SLAVOMIR NASTASIJEVIĆ

ALEKSANDAR
MAKEDONSKI

IZDAVAČKO PREDUZEĆE
PROSVETA
 SADRŽAJ:

GLAVA PRVA
GLAVA DRUGA
GLAVA TREĆA
GLAVA ČETVRTA
GLAVA PETA
GLAVA ŠESTA
GLAVA SEDMA
GLAVA OSMA
GLAVA DEVETA
GLAVA DESETA
GLAVA JEDANAESTA
GLAVA DVANAESTA
GLAVA TRINAESTA
GLAVA ČETRNAESTA
GLAVA PETNAESTA
GLAVA ŠESNAESTA
GLAVA SEDAMNAESTA
GLAVA OSAMNAESTA
GLAVA DEVETNAESTA
GLAVA DVADESETA
GLAVA DVADESET PRVA
GLAVA DVADESET DRUGA
GLAVA DVADESET TREĆA
GLAVA DVADESET ČETVRTA
GLAVA DVADESET PETA
GLAVA DVADESET ŠESTA
GLAVA DVADESET SEDMA
EPILOG
POGOVOR
 GLAVA PRVA

Mrak je božanska porekla.

On je otac Hipnosa i Oneirosa.{1}

S mnogo nestrpljenja i nade dočekan je dan porođaja

kraljice Olimpijade.
Četiri buktinje osvetljavale su odaju u kojoj je ležala
porodilja. Oblaci dima visili su ispod tavanice, štipali oči i
otežavali disanje. Pošto kapke na prozorima uopšte nisu
otvarali, nije se znalo da li je napolju dan ili noć. Zbog toga su
buktinje gorele neprestano. Kad dogore, dvorkinja Doroteja
zamenjivala ih je novim.
U odaji je treperila zelena svetlost, iskrila se i sablasno
obasjavala kraljičinu postelju, bronzane statue Dionisa, Orfeja
i Demetre, njihova beživotna lica i mrtve oči. Grč bola urezan
na boginjinom licu prešao je u nemo očajanje; Orfejev
bezazleni osmeh pretvorio se u kobnu slutnju, a glava Dionisa,
malo nakrivljena, prkosno je i izazivački ukazivala na ljudsku
smrtnost.{2} Mozaik na podu od raznobojnih kamenčića
prelamao je svetlost dajući joj ljubičasti odsjaj.
S desne strane postelje, sklupčan na perjanom jastuku,
ležao je ogroman piton, ljubimac kraljice Olimpijade. Njega je
doneo iz Afrike jedan rob, poslanik čuvenog vrača iz Sidona.
Taj vrač je tvrdio da je zmija stara preko sto godina i da potiče
iz svetoga hrama posvećenog kabirima{3} u Tiru. Piton se tu
izlegao i odrastao pod najbrižljivijom negom punskih
sveštenika. Rob koji je doneo zmiju odmah je pogubljen da
ne bi odao tajnu posvećivanja. Dobro nahranjen i napojen
vinom s opojnim travama, umro je s prerezanim grlom
neosetno, srećan i zadovoljan. Vraču, darodavcu, kraljica je za
uzvrat poslala u Afriku četiri mlade kobre.
Olimpijada je pitona zavolela žarkom ljubavlju i posvetila
ga Dionisu i Orfeju. Na taj način uvela ga je u misteriozni kult
edonske kobi.{4} Kraljičin ljubimac, ločući iz srebrne zdele krv
zaklanog roba iz Afrike, postade glavni činilac u tamnom kultu
kraljice Olimpijade.
Kralj Filip se s gnušanjem povlačio iz kraljičine odaje
čim bi ugledao modrozelene kolutove posvećenog pitona
pored nagog tela svoje žene Zbog toga je tajno naredio lekaru
Filtonu da saspe otrov u mleko nemani. Međutim, na dvoru se
šaputalo da je piton pravi otac budućeg deteta. Govorilo se da
je Zevs uzeo oblik zmije i u noći bez meseca spario se s
Olimpijadom.
Uzalud je kralj Filip svojom snagom, lepotom, bodrošću
i veseloj ćudi pobijao ove mračne pretpostavke, sujevernim i
podmuklim dvoranima godilo je da piton bude otac deteta.
Samo je Filton, kraljev lekar, nedvosmisleno razbijao
zlonamerno šaputanje i bezočno izopačavanje istine. Zbog
toga ga dvorani nisu voleli, a kraljica ga omrzla, jer joj se više
sviđalo da se Zevs smatra ocem njenog deteta.
Lekar Filton je neprekidno, i danju i noću, bio pored
kraljice. Uz njega su bdele četiri dvorkinje, sve u strahu da se
ne probudi piton koji je s druge strane postelje spavao, pošto
je toga dana progutao jednog debelog psa.
Kraljica je ležala u polusvesti, dišući ubrzano. Lekar je
držao njenu ruku i opipavao bilo. Osetivši slabije otkucavanje
primeti da porodilja sve teže diše. Otvorenih usta kraljica je s
mukom hvatala vazduh. Filton smesta poče da je masira.
Dvorkinja Doroteja otvori sudić s mirisom od kovilja i
podnese ga porodilji pod nos. Olimpijada otvori oči, krupne,
zelene, i upre ih u lekara, gledajući ga kao da ga prvi put vidi.
— Ko si ti? — reče.
— Tvoj lekar Filton. Zar me ne poznaješ?
Kraljica zažmuri. Modri kolutovi ispod njenih očiju.
Čudno su se isticali na bledom licu. S modrikastih usana ote
se šapat:
— Ti si onaj što obožavaš Filipa, toga varvarskog
poglavicu!
U odaji nastade tišina. Lekar dohvati sa stočića vrč s
vinom, nateže ga i dobro otpi. Tri dana i tri noći neprestanog
bdenja potpuno mu je slomilo snagu. Četiri dvorkinje su na
minderluku, zgledale se i šaputale. Dobro su one znale koliko
Olimpijada prezire kralja Filipa, ali su se čudile otkud taj prezir
prema Filtonu, Helenu iz Atine.
Kraljica otvori oči. Iz njenog pogleda izbijala je mržnja:
— Prezirem Demostena, — reče. — Mrzim tog
nadmenog demagoga i trgovca svojim i tuđim osećanjima, ali
uviđam da je u pravu kad tvrdi da je Filip kužni stvor i da ova
prokleta zemlja ne rađa nijednog valjanog roba!
 Na kao slonova kost belom kraljičinom licu jagodice se
zarumeneše. Ona se obrati lekaru:
— A ti, prepredena helenska dušo, uskoro ćeš uvideti
kako se Filip odnosi prema onima koji ga cene i poštuju i kako
gazi njihovo dostojanstvo i čast.
Olimpijada se zakašlja. Bolovi joj zgrčiše lice. Filton je,
stojeći pored postelje, osećao kako mu tuče u slepoočnicama i
ikako mu se glava zanosi.
— Moramo otvoriti prozore, — reče. — Svi ćemo se
ugušiti od dima... Kraljice, ako ne dignemo kapke na
prozorima, dim od buktinja ugušiće te.
— Da li je napolju dan ili noć? — upita porodilja.
— Noć.
— Onda otvorite kapke... Mrska mi je dnevna svetlost...
Ona je prolazna... Samo je noć večita. Mrak je božanskog
porekla... On je otac Hipnosa i Oneirosa... Doći će vreme kad
će zauvek zavladati noć bez jutra. Onda, blago
posvećenima!... I Filip je posvećen, ali je on ostao medved s
Koraba. Ničega božanskog nema u njemu...
Doroteja raskrili kapke na prozorima. Kroz četiri mračna
otvora jurnu u odaju svež vazduh pomešan s mirisom cveća i
sparušene trave. Prozori su zjapili prema dvorskom vrtu.
Grad Pela, prestonica kralja Filipa, utonula je u noć. Na
nebu nije bilo nijedne zvezde. Tmurni oblaci kao zbijeno krdo
golemih bizona gomilali su se preko neba. Izdaleka se čula
grmljavina, preteća, potmula, kao da dolazi iz utrobe zemlje.
Prema blesku munja ocrtavali su se vrhovi i grebeni planine
Olimpa.
 Piton u kraljičinoj odaji stade da se meškolji. Gonjen
iskonskim nagonom samoodržanja, budio se iz dubokog sna
osetivši naglu promenu vremena. Njegovi golemi kolutovi
migoljili su se i klupčali na perjanom dušeku. Koža na glavi
mu se nabra, dva oka, staklaste, boje crvenog korala, blesnuše
prema svetlosti buktinja. Piton uspravi prednji deo tela, otvori
čeljusti i stade palacati račvastim jezikom. Bio je razdražen.
Činilo se da će se baciti na kraljicu. Olimpijada pruži ruku i
pomilova ga po glavi. Zmija je liznu nekoliko puta po licu.
Četiri dvorkinje, drhteći od straha, zanemele,
razrogačenim očima gledale su pitona i njegovu zaštitnicu.
Povlačeći se prema uglu, skriše se iza bronzanih statua
Dionisa, Orfeja i Demetre. Filton se povuče prema vratima.
Zmija se vukući po podu svoje ugojeno telo, približi jednom
prozoru i uspravi. Modri kolutovi začas se izgubiše u granama
i lepezastom lišću. U tišini odjeknu pljesak o vlažnu zemlju.
Vijugajući preko toplih barica, piton, iako je toga dana
progutao debelog psa, stade hvatati žabe i smukove.
Filton i dvorkinje polako se približiše postelji.
Kraljica se pakosno nasmeja:
— Što se plašite? Zmija je posvećena i pitoma kao kuče.
Ona nikome ne nanosi zlo.
Dvorkinje su se snebivale bacajući zastrašene poglede na
otvoren prozor kroz koji je neman skliznula. Lekar je u
jednom metalnom sudu tučkom gnječio krunice divljeg cveća
i cedio sok. Od njega je pravdo napitak pomešan s medom i
vinom.
— Moj ljubimac je kraljevskog porekla, — produži
Olimpijada. — Zbog toga sam mu dala kraljevsko ime
Siton{5}...
Kroz otvorene prozore strujao je svež vazduh i sve više
razrađivao dim pod tavanicom. Izdaleka se još čula potmula
grmljavina i videli se odsjaji munja.
Olimpijada se pridiže na laktove i progovori:
— Da li ste malopre čuli gromove?... Jedan je udario u
moju utrobu... Znajte da će se noćas roditi sin Zevsa i
Olimpijade...
Rekavši to zatvori oči. Glava joj klonu na jastuk.
— Opet gubi svest... Bunca... — reče lekar. Dvorkinjama
se činilo da je kraljica svesna.
— Zevs je sišao s Olimpa, — produži Olimpijada —
ušao je u Sitona i postao otac moga deteta. Zbog toga je piton
besmrtan.
Iako su joj oči bile sklopljene, kraljica je govorila glasno i
razgovetno, kao da je potpuno uverena u ono što kaže. Lekar
još jednom nateže vrč s vinom. Pošto dobro otpi, nasmeja se:
— Zmija nije besmrtna!
Uznemirena Doroteja bacala j, brze poglede na lekara i
kraljicu.
— Čuvaj se, Filtone, da ne huliš! — reče. — S bogovima
nema šale.
— Ne hulim, — odvrati lekar. — Kraljica je bez svesti i
ne zna šta govori. Ona bunca. Niti je grom udario u njenu
utrobu, niti je piton besmrtan. On je samo zmija i ništa više.
Sad gmiže po vrtu i hvata žabe...
Filton treći put otpi vino iz vrča.
 — Snaga mi se postepeno vraća, — reče. — Tri dana i tri
noći nespavanja i bdenja teško se mogu izdržati...
Lekar ponovo stade da gnječi krunice cvetova.
— Kralj Filip mi se žalio, — reče — da više ne može da
podnosi vršljanje zmija po vrtu, po hodnicima i podrumima...
I njegovom strpljenju ima kraja. Naredio mi je da stavim otrov
u mleko i da ubijem pitona... Hm... Tako će se videti da zmija
nije bog, a kraljica će roditi smrtno dete, muško ili žensko...
Svako ko misli drugačije...
Lekar podiže glavu i zadrhta. Dva krupna, zelena
kraljičina oka gledala su ga netremice. Filton oseti kako mu
krv odlazi s lica.
Olimpijada, naglašavajući svaku reč, progovori:
Piton je besmrtan, a ti ćeš umreti... Moraš umreti, jer si
uvredio božanstvo.
Filton, poznavajući strahovitu ćud kraljice Olimpijade,
oseti šta mu se sprema. Pod uticajem starodrevne vere bila je
mističarka i osvetoljubiva. Propovedala je trpljenje i
asketizam, a u nastupu zanesenosti bila je sklona i prolivanju
ljudske krvi radi spasenja duše. Kraljica Olimpijada bila je
upućena u eleusinske misterije,{6} čarobnjaštvo, magijske
krugove, čini i upotrebu relikvija od pogubljenih zločinaca.
Otud i njena ljubav prema zmijama, koje je materinski
negovala u svojim odajama, podrumima dvorca i u vrtu.
Preziranje prema Filipu poteklo je u Heladi, gde ga niko
drugačije nije ni zvao nego varvarski poglavica. Međutim,
kralju je, izgleda, bilo svejedno šta se o njemu misli i govori.
Na uvrede te vrste reagovao je samo u nastupu pijanstva, pa i
to retko.
Kralj Filip je imao svoje dalekosežne planove i njima se
sav posvetio: imao je nameru da se dočepa pristaništa kod
grada Amfipolja, a odatle preko ostrva Tasa i Samotrake da
dopre do Frigije. Tako bi celu severnu obalu Tračkoga mora
držao pod svojom vlašću. Parmenion, njegov istaknuti
vojskovođa, s mnogo napora ratovao je u Italiji, ulažući sve
snage da pokori neobuzdana varvarska plemena. Zbog toga se
kralj nije mnogo obazirao na zanesenjačku pobožnost svoje
žene. Njega je jedino izvodilo iz takta vršljanje zmija po
dvoru. Kralj se više puta zaricao da će svu gamad otrovati,
uprkos ispadima i pretnjama kraljičinim.
Lekar Filton, boreći se s osećanjem straha i dužnosti,
zastade kod vrata. Olimpijada zausti još nešto da mu dobaci,
pridiže se na lakove sevajući očima, ali klonu na uzglavlje.
Porođajni bolovi zgrčiše joj dice, telo se skupi i opruži,
nekoliko puta vrisak prolomi tišinu. Ispod pokrivača začu se
slabačak detinji plač.
Lekar i dvorkinje pritrčaše postelji i odvojiše dete od
porodilje.
Svršivši brzo svoj posao, Filton žurno iziđe iz kraljičine
odaje i gotovo nalete na grupu ljudi koja se galameći
približavala. Kralj Filip, okružen dvoranima i oficirima, viknu:
— Šta je, Filtone? Kakve vesti donosiš?
— Dobre... Kraljica je rodila naslednika prestola... Ali
upamti, kralju, šta ću ti reći: dete je rođeno s riđom kosom, ti
si mu otac i niko drugi...
Filip, i začuđen i obradovan, htede nešto da kaže i već
zausti, ali ga prekide Perdika:
— A kraljica, hoće li ostati u životu? Lekar sleže
ramenima.
— To se zasad ne može tvrditi, — reče. — Ali izgleda da
hoće, jer je ona pod zaštitom bogova.
— Pod zaštitom demona! — nasmeja se Filip. — Suviše
je zla da bi mogla umreti mlada!
Iz kraljičine odaje istrča dvorkinja Doroteja vičući na sav
glas:
— Radujte se svi! Kralj Filip je dobio naslednika
prestola.
Filip i njegovi pratioci uđoše u kraljičinu odaju. Dete s
riđom kosom plakalo je na majčinim grudima. Olimpijada je
gledala svojim zelenim očima kralja i dvorane. Modri kolutovi,
još više pojačani, isticali su belinu na njenom licu i vratu i kao
da su povećali ionako krupne oči sa dugim povijenim
trepavicama.
Odnekud se stvori i Aristandar, vrač i prorok, ogrnut
belim ogrtačem s mnogo nabora. Pokloni se kralju i reče:
— Raduj se, Filipe, oče makedonskog naroda i kralju nad
svim kraljevima! Tvoj sin će te nadmašiti!
— Neka bi bogovi dali, — nasmeja se Filip. — Otkako
postoje dvorovi na svetu, proroci tako govore o svakom
novorođenom nasledniku prestola.
I Olimpijada se glasno nasmeja:
— Samo ništavni očevi, — reče, — zavide svojim
slavnim sinovima! Aristandar, nepogrešivi vrač i prorok, rekao
je da će te sin nadmašiti. Tako će i biti, jer si ti običan varvarski
poglavica!
— Tako mi sunčeve svetlosti, — planu kralj, — narediću
da se u mojoj zemlji svim Helenima odseku glave. Oni su
svojim mračnim misterijama zatrovali dušu moje žene. Tamo,
među onim atinskim varalicama i lažovima, rečeno je da sam
ja varvarin. Ali, doći će vreme kad će Filip, makedonski kralj,
pokazati tim nadmenim filozofima šta je prava vrlina, hrabrost
i ljudsko dostojanstvo! — Kralj zastade i pogledom obuhvati
sve prisutne. — Jeste, — reče, — neka me sin prevaziđe ako
su mu bogovi dali klicu snage i sposobnosti. Ja ću mu, sa
svoje strane, osigurati osnovu za život i vladavinu... Uprkos
svemu, iz sveg srca želim da ovo dete, ako mu Zevs podari
život, ne nasledi ništa od epirske nadmenosti.{7} Ali, rano je za
predviđanja. Sad je trenutak kad nam valja proslaviti rođenje
naslednika prestola. Hajdemo svi, na gozbu u lovačku
dvoranu.
Filip pođe vratima.
— Stanite! — doviknu kraljica. — Jedite mnogo, pijte
jos više i veselite se, ali mi najpre dovedite lekara Filtona.
Perdika, zapovednik garde „kraljevih pratilaca" zastade.
Olimpijada mu dobaci:
— Dovedite ga živog ili mi donesite njegovu glavu.
— Biće po tvojoj volji, presvetla kćeri Demetre i Diorasa.
Perdika smešeći se snishodljivo, ode za gomilom
dvorana koji su pratili kralja.
Filip se uputi prema lovačkoj dvorani, gde je u uglu
gorela velika vatra, a kraj nje na ražnjevima vrtele se debele
ovce i prasad. Robovi iz Etiopije bili su spremni da svakog
časa pretrpaju stolove mesom, komadima hleba, činijama
punim kozjeg sira, zdelama s medom, gomilama voća i
srebrnim peharima punim vina.
Kralj Filip je doista na varvarski način priređivao gozbi.
 GLAVA DRUGA

To je bio koren vojske

koja će kroz dvadeset godina
zaprepastiti svet.

Na kraju grada Pele nalazila se kuća lekara Filtona.

Poklonio mu je kralj Filip na dva meseca pred porođaj kraljice
Olimpijade.
— Tvoja je kuća i svi bogovi zaštitnici u njoj! — rekao
mu je kralj.
Kuća je imala dva odeljenja, u jednom su stajala dva
ormančeta i na njima poređani ćupčići s biljnim i životinjskim
mastima, rastopljenim kozjim lojem i uljem, isceđenim u
krunica divljeg cveća ili korenja, male amfore, sudovi i bočice
s tečnostima, činije s osušenim bubama i praškovi od različitih
gljiva.
Druga odaja služila je lekaru Filtonu i njegovoj ženi
Glikeri kao spavaća soba. Tu su bile dve postelje, kolevka u
kojoj je spavalo dete, sto i dve klupe. O tavanici visio je kavez
u kome su dva štiglica po ceo dan cvrkutala jedući semenje
konoplje. U jednom uglu bila je mala bronzana statua
Hipnosa, boga sna, koji je lekaru Filtonu poklonio njegov lični
prijatelj, majstor Praksitel.{8}
 Filton, napustivši dvor, gotovo trčeći stdže kući. Njegova
žena GlJkera sedela je pored kolevke u kojoj je dete plakalo
bacajući se nožicama. Dva žiška osvetljavak su odaju.
Glikera je bila omalena, ali čvrsto građena. Za Filtona se
udala o šesnaestoj godini i s njim je provela u braku dve
godine. Bila je rodom iz Tebe u Beotiji, u bliskom srodstvu sa
slavnim vojskovođom Epaminondom.{9} Mlada žena ponosila
se tim poreklom i izvan svega volela svoju domovinu, muža
Filtona i dete, maloga Nikanora. Iz njenih krupnih i graorastih
očiju izbijala je plemenitost i dobrota.
Videći preplašena i zadihana muža naglo ustade:
— Filtone, — reče, — šta se dogodilo?
— Zlo! — odgovori lekar i sede na postelju.
— Zlo?
— Zlo!... uvredio sam kraljicu Olimpijadu i sad mi preti
smrtna opasnost.
— Smrtna opasnost! — zaprepasti se Glikera.
— Jeste... Tu ženu su poslali na zemlju bogovi donjega
sveta da nanosi zlo ljudima. Sad se porodila i znaj da je donela
na svet čudovište i prokletstvo za ljudski rod. Tri dana i tri
noći, neprekidno sam bdeo nad njenom posteljom. Oči mi se
same sklapaju od umora... Za sve to — zahvalnost će mi biti,
možda smrt.
— A kraljica? Kako si je uvredio?
— Kraljica?... — zavapi lekar. — Njena blizina kužna je
za svakog! Ko se nalazi pored nje nikad mije siguran za svoj
život. Potpuno zaluđena starom verom!... Malo pre je govorila
da je grom udario u njenu utrobu. Kamo sreće da je to istina!
Spržio bi čudovište do pepela... Ovako, ja sam propao...
Filton zagnjuri glavu u šake. Glikera mu priđe i zagrli ga.
— Ako Olimpijada veruje, — reče, — da je grom udario
u njenu utrobu, neka joj bude. Ne razumem zašto si ti kriv?
— Za nju je kriv svako ko se usudi da joj u bilo čemu
protivreči, a osobito u ovom slučaju kad treba dokazati da je
dete božanskog porekla. Dvorani i oficiri odobravaju joj sve i
keze se kao majmuni na svaku njenu reč. Ja to ne mogu...
— Trebalo je da se čuvaš! — zavrte glavom mlada žena.
— Istina je, nisam bio oprezan. Rekao sam da bunca, jer
mi se učinilo da je izgubila svest... Bila je svesna i razumela je
svaku moju reč.
Dete u kolevci nije više plakalo. Okrećući glavicu prema
glasovima koji su dopirali do njegovih ušiju, činilo se da prati
svaku reč roditelja.
Filton ustade i priđe kolevci, zagleda se u detinje lice,
obasjano treperavom svetlošću žiška, i krupne 0ći crne i svetle
kao u mačeta.
Otac tužno zaklima glavom.
— Mali Nikanor ne spava. Možda predoseća zlo! Šta li će
biti s njim i s tobom? — leče i ushoda se.
Filton je imao oko trideset godina. U to vreme svaki
otmeni Helen bavio se gimnastikom. Isto tako smatralo se za
otmeno, a i kao potreba, izučiti veštinu borenja mačem i
kopljem, jer ratovi, sukobi i meteži svake vrste bili su uvek na
pomolu. Tako je i lekar Filton doterao do vanredne gipkosti
svoje vitko telo. Bio je povisoka rasta, ne mnogo mršav i prav,
dostojanstvena držanja. Na njegovom crnomanjastom licu
isticali su se tanki brkovi i kratka brada, raščešljana na sredini,
prav nos i kosmate obrve ispod kojih su blagorodnim sjajem
bljeskala dva krupna oka.
— Znaš li šta je još govorila? — reče lekar. — Tvrdila je
preda mnom i pred dvorkinjama da otac deteta nije kralj Filip.
— Nego?
— Nego Zevs!... Rekao sam da ni to ne može biti i
kraljica je oda moje reči... Bilo bi najbolje da smesta
napustimo ovu kuću i pobegnemo što dalje, možda čak u
Atinu. Tamo nas ne može domašiti žaoka pakosne Olimpijade.
— Dabome, pobeći ćemo, i to odmah! — užurba se
mlada žena.
Filton stade da osluškuje. Napolju su se čuli koraci i
ljudski glasovi.
— Dockan je! — reče i dohvati mač koji je visio na zidu.
U kuću naglo upade grupa gardista iz odreda „kraljevih
pratilaca". Šest ratnika, naoružanih lukovima i mačevima,
zakrčiše prolaz. Klitandar, zapovednik dilokije{10} kraljeve
garde, predvodio je grupu. On stade nasred odaje i prekrsti
ruke na grudima.
— Filtone, — rece — zapovest glasi: dovesti lekara živa
ili doneti njegovu glavu. Pokori se naređenju i spasi ženu i
dete. Njih nećemo dirati.
— Ko vas je poslao? — upita lekar.
— Predika, glavni zapovednik „kraljevih pratilaca”... Baci
mač, polazi s nama!
Filton je, sevajući očima od gneva, stezao isukan mać.
Bio je spreman da se bori do smrti.
 — Kuda ga vodite! — viknu Glikera. — Ona epirska
zmija naredila vam je da ga ubijete? Prokleta, po sto puta
prokleta!
Tresući se od plača, mlada žena zagrli Filtona.
— Ona vređa kraljicu. — viknu oficir. — Povešćemo i
nju.
— Razbojnici varvarski! — škrgutnu zubima lekar i jurnu
u gomilu ratnika.
Mačevi zlokobno zveknuše. Filton zaseče po mišici
jednog protivnika, drugoga udari mačem pljoštimice po glavi i
obori ga na pod. U sobi se vodila borba na život i smrt. Glikera
trećem ratniku tresnu jedan ćup u glavu.
Ratnici, nemajući dovoljno prostora da izmahuju
mačevima, smetali su jedan drugom, tiskali su se u gomilu i
jedva odbijali udarce lekara Filtona.
Dete je vrištalo. Klitandar mu priđe, dohvati ca za nožicu
i izvuče iz kolevke.
— Filtone, — reče — baci mač... baci mač, ubićemo ti
dete.
— Bednici, varvarske kukavice! — viknu Filton i tresnu
mač o pod — Vodite me svojoj psećoj gospodarici... Ali
upamtite: ja sam Helen, iz zemlje gde vlada sloboda. Ostanem
li živ, svetiću vam se dokle god dišem! Zli bogovi naveli su me
da dođem u vašu jazbinu!
Ratnik, iz čije je zasečene mišice lila krv po podu, udari
ga balčakom mača po glavi. Filton se povede i pade. Glikera
vrisnu. Klitandar, spustivši dete u kolevku, šćepa je za gušu.
Ratnici iz odreda „kraljevih pratilaca" povedoše vezanog
lekara. Njegovu ženu, Glikeru onesvešćenu, nosio je jedan
snažan vojnik, prebacivši njeno mlitavo telo kao vreću preko
ramena.
Iznad vlažne zemlje lebdela je topla izmaglica. Posle
oluje i kiše vladala je potpuna tišina. Vetrovi su protutnjali
prema jugu i razbili se o masive Olimpa. Nebo je bilo
prekriveno zvezdama, a lice punog meseca, samrtnički bledo,
sablasno je osvetljavalo blatnjavi put i gusto zbijeno šiblje
desno i levo.
— Klitandare, reče lekar, — rekao si da ženu i dete nećeš
dirati.
Oficir se podrugljivo nasmeja:
— Ratnicima iz garde „kraljevih pratilaca’’ dopušteno je
sve.
— Vi se ne bojite bogova?
— Ne! Oni su na našoj strani. Silu stvaraju bogovi. Oni
je i štite.
Doista, ratnici iz garde „kraljevih pratilaca" krojili su sami
sebi zakone. Skupljeni sa svih strana među osiromašenim
seljacima kojima je stalo da po svaku cenu ponovo steknu
imanje, nije im ni padalo na pamet da se vrate na očinsku
zemlju. S mačem i kopljem u ruci spremali su se oni da na
drugi način steknu bogatstvo i ugled na dvoru i u gradu. Osim
njih bilo je u toj vojsci pustolova i beskućnika sa svih strana.
Kralju Filipu služili su i Heleni proterani iz političkih razloga ili
izgnani zbog zločinstva, onda stasiti Epirci i koščati i ćutljivi
Iliri, bivši gusari, ratoborni Tračani i, za čudo, i Skiti, odeveni u
krzna. Ovi varvari dolazila su s leve strane Dunava, gde su
živeli u zemunicama i kolibama oblepljenim stočnom
balegom. Skiti su imah običaj da posle bitke seku glave s
leševa poginulih ratnika i da kolju ranjenike i da piju ljudsku
krv, koja im je, kako su tvrdili, davala hrabrost i snagu.
Celu tu rulju sastavljeni od divljih čobana, ubica, lopova i
iskvarenih seljaka, Filip je nazivao Makedoncima. On je s
nepogrešivošću ukrotitelja zveri umeo da ih obuzda i raspali u
njima žeđ i pohlepu za tuđim, a nagon za pljačkom da navede
u svoju korist. Od bivših robova i gusara dobio je strahovitu
vojsku
To je bio koren vojske koja će dvadeset godina docnije
zadiviti svet.
Lekar Filton je dobro znao u kakve je ruke zapao. AH
uzdajući se u to da ce ga Filip uzeti u zaštitu i pustiti na
slobodu, izgledalo je da se pomirio sa sudbinom. Išao je
pognute glave, podnoseći bolove od udarca balčakom i u
zglavkovima na rukama koje su mu bola dušmanski stegli
konopcem.
Pomisao da je dete ostalo samo i napušteno kod kuće
natera mu suze na oči. Uprkos tome, odluči da više ni jednu
reč ne progovori s Klitandarom. Idući, okrenu se i poludesno
ugled, ratnika koji je preko ramena nosio onesvešćenu
Glikeru.
— Bogovi su prema njoj milostivi! — promrmlja. — Još
je u nesvesti.
— Možda bi bilo najbolje da se i ne povrati. Zbog moje
gluposti i ona će nastradati.
Međutim, u napuštenu kuću uđe dvorkinja Doroteja.
Dobra žena nameravala je da obavesti lekara kakva mu
opasnost preti. Ali, mada je išla prečicom, nije stigla na vreme.
Filipovi gardisti bili su brži, došli su pre nje i odveli lekara i
njegovu ženu.
Doroteja priđe kolevci i zagleda se u dete koje je na sav
glas plakalo. Onda skide sa sebe ogrtač i reče:
— Bogovi će sačuvati ovaj cvetak sa Elisejskih polja.{11}
Koštunjave ruke zla neće domašiti nevinost. Otac i majka će
sigurno propasti, a ti ćeš živeti.
Dvorkinja diže dete iz kolevke, umota ga u ogrtač i
privijajući ga na gradi iziđe iz napuštene kuće.
 GLAVA TREĆA

Samo kroz patnju čovek može upoznati sebe i,

kad umre, stati pred bogove.
Kralji ca Oli mpi jada

Lovačka dvorana bila je vrlo prostrana odaja u obliku

kvadrata, s tavanicom postavljenom na grede počađale od
dima i ogrezle u paučinu. Ispod nje, po mračnim uglovima, i u
pola dana leteli su pišteći slepi miševi. Po podu su bile
poređane ogromne kamene ploče, nevešto nameštene,
ponegde razmaknute i utonule u zemlju za ćitav palac. U
jednom uglu bilo je veliko ognjište, gde je gorela stalna vatra.
Nju su održavali robovi Etiopljani. U drugom uglu bila je
gomila oružja: malih kopalja za bacanje, nazvanih falarike,
velikih kopalja, mačeva kratkih i dugačkih, noževa, dvokrakih
gvozdenih vila za lov na medvede, štitova okruglih i
trouglastih, konopaca od kudelje sa omčom na jednom kraju,
bičeva kratkih i dugačkih s kiticom od dlaka s konjskog repa.
Po ostalim uglovima odaje bila je prostrta slama,
prekrivena asurama. Tu su spavali robovi posluživači, gotovo
svi Etiopljani. Naokolo po svim zidovima, bili su istaknuti
lovački trofeji kralja Filipa: medveđe kože i glave, lobanje s
granatim rogovima jelena i kože i glave divljih veprova; među
trofejima osobito se isticala svojim strahovitim očnjacima
golema glava vepra koga je, po pričanju, ubio još kralj
Aminta, otac Filipov.
Pored svega toga loma i krša odaja je bila toliko
prostrana da je mogla da primi sto dvadeset ljudi koji su sedeli
za stolovima, jeli i pili. Bilo je dovoljno mesta za svirače i
pevače, opsenare, rvače, boksače i one što gutaju vatru i
noževe.
Robovi, i oni pijani, sa zakrvavljenim oćima i povodeći
se, točili su vino iz mešina u pehare i mimo njih, po stolovima.
Četiri Tračanina, dvorski svirači na aulosu, i dva bubnjara
uveseljavali su društvo. Kraljevi oficiri, sve mladi i snažni
ljudi, zadriglih vratova i nabreklih mišića, pili su vino iz velikih
pehara i nadmetali se ko će više popiti i ko će bolje nadvikati
muziku.
Filip je sedeo na stolici s postoljem toliko visoko da je
mogao videti sve i svakoga, a isto tako i sam da bude viđen.
Njegova stolica, jedina s naslonom pozadi i na obe strane,
sprečavala je da vladar, ako bi preterao u piću, padne pod sto.
Na taj način ona je čuvala kraljevo dostojanstvo, a isto tako i
ugled čoveka koji može mnogo da popije.
Dok su svirači izvodili jednu veselu pesmu s više ritma
nego melodije, Filip je za svoj račun pevao tužbalicu o
izgubljenim ovcama, pesmu od tri tona koji su se beskrajno
ponavljali. U to vreme tu su pesmu pevali trački čobani na
padinama planine Hemusa.{12} Kralj je promuklim glasom
ređao strofu za strofom gledajući zamagljenim očima kako se
njegov istaknuti oficir, Daoh Tesalac, rve sa Proklesom,
atletom iz Tebe. Atleta je dan ranije slučajno došao u grad
Pelu i pogodio se s kraljem Filipom da sačeka porođaj kraljice,
pa da na gozbi, za deset zlatnika, izaziva na rvanje oficire i
dvorane. Pijana oficiri smejali su se do suza gledajući
nejednaku borbu. Prokles je omahnjivao Daoha kao torbicu,
očevidno ne želeći da ga obori i ponizi. Ali oficir je s
upornošću pijana čoveka kao besan nasrtao na Tebanca,
neprestano vičući da ga mora oboriti.
— Pankratije...{13} Pankratije!... — tresla se lovačka
dvorana od vike.
Dvorani i oficiri, svi pijani, zahtevali su borbu bez
poštede.
Filip, videći da Prokles ne želi da obori oficira, lupi
peharom o sto i viknu:
— Dosta je bilo pozorišta! Ko se uhvati u koštac da se
rve, mora biti pobednik ili pobeđen... Čuješ, ti tebanski
medvede... Pankratiju hoćemo... Ako ne oboriš toga
hvalisavog Tesalca, tako mi Apolona, boga svih strelaca, uzeću
luk i gađaću te strelom u debelo meso...
Obrativši se jednom robu, podviknu:
— Donesi luk i strele!... Izbušiću mu stražnjicu kao
rešeto!
Grohotan smeh prolomi se dvoranom. Ali atleta iz Tebe,
ne čekajući da rob, Ikoji je pijan blenuo u kralja, ode po luk i
strele, ščepa Daoha i tresnu ga o pod.
Sad tek nastade galama. Filip ustade pa, mlatarajući
rukama, povika:
— Ovo se zove valjano spodbiti protivnika i tresnuti ga o
pod!... Zaslužio si srebrni venac... Jesi li učestvovao na kojoj
Olimpijadi?
— Jesam, — odgovori Prokles. — Pre tri godine odneo
sam olimpijski venac. Pobedio sam u pankratiji Nikomarha iz
Potideje.
— Znam, znam... Pričalo se o tome tada... — priseti se
kralj. — Ti si, dakle, taj?
Atleta smerno skrsti ruke na grudi i prikloni glavu:
— Taj sam, — reče.
— A sad, ako si pravi Tebanac, ponesi se sa trojicom!
— I s petoricom, i s petoricom, ako tvoje božansko
poreklo dopusti! napravi Prokles blaženi izraz na licu... — Još
ako dodaš još koji zlatnik na onih deset što si mi obećao...
— S petoricom! — viknu Filip. — Odlično!... Ko sme da
mu iziđe na megdan?
— Ja... ja... ja... — zagrajaše oficiri.
Smesta iziđoše njih deset. Opkoliše atletu, stadoše da ga
guraju i muvaju pesnicama u slabine.
— Samo pet... samo pet... — vikao je kralj. Međutim,
Perdika priđe Daohu koji je, nepomičan, ležao na podu i uz
pomoć dva roba prenese ga do jednog minderluka i odmah
mu stade sipati vino u razjapljena usta.
U dvorani je nastala strahovita graja. Svi su govorili,
smejali se, vikali, a niko nikoga nije slušao, niti ga je mogao
čuti. Uz to, četiri auleta{14} znojavih lica, naduvenih obraza i
izbuljenih očiju drečali su i pištali na svojim instrumentima.
Bubnjari su lupali, presecajući dah u grudima svakome ko je
govorio.
 Prokles je s prekrštenim rukama na grudima stajao na
sred dvorane i mirno i strpljivo podnosio udarce oficira koji su
nasrtali na njega. Tebanac je gledao u kralja svojim krupnim,
volovskim očima i čekao znak za borbu.
Filip iskapi veliki pehar pun vina pa, iskrlještivši oči,
dreknu:
— Udri, šta čekaš?
I pankratija poče.
Kao kad se gomila lovačkih pasa sjuri na divljeg vepra,
padne po njemu i stane da mu para i cepa kožu, tako
polupijani oficiri navališe na atletu. Jedni mu skočiše na leđa,
drugi ga zgrabiše za noge, treći obisnuše o ruke i ramena. Pod
silnim teretom atleta pade.
— Ugnjavite ga!... Polomite mu kosti! — vikali su pijani
gledaoci.
Ali neočekivano Tebanac riknu kao bivo i zbaci sa sebe
napadače. Onda ih stade hvatati, drmusati, klupčati i
razbacivati po dvorani.
— Herakla mi i svih njegovih čuda, — uzviknu kralj, —
ovo je Kakus{15} ili njegov potomak!
— Mačeve, mačeve ovamo, da ga isečemo! — drali su se
oficiri. — Ovaj medved će istreskati o pod celu gardu
„kraljevih pratilaca"!
Neki se dočepaše mačeva i jurnuše na Tebanca. Tavanica
s počađalim gredama tresla se od urnebesne dreke.
— Stojte! — viknu kralj. — Stanite, kukavice! Dole
mačeve! Pobedio vas Tebanac i zaslužio priznanje i nagradu.
Sutra će dobiti pobednički venac, deset zlatnika, prema
pogodbi, pola svinje da ispeče i mešinu kiselog vina.
Atleta priđe i pokloni se kralju:
— Istinski sine Zevsa i Here, — reče, — tvoj ponizni
obožavalac moli da mu ti lično staviš na glavu svoj znak i time
ga proglasiš za pobednika na noćašnjoj gozbi.
Filip ga potapša po debelim mišicama i pruži mu pehar
pun vina:
— Nazdravi onima koje si pobedio, po običaju
olimpijskih takmičara, i čuvaj se da te ne napadnu samog
negde u mraku. Ispij ovaj pehar u zdravlje prestolonaslednika,
u moje i u svoje zdravlje.
Tebanski atleta, držeći pehar, okrete se oficirima i stade
nazdravljati:
— Neka U bogovi dali da i u ovoj zemlji, zaostaloj i
ogrezloj u neznanje, uskoro počnu da cvetaju mudrost i
snaga.
Oficiri su ćutali, zgledajući se u čudu. Ali Filip zakoluta
očima i, zadihan od srdžbe koja ga je gušila, povika:
— Ne samo mudrost i snaga, nego i pravda! Dohvativši
jednu amforu punu vina, kralj je tresnu atleti o glavu. Tebanac
se zaljulja i pade.
— Tako mi svih bogova na Olimpu, — povika Filip, —
Heleni će učiniti da mi od jeda pukne žuč! Oni nas gledaju kao
fda smo krdo divljih svinja!
Razbarušene kose i brade i jarosnih očiju, kralj se obrati
robovima:
— Nosite napolje ovu gomilu mudrosti i snage i bacite ga
na đubre! Sutra, kad se osvesti, dobiće pobednički venac i
deset zlatnika. Filip, makedonski kralj, urne da održi svoju
zadatu reč.
Dok su robovi iznosili atletu, u dvoranu upadoše
Klitandar i njegovi pratioci s lekarom Filtonom i njegovom
ženom, koja se usput osvestila.
— Kralju Filipe, — zavapi lekar, — zar sam za to pozvan
na tvoj dvor, da ja i moja žena izgubimo živote? Tako li se u
tvojoj zemlji plaća za učinjene usluge?
Filip je zamagljenim očima gledao u lekara. Dok je trajala
borba s atletom, najpre u oduševljenju, a zatim u nastupu
gneva, iskapio je nekoliko povećih pehara, i sad potpuno
pijan, gledao je u Filtona kao da ga nikad nije video.
— Kralju, smiri se! — povika Glikera. — Pusti me da
odem kući da uzmem dete.
— Šta da uzmeš? — kriveći usta i bečeći oči upita Filip.
— Moje dete... Ono će svisnuti od plača i gladi.
— Čije dete da uzmeš? Znaš li ti da— je to naslednik
makedonskog prestola, a? Narediću da ti odseku glavu!
— Nije reč o tvom detetu, — dobaci Filton. — Naše
dete, mali Nik, ostao je u mojoj napuštenoj kuci.
Filip obori glavu na grudi i lagano se spusti na stolicu.
Pijani oficiri i dvorani, ne mogući da shvate u čemu je stvar,
blenuli su u grupu stražara i sužnje.
Odjednom, kralj podiže glavu. Lekaru se učini da je pri
zdravoj pameti i priđe mu bliže. Filip mu pruži pehar i
promuklim glasom reče:
— Ispij ovo... Sutra ćeš biti pogubljen u čast slavu tvoje
boginje Atene...{16} Ili ću pustiti buljinu da ti iskopa oči, ili ću
narediti da te obese o maslinu... Svi Heleni zaseli su mi u
grlu... Tu ih osećam... Ne mogu da ih progutam.
Kralj naže pehar i dobro otpi:
— Vodite ih, — reče, — i bacite u tamnicu... Neka se s
njima nose Kalva tamničar i pacovi... Oni su hteli da ukradu
naslednika prestola... Moje dete...
— Ne tvoje... Ne tvoje... Naše dete! — povikaše lekar i
njegova žena.
— Vodite ih! — grmnu kralj kolutajući zakrvavljenim
očima. — Neka se vrši pravda...
Klitandar i njegovi pratioci dočepaše sužnje i odvedoše
ih iz dvorane.

***

Kralj Filip bio je ravnodušan prema svemu što je van rata

vojničke discipline, gimnastičkih vežbi i lova, pa nije mogao ni
voditi računa o sužnjima. O njima se starala kraljica
Olimpijada. Ona je koji put silazila među zatvorenike da vidi
da li u dovoljnoj meri pate.
— Samo kroz muke i patnje čovek može upoznati sebe.
— govorila je, — i kad umre, može stati pred bogove.
Njene reči sužnji su pratili gledajući je podmuklim
pogledima i proklinjali je škrgućući zubima.
Tamnice su se nalazile u podrumima ispod dvora. Bilo ih
je ukupno dvanaest, sve male, osim jedne, u kojoj su ležale
žene. Glavni tamničar bio je Kalva, a njegov pomoćnik Dipon,
obojica slepo odani kraljici Olimpijadi.
Septimije Kalva bio je rodom iz Italije, iz Krotona. Dugo
se bavio trgovinom robova i na tome poslu stekao bogatstvo.
Krstareći oko maloazijskih ostrva i kupujući robove, padne u
ruke ilirskim gusarima s dve lađe prepune žive robe. Tako i
Kalva postane rob. Odveden je na ostrvo Delos, u ito vreme
glavno tržište za prodaju robova, i prodat za dobre pare, jer je
bio mlad i izuzetno snažan. Promenivši nekoliko gospodara,
najposle se obrete u Epiru i dođe u ruke kraljici Olimpijadi.
Ona ga povede sa sobom u Makedoniju, kad se udala za
kralja Filipa.
Kalva je obavljao dužnost tamničara i dželata. Njegove
vodnjikave oći, s nateklim kapcima i bez trepavica, prodirale
su svuda i sve videle. Surov i podmukao, naročito je bio kivan
na robove koji bi pokušali da pobegnu, seljake koji grde Filipa
i kunu kraljicu Olimpijadu, i oficire optužene za izdaju. O
pojasu je nosio veliki nož, šiljat sa dva reza, a od biča se nikad
nije odvajao.
Kalva je bio revnostan tamničar. Nerado je napuštao
svoje sužnje i gotovo nije ni izlazio iz podruma pod dvorom.
Njegov pomoćnik Dipon održavao je veze s kraljicom i
zapovednikom garde „kraljevih pratilaca".
Dipon je bio melez iz Utike. Ali je kao nekadašnji
kesaroš i skitnica izgubio svaki pojam o nacionalnosti. Našavši
se jednom u Makedoniji, stupi u službu kao ordžija i ukrotitelj
konja, najpre kod generala Parmeniona a zatim i na kraljevom
dvoru. Omalen i dežmekast, bio je sakat u desnu nogu, koju je
slomio prilikom pada s kola na olimpijskim trkama, gde je
učestvovao kao favorit kralja Filipa. Posle toga, degradiran,
postavljen je za pomoćnika tamničara Kalve, pošto se zakleo
kraljici da će bez pogovora izvršavati sva njena naređenja.
Tamnice su bile male, vlažne i slabo osvetljene kroz
rešetkaste otvore okrenute prema vrtu. U zidovima su bile
učvršćene alke. Za njih su vezivani oni koji su osuđeni na smrt
ili zločinci koji su imali da izdrže udarce bičem, srazmerno
prema krivici. Tamničar Kalva bio je revnostan u svom poslu.
Osuđenici, privezani za alku u zidu, nisu mogli ni da pomisle
na bekstvo.
Uostalom, muškaraca osuđenih na tamnicu nije bilo
mnogo, jer su dva puta godišnje dolazili trgovci robovima iz
Egipta, Persije, Sirije i Palestine i otkupljivali sužnje. Za žene
se niko nije interesovao. Trgovcima one nisu bile potrebne.
Bile su odvojene i zatvorene u jednu veliku prostoriju.
Prema kraljičinom naređenju, one ni po koju cenu nisu smele
da dođu u dodir s muškarcima. Među zatvorenicama isticala
se jedna, snažna, koščata i mršava kao skelet. To je bila luda
Kora.
Nedelju dana ranije udavila je zatvorenicu Milfidipu. Sve
žene bile su u zajedničkoj odaji. Prljave, u dronjcima potpuno
zapuštene i ogrezle u smradu, ležale su na plesnivoj slami ili
šetale od zida do zida. Između njih često su izbijale svađe i
tuče. Kuknjava i zapomagao je koji put su se čuli u dvorskom
vrtu, ali za kratko vreme. Septimije Kalva ulazio bi tada u
tamnicu i bičem tukao sve žene odreda. Bič je udarao po
njihovim mršavim telima sve dok se i najmanji glasak čuo. U
tamnici, najvećoj ispod dvora, bilo ih je dvadeset i četiri.
Klitandar, sprovodeći lekara i njegovu ženu, spusti se niz
dvadesetak stepenica i nađe se u hodniku ispred ćumeza u
kome su spavali Kalva i Dipon. I oni su za svoj račun
proslavljali rođenje naslednika prestola: obojica su bili pijani.
Klitandarovi pratioci izručiše na njih po kofu hladne vode.
Kalva nekako dođe svesti, a Dipon i dalje ostade u dubokom
snu.
Bunovan i mrzovoljan, tamničar dočepa Glikeru. Njen
vrisak, lomeći se o zidove i uglove hodnika, trostruko pojačan,
zlokobno odjeknu. Kalva je dovuče do odaje gde su žene bile
pospale po podu, gurnu je i metnu rezu na vrata.
Posle toga, tamničar žilavim rukama zgrabi Filtona i
ubaci ga u jednu malu odaju na kojoj su vrata bila širom
otvorena. Kalva, besan što su ga probudili, žestoko zavitla
sužnja. Nesrećni lekar udari glavom o suprotni zid i pade na
pod onesvešćen.
Oficir sa svojim pratiocima iziđe iz hodnika i ode uz
stepenice da se pomeša, makar i kasno, sa zvanicama na
gozbi. Kalva se zavuče u svoj ćumez, leže na postolju, dohvati
s poda jednu polusplasnutu mešinu s vinom i nateže je.
Pred zoru ga probudi Daoh Tesalac. Oficir se, ugruvan,
hramljući na desnu nogu, vukao niz stepenice. Za njim su
četiri roba teglila ogromno telo Proklesa, atlete iz Tebe. Daoh
se obrati bunovnom tamničaru:
— Ovaj Tebanac noćas je izgruvao i iskrvavio preko
deset starešina iz garde „kraljevih pratilaca"... Svakog jutra
udaraćeš mu po deset bičeva preko leđa, da nauči tebansko
pseto kako treba poštovati oficire kralja Filipa.
Buktinja koju je držao jedan rob cvrčala je i dimila se.
Plavičasta svetlost bleskala je i lomila se o zidove. I oficir i
tamničar, obojica pijani, ljuljali su se na nogama, gledali su
jedan drugog zakrvavljenim očima. Robovi su se bojažljivo
zgledali, bacajući unezverene poglede oko sebe, bojeći se da
se atleta ne osvesti. Užas ih je hvatao od njegovog golemog
tela. Ulivao im je strah i podbulo lice tamničara Kalve.
Onesvešćenog atletu uneše u tamnicu, gde je bio lekar
Filton. Kalva mu namače gvozdenu narukvicu na desnu ruku i
priveza je lancem za alku u zidu, zatvori vrata i, gegajući se,
ode u svoj ćumez da produži spavanje. A Daoh, smatrajući da
je dovoljno učinio da se osveti Tebancu za pretrpljeno
poniženje i bolove koje je osećao u kostima, hramljući ode uz
stepenice i uputi se prema lovačkoj dvorani da nastavi
pijanku.
 GLAVA ČETVRTA

Žene, kao gomila izgubljenih aveti,

vukle su se i posrtale.

U svanuće Filton se povrati iz nesvesti. S naporom se

pridiže, pa naslonivši leda na zid, ostade sedeći. Boreći se da
nanovo ne izgubi svest, lekar stade da se priseća gde se nalazi i
šta ga je protekle noći snašlo. S užasom se seti kraljičinih
zelenih očiju i tankih usana, razvučenih u zlurad osmeh. Pred
očima su mu poigravali crveni kolutovi. Kroz njih ugleda
opruženo telo atlete iz Tebe. Lekar se seti da je video kako su
ga onesvešćenog iznosili robovi iz lovačke dvorane.
— Podmuklost kraljevih pratilaca nema granica! — reče.
Trljajući slepoočnice lekar polako ustade. Slaba svetlost
prodirala je kroz mali, rešetkasti otvor ispod tavanice i
osvetljavala džinovsko telo atlete, njegovu veliku glavu,
obraslu u gustu kosu i bradu, maljave grudi široke kao štit,
debele mišice i noge kao dva stuba.
— Snažan je kao Zevs, — reče lekar, priđe mu i stade
opipavati bilo. — Živ je. Valjda će se osvestiti...
Razmišljajući, Filton utvrdi da se Tebanac nalazi u
nesvesti najmanje pet časova.
— Čime li su ga tresnuli po glavi! — reče i poče da mu
opipava lobanju.
Krv se bila usirila i slepila kosu na temenu. Tu Filton
pritisnu prstom. Atleta mrdnu desnom rukom i nogom.
— Izgleda da mu je prsla lobanja... — promrmlja. —
Možda će se pred smrt osvestiti.
Lekar povodeći se ode u ugao i sede, jer je i njega bolela
glava. Oslonivši se leđima o zid, ostade poduže tako. Čvoruga
na temenu sve više mu je oticala.
Misleći na Glikeru i maloga Nika, koji je ostao u
napuštenoj kući, promrmlja:
— Bogovi su mi najpre uzeli pamet, pa me naveli da
dodam u ovu varvarsku zemlju.
U hodniku se začuše koraci, onda petljanje oko reze na
vratima. Uđe tamničar Kalva i donese dva hleba i dve testije
vode.
— Jedi hleba i pij vode, Lekaru, — reče, — da ne umreš
gladan. Uvredio si kraljicu i naslednika prestola. Zbog toga sd
osuđen na smrt. Ja ću ti odseći glavu.
Filton je sedeo u uglu ćelije gledajući Kalvu svetlim
očima. Munjevito mu sinu kroz glavu da skoči na tamničara,
ali se seti da je isuviše iznuren. Pothvat bi propao, a Kalva bd i
njega privezao za alku.
Tamničar priđe Tebancu i ritnu ga u slabinu.
— Ovaj medved iz Tebe još je bez svesti, — reče. —
Treba da mu udarim deset bičeva preko leđa... Hm... Što baš
mora preko leđa?... Mogu izvršiti naređenje i ovako...
— Na samrti je... Nećeš ga valjda tući? — reče lekar.
— Kalva tuče i mrtvace kad mu se naredi, — odvrati
tamničar i izmahnu bičem.
— Životinjo! — viknu Filton i skoči. — Životinje su i oni
koji isu te postavili za tamničara!
Lekar obema rukama zgrabi bič pokušavajući da ga
otme, ali ga Kalva udari levom rukom preko lica. Filton se
zanese i pade u ugao.
— Naređeno mi je da ga šibam preko leđa, — reče
Kalva. — Ali ko će ovu kladu okrenuti potrbuške! Zato će on
dobiti svojih deset udaraca po grudima i s tim je za danas naš
račun izmiren.
Bič je deset puta fijuknuo i spustio se na gola prsa atlete.
Međutim, Tebanac otvori oči i dođe svesti:
— Gde sam? — upita.
— U Hadu!{17} — iskezi se Kalva. Trideset dana, svakog
jutra, dobijaćeš po deset udaraca bičem, jer si istreskao o pod
kraljeve drugove. Nekima si i kosti polomio. Posle toga
dobićeš deset zlatnika i možeš otići kuda ti je volja, ako
odavde izađeš živ. Inače, mi sužnje iznosimo mrtve, ili ih
prodajemo trgovcima robova ili vodimo na gubilište. Bićeš
sretan ako te ne zakopamo u jaruzi izvan grada.
Tebanac ga je gledao netremice. Nijedna crta na licu mu
se ne pomeri. Kad tamničar iziđe Filton mu se obrati.
— Nedužni stradamo, i ti i ja. Ali kralj Filip je dobar
čovek. Čim prođe gozba i istrezni se, pustiće nas na slobodu.
Mene ceni. Zato me je i doveo na dvor za lekara, da bdim nad
kraljicom dok se ne porodi... Kamo sreće, da sam noge
polomio pre no što sam došao ovamo!... A ti?... Šta je tebe
navelo da dođeš ovde i izgubiš glavu?
 Prokles je ćutao. Njegovo telo visilo je o desnoj ruci
privezanoj za alku. Lekar mu priđe; atleta je opet izgubio
svest.
— Udarac po temenu... Naprsla lobanja — promrmlja
Filton. — Nema mu spasa! Jadnik će sigurno umreti.

