Fališ mi ti. Onda kad zamiriše vazduh na more, kad mi vetar donese muziku talasa pred noge.

Fališ mi ti.
Onda kad se useli tišina u moju glavu. Kad muzika obuče svoju čežljivu notu. Zašute svi glasovi koji me
proganjaju, uspori dan, razblaži se vazduh i poteče sećanje od kojeg se branim celog dana. I uvek me
stigne pred kraj, kad već pomislim da sam ga pobedila ovaj put.
Obećam sebi da tim korzom više neću ići i svaki put krenem. Tražim jedan stari osećaj - kao kad letiš
zatvorenih očiju, kao kad zaroniš duboko, kao kad ležiš na travi, kao letnja kiša. Tražim, a ne nalazim ga,
ni posle toliko vremena, ne na drugim mestima.
Ipak i dalje tražim. Naoružam se osmehom, naoružam se snovima, puni džepovi vere, puna glava
sumnje. I ne, nije to to. Osetim to u svakom svom koraku, nije ista muzika. Puna mi je glava pravih
rečenica od pogrešnih osoba. Na kraju, samo rečenice upamtim.
Lagala bih kad bih rekla da me ne čini srećnom gomila planova koje ipak uspem ostvariti. Da me ne čini
jakom svaki let između oblaka. Da me ne čini hrabrom svaki korak koji napravim u nepoznato. Ali ... fališ
ti. Ne u svakom trenutku, samo u onom kad ispraćam ovaj i dočekujem novi dan.
Fališ mi ti, a ne želim da mi fališ... :(