Udruženje za sistemsku porodičnu terapiju i sistemska rešenja

Srbije i Crne Gore

Proces prisutnosti po Majklu Braunu i

Poredak ljubavi po Bertu Helingeru
Seminarski rad I

Mentor: Studentkinja:
Vlado Ilić Mirjana Mira Milićević

Zemun,
Oktobar, 2013. godine
 Posveta

Svoj prvi seminarski rad posvećujem svojim milim i nevinim

roditeljima
Dobrosavu i Mariji Slavki

Sardžaj:
1. Uvod.................................................................................4
2. Razrada.............................................................................5
2.1 Usklađivanje sa
procesom..................................................................................5
2.2 Šta je svesnost sadašnjeg
trenutka.....................................................................6
2.3 O
umu...............................................................................................................
..8
2.4 Naše dete u nama-I
deo.....................................................................................9
2.5 Ritam
pojačavanja............................................................................................10
2.6 Usklađivanje
namere........................................................................................11
2.7 Pokretanje emocionalnog
razvoja....................................................................12
2.8 Reagovanje i
odgovaranje................................................................................13
2.9 Posvećenost i
namera.......................................................................................13
2.10 Svesnost, svesno povezano disanje, pažnja, svesni
odgovori...........................14
2.11 Zakon uzroka i
posledica...................................................................................15
2.12 Svesnost
pitanja................................................................................................16
2.13 Kretanje bez
pomeranja...................................................................................18
2.14 Put svesnosti-sedmogodišnji
ciklusi.................................................................20
2.15 Dete u nama-II
deo...........................................................................................22
2.16 Emocionalni
otisak............................................................................................25
2.17 Emocionalni
naboj............................................................................................26
2.18 Izvan zavisnosti i
pitanja...................................................................................28
2.19 Zamena rezultata
posledicama.........................................................................29
2.20 Konačna priprema za
putovanje.......................................................................33
2.21 Integrativni
pristup...........................................................................................37
2.22 Nivo
ulaska.......................................................................................................
39
2.23 Uvid i emocionalna
percepcija..........................................................................40
3. Zaključak: Moje slovo
ljubavi.........................................43
4.
Literatura............................................................
...........45

1.Uvod
Ovo je moj prvi seminarski rad na poretku ljubavi sa kojim se družim više
od decenije. Intezivno sam tu, evo već uveliko teče sedma godina. Ohrabrena
mnogim integracijama razvezanih porodičnih čvorova na porodičnom poretku, i
posle četiri putovanja kroz proces prisutnosti gde sam se srela sa sobom i svojim
životom koji sam proživela do sada odlučila sam se za ovaj korak. Svim ovim
ohrabrena, odlučila sam da vam prikažem prvi deo putovanja kroz proces
prisutnosti i dodirnosti sa porodičnim poretkom.
Proces prisutnosti je priručnik koji je posle više decenijskog ličnog iskustva i
posmatranja drugih, napisao Majkl Braun.
Sastoji se iz tri dela:
1. Priprema za lično putovanje u sebe
2. Iskustveno putovanje kroz sebe
3. Darovi putovanja
Ja sam odlučila, da vam na ovom seminaru predstavim prvi deo priručnika,
pripremu za putovanje, a u drugom seminarskom u aprilu, predstaviću vam drugi
i treći deo ovog priručnika.
Priprema za putovanje je napisana veoma osmišljeno. Priprema nas na
putovanje postepeno i pažljivo na put ka sebi.
Majkl Braun svojom pripremom za putovanje, utiče na nas tako da nam se
mentalna buka u glavi stiša. Osnova za to su vežbe svesno povezanog disanja
koje se izvode dva puta dnevno po petnaest minuta ujutro i uveče. Vežbama
disanja korak po korak sakupljamo svesnost sadašnjeg trenutka. Isto tako deluje
na naš um ili mentalno telo kako ga Majkl Braun naziva. Također, deluje na naše
nesvesno. Polako, ali sigurno njegovim vođenjem uspeva da pokrene i podigne
naše delove u svesnost, a koji su do tada bili duboko potisnuti u nesvesnom jer su
veoma neprijatni. U ovom delu priručnika samo ih naznačuje i pokazuje da
postoje.
Pored ova dva veoma važna segmenta, budi i treći - vrlo važan naš deo.
Podseća nas na naše dete u nama gde leži sva naša nevinost, radost i
kreativnost. Vraća nam sećanje na naše dete u nama – zaboravljeno i napušteno
od nas samih od naše sedme godine detinjstva. Tu i tamo, sporadično i retko se
naše dete probijalo u našu svesnost. Doduše, priznajemo, da ljudi koji se bave
umetnošću, pedagoškim radom i sličnim zanimanjima gde je kreativnost glavni
sok zanimanja, češće imaju kontakta sa svojim detetom. Tako se ponovo
podsetimo, da je naše dete u nama skoro mrtvo, napušteno, obeshrabreno –
zarobljeno u svom strahu, ljutini i bolu gde je prestalo da dalje raste. Sada nas
Majkl Braun podseća i vraća na to zaboravljeno naše dete u nama. Budi i četvrti
deo nas. Upućuje nas na onaj deo nas koji sve zna, ali mu se retko obraćamo jer
se on preskače u celoj našoj okolini u kojoj se rađamo i rastemo: često u porodici,
u školi i celoj našoj okolini.
Tvorac ove samometode jer je sprovodimo sami uz pomoć priručnika, sve
ovo postiže uvodeći neke potpuno nove poglede i termine. Većinu od njih poznaje
klasična psihoterapija, ali ih Majkl Braun koristi na nove načine.
Tvorac ove metode koristi se izvornim jezikom jer nas vodi ka našoj
izvornosti – onome što mi jesmo. Tako nam je jezik, definicije određenih pojmova
iznet na nov način, a sve u cilju da nas uvede što je više moguće u prisutnost –
odnosno svesnost sadašnjeg trenutka.
Kroz ta dva fenomena probijamo se nesvesno jer smo tako vođeni, polako,
tempom koji samo nama odgovara jer imamo mnogo otežavajućih faktora. Najjači
oteževajući faktor je naš ograničavajući um. Sa njim nas upoznaje Majkl Braun na
pravi način.
Zbog svega ovoga što sam gore navela, posvetila sam posebnu pažnju
teorijskoj duhovnoj pripremi za putovanje koje će tek uslediti u sledećoj etapi –
iskustvenoj.
Važno je isto istaći da je ovaj proces u celini integrativni – prihvatajući.
Kada nas Majkl Braun svojim priručnikom uvede smirenim umom u sebe, sa svim
fenomenima nas samih, vodi nas u integraciju svega takvog kako jeste.
Svima nama prisutnima ovde porodični poredak je postao način života, a
kada prođemo više puta kao ja kroz proces prisutnosti – sam proces prisutnosti
postaće nam doživotno putovanje. Kao što vidite, porodični poredak i proces
prisutnosti prepliću se kao naše vlasi kose u pletenici.
I jedan i drugi se odigravaju u prisutnosti i svesnosti sadašnjeg
trenutka te mi je bilo zadovoljstvo da ih povezujem svuda gde se dodiruju.

2. Razrada

Prikazivanje teorijske pripreme za putovanje kroz proces prisutnosti i

dodirne tačke sa poretkom ljubavi - trasiranje multidimenzionalne percepcijske
staze za putovanje koja traje celog života.

2.1 Uskladjivanje sa procesom

Ovo je putovanje ka sebi. Polazimo na put sami uz knjigu - priručnik kojim

nas vodi njen tvorac Majkl Braun. Učimo iz koraka u korak blago i svojstveno
svakom od nas. Pomoć spolja nam nije potrebna. Sledimo uputstva na ovom
putovanju ka sebi - ka sopstvenoj unutrašnjosti.
Tako nas proces prisutnosti vodi kroz zaboravljena sećanja i nepoznata
emocionalna područja. Time nam pomaže da integrišemo potisnuti strah, bes i
bol koji se prelivaju u naše svakodnevno iskustvo. Možda nam se u početku ovo
emocionalno područje učini stranim, ali upravo nas taj zaboravljeni energetski
predeo ponovo povezuje sa onom unutrašnjom nevinošću, radošću i
kreativnošću.
Iako nam se može učiniti da na ovo putovanje krećemo sami, to nije istina.
U tome nam pomaže prvi deo ovog teksta-priručnika, napisan tako da u nama
probudi neposredan odnos sa prisutnošću.
Možda nam se čini trenutno da ništa ne razumemo, ali postoji vid-deo
našeg postojanja koji zna sve. Taj deo nas poziva da započnemo ovakvo
unutrašnje putovanje. Njega nazivamo prisutnost u nama. On zna za čim
tragamo, i šta je potrebno da do toga dodjemo. Ona nam je najbolji prijatelj, i
najbliži saputnik, naš borac i zaštitnik. Nosi našu zastavu i zalihe. Oduševljeno
nas šalje na put i radosno nas dočekuje kada zakoračimo u svesnost sadašnjeg
trenutka. Tako nas ovaj deo priprema da prihvatimo poruke prisutnosti. Čitajući
tekst učimo jezik izvornosti, jezik kojim se prisutnost služi da prenese svoje
poruke. Ako osetimo da nam je previše informacija, stanemo i ostavimo sebi
prostora kolikko nam treba da bi integrisali to što čitamo (primili). Ovde
integrisati znači da treba sebi da obezbedimo mir i ostavimo dovoljno prostora
da fizički, mentalno i emocionalno usvojimo sadržaj koji čitamo. NIKUDA NE
ŽURIMO! Izuzetno je važno da sebi damo vremena koliko nam je potrebno za
shvatanje tog iskustva. Ceo priručnik se deli na dva nivoa: uvodni (kojim se mi
bavimo) i iskustveni.
Na prvi nivo se stiže samo čitanjem - tempom koji samo nama odgovara.
Drugi nivo uključuje iskustveni postupak, koji se postepeno razvija tokom deset
nedelja. Prvi nivo pomaže nam da svesno izaberemo koji nam nivo pristupa
odgovara. Iskustveni deo nas povezuje sa krajnim ciljem procesa prisutnosti tako
što nam otvara vrata ka sebi samima i otvara put. Time što nam određuje cilj,
usmerava pažnju i pokreće našeg unutrašnjeg vodiča, on nas i priprema i
ohrabruje.

2.2 Šta je svesnost sadašnjeg trenutka?

Svesnost sadašnjeg trenutka jeste naše postojanje nasuprot onome što

činimo. To znači da svesnost sadašnjeg trenutka jeste to da smo potpuno svesni
trenutka u kojem se nalazimo - ili smo prisutni u datom trenutku. Glavni naš
pokazatelj da smo istinski prisutni u nečemu bilo prijatnom ili neprijatnom, jeste
da smo ispunjeni zahvalnošću. Zahvalnost je osećaj za koji ne postoji poseban
razlog - zahvalnost za postojanje-za život. Ako zahvalnost nije prisutna u našem
postojanju - to znači da smo zalutali u „vremenu“.
Rođeni smo u kulturi vremena - to je naša sudbina moderene civilizacije.
Kako nam iskustvo postaje sve više automatizovano, tako smo sve manje
uključeni u umeće življenja.
U svetu „vremena“, teško je biti bilo čemu zahvalan, jer se ništa ne odvija
kako mi „mislimo“ da treba. Žalimo za prošlošću i nadamo se da će nam u
budućnosti biti bolje, a sadašnji trenutak treba neprekidno prilagođavanje. Zato
sada, gde jedino zaista boravi naš život, koristimo kao sredstvo za postizanje
cilja. Pošto nemamo pristup drugačijem iskustvu sa kojim možemo da uporedimo
naš trenutni položaj, takav nam se život čini normalnim. Tako uporno
preskačemo sadašnji trenutak.
Prošlost je prošla i tu ne možemo ništa promeniti, a budućnost će tek doći,
dok naš um šeta od jednog do drugog mesta, a naš život upravo sada traje –
postoji - kao i mi u njemu.

SADAŠNJOST JE JEDINI TRENUTAK KOJI SADRŽI SVU PUNOĆU ŽIVOTA.

Tako mi mislimo da se krećemo napred, ali se vrtimo u krug. OVO JE NE-

ŽIVLJENJE!
 Ovoga smo na neki način svesni jer usred svih naših velikih mentalnih
sokova, osećamo da nam nešto nedostaje. Nedostatak unutrašnjeg mira
odražava se i na našu spoljašnost u vidu zbrke koja nas okružuje u našem životu.
Zaziremo od mira i tišine. Pravilo ovog mentalnog stanja je: što više galame i
kretanja! Pošto se ne sećamo šta smo izgubili ne znamo ni šta nam nedostaje. Ne
možemo to ni da pronađemo zato što ga tražimo ili u slikama prošlosti ili
zavirujemo u budućnost. Potrebe su nam nezasite. Večno nešto tražimo, a takvo
ponašanje samo govori o praznini koju nam trenutni pristup životu ne može da
ispuni. Reč „dovoljno“ za nas nema nikakav značaj. Mir nije „delanje“, već
osećanje. On se ne može mehanički uspostaviti. Mir se može osetiti ulaskom
u ovaj trenutak. Proces prisutnosti se upravo obraća toj smetnji (jurnjavi od
prošlosti ka budućnosti - „vremenu“) i nastoji da je ublaži. Pomaže nam time da
prepoznamo uzrok naših nevolja. Ovaj proces nam pruža izlaz iz ovog haosa i
gliba. Dobacije nam uže svesnosti, daje nam snagu da se izvučemo iz ralja
„vremena“ - i uđemo i stanemo na jedino mirno tlo sadašnjeg trenutka.
Proces uvodi našu svest u stvarnu prisutnost koje je naše suštinsko biće. To
postiže time što nas podstiče da uklonimo neistinost i pretvaranje kojim se
branimo od straha besa i bola u trpljenju radi otuđenja od sadašnjeg trenutka.
Iskustveni desetonedelji proces nas uči kako da se izlečimo od virusa
vremena - nudi nam puteve oslobođenja tog mentalnog (misaonog rastrojstva),
tog začarenog sna kojim upravlja naš um. Tako nas proces izvlači od duhova
prošlosti i zamišljenih utvara budućnosti. U stvari, naše trenutno iskustvo
zasnovano na „vremenu“, jeste percepcijski pakao ograđen rešetkama
našeg neintegrisanog straha, besa i bola. On nas nikuda ne vodi; nikada nas
nije ni vodio i nikuda nas ne može isvesti. U „vremenu“ se ne dešava ništa
stvarno - mi samo mislimo da se dešava. Iako je to verovatno jedini oblik našeg
iskustva kojeg smo trenutno svesni dobra vest je da to svakako nije jedino
iskustvo koje je dostupno.
Postoji još jedna pardigma koja teče paralelno sa svetom „vremena“,
nazivamo je sadašnji trenutak. Njima vlada naša zajednička prisutnost, a njeno
večito širenje doživljava se kroz svesnost sadašnjeg trenutka. Sve veća grupa
ljudi na ovoj planeti deli prisutnost i uživa u svesnosti sadašnjeg trenutka.
Svesnost sadašnjeg trenutka dostupna nam je gde god da se nalazimo.
Međutim, u nju ne možemo svesno da stupimo sve dok se nesvesno držimo
neintegrisanih trauma iz prošlosti i zastrašujućih projekcija budućnosti.

Upravo sada okružuje nas srećan, zdrav i ispunjen život.