* * *

Glikera je sedela među pospalim ženama osećajući

vrtoglavicu od smrada kojim je bila ispunjena tamnica. Zureći
u mrak i slušajući hrkanje žena zadugo ostade nema i
nepomična. Razmišljajući o strašnom položaju u kome se
nalazi, mlada žena se seti svoga deteta koje je ostalo u kući,
pomisli na muža koji je doveden s njom i bačen u tamnicu,
uzdrhta obuzeta užasom i tiho zaplaka.
Najposle stade da razmišlja kako da se izvuče iz tamnice.
Znala je po pričanju da je kraljica potpuno zaluđena starom
verom i da joj se može prići samo pomoću lukavstva. Mladoj
ženi se činilo da je izgubila muža i da ga, verovatno, nikad više
neće videti, a isto tako će biti i s detetom. Glikera oseti kako
joj bol iz srca nadolazi u podgrlac, i opet zaplaka.
— Svetiću se dokle god dišem, — šaputala je, — i neću
birati sredstva da se odavde izvučem.
U zoru, kad prva svetlost probi kroz prozorče,
zatvorenice se stadoše buditi. Čupavci, podbulih lica, odmah
počeše da se skupljaju oko Glikere. Jedne su se cerile, rugajući
se mlado, ženi, druge joj stadoše vući ogrtač s namerom da ga
otmu. Mršave, blede, ispijena lica, vukle su se žene po tamnici
i posrtale od iznemoglosti. Glikera pomisli da sanja. Pred
njom je bila gomila aveti. Među njima se izdvajala Kora, žena
krupnih kostiju koje su kroz zategnutu kožu isticale golemi
skelet. Ona, mlatarajući rukama, mršavim i dugačkim, rastera
žene i priđe Glikeri. Kezeći škrbave zube, žena kolos nadnese
se nad Tebanku. Glikera s užasom oseti na sebi bezizrazni
pogled sumanute žene.
— Evo mlade krvi... — viknu Kora. — Ona će mi
povratiti snagu!
Rekavši to, ščepa za ramena Glikeru i zari joj zube pod
grlo. Ostale žene stadoše da urlaju i zavijaju kao vučice.
Odjednom se vrata otvoriše i tamničar Kalva upade u
odaju stežući bič u ruci.
Žene se cvileći zbiše u gomilu.
— Luda Kora... Luda Kora... Pije krv mladoj ženi... Sve
će nas poklati... Stalno nas tuče... Kora je Skićanka, pije
ljudsku krv! Prošle nedelje udavila je Milfridu...
Tamničar strašnim pogledom prostreli žene i steže držalje
biča. Zamahnu po gomili i stade žestoko da tuče. Na vrisak i
zapomaganje Kora ostavi svoju žrtvu i jurnu na tamničara
vičući:
— Život mi se vraća!... Život mi se vraća!
Luda žena kao tigrica jurnu na tamničara. Njeni nokti se
ustremiše na Kalvu. On zavitla bičem, ali ne stiže da ga spusti.
Kora se svom žestinom baci na njega i obori ga. Držeći mu
čvrsto ruke priljubljene uz pod, naprezala se iz sve snage da ga
ščepa zubima za grlo.
Ostale zatvorenice skakale su i vrištale od radosti.
Njihova davnašnja mržnja prema tamničaru bila je bezumna.
Kora, ne mogući da dohvati Kalvu za grlo, ujedala ga je
po licu i ramenima.
Kad Glikera, izgrebana i okrvavljena vrata, dođe svesti,
vide da je tamničar u smrtnoj opasnosti. Ustade i nekoliko
puta lupi Koru pesnicama po glavi. Izbezumljena žena kolos
za trenutak izgubi prisebnost. Kalva, osetivši da ga njene ruke
manje stežu, skupi snagu i odgurnu je od sebe. Onda se baci
na nju i ščepa je obema rukama za gušu. I davio je sve dok ne
oseti da je telo postalo mlitavo. Izbezumljenih očiju i
razjapljenih ustiju Kora je ležala mrtva na podu.
Ostale žene, zamukle od straha, zbijale su se u gomilu.
Kalva se obrati Glikeri:
— Spasila si mi život!
— I ti meni, — odvrati žena držeći se za grlo. Tamničar je
brisao rukama krv sa lica.
— Luda Kora bi me zubima zaklala da mi nisi pritekla u
pomoć. Učiniću ti sve što želiš i što budem mogao.
— Izvedi me pred kraljicu. To je moja jedina želja, —
reče mlada žena.
— Učiniću to! — odgovori tamničar, pa se obrati
ženama: — Čuvajte ovu dobru dušu, vi buljine, jer ako mi se
požali na vas, kunem se u sve bogove na Olimpu, pobiću vas!
Rekavši to, tamničar iziđe, zatvori vrata i namače rezu.
 * * *

Kralj Filip je prespavao sledeći dan. Uveče stigoše

glasnici iz Trakije. Prašnjavi i premoreni dojezdiše u grad na
konjima koji su se jedva vukli. Filip, mamuran od pijanke
protekle noće, primi ih mrgodno. Naviknut da saslušava
poslanstva svakojakih naroda i plemena i glasnike s dobrim i
rđavim vestima, kralj ne pokaza ni najmanje uzbuđenje kad
mu saopštiše da su tri tračka plemena digla ustanak protiv
makedonske vlasti.
— Varvari su popalili naše postaje! — reče jedan glasnik.
— Popalili ih sa posadom, — dodade drugi. — Preko
četiri stotine naših ratnika ubijeno je.
— Žene i decu odveli su u ropstvo, — dobaci treći
uzbuđenim glasom. — Peonci i Tribali{18} sve ubijaju... Iza
njih ostaju samo leševi i požari. Pojačanja im stalno pristižu.
Dolaze čak od Istra{19} i Hema...{20} ustanak se sve više širi...
— Mi smo jedva uspeli da se probijemo kroz
pobunjenike i da stignemo do Pele, — završi prvi glasnik
čudeći se što kralj ne pokazuje nikakve znake uzbuđenja.
Filip, iskusni ratnik, dobro je znao šta znači pobuna
varvara, koja, ako se odmah ne ugasi, uzima velike razmere.
Zbog toga izdade naređenje da se vojska spremi za brz pokret.
Iste noći s pet hiljada konjanika kralj pođe u Trakiju. S
njim su išli Aminta, Kleandar i Perdika.
Po dobro poznatom putu ratnici su odmicali ne
zaustavljajući se nigde do zore. Na prvom odmorištu vojsku
stigoše novi glasnici vičući na sav glas:
— Sklanjajte se s puta, kralja tražimo... Nosimo dve
vesti... sreća i nesreća... Sklanjajte se, hitamo kralju...
Ratnici se stadoše razmicati propuštajući glasnike.
— Šta je, kakve vesti donosite? — upita Filip.
Daoh Tesalac, vođa poslanika, odgovori:
— Dobre i rđave...
— Govori!
— Parmenion je pokorio Ilire{21} i vodi taoce prema
gradu Peli.
— Predviđeno učinjeno! — reče kralj.
Iz stotinu grla zaoriše se gromki poklici.
— Govori dalje! — reče kralj.
Daoh baci brz pogled po prisutnima i uzbuđenim glasom
reče:
— Bogovi neka se smiluju na nas smrtne, i neka otklone
svaku nesreću... Ko može da predvidi šta će nam doneti
možda još sutrašnji dan...
Prisutni oficiri zgledaše se i svi prebledeše.
— Neka se slavi ime Zevsovo! — reče kralj. — Govori
šta se desilo...
Daoh, drhtećim glasom odgovori:
— Artemidin{22} hram u Efesu je izgoreo... Već se
pronose vesti da se u Beotiji pojavila kuga.
— Kuga! ... — začuše se preneraženi glasovi.
— Ispunjava se volja bogova, — reče prorok Aristandar.
— Pobeda nad Ilirima i spaljen hram strašne boginje čudno se
vezuju za rođenje naslednika makedonskog prestola!
 Kralj, videći da će vrač još više da zanese sujeverne
oficire, nasmeja se i dobaci:
— Proroci u svakoj prilici vide ono što žele! Neka je
slava našem Arisitandru i svoj proročkoj bratiji!... Artemidin
hram je izgoreo, Heleni će joj napraviti lepši i veći, a kuga,
daleko bila od nas, i dosad je morila i moriće svet... Neka je
slava i Parmenionu što je pobedio Ilire. Mi idemo da umirimo,
ili smirimo pobunjenike Peonce i Tribale. Što pre to uradimo,
biće bolje i za nas i za njih... Trubaču, sviraj pokret!
I vojska krete na severoistok. Ratnici su jezdili umerenim
korakom, jer Filip nije nikada mnogo žurio, ali je uvek stizao
na vreme i s odmornim vojnicima odnosio pobede.
Sujeverni oficiri sa strahom su govorili o zlom udesu koji
može snaći čitav svet jer, po njima, Artemida će svakako
poslati kugu, glad ili zemljotres na ljudski rod. Njihove reči se
šapatom proneše među sve ratnike i mnogi se stadoše glasno
moliti i čitati zavete bogovima.
Filip je jahao veseo na čelu ratnika, smejao se i nagonio
oficire da se i oni smeju. I doista njegove šale uskoro
raskraviše sva zastrašena srca hrabrih kraljevih drugova.
Vest da su Iliri pobeđeni sve je obradovala. Filip je već
zamišljao kako će, kad se vrati s vojnog pohoda, prirediti
gozbu na svome dvoru. Pozvaće i ilirske taoce i nateraće ih da
piju dok ne popadaju pod sto.
Kralj Filip bio je u miru blagonaklon i svakom
pristupačan, od konjušara do generala. Ali u ratu je bio surov i
nemilosrdan. Njegova vojska, ratujući po Trakiji, za dva
meseca uguši pobunu i nanovo uspostavi makedonsku vlast
koja se proširi sve do reke Dunava.
Makedonska falanga,{23} strah i trepet za sve narode,
odnosila je pobede na svakom bojnom polju. Nju je osnovao
još kralj Aminta,{24} po ugledu na tebansku kosu falangu.
Gusto zbijeni teški kopljanici kretali su se po bojištu kao
ogromna tvrđava iz koje su strčala dugačka koplja. Falanga u
obliku kare gazila je i ništila na svom putu sve na šta naiđe. Ti
pešaci bili su snažni ljudi, hrabri i izdržljivi, svi regrutovani iz
redova makedonskih seljaka, ilirskih i tračkih dobrovoljaca,
Peonaca i Argivljana koje je Filip pokorio, helenskih pustolova
i skitnica koji su bili izgubili ili zaboravili svoju nacionalnost.
Dugom službom u Filipovoj vojsci doterali su dotle da su ih
svi smatrali Makedoncima.
Svakog dobrovoljca kralj je lično odabirao. Probao mu
snagu i izdržljivost i uzimao ga u falangu ili ga je uz šalu i
smeh odbijao. Jer Filip je dobro znao šta za vojsku znači
izdržljivost.
— Vojnik mora podneti svako čudo, — govorio je. —
Mora trpeti zimu, vrućinu, glad i žeđ, duge marševe i juriše u
kojima se gubi dah; mora biti u svako doba gotov da podnese
nespavanje i da izdrži bolove od rana.
Ratnici falange bili su dobro uvežbani. Kad u boju padne
prvi red, drugi odmah zauzima njegovo mesto i postaje prvi, a
treći je spreman njega da zameni. Borci su mogli iz drugog, pa
čak i iz trećeg reda između svojih drugova da dugačkim
kopljima domaše neprijatelja.
Falangu su okruživali konjanici koji su uglavnom bili
članovi aristokratske stranke, kraljevi „drugovi". Oni su se,
lako naoružani i pokretljivi, borili bez sistema, svaki za svoj
račun, prema veštini i sposobnosti.
Otvorivši srebrne i zlatne rudnike u Makedoniji i zauzevši
nove u Trakiji, kralj je postavio solidnu materijalnu osnovu da
od vojske stvori nepobedivu armiju. Tako osiguran, Filip je
mogao ozbiljno praviti planove da pokori celu Heladu,
razdiranu unutrašnjim zađevicama, neslaganjem i borbom za
hegemoniju.
Diplomatskom veštinom i takvom armijom kralju Filipu
nije bilo teško da svoju vlast proširi do Dunava, da potčini
Halkidik i Trakiju, da osvoji Iliriju i nametne svoju vlast
gradovima na Mramornom moru.
 GLAVA PETA

Koliko it sreća za ljudski, rod relativna!

Prokles, atleta iz Tebe, sedeo je na podu prekrivenim

plesnivom slamom. Naslonjen leđima na kameni zid, gotovo
je visio o desnoj ruci koja je lancem bila privezana za alku.
Svaki pokušaj da legne dli da ustane izazivao je žestoke
bolove u zglobu Zbog povrede na glavi često je gubio svest.
Tada je njegovo golemo telo prenosilo celu svoju težinu na tu
ruku, pomodrelu i ranjavu.
Filton je sa suzama u očima svakog jutra gledao kako
tamničar Kalva udara atleti po deset bičeva preko leđa i grudi.
Atleta je stenjao od bolova a lekar mu je cedio gnojne rane i
prao ih vodom.
Oba sužnja bila su uverena da kralj Filip i ne zna za
njihove patnje, a kad dozna, zacelo da će ih pustiti na slobodu.
— On je dobar, — reče lekar. — Doći će lično da nas
pusti iz tamnice.
Tebanac se nasmeši:
— I meni će dati deset zlatnika i pobednički venac...
Treba mi novac... Imam devojku u Plateji... Ona me čeka...
Moja Kasiopejal...
Ali dani su prolazili, a kralj se nije pojavljivao. Kalva je
svakog jutra revnosno obavljao svoj posao: donosio po hleb i
testiju vode. Filtonu je redovno napominjao da će biti
pogubljen, a Tebancu udarao po deset bičeva, prema
Daohovom naređenju.
— Šta je s mojom ženom? Gde je Glikera? — svakog
jutra postavljao je isto pitanje lekar.
Tamničar je ili ćutao ili odgovarao:
— Njoj je dobro. Bolje nego tebi...
Jednoga dana Dipon mu reče da je Glikera spasla život
tamničaru Kalvi. Filton se zapanji od čuda i stade navaljivati
da bar nešto više dozna. Uzalud. Pomoćnik tamničara ostade
nem.
Sedmog i osmog dana Tebanac nije gubio svest. Devetog
dana ujutru upita ga lekar:
— Da li znaš ko nam je najveći neprijatelj? Atleta ga
pogleda i zamisli se:
— Valjda tamničar Kalva i njegov pomoćnik?
— Ne, — odgovori Filton. — Neprijatelj nam je svaki
Makedonac.
— Zar i kralj Filip? On će meni dati...
— Čekaj... Ništa ti neće dati... On i svi Makedonci
neprijatelji su Helenima...
— Valjda, kad ti kažeš... Lekar se zamisli, pa dodade:
— Možeš li da iščupaš tu alku iz zida?
— Valjda mogu... Nisam pokušavao...
U tamnicu uđoše Kalva i Dipon, obojica sa isukanim
mačevima. Filton pretrnu. Tamničar se obrati Tebancu.
— Primetio sam da se osećaš bolje. To ne sluti na dobro.
Po tvojim pogledima osećam da spremaš zlo. Zbog toga,
odsad ću biti obazriviji. Ako primetim ma šta sumnjivo,
svršeno je s tobom! Isprobadaćemo te mačevima.
Kalva pregleda gvozdenu kariku na njegovoj ruci i kad se
uveri da je i lanac dobro učvršćen za alku, on i njegov
pomoćnik napustiše odaju.
Kad ostadoše sami, Filton progovori:
— Pripadaš narodu koji je dao Pelopidu i Epaminondu, a
dozvoljavaš da te ovaj odljud svakog jutra tuče! Ti si izrod,
rođeni rob!
— Snagu sam izgubio... Bolestan sam, — prostenja
Tebanac. — Niko u mojoj porodici nije bio rob...
Prokles je ceo taj dan prećutao. Lekar je ležao na slami i
razmišljao. Činilo mu se da su izgledi za njegovo spasavanje
iz tamnice ništavni. Tebančeva neodlučnost dovodila ga je do
očajanja.
Pred veče Prokles reče:
— Svršeno jel
— Šta je svršeno? — upita lekar i ustade.
— Rešio sam... Ubiću tamničara i njegovog pomoćnika.
— Ja ću ti pomoći! — oduševi se Filton. — Ali, privezan
si za alku... kako ćeš?
— Leva ruka mi je slobodna. Njom ću ščepati jednog, a
tebi ostavljam drugog...
Sa malo reči dogovor je učinjen.
Ali, sutradan ujutru u tamnicu uđoše Kalva, Dipon i dva
stražara.
— Bićete pogubljeni. Obojicu ćemo obesiti o platan
ispod štale, — reče tamničar. — To je kraljičina želja, ona
hoće da gleda pogubljenje.
Filton je zaprepašćeno bacao pogled na tamničare i
njegove pomoćnike. Užas ga spopade kad vide kako Dipon i
jedan stražar pripremaju konopce da ih povežu. Atleta je
ustao. Njegovo snažno telo prema svetlosti buktinje izgledalo
je još krupnije. U jednom trenutku Filtonov pogled se sukobi
s njegovim. To je bilo dovoljno. Lekar iz sve snage tresnu
pesnicom u lice Dipona. Pomoćnik pade i ispusti buktinju.
Kalva i dva stražara za časak ostadoše zapanjeni. Tebanac
atleta napreže snagu i iščupa alku iz zida.
— Hvatajte ga, — dreknu Kalva i baci se na Proklesa.
Dva stražara i Dipon, koji se digao s poda, ščepaše Tebanca, a
Filton šmugnu kroz otvorena vrata.
Iz tamnice su dopirali jauci, krkljanje, zapomaganje i tupi
udarci. Buktinja je pala na slamu i zapalila je. Dim se probijao
kroz vrata i širio se po hodniku.
Filton, bežeći kroz hodnik, nalete na gomilu stražara koji
su vikali na sav glas. Činilo se da je u celom dvoru uzbuna.
Nekoliko ratnika uhvatiše lekara i povukoše ga prema tamnici.
Klitander proviri kroz otvorena vrata. Najpre ne vide ništa, jer
se plesniva slama pušila i dim se kovitlao u tamnici.
Kad uđe, oficir se spotače o ljudsko telo, pade i udari
glavom o drugo.
Gomila ratnika tiskala se oko ulaza u tamnicu, ali niko ne
mogade da vidi ništa.
Međutim, kad se dim malo razredi, svi ugledaše najpre
atletu iz Tebe kako stoji nasred tamnice, ogrezao u krvi. Na
obrazu mu je zjapila široka rana, zadata mačem ili nožem.
Dipon i dva stražara ležali su na podu, mrtvi, a Kalva je davao
znake života. Smrad od izgorele slame širio se i izazivao
gađenje kod ratnika koji su iznosili leševe polomljenih
vratova, izvaljenih vilica i razlupanih glava.
Atleta iziđe iz tamnice i stade na vrata. Preneraženi ratnici
s isukanim mačevima stajali su zbijeni u gomili. Ali
iskrvavljeni Tebanac nije ni pomišljao da ih napadne.
Klitandar mu nabaci izdaleka omču ma vrat, ostali navališe i
bez muke mu vezaše ruke pozadi. Prokles se nije branio. On
baci pogled na lekara, koji je već vezan stajao po strani i reče:
— Izgleda da si bio u pravu... Kralj neće doći da nas
pusti na slobodu i da mi, prema pogodbi, da deset zlatnika i
pobednički venac.
Od sve muke Filton se nasmeja.
— I meni se čini da sam bio u pravu, — reče. — Izgleda
da ćemo danas obojica dobiti pobednički venac...
Oba sužnja izvedoše u dvorište i privedoše ih platanu. O
jednoj debeloj gredi visila su dva konopca s omčom na kraju.
— Po čijem naređenju treba da umrem? — upita lekar
oficira.
— To je zapovest i želja kraljice Olimpijade.
— Zahtevam da me izvedete pred kralja. On me je
pozvao na dvor, on će me pustiti na slobodu.
— Da te izvedem pred kralja? — nasmeja se Klitandar
— On je otišao s vojskom u Trakiju da uguši pobunu
varvara. Ko zna kad će se vratiti!
— A kraljica?
 — Ona je naredila da te obesimo.
— Želim s njom da razgovaram.
— Ispuniće ti se želja, — po drugi put se nasmeja oficir.
— Evo je, sad baš dolazi da gleda pogubljenje.
Kraljica Olimpijada, u pratnji dve dvorkinje, približavala
se platanu.
Filton, bled, izmršavio i malaksao, stajao je oslonjen
leđima o drvo. Na licima ratnika nije se videla ni senka
samilosti. Klitander je zlurado gledao oba sužnja, uživajući u
njihovom strahu.
Za kraljicom, na pristojnom odstojanju, išla su tri trgovca
iz Sirije. Došli su da kupuju robove. Olimpijada priđe Filtonu:
— Došlo je vreme, — reče, — da vidiš šta znači huliti
bogove i pe poštovati kraljicu Olimpijadu! Da li još misliš da
kraljica bunca?
Lekar je ćutao i gledao je ispitivačkim pogledom.
— Što me meriš? — planu kraljica. — Zar ništa nemaš
da kažeš?
— Mislio sam da te molim... — poče Filton i zastade.
Hteo je da moli kraljicu da se sažali na njegovu ženu i dete, ali
se seti da bi to dalo povoda Olimpijadi da mu se i na njima
sveti.
— Hteo si da me nešto zamoliš? — upita kraljica. —
Hajde reci šta želiš pre nego što umreš.
— Želim da ti dam jedan savet...
— Savet? Ti meni?
— Da... Zar ja nisam tvoj lekar? Olimpijada pocrvene od
gneva. Filton produži:
 — Preporučujem ti da više ne piješ onaj tej od opojnih
trava. On te vodi pravo u ludilo... Ako nije već dockan... Čini
mi se da si već izgubila pamet...
Kraljica se zbuni, trže se i stade bacati brze poglede po
ratnicima, kao da ih priziva za svedoke za ovoliku drskost.
Najposle reče:
— Neće ti pomoći helensko brbljanje i filozofiranje.
— Bogovi neka se smiluju na one koji misle da za Života
mogu stati pored njih, — dodade lekar.
— Na mene su se smilovali, to ti znaš, — odgovori
Olimpijada, — ali te je kralj Filip naterao da govoriš protiv
mene.
Filton sleže ramenima:
— Kralj Filip, — reče Filton. — pozvao me ovamo da
bdim nad tvojim zdravljem, a pustio je da me tvoja zahvalnost
dovede na vešala... — Poćutavši malo, dodade: — Tako
bogovi ne rade. Oni za usluge uzvraćaju naklonošću... Koji
put se smiluju čak i na one koji za dobrotu plaćaju zlom...
Olimpijada se trže, zamisli i htede nešto da odgovori, ali
se predomisli i okrete mu leđa.
Za to vreme tri trgovca iz Sirije su sa svih strana
stručnjački posmatrali atletu iz Tebe. Pipali su njegove mišice,
zagledali su se u oči i zube i pljeskali ga šakama po plećima.
— Koliko imaš godina? — upita ga jedan.
— Kad su Pelopida i Epaminonda prerušeni u seljake,
došli u Tebu ispali su mi prvi zubi. Otada sam dvaput odneo
pobednički venac na olimpijskim igrama.
Najstariji trgovac se obrati kraljici:
 — Presvetla kćeri Demetrina, prodaj nam ovog roba.
Ako ga ubiješ, biće šteta i za tebe i za nas. Nudimo ti za njega
dve hiljade drahmi.
— Olimpijada se zamisli. Iz očiju joj sinu pohlepa.
Gledajući u atletu i lekara, reče:
— Istina je, ako ih pogubim, nikakve koristi neću imati.
Ona je još kao dete ostala bez roditelja. Živeći u kući strogih i
sebičnih staraoca bila je željna svega. Na pomisao da će za
jednog sužnja dobiti više novaca nego za osam ostalih, oči joj
gramzivo zasvetleše.
— Prodaću vam i atletu i ovog drugog, — reče. — On je
lekar, najbolji u celoj Heladi. Nema te bolesti koju on ne može
da izleči.
— Hvala ti na pohvali, svetla kraljice! — reče Filton. —
Ovako meni nikad nisi govorila.
— Sam atleto vredi tri hiljade drahmi, reče Olimpijada,
— ne obraćajući pažnju na Filtonove reči. — Dajem vam
obojicu za taj novac.
Tri trgovca ukrstiše brze poglede i stadoše da se
došaptavaju.
Tebanac i lekar su sa zebnjom pratili razgovor između
kraljice i Sirijaca. Pomisao da će njihovu smrt zameniti
ropstvom činila im se kao najsrećnije spasenje. Neočekivani
obrt u njihovoj sredini smatrali su kao milost bogova.
Mogućnost da se kraljica i trgovci možda neće pogoditi
izgledala im je užasna.
— Za atletu i lekara dajemo dve i po hiljade, reče
najstariji Sirijac.
 Olimpijada se nasmeja. Dva reda belih zuba blesnuše kao
u vučice. Njoj je godilo da se cenka sa Sirijcima.
Ipak, posle podužeg pogađanja, pogodiše se. Atletu i
lekara prodala je za dve hiljade i osam stotina drahmi, pa je
tako za njih dvojicu dobila više nego za ostalih osam robova.
Sirci su bili zadovoljni.
Dok su mu stavljali okove na ruke i noge, Filton upita
kraljicu:
— A moja žena? Šta ćemo s njom?
— Tvoja žena! — nasmeja se Olimpijada. — S njom
ćemo drugačije postupiti.
— Šta to znači? — bojažljivo reče lekar. Kraljica mu
okrete leđa i uputi se prema dvorcu.
— Zevsa mi, — leče lekar, — izgleda da je demonima
najmiliji stan ljudska duša!
— Budi zahvalan, robe, što ti je život poklonjen! —
dobaci mu Klitandar.
— Još kako sam vam svima zahvalan! — odgovori
Filton. — Jer sad mi je život potrebniji više nego ikad.
— E, a zbog čega to?
— Zbog osvete... Čuj, varvarine... Bogovi koji put vole
da se našale s ljudima pa im ukrste životne puteve kako se
samo poželeti može. Nadam se da ćemo se još koji put sresti.
— Ne verujem! — nasmeja se Klitander. — Sirci su rekli
da će vas odvesti u Frigiju i tamo ko zna kome prodati.
Trgovcima se žurilo. Oni postrojiše deset robova,
otkupljene sužnje, koji su radosna lica i sa suzama u očima,
gledali plavetno nebo, zeleno lišće na drveću i sunčevu
svetlost. Mada su svi bili u okovima, osećali su beskrajnu
sreću, blagodet toliko dragu i tako relativnu za ljudski rod.

* * *

Kraljica Olimpijada, leškareći na minderluku u lovačkoj

dvorani, razgovarala je s Klitandrom:
— Šta ćemo sad? — Izgleda da smo ostali bez tamničara.
— I meni se čini, — odgovori oficir stavljajući svoj
dobro očišćen šlem na sto. — Atleta je ubio Dipona i dva
stražara, a Kalva je jedva živ.
Kraljica ustade i ushoda se po dvorani. Šetkajući gledala
je razmaknute ploče na podu, počađale grede na tavanici i
vatru na ognjištu. Prezrivi osmeh zatitra joj na licu:
— Prava varvarska zemlja! — reče.
— Odnekud se čula cika i groktanje svinja koje su robovi
u predvečerje hranili. Po prostranom dvorištu konjušari su
vijali pastuva koji je otkinuo ular i pobegao iz štale. Vika ljudi
komešala se s vrištanjem konja i lupanjem njegovih kopita o
tvrdu zemlju, mešala s pesmom gardista koje Filip nije poveo
u vojni pohod.
Zatim se zagleda u ratnika.
— Uzalud bacaš čežnjive poglede na mene — reče. —
Zar misliš da ću dopustiti da me tvoj dodir oskrnavi! Ja sam
žena koje se dotakao Zevs...
 — Bila si moja toliko puta!
— Bila sam. I s tim je svršeno!
Tračanin se stade premeštati s noge na nogu. Zausti još
nešto da kaže, ali mu kraljica dade znak rukom da ćuti.
— Vi, muškarci, pametni ste dok ne stanete pred lice
žene, — reče i osmehnu se. — Onda postajete odani i glupi.
Zbog toga više volim žene. One su lukave i podle. Podmukle
su i kad vole i kad mrze... Dovedi mi ženu lekara Filtona. Ona
je želela da razgovara sa mnom. Osećam potrebu da je vidim.
Oficir klimnu glavom i iziđe.
Konjušari su još uvek vijali pastuva, uzalud pokušavajući
da mu nabace zamku na vrat. On se propinjao, ritao se
prednjim i zadnjim nogama, širio nozdrve i preteći mahao
glavom.
— Zar niko ne sme da mu priđe? — viknu kraljica.
Konjušari, raštrkani po dvorištu, zbiše se u gomilu i
krenuše prema konju čije su plamene oči blistale kao u zveri.
Nekoliko konopaca bačenih neveštom rukom, fijuknuše kroz
vazduh, ali pastuv sagnu glavu i sve zamke promašiše.
— Uhvatite ga ili ubijte! — doviknu kraljica vođi
konjušara.
— Božanska kćeri Zevsova, — odgovori bojažljivo starac
Kleomen. — Ovoga pastuva kralj Filip više voli nego sve
ostale konje u štalama. Ne smemo ga ubiti!
— Naređujem vam da ga uhvatite ili ubijete! Tako mi
svetlih očiju boginje Demetre, narediću da vas šibaju do smrti!
Starac bespomoćno sleže ramenima. Ostali konjušari
stadoše se zgledati. Najposle odlučiše da skupa jurnu na konja
i da uhvate za kraj od ulara koji je visio sa oglava. Međutim,
pastuv jurnu na njih dohvati prednjim nogama najhrabrijeg i
obori ga na zemlju. Ostali konjušari obletali su oko konja
vitlajući zamkama više glave.
Najednom se pastuv ustremi, jurnu preko dvorišta,
preskoči visoku ogradu i upade u dvorski vrt, gazeći cveće i
lomeći žbunje.
— Za njim! — povika Olimpijada. — Strele i koplja u
šake i ubijte ga!
Konjušari pohrliše kroz kapiju u vrt. Za njima pohita i
kraljica. Ali nikome nije bilo ni na kraj pameti da uzmu oružje.
Pastuv projuri nekoliko puta po vrtu i odjednom stade.
Obradovani konjušari polako su se približavali, spremni da mu
nabace zamku na vrat. Starac, njihov vođa, išao je napred i
kad se već približio konju, trže se i preneražen od straha poče
da uzmiče. Tada su konjušari ugledali kako iza jednog
jasminovog žbuna izviruje gornja polovina golemog pitona.
Zmija se njihala u ritmu, kao da želi da uspava žrtvu. Račvasti
jezik je preteći palacao iz razjapljenih čeljusti. Konjušarima se
pričini da se piton priprema za skok. Konj je brektao i bolno
ječao. Mišići su mu podrhtavali, a noge, ukočene i kao
prikovane za zemlju, nisu mogle učiniti ni najmanji pokret.
Zaprepašćeni konjušari povlačili su se prema kapiji.
Olimpijada prođe pored njih i uputi se žbunu iz koga je
izvirivala pitonova glava. Kraljica stade između zmije i konja.
— No, no, Sitone, — reče nežnim glasom. — Nećeš
valjda skočiti na konja? Bojim se da ti toliki zalogaj ne
zasedne u grlu.
 Zmija zasikta i izvi glavu nad žbunom. Jasno su se videli
beli kolutovi s nakostrešenim krljuštima, a repom je besno
udarala o zemlju.
Užasnutim konjušarima se učini da kraljici nema spasa.
Čuli su siktanje zmije koje se mešalo s kraljičinim tihim
zviždukom i gledali kako lagano pokreće ruke desno i levo,
približavajući se stopu po stopu nemani. Njene bele ruke
dopreše najposle do pitonove glave. Olimpijada mu stavi obe
šake oko vrata i neprestano zviždeći povede ga u dubinu vrta.
Zmija poče da liže ruke svoje gospodarice i opusti se. Prednji
deo tela klonu na travu.
Bledi od straha konjušari lagano priđoše konju koji je još
uvek stajao kao ukopan. Starac ga uhvati za oglav i izvede iz
vrta.
Sunce na zalasku osvetli između stabala vitku figuru
kraljice Olimpijade koja je gipko koračala prema ulazu dvora.
U vrtu zavlada tišina. Crvenkaste pitonove oči svetlucale su u
predvečerju. Ogromni kolutovi pokriveni modrim krljuštima
obavijali su se oko debelog stabla gorostasnog platana. Zmija
se pripremala na počinak.
 GLAVA ŠESTA

I kad laže žena čini se i drugima

i njoj samoj da govori istinu.
Oli mpi jada

U lovačkoj dvorani, na minderluku, sedela je Glikera i

prezrivo gledala Klitandra, koji je uzalud pokušavao da
povede s njom razgovor.
— Mlada si i lepa. Pred tobom je budućnost, — govorio
je oficir. — Otkako si spasla Kalvu tamničara iz ruku lude
Kore, i kraljica ima o tebi lepo mišljenje... Ne očajavaj.
Glikera je ćutala. Klitandar se šetkao po dvorani,
razmišljao šta bi još mogao da joj kaže kad uđe Olimpijada.
Mlada žena ustade i s poštovanjem stade pred kraljicu.
— Neka bogovi štite onu koju je Zevs među tolikim
Ženama odabrao! — poče Glikera zvonkim glasom. — Mi,
smrtni, s obožavanjem padamo pred noge kraljice ljudi i
bogova! Budi ponosna, božanska Olimpijado, majko
naslednika makedonskog prestola. Najveći pesnici sveta
pevaće ti panegirike,{25} a svi smrtni, kojima je sudbina
dodelila da vide tvoje lice, biće blaženi i na ovom i na drugom
svetu.
Kraljica je slušala Glikeru diveći se i rećima i načinu kako
su izgovorene. Bacivši pogled na Klitandra, koji je stajao po
strani, učini joj se da njegovo surovo lice nije dostojno da
sluša pohvale ovakve vrste. Oficir je otvorenih usta od čuda,
gledao čas u kraljicu, čas u Glikeru.
Olimpijada ga uhvati za mišicu i reče:
— Iziđite napolje, ovčaru sa Hema! Za tvoje tvrde uši i
divljačko srce nisu ovakve reči.
Oficir prikloni glavu i iziđe iz dvorane. Olimpijada sede
na minderluk i, žmirkajući, upre pogled u mladu ženu.
— Pametna si i lukava... Prava žena i kad laže čini se i
njoj samoj i drugima da govori istinu, — reče kraljica.
„Promašila sam!” — pomisli Glikera osećajući kako joj
krv udara u glavu.
Za nekoliko trenutaka nastade tišina.
— Čujem da si iz Tebe? — reče Olimpijada. — Od koga
si roda?
— Rođeni brat moje majke bio je Epaminonda. Kraljica
žmirnu nekoliko puta. Lice joj dobi blaženi izraz, usta se
razvukoše u osmeh.
— Znači, bliska si rođaka onom Epaminondi koji je u
dva maha{26} pokazao spartanskim svinjožderima{27} šta znači
pravo junaštvo... Želela si da razgovaraš sa mnom?
Na ognjištu u uglu, krkljalo je nekoliko zemljanih lonaca.
U njima se kuvala čorba, večera za robove Etiopljane koji su
se tiskali oko ulaza u dvoranu ne usuđujući se da uđu dok
kraljica ne iziđe. Plamen jasenovih panjeva izvijao se i
postajao sve svetliji, jer je u dvorani već nastao sumrak. Iz
podzemlja, gde su tamnice, čuo se vrisak. Žene, zatvorenice,
tukle su se. Piskavi glasovi mešali su se sa gromkom pesmom
ratnika iz garde „kraljevih pratilaca" koji su se ispod velikog
hladnjaka ispred kasarne kockali, smejali i pevali.
— Želela si da razgovaraš sa mnom? — ponovi kraljica.
— Jeste... One noći, kad su me doveli ovde, i bacili u
zatvor, proklinjala sam i tebe i ceo makedonski dvor, jer su
moje muke bile neizdržljive. Plakala sam i jadikovala cele noći
i tek pred zoru savlada me san. Odjednom u tamnici blesnu
svetlost. Prenem se i pogledam: ispred mene stoji divan
mladić sa štapićem u ruci... Hermes,{28} pomislim i bacim
pogled na njegove sandale. Zaista, na sandalama bila su mala
krila. Ozarena srećom i blaženstvom kliknem glasom koji je
dolazio pravo iz srca: „Ako si doista glasnik bogova, vodi me,
jer moj životni put skrenuo je u tegobu i mučenje. Mrska mi je
sunčeva svetlost. Mladić se nasmeši i otvori svoja ružičasta
usta: „Nisam došao da te vodim u donji svet, nego da ti
kažem: bićeš srećna ako poštuješ kraljicu Olimpijadu, jer ona
je od bogova nadahnuta". To reče i nestade. U tamnici opet
zavlada mrak.
Glikera ućuta. Srce joj je lupalo od uzbuđenja i straha. Za
trenutak sinu joj kroz glavu da je možda preterala sa svojom
pričom. Baci iskosa pogled prema kraljici i susrete dva svetla
oka. Mlada žena ustrepta i zagnjuri glavu u šake. Činilo joj se
da je Olimpijada probada svojim pogledom.
„Preterala sam", pomisli, „a to će me odvesti u propast!"
Kraljica se pridiže na minderluku i raširi ruke vičući:
— Hermes, glasnik bogova. Zevsov pratilac!... Hermes...
Glikera ustade drhteći od uzbuđenja i straha. Činilo joj se
da glas koji čuje dolazi iz ugla velike dvorane. Oči kraljice
Olimpijade bleskale su prema odsjaju plamenova na ognjištu.
U dvorani je već bilo mračno. Kroz otvore na prozorima
uletali su slepi miševi i pišteći kružili ispod počađale tavanice.
U hodniku, ispred vrata, stajali su robovi Etiopljani, ne
usuđujući se da uđu u dvoranu i zapale buktinje.
Kraljica ustade sa minderluka.
— Jeste, — reče, — ja sam posvećena i blago onome na
koga padne moj pogled... Pođi sa mnom. Tebanko... Idi i ne
govori ništa, jer je naš razgovor za danas završen.
Kraljica pođe prema izlazu. Glikera, slomljena od
uzbuđenja, išla je polako za njom. Sad već sigurna da je
Olimpijada dobila nastup sujevernog ludila, ne usudi se da
pomene ni svog muža ni dete.

* * *

Dvorkinja Doroteja je dobro znala da se iz tamnice

kraljice Olimpijade lako ne izlazi. U toku godina bila je ona
više puta svedok strahovitih zločinstava koje je kraljica
Olimpijada vršila u ime „više pravde". Tako je sa sigurnošću
računala da je s Glikerom svršeno, a Filton prodat u ropstvo i
odveden bogzna kud.
Zbog toga je Doroteja odnela lekarevo dete svojoj kući.
Negovala ga je brižljivo i zavolela kao da je njeno rođeno.
 Ali, odjednom, neočekivano, dvorkinja se nađe u čudu
kad doznade da je Glikera oslobođena i da kod kraljice uživa
poverenje. Uprkos tome, Doroteja se s pravom pribojavala da
kraljica u nastupu mržnje, koju je osećala prema Filtonu, ne
ubije njegovo dete. Isto tako dvorkinja je, poznavajući
Olimpijadinu ćud, bila uverena da Glikera svakog časa može
pasti u nemilost. Razmišljajući o tome, dobra žena odluči da
mališana i dalje krije kod sebe i da čak ni Glikeri ne kaže da je
dete kod nje.
Sutradan, posle razgovora u lovačkoj dvorani, kraljica
pozva nekoliko dvorkinja i Glikeru.
Olimpijada je bila tužna. Njeno belo lice, kao isklesano u
parskom mermeru, baci u brigu dvorkinje.
— Božanska, šta ti se desilo? — upita Doroteja.
— Bila sam u vrtu. — tiho odgovori kraljica. — Moji beli
karanfili su umrli. Pastuv, koji je juče pobegao iz štale, gotovo
sve ih je izgazio.
Obrativši se jednoj dvorkinji, kraljica dodade:
— Pozovi mi Klitandra i konjušara koji je juče čuvao
konje u štalama.
Dvorkinja se smesta udalji, a Olimpijada se obrati
Glikeri:
— Tebanko sinoć sam poverovala tvojim rečima, ali
čuvaj se! Ako me izdaš, umrećeš na mukama. Sumnjam u
tvoju odanost!
Glikera preblede:
— Zašto bih te izdala? — reče tiho. — Moju odanost
prema tebi podstiču bogovi...
 Kraljica joj se unese u lice:
— Vi, Heleni, đavolski ste osvetoljubivi! Dabome da
sumnjam u tebe, jer me još nisi pitala šta je bilo s tvojim
mužem i detetom...
— Čula sam da je Filton prodat u ropstvo, — reče mlada
žena. — a o detetu nisam doznala ništa.
Kraljica izvadi iz vaze na stolu jednu crvenu ružu i stade
je mirisati gledajući podozrivo u Tebanku.
— Dete će se pronaći, — reče, — ali ono neće živeti, jer
njegov otac je mrzak bogovima... Idi sad u svoju odaju...
U očima mlade žene zablistaše suze. Zausti nešto da
kaže, ali videći kako kraljica gnjavi ružu u ruci pomisli da je
opasno ma šta reći. Pognute glave Glikera iziđe u hodnik i
uputi se prema drugom krilu dvorca, gde je bila njena odaja.
— Jeste, Heleni su osvetoljubivi... — šaputala je usput.
— I svetiće se!
Pogled joj pade na jedan žrtvenik, koji je stajao u uglu
hodnika. Glikera stavi tri prsta na njega i prošapta:
— Pozivam sve bogove osvetnike u pomoć, a za uzvrat
zaveštavam im svoj život!
Međutim, kraljica se obrati Doroteji:
— Tebi naređujem da pronađeš dete i da motriš na nju. I
čuvaj se, jer tebanska zmija uješće kad se najmanje nadaš
U odaju uđoše Klitandar i konjušar.
— Ovaj je kriv što je pastuv otkinuo ular i pobegao iz
štale, — reče oficir.
Konjušar je bio omalen rastom, širok u plećima, s
povećom okruglom glavom, debelim usnama i klempavim
ušima. Zbog ušiju je i dobio nadimak Diota.{29} Pravo ime mu
valjda niko nije ni znao. Konjušar je imao oko dvadeset i pet
godina.
— Ti si konjušar Diota? — reče kraljica gledajući u
njegove klempave uši.
— Jesam, neka je slava kralju Filipu!
— Odakle si?
— Iz Tesalije.
— Otkad si na našem dvoru.
— Dve godine, neka je slava kralju Filipu. Prošle godine
bio sam kočijaš na olimpijskim trkama i dobio sam nagradu,
neka je slava kralju Filipu.
— Kralju Filipu?... A zašto ne i meni? — žmirnu kraljica.
— Ja s tobom nemam ništa! Kralj je moj gospodar.
— Drzak si! — iskrivi Olimpijada usta.
— Eto takav sam!
— Zašto si dopustio da pastuv pobegne iz štale?
— Pregrizao je konopac, neka je slava kralju Filipu.
— Vodite ga! — viknu kraljica. — Neka mu se udari
trideset bičeva preko golih leđa!
— Trideset bičeva?! — zaprepasti se konjušar.
— Trideset bičeva! — nasmeja se kraljica. — I neka je
slava kralju Filipu.
Diota zausti nešto da kaže, ali ga Klitandar ščepa za ruku
i odvuče iz odaje.
Toga dana, u podne, Glikera i dvorkinja Doroteja pođoše
prema napuštenoj kući lekara Filtona. Mlada žena je htela da
se raspita kod suseda za svoje dete. U prolazu pored dvorske
štale žene ugledaše polunago telo konjušara Diote kako visi
privezano za direk. Mladićeva leđa bila su ogrezla u rane iz
koji je curila krv i slivala se niz telo.
Ostali konjušari prolazili su pogruženi pored direka, ne
usuđujući se da ukažu pomoć svom drugu, jer je kraljica bila
naredila da krivac ostane vezan za direk sve do zalaska sunca.
— Jadnik, izgubio je svest, — reče Doroteja u prolazu.
— Ako ostane živ do večeri, ja ću ga izlečiti, — dodade
Glikera.
Doroteja, ubrzavajući korak, tiho reče:
— Ako ga izlečiš opet mu nema spasa, jer kraljica će ga
zacelo baciti u tamnicu i u zgodnom trenutku prodati kao
roba.
Ispred napuštene kuće lekara Filtona šetkao je stražar.
On, poznavajući Doroteju, bez reči propusti žene da uđu u
kuću.
Glikera, drhteći od uzbuđenja, jurnu u sobu, gde je bila
kolevka.
— Prazna je! — zavapi. — Neko je uzeo dete!
Mlada žena briznu u plač. Doroteja je stade milovati po
kosi.
— Ne plači. I bolje je što je dete odneto. Znači da je živo.
Ono će se naći.
— Ali, ko ga je uzeo? Ko? Jadni moj mali Nik! Nikad ga
više neću videti!
— Naći će se... Videćeš ga... — šapnula je dvorkinja.
— Ja ću ga tražiti i naći ću ga...
Doroteja pomisli, gledajući mladu Ženu kako grca i trese
se od plača, da joj prizna da je dete kod nje, i već zausti da
kaže, ali se seti strašnih reči kraljice Olimpijade i zamuče.
— Traži ga! — preklinjala je Glikera. — Ako ga nađeš,
sakrij ga, jer će ga kraljica ubiti... Božanska, božja ljubimica, a
pruža svoje avetinjske ruke na nevino dete! Krvoločna zver...
Smkivši se malo, Glikera reče:
— Dete ima toko vrata srebrni lančić i na njemu
medaljon na kome je urezan mali Dionis. Na poleđini
medaljona stoji urezano slovo P. To je poklonio majstor
Praksitel mom mužu kad se dete rodilo.
Doroteja je drhtala od uzbuđenja:
— Naći ću ga, naći. — govorila je. — Ali ti moraš
pobeći. Olimpijadi svakog časa može pasti na pamet da te
ubije ili opet baci u tamnicu... Ona je luda. Svaki njen
postupak ukazuje na to... Beži... Skloni se, dok još ima
vremena!
Glikera pomilova prazno uzglavlje u kolevci i odlučno
iziđe iz sobe. U prolazu dohvati s ormančeta jedno ćupče s
biljnom mašću i stavi ga u torbicu, koja joj je visila o ramenu.

* * *

Kad je sunce zašlo, konjušari odrešiše konopac kojim je

Diota bio privezan za direk. Polumrtvo telo odneše u štalu i
položiše ga potrbuške na slamu. Starac Kleomen, glavni
konjušar, odmah mu stade ispirati rane kobiljim mlekom. Uto
naiđe i Glikera i izvadi iz torbice ćupče s biljnom mašću.
Mladić je stenjao prizivajući sve bogove u pomoć.
— Odavno se rešavam da pobegnem s ovog prokletog
dvora, — reče. — Ali vezan najmom za tri godine, nisam
mogao...
— Ćuti! — reče Glikera mažući mu leđa. — Najpre
moraš ozdraviti, pa onda pomišljaj na bekstvo.
— Nisam isplaćen za dve godine rada... Propašće mi
zarada... Proklet bio dan u kojem sam odlučio da dođem
ovde!
Glikera mu šapnu na uvo:
— Ozdravićeš i onda ćemo pobeći zajedno. I moje je
srce željno osvete.
Glikera je rešila da leči i tamničara Kalvu bar dotle dok
konjušar ne ozdravi, računajući da je kraljica za to vreme neće
dirati. Njegove ozlede bile su mnogo teže: atleta iz Tebe
slomio mu je nekoliko rebara, pa je zbog toga morao da leži
utegnut u dugačke zavoje; osim toga i desno uvo bilo mu je
otkinuto. Mlada žena, pomažući svom mužu u poslu, bila je
donekle izučila veštinu lečenja. Trudeći se da što ređe izlazi
kraljici pred oči, gotovo neprekidno bila je pored bolesnika.
Konjušara je obilazila u štali, a tamničara u njegovom
ćumezu.
Jednog dana pozva je Olimpijada u svoje odaje. Glikera,
savlađujući strah, iziđe pred kraljicu.
— Lečiš tamničara i onog klempavog konjušara? — reče
joj. — Obaveštena sam da imaš uspeha u lečenju.
 — Imam, — odgovori Glikera. Nadam se da će obojica
ozdraviti.
Olimpijada se igrala s jednim žućkastim smukom koji se
bio obavio oko njene leve ruke. Mlada žena je s odvratnošću
gledala ljigavo telo gmizavca i ukočene oči veličine biberovog
zrna. Na podu je drugi smuk gutao žabu očajno sporo. Zadnje
noge žabe trzale su se, ispravljale i skupljale, dok je polovina
tela s glavom već bila duboko u čeljusti zmije.
— Za tamničara sam ti zahvalna, — reče Olimpijada, a
konjušar će u tamnicu čim mu zarastu rane... Uostalom,
uskoro će doći iz Stagire lekar Filip...
Odjednom kraljica priđe Glikeri i pomilova je po obrazu,
i reče:
— Lepa si, Tebanko... Možda ću te zavoleti... Idi sad!
Glikera pođe. Za njom se uputi i Doroteja. Dvorkinja joj u
prolazu šapnu:
— Čuvaj se! Kraljičina nežnost nikome nije donela
dobra... Rekla sam ti da treba da bežiš.
Glikera zahvalno klimnu glavom i žurno pođe prema
svojoj odaji, ma drugom kraju dvorane. U hodniku srete
Klitandra. On joj ljubazno oslovi:
— Srećna si, Glikera... Zadobila si naklonost kraljice
Olimpijade, a isto tako i moju.
— Tvoja naklonost mi nije potrebna, — prezrivo reče
Tebanka.
— Nudim ti svoju ljubav, — napući se oficir. — Noćas
ću doći u tvoju odaju da ti dokažem koliko sam ti naklonjen.
Glikera ubrza korak. U svojoj odaji zateče konjušara
 — Noćas je moj red da čuvam konje u štali, — reče
mladić.
— Zgodan trenutak da pobegnemo, — dodade žena. —
Ali tvoje rane na leđima još nisu zarasle!
— Osećam da mi se vratila snaga... Noćas ću pobeći jer
sam doznao da se kraljica sprema da me baci u tamnicu i da
me proda kap roba... Prežalio sam svoju zaradu od dve
godine...
— Tvoju zaradu dobićeš od mene, ako srećno stignemo
u Tebu. Isplatiću ti sve... Pobeći ćemo zajedno...
— Tako će biti, — reče Diota. — Ova noć je najzgodnija.
Spremiću dva konja napolju, ispred kapije.
— A stražar? — upita žena.
Konjušar izvadi iz nedara nož, šiljat, sa dva reza.
— Ovim ćemo prokrčiti sebi prolaz, — reče kolutajući
očima. — Diota će da se sveti!
— Znaš li ko ti je najviše kriv?
— Znam. Kraljica, — odvrati mladić. — Jednoga dana i
ona će dobiti svoje, a dotle ubiću svakoga ko nam stane na
put.
Te noći, pred izlazak meseca, kroz hodnik osvetljen s
nekoliko buktinja na desnom krilu dvora prođe konjušar Diota
i upade u Glikerinu odaju. Mlada žena primeti kako mu oči
zlokobno blistaju, a prema svetlosti buktinje vide da su mu
ruke krvave.
— Ubio sam stražara, — reče mladić. — Put je slobodan.
Ispred kapije vezao sam za drvo dva konja. Polazi!
Glikera se bez reči uvi u ogrtač i pođe s konjušarem.
Odjednom se ispred njih stvori Klitandar u oklopu i sa
šlemom na glavi. Diota brže sekiru iza pasa. Oficir ustuknu
dva koraka, ali udarac u šlem odjeknu kroz hodnik. Klitandar
se povede i pade. Mladić je osetio da je sekira pala iskosa na
tvrdi šlem, ali, bojeći se da ko drugi ne naiđe, ne dotuče
oficira.
Pretrčavši kroz hodnik u dvorište, begunci šmugnuše
kroz odškrinutu kapiju i dočepaše se konja koji su na polju bili
privezani za drvo.
Kad odmakoše podalje od grada, iza brega se pojavi pun
mesec. Tada Glikera pogleda lice mladog konjušara. Diveći se
njegovoj odvažnosti, zahvaljivala je bogovima što su joj dali
takvog pratioca.
— Diota, — reče, — nadam se da me nećeš napustiti?
— Dok se ne izvrši osveta, Diota Tesalac biće pored tebe,
— mirno odgovori mladić.
Šibajući konje do krvi, begunci su odmicali sve dalje od
grada Pele.
 GLAVA SEDMA

Bilo bi dobro i najbolje, kad bi sve bilo tako!

Ali nije tako!
Demosten

Posle dva meseca ratovanja po Trakiji kralj Filip se vrati

u Pelu ovenčan slavom. Ali, na pragu dvora dočeka ga
podrugljivi smeh kraljice Olimpijade:
— Veliku slavu si stekao! Vijao si po Trakiji varvare.
Njihovo bekstvo više je zamorilo vas! To i nije bio rat, već
gonjenje divljači... Smešno!
— Ako ti je smešno, smej se! — odvrati Filip i, još
umoran od duga puta, u oklopu i sa šlemom na glavi, ode da
vidi naslednika svog prestola.
Ded kralja Filipa zvao se Aleksandar. Bio je silan ratnik i
pesnik Pindar slavio ga je u svojim stihovima. Isto ime,
Aleksandar, dobio je i Filipov naslednik prestola.
Nagnuvši se nad kolevku, otac se, blažen i pun ponosa,
zagleda u lice deteta. Grgućući, mališan sa riđom kosom
smešio se na blistavi šlem i gustu bradu i brkove.
Istoga dana Filip doznade da je Olimpijada bacila u
tamnicu javnu ženu, nekadašnju njegovu ljubavnicu, Filinu, s
kojom je kralj imao vanbračno dete, poluidiota Arideja. Isto
tako doznade da je lekar Filton prodat u ropstvo zajedno s
Proklesom, atletom iz Tebe, da se lekarevo dete izgubilo, a
žena pobegla bez traga. Četiri konjušara čamila su u tamnici
zbog bekstva njihovog druga Diote.
S gnušanjem Filip primi ove vesti i smesta siđe u
podrume. Tamničar Kalva opet je bio na nogama. Videći ga
pijana i podbula lica, kralj mu složi u slabine nekoliko pesnica
i potera ga ispred sebe da otvori vrata oa tamnicama.
Iz velike tamnice izmileše na svetlost dana kao aveti
mršave žene.
Filip je celog sebe bio posvetio brizi oko vojske, vojnih
vežbi i discipline. Političke smicalice i planovi za vojni pohod
učinile su da potpuno zanemari mračne strasti i ludačke
postupke svoje žene.
Nekoliko dana kasnije nađen je u vrtu posvećeni piton s
razmrskanom glavom, a preko dvadeset smukova pocrkalo je
otrovano u štali. Kraljici nije pošlo za rukom da dozna ko je to
učinio, ali je bila uverena da je Filip bio podstrekač i glavni
krivac za smrt njenog ljubimca i bezopasnih i pitomih
smukova.
Zbog toga Olimpijada, držeći se za žrtvenik, zakle se
Zevsu da će se strahovito osvetiti kralju.
Međutim, četiri konjušara, koje je Filip pustio iz tamnice,
dočepaše se slobode, zatražiše da im se isplati najam i naglo
napustiše grad.
U to vreme u celoj Makedoniji se sve više pominjalo ime
govornika Demostena, sina Demostenova. Filipove uhode,
vratiše se iz Atine, doneše vesti koje uneše zabunu među
oficire celokupne makedonske vojske. Uhode saopštiše da
Demosten nikako ne napušta borbu protiv Filipa. Nijedan
kraljev postupak ne može da prođe a da ga on ne iznese pred
javnost i potpuno razobliči. Svaki korak kralja Filipa slavni
besednik je osuđivao.
— Odvratan demagog! — škrgutao je Filip zubima. —
Podmukla psina!... O, kad bi bogovi dali da mi padne šaka!...
Raspaljujući strasti Atinjana i ostalih Helena, Demosten
dotera dotle da je gotovo cela Helada smatrala za svoju svetu
dužnost da se lati oružja protiv Makedonaca. Eshin, Hiperid i
Filokrat,{30} pristalice kralja Filipa, uzalud su se trudili da
atinsku javnost odvrate od Demostena.
Kraljevi oficiri vrteli su glavama i podozrevali, jer im se
činilo da neće lako izići na kraj s helenskim ratnicima ako su
svi drugi protiv njih. Zbog toga počeše gubiti strpljenje.
Na skupštinu koju Filip sazva oficiri iz garde „kraljevih
pratilaca" gotovo svi dođoše pijani. Psujući na sav glas,
stadoše navaljivati na kralja da ih smesta povede na Heladu.
— Napadnimo ih, pre nego što oni nas napadnu! — prvi
podviknu Perdika.
— Pola Helade treba staviti ispod mača! — zakoluta
očima Daoh Tesalac.
Kleandar, Dikearh, Kasandar, Aminta, Klitandar i mnogi
drugi uporno stadoše navaljivati na Filipa da ne gubi vreme
nego da smesta otpočne rat.
Jedini Parmenion, oficir koga je kralj najviše cenio,
mirno i razložno reče:
— Ne treba istrčavati ispred događaja. Pustimo da vreme
kaže svoju reč!
I Filip je pustio da vreme progovori.

* * *

Dve uzastopne godine u Makedoniji je bila suša.

Sparušeni usevi nisu davali hrane seljacima ni do prvog snega,
a od proteklih rodnih godina nije bilo ostalo gotovo ništa.
Ratnici iz garde „kraljevih pratilaca", skupljajući namet koji je
kralj Filip razrezao seljacima, uzimali su više za sebe nego za
državne ambare. Ljudi i žene vajkali su se brižnih lica, gunđali
i gledali u nebo bez oblaka, šapućući kletve namenjene kraljici
Olimpijadi.
— Ona je nesreća za ceo narod! — govorili su. —
Otkako je kao nevestu doveo kralj iz Epira, suša nas bije. Stari
ljudi tvrde da je ona rođena sestra boginje Hekate.{31}
Nedaleko od grada Pele bilo je jedno seoce, manje od
ostalih, u šumovitoj jaruzi, sa svega tridesetak kućeraka
napravljenih od pruća i oblepljenih blatom.
Siromašni seljak, Kleomen, negdašnji konjušar na dvoru
Filipovom, bio je vlasnik jedne njivice; nekoliko njegovih
ovaca i koza štrpkalo je pored jaruge sparušenu travu i suvo
lišće. Stari Kleomen i njegova žena Frija, nekad, za rodnih
godina, imali su dovoljno za život, a sad, sa suzama u očima i
uzdišući, gledali su sparušenu njivu iznad kuće.
 S večeri su dolazili ljudi i žene da obiđu Kleomena i
Friju, sedali po kamenju oko vatre u dvorištu i razgovarali. Svi
su oni s poštovanjem slušali bivšeg kraljevog konjušara,
ubeđeni da on zna mnogo više od svih ljudi u selu.
Sedeći oko vatre po varvarskom običaju, seljaci su
gledali kako visoki plamen razdire mrak i baca nadaleko
svetlosne trake.
Otkako je izgoreo Artemidin hram u Efesu seljaci su bili
ubeđeni da će svet snaći veliko zlo. Brižno su klimali glavama
i uzdisali govoreći:
— Propašće svet, a i mi s njim!
Ali, vreme je prolazilo, a ništa se značajno nije događalo.
Ipak, stari Kleomen i njegova žena uporno su tvrdili da je
propast sveta na pomolu. Sujeverni seljaci su čuljili uši i lovili
sve što je ko čuo ili doznao od raznih proroka i opsenara;
prepričavali najbeznačajnije i proizvoljne vesti, dodavali i
kitili.
Jedne večeri, sedeći pored vatre u dvorištu starca
Kleomena, seljaci su, otvorenih usta i užagrenih pogleda,
slušali jednu Ženu kako priča da je neki mladić iz Fokide
video kola natovarena kamenjem kako sama, bez zaprege, idu
uz brdo.
— Kola bez zaprege?... Sama? — čudili su se ljudi i
žene.
— Sama, kaže, bez zaprege idu uz brdo... natovarena
kamenjem.
— Pa kud odoše? — upita jedan starac bojažljivo.
— Pravo prema Delfima, prema proročištu.{32}
 Seljaci počeše da se zgledaju i dodiruju rukama zemlju.
— Ljudi, md smo propali — zavapi jedna žena. — U
kolima bez zaprege vozi se kuga!
— Kuga?
Svi zanemeše od straha.
Kroz veo dima, obasjani palacavim plamičcima, i ljudi su
naličili na utvare.
Na istoku, iza brda, pojavi se pun mesec i lagano zaplovi
po vedrom nebu. U glogovom šiblju u jaruzi poče da zavija
gladan vuk. Štektavi lavež pasa učesta u selu.
— A kamenje? — odjednom upita neko.
— Kakvo kamenje?
— Pa ono na kolima...
— Ljudi, šta znači to kamenje na kolima? — upita jedan
brkati seljak.
Pitanje ostade bez odgovora. Naposletku neko se obrati
onoj ženi:
— Zar je taj mladić baš kamenje video na kolima?
— Kamenje, brate, svojim je očima video.
— Zar u noći, po mraku?
— U noći... bila je mesečina.
Opet svi zanemeše.
— Kleomene, šta ti misliš? — upita jedan starac. — Znaš
li štogod o tome?
Kleomen, džarkajući vatru štapom, odgovori:
— Znam, a znate i vi. Ali bolje da ne govorimo o tome.
Ljudi i žene stadoše se iskašljavati. Gledali su Kleomena
očekujući odgovor, iako nije niko ponovio pitanje. Bivši
konjušar obuhvati sve pogledom i, naglašavajući svaku reč,
progovori:
— To su grobovi. Svaki kamen predstavlja po jedan
grob.{33} Grad Pela, Makedonija i Helada i ceo svet će
propasti.
Strah obuze sve. Jedna žena drhtavim glasom upita:
— A kad će to biti?
— Kad? — nabra obrve Kleomen. — Verovatno uskoro,
jer mnoga znamenja ukazuju na to: iz Male Azije, preko
Bosfora, prelaze u Trakiju ljudi sa psećom glavom i laju...
— Laju?
— Laju!
— Pomrećemo od gladi! Pomrećemo, ne može biti
drukčije!... Kraljica Olimpijada je zatočenik zla. Ona je kriva.
Trebalo bi je spaliti! — zavikaše uglas seljaci.
Kleomen zaklima glavom i dodade:
— Glad će da počne žetvu, a kuga da je dovrši!
Pun mesec, ploveći lagano kao lađa, bio se uzdigao
visoko na nebu. Njegova svetlost obasja šume, žbunove,
prostranu jarugu sa zemljom crvenkaste boje i krovinjare po
selu. Ljudi i žene, po nekoliko u grupi, pođoše svojim kućama
svi gledajući u zemlju, i držeći ruke za pojasom. Vatra se u
Kleomenovom dvorištu gasila. Konjušar i njegova žena
spremali su se da odu na počinak.
Odjednom, starac se trže. Čuo je konjski topot. Neko se
približavao njegovoj kućici. Ubrzo i konjanik stiže, sjaha i
priveza konja za ogradu.
Konjušar ugleda ženu zamotanu u crni ogrtač.
 — Ko si? — upita Kleomen.
— Ne boj se! Ja sam dvorkinja Doroteja. Pusti me u
kuću i zapali žižak.
Kleomen primeti da žena drži dete zamotano u plašt.
Frija, zanemela od straha i čuda, gledala je u dvorkinju,
ne usuđujući se da priđe. Ali Kleomen, poznavši Doroteju,
mirno reće:
— Ti si, a?... Ako, ako... A to dete?
— Donela sam ga vama, da ga čuvate i negujete kao
svoje.
— Lepo, lepo... — odvrati seljak. — A čime ćemo ga
hraniti? Nemamo ni nas dvoje šta da jedemo... Suša nas ubi...
Sve sparušeno, sve pogorelo... Pomrećemo od gladi... I kuga...
Doroteja odmahnu rukom.
—Niko u ovoj zemlji neće umreti od gladi, — reće. —
Kralj Filip se sprema da otvori dvorske ambare. On će vam
dati hrane do nove žetve.
— Zevs neka ga umudri! — prošaputa Frija. Dvorkinja
joj predade dete, onda skide zavežljaj s konja, pa i njega pruži
seljanki.
— Ovde imaš, — reče, — haljinice i pelene za dete. To će
biti dovoljno za prvo vreme...
U sobici, prema žišku. Doroteja odbroji četrdeset zlatnika
i predade ih Kleomenu.
Žižak je osvetljavao zlatan novac i užagrele oči seljaka i
njegove žene.
— Dete je muško... Ime mu je Klit, — reče dvorkinja. —
Klit, sin, sin... Neka... Zasad neka bude sin Dropidov... Niko
ne sme znati da sam ga ovde donela... Reći ćete da ste ovo
dete uzeli od svojih rođaka koji žive negde u Trakiji... U tu
priču svako će poverovati, bar za prvo vreme, a posle, niko
neće ni pitati.
— To je naša stvar, — reče seljak i zgrnu šakom novac sa
stola u jednu zobnicu.
Doroteja poljubi dete koje je spavalo i na polasku dobaci:
— Dolaziću ponekad da ga obiđem, a vi ga čuvajte kao
svoje... Pazite: ako kraljica dozna da sam ga donela ovde,
svršeno je i sa njim i s vama i sa mnom!
— To je već naša briga, — mirno odvrati Kleomen... —
Dete je naše. Dobili smo ga od rođaka iz Trakije. Šta tu ima
čudnovato?
Doroteja uzjaha konja i odjezdi u kasu. Starac se obrati
Friji:
— Šta veliš, baba? Sad već nećemo umreti od gladi...

