a land where the law will apply to all.
Our problems cannot be solved through the measures proposed by
the government's 'Working Group for Overcoming Problems and Real-
izing the Rights of the Employed in the Context of Economic Crisis'.
Linking ones years of service to benefits and one-off monetary contri-
butions aren't adequate measures for the maintenance of workplaces
that are being extinguished as a result of theft and corruption.
FOR THIS REASON WE DEMAND THAT THE GOVERNMENT
IMMEDIATELY UNDERTAKE MEASURES TO HALT LAWLESS-
NESS IN THE PRIVATIZATION OF OUR ENTERPRISES, SINCE
THIS IS THE ONLY WAY, OVER THE LONGTERM, TO PRESERVE
THE PRODUCTIVE CAPACITIES FROM WHICH WE ALL LIVE.
The local government's of Zrenjanin, Rača, Novi Pazar, and Ćuprija
have all, in their own ways, committed themselves to supporting the
struggle for the revival of our enterprises. That is to say they've stood

349
up for the preservation of our jobs that is to say they've also stood up
for the survival of the local communities from which we originate.
However, despite such good intentions, it seems like municipal gov-
ernments can only offer us words of support, but that they don't have
any mechanisms at hand to prevent our, as well as their own, collapse
that inevitibly follows when local industry dies out.
FOR THIS REASON WE DEMAND THAT THE GOVERNMENT
URGENTLY IMPLEMENT MEASURES THAT CAN SECURE A
GREATER ROLE FOR MUNICIPAL GOVERNMENTS IN MANAG-
ING LOCAL INDUSTRY AND TO EMPOWER LOCAL COMMUNI-
TIES WITH THE POWER TO ACTUALLY SUPPORT THE SURVIV-
AL OF THOSE FIRMS THAT STILL HAVEN'T BEEN DESTROYED
THROUGH PLUNDER AND LAWLESSNESS.
As workers engaged in protest, but also as citizens of Serbia, we
are very concerned about the declarations of the premier and other
governemnt functionaries that there will no longer be cause for pro-
test once the government adopts the measures suggested by the its
'Working Group.' In short, they are suggesting that the police will from
now on prevent peaceful protests in front of government institutions
in Belgrade. We are warning the premier that not in a single country
considering itself democratic can the government determine if the citi-
zenry has a reason to protest or not. Placing limits on the right to the
peaceful expression of ones discontent represents a brutal violation of
fundamental political freedoms. If the government doesn't want work-
ers protesting in the streets of the captial and appearing on the front
pages of the press, then let it show us that it is ready to resolve the just
demands of the workers, and that it is worthy of our trust.
FOR THIS REASON WE ARE DEMANDING THAT THE GOVERN-
MENT STOP WITH ITS DECLARED INTENTION TO CRACK-DOWN
ON WORKERS PROTESTS IN FRONT OF GOVERNMENT INSTITU-
TIONS IN BELGRADE.
The Coordinating Committee for Workers Protest in Serbia ad-
dresses these demands to the Government of Serbia and its working
organs, with an offer of a meeting. If we haven't received a response
within a reasonable time frame, we will radicalize our protests until

350
the government realizes that it can no longer make decisions about our
lives without us.
Coordinating committee for workers protests in serbia
for the 'Zastavo Elektro' Strike Committee
Slobodan Gajić
For the 'Ravanica' Strike Committee
Dragana Mitrović
For the 'Srbolek' Strike Committee
Zoran Gočević
For the 'Šinvoz' Strike Committee
Mita Lisica
For the 'BEK' Strike Committee
Milena Prstojević
For the 'Trudbenik Gradnja' Strike Committee
Milan Živković