Ali kada živimo u „vremenu“, naše pravo ja je izokrenuto. U takvom

naopakom stanju živimo u zabludi, pokušavajući da nešto dobijemo, umesto da
jednostavno primamo ono što nam je već dato da ga večno posedujemo.
Svesnost sadašnjeg trenutka nije zamisao - to je iskustvo. Za svakoga ko je
voljan da prihvati ovaj blagoslov „pozivnica“ je ovde sada, ovog trenutka, u
ovom sklopu okolnosti. Doziva nas tihim glasom: „Stani! Nemaš gde da odeš.
Nemaš šta da radiš. Sve što možeš jeste - jednostavno da budeš“. Ovo je
poklon koji nam proces prisutnosti pruža.
Iz ove perspektive možemo da svesnost sadašnjeg trenutka potpunije
shvatimo kao postojanje u kome bez napora integrišemo izvornu prisutnost sa
svakim datim trenutkom, tako da možemo svesno da odgovaramo na svako
životno iskustvo. Naš odgovor je zahvalnost čija nas bujica oslobađa svih
obmana.
Svesnost sadašnjeg trenutka data nam je rođenjem , pa nam je takav način
života prirodan i ne predstavlja nikakav napor. Mi smo izgubljena deca koja se
sada probuđena vraćaju kroz kapije kraljevstva svesti.

2.3 O umu

Sve velike mudrosti polaze od tačke da um nije naše izvorno ja. Mi jesmo
večita prisutnost. Um je prenosno sredstvo koje nas povezuje sa našim ljudskim
prolaznim iskustvom. Mi se sastojimo iz fizičkog (naše telo), mentalnog (naše
misli), emocionalnog (naše emocije) i dela sebe koji je večan. Um uglavnom
znače misli. Proces prisutnosti jeste doživljaj svesnosti sadašnjeg trenutka nama
prenet u formi knjige-priručnika. On kao instrument koristi misleću stranu uma
(mentalno telo). Tako nas ovaj priručnik, ne podstiče da mislimo, jer kada mislimo
prvenstveno smo u paradigmi „vremena“, te um teško može da razume svesnost
sadašnjeg trenutka. Razmišljanje i svesnost sadašnjeg trenutka retko postoje
zajedno.
Kada uđemo u svesnost sadašnjeg trenutka, postepeno prestajemo da
analiziramo - razmišljamo. Tako smo često postali sluge sopstvenog uma, umesto
da on nas služi. Uvodni - teorijski deo teksta je tako napisan da nas uvodi u
smirivanje mentalne aktivnosti i razvija u nama odlučnu nameru. To
predstavlja proces percepcijskog nedelovanja. Ritam ovog teksta to postiže.
Traženje razumevanja kroz razmišljanje, trenutno je najčešća potreba naših
misli (uma), pa je um podignut i skoro izjednačen sa božanstvom. Te navike –
buke u našim glavama - polako ćemo se osloboditi. Tekst je tako napisan da
utišava naš um i razvija tišinu i mir iz kojih nastaje prisutnost. Zato um, dok
razmišlja, ne može da se zagleda u talase, zalazak sunca ili nepomično drveće.
Ponavljanje ga ljuti jer ne vidi svrhu u ponavljanju.
Um tako reaguje uprkos činjenici da su misli koje on stvara - besmisleni
ciklus ponavljanja.

2.4 Naše dete u nama-I deo

Drugo važno otkriće na ovom putovanje jeste naš susret sa delovima

našeg deteta koje je u svakom od nas ostalo negde u razvoju u četvrtoj, petoj, ili
šestoj godini. Potom smo fizički i mentalno rasli, a manje ili više zaboravili svoje
dete u sebi.
 Znate li šta je dete u vama? Hajde da se setimo kako se deca igraju. Dok
dete gura svoj kamion, da li razmišlja: „Prljave su mi pantalone; popodne idemo u
cirkus; baš je glup ovaj moj drug; gladan sam...“. Dete gura kamion i svo je u
tome.

Gledajte tuđu i svoju decu, setite se deteta u sebi i probajte da ga

oponašate!

U detetu je nevinost, radost, iskrenost i kreativnost - najradosnija

životna energija. Kao deca smo napustili sadašnjost u traumama koje smo
preživeli; u trenucima kad nas je bolelo to što nismo bezuslovno voljeni takvi
kakvi jesmo. Zbog neizdrživog bola kao deca, pobegli smo u „vreme“ da vidimo
(mislimo) kako ćemo sutra biti spašeni ili da ponavljamo priče o svom bolu.
Boraveći kao deca u ovim tananim hodnicima prošlosti i budućnosti izašli smo i
zaboravili sadašnjost. Tako smo zaboravili sebe u sadašnjem životu i napustili
sam život.

2.5 Ritam pojačavanja

Život u suštini nije nov. On je sam po sebi već potpun i ne menja svoju
suštinsku prirodu. U tom smislu, život na ovom svetu jesu beskonačni mir i tišina
koji se javljaju i nastaju sa plimom neprekidnih ciklusa. Ti ciklusi nisu puko
ponaljanje. Oni su jačanje koje nastaje iz večnog plesa izražavanja. U ovom svetu
pojava, ti ciklusi jačanja, u stvari su ritam našeg postojanja. Proces prisutnosti
je tako napisan da nas nadahne i dovede u red. Ono što našem umu deluje kao
ponavljanje, u stvari je jačanje koje na kraju dovodi do postepenog buđenja
svesnosti sadašnjeg trenutka. Na ovom putovanju naš um ima zadatak da
nam pomogne u čitanje i omogući nam da informacije primamo i utkamo ih u
naše fizičko i emocionalno iskustvo.
Razmišljanje o informacijama se ne traži i nije poželjno. Ovakav ritam
iznošenja materije upravo je sa namerom da smiri naš misaoni um i zaštiti nas od
njegove sklonosti ka dosadi, ljutnju i otporu.
Podstiče se nesvesnost koja se pojavljuje u našoj svesnosti. To nam pomaže
da razbijemo lažne percepcije koje nam skrivaju svest o prisutnosti. Kada
nesvesnost ispliva, korisno bi nam bilo da neke informacije ponovimo još jednom.
Da ostanemo svesni, da ono što nam se dešava jeste istinito - izvorno.
Tekst polako pokreće i našu svest ka nečemu što se može nazvati naše
dečije ja. To je onaj deo koji smo manje više svi napustili kada smo izašli iz
detinjstva u svojoj sedmoj godini. Kada ono počne da se integriše, ponavljanje
određenih informacija, pomaže našem dečijem ja da bezbedno napusti ono-
tamo-onda i pridruži na nam se u ovome-ovde-sada. Znači, proces prisutnosti
osim što razgovara sa delom nas koji piše ili čita sada, obraća se istovremeno i
našem dečijem ja kao i drugim vidovima našeg postojanja, kojih još manje više
nismo svesni. Deci kao i odraslima je potreban ovakav podsticaj jer je i proces
prisutnosti zaokupljen nesvesnim ponašanjem. Tako započinjemo ovim
putovanjem našu doživotnu pustolovinu.
Kako raste naša svesnost sadašnjeg trenutka tako raste i naša prisnost sa
prisutnošću.
Proces prisutnosti je reka informacija koja pokreće iskustva koja nas
nose do večnog okeana svesnosti sadašnjeg trenutka.
Važno je napomenuti da treba da se krećemo korak po korak, pasus po
pasus, bez preskakanja teksta jer time polako čistimo svoju percepciju i trajno se
učvršćujemo u svesnosti sadašnjeg trenutka. Ako nam pristup ostane svestan i
dolsedan, prisutnost će postati naša svakodnevnica.

2.6 Usklađivanje namere

Prisutnost ne zna za teškoće. Ona nas poznaje bolje nego što mi sami sebe
poznajemo. Ona nam iznosi u svest, samo ono što smo spremni da integrišemo,
vidimo, budemo sa tim što se pojavilo, i onda uđemo u mir sa tim. Prisutnost i
svesnost sadašnjeg trenutka nećemo pronaći u zamislima. One su samo u našem
iskustvu. Znači - ovo putovanje je „poziv na iskustvo“. Otvaramo vrata i samo
zakoračimo u to stanje prisutnosti, pa se tako uverimo kakav dar svesnost
sadašnjeg trenutka predstavlja. Nije važno šta mislimo o informacijama.
Važno je naše iskustvo o svesnosti sadašnjeg trenutka. Možemo ove informacije
uporediti sa rečima - uspavankama koje majka upućuje svom tek rođenom
detetu. Dečiji um ne može da ih shvati, ali ako one umiruju dete, cilj je postignut.
Tako procenjujemo i ovaj uvodni tekst - pokreće li nam se svest o prisutnosti i
doživljaj svesnosti sadašnjeg trenutka.
Pošto procesu prisutnosti pristupamo kroz iskustvo, obavezujemo se samo
da ga dovršimo. Veoma je potrebno da bezuslovno prihvatimo ovo svoje
obavezivanje, jer ne možemo znati iskustvo ako ne prođemo kroz njega. Zato nas
uvod obaveštava i ohrabruje da preuzmemo takvu bezuslovnu obavezu. Pošto
nas proces prisutnosti vodi kroz naše unutrašnje predele, koji nam često nisu
poznati, pa često nećemo znati kuda idemo i šta se događa. Zapamtimo - to je
prirodno i očekivano. Tokom tih „neznanja“ odvija se proces ubrzanog ličnog
razvoja. Istovetno nam se događa i kada krenemo da putujemo i kroz porodični
poredak.
Veći deo procesa prisutnosti odvija se kroz emocionalnu percepciju
(unutrašnji osećaj), a ne kroz razumevanje umom. Zapamtimo - i to je takođe
prirodno. To isto se dešava i u porodičnom poretku. Proces prisutnosti je u stvari
buđenje emocionalne percepcije. Kada ga završimo, osećaćemo da smo sebi
poklonili neprocenjiv dar. Zar to nije dovoljno!? U istom osećaju smo i u
porodičnom poretku.
 Isto tako, ne postoje određena iskustva koja treba da steknemo. Sve što
iskusimo to je dobro i tako treba - to je samo naše - i bezuslovno znamo da je to
za nas lekovito kao i u porodičnom poretku . Kada budemo spremni da prihvatimo
uvid koji proizilazi iz našeg iskustva, postajemo slobodni kao i u porodičnom
poretku. Više nema potrebe da analiziramo iskustva i uvide drugih. Tako sebi
krčimo put kroz život. Isto se događa i na porodičnom poretku.
Sada iz sopstvenog iskustva izvlačimo pouke. Isto je veoma važno, da
shvatimo, da je svako naše iskustvo veoma vredno - jer je naše - i to je naš način
učenja - kao u porodičnom poretku. U ovaj položaj nas je doveo naš način
podizanja: fizički se razvijamo, mentalno (svašta učimo), a emocionalno ostajemo
ili se veoma sporo razvijamo od naše sedme godine. Tako postajemo fizički
izdržljivi, umni divovi, a emocionalno nemoćni.
Burna stanja u svetu nam pokazuju činjenicu da je on (svet) samo igralište
za emocionalno nerazvijene. Tako je ovo naše putovanje u suštini način da
emocionalno sazrevamo, ali uz svesnost fizičkog prisustva i umne jasnoće.
Doživljaj fizičke prisutnosti dešava nam se kada otkrijemo kako da našu
svesnost zadržimo u fizičkom telu. Većina ljudi veruje da mi konstantno boravimo
u svom fizičkom telu. To je retko istina. Živeći u „vremenu“ (od prošlosti ka
budućnosti), mi nismo u svom telu. Tako gde su naše misli, mi smo tamo.
Mi smo tamo gde boravi naša pažnja! Naše fizičko (samo telo) uvek je
potpuno prisutno. Ono simptomatski odražava naša iskustva iz prošlosti i
projekcije budućnosti. Primer: kada doživimo fizičku prisutnost, samo tada
možemo da osetimo otkucaje našeg srca. Nažalost, to nam se ne događa često,
već kada doživimo neku nesreću ili neki veliki strah. Tada naša svest ulazi
potpuno u telo. A kada smo u mentalnom carstvu (svojim mislima), nismo ni
svesni da imamo srce, a kamoli da ga čujemo ili tek osetimo!
U porodičnom poretku kada smo u konstelaciji, slušamo svoje fizičko telo i
postupamo po njemu. Tako iskazujemo svoju prisutnost u telu i povezanost sa
prisutnošću u porodičnom polju.
Proces prisutnosti uči nas i disanju, koju naša svest nesvesno zadržava u fizičkom
telu. Kada stignemo do ove tačke pojačane svesnosti (prisutnosti u fizičkom telu),
tada nastojimo da postignemo mentalnu jasnoću i emocionalno integrisanje.
Postizanje emocionalnog integrisanja ostvarivanjem fizičke
prisutnosti, a zatim i mentalne jasnoće, jeste delotvoran način da se
pokrene emocionalni razvoj.

2.7 Pokretanje emocionalnog razvoja

Pokretanje emocionalnog razvoja je prirodan način za integrisanje

simptoma fizičke i mentalne nelagode. Emocionalni razvoj je težak.
U početku se nećemo osećati „lepo“, „bolje“, „fino“ ili „u redu“ - jer to
govorimo kada smo emocionalno otupeli.
Dok traje ovo iskustvo našeg putovanja, ne treba da procenjujemo, a
pogotovu da merimo kako se osećamo. Kako god da se osećamo, vredno je!
 Smisao procesa prisutnosti jeste kako da istinski osećamo. U početku to
uključuje doživljaje potisnutih emocija straha, besa i bola. Ovo namerno radimo
zato što su potisnute emocije nesvesni uzroci ponašanja i iskustva koja nam više
ne odgovaraju. Ako pristupimo potisnutim emocijama i oslobodimo ih, u kvalitet
našeg iskustva ponovo ćemo uneti izvornost. Dok putujemo kroz svoja iskustva,
ne možemo mislećim umom da razumemo. Otkrićemo da je mentalno
razumevanje vrlo retko deo emocionalnog integrisanja. Kao i na svakom
putovanju u nepoznato, tek kada se završi putovanje, možemo da razmišljamo o
njemu. Dok putujemo to ne radimo!
U procesu prisutnosti emocija znači energija u kretanju.
Emocionalni razvoj zahteva da prvo oslobodimo potisnute i sputane
emocije, a zatim naučimo kako da odgovorno tu energiju usmerimo tako da
povećamo kvalitet našeg iskustva. Da bismo ovo postigli, koristimo neke
jednostavne percepcijske metode.
Ona nam koriste u svim našim iskustvima i pomažu nam da svesno
prolazimo kroz život bez obzira na okolnosti.
Proces prisutnosti nas oslobađa naše vezanosti za izmišljen identitet koga
se držimo. Tako postepeno postajemo svesni stvarne prisutnosti. Svesno se
povezujemo sa vidom postojanja koje je stalno i neprekidno prisutno u nama od
kada dođemo na ovaj svet. Iz pretvaranja dolazimo u prisutnost. Tada se
setimo da iskusimo ono što već jesmo. Proces nas budi i upućuje kako da na
najbolji način odgovorimo. Upravo sada svemu u čemu smo.
Proces prisutnosti nam otkriva da je naša želja da svako iskustvo obradimo
tako da se osećamo prijatnije, rođena iz nemoći naše da u potpunosti uživamo u
čudesnom iskustvu upravo onakvom kakvo jeste.

2.8 Reagovanje i odgovaranje

Proces prisutnosti nam pomaže da uvidimo da kvalitet semena koje sejemo

u svakom datom trenutku, zavisi od toga hoćemo li izabrati da reagujemo ili
odgovaramo.
Reagovanje na iskustva podrazumeva da donosimo odluke zasnovane na
onome što verujemo da se dogodilo juče, i onome o čemu razmišljamo što može
da se dogodi i sutra.
Odgovaramo na iskustva kada donosimo odluke, na osnovu onoga što se
dešava ovde i sada. Odgovor se oslanja na mudrost koju izvlačimo iz prošlih
iskustava. Reagovanje pokreće nerešene traume utisnute u nama. Kada
integrišemo energije utisnutih obrazaca koji su osnova našim uverenjima i
ponašanju, bićemo u stanju da odgovorimo na sva iskustva umesto da
reagujemo.