* * *

Kralj Filip je dve godine jačao vojsku i utvrđivao postaje

duž granice prema Heladi. Makedonska vojska, rasturena po
Trakiji, stigla je do Bizanta na Propontidi preteći da zauzme
grad. Tirani sa ostrva Eubeje krišom stupiše u vezu s Filipom i
uskoro makedonska vojska posede grad šireći se kao u svojoj
zemlji. Građani Perinta u očajanju su slali glasnike u Atinu
tražeći pomoć, jer su Filipove čete, uništavajući sve ispred
sebe, ugrozile i sam grad.
Istaknuti državnici u Atini stadoše se pitati dokle će ći
Filipova drskost? I jednog dana u grad Pelu stigoše njihovi
poslanici. Iznenađenje je bilo veliko, jer poslanstvo od deset
ljudi predvodio je Demosten.
Kralj Filip svojski ugosti poslanike trudeći se da zadobije
što više za sebe Eshinove i Filokratove{34} pristalice. Ne
štedeći lepe reči i laskanja, kralj pridobi sve poslanike, osim
dvojice.
Posle obilate gozbe, poslanici, uz pehar dobrog vina,
stadoše hvaliti Filipa:
— To je govornik kakvog svet nije video! — ushićeno
reče jedan.
Demosten se nasmeši:
— Svaki sofist{35} dostojan je takve pohvale, — reče.
Drugi, još oduševljeniji, uzviknu:
— Kralj je najlepši čovek!
— Istina je! — dobaci Demosten. — Da je žena imao bi
razloga da se ponosi!
Kad počeše pregovori, Filip održa govor tonom čoveka
koji se vajka što ga nevinog obeđuju, pa je prinuđen da se
brani:
— Ne znam, Atinjani, kakva vas nevolja nagoni da od
mene silom stvarate neprijatelja?! Ne poričem da je Atina
oduvek bila središte znanja i napretka. Ali, s kakvim pravom vi
otud već godinama moju državu nazivate varvarskom
zemljom, a mene varvarskim poglavicom? Ovaj isti
Demosten, vaš vođa, naziva me kužnim stvorom i grozi se od
mene kao da sam šugavo pseto. Čime smo mi, Makedonci,
zaslužili toliko preziranje? Zar vam slava vaših predaka do te
mere nadima srca? Da li mislite da ćete postati bolji ako druge
nipodaštavate? Na moje dobre namere odgovarate klevetama,
a na račun mojih dalekosežnih planova pravite šale. Kod vas
se pojavio nekakav ponos koji vam smeta da rasuđujete kao
pametni ljudi. Zar ste zaboravili Temistokla i Perikla? Da su
oni živi, danas bi između Helade i Makedonije cvetalo
prijateljstvo i ljubav, a demagozi ne bi vodili prvu reč. Nijedan
od njih ne bi posumnjao da krali Filip ima dobre namere
prema Helenima. Ali slava i uspesi predaka otupeli su vam
čula za zdravo rasuđivanje i zaslepili vas do te mere da ne
vidite da vam se nudi ono što svojim postupcima ne
zaslužujete... Prigovarate mi što opremam veliku vojsku i što
se oružam. A zar to isto ne činite i vi i vaši saveznici Tebanci,
za koje ste oduvek govorili da su zatucani i glupi, a ipak vrlo
dobro znate da to nije istina. U nevolji koju sami sebi stvarate
setili ste se i njih, i to ne zbog toga što su vam prirasli za srce,
nego što imaju vojsku koja se dobro bori. Pridobili ste ih za
sebe i nagovarate ih da s vojskom upadnu u Makedoniju, da je
zauzmu i unište, kao da mi ovde spavamo!... Upamtite,
Atinjani... Kralj Filip nije neprijatelj ni vama, ni Tebancima,
niti ikojoj helenskoj državi! A ako je reč o neprijateljstvu, vi
ste oni koji ste ga stvorili i koji ga neprestano raspaljujete...
Tačno je da kralj Filip sprema veliku vojsku, jer kralj Filip ima
nameru da napadne na moćno Persijsko carstvo i da sveti
nepravde koje su vama u dva maha nanete...{36} Eto, atinski
poslanici... Čuli ste moju reč. Izložio sam vam svoje namere i
pozivam i vas i sve helenske države da stupite u savez sa
mnom da zajedničkim snagama napadnemo na Persijsko
carstvo, da ga slomimo, zauzmemo i u njega bacimo seme
helenske kulture. Nudim vam mir i savez, a ne neprijateljstvo.
Tako je dobro i tako je najbolje...
— Bilo bi dobro i najbolje, kad bi bilo tako! Ali, nije
tako, — dobaci Demosten.
Poslanici, naročito Eshinove pristalice, oduševljeni i
užagrenih očiju od uzbuđenja i divljenja, saslušaše Filipov
govor. Demostenova upadica činila im se besmislena i glupa.
Revoltirani, bili su gotovi da svome vođi onemoguće da
odgovori kralju. Uprkos tome, Demosten progovori:
— Kralju Filipe, na čast ti tvoja zemlja i makedonsko
kraljevstvo! Mi od tebe ne tražimo ništa. Niti si nam potreban
kao prijatelj, niti mi od tebe stvaramo neprijatelja, jer to si ti
već sam učinio. Tvoja vojska stoji pod oružjem na granicama
Helade, spremna da svakog časa upadne u našu zemlju...
Razume se, ti naglašavaš, ako i dođe do toga da uđeš s
vojskom u Heladu, da ćeš ući kao naš prijatelj. Ali nama je
dobro poznato šta znači naoružana vojska na tuđem tlu!
Valjda zamišljaš da od nas stvoriš srećne robove? Ne, mi ne
želimo da budemo robovi, čak ni srećni! Svaki od nas je
načisto s tim da se nije rodio samo za oca i majku, nego i za
domovinu i neće žaliti da u svako doba pogine za njeno
dobro. Više volimo da podnesemo i najteže muke, nego da
gledamo kako naša otadžbina robuje i podnosi nasilja i
sramotu... Lepo si kazao da je Atina središte znanja i napretka,
ali, kralju Filipe, zaboravio si da pomeneš da je taj grad davao
isto tako dobre vojskovođe i junake. Slažem se s tobom da je
šteta što danas ne živi Temistokle! Onda bi svi Heleni bili
složni i ne bi nikome dopustili da nekažnjeno privlači vojsku
njihovim granicama. Uoči bitke kod Salamine Temistokle je
naredio da se sve živo iz Atine povuče na to ostrvo. Samo
jedan se usudio da prigovori tome naređenju i bio je
kamenovan. I njega i njegovu Ženu narod je zasuo kamenjem.
Tolika je bila vera atinskih građana u svog vođu. Doista, grdna
je šteta što i sad nemamo jednog Temistokla!... Govoriš o
dobrim namerama i svojoj naklonosti prema nama, a tvoje
čete jurišaju na gradove Bizant i Perint. Tvoja vojska posela je
ostrvo Eubeju. Smatraš li da ćemo mi u Atini mirno gledati
kako Makedonci uništavaju naše saveznike! Povuci svoje
trupe od opsednutih gradova, s ostrva Eubeje i sa naših
granica, pa onda možemo govoriti o prijateljstvu. U
protivnom, skupićemo vojsku i spremni dočekati i tebe i
svakoga drugog ko radi kao ti.
U skupu jedno vreme zavlada tišina. Onda nekoliko
poslanika, Eshinove pristalice, svom žestinom napadoše
Demostena, nazivajući ga pakosnim demagogom. Drugi uzeše
u odbranu svoga vođu i buknu svađa.
Filip se blagonaklono smeškao. Izgledalo je da njemu,
kao domaćinu, i ne ostaje ništa drugo u ovakvoj prilici, nego
da žali što se, eto, među atinskim poslanicima izrodila svađa.
Demosten, bledeći i uzdržavajući gnev, reče:
— Kralju Filipe, ne zameri mojim drugovima! Među
njima ima i takvih koji su prvi put poslanici, pa ne znaju red.
Osim toga, kod kuće su, pred polazak, pripremljeni protiv
mene. Njihova zla volja ostavlja rđav utisak i tebi daje povoda
da se smeješ. Ipak, tvrdim da i oni, svaki na svoj način, vole
otadžbinu... Reči koje sam izgovorio malopre ovde ti si jedini
kako treba razumeo. Bojim se, kad dođe dotle da ih i moji
drugovi shvate, da će za nas biti dockan.
— Da, da, mi se razumemo! — dobaci Filip smejući se.
— Vi, Atinjani, umete slatko da nasmejete i sebe i druge. To je
vaša vrlina koju iznad svega cenim.
Poslanici, srdačno ispraćeni, napustiše grad Pelu ne
svršivši ništa.
 GLAVA OSMA

Rat jede bez obroka.

U celoj Heladi duhovi su bild uzbuđeni. Jedni su uporno

dokazivali da je kralj Filip prijatelj helenskog naroda, isticali
njegovu naklonost, uveličavajući je do nemogućih razmera i
gledali u njemu čoveka koji može da pokori Persijsko carstvo.
Drugi, Demostenove pristalice, pozivali su na oružje i
nepoštednu borbu sve što nosi ime Helena.
U takvom stanju Demosten nije mirovao, jer je dobro
znao koliko je Filip opasan protivnik. Došavši u Atinu, stade
svom žestinom da raspaljuje duhove protiv makedonskog
kralja. Pobijajući vatrene govore svog protivnika Eshina, posle
mnogo napora uspe da ubedi Areopag{37} u Atini da donese
odluku o proganjanju Makedonaca sa svakog mesta izvan
njihovih granica. I ubrzo jedna vojska krete na ostrvo Eubeju.
Manjim sukobima, čarkama i zasedama ovi ratnici nateraše
Filipove čete da se povuku u Makedoniju.
Druga atinska vojska pohita u pomoć gradovima na
Propontidi, Bizantu i Perintu i posle nekoliko sukoba odagna
Makedonce od oba grada i primora ih da se bezobzirce
povlače preko Trakije.
Demosten, držeći govore i zalazeći lično kao poslanik u
sve kutove Helade, pridobi gotovo sve države za borbu protiv
Filipa.
Tako se celokupna politička borba između Helade i
Makedonije svede na dva strahovita protivnika: Filipa i
Demostena. Obojica su bili veliki državnici, dalekovidi
političari i prvoklasni organizatori. Jedan, nadahnut
osvajačkim namerama, drugi borac i branilac časti i slobode
svoje otadžbine. Za Filipom je išla vojska sastavljena od
disciplinovanih ratnika željnih slave i plena, a za Demostenom
neobuzdana gomila nesložnih, svadljivih patriota.
Napori nenadmašnog govornika urodiše plodom.
Petnaest hiljada pešaka i dve hiljade konjanika, ne računajući
vojsku sastavljenu od građana i dobrovoljaca, bilo je spremno
da dočeka neprijatelja. Skupljala se i najamnička vojska.
Atinjani su prednjačili u svemu. Ali saveznici zatražiše da se
utvrdi stopa koliko ko treba da uloži novca. Njihovi poslanici,
stigavši na Areopag, galameći, stadoše zahtevati da se ograniči
davanje. Jedna krupna ljudina, istaknuti robovlasnik iz
Argolide, povika:
— Ne možemo davati bez mere! Tražimo da se ograniči
davanje! Gde su ti koji su izmislili najamničku vojsku? Neka
oni kažu dokle se kreće stopa naših izdataka!
Demagog Krobil, omalen starčić, zatraži reč. Kad je dobi,
češući svoju retku bradicu, odgovori:
— Braćo, saveznici po krvi i oružju, na vaša precizna
pitanja, dajemo isto tako precizan odgovor: ko se usteže da od
svoga imanja da jedan deo, može se desiti da izgubi sve, jer
rat jede bez obroka!
 Poslanici, zgledajući se, napustiše većnicu.
Svima se činilo da je rat na domaku. Demostenu i
mnogima izgledalo je da su sva plemena i gradovi jednodušni.
Eubejci. Megarani, Ahejci, Kerkirani, i mnogi drugi, osim
Tebanaca, osetiše da je došlo vreme kad se treba boriti za
opstanak.
Posle mnogo reči i napora, velikom besedniku pođe za
rukom da pridobije i Tebance, što se smatra za veliki uspeh.
Tebanaca se Filip najviše pribojavao, jer su oni sa svojom
kosom falangom i u to vreme smatrani za najbolje ratnike u
Heladi.
Ali neočekivano se dogodi slučaj koji niko nije
predvideo. Fokiđani upadoše s vojskom na tle Delfinskog
proročišta. Oskrnavljen svetog zemljišta izazva gnušanje
među svim državama. Tebanci, kao prvi susedi Fokiđana i
zemlje oko delfskog hrama, smesta dočepaše oružje i
potekoše da kazne Fokiđane.
Da li je kralj Filip imao udela u ovom slučaju, neizvesno
je. Tek, dok je trajao rat između Beotije (Teba) i Fokide, on
iskoristi priliku i upade s vojskom u Heladu, s namerom da i
on kazni oskrnavitelje svetog mesta.
Ovaj rat bio je strahovit po surovosti i po broju žrtava.
Zahvaljujući makedonskoj vojsci svršio se u korist Tebanaca,
a na grdnu štetu Fokiđana.
— Hvala i slava kralju Filipu! — uzvikivale su tebanske
starešine. — On se na vreme umešao u sukob koji je od
životne važnosti za ceo svet.
Po završetku rata Filip se utvrdi u Termopilima i ne
pomišljajući da napusti Heladu.
— Ja sam vaš prijatelj, — odgovorio je atinskim i
tebanakim poslanicima. — Treba da ste srećni što vidite moju
vojsku u svojoj zemlji.
Cela Fokida je bila pod makedonskom vlašću. Dok su se
atinski i tebanski državnici zgledali od čuda, Filipova vojska
upade u Elateju. Sad tek nastade zaprepašćenje. Kralj, ističući
svoje prijateljstvo, guta jednu po jednu oblast u Heladi i niko
mu ne staje na put. Svi govornici zanemeše. Nijedan državnik
ne usudi se javno da napadne makedonskog kralja. Strah
obuze sve i stade se širiti kao zaraza. Jedini se Demosten
usudi da se popne na govornicu i poče gromoglasno napadati
samozvanog prijatelja.
Međutim, držanje Tebanaca najviše je zadavalo brige
Atinjanima, jer strahote fokidskog rata nisu bile zaboravljene,
ni rane isceljene. Činilo se da su Beoćani izgubili svaku volju
za ratovanjem. Ali, silna besednička moć Demostenova i u
takvom stanju pokrenu i raspali duhove Tebanaca. Uzdižući
čast, staru slavu i slobodu iznad svega, i oni okrenuše leđa
Filipu, zaboravivši na njegove usluge u fokidskom ratu.
Demosten ni za trenutak ne posumnja u moć helenakog
oružja. Njegovo oduševljenje pređe i na ostale vođe u Heladi,
na građane i na celu vojsku. Svi Heleni su uzdignute glave i
smelo očekivali odsudnu bitku.
Kao što su nekad radili Epaminonda u Tebi i Perikle u
Atini, Demosten zanemari sva svetilišta, proročišta i
proročanstva tvrdeći da sve to služi kao izgovor za kukavičluk.
Slavni besednik, kao i njegovi veliki prethodnici, stade se
upravljati prema prilikama, uzrocima i zdravom razumu.
Događaji su se ređali i odnosi zaoštravali. Odsudna bitka
bila je na pomolu.
A u gradu Peli, na Filipovu dvoru, dete s riđom kosicom
bilo je izišlo iz kolevke, prohodalo i raslo pod brižljivom
negom dva vaspitača Leonide i Lizimaha, kraljice Olimpijade i
oficira, najboljih boraca i ratnika iz garde „kraljevih pratilaca".
Rastao je dečak belog lica prekrivenog blagim
rumenilom, krupnih očiju čežnjiva pogleda i s nosem koji se
gotovo u pravoj liniji spajao s visokim čelom.
Raslo je i drugo dete, sinčić lekara Filtona i Tebanke
Glikere, pod imenom Klit, sin Dropidov.

* * *

Tri trgovca iz Sirije, napustivši grad Pelu, udariše na

istok, pređoše reku Aksiju, obiđoše grad Lete i ne zaustaviše
se sve do Amfipolja, jedine luke koju je držao kralj Filip. Idući
s dvadeset i tri čuvara i dvanaest robova, imali su nameru da
stignu do Abdere, pristaništa u kome su bile usidrene njihove
tri lađe. Trgovci su usput kupovali robove plaćajući ih skupo,
jer su znali da će ih još skuplje prodati kad dođu u Frigiju,
zemlju u kojoj je u to vreme bila velika potražnja robova.
Do Amfipolja su išli bez ikakve smetnje, povećavši broj
robova na dve stotine. U Abderi su ih imali oko hiljadu. Dobro
čuvani, čekali su da se ukrcaju u lađe i krenu put Frigije.
Ne gubeći vreme Sirijci povećaše broj čuvara i četrdeset i
tri dana kasnije kretoše na put.
Obišavši Satre i Sapeje, podmukla i ratoborna tračka
plemena, nameravali su da se preko Bistomisa spuste u
Ardeju. Stigavši u podnožje Rodopskih planina, Sirci odlučiše
da se utabore na obali reke Nesta i predahnu dva dana.
Trgovci su dobro hranili robove znajući da od njihovog
zdravlja i telesne snage zavisi cena na tržištima u Maloj Aziji.
Lekar Filton i Prokles, atleta iz Tebe, bili su u punoj snazi.
Ležeći u hladu ispod jedne topole pored reke, tiho su
razgovarali:
— Ti sve znaš, — reče atleta. — Možeš li reći kad ćemo
biti slobodni? Već je šest nedelja kako nosimo okove... Imam,
znaš, u Beotiji, u gradu Plateji, devojku. Ona me čeka. Treba
da se oženim. To je za mene važno.
— Važno, bogme i još kako! — pridiže se lekar i ostade
sedeći na travi. — I vreme ti je da se ženiš a, kako izgleda, i
zgodna je prilika. Samo se bojim da će devojka morati poduže
da te čeka.
— A kad misliš da ćemo biti slobodni?
— Čoveče, — ljutnu se Filton. — Izgleda da tebi nije
jasno da smo robovi, marva, tuđa svojina! Samo puki slučaj
može nas spasti.
Prokles obori glavu na grudi i duboko se zamisli. Na
proplancima planine čula se rika jelena. Visoko prema
nebeskom plavetnilu dva orla su krstarila vrebajući plen u
trstiku na obalama reke gde su preletale šljuke i divlje plovke.
Nekoliko mazgi koje su vukle kola s branom, privezane za
rude i točkove, uznemirene od nečeg, širile su nozdrve i čuljile
uši trzajući ulare, ne odajući glasa od sebe. Robovi, opruženi
po travi, tiho su razgovarali ili spavali hrčući na sav glas.
Njihovi čuvari sedeli su pored vatre i pekli na ražnju srnu koju
su usput ubili. Dva trgovca iz Sirije, gospodari robova,
računali su koliko treba da dobiju za ove i onih hiljadu robova
u Abderi kad ih izvedu na tržište u Frigiji. Treći Sirac otišao je
da obiđe stražare, postavljene nedaleko od logora.
Sunce se klonilo zapadu. S planinske kose strujao je
povetarac. Iznad reke i baruština na obali lebdela je laka
izmaglica.
— Znaš, — poče atleta, — ta devojka je primila moje
darove i udaće se za mene.
— Verujem ti, verujem... — odvrati Filton.
— Njen otac, Ksenokrat, smatra me za čoveka koji će i
na stadionu i u državnim poslovima daleko doterati.
— Ala je to promućuran starac! — iznenadi se lekar. —
Kako taj samo poznaje ljude i njihove sposobnosti!
— Jeste, zaista je pametan! — raspriča se atleta. —
Prošle godine hteo je da ide u Atinu, gde bi, kaže, zacelo bio
izabran za arhonta. Ali nije otišao.
— Šteta! A zbog čega?
— Bole ga noge. Otekla mu kolena. — Tebanac se naže
gotovo do lekareva uha i tajanstveno produži: — Pričaju u
Plateji da je nogama tukao svog oca kad je bio mlad...
— Ko? On ili otac?
— On... pa su mu zbog toga otekla kolena. Boginja Hera
ga je kaznila.
— Boginja Hera! — iznenadi se Filton. — Ne verujem!
Ona se ne bavi takvim tricama.
Atleta se smeškao i gledao lekara ne mogavši da oceni da
li se šali ili ozbiljno govori. Najposle se i sam nasmeja.
— Tako je, — reče. — U pravu si. Hera ima preča posla.
Odjednom se robovi i čuvari prenuše. S planinske kose
sjuriše se dva stražara vičući na sav glas:
— Tribali, Tribali!{38}
Za stražarima je trčao treći Sirac, najstariji, vođa povorke.
Čuvari, iskusni ratnici, vični prepadima svake vrste, bez
mnogo meteža i galame poređaše kola u jedan red i napraviše
zaklon. Dvojica odvedoše mazge u vrbak pored reke. Ostali,
zauzevši mesto gde će se boriti, povadiše iz kola mačeve,
koplja, sekire, lukove i snopove strela.
— Robovi!... Šta ćemo s robovima? — upita jedan
trgovac.
— Robovi? — počeša se po glavi najstariji. —
Povezaćemo ih sve za jedan konopac.
— Neće valjati! — odvrati treći stavljajući šlem ma
glavu. — Varvari će ih poubijati.
— Poubijaće i nas! — dobaci jedan stražar. — Ima ih
deset puta više.
Međutim, svi robovi su bili na nogama. Jedni su,
užasnuti, gledali prema planinskoj kosi gde je trebalo da se
pojave varvari, drugi su očajnički vikali da im skinu okove i
daju oružje; treći, drhteći od straha, smucali su se tamo-amo,
ne znajući šta da preduzmu.
 Jedan trgovac povika:
— Robovi! Ej, čuvari, ubijajte robove! Oni će nas napasti
s leđa...
Nekoliko čuvara s isukanim mačevima potrčaše prema
gomili robova. Jedan od njih nalete na atletu. Tebanac,
izbegavši mač, dočepa ga obema rukama za vrat i odbaci ga
nekoliko koraka od sebe. Za trenutak i čuvari i robovi
zanemeše od čuda, jer niko nije mogao da zamisli kolika je
snaga u atlete.
Filton se obrati najstarijem trgovcu:
— Meni i Tebancu možete skinuti okove. Borićemo se uz
vas. Sad ćete videti kolika je naša zahvalnost što ste nas spasli
ispod vešala. Ako bogovi dopuste da se srećno izvučemo iz
ove borbe, opet ćemo biti vaši. Lekar Filton održaće svoju reč.
Stari trgovac se za trenutak zamisli, pa onda dade znak da
se skinu okovi lekaru i atleti.
Kad to videše ostali robovi, svi u glas stadoše moliti da i
njima skinu okove. Kunući st u Apolona, zatražiše da im daju
oružje.
— Skidajte svima okove! — viknu starac.
Sve se ovo događalo strahovito brzo. Robovi, dobivši
svaki ponešto od oružja, izmešaše se s čuvarima.
Varvari se pojaviše na planinskoj kosi krećući se lagano i
oprezno. Išli su raštrkani, gledajući ispred sebe i njuškajući
kao lovački psi. Bili su naoružani dugačkim lukovima,
batinama s privezanom konjskom vilicom na jednom kraju ili
kamenom. Obučeni u odelo od životinjskih koža s dlakom
okrenutom upolje, naličili su na čopor vukova. Jedan od njih,
sva, kako vođa plemena, zastade na stotinak metara od kola,
zakloni se za deblo bukve i dunu u rog. Na taj zvuk povrveše
varvari sa svih strana. Njihove čekinjaste brade i duge kose,
smotane u čvor na vrh glave, podcrtavale su surovost i
divljaštvo. Svojom pojavom i brojem izazvaše strah među
čuvarima, robovima i Sirijcima. Zaklanjajući se okruglim
štitovima ispletenim od debelog pruća, varvari pođoše u
napad.
— Lukove i strele u šake i dobro gađajte! — viknu stari
Sirac.
Oko trideset lukova odmah se podigoše. Kad st Tribali
primakoše, zvrknuše tetive, ali malo štete naneše napadačima.
Strele se odbiše o njihova odela od neuštavljene kože. Varvari,
uzdajući se u svoju snagu i brojnu nadmoćnost, ne pustiše
nijednu strelu.
Kada se primakoše na pedeset metara, jurnuše kao čopor
divljih zveri, računajući da će svojim mnoštvom pregaziti
neprijatelja.
Atleta iz Tebe dobaci jednom robu svoje koplje i izvuče
rudu iz kola. Filton je s isukanim mačem stajao pored njega.
Čuvari i robovi tiskali su se iza kola ili su u zbijenom ubojnom
redu, poređani desno i levo, očekivali napad.
Tribali su se tiskali i kao talas navališe derući se na sav
glas. Prvi red, potiskivan odostrag, nalete na kola. Na njega se
sručiše koplja, strele, mačevi i motke. Kao lesa popadaše
varvari. Ostali, jurišajući preko njihovih leševa, vitlali su
močugama i buzdovanima, ne mogući da domaše one iza
kola.
 Borbeni redovi branilaca vodili su žestoku borbu desno i
levo od kola. Robovi i njihovi čuvari, ne odajući glasa od sebe,
junački su se tukli.
Atleta Prokles, izmahujući rudom, mlatio je po gomili
varvara obarajući ih kao lesu. Potiskivani odostrag, ne mogući
da odstupe, Tribali užasnuti jurnuše desno i levo. Tebanac ih
stade goniti vitlajući rudom. Za njim, kao razjareni psi, jurnuše
robovi i čuvari. Tiskajući se i smetajući jedan drugom, varvari
se stadoše između sebe tući. Zbijeni u gomilu, spotičući se o
svoje mrtve, jedva se razrediše. Tebanac je, ričući kao bivo,
jurišao otvarajući prolaz sebi i onima koji su išli za njim.
— Bogovi neka se smiluju na nas! — vikao je stari
trgovac s jednih kola. — Ovo je Herakle... Udrite, ne dajte da
ga zaspu strelama i kamenjem.
Doista varvari stadoše izdaleka puštati strele i bacati
kamenje. Njihov vođa okupi oko sebe tridesetak ratnika. Svi
se oni zbiše u gomilu i jurnuše na atletu vitlajući močugama.
Prokles zaošija rudu i baci je u gomilu. Varvari dreknuše.
Polovina ih popada, ostali se razbežaše kud koji.
Na levoj strani od kola navala varvara bila je strahovita.
Tu se borio lekar Filton. Jedna grupa od osam robova
naoružanih kopljima štitila mu je bokove, a desno i levo od
njih borili su se ostali. Na tom mestu napadalo je preko
stotinu Tribala. Videći da su nadmoćniji, jurišali su kao
pomamni.
Na desnoj strani dva trgovca iz Sirije, otevši Štitove od
varvara, tukli su se kao da su rešeni da umru.
Petnaest strelaca poređanih iza kola, tukući neprijatelje
izbliza, sejali su pustoš među varvarima.
Ali, ginuli su i branioci. Oko dvadeset čuvara i preko
pedeset robova palo je u borbi. Ostali, ne obzirući se na njih,
borili su se kao gladijatori.
Mrak je osvajao. Varvari, vrišteći i dozivajući se, stadoše
se povlačiti prema šumi i ubrzo ih nestade iza proplanka. Sto
šezdeset varvara bilo je mrtvo. Ranjenih nije bilo mnogo na
bojištu, jer su se neki odvukli sa svojima, a ostale, svega
devet, čuvari isprobadaše kopljima.
Filton odmah prionu na posao i poče da previja
ranjenike. Robovi su mu donosili hladnu vodu s reke, a lekar
je neprestano ispirao rane i mnogima ublažavao bolove. Zatim
nabra bilje i odmah pristavi lonac na vatru i stade da sprema
lekove.
Za to vreme se Prokles Tebanac i tri mladića roba, Pintija,
Nikanor i Kales, svi naoružani lukovima, strelama i mačevima,
uspeše na proplanak da izvide neprijatelja. Ali, koliko su mogli
videti i čuti, od Tribala nije bilo ni traga.
Stari trgovac iz Sirije postavi stražare na najistaknutijim
mestima. Onda se stade savetovati s Filtonom i čuvarima:
— Treba se odlučiti — reče — da li ovde da prenoćimo,
ili da odmah krenemo prema Abderi?
— Postoji i treća mogućnost — odvrati jedan čuvar —
da se vratimo u Amfipolj.
— Da li možemo s tolikim ranjenicima dalje? Ima ih
preko dvadeset... — dodade starac.
— Varvari će nas opet napasti, — reče lekar. — Naš broj
se mnogo smanjio, a oni će dobiti pojačanje. Ako ostanemo
ovde, propast nam ne gine. Treba odmah krenuti!
— Prema Abderi ili Amfipolju, svejedno je, — dodade
starac. — U pitanju je život...
Mrak je padao po planinskoj kosi, po reci i njenim
obalama. Prema svetlosti vatre Filton je nanovo pregledao
svakog ranjenika, rane isprao tejom od skuvanih trava i previo
ih.
Jedan trgovac iz Sirije bio je mrtav, a drugi, brat starca
vođe, ležao je u kolima s prelomljenom desnom rukom, već
nameštenom i utegnutom u daščice. On je preklinjao da
povorka odmah krene, jer je bio uveren da će varvari izvršiti
noćni napad.
— Onda krećimo odmah! — viknu starac, pa se obrati
robovima: — Svi ste slobodni. Možete ići kud je kome volja...
Ali, najpre da se izvučemo iz opasnosti...
Starčevo lice je blistalo prema svetlosti vatre, i svi videše
na njemu blagost.
— Borili smo se, — reče, — kao drugovi jednaki i
ravnopravni, kao drugovi ćemo ići prema Amfipolju i onde se
rastati... Svaki od vas dobiće po dva zlatnika. To će mu biti
dovoljno da započne život u slobodi... ako bogovi dopuste da
se srećno vratimo...
Mladići Pintija, Kales i Nikanor stajali su pored Filtona i
sva trojica plakali od uzbuđenja. Oni su bili od rođenja robovi,
odrasli zajedno, kod jednog gospodara u Beotiji i bili bliski
jedan drugom kao rođena braća. Kad im je gospodar umro
njegovi sinovi, raspikuće, prodali su pola imanja i dve trećine
robova. Pintija, Kales i Nikanor napustili su mesto, gde su se
rodili i odrasli. Kupili su ih Sirci. Idući u povorci, sa suzama u
očima gledali su jedan drugog, uzdisali i delili između sebe
zalogaje.
— Kuda nameravate ako nam bogovi dopuste da srećno
stignemo u Amfipolj? — upita ih lekar.
— Ne znamo, — odgovori Kales. — Naš stari gospodar
Kozma umro je, bogovi neka se smiluju njegovoj duši. Ako se
vratimo na imanje, njegovi rđavi sinovi uhvatiće nas i opet
prodati...
— Mladi smo i zdravi, — dodade Nikanor. — Otići ćemo
negde u službu, makar i u vojsku kralja Filipa.
— A sa mnom da li biste pošli?
— S tobom?... Kuda?
— Svejedno kuda... Dobićete oružje. Moji neprijatelji
biće i vaši. Atleta Prokles i ja imamo da prečistimo neke
račune...
— S kim?
— Pristajete li?
— Pristajemo, jer nemamo kud!
— Mi smo već mala vojska! Ima nas petorica atleta. —
reče
— Petorica, ali vredimo za pedeset! — odvrati mu Filton.
Potovarili su ranjenike na kola, upregli mazge i kolona
krete kroz noć put Amfipolja. Kad je odmakla nekoliko hiljada
koraka, ratnici začuše iza sebe zvuk roga koji u nekoliko
mahova odjeknu po tri puta. Tribali su obnovili napad.
Razočarano su se smucali tamo-amo, ne znajući na koju su
stranu begunci udarili.
 Kolona se kretala cele noći idući poznatim putem i tek u
zoru zastade u jednoj uvali da predahne. Po izlasku sunca
nastavi put i već je bila van domašaja Tribala.
 GLAVA DEVETA

Ja sam sin zemlje i neba!

Jednog letnjeg popodneva na terasi lovačke dvorane

sedeti su za stotom oficiri okupljeni oko kralja Filipa. Pred
svakim je stajao pehar s vinom, ali prepirka je uzela maha, pa
se malo ko od njih prihvatao pehara. Kralj je tvrdio da je
tebanska kosa falanga slabo pokretljiva i nepraktična.
— Dovoljno je u toku borbe napraviti nagli zaokret —
reče — i udariti u falangu s boka i cela skupina pešaka će se
rasturiti. Brzi manevri odlučuju pobedu.
Daoh Tesalac, kriveći usta i žmirkajući, pogleda u
Perdiku, kao da ga priziva za svedoka da je kralj rekao glupost.
On procedi kroz zube:
— Epaminonda je kod Leuktre pobedio Spartance
zahvaljujući kosoj falangi.
— Pobedio je, jer su Spartanci glupi! — obrecnu se Filip.
— A ti si još gluplji kad to ne uviđaš!
— Od Spartanaca nema borbenijih i pokretnijih ratnika
— odvrati Daoh. — Svaki im je borac brz kao munja.
— I opet nisu mogli odoleti tebanskoj falangi, — dodade
Perdika.
Filip je gladio bradu gledajući iskosa Daoha. Nije ga
podnosio, jer je to bio podmukao i tvrdoglav ratnik.
— Tebanci su pobedili, — reče, — jer se niko nije nadao
da će naići u borbi na pokretnu kulu sastavljenu od pešaka
naoružanih dugim kopljima... I pored toga, Spartanci su kod
Mantineje dvaput uspeli da razbiju falangu. Epaminonda je
proboden kopljem u rebra poginuo.
— Poginuo je, ali je pobedio! — dobaci Kleander. Filip
uze pehar, navrnu ga i ispi do dna.
— Da je bila treća bitka, — reče, — Tebanci bi pali i
nikad se više ne bi digli.
odmahnu glavom:
— Ne bi, ne bi Tebanci izgubili li treću bitku, — reče. —
Falanga se ne razbija lako, osim možda konjicom...
Filip se prenu:
— Konjicom? — uzviknu. — Tako mi Zevsa i svih
bogova na Olimpu, rekao si „konjicom"?
— Jeste, tako sam rekao!
— A zar ne bi li konjanici mogli grupno da se bore, a?
Oficiri su ćutali. Daoh se pakosno smejuljio, Kleander je
nožem deljao štap skidajući koru s njega, Perdika je
posmatrao decu kako se u dvorištu igraju s magarcem.
Parmenion je, stojeći oslonjen leđima o stub, jedini upro
pogled u kralja. On prvi progovori:
— Dosad su se konjanici borili pojedinačno. Svaki je
prema svojoj veštini i hrabrosti pobeđivao ili padao.
Filip tresnu pesnicom o sto:
— Svršeno je! — reče. — Pokušaćemo da izvežbamo
naše konjanike da se bore u zbijenom poretku.
 — Pokušajte! — dobaci Daoh. — Ali nećete ništa
postići.
Oficir ustade, pa zevajući i protežući se dodade:
— Kralj Filip, najbolji ukrotitelj konja, želi da svi ratnici
budu ukrotitelji. E, moj kralju... Zbog toga ćeš izgubiti bitku, a
Atinjanima ćeš dati nov povod da te ismejavaju... Smejaće ti
se cela Helada.
— Neka se smeju! Imaće vremena i da kukaju! Rekavši
to Filip ustade. Pogled mu pade na četiri dečaka koji su se u
dvorištu igrali s magarcem. Pokušavali su da svi sednu
magaretu na leđa, potiskivali jedan drugog, padali, dizali se,
opet pokušavali i padali. Igra se produžavala sve dok magaretu
ne dozlogrdi. Ono njaknu i ritnu se zadnjim nogama. Deca se
sa smehom razbežaše i stadoše se pripremati da nastave igru.
— Prava makedonska upornost! — reče Parmenion.
— Kod dece ili kod magarca? — upita Daoh.
— U svakom slučaju magareća upornost! — nasmeja se
Perdika.
I Filip se nasmeja.
— Šta veliš na ove mudre primedbe, Parmenione? Tamo
je i tvoj sin Filota...
— Neka tvoja kraljevska reč i u ovom slučaju bude
odlučna, — nasmeja se oficir, — ali i tvoj sin Aleksandar je
među decom.
— Svi će oni biti dobri konjanici — dodade Filip
odlazeći.
— I službi u konjskoj falangi! — dobaci Daoh.
Kralj ne ču ovu pakosnu aluziju, jer je već ušao u
lovačku dvoranu i stao da se izdire na robove Etiopljane koji
su se izležavali u kutu na slami prekrivenoj asurama. Neki su
spavali i hrkali kao da je ponoć.
Žvaćući bezubim ustima smokvu pojavi se iza Jedne
štale vaspitač Leonida.
— Ej, dečaci! — povika. — Napred na učenje! Ostavite
magare da se ne biste s njim izjednačili u znanju!
Starac sede na jednu klupu u hladu, dečaci na drugu
ispred njega.
— Niste bogobojažljivi! — reče im. — Budući državnici
i oficiri trebalo bi da su ozbiljniji!
Vaspitač se nakašlja, pljunu u stranu i zapita:
— Jedan od vas se jutros peo na krov od štale? Dečaci su
ćutali. Vaspitačev strogi pogled prelazio je
s jednog na drugog.
— Ko se peo na krov od zgrade i lomio ćeramidu?
Dečaci su se zgledali kao da se čude takvom pitanju
Starac, šarajući prutom po pesku grčka slova, reče
povišenim tonom:
— Neka mi na to pitanje odgovori Filota, sin
Parmenionov.
Filota stade da guta pljuvačku i da trepće, zagrcnu se i
zakašlja. Susrevši strogi vaspitačev pogled, procedi:
— Peo se Ptolomej, sin Lagov... On se peo na krov i
lomio ćeramidu,
— Ptolomej?
— Ptolomej!
— Pih... — odmahnu rukom vaspitač. — Budući general
penje se na krov od štale!
Odjednom, kao da se priseti, Leonida blaže dodade:
— Sigurno si hteo da vršiš osmatranje? S visine je širi
vidik!
— Tako je! To sam hteo...— s olakšanjem reče okrivljeni
dečak Ptolomej.
— Laže, nije to hteo! — upade Aleksandar. — Budući
general je jurio majmuna po krovu.
— Majmuna!... Majmuna si jurio? — zgranu se vaspitač.
— Majmuna, pa šta! — prkosno odvrati Ptolomej. Starac
bespomoćno sleže ramenima. Onda zapovedničkim glasom
dodade:
— Za kaznu ćeš deset puta napisati na svojoj daščici
pesmu „Apolone sjajni!"
— Ja tu pesmu znam napamet!
— Ako. Napisaćeš je deset puta...
Za trenutak nastade tišina. Leonida se zagleda u
purpurno nebo na zapadu gde je sunce malopre zašlo. Dečaci
su s uživanjem posmatrali kako se dve svrake tuku lepršajući
u granama omorike u vrtu.
Vaspitač je smišljao koje pitanje da postavi učenicima.
Najposle reče:
— Neka mi kaže Aleksandar, sin Filipov, da li jedan
budući general sme da se igra s majmunom?
— Sme, ako mu je sličan! — odgovori upitani.
Ostali dečaci, grcajući od uzdržanog smeha stadoše se
podgurkivati i rugati na račun Ptolomeja, a ovaj, zajapuren u
licu, odvrati:
 — Sme li jedan budući kralj da se igra s magarcem?
— Sme, ako je magarac pametniji od njega! — reče
Filota.
Sad tek nastade smeh. Aleksandrovo belo lice obli
rumen. On udari Filotu pesnicom po ustima. Dečak se izvrte s
klupe. Aleksandar polete za njim. Mališani su se tukli, valjali
po pesku i grizli jedan drugog. Rastaviše se tek kad na sebi
osetiše kišu prutova kojom ih vaspitač zasu.
Zabezeknut od čuda Leonida rastavi dečake i nanovo ih
posadi u klupu.
— Bezbožnici! — gunđao je starac. — Nikad od njih
neće ništa biti!
Aleksandar i Filota su se ližući usne i nosiće, gledali
krvnički, stezali pesničice i pretili jedan drugom.
— Tako mi Hirona,{39} — podviknu starac, — tući ću vas
ovim prutom sve dok mi u ruci od njega ne ostane samo
patrljak!... Slušajte sad pitanja i odgovarajte kako treba, jer će
prut opet da proradi.
Starac izvadi iz skuta smokvu, izgnjavi je prstima, stavi je
u usta i otpoče sa žvakanjem.
Dečaci su bili namrgođeni. Jedino se Aleksandar smešio.
Njega je prošla ljutina. Filota je gledao podmuklo, Ptolomej
zajedljivo, a četvrti dečak Frigija, debeljušan i trom šištao je
kroz nosić i stezao pesnice kao da tek namerava da se bije.
Učitelj stade da postavlja pitanja:
— Ko su vam najveći prijatelji?
— Otac i majka! — odgovoriše deca uglas.
— Koga najviše treba voleti?
 — Oca i majku...
— A posle njih?
— Svoju otadžbinu... Ona nam je isto što i otac i majka.
— Koju zemlju treba braniti do smrti?
— Otadžbinu...
— A koju najviše?
— Samo otadžbinu...
— Koga treba najviše mrzeti?
— Demostena sina Demostenova.
— Ko vam je neprijatelj?
— Svako ko napadne našu otadžbinu.
— I još ko?
— I onaj koga mi napadnemo!
— Odlično!
Vaspitač je zadovoljno žvakao smokvu. Češkajući svoju
retku bradicu ustade s klupe zabaci ruke na leđa i poče da
šetka ispred dečaka gledajući u zemlju. Mališani su se
smejuljili i podgurkivali laktovima jer je vaspitač desnu nogu
preterano izbacivao napolje.
Leonida je bio rođak Olimpijadin i nedavno je došao iz
Epira u Pelu da bude vaspitač Aleksandru i njegovim
drugovima...Ponosan zbog srodstva s kraljicom, nikome nije
dozvoljavao da ga zove nastavnikom. On je bio dvoranin i
vaspitač i to je želeo da ostane do kraja života.
Međutim drugi vaspitač, koji je sebe nazivao
nastavnikom, bio je Lizimah, priprost, ali okretan i zajedljiv
čovek, rodom iz Akarnanije. Brzo je stekao naklonost kralja
Filipa, jer ga je nazivao Pelejem,{40} a Aleksandra Ahilom. To
je bio uzrok što je stari Leonida kipeo od besa kad god bi
ugledao Lizimaha. Pa i sad, kad se drugi vaspitač pojavi,
starac ubrza korak i duvajući na nos poče da gunđa.
— O čemu razmišlja stari Hironov potomak? — upita
Lizimah zajedljivo.
Leonida ga pogleda iskosa i ne odgovori.
— Neka ti bogovi, o Leonida, pomognu da razmrsiš
teško pitanje koje muči tvoju učenu glavu! — pakosno se
smeškajući reče Lizimah.
Starac podiže glavu i s paćeničkim izrazom na licu
odgovori:
— Žalim...
— Koga Žališ?
— Boginju Reju...{41} Kad pomislim koga sve mora da
nosi na svojim starim plećima, obuzme me žalost!
Lizimah se blaženo nasmeši i sa samilosnim tonom u
glasu reče:
— Ne misliš valjda na sebe kad tako govoriš?
— Mislim na tebe! — obrecnu se starac bečeći oči. —
Mislim na tvoju seljačku porodicu, na tvoju konjsku pamet,
iako se izdaješ za vaspitača koji treba da bude kralj!
— A tvoja pamet!... — nasmeja se Lizimah. — Tako mi
Hermesovih sandala ne bih mogao da izbrojim ni do četrdeset
a da ti bar tri puta ne pogrešiš! Stavljam svoju slobodu na
kocku, da od svih grčkih slova bar osam ne bi umeo da
napišeš...
Leonida zaklima glavom i zamisli se. Najposle, kao da je
našao pravo rešenje, reče:
 — Potplatiću konjušare da te izlemaju, ti, ti, svrako s
krivim nogama i grabljivim očima... Sigurno ćeš zaglaviti na
vešalima, ako ne umreš od sakagije!
Dečaci su s uživanjem pratili svađu vaspitača. Ali
Leonida im podviknu i oni se raspršiše po dvorištu spremajući
se da odu svako svojoj kući.
Vaspitači ostadoše da nastave svađu, a Aleksandra pozva
Olimpijada.
Kraljica je volela da razgovara sa svojim sinom kad
padne mrak, prema žišku.
Lelujava svetlost pomerala je senke crne i izdužene i
padala na bronzane statue Orfeja, Dionisa i Demetre. Kao u
snu stvari su u odaji poprimale drugačije oblike. Grobna tišina
gušila je i pritiskivala dušu izazivajući nespokojstvo. Statue
bogova izgledale su kao da su porasle u visinu i širinu.
Čkiljava svetlost žiška treperila je kao duša u samrtnika.
Odjednom, kroz otvoren prozor blesnu mesečeva svetlost,
prodre u odaju i lomeći se o ivice stvari rasu se po podu i
prekri senke. Pun mesec je pomaljao bledo lice iznad krošnja
platana.
U odaji je sedeo mali Aleksandar. Kraljica je ležala na
minderluku i zatvorenih očiju mrmljala nerazumljive reči.
Dečaku se činilo da izgovara molitve namenjene bogovima
mraka i donjeg sveta.
Odjednom se Olimpijada pridiže. Njene zelene oči upiše
se u mališana.
— Da li znaš ko si? — reče mu.
Dečak pognu glavu i ne odgovori. Kraljica ga pomilova
po kosi:
— Ti si sin zemlje i noba! Dete zatrepta i podiže glavu.
— Tvoj otac je Zevs! Upamti to!
— A kralj Filip? — upita bojažljivo dečak.
— On ti nije ništa! Ja sam ti majka, a pravi otac je Zevs.
Koga treba najviše da voliš?
— Oca, majku i otadžbinu.
— Otadžbinu! — nasmeja se Olimpijada. — Tvoja
otadžbina je ceo svet!... Upamti dobro ovo: brat, srodnik i
prijatelj biće ti svaki čovek ako radi za tebe i ako je posvećen,
makar bio Helen, Persijanac, Egipćanin, čak i skitnica.
Makedonci s kraljem Filipom predstavljaju gomilu ratnika
koja će te poslužiti kad dođe tvoje vreme. Njih treba da voliš
jer ti si sin Zevsa i Olimpijade, sin neba i zemlje...
Kraljica ustade s minderluka, uhvati dečaka za ruku i
dovede ga do prozora:
— Gledaj! — reče. — Ceo svet, koliko nebo pokriva,
biće tvoj. Možeš li to da zamisliš?
— Mogu, — bezazleno reče dremovni mališan.
— Sve će biti tvoje!
— Zar i nebo?
— I nebo i zemlja... Ti si božiji sin. Upamti: to je tajna
koju samo ja i ti znamo... Ako je nekome odaš, umrećeš.
Dečak zadrhta. Majka ga uhvati za ruku, izvede iz odaje
predade robinji, koja je čekala u hodniku.
— Šta si ti? — upita ga još jednom.
— Sin zemlje i neba, — prošapta dečak. Kraljica se
obrati robinji.
 — Daj mu da večera i odvedi ga da spava. Robinja
odvede mališana.

* * *

Tebanka Glikera i Tebanac Diota bežali su prema jugu.

Izbegavajući Ematije, oblast s bogatim pašnjacima, ravnu i
dobro naseljenu, dohvatiše se šumovitih predela oko ilirskog
grada Arnisa. U blizini reke Halkijakon Diota u jednom
zaseoku ukrade ovcu i torbu smokava. Tim se begunci
ishraniše za nekoliko dana idući nizvodno, obalom reke.
Spavali su danju skrivajući se po gustim vrbacima i
topoljarima, a noću, upravljajući se prema zvezdama, išli su
putevima i stazama koje je Diota dobro poznavao.
Šestog dana dospeše do grada Argire u Tesaliji. Sad već
van domašaja potere, ako je pošla za njima, begunci se
zaustaviše u jednom selu, gde je bila kuća konjušara Diote.
Njegov otac i majka svesrdno dočekaše mladu ženu i svoga
sina i gostiše ih deset dana. Onda Glikera nastavi put sama, a
Diota ostade kod kuće. Pri rastanku mladić reče:
— Znaš gde ćeš me naći. Od kuće neću ići nigde sve dok
me ti ili tvoj muž ne pozovete. "Kad se rešite na osvetu, ja
sam vaš.
Petog dana posle rastanka Glikera je bila u Tebi, kod
svojih roditelja.
 GLAVA DESETA

Nema loga zida koji magarac natovaren zlatom

neće preskočiti.
Fi li p

Neko vreme izlgledalo je da su se i u Heladi i u

Makedoniji strasti stišale. Filipova vojska ostala je u
Termopilima ne čineći nikakva nasilja domorocima koji su se
postepeno navikavali na novo stanje. Demosten je i dalje bio
na oprezi, ne mirujući ni za trenutak, pa je helenska vojska iz
dana u dan postajala sve veća i sve snažnija.
Međutim, Makedonci su po Trakiji neprestano ratovali
otkidajući od varvara deo po deo oblasti i grad po grad.
Jednog dana pronese se vest da je makedonska vojska
prešla preko Bosfora i prebacila se u Malu Aziju. U vezi s tim
bilo je i jedno pismo koje je persijski car Darije poslao
Demostenu. U pismu se napominjalo da car neće žaliti pomoć
Atinjanima, a Demostenu posebice, ako svu vojnu silu okrenu
protiv Filipa. Preko svog satrapa u Maloj Aziji car lično posla
Demostenu kesu zlatnika.
Sve se to događalo u vreme kad je veliki besednik
govorio Helenima da nipošto ne dovedu sebe u zavisan
položaj i da se ne prodaju makedonskom kralju. Iz toga doba
potiče i njegova priča o ovcama koje su svoje pse čuvare
izdale vucima: „Vuci su podavili pse, a zatim i ovce".
— Građani i ratnici Helade, — uzvikivao je Demosten.
— Ne dopustite da vas „kurjačina" Filip jednog po jednog
proždere.
Kralj Filip, čuvši za carski poklon Demostenu, uzviknu:
— Zevsa mi, nema toga zida koji magarac natovaren
zlatom neće preskočiti!