351
Le er of support for the protests by Belgrade
University students
Public statement by Freedom Fight and the Coordina ng
Commi ee of Workers Protests
Dear students and future colleagues,
For decades already we've been confronted with the irresponsible
attitude of the government towards the economy in this country, re-
sulting in increasing economic inequality and a drop in the standard of
living for a large number of people. Economic decay, deindustrializa-
tion, and political corruption are conditioned by the specific circum-
stances of our history and political life but are also reflective of global
currents expressed by the increasing subordination of all aspects of
society to the exclusive needs of those individuals and corporations
that have secured a monopoly not only over the market but also over
political decision-making. The educational system is also experiencing
its own commercialization and the decline of teaching standards stem-
ming from systemic reforms, known as the Bologna process, as well as
the introduction of increasingly higher tuition fees.
The Bologna process is facing resistance across the world primarily
because it annuls the autonomy of the University and subordinates it
to the demands of the market. Educational programs are adapted to
meets the markets need for specialized cadre, transforming the Uni-
versity into a factory for the production of corporate and party aparat-
chiks. The survival of educational programs that aren't competitive in
the market, particularly humanistic sciences, is increasingly being put
into question in University's across the world. Furthermore, the imple-
mentation of the Bologna Declaration in Serbia has been carried out
without the adequate reform of study programs, meaning that students
face increasingly difficult circumstances for fulfilling degree require-
ments. The first generation of 'Bologna students' are seen as 'guinea-
pigs' on whom the success of educational reforms should be tested.
Instead of state leaders creating the conditions necessary for a soci-
ety in which knowledge will be accessible to all - so that a larger number
of our citizens can be empowered for life in today's complex informati-
on age - state policy, following global trends, presents knowledge as a
commodity that can be bought and sold and that isn't for just anyone.

352
 Conscious of the difficult position in which you find yourselves giv-
en increasing tuition fees, the implementation of the Bologna process,
and the irresponsible attitude of the government of the Republic of Ser-
bia towards the future of our society, we wish to suggest to you that it is
important that you persevere in your protests until your demands are
met. Important not only for yourselves personally, but for the future of
higher-education and with that the future of our society.
In Belgrade, November 24, 2009
Freedom Fight (Pokret za slobodu)
Coordinating Committee of Workers Protests