2.9 Posvećenost i namera

 Proces prisutnosti ne može niko osim nas samih da iskusi, a vodi nas naša
posvećenost, radoznalost i namera! Tako da on ne zna za neuspeh! Što god
doživeli, vredno je jer je samo naše - to je naš način.
Tako otkrivamo da je naš način kretanja kroz proces prisutnosti uvek
matrica koja odražava način na koji upotrebljavamo naše sveukupno životno
iskustvo. Proces odslikava naš način na koji prilazimo svakodnevnom iskustvu.
On je prosto nastavak našeg doživljenog putovanja kojim već plovimo u samo
srce prisutnosti i svesnosti sadašnjeg trenutka.
Kada odaberemo ovakav pravac životnog putovanja, činimo to sa
namerom da se posvetimo svom emocionalnom razvoju do kraja života.
Ovaj metod nas vodi ka „nedelovanju“ koje ne smemo da mešamo sa
neaktivnošću. Nedelovanje znači da ništa ne radimo čija je namera ublažavanje i
kontrola naše unutrašnje neprijatnosti. Nedelovanje jeste impuls fizički, mentalni
ili emocionalni čija je namera da odgovorimo na unutrašnju nelagodu. Ništa se ne
dodaje onome što već jeste i što se dešava.

2.10 Svesnost, svesno povezano disanje, pažnja, svesni

odgovori

Proces prisutnosti daje nam razne vidove percepcije - instrumente uz čiju

pomoć posmatramo svet onakvim kakav jeste, umesto da ga posmatramo kroz
tumačenja i verovanja iz neintegrisanih iskustava prošlosti. Svesnost je jedini
instrument potreban za istinski preobražaj bilo kog vida iskustva.
U svesnosti sadašnjeg trenutka, doživljavamo preobražaj i u porodičnom
poretku.
Proces prisutnosti sastoji se od niza od deset iskustveno stepenovanih
etapa. Svaka etapa traje sedam dana. Tokom tog vremena, imamo dovoljno
vremena i prostora da sakupimo potrebno iskustvo iz svakodnevnih životnih
prilika. Te obične svakodnevene prilike pomoći će nam da integrišemo uvide koje
ćemo primiti kroz ovaj postupak. Ti uvidi, kada ih potvrdimo kroz svakodnevna
iskustva, postaju lično usvojena znanja. Tada na usvojenim znanjima
zasnivamo našu emocionalnu percepciju - misli, reči i dela - tako da postajemo
mudriji. Tako sakupljamo iskustva koja u nama bude mudrost.
U prvoj nedelji procesa učimo vežbe svesno povezanog disanja koje radimo
dva puta dnevno po petnaest minuta tokom čitavog putovanja. Vežbe disanja
su osnove ovog procesa. One podstiču i razvijaju svakodnevno povećavanje
svesnosti sadašnjeg trenutka kroz integrisanje energetskih obrazaca zbog kojih
smo zarobljeni u načinu razmišljanja zasnovanom na „vremenu“.
Svesno se služimo percepcijskim instrumentima, pažnjom i namerom.
Pažnja je instrument mentalnog tela i predstavlja ono na šta smo
fokusirani.
Namera je instrument emocionalnog tela i objašnjava razlog zašto nas
nešto zanima. Zajedno nas ovi instrumenti vode prema našim iskustvima, kroz i
van njih. Ovim percepcijskim instrumentima obično upravljamo nesvesno; zato je
proces prisutnosti i osmišljen tako da u našu primarnu pažnju i namere unese
svesnost. Kvalitet našeg iskustva određena je stepenom svesti koju koristimo za
uravljanje ovim instrumentima.
Svake nedelje, osim vežbe disanja, dobijamo i izjave za pokretanje
mentalne jasnoće - svesne odgovore. Tako ih nazivamo. Te svesne odgovore
primenjujemo na svakodnevna životna iskustva koja ovaj proces pokreće. Svesne
odgovore ponavljamo u sebi kada god misaono nismo zauzeti u toku dana.
Takođe, svaku nedelju dobijamo određene delove teksta koji sadrže
percepcijske instrumente i uvide, čija je svrha da nas probude iz nesvesnog
ponašanja.
Ovaj proces usmerava našu pažnju na razvijanje unutrašnjih sposobnosti,
te tako preuzima potpunu odgovornost za pristupanje svesnosti sadašnjeg
trenutka. Polako kroz proces razvijamo sposobnost da se odvojimo i posmatramo
sopstvena iskustva i to onim delom sebe koji je ono što već jesmo i koji je
nepromenljiv.

2.11 Zakon uzroka i posledica

Proces prisutnosti priznaje i primenjuje zakon uzroka i posledica. Ovom

procesu pristupamo bez ikakvih iščekivanja i planova šta nas čeka. Prosto
sledimo uputstva i odgovorno i istrajno ih sprovodimo svakodnevno bez obzira na
to šta nam se dešava.
Znači sledimo uputstva, i posmatramo posledice kroz lična iskustva.
Shvatićemo da ništa nema trajniji uticaj na naša osećanja od razvijanja svesne
povezanosti sa zajedničkom prisutnošću. Proces prisutnosti nas poziva da
uživamo u ličnom susretu sa onim što već jesmo. On će nas naučiti kako da iz
sopstvene unutrašnjosti izvučemo nameru i snagu volje. Kada otkrijemo, kako da
preuzmemo punu odgovornost za kvalitet sopstvenog iskustva oslobodićemo se
razmišljanja o tome jesmo li žrtva ili pobednik. On nam pokazuje kako stvarni
razvoj može doći sa mesta koje ne poznajemo. Ovo ne možemo shvatiti umom jer
misleći um misli da već sve zna ili ono što treba da shvati razmišljaće i analizirati.
Stvarni razvoj ne dolazi sa toga mesta. Zato, prihvatamo „neznanje“ i
prepuštamo se procesu prisutnosti. Prepuštamo se sopstvenom iskustvu i učimo
da bolje osećamo.
Stvarno stanje prisutnosti je radosno, skladno i miroljubivo. Da
bismo probudili trajnu svest o prisutnosti, prvo moramo da proputujemo kroz
trenutno stanje našeg emocionalnog tela. Takvo putovanje nas vodi u potisnute
strahove, bes i bol. Potisnuli smo ih jer verujemo da nešto nije u redu svaki put
kada se oni pojave. Takvo verovanje nam ne koristi. Naši pokušaji da se sve
vreme osećamo dobro, potiče od želje da potisnemo činjenicu kako se u stvari
plašimo, ljutimo ili smo tužni. U procesu prisutnosti to potisnuto stanje izvlačimo
na površinu. Ljudi oko nas pokušavaju da se mi bolje osećamo, a naš zadatak nije
da pokrivamo naše osećaje već da ih otkrivamo .
 Misleći um gotovo uvek bavi se razmišljanjem o prošlošlosti i budućnosti i
dovodi nas u mentalnu zavisnost koja zarobljava našu ljudskost u neku vrstu
uspavanog unutrašnjeg stanja. To se spolja oko nas odražava u vidu neprestanih
sukoba, haosa ili pometnje. To je život u „vremenu“ lišeno svesnosti sadašnjeg
trenutka, a samim tim lišeno svesnosti o posledicama.
Ne možemo da budemo odgovorni za kvalitet sopstvenog iskustva, ne
možemo da pružimo drugima podršku i osetimo povezanost sa životom ako ne
zakoračimo u svesnost sadašnjeg trenutka. Bez svesnosti sadašnjeg trenutka
teško ćemo uvideti energetsku vezu između uzroka i posledica. Nismo svesni
jedinstvenog polja u kome svi plešemo.
Međutim, kada smo istinski prisutni, ne možemo da svesno povređujemo
druge zato što nam prisna povezanost sa svešnošću sadašnjeg trenutka daje
sposobnost da osetimo posledice sopstvenog ponašanja.
Srećom, našim disanjem povezani smo sa svešnošću sadašnjeg trenutka.
Tako ona živi u svima nama. Samo treba da je se setimo. Dišemo samo u
sadašnjem trenutku.
Ako pažnju i nameru usmerimo na povezivanje disanja, podstičemo jedan
vid naše svesnosti koji se učvršćuje u sadašnjem trenutku. Svrha procesa jeste
pojavljivanje kroz odrastanje i odrastanje kroz pojavljivanje . To je emocionalni
razvoj.

2.12 Svesnost pitanja

Naša matrica - način na koji upotrebljavamo naše sveukupno iskustvo

podrazumeva da donosimo odluke na osnovu onoga što verujemo da se dogodilo
juče ili će se dogoditi sutra. To je naše reagovanje.
Odgovaramo na iskustva kada donosimo odluke na osnovu onoga što se
dešava ovde i sada. Odgovor se oslanja na mudrost koju izvlačimo iz prošlih
iskustava dok reagovanje pokreće nerešene traume utisnute u nas. Kada
integrišemo energetske obrasce koji su osnova naših uverenja iz prošlosti, bićemo
u stanju da odgovaramo na iskustva umesto da reagujemo. Na ovo mesto nas
vodi naša posvećenost, radoznalost i namera. Proces ne zna za neuspeh. Što god
da iskusimo vredno je! Nedelovanje znači da ne radimo radnje koje maskiraju bol,
bes i strah. Nedelovanje nije neaktivnost. Upravo je suprotno. Nedelovanje jeste
aktivnost (impuls) fizički, mentalni i emocionalni čija je namera da odgovorimo
unutrašnjim neprijatnostima. Od procesa prisutnosti dobijamo percepcijske
instrumente da vidimo svet onakav kakav jeste umesto da ga posmatramo kroz
tumačenja i verovanja iz neintegrisanih iskustava prošlosti. Zato je svenost
jedini instrument potreban za istinski preobražaj bilo kog vida iskustva .
Niz od deset iskustvenih stepenovanih etapa koja svaka traje sedam dana,
donosi nam dovoljno iskustava iz svakodnevnih životnih prilika.
Sada integracija podrazumeva stajanje koliko treba sa svime šta osećamo,
a izazvano je događajima, rečima, pojavama iz života. Stojimo bezuslovno
samo svojom pažnjom. Tada se pojavljuju uvidi koji se pretvaraju u znanja-lična
usvojena znanja. Mi postajemo mudriji.
Ovo se isto događa i u porodičnom poretku. Kroz meditaciju i povezano
disanje stižemo u svesnost sadašnjeg trenutka, a onda krećemo u radove -
razvezivanje čvorova ili rešavanje toga šta nas najviše žulja. Radovi se rade u
zajedničkoj prisutnosti, te tu možemo da radimo (znamo sve šta treba) za druge,
kao i za sebe do mesta ljubavi - do onoga što se nije videlo već je bilo potisnuto.
Kada izađe na videlo, onda postaje integrisano, postaje naša snaga. Izlazi iz naše
senke. Bogati nas i jeste gorivo za naš život sada i ovde u našoj zajedničkoj
prisutnosti. U porodičnom poretku, svesnost pitanja je obično Vladino pitanje
kada sednemo na vruću stolicu: „Šta želiš da promeniŠ Šta te sada najviše žulja?“
U procesu prisutnosti su to razne telesne senzacije, fizičke: težina u
grudima, stezanje grla, bolovi u određenim delovima tela, uznemirenost, fali mi
nešto a šta ne znam, samo osećam bol, bes ili tugu.
I u prisutnosti i u porodičnom polju, egzistira svesnost sadašnjeg trenutka. I
prisutnost i polje sve pamte i sve je zapisano u nama. Samo je naše da
osvestimo i iznesemo u svesnost sadašnjeg trenutka da bude viđeno (poredački) i
da se prihvati takvo kakvo jeste. Pitanje i odgovori imaju isti odnos kao uzrok i
posledica i u procesu i u poretku. U trenutku postavljanja pitanja, delujemo iz
uzročnosti. Shodno tome već smo povezani sa iskustvom davanja odgovora.
Kada samoograničavanjima ne prekinemo taj trenutak uzročnosti, odgovor će u
našu svest stići u trenutku i obliku baš onda kada nam je potreban (ali ne nužno
kada ga želimo). Pitanje je uzrok, odgovor je posledica . Oni su prisno
povezani jer su deo jedan drugog. Jedno uslovljava drugo. Da ponovimo, ovo se
događa i u procesu i u poretku.
Naročito je značajno da svesno postavljamo pitanja od životne važnosti. To
nas nadahnjuje i inspiriše za razvoj. U procesu prisutnosti su naročito bitna
pitanja. Bitno je da ih postavljamo jer ćemo na taj način pristupiti našim
iskustvima koja su se desila pre razvoja naše mentalne sposobnosti - pre nego što
smo bili sposobni da za sve što nam se dešava vežemo reči, misli. Takva iskustva
nam stižu kroz emocionalnu percepciju, tj.kao emocionalna stanja i fizički osećaji.
Oni su energija u kretanju, vibraciona iskustva koja smo doživeli u materici
majke i nakon rođenja. Zato ne pokušavamo da mentalno shvatimo zašto se
nešto dešava već jednostavno pristupamo svojom pažnjom ranim emocionalnim
sećanjima i na taj način integrišemo njihov uticaj na naše trenutno iskustvo. Zato
su suštinski važna pitanja jer nas oslobađaju.
Oba procesa nas pozivaju da se prepustimo iskustvu dobijanja odgovora
umesto davanja. Da bismo probudili stav predaje, koji je neophodan da se
zakorači i u proces prisutnosti i u poredak, prvo moramo da izmenimo način na
koji odgovaramo na pitanja. Usresređujemo se na postavljanje pitanja, a ne na
pokušaje da mislimo na odgovore. Dopuštamo odgovoru da se pojavi u trenutku
kada nam je potrebno ispunjenje. To u nama otvara sposobnost za primanje.
Postoje odgovori koji se pojave smesta bez razmišljanja. A i oni za koje je
potreban određen period razmišljanja. Međutim, postoje odgovori koje nikada ne
dobijemo ma koliko razmišljali. To se događa zato jer um pribegava
samoosuđivanju ako ne može da nađe odgovor, kao na primer: „Ne mogu da se
setim jer to nije važno; bilo je davno; mnogo mi je bolno...“. Um - umesto da
prihvati svoju ograničenost, krivi spoljne faktore, ali tako zatvaramo svoje
iskustvo za saznanje koje dolazi iz prisutnosti. Znači proces prisutnosti i
poredak nas uči da budemo otvoreni, da primamo onim delom svoga bića
koje sve zna.
Prisutnost je tihi svedok svakog iskustva kroz koji prolazimo i seća se
svakog trenutnog iskustva kao da se ono i dalje dešava. Tako i porodično polje u
poretku sve zna i nosi nas do rešenja. Vodi nas do čvorova gde je zastala ljubav.
Uz saosećaj, poštovanje i iznošenje da se vidi tako kako jeste, čvor se razvezuje i
ljubav teče. Potekne isceljujuća snaga, a rad se prekida kada je energija u usponu
jer isceljuje aktere tog čvora sama po sebi. Energija jednom pokrenuta ne može
se zaustaviti. Zato o tome ne pričamo, ne analiziramo i učimo u neznanju. I kako
nam Vlado, naš učitelj kaže: „Hvala svima i uživaj u novom!“ Tako se i skroz
porodični poredak i kroz proces prisutnosti emocionalno razvijamo, pojavljujemo
u odrastanju ili odrastamo u pojavljivanju.
Sada mi se čini da su poredak i proces, neraskidivo vezani kao vlasi kose na
našim glavama.
Sve što se dešava i u procesu i u poretku izgleda kao da se dešava sada, sa
one strane vremena, zato što naša bića žive u svesnosti sadašnjeg trenutka a ne
u vremenu.

2.13 Kretanje bez pomeranja

Često se upuštamo u iskustva kako je proces prisutnosti kao i porodični

poredak zato što nastojimo da se „promenimo“.
Mi nismo naša iskustva. Njih trenutno proživljavamo. Ako ovo ne
shvatimo, otićićemo u beskonačno spoljašnje delovanje. U procesu i u poretku od
nas se traži da promenimo našu percepciju o kretanju. Ovo su putovanja bez
fizičkog kretanja. Menjamo kvalitet životnih iskustava promenom koja se kreće
uvek u pravcu naše veće izvornosti (onoga što jesmo). Setimo se rečenice: kuda
god pošli, sebe vodimo sa sobom. Možemo menjati partnere, profesije, mesta
življenja, ali čim se smirimo unutrašnja nezadovoljstva i nelagode se pojavljuju jer
nismo pokrenuli istinsko kretanje unutar nas. U procesu prisutnosti ove fizičke
promene se nazivaju „drama“.
Drama je fizičko, mentalno i emocionalno delovanje usresređeno
na posledice kojima se poigravamo bez uticaja na uzroke . I proces i poredak nas
pozivaju na kretanje u sopstvenom iskustvu. U procesu se ovo zove kvaka 22-
vrtimo se u kretanju ali bez istinskog kretanja. Oba ova fenomena nas uče kako
da integrišemo potisnute emocije. Kada se potisnute emocije oslobode, posledice
su automatski vidljive u našem fizičkom, mentalnom i emocionalnom iskustvu.
Ovo je alhemija. Pokrećemo stvarno kretanje kroz iskustvo bez izvođenja drame.
Čim ovo shvatimo, pristupamo ispravnom ponašanju.
 Kada uđemo u proces prisutnosti, počnjemo da postojimo umesto da
delujemo; vidimo umesto da gledamo; slušamo umesto da čujemo; osećamo
ravnotežu umesto nelagodu; jedinstvo umesto odvajanja; odgovaramo umesto da
reagujemo; tražimo izvornost umesto neizvornosti; spajanje umesto
raščlanjivanja. Svi ovi fenomeni odnose se i na porodični poredak.
Više nismo u potrazi za srećom već dopuštamo da nam se dogodi radost.
Opraštamo umesto da se svetimo i okrivljujemo druge. Služimo se pravilnom
percepcijom umesto nepravilnom. Saosećamo umesto da se žalimo i
nadmećemo. Ponašamo se svesno a ne nesvesno . Proživljavamo svesnost
sadašnjeg trenutka umesto da „živimo u vremenu“.
Sva navedena kretanja jesu varijante istog pomeranja, od pretvaranja do
prisutnosti. Ovo se postiže primenom naše pažnje i namere da promenimo
emocionalnu percepciju.
Isto je bitno dok prolazimo kroz proces prisutnosti sopstvena iskustva ne
procenjujemo na osnovu toga kako se dobro osećamo. Mi smo pozvani da
proživimo izvorno iskustvo čak iako je neprijatno. To doživljavamo i u poretku.
Pozvani smo da uvidimo da je ključ za uspostavljanje sklada u kvalitetu
našeg životnog iskustva u ličnom emocionalnom razvoju. Niko ne može da nam
kaže šta se od nas traži u procesu kao i u porodičnom poretku, ali naše srce
ume da prepozna kada se nešto pokreće na silu ili kada nečemu dopuštamo da
se organski dešava.
Dok se krećemo kroz proces prisutnosti i porodični poredak, potrebno je da
ne preduzimamo nikakve akcije spolja jer nas to odvlači od neposredne
emocionalne percepcije. Ako osetimo da primamo utiske koji nas navode da
značajno menjamo svoj izgled, ponašanje ili životne okolnosti, hajde da samo
živimo sa tim utiscima pre nego što bilo šta preduzmemo. Neka nagon „činjenja“
prvo diše da bismo otkrili je li to pravi odgovor ili reaktivni refleks .
Takvi nagoni da drastično delujemo, javljaju se često dok preživljavamo
neka emocionalna iskustva kao reakcija na nesvesni emocionalni otisak koji se
pojavljuje sa namerom da bude integrisan. Ovde je lep primer radio aparata. Ne
premeštamo ga po sobi, već ga podešavamo dugmetom da nađemo muziku koja
nam odgovara i uživamo.
Sposobnost da budemo uzročno odgovorni je pravo koje smo stekli
rođenjem bez obzira na obrazovanje, poreklo i sve ostale razlike. Sve što se od
nas traži je da dosledno vežbamo disanje, svesno odgovaramo i čitamo dodeljeni
nam tekst koji sadrži percepcijske metode.

2.14 Put svesnosti i sedmogodišnji ciklusi

Ovo je kretanje kroz proces prisutnosti i put svesnosti. On je percepcijski

moćan, često očigledan i s obzirom na to šta sve postiže - gotovo nenaporan. On
nam je druga priroda, ali nam ostaje skriven dok na njega ne usmerimo pažnju.
Put svesnosti ćemo lako prepoznati, samo treba da posmatramo prirodni razvoj
novorođenčeta. Dete prvo plače, smeje se i guguče. Sve ovo su emocije. Zatim
uče da se sporazumeva na razne načine koji na kraju uključuje i govor. Ovo spada
u mentalni deo. Na kraju uči da hoda - što je fizička sposobnost. Put svesnosti
kreće od emocionalnog preko mentalnog do fizičkog. Po rođenju naš
doživljaj sveta jeste energija u kretanju u kojoj učestvujemo pre svega
emocionalnom percepcijom. U tom stanju ostajemo sve dok nešto ne
prepoznamo i smišljeno započinjemo uzajamno delovanje.
Sledeći naš korak je mentalno carstvo. Otkriva nam se kada shvatimo kako
da smišljeno upotrebimo emocije da postignemo određeni rezultat. Emocije
postaju sredstvo za svesno učestvovanje u sopstvenom iskustvu. Onog trenutka
kada smeh i plač koristimo kao sredstvo sporazumevanja, počinjemo i mentalno
da učestvujemo. To je potvrđeno kada izgovorimo svoju prvu reč. To je čin
imenovanja - prepoznavanja. Tada krećemo u fizičko carstvo. Sada smo sposobni
da nešto imenujemo zato što njegova pojava u vidu energije u kretanju slabi i to
počinje da se prikazuje kao čvrsta energija. Imenujemo nešto zato što nam je
važno. Ono što je nekada bio protok energije sada postaje čvrsta stvar.
Sticanje ljudskog iskustva delimično znači i sticanje percepcijske sposobnosti
da nam „sve postane važno“. Tada postajemo do te mere zavisni od tog
iskustva da više nismo ni svesni kako smo se osećali pre nego što nam je sve
postalo „važno“. Ova zavisnost osposobljava nas da percepcijski pristupamo i
fizički doživljavamo okolnosti koje su u stvari samo čiste vibracije. „Zaustavljamo
svet“ da bismo mogli u njemu da se krećemo. To spoljašnje usmeravanje pažnje i
namere izazvane radoznalošću, izvodi nas iz prvobitnog emocionalnog i
mentalnog iskustva i uvodi nas na treći korak na putu svesnosti u fizičko carstvo.
Ovaj naš put svesnosti od emocionalnog, preko mentalnog do fizičkog
carstva da bismo zakoračili u sopstveno životno iskustvo, jasno se potvrđuje u
ponašanju tog sveta prema nama, mada je to ponašanje uglavnom nesvesno. Ako
shvatimo na koji način svet priznaje taj put svesnosti, otkrićemo i sedmogodišnji
ciklus.
Prvobitni emocionalni razvoj koji počinje onog trenutka kada napustimo
matericu, slabi kod većine prestaje kada napunimo sedam godina. Posle sedme
godine detinjstvo je zvanično završeno. Tada postajemo devojčice i dečaci. Sa
školom nam se stavlja do znanja da je vreme da odrastemo. Tada sa
emocionalnog razvoja prelazimo na razvoj naših mentalnih sposobnosti. Od
sedme do četrnaeste godine učimo se mentalnom razumevanju i razvijamo
osnovne veštine sporazumevanja: govor, čitanje i pisanje.
Učimo se i prikladnom ponašanju u društvu u kom smo rođeni. Oko
četrnaeste godine nailazimo na narednu prelaznu tačku. Naš mentalni razvoj
postaje usresređen na ono što drugi smatraju da nam je potrebno da
bismo preuzeli smislenu fizičku ulogu u društvu. Ovo prilagođavanje naše
pažnje prati i povećena fizička svest o sopstvenom okruženju i odnosima koje
ostvarujemo u njemu i sa njim.
Pažnja se preusmerava sa mentalnog na fizičko izražavanje. U našem
fizičkom telu, ostvarena je i kao doživljaj puberteta. Pubertet označava izlazak iz
sedmogodišnjeg mentalnog ciklusa-socijalizacije i prilagođavanja i najavljaje
ulazak u treći sedmogodišnji ciklus. Ovaj treći ciklus jača razvoj našeg odnosa sa
fizičkim svetom. Sada smo tinejdžeri. Postajemo pojačano svesni sopstvenog
fizičkog tela i fizičkog odnosa sa svetom. Počinju da nas privlače i odbijaju druga
ljudska bića. Biramo svoju grupu. Naglasak se stavlja na mentalno planiranje
kako da kao fizički odgovorna i sposobna bića ispunimo svoju ulogu. Proslavom
dvadeset prvog rođendana, označava se završetak ovog trećeg ciklusa. Sada smo
mladi odrasli ljudi. Proces prisutnosti time što nas prvo uči kako da pokrenemo
fizičku prisutnost, pa mentalnu jasnoću, otkriva nam da je prvi naš emocionalni
ciklus uzrok svih trenutnih neprijatnih iskustava.
Emocionalno seme, prvobitno posađeno kroz emocionalnu percepciju
tokom prvog sedmogodišnjeg ciklusa, izniklo je u kasniju neprijatnost. Iz te
nastale neprijatnosti stvaramo reaktivno mentalno stanje misli koje se ispoljava
kao neuravnoteženo stanje i okolnosti koje osećamo i fizički. Ovde ćemo
mehaniku sađenja uzroka nazvati „emocionalni otisak“. Proces prisutnosti nudi
nam duboko saznanje da se na emocionalnom planu, od kada smo izašli iz prvog
sedmogodišnjeg ciklusa ništa novo nije dogodilo.
Iako se svakodnevno krećemo kroz nove fizičke okolnosti, i mentalna
iskustva, na emocionalnom planu ništa se ne menja, osim ako ih svesno ne
integrišemo.
Na svakih sedam godina, ponavljamo isti ciklus koji nam je utisnut u
emocionalno telo tokom prvog sedmogodišnjeg ciklusa. Dok učimo, kako da
prepoznamo emocionalne podzemne struje koje teku kroz naše celokupno
mentalno i fizičko iskustvo, shvatamo da nam se samo čini da odrastamo i
doživljavamo različita iskustva.
Do četrnaeste godine naša pažnja i namera obično se prikuju za fizičke
životne okolnosti. Nalazimo se u stanju mentalne obamrlosti usresređeni na svet
koji nam je važan. Kada odrastamo, primećujemo samo čvrstu površinu stvari.
Pošto se fizički svet sa svojom uređenom cikličnom prirodom, samo izgleda kao
da se neprekidno menja, i u svakom trenutku prikazuje nešto novo, stvara nam se
lažni utisak neprekidne promene. Međutim, to naizgled stalno menjanje, jeste
obmana fizičkog sveta. To je veliko zaboravljanje. Na istoku ovo „žongliranje“
fizičkog sveta naziva se maja. Proces prisutnosti nas uči kako da pogledamo ispod
površine sveta i otkrijemo varke fizičkog sveta. Ovo postižemo uz pomoć
emocionalne percepcije. Ona nam pomaže da zavirimo ispod fizičkih okolnosti i
mentalnih priča koje sami sebi pričamo i tako vidimo emocionalni sadržaj života.
Ovo „viđenje“ postiže se time što sebi dopustimo da osetimo vidove našeg
iskustva koje smo odavno potisnuli. Kada ostvarimo ovakvo uviđanje, ovu
emocionalnu percepciju, shvatamo da svi marljivo, mada nesvesno, ponavljamo
obrazac utisnut u naše emocionalno telo tokom detinjstva.
Nesvesno ponavljanje emocionalnih obrasca podstiče naš stav života u
vremenu. Tada shvatamo, da nije moguće zakoračiti u svesnost sadašnjeg
trenutka samim tim što ćemo skinuti ručni sat, odnosno, time što ćemo se
mentalno i fizički prilagoditi okolnostima. Zakoračićemo u nju ako integrišemo
energetski uticaj koji naša neprijatna iskustva iz detinjstva imaju na naše
emocionalno telo. Kretanjem kroz proces prisutnosti učimo da prepoznajemo
ponovljena stanja ustanovljena našom ličnom energetskom suštinom što nam
pokazuje da zaista živimo u prošlosti i neprestalno ispitujemo budućnost koja
poslušno ponavlja emocionalne sadržaje prošlosti.

2.15 Dete u nama-II deo

Ovo kretanje nam otkriva da smo emocionalno umrli kada smo napunili
sedam godina. To je uzročna energetska smrtna tačka nakon koje smo pozvani da
se ponovo probudimo. Naši stalni emocionalni obrasci su san koji na površini
deluje stvarno. Kada naučimo, da vidimo ispod površine tog uspavanog stanja
otkrivamo nešto zapanjujuće. Odrasli koji žive u mentalnoj, fizički ukočenoj,
vremenski zasnovanoj paradigmi jesu „mrtva deca“.
Ubijanje deteta u sebi da bismo postale prihvatljive odrasle osobe,
jeste odbrambeni mehanizam, a ne potreba. Samo se pretvaramo da smo mrtvi.
Od nas zavisi hoćemo li se probuditi kroz percepcijske zatvorske rešetke odraslog
doba koje smo sami stvorili i dete iz sebe osloboditi iz te tamnice pretvaranja.
Sticanjem neophodnog iskustva za spasavanje naše nevinosti (unutrašnji osećaj),
postajemo slobodni da zakoračimo u potpuno novu paradigmu - onu u kojoj
unutrašnji osećaj i spoljašnje iskustvo žive u skladu, na unutrašnjoj vagi mudrosti.
„Zašto mi se ovo stalno dešava i ponavlja“, pitali smo sebe i čuli druge oko
nas kako se pitaju.
Ako zakoračimo u dinamiku naših podzemnih emocionalnih struja,
shvatamo šta smo se mi i drugi pitali. Sada se ne raspitujemo za naše fizičke
okolnosti ili priče koje smo sebi o tim okolnostima pričali, već nas zanima kako se
osećamo kada nam se nešto dešava u životu. Taj naš osećaj je reakcija na
emocionalne cikluse iz detinjstva, koji nam se vraćaju u našem trenutnom
iskustvu. Neintegrisani emocionalni sadržaji našeg iskustva neprekidno se
ponavljaju i dovode do pojave mentalnih i fizičkih neprijatnosti. Kada shvatamo
da neprestano i nesvesno iznova stvaramo emocionalne obrasce iz detinjstva,
savladali smo prvi korak ka buđenju iz uspavanog stanja. Ako želimo da
pokrenemo stvarne promene u kvalitetu svog životnog iskustva, shvatamo da je
besmisleno baviti se fizičkim okolnostima. Ta iskustva mogu neko vreme da nas
interesuju čisto iz navike, ili možemo da pormenimo priču koju sebi pričamo, ali
ćemo na kraju shvatiti da su takva aktivnost, kretanje i komešanje samo drama
kojom ništa ne postižemo.
Jedan od razloga što ne prerađujemo iskustvo naših prvih sedam godina
jeste taj što ljudsko iskustvo nije isključivo emocionalno. Ono se sastoji i iz
mentalnog i iz fizičkog tela. Da bismo potpuno integrisali bilo kakvo iskustvo,
moramo da ga prihvatimo emocionalno, mentalno i fizički. Tokom prvog
sedmogodišnjeg ciklusa imamo sposobnost da osećamo, ali naše mentalne i
fizičke sposobnosti nisu dovoljno razvijene da učestvuju u integrativnom procesu.
Zato svet počinje da se menja kada napunimo sedam godina naglašavajući
značaj zvaničnog školovanja i time zaustavlja emocionalan razvoj. Kada to
ne bismo učinili, ne bismo mogli da se usresredimo na razvoj mentalnih a zatim i
fizičkih sposobnosti koje su nam neophodne da bismo mogli da se blagovremeno
potpuno integrišemo.
Proces prisutnosti ne bavi se stvaranjem drugog iskustva van onoga u
kome već živimo. Ne težimo blaženstvu ili prosvetljenju. Naša namera je da
potpuno prigrlimo ovo-ovde-sada, a ne da izlazimo van toga ili tražimo nešto
drugo. Učimo kako da budemo prisutni u ovom iskustvu ovde i sada . To
postižemo tako što osluškujemo poruke svog emocionalnog otiska. Otkrivamo
kako da pažnju i nameru upotrebimo da našu svesnost vratimo na mesto gde se
naš emocionalni razvoj naglo prekinuo-gde je pretvaranje zamračilo prisutnost.
Kada to postignemo, iz prve ruke shvatamo zašto je neophodno namerno
putovanje u deo ispod fizičke obmane i mentalne zbrke da bi se ponovo
pokrenula i oživela energija odgovorna za stvarno kretanje .
Na tom putovanju krećemo se samo naizgled svesno, obustavljajući uticaj
emocionalnog naboja koji sedmogodišnji ciklus ima na naše sadašnje iskustvo.
Skidamo veo sa trauma iz prošlosti kao i sa zamišljene budućnosti. Ovo nije
jednostavan zadatak, ali počinjemo da shvatamo da je jedan od najznačajnijih
koji smo sebi zadali. Putovanje „unazad“ nije prikladan naziv ovog proces. On ima
smisla jer živimo u mentalnom vremenu pa zamišljamo kako se neprestano
krećemo napred. Dok ne integrišemo svoju prošlost, vrtimo se u energetskim
krugovima kao pas koji pokušava da uhvati sopstveni rep.
Ovo putovanje pokreće naše putovanje ka vibracionoj svesnosti. Dokle god
nam je sve „važno“ ostajemo u fizičkom omotaču. Kada otkrijemo, kako da
zakoračimo unutra, krećemo se kroz mentalno carstvo, a onda kroz emocionalno
koje je samo korak udaljeno od vibracionog. Tek kada svesno integrišemo naš
emocionalni naboj, razvijamo sposobnost da se uključimo u vibraciono polje i
njenu svesnost.
Unutrašnje putovanje putem svesnosti nije nam nepoznato. Kada god
želimo da dodjemo u kontakt sa svojim izvorom, automatski započinjemo to
putovanje. Da bi nam bilo jasnije navešću primer kako se dete moli. Prvo klekne,
sklopi ruke (fizičko stanje); zatim se obraća bogu izvoru (mentalno); na kraju
njegove nevine oči dotiču naše srce i pokreću naša osećanja (emocionalno).
Povratno putovanje u izvornu svesnost putem sadašnje svesnosti započinje
fizičkim, ide preko mentalnog i emocionalnog i stiže do vibracionog carstva.
Postajemo svesni puta kako da se ponovo vratimo u svoj sedmogodišnji ciklus da
bismo integrisali iskustva koja su nam utisnuta u emocionalno telo. Ukoliko to ne
postignemo i ne pronađemo mir našem dečijem ja, ostajemo neintegrisane
odrasle osobe. Ne pokrećemo stvarno kretanje u našem trenutnom iskustvu i ne
možemo da vratimo sklad u naše mentalno i fizičko stanje. Danas se ubrzao
sedmogodišnji ciklus, ali mi ćemo govoriti o njemu kao o ponavljanju energetskog
ciklusa.
Višestruko ponavljanje ovog ciklusa, potpuno razbija taj energetski ciklus,
time što uklanja unutrašnju percepcijsku prepreku nastalu kao posledica
emocionalne smrti koju smo doživeli u odraslo doba. Čim dovoljno rastvorimo taj
ciklus, naći ćemo se na rubu mogućnosti. Naša programirana svest da imamo
prošlost i zamišljenu budućnost, bledi i prelazi u večni trenutak prisutnosti . Zatim
nestaje i energetska iskustva polarnosti i naša svesnost svesno se stapaju sa
jedinstvenim vibracionim poljem.
Ne treba da se brinemo, ako mentalno ne prepoznajemo svoje cikluse. Da
biste ga integrisali, nije potrebno da ga mentalno razumete .
Prepoznavanje sedam ciklusa najbolje se postiže kroz uvid, a ne kroz
razumevanje. Značajan uvid stiče se čim razvijemo odgovarajuću sposobnost da
ga usvojimo. Da bismo ovo usvojili potrebno je da pažnju skrenemo sa spoljašnjih
događaja našeg iskustva i postanemo svesni podzemnih emocionalnih strujanja
koja teku kroz naše iskustvo. A to postižemo strpljenjem i emocionalnom
percepcijom. To zahteva prikupljenu svesnost sadašnjeg trenutka. Sve ovo
postižemo brzinom koja samo nama najviše odgovara.
Kada smo strpljivi i namerni, sve se odvija onako kako treba.

2.16 Emocionalni otisak

Emocionalni otisak je izraz koji u procesu prisutnosti koristimo da opišemo

nesvesno prenošenje neintegrisanog emocionalnog stanja naših
roditelja ili staratelja na nas. Kada stignemo do sedme godine života,
emocionalno nastavljamo tamo gde su oni stali. Neizbežna posledica detinjstva je
što emocionalnu štafetu preuzimamo od naših roditelja da bismo mogli da
učestvujemo u ljudskoj trci.
Otisak je odvijanje duhovnog sporazuma koji sklapamo jedni sa
drugima. Otisak nije nešto što su nam „učinili“ naši roditelji ili nešto što mi
činimo drugima - našoj deci. Preuzimanje emocionalnog otiska može se smatrati i
preuzimanjem sudbine - namernim procesom. To je zato što sadržaj našeg prvog
emocionalnog ciklusa uspostavlja energetski obrazac koji sadrži potencijal
svih emocionalnih, mentalnih i fizičkih okolnosti. Mogućnost za sticanje životnih
iskustava vibraciono preuzimamo tokom poslednjih sedam meseci života u
materici; emocionalno za vreme prvih sedam godina života nakon rođenja;
mentalno između sedme i četrnaeste godine starosti; a fizički dok ne napunimo
dvadesetjednu godinu. Svaka dimenzija ovog procesa, dešava se kroz
utiskivanje, kao osmoza. To utiskivanje, koje se u naše energetske sisteme
prenosi pretežno preko emocionalne percepcije, dešava se kroz razna
interaktivna fizička, mentalna i emocionalna iskustva.
Tokom prvih sedam meseci u materici, u nas se utiskuju vibracije koje
osećamo u materici: kucanje srca, disanje, protok krvi, pokreti tela, odjek
majčinog glasa, itd. Prvih sedam godina otiske uglavnom primamo kroz
interakciju sa roditeljima i užom porodicom, mada i kroz osećanje našeg
okruženja. Između sedme i četrnaeste godine nastavnici, susreti u školi i
vršnjačke grupe na nama ostavljaju mentalni otisak. Od četrnaeste do
dvadesetprve godine to čine prve ljubavi i šira fizička okolina. Kada napunimo
dvadesetjednu godinu, energetski potencijal naše sudbine utisnut je u tkanje
našeg multidimenzijalnog iskustva: vibracionog, emocionalnog, mentalnog i
fizičkog. Dok „živimo u vremenu“ ova utisnuta iskustva i energetski potencijal se
na površini neprekidno pojavljuju u vidi fizičkih, mentalnih i emocionalnih pojava
koje se dešavaju naizgled nasumično i slučajno. Međutim, u njima nema ničeg ni
nasumičnog, ni slučajnog.
Obim našeg ulaska u svesnost sadašnjeg trenutka merimo time
koliko smo shvatili da se svako iskustvo koje doživljavamo odvija
promišljeno.
Možemo se upitati zašto smo fokusirani na emocionalna iskustva primljena
od ređenja do sedme godine. Odgovor je što integrisanje vibracionog i
emocionalnog otiska zahteva emocionalnu percepciju.
Ako nismo u stanju da osetimo vibracije, ne možemo ni da ih integrišemo.
Usmeravanjem pažnje na integrisanje emocionalnog naboja tako što ćemo sebi
omogućiti da bezuslovno osetimo to energetsko stanje. Ponovo se budimo i
razvijamo emocionalnu percepciju. Kada razvijamo emocionalnu percepciju,
stekli smo i percepcijsku sposobnost da svesno učestvujemo u vibracionom
odmotavanju.
Postizanjem svesnosti sadašanjeg trenutka kroz integrisanje emocionalnog
otiska automatski nas prenosi na percepcijski peron gde se bez ikakvog napora
ukrcavamo na voz koji vodi do vibracionog carstva. Dok se ne razbudimo do te
mere da sagledamo sedmogodišnji ciklus na emocionalnom nivou, i pretvorimo u
bezuslovnu emocionalnu percepciju, ostaćemo u njemu zarobljeni. Naša
spremnost da se probudimo i postanemo svesni mehanizama naše utisnute
sudbine, pomaže nam da svesno i odgovorno usmeravamo svoj put. Tek tada
ponovo možemo da uspostavimo i istražujemo ono što konceptualno smatramo
„slobodnom voljom“.
Svesno učestvovanje u sopstvenoj sudbini postaje moguće, kada
nelagodnost u našem emocionalnom telu integrišemo smanjivanjem
emocionalnog naboja.
Onda kada prestanemo, vođeni emocionalnim nabojem da težimo
naknadnim iskustvima, tek onda ćemo ponovo uspostaviti vezu sa emocionalnim
telom u najjačoj mogućoj meri. Kada svoje iskustvo oslobodimo naboja,
život dobija smisao.
Ovaj nivo emocionalnog integrisanja moguć je samo kada svoju bol i
nelagodu umanjimo do tačke u kojoj sve emocije posmatramo samo kao „energiju
u kretanju“. Potpuna i istinska emocionalna integracija podrazumeva unutrašnje
stanje prihvatanja emocija, pa ne razmišljamo o tome koja osećanja želimo da
doživimo.
Da se setimo da u periodu kada nam energija nije bila „važna“, doživljavali
smo je kao energiju u kretanju - pre nego što smo pokušali da je razumemo, u
stanju pre razumevanja. Naš povratak u svesnost sadašnjeg trenutka predstavlja
promenu percepcije koja ponovo uspostavlja neutralan odnos sa energijom. Tako
sva „energija u kretanju“ postaje pokretač za stvarne promene u
kvalitetu našeg iskustva.

2.17 Emocionalni naboj

Glavna odlika nabijenih emocija što ih doživljavamo kao neprijatnost

predstavljaju emocionalni naboj. To je zato što su ona u klopku uhvaćena,
zaustavljena, ublažena i obuzdana energija.
Pošto nas takav emocionalni naboj prati od detinjstva uglavnom smo na
njega neosetljivi, međutim, naše opiranje prirodnom nagonu emocija da se kreću
dovodi do sukoba. Taj sukob izaziva ljutnju koja se preliva u različitim vidovima
našeg iskustva. Tada ispoljavamo odraz nabijene unutrašnje ljutnje, zbog čega
nam životna iskustva postaju paklena.
Naše životno iskustvo je trenutno jako zapaljivo. Oblikujemo okolnosti tako
što ih zagrevamo, kuvamo i sagorevamo. Gotovo svu hranu zagrevamo. Tečnosti
zagrevamo i one izazivaju vrelinu u našem untrašnjem iskustvu. Šećer izaziva
vrelinu u našem telu. Cigarete sagorevaju i zagrevaju vazduh koji udišemo.
Današnja prevozna sredstva ne mogu da se kreću bez sagorevanja. To neprekidno
zagrevanje našeg životnog iskustva jeste ispoljavanje zajedničkog nesvesnog
unutrašnjeg sagorevanja.
Naše snažno opiranje da budemo ono što jesmo, raspaljuje takvu
vatru. Pošto nam je prijatnije da se pretvaramo nego da budemo prisutni,
odgovara nam da živimo u svetu vatre. S obzirom na to da ne možemo da
razumemo energetske mehanizme, naše unutrašnje vreline, ne možemo ni da
shvatimo kako izgleda „živeti u paklenoj vatri“.
Ova vrelina - neprijatnost ispoljava se na dva načina. Drama je prva
posledica emocionalnog naboja. Drama je naša reakcija - bilo fizička, mentalna
ili emocionalna, koju koristimo da privučemo pažnju drugih, pošto još uvek
nemamo tu sposobnost da pažnju dajemo sami sebi.
Hajde da razmotrimo šta se i kako tu odigralo. Svi znamo da je spontano,
veselo i kreativno dete čista energija u kretanju. Dete su zaustavili roditelji, škola
i sredina. Obeshrabrili su ga i oblikovali ga u proračunatu prikladnost. Tako smo
zaustavljeni. Tako smo zaboravili izvorno ponašanje. Teže je videti da se
energetska aktivnost koja se nalazi u osnovi spontanog ponašanja ne zaustavlja
kada je prekinuta već se samo pretvara u nešto drugo. Postoji energetski otpor
koji se ispoljava kao proračunata drama koja nam pomaže da budemo uspešno
prihvaćeni u svetu odraslih. Našu izvornost nam predstavlja kao neprihvatljivu.
Ovo odbacivanje našeg unutrašnjeg bića, pokreće energetski sukob koji se spolja
odražava u mnogim predstavama koje izvodimo da bi privukli pažnju i bili
prihvaćeni. Iza želje za pažnjom i prihvatanjem leži težnja da neprijatnosti i
vrelinu koji izaziva naš emocionalni naboj ublažimo .
Zatim smo sebe sami odbacili, a od drugih tražimo da nas u naše
ime prihvate!
 Drama nastaje iz naše zablude da neko od spolja može da ublaži naše
nerpijatnosti.
Čim shvatimo da naša izvornost nije prihvaćena, izvodimo male predstave
da bi nas drugi prihvatili. Koliko su naše predstave uspešne, procenjujemo time
koliko nam pažnje daju roditelji i uža porodica.
I pozitivna i negativna pažnja su bolje od neprimećenosti - neviđenosti .
Ovu potrebu možemo da pozitivno i kreativno usmerimo u mnoge oblike
izvođačke i stvaralačke umetnosti, ali da bismo u nekoj veštini bili izvorni, prvo
moramo da naučimo kako da sebi pružimo istu onu bezuslovnu pažnju koju
tražimo do drugih. Umesto da se usresredimo ka spolja i pažnju očekujemo do
drugih pokušavajući da ublažimo osećaj unutrašnje neprijatnosti, možemo se
okrenuti i ka sebi unutra i to zovemo samolečenjem. Tu razlikujemo ublažavanje
i kontrolu. Ublažavanje ili „utapanje tuge“ jeste poremećaj naše ženske strane i
pokušaj svesnosti da se oslobodi emocionalnog naboja ispijanjem alkohola.
Kontrola je poremećaj naše muške strane i pokušaj ad se savlada neprijatnost
(stalna upotreba cigareta).
Ponekad kada ne znamo šta se dešava, posežemo za cigaretama zato, bar
dok pušimo znamo šta se događa-pušimo.
Pušenje marihuane je i ublažavanje i kontrola i to u rasponu od bučnog do
prefinjenog.
Naša potraga za „srećom“, „dobrim“, i „lakim“ jeste ponašanje povezano
sa kontrolom i ublažavanjem. Ako prestanemo sa zavisničkim navikama, odmah
ćemo otkriti pravi identitet emocionalnog naboja.
Bez istinske integracije emocionalnog naboja, nema odvikavanja
od neke zavisnosti.
Kada neka osoba uđe u naše polje svesnosti, ne možemo odmah sa
sigurnošću da kažemo kontroliše li ona kvalitet svog iskustva ili nosi u sebi naboj.
Ali ako je posmatramo neko vreme, videćemo da svako ko nosi emocionalni naboj
pre ili kasnije ispolji fizičku, mentalnu ili emocionalnu dramu. Upražnjava navike
zavisnosti, koristi sredstva ublažavanja i kontrole. Društveno prihvatlji alkohol i
cigarete omogućavaju nam da samolečenje otvoreno upražnjavaju i da ne
osećamo nelagodu što nismo u stanju da integrišemo taj neprijatni emocionalni
naboj.

2.18 Izvan zavisnosti i patnje

Kada odlučimo da probudimo pristnost i kada se ta namera zadrži u

središtu naše svesti, integrisanje emocionalnog naboja je neizbežno. Proces
prisutnosti pokazuje da je zavisnost ma šta ona bila: lekovi, droga, seks, hrana,
kockanje, rad ustvari samolečenje koje ispoljavamo da ublažimo i kontrolišemo
negativni naboj u našem emocionalnom telu. Bez samolečenja zavisnik neizbežno
pati. Zavisničko ponašanje je posledica i ako pokušavamo da od samolečenja
odustanemo pre nego što smanjimo sadržaj emocionalnog naboja, sebe
dovodimo u opasnost da se vratimo u stanje nesvesnog ponašanja pa nećemo
moći da se posvetimo procedurama procesa. Tako se samo preopterećujemo i
obeshrabrujemo, a samim tim i nesumljivo vraćamo zavisničkom ponašanju u još
jačem obliku pre započinjanja procesa prisutnosti. Preporučuje se da se
samolečenjem ne bavimo dok putujemo kroz proces prisutnosti.
Medicinski savet: odnosi si se na sve one koji pate od raznih bolesti i
sprovode razne procedure klasičnog lečenja. Ovaj pasus sadrži dosta saveta i
preoruka pa će svako sebe od takvih ljudi prepoznati i primeniti savete.

2.19 Zamena rezultata posledicama

Često ne govorimo ono što mislimo i obrnuto. Kada govorimo o izobilju,

mislimo na novac; o zdravlju - mislimo na izgled; o radosti - mislimo na sreću.
Razlika između uživanja u izobilju, zdravlju i radosti sa jedne strane i novca,
dobrog izgleda i sreće sa druge strane jeste ogromna.
Izobilje, zdravlje i radost su sveobuhvatni, dok su novac, dobar izgled
i sreća isključivi.
Izobilje je zahvalnost za sva fizička, mentalna i emocionalna iskustva koja
proživljavamo. Izobilje nastaje kroz shvatanje da uvek primamo tačno ono što
nam je potrebno za integrisanje u razvoju svog iskustva.
Zdravlje nastaje kada obraćamo pažnju na svaki vid našeg fizičkog,
mentalnog i emocionalnog iskustva, tako što svesno odgovaramo na njegove
uzroke. Zdravlje stičemo kroz odgovornost.
Radost nastaje tačno onda kada sebi dozvolimo da sve iskusimo upravo
onda dok se odvija bez procenjivanja. Nastaje kada postojimo bez uslova.
Novac predstavlja samo mali vid našeg sveukupnog protoka energije.
Izgled, ako nam je samo on važan, jeste nešto površno.
Sreća zahteva da se ovo ili ono dogodi ili ne dogodi.
Proces prisutnosti ne zanimaju ove tri površnosti. Pomoću proces
pripremamo baštu svog iskustva da sadimo, negujemo i ubiramo plodove
svesnosti sadašnjeg trenutka - svesnost o tome šta u stvari jesu izobilje, zdravlje i
radost. Sve ovo nabrojano gore odnosi se i na porodični poredak.
Proces započinjemo da otvaramo svest da bismo svesno primili ono što
nam je potrebno sa ciljem da započnemo emocionalno integrisanje. Kroz njega
iskustveno saznajemo da nam je ono što se događa potrebno. Prihvatamo
činjenicu da iskustva koja proživljavamo kakva god da su - vredna su. I ovo se,
također, odnosi na naša iskustva u porodičnom poretku.
Međutim, sada živimo u vremenu instant svega pa i rezultata. Svako
iskustvo besramno predstavlja samo sredstvo za postizanje nekog cilja, a gde se
posledice gotovo svih naših aktivnosti sa nečim upoređuju.
Ne umemo da se bezuslovno ponašamo. Sada se od nas traži, dok smo u
procesu prisutnosti kao i u porodičnom poretku, da neočekujemo ništa, ne
procenjujemo jer u početku ne znamo gde da gledamo i šta treba da vidimo, da bi
ugledali stvarne posledice našeg putovanja. I u procesu i u poretku nema
standardizovanih mera na osnovu kojih merimo uspeh osim neočekivanih i
naizgled nenamernih promena u našem iskustvu. Ono što nam je istinski
potrebno, gotovo uvek dolazi neočekivano i nenamerno.
Lažna naša očekivanja u vezi sa ispunjenjem naših želja, obeshrabruju nam
napore i bude sumnje. Potraga za rezultatima i kriterijumima koje koristimo da
odredimo uspeh pokreću obuzetost našim neintegrisanim nabojem .
Zapamtimo - cilj i proces i poretka nije da se osećamo bolje, već da
počnemo bolje da osećamo - što dovodi do toga da osećamo i emocije koje smo
davno potisnuli. Ovi procesi ne ispunjavaju naše želje jer su one iz emocionalno
neintegrisanog naboja i porodičnih čvorova, pa ih nikada ne možemo ispuniti.
Neintegrisani emocionalni naboj koji pokušavamo da umirimo, nikada se ne
može razumeti ako ga hranimo, živeći dokle god to radimo. U procesu, ne radi se
o zadovoljenju želja, tako što ćemo ih hraniti, već o razrešenju te naizgled
neutažive unutrašnje gladi, tako što ćemo integrisati njen uzrok.
Stoga „svest“ da se nešto dešava kao posledica započinjanja ili prolaska
kroz proces prisutnosti kao i kroz porodični poredak - suštinski jeste važna. Ako
budemo sledili uputstva, data tokom ovog putovanja, primetićemo stalnu
iskustvenu potvrdu da se nešto zaista dešava. Ta potvrda se događa jer je ovaj
proces uzročan i višestruko utiče na naše iskustvo isto kao i u porodičnom
poretku.
Kada se pojavi svest o uzroku našeg emocionalnog naboja ili porodičnog
čvora, mi ćemo je osetiti. Od tog osećanja bežimo kroz naše zavisničko,
kontrolisano i ublaženo ponašanje. Isto tako nema ničeg prijatnog u suočavanju
sa onim od čega bežimo.Proživljavanje takvih emocionalnih stanja, nikada nije
ono što želimo, ali nam je potrebno. Od kako smo izašli iz detinjstva, sposobnost
da potisnemo naše emocijama izazvane žudnje, služila nam je kao mera uspeha.
Ako ne uspemo da potisnemo tu unutrašnju, nemirnu glad, mislimo da ništa ne
postižemo. U prošlosti smo pokušavali da raznim tehnikama samolečenja,
umirimo tu unutrašnju glad: hranom, seksom, poslom, dobrotvornim radom,
pozitivnim mišljenjem, tehnikama kontrole uma, hipnozom, pohađanjem raznih
radionica, učestvovali godinama u verbalnim terapijama rezultati nisu bili trajni.
Njihov uticaj liči na kamuflažu, privremeno prekrijemo svesnost o uzroku, onda se
umorimo i na istom smo mestu - to je plivanje u mestu. Nismo se udavili, ali ni
pomerili dalje - ne krećemo se. Svi ti oporavci znače veštački stvoren mir tihog
očajanja.
Proces prisutnosti i porodični poredak traže uzroke, zato što znaju da ćemo
delovanjem na njih izazvati posledice i promene će biti trajne. Zato oba ova
fenomena obraćaju pažnju na posledice, a ne na rezultate. Posledice su učinci.
Daleko od prijatnog je osvestiti i suočiti se - iskusiti neintegrisani
emocionalni naboj ili porodični čvor. Pošto ne znamo do sada kako da integrišemo
taj naboj ili čvor, mi ga potiskujemo i on se ispoljava u našem iskustvu kao
simptom fizički ili mentalni ili emocionalni - izaziva vrućinu, astmu, alergiju...
Dokle god emocionalni naboj ili porodični čvor upravlja našom sposobnošću da
osećamo, razmišljamo, govorimo i delujemo, život doživljavamo kao neprekidan
napor da zadovoljimo naizgled nezasite apetite naših unutrašnjih gladi. Pod
takvim okolnostima, ne možemo da doživljavamo izvornu radost, zdravlje i
izobilje.
Da bi se istinski ostvarili, jedini put je prolaz kroz našu oluju koja je
ogromna jer traje godinama - gde se odričemo svoga izvornog bića.
Ona je rat između izvornosti i neizvornosti; percepcijska podela između
prisutnosti i pretvaranja, a između nas odraslih i deteta u nama leži ogromna
provalija straha, besa i bola.
Kada iskreno želimo da ostvarimo mir, svesno ulazimo u tu oluju. Za to
nam je potreban unutrašnji impuls. Uzroci sveg našeg vidljivog haosa u našem
životu leže u nama (vidljivi su i u procesu i u poretku).
Prisutnost nas poziva da svojevoljno uronimo u unutrašnju oluju. Prisutnost
je oklop koji upravlja i našom hrabrošću i našom glupošću. Vodi nas u središte te
unutrašnje oluje i pomaže nam u njenom integrisanju. Svesni ulazak u oluju
pomaže nam da se ravijemo na načine na koje nismo mogli ni da zamislimo.
Njeni vetrovi oduvaće iz našeg iskustva maglu, življenje u „vremenu“, dok će
olujni pljusak sprati sve naše iluzije.
Unutrašnja emocionalna oluja nije slučajna, ona je poziv i prepreka. Ima
ulogu vrata koja sprečavaju one koji još nisu spremni da uđu i ubeđuje one kojima
je potreban odmor da još malo ostanu uspavani u vremenu.
Svesni ulazak u emocionalnu oluju je obred prolaska - pravi prolaz za
delovanje na uzročnost i kroz njega ulazak u vibraciono polje. Ovo je unutrašnje
putovanje, svet ostavljamo na miru. Ogledala - ne čistimo da bismo uklonili mrlje
sa lica (naši najmiliji) koja se u njemu ogledaju. Koristimo ogledala - naše iskustvo
u svetu kao sredstvo da te mrlje primetimo. Sve popravke, čišćenje mrlja,
pokreću se iznutra u nama, a ne u drugima kroz emocionalnu percepciju. Ovaj
proces se odvija i u procesu prisutnosti i u porodičnom poretku.
Za većinu od nas posledica svesnog uticaja na uzrok emocionalnog naboja
jeste osećaj neprijatnosti. Dogodiće nam se razna „pogoršanja“. Ništa od ovoga
nije stvarno, ali je vredno! Nije istinito, ali je potrebno. Ono je odraz
neintegrisanog iskustva iz detinjstva koji se sada prenosi na svet koji posmatramo
kroz oči odrasle osobe.
Razlog što ih prenosimo na spoljašnji svet je što još uvek nemamo
sposobnost da ih sagledamo unutar nas - unutar sebe. Tada treba da se prisetimo
da pažnju svesno usmerimo na svoje emocionalne blokade, a ne svet spolja. To je
korisno. Sve turbolencije koje su nam u iskustvu potiče iz nas samih. Ovo nam
istinski pokazuje da smo počeli da napredujemo. Ovo jesu posledice koje su nam
potrebne. U nama živi dete koje želi lepo da živi, da dobro izgleda, da zarađuje,
troši i zato mu ove neočekivane promene deluju kao „smak sveta“. Na jednom
nivou i jeste kraj pretvaranja. Sada treba da budemo strpljivi i saosećajni prema
sebi. Za to smo sposobni kada verujemo u proces.
Moramo da zapamtimo: kada se kroz ovaj proces mučimo fizički, mentalno
i emocionalno, to je zato što on na nas blagotvorno deluje. Ovo je suprotno od
toga šta smo do sada od sveta naučili kao meru uspeha. Samo kada iskusimo
lično, kako izgleda proći kroz neprijatna iskustva, stići ćemo do tačke kada
shvatamo da smo odgovorni za kvalitet svog iskustva. Kada to postignemo
shvatamo da nam je briga za sopstveni emocionalni razvoj jedna od
osnovnih odgovornosti. Kroz ovo putovanje spoznajemo da je emocionalni
naboj koji doživljavamo u spoljašnjem svetu, samo odraz našeg unutrašnjeg
sveta. Kretanjem kroz ovo shvatamo da prisutnost ispoljava tačno ono što je u
nama tako da bi lakše integrisali šta je potrebno.

Iskustvo nam postaje učitelj.

Proces prisutnosti nas poziva da učimo kroz lična iskustva, ne da se

plašimo i opiremo neizbežnoj neprijatnosti koja nastaje iz obrade emocionalnog
naboja, te da na tu obradu ne reagujemo kao da je kraj sveta, već da je
prihvatimo kao znak da istinski utičemo na uzrok te neprijatnosti.
Podstaknuti smo da svojevoljno savladamo našeg unutrašnjeg zmaja i kroz
lično iskustvo otkrijemo da možemo da ga ukrotimo i samo treba da poželimo da
ga uzjašemo. To je jedina alhemija koja pokreće promenu.
To znači kad osećamo unutrašnju neprijatnost treba da se suočimo sa
njom, a ne da se pretvaramo da je nema.

Proces prisutnosti je bojno polje emocionalnog ratnika.

Ovo je prilika da iskoračimo i isučemo mač kojim ćemo se osloboditi našeg

vremenski programiranog mentaliteta - razdvojiti žito od kukolja.
Ovde postajemo izvorni da bi povratili celovitost, da se emocionalno
razvijemo - život zgrabimo obema rukama i izdignemo se iz emocionalne smrti jer
će nam um pronalaziti hiljadu izgovora da od ovog procesa odustanemo, naročito
pete, šeste, sedme i osme nedelje iskustva.
Deo našeg iskustva postoji u nama koji ne želi da se menja - naš um -
naročito kada veruje da ima kontrolu. Um šapuće: „Bolje je i zlo samo kada nam
je poznato“, i tako nas udaljava od izvorne promene. Um se pretvara da je na
našoj strani, da ne bismo primetili njegovu prevaru jer je zavistan od svega što
mu je poznato. Zato nam i jeste veoma teško da se odreknemo navika. Čim naše
iskustvo postane nepoznato, um počinje da nam se obraća koristeći reči: loše,
pogrešno, opasno, štetno, neprijatno... Ovim rečima nas ubeđuje da se uplašimo,
a strah da sumnjamo i ispitujemo pravac kojim krećemo. Zatim nas um ubeđuje
da se brzo vratimo onome što nam vraća osećaj udobnosti, čak i kada to znači
oživljavanje navike koja nas ubija. Kada god um kontroliše naše iskustvo, ono je
veoma loše. Zato pamtimo, bez obzira šta nam je u iskustvu prolazimo - odnosno
završavamo proces i sve - apsolutno sve je vredno.

Sada osluškujemo srce, a ne misleći um!

 Slušamo samo naše srce, a um šaljemo na godišnji odmor jer nam je on
samo ometač u ovom procesu.

2.20 Konačna priprema za putovanje

Ovo je trostruki proces koji obuhvata:

a) Vežbe disanja
b) Svesne odgovore
c) Nedeljni tekst i percepcijske metode
Korisno je pripremiti se za bilo koje putovanje, a naročito ove vrste.
Priprema utiče na opšti kvalitet našeg iskustva i osigurava uspešnu primenu
proceduralnih zahteva. Obaveštava nas o posledicama ovog putovanja.

a) Vežbe disanja

Svesno povezano disanje je suština procesa prisutnosti zato što je ono

glavno sredstvo pomoću koga postajemo iskustveno svesni prisutnosti. Tako
sakupljamo svesnost sadašnjeg trenutka. Ovu vežbu upražnjavamo dva puta
dnevno po petnaest minuta. Značaj doslednosti je ne merljiv. Neredovno
pristupanje povezanom disanju, učiniće nam se da moramo da ulažemo dodatni
napor da bismo nosili sami sebe. To dovodi i do drame i uznemirenosti i stvara
osećaj da se nešto „dešava“.
Kod svesno povezanog disanja istovremeno se odvijaju dva ključna
procesa:
Sakupljamo svesnost sadašnjeg trenutka što znači da nema prekidanja u
disanju - nema pauza. Veliki neprijatelj – ometač - ovom procesu je naš um. On će
nam ponuditi milion fizičkih, mentalnih i emocionalnih razloga da zastanemo i
napravimo predah. Naš zadatak je da nastavimo povezano disanje, bez obzira na
sve. To nam ojačava volju. Tokom čitavog proces, najvažnije da dva puta dnevno
obavimo vežbu disanja i to prvu odmah posle buđenja, i drugu kao zadnju
aktivnost pred spavanje. Nekima odgovara da ovu drugu vežbu izvedu u kasno
popodne što je isto u redu. Zanimljivo je da smo mi jedina stvorenja koja
neprestano ubacujemo pauze u disanje. Pravimo nepotrebno prekide u našem
inače prirodnom stanju neprekidnog disanja. Sva druga stvorenja kada su
uplašena ili uznemirena rade suprotno ljudima - ubrzavaju neprekidno disanje da
bi uneli što veću količinu kiseonika i svesnost sadašnjeg trenutka u telo. Ovde su
izuzete životinje koje prirodno prave pauze: delfini, krokodili...
Naša navika prekidanja disanja pojavi se kad god stupamo u mentalno
carstvo (misli) i odlutamo u razmišljanje. Kada nas zaokupe okolnosti iz prošlosti
ili zamišljene budućnosti, ili kada pažnju odvratimo od sadašnjih okolnosti,
zastajemo između udisaja. Proces prisutnosti nas uči da ponovo pažnju usmerimo
na povezano disanje i tako nas vraća u sadašnji trenutak. Time vraćamo sklad u
našu šemu disanja. Način na koji dišemo, naročito tokom vežbe disanja jeste
odraz našeg načina života. Jesmo li povezani i prisutni ili smo isključeni i odsutni.
 Drugi proces koji se odvija u procesu povezanog disanja je oksigenacija ili
pojačano unošenje kiseonica, jer nam se šema disanja normalizuje.
Namera neprekinutog disanja svih stvorenja je da održe svesnost
sadašnjeg trenutka i visok nivo unošenja kiseonika. Tako mi ljudi, koristimo samo
20% kapaciteta pluća, zbog čega smo za kiseonik uskraćeni. Na fizičkom nivou
kiseonik znači život.
Duboko i potpuno disanje je poželjno, ali ne i neophodno, jer je naš cilj
sakupljanje svesnosti sadašnjeg trenutka, a ne pojačan unos kiseonika. Kako
postajemo svesni, tako nam se pojačava žeđ za kiseonikom. Svesno povezano
disanje ne treba mešati sa hiperventilacijom (posledica neravnoteže između
kiseonika i ugljen-dioksida). Disanje u ovom procesu je prirodan proces,
uspostavlja sklad tako da nas oslobađa traume.
Svaka neprijatnost koja se pojavi u nama tokom svesno povezanog disanja
je dobro došla kao pokazatelj unutrašnjeg uticaja koji proces prisutnosti ima.
Tokom početnih faza svesno povezanog disanja susrećemo se sa mnogim
otporima. To je normalno. Ili ćemo mi savladiti otpor ili će on nas savladati.

Možemo da doživimo tri nivoa otpora:

a) Prvi nivo otpora je fizički i uočavamo ga kada sebi kažemo: „Ne radi mi se
ovo. Preteško je“.
b) Drugi nivo otpora je mentalni. Sebi tada kažemo: „Ne radi mi se ovo jer se
ništa ne dešava!“
c) Treći nivo otpora je emocionalni i ogleda se u izjavi: „Mislim da sada mogu
da stanem jer se osećam „mirno“, „dobro“ i „lepo“.
Znamo da smo otpore prevazišli kada usred vežebe disanja osetimo: „Ovo
je izvanredno, mogao bih večno ovako da dišem!“ Ne treba da pilazimo svesno
povezanom disanju sa određenim očekivanjima - ovakvim ili onakvim. Nema
propisanog pravila iskustva.

Vežbe disanja nisu iskustvo - naš život jeste.

Jedina namera je da sprovodimo i istrajemo dva puta dnevno svesno

povezano disanje. Ako zaspemo, mi smo umesto da odlutamo na neka mesta u
sebi, pozvali ta mesta da dođu u našu svest. To su materijali koji su u našem
nesvesnom. Sada kada ih dovučemo u sadašnji trenutak - nama se spava. Pravilo
jeste - svaki put kada možemo istrajmo u svesno povezanom disanju, a kada ne
možemo zaspemo. I čim se probudimo nastavimo sa sprovođenjem disanja tamo
gde smo stali.
Zapadanja u nesvesna stanja su normalna kada pokušavamo da svesnost
izvučemo iz vremena. Ne treba da se osećamo osujećeno, jer bi to bilo drama.
Može nam se, također, desiti da budemo uvučeni u začarani krug spavanja, tako
da svaki put kada sednemo da svesno povezano dišemo, zaspemo. Ovo nije
razlog za brigu već istrajnost.
 Nastavljamo da istrajavamo sve dok se ne probijemo kroz nesvesnost
koja se javlja da bismo je integrisali.
Ukoliko istrajavamo dosledno u svesno povezanom disanju-svakodnevno-
tada „nesvesna mesta u vremenu“ više ne mogu da nas odvuku u nesvesnost.
Umesto toga-mi smo ti koji nesvesna prošla iskustva dovlačimo u svesnost
sadašnjeg trenutka da bi ih integrisali. Ona su percepcijska stanja sna i ne mogu
da prežive u svesnosti sadašnjeg trenutka.

b) Svesni odgovori

Svesni odgovori su stvoreni da zamene „pijana razmišljanja“-ne

produktivne misaone obrasce-odgovorni mentalnim procesom. To znači da kada
god nismo misaono zaokupljeni, potrebno je da ponavljamo svesni odgovor
dodeljen za tu nedelju.
Možda će se naš um opirati ili čak odbacivati ove svesne odgovore. To je
normalno. Ponekda se
dogodi da se ceo dan ne setimo svesnih odgovora. Proces zaboravljanja, pa
proces prisećanja da ih
upotrebimo, jeste koristan. To jača mentalni mišić da pažnju usmerimo u svesnost
sadašnjeg trenutka
i tu je zadržimo.

Svesni odgovori su uzročni.

Vode našu sposobnost da uzročno delujemo. Ovo nisu pozitivne afirmacije.

Na primer, ponavljamo: „Ja živim u izobilju“ - jeste samo maštanje. Koriste
posledicu i toj istoj posledici se obraćaju. Ova mentalna tvrdnja, ne dotiče uzrok
finansijskog nedostatka, jer nedostatak novca jeste posledica emocionalne
blokade, a ne njen uzrok. Stoga je ovo samo mentalna tvrdnja. Na primer: moj
iskustveni doživljaj je jedna pozitivna afirmacija u trenutku pre moga otkrivanja
da moja kuća gori u požaru. Toga trenutka sam ponavljala afirmaciju iz „Tajne“
nama svima poznate: „Ushićeno delim život sa svima koje volim“. Napisavši ovu
afirmaciju ugledala sam spsonosni dim koji je probijao u moju sobu kroz
zatvorena vrata. Bila sam na vratima smrti i života. Kroz prozor sam otišla u život.
Afirmacija mi nije pomogla, već moja svesnost odluke kritičnog trenutka - da
izaberem odlazak u život, a ne da gasim požar. To su uradili vatrogasci, ili ja kada
sam dotkla milu majku zemlju i sam život. Moju svesnost je preplavila izvorna
radost slavlja života koji sam tada prvi put iskusila u svojih pedeset devet godina
života. Izvorna moja radost što sam živa, bezuslovno iako mi je toga trenutka
izgoreo potpuno nov stan. Ta radost - energija u kretanju - je uticala da cev koja
dovodi vodu u moj bojler u čijoj blizini je bio požar pukne i da mlaz vode ugasi
požar. I svašta se još dogodilo, a sada to ovde nije cilj naše teme. Toliko o
pozitivnim afirmacijama. Vatra je izašla iz mene jer je dostigla usijanje - moj
blokirani život - pa mi je trebala vatra da sagori brzo sve staro dotrajalo i u kotlu
vrućine (emocionalnog naboja) da otvori mesto novom. Sada znam - hvala požaru
- hvala vatri!
Tako svesni odgovori unose svesnost u nesvesne delove našeg iskustva,
one koje utiču na kvalitet našeg iskustva. Haosa se nećemo osloboditi željama ili
nadama! Ne treba haos da zanemarujemo. Dovodimo ga u svesnost da bi ga
svesnim odgovorima integrisali i da iz toga izvučemo potrebnu mudrost.
Tako nećemo čekati da se svet promeni da bismo konačno u njemu uživali,
več preuzimamo odgovornost za kvalitet iskustva koji doživljavamo .

c) Nedeljno dodeljeni tekst i percepcijske metode

Za svaku nedelju nam je dodeljen određen tekst koji sadrži percepcijske

metode i koji je potrebno kada god smo slobodni isčitavamo i budemo sa njim
kada god možemo. Uputstva teksta i metode percepcije su jasno osmišljene.
Tekst sadrži uvide kroz iskustvo koji nam olakšavaju ili nas vode u integrisanje
emocionalnog naboja.
Tekst je osmišljen tako da nam olakša iskustva koja imamo na ovom
putovanju i pomaže da postanemo svesniji svega šta se dešava sa nama u
svakom našem koraku.
Cela knjiga - priručnik je jedan dugi svesni odgovor.
Percepcijske metode pomažu nam da uspostavimo ravnotežu u ponašanju i
umesto da reagujemo, počinjemo da odgovaramo, istovremeno menjajući naša
neproduktivna verovanja učimo informacije koje nam koriste.
Ponavljanje nam je potrebno jer smo u novom, pa ponavljanjem stičemo
umetnost u svesnosti sadašnjeg trenutka. Što češće ponavljamo, više koristi
imamo.
Ove metode ne uključuju „delovanje“. One jesu unutrašnji naš odgovor koji
potpomaže naše odgovorne mentalne procese.

2.21 Integrativni pristup

Čak i kada verujemo da smo imali lepo detinjstvo, rođeni smo u

uslovljenom svetu, a mi smo bezuslovna bića. Tako svako uslovljeno iskustvo
u nama je u određenoj meri traumatično. Kada naš razvoj dođe do tačke, kada
smo spremni da preuzmemo potpunu odgovornost za kvalitet sopstvenog
iskustva, započinjemo putovanje u svoje emocionalno telo.
Da bismo to obavili, na odgovoran način, preporučuje nam se integrativni
pristup. Upotrebljavamo radije integrisanje nego lečenje. Lečenje podrazumeva
da nešto treba popraviti jer nije u redu. Lečenje je često reakcija na ono što jeste.
Integrisanje zanimaju sami uzroci. Kada nam se dogodi, dok smo u
integrisanju, da je svet nepravedan, sami preuzimamo odgovornost za to iskustvo
- za svoju percepciju i trudimo se da odgovaramo tako što obnavljamo zdravlje
sopstvene percepcije, a ne zdravlje sveta. Integrisanje nam ne nudi nikakve
profesionalne mogućnosti. Niko nam ne plaća da integrišemo i niko ne može da
integriše umesto nas. Zato niko i ne može da nas podučava procesu prisutnosti.

Integrisanje je veština samo-podučavanja.

Integrativni pristup kvalitetu našeg iskustva, zasnovan je na shvatanju da

kada utičemo na uzroke našeg iskustva, istovremeno menjamo i njegovo
celokupno stanje. Takođe, posledice koje ovo ima na celinu, odvijaju se organski,
na način koji najbolje doprinosi dobrobiti celine.
Pojedinačni delovi našeg iskustva na kojima radimo, da bismo pokrenuli
promene u kvalitetu iskustva kao celine jesu:
- fizičko telo - osećaj,
- mentalno telo - misli, i
- emocionalno telo - osećanja
Iako radimo na svim navedenim delovima, svaki uticaj je uzročan u smislu
da u ravnotežu dovodi neintegrisani naboj iz emocionalnog tela. Ako
upotrebljavamo silu da nešto promenimo, uvodimo u iskustvo kontrolu i
ublažavanje. Kada menjamo fizičke okolnosti, promene nisu trajne jer delujemo
na posledicu, a ne na uzrok. Možemo se truditi da promenimo mišljenje o nečemu
- to koriste metode „snaga uma“ i „pozitivno mišljenje“, ali te promene nisu
trajne jer ih moramo neprestano braniti od naših nesvesnih misaonih procesa.
Njih povezujemo tako što posmatramo okolnosti koje ispoljavamo u svom
iskustvu, a koje su suprotne od pozitivnog razmišljanja. Kada promenimo
mišljenje o nečemu, to ne znači da smo promenili ono što osećamo, pa
nikakve kontrole uma neće transformisati izvorne osećaje.
Samo kada utičemo na naše nesvesno emocionalno stanje i nesvesne
misaone procese koji proističu iz unutrašnjih emocionalnih stanja - promena će
nastati.
Transformisano iskustvo jeste promena u osećajima. Na sreću,
korenu (uzroku) naše neprijatnosti pristupamo neposredno i tako napravimo
uzročne, trajne promene. Ovo postižemo time što sami pokrećemo promenu u
stanju našeg emocionalnog tela. Jeste teško, ali je delotvorno i korisno. Kada to
postignemo, uticaji su trajni. Ovaj proces je sličan obaranju velikog stabla. Polako
cepkamo i cepkamo. Učini nam se da nikada nećemo uspeti, a onda začujemo
pucketanje i stablo nezadrživo pada. Kada padne, više se nikada ne može podići.
Isto je i sa našim poslom na emocionalnom naboju. Trudimo se blago i istrajno,
sprovodimo procedure i onda osetimo da nikuda ne stižemo. Tada je samo važno
da dalje nastavimo i ne dozvolimo našem umu da nas zaustavi. Onda bez
upozorenja, dogodi se promena i nema više vraćanja emocionalnog tela u
njegovo prethodno stanje. Pošto je emocionalno telo sklono iznenadnim
promenama, takva iskustva mogu da budu traumatična. Zato ne smemo da
naglo zaronimo u emocionalno telo. Umesto da se samo usresredimo na
emocionalno telo, pratimo sebe celog i to blago uz strpljenje, doslednost i
odgovornost.
 Proces je osmišljen tako da nas fizički i mentalno pripremi da prihvatimo
iznenadne pomake. Iznenadne emocionalne promene jesu duboko iskustvo. One
vode ka trenutnim percepcijskim pomacima. Od trenutka kada se dogode
promene, svet posmatramo drugačije. Posledica takve promene, potom se
pročišćava kroz naše fizičko i mentalno telo putem svesnosti, ispoljava promene u
kvalitetu našeg iskustva. Promene smo doživeli bez pomeranja. Ovaj pristup se
zove integrativni.
Neki od nas imaju iskustva prekomerne težine, koja jeste fizički odraz
unutrašnjeg emocionalnog naboja. Hrana spada u ublažavanja-odnosno hranjenje
naše unutrašnje neprijatnosti-našeg emocionalnog tela koje nije integrisano.
Dokle god ne integrišemo taj emocionalni naboj, nema uravnotežene kilaže ili
telesne mase. Posledica izvršenja drastičnih promena jeste pogoršavanje našeg
mentalnog i emocionalnog stanja. Što više našu patnju prikrivamo fizičkim
procesima, to slabije mentalno i emocionalno funkcionišemo. Možemo na
uvećanju kilaže primeniti misli šta se događa. Integrisanje nesvesnih misli
moguće je jedino kada se pozabavimo stanjem našeg emocionalnog tela jer iz
njega misli i potiču. Od količine mentalne uznemirenosti zavisi i koliko će se dugo
naše telo „držati“ prekomerne težine. Pravi i jedino trajni rezultat dolazi kada se
našom gojaznošću pozabavimo emocionalno. Za većinu nas to je teško jer
zahteva izvornost. Ona zahteva postepen i stalan rad, a ne brza rešenja. Ma
koliko taj rad bio težak i dugotrajan, on deluje duboko i blagotvorno zato što utiče
na uzroke.
Integrativni pristup izgrađen je tako da deluje na naše fizičko, mentalno i
emocionalno telo, a zasniva se na uverenju da su iskustva koja se dešavaju u
svakom od njih međusobno povezana. Ne trošimo vreme i energiju da se bavimo
posledicama - neintegrisanim iskustvom iz detinjstva, već promenu pokrenimo u
samoj uzročnoj tački. Najbliži pristup uključuje integraciju - to je holistički princip.
On zahteva istovremeni rad na fizičkom, mentalnom i emocionalnom telu sa
namerom da postepeno prodremo u ovo poslednje i integrišemo stanje u samom
njegovom uzroku.
Integrativni pristup uzima u obzir činjenicu da neprijatni emocionalni ciklusi
koji se nesvesno ponavljaju u našem iskustvu, neće prestati preko noći. Zato je
ovaj pristup blag, metodičan, dosledan, i odlučno se kreće stazom svesnosti-
fizičke, mentalne i emocionalne. Umetnost integrativnog pristupa ogleda se u
tome što se on blago kreće kroz slojeve posledica dok ne dodirne i ne promeni
uzrok.
On je jednostavan i duboko složen. Tako uključuje zdrav razum i paradoks.
Ostvaruje svoju nameru u trenutku, a i dozvoljava da protekne vreme da bi se
posledice pročistile i ispoljive u našem iskustvu. Čim se one ispolje na površini,
istovremeno su otkrivene i ispod njih. Sam integrativni pristup zna koji je tempo
procesa integracije za svakog pojedinca blagotvoran pa se jednostavno
prilagođava svakome. Nasuprot ovom procesu prisutnosti i integrativnom
pristupu, živimo u instant vremenu. Sve je odmah, brzo, bez blagosti i strpljenja.
Retko smo prisutni da bismo uživali u bilo kom delu svog života: hrani,
prijateljstvima, partnerstvu, roditeljstvu, zrelosti... Sve je brzo, odmah i gotovo.
Sve je brza trka od hodanja po ulicama do hodanja kroz sopstveni život.
Mentalno preskačemo sadašnji trenutak u svemu što radimo, te tako
zanemarujemo proticanje života. Uviđanje vrednosti rada na procesu
prisutnosti vrlo je retko u svetu trenutnog zadovoljstva. To što ćemo shvatiti
snagu ritma rada na procesu, ne mora nužno imati uticaj na našu sposobnost da
zarađujemo za život, ali povećava sposobnost da se otvorimo za ritam života.

2.22 Nivo ulaska

Proces prisutnosti je univerzalan zato što je uzrok svih neuravnoteženih

fizičkih, mentalnih i emocionalnih iskustava isti - neintegrisano stanje
emocionalnog tela. Pošto smo svi različiti, posedujemo različite osećaje u našem
emocionalnom telu i proces je za svakoga na njegov način poseban u smislu
ritma, nivoa, i prolaska kroz proces. Postoje dva nivoa ulaska, uvodni i iskustveni.
Na osnovu zdravog razuma i uvida, odlučujemo na kom nivou ovom procesu
pristupamo.
Ako na sebe preuzmemo preveliko breme, postoji mogućnost da ćemo
doživeti neočekivani unutrašnji otpor oličen u naglom povećanju zbunjenosti i
haosa. To će nas navesti da od ovog iskustva pobegnemo pa nećemo uspeti da
dovršimo putovanje. Zato ne treba da žurimo sa ulaskom u proces pod izgovorm
da to „obavimo“, ili „završimo sa tim što je moguće brže“, pa će onda sve biti u
redu.
Proces traje doživotno. Kroz njega treba da otkrijemo kako da svaki
trenutak proživimo odgovorno. Uvodni pristup je jednostavan. Čitamo tekst kao
da je reč o romanu. Ne bavimo se ponavljanjima, ne započinjemo vežbe disanja.
Kroz njega se krećemo mentalno i suzdržavamo se od bilo kakvog svesnog
iskustvenog učestvovanja. Kada završimo uvodni pristup, možemo da se vratimo
na početak i počnemo sa iskustvenim pristupom.
Iskustveni pristup nas vodi ka tome da u proces uđemo fizički,
mentalno i emocionalno. Obuhvata postepeno uvođenje u tehniku svesno
povezanog disanja, svesne odgovore i percepcijske metode.
Preporučuje se da kroz proces iskustveno prođemo tri puta, bez obzira koje
blagodeti emocionalne doživljavamo. Ovo je samo preporuka. Nakon svakog
završetka puta od deset nedelja, mudro je najmanje tri nedelje pauzirati -
odmarati se da bi dozvolili fizička, mentalna i emocionalna integrisanja. I u
pauzama je važno nastaviti sa petnaesto minutnim vežbama disanja dva puta
dnevno. Nakon završetka putovanja (iskustvenog) preporučuje se vežba disanja
još šest meseci. Nakon završetka prvog puta i odmora, ako krenemo na drugo
putovanje proces prisutnosti ulazimo na viši vid svesnosti. Zato će nam se sve
činiti drugačijim. Ponekad ćemo tekst doživeti kao prvi put viđen. To je normalno.
Svako ko više puta prolazi kroz proces prisutnosti doživeće slična iskustva.
 To je zato što je sam proces neutralan. Uvek nas pronalazi gde god da
smo i tako odražava i uključuje zahteve koji odgovaraju našim trenutnim
prilikama. Identično se događa i na porodičnom poretku.
Uvodni pristup procesa je teorijski pregled zadataka koji je pred nama, a
iskustveni pristup je pravo praktično uputstvo. Time smo ohrabreni i idemo ka
sve većoj svojoj izvornosti - slobodi.
Zato bi trebalo više puta da prođemo kroz proces prisutnosti i uvodni deo i
iskustveni. Ako ovo predloženo prihvatimo, otisci nam se učine lakšim i izdižemo
se iznad otisaka i stičemo nove uvide. Postajemo sposobni da svesno i odgovorno
upravljamo svojim iskustvima koje nazivamo život. Hodaćemo budniji kroz svet,
a samim tim i odgovorniji od onih koji spavaju i dalje se nesvesni.
Isto ćemo i drugima biti dostupniji i korisniji. Ovo je poziv da svesno
prigrlimo umetnost življenja. Ovo je obećanje - budimo na raspolaganju i
budimo korisni. Ovo je dar. Dobijamo iskustvo svesnosti kroz svesnost sadašnjeg
trenutka.
Uvodni teorijski tekst ovog procesa sadrži 46 tačaka koji usmeravaju naše
putovanje. U tim tačkama nalaze se svi problemi na koje možemo naići u
iskustvenom delu našeg putovanja kroz proces. To znači da kada se na
iskustvenom putovanju osetimo da nigde ne idemo, ili smo zbunjeni ili nam se
događa nešto što ne razumemo, vraćamo se na ove tačke usmeravanja i
nalazimo odgovore koji su nam potrebni.

2.23 Uvid i emocionalna percepcija

Kada započnemo ovaj proces ohrabreni smo da svesno prihvatimo

prisutnost. Ona je naš saveznik. Uputstva koja su nas pripremila na put trasirali
su nam multidimenzionalnu stazu našeg putovanja: kroz naše fizičko telo,
mentalno i emocionalno, a sve u svesnosti sadašnjeg trenutka. Upoznali smo se
sa njenim načinom sporazumevanja. U procesu prisutnosti takav način
sporazumevanja naziva se uvidom - u vid. Stvorili smo transformativni
percepcijski okvir. On nam pomaže da dublje shvatimo svesne odgovore, nedeljno
dodeljeni tekst i percepcijske metode. Okvir nam pomaže da složene i osetljive
energetske postupke započnemo nežnije i lakše. Glas prisutnosti prvenstveno
se oglašava kroz uvide. Uvid nam saoštava ono što treba da znamo onda kada
nam je to potrebno. Međutim, prvo svesno razvijamo svoju sposobnost za uvid.
Ovo se postiže organski kroz svesno integrisanje negativnog emocionalnog
naboja.
Dokle god svoj emocionalni naboj svesno osećamo, prirodno
razvijamo percepciju. Onda nam se uvid obraća prvenstveno kroz precepciju.
Osećamo da je nešto naše istina. Razvijanje takve sposobnosti osećanja, pomaže
nam da shvatimo uvid, koji stičemo neposredno kroz prisutnost. To nam zauzvrat
pomaže da prevaziđemo potrebu za oslanjanje na um i njegovu zavisnost od
razumevanja.
 Isto se događa i u porodičnom poretku. Kada postavimo konstelaciju i
vratimo se van nje na svoje mesto, Vlado nam kaže: „Gledaj svoj rad!“ I
gledajuću u svojoj prisutnosti dolazimo do uvida. Kada se posle rada raspitujemo
o radu, Vlado nam kaže: „Pusti i uživaj u novom! Ne analiziraj, ne misli, i ne
pričaj. Otvori se da primiš kroz vreme posledice svoje promene“. Isto se događa i
u procesu prisutnosti.
Ako se protivimo svom uvidu, i u procesu i u poretku, spotičemo se. I u tom
spoticanju naučimo da treba da slušamo, vidimo, primimo i pustimo. Kada ovo
poslušamo pojavljuje se uvid iznenada. Nekada ga možemo razumeti, a nekada i
ne, ali se razvijamo - napredujemo, krećemo bez pomeranja. Usput učimo u oba
fenomena kako da bezuslovno verujemo svojoj percepciji.
Kroz lično iskustvo, shvatamo da prisutnost ili polje u poretku, uvek rade u
našem najboljem interesu. Mi to osećamo. Zato verujmo sebi bezuslovno.
Prisutnost i u procesu i u poretku ne manipuliše našim umom, niti na nas
emocionalno utiče. Ovo je jedan od načina da prepoznamo uvid. Prisutnost se ne
meša, ne kažnjava nas ako ne obraćamo pažnju i ne povlači se zato što ne
prihvatamo njene savete. Njen izraz je čist. Saopštava samo ono što je potrebno i
to samo onda kada je potrebno. Ona se ne takmiči, niti se trudi da nadjača glas
uma. Umesto da nas prisiljava na dugo „razmišljanje“, pruža nam trenutno
„znanje“. To se događa i u poretku. Kada se iznese na videlo to što jeste,
dobijamo trenutno znanje i uvide. Naučeni smo bez priča. Samo bljesne uvid i
mi znamo, osećamo i zahvalni smo.
Tek sada potpuno osećam Vladinu rečenicu: „Uživaj u novom. I pusti“.
Uputstva koja potiču od prisutnosti, često nemaju slike. To su potpuno
samostalna znanja. Prisutnost nam se obraća sa one strane vremena i zato
unapred zna šta će se dogoditi. Zato nam se ponekad čini da njena saopštenja
nisu u skladu sa onim na šta je usmerena naša pažnja. Zato učimo kako da
verujemo sopstvenom uvidu, naročito kada nam se čini da ne postoji logično
objašnjenje koje bi potvrdilo ono što nam se prikazuje.
Slušanje prisutnosti je ključ za otključavanje vrata koja vode u
svesnost sadašnjeg trenutka i u procesu prisutnosti i u porodičnom
poretku.
U porodičnom poretku, porodično polje i mi u polju; svesnost naša sada i
ovde u kome prisutnost - velika duša – polje - sve znaju. Iznose nam u vid samo
ono što treba da vidimo sada i ovde, ništa ni više ni manje i iznose samo onda
kada smo mi spremni da to vidimo, a za dobrobit naše celine.
3.Zaključak

Moje slovo ljubavi

Danas, ohrabrena znam da je ovo naravno, prvo u život ovde i sada,

jedno od mojih najzna
ajnijih putovanja kroz koja sam prošla.
Ušetala sam na potpuno novu planetu, u potpuno novi svet.
Proputovala sam po predelima sebe same unutra. Sada ose
am radost i zahvalnost.
Ose
am kao da sam bila odsutna od svoje ku
e dugo, dugo i kona
no sam se vratila u svoje. I ništa tu nije novo što nisam proživela do sada,
ali jeste potpuno viđeno na nov na
in kroz sebe i u sebi.
Do porodi
nog poretka i procesa prisutnosti, putovala sam kroz predele razne: kroz
porodicu, kroz sokove mladosti i zaljubljenosti, brak, razne zemlje na našoj
planeti – njihove ljude, obi
aje i prirode, stvaralaštva razna, kroz pedagoški rad sa decom i mladima
trideset godina – ali ovo putovanje je iskustvo koje se meri sa životom.
Putovanje u sebe. Tu sam se srela sa sobom – onom istom i svim onim što
sam susretala i na ostalim putovanjima, ali sada u sebi.
Ljudi moji, nije bilo lako, ali radost i neki ose
aj nađenosti u sebi – nađenosti same sebe su potpuno novi. To je neka
nova posebna snaga i sigurnost sa kojom sam se srela i sa kojom sada
živim ma šta da mi se događa u životu. Ne umem to nekako,
ini mi se, dovoljno jasno da vam ispri
am. Ose
am da u meni ima još mnogo toga što ne mogu da iskažem, a da je samo
jedan mali deo iskazan.
 Tu sam se srela sa celim svojim životom: sa svojim dragim nevinim
roditeljima, sa celom porodicom svojom, sa svojim partnerima, sa decom
svojom, sa prijateljima, sa telom svojim – ali sve je druga
ije nego pre putovanja.
Danas posle mog
etvrtog putovanja kroz proces prisutnosti, znam da se nikada ne
u vratiti sa ovog putovanja. Toliko mi je druga
ije nego ikada u životu. Tu sam se srela sa svojom nevinoš
u, izobiljem i radoš
u.
Teško je bilo prolaziti i danas ponekada, ali sve ređe, kroz oluje
straha, besa i bola, ali to vam je kao rođenje. Boli, rastvaraju mi se kosti,
karlica se razdvaja i kroz kapiju života rode se deca – i sve se odmah
zaboravi – bol, strah, prolaz kroz neku vrstu tunela teške oluje.
Tako je i sa putovanjem proces prisutnosti. Onda se pojavite u sebi i
doživite sve ovo što sam vam ispri
ala. Isto sam svesna da me na ovom doživotnom putovanja
ekaju razna nova
udesa, ali otvorena sam za to i ve
se radujem sa potpunom sveš
u i prihvatanjem dualnosti ovog našeg sveta.
Po
i
ete i vi na ovo putovanje, svojstveno samo vama, a neki od vas su uveliko
na tom putovanju, samo onda kada vama odgovara i kada dođe impuls za
put iz vas. Sre
no svima do tada. Mnogo vas volim! Hvala vam!

Literatura
1. Braun, Majkl (2010): Proces prisutnosti, Čarobna knjiga, Beograd.
2. Volš, Nil Dolald (2006): Razgovori s bogom I i II knjiga, Beoknjiga, Beograd.
3. Ilić, Vlado (2009): Kultura konflikta, Paidea, Beograd.
4. Kuzmanović, Ivana (2013): Od kad sam se zavolela – Volim, Laguna,
Beograd.
5. Tol, Ekart (2004): Moć sadašnjeg trenutka, Čarobna knjiga, Beograd.
6. Čopra, Dipak (2005): Otključavanje skrivene dimenzije svog života, Mona &
Manana, Beograd.