* * *

Na dvor kralja Filipa došao je nov vaspitač. Dečaci

Aleksandar i Filota čuli su za njega dok su se vežbali u
gađanju strelom. Doznali su da je došao iz Male Azije, da je
doneo četiri velika sanduka i da niko ne zna sta se u
sanducima nalazi.
Jedna dvorkinja im je rekla da je vaspitač u lovačkoj
dvorani i da razgovara s kraljem i da ni po čemu ne liči na
bivšeg vaspitača Leonidu koji je godinu dana ranije umro, niti
na Lizimaha, koga je Filip isterao s dvora pre tri nedelje na lep
način.
Aleksandar i Filota, sad već dečaci od trinaest godina,
ostaviše lukove i strele i odlučiše da odu na desno krilo dvorca
i uđu u odaju novog vaspitača.
— Samo ćemo proviriti kroz vrata da vidimo sanduke, —
reče Filota.
— Ja ću ući, a ti, ako si kukavica, vrati se. — dobaci mu
Aleksandar.
— A ako nas zatekne?
— Pa šta? Došli smo da se upoznamo, nismo ga našli u
odaji i gotovo...
Filota nešto progunđa, zastade i osvrnu se bojažljivo. Ali
kad vide druga da slobodno uđe, pođe i on.
Došavši do odaje vaspitača dečaci zastadoše i oslušnuše.
— Možda je unutra? — šapnu Filota.
— Nije. Ostao je s Filipom u lovačkoj dvorani.
— Pa što ne uđeš?
— Ja ću i ući!
Aleksandar uđe u odaju. Njegov se drug bojažljivo
ušunja za njim.
Četiri sanduka stajala su nasred sobe. Dečaci ih stadoše
obilaziti, zagledati i pipati.
— Zakovani su... — reče Aleksandar pokušavajući da
podigne jedan poklopac.
— Iz drugog sanduka začu se najpre šušanj, a zatim i
kmečanje.
Filota ščepa druga za luku i povuče ga vratima. Drhteći
od straha prošaputa:
— Seljaci pričaju da u Maloj Aziji ima ljudi sa psećom
glavom... Možda je tu njihovo dete? Čuješ li kako šuška? Živo
je...
— I meni se čini, — reče Aleksandar. — Živo je,
dabome... Sad ćemo da vidimo...
 Mališan se naže nad sanduk na kome je poklopac bio od
razmaknutih letvi. Savladavajući strah bajagi namerno zviznu i
počeša se po potiljku.
— Vidim nešto čupavo! — reče. — Da, tu ima nešto
živo.
Aleksandar se povuče nekoliko koraka prema vratima.
Ubledeo i trepćući, Filota ga je gledao kao da je gotov svakog
trenutka da pobegne niz hodnik.
— Ostavi... Ne diraj... — šapnuo je. — Bolje da odemo
odavde.
Dečaci iziđoše u hodnik i uputiše se prema izlazu.
— Šta veliš, a? — upita Filota.
— Velim da si ti kukavica...
— Ja!... A ti?... Uplašio si se više od mene... Aleksandar
zastade i odmeri ga pogledom:
— Ja sam se uplašio? Je li? — reče.
— Ti, dabome... Lice ti je bilo sasvim pobledelo. Drhtao
si!
Aleksandar ga ščepa za ruku i povuče:
— Napred!... Idemo da otvorimo sanduk!...
— To jest, kako to misliš?... — zamuca Filota. — Ja neću
s tobom...
Aleksandar ga stade vući prema odaji. Njegov drug se
otimao, odupirao nogama o pod, ali je ipak išao. Kad stigoše
do vrata, Filota se iskašlja i reče:
Nećeš smeti, plašljiv si... Ako otvoriš sanduk, ja ću
pojesti tri eksera!
— I poješćeš, ništarijo! — odvrati Aleksandar i uze mač
koji je stajao u uglu.
Drhtavim rukama dečak poduhvati jednu daščicu i odvali
je, zatim drugu i treću.
Odjednom iz sanduka iskoči majmun, dreknu nekoliko
puta i jurnu za dečacima koji su se već stuštili niz hodnik. Cela
grupa nalete na novog vaspitača koji se pojavi iza jednog ugla.
Dečaci stadoše kao ukopani, a majmun, cvileći, stade lizati
ruke svom gospodaru.
— Mi smo, ovaj, eto... Pa to je majmun!... stade da
zamuckuje Filota.
— Ni reči! — prekide vaspitač. — Napred u moju sobu
sve troje... Ina, za mnom! ...
Majmun poskoči i cvileći pođe pored svog gospodara.
Dečaci u stopu za njima.
Majmun poskoči i cvileći pođe pored svog Dečaci u
stopu za njima.
U odaju uđe prvo majmun Ina, skoči na sto i sede
gledajući vlažnim očima vaspitača koji sede na postelju, i dva
dečaka koji, gurkajući se sedoše na klupu.
Vaspitač je imao oko četrdeset godina. Bio je povisok i
prav. Smeđa brada i duga kosa bile su mu divno raščešljane, a
ispod gustih obrva svetlucala su mu dva krupna oka. Nasmeši
se na dečake.
— Mislim da treba najpre da se upoznamo! — Ja sam
Aristotel iz Stagire, imam četrdeset godina — reče. — Najviše
volim dobru decu i prirodu. A vi?
— Ja sam Aleksandar, sin Filipov.
— Hm! — učini vaspitač. — Sin kralja Filipa?
 — Pa da!
— A ja sam Filota, sin Parmenionov...
— Vrlo dobro. Razgovaraćemo...
— Iz Male Azije si došao? — upita Aleksandar.
— Da, iz Male Azije... Ranije sam bio u Atini. Učio sam
kod filozofa Platona sve dok nije umro... Vi ste valjda čuli za
Platona?
— Čuli smo. — odgovori Filota. — Naš stari vaspitač,
umro je, bogovi mu se smilovali duši... On nam je rekao da su
filozofi glupi.
— Glupi?
— Glupi, dabome. Tako je rekao...
— I da su neznalice, — dodade Aleksandar. — Ali zato
umeju dobro da pričaju i da lažu i varaju svet.
— Vaš pokojni vaspitač svakako je bio u pravu! —
nasmeja se Aristotel. — Ali da znate: i ja sam filozof.
— Ti? — začudi se Filota.
— Ti filozof? — upade i Aleksandar. — Ne izgleda baš
da si glup.
Dečaci zaklimaše glavama. Na njihovim licima video se
izraz razočarenja.
— Dakle, i ti si filozof? — opet reče Aleksandar, valjda
nadajući se da će dobiti odrečan odgovor.
Vaspitač klimnu potvrdno glavom:
— Jesam, možda i glup!
— Hm... — učini dečak. — A što će ti majmun?
— Treba mi... On liči na čoveka.
— Pa šta s tim?
 — Pa liči...
— Neka liči! Opet nije čovek!
— Možda mu je brat?... — nasmeja se filozof.
Za trenutak nastade tišina. Vaspitač je žmirkajući
posmatrao dečake. Majmun se češao po trbuhu trudeći se da
uhvati buvu.
Aleksandar udari nogom u jedan sanduk.
— Šta imaš ovde? — upita.
— Knjige!
— Knjige? U sva tri sanduka?
— Da
— Ko ih je napisao?
— Mnogi učeni ljudi. Ima i mojih dela.
— I ti pišeš?
— Da!
— O čemu?
— O državi, o pravu, o društvu... Ima tu dela koja
obuhvataju logiku, filozofiju, istoriju, prirodne nauke,
astronomiju i mnogo štošta... Vidite, deco... filozofiju ne
stvara jedan čovek, već svi mislioci na svetu. Svako od njih
kaže po nešto a to je samo za sebe malo ili ništa. Ali kad se
sve to skupi, onda se dobija zbir koji je najbliži istini...
Filozof ućuta i zagleda se nekud u stranu. Aleksandar se
obrati Filoti:
— Poješćeš tri eksera! — reče.
Vaspitač se prenu:
— Šta ti bi?
Aleksandar, sav crven u licu, odvrati:
 — Ovaj pacov ovde rekao je da će pojesti tri eksera ako
se usudim da dignem poklopac sa sanduka i pustim
majmuna!...
Filota je razrogačenim očima gledao u druga, a Aristotelu
padoše na pamet reči koje mu je pola časa ranije rekao kralj
Filip: „Moj sin je jogunast i neobuzdan. Ti ćeš ga ukrotiti".
Filozof se seti i stihova tragičara Sofokla. Slavni pisac je rekao
o vaspitanju:
„Tu su potrebne jake uzde i dobar upravljač".
Međutim, Filota skoči s klupe i pobeže iz odaje.
Tako su se upoznali Aleksandar i njegov novi vaspitač,
filozof Aristotel. Otada su njih dvojica stalno bili zajedno,
razgovarali, raspravljali i prepirali se. Filozofu nije bilo teško
da pridobije dečaka. Novi vaspitač je ubrzo uvideo da dečak
voli čitanje i nauku. Zbog toga mu je odmah poklonio svoje
izdanje Ilijade.{42} Čitajući ovaj ep, Aleksandar se saživljavao
s junacima iz Trojanskog rata, obožavao Ahileja i divio mu se
„što je u životu uspeo da nađe pravog prijatelja,{43} a posle
smrti dostojnog glasonošu.{44}
Filozof je uspeo da u srce dečaka usadi ljubav prema
lekarstvu, pa je Aleksandar još u ranoj mladosti priticao u
pomoć bolesnim prijateljima, davao im lekove i savete kako
treba da postupaju u času bolesti i kako da žive posle
ozdravljenja.
Iz njegove duše nikad nije iščezla ljubav prema filozofiji.
Razmišljajući o prirodi i njenom toku, o životu, o čoveku i
njegovim odnosima prema stvarima koje ga okružuju i
prilikama u koje zapada, dečak je došao do tačnog saznanja
koliko je važna, iako na izgled ništavna, jedinka čovek.
Aristotelova studija O postojanju i propadanju služila mu je
kao uvod za rešavanje problematike života i saznanja.
Kralj Filip je naredio da se za njih dvojicu preuredi jedan
deo dvorskog vrta, gde su u jutarnjim časovima i u
predvečerje, šljunkovitim stazama, šetali vaspitač i njegov
učenik. Njihovi razgovori bili su beskrajni. Dečak je postavljao
pitanja, a vaspitač odgovarao. Koji put, neosetno, prelazilo se i
na prepirku, iz koje je filozof uvek izlazio kao pobedilac.
Jedne večeri Aleksandar mu postavi čudno pitanje:
— Da li može od majke, koja je duhovno opterećena,
dete da bude zdravo?
Filozof ne odgovori odmah. Njegov pogled trenutno
pade na zbunjenog i rumenog dečaka i prenese se na krošnje
drveća i preko njih. Osećajući na šta mališan cilja, vaspitač
stade razmišljati kako da odgovori.
Ali dečak dodade:
— Čitao sam onu knjigu što je napisao Platon... Ti si je
dao... Taj filozof tvrdi da su dobro i zlo nasledne osobine i da
se čovek rađa kao dobar ili rđav... Je li to istina?
Filozof se nasmeši, pogladi dečaka po kosi i reče:
— Jeste. Postoji Platonova teorija o vrlinama koje se
rađaju s čovekom. Po mom mišljenju ona je pogrešna.
— Pogrešna? — prenu se dečak.
— Pazi... Ako neko odluči da u životu stalno bude dobar
i neprekidno se vežba u tome, da li će postati dobar?
— Svakako!
— Ako se vežba da bude hrabar?
 — I plemenit?
— I plemenit ako nastoji na tome!
Dečak zavrte glavom i zagleda se u zemlju ispred sebe.
Najposle reče:
— Pre neki dan si mi govorio o naslednim osobinama.
Rekao si da su od presudnog značaja za čoveka... Šta sad ovo
znači?
— Znači da ti razmišljaš o svemu što nas dvojica
raspravljamo, a to me mnogo raduje... Znam na šta si mislio
kad si postavio ono pitanje...
— Da, na svoju majku... — prošapta dečak.
— A ko ti kaže da je ona nasledno opterećena? Možda je
pogrešno izabrala svoj životni put i tako dovela sebe do stanja
u kome se nalazi.
— Ona nije dobra! — tiho reče dečak.
— Jer se nije trudila da to postane.
— Nije ni plemenita.
— Nije...
Jedno vreme su obojica ćutali. Mučna pitanja i još
mučniji odgovori ubili su im volju za razgovor.
Sedeći na klupi u gustoj senci pitomog kestena, gledali su
plavetnilo neba i bele oblake kako iz beskraja plove u beskraj.
Na stazi je milela buba sa zelenkastozlatastim krilcima. Dečak
se zagleda u nju.
— Ona je srećna? — reče.
— Ko?
— Ova buba...
— Biće srećna dok je prva ptica ne ugleda... Kljucnuće je
i gotovo je sa srećom! — odvrati filozof.
Obojica se nasmejaše.
Iz dana u dan ređala su se pitanja i odgovori. Dečak je
filozofu izgledao sve čudniji, a filozof dečaku neiscrpni izvor
znanja. Pitanja su se ređala:
— Može li čovek postati besmrtan?
— Može, ali tek posle smrti!... Njegova dela mogu biti
besmrtna.
— Može li čovek postati bog?
— Ne može, jer je napravljen od raspadljive materije...
Svaka materija podložna je raspadanju.
— Čemu služe čulna uživanja?
— Radi produženja sebe.
— A uživanja?
— Uživanja?... To nas priroda zavarava da bi dobila ono
što joj pripada... Ali samo neobrazovana gomila nalazi
uživanja u čulnim nasladama...
Takva i slična pitanja i odgovori svakodnevno su se
ređali. Filozof je uticao na dečaka, ali naslage koje su ostale u
Aleksandrovoj duši, nastale u ranom detinjstvu, s jedne strane
od sumanute i mračne Olimpijade, a s druge od sujetnog i
neobuzdanog Filipa, nije bilo lako otkloniti.
Aleksandar je zbog toga bio i dobar, i rđav, i umeren i
plahovit, sentimentalan i realan do grubosti, koji put plačljiv
nad tuđom sudbinom, a katkad ciničan prema sebi, a još više
prema drugom.
Majka Olimpijada, otac Filip i filozof Aristotel odigrali su
glavnu ulogu u vaspitanju i formiranju čudnog karaktera
Aleksandra Makedonskog. Njegova bujna priroda vodila ga je
često u krajnosti: opraštao je okorelim zločincima, a ubijao
nevine ljude. On je razorio Tebu, a posle plakao i uzdisao nad
sudbinom trideset hiljada Tebanaca prodatih u ropstvo.

* * *

Lekar Filton i Prokles, atleta iz Tebe, stigavši u Amfipolj,

oprostiše se s trgovcima iz Sirije i odmah nastaviše put za
Beotiju. S njima su išla i tri mladića, Pintija, Kales i Nikanor.
Dve nedelje docnije nađoše se u Tebi.
Glikera, zanemela od radosti, baci se na grudi svom
mužu.
— Mislila sam da te nikad više neću videti! — jecala je.
— A dete? — uzbuđenim glasom upita lekar.
— Nisam uspela da ga nađem... Tri meseca je prošlo od
one noći... Tražićemo ga dok smo živi.
Atleta Prokles povede sa sobom tri mladića.
— Oni će raditi kod moga oca na imanju, — reče, — a
kad dođe dan osvete, povešćemo ih sa sobom.
Uprkos navaljivanju lekara i njegove žene da ostane kod
njih bar desetak dana, atleta, izgovarajući se, reče:
— Ove godine padaju olimpijska takmičenja. Moram da
se vežbam. Osim toga, čeka me devojka u Plateji... Oženiću
se...
 U toku narednih deset godina lekar i njegova žena
nekoliko puta su slali pouzdane ljude u Makedoniju da se
raspitaju za njihovo dete. Uzalud. Prva vest koju su doznali
porazila ih je: dvorkinja Doroteja je umrla, a ona je jedina
mogla da traži i nađe njihovog sinčića. Ostali pokušaji, prema
tome, nisu mogli da uspeju.
 GLAVA JEDANAESTA

Vodimo pregovore o miru,

a ratove ne ukidamo.
Sokrat

Aleksandar je kralja Filipa cenio samo kao ratnika, a

svaki drugi razgovor s njim izbegavao. Što je bio stariji, prema
ocu je postajao drskiji, mada se od njega učio ratnoj veštini.
Olimpijadino preziranje Filipa, nipodaštavanje i grube šale na
njegov račun uticale su na dečaka. On je pažljivo slušao oca
samo kad je bila reč o ratnim podvizima, disciplini i
osvajačkim planovima.
Filip mu je odredio za učitelja borenja najbolje i
najistaknutije veštake u rukovanju mačem i kopljem, pa je
dečak i na tom polju pokazao uspehe. Iako je imao razloge da
se divi sposobnostima svog oca, pod neprestanim uticajem
majke Olimpijade kod dečaka se pojavila zavist prema
Filipovim uspesima.
Jednog dana stiže glasnik u grad Pelu i donese vest da je
Filip uspeo da posle tromesečne opsade osvoji grad Perint, da
je zadobio veliki plen i mnogo robova. Radost obuze sve,
osim Aleksandra. On, mrzovoljno, obrativši se svojim
drugovima, reče:
 — Filip će zauzeti sve! Za mene neće ostati ništa! Filota,
Harpal, Nearh, Frigija i Ptolomej zgledaše se i prsnuše u smeh,
jer im se činilo da se dečak šali.
Ali Aleksandar je bio ozbiljan. Harpal mu dobaci:
— Zar ti je mali svet? Bojiš se da nećeš imati šta da
osvajaš?
— Tako je, u pravu si! — potapša ga Aleksandar po
ramenu. — Moja domovina je ceo svet.
Dečaci se tek sad začudiše, ali niko se ne nasmeja na ovo
hvalisanje, jer su svi dobro poznavali ćud svog druga.
Niko od njih nije mogao da zna do koje je mere kraljica
Olimpijada kod svoga sina ubila osećanje za nacionalnost. A
ona je doterala dotle da je dečak izgubio ljubav prema
domovini i na taj način stvarala od njega ličnost spremnu na
pustolovine. Tako je Aleksandar od rane mladosti stekao
sposobnost za podvige svake vrste, sklonost ka lutanju i
pohlepnu želju za doživljajima.
Filozof Aristotel nije mogao uticati na karakter dečaka
koji je, kao i svako obdareno dete, već bio formiran. Veliki
vaspitač probudio je kod njega želju da što više dozna i usadio
mu ljubav prema nauci i to je sve.

* * *

Jednoga dana ispred dvorske kapije pojavi se neki

trgovac s konjima tvrdeći da je došao po poruci Filipovoj.
Zahtevao je od stražara da ga puste pred kralja. Iza njega je
stajao snažan rob i držao za uzdu nakratko konja vranca, koji
je kao besan poigravao.
Stražari se stadoše dogovarati i najposle odlučiše da
trgovca ne puste u dvorski krug. Jedan od njih ode da obavesti
kralja da je trgovac došao i da nudi konja na prodaju. Crvene
nozdrve, kao žeravica krupne plamene oči i tanke noge
ukazivale su na rasnost i plemenitu pasminu ždrepca. Ćudljiva
životinja poigravala je i bočila se trzajući uzdu.
U želji da što pre vidi dobrog konja, kralj Filip žurno
pređe preko dvorišta i iziđe kroz kapiju u polje. Za njim je išla
gomila oficira i vojnika, s Aleksandar sa svojim drugovima.
Parmenion, stari poznavalac konja, prvi progovori:
— Ždrebac je odlične pasmine, ali je neupotrebljiv!
Njega ne mogu ukrotiti ni najveštiji jahači.
Filip je klimajući glavom obilazio oko konja i zagledao
ga.
— Šteta... Šteta... — reče. — Retko dobra životinja! Da li
ga je ko jahao dosad? — upita trgovca.
— Nije. Ni trenutak ne trpi jahača na sebi. — odgovori
ovaj. — Eto, doveo sam ga ovde jer znam koliki si ti ljubitelj
dobrih konja.
— Ko sme da ga uzjaše? — viknu Filip.
— Ja! — istupi jedan mlad konjušar, čuveni jahač, koga
je kralj dvaput slao da učestvuje na olimpijskim trkama.
Mladić priđe konju, prihvati uzde i baci se u sedlo. Konj
se odmah stade bacakati, povijati glavu nadole i ritati se
nogama. Nekoliko trenutaka jahač se zadrža na njemu, onda
polete uvis i tresnu o zemlju.
Zatim pokušaše još dva vojnika i jedan oficir, ali sva
trojica padoše s konja.
— Šteta, ovakav ždrebac! — uzviknu Filip.
— Šteta, šteta! — klimali su glavama prisutni.
— Sad se, valjda, niko neće ni usuditi da ga uzjaše? —
reče kralj. — Imali koga?
— Ima! — začu se iz gomile jedan glas.
Svi se okretoše i pogledaše. Aleksandar je prilazio konju.
— Ne misliš, valjda, ti da ga uzjašeš? — razrogačenih
očiju od čuda reče Filip.
— Ja ću ga uzjahati, — reče Aleksandar prihvatajući
uzdu od trgovca.
Kralj još jednom pokuša da ga odvrati, ali uzalud. Mladić
je već tapšao konja po vratu. Onda, vodajući ga oko sebe u
krug, okrete mu glavu prema suncu, jer je primetio da se konj
plaši svoje senke. Bacivši mu se na leđa, ostade neko vreme
tako, zatim popustivši uzdu, pusti konju na volju da krene.
Ždrebac najpre pođe korakom, onda se pusti u najveći trk
preko polja i začas ga nestade iza šumice, pored jedne rečice.
Filip je prebledeo od straha i uzbuđenja. Njegovi pratioci
uzvikivali su pljeskajući rukama. Svi pogledi bili su uprti
prema šumici. Najposle se iza okuke pojavi jahač. Dotera u
trku konja pred gomilu ljudi i sjaha.
Oduševljeni poklici pozdraviše konja i jahača. Kralj je
prekorevao sina, ali se na njegovom licu video ponos.
— Mogao si da pogineš! — reče. Mladić mirno odgovori:
 — Zašto da poginem?... Treba znati kako se upravlja
konjem. To je sve.
Kralj Filip preplati ćudljivog konja, a trgovac ode
zadovoljan.
Tako je mladi Aleksandar došao do konja i nazvao ga
Bukefal.

* * *

Posle nekoliko dana, jedan mladić, vodeći konja za uzdu

primače se dvorskoj kapiji. On bez reči predade pismo,
papirus privezan vrpcom, stražaru, baci se na konja i u
najvećem trku odjuri prema šumici i nestade ga iza nje.
Nekoliko časaka docnije Filip je imao pismo u rukama. On
preseče vrpcu, otvori papirus i pročita. Nekoliko oficira, koji
su bili prisutni, primetiše bledilo na licu kraljevom. Filip,
savlađujući gnev, reče:
— Moja privatna stvar... Ovo se vas ne tiče...
Rekavši to ode u Olimpijadinu odaju.
Kraljica ga dočeka bujicom reči:
— Šta hoćeš? Šta tražiš ovde? Nemaš ti sa mnom ništa!
Otkako sam se udala za tebe i napustila Epir, nikakvo dobro
nisam videla!... Ponašaš se kao pravi bezbožnik: ubio si mi
pitona posvećenog Dionisu...
— On je bio besmrtan! — dobaci Filip.
 — Ubio si ga varvarine!... Oskrnavio si svetinju...
— I ti si svetinja i besmrtna! — dodade opet Filip.
— Ja od tebe ne tražim ništa! Pusti me da se vratim u
Epir i da tamo živim pristojnim životom... Zašto si došao u
moju odaju? Šta hoćeš?
Filip sede za sto.
— Hteo sam da te pitam, — poče, — od koga potiče ona
priča da je Zevs tvoj muž, a šta sam ja onda?
Kralj je pogleda pravo u oči.
— Kakva priča, kakav Zevs? — žmirnu Olimpijada. —
Ne znam ja o tome ništa!
— Ne znaš?... Godinama se iza mojih leđa govori da ja
nisam Aleksandrov otac, a ti, eto, ne znaš o tome ništa!
— Kakav si ti vladar kad dopuštaš da se takve stvari o
tebi pričaju?
— Ne o meni, nego o tebi! — dobaci kralj.
— Odseci glavu jednom od tih spletkara i biće kraj svim
pričama! Uostalom, ko ti je to rekao?
— Lekar Filton, koga si prodala kao roba.
— Gde je on? — planu kraljica.
— To nije važno... Evo ti njegov papirus. Danas sam ga
dobio...
— Ko je to doneo?
— To nije važno... čitaj... Kraljica dohvati papirus i poče
da čita:
Pozdrav Filipu sinu Aminte, kralju Makedonije, od
Filtona, sina Dodorova, lekara u Tebi.
Kralju Filipe, pišem ti kao slobodan čovek iz slobodne
zemlje Beotije. Tvoja žena me je prodala kao roba, jer sam se
usudio da kažem da si ti otac naslednika makedonskog
prestola. Ona tvrdi da je otac deteta Zevs! Molim te, pogledaj i
izvidi da taj Zevs nije slučajno tvoj oficir Klitandar, glavni
pomagač u zločinstvima kraljice Olimpijade".
— Šta kažeš na ovo? — upita kralj. Olimpijada se
prezrivo osmehnu:
— Kleveta. Lekara sam bacila u tamnicu i prodala kao
roba, jer je bio Demostenov uhoda...
— Je l'? — nasmeja se kralj. Što mi to ranije nisi rekla.
— Rekla sam, ti si to zaboravio!
— Zaboravio! Veličanstven izgovor! Divno, uzvišeno,
krasno!... Uostalom, imam da ti saopštim nešto šta je važnije.
— Važnije? — začudi se kraljica.
— Važnije... Oženiću se...
— Ti? Zašto?
— Zato što po pravu kraljevi mogu da uzmu i drugu
ženu. Olimpijada preblede od besa:
— Ja ti to pravo neću uskratiti. Sad idi, varvarine... Udalji
se iz moje odaje.
Filip joj okrete leđa i pođe vratima, ali se priseti i dobaci:
— Bilo bi dobro da se spremiš i što pre otputuješ u Epir.
To je inače tvoja davnašnja želja!

* * *
 Filip se po drugi put oženio{45} kad je Aleksandru bilo
šesnaest godina. Svadbena svečanost priređena je u hramu, a
gozba u lovačkoj dvorani. Nevesta je bila Makedonka
Kleopatra, mlada i lepa. Pričalo se da je kralj Filip bio u nju
strasno zaljubljen.
Gozba je počela zdravicama. Nazdravljalo se kralju,
novoj kraljici i njihovom budućem potomstvu. I Atalu, ujaku
nevestinom, koji je odnegovao tako lepu devojku.
Za to vreme Olimpijada, koja nije otputovala u Epir, bila
je u svojoj odaji s nekoliko dvorkinja i prizivala duhove
donjeg sveta, moleći ih da razore novi brak. Kraljica je
zakletvama, čaranjem i bacanjem čini proklinjala kralja i
njegovu nevestu, obećavajući Hekati i Ernijama{46} velike
zavete, ako joj pomognu da izvrši osvetu. U nastupu besa i
verskog zanosa Olimpijada stavi u jednu divnu kutiju
razdraženu kobru i po robu je posla nevesti na dar.
Mladi rob, ne znajući šta nosi u kutiji, pojavi se
nasmejana lica u lovačkoj dvorani, priđe Kleopatri, kleče na
levo koleno i, pružajući joj kutiju, reče:
— Prelepa i presvetla kraljice, primi ovaj poklon od
nepoznatog darodavca koji te obožava!
— Ko je to poslao? — upita Filip.
— Naređeno mi je da održim njegovo ime u tajnosti!
Kleopatra, blaga i nasmešena, uze kutiju i stade drešiti vrpcu.
— Stoj! — viknu kralj, prislonivši uho na kutiju.
U dvorani nastade tišina. Sve oči bile su uprte u kralja.
Filip uze kutiju i priđe ognjištu.
 — Sumnjivim poklonima od nepoznatih darodavaca
ovde je mesto!
Kralj baci kutiju u vatru. Uskoro se začu pištanje zmije.
Iz nagorele kutije njeno telo ispade i sklupča se na žaru
cvrčeći.
Filip priđe robu:
— Sad ne moraš da pominješ ime „plemenitog
darodavca"! — reče. — Svi znamo ko je. A tebi za ljubaznost i
dobru volju evo napojnice.
Kralj ga tresnu pesnicom po sred usta. Mladić pade. Filip
se obrati zvanicama:
— Ispijmo pehar u zdravlje nove kraljice! Aleksandar je
sedeo za stolom mrzovoljan i utučen. Obrativši se Ptolomeju,
koji je bio pored njega, reče:
— Užas me hvata kad pomislim u kakvoj sam sredini
odrastao!... Imaju pravo Atinjani. Varvarska je ovo zemlja, a
mi smo podivljala rulja.
Poznavajući dobro podmuklost svoje majke i naprasitost
Filipovu, mladić kao da je predosećao da se sprema zlo.
Atal, nevestin ujak, nazdravi polupijan, ustade i, držeći
pehar poče zdravicu:
— Kralju Filipe, i svi časni i pošteni u ovom skupu,
čujte...
Galama se utiša. Svi prisutni smatrali su da zdravica uz
pun pehar ide pravo u srce bogova. Nevesta, još pod utiskom
onoga što se dogodilo, sedela je bleda i suznih očiju. Filip je
već pijan, pokušavao da peva Međutim, Atal produži:
— Neka je slava Aleksandru, dedi našega kralja, neka je
slava i Aminti, ocu našega kralja, i slava kralju Filipu i
njegovoj novoj nevesti, kraljici Makedonije... Ona će mu roditi
pravog naslednika prestola!...
— A šta sam onda ja, nakazo varvarska! — viknu
Aleksandar i zavitla pehar na govornika.
U dvorani najpre nastade galama, a onda se sve stiša. Iz
Atalove glave tekla je krv, ali na to niko ne obrati pažnju. Svi
su gledali u kralja. Filip, kolutajući očima i stežući vilice od
besa, ustade, trže mač i pođe prema sinu. Niko se ne usudi da
mu prepreči put. Pogledi preneraženih ljudi ukrštali su se, a
uzvici zaprepašćenja izbiše u dvorani.
Filip, povodeći se od pijanstva i besa, spotače se o jednu
klupu i pade. Mnogi potrčaše da ga podignu, a Aleksandar se
grohotom nasmeja:
— Ljudi! Pogledajte toga kralja koji ne može da napravi
ni pet koraka a sprema se da napadne Persijsko carstvo!
Rekavši to, mladić žurnim korakom ode iz dvorane.

* * *

Sutradan Aleksandar otputova u Iliriju ne pozdravivši se

sa ocem, a Olimpijada u Epir, proklinjući kralja i njegovu
nevestu. Navaljivanje prijatelja da Filip utiče na njih i zadrži ih
na dvoru bilo je uzaludno.
Nekoliko meseci posle ovoga dođe u grad Pelu Demarat
iz Korinta da poseti svog prijatelja Filipa. Pošto se srdačno
pozdraviše i sedoše za sto, kralj se stade raspitivati kako je
stanje u Heladi i da li postoji sloga između Helena.
— Stidi se, kralju Filipe, — reče gost. — Svoju si kuću
rasturio, a brineš se šta se događa u tuđoj zemlji.
Na navaljivanje Demarata i drugih prijatelja kralj popusti
i posla ljude da iz Ilirije dovedu Aleksandra. U znak pomirenja
Filip dade sinu državni pečat i upravu nad Makedonijom, a on
diže vojsku i napade na grad Bizant u Propontidi.
Međutim dok je Demosten svojim vatrenim govorima
raspaljivao Helene protiv Filipa, dođe do punog izraza ideja o
velikom carstvu jedinstvenom i sređenom. i o jednom vladaru
koji bi varvarima u Aziji nametnuo helensku kulturu. Čuveni
besednik Isokrat{47} stade u svojim govorima Isticati nužnu
potrebu o opštem prijateljstvu među Helenima, naglašavajući
da se samo tako varvari iz Azije mogu savladati. Stari
besednik zamišljao je da pod jednim vojskovođom,
sposobnim i odlučnim, cela Helada zarati protiv Persije. Taj
vođa svakako treba da bude kralj Filip.
Isokrat je govorio narodu:
— Persijskom caru najmilije je gledati kako se mi ovde
između sebe svađamo i bijemo. On nas s punim pravom
prezire, jer je postigao ono što njegovim precima nije pošlo za
rukom. Uspeo je da nas zavadi i da u svojoj vojsci ima
helenske najamnike, koji će mu dobro poslužiti u ratu protiv
nas. Na taj način on je sve helenske gradove stavio pod svoju
vlast, pa jedne ruši, a drugima zida utvrđenja. Zar mu je
potrebno da svoju vojsku prebacuje ovamo, kad Heleni rade
baš ono što njemu godi i što mu ide u prilog?... Persijskom
caru nikad nije dosta: on jedno ima, za drugo se priprema da
otme, a treće vreba. Tako i mora biti, jer je to čovek koji se
više raduje tuđem zlu nego svom dobru!... A šta mi između
sebe radimo? Vodimo pregovore a ratove ne ukidamo već ih
odgađamo do prve prilike kad ćemo jedni drugima, po staroj
navici, staviti mač pod grlo. Ratujući između sebe, svesno
bacamo svoj narod u bedu! Nećemo mi uživati blagodeti mira,
dokle varvare ne savladamo! Zbog toga treba što pre odavde
da prenesemo rat u Aziju i svoje borbeno iskustvo okrenemo
protiv varvara.
Ovaj govor izazva pometnju među Helenima. Jedni se
vatreno opredeliše za Filipa i njegovo prijateljstvo, a drugi
podsticani Demostenovim govorima, stojeći pod oružjem,
uporno su zahtevali da se sukobe s Makedoncima i da ih
isteraju iz Helade. Atina je bila vođ i glavni pokretač za sve
koji su želeli obračun s kraljem Filipom.
Do obračuna je i došlo. Helenska i makedonska vojska
nađoše se kod grada Heroneje u Beotiji.{48}
Bitka je bila strahovita. Heleni su se borili kao da su
predosećali da je došao presudan trenutak u njihovoj istoriji.
Makedonci su, odavno kivni što im se ometa put u Aziju i
pohod na Persijsko carstvo, napadali žestoko. U toku bitke
dugo se nije moglo oceniti na čijoj će strani biti pobeda. Mladi
Aleksandar, kome je otac poverio komandu nad konjicom
jurio je po bojištu na vatrenom konju i uletao u gomile
neprijatelja, ostavljao za sobom gomile leševa i probijao se
sve dalje. Za njim, kao mladi lavovi, nadirali su Filota,
Ptolomej, Frigija, Nikanor i Klit, crnpurasti mladić, sin
Dropidov, stasit i srčan ratnik.
Među Helenima istače se junaštvom Didimah, strašan
borac na maču i koplju. On se u nekoliko mahova probi kroz
makedonski borbeni red, stvarajući prolaz svojim drugovima,
koji su ga u stopu pratili. Desno i levo od njega pustošili su
lekar Filton i Prokles, atleta iz Tebe. Njima su štitili bokove,
Pintija, Kales, Nikanor i Diota, sad već svi zreli ljudi.
Didimah iz Argolide, vodeći četu izvrsnih boraca,
uništavao je sve ispred sebe. On napade istaknutog Filipovog
megdandžiju Piteja. Skolivši ga mačem, jednim udarcem
odseče mu glavu. Onda jurnu na Boza, ratnika čuvenog po
snazi i veštini u borenju kopljem. Makedonac, praveći
krugove oko protivnika, iskosa hitnu koplje pravo u slabinu
protivnika, ali Didimah podbaci metalni štit, pa, ublaživši
udarac, skrete pravac koplju. Onda Argoliđanin napade Boza,
izbi mu mač iz ruke i probode ga na mestu gde se završava
oklop. Argoliđani jurnuše u njegovu četu i gotovo je svu
isekoše.
Daoh Tesalac, na čelu jedne dilotije dobrovoljaca iz
Takije probijao se prema Didimahu. Tračani, divlji borci, vešto
odbijajući napade, zadavali su gotovo uvek smrtonosne
udarce. Atinjani ih zasuše strelama, ali oni, svi u oklopima i sa
šlemovima na glavi, zaklanjajući se okruglim štitovima,
odoleše. Daoh ubi Granika, čuvenog ratnika iz Plateje, bliskog
rođaka slavnog Pelopide. Onda zaseče mačem po vratu
Alkamina, sina Drijantova i odseče ruku Mesapi iz Eubeje.
Tračani, dobrovoljci, kao strašni žeteoci nadirali su kroz
ubojni red Helena, komadali ga i rasturali.
Filton, boreći se u gomili Tebanaca, ugleda Daoha. Pintija
i Kales, odapinjući strele, išli su pred njim. Prokles, atleta i
Nikanor, s grupom Platejaca, bili su iza njih. Lekar odluči da
napadne Daoha. Odbacivši koplje, trže mač iz korica i jurnu
na Makedonca. Ali toga trenutka oseti da ga neko uhvati za
vrat i zaustavi u mestu.
— Stoj! — viknu Prokles. — To je Filipov oficir koji me
je bacio u tamnicu... Sad je vreme da mu se osvetim... Diota,
polazi za mnom... Uhvatićemo ga živa...
Bivši Filipov konjušar pođe za njim drešeći konopac koji
mu je bio omotan oko struka.
Ali Tračani, kao čopor vukova, skoliše atletu. Braneći se
kopljem i mačem, Prokles upade posred gomile. Diota usput
obori tri napadača sve s probijenom butinom. Filton pritrča u
pomoć atleti i žestoka borba poče.
Prokles, boreći se kao mahnit, dopre do Daoha.
Makedonac ga ugleda i stuknu. Taj trenutak iskoristi Diota i
nabaci ratniku zamku na vrat. Prokles mu ote konopac iz ruku
i, vukući Daoha po zemlji, izvuče ga iz bitke. Diota potrča za
njim.
Na stotinak koraka od mesta gde se vodila borba, strašni
Tebanac stade ispod jednog hrasta:
— Obesićemo ga! — reče pokazujući na granu koja je
bila najniža. — Penji se, Diota!
Konjušar pljunu u šake, uspuza se uz debelo stablo i
prihvati konopac. Atleta podiže poluonesvešćenog
Makedonca i kad oseti da se konopac zateže, pusti ga. Daoh
se stade grčiti i koprcati.
Međutim, gomila ratnika iz garde „kraljevih pratilaca",
goneći ispred sebe razbijene Atinjane, nalete na hrast. Bacivši
se na atletu, gotovo ga zgnječiše svojim mnoštvom. Za to
vreme drugi presekoše konopac, ali Daoh je već bio mrtav.
Diota, da ga ne bi ubili strelama i kopljima, skoči s drveta i
predade se.
Međutim, Filton podviknu svojima i pojuri prema hrastu.
Didimah sa Argoliđanima poteče za njima. Nekoliko stotina
Helena počeše nanovo bitku. Probivši se do atlete Filton
oslobodi i njega i Diotu. Klempavi Tesalac odmah dohvati
jedan mač sa zemlje i ulete u borbu, a Proklesa, krvavog i
isprebijanog, odvedoše Kales i Pintija.
Filipova falanga borila se u centru bitke protiv tebanske
kose falange. Ratnici tobe strane tukli su se postojano. Tebanci
su kao lesi padali, ali robovi iza njih popunjavali su praznine i,
boreći se na leševima svojih drugova, odolevali jurišima
Makedonaca, nanoseći im osetne gubitke. Koji put bi se
između helenskih redova izdvojila grupa boraca i, žestoko
napadajući, prodrla u Filipovu falangu.
Rasteravši Makedonce u borbi, Didimah i Filton s
preostalim ratnicima dočepaše se konja koji su po bojištu jurili
bez jahača, udariše u bok Filipove falange.
Makedonci se pokolebaše. Njihova neodlučna odbrana
dade još više hrabrosti napadačima. Ratnici iz Argolide sabiše
se kao klin usred falange.
Didimah ubi nekoliko makedonskih hoplita{49} i napade
jednog ilirskog oficira, dobrovoljca. Filton zadajući brze
udarce, izranjavi i obori četiri protivnika i ukrsti mač s petim.
Argoliđani, u želji da ne ostanu za njima, tukli su se kao po
komandi.
Demosten, boreći se među Atinjanima, ugleda prolom u
makedonskoj falangi i razvika se iz sveg glasa:
— Napred, Heleni!... [oš malo snage i hrabrosti i pobeda
je naša.
Atinski ratnici hrpimice jurnuše u prolomljene
makedonske redove.
Međutim, kralj Filip napusti čelo falange, pa jureći na
besnom konju dopade do toga mesta. Za njim gomila
konjanika iz garde „kraljevih pratilaca", derući se, upade tako
silovito u mesto borbe da se svi ratnici izmešaše. Tiskajući
jedni druge i ne mogući da izmahuju oružjem, ratnici su se
boli noževima i tukli pesnicama, hvatali jedni druge i svlačili s
konja. Pešaci, zbijeni i sami u gomilu, pobacaše koplja i
potrgoše mačeve i noževe.
Međutim, Didimah i FiIton, prodrevši već do sredine
falange, raskrčiše prostor i stadoše se boriti s više reda. Mnogi
makedonski borci ustuknuše ispred njih. Tada se iz grupe
„kraljevih pratilaca" izdvoji jedan stasit mladić, krupnih očiju i
kosmatih obrva, i stade vikati:
— Sklanjaj te se!... Mesta!... Ja ću se ogledati s njima.
— Klit, sin Dropidov!... Crni Klit, najmlađi u gardi
„kraljevih pratilaca"... Sklanjajte se... — zavikaše neki.
Didimah odmah kidisa na Klita. Njegov mač munjevito
sevnu i spusti se. Mladić podbaci štit i izdrža udarac. Onda
nastade nejednaka borba. Didimah, prekaljeni ratnik, vitlao je
mačem, udarao i zadavao udarce takvom brzinom da je
prisutne hvatala vrtoglavica. Svi prestadoše da se bore i upreše
poglede u dva ratnika. Zaboravivši na bitku, iskolačenih očiju i
razjapljenih usta od uzbuđenja, tapkali su nestrpljivo u mestu,
gledajući megdan, ne obazirući se što su konji, podskakujući i
ritajući se, kvarili oba bojna reda.
— Umrećeš! — viknu Didimah zadavši jedan strahovit
bod.
— U slavu kralja Filipa! — odvrati mladić i podbaci štit.
Helenski borac ne stiže da izvuče mač iz štita koji je
probio, a Klit mu svojini mačem probode slabinu — Didimah
kriknu i pade s konja.
Pokliči Makedonaca i preneraženi glasovi Helena
odjeknuše na bojnom polju.
— Dosta je bilo pozorišta! Udrite! — dreknu Filip
jurnuvši konjem u gomilu neprijatelja bodući i komadajući
koga dohvati. Argoliđani, besni zbog smrti svoga vođe, tukli
su se dok svi ne popadaše mrtvi ili ranjeni.
Filton se sa svojom grupom boraca probi kroz obruč
neprijatelja i naže u bekstvo. Za njim su trčali Atinjani, a
ispred njih Demosten, bacivši svoj štit na kome je pisalo
zlatnim slovima „S dobrom srećom".
Toga trenutka dopreše glasovi od centra bitke:
Aleksandrova konjica razbila je tebansku kosu falangu.
Bitka se privodila kraju. Potučeni i razbijeni Heleni bežali
su na sve strane, a razjareni makedonski ratnici gonili su ih po
polju kao divljač.
Predveče sunce obasja strahovit prizor: gomile leševa
ljudskih i konjskih prekrile su bojno polje. Jauci ranjenika
mešali su se s vrištanjem konja, koji su bez jahača jurili po
bojištu. Zadah krvi i znoja i sitna prašina otežavali su disanje.
Iz daleka su dopirali glasovi truba koji su tebanske ratnike
pozivali da se povuku prema močvarama jezera Kopaide.
U šatoru makedonskog kralja ratnici su proslavljali
pobedu. Vino se iz mešina točilo bez mere i gromka pesma
prolamala je noćnu tišinu. Kad se mesec pojavi i obasja bojno
polje, kralj Filip iziđe iz šatora i, povodeći se, pođe između
leševa. Pijani kralj, oseti radost pobede, dizao je ruke prema
nebu i podvriskivao. Igrajući i pocupkujući među leševima,
Filip je pevao: „Ovo je želeo Demosten, sin Demostenov".
Parmenion mu priđe i uhvati ga za ruku.
— Kralju, — reče, — ovo nije mesto za igranje i pevanje.
To bogovi ne dopuštaju.
Filip ga pogleda i uhvati se za glavu:
— Jeste! — reče. — Ovo je hteo Demosten i uspeo je!
Nisam mogao da ga pobedim!...
— Ali pobedio si njegove ratnike!
— I njegove i svoje! Pogledaj šta se napravilo zbog inata
jednog jedinog čoveka! — reče Filip pružajući ruke. — I čemu
sve to?... Ovo nije način za pomirenje... Sad će tek nastati
borbe...
— S pobeđenima postupaj blago i pridobićeš ih. To je
prava pobeda...
— Prava pobeda? — jeknu kralj. — Nad Helenima je
nikad neću postići, ta to su demoni!
Izdaleka se čula truba. Filip uhvati druga za mišicu i,
gledajući prema istoku, reče:
— Čuješ li trubu? To se Tebanci dozivaju... Poznajem
dobro taj znak... I nemoj se iznenaditi ako još noćas napadnu.
Tebanske tvrde glave... Sve ih treba odseći.
Filip škrgutnu zubima. Njegov zamagljeni pogled nanovo
poče da bludi po bojištu.
 GLAVA DVANAESTA

Savetnik govori pre,

a klevetnik posle događaja.
Demosten

Razbijena tebanska vojska povlačila se prema jezeru

Kopaidi. U toku noći i narednog dana iskupilo se na obali oko
četiri hiljade ratnika. Neki su bili sačuvali štit i mač, pa čak i
koplje. Postavivši privremeni logor pored jezera, Beoćani su
se izležavali na travi, odmarali se i prepričavali podvige iz
bitke. Među njima bilo je i ranjenih. Oni su se uzajamno
previjali, ispirali rane hladnom vodom i mazali ih mastima.
Oficiri i zapovednici manjih odreda govorili su ratnicima da
još nije sve izgubljeno i da tek predstoje borbe s
Makedoncima. Neki su vikali da treba smesta poći na
neprijatelja i napasti ga kad se ne nada.
Ali, mada su se duhovi razdražili i raspalili na osvetu,
ipak nije bilo dovoljno odlučnosti da se nanovo pođe u bitku.
Ratnici su grdili Makedonce, ali su se razilazili i u manjim
grupama odlazili svojim kućama.
Lekar Filton, Diota, Kales, Pintija i Nikanor, svi na
konjima, ne osvrćući se na vatrene reči vođa, iste noći pođoše
prema Tebi i sutradan u podne već su bili u gradu.
 Glikera, usplahirena, baci se Filtonu u zagrljaj.
— Čula sam već... Bitka je izgubljena... — jecala je žena.
— Ali borićemo se dalje... Svetićemo se...
U toku godina Glikera je ostala bez roditelja i živela je u
prostranoj kući okruženoj lepom baštom. Pored nje su bile
dve robinje i starac Nikija, koga je još Filtonov ded kupio kao
ropče. Odan lekarevoj porodici, Nikija je, prerušen u prosjaka,
nekoliko puta odlazio u grad Pelu i raspitivao se o
izgubljenom dečaku. Uzalud. Ništa nije doznao.
— Treba se svetiti! — govorio je starac Glikeri. —
Osvetićemo se za sva čuda koja ste propatili ti i tvoj muž.
Međutim, pogodan trenutak nikako nije dolazio. Bitka
kod Heroneje izgubljena je, a činilo se da su i mogućnosti za
osvetu sasvim iščezle.
Istog dana uveče iskupiše se u lekarevoj kući ratnici, njih
petnaest, sve ogledani borci i zakleti neprijatelji kralja Filipa i
Makedonaca. Filton ih pozdravi dobrodošlicom, a Glikera
ispred svakog stavi tanjir s komadom pečenog svinjskog
mesa, hlepčić i pehar pun vina.
Kad se ratnici založiše i isprazniše pehare, Filton se
obrati Glikeri:
— Sad naspi još jednom. Kad popijemo, ispićemo i po
treći pehar za dobru sreću i početak našeg rada. Bogovi su s
nama!
Potom se obrati prisutnima:
— Iskupila nas je zajednička želja da se borimo za
domovinu i da svetimo lične nepravde koje smo pretrpeli od
Filipa i njegovih varvara. Među nama se nalaze i četiri ratnika
iz svete čete,{50} koji su se zakleli da će umreti za otadžbinu.
Isto tako ovde vidimo jednog mladog Makedonca, Pausaniju,
koga je nevolja naterala da pobegne iz svoje zemlje, ne
mogući da podnosi uvrede kralja Filipa. S mukom je uspeo da
se iščupa iz varvarskih kandži dve kraljice i jednog obesnog
kralja. Nepravde koje je podneo dovoljna su potvrda da će
Pausanija pomoći našu pravednu osvetu.
Filton zastade, pogleda prisutne i dodade:
— Da li neko od vas misli da bi nas mladić mogao izdati?
Svi ratnici su ćutali. Najposle Diota progovori.
— Izdati!... Pa neka izda! To nije važno... Svaki od nas
odlučio je da se sveti i na tom poslu će umreti. Prema tome,
ko misli na izdaju neće nam naneti nikakvu štetu...
Pausanija je mesec dana ranije prebegao iz Makedonije u
Plateju. S Filtonom ga je doveo u vezu atleta Prokles. Mladić
nije učestvovao u bici kod Heroneje, jer njegova želja za
osvetom kretala se samo oko kralja Filipa i njegove najbliže
okoline.
— Moj mač uperen je samo u srce tirana, — govorio je
mladić. — Nikad se neću boriti protiv svog naroda i nijedan
Makedonac neće reći da je Pausanija izrod!...
Mladić je bio omalen rastom. Izgledao je lenj i mlitav. Iz
njegovih crnih očiju izbijala je melanholija i dremljivost.
— Od ovog dremljivka nikakve koristi nećemo imati! —
šapnu Diota Nikanoru.
— Filton valjda zna zašto ga je pozvao, — nasmeši se
bivši rob.
— Pekli su rai leđa i čupali nokte; gnječili mi glavu
između dva kamena, — reče Pausanija mirnim tonom, kao da
sve to nema nikakve veze s njim.
— Zašto?... Šta si im učinio?...
— Kralj Filip će iskupiti moje muke... Optužili su me da
sam tribalskom kralju Sirmu rekao s koje strane će ga Per dika
napasti. Taj kralj se povukao blagovremeno, namamio
Makedonce u tesnac i potukao ih... Učestvovao sam i ja u toj
bici. Tribali su me zarobili. Kod njih sam bio u ropstvu četiri
dana, pobegao sam i vratio se svojima. Onda me Kalidanet
optuži kralju Filipu da sam izdajnik i mučenje je počelo.
— Kako si se izvukao? — upita Kales.
— Spasla me kraljica Olimpijada, jer sam joj obećao i
zakleo se da ću ubiti Kleopatru, drugu ženu Filipovu, i njeno
dete... Pomogla mi je da pobegnem, i evo me kod vas.
Filton mu se obrati:
— Skupili smo se ovde na dogovor, jer svaki od nas ima
ponekog među Makedoncima koga namerava da ubije... Koga
ćeš ti ubiti?
— Kralja Filipa!
— Oho!... — viknu Diota. Ostali se nasmejaše.
— Ili Daoha, Parmeniona, Perdiku, Klitandra i svakog
drugog oficira iz garde „kraljevih pratilaca"...
— Daoh je prekjuče ubijen, — reče Diota. — U toku
bitke uhvatili smo ga Prokles i ja i obesili.
— Onda jedan manje, — blago se nasmeši Pausanija.
Četiri Tebanca iz „svete čete" rekoše da će ubiti svakoga
ko je Makedonac ili ko radi za njih.
— Oni će sad dovesti svoje posade u naše gradove —
reče jedan i ubijaćemo ih...
Glikera, sevajući očima, dodade:
— Ubijati mučki: na spavanju, noću na ulici, sačekivati
iza uglova... Otrov i nož... To je naše oružje.
— Trovaćemo bunare! — dodade Diota.
— Ne! — preseče Filton. — Bunare nećemo zatrovati.
To bi bilo podlo.
— Zar ima išta podlije nego nevinog čoveka vezati za
direk i mlatiti ga kao besno pseto! — škrgutnu zubima bivši
konjušar.
Filton ga odmeri pogledom i tiho, naglašavajući svaku
reč, dodade:
— Svi smo se zaverili na osvetu, ali glavni zapovednik
sam ja!... Ko neće da sluša moja naređenja, može da ide. Niko
ga neće zadržavati.
Klempavi konjušar progunđa nešto sebi u bradu i ućuta
Na predlog lekareve žene ratnici napraviše spisak istaknutih
Makedonaca koje treba ubiti. Pročitavši ga nekoliko puta,
zaverenici potvrdiše da su zapamtili svako ime. Onda povadiše
mačeve, ukrstiše ih i izliše vodu na njih. Zakletva je bila
učinjena.

* * *

Posle bitke kod Heroneje u Atini nastade zaprepašćenje.

Udarac je bio silovit i svima se činilo da je od presudnog
značaja za celu Heladu. Ljudi i žene s užasom su očekivali
makedonsku vojsku. Svi su bili uvereni da će Filip odmah
okupirati Atinu i Beotiju i svuda zavesti svoje posade.
Strepeći, Atinjani su očekivali odmazdu, jer, kao pokretači
rata, nisu se ničem boljem mogli nadati. Po celoj Atini trgovi
su bili ispunjeni masom sveta. Ljudi su se bojažljivo zgledali i
došaptavali očekujući od stratega{51} bilo kakvu utešnu reč.
Hramovi su bili puni žena, staraca i dece. Žrtvenici su se pušili
od krvi zaklanih životinja. Mnogi su prizivali bogove
obećavajući zavete, ako iznesu živu glavu iz nevolje koja ih je
snašla.
U takvom stanju Eshin i njegove pristalice stadoše
podbadati narod protiv Demostena govoreći da je on jedini
kriv za ovu nesreću.
— On je bacio štit i pobegao iz bitke! — govorili su. —
Celog veka glumio je ulogu rodoljuba sve dok nije napravio
tragediju i uvalio u bedu celu Heladu!
Eshin podnese tužbu narodnoj skupštini protiv
Demostena, tražeći najstrožu kaznu.
Ljudi su se u čudu pitali čemu ta komedija, kad je ionako
sve propalo.
— Tužba nije potrebna, — govorili su građani. —
Demosten je kriv i treba ga ubiti bez suda.
— A kako bi se i mogao braniti kad je njegova krivica
jasna? — govorili su drugi. — Nema smisla ni da pokušava da
se pravda.
Neki su nagovarali pritane{52} da se okane optužbe i da
ne dozvole govorniku da se brani, što se kosilo s
demokratskim slobodama koje su oduvek vladale u Atini.
Kad se Demosten pojavi na govornici, iz hiljadu grla
začuše se protesti. Zviždanje, besni povici, kletve i psovke
odjekivale su na trgu. Nekoliko stratega pokušavali su da
umire masu. Uzalud. Ljudi su sa stegnutim pesnicama i
izobličenih lica od srdžbe zahtevali smrtnu kaznu za
optuženog.
Najstariji među starešinama, mašući rukama i vičući na
sav glas, umiri svetinu:
— Kakva vas je ludost spopala, građani! Po atinskim
zakonima svako ima pravo da se brani. Pustite optuženog
neka kaže svoju reč da bi sudije mogle izreći presudu!
Kad se galama utiša, Demosten progovori:
— Atinski građani, setite se kakvo je bilo stanje u našoj
zemlji kad je Filip upao u Elateju... Jedne večeri stiže glasnik
na premorenom konju i donese vest da je Elateja zauzeta. Dok
je državni savet raspravljao o tom slučaju, narod je tražio da
se hitno donese odluka šta nam valja raditi. Državni vikač
stade pitati i bezbroj puta ponavljati „Ko hoće da govori?"...
Ko želi da besedi?"... Uzalud. Niko se ne javi! Stratezi, pritani i
svi besednici bili su zamukli, premda su dobro znali da kroz
vikača zove otadžbina... Svi vi, atinski građani, svakako ste
želeli da se država spase, ali niko se ne javi za reč... Daleko
sam od toga da nekoga za to osuđujem. Ali se nameće pitanje
zašto se tada niko od vas ne usudi da progovori? Na to pitanje
i ne tražim odgovor, jer znam da je tada na govornicu mogao
stati samo čovek koji dobro čita kralja Filipa i njegove namere.
To ste znali i vi, a ko nije znao, makar bio i najveći rodoljub,
nije mogao pogoditi šta treba preduzeti protiv čoveka koji je i
lav i lisica.
— Kad sam video da niko od vas ne traži reč, a moralo
se u takvoj prilici govoriti, javio sam se ja... Sećam se da sam
tada rekao kako pouzdano znam da kralj Filip podmićuje
Tebance i da je neke pridobio za sebe, i da mi, ako odbacimo
tebansko prijateljstvo, guramo i ostale pravo u ruke Filipove.
Rekao sam da prepredeni Makedonac ništa bolje od toga ne
može poželeti. Onda sam govorio da svi treba da se borimo za
Tebance, jer na taj način branimo i sebe. Tada ste vi prihvatili
moj savet i bez reči pristupili delu... Čini mi se da je obavezna
dužnost svakog građanina tada bila da iznese pred sve ako zna
štogod bolje, a ne da pravi izlišne zamerke... Niko, dakle, nije
bio protiv mojih saveta. Svi ste se složili sa mnom. A posle
toga počele su klevete. Jer, pazite, atinski građani... Savetnik
govori onda kad je potrebno, pre događaja, a klevetnik posle,
kad već nastane nesreća. Za svakoga kome je stalo do
otadžbine onda je bio pravi trenutak kad treba govoriti i
savetovati! A sad?... Oni koji su onda ćutali, sada govore i
napadaju… Oni nisu ništa drugo do klevetnici!... Ja i sad,
posle ovog strahovitog poraza, pozivam svakoga da kaže šta
se moglo bolje učiniti od onoga što sam ja savetovao? Ne
mislite valjda da bi bilo najpametnije da smo s konopcem oko
vrata otišli kralju Filipu i uzviknuli: „Živela sloboda!" Moj
predlog je bio jedini, pa se nije moglo ni birati. A ko od vas,
građani, ne bi izabrao ono što je najbolje i najkorisnije za
otadžbinu?... Nije ni mogao izabrati ni onda, pre bitke, ni sad,
posle bitke, jer nema šta da se bira... Ako u ovoj zemlji
klevetnici budu imali glavnu reč, ne verujem da će i ubuduće
koristiti otadžbini.
— A ti, Eshine, kad umeš tako ubedljivo da optužuješ
drugoga, reci bar sad da li si onda i jednu reč progovorio? Kad
onda nisi imao šta da kažeš, a ti bar sad navedi: koji sam savet
ili koju drugu zgodnu priliku propustio što bi bilo korisno za
našu otadžbinu? Pomeni bar jedno moje delo koje bi, po tvom
mišljenju, bilo štetno za naše sugrađane?
— Ali o onome što je prošlo ne treba se savetovati.
Savetodavci se zahtevaju za sadašnjost i budućnost. To je
svakome jasno. Prema tome, ne podiži viku o onome što se
dogodilo! Ne pripisuj u greh meni što je kralj Filip odneo
pobedu, jer odluka o ishodu bitke nije u mojim, nego u
rukama besmrtnih bogova. Vas, atinski građani, pozivam da
pronađete: šta ja to dosad nisam učinio časno i šta nisam
izvršio savesno prema svojoj snazi, pa me tek onda optužujte!
— Na kraju, atinski građani, Eshin u svom klevetničkom
poslu ide toliko daleko da tvrdi da sve ono što je dobro ispalo
treba pripisati srećnim okolnostima, a za sve što je nepovoljno
da sam kriv ja! Može li biti većeg i podlijeg klevetnika?!
Takvim i sličnim rečima Demosten zasu tužioca, stratege,
pritane i atinske građane.
Posle toga optužba je odbačena, Demosten oslobođen, a
Eshin sa svojim pristalicama ismejan.

* * *
 U četrdeset sedmoj godini života kralj Filip je postigao
pun uspeh: svi njegovi planovi ostvarili su se i cela Helada bila
je pod njegovom kontrolom. Put za Aziju bio mu je otvoren.
Na veliko čudo Atinjana i Tebanaca, makedonske posade po
gradovima postupale su prema građanima blago. Ratnici su se
ponašali prijateljski, blagonaklono pomažući Helenima da se
uzdignu i oporave posle teškog poraza.
Zbog ovakvog stanja neki Atinjani su, obuzeti radošću,
bili gotovi da zaborave na sve što su prepatili od kralja Filipa i
njegovih ratnika. Čak im je činilo čast da se prijavljuju u
makedonsku vojsku kao najamnici, iako nisu pouzdano znali
da li će dobiti ugovorenu nagradu za taj trud. Drugi pak
stadoše da se prebacuju u Malu Aziju, a odatle u Persiju, s
namerom da se priključe vojsci cara Darija. I dok su jedni
ulagali svoju snagu i iskrenost da se prijateljstvo između Atine
i Filipa utvrdi, drugi su ostali zakleti neprijatelji makedonskog
kralja i njegove vojske. Postojala je i treća grupa Atinjana: oni
su smatrali Filipa za neprijatelja od koga se ničem dobrom ne
mogu nadati, a prema persijskom caru bili su ravnodušni. Ti
građani su budno pratili događaje čekajući trenutak da se
nanovo late oružja i proteraju Makedonce iz svoje zemlje.
Makedonski ratnici su u Tebi svojim postupcima
dokazivali da su došli kao prijatelji. Po dolasku u grad odmah
otvoriše sve tamnice i pustiše na slobodu političke krivce i
zločince. Uprkos zabrani gradskih starešina, provališe državne
magacine i stadoše deliti sirotinji žito, pirinač, slaninu, suve
smokve i ječam. Tako tebanski narod poče da se prilagođava
novim promenama.
I sve bi bilo dobro da ne učestaše ubistva po ulicama i
krčmama. Makedonski ratnici padali su probadani mačem ili
nožem gotovo uvek s leđa. Tako je počelo zlo stanje u Tebi.
Nekoliko stratega i pritana preklinjali su narod da se drži
mirno i da strpljivo podnosi stanje kakvo je zavladalo gotovo
u celoj Heladi. Uzalud. Ubistva su se nastavljala. Makedonski
ratnici stadoše hvatati i krive i prave, bacati ih u tamnicu i
stavljati na muke. Jedan mladić, uhvaćen na delu, ne izdrža
mučenje i odade grupu zaverenika. Konci zavere vodili su u
grad Plateju, u kuću atlete Proklesa, gde su se skupljali mnogi
nezadovoljni vojnici, željni osvete.
Jedne noći kod atlete se iskupilo preko dvadeset građana.
Svi su s nestrpljenjem očekivali glasnika iz Tebe koji treba da
im donese od vođe uputstva šta treba da rade. Dve trećine
ratnika bili su novajlije.
Dok je Proklesova žena Kasiopeja svakoga usrdno
posluživala smokvama, suvim grožđem i narandžama, atleta ih
je umirivao kako je znao i umeo.
— Treba imati strpljenja, — govorio je. — Glasnik će
doći... U toku noći mora biti tu, jer naš vođa nikad nije
pogazio svoju reč...
— Ko je voda? Što ne kažete njegovo ime? — upita
jedan mladić. Drugi mu se pridružiše galameći:
— Morate nam reći! Hoćemo da znamo za koga
stavljamo život na kocku!
Diota, koji je osam dana ranije došao u Plateju i bio
atletin gost, odgovori:
 — Ime našeg vođe nećete doznati!
— Onda odlazimo! Nećemo da radimo! — dobaci onaj
mladić.
Konjušar začkilji na levo oko, a desno upre u mladića:
— Nećete da radite? — reče. — A ko te je zvao? Sam si
došao i ponudio se... Šta sad hoćeš?
Međutim i ostali stadoše navaljivati da im se kaže ime
vođe:
— Ko je? Šta je? Gde se nalazi? Hoćemo da znamo za
koga treba da poginemo!
— Ginete za otadžbinu, bednici! — škrgutnu zubima
Diota.
— Strpljenja... Strpljenja! — vajkao se atleta. — Naš
vođa zabranio je da se oda njegovo ime! Strpljenja...
Diota trže nož iza pojasa, pa obraćajući se mladiću reče:
— A čime jamčiš da nećeš izdati i nas i vođu ako te
uhvate i stave na muke? Govori šmokljane!
— Ime, ime hoćemo da doznamo! — vikali su ostali.
— Dobro... Reći ću vam njegovo ime. — odvrati Diota.
— Ali znajte: desi li se izdaja, poklaćemo vam celu porodicu!
To je naš uslov...
— Nećemo! Ne pristajemo... Odlazimo odavde... —
povikaše neki i pođoše prema vratima.
Diota im prepreči put:
— Odavde nećete izići! — reče i, bacivši pogled po
ostalima, dodade: — Mačeve u šake! Iseći ćemo ih sve!... Ko
uđe u grupu ubica, živ ne može napolje!...
Osam kolebljivih građana prebledeše i stadoše jedan na
drugog bacati unezverene poglede. Petorica potrgoše mačeve.
Zelena svetlost buktinje zadevene u alku na zidu
uvećavala je bledilo ratnika i isticala blesak u očima iz kojih su
izbijali munjeviti pogledi. Surovi glasovi i teško disanje
nagoveštavali su da svakog trenutka može planuti borba.
Odjednom se spolja začu krik. Atletina žena vrištala je na
sav glas.
— Izdaja! — dreknu Diota. — Svi napolje!
Ratnici pojuriše izlazu. Diota istrže buktinju iz alke i
potrča u dvorište. Buktinja osvetli kapiju. S ulice je navaljivalo
preko trideset makedonskih ratnika. Svi su se tiskali i galamili,
trudeći se da obore kapiju. Kasiopeja je odnekud slabim
glasom dozivala u pomoć.
Prokles, proguravši se kroz vrata, izlete u dvorište.
Noseći dvoreznu sekiru nalete na tarabu i obori je ramenom.
Onda grunu svom žestinom u gomilu makedonskih ratnika.
Diota uzviknu borbeni poklič i jurnu za njim. Ostali građani,
ohrabreni, uleteše s mačevima u gužvu.
Zveket oružja, strahoviti udarci atletine sekire o šlemove,
jauci i zapomaganje pokolebaše makedonske ratnike. Mada ih
je bilo dvaput više, videći da ih je polovina izginula, udariše u
bekstvo.
Borba je bila kratka, ali žestoka.
Diota zapali buktinju koja se u gužvi bila ugasila i osvetli
ulicu: šesnaest makedonskih ratnika i pet građana ležalo je u
krvi, mrtvo ili ranjeno. Klempavi konjušar, pošto pokla
ranjenike, i građane i Makedonce, viknu:
— Svi u Tebu! Naći ćemo se u klancu koji vodi prema
Heraklovu hramu!{53}
 GLAVA TRINAESTA

Napad i pobeda!

Kralj Filip, osetivši da su se duhovi u celoj Heladi

donekle smirili, odluči da sazove predstavnike svih helenskih
država na sastanak i da s njima raspravi sva pitanja važna i za
jednu i za drugu stranu. Skupština je zakazana na Korintu. Na
nju dođoše poslanici svih država, osim Sparte.{54} Filip
prijateljskim tonom, glumeći moćnog i silnog, ali plemenitog
vladara, čije su dobre namere pogrešno shvaćene, nametnu
sebe za vrhovnog zapovednika svih Helena i Makedonaca. U
govoru, prepunom sofističkih smicalica, podižući i spuštajući
glas prema važnosti misli i događaja, lako pridobi veći broj
delegata. Neki su od njih, uživajući u patosu govornika, s
ushićenjem gledali kako Filip beči oči, istura donju vilicu i
diže obrve, prema načinu starih besednika, koje su još njihovi
davni preci s uzbuđenjem slušali i burno pozdravljali.
Raspaljujući strasti za veliki pohod u Aziju, na državu cara
Darija, Filip je sticao popularnost. Ipak poslanici Tebe i Elateje
ostadoše pasivni, a Atinjani pokazaše potpunu
nezainteresovanost za Filipove planove i namere.
Ali, to nije ni bilo važno za makedonskog kralja. On je
već vojsku preko Trakije i Bosfora bio prebacio u Malu Aziju i
uveliko počeo da se dopisuje sa persijskim satrapima iz
pograničnih oblasti, naglašavajući da im ukazuje milost što
održava vezu s njima, varvarima, koji služe varvarskog cara.
Tako je i došlo do toga da jedan satrap, Piskador, ganut
Filipovom naklonošću, ponudi svoju ćerku kraljevim
sinovima, najpre poludelom Arideju, a zatim i Aleksandru.
Satrap iz Karije hteo je po svaku cenu da se orodi s kraljem
Filipom. Ali Filip, osetivši da su u taj posao umešani prsti
kraljice Olimpijade, u korenu preseče stvar. Posledice ovog
slučaja jasno pokazaše šta znači Filipova naklonost prema
Darijevim satrapima. Posrednik za ovu bračnu vezu, igrač
Tesal, doveden je okovan u grad Pelu i bačen u tamnicu, a
Aleksandrovi prijatelji Harpal, Ptolomej i Frigija proterani iz
zemlje.

* * *

Jednog dana pojavi se u gradu kraljica Olimpijada,

vodeći sa sobom svoga brata Arimbu, kralja od Epira, koji je s
visine gledao sve dvorane i oficire u Peli. Filip se ljubazno
smejuljio na rođaka i gosta, ali, bojeći se otrova i noža,
udvostruči predostrožnost:
— Budite oprezni! — govorio je najodanijim oko sebe.
Kraljica Olimpijada je tu!... Primetite li šta sumnjivo, isecite
Arimbu na komade!
 Ali Olimpijada je imala drugu nameru. Smerajući da
pojača svoj uticaj na dvoru, odluči da svoga brata oženi
Filipovom vanbračnom ćerkom Kinom.{55}
Čuvši za ovo, kralj se grohotom nasmeja i odobri brak.
Svadba je bila svečana i u punom sjaju. Obred je
obavljen u hramu, a gozba u lovačkoj dvorani. Međutim, u
pratnji ženika Arimbe oficiri videše i poznadoše mladića
Pausaniju, a konjušari svoga nekadašnjeg druga Diotu. Pored
njih je bio i Nikanor.
— Ja sam kralj od Epira! — govorio je polupijani
mladoženja. — Biće srećni i puni blaga oni koji se priklone
mojoj moći!...
Filip, držeći pehar, uzviknu:
— Živela moć, sila i slava onih koji sami sebe uzdižu i
proslavljaju!
Svi prisutni zanemeše. Njihovi pogledi najpre padoše na
Arimbu. Ali Epirac, šapćući svojoj nevesti ljubavne reči, ne ču
uvredu. Međutim, Olimpijada je, grizući usne, gledala
otrovnim pogledom Filipa. U nastupu besa slomi nožicu od
pehara i patrljkom zapara butinu jednom robu Etiopljaninu
koji je posluživao oko stola.
Sukob nije izbio jer je Filip bio trezan.
Popodne veseli svatovi pođoše u pozorište. Filip je išao
bez oružja, odeven u svečanu haljinu bele boje. Bio je
izuzetno dobro raspoložen i pravio šale na račun mladoženjin
koji je trideset godina bio stariji od neveste.
Međutim, na okuci, blizu gradske kapije, koja je u
svečanim prilikama bila širom otvorena, Pausanija trče mač i
na očigled svih prisutnih probode kralja.
— Smrt tiranima! — viknu Diota i jednom oficiru sjuri
nož u slabinu.
Dok su preneraženi dvorani prevrtali telo kralja Filipa
tražeći u njemu znake života, gardisti potrgoše mačeve i
navališe na ubicu. Nikanor pade isečen, Diota izlete na kapiju
dočepavši se jednog od konja koji su spremni bili privezani za
drvo, baci se na njega i dohvativši se staze odjuri prema
šumici. Poznavajući dobro bogaze i stranputice, klempavi
konjušar izmače poteri.
I ubica Pausanija uspe da se baci na konja, ali ne stiže da
pobegne. Divlja loza, koja se pružala od zida do drveta zaplete
se konju oko jedne noge. Životinja posrnu, gonioci stigoše i
isprobadaše mačevima ubicu.
Tako je okončao život Filip, kralj Makedonije, jedan od
najsposobnijih vladara i ratnika Staroga sveta. On nije stigao
da pređe u Malu Aziju i napadne Persijsko carstvo. Tu slavu
sudbina je dodelila njegovom sinu, nasledniku prestola,
Aleksandru, mladiću od dvadeset godina.

* * *

Vest o ubistvu kralja Filipa munjevito se rasprostre na

sve strane. U celoj Heladi, a osobito u Tebi i Atini, nastade
veselje. Mnogi su smatrali da je došao trenutak za
oslobođenje. U nekim gradovima helenski ratnici stadoše
proterivati makedonske posade.
Međutim, Aleksandar, ne dvoumeći se, dojuri na
Peloponez s jakom oružanom pratnjom i tu održa skupštinu
zahtevajući za sebe vođstvo u savetu, isto onako kako je Filip
nedavno učinio. Zaplašeni poslanici svih helenskih država ne
usudiše se da se suprotstave njegovoj želji. Jedini Spartanci ne
prihvatiše zahtev mladog kralja. Najstariji među njima, u ime
svih odgovori:
— Poštujemo makedonskog kralja i njegovu silu, ali naš
običaj nije da slušamo druge, nego da mi drugima
zapovedamo.
I atinski poslanici stadoše prigovarati, ali objašnjavajući
se između sebe, napraviše zbrku. Kad ih Aleksandar stavi pred
svršen čin, ne mogaše a da ne priznaju njegovo vrhovno
zapovedništvo za rat u Aziji.
Mladi kralj napusti Peloponez i ode u Amfipoilj, gde ga
je čekala opremljena falanga s kojom je nameravao da udari
na pobunjena tračka plemena.
— Kuda idemo? Zašto? Čemu taj rat Tračana, kad smo
već odlučili da se prebacimo u Malu Aziju? — pitali su oficiri.
Aleksandar, ne podižući ton, odgovori:
— Zar mislite da je zgodno ići na tako dalek put, a
ostaviti iza svojih leđa pobunjene varvare? Svi će se oni dići
na oružje i pridružiti se nezavisnim Tračanima, koje kralj Filip
nije uspeo da pokori.
Po vatrenim pogledima mladoga kralja oficiri zaključiše
da nije zgodno protiviti se.
 I makedonska vojska krete iz Amfipolja, ostavi za sobom
planinu Orbel, pređe reku Nesu i stiže do Hema.{56}
Tukući se s podmuklim varvarima po kosama i klancima
planine, makedonski ratnici s mukom su savlađivali prepreke.
Izbegavajući i obilazeći zasede, potiskivali su Tračane kroz
gustu šumu, sve dok ne stigoše do planinskog vrha. Ova
neslavna vojna otegla se mesecima, jer se prenela na Tribale,
Peonjane i Ilire. Tribalski kralj Sirmo{57} diže čitavu vojsku i
priključi se Tračanima. Krijući se po šumovitim kosama
planine Hema, varvari, ne usuđujući se da stupe u otvorenu
bitku, vikali su između drveća mameći neprijatelja u šumu.
Aleksandar posla na njih strelce i praćkaše. Primičući se
varvarima i odapinjući strele, ovi ratnici razdražiše Tribale i
izmamiše ih na čistinu. Vitlajući kopljima i budžama, varvari,
kao gomila divljih životinja, derući se na sav glas, jurnuše na
Makedonce i strahovita borba otpoče. Dok su se jedni tukli s
falangom, drugi stadoše otiskivati teretna kola niz strme
padine planine. Da makedonski ratnici nisu polegali po zemlji
pokrivši se velikim štitovima, mnogi bi bili zdruzgani. Ovako
kola projuriše preko štitova i sunovratiše se u ambis ne
nanevši gotovo nikakvu štetu makedonskim ratnicima.
Glavna bitka vodila se na otvorenom polju, gde su Tribali
bili namamljeni Ratnici su se tukli bez ikakvog reda. Varvari su
naletali u manjim grupama i pojedinačno, prema svojoj
hrabrosti i veštini. Najposle se dadoše u bekstvo. Poznavajući
dobro kraj jedni šmugnuše u šiblje, a drugi se uspentraše na
planinu, treći pobegoše niz jarugu. Na bojištu ostade oko
hiljadu i pet stotina varvara, mrtvih i ranjenih.
 Tada Aleksandar krenu vojsku. Trećeg dana stiže do
Istra{58} i upade posred ratobornih naroda većinom keltskog
porekla. Kelti, krupni i oholi ratnici, kosmatih grudi i čupavih
zalizaka, dođoše kralju na poklonjenje. Bilo ih je dvanaest iz
plemena Geta i po pet od Kvada, Markamana i Jaziga.
Oni ćuteći položiše oružje pored vatre i posedaše jedan
do drugog, gledajući začuđenim pogledima mladoga kralja.
Aleksandar, šetkajući ispred njih, čekao je da progovore.
Ali je izgledalo da Kelti i ne pomišljaju da počnu razgovor.
— Ovi se tebe ne boje! — pakosno dobaci Filota
Aleksandru.
— Ko se ne boji mene?
— Kelti! Vidiš da te gledaju kao jastrebovi ispred kojih
se kočoperi petlić.
Aleksandar buknu:
— Sad ćemo videti! — reče i obrati se tumaču: — Pitaj
ih čega se najviše boje?
Tumač, jedan kržljavi Agirjanin{59} obrati se Keltima. Oni
se zgledaše i slegoše ramenima čudeći se pitanju. Najstariji
među njima, prsat ratnik s izbuljenim očima, dodirnu rukom
čelo i pogleda uvis:
— Najviše se plašimo, — reče, — da nebo ne padne na
nas!
Kad tumač prevede reči keltskog vođe, pod šatorom se
zaori grohotan smeh.
— Eto koliko te se boje! — kriveći se od smeha reče
Filota. Keltski poslanici, ozbiljni i smireni, izjaviše da su došli
da
 vide velikog kralja, da mu se poklone i da mu ponude
svoje prijateljstvo. Aleksandar ih otprati s darovima tapšući ih
po plećima.
— Tvoja blagonaklonost urodiće plodom, — reče
Ptolomej. — Svojim držanjem pridobio si varvare.
— I ja mislim! — dodade Frigija.
— I ja isto tako! — dobaci Filota. — Sutra će nas
napasti!
— Šta kažeš? — upita Aleksandar. — Napašće nas Kelti,
i to podmuklo, varvarski! Videćete! Trebalo ih je zadržati kao
taoce.
Filota je bio u pravu. Istog dana predveče Geti navališe
sa svih strana. Makedonski ratnici, vični svakovrsnim
napadima, tukli su se postojano, sve dok ne nateraše varvare u
bekstvo.
Onda nastade gonjenje po šumama i močvarama, koje je
danima trajalo. Najposle, varvari se prebaciše na drugu stranu
Istra i, izmešavši se sa Skitima, poređaše se po obali kao da
izazivaju napadače. Rugajući se i kreveljeći, čikali su neka se
samo neko usudi da pređe reku!
Aleksandra spopade bes. On naredi svojim ratnicima da
pokupe sve čamce, napravljene od izdubljenih stabala, koji su
ovde-onde bili privezani za obalu. Kad pade mrak, kralj se
prebaci preko velike reke na drugu obalu s nekoliko hiljada
ratnika i napade varvare. Boreći se prostijim oružjem, Skiti i
Geti brzo uvideše da ne mogu odoleti napadačima i, vrišteći i
duvajući u rogove, rasprštiše se na sve strane. Aleksandar im
spali selo i prinese žrtvu Zevsu, Heraklu i bogu zaštitniku reke
Istar.
Dok se Aleksandar borio protiv varvara, Tebanci su
spremali pobunu.
U gradu Peli kraljica Olimpijada baci u tamnicu Filipovu
drugu ženu Kleopatru sa detetom od godinu i po dana. Pijani
ratnici iz garde „kraljevih pratilaca", koje Aleksandar nije
poveo na vojni pohod u Trakiju, rugajući se i cereći, gledali su
kako tamničar Kalva istrže iz ruku mlade žene dete i kako ga
davi. Po naređenju i uputstvima kraljice Olimpijade istoga
dana udavljena je i Kleopatra.
Međutim, dok su ratnici davali podušje ubijenom kralju
Filipu, Olimpijada je u svojim odajama prinoseći žrtvu,
prizivala dušu ubice Pausanija, moleći bogove da joj odrede
dostojno mesto u donjem svetu. Olimpijada je, slaveći ubicu,
proklinjala mrtvog kralja Filipa, pljujući na njegovu slomljenu
statuetu, i bacajući čini. Nov piton, još nepripitomljen, šištao
je i lupao svojim kolutima po sanduku koji je bio smešten u
uglu odaje, iza statua bogova Dionisa, Orfeja i Demetre.
Čuvši sve ovo Aleksandar se zgrozi na svoju majku.
Hvatajući se za glavu, mladi kralj je hodao pod svojim
šatorom i ječao od nemoćna besa.
— Dete i majku udaviti! — vapio je. — Gde je tu čovek,
gde je njegova duša?
Sećajući se reči svoga učitelja Aristotela, koji je često
govorio o dostojanstvu čoveka i njegovoj uzvišenosti nad
ostalim bićima, mladić je ponavljao:
— Ko smo mi i šta smo?! Žena, majka, ubija dete u
naručju druge majke i nju posle davi! Životinje... Zveri... To su
ljudi...
Tako su počeli prvi trzaji u ionako nesređenoj duši
mladića.

* * *

Međutim, makedonska posada u Tebi bila je pobijena.

Stratezi i pritani spremali su vojsku, jer su se nadali napadu na
grad.
— Ovde, pod našim gradom, izgubiće glavu Filipovo
derle! — govorili su Tebanci. — Neka samo dođe sa svojim
makedonskim varvarima. Biće to prava odmazda za bitku kod
Heroneje.
Iz drugih helenskih država pristizali su dobrovoljci,
svrstavali se u tebanske redove i, dobro naoružani, očekivali
Aleksandra.
Od gradova u Heladi Tebanci su se jedini digli na oružje.
Razumljivo je što su sve oči bile uprte u taj grad, jer niko nije
sumnjao da će mladi kralj, kad raščisti s varvarima, doći s
vojskom da kazni buntovnike. Uzbuđenje se povećalo i zbog
toga što se u takvoj prilici imalo videti kako će proći oni koji
se dignu protiv makedonske vlasti. Jedni su govorili da će
Tebanci odoleti, drugi da će propasti, a treći da se Filipovo
„derle" neće ni usuditi da napadne na grad i tebansku kosu
falangu.
 Aleksandar se, ugušivši pobunu, vrati istim putem: preko
reke Nesa, pored planine Orbela i jednog dana stvori se u
gradu Amfipolju. Pošto dade vojsci odmor od četiri dana,
stade se savetovati sa starim oficirima, koje je još Filip cenio.
Njihovo mišljenje nije mnogo interesovalo mladića, ali
računajući da je takav red, pozva ih na savetovanje.
Parmenion, ne dvoumeći se ni za trenutak, predloži da se
smesta krene na Tebu.
— Grad treba napasti, — reče. — Propustimo li ovu
priliku, imaćemo za vratom celu Heladu.
Perdika, odobravajući klimanjem glave, dodade:
— Ne samo napasti, nego i pobediti! Od ovog trenutka
zavise naši budući uspesi. Dakle, napad i pobeda!
— Napad i pobeda! — uzviknu Aleksandar.
— Napad i pobeda! — zagrajaše oficiri.
Mladi kralj, blistavih očiju od uzbuđenja, obrati se
prisutnima:
— Ratnici, došao je trenutak kad nam valja razbiti zlo
stanje koje se između nas i Helena godinama povlači. Moj
otac, bogovi se smilovali njegovoj duši, mislio je da od Helena
napravi prijatelje, ali mu to nije pošlo za rukom. Nije uspeo,
jer je bio mlak i neodlučan... Prijateljstvo se stiče naklonošću i
dobrom voljom, kad može, a ako ne tako, onda silom.
Jednom će nam Heleni biti zahvalni što smo bili surovi prema
njima... Oni koji se budu tukli s nama moraju biti uništeni,
radi sreće i bolje budućnosti ostalih. Neće jogunasti Tebanci
ovoga puta proći nekažnjeno... Napred, dakle, spremajte se za
žestoku i nemilosrdnu bitku. Imaćete pred sobom ratnike,
prekaljene borce, a ne varvare Tračane, Peonjane, Ilire i Gete.
Borićete se ispred grada, a ako bogovi budu s nama, i u gradu,
a ne po kosama i padinama planine Hema i po močvarama
oko obala reke Istar!
Takvim i sličnim rečima mladi zapovednik ohrabri svoju
vojsku i u pratnji Filote, Klita i Harpala ode na trg da gleda
kako njegovi ljudi prodaju frigijskim trgovcima robove,
ratnike, žene i decu, koje su pohvatali i doterali u Amfipolj.

* * *

Evo kako su Tebanci uništili makedonsku posadu.

Glavna tvrđava u Tebi bila je Kadmeja. Po predanju nju
je osnovao Kadm, a Amfion opasao visokim zidovima u
kojima je bilo postavljeno sedmoro vrata. U toj tvrđavi
boravila je makedonska posada pod upravom Aminte i
Timolaja. Za poslednjih nekoliko meseci ta dva Filipova
oficira, obojica iz garde “kraljevih pratilaca", tragajući za
ubicama u Tebi, pobili su veliki broj građana. Stavljajući na
muke i krive i nedužne, naposletku otkriše tragove zaverenika.
Uhvatili su lekara Filtona i njegove pomagače: starca Nikiju,
Kalesa i Pintiju.
Svu četvoricu bacili su u tamnicu, pet dana ih držali u
mraku, ne dajući im ni hranu ni vodu. Najposle, prvog
izvedoše Nikiju. Zaslepljen dnevnom svetlošću i izgladneo,
stari rob se jedva dovuče do odaje u kojoj su sedeli
makedonski oficiri.
— Star sam... gladan i žedan, iznemogao... Kažite mi, pre
nego što umrem, šta sam skrivio? — otpoče rob.
Timolaj mu priđe:
— Tvoj gospodar je vođa ubica... Za poslednja dva
meseca ubijeno je ovde četrdeset osam naših ljudi... Da li ti je
to poznato?
— Poznato mi je, — reče starac. — Ubijaju vas, jer ste
ovde došli silom... Niko vas nije zvao... Moj gospodar, Filton,
je lekar. On leči ljude i spasava ih od smrti... On ne ubija ...
— On je vođa, — odvrati oficir. — Kud se sklonila
njegova žena Glikera?
— Ona?... Uplašila se od vas i pobegla ko zna kud!
— Predaćemo te dželatu. Njemu ćeš već sve reći, —
hladno dobaci Timolaj.
— Bojte se bogova, ljudi! — zavapi starac. — Ja sam
rob! Sta od mene možete očekivati?... Optužujete lekara i
njegovu ženu, a ja, njihov rob, za života nisam čuo da postoje
bolji ljudi od njih.
Tada mu priđe drugi oficir, Aminta, i ščepa ga za bradu.
— Obesićemo te — reče — ako ne budeš odgovarao na
pitanja!
— Ljudi, bojte se Zevsa i Apolona! — povika nemoćni
Nikija. — Zar je to neka slava ubiti roba starca, kome je ceo
vek prošao u služenju drugima... Vode i hleba mi dajte!
Umreću žedan i gladan…
Starac se zaljulja i pade onesvešćen na pod.
 U to stražari dovedoše Kalesa i Pintiju.
— Mi smo bili robovi, a sad smo slobodni ljudi — reče
Kales. — Sta tražite od nas?
— Bićete obešeni obojica — odvrati Timolaj. — Znamo
da pripadate grupi tebanskih ubica... Ko vam je vođa?
— Vođa?... Nemamo nikakvog vođu, — odgovori Pintija.
— Mi smo siromašni zemljoradnici. Radimo na imanju lekara
Filtona. Njemu služimo za novac. On nas hrani...
Hladno i odmereno držanje oba zatvorenika za trenutak
pokoleba oficire. Timolaj pogleda Amintu i zavrte glavom...
Ali tada uđe u odaju treći oficir.
— Klitandar! Dobro je što si došao! — uzviknu Timolaj.
— Saslušavaj ove zatvorenike. Oni tvrde da nemaju nikakve
veze s ubistvima.
Klitandar priđe optuženima pa žmirkajući reče:
— Zar mislite da ćete odavde živi izići?... Umrećete
svakako, ali najpre treba da podnesete muke...
Rekavši to oficir trže kratak bič iza pojasa i poče da tuče
optužene.
Kales i Pintija podnosili su udarce i ne pokušavajući da
ih odbiju. Ali starac Nikija, došavši sebi, viknu s poda:
— Tražite ubice između sebe, prokleti izrodi!
Razbojnici!... Bogovi će sručiti kaznu na vaše glave.
Klitandar ga ošinu bičem nekoliko puta. Starac nanovo
izgubi svest.
Timolaj priđe stražaru i šapnu mu na uvo nekoliko reči.
Ratnik iziđe i vrati se vodeći lekara Filtona.
Klitandar se zagleda u njega, trže se i pršte u smeh:
 — Stari poznanik! — reče. — Dvadeset godina se nismo
videli!...
— Zar ga znaš? — upita Timolaj.
— Dabome! On je bio lekar kraljice Olimpijade. Ona ga
je prodala kao roba... Ne treba više da tragate! On je vođa
ubica...
Klitandar priđe lekaru i reče mu:
— Kad su ti sirijski trgovci stavljali okove, rekao si da
ćemo se još jednom sresti! Evo, ispunila ti se želja...
Obrativši se stražaru viknu:
— Dželata ovamo... Oslepećemo i njega i ostalu trojicu...
Oni su ubice makedonskih ratnika.
Aminta se obrati Filtonu:
— Imaš li štogod da kažeš?
— Imam! — odvrati lekar. — Umreću i ja i ovi siroti ljudi
sa mnom. Ali osveta će domašiti i vas i vašeg mladog kralja.
Ja sam ga na svojim rukama prihvatio kad je ugledao svet...
Kamo sreće da sam ga udavio!
Aminta mu se unese u lice:
— Ko je vođa tebanskih ubica?
— Ja! — odgovori lekar hladno.
— Ti?
— Ja... Mnogi makedonski ratnici pali su od naše ruke i
padaće sve dok ne napustite naš grad.
— Dosta! — viknu Timolaj. — Oslepećemo ih i pustiti!
Neka idu u svet i neka pričaju čemu vodi pljuvanje i preziranje
prijateljstva.
U odaju uđe dželat noseći veliki zemljani lonac sa
žeravicom. Iz lonca je virila gvozdena šipka.
Gotovo u isti mah banu jedan stražar i s vrata reče:
— Glasnik našega kralja...
— Pusti ga! — dobaci Aminta. U odaju uđe Diota.
— Ko si? Kakve vesti donosiš? — upita Timolaj.
— Kraljev glasnik. Evo papirusa. Iz njega ćete videti šta
vam se zapoveda.
Dok je oficir drešio vrpcu na omotu, Klitandar se obrati
glasniku:
— Po tvojim klempavim ušima izgledaš mi poznat. U
čijoj ili{60} služiš?
— Kod Perdike, pod komandom Dikearha, zapovednika
lake konjice.
— Šta je ovo? — uzviknu Timolaj. — Na ovom papirusu
nije ništa napisano!... Ko je ovo poslao?
— Moj i vaš gospodar, Aleksandar, sin kralja Filipa, —
odvrati Diota i stuknu prema vratima.
Odjednom se u dvorištu prolomi vika. Dozivanje i zveket
oružja, jauci i zapomaganje dopirali su do odaje. Filton tresnu
pesnicom u lice najbližeg stražara i ote mu mač iz ruke, Kales i
Pintija navališe na ostalu dvojicu, Diota udari nogom u trbuh
dželata, dohvati lonac s žeravicom i baci ga među oficire.
Aminta i Timolaj dograbiše mačeve i u odaji nastade
strahovita borba. Filtonu pođe za rukom da probode butinu
Aminti, a Pintija ubi Timolaja. Još se branio Klitandar kome
su dva stražara pritekla u pomoć. Povlačeći se oni iziđoše u
hodnik, odatle istrčaše u dvorište i upadoše u gomilu
makedonskih i tebanskih ratnika koji su se borili na život i
smrt. Džinovski atleta Prokles, vitlajući mačem kao perom,
probadao je i komadao već rasturene i preplašene
makedonske ratnike. Pored njega su se borili Protit i Fanik,
preterani pritani koji su i zamislili i izveli ovaj prepad na
makedonsku posadu. Za njima je u tvrđavu nagrnulo preko
pet stotina Tebanaca, svi dobro naoružani i željni osvete.
Sto osamdeset makedonskih ratnika pobijeno je u
tvrđavi, među njima i oba zapovednika: Aminta i Timolaj.
Klitandar s nekoliko ljudi preskoči zid i pobeže preko polja.
Niko ne pođe za njim u poteru jer su svi tebanski ratnici već
bili u tvrđavi.
Filton pade u zagrljaj Proklesu. Atleta ga je ljubio plačući
od uzbuđenja:
— Mislio sam da te nikad neću videti!... — jecao je.
Diota je povraćao iz nesvesti starca Nikiju.
Dok su izgladneli lekar, Kales, Pintija i rob jeli i pili, Diot
ispriča kako se dosetio da kao glasnik prevari stražare i upadne
u tvrđavu sa proteranim Protitom i Fenikom.
Tako je u tvrđavi Kadmeji pobijena makedonska posada.
Kad za to čuše makedonski ratnici, rastureni po Tebi i njenoj
okolini, razbežaše se kud koji.
 GLAVA ČETRNAESTA

Krv kralja Filipa i kraljice Olimpijade

progovorila je.

U narodnoj skupštini u Tebi Protit i Fenik, pozivajući se

na staru slavu i slobodu, uzvikivali su:
— Setite se Pelopide i Epaminonde, Tebanci!... S
oružjem u ruci brani se sloboda!... Ko se usteže da stane kao
branilac otadžbine!
Fenik, podižući glas, tvrdio je da Aleksandar nije više
među živima:
— Makedonija nema više kralja! — vikao je. — On je
mrtav. Ubili su ga ilirski pobunjenici.
Istina, u to vreme se govorilo da je Aleksandar poginuo u
Iliriji. Ta vest je kružila od grada do grada i brzo se rasprostrla
po celoj Heladi.
Raspaljeni tebanski ratnici stadoše se spremati za
odbranu. Napravivši opkop oko grada, dobro naoružani i
opremljeni, očekivali su spokojno neprijatelja, sigurni u svoju
pobedu. Ali stiže vest da je Aleksandar ne samo živ nego i da
lično vodi vojsku prema Tebi.
Makedonska vojska u velikom broju stiže, približi se
gradu i utabori se. Aleksandar odmah pošalje glasnika s
pismom nudeći oproštaj svima ako polože oružje.
„Građani Tebanci", pisao je kralj, „pošaljite mi vezane
Protita i Fenika, bivše pritane i prognanike iz ovog grada i biće
vam sve oprošteno".
Tebanci, narugavši se glasniku, grdeći kralja i
makedonske generale, poslaše odgovor:
„Nećemo predati Protita i Fenika! Pošalji ti nama Filotu i
Antipatra!"
Mada je svaka mogućnost za pregovore bila isključena,
Aleksandar ipak ne izvrši odmah napad. On odluči da pričeka
nekoliko dana, računajući da će se Tebanci pokajati i prihvatiti
pregovore.
Sutradan, međutim, tebanski ratnici izleteše iz grada i
svom žestinom grunuše na makedonski tabor. U ovom sukobu
pade nekoliko desetina Makedonaca, a Tebanci se
pobedonosno vrate.
Potom Aleksandar primakne svoje čete do južnih vrata.
Ratnici pod oružjem ostanu do večeri, ali do bitke ne dođe.
Makedonski ratnici tada uoče da je Kadmeja opkoljena
dvostrukim opkopom, a Tebanci gusto poređani po
bedemima.
Još dva dana su prošla bez borbe. Aleksandar je želeo u
krajnjoj liniji da izbegne borbu s Tebancima, jer je preko
uhoda bio obavešten da se u gradu pojavila jedna grupa
ratnika koji žele pregovore.
Gledajući s opkopa protivničku vojsku, Tebanci su se u
čudu pitali da li mogu odoleti tolikoj sili.
Perdika sa svojim odredom bio je najbliži opkopu. Ne
čekajući Aleksandrovo naređenje, prvi poče bitku. Njegovi
ratnici svom žestinom jurnuše na Tebance. Aminta, sin
Andromenov, navali sa svojim odredom, ratnici se izmešaše i
boreći se naporedo stadoše potiskivati protivnika. Aleksandar,
videvši da se ha opkopu uveliko vodi borba, krete celu vojsku.
Perdika osvoji prvi šanac i upade u drugi. Ali tebanski
ratnici, rešeni da se bore do poslednjeg, dočekaše ih
mačevima i kopljima i mnoge poubijaše. Atleta Prokles sjuri
se na prostor između dva opkopa i ulete u gomilu napadača.
Za njim potekoše Diota i Filton, a za njima ceo ubojni red
Tebanaca. Prokles, oborivši nekoliko makedonskih ratnika,
napade Perdiku mačem i probode mu desno rame. Makedonci
zavikaše. Jedni se, dokopavši svog ranjenog zapovednika,
stadoše povlačiti, dok su im drugi štitili leđa. Makedonci
napustiše i osvojen prvi šanac i dadoše se u bekstvo preko
polja. Tebanci, goneći ih, naleteše ma lako naoružane Argijane
koji ih zasuše strelama i džilitima.
Među makedonskim ratnicima istače se Krićanin
Euribota, vođa strelaca praćkaša, proslavljen još u vreme
kralja Filipa. Strašan ratnik, zatežući svoj golemi luk, nijednu
strelu ne pusti naprazno. Uzalud su se tebanski ratnici
zaklanjali štitovima, njegova strela uvek je nalazila metu. On
probi butinu lekara Filtona, drugom ratniku desnu mišicu,
četvoricu pogodi u lice. Strašan strelac, kao bog smrti, zatezao
je fijuk, tetiva je pucala kao bič. Tebancima se Krićanin činio
utoliko strašniji što je oko njega zatezalo lukove i puštalo
strele nekoliko stotina ratnika. Pokolebani Tebanci za trenutak
zastadoše. Međutim, Prokles prvi jurnu u gomilu strelaca. Za
njim kao čopor vukova nagrnuše ostali ratnici, pa sekući
mačevima i bodući kopljima, pokvariše red protivnika, razbiše
ga i raskomadaše i pojedince pognaše po polju.
Diota sustiže Krićanina Euribotu i napade ga svom
žestinom. Prvo mu preseče tetivu i, skolivši ga nožem, zaseče
mu ruke na nekoliko mesta. Međutim, Pintija, boreći se u
blizini, hitnu koplje i pogodi ratnika u vrat. Krićanin strelac
dreknu i pade na leđa. Makedonski ratnici, bežeći kao
rasplašeno krdo, dopadoše do kraljeve telesne straže.
Kad Aleksandar vide da su Tebanci, goneći begunce,
pokvarili svoj ubojni red, udari na njih u zbijenom poretku i
stade ih potiskivati. Tebanci, bežeći ispred brojnijeg i jačeg
neprijatelja, preskočivši svoje opkope, nagrnuše na širom
otvorena gradska vrata. Tiskanje i borba o prolaz bila je toliko
silna da su mnogi izginuli tukući se između sebe. Međutim,
poslednji ne stigoše da za sobom zatvore kapiju i Makedonci
prodreše u grad.
Mnoštvo makedonskih ratnika pritislo je celo bojno
polje, oba opkopa, južnu kapiju i zidove na kojima su
tebanske strelce pobili ili rasterali.
Makedonski ratnici, nadirući kroz kapiju, ispuniše ceo
donji grad, a drugi se, prelazeći preko zidova, razmileše po
glavnom trgu goneći i ubijajući pojedinačno i u manjim
grupama već potpuno razbijene Tebance.
Kod Amfinova spomenika vodila se strahovita bitka.
Valja istaći da su se u makedonskoj vojsci borili Fokiđani,
kivni na Tebance još od „svetog rata” i Platejci kojima su
Spartanci nekad (427. god.) po nagovoru Tebanaca ubili dve
stotine građana a mnoge prodali u ropstvo. Osetivši da im se
dala prilika za osvetu, ovi Heleni, izmešani s Makedoncima
dušmanski su se tukli.
Tebanski konjanici i pešaci, izmešani, borili su se u grupi,
odbijali napade i nanosili napadačima osetne gubitke. Ali kad
ih Aleksandar napade s leđa, pokolebaše se i nagoše u
bekstvo. Obarajući i svoje i neprijateljske pešake, konjanici
jurnuše prema kapiji, izleteše na široko polje i razbežaše se na
sve strane.
Protit i Fenik padoše probodeni kopljima, dva
beotarha{61} makedonski ratnici zarobiše, mnoge zapovednike
većih i manjih odreda pobiše, raniše ili pohvataše.
Prokles, bežeći; dohvati ranjenog lekara Filtona, baci ga
na konja koji je stajao u blizini bez jahača i krčeći put mačem
probi se kroz kapju. Uz njega pobegoše Diota, Kales. Pintija i
preko trideset drugih boraca.
Onda nastade užasan pokolj! Šest hiljada boraca palo je
u bici, a trideset hiljada građana: žena, dece i staraca
zarobljeno.
Aleksandar je izdao naređenje da se grad Teba do temelja
sruši.
— Poštedeti samo kuće sveštenika i hramove. Žene i
decu tebansku pohvatati i prodati u ropstvo... Uništiti sve,
osim potomaka pesnika Pindara...
Ratnike, navikle na ubijanje i pljačku, i zanete borbom
do bezumlja, zapovest mladoga kralja dovela je dotle da su
pravili orgije od klanja. Fokiđani i Platejci, željni osvete
prevazišli su sve strahote koje ratni pohod nosi sobom.
Makedonci provališe u podrume bogatih trgovaca i uskoro po
ulicama grada izmileše pijani. Naoružane rulje ratnika davile
su i treskale decu po ulicama, klale starce ili cele gomile
građana zatvarale u kuće i palile. Ponegde su se grupice
tebanskih ratnika tukle, boreći se do smrti. Ranjenike su
osvajači hvatali za noge i ruke i uz grohotan smeh bacali u
zgarišta.
Mnogi su hvatali begunce, vezivali im ruke, svrstavali ih
u redove i tukli bičevima i motkama. Povezani po pedeset na
jedan konopac, robovi, pocepani i premlaćeni, poluludi od
užasa, cvokotali su zubima moleći se bogovima da što pre
umru. Pijani trački dobrovoljci jurišali su u gomile robova
sekući i bodući mačevima nadohvat.
Gonjenje i ubijanje građana produžavalo se do u noć. Za,
paljene kuće su kao džinovske buktinje osvetljavale ulice.
Huktanje požara mešalo se s neljudskim glasovima pijanih
ratnika, vriskom žena i dece i izbezumljenih građana koji su se
još ponegde branili.
Glikera je bila u svojoj kući. Klečeći pored žrtvenika,
preklinjala je starog roba Nikiju da je probode mačem pre
nego što stignu neprijatelji:
— Ubiću i tebe i sebe, — plačući je govorio starac držeći
isukan mač. — Bogovi mi to neće upisati u greh...
Dve robinje su, drhteći od straha, klečale pored Glikere.
Izdaleka se čuo žagor koji je u talasima dolazio sve bliže.
Vrisak žena i preneraženi glasovi ljudi sve češće su dopirali.
— Ubi me!... Šta čekaš!... — viknu Glikera.
— Hoću... Hoću... Ubiću i tebe i sebe! — drhtećim
glasom reče starac.
Dodirnuvši rukom žrtvenik dodade:
— Bogovi neka mi oproste za so i hleb što sam pojeo u
ovoj kući.
Rekavši to, starac izmahnu mačem, žena pokri lice
rukama i saže glavu očekujući udarac.
Odjedanput stari rob ispusti mač, povede se i pade. Iz
grudi mu je virila drška od strele. U kuću upade gomila
ratnika. Tračani jurnuše prema žrtveniku i ščepaše Ženu.
— Stojte! Pustite je!... — začu se jedan promukao glas.
Glikera ustade i podiže glavu. Pred njom je stajao Klitandar,
Filipov oficir iz garde „kraljevih pratilaca".
— Ti si? — viknu oficir, — Glikera, žena lekara Filtona.
Rekli su oni da ovde stanuje Timoklija, žena Filipova.
— Jeste! Ja sam Timoklija! — odvrati Glikera.
Posle uništenja makedonske posade u gradu Tebi lekar je
promenio ime i od Filtona postao Filip, a njegova žena uzela
je ime svoje majke.
Dok su ratnici izvodili iz kuće dve robinje, koje su se
otimale vrišteći, Klitandar ščepa Glikeru. Stežući je na grudi i
ljubeći je, govorio je:
— Još onda si mi se dopala. Sad ćeš biti moja...
Žena se branila, grebući Tračanina noktima po licu i
tukući ga pesnicama. Najposle se ote, i bežeći preko odaje,
šmugnu u drugu sobu.
Klitandar povika:
— Kuću ćemo zapaliti... Izlazi... Ja ću te spasti. Provalivši
vrata plećima, oficir upade u drugu odaju.
 — Čuo sam da si bogata, — reče. — Gde si sakrila zlato?
— Zlato? Pa da, sakrila sam ga... Reći ću ti gde je, ali da
mi se zakuneš da ćeš me spasti...
— Zaklinjem se! — reče Klitandar i nanovo spopade
ženu.
— Posle... Posle... — šaputala je Glikera. — Biću tvoja,
ali ćemo najpre uzeti zlato.,.
Držeći je čvrsto za ruke Klitandar reče:
— Vodi me!
— Pusti mel Neću pobeći, — dobaci žena. — Neću
pobeći, jer nemam kud! Spasi me!
— Spašću te, ali najpre zlato!
— Idi za mnom... Odvešću te na mesto gde smo ga moj
muž i ja pred bitku sakrili... Ima mnogo zlata: narukvica,
minđuša, fibula,{62} lančića i novca... Sve je to ostalo od moga
ujaka Epaminonde... — govorila je žena izlazeći iz kuće.
U dvorištu su trački ratnici palili buktinje zadevajući ih u
potkrovlje ria kući. Prema zelenoj svetlosti Glikera primeti
kako Klitandrove oči gramežljivo sijaju. Ona odvede oficira
do bunara i mirnim glasom reče:
— Tu se nalazi zlato. Moj muž je sve stavio u jedno
sanduče i bacio u bunar.
Klitandar uze od jednog ratnika buktinju, naže se nad
bunar, osvetli ga i zagleda se u dno bunara.
Odjednom ga žena ščepa za noge i prevali. Ratnik dreknu
i pade u vodu. Gomila kamenja bila je u blizini. Žena njima
zasu bunar. Oficir je vikao bućkajući po vodi dok mu jedan
veliki kamen ne pade na glavu.
 Trački ratnici, paleći kuće, začuše viku iz bunara, ali dok
dotrčaše da vide šta se događa. Klitandar je bio mrtav.
Dok su jedni vezivali ženi ruke, drugi izvadiše iz bunara
mrtvo telo oficira. Razbijene glave i obliven krvlju, Klitandar
je ležao pored bunara. žena baci prezriv pogled na leš:
— Sad me možete ubiti! — reče.
Trački ratnici je poteraše ispred sebe.
U Aleksandrovom šatoru, osvetljeni s tri buktinje, sedeli
su oficiri i slušali jadikovanja svoga mladog kralja.
— Osveta Dionisa... Osveta Dionisa... On nas je spopao i
bacio u ovoliku bedu!
— Pobedili smo! — tiho reče Antipatar.
— Pobedili! — zavapi Aleksandar. — Koga smo
pobedili?... Helene, Tebance... Sebe smo pobedili i uništili!
Ah, Perdika! Prvi si počeo bitku! Neka bi bogovi dali da se na
tvoju glavu sruči bes Dionisa i krv nevinih ljudi u ovom gradu!
Mladić u nastupu očajanja skoči pa mašući rukama istrča
iz šatora i stade da viče izbezumljenim glasom:
— Prekinite seču!... Gasite, gasite požar! To su Tebanci...
Pogreška... pogreška.
Oficiri se ustumaraše. Filota, Frigija, Harpal i Ptolomej
baciše se na konje i jurnuše prema Tebi. Međutim, požar je
već bio zahvatio ceo grad. Kao ognjeno more vatra je
proždirala kuće, staje, smrče, borove i masline po vrtovima.
Sve je buktalo i rušilo se s treskom. Iz zažarenih krovova
izbijale su u rojevima varnice i, izmešane s dimom, kovitlale
se iznad grada. Smrad od nagorelih ljudskih leševa i konjskih
trupova mešao se s dimom i oblacima prašine. Ratnici,
izbezumljeni od ubijanja i pijanstva, krvavih ruku i iskeženih
zuba kao zveri, kidisali su na žene i decu, klali ih, mrcvarili i
vucarali po ulicama.
Četiri mlada ratnika, jureći na konjima, uleteše u jednu
gomilu iz koje su se čuli jauci i zapomaganje. Potrgavši
mačeve počeše tući Tračane, Makedonce, Platejce i Fokiđane.
Preneraženi ratnici zastadoše čudeći se šta ih je snašlo.
Poznavši u napadačima svoje oficire, jedni stuknuše, a drugi
su, mašući rukama i braneći se od udaraca, vikali: „Mi smo
Makedonci!" „Koga bijete?" „Živeo veliki kralj!" Neki
potrgoše mačeve i, zaslepljeni besom, nasrnuše na mladiće.
Filota jednom krupnom Argivljaninu razlupa glavu
sekirom, Ptolomej probode mačem drugog, a Frigija, nateravši
konja u gomilu ratrnia, stade ih obarati i gaziti.
— Životinje! Zveri! — vikao je mladić sejući desno i levo
udarce bičem.
Najposle, ratnici nagoše u bekstvo. Gomila Tebanaca,
izbezumljena, grunu na kapiju. Tiskajući se i gušeći, mnogi
padoše, drugi, gazeći preko njih, dohvatiše se polja i pobegoše
u mračnu noć.
— Dockan... Dockan... — vikala su četiri mladića. — Sve
je propalo! Teba je gomila ruševina!
— I golemo groblje!
Gušeći se od dima li prašine, mladići, znojavi i zadihani,
napustiše grad, dok su im u ušima odzvanjali urlici pijanih
ratnika, i vapaji i krici građana.
Aleksandar je međutim, mireći se s uverenjem da ga je
Dionis uvukao u ovu nesreću, sedeo pred šatorom i slušao reči
svoga prijatelja Klita koji ga je tešio.
— Luda moja glava — vajkao se kralj. — Mesto da
pređemo Bosfor i ratujemo u Aziji protiv Darija, navukli smo
sebi na vrat celu Heladu!
— Teba nije cela Helada! — reče Klit. — Da ih nismo
napali, Tebanci bi preko Beotije i Fokide upali u Makedoniju...
— Upali bi, osvojili... pobili bi i porobili sve...
— Morali smo ih napasti! — zagalamiše oficiri.
Tračani dovedoše vezanu Glikeru. Galameći i vukući
ženu, pijani ratnici upadoše u kraljev šator. Klit im iziđe u
susret.
— Šta je? — upita mladić. — Što ste doveli tu ženu?
— Ubila nam oficira, Klitandra, zapovednika četvrte ile
„kraljevih pratilaca”, — odvrati jedan grlati ratnik.
— Doveli smo je! Kralj da je osudi! Na muke s njom!
Kamenom da joj razmrskamo glavu! Ubila oficira Klitandra!
Utrobu ćemo joj živoj izvaditi! — galamili su pijani Tračani.
— Što je niste ubili odmah!? — reče Klit.
— Hoćemo najpre da je stavimo na muke! — odgovori
grlati ratnik. — Kralj treba da nam kaže kako ćemo je mučiti...
Razbarušene kose i brade, zakrvavljenih očiju i iskeženih
zuba, ratnici su očekivali kraljevu reč.
Glikera je stajala ponosito. Kosa joj je bila raščupana, !ke
i vrat izgrebani, a haljina u dronjcima. Njen čvrst pogled je
kao munja prelazio s kralja na oficira i ratnike koji su je
okruživali.
Aleksandar ustade, priđe joj i zagleda joj se u lice. Zena
izdrža pogled.
 — Kako se zoveš? — upita kralj.
— Timokfija, žena lekara Filipa. Bila sam slobodna
Tebanka.
— Sad?... Sad sam mrtva... Moja otadžbina je umrla i ja
s njom...
Aleksandar se zamisli.
— Kako si ubila oficira? — reče.
— Bacila sam ga u bunar i razmrskala sam mu glavu
kamenjem ...
— Zašto si to učinila?
— Napao me je, hteo da me napastvuje i tražio je zlato...
On je bio zver kao i ovi koji te okružuju. Svi ste vi zverovi...
— Zar i ja?
— I ti... Gori ste od vukova...
Oficiri su upirali poglede u kraljevo bledo lice. Očekujući
njegovu reč, držeći ruke na balčaku, svi su bili spremni da
jurnu na ženu i da je iseku.
Aleksandar pogleda tračke ratnike i, gušeći se od besa,
viknu:
— Napolje, varvari!
Tračani, razrogačenih očiju, mereći kralja od glave do
pete, zakolaše, ali nijedan ne pođe izlazu. Kralj uze mač od
Klita, pa zagledajući u oštricu, reče:
— Varvarski dobrovoljci ne slušaju svog kralja... Šta bi ti
Klite, uradio da si pa mom mestu?
— Sve bi ih pobio! — reče Klit.
— U pravu si, — odvrati kralj. — Evo ti mač! Ubijaj!
Klit, neodlučan, uze mač i zagleda se kralju u lice, jer mu
se činilo da se šali.
— Udri! Šta čekaš! — dreknu Aleksandar.
Mladić izmahnu mačem, ali ratnici šmugnuše iz šatora.
Grohotan smeh razleže se među oficirima.
— Filipova krv! — dobaci Parmenion Antipatru. —
Varvari bi bili isečeni da nisu pobegli.
— Svetiće se on njima, — odvrati Antipatar, — jer će
progovoriti i krv majke Olimpijade...
Aleksandar priđe ženi i odreši joj ruke:
— Slobodna si, — reče, — i hvala ti što si ubila gada!
— On je bio tvoj oficir! — reče Parmenion.
— Gad, varvarin, isti kao i svi vi što ste!
Oficiri zanemeše.
— Ni reči više o tome! — nastavi kralj, pa se obrati ženi:
— Poći ćeš s ovim mladićem... Idite tamo gde su
robovi... Iz gomile izvedi svoje rođake ako ih imaš...
Jedan oficir utrča kao bez duše u šator.
— Kralju, — viknu, — naši ratnici umiru... Padaju mrtvi
po ulicama!
— Od čega umiru? — upita kralj.
— Trgovci su u svojim podrumima otrovali vino...
— Odvratno! Gadno! Podmuklo! — zavapi kralj
hvatajući se za glavu. — Ko da se bori s njima! Ko da ih
pobedi!
Klit i Glikera iziđoše iz šatora.
Usput žena nijednom ne pogleda mladića niti ga oslovi.
Među robovima koji au, povezani i već svrstani, stajali napolju
ispred grada, Žena pronađe dve svoje robinje i odvede ih sa
sobom.
Klit, mada je pokušavao nekoliko puta da razgovara sa
ženom, naiđe na prezrivo ćutanje.
 GLAVA PETNAESTA

Hrabre sreća pomaže.

Očajanje mladog kralja zbog propasti Tebe nije trajalo

dugo. Vest da su trgovci u gradu otrovali vino u svojim
podrumima nanovo ga dovede do besa. Pored toga, oficiri, svi
odreda pohlepni na pljačku, navališe na njega, i on odobri da
se rasproda trideset hiljada zarobljenih Tebanaca.
— Neka te ne uzbuđuje sudbina Tebanaca! — reče
Antipatar. — Osveta nad pobunjenim Helenima mora biti
sprovedena do kraja!
— Teba više ne postoji, — dodade Kala. — Neka
nestane i Tebanaca. Oni što su pobegli iz grada i uspeli da se
spasu večito će nam svojom mržnjom biti za petama.
Parmenion je odobravao klimajući glavom.
— U pravu ste, — reče. — Tebanci su nam pobili
posadu. Da smo im oprostili i prešli preko toga, imali bismo
dovoljno razloga da zažalimo. Oni bi našu plemenitost
smatrali za slabost, a da ne govorim o tome što bi drskost
pobunjenika pokrenula i ostala Helene da se dignu na oružje
protiv nas!... Mislim da je ova osveta dvostruko dobra: radi
naše bezbednosti i kao opomena ostalim državama u Heladi.
Pokazali smo svakome svoju silu i pesnicu. Videćemo kako će
se posle propasti Tebe drugi pokazati... Očekujem da će ih
strah nagnati na pokornost...
Parmenion je bio u pravu.
Arkađani, koji su bili pošli u pomoć Tebancima, čuvši za
poraz, poubijaše svoje vode i pokorni pristupiše Aleksandru,
moleći ga da ih primi u svoju vojsku kao najamnike. Etolci
vratiše iz progonstva pristalice kralja Filipa, koji su ranije
proterani po Demostenovom nagovoru. I prognanici i oni koji
su ih nekad prognali odoše zajedno na poklonjenje
makedonskom kralju.
Fokiđani zaboraviše „sveti rat” kad ih je kralj Filip,
zajedno sa Tebancima, tukao kao bezbožnike i oskrnavitelje
posvećenog zemljišta, i listom nagrnuše u makedonsku
vojsku.
Atinjani, prestravljeni, prekidoše započetu svečanost u
Eleusini. Oni napustiše misteriozna posvećivanja i, plašeći se
više Aleksandra, nego gneva bogova, kao bez duše pobegoše
u Atinu.
Međutim, dođoše im makedonski poslanici. Ne
pokazujući nikakve znake neprijateljstva, poslanici ukratko
rekoše da ih je kralj poslao s pozdravom atinskim građanima i
s molbom da ga nikako drukčije ne smatraju nego kao pravog
prijatelja.
Kad Atinjani videše da stvar nije toliko crna kako su
očekivali, danuše dušom i oslobodi su se straha.
— Šta zahtevaš od nas? — upita jedan strateg. — Onaj
koji je uništio Tebu zacelo vas nije poslao ovamo da nam
izjavite njegove pokornost!
 — Ima zahteva, — odgovori vođa poslanstva. — Došli
smo da tražimo dokaze vašeg prijateljstva...
— Dokaze?
— Da!
— Tražimo da nam predate neprijatelje svoje i naše.
— Koji su to?
— Demosten, Hiperid, Merokle, Likurg i drugi čija imena
budemo pomenuli.
U skupu nastade žagor i komešanje.
— Atinjani nisu navikli da svoje građane izdaju! — ču se
jedan glas.
— Ne damo nijednog!... Nikoga nećemo izdati! —
povikaše drugi.
— Šta će biti ako ne udovoljimo zahtevu vašega kralja?
— upita strateg.
— U tom slučaju naš kralj vas neće smatrati za prijatelje.
Uprkos strahu atinski građani ne predadoše nijednog svog
državnika.
Ostali Heleni prikloniše se makedonskom osvajaču i
stadoše mu slati svoje ratnike kao dobrovoljce. Ali mnogi stari
zakleti neprijatelji Makedonaca koji nisu hteli da se pokore
prebaciše se u Malu Aziju s namerom da se priključe
persijskoj vojsci kao najamnici.

* * *
 Aleksandar je smatrao da ga ništa više ne sprečava da
počne veliku vojnu. Predade Antipatru Makedoniju na
upravu, pa krenu celokupnu vojsku s proleća{63} i udari na
Amfipolj, a odatle preko ušća reke Strimona{64} i stigne do
grada Abdere.
Makedonska vojska, sastavljena od trideset hiljada
pešaka i pet hiljada konjanika, idući kroz divlje predele obrasle
gustom šumom, prelazeći brda i planinske kose, stiže do reke
Hibera,{65} prebaci se preko nje i utabori se u blizini Sesta.{66}
Za tri nedelje marširanja Alektsandrovi ratnici prošli su
od Makedonije do mesta gde je persijski car Kserks, sto
četrdeset šest godina ranije, podigao pontonski most i prešao
na evropsko tle.
Ratnici su, mada premoreni od ratnih napora i duga puta,
s uzbuđenjem očekivali trenutak kad će se prebaciti u Malu
Aziju, o kojoj su u to vreme kružile priče da je neizmerno
bogata.
Tri dana docnije vojska se stade prebacivati preko
Helesponta,{67} u blizini Abida.{68} Upotrebljen je veliki broj
lađa, barki i čamaca. Aleksandar je, okružen najistaknutijim
oficirima iz garde „kraljevih pratilaca", bio na krovu najveće
lađe. Kad stiže na polovinu puta, kralj zakla bika i uhvativši
krv u zdelu, izli je u more prizivajući Posejdona i Nereide,
bogove zaštitnike brodara.
Varvari koji su boravili na kosama i uvalama planinskim,
išli su još od Amfipolja tragom makedonske vojske
moljakajući usput da ih kralj primi kao najamnike. Tračani,
Peonjani, Tribali i Argivljani, osetivši da se sprema velika
vojna u Maloj Aziji i da je na pomolu ogroman plen, toliko su
navaljivali, da je Aleksandar slao na njih po nekoliko dobro
naoružanih odreda da ih gone i rasteruju. Kako je i mogao
uzeti u vojsku i varvare, kad je imao hrane za svega mesec
dana.
Kad se i poslednji deo vojske ukrca i otisnu na more,
varvari izmiliše iz šume i šipražja i poređaše se na obali derući
se, preteći pesnicama i mlatarajući oružjem.
Stigavši do grada Troje, Aleksandar prinese žktvu Ahilu i
boginji Ateni i utabori se u podnožju brda Ide.

* * *

U gradu Zeleji bila se iskupila persijska vojska, dvadeset

hiljada konjanika i toliko pešaka, većinom helenskih
dobrovoljaca. Ne mogući svi da stanu u malenom gradu,
mnogi ratnici boravili su pod vedrim nebom, u blizini Zeleje.
Mada je u gradu bilo dovoljno hrane, satrap Spitridat nagonio
je seljake da doteruju stoku i donose živinu, jaja, sir i pšenicu.
Spitridat je bio satrap Lidije i Jonije. Oholi Persijanac,
ropski odan caru Dariju, prezirao je ostale vojskovođe:
Arsama, Nefata i Arsita. A oni, sva trojica varvarskog porekla,
iako u milosti carevoj, mrzeli su iz dna duše satrapa i bojali ga
se, jer ni jedan od njih nije mogao da mu napakosti kod cara
niti se usuđivao da s njim ukrsti mač. Ko bi i smeo udarati na
ratnika, čuvenog sa svoje surovosti i slavnog megdandžiju.
Spitridat je godinu dana ranije ubio čuvenog borca Nikearha iz
Karije i odveo njegovu ženu lepoticu. Ademir iz Sarda, želeći
da osveti svoga ubijenog rođaka, izazva satrapa na megdan i
izgubi život.
Kad uhode javiše da se makedonska vojska nalazi
udaljena od Zeleje svega na tri dana hoda, među persijskim
ratnicima nastade komešanje:
— Koliko ih ima? Kuda idu?... Ko ih predvodi?... —
pitali su mnogi i dobijali proizvoljne odgovore, jer niko nije
znao pouzdano gde se nalaze Makedonci i s koje strane će
naići.
Vođe se sastadoše da većaju.
Atist, ratnik koji je život proveo tukući se s večitim
buntovnicima urođenicima oko Lampsaka, po močvarama
reke Praktije i po prostranim šumama koje se protežu prema
severu do grada Prijara, uze reč:
— Neprijatelj nam je na domaku. Treba dobro razmisliti
šta nam valja činiti! Da li mu poći u susret, ili ga sačekati
ovde?... Izgleda da je ova druga mogućnost probitačnija za
nas, jer ćemo se boriti protiv vojske premorene od duga puta.
Uhode nam javljaju da neprijatelji trpe oskudicu u hrani. Naši
ratnici odmorni i puni borbene snage, lako će savladati
Makedonce koji danima pešače i jašu izmršavele konje.
Spitridat prezrivo sleže ramenima i odmahnu glavom.
— Ne slažem se, — reče. — Poći ćemo na neprijatelja i
gde se sretnemo zametnućemo bitku.
 — Slažem se, — dodade Nefat. — Nama opreznost nije
potrebna. Jači smo i odnećemo pobedu.
Ostale vođe u nedoumici koji predlog da prihvate,
zagledali su se i neubedljivo odobravali Arsitu ili Spitridatu.
Istoga dana stiže u Zeleju Memnon sa Rodosa vodeći
dve hiljade dobrovoljaca Helena. Ostali vođi kao da su baš
njega očekivali. Pošto nisu doneli odluku, sastaše se nanovo
na većanje.
Memnon, ne odobri nijedan učinjeni predlog i iznese
svoje mišljenje:
— Opasno je napadati Makedonce, — reče. — U
otvorenoj borbi oni su jači od nas, jer njih predvodi
Aleksandar lično, dok je Darije daleko od nas. Zbog toga
predlažem da se ispred neprijatelja uništi sva hrana, ljudska i
stočna, da se popale žita, poruše sela i obore mostovi. A mi da
se s vojskom povlačimo do Granika, da pređemo reku i da na
drugoj obali razvijemo ubojni red.
— Spitridat se grohotom nasmeja:
— Onda neće doći do bitke! — reče.
— Zašto?
— Jer kad bude reka između nas i neprijatelja, ko će
moći da ga napadne!
I ostali ratnici prsnuše u smeh.
— Pobeći na drugu obalu reke!... Reka da nas deli!... Ta
onda do bitke ne može ni doći! — povikaše.
— Za to se vi ne brinite, — viknu Memnon. —
Aleksandar će vas napasti. On ne zna za prepreke!...
Međutim, nekoliko oficira, mada su se pribojavali
Spitridata podržaše Memnona. Nastade prepirka koja se
pretvori u svađu i umalo ne dođe do tuče.
Predveče stiže glasnik kod Mitridata, zeta cara Darija. On
donese naređenje da se vojska povlači prema reci Graniku.
Granik, planinska reka, brza u gornjem toku, s duboko
usečenim koritom i visokim obalama, svlači u ravnicu mulj,
trulo lišće i počupane stabljike rogoza, barske trske i vresa.
Donja polovina reke ima blag tok i pored visokih obala debele
naslage blata.
Aleksandar stiže s vojskom na nekoliko hiljada koraka od
reke. Idući tragom persijske vojske bio je na liniji njenoga
kretanja. Da ne bi bio iznenađen, kralj pošalje napred pet
stotina konjanika, naredi da se razvije ubojni red i u takvom
poretku stigne do reke.
Zaklonjeni vrbacima i topoljarima, makedonski ratnici
posedaše po travi, a oficiri se stadoše savetovati s kraljem
kako da počnu bitku.
Hegeloh, vođa izvidnice od pet stotina konjanika, vrati se
s izveštajem:
— Neprijatelji su prešli reku i na drugoj obali postavili
ubojni red. Persijski konjanici, gusto zbijeni, poređali su se
duž obale, a iza njih, na padini brda, stoji pešadija. Napad je
nemoguć! — završi oficir.
— Jasno! — reče Kala. — S visoke obale tući će nas u
glavu i sve pomlatiti.
— Oni su sigurni da ih nećemo napasti — dobaci Kllt.
— Izvršićemo napad! — mirno reče kralj.
— Možda bi bilo zgodnije da reku pređemo noću, po
mraku! — reče Parmenion.
— Ja ne kradem pobede! — odvrati Aleksandar, sjaha s
Bukefala i naredi seizu da mu privede drugog konja. Kao da se
pravda, kralj reče:
— Ne bih želeo da varvari ubiju mog ljubimca.
Seiz odvede Bukefala, a Aleksandar uzjaha drugog konja
i potera ga kroz vrbak.
— Zar sad, usred dana?! Nećemo ni stići do druge
obale!... Ovo je samoubistvo... — zavikaše oficiri.
— Napred, Makedonci! — povika kralj.
Oficiri se zgledaše, pa jedan po jedan pojahaše konje i
kretoše za kraljem, Ostali ratnici, čuvši Aleksandrov poklič,
hrpimice grunuše kroz vrbak.
Kad stigoše do reke, makedonski ratnici ugledaše na
drugoj obali zbijene redove persijske konjice. Stojeći na
uzvišenom mestu, s naperenim kopljima i isukanim
mačevima, videli su se kao na dlanu.
Aleksandar se obrati svojim ratnicima:
— Makedonci, sada ćemo, usred dana, napasti
neprijatelja. Persijanci se nas ne plaše, jer još nisu upoznali
našu snagu. Od ove bitke zavisi ishod rata.
— Ova obala je strma! — bojažljivo reče Parmenion.
— Hrabre sreća prati! — viknu Aleksandar i nagna konja
u reku.
Makedonski ratnici, vični brzom manevrisanju, već su
bili u ubojnom redu.
Na levom krilu bila je tesalska konjica koju je vodio Kala,
sin Harpalov. Iza konjice bili su Tračani pod Agatonom a
pored njih pešaci pod Meleagrom i Filipom. Celo levo krilo
predvodio je Parmenion.
Na desnom krilu bili su strelci iz „garde kraljevih
pratilaca”. Njih je vodio Filota, sin Parmenionov. Na čelu
konjanika s teškim kopljima bili su Sokrat i Aminta, sin
Arabijev.
Aleksandar okružen najsrčanijim borcima, nalazio se u
centru.
Kad kralj nagna konja u reku, krenuše i ostali konjanici.
Pešaci zagaziše u vodu jedva izvlačeći noge iz blata.
Konjičke čete Aminte i Sokrata prve primiše udarce.
Persijanci osuše na njih pljusak strela i džilita. I da Makedonci
nisu bili pod šlemovima i u oklopima, listom bi izginuli.
Ratnici, goneći konje malo ukoso, niz reku, prema suprotnoj
obali, počeše izletati iz vode primajući i odbijajući udarce.
Persijanci oboriše nekoliko desetina i, bacajući džilite na
konje, mnoge izranjaviše. Vika ratnika, jaukanje ranjenika i
zveket oružja zaplašiše konje. Prestrašene životinje, u težnji da
se što pre izvuku iz vode i blata, jurnuše uz strmu obalu.
Makedonski ratnici bodući neprijatelja dugim kopljima,
olakšavali su im prolaz. Već se mestimično video poneki
Makedonac ili Tesalac kako na obali raskrčuje put mačem.
Jedan za drugim konji su sve više iskakali na obalu.
Persijanci se stadoše tiskati i kvariti svoj ubojni red.
Njihovi konji pravili su najveći nered, jer su ih pogađale strele
koje su Tračani, poređani na suprotnoj obali, puštali na njih s
golemih lukova.
Dok su jedni bacali koplja i džilite na Makedonce
odozgo, drugi se spustiše niz obalu do vode. Gazeći blato do
kolena, mnogi tako sputani izgiboše od mača i koplja, ili
padoše pod noge makedonskih konja. Duž cele obale, na
nekoliko stotina koraka, vodila se žestoka borba. Makedonci
su po svaku cenu hteli da se dokopaju suve zemlje. Boreći se
na nesigurnom tlu, bili su u strahovitom položaju. Persijanci,
ne htevši da popuste, besno su odbijali njihove nalete,
gurajući se po obali i smetajući jedan drugom.
Memnon sa Rodosa, okružen dobrovoljcima iz Helade,
zadavao je najviše jada napadačima. Bacajući koplja s visoke
obale Heleni mnoge Makedonce oboriše s konja.
Dok su se Sokrat i Aminta sa stotinak konjanika,
potiskujući neprijatelja, uveliko tukli na suvoj zemlji, gusto
zbijena gomila konjanika oko Aleksandra, bodući dugim
kopljima protivnike, najposle iskoči na obalu i zametnu boj.
Kroz načinjen prodor navališe i drugi ratnici i preplaviše polje.
Najžešća borba vodila se oko Aleksandra. U blistavom
šlemu i oklopu, u raskošnom odelu i na konju s divnom
opremom, kralj je padao u oči persijskim ratnicima. I njihovi
najsrčaniji borci potekoše sa svih strana prema mestu gde se
Aleksandar borio.
Mada je bitka bila konjička, borci se toliko izmešaše i
zbiše da su se više tukli noževima i pesnicama, nego mačem i
kopljem. Za to vreme ostali Makedonci su se gotovo
nesmetano prebacivali preko reke, i kako je koji izlazio na
obalu, jurišao je u bitku. Vika ratnika mešala se s njiskom
ranjenih konja. Nepregledna gomila konjanika tiskala se,
gurala i kovitlala. Makedonci su se borili svom snagom da
osvoje što više zemljišta, a Persijanci da ih potisnu i bace u
reku.
Aleksandrovi ratnici, jači po snazi i veštiji borci u
pojedinačnim sukobima, postepeno su potiskivali protivnike i
osvajali sve više zemljišta. U toku borbe Aleksandru se slomi
koplje. Neko mu brzo dodade drugo. Makedonci zastadoše za
trenutak i izgledalo je kao da su se pokolebali. To je opazio
Mitridat, Darijev zet. Stavivši se na čelo jedne grupe
konjanika, koji su nadirali u obliku klina, satrap jurnu na
Aleksandra. Oko makedonskog kralja bili su: Perdika, Ken,
Krater i Aminta, sin Andronenov. Okruženi tesalskim
konjanicima dočekaše neprijateljsku konjicu na koplja i
mačeve.
Na zaprepašćenje svih ratnika, Aleksandar ošinu pastuva
koga je jahao i izlete iz borbenog reda. I dok su drugi jurnuli
za njim da ga zaštite, njegovo koplje pogodi satrapa posred
lica. Persijanac jauknu i pade s konja. Tesalski konjanici pod
Kenom i Filipom i Tračani pod Agatonom grunuše svom
žestinom na persijski ubojni red.
Među persijskim ratnicima istače se Resak, proslavljeni
borac u pojedinačnim sukobima, ljubimac cara Darija. O
njemu su rapsodi{69} pevali pesme po saborima i pronosili mu
slavu po Kariji, Frigiji, Lidiji i Jonskom arhipelagu. On obori
tri Tesalca i nađe se ispred Aleksandra. Za trenutak, pogledavši
se oči u oči, dva ratnika zametnuše boj. Tukući se izbliza,
njihovi mačevi toliko su treštali o oklope da se oba konja
stadoše propinjati.
Spitridat je, oborivši nekoliko tračkih konjanika, krčio put
probijajući se kroz gomilu ratnika. Strašni varvarin izmahnu
golemim mačem i gotovo nadvoje preseče Kalika, čuvenog
strelca, obori s konja Protita i odseče ruku Kalidametu.
Dok su se Resak i Aleksandar borili, Spitridat dogna
konja do boraca i pritera ga iskosa prema kralju. Ne obazirući
se na svoju vitešku slavu, satrap napade Aleksandra.
— Smrt kralju varvarinu! — viknu i mačem tresnu
Aleksandra po glavi. Ali udarac, dat iskosa, izgubi snagu. Ipak
mač odvali komad šlema s belim perom. Kralj ne obazirući se
na Spitridata, strese se i još žešće napade Resaka. Lidski
satrap i po drugi put diže mač, ali ne stiže da ga spusti. Klit,
koga su zvali „crni", podviknu:
— Zar dvojica na jednoga?
On hitnu koplje i kroz oklop probode Spitridata. Gotovo
u istom trenutku Aleksandrov mač prereza Resakovo grlo.
Dotle su makedonski konjanici jednako prelazili preko
reke, a za njima pešaci držeći se konjima za repove.
Kad Persijanci videše da su im pala dva najbolja borca,
pokolebaše se, i kvareći ubojni red, počeše se povlačiti, dok ne
udariše u bekstvo.
Helenski najamnici, povikavši se na jedan brežuljak, tukli
su se kao da su svi rešeni da umru. Kad to vide, Aleksandar
uzviknu:
— Bacajte oružje, izdajnici! Sve ćemo vas pobiti.
Predvodeći grupu ratnika, kralj obode konja i jurnu u gomilu
helenskih pešaka. Oni, boreći se s uzvišenijeg mesta, dočekaše
makedonske ratnike na koplja i mačeve. Tukući i bodući
nadohvat kralj se stade probijati kroz njihov ubojni red. Za
njim, kao strašni žeteoci, pustošili su Makedonci i Tračani,
besni što im se daje otpor. Heleni sa svih strana napadoše
Aleksandra. On je, odbijajući udarce i vešto se zaklanjajući
štitom, odolevao napadačima koji mu ubiše konja. Kralj skoči
i nastavi da se bori. Pored njega su se tukli najsrčaniji borci iz
garde „kraljevih pratilaca". Svi oni dobro osetiše kakvog
protivnika imaju ispred sebe, jer su se Heleni, koje je, iz straha
od kazne, spopalo očajanje, borili kao lavovi. Najposle,
opkoljeni sa svih strana, sabijeni u gomilu, potiskivani, gurani,
tučeni i ubijani, kad videše! da je borba uzaludna, škrgućući
zubima od besa, pobacaše oružje i predadoše se.
Za to vreme su Makedonci, Tračani, Tesalci, Peonjani i
Argivljani gonili Persijance po prostranom polju. Bežeći u
gomilama, Darijevi ratnici, mahniti od straha, naletali su jedni
na druge i zbijeni padali pod mačeve i koplja makedonskih
ratnika. Divlji borci s Rodopskih planina i Hema kao vuci su
napadali, razdirali i sekli mačevima i ubojnim sekirama,
obarajući i konje i jahače. Trački pešaci naletali su na
konjanike, hvatali se za stremen, boli noževima konje, padali s
njima i klali se s jahačima. Mahnita hrabrost Aleksandrova
nadahnula je borce. Njegova silna volja prešla je na sve i
svakoga. Razdraženi do bezumlja, makedonski ratnici sekli su
i mlatili begunce dokle im je daha dostajalo u prsima.
Najposle, malaksali od umora i iskrvavljeni, na znak trube
počeše se okupljati oko svog kralja.
Tako je tekla i tako se završila bitka na reci Graniku. U
njoj je Aleksandar pokazao persijskom caru Dariju s kakvom
vojskom ima da se bori.
 U bici je palo oko dvadeset hiljada persijskih ratnika,{70}
a Makedonaca srazmerno manji broj.
Zlatan i srebrn nakit, skupocene čaše, purpurne tkanine i
ostale dragocenosti Aleksandar posla u grad Pelu, na dar
svojoj materi Olimpijadi. Atinjanima je poslao tri stotine
štitova, isto toliko oklopa, mačeva i kopalja i veliki deo plena.
Uz to posla natpis: „Aleksandar, sin Filipov, i Heleni, osim
Spartanaca, zaplenili su ovo od varvara koji žive u Aziji.
U bici je učestvovalo na makedonskoj strani oko dve
hiljade Helena, ali kralj, u želji da i ostale pridobije za sebe,
posla im ovaj laskavi natpis.
 GLAVA ŠESNAESTA

I najpametnijima ponešto nedostaje!

Makedonska vojska se ulogorila uzvodno, nedaleko od

mesta bitke. Iste večeri, pod kraljevim šatorom, prema
svetlosti buktinje, oficiri, zapovednici većih odreda, izraziše
divljenje i poštovanje Aleksandru.
— Borio si se kao Ahil, — reče Parmenion. — Tvoj
pokojni otac plakao bi od radosti da te je mogao videti danas!
Kala, zapovednik konjice, priđe kralju i pokloni mu se:
— Oprosti! — reče. — Tvoje velikodušno srce ne može
zameriti čoveku koji te obožava... Oprosti!
— Opraštam, — odgovori Aleksandar smejući se, —
iako ne znam na šta misliš!
— Hvala ti, — još jednom se pokloni oficir. — Kad si
odlučio da otpočneš bitku pod onakvim okolnostima, bio sam
uveren da si lud!
Oficiri se nasmejaše. Perdika dodade:
— Molim te, kralju, reci nam šta te je nagnalo da nateraš
konja u reku i da pođeš na neprijatelja? Neka je hvala
bogovima, pobedili smo, mada se moglo desiti da
propadnemo...
— Zasluga za pobedu pripada kralju! — dobaci Sokrat.
 — Dobri moji drugovi, — otpoče Aleksandar, a suze mu
se zavrteše u očima, — ne pripisujte samo meni zaslugu što je
bitka dobijena! Bez vas i makedonskih ratnika ja sam ništa ne
bih učinio... Mahnito je bilo s moje strane što sam pod
onakvim okolnostima otpočeo bitku.
— Ni jedan vojskovođa to ne bi učinio, — dodade Filota.
— Ni ja ne bih učinio, — nastavi, — da se ne uzdam u
vas i svoje borce... Neprijatelj je bio uveren da ga nećemo
napasti, jer je između nas bila reka. Ne znam da li vam je
dovoljno jasno kakav smo pothvat preduzeli i šta za nas i ceo
svet znači ovaj rat? Pošli smo da osvajamo, da slomimo
Persijsko carstvo i da zavladamo Azijom. Ko se usudi na
ovakvo delo za njega ne postoje prepreke! Neprijatelju treba
dokazati da smo srčani do samouništenja, i to je od presudne
važnosti za naše buduće sukobe s njima. Ovo je bila prva
bitka s Persijancima. Morali smo je dobiti i pod najtežim
uslovima, jer neprijatelja treba ne samo pobediti nego i
moralno slomiti. Nadam se da će se uskoro videti koliki smo
prestiž ovom pobedom dobili.
Sutradan su sahranili izginule makedonske ratnike sa
svim počastima. Kralj objavi da njihove roditelje i decu
oslobađa plaćanja poreza i zemljarine.
Aleksandar obiđe ranjenike i svakog ponaosob upita
kako se borio i kako je ranjen. Tako je svakome dao prilike da
se raspriča pred kraljem i da ističe svoje junaštvo.
Pokopali su i persijske vojskovođe ž helenske najamnike
koji su se borili na njihovoj strani.
— Zašto? Čemu to? — pitali su se surovi makedonski
ratnici.
— Ko god umre ima pravo da ga pokrije zemlja —
odvrati kralj. — Ja ne želim da ratujem s besmrtnim
bogovima.{71}
Okovali su oko dve hiljade Helena, zarobljenih u bici i
poslali ih u Makedoniju da obrađuju zemlju.
— Vi ste robovi, — reče im Aleksandar, — jer ste se
borili protiv svoje braće, za račun varvara.

* * *

Uskoro se pokazalo koliko je kralj bio u pravu. On posla

Parmeniona sa tri hiljade pešaka da zauzmu grad Daskaliju.
Ova vojska bila je spremna da juriša na bedeme i da ruši
zidove. Ali posada grada uopšte nije pružala otpor. Čim je
videla u daljini makedonsku vojsku, napusti grad i pobeže bez
traga.
Na severnom podnožju planine Tmola nalazio se grad
Sard, prestonica starih persijskih kraljeva, najpre Kresa, pa
Kira. Još od davnina pričalo se da je grad bogat zlatom.
Dragoceni metal vadio se iz planine Tmola i reke Paktol.{72}
Podignut visoko i opasan trostrukim zidovima, grad je bio
neosvojiv. Međutim, Aleksandar odluči da po svaku cenu
zauzme grad Sard i od njega stvori bazu za dalje ratovanje.
Obavešten od pohvatanih varvara kakvo je stanje u
gradu, kralj primače vojsku i utabori se u blizini.
Dok se savetovao sa oficirima kako da izvrši napad,
neočekivano dođe u tabor Mitrin, zapovednik Sarda.
Liđanin se pokloni do zemlje pred kraljem, a njegovi
pratioci padoše na kolena i povikaše:
— Neka je slava sinu Zevsovu!
— Dosta sino bili robovi cara Darija! — reče Mitrin. —
Bogovi su nam poslali pravog vladara, nosioca slobode svim
narodima!
Aleksandar pozdravi poslanike blagonaklono i počasti ih
po zakonu gostoprimstva.
Istoga dana pošalje Amintu, sina Andromenova, u Sard,
da zauzme tvrđavu i digne blago. Kad ovaj pođe kralj došapnu
oficiru:
— Primetiš li i najmanji znak izdaje, Živu dušu nećeš
ostaviti u gradu.
Ali građani i seljaci, vekovima ugnjetavani tiranijom
persijskih satrapa, oduševljeno prihvatiše makedonsku vojsku.
U pratnji Mitrina, ostalih poslanika i svojih istaknutih
oficira kralj uđe u Sard. Popevši se na najviše mesto, podigne
žrtvenik i posveti ga Zevsu Olimpijskom. Onda izdade
naređenje da se tu sazida hram.
Iste večeri, posle bogate gozbe, Aleksandar se obrati
građanima Sarda i svojim oficirima. Digavši pehar, kralj
uzviknu:
— Neka živi znanje, neka se slavi hrabrost i neka dobrota
vlada među ljudima! Moj veliki učitelj, Aristotel visoko je
digao buktinju znanja. Dugujem mu priznanje i divljenje. Od
njega sam naučio mnogo i biću mu do kraja života zahvalan.
Ali, moram reći, i najpametnijim ljudima po nešto nedostaje.
Veliki filozof nas je učio da samo Helene smatramo sebi
ravnima, a da su varvari robovi koji ne zaslužuju nikakvu
pažnju! Neka je slava mome učitelju, velikom filozofu! Ovoga
puta neću ga poslušati!
Obrativši se Mitrinu, kralj nastavi:
— Liđanine, bolji si od mnogih koji sebe smatraju
plemenitim... Vladaćeš ovim gradom i celim krajem. Tvoj
narod živeće po svojim običajima, poštujući svoje zakone i
svoju vlast! Od mene i od mojih ratnika niko od vas neće
doživeti nepravdu! Postavljam vam svoja dva oficira
Pausaniju i Nikiju, kao zapovednike posade. Oni će biti vaši
prijatelji i zaštitnici.
Glas o pobedi makedonske vojske kod Granika brzo se
rasprostre po Maloj Aziji, od grada do grada, uzimajući
zapanjujuće razmere, kao da je persijska vojska satrvena do
poslednjeg čoveka. Ime Aleksandra Makedonskog bilo je u
svačijim ustima. Govorilo se da je nepobediv na megdanu, da
ga koplje * i mač ne mogu obraniti.
Aleksandar napusti Sard i stiže pred Efes. Posada, čuvši
da se makedonska vojska približava, napusti grad i,
predvođena Amintom, sinom Antiohovim, pobeže na istok da
se približi vojsci cara Darija.
Zauzevši i taj grad bez otpora, Aleksandar ukide
oligarhiju{73} i zavede demokratski poredak, po ugledu na
atinski ustav.
Kad građani Efesa osetiše da su se oslobodili nekolicine
tirana koji su im zagorčavali Život, odlučiše da se osvete svima
koji su opljačkali Artemidin hram i oborili statuu kralja Filipa.
Dočepavši glavne krivce, Sirfaksa i njegove pomagače,
građani ih kamenovaše na trgu. Onda pomama za osvetom i
žeđ za klanjem uhvatiše maha: potkazivanja učestaše a ubistva
postaše svakodnevna pojava. To stanje potraja sve dok
Aleksandar ne podviknu da će sve građanstvo pobiti ako se
nastavi s ubijanjem.
— Kad od mirnih građana postane rulja, — reče, —
onda ubistvima nema kraja!
Uskoro zatim kralj je poslao Parmeniona i Lizimaha, sina
Agatoklova, na čelu dve hiljade i sedam stotina konjanika i
pešaka da zauzimaju maloazijske gradove, da u njima obaraju
vlast tirana i da zavode demokratiju. Ali on, na veliko čuđenje
svojih oficira, pusti na slobodu preko dve hiljade varvara
zarobljenih u bici kod Granika.
Aleksandar ostade nekoliko dana u Efesu kod svoga
prijatelja, slikara Apela koji je učestvovao u podizanju novog
hrama boginji Artemidi.{74} Tom prilikom Apel izradi nekoliko
kraljevih portreta pogodivši mu crte lica, ali ne i boju.
Aleksandar je imao belo lice prekriveno blagim rumenilom, na
majku, a slikar ga je predstavio sa tamnim licem, tvrdeći da
belina nikako ne dolikuje energiji i muškosti koje kralj
poseduje. Te likove Apel je docnije preneo na zid u
Artemrdinom hramu, koji su nanovo podigli maloazijski Grci.
Oprostivši se od svoga prijatelja. Aleksandar krete u nova
osvajanja.
 * * *

Ranjeni Filton, Prokles, Diota, Kales i Pintija stigoše u

Atinu i odoše kući lekarevih roditelja. Stari Diodor i njegova
žena Glauka plačući su grlili svoga sina Filtona:
— Dva puta smo čuli da si poginuo! — jecala je starica.
— Ali bogovi su se smilovali na nas i doveli su te kući.
— Doveli, neka im je slava i hvala, — dodade Diota
pomažući Proklesu da lekara skine s konja.
Izmršaveo, s groznicom u očima i ranom na butini,
natečenoj i punoj gnoja, Filton pade u postelju. Stari roditelji i
drugovi lebdeli su nad njim i danju i noću. Lekar im je kad je
bio pri svesti davao uputstva kakve lekove treba da mu daju i
kako da ih spravljaju. U bunilu je pominjao Glikeru,
proklinjao kraljicu Olimpijadu i, gušeći se od straha i
gnušanja, preklinjao drugove da poubijaju zmije koje ga
napadaju.
Lekovi međutim nisu pokazivali nikakvo dejstvo.
Najposle klempavi konjušar odluči da proreže ranu. On dobro
naoštri nož, i dok je lekar bio u nesvestici, preseče otok. Atleta
Prokles je čvrsto držao bolesnika, dok je Diota cedio gnoj iz
rane. Svakodnevno su ispirali rasečeno meso hladnom
vodom, stavljajući biljne masti i tako drugovi najposle spasoše
Filipa.
Kad dođe sebi lekar oseti da mu je lakše.
— Spasli ste me od sigurne smrti! — reče. — Ovakve
rane se retko kad iscele.
 Atleta, milujući mu znojavo čelo, drhtavim glasom od
uzbuđenja progovori:
— Tri dana nisi dolazio svesti. Zbog toga smo i odlučili
da sečemo ranu. Diota je to učinio svojim nožem.
— Da, — nasmeši se lekar. — Njegov nož dosad
nijednom nije izneverio!
Majka Glauka grlila je i ljubila sina, a otac je stojeći
pored uzglavlja, brisao suze dlanovima.
U Atinu su svakodnevno stizali begunci iz Tebe.
Izmršaveli, sa strahom u očima i dronjavi lutali su po ulicama
moleći prolaznike za milostinju. Bilo je među njima žena,
dece i staraca. Neki su blagovremeno, pre bitke, napustili grad
i lutajući po beotskim šumama, očekivali ishod borbe oko
Tebe. Doznavši za poraz, sačekivali su begunce i prestrašeni s
njima produžavali da se skrivaju po šumama, jedući korenje i
divlje plodove. Onda počeše u manjim grupama odlaziti u
Atinu, Megaru, Argolidu, čak i u Arkadiju.
Atinjani, gnevni na surov postupak makedonskog kralja,
širom otvoriše vrata svojih kuća i stadoše prihvatati begunce.
Jednoga dana u Atinu stiže i Glikera sa svoje dve robinje.
Velika radost obuze Filtona, njegove roditelje i drugove
kad je ugledaše. Pošto se izgrliše i izljubiše; drugovi zasedoše
za sto koji je lekareva majka pretrpala jelom i peharima.
— Filton je ozdravio! — otpoče Diota. — Snaga mu se
vraća: Treba nastaviti sa osvetom.
— S tim je svršeno! — reče Glikera. — Osvete više neće
biti.
— Kako? Zašto? Šta to znači?
 — Znači da je s osvetom svršeno! — odgovori žena.
Mladi krali mi je poklonio život. Da nije bilo njega Tračani bi
me rastrgli!
Glikera ispriča kako je ubila Klitandra, oficira iz garde
„kraljevih pratilaca", kako su je Tračani odvukli kralju i kako je
dobila oproštaj.
— Fokiđami i Platejci — reče — tukli su se s
Argivljanima i Tračanima, otimajući se oko plena. Pijani
Makedonci vukli su se po ulicama grada i orgijali prolivajući
krv žena i dece. Ali su mnogi među njima pali da se više nikad
ne dignu.
— Kako to? — upita Filton.
— Neki trgovci bacali su otrov u burad s vinom u svojim
podrumima...
— Gnusno! — viknu lekar. — Tebanci su zaslužili da ih
nestane! Zar su to potomci filozofa koje je Teba kroz čitav vek
rađala!{75} Šta bi na ovu podlost rekli vitezovi časti i morala,
Pelopida i Epaminonda!
Obrativši se ženi lekar zapita.
— Da li se zna koji su trgovci otrovali vino?
— Zna se! — reče Glikera. — To su Ktezifon i Epafrodit.
— Hvala neka je Apolonu! — uzviknu lekar, — obojica
su varvari, iz Jonskog arhipelaga!
Diota se celo vreme smešio. Naposletku reče:
— Šta je trovanje vina prema zverstvima koja su
neprijatelji činili u gradu! Ja sam nagovarao oba trgovca da to
urade!
— Ti?
 — Ja!
Lekar pognu glavu i zamuče. Prokles je gledao u stranu,
a Kales i Pintija bacali su poglede čas na Filtona, čas na Diotu.
— Zakleli smo se na osvetu — reče Kales. — Svetili smo
se i još ćemo se svetiti. Oprosti, Filtone, meni nije jasno zašto
se zgranjavaš što su trgovci zatrovali vino?
Lekar se prenu:
— Nije ti jasno, to se tebi ne može objasniti, jer si rođen
kao rob... Pitaj atletu! Neka ti on kaže šta misli o tome!
— Odvratno... podlo... — gunđao je Prokles. — Ipak je
sreća što to nije uradio nijedan Beoćanin.{76} — Podižući glas
atleta dodade: — Diota, ti si tesalska stoka!
— A ti tebanski vo! — odvrati konjušar. — Moja osveta
nema granica — razvika se. — Tako mi svetih Blizanaca,{77}
od moje ruke pašće još po koji Makedonac, a poslednja žrtva
biće kraljica Olimpijada.
Lekar ustade i priđe mu:
— S osvetom je gotovo! Jesi li razumeo? Mi se više
nikome nećemo svetiti.
— Zbog toga što je Aleksandar poklonio život tvojoj
ženi, je li? A šta ćemo sa šest hiljada poklanih Tebanaca i
trideset hiljada prodatih u ropstvo?
— Više osvete neće biti! — viknu Glikera. — Mladi kralj
iskupio je grehe svoje majke i Makedonaca.
— Tako? Vi imate računa da prekinete osvetu — iskezi se
konjušar, — a naročito ti!
Filton pogleda u konjušara i tihim glasom reče:
— Zakon gostoprimstva sprečava me da te kaznim. Idi
odavde i ne navodi me da oskrnavim svoga genija!{78}
— Izdajnici!... — viknu Diota. — Sami sebe izdajete!...
— Idi! — dreknu Prokles i ustade. — Mene ne sprečava
ništa da te zgrabim za vrat i izbacim napolje.
Konjušar se isceri i izađe.
U odaji za trenutak nastade tišina. Onda Diodor, otac
Filtonov progovori:
— Sine, hvala ti što nisi pogazio zakon gostoprimstva!...
Raduje me što si odlučio da prekineš s osvetom. Zaista je
teško vući na svojoj duši mržnju i teretiti svoju savest
ubistvima. Ostavite bogovima osvetu!... Milo mi je što ste i
sami uvideli ovu istinu... Ali, hteo sam drugo nešto da vam
kažem: čuvajte se Diote!... To je čovek podmukao, gotov na
sve... Izbacili ste ga iz svoga društva. On vam to neće
zaboraviti... Čuvajte se da njegova strast za osvetom ne
obuhvati i vas...
— Mislim da njegova podlost neće ići dotle! — reče
Glikera.
Filton se zamisli:
— Ipak se treba čuvati! — reče. — Diota je manijak.
Može se desiti da i na nas prenese mržnju!

* * *

Maloazijski gradovi u primorju predavali su se

Makedoncima bez otpora. Ipak Halikarnas i Milet, oba tvrdo
građena i s visokim zidovima, suprotstaviše se osvajačima.
Aleksandar je i njih zauzeo na juriš.
Opsada Halikarnasa svršila se na štetu Persijanaca i
njihovih najamnika. Žestoke borbe vodile su se na polju, na
prolomima i zidovima. Posledice su bile strahovite: poginulo
je oko hiljadu građana, dvaput toliko zarobljeno, a grad
sravnjen sa zemljom. Glavne vojskovođe, Orontobat i
Memnon, pobegoše, a Aleksandar dade na upravu celu
pokrajinu ženi Adi, po običaju još od kraljice Semiramide.{79}
Ada blagoslovi Aleksandra i usini ga u znak zahvalnosti.
Posle toga preko četrdeset manjih gradova, gotovo svi
bez otpora, padoše u ruke makedonskih osvajača. I grad Milet,
na ostrvu, posle duge opsade, položi oružje. Nekoliko desetina
persijskih brodova sa svom posadom bi odsečeno i
zarobljeno.
Međutim, neočekivano i neuobičajeno kod vladara toga
doba, Aleksandar objavi: da svaki njegov ratnik koji je pošao
u rat a nedavno se oženio, ili ima nameru da se oženi, može
otići svojoj kući da prezimi, pa Ina proleće da se vrati u sastav
vojske. Ovaj dopust izazva ogromnu radost među mladim
makedonskim ratnicima.
I uskoro iz Karije kretoše gomile ratnika, svi veseli, s
pesmom na usnama i dobro nabijenim torbama na leđima, jer
je svaki od njih imao dovoljno prilike da se napljačka.
Parmenion, stari Filipov general, obrati se Aleksandru:
— A ti, kralju?… Tebi, izgleda, nije potrebna žena?
— Ne! Nije mi potrebna! — odgovori Aleksandar
gledajući oficiru pravo u oči.
Parmenion sleže ramenima.
— Uzdržljiv si takođe — reče — u jelu i piću.
— Jesam, — odvrati kralj. — Uzdržljiv sam...
— Zbog čega?
— Jer me bračna postelja, jelo i piće isuviše podsećaju
da sam smrtan...
Jednoga dana pozva sve oficire i stade im deliti zemlju u
Makedoniji, koju su u svoje vreme posedovali njegov praded
Aleksandar, ded Aminta i otac Filip. Štogod je ko tražio, kralj
je davao. Jedino mu general Perdika postavi pitanje:
— Sve si skoro razdelio? Šta sebi ostavljaš?
— Nade! — odgovori Aleksandar.
— Onda ću i ja imati udela u tim nadama! — smejući se
reče Perdika i ne htede da primi ništa.
Takav je bio mladi kralj u početku svoje vladavine. Ne
zanemarujući ništa što bi koristilo drugome i misleći na sve,
zanemarivao je samog sebe.
Makedonski ratnici voleli su kralja Filipa, ali ljubav koju
su pokazivali prema Aleksandru dovodila ih je do ushićenja.
Svaki od njih smatrao je za najveću sreću da pogine za kralja,
jer Aleksandra su uveliko smatrali za nadzemaljsko biće. U to
vreme počele su da kruže priče i legende koje su se prenosile
na docnija pokoljenja.
 GLAVA SEDAMNAESTA

Varvarine, odvešćemo te pred cara Darija!

Aminta, Antiohov sin, pobegavši s grupom konjanika iz

efeske tvrđave ispred makedonske vojske, reši se da ode caru
Dariju i zamoli da ga primi i sasluša.
Aminta je bio iz Makedonije. Pobegao je ispred
Aleksandra, prema kome je osećao bezgraničnu mržnju.
Bojeći se kraljeve osvete, prebacio se u Malu Aziju, gde ga je
satrap Spitridat prihvatio i dao mu odred konjice s naređenjem
da čuva maloazijske gradove. Kad se predala tvrđava u Efesu,
Aminta je uspeo da pobegne.
U to vreme tabor cara Darija bio je postavljen u blizini
Soha u Asiriji, na dva dana hoda od velikih asirskih klanaca.
Silna persijska vojska bila je smeštena na nedoglednoj ravnici.
Četiri stotine hiljada pešaka, bez posluge i robova, i sto
hiljada konjanika,{80} Persijanaca i Međana izmešanih s
varvarima, i trideset hiljada helenskih najamnika krenuo je car
Darije da bije odsudnu bitku s Aleksandrom.
Aminta, videći toliku vojsku, zaprepasti se od čuda.
Begunac se pitao šta će biti s Aleksandrovom vojskom,
sastavljenom od nekoliko desetina hiljada ratnika? Na tu
pomisao prebeglica se zlurado osmehnu.
 Ostavivši svoj odred na kraju logora, Aminta se sam
uputi prema belim šatorima gde su, kako mu je rečeno,
stanovala dva satrapa, Spitamen i Datofren.
Kad stiže na stotinu koraka od šatora, begunca opkoliše
četiri ratnika i oduzeše mu luk i tobolac sa strelama, otpasaše
mač i izvadiše nož sakriven u nedrima.
— Vodite me satrapama! — reče Makedonac.
Između dva bela šatora, u hladu granatog platana sedeli
su na svilenim jastucima Spitamen i Datofren, dva careva
satrapa Persijanci, obučeni u svilene haljine, nabeljenih lica i
namirisani, dočekaše begunca kao da je njihov rob. Zverski
pogled satrapa Datofrena zaustavi Amintu na pet koraka od
njih.
— Stoj! Ni koraka dalje! Ti si divljak! — viknu satrap.
Aminta stade pa, češući se po glavi, zagleda se u njihove
ukovrdžene kose i blistave brade, namazane mirišljavim
uljem.
— Kojim putem se stiže do cara Darija? — upita
begunac.
— Preko nas! — odgovori Datofren. — Ali ti nikad
nećeš stati pred njegovo svetlo lice. Njegove božanske oči ne
mogu da gledaju varvarina sa planine Hema, a njegove
božanske uši ne mogu da slušaju tvoj čobanski glas. Okreni se
i istim stopama vraćaj se tamo odakle si došao!
Drugi satrap, Spitamen, obavivši rukama kolena, njihao
se lagano desno i levo i kroz debele usne zviždukao neku
melodiju.
Begunac se zamisli. Njegov pogled bludeo je na sve
strane, ne mogući da uhvati kraj šatorima koji su se pružali u
nedogled. Persijski ratnici, obučeni u haljine svih boja, vrveli
su. Gomile robova i slobodnjaka i okovanih vukle su se
između šatora, dok su se ratnici u oklopima i sa šlemovima na
glavi izležavali u hladovini, ispod drveća. To je bila telesna
straža Spitamena i Datofrena. Neprekidni žagor ljudi dopirao
je u talasima sa svih strana. Izdaleka se čulo tutnjanje
bubnjeva i drečanje aulosa, dovikivanje konjušara, rzanje
konja i rika marve. Nedaleko od šatora dva satrapa gomila
ratnika šibala je jednog čoveka privezanog za drvo. Jauci i
zapomaganje mešali su se sa smehom ratnika, s fijukanjem
biča i tupim udarcima, sve dok čovek ne zamuče.
Aminta se obrati satrapima:
— Odvedite me caru, jer vest koju donosim on mora
doznati odmah.
— Ne! Nećeš stati pred lice našeg cara, varvarine! —
viknu Datofren.
Aminta pokuša da mu priđe, ali ga dva stražara Ščepaše
za ruke. Kad Makedonac vide da ne može prići satrapu, šapnu
na uvo jednom stražaru nekoliko reči. Ratnik zinu od čuda,
pritrča Datofrenu i tiho mu reče svega tri reči. Odjednom,
satrap dobi blažen izraz lica. Videći to, Spitamen pusti ruke s
kolena, ustade i priđe Datofrenu. Kezeći zube i bečeći oči,
satrapi se stadoše došaptavati mereći Amintu od glave do
peta. Hvatajući jedan drugog za ruke i šapćući istovremeno,
najposle doneše odluku:
— Varvarine, — reče Spitamen, — odvešćemo te pred
cara!
 Činilo se da begunac nije drugo ni očekivao. On je
hladno gledao kako se dva satrapa, sad već glasno, svađaju i
otimaju koji će da odvede Amintu caru. Najposle pođoše
obojica. Uzevši begunca između sebe, povedoše ga kroz
redove šatora, mimo gomile ratnika, koji su se rasklanjali
desno i levo ispred silnih starešina, doglavnika cara Darija.
Carev šator bio je podeljen na nekoliko odaja prostranih,
ali pretrpanih minderlucima, ćilimima, stolovima od slonove
kosti i zlata, skupocenim amforama od srebra ili samske
ilovače. U jednom uglu, na vidnom mestu, nalazio se srebrni
oklop, kaciga, mač s balčakom ukrašenim dijamantima,
koplje, štit, luk i tobolac sa strelama. To je bila ratna oprema
cara Darija.
Ratnici, sluge i sluškinje, svi raskošno odeveni, imali su
šatore u blizini, na domaku, da ih lako mogu dozvati ako
zatreba.
Sa carem su bile njegova majka, žena i dve ćerke.
Njegovi velikodostojnici, ugledajući se na svog vladara, vukli
su za sobom svoje porodice i gomile slugu i sluškinja.
Verujući u pobedu, i car i njegove vojskovođe smatrali su ovaj
vojni pohod kao zabavu. Posle poraza kod reke Granika
mnogi persijski ratnici bili su zabrinuti i savetovali su caru da
povede što više ratnika. Ali kad čuše s kakvom neznatnom
vojskom makedonski kralj raspolaže, svi su smatrali da je
dovoljan samo jedan deo persijske sile, pa da se rat okonča.
Darije, međutim, nije potcenjivao Aleksandra. Govorio je
da se divi njegovoj hrabrosti i sposobnosti i priznavao je da
neće s njim lako izići na kraj.
 Dva satrapa uđoše pod carev šator, a begunca okružiše
osam stražara s isukanim mačevima bacajući na njega
podmukle poglede. Na stotinu koraka dalje skupljali su se
ratnici, žene i robovi, zgledajući se značajno i smeškajući se.
Ne odajući glasa od sebe, očekivali su da vide izvršenje
smrtne kazne, što je kod njih bila svakidašnja pojava.
Najposle Datofren iziđe iz šatora, uhvati Amintu za ruku
i izvede ga pred cara.
Darije je sedeo na zlatnom prestolu. Pored njega je bila
carica i dve ćerke, sve tri lepotice kakve begunac u svom
životu nije video. Nekoliko velikodostojnika, svi obučeni u
svilene haljine drečeće boje, stajali su desno i levo dvoreći
cara.
Darije, stasit i lep čovek, s krupnim očima, malo
začuđenim, divno izvijenim obrvama i ukovrdžanom kosom i
bradom, pogleda begunca i dade mu znak da klekne, što se
smatralo na persijskom dvora kao znak osobite milosti.
Aminta kleče i pognu glavu.
— Sad ustani, — reče car, — i kaži šta imaš!
Begunac, koji je više od dve godine služio u persijskoj
vojsci, razumede Darija i odgovori:
— Presvetli care, gospodaru Azije, donosim ti vest da se
našao junak koji će ubiti makedonskog kralja.
Na mrkom licu carevom za trenutak blesnu radost, a oči
čudno sinuše.
— Ko je taj? — upita.
— Aleksandar, sin Eropov, zapovednik tesalske konjice u
makedonskoj vojsci. Njegova braća skrivala su u svojoj kući
Pausaniju, ubicu kralja Filipa...
Darije pruži ruku prema vazi koja je bila puna grožđa,
otkide nekoliko zrna i pruži ih beguncu.
Aminta primi grožđe i stade ga zagledati. Datofren mu
priđe i kroz stisnute zube prosikta:
— Pojedi, varvarine, i primaj najveću milost koju nisi još
zaslužio!
Aminta strpa u usta zrna grožđa i smesta ih proguta.
— Obavešten sam, — reče car. — Ti si bio zapovednik
konjice kod Spitridata... Dugujem ti veliku zahvalnost i
uvršćujem te među svoje doglavnike i savetnike u ovom ratu.
Ustavši s prestola, car priđe Aminti i stavi mu ruku na
rame. Svi prisutni padoše na kolena, a kleče i begunac.
— Ustanite svi! — reče car. — Evo čoveka koga ćete
smatrati sebi ravnim! Divite mu se!
— Divan je, krasan... Lep kao bog... — povikaše
doglavnici.
Jedan oficir donese srebrn mač i predade ga caru. On ga
opasa Aminti i reče:
— Moja poslednja reč Aleksandru, sinu Eropovom...
Ako ubije makedonskog kralja, dobiće hiljadu zlatnih
talanata{81} i sam će postati kralj Makedonije.
Carica se ljupko smešila, a dve princeze zapljeskaše
rukama.
— Ubiti kralja varvarina! Divan prizor! — reče jedna.
— Prekrasan! — zakoluta očima kraljica. Druga princeza
dobaci:
— Uhvatite ga živog i dovedite ovamo. Hoćemo i mi da
gledamo pogubljenje.
— Videćemo. Možda će i to biti! — odmahnu rukom car.

* * *

Uhode obavestiše Aleksandra kolika se persijska vojska

slegla kod Soha, i on se vidno zabrinu. Zbog toga odluči da
pošalje nekoliko desetina oficira u Heladu da vrbuju nove
najamnike. Jedan od njih Ken, ode u Atinu. Građani ga
primiše hladno, ali oficir, ne hajući za to, skupi šest stotina
najamnika, dade im oružje i opremu i odmah krete s njima
prema Abderi, gde su makedonski brodovi bili usidreni.
Među dobrovoljcima nalazio se i lekar Filton, sad pod
imenom Filip iz Akarnanije. Uz njega su bili Kales i Pintija.
Atleta Prokles, ne želeći da služi kralju „varvarinu" koji je
uništio Tebu, ode svojoj kući u Plateju, gde ga je očekivala
žena Kasiopeja, sedmoro dece i tast.
Diota se takođe priključio jednoj grupi najamnika, koji su
krenuli iz Fokide.
U pristaništu kod Abdere bivši konjušar srete Kalesa i s
njim zapodenu razgovor:
— Vidim da si opremljen kao pravi ratnik, — reče. —
Sigurno si pošao na cara Darija?
— Isto kao i ti! — odvrati Kales.
— Gde ti je gospodar, Filton?
 — On mi nije gospodar nego prijatelj i više se ne zove
Filton. Ti to dobro znaš!
— A osveta? Jeste li pošli da osvetite stare uvrede?
— Ne... Ovoga puta borićemo se na strani Makedonaca.
Moj prijatelj, lekar Filton, već je dobro upisan kod
zapovednika Kena. Pintija i ja služićemo u konjici.
— Uf... uf... uf... — zaklima glavom klempavi konjušar.
— Teško Persijancima kad se vas trojica okomite na njih!
— A ti? — upita Kales.
— Ja?... Služiću u Parmenionovoj konjici.
— A osveta?
— Nije mi više stalo do nje, — odgovori Diota i ode.
Istog dana pet brodova napustiše pristanište kod Abdere i,
natovareni dobrovoljcima iz Helade, otploviše put Male Azije.
Makedonska vojska, osvajajući grad za gradom, stiže do
Velike Frigije, koja je u to vreme bila pod vlašću Likijaca. Iz
cele oblasti počeše stizati poslanici većih i manjih gradova
donoseći Aleksandru darove i nudeći mu prijateljstvo.
Padajući na kolena pred kraljem svi su pokazivali najveću
pokornost.
Aleksandar se zadrža u Faselidi s namerom da se i on i
vojska odmore.
Parmenion je s jednom hiparhijom{82} konjanika iz garde
„kraljevih pratilaca" i tesalske konjice napustio grad Sard i,
prema naređenju Aleksandrovu, krenuo u Frigiju. Kad je
prešao reku Tarsiju, priključi mu se jedna grupa Helena
dobrovoljaca, od četiri stotine konjanika i šest stotina pešaka.
Ova grupa najamnika pošla je brodovima iz Abdere i iskrcala
se u blizini grada Panorma.
Parmenion postavi tabor na reci Tarasji, rešen da vojsci
da odmor od nekoliko dana. Pribojavajući se divljih brđana,
koji su se spuštali s planine Plaka napadajući veće vojne
odrede, general udvostruči opreznost. Naviknut još u vreme
kralja Filipa na podmukle prepade varvara, postavi petostruku
stražu na svim istaknutim mestima oko logora. Osim toga,
razasla patrole na sve četiri strane, da krstare i da se uvere da
je mesto bezbedno.
Vođa jedne patrole od četrnaest ljudi bio je Diota, bivši
konjušar kralja Filipa. Vodeći Fokiđane dobrovoljce, sve na
dobrim konjima i željne da se pokažu dostojnim poverenja.
Diota ib odvuče na čitava dva časa boda od logora, sve do
podnožja planine Plaka.
Ratnici sjahaše i držeći svaki svoga konja na konopcu,
pustiše ih da pasu pored reke.
Odjednom se, idući s planine, niz strmu obalu reke,
pojavi jedan konjanik. Fokiđani dočepaše lukove i naperiše ih
na došljaka. Konjanik smesta stade i sjaha s konja. Diota mu
priđe:
— Ko si? — upita konjušar držeći nož iza leđa.
— Frižanin, seljak... Idem svojim poslom. Kuda?
— U grad Ergasteriju... Hoću da prodam volove, pa bih
želeo da se raspitam za cenu...
— Odakle ideš?
— S planine... Tu odmah iza ovog prevoja...
Diota pogleda konja kome su uši bile opuštene, a noge
prašnjave do kolena. Umoran konj nije ni pokušavao da pase.
Za trenutak izvežbano oko bivšeg konjušara sve to uoči.
— Vezujte ga! — viknu Fokiđanima. — To je Darijeva
uhoda.
Seljak odskoči u stranu i trže nož iza pojasa, ali se
Fokiđani baciše na njega i vezaše mu ruke.
U taboru, stavljen na muke, seljak priznade da je oficir,
poverenik cara Darija i da je pošao frigijskom satrapu Atiziji.
Ali pri pretresu Diota nađe kod njega sakriveno pismo,
upućeno Aleksandru, sinu Eropovu, i predade ga Parmenionu.
Pročitavši pismo, general preblede i drhtavim glasom
pozva nekoliko oficira iz garde „kraljevih pratilaca".
Kad uđoše pod šator, general, bacajući na njih brze
poglede, progovori:
— Znam vas dobro... Svi ste pouzdani... Mogu vam reći
sve...
Sva četiri oficira su ćutala.
— Jedan od zapovednika naše konjice sprema se da
ubije kralja... Stupio je u vezu s Darijem...
Oficiri, bledi, unezverenih pogleda, ostadoše nemi.
Najposle, najstariji među njima progovori:
— Koji je?
— Da ga smesta isečemo! — dodade drugi.
Treći i četvrti potrgoše mačeve i škrgućući od besa
zubima povikaše:
— Iseći ga! Smesta ga iseći...
— Ćutite! — reče Parmenion. — On se nalazi u našem
taboru! Moramo ga živa uhvatiti i poslati kralju.
Oficiri se stadoše zgledati.
 — Koji je taj? — upita jedan.
— Aleksandar, sin Eropov...
— Zapovednik tesalske konjice! Užas... Užas... —
mrmljali su kroz zube oficiri. Najstariji reče:
— Kad je Kala postao satrap, Aleksandar ga je
zamenio...
— Evo ga, pismo! Car Darije obećava ubici kraljevstvo*
nad Makedonijom i hiljadu zlatnih talanata... Šta velite na to?
— Treba ga odmah uhvatiti i vezati!
— Idi i pozovi ga! — reče Parmenion. — Ovde ćemo ga
uhvatiti...
Oficir iziđe i malo zatim vrati se sa zapovednikom
tesalske konjice.
Aleksandar, Eropov sin, bio je srednjih godina, snažan,
bahat i surova pogleda. On uđe pod šator natmurena lica i
poslovno reče:
— Evo me, zapovedniče! Zbog čega si me zvao?
Parmenion pogleda oficire. Oni se svi odjednom baciše na
Eropova sina i oboriše ga. Dok su ga trojica pritiskivala
zemlji, četvrti mu veza ruke odostrag.
— Šta ovo znači? — brekćući od besa upita Aleksandar.
— Doznaćeš kad stigneš pred kralja, — reče mu
Parmenion.
Te noći, tajno, da ne bi doznali Tesalci, Aleksandar je pod
jakom stražom sproveden u Faselidu, gde je boravio kralj.
Pored njega, privezan za sedlo, jahao je Darijev poverenik
Sisin.
Obavešten o svemu kralj Aleksandar sasluša oba sužnja i
sazva sve više oficire na savetovanje. Doznavši šta je posredi,
svi do jednog su zahtevali smrtnu kaznu za obojicu.
— Treba ubiti izdajnika! Sramota! Makedonac se sprema
da ubije kralja... Na muke s njim... — završiše oficiri.
— Njegova braća skrivala su Pausaniju, ubicu kralja
Filipa! — viknu Ken.
— Udvarao se kralju da bi ga lakše ubio!
— Više oproštaja nema! — dobaci Ptolomej.
— Onda se pretvarao da je ožalošćen, — dodade Klit.
— Kralju, — viknu Perdika. — Kada je tvoj otac ubijen,
ovom izdajniku poklonio si život. Sad svi zahtevamo da mu
smakneš glavu.
— prijatelji, — poče Aleksandar. — Zaslužio sam da mi
prebacujete što sam posle ubistva moga oca oprostio jednom
od učesnika koji doduše nije uzeo udela u samom ubistvu, ali
je sudelovao u skrivanju ubice pred ubistvo. Isto tako
opravdano me osuđujete što sam dopustio da mi izmakne iz
efeske tvrđave Aminta, sin Antiohov. On je prebegao caru
Dariju, pošto je organizovao zaveru protiv mene. Na žalost,
moja ruka trenutno ne može domašiti Amintu, ali tu nam stoji
Aleksandar, sin Eropov... Možda će vas začuditi što vas molim
da razmislite o njemu i njegovom slučaju... Ne mrštite se,
prijatelji moji, nego razmislite... Kad sam Kalu postavio za
Satrapa u Sardu, zapovedništvo nad tesalskom konjicom dao
sam ovom Aleksandru. Razumljivo je što sam imao razloga za
to. Bojim se da se Tesalci mogu pobuniti ako ga osudim na
smrt, jer oni su, priznaćete, zavoleli svoga zapovednika... Sad
stojimo pred odsudnom bitkom s carem Darijem i njegovom
ogromnom vojskom... Da li je dobro za nas da sad stvaramo
ne" zadovoljstvo među svojim ratnicima? Mislim da nije, a
čini mi se da i vi tako mislite!... Ipak, izdajnika ćemo kazniti.
Poslaćemo ga pod jakom stražom u grad Pelu i baciti ga u
tamnicu...
— Zapovednik Makedonije je njegov tast, — dobaci Klit.
— On će ga pustiti na slobodu.
— Neće ga pustiti, dobri moj! — reče blago kralj. —
Zaboravljaš da je tamo i moja majka, kraljica Olimpijada.
— Hm! — učini Perdika. — Istina je. Iz njenih tamnica
lako se ne izlazi!
Te noći dželat je odsekao glavu Persijancu Sisinu, a
Aleksandar, sin Eropov, sproveden je do rta Mikale, tu ukrcan
na brod koji će ga odvesti do pristaništa Amfipolja, a odatle
suvozemno, pod jakom stražom u Makedoniju.

* * *

Kad je Aleksandar posle bitke kod Granika poslao svojoj

materi Olimpijadi veliki deo plena, Antipatar pokuša da
polovinu zadrži za sebe. Ali žustra kraljica, pohlepna na plen,
zapreti mu klevetama i činima. Sujeverni Makedonac se u
potpunosti odreče i svoga dela, računajući da će kraljica
njegovu velikodušnost poštovati i dati mu bar nešto. Ali
zapovednik Makedonije prevario se u računu. Gramežljiva
epireka gospođa, očitavši mu bukvicu o dobroti, plemenitosti i
poštovanju, ne dade mu ništa.
Otada je Antipatar s prezirom opštio s kraljicom, a iz
očiju mu je izbijala mržnja. Izbegavajući sukobe trudio se da
se što manje viđa s njom. Olimpijada je nekoliko puta
izmenjala misli s tamničarem Kalvom, savetujući se na koji
način bd se morao Antipatar ukloniti s ovoga sveta.
— Ubiti ga, ali krišom, da niko ne dozna kako je nestao!
— reče kraljica odlučnim glasom.
Tamničar klimnu glavom i duboko se zamisli.
— Pokušaćemo, — reče. — Treba o tome dobro
razmisliti. I Kalva je razmislio, stvorio plan i pokušao. Ali je
propao. Lukavi Makedonac, zapovednik tvrđave, poznajući
odavno kraljicu Olimpijadu, umeo je da se čuva.
Jednog dana dok je bio u lovu napadoše ga u šumi
četrnaest robova prerušenih u seljake. Ali Antipatar, stara
Filipova junačina, dočeka ih na maču i tukući se s njima ubi
petoricu, ostale isekoše njegovi pratioci.
Izgledalo je kao da je posle toga kraljica odustala od
daljih poduhvata ove vrste.
Kad u Pelu dovedoše Aleksandra, Eropova sina, okovana
i čuvana jakom stražom, Antipatar se zaprepasti. Jedan od
sprovodnika predade mu pismo od kralja i nalog kako da
postupa sa sužnjem. Antipatar, videvši u kakvu je bedu zapao
njegov zet, stade smišljati kako da ga oslobodi.
Kraljica, doznavši u čemu je stvar, pozva tamničara
Kalvu i naredi mu da sužnja baci u tamnicu i da ga tu diži
okovanog i privezanog za alku na zidu. Kalva izvrši naređenje,
a Olimpijada se obrati zapovedniku grada:
— Žalim što je sužanj tvoj zet, — reče. — Ti sd dosad
pokazao da sd pametan čovek, i nije te zabadava moj sin
postavio za zapovednika Makedonije... Želela bih da ne
padneš u iskušenje da pokušaš da oslobodiš zločinca. On je
osuđen i nikad više neće izići iz tamnice.
Antipatar je ćutke gledao kraljicu pogledom punim
mržnje. A Olimpijada, skupivši oko sebe najodanije i
najpodmuklije među ratnicima i dvoranima, reče:
— Svaki pokušaj nasilja uperen protiv moje ličnosti daje
vam pravo da smesta ubijete Antipatra i svakoga drugog ko
njemu služi.
Pošto su dvorani ratnici iz grada „kraljevih pratilaca"
znali dobro da je Olimpijada podmuklija i opasnija, gotovo svi
pređoše na njenu stranu. Oko Antipatra ostade oko stotinu
najamnika, većinom Tračana i Peonjana.
Takvo stanje bilo je na dvoru u gradu Peli. Olimpijada je
kovala planove da i zapovednika Makedonije strpa u tamnicu,
a Antipatar je vrebao priliku da smoždi kraljicu.
 GLAVA OSAMNAESTA

Sinko, ti ćeš biti gospodar Azije!

Aleksandar napusti Faselidu i držeći se morske obale

pređe Pamfiliju i prebaci se u Pisidiju, s namerom da se
približi Darijevom taboru. Uz put osvoji nekoliko gradova,
neke prinudi na pokornost, mnoge zaobiđe i upade u oblast
Pisida, najratobornijeg plemena u istočnom delu Male Azije.
Njihov grad Sagalasa, u blizini jezera Karalis, bio je važan
ekonomski i kulturni grad. Građani su kovali svoj novac, imali
velelepne hramove, palate, pozorišta i gimnazije.
Aleksandar odluči da grad Sagalasu zauzme. Pisiđani,
dobro naoružani, iziđu mu u susret i posednu jedan brežuljak
pogodan za odbranu.
Razvivši falangu i oba krila, Makedonci izvrše juriš. Ali,
dok se čelo falange tuklo s neprijateljem na brežuljku i već
prodiralo uz strminu, Pisiđani se sjure s uzvišice i svom
žestinom udare na oba makedonska krila. Pod pljuskom
njihovih strela i kopalja Tračani i Tesalci se pokolebaše.
Međutim, helenski hopliti, izdvojivši se iz falange, zbijeni u
gomilu, napadoše ih. Pisiđani počeše da odstupaju i najposle
udariše u bekstvo, ostavivši na bojištu preko pet stotina mrtvih
i ranjenih. Lako naoružani i poznavajući mesto, varvari se
izvukoše iz borbe, a Makedonci, pod teškim oružjem, nađoše
se u čudu, jer nisu bili u mogućnosti da ih gone.
Posle bitke grad Salagasa pade u ruke makedonskih
ratnika.
U ovoj bici pao je Kleandar, zapovednik makedonskih
strelaca, proslavljen kao vojskovođa i dobar savetnik u doba
kralja Filipa. Pored njega poginulo je oko stotinu
Makedonaca, Tračana i Tesalaca. Od Argivljana nije pao
nijedan.
Odatle Aleksandar krene dalje prema istoku kroz zemlju
Pisida i mnoge gradove, milom ili silom, podvrgne pod svoju
vlast. Došavši u Frigiju, makedonska vojska zauzme grad
Kelenu, gde je nekad Kir Mlađi imao svoj čuveni zverinjak.
{83}
Odatle udari na Gordiju gde se sastane s Parmenionom.
Tu se iskupe i oni mladi Makedonci kojima je Aleksandar dao
odsustvo prošle jeseni. S njima dođe nekoliko grupa Tesalaca i
drugih dobrovoljaca iz Helade koje su skupili Ken, Ptolomej i
Meleagar.
U makedonski tabor stigoše atinski poslanici. Oni zamole
Aleksandra da pusti na slobodu zarobljenike koji su, boreći se
uz Persijance, pali u ropstvo u bici kod Granika.
Kralj odgovori poslanicima:
— Atinjani i drugi Heleni koji se bore na strani varvara
ne zaslužuju pažnju. Ko od vas može tvrditi da ti isti ljudi
neće opet dići oružje protiv nas, kad se dočepaju slobode? Oni
neće biti slobodni dok se ovaj rat ne okonča. Ako se završi u
našu korist, dođite da molite za njih. Ako pobede Persijanci,
oni će biti heroji.
 Ušavši u grad Gordiju, Aleksandar se pope na tvrđavu da
vidi dvor kralja Gordija i njegovog sina Mide. Tu su bila i kola
i na njihovom jarmu čvor koji niko nije mogao da odreši.
Telmešani, čuveni proroci i gatari,{84} objasniše kralju
Aleksandru šta znači taj čvor, na kome se nije mogao videti ni
kraj ni početak.
Najstariji među prorocima, okrenuvši lice prema suncu,
zažmuri i dostojanstvenim glasom reče:
— Kralju makedonski, nepobeđeni vladaru nepobedive
vojske... Proročište, slaveći kralja Gordiju i njegovog kralja
Midu, jednom za svagda dade reč: „Ko razdreši ovaj čvor
vladaće celom Azijom"...
Aleksandar, osetivši na sebi poglede svojih oficira, i inače
sujeveran, stade zagledati i pipati čvor iz koga se nijedna petlja
nije mogla videti. Najposle, na zaprepašćenje proroka i ostalih
prisutnih, istrže mač i preseče preko sredine čvor. Ukazaše se
mnogi kraljevi. Kralj ih stade vući i izvlačiti, i odveza čvor.
Najstariji prorok Telmešanin, zabezeknut od čuda i
sevajući očima, htede da baci kletvu na kralja. Ali, videći kako
Makedonci, svi do jednog, spustiše ruke na balčake svojih
mačeva, promeni odluku, proguta kletvu i s blaženim izrazom
lica obrati Aleksandru:
Sinko, ti ćeš biti gospodar Azije!
Ovo gotovo iznuđeno proročanstvo obradova
Aleksandra i njegove oficire. Kralj, obdarivši proroke iz
Telmesa, napusti Gordiju i krene vojsku u Galatiju, podvrgne
pod svoju vlast Paflagoniju i Kapadokiju i stigne u Kilikiju.
Premoren i znojav kralj se okupa u hladnoj reci i pade u
postelju.
Nekoliko dana su makedonski oficiri bdeli kraj postelje
svog kralja. Međutim, od četki lekara koji su išli s vojskom
nijedan se ne usudi da se primi lečenja, bojeći se da će ako
kralj umre, na njega pasti odgovornost. Oficire obuze
očajanje. Šaputali su, zgledali se i slegali ramenima. Odnekud
se pojavi sumnja da je kralj otrovan i već su neki počeli
podozrevati i tragati gledajući ispod oka jedan drugog.
Nedavni slučaj sa Aleksandrom, sinom Eropovim, navodio ih
je da sumnjaju jedan na drugog, ali niko se ne usudi da javno
ispolji svoje mišljenje. Četiri lekara su ćutala. Ipak, petog
dana, kad kralj izgubi svest, jedan od njih progovori:
— Kralj nije otrovan...
— Šta govoriš? Ko je pominjao otrov? — ispreči se
Perdika. — Kako ti je to palo na pamet?
— Ne vidim modre niti crvene pečate po kraljevom licu,
— praveći se nevešt, odvrati lekar. — Znači da nije otrovan.
General, gledajući ga preklinjućim pogledom, reče
— Primi se odgovornosti i izleči nam kralja!
Ne usuđujem se! — odvrati lekar i, bacajući bojažljive
poglede na bolesnika, pođe iz šatora. Perdika ga ščepa za
ruku:
— Čuješ, — reće. — Ako umre kralj, nećete ni %vas
četvorica živeti! Zaklaćemo vas na njegovom grobu!
Lekar se, bečeći oči od straha, povuče prema izlazu i
šmugnu iz šatora.
Istoga dana Ken se seti da se među najamnicima koje je
doveo iz Atine nalazi jedan lekar.
 — Dovedi ga! Nađi ga! — povikaše oficiri.
Pola časa kasnije pod kraljev šator uđe lekar Filton.
Perdika se za trenutak zagleda u njega. Zatim se pljesnu
rukama po kolenima i uzviknu:
— Tako mi svih Heraklovih čuda, ovo je Filton, lekar
kraljice Olimpijade!... Zevsa mi, boljeg lekara ne tražimo! Da li
me se sećaš?
Filton ga hladno pogleda i odmahnu glavom:
— Ne! Ne sećam se! Nikad te dosad nisam video.
— Kad se porađala kraljica Olimpijada, bio si prisutan.
Zar si zaboravio?
Nekoliko starijih oficira, zagledajući lekara, poznadoše
ga: — Ti si Filton! — reče jedan.
— Ne, ja sam Filip iz Akarnanije, — odgovori im lekar.
— Onda je sličnost toliko velika... Nemoguće je da se
varam...
— Varaš se i ti i svi ostali... Više (puta desio mj se isti
slućaj: nazivaju me Filtonom, a ja tog čoveka ne znam!
— Tvoja žena je Glikera Tebanka! — reče Perdika.
— Ja nisam oženjen! — tiho odgovori lekar.
— Da li se poduhvataš da nam izlečiš kralja? — upita
general.
— Prvo da vidim od čega boluje.
Filtona odvedoše u drugi deo šatora, gde je ležao
Aleksandar, ubledeo i do krajnosti malaksao. Lekar mu stavi
ruku na čelo, zatim prisloni uvo ua bolesnikove grudi i stade
da osluškuje.
Pregledao je bolesnika, okretao ga na bok i potrbuške,
opipavao bilo i osluškivao disanje.
Perdika je netremice gledao u lekara, trudeći se da na
njegovom licu pročita da li bolesniku ima spasa.
Kad završi pregledanje, Filton se zamisli.
— Kako izgleda? — šapatom upita general. Lekar ga
uhvati za ruku i povuče u stranu.
— Pokušaću da ga lečim, — reče. S pomoću
Apolonovom nadam se da će biti dobro...
Perdika odahnu:
— Ako ga izlečiš, — reće, — zasućemo te zlatom!
— Meni nije potrebno zlato! — nasmeši se lekar. —
Kraljev život i vaša radost biće mi nagrada za trud.
Dok je Filton pripremao trave i korenje i kuvao ih, po
celoj vojsci se pronese glas da se našao lekar koji se primio da
leči kralja.
— Ko je? Odakle je došao? — pitali su ratnici.
— Iz Akarnanije! Filip se zove...
U očima makedonskih ratnika blistala je nada i mnogi
počeše činiti zavete bogovima moleći se da priteknu u pomoć
kralju.
Međutim, istoga dana od Parmeniona stiže pismo.
Glasnik ga, prema naređenju, predade lično kralju. Aleksandar
primi pismo i malaksalim rukama odreši vrpcu. Perdika i Ken
bili su pored postelje. Kralj se pridiže na laktove i pročita
pismo.
— Šta piše Parmenion? — upita Perdika.
— Ništa, — odgovori kralj. — Moli me da mu javim
kako se osećam... Nego, iziđite obojica. Želim da ostanem
nasamo s lekarom. A dok on ne dođe malo ću prodremati...
Oficiri iziđoše. Aleksandar ponovo razvi pismo i po drugi
put ga pročita:

„Lekar koji se primio da te leči sprema se da je otruje.

Parmenion".

Aleksandar se za trenutak zamisli, jednom rukom obrisa

znojavo čelo, a drugom gurnu pismo pod uzglavlje. Sunce se
klonilo smiraju. Njegovi kosi zraci obasjavali su zlatastu
prašinu koja je kao ljubičasti veo lebdela iznad logora. Vladala
je tišina, jer je lekar naredio da bolesnik leči u potpunom miru.
Perdika i Ken sedeli su u prednjem delu šatora, ne govoreći ni
reči. Odjednom na obližnji bagrem slete lastavica i stade na
jednu suvu grančicu. Njeno umilno cvrkutanje odjeknu u
zamrlom logoru.
Lekar se pojavi s peharom u lukama.
— Lek! — prošaputaše oba oficira. Filton klimnu glavom
i prođe pored njih.
Aleksandar se zagleda u lekara, lagano se pridiže i ostade
sedeći u postelji.
Filton spusti pehar na stočić, izvadi iz svoje torbice jednu
bočicu, otvori je i prodrmusa. Onda stade pažljivo da
odbrojava kapi koje su padale u pehar, iz koga se dizala para.
— Kralju, lek je gotov, — reče. — Uz pomoć Apolona,
počnimo...
Držeći pehar obema rukama lekar priđe postelji.
Aleksandrove krupne oči kestenjaste boje ispitivački su
gledale u Filtona. On pruži desnu ruku i prihvati pehar, a
levom izvuče pismo ispod uzglavlja i dade ga lekaru.
Kralj je držao pehar, a lekar pismo.
Za nekoliko trenutaka, gledajući jedan u drugog, obojica
ostadoše nemi. Onda Filip poče da čita pismo, a bolesnik
prinese ustima pehar i, ne skidajući pogled s lekara, ispi ga do
dna.
Vraćajući pismo kralju, Filton reće:
— Ja otrov ni psu ne bih dao... Popio si lek. Od njega
možeš ozdraviti... Ako umreš, to će biti volja bogova... U tom
slučaju umreću i ja.
Lekar zamoči ubrus u hladnu vodu i stavi ga bolesniku
na vrelo čelo i reče:
— Od ove bolesti lečio sam dosad osam bolesnika, tri su
ozdravila, a ostali su umrli... Sve zavisi od slučaja. Osim toga,
ko ima zdravo srce lakše podnosi i bolest i lek...
Filton se, primetivši da je kralj izgubio svest, lagano
povuče u drugi deo šatora, gde su ga nestrpljivo čekali Perdika
i Ken.
— Šta bi? — prošaptaše oba oficira.
— Videćemo, — sleže ramenima lekar. — Sutra ujutru
reći ću vam da li će bolesnik ozdraviti.
Filton ode u svoj šator i baci se na postelju. Kales i
Pintija, ugledavši izdaleka lekara, ubrzaše korake. Otkako su
pošli iz Atine njih trojica se nisu razdvajali: zajedno su jeli i
spavali pod istim šatorom. Doznavši da se Filton primio da
leči kralja, Kales i Pintija osetiše kakvoj se opasnosti izložio.
Celog dana bili su zabrinuti.
 Ušavši pod šator obojica zastadoše, dvoumeći se da li da
prijatelja ostave na miru. Ali želja da ma šta saznaju bila je
jača. Kales priđe lekaru i spusti mu ruku na rame. Filton se
prenu i ustade.
— A, vi ste! — reče.
— Mi... — tiho odgovori Pintija i sede na svo ju postelju.
Za trenutak nastade tišina. Onda Filton ustade, uze testiju
s vodom i ubrus i iziđe pred šator. Kales pođe za njim.
— Uzmi testiju, — obrati mu se lekar, — i celu mi izli na
glavu...
Kales ga posluša.
Ušavši pod šator, Filton ponovo leže na postelju. Kales
ostade stojeći.
Smemo li da te pitamo kako je kralju? — tiho reče
Pintija.
— Hm... — učini lekar. — To ćemo tek sutra videti!
Popio je lek i sad je bez svesti. Noćas ću presedeti pored
njegove postelje.
Sunce je zašlo. Pod šatorom je Uo sumrak. Lekar je
ležao na leđima i žmurio. Izdaleka se čuo glas trube. Na pet
hiljada koraka, preko golog brda bio je drugi logor. Tamo se
utaborio general Parmenion, sa dve hiljade pešaka i hiljadu
konjanika, spreman da odbije prvi napad varvara, ako bi do
njega došlo.
Ispred šatora začuše se tihi koraci. Kales iziđe.
Makedonski ratnici smesta ga okružiše i šapćući stadoše se
raspitivati za kraljevo zdravlje.
— Je li živ?... Da li će ustati?... Kako izgleda?... — pitali
su brižno.
— Lek je uzeo... Sutra će se videti!... — odgovori Kales.
Međutim, i drugi ratnici su u grupama pridolazili i ubrzo
ih se oko šatora nakupi preko pet stotina.
— Uzeo je lek... Biće dobro... Zacelo će biti dobro! —
ponavljao je Kales.
— Hoćemo da vidimo lekara koji ga leči! — reče jedan
brkati ratnik.
— Lekar spava. Noćas mora da čuva kralja.
— Pusti nas samo da provirimo u šator.
Međutim, na ulazu u šator pojavi se Filton. Videći brižna
lica ratnika, on, sa suzama u očima, reče:
— Dobri moji... Strpite se do sutra!... Bogovi će dati, pa
će biti dobro.
— Treba li da se molimo? — upita jedan mladić.
— I da činimo zavete? — dodade drugi.
— I molite se i činite zavete, — odvrati Filton, — ali
budite strpljivi. Sutra ćemo znati na čemu smo...
Ratnici stadoše da se razilaze.
Kad ostadoše sami pod šatorom, lekar se obrati
prijateljima:
— Vas dvojica ste dosad više puta dokazali da ste mi
odani. Zbog toga sam odlučio da vam poverim neke stvari,
računajući da ćete ih zadržati u tajnosti!
Kales i Pintija gledali su netremice u lekara.
— Kroz kakve smo muke i opasnosti prošli, — reće
Pintija, — mislim da smo dovoljno dokazali koliko smo td
odani. Naše prijateljstvo je doživotno.
 — I umrećemo s tobom ako treba, — dodade Kales.
Lekar ih je gledao svetlim očima. Pod šatorom je postalo
mračnije.
— Upali buktinju! — obrati se Kalesu.
Kad zelena svetlost ispuni šator, Pintija izađe, pa uverivši
se da u blizini nema nikog, reće:
— Da li treba da bežimo?
— Ne! — osmehnu se Filton. — Nećemo bežati.
Onda im tiho, gotovo šapatom, ispriča kako su ga oficiri
poznali, ali, zahvalni što se primio da leči kralja, nijedan nije
pominjao da išta zna o njegovom neprijateljstvu prema
Makedoncima. Ali, kad im pomenu za pismo koje je kralj
dobio od Parmeniona, oba prijatelja prebledeše.
— Uprkos tome kralj je popio lek! — završi Filton.
— Ako umre, svršeno je s tobom! — dobaci Kales.
— I s nama dvojicom isto tako! — dodade Pintija.
— Još malo, prijatelji, pa moram da idem pod kraljev
šator, — reče Filton.
Dok se lekar pripremao da pođe, Pintija se prenu:
— Mislim, — reče, — da znam ko je rekao Parmenionu
da napiše ono pismo...
— Ko? — naglo upita lekar.
— Diota, klempavi konjušar nalazi se u njegovoj konjici.
— Hm... — zamisli se Filton. — To još treba proveriti.
— Proveriću ja i to još sutra! — dobaci Kales. — Otići
ću u njihov logor.
Filton uze svoju torbicu i iziđe iz šatora.
Vatre su već bleskale u logoru. Crvenkasti plamenovi
razdirali su mrak i osvetljavali ljude koji su se kao utvare
kretali, ostavljajući za sobom beskrajne senke. Na nebu
zablista Venera, onda Sirijus, pa cela grupa Orion, a za njima
ostala zvezdana jata ploveći sa istoka na zapad. Jedan meteor,
kao otkinut i zavitlan iz beskraja, sinu zelenom svetlošću,
polete i ugasi se.
Ratnici se pored jedne vatre počeše moliti glasno
bogovima.
— Pade zvezda!...{85} — reče jedan. — Neka bi Apolon
dao da nije kraljeva.
— Apolon i svi bogovi!... — tužno zaklimaše glavom
drugi.
— Nije kraljeva! — sigurnim glasom reće treći. — Njega
Zevs čuva! Još će on živeti i voditi nas u pobede...
— A možda je i besmrtan?... Oni proroci u Telmesu rekli
su da će Azijom zavladati čovek koji je ravan bogovima... Naš
kralj je već zauzeo dobar deo Azije, — dobaci četvrti ratnik
gledajući u nebo i strepeći da još koja zvezda ne proleti.
Pod kraljevim šatorom bdeli su Filton, Ken i Perdika.
Između sebe govorili su retko, i to šapatom i mimikom, pa se
tišina gotovo nije ni remetila.
Kralj je spavao. Njegovo ubrzano disanje i tiho ječanje
nije prestajalo. Lekar mu je povremeno opipavao bilo i
stavljao nakvašen ubrus na čelo. Buktinja, zadenuta u raklju
osvetljavala je zaplašena lica oba oficira i Filtonov čvrst i
hladan profil.
Ken, okrenuvši četvrti put peščani sat, reče:
— Ponoć.
 — Ponoć... — šapnu Perdrka i baci pogled na lekara.
Filton je nepomično sedeo uz bolesnikovu postelju. Činilo se
da ga je tišina uspavala. Oba oficira zakunjaše na minderluku
u uglu šatora, jer u to doba noći, san pohodi i obara i bolne i
premorene. Pesak u satu, lagano, zrno po zrno, otpisivalo je
vreme. Odjednom, buktinja se rasplamsa. Njeno pucketanje
trže lekara iz polusna.
Toga trenutka s bolesnikovih usana glasno i razgovetno
ote se glas:
— Ja sam sin zemlje i neba!... Kralj Filip nije mi ništa!...
Moj otac je Zevs!
Oficiri se prenuše. Njihovi pogledi munjevito padoše na
lekara.
— Bunca! — reče Filton.
— Ceo svet je moj... i zemlja i nebo... Makedonci su
varvari... Ah!... — ote se uzdah iz grudi bolesnika.
— Kakve reči!... Strahota!... prošapta Ken.
— Jadni naš kralj! — sa suzama u očima dodade
Perdika. — To su reči kraljice Olimpijade. Eto čemu ga je učila
u detinjstvu!
Neko vreme pod šatorom se čulo samo pucketanje
buktinje i uzbuđeno disanje dva oficira.
Lekar podmetnu ruku pod bolesnikova leđa, pridiže ga i
spusti glavu na uzdignuto uzglavlje. Onda tiho reće:
— Život ili smrt, sad je takav trenutak!
Oba oficira priđoše postelji i netremice se zagledaše u
bolesnikovo lice, s koga se slivao znoj. Kralj je ubrzano disao i
lekar oseti pod prstima kako mu bilo sve brže kuca.
 Ken je još dvaput okrenuo peščani sat, a lekar, hladan i
postojan, ni za trenutak nije odvajao pogled od bolesnika.
Najposle pustivši kraljevu ruku, reče:
— Gotovo je...
Oficiri skočiše. Bledi i unezverenih pogleda, bez reći
ščepaše lekara za ramena.
— Bolest odlazi, — drhtećim glasom reće lekar i klonu
na stolicu.
— Bogovi su se smilovali! — uzviknu Ken.
— Na njega i na nas! — dodade Perdika, pa se,
užagrenih očiju od uzbuđenja, obrati lekaru Filtonu:
— Lekaru Filipe, poklanjam ti celo svoje imanje!
— Hvala ti, generale! — nasmeši se lekar. — Tvoje
imanje meni nije potrebno.
Međutim, kraljevo lice je i dalje oblivao znoj, ali mu je
disanje bilo ujednačeno i bez ječanja.
U ranu zoru oficiri iz celog tabora stadoše se skupljati
oko kraljevog šatora. Na vest da se kralju Aleksandru povratila
svest i da mu je bolje ožive ceo logor. Ratnike je obuzela
tolika radost da su se između sebe grlili i ljubili, činili nove
zavete i, oduševljeni, poklanjali robovima slobodu.
Ali tek sutradan ratnici su mogli videti kralja. Aleksandar
je sedeo ispred svoga šatora, a oni su prolazili pored njega,
smešili se i klicali.
Međutim, istoga dana grupa stranaca pod vođstvom
Kalesa dovede jednog sužnja s vezanim rukama pozadi i s
konopcem oko vrata.
— Ko je taj? Šta je učinio? — upita Perdika.
 — Evo, doneo sam pismo od generala Parmeniona, —
odgovori Kales.
— Pismo?
— Naređeno je da ga ubijemo!... Obesićemo ga!...
Uhoda, lopov, ubica... — zagrajaše stražari.
Kralj, mada se osećao dobro, ipak je, po savetu lekara,
ostao u postelji. Čuvši galamu ispred šatora, naredi Kenu da
mu dovede te ljude.
Stražari uvedoše sužnja. Filton se zaprepasti kad ga vide.
— Diota! — reče. — Zar si ti to?
Konjušar baci na njega mrgodan pogled i obori glavu.
— Šta je učinio? — upita kralj.
— Evo ti pismo od Parmeniona... Pročita j... Aleksandar
uze pismo i baci pogled na njega. Pročitaj... — reče lekaru. —
Ne vidim dobro ovako ležeći.
Filton uze pismo.
— Upućeno je generalu Perdiki, — reče.
— Ako, čitaj — dobaci kralj. Lekar stade čitati:
„Ovaj nesrećnik bio je nekad konjušar u Peli, najpre kod
mene, pa kod kralja Filipa. Po rođenju je Tesalac i zovu ga
Diota. Usluga koju nam je učinio velika je i sprečava me da
mu ja lično odsečem glavu. On je uhvatio Darijevog
poverenika Sisina i na taj način otkrio zaveru koju je protiv
našeg kralja pripremao Aleksandar, sin Eropov. Zbog toga sam
mu dao kao nagradu dve šake zlatnika...
Prisutni su se zgledali u čudu. Aleksandar se nasmeja:
— Ej, moj konjušaru! — uzviknu. — Kako reče da te
zovu?
 — Diota!
— Prekrasno! — oduševi se kralj. — Lonac s dve drške!
Sasvim dobro pogođeno ime! Nego izgleda da si zaslužio
bolju nagradu od konopca oko vrata?...
— Valjda, — reče Diota. — Treba ceniti zasluge.
— Nisam pročitao sve, — reče Filton i nastavi:
„Međutim, ne znam šta je navelo konjušara da sumnja
na lekara Filipa. Tvrdio mi je da taj lekar namerava da saspe
otrov u lek i da tako ubije našeg kralja. Rekao je da mu je
Sisin, pred pogubljenje, odao tajnu: car Darije je potplatio
lekara Filipa iz Akarnanije da ubije Aleksandra i ako uspe u
tom poslu, obećao je da mu da svoju ćerku za ženu. Ali danas
sam obavešten da su bogovi ukazali milost. Kralj se oseća
dobro. Prema tome, konjušar je lagao...”
— Zašto si lagao? — upita kralj.
— Nisam lagao. Sisin mi je to rekao pred smrt. —
odgovori Diota.
Filton nastavi čitanje:
„Danas mi je došao prijatelj lekara Filipa, po imenu
Kales i sa sigurnošću tvrdio da je Diota taj koji optužuje
njegovog prijatelja lekara. Ne treba ni da pominjem koliko
sam se začudio. Odmah sam pozvao konjušara s namerom da
ih suočim. Ali, kad su stali jedan prema drugom, Diota je
potrgao nož i pokušao da ubije, ne Kalesa, nego mene.
Zahvaljujući lekarevu prijatelju, ostao sam u životu. On se
bacio na ubicu i oteo mu nož. Šaljem ti konjušara i postupaj s
njim kako ti je volja…"
— Perdika, — reče kralj, — šta nameravaš da učiniš s
klempavim konjušarem?
— Obesiću ga, jer njegova zločinstva zamalo nisu
upropastila najbolja čoveka: tebe, ovog čestitog lekara i
Parmeniona. Da si poverovao pismu, lekar bi bio pogubljen i ti
ne bi ozdravio... Sam pokušaj ubistva Parmeniona dovoljan je
da nevaljalac izgubi život.
Zamislivši se za trenutak Aleksandar reće:
— U pravu si. Ovaj čovek ne zaslužuje milost... Vodite
ga…
— Kralju, — reče Filton, — pošto je trebalo da i ja
budem žrtva ovog čoveka, dopusti mi da kažem svoju reč...
— Govori... Imaš pravo na to, — odvrati Aleksandar.
— Jutros kad si stao na noge prvi put posle šest dana,
pitao si me šta želim da mi učiniš?
— Tako je, — reče kralj. — Rekao si da ćeš mi kasnije
kazati...
— Sad sam se odlučio... — nastavi Filton. — Pokloni mi
ovog sužnja....
Aleksandar se prenu:
— Šta ćeš s njim?
— To je moja stvar.
— Poklanjam ti ga.
— I još nešto, — reče lekar. — Molim te da ni ti ni iko
drugi ne pitate zašto je moj prijatelj Kales pouzdano znao da
je Diota kriv za ovo pismo...
— Neka tako bude, — odvrati kralj čudeći se. — Ali
jednog dana, ako budeš želeo, reći ćeš mi to u poverenju.
— Diota, slobodan si... Idi i ne zahvaljuj mi se!... Diota
se pokloni kralju i žurno iziđe iz šatora.
 GLAVA DEVETNAESTA

Što bliže neprijatelja, manje pogibije!

Persijska vojska je, utaborena na prostranoj ravnici kod

Soha, lenstvovala i izležavala se ne pokazujući nikakve znake
nestrpljenja što Aleksandar ne dolazi s Makedoncima. Svaki
ratnik bio je uveren da do borbe neće ni doći, jer je persijska
vojska bila brojno deset puta jača.
— Ko da se usudi da stupi s nama u borbu? Samo
ludaci...
— Nijedan Makedonac neće izići iz Azije!
— Aleksandra ćemo uhvatiti i zatvoriti u kavez, a
njegove generale nagnaćemo da ga nose...
Tako su govorili satrapi. Ali Darije je bio nestrpljiv.
— Ako neće on na nas, poći ćemo mi na njega, — reče,
— ta može se desiti da nam nekažnjen izmakne i preko
Helesponta pobegne u Trakiju.
— Aleksandar neće pobeći — primeti Aminta. — Doći
će i napašće nas.
Satrapi prsnuše u smeh. Nasmeja se i Darije.
— Ne — reče car. — Ići ćemo da ga potražimo. Skoro tri
meseca boravimo ovde. Vojska nam se uležala i ulenjila.
— Ne idimo odavde, care — molećivim glasom reče
Aminta. — Na ovoj ravnici možemo razviti ubojni red i do
nogu potući neprijatelja. Aleksandar ima svega četrdeset
hiljada ljudi, a mi imamo samo konjanika preko sto hiljada.
— I pet puta toliko pešaka — dobaci Spitamen.
— Sačekajmo neprijatelja ovde! — zavapi Aminta. —
Progutaćemo ga na ovoj ravnici.
— Makedonac namerno navodi cara na oklevanje, da bi
dao prilike Aleksandru da pobegne! — škrgutnu zubima
Datofren.
— Tako izgleda! — dobaci Sabak, satrap Egipta. — Naš
car je nepobediv i goniće neprijatelja dokle ga ne uništi...
— Gonićemo neprijatelja! — povikaše ostali ratnici:
Bubak, Atizij, Arzam, Reomitro, Spitamen i Datofren.
Ovakvi i slični razgovori svakodnevno su se vodili u
Darijevom taboru.
Aleksandar se, pošto je zauzeo gradove Sol i Mal,
zadržao u ovom drugom da bi se vojska odmorila od duga
puta. Spremajući se da pređe u Kilikiju, dozna od uhoda da se
Darijev tabor još nalazi na ravnici kod Soha. Zabrinut, odmah
pozva svoje saradnike na savetovanje. Pošto im saopšti na
kakvom nepovoljnom mestu treba da se bore, stade gledati po
svima očekujući šta će reći. Ali stari ratnici, ne dvoumeći se ni
trenutka povikaše da ih odmah povede u borbu.
— Tako je, Makedonci! U borbu! — viknu kralj.
Sutradan krene celokupnu vojsku, prođe kroz Asirske klance i
postavi tabor kod grada Mirijandra.
Darije, po nagovoru satrapa, napusti ravnicu kod Soha,
pogodnu za konjičku bitku. Persijska vojska digne tabor i
krene pravo u klanac. Ogromna kolona ratnika zaklonjena
brdima obraslim odasvud gustom šumom stigne do Isa, tačno
iza leđa Aleksandru. Tako su stajale dve vojske odvojene
brdima, i ne znajući jedna za drugu.
Jedan ratni brodić, ploveći morem oko zatona i malih
luka, usidri se na jednom mestu zaklonjenom hridinama, koje
su kao ispust visile nad morem. U brodiću su bili makedonski
ratnici iz garde „kraljevih pratilaca". Njih je Aleksandar dan
ranije poslao da krstare oko Isa, od lagune do lagune, i da
osmatraju. Posada s broda ugleda persijsku vojsku kako
jednim delom ulazi u klanac, a drugim zahvata prostor između
brda i morske obale. Makedonci smesta napuste brodić,
odjure Aleksandru i jave mu gde se nalazi Darijeva vojska.
Kralj se pošto iskupi oko sebe svoje ratnike, pope na
jednu stenu i progovori:
— Makedonci, Tesalci, Iliri, Tračani, Peonjani, Argivci i
Heleni... Mislim da vašu hrabrost ne treba podsticati. Dokazali
ste vi caru Dariju i njegovim satrapima kakva ste vojska! Njih
ima mnogo više nego nas, ali prednost je na našoj strani, jer će
se u ovoj bici boriti pobednici protiv pobeđenih. Svi uviđate
da su i besmrtni bogovi na našoj strani, kad su neprijatelja
naveli da napusti prostranu ravnicu i da s onolikom vojskom
uđe u klanac... Makedonski ratnici, za vas su ratni poslovi
zanat koji ste nasledili od svojih predaka i potpuno ga
usavršili. Za vas nema teškoća i prepreka, jer vas vodi i
nadahnjuje ponos slobodnih ljudi... Ta vi ćete se danas boriti
protiv ratnika robova koji samo znaju da ljube zemlju ispred
svog cara... Ne treba da pominjem kolika će vam biti nagrada
kad pobedite, jer ovde se ne borite protiv satrapa i nekoliko
desetina hiljada mlitavih Persijanaca i jevtino kupljenih
najamnika. Borićete se protiv cara i jezgra persijske vojske.
Posle pobede jedino što imate da učinite, to je da posednete
celu Aziju. Niko vam neće stati na put. Govorim vam kao
ravan ravnima, jer ni ja u dosadašnjim bitkama nisam prezao
od opasnosti. Borićemo se kako priliči ratnicima koji su uvek
pobeđivali!
Tako je Aleksandar sokolio svoju vojsku stojeći na
kamenu, a oficiri, prilazeći jedan po jedan, pružali su mu ruke
i, uzbuđeni, užagrenih očiju, obećavali da će se boriti do
poslednjeg.
Rastureni po stenama i padinama u klancu, ratnici,
čuvani jakim stražama, prespavaše noć. Sutradan, zorom, svi
se spustiše na put i ubrzo se kroz klanac oteže duga povorka
pešaka i konjanika. Ali kako je put postajao širi, tako su se i
Makedonci razvijali. Jedan veći odred pod Parmenionom
okrete prema moru, drugi udari preko brda idući naporedo s
glavninom. Na širem prostoru Aleksandar postavi ubojni red.
Prema planinskoj kosi postaviše pešake iz garde
„kraljevih pratilaca" i štitonoše pod zapovedništvom
Nikanora, a pored njih Kenove i Perdikine odrede. Na levom
krilu bile su čete koje su predvodili Aminta, Meleagar i
Ptolomej. Zapovednik celog levog krila Parmenion, dobi
naređenje da nipošto ne napušta morsku obalu, jer će
neprijatelj svojim mnoštvom sigurno pokušati da izvrši
okupljanje.
Darije, obavešten da je makedonska vojska pošla prema
njegovom logoru, smesta prebaci preko reke Pinara trideset
hiljada konjanika i dvadeset hiljada pešaka, da bi rasteretio
svoj ubojni red. Trideset hiljada helenskih najamnika pošalje
sasvim napred da prvi prime udarce neprijatelja. Iza njih je
išlo šezdeset hiljada teško naoružanih Persijanaca. Po
šumama, protiv makedonskog desnog krila bilo je postavljeno
oko dvadeset hiljada pešaka. Ostala Darijeva vojska nalazila se
iza borbenog reda po planinskim uvalama i jarugama.
Aleksandar se stavi na čelo konjičkih četa sastavljenih od
Makedonaca i Tesalaca.
Kad Darije vide da je njegova vojska nekako smeštena u
ubojni red dade znak trubom da se vrate konjanici koji su
prešli preko reke Pinara. Jedan deo konjice zadrža pored sebe,
a druge posla prema moru, na makedonsko levo krilo.
Ali oštrom oku Aleksandrovu ne promače taj manevar.
Videći da se glavnina neprijateljske konjice slegla protiv
Parmeniona, na levom krilu, smesta posla tamo sve tesalske
konjanike da nevidljivo projure iza falange. Promućurni
vojskovođa isto tako primeti da mu iza leđa desnog krila, u
planini, stoji masa neprijateljskih pešaka. Protiv njih stvori
odvojen brojni red pod zapovedništvom Antioha i Arista s
Peonjanima strelcima. Jedan odred konjanika, pod Atalom,
primače se na strelomet neprijatelju. Tako razdvojeno desno
krilo uperilo je jedan krak prema Dariju, pod zapovedništvom
Aleksandrovim, a drugi prema Persijancima, koji su smerali da
izvrše napad s leđa.
Glavnina Darijeve vojske bila je na drugoj obali reke
Pinara. Postavivši svoje varvare na strmoj obali, car je čekao
da bude napadnut. Aleksandar krene svoje čete i ne žureći
stigne na domak neprijatelju.
Kralj je jahao napred, ispred svih, i bodrio svoje ljude:
— Samo napred i hrabro! — govorio je. — Ne bojte se
što nas je malo. Ako svaki mač bude danas ubojit, neprijatelj
će se zaglaviti u ovom klancu!
Ne žureći, ubojni red se primicao reci. Stigavši na domak
strele, Makedonci za trenutak zastadoše zaprepašćeni: na
drugoj obali konj do konja, pešak do pešaka, zbijeni kao
četka, pokrivali su svaki delić zemlje. Koliko je kotlina
obuhvatala sve je bila pritisla persijska vojska. Konji su se
tiskali i propinjali preteći da svakog časa zbace jahače i
naprave nered.
Usred nepregledne gomile ratnika nalazio se car Darije na
svojim kolima, okružen satrapima i najistaknutijim persijskim
junacima. Darije je poput najstarijih persijskih vladara morao
biti za vreme bitke u sredini ubojnog reda, da svojim
junaštvom daje primer ostalim ratnicima.
Kad po makedonskim ratnicima počeše da pljušte strele,
Aleksandar, da bi izbegao njihovo ubilačko dejstvo, viknu iz
sveg glasa:
— Napred Makedonci! Što bliže neprijatelju, manje
pogibije!
Rekavši to, natera konja u reku. Ostali ratnici, šibajući
konje do krvi, tako silovito zagaziše da se u mahu nađoše uz
drugu obalu, van domašaja strela.
Persijski ratnici, zaprepašćeni tolikom smelošću, stadoše
se tiskati na obali. Međutim, svaki makedonski ratnik, ne
osvrćući se da vidi da li ko ide iza njega, kako je s konjem
iskakao iz reke, tako je silovito jurišao u gomilu neprijateljskih
konjanika. Aleksandar je kao mahnit krčio put sebi i ostalima.
Njegovi pratioci, ne hoteći da se postide pred kraljem, i
podstaknuti nacionalnim ponosom, svi do jednoga kidisaše na
neprijatelja. Persijanci, videći ispred sebe strahovite borce,
stadoše odstupati i gurajući se pokvariše na nekoliko mesta
ubojni red.
Ipak, makedonska falanga se razređivala, jer mnogi
ratnici, naišavši na strmu obalu, ne mogoše da se izvuku iz
reke. Helenski najamnici, videći proređene Makedonce,
potekoše svom žestinom Dariju u pomoć. Heleni su se iz sve
snage trudili da potisnu neprijatelja u reku, jer su videli da su
Persijanci ispred Aleksandra počeli da beže. Tako se razvila
strahovita bitka u kojoj je udario borac borca. I jedni i drugi
kivni, borili su se do poslednjeg daha. U toj bici poginuo je
Ptolomej, sin Seleukov,{86} boreći se junački. Pored njega
pade oko sto dvadeset istaknutih makedonskih ratnika.
Na desnom krilu Makedonci su potiskivali Persijance.
Goneći ih ispred sebe, ugledaše helenske najamnike kako
uspešno tuku njihove koji su već bili stigli do reke. Napustivši
Persijance, ovi ratnici udariše svom žestinom na helenske
najamnike i opkoliše ih. Onda na tom mestu poče borba do
uništenja. Makedonci su žestoko mrzeli Darijeve najamnike i
nemilosrdno su ih ubijali. Ipak, nekoliko stotina Helena
uspeše da probiju obruč koji ih je stezao. Oni pobegoše i
izmešaše se s Persijancima, koji su već u neredu odstupali.
Tesalski konjanici nisu prelazili reku Pinar, jer nisu hteli
da povećavaju metež kod svojih. Persijski konjanici,
postavljeni protiv njih s druge strane reke, kad videše da su
trostruko brojniji od neprijatelja, jurnuše svi u vodu i, izišavši
na obalu, zametnuše boj. Dve nejednake konjice silovito se
sudariše. Mačevi su se ukrštali i s treskom padali po oklopima
i šlemovima, koplja se zabijala između konjskih rebara. Tu se
tukao satrap Datofren i ne pomišljajući da odstupi. Međutim,
bitka se postepeno prenela na reku i mnogi konji, gazeći po
vodi, stadoše se propinjati i obarati sa sebe ratnike. Da su
Persijanci na svakom mestu pokazali takvo junaštvo, nijedan
Makedonac ne bi iz klanca izneo živu glavu.
Aleksandar, tukući se u centru, prodirao je sve dublje u
persijske redove i najposle stiže do Darija. Za trenutak se dva
vladara pogledaše i ukrstiše mačeve. Međutim, Persijance,
potiskivane i tučene, spopade toliki strah da kao krdo nagoše u
bekstvo. Gomila povuče i Darija. Konji, upregnuti u kola,
zaplašeni jurnuše najpre u stranu, a zatim ih spodbi reka
begunaca i ponese kroz klanac.
Kad konjanici oko Datofrena videše da car beži,
napustiše bitku, pa i oni okretoše leđa protivniku.
Tako nastade opšte bežanje. Persijski konji, noseći na
sebi teško naoružane ratnike, brektali su od umora, obarali
jedni druge i gazili preko onih koji su popadali. Gonjeni
opštim strahom persijski ratnici su se boli i klali između sebe i
više ih pogibe boreći se za prolaz, nego od oružja
makedonskih ratnika.
Dok je bilo pogodno zemljište, Darije je bežao na
kolima, ali kad naiđe na džombe i kamenje, napusti kola i baci
se na konja koga mu privedoše. Aleksandar ga je hitro
progonio, ali kako se već mrak spuštao, a car već podosta
odmakao, odustade od daljeg gonjenja. Vraćajući se, kralj uze
Darijeva kola na kojima je bio carski kaftan, štit i luk, i vrati se
svojima.
U jednom tesnacu pored reke zabezeknuti od čuda,
stajali su makedonski ratnici i gledali naokolo, ne mogući
nigde da vide golu zemlju, jer je bila prekrivena leševima
persijskih ratnika.
Od Persijanaca je u bici poginulo pet satrapa, oko sto
hiljada pešaka i deset hiljada konjanika.{87} Osvojen je i
Darijev tabor. Među zarobljenicima bile su careva mati, žena,
dve ćerke i sinčić od šest godina. Ostali Persijanci su svoje
žene blagovremeno, pred bitku, poslali u Damask.
Međutim, u persijskom taboru zaplenjeno je svega oko
tri hiljade talanta, jer je Darije ranije poslao sve dragocenosti u
Damask.
Sutradan Aleksandar, mada ranjen u bedro mačem,
naredi da se svečano, uz počasti, sahrane pali Makedonci i
saveznici, potom obiđe ranjenike i nagradi novcem svakog
ratnika koji se na bilo kakav način istakao u ovoj bici. Isto tako
pokloni dostojnu pažnju zarobljenoj Darijevoj porodici.
Ukazujući ženama poštovanje, ostavi im svu poslugu koju su
ranije imale i odredi im dovoljnu količinu novca za trošak.
Darije je s četiri hiljade ratnika bežao prema reci Eufratu,
a Aminta, Antiohov sin, s nekoliko istaknutih carevih
doglavnika i sa osam hiljada najamnika prebaci se u Fenikiju,
tu se dočepa brodova i umaknu na Kipar.
 Aleksandar postavi Menona za satrapa Sirije, a potom
krene s vojskom u Fenikiju. Tu su mu se bez otpora predali
gradovi Arad i Marat, a satrap Straton, stavivši mu na glavu
zlatnu krunu, proglasi ga za kralja Fenikije.
U međuvremenu stigne mu pismo od cara Darija.
Nekoliko poslanika, Persijanaca, padoše ničice pred kraljeve
noge i ne htedoše da ustanu sve dok im on ne podviknu.
Darije je molio Aleksandra da pusti na slobodu njegovu
porodicu: majku, ženu i decu. Car je pisao:
„Tvoj otac Filip bio je prijatelj Artakserksu.{88} Ali mu to
nije smetalo da njegovog sina Arsa{89} smatra za neprijatelja.
Ti si u slavi i sreći nasledio svog oca. Otkako si postao kralj
Makedonije, nijedno poslanstvo nisi otpremio u Persiju da sa
mnom, ako štogod želiš, o tome pregovaraš. Upao si u Aziju i
načinio mnogo nesreće Persijancima. Sasvim je prirodno što
sam s vojskom pošao na tebe, jer i bogovi i ljudi vide da sam
morao braniti zemlju koja mi je od dedova ostala. Međutim,
bitka se svršila na moju štetu, valjda po želji nekog pakosnog
božanstva. To se sad ne može popraviti, ali te molim da vratiš
moju porodicu koju si zarobio i da budeš blag prema
poslanicima koje ti šaljem".
Aleksandar mu smesta odgovori:
„Kralju Darije, tvoje sam pismo dobio, pročitao i
razumeo. Na njega ti šaljem odgovor... Istina je da je moj otac
Filip bio u prijateljstvu s Artakserksom i Arsom i to
prijateljstvo je trajalo sve dok persijski satrapi nisu počeli da
preko Bizanta šalju pomoć gradu Perintu, koji je moj otac
opsedao. Izgleda mi da si zaboravio da to pomeneš u svom
pismu! Ali ćeš se uzgred setiti još i toga da ste ti i Egipćanin
Bagon otrovali i Artakserksa i Arsu, a ti si se dočepao
persijskog prestola, mada si znao da na njega ima više prava
Bistin. Dobri moj care, — pisao je dalje Aleksandar —
opomeni se da je, posle mučkog ubistva kralja Filipa, u Persiji
nastalo narodno veselje koje je poteklo iz tvoga dvora, i da su
se tvoji satrapi hvalisali da su imali vidnog učešća u tom
ubistvu, kao da su oni najmili ubicu! Ti si slao novac
Spartancima i Atinjanima da ratuju protiv mene. Lakedemonci
su uzeli novac, a nisu preduzeli ništa, Atinjani su oterali
dođavola tvoje poslanike, ne hoteći da prime ništa. Oni nisu
podnosili moga oca, ne podnose ni mene, ali, mislim da se iri
ti ne možeš pohvaliti da si Atinjanima prirastao za srce. Tvoji
preci, persijski carevi, upali su u Heladu i Makedoniju, iako im
niko nije dao povoda za to. Najpre je navalio s vojskom
Darije, a zatim i Kserks... Moj otac je na skupštini u Korintu
bio izabran za zapovednika svih Helena. Posle njegove smrti
izabran sam ja, i ja sam taj koji treba da osveti sve Helene, a
osvetu za svoje pretke treba da primiš ti... Eto zbog čega sam
upao u Aziju i napao tvoje carstvo. U prvoj bici pobedio sam
tvoje satrape, a u drugoj tebe... Pošto sam sad ja gospodar
Azije, dođi u moj tabor da me moliš i izmoliš milost da pustim
na slobodu tvoju porodicu. Ako ti padne na pamet da mi opet
pišeš, piši mi kao svom gospodaru, a nipošto kao ravan
ravnom! Ako ne uradiš tako, postupaću s tobom kao prema
potčinjenom koji se usudio da uvredi svoga gospodara. U
slučaju da me ne priznaješ za vladara Azije, skupi novu
vojsku i iziđi još jednom na megdan".
 Takav je odgovor Aleksandar napisao i uputio ga Dariju
po poslanicima Menisku i Arsimu.
 GLAVA DVADESETA

Amon ili Zevs! Nije važno!...

Aleksandar je Parmeniona s grupom konjanika poslao u

Damask da zauzme kraljevu riznicu koju je Darije pre bitke
pod jakom stražom isposlao. Zaplenivši celokupno persijsko
blago, general uz put uhvati helenske poslanike koji su bili
poslati da pregovaraju s Darijem. Među njima su bili:
Spartanac Eutikle, Tebanac Prokles, Atinjanin Ifikrat i drugi.
Stavši pred Aleksandra, poslanici se počeše pravdati da
nisu išli persijskom caru da bi Makedoncima napakostili, nego
da mu saopšte odluku svojih starešina da neće više davati
najamnike za njegovu vojsku.
Kralj, ubeđen da ne govore istinu, odmahnu rukom:
— Ne govorite i ne pravdajte se! — reče. — Ovamo ste
došli, jer ste i vi, i oni koji su vas poslali, bili uvereni da će u
sukobu kod Isa pobeda biti na persijskoj strani. Ali, sad stvari
izgledaju drugačije. Darija nećete lako naći. On je posle bitke
tako bežao da ja sumnjam da ćete ga stići.
Od zarobljenih poslanika pusti odmah na slobodu atletu
Proklesa, višestrukog pobednika u pankratiji na olimpijskim
igrama, i Dionisidora. Ostale zadrža u ropstvu, ali kasnije i njih
pusti.
 Svi feničanski gradovi, osim Tira, predadoše se
Makedoncima bez otpora. Aleksandar, nameravajući da se
prebaci u Egipat, odluči da po svaku cenu zauzme Tir, da mu
iza leđa ne bi ostalo persijsko uporište.
U nedostatku brodova odlući da napravi nasip od obale
do grada i da preko kanala učini pristup tvrđavi. I makedonski
ratnici latiše se posla bacajući u vodu drva i kamenje.
Međutim, dok su bili blizu obale, nasipali su lako, jer je bilo
plitko, ali što se išlo dalje, dubina mora bila je sve veća. Ipak,
posle dugotrajnih napora, nasip hiljadu metara dugačak i
sedamdeset širok bio je gotov. U toku rada Tirci su nekoliko
puta ispadali iz grada i, ploveći brodovima oko nasipa
napadali Makedonce, više spremne za rad nego za borbu, i
mnoge pobiše strelama i kopljima.
Sedam meseci napadači su pokušavali da se na svaki
način dočepaju tvrđave. Ali tek kad im pritekoše u pomoć
zapovednici, starešina i vojskovođe iz Arada, Sidona i Kipra
sa preko dve stotine brodova, grad bi osvojen. Makedonski
ratnici, kivni što su se Tirci tako uporno branili, napraviše
užasan pokolj u gradu. Osim toga građani su mesec dana
ranije izveli na bedeme oko pedeset zarobljenih Makedonaca i
na očigled celokupne Aleksandrove vojske zaklali ih i pobacali
leševe u more. U toku borbe oko grada poginulo je preko četiri
stotine Makedonaca, među njima i Admet, istaknuti borac u
ovom ratu. Njega je Aleksandar izuzetno cenio, jer je bio
mahnito neustrašiv i uvek je među prvima jurišao na
neprijatelja. Admeta su Tirci proboli kopljem kad se prvi
uspeo uz lestvice na zid grada.
 U osvojenom gradu su krvoločni Makedonci, Tračani i
Tesalci prevazišli sve strahote: šest hiljada građana su pobili, a
dve hiljade razapeli na krstove. Ostale, oko trideset hiljada
pohvatanih, prodali su u robove.
U Heraklov hram sklonio se zapovednik tvrđave. S njim
su bili i kartaginski poslanici koji su još pre opsade došli da se
poklone svome Melhartu{90} i pomole u njegovu hramu.
Pored njih u hram se sklonilo mnoštvo građana tražeći zaštitu
od boga, ili da umru u njegovom krilu.
Aleksandar svima pokloni slobodu!
— Neka je slava Heraklu! — reče. — Ne želim s njim da
stupam u neprijateljstvo.
U osvojenom gradu kralj priredi svečanu povorku
„gimnastičke igre i trku sa zapaljenim buktinjama". Heraklu
prinese žrtvu i posveti njegovom hramu najveći tirski ratni
brod.

* * *

Zbog stalnih pobeda makedonski ratnici vremenom

postadoše oholi i bahati. Kraljeva darežljivost obogatila je
najistaknutije među oficirima, a ostali su, s prostim ratnicima,
napljačkali zlato, srebro i ostale dragocenosti, pa su i oni
postajali drski i sve manje poslušni. Pored toga, pohlepa za
zlatom potpuno je izobličila ratnike koji više ni po čemu nisu
bili slični onima koje je vaspitao i opremio kralj Filip.
Nekadašnji varvari, Tračani, Iliri, Peonjani i Argivljani postali
su uobraženi, precenjivali sebe, uznosili se.
Oko Aleksandra počeše da obleću udvorice i laskavci.
Stadoše se nadmetati ko će bolje i više ugoditi kraljevim
ćudima. A Aleksandru je godilo njihovo laskanje. Medije,
najbestidniji među laskavcima, jednom prilikom dobaci da je
kralj božanskog porekla, a drugi put ga uvrsti u bogove. Ostali,
Hefestion i Protea, da ne bi izostali iza Medija, otvoreno
nazvaše kralja Zevsovim sinom.
Aleksandar je bio sujeveran i verovao da postoje
nadzemaljske sile. Osim toga, cenio je proročišta i proroke
iznad svega, pomagao ih i uvek prema njima pokazivao
najveću naklonost. Stoga nije čudo što je poverovao da je
božanstvo, pogotovu što se sećao reči svoje majke koja mu je
tim svakodnevno punila glavu. Ove naslage toliko su se
uvrežile u dušu mladoga kralja, da ih u svoje vreme nije mogla
otkloniti ni racionalna priroda Filipova, ni zdravo gledanje na
svet filozofa Aristotela. Aleksandar je do svoje smrti ostao
zatucani mističar. I pored svoje genijalnosti i pronicljivog duha
ideja o nadzemaljskom i nadljudskom je ostajala i uzimala sve
veće razmere. Njegov susret sa filozofom Diogenom pokazuje
do koje je mere ovaj kralj bio slavoljubiv i ambiciozan. Po
onome što je rekao bivšem obućaru iz Sinope vidi se koliko
mu je stalo do toga da bude iznad svih: „Da nisam
Aleksandar, želeo bih biti Diogen".
Uostalom posle pobede kod Isa kod Aleksandra se naziru
izvesne promene u njegovom karakteru. Oholost uzima sve
više maha, a pojedini njegovi postupci idu koji put do
neuračunljivosti.
Dok se Aleksandar nalazio u Tiru, stigoše mu Darijevi
poslanici. Car je i po drugi put molio da mu se vrati porodica.
„Za svoju majku Sisigambu, ženu Statiru i decu dajem
otkup od deset hiljada talanata",{91} pisao je car „i ustupam ti
zemlju od reke Eufrata pa sve do Jonskog mora. Osim toga,
nudim ti jednu od svojih kćeri za ženu i neka to bude potvrda
našeg prijateljstva".
Pošto pročita pismo Aleksandar pozva najistaknutije
vojskovođe i saopšti im Darijevu ponudu. Na to Parmenion
reče:
— Kralju, u nekoliko reči izneću ti svoje mišljenje: da
sam ja Aleksandar, ne bih se dvoumio. Primio bih Darijevu
ponudu i tako prekinuo rat.
Krali planu, pa uzdržavajući bes, odgovori:
— Da sam Parmenion, sigurno bih tako učinio! Ali pošto
nisam Parmenion nego Aleksandar, odgovoriću Dariju na
drugi način!
Kad to reče, kralj izvadi pismo koje je već napisao i
pročita ga:
„Bivši cara Darije... odgovaram na tvoje pismo koje sam
primio i pročitao... Jednom za svagda upamti: tvoj novac meni
nije potreba. Nemoj ni pokušavati da mi ga ubuduće nudiš!
Isto tako ne privlači moju pažnju ponuda kojom mi daješ
jedan deo svoje zemlje. Zašto bih uzimao deo novca i deo
zemlje, kad mogu da uzmem sve? Kad bih hteo da uzmem za
ženu tvoju kćer, mogao bih to učiniti i bez tebe... Još jednom
ti napominjem da možeš doći u moj tabor i zamoliti milost...
Kad kralj pročita pismo, surovi i oholi ratnici grohotom
se nasmejaše.
Čim je Darije dobio ovo pismo, odluči da se ponovo
pripremi za bitku.

* * *

Na putu za Egipat Aleksandrova vojska se zadrža u

Palestini. Zastrašena arapska plemena stadoše slati poslanike
kralju moleći ga da ih poštedi. Makedonci su prolazili kroz tu
zemlju ne čineći nikome štete. Međutim, u Gazi, gradu koji
leži na ivici peščane pustinje na putu za Egipat, bilo se iskrcalo
mnogo Persijanaca. Oni nagovore domoroce da ne predaju
grad Aleksandru. Zapovednik Gaze, uškopljenik Batid, stade
skupljati za novac Arape i, plativši im unapred najam za pola
godine, odluči da brani grad.
Postavljena na visokom bregu i okružena nadaleko
peskovitom pustinjom, Gaza je bila vrlo zgodno uporište i
prepreka na putu Fenikija-Egipat. Debeli i visoki zidovi
okruživali su grad, pa je bilo teško i pomoću najboljih sprava
prodreti i osvojiti ga.
Makedonski oficiri savetovali su Aleksandru da se okane
opsade Gaze, ali uzalud. Tvrdoglavi kralj ostade uporan.
— Napašćemo i zauzeti ovaj grad, — reče, — jer ne
želim da nas ismejavaju Heleni i car Darije.
Rekavši to, odmah naredi da se oko grada pravi nasip
visok koliko i zidovi.
Pričaju da je, dok je prinosio žrtvu, preletela nekakva
ptica grabljivica i ispustila kamen koji je nosila u kandžama i
da je kamen pao Aleksandru na glavu. Onda je vrač
Aristandar rekao: „Čuvaj se kralju! Grad ćeš osvojiti ali ćeš
biti ranjen".
I doista, za vreme juriša na grad Aleksandar je bio ranjen
u rame. Računajući da je predskazanje tim zadovoljeno, kralj,
uveren da mu se toga dana više ništa ne može desiti, pomeša
se među borce i prilikom novog juriša bude ranjen i drugi put.
Makedonski ratnici kopali su lagume ispod zidova, a
preko nasipa doterali opsadne mašine. Posada Gaze odbila je
tri juriša, ali za vreme četvrtog potkopani zidovi stadoše se
slegati na dva mesta, a na trećem se pojavi i prolom. Strašni
makedonski ratnici jurnuše na to mesto, otimajući se ko će
prvi prodreti u grad. Za to vreme nekima pođe za rukom da se
pomoću lestvica prebace preko zida. Krater, sin Antipatrov, s
nekoliko desetina ratnika prodre do gradske kapije i otvori je
širom.
Građani Gaze, boreći se svaki na svom mestu, izgiboše
do poslednjeg, a osvajač skupi njihove žene i decu i sve
prodade u ropstvo.
Teško ranjen, zapovednik grada Batid, pade u ruke
Makedoncima. Aleksandar naredi da se varvarin stavi na
muke. Čovek koji je branio svoj grad umre ne odajući glasa
od sebe. Prezir koji su svi videli u njegovim očima duboko se
usadio u Aleksandrovu dušu.
— I ovom prilikom odajem priznanje varvarima! — reče
kralj prisutnima. — Ovako umire heroj, branilac svoje zemlje.
Izgleda da je ovaj slučaj imao uticaja na dalji postupak
mladog makedonskog kralja. Njegova surovost uzimala je sve
više maha.
Samo mesec dana kasnije uzviknuo je u Egiptu, ispred
hrama boga Amona:
— Ja sam Zevsov!...
Ovo je ubacilo klicu mržnje koja se sve više ukorenjivala
kod pojedinih njegovih oficira.
Kroz Egipat je, međutim, kralj Aleksandar išao bez
borbe. Zapovednici gradova, pa i sam egipatski satrap, čuvši
za poraz kod Isa i za Darijevo sramno bekstvo, nisu ni
pomišljali da osvajaču daju bilo kakav otpor. Osim toga,
Egipćani su mrzeli Persijance koji su prezirali i ismejavali
njihovu vera.
Aleksandar najpre uđe s vojskom u Pelusiju, grad dobro
utvrđen i okružen močvarama i blatištima, i od njega stvori
uporište. Pelusija je bila na tromeđi Egipta, Sirije i Arabije,
bogata i dobro snabdevena hranom i drugim potrebama.
Građani primiše Makedonce ljubazno, ali s prikrivenim
strahom. Tu Aleksandar ostavi posadu i naredi da brodovi
krenu uz reku Nil do grada Memfisa, a on s ostalim ratnicima
pođe kroz pustinju. Uz put mu se svi gradovi i gradići
predadoše bez borbe.
Stigavši do ušća najzapadnijeg Nilovog rukavca u more,
u blizini Kanoba, spusti se jugozapadno za dvadeset i dva
kilometra i postavi temelje za grad Aleksandriju. On lično
odredi u planu mesta gde će biti helenski hramovi, a gde
svetilišta za boginju Isidu. Na tom mestu prinese žrtvu i
priredi gimnastička i muzička takmičenja, jer su u to vreme
mnogi helenski umetnici i veštaci svake vrste išli uz
makedonsku vojsku.
U ono vreme bilo je na veliku glasu proročište posvećeno
bogu Amonu. Hram se nalazio usred Libijske pustinje. Pričalo
se da su nekad tu tražili saveta Herakle i Persej. Aleksandar,
koga je pohlepa za slavom sve više obuzimala, stade tvrditi da
je u srodstvu sa obojicom, jer su i Persej i Herakle poticali od
Zevsa. Zbog toga kralj odluči da poseti Amonovo proročište,
uveren da će nešto pouzdanije čuti o svom poreklu.
Amonovo svetilište nalazilo se u bezvodnoj pustinji,
utonuloj u brda peska, na oazi širokoj oko sedam hiljada
kvadratnih metara. Na tom mestu bilo je vode za piće, palmi i
maslina. Za izvor na toj oazi pričalo se da ima vodu danju
hladnu, a noću toplu. Tu su Amonovi sveštenici kopali so i
nosili je u Egipat na prodaju.
Posle pet dana tegobnog putovanja kroz peskovitu
pustinju,{92} Aleksandar sa svojim pristalicama stiže do oaze i
odmah stupi u vezu sa sveštenicima. Pošto je s njima
probavio u hramu nekoliko časaka, kralj iziđe zadovoljan.
— Doznao sam što sam hteo! — reče svojim pratiocima.
A oni se, osetivši da kralj ne želi ništa više da kaže, ne
usudiše da mu postavljaju pitanja.
Pošto se odmori malo u oazi, Aleksandar, predvođen
dobrim vodičima, udari drugim putem, ravnijim i sigurnijim, i
stigne u Memfis.
Bojeći se da samo jednom čoveku poveri upravu nad
Egiptom, Aleksandar podeli tu zemlju na oblasti i u svakoj
postavi po jednog nomarha i uz njega čitavu grupu savetnika,
odabranih i hrabrih ratnika, iz garde „kraljevih pratilaca". Isto
tako postavi zapovednike u Libiji i Arabiji.
U Memfis mu dođoše poslanici iz Helade. Aleksandar ih
primi ljubazno i pošto je bio dobro raspoložen sve ih obdari.
Oslobodi dve hiljade robova Helena, koji su bili zarobljeni u
bici kod Granika i poslati u Makedoniju da obrađuju zemlju.
— Sad mogu da ih oslobodim, — reče — jer iako rat još
nije završen, svi su izgledi da ćemo mi bibi pobednici.

* * *

Prošlo je pet godina od ubistva kralja Filipa. Za to vreme

Aleksandar je podvrgao pod svoju vlast celu Malu Aziju,
Fenikiju, Siriju, Libiju, Palestinu i Egipat. Osim toga, sva
ostrva u Jonskom arhipelagu priznavala su Velikoga kralja i
slala mu pomoćnu vojsku i ratne brodove. Još je ostala da se
povede odlučna bitka između Darija i Aleksandra. Mnogima
se činilo da će se dve vojske sukobiti kod Arbele u Asiriji.
I u Heladi duhovi su se smirili. Naviknuti na prevlast koju
su Makedonci svuda imali, Heleni su povremeno slali
dobrovoljce u Aleksandrovu vojsku. Oni su odlazili, ratovali,
ginuli, ili se vraćali iz Male Azije pretovareni plenom. Među
helenskim građanima bilo je i takvih koji su s ushićenjem
pratili uspehe mladoga kralja i njegove vojske. Tebanci, koji su
preostali posle razaranja grada, ili se uz otkup vratili iz ropstva,
latiše se da obnove Tebu. Mada ih niko nije proganjao, svi su
osećali bezgraničnu mržnju prema Makedoncima. Podižući
grad i postepeno jačajući, ubeđivali su jedni druge da se dan
osvete približava. U to vreme pričalo se da se Aleksandar
posle propasti njihovog grada svakom Tebancu izvinjavao i
prema svima bio veoma darežljiv, da im je činio sve što su
tražili od njega. Uprkos tome nijednom tebanskom građaninu
ne pade na pamet da se kralju obrati za bilo kakvu pomoć koja
bi poslužila za podizanje nove Tebe.
Atinjani pak, na sve uspehe Aleksandrove, ostadoše
hladni. Demosten se povukao u miran život, pomiren sa
svojom sudbinom, dotrajavao dane, čudeći se, verovatno, što
je Aleksandar zaboravio da traži njegovu glavu.
Nasuprot njima, Spartanci i Lakedemonci digoše ustanak
protiv svih koji su bili na strani makedonskih osvajača.
Pobuna se širila kao zaraza i uskoro zahvati ceo Peloponez.
Kad Aleksandra obavestiše o pobuni, on posla vojsku pod
zapovedništvom Anfotera, brata Kraterova, da se morem
prebaci na Peloponez. Sem toga naredi Feničanima i
Kipranima da i oni pošalju u pobunjeni deo Helade još stotinu
brodova natovarenih ratnicima.
Za četiri meseca, koliko je bio u Egiptu, Aleksandar je
svakodnevno dolazio u dodir sa sveštenicima. Obučen kao
mag, prinosio je žrtve egipatskim bogovima, klanjao se
Amonu i Izidi{93} i vodio beskrajne razgovore sa sveštenicima
iz oblasti prastare religije i vršio obrede mračne i tajanstvene.
To mu je pričinjavalo zadovoljstvo, jer ga je podsećalo na
detinjstvo i majku, kraljicu Olimpijadu. I sveštenici su bili
zadovoljni. Aleksandrova darežljivost nije imala granica, a
njihova gramzivost isto tako, pa nije nikakvo čudo što su ga
oglasili za sina Amonova.
Aleksandrovi ratnici, Makedonci i varvari najamnici,
postali su bogati ljudi, siti i zadovoljni, pa se činilo da im više
nije ni stalo do ratovanja. Oni su vukli za sobom gomile
robova i robinja koji su nosili velike šatore, sanduke i vreće s
raskošnim odelima, srebrnim posuđem, pozlaćenim peharima,
skupocenim mirisima i uljem za mazanje posle kupanja,
mešine s vinom i drugo. Gozbe i raskalašne pijanke nizale su
se jedna za drugom. Vitke i dražesne persijanske lepotice i
Egipćanke sa setnim, bademastim očima, ushićivale su ratnike
osvajače, do nedavno varvare. Tako su postepeno Makedonci,
pobednici na svim poljima, gubili snagu i karakter
nepobedivih ratnika. Ionako skloni piću, sad se mnogi od njih
nisu ni treznili.
Oficiri, nezadovoljni i zabrinuti, počeše da gunđaju i da
se došaptavaju. I oni su utonuli u raskoš i pijanke, ali je svaki
od njih dobro znao da predstoji odsudna bitka s carem
Darijem. Stariji oficiri, pa i neki od mlađih, dobro su uočili zlo
stanje koje je zavladalo u vojsci. A za to vreme kralj se bavio
mističnim besposlicama i gubio vreme metanišući egipatskim
bogovima. Nezadovoljstvo se među oficirima širilo, ali se niko
od njih ne usudi da kralju skrene pažnju i kaže glasno kuda
vodi stanje u vojsci.
Parmenion, Perdika i Ken počeli su se pribojavati kralja i
njegovih ćudi, a mlađi oficiri su smatrali da je dužnost
najstarijih zapovednika da progovore koju reč o tome.
Ali uhode su donosile vesti koje su ih bacale u očajanje:
Darije skuplja novu vojsku i uveliko se sprema za odsudnu
bitku; nepregledna masa konjanika Medijaca preplavila je
carev logor kod Arbele; Bes, satrap Baktrijane, vodi gomile
ratnika Inda, Sogdijanaca i Baktrana koji pristižu čak od
Kaspijskog Jezera. Surovi azijatski satrapi, koji su sebe
smatrali za nezavisne vladare, jer ih ruka careva, zbog
udaljenosti, nije mogla domašiti, krenuli su u borbu da brane i
Darijevu carevinu i svoje oblasti. Dobro uređenim persijskim
drumovima hrlili su ratnici sa svih strana. Bilo je među njima
Arhašana, Arejaca, Skita, Parćana, Tajurana, Kadušana i
divljih nomada sa reke Oksusa.
Svaki makedonski ratnik znao je da je na pomolu
odsudna bitka s carem Darijem, ali samo najistaknutiji vođi
bili su obavešteni kakvo je stanje u persijskoj vojsci. Znali su
da je Darije već iskupio oko milion pešaka, preko sto dvadeset
hiljada konjanika, dve stotine bornih kola sa srpovima sa
strane i odred slonova. Sve to znao je i Aleksandar, ali je
odmahivao rukom i govorio:
— Što ih je više za nas je bolje... Posle ove bitke celo
Persijsko carstvo biće naše!
Kralj nije video, ili nije želeo da vidi, kako su njegovi
oficiri zabrinuti. Ove reči, izgovorene nemarnim glasom,
utonuše u hladno ćutanje starih ratnika.
 Kad se Aleksandar udalji, Krater škrgutnu zubima i izusti
samo jednu reč:
— Pustolov!
Parmenion se zagleda u ratnika i dodade:
— U pravu si! Izgleda da se njega ne tiče naša sudbina!
— Borićemo se i izginuti kao pravi ratnici, — reče Ken, — jer
je svaka pustolovina osuđena na propast!
— A vojska? — uzdahnu Perdika. — I ona će propasti!
— I ona... ako već nije propala, — nasmeši se Ken. —
Razvratnike i pijanice neće mimoići zla sudbina.
Mareći se sa stanjem u kome se nalaze, ratnici se u
nekoliko reči dogovoriše i doneše odluku da se kralju više ne
obraćaju, osim kad ih on sam oslovi.
Međutim, Aleksandrovi drugovi iz detinjstva, Filota,
Harpal, Nearh i Frigija pozvaše Klita „crnog", koga je kralj
izuzetno zavoleo posle bitke kod Granika,{94} i rešiše da kažu
Aleksandru da je u pitanju ceo postignuti uspeh, ishod rata i
sudbina makedonske vojske.
Debeljušni i dobroćudni Frigija prvi poče:
— Treba mu reći sve. Neka zna u kakvom se položaju
nalazimo!
— On zna sve! — nasmeja se Filota. — A ti si glup kad
to ne uviđaš.
Rumeno lice Frigijino buknu:
— Otkud! Niko ne sme da mu kaže!
— Šta da mu kaže?
— Da ćemo svi propasti!
— Nas pojedoše brige... — poče suvonjavi Harpal...
 — I strah! — isceri se Filota, a na bledunjavom licu
pojaviše mu se sitne bore, ukrštajući se oko usta, očiju i nosa.
— Pa neka bude i strah! — odvrati Harpal. — Njemu je
najvažnije da sluša kako ga egipatski sveštenici ubeđuju da je
sin boga Amona...
— Ili Zevsa! — dobaci Filota.
— Amon, Zevs... Nije važno... Za mene su svi bogovi
jednaki...
— Jer ne veruješ u njih... — iskezi se Filota. — Našem
dobrom drugu, kralju, izgleda da nije svejedno... Sad je
napustio Zevsa i upisao se u školu kod Amona...
— Prekini brbljanje! — viknu Klit. — Nismo se sastali
da slušamo tvoje zajedljive dosetke!
— Što? Da nećeš slučajno da me izdaš? Ja ću mu reći u
oči šta mislim!
— Čuvaj se da iz njega ne progovori majka Olimpijada!
— reče Nearh. — Primetio sam da je i on postao osetljiv na
tajna posvećivanja... Opasno je šaliti se s njim...
Odlučiše da uhvate kralja nasamo i da mu ozbiljno kažu
da cela vojska strahuje od predstojećeg sukoba s Darijem.
 GLAVA DVADESET PRVA

Aleksandar pobeđuje jasno, na svetlosti dana.

On ne krade pobede!

Istog dana pet drugova posetiše Aleksandra. Kralj je bio

mrzovoljan, pod utiskom jednog ružnog sna. On se blago
nasmeši i ponudi prijatelje da sednu. Njegov šator je bio u
prekrasnom vrtu, u blizini hrama posvećenog Amonu Ra.
Krošnje visokih palmi bacale su sa svih strana senke stvarajući
hladovinu.
Kralj predloži da iziđu ispred šatora, da posmatraju
zalazak sunca i razgovaraju. Ali Filota odbi:
— Neka sunca — reče. — Ono će već i bez nas zaći.
Bolje je da ostanemo pod šatorom. Pretpostavljam da imaš i
neko piće, možda hladno vino?...
— Biće... biće — nasmeši se Aleksandar. — Sveštenici
drže svoje vino u lagumima ispod hrama... Svakako je
hladno...
Aleksandar naredi jednom robu da donese vino, a zatim
se obrati svojim drugovima.
Po vašem držanju i pogledima vidim da se pripremate
nešto važno da mi kažete? Nadam se da ću čuti krupne i
pametne stvari?
 — Bogme i jesu krupne! — reče Filota. — Odlučili smo
da Klit govori, a mi samo da ga dopunjavamo ako štogod
propusti... Znaš, mi smo svi zabrinuti...
— E... oteže kralj. — A zbog čega?
— To će ti već reći Klit...
Crnomanjasti Klit, ozbiljan, s odlučnim izrazom na licu,
otpoče:
— Tvoj otac, pokojni kralj Filip, govorio je: da svaki
vladar koji dozvoli da mu se vojska uleži i olenji sam sebi
potpisuje propast.
— Ko ti je to ispričao? — upita kralj.
— Parmenion..., a čuo sam da su te reči često navodili
Ken i Perdika.
— Istina je — odvrati Aleksandar. — To su reči moga
oca. I ja sam ih slušao.
— Ali, izgleda da ih nisi dobro upamtio! — dobaci
Filota. Kraljeve kestenjaste oči blesnuše. Njegov pogled se
neko
liko trenutaka zadrža na Filotinom bledom licu na kome
su se oko očiju i usta grčile borice.
— Istina je — reče kralj. — Ako ti je to milo, počeo sam
u poslednje vreme da zaboravljam... Nastavi, Klite... Slušam
te...
— Naša voska propada — produži Klit. — Tračani, Iliri,
Peonjani i Argivci koje je kralj Filip uzimao u svoju vojsku, ali
im nikad nije popustio uzde, danas su se potpuno izjednačili
sa Makedoncima. Ne tvrdim da nemaju zasluga za naš uspeh,
ali oni su varvari i to će ostati, iako su se nagrabili plena i svi
postali bogati. I oni i Makedonci vode razvratan život i gotovo
neprekidno pijanče i zbog pehara odbacili su oružje koje im je
postalo teško. Predstoji nam odsudna bitka s Persijancima. A
oni, mesto da čeliče duh i telo, iz dana u dan pretvaraju se u
senke onih ratnika koji su nekada na deset puta jačeg
neprijatelja udarali i pobeđivali... Mislim da se opravdano
plašimo za budućnost njihovu i svoju... Ovde, pred našim
očima, topi se snaga ratnika, a mi, oficiri, osećamo da nismo u
stanju da to sprečimo... A šta da kažemo za one koji su se
uvalili kao posada u manjim i većim gradovima, logorima i
postajama. Njihova snaga je naša snaga, njihovi životi, naši su
životi... Ako ne povratimo disciplinu, bojim se da ćemo imati
prilike da vidimo naše ratnike kako usred borbe bacaju oružje
i beže ili kako nam otkazuju poslušnost... Ja ti ovo govorim u
ime nas petorice drugova, a mislim da tako vide i osećaju i
ostale starešine... Neka bi besmrtni bogovi dali, da ne budem
prorok zla!
Klit završi. Aleksandar poćuta neko vreme, pa, očevidno
uzbuđen, odgovori:
— Dobri moj Klite, hvala ti što si progovorio u ime svoje
i u ime ostalih drugova! Posle bitke s Resakom i Spitridatom
zavoleo sam te i nema toga što ne bih učinio za tebe. Tvoja
zabrinutost je opravdana, a tvoja odluka da mi ovako iskreno
govoriš potresa me. Poznato mi je da je među našim oficirima
zavladao strah zbog bitke koja nam predstoji, ali, eto, ja se ne
plašim... I ta bitka svršiće se u našu korist... Filota trepće i prći
nos i usta... Čudi se mome samopouzdanju... Ja mu ne
zameram. Takav je bio i u detinjstvu. Kod Nearha vidim
crvene pečate na licu i zažarene oči. Znači da je preterano
uzbuđen. Harpal sleže ramenima i gleda u nebo. On nije
borac.{95} Njemu se ne može zameriti što ga je spopao strah.
A Frigija?... On steže pesnice i koluta očima! To je radio i u
detinjstvu kad je gledao kako se drugi tuku... Ništa se vi, dragi
moji, niste promenili. Nije potrebno ni da govorite šta mislite i
osećate. Klit je kazao sve i njemu ću odgovoriti...
Mladi ratnici su pili vino iz srebrnih pehara. Posluživao ih
je rob Likijas kome je odsečen jezik. On je nekada bio svojina
satrapa Spitridata.
Aleksandar prinese pehar ustima, otpi dva gutljaja i pro
duži:
— Još kad smo jurišali na grad Tir, primetio sam da
mnogi naši oficiri gunđaju. Neki su mi čak i prebacili što smo
sedam meseci straćili oko osvajanja jednog grada... To će
svakako znati Filota, jer je on tad gunđao...
— Jeste... Gunđao sam i sad gunđam...
— Tada se iza mojih leđa govorilo: da je kralj Filip živ, do
ovoga ne bi došlo... Jeste, drugovi! Doista ne bi došlo. Jer
kralj Filip nije bio sposoban da osvaja gradove i tvrđave.
Prilikom opsade Bizanta, svojim očima sam video neuspeh
moga oca. Građani su ga odbili od svojih zidova i pokunjena
nagnali da se neslavno povuče u Makedoniju. Njegovi oficiri
su tada tvrdili da su za njihov neuspeh krivi Heleni... Oni to i
sad tvrde — odjednom planu kralj — jer treba dokazati da
Aleksandar nije dorastao Filipu... Nije dorastao! Možda i vi
tako mislite?...
Drugovi osetiše kako ih kraljev blistavi pogled preseca.
 — Još su naši preci — produži Aleksandar — dobro
znali da semitski narodi bolje nego iko odolevaju opsadi
gradova... Tir je za nas važna strategijska tačka, ali je meni bilo
važnije da celom svetu dokažem, a osobito svojim oficirima,
da Aleksandar Makedonski, bolje od Filipa ume da osvaja
gradove i da za njega nema prepreka!... Svi mogući osvajači
sveta napadali su na grad Tir i nisu ga osvojili. Vavilonski kralj,
Navukodonosor Veliki{96} četrnaest godina lomio je uzalud
glavu o tirske zidine... A ja?... Ja sam osvojio Tir za sedam
meseci! Zauzeli su ga moji ratnici koji u grudima nose junačko
srce... U njih ja nikad neću izgubiti poverenje... Oni su ušli u
Egipat, nisu upali, nego ušetali...
Filota pršte u smeh. Nasmejaše se i ostali drugovi.
— Smešno vam je? — upita Aleksandar.
— Smešno, dabome... odvrati Filota. — Ona tvoja reč
„ušetali" doista je smešna!
Kralju, međutim, nije bilo do smeha:
— Mislim da bi trebalo objasniti šta tu ima smešnog? —
reče.
— Objasniću — otpoče Filota. — Svi se mi još sećamo
našeg dobrog vaspitača Leonide. Od njega smo pojeli dosta
batina, ali smo ponešto i naučili... On nam je govorio da se
Egipat za poslednjih pet stotina godina pretvorio u nešto što ni
po čem nije slično onoj veličini koju su postigli veliki faraoni.
Za to vreme se taj narod toliko srozao, da ga čak i varvari
preziru... Ko ti sve nije upadao u Egipat?! Najpre Etiopljani,
pa Asirci, Vavilonci, Persijanci i sad mi Makedonci... Za nas
Egipćani nisu znali ni da postojimo, a sad nas dočekuju kao
bogove! Čujem da su sveštenici odlučili da ti prinose žrtve kao
sinu boga Amona?
Filota zastade, pa gledajući podrugljivo u kralja, upita
svoje drugove:
— Da li vi štogod znate o tome?
— Prestani s tim — odbrusi Klit — i govori dalje, ako
imaš još šta da kažeš!
Aleksandar je ćutao, ali drugovi primetiše kako mu se
nozdrve šire a lice bledi.
— Zar je bilo teško „ušetati" u zemlju takvih jadnika koji
su u odbranu svoje zemlje izmislili još bednije opravdanje i po
svojim grandioznim hramovima uzvikuju: „Šta su osvajači
sveta sa svojom prolaznom slavom prema besmrtnim
bogovima i njihovoj moći!" Šta sve neće izmisliti lakrdijaši,
čuvari hramova!...
— Dosta bezbožniče!... — planu Aleksandar. — Neću
više da te slušam... Idite svi!... Završili smo razgovor!...

* * *

Tri dana docnije Aleksandar krene s vojskom za Fenikiju,

stigne u Tir, prinese žrtvu Heraklu i priredi gimnastička i
muzička takmičenja.
Posle dva dana, ne savetujući se ni s kim, Aleksandar
izda naređenje da celokupna makedonska vojska krene prema
Tapsaku i reci Eufratu. Tada je svim oficirima i ratnicima bilo
jasno da kralj namerava da prodre dublje u Aziju.
U međuvremenu je za blagajnika celokupne kraljeve
riznice postavio Harpala, a za zapovednika savezničkih
konjanika Frigiju. Trećeg svoga druga iz detinjstva, Nearha,
postavio je za satrapa Likije. Klitu „crnom” sinu Dropidovom,
poverio je Aleksandar zapovedništvo nad jednim velikim
odredom konjanika iz garde „kraljevih pratilaca".
Makedonska vojska stigne u Tapsak avgusta meseca{97} i
nađe na Eufratu dva mosta koje su Persijanci izgradili. Na
drugoj obali bilo je hiljadu konjanika i dve hiljade pešaka,
helenskih najamnika. Njih je Darije postavio da tu brane
prelaz preko reke, ako bi makedonska vojska naišla na to
mesto. Zapovednik Persijanaca, Mazej, kad je u daljini video
Aleksandrovu vojsku, smesta napusti mesto i povuče se na
istok prema glavnom taboru.
Makedonski ratnici pređu Eufrat i upadnu u
Mesopotamiju, pa udare malo obilaznim, ali zgodnijim putem;
obišavši Armenske planine, stignu u severoistočni deo zemlje,
gde je bilo dovoljno trave za konje, a isto tako i namirnica za
ratnike.
Doznavši da je Darije na reci Tigru postavio tabor s
velikim odredom konjanika, s namerom da zaustavi nadiranje
neprijatelja, Aleksandar, ne dvoumeći se, krene na tu stranu.
Međutim, makedonska vojska, stigavši do reke, ne nađe ni
Darija ni persijsku vojsku. Kralj odmah naredi ratnicima da
počnu da prelaze reku.
Međutim, te noći{98} nastade potpuno pomračenje
meseca. Među ratnicima zavlada strah. Aleksandar prinese
žrtvu Zemlji i Mesecu, jer je smatrao da ta pojava predskazuje
sreću za Makedonce. Njegovi ratnici, bledi od straha,
došaptavali su se i činili zavete bogovima, da iznesu čitavu
glavu iz ove bitke. Mnogi među njima, premoreni od bdenja,
unezverenih pogleda i klonuli duhom, dočekaše zoru.
U takvom stanju vojska nastavi put kroz Asiriju,
ostavivši za sobom reku Tigar i Gordiske planine. Četvrtog
dana makedonski ratnici naiđoše na Darijevu predstražu od
hiljadu konjanika. Persijanci se odmah dadoše u bekstvo.
Aleksandar podviknu Peonjanima da ga prate, ošinu
Bukefala i jurnu preko polja za neprijateljem. Peonjani, svi na
dobrim konjima, potekoše za kraljem i uskoro počeše da
pristižu begunce. Jedne poubijaše, druge pohvataše, a većina,
koja je bila na odmornijim konjima, zamače u čestar i odjuri
prema istoku.
Od zarobljenih Persijanaca kralj doznade da se Darije
nalazi kod Gaugamele, nedaleko od grada Arbele. Tabor je bio
na nepreglednoj ravnici. Car je dobro znao da je kod Isa
propao što je svoju vojsku uveo u klanac. Zbog toga je
naredio svojim ratnicima da svaku neravninu i izbočinu
uklone, pa je zemlja bila potpuno ravna i pogodna za kretanje
bornih kola za srpovima, a isto tako, zbog širine prostora,
zgodna za obuhvat.
Kralj doznade od pohvatanih varvara da su svi narodi iz
srednje i istočne Azije krenuli vojsku i već stigli u Darijev
tabor. Parmenion, Perdika, Krater, Ken i ostali oficiri uvideše
da je sve istina što su, još dok su bili u Egiptu, doznali od
svojih uhoda. Persijska vojska kod Gaugamele dvostruko je
veća od one kod Isa.
Na tom mestu makedonska vojska ostade četiri dana.
Kralj je naredio da se svi ratnici odmaraju, da jedu i piju i da
dušu i telo pripremaju za borbu.
Petog dana, pred veče, kralj izvrši nad vojskom smotru.
Tom prilikom izbaci iz stroja sve ratnike za koje je mislio da
nisu u dovoljnoj meri jaki i sposobni za borbu. Obrativši se
ostalima, reče:
— Ratnici, dosta je bilo lenstvovanja, izležavanja i
pijanki! Sad je došlo vreme kad treba da budete borci kakvi
ste bili pre pet godina, kad ste prelazili preko Helesponta! Zar
treba da vas podstičem na hrabrost? Dosad vas niko nije
pobedio i, nadajmo se, neće ni odsad. Želim ipak da vam
skrenem pažnju na položaj u kome se nalazite... Ako pobedite
danas, cela Azija je vaša. A šta vas čeka ako izgubite bitku?
Nalazite se u dalekoj zemlji, okruženi sa svih strana narodima
koji jedva čekaju da vas se dočepaju. Stotine hiljada robova
koje ste pohvatali i bacili u okove dohvatiće se slobode, a s
vama će postupiti kao s onim ranjenicima Makedoncima koje
su zarobili pred bitku kod Isa.{99} Odseći će vam noseve, uši i
ruke i baciti psima da vas žive rastržu... Vi, dakle, nemate kud
da bežite. Zato vam kažem: borite se kao i dosad što ste i bolje
je da podlegnete u borbi, nego da umrete na mučilištu... Ako
Darije izgubi bitku, on je na svojoj zemlji i ima oko sebe
prijatelje, a vi? Tuđu zemlju i neprijatelje!
Hiljade bledih lica bilo je okrenuto prema kralju. Ratnici
su, nemi od uzbuđenja, uprli oči u mladog kralja čija ih je
volja gonila u tolike okršaje i stotinama puta izlagala smrti.
Lep, stasit, odvažna držanja i čvrsta pogleda, ulivao je
bezgranično poverenje divljim ratnicima. Oni su, gledajući
njegovu riđu kosu obasjanu zracima zalazećeg sunca i krupne,
kestenjaste oči, bili gotovi svi do poslednjeg da polože život
za njega.
Aleksandar nastavi:
— Najedite se dobro svi, jer gladan čovek nije ni za šta!
Onda uzmite samo oružje, a sve ostalo ostavite ovde. U bici
vam ne treba ništa... Vaš prtljag čuvaće drugovi koje sam
izdvojio.
Jedan grlati Tračanin viknu:
— Zar da ostavimo sve?
— Sve, osim oružja, — nasmeja se kralj. — Ako
pobedite vratićete se i uzeti svoje stvari, ako poginete, one
vam neće biti potrebne...
Na kraju Aleksandar dodade:
— Ratnici, trudite se da svaki bude u svom redu i na
svom mestu, da se bori i ćuti kad svi ćute, a da viče iz sve
snage kad svi viču! Osim toga, zapovednici neka izdaju kratke,
jasne i brze zapovesti i da ih što je mogućno brže pronose. Jer
upamtite: ako zanemarite svoju dužnost, dovodite u pitanje
celinu!
Dok su ratnici jeli i pripremali se za borbu, Parmenion
ode u kraljev šator. Po čvrstom koraku i odlučnom izrazu na
licu videlo se da general namerava nešto važno da saopšti
kralju. Za njim u stopu pođoše: Perdika, Krater i Ken.
Aleksandar je ležao na leđima na svojoj postelji,
poturivši ruke pod glavu i gledao u krov šatora. Kad oficiri
uđoše on se i ne pomače:
— Kralju, — poče Parmenion — možda ne bi bilo rđavo
da porazgovaramo malo pre nego što počne bitka?
— Govori, ali ukratko... Imam nameru da spavam! —
Odvrati Aleksandar i ne pomače se.
Oficiri se stadoše zgledati.
— U poslednje vreme mnogo spavaš, — dobaci Krater.
— To se tebe ne tiče! — prkosno reče kralj i ustade. —
Hajde, govorite zašto ste došli!
Parmenion, ne obzirući se na ovu neljubaznost, poče:
— Mi smo uvek zadavali strah neprijatelju i to nam je
mnogo koristilo. Ovog puta borićemo se na ravnici.{100}
Neprijatelj je dvadeset puta brojniji od nas,{101} pa... bojim se
da čemo uleteti u masu i nestati...
— Nestati, kao magla ispariti! — reće kralj.
— Uleteti u neprijateljsku masu i nestati! — ponovi
Parmenion.
— Možda želiš da me savetuješ da odustanem od bitke?
— To ne... Ali, čini mi se da bi sad bilo bolje za nas da
izvršimo noćni napad?
— Noću? Po mraku? Da krademo?... — ushoda se kralj.
— Zadaćemo neprijatelju veći strah prepadom, noćnim...
— Znači: podlo, podmuklo? — zažmure Aleksandar, a
lice mu se zacrvene sve do vrata. Unoseći se generalu u lice,
dodade: — Upamti i ti i svi tebi slični: Aleksandar pobeđuje
časno, na svetlosti dana! On mora pobediti! Krasti pobedu, to
je nedostojno, sramno... Mislim da sam vam kazao sve. Sad
me ostavite!
Krali leže na postelju, a oficiri, gledajući u zemlju,
iziđoše iz šatora. Kad malo odmakoše, Ken promrmlja:
— Bog, Zevs, Zevsov sin...
— To njegovo „božanstvo" dovodi me do ludila! —
škrgutnu zubima Krater.
— Ej, moj stari druže, — reče Perdika Parmenionu —
naše iskustvo i ratna slava ne vrede ni koliko kantica katrana
kojom se podmazuju osovine na božanskim kolima...
Parmenion se preko volje osmehnu i dodade:
— U pravu si... Idem da se okupam i prinesem Žrtvu
paljenicu, jer ćemo danas svi izginuti...
 GLAVA DVADESET
DRUGA

Pobeda ili smrt!

Kad stigoše na domak neprijatelja, makedonski ratnici

za trenutak zastadoše da predahnu. Pred očima im se ukaza
strašan prizor: ogromnu ravnicu prekrila je Darijeva vojska,
celo more ljudskih i konjskih glava. Borbeni redovi na krilima
i u centru videli su se kao na dlanu i beskrajno široki pružali su
se u nedogled. Tada svakom makedonskom ratniku bi jasno u
kakvom se položaju nalazi.
Na čelu falange bio je Aleksandar. Jašući na Bukefalu,
izdavao je poslednja naređenja koja su se kao talas prenosila
od ratnika do ratnika. Generali, viši i niži zapovednici odreda,
stojeći svaki na svom mestu, čekali su znak za početak borbe.
Persijanci, koji su se očekujući neprijatelja tri dana ranije
postrojili u borbene redove, bili su premoreni, nervozni i
mrzovoljni. Najposle, kad ugledaše ispred sebe neprijateljsku
falangu, obuze ih nemir i strah.
Tada se među makedonskim ratnicima, od usta do usta,
pronese poslednja kraljeva zapovest:
— Pobeda ili smrt!
 I falanga krenu.
Aleksandar, predvodeći centar makedonske vojske,
odmah vide da ide pravo prema persijskom centru, gde je bio
Darije. Oprezni Makedonac smesta promeni pravac kretanja i
udari malo udesno da bi izbegao ravnicu, pogodnu za borna
kola. Idući ukoso, prema neznatnim brežuljcima, nagna i
Darija da svoj borbeni red pomera ulevo.
Skitski konjanici prvi navališe na Aleksandrovo levo
krilo. Ali, borba ne potraja dugo. Peonjani, prekaljeni borci,
dočekaše varvare, zabiše se u njihov bojni red i, deleći brze i
tačne udarce, mnoge oboriše s konja, a ostale nateraše u
bekstvo.
Međutim, Darije, pobojavši se da Aleksandar ne povuče
celu bitku na brežuljkasto zemljište, naredi da borna kola
nastupe i razbiju makedonsku falangu. Kočijaši, čvrsti i
stameni kao izliveni od bronze, stajali su u kolima na kojima
su sa strane bili pričvršćeni veliki srpovi. Svaki je oko
dolaktice leve ruke bio obavio dizgine i držao na uzdi po četiri
upregnuta konja. U desnoj ruci kočijaši su nosili dugačak bič.
U svakim kolima stajao je i po jedan dobar strelac.
Na dati znak prolomi se vika i kola jurnuše. Ali persijski
car nije znao koliko su bezumno hrabri bili Aleksandrovi
ratnici. Agrijani i Makedonci iz garde „kraljevih pratilaca" kao
vuci potekoše kolima u susret. Najpre ih zasuše kopljima, a
zatim, na zaprepašćenje obe vojske stadoše jurišati na kola:
hvatati za uzde konje u najvećem trku, boli ih noževima i klali,
hvatali za rude, osovine i točkove, uskakali u kola i ubijali
kočijaše. Međutim, jedan deo kola udari u falangu, ali se
Makedonci blagovremeno razmakoše i gotovo bez štete
propustiše ih da odjure dalje. Kola se zaustaviše u pozadini
makedonske vojske i konjušari ih sve zapleniše.
Darije, predvodeći bojni red, udari pravo na Aleksandra.
Ali, makedonski kralj bio je već izdao naređenje jednom
zapovedniku konjice da juriša i da se kao klin zabije između
persijskog centra i desnog krila.
Oko Aleksandre su bili najhrabriji ratnici iz garde
„kraljevih pratilaca", krupni, snažni i neustrašivi do
mahnitosti, strahoviti borci u grupnim i pojedinačnim
sukobima.
Predvođeni kraljem, puni pouzdanja, oni jurnuše pravo
na Darijev ubojni red. Bitka koja se tu vodila, pretvori se u
haos. Mačevi makedonskih ratnika bleskali su prema suncu i
munjevitom brzinom padali po oklopima i šlemovima.
Tesalski i trački konjanici, vešti borci kopljem, utapali su se u
persijski bojni red, razbijali ga i komadali. Persijski ratnici,
pogađani kopljima i džilitima derući se neljudskim glasovima,
padali su s konja. Makedonski redovi, čvrsti kao bedem,
potiskivali su Persijance. Car Darije, videći svu strahotu oko
sebe, izgubi samopouzdanje i poče da se povlači. Njegovi
ratnici su neko vreme odstupali boreći se i najposle okretoše
leđa i nagoše u bekstvo.
Stojeći na visokim kolima car Darije se nadaleko video.
Aleksandar i njegovi pratioci, obarajući konje i konjanike,
približavali su se tome mestu. Njihov nalet bio je strahovit:
persijski konjanici, zbijeni u gomilu, ne mogući da se dohvate
čistine, padali su s konjima, preturali se preko leševa, sve više
zakrčujući prolaz.
Kad Makedonci stigoše do carevih kola, sudariše se s
najodabranijim persijskim ratnicima. Svi su se, rešeni da umru
braneći cara, borili kao mahniti. I uskoro njihovi leševi,
popadali jedan preko drugog, potpuno zakrčiše prolaz. Kad
mu kočijaša posekoše Makedonci, Darije dograbi dizgine i
pokuša da okrene i istera kola. Gomile leševa potpuno su
zakrčile prolaz. Videći da su mu i dva konja ubijena u zaprezi,
car iskoči iz kola, i, okružen persijskim ratnicima, baci se na
konja koga mu privedoše i utonu u bujicu begunaca koji su
kao poplava jurili prema istoku.
Makedonski ratnici, ugledavši neprijatelju leđa, krvavi, s
besnilom u očima, jurili su preko leševa ljudskih i konjskih
ubijajući begunce kopljima i mačevima tako da su im ruke
malaksavale od udaraca. Aleksandar se nadao za Darijem. Ne
ispuštajući iz vida njegovu vitku i visoku figuru, probijao se
kroz begunce prestižući neke i ostavljajući ih iza sebe.
Međutim, glasnik Parmenionov jedva uspe da ga stigne i da
mu preda generalovo pismo.
Parmenion je molio da mu kralj odmah pritekne u
pomoć, jer persijsko desno krilo potiskuje Makedonce.
Aleksandar smesta napusti gonjenje i svi njegovi borci
okretoše konje i pojuriše Parmenionu u pomoć. Ali, pre nego
što su stigli, Persijanci na desnom krilu, čuvši da Darije beži,
napustiše bitku i okretoše leđa.
Onda nastade metež, opšta graja, vrištanje konja i
jaukanje i zapomaganje ljudi. U oblacima prašine, zakovitlana
stihijski, obuzeta strahom, bežala je persijska vojska. Konji i
ratnici su padali preko leševa, drugi su naletali na njih,
preskakali ih ili se klupčali među njima i, gaženi i izmrcvareni,
ostajali da se preko njih drugi strmoglavljuju. Sve je bežalo,
jurilo, gazilo jedno drugo, i zakovitlalo letelo preko ravnice u
nedogled. Makedonski ratnica su gonili, tukli i mlatili begunce
sve do mraka.
Pred bitku je Aleksandar postavio dvostruki bojni red. I
dok su prvi gonili begunce, drugi opkoliše one koji su se
probili kroz desno makedonsko krilo i navalili na komoru.
Stežući obruč pobiše sve Darijeve ratnike. Na trećem mestu
konjanici Parti, Indi, Baktrani boreći se frontalno protiv
Makedonaca, poduže su odolevali napadima. Ken, Hefestion i
Menida, sva trojica ranjeni, gubeći snagu i samopouzdanje,
postepeno su se povlačili. Njihovi ratnici svi na konjima, ne
gubeći prisustvo duha, boreći se, stopu po stopu su odstupali.
Međutim, Međani. Persijanci i Skiti, razbijeni na levom krilu,
grunuše svom žestinom u bok Baktrana. Ovi izmešani sa
Partima i Indima, gurani, gaženi, i potiskivani, pokvariše svoje
redove i zahvaćeni bujicom nagoše u bezobzirno bekstvo.
Makedonci, videći neprijateljska leda, napustiše svoje ranjene
oficire i svi kao jedan potrgoše mačeve i navališe da seku sve
od reda. Međutim, mrak i njih zaustavi. Isprskani krvlju, bledi
i klonuli od umora, Makedonci su se, na znak trube, vraćali
preko bojišta. Njihovi konji su išli lagano obilazeći gomile
leševa ljudskih i konjskih.
U noći Aleksandar naredi pokret. Cela makedonska
vojska pređe preko reke Lika{102} i utabori se. Umorni ratnici
popadaše po zemlji da predahnu. Ali u ponoć Aleksandar
naredi pokret i cela vojska krenu u poteru za Darijem. U zoru,
stigavši u Arbelu, Aleksandar saznade da mu je persijski car
umakao, ostavivši u gradu sve svoje blago.
U bici kod Gaugamele palo je oko pedeset hiljada
persijskih ratnika, Makedonaca pet stotina i hiljadu konja.
Međutim, mnogi u mukama pomreše narednih dana.

* * *

Darije je bežao prema Mediji s namerom da u Egbatini

skupi novu vojsku. Okružen baktrijskim konjanicima i
rođacima, car je bežao na tu stranu, jer je računao da ga
Aleksandar neće progoniti tim putem, pošto je to kraj teško
prohodan, pun
" I doista, Aleksandar udari prema Vavilonu, jer je mislio
da persijski car beži tim pravcem, i idući ravnim i dobro
uređenim putevima, dovede svoju vojsku, razvijenu u ubojni
red, pred Vavilon. Pošto ga građani i sveštenici dočekaše
ispred grada ponizno i s darovima, kralj postupi blago s njima.
Čim uđe u grad odmah prinese žrtvu bogu Baalu{103} i naredi
Vaviloncima da obnove hram posvećen tom bogu. Onda im
postavi za novog satrapa Mazeja iz Amfipolja. Odmah zatim
kralj posla jednu vojsku pod Filoksenom da napadne i zauzme
Suzu. Ali i taj grad se predao bez borbe. Makedonska vojska
tu zapleni pedeset hiljada srebrnih talanata,{104} velike količine
oružja, odela, skupocenih tkanina i životnih namirnica.
Pošto prinese žrtvu bogovima, Aleksandar priredi
gimnastičko takmičenje. Tom prilikom istače se Prokles, atleta
iz Tebe. Iako već čovek u godinama, Tebanac, uz opšte
oduševljenje, istreska ili položi na zemlju osam protivnika:
dva Helena iz Argolide, tri Makedonca i tri Persijanca.
Prokles se posle bitke kod Isa našao u Damasku, gde je
došao s drugim helenskim poslanicima da pregovara s carem
Darijem. Kad su Makedonci pobedili, ovi poslanici, našavši se
u neprilici, padoše u ruke Parmenionu. On ih posla
Aleksandru. Kralj pusti na slobodu Tesalika i Proklesa, jer je,
posle razjarena Tebe, prema preživelim građanima osećao
naklonost.
Atleta se nađe s lekarom Filtonom u Kilikiji, pade mu u
zagrljaj i zaplaka od uzbuđenja. Otada se dva prijatelja nisu
razdvajala. Uz njih su bili Kales i Pintija.
U bici kod Gaugamele učestvovali su svi, osim Filtona.
Njemu je kralj zabranio da uzme oružje, šlem i oklop.
— Ti si lekar, a ne ratnik — rekao je Aleksandar. — Ako
pogineš, drugog takvog ne možemo naći...
Zbog toga je Filton za vreme bitke ostao kod komore. Ali
kad persijski konjanici prodreše do tog mesta, lekar dočepa
mač, natuče šlem na glavu, baci se na konja i umeša se u
bitku.
Prokles, Kales i Pintija tukli su se uz Parmeniona. U ovoj
bici atleta iz Tebe spase život Krateru koga su Baktrani bili
opkolili i ranili na četiri mesta. Prokles, boreći se ubojnom
sekirom sa dva reza, razbi i nagna u bekstvo čitavu gomilu
varvara. Pod njegovim udarcima padali su i konji i ljudi kao
gromom pogođeni.
Posle bitke, atleta pohlepan za novac, primi od Kratera
četrdeset zlatnika, od Parmeniona dva talanta u srebru, a od
Aleksandra skupocen mač i četiri pregršti zlatnika. Od svega
toga. Prokles dade Kalesu i Pintiji po jedan zlatnik. Svoju
darežljivost atleta proprati poučnim rečima:
— Novac treba čuvati i štedeti, jer uvek može da vam
ustreba... Čovek nikad nije siguran kad će pasti u nevolju ili u
bedu... To su reči moga tasta koji će, verovatno, postati arhont
ili strateg, toliko je pametan! On bi se i dosad istakao, samo da
ga ne bole noge u kolenima.
Nagnuvši se na uvo Pintiji, dodade:
— Kolena ga bole zato što je nogama tukao svoga oca...
Čuvajte, dakle, novac koji sam vam dao, zatrebaće vam...
Kales i Pintija, mrzovoljni, neko vreme su okretali svako
svoj zlatnik na dlanu. Onda ga vezaše u krpicu i staviše u
nedra.
Ali u Suzi, pošto je pobedio osmoricu protivnika,
Aleksandar u oduševljenju svojeručno stavi na glavu Proklesu
srebrni venac i pokloni mu konja s opremom.
— Bolji si od kralja Filipa! — reče atleta bečeći svoje
volovske oči. — Borio sam se pa njegovu dvoru, na gozbi,
one noći kad si se ti rodio...
Kralj se vidno zainteresova i stade da ga sluša pažljivo.
— Posle pobede me je mesto nagrade bacio u tamnicu.
Atleta opazi da mu Filton daje znake da ćuti i prekide.
— Šta je bilo dalje? — upita kralj.
 — Ništa! — odvrati Prokles gledajući u lekara.
— Lekaru Filtone. — viknu Perdika — ti nisi Filip iz
Akarnanije.
— Kakav Filip? — dodade Parmenion. — To je lekar koji
je prisustvovao porođaju kraljice Olimpijade. Od onda su on i
ovaj Tebanac postali nerazdvojni prijatelji.
— Kako si se borio na toj gozbi? — upita kralj.
Prokles zatrepta očima i zbunjen zbog Filtonovog
pogleda koji ga je presekao, promuca:
— Bila je pankratija... Kralj Filip je zahtevao pankratiju!
…
— Divota! — oduševi se kralj. — Koliko si protivnika
pobedio?
— Deset...
— Deset?!…
— Deset — smerno reče atleta. — Jedanaesti je bio
Daoh iz Tesalije... Njemu sam polomio kosti...
Kralj, smejući se, potapša atletu po ramenu i reče:
— Jak si kao Ajaks! — Bacivši pogled po prisutnima
dodade: — Gledajte... Ajaks i Ahil! Stoje jedan pored
drugog... Znaš li ko je Ahil? — obrati se Tebancu.
— Kako ne bih znao!... — reče. — On je sin Peleja i
Tetide!
Među oficirima odjeknu jedan zajedljiv glas koji se
pretvori u smeh:
— Veličanstveno pitanje i još dostojniji odgovor!
Kralj se namršti i bacivši pogled u pravcu glasa ugleda
Filotino iscereno lice.
 Parmenion preblede. Stari general izgubio je dva sina u
ovom ratu. Filota je samo ostao. Drhteći od uzbuđenja,
Parmenion se obrati kralju:
— Ne zameri mome sinu — reče. — On te voli. Odrasli
ste zajedno...
— Da!... — odvrati kralj mršteći se. — Znam da me voli,
ali na svoj, pakostan način!
Klit, Dropidov sin, uhvativši Filotu za mišicu, šapnu:
— Preteruješ, druže! Kralj će te jednog dana ubiti! On je
uveren da je besmrtan i opasno je šaliti se u tom pravcu.
— Čuvaj svoju lepu glavu, Dropidov sine, — oholo
odvrati Filota — a za moju se ne brini.
Kraljevo dobro raspoloženje zameni srdžba.

* * *

Iz Vavilona je Aleksandar krenuo za Persiju. Persijanci,

kad čuše da se Darije bekstvom spasao, počeše po šumovitim
planinama da postavljaju zasede i, otežavajući put
Aleksandru, mnoge Makedonce poubijaše. Ali jedan Likijac
provede Tesalce obilaznim putem, i oni zađoše iza leđa
persijskoj zasedi. Navalivši iznenada poubijaše mnoge a ostale
nateraše u bekstvo.
Kad je makedonska vojska stigla na granicu između
Persije i Susijane i ušla u Persijski klanac, nađe se ispred
visokog zida, koji je podigao satrap da joj prepreči put. Tu
Aleksandar postavi tabor i tek sutra dan povede svoj bojni red
prema zidu. I dok je Krater s pešadijom navaljivao s te strane.
Aleksandar, predvođen vodičima, pređe preko krševa i spusti
se u klanac s druge strane, napadne persijsku posadu i
strahovito je porazi.
Posle toga bez muke zauzme Persopolj i zapleni blago u
iznosu od sto dvadeset hiljada talanata u zlatu i srebru i zapali
carski dvor, uprkos Parmenionovim pokušajima da ga spreči u
tome.
Aleksandar u to dozna da se Darije nalazi u Mediji, u
gradu Egbatani, i odmah krene s vojskom u tom pravcu. Ali,
persijski car je imao nameru da se još jednom ogleda s
Makedoncima, jer su mu bili došli u pomoć Skiti i Kordušani,
koji naseljavaju obale Kaspijskog jezera.
Do borbe ipak ne dođe. Varvari, čuvši da se Aleksandar
sa vojskom približava Mediji, napustiše Darija i u nekoliko
pravaca krenu prema Kaspijskom jezeru.
Kad stiže u Egbatanu, kralj doznade da je persijski car
pet dana ranije pobegao prema Parti. Rešen po svaku cenu da
uhvati Darija, Aleksandar je tako gonio svoje ratnike da su
padali od umora i mnogi izostajali. Posle desetodnevnog
gonjenja vojska stigne u grad Ragu.{105}
Darije je već bio prošao kroz Kaspijska vrata i dohvatio
se oblasti Parćana. Ali, uz put ga mnogi ratnici napustiše, a
drugi zaostadoše i predadoše se Aleksandru.
Pošto je izgubio nadu da će uhvatiti cara, Aleksandar
ostade u Ragi pet dana. Tako ispuni želju svojih ratnika koji su
već posustali. Odabravši dobar odred konjanika, šestog dana
kralj nastavi gonjenje, prođe kroz Kaspijska vrata i s druge
strane, na zemlji Parćana, postavi tabor. Pošto je znao da se
pred njim nalazi velika pustinja, Aleksandar naredi Kenu da
prikupi što više hrane, nameravajući da sutradan krene
Darijevim tragom. No tada dođe u tabor jedan Vavilonjanin i
saopšti da je baktrijski satrap Bes s nekoliko istaknutih
vojskovođa iz susednih zemalja zarobio Darija i da ga vuče sa
sobom.
Kralja spopade bes. On skoči i baci se na konja, vičući na
sav glas:
— Varvari se usuđuju da metnu ruku na jednog cara!
Stići ih i sve iseći!
Odabravši smesta pet stotina konjanika, najsrčanijih
boraca iz garde „kraljevih pratilaca", Aleksandar, ne sačekavši
Kena s namirnicama, ošinu konja i jurnu u pustinju. Ostali
makedonski ratnici, čudeći se i rečima i postupku svog kralja,
gledali su za povorkom konjanika koji se ubrzo izgubiše u
oblacima prašine.
Aleksandar je jurio kroz pustinju, s malim predahom,
celu noć i sutradan do podne. Na odmorištu kralj doznade od
zaostalih Persijanaca da Bes vuče zarobljenog Darija na
kolima.
— Baktrijski konjanici proglasili su Besa za cara. Njima
su se pridružili svi ratnici Međani, Parti, Skiti i Indi, — reče
jedan persijski oficir i dodade: — Ali Veliki kralju, ne okrivljuj
Persijance! Oni nisu pristali uz Besa. Artabaz i njegovi sinovi
napustili su baktrijskog tiranina i sa svojom vojskom pobegli.
Oni su napustili drum i sklonili se u Parćanske planine.
— S kakvom namerom je Bes zarobio Darija? — upita
Aleksandar.
— On kaže. — reče oficir. — da je persijskog cara
poštovao sve dok nije došao na zemljište njegove satrapije, a
onda ga je uhvatio i vodi ga kao roba.
Aleksandar, smanjivši svoj odred na dve desetine ljudi,
nastavi poteru. Makedonski ratnici, prljavi, zapušteni i do
krajnosti premoreni, podnoseći žeđ i nesanicu, vukli su se na
izmoždenim konjima tragom satrapa Besa i njegovih pratilaca.
Sledećeg dana u podne gonioci naiđoše na jedno selo. Tu
doznadoše da su begunci izmakli samo za pola dana. Posle
malog predaha. Aleksandar naredi pokret. Sa sobom je poveo
svega šezdeset konjanika. Ostali, izmoreni do mrtvila,
ostadoše u selu.
Varvari begunci, i oni već premoreni, zaostajali su putem.
Mnogi su bili bacili oružje da bi lakše mogli ići. Njih
Aleksandar sustiže, rastera ih desno i levo i produži gonjenje.
Nekoliko Baktrana, jašući na odmornijim konjima, odjuriše
napred, stigoše Besa i rekoše mu da ga Aleksandar lično
progoni.
Satrap, mada je imao oko šest stotina konjanika, ne usudi
se da sačeka Makedonce. I dok je gonio svoje ljude da beže,
Darije se usprotivi.
— Ni koraka dalje! — reče. — Sačekaću ovde
makedonskog kralja i predaću se njemu kao najdostojnijem.
— Ko pita roba za njegovu želju! — viknu Bes i ošinu
mazge upregnute u kola.
 I bežanje se nastavi. Ali, kad satrap i njegovi pomagači
ugledaše na vidiku makedonske konjanike, Besovi pratioci,
Nabarzan i Barsant, probodoše Darija mačevima i ostaviše ga
u kolima.
Kad je Aleksandar stigao do tog mesta, persijski car je
već bio mrtav.
Aleksandar je naredio da se Darijevo telo prenese u
Persepolj i sa svim počastima sahrani u kraljevsku grobnicu.
Njegovu decu negovao je i školovao, zasipajući ih počastima i
naklonošću. Posle Darijeve smrti ostala su njegova deca:
sinčić Ohos od šest godina i dve ćerke lepotice. Statira i
Dripetida.
 GLAVA DVADESET
TREĆA

Sin boga Amona šepuri se

u persijskom odelu.

Netrpeljivost koju su makedonski oficiri osećali u

poslednje vreme prema Aleksandru postepeno se pretvarala u
mržnju. Njegovi najodaniji prijatelji: Parmenion, Ken,
Perdika, Klit i drugi ispod oka su posmatrali kako kralj, na
štetu Makedonaca, sve više uzdiže Persijance. Podbadan od
strane laskavaca i udvorica, Aleksandar je počeo da smatra
sebe za boga. Hefestion, Medije i Protea utrkivali su se koji će
više da ugodi kralju, kome nikad nije bilo dosta pohvala i
božanskih epiteta. Laskavcima se pridružiše i Persijanci, koji
svojim postupcima i metanisanjem navedoše Aleksandra da
se oblači u persijsko odelo, da prima poslanstva sedeći na
zlatnom prestolu i da zahteva da se pred njim pada ničice i
ljubi zemlja.
Posle bitke kod Gaugamele Aleksandar je proglašen za
kralja Azije, jedinog i neprikosnovenog vladara od Male Azije
do reke Inda, od Kaspijskog Mora do najjužnijeg dela Egipta.
Ali, njemu je i to bilo malo. On se spremao da pređe i reku
Ind, da stigne do Ganga, da ga pređe i, kako su njegovi oficiri
mislili, da ode na kraj sveta i tamo nestane.
— On je lud! — reče jednog dana Filota Klitu.
— Ne, nije lud — odgovori Klit. — On samo želi da
bude bog. Ja uviđam da on sve više prezire Makedonce. U
poslednje vreme po celoj Aziji postavlja Persijance za satrape.
— Postaviće i tebe, ako mu se malo bolje podvučeš pod
kožu... — namršti se Filota i dodade: — Pre neki dan rekao je
da Makedonci smrde i da im ništa ne pomaže što se kupaju u
mirišljavoj vodi i mažu tela skupocenim uljem.
Klit se osećao nelagodno. Činilo mu se da Filota
preteruje. On klimnu glavom i ode prema svom šatoru, a
Filota Antigoni, ženi u koju je bio zaljubljen.
Kad su Makedonci upali u Damask i zaplenili Darijevo
blago, i ta žena mlada i lepa, pala je u ropstvo. Filota je nju
izvukao iz gomile robova i odveo je u svoj šator. Otada se njih
dvoje nisu razdvajali.
Filota je bio ohol zbog svog bogatstva i razmetljiv do
neuračunljivosti. Mnogi ga zbog toga nisu podnosili a
Aleksandar je još u Egiptu od svojih udvorica čuo da Filota
sprema zaveru protiv njega. Ali kralj, sećajući se detinjstva i
dobrih odnosa u toku ratovanja smatrao je da je to kleveta.
Antigona, lepotica iz Sirije, dočeka ratnika u šatoru s
uobičajenom ljubaznošću. Iz njenih crnih očiju bleskala je
ljubav i odanost pomešana s divljenjem i obožavanjem.
— Tvoj kralj je besmrtan, — reče Antigona grleći ratnika.
— A ti? Veliki si junak, ali šta to vredi kad ćeš umreti i ti i tvoja
slava.
 — To je pitanje! — isprsi se Filota. — Moja slava neće
umreti! Da li znaš ko je vodio tesalsku konjicu na levom krilu
kod Isa! Ja! A ko se tukao u centru kod Gaugamele? Ja! Ja
sam razbio borbeni red cara Darija i umalo nisam uhvatio
živog satrapa Spitamena!
Žena ga je gledala raširenih očiju od divljenja:
— Junak si... Veliki si junak... — šaputala je. — Bogovi
su mi u tebi podarili najveću sreću...
— Jeste! — isprsi se Filota. — Aleksandar je slučajno
postao kralj! Da nismo tu mi: ja, moj otac Parmenion, Perdika,
Krater, Ken, Menida, Klit i Atal, ovaj rat bi odavno bio
završen na štetu Makedonaca... Aleksandar je veliki zato što
smo mi pored njega... A on? On je derle!
— Ti si veliki... Veliki si kao bog! — reče žena.
— Hm! — učini ratnik. — Nemoj se iznenaditi ako
jednog dana postanem kralj Azije...
— Kralj Azije! Ti?
— Zasad, skromnost mi nalaže da ćutim! Ali, reći ću tr u
poverenju... Ima jedan Makedonac, zovu ga Limno... On će
ubiti kralja...
Antigona zadrhta i sede na postelju.
— Otkud znaš? — prošaputa.
— Nije važno... Uostalom vi, žene, ne možete da shvatite
nas muškarce koji smo slični bogovima! Zasad od tebe
zahtevam ćutanje... