Brozova direktiva br. 785, od 23. juna 1943. ”čettnički pokret nije oslabio...

Pokazala se
neophodna potreba da svoje proređene redove popunimo ljudima, bez obzira na njihov karakter
i prošlost. Za našu revoluciju potrebne su nam mase, njih nemamo, tako da smo osuđeni na
neizbežnu propast... Treba široko otvoriti vrata naših jedinica usttašama koji bi hteli da napuste
Pavelića. Za naš pokret možemo ih pridobiti širenjem straha od čettnika, zbog zločina koje su
počinili nad srpskim stanovništvom. Što brže se povežite s usttaškim agentom Brekalom, koga
su s tim ciljem poslali iz Zagreba”! ”Srbija nema čemu da se nada. Za nju neće biti milosti”
(Brozov govor novembra 1944. na Banjici); ”Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju
smo okupirali” (beleži Brozov biograf Dušan Bilandžić njegovu izjavu na sednici Politbiroa KP,
30. oktobra 1944. u Beogradu) Saradnja komunista i usttaša bila je krunisana 1935. godine,
potpisivanjem akta sa sledećim naslovom: SPORAZUM O ZAJEDNIČKOM RADU NA
UNIŠTAVANjU JUGOSLOVENSKE DRŽAVE, SRPSTVA I PRAVOSLAVLjA. U tač. 2
Sporazuma navedeno je: ”Vođstvo Jugoslovenske Komunističke stranke svesno svoje uloge
priznaje, da komuniziranje Balkanskog poluostrva ne može doći dok se ne slomi prodiranje
Osmanlija na zapad i Austrije na istok, sporazumni su da uništavanjem svega što je srpsko i
pravoslavno utire se teren za komuniziranje Jugoslavije i Balkanskog poluostrva”. U tač. 3 stav
3 se kaže: ”Vođstvo i jedne i druge strane obavezuje se da će izbegavati sve svađe i zađevice
jednih i drugih; u napisima, ličnom razgovoru i t.d... a u slučajevima demonstracija, revolucija i
ratova, jedne i druge bez prigovora potpomagati, naročito uništavanjem svega što je srpsko i
pravoslavno, kako je istaknuto u tačci 2 ovog sporazuma”. Na kraju Sporazuma je formulisan
CILj: ”Jugoslovenska komunistička stranka, kojoj je Zakonom o zaštiti države od 1922 godine
onemogućena akcija slobodom kretanja i rada, s jedne, i vođstvo Hrvatskog oslobodilačkog
usttaškog pokreta s druge strane, primaju na sebe zajednički i sporazumno dužnost zajedničke
borbe i međusobno pomaganje u svakom slučaju potrebe do postignutog cilja: RASPADANjE
JUGOSLOVENSKE DRŽAVE I SVEGA ŠTO JE SRPSKO I PRAVOSLAVNO”. Sremska
Mitrovica, juni-lipanj, 1935 g. Za Komunističku stranku Za Utstaški oslobodilački pokret Mošo
Pijade, novinar Dr. Mile Budak, advokat Kontinuitet ovakve politike zasnovane sporazumom iz
1935. g. potvrđen je i samo sedam dana nakon formiranja Nezavisne Države Hrvatske, 17.
aprila 1941. godine. Naime, prvi sporazum je bio potpisan dok su obe partije bile ilegalne, a
sada je jedna strana osvojila vlast, tako da potonji sporazum dobija i državno-politički
kvalifikativ. Potpisnici sporazuma iz 1941. g. su, u ime NDH dr Mile Budak (upravo kao dokaz
kontinuiteta politike i vernosti prvom sporazumu) i Mladen Lorković, a u ime Komunističke
partije Andrija Hebrang i Vladimir Bakarić (tada bliski Brozovi saradnica, a Bakarić će zauzimati
najviše partijske i državne funkcije za vreme Brozove vladavine sve do kraja svog života). U
stvari, sporazum iz 1941. je aneks sporazuma iz 1935. g., koji u potpunosti odgovara
odredbama i duhu glavnog sporazuma, jer se u potonjem samo precizira da će komunistička
partija ući u politički život NDH, s tim što neće preduzimati nikakve akcije protiv novostvorene
nacci-fašsistike države.