353
New Rounds of Enclosure and Resistance:
Figh ng Notes from "Transi onal" Serbia
Interview with Pokret za Slobodu (Freedom Fight
Movement)
AG: Freedom Fight collective, or Pokret za Slobodu in Yu-
goslav, is a member of the Coordination Committee of Wor-
kers Protest in Serbia. What is the news from below? One of
the goals of Freedom Fight, of Pokret, is to help create a ho-
rizontal, prefigurative, self-managed structure that would
allow for a genuine workers self-activity - solidarity unio-
nism. What is the reality of rank and file workers resistan-
ce, and what is the relationship with the old, vertical union
structures?
Let me begin by asking about the last round of privatiza-
tion in Serbia. What used to be called in the state-socialist
system of former Yugoslavia, "socially owned property," is
being enclosed and privatized. How advanced is this pro-
cess of "privatization through bankruptcy" at the moment?
And at the risk of sounding legalistic, how legal is this pro-
cess of accumulation by dispossession?
FF: The privatization of socially owed property is almost complete-
ly done. The few big structures that remain are now turned into state
enterprises, like the Bor complex (mines and mining industry) or the
arms industry in Čačak, Užice, Kragujevac and so on. There are also
some mid-level and small socially owed companies that are still not
privatized, and last year the government decided simply to liquidate
them. This liquidation is not based on economic reasons - it is a com-
pletely political decision to shut down all the remaining socially owed
companies. The Ministry of Economy calls it “privatization through
bankruptcy.” The decision is absolutely illegal. Serbian law on bank-
ruptcy proscribes the causes for starting the liquidation process, and
the government’s order to kill an otherwise well-doing company just
because it is socially owed is not one of them. This decision was a cause
for several protests last year, and the strongest group of workers who
are still fighting is the one in Ravanica from Ćuprija. Last summer its
workers blocked the factory to prevent the government’s people from
354
taking over the management. The protest gained strong public sup-
port, especially after the newspapers published the fact that Ravanica
is not only the last factory in Ćuprija up for privatization, but also the
only one that still works, and works very well. Ćuprija used to have
several well known factories, and literally all of them were closed down
or went bankrupt in the privatization process. The government feared
this would initiate further debate about the success of the privatization
process in Serbia, so they retreated from Ravanica and confirmed the
old management as the official one. At this point Ravanica is the last
remaining socially owed company in Serbia that remains in operation.
As far as the state owed companies, the government is planning to
sell the pharmaceutical factory Galenika, Telekom Company, JAT Air-
ways and Elektrodistribucija. They decided to sell Telekom this year,
which caused very strong public protest. Both big unions of Telekom
are against privatization, and they are supported by lots of intellectu-
als, some media (Republika and Balkan online magazine) and a former
Telecommunications Minister. We can expect big fight over the issue
this summer.
AG: Freedom Fight collective, or Pokret za Slobodu in Yu-
goslav, is a member of the Coordination Committee of Wor-
kers Protest in Serbia. What is the news from below? One of
the goals of Freedom Fight, of Pokret, is to help create a ho-
rizontal, prefigurative, self-managed structure that would
allow for a genuine workers self-activity - solidarity unio-
nism. What is the reality of rank and file workers resistan-
ce, and what is the relationship with the old, vertical union
structures?
FF: Last year’s wave of protests was caused by the results of the
privatization process. Privatization failed to provide promised eco-
nomic development, and after this problem was further emphasized by
the global economic crisis, people began holding strikes and protests.
Lots of privatization contracts were canceled (Zastava elektro, Vršački
vinogradi, Ikarbus...), and several of these workers groups formed the
Coordination Committee of Workers Protests. Pokret za slobodu is also
a member of the Coordinating Committee. Forming of this Commit-
tee was not only a reaction to the government’s policies, but also on
the policies of the big unions. It was previously the union’s job to con-
nect the workers groups that are protesting, but they instead choose to
take the government’s side. During the protest of the Zastava elektro
355
workers, we witnessed the union actually sabotaging the workers’ plan
to organize demonstrations in front of the Privatization Agency’s (PA)
building in Belgrade. Then Pokret za slobodu called Zrenjanin and Bel-
grade workers to help them – they organized demonstrations togeth-
er, and that was the beginning of the Coordination Committee. The
Zastava elektro protest was successful. The PA was forced to cancel the
privatization contract, but two months ago they sold Zastava elektro
again to the Yura Company from South Korea. Yura officials banned
union organizing, and most of the old workers who were in last year’s
protests left the factory. They feel that the new sale of the company
is a kind of revenge by the government for the protest. Furthermore,
the pro-Government press is now attacking them by saying that they
are lazy - that ”last year they were protesting for their jobs, but when
Korean company offers them jobs, they refuse to work!” On the other
hand, the protest of another group from the Coordination Committee,
Trudbenik gradnja workers, was unsuccessful even though they proved
that their boss was severely breaking the privatization contract. The PA
accepted their evidence, and it released the official hundred-pages de-
tailed report on how the boss was breaking the law, but then they said,
”OK, you guys were right, he is robbing both you and the state, it is out-
rageous, but we won’t break the contract“. Just like that. Why? Because
this was a clear message for all the other workers what would happen
if they rebel, and especially if they are doing it outside of the union
structures. The cost of this for the workers was very high – more then
200 Trudbenik workers were sacked by the boss because of the protest.
At the beginning of the strike in August last year they knew what would
happen if they turn it into a protest against the privatization contract.
But they took the risk, knowing that the canceling of the privatization
contract was their only chance to get the jobs back. It was him-or-them,
and they proved that the law is on their side, but now they are out, not
the boss. At the same time, Zastava elektro workers are punished for
their last year’s successful protest as well. The Coordination Commit-
tee is still far from being strong enough to help them, besides holding
more protests, so at this point the situation doesn’t look good. How-
ever, we are expecting a new wave of protests this summer, and that
would be the chance for our organization – Coordination Committee of
Workers Protests in Serbia – to grow stronger.
AG: So is this the new focus of your current activity? Are the-
re any efforts to document the experiences of last year and
356
your struggle for solidarity unionism against the long theft
we know as privatization?
FF: Besides our work within the Coordination Committee, Pokret
za slobodu is now trying to broaden the network. We are now establish-
ing contacts with peasants associations. They are the group completely
repressed by the government because they don`t have a level of organi-
zation strong enough to fight radically against either the government’s
measures that are destroying their economy, nor against the private
monopolies trading with the agricultural products which are the fruit
of their labor. This is very important issue here, since over 2 million
people in Serbia lives only from agriculture as their livelihood.
We are currently working on a film and a book about last years pro-
tests, because we believe it is important to analyze what really hap-
pened, it’s continued significance and to give our side of the story. The
Serbian press is writing about workers issues only form the perspective
of big politics or big unions, and we want to show the perspectives of
the people who were in the protests. These protests are not just an-
other subject of somebody’s political agenda, they are coming from the
people, and what we are doing is trying to help these people be heard.
AG: In my view, one of the truly "balkanopolitan" elements
of the Balkan and Serbian society are the Roma - their stru-
ggle against hierarchical, state-imposed authority and regu-
lation, against the market economy and systems of both sta-
te socialism and capitalism, along with their culture, are a
powerful inspiration for dreaming another Balkans. On the
other hand, and for this very reason, they were and remain
to be the single most oppressed group in the Balkan states.
FF: Roma are the only group in Serbia that is completely left to
its own fate. It is a desperate, catastrophic situation. The number of
itinerant poor is now even larger due to exclusion mechanisms of the
neoliberal state. Roma live in the streets, they collect trash and paper
in order to survive. Some estimates put the number of Roma in Serbia
at 600,000, although the 2002 census only registered 102,193 people
as Roma. According to the UNICEF report on the condition of Roma
children in the Republic of Serbia (2006), almost 70% of Roma chil-
dren are poor and over 60% of Roma households with children live
below poverty line. Children are the most imperiled, living outside of
cities in households with several children. Over 80% of indigent Roma
357
children live in families in which the adult members of the family do
not have basic education.
AG: And in the meantime, the activist scene in Serbia is, in
my opinion, very disconnected from these realities – or at
least it was when I lived in Serbia. I hope that some things
changed for the better since then, and that there is now at le-
ast an attempt to bring about a relationship of active solida-
rity, radical community organizing, and "accompaniment“
towards the situation of Roma in Serbia and the Balkans as
a whole.
FF: The activist scene in Serbia is still weak and without influence,
but there are some signs that this might change. Since the “transition“
process started in 2001, the biggest problem of the Serbian leftist com-
munity wasn't the fact that it was small, weak, outnumbered by Na-
zis and so on, but that it was incompetent and ignorant about local
problems. Lots of energy was wasted on activities that had little to do
with the actual problems of Serbian workers in “transition.“ And those
problems were huge – too huge not to be seen and confronted. For that
reason we can say now that it was almost lucky that most of the activi-
ties of the leftist collectives in the past decade went virtually unnoticed
by the broad public. It was pretty embarrassing to have some self-pro-
claimed anarcho-syndicalist leaders preaching against privatization
from the ideological point of view, but without a clue about the local
context, as if they just fell in from another world. For years we were
practically the only collective that was working with the actual people
on the ground in strikes. But since last year this has started to change:
there are several Belgrade collectives now that are trying to support
different groups of people in strike or in some other kind of protest,
which is very significant because only by broadening our movement
will the current leftist scene begin to make an influence, even though
for the time-being it is still small.
Andrej Grubačić,
[Znet, May 28, 2010]

358
Sadržaj
Predgovor:
Zbog toga POKRET, sada i ovde! ................................................. 3
Koordinacioni odbor radničkih protesta
Novi radnički pokret u Srbiji
– proglas Koordinacionog odbora radničkih protesta u Srbiji,
objavljen u listu ’’Pokret’’, 15. oktobra 2009. .......................... 6

Saopštenje:
Osnovan Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji,
objavljeno 31. avgusta 2009. ................................................ 17

Pla orma Koordinacionog odbora radničkog protesta

– usvojena 25. septembra 2009. ................................................ 19

Podrška protestu studenata Beogradskog Univerziteta

– saopštenje Pokreta za slobodu i Koordinacionog odbora
radničkih protesta, objavljeno 24. novembra 2009. ............ 21

Neophodna korenita promena koncepta tranzicije u kojoj moraju

učestvova svi zainteresovani delovi društva
– proglas Koordinacionog odbora radničkih protesta, objavljen u
listu ’’Pokret’’, 26. septembra 2010. .................................... 23

An -priva zacioni protes u Srbiji

– intervju sa Milenkom Srećkovićem, objavljen na Znetu, 7.
septembra 2009. ....................................................................... 26

Smisao radničke borbe danas - tribina o ak vnos ma

Koordinacionog odbora radničkih protesta u Srbiji
– Milenko Srećković, članak objavljen na www.pokret.net,
februara 2010. ....................................................................... 31
359
Jugoremedija
Jugoremedija, Zrenjanin
– Ivan Zla ć ....................................................................... 37

Koreni mira - intervju sa Zdravkom Deurićem

– Ivan Zla ć, intervju objavljen u časopisu Z magazin,
juna 2007. ................................................................................... 39

Film ’’Ugovor na štetu trećeg’’ (režija, scenario i montaža Ivan

Zla ć)
– Milenko Srećković, tekst objavljen u časopisu Z magazin, marta
2008. ................................................................................... 45

"Hodaćemo korakom najsporijeg" - ... u ovom pohodu moramo

brinu o poslednjem u koloni
– Zdravko Deurić, tekst objavljen na www.pokret.net, 29. aprila
2008. ................................................................................... 47

Naš cilj – ravnopravnost

– Zdravko Deurić, tekst objavljen na www.pokret.net, 16. oktobra
2007. ................................................................................... 49

Ko uspeh pretvara u aferu?

– saopštenje generalnog direktora ’’Jugoremedije’’, objavljeno na
www.pokret.net, 25. juna 2010. ................................................ 52

Film ''Mi biramo svoj put'' - radnici sami grade fabriku Luksol
farmacija u Zrenjaninu
– Milenko Srećković, tekst objavljen na www.pokret.net,
10. decembra 2010. ........................................................... 55

360
Šinvoz
Solidarnost i borba zrenjaninskih radnika
– Marija Radišić, Ivan Zla ć, Vladislav Bailović i Milenko Srećković,
tekst objavljen u časopisu Z magazin, marta 2008. ............ 57

Noam Čomski podržao apel Pokreta za slobodu

– Agencija Beta, marta 2009. ................................................ 64

Pismo Industrijskih radnika sveta (IWW)

državnim organima republike Srbije, marta 2009. ............ 66

Saopštenje: Radnik Šinvoza preminuo tokom protesta u Domu

Sindikata, objavljeno 16. januara 2008. godine ........................ 67

Saopštenje: Radnici i akcionari doneli odluku da blokiraju Šinvoz,

objavljeno 28. decembra 2007. godine .................................... 72

Srpski Evropejci, radnici, priva zacija i mali akcionari (Slučaj

zrenjaninskog „Šinvoza")
– Ivan Zla ć, tekst objavljen na sajtu www.pokret.net, 18. februara
2009. ................................................................................... 75

Solidarnost sa radnicima Šinvoza

– benefit koncer , april 2009. ................................................ 77

Izveštaj Anketnog odbora za utvrđivanje razloga za pokretanje

stečajnog postupka nad AD Šinvoz
– usvojen 3. februara 2009. ................................................ 79

Nismo odgovorni za stečaj u Šinvozu

– Agencija za priva zaciju, 28. februara 2009. ........................ 86

361
 Saopštenje za javnost
Anketnog odbora Skupš ne grada Zrenjanina
– odgovor Agenciji za priva zaciju – 3. marta 2009. ............ 88
Zastava elektro
Da li nadolazi talas štrajkova i protesta?
– Ivan Zla ć, tekst objavljen 24. aprila 2009. ........................ 91

Širenje radničkog pokreta

– intervju sa Milanom Srećkovićem, ak vistom Pokreta za slobodu
i radnikom Zastave elektro, objavljen na www.pokret.net, 30. maja
2009. ................................................................................... 93

Radnici nude izlaz

– Ivan Zla ć, tekst objavljen na www.pokret.net,
maja 2009. ....................................................................... 97

Saopštenje Pokreta za slobodu povodom policijskog delovanja na

protestu radnika Zastave elektro ispred Agencije za priva zaciju
11. avgusta 2009. ... 112

Protest ispred Agencije za priva zaciju 11. i 12. Avgusta

– Milenko Srećković, tekst objavljen na www.pokret.net, avgusta
2009. ................................................................................. 114

Na čijoj je strani is na
– iskustvo Zastave elektro iz Rače, razgovor sa Slobodanom
Gajićem i Milanom Srećkovićem, tekst objavljen na www.pokret.
net, januara 2010. ......................................................... 122

Radnici Zastave elektro pro v Vladinog predloga za članove

Upravnog i Nadzornog odbora
– saopštenje Štrajkačkog odbora, 14. januara 2010. .......... 127

362
 Kršenje radničkih prava u kompaniji Jura
- saopštenje kampanje ''Narod pro v Dinkića'',
17. aprila 2010. ..................................................................... 129

Na spisku Jure 118 radnica Zastave elektro

– Marija Misita, članak objavljen u listu Svetlost,
22. aprila 2010. ..................................................................... 131

Izjava Verice Barać o radnicima Zastave elektro

– objavljena u listu Akter, oktobra 2010. .................................. 134

Ne treba nam atmosfera linča

- sve navode o Juri treba detaljno ispita
– Milenko Srećković, tekst objavljen na sajtu www.pokret.net, 22.
februara 2011. ..................................................................... 135

Saopštenje za javnost Saveta zaposlenih Jura korporacije,

23. februara 2011. ......................................................... 137
Ravanica
Smisao borbe za fabriku i radnička prava
- iskustvo Ravanice iz Ćuprije, objavljeno na www.pokret.net, tekst
objavljen decembra 2009. .............................................. 139
Trudbenik gradnja
Optužba za terorizam je sramotna
– saopštenje Pokreta za slobodu, objavljeno
23. septembra 2009. ......................................................... 142

Zahtevamo da Agencija za priva zaciju hitno spreči propadanje

Trudbenik gradnje
- Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji, 26. oktobra
2009. ................................................................................. 143

363
 Podrška borbi radnika Trudbenik gradnje pro v propadanja
preduzeća i gašenja radnih mesta
- Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji, 16. decembra
2009. ................................................................................. 145

Pomoć onima koji su uniš li preduzeća ne može doves do

oporavka
– Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji, 16. februara
2010. ................................................................................. 147

Trudbenik – korak ka proleću

– Ivan Zla ć, tekst objavljen u listu Republika,
marta 2010. ..................................................................... 149

Saopštenje: Trudbenik ponovo na ulici,

objavljeno 10. juna 2010. ......................................................... 155

Saopštenje: Nastavljamo proteste ispred Ministarstva ekonomije,

objavljeno 15. juna 2010. ......................................................... 157

Trudbenik godinu dana kasnije

– Ivan Zla ć, tekst objavljen u listu Republika,
septembra 2010. ..................................................................... 158

Otvoreno pismo Štrajkačkog odbora PD Trudbenik gradnja d.o.o.,

30. decembra 2010. ......................................................... 165

Benefit žurka za radnike Trudbenika

– 19. februara 2011. ......................................................... 169

Radnici varani pa klevetani

– Ivan Zla ć, tekst objavljen na www.pokret.net,
maja 2010. ..................................................................... 171

364
Srbolek
Radnička raskršća
– Ivan Zla ć, tekst objavljen u listu Republika,
februara 2010. ..................................................................... 178

Štrajkački odbor Srboleka: ’’Istrajaćemo do pobede’’

– Siniša Jelovac, tekst objavljen u listu Republika,
marta 2010. ..................................................................... 190

Sindikalna previranja
– Siniša Jelovac, tekst objavljen u listu Republika,
aprila 2010. ..................................................................... 194

Štrajk prekinut, problemi ostali

– Siniša Jelovac, tekst objavljen u listu Republika,
maja 2010. ..................................................................... 198

Saopštenje radnika i malih akcionara Srboleka u vezi sa

postupanjem države i netačnim medijskim izveštajima o stanju u
našem preduzeću, februara 2010. .................................. 200
Prosveta
Kad priva zacija znači uništenje
– Siniša Jelovac, tekst objavljen u listu Republika,
juna 2010. ................................................................................. 203
Glas radnika
Ekonomija bankrota – ’’Rekord’’, Rakovica
– Ivan Zla ć i Milenko Srećković, tekst objavljen u listu Glas
radnika, 4. juna 2008. ......................................................... 207

365
 ’’BEK’’ – jedan dras čan primer bezakonja
– Ivan Zla ć, tekst objavljen u listu Glas radnika,
15. marta 2008. ..................................................................... 210

’’Magnohrom’’ – jedna sasvim zakonita priva zacija

– Marija Radišić i Ivan Zla ć, tekst objavljen u listu Glas radnika,
15. marta 2008. godine ......................................................... 215

Represija u vranjanskoj fabrici ’’Jumko’’

– Marija Radišić, tekst objavljen u listu Glas radnika,
decembra 2007. ..................................................................... 225

Povratak poli ci? – radnici u Srbiji dvadeset godina kasnije

- Ivan Zla ć, tekst objavljen u listu Glas radnika,
1. maja 2008. ..................................................................... 229

Šinvoz – primer pljačke i simbol solidarnos

– tekst objavljen u listu Glas radnika, aprila 2009. .......... 235
Suočavanje s prošlošću
Zašto su radnici nepoželjni?
- intervju sa Dušanom Petrovićem, predsednikom konzorcijuma
zaposlenih Veterinarskog zavoda, objavljen u časopisu Z magazin,
marta 2009. ..................................................................... 239

U podnožju kapitalizma
– intervju sa Milenom Prstojević, predsednicom Štrajkačkog
odbora BEK-a iz Zrenjanina, objavljen u časopisu Z magazin,
decembra 2008. ..................................................................... 252
Dodatak
Između US Steela i Delte
– Ivan Zla ć, tekst objavljen u časopisu Z magazin,
septembra 2007. ..................................................................... 266
366
Ekonomska kriza u raljama ideologije
– Milenko Srećković, tekst objavljen na www.pokret.net,
12. marta 2009. ..................................................................... 272

Zarobljena svojina
– Ivan Zla ć, tekst objavljen na www.pokret.net,
septembra 2007. ..................................................................... 274

Alterna vni ekonomski poredak

– Milenko Srećković, tekst objavljen u časopisu Z magazin,
septembra 2007. ..................................................................... 277

Ko su ’’nevidljivi radnici’’ u Sloveniji?

– Ivan Zla ć, tekst objavljen na www.pokret.net,
11. februara 2009. ......................................................... 282

Lekcija iz levice
– Ivan Zla ć, tekst objavljen na www.pokret.net,
3. juna 2009. ..................................................................... 284

Regionalni centralizam
– Ivan Zla ć, tekst objavljen na www.pokret.net,
15. juna 2009. ..................................................................... 286

Osvrt na borbu pojedinih radničkih grupa

– Siniša Jelovac, Milenko Srećković i Ivan Zla ć, tekst objavljen na
www.pokret.net, juna 2010. .............................................. 288

Novi radnički pokret u Srbiji – ciljevi i prepreke

– Ivan Zla ć, tekst objavljen na www.pokret.net,
januara 2010. ..................................................................... 294

367
Drugi o nama
Leto protesta
– Boris Kanclajter, tekst objavljen u listu Prager Fruhling,
oktobra 2009. ..................................................................... 303

Tržišni fundamentalis su zla kob srpske ekonomije

– intervju sa Verom Vratušom objavljen u listu Pečat,
5. februara 2010. ..................................................................... 305

Ispod cenzusa!
– Danko Milojević, tekst objavljen u E novinama,
15. aprila 2010. ..................................................................... 309

Disciplinovanje Srbije
– Hanes Ho auer, tekst objavljen u listu Neues Deutschland
24. marta 2009. ..................................................................... 313
English Summary
Serbia's ''socially acceptable'' priva za on ...................... 317

The Ba le of Jugoremedija .............................................. 321

Chronology of fight for Jugoremedija .................................. 326

Šinvoz – the Case of Bankruptcy .............................................. 329

Interview with a Zastava Elektro Worker

and Freedom Fight Ac vist .............................................. 335

Establishing a Coordina ng Commi ee

for Workers Protests in Serbia .............................................. 338

An -Priva za on Protests in Serbia .................................. 341

368
Pla orm of the 'Coordina ng Commi ee
for Workers Protests in Serbia' .............................................. 349

Le er of support for the protests

by Belgrade University students .............................................. 352

New Rounds of Enclosure and Resistance: Figh ng Notes from

"Transi onal" Serbia
- Interview with Pokret za Slobodu
(Freedom Fight Movement) .............................................. 354

369
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

338.246.025.88(497.11)”2000/2010”
331.109.32(497.11)”2000/2010”

DEINDUSTRIJALIZACIJA i radnički otpor :

borbe i inicijative za očuvanje radnih mesta
u periodu tranzicije / [knjigu priredili
Vladislav Bailović ... et al.]. - Beograd :
Pokret za slobodu, 2011 (Beograd : Rantec). -
372 str. ; 24 cm

Tiraž 500. - Str. 3-5: Predgovor /

priređivači.

ISBN 978-86-914291-1-9
1. Баиловић, Владислав [уредник]
a) Предузећа - Приватизација - Србија -
2000-2010 b) Штрајкови - Србија - 2000-2010
COBISS.SR-ID 182552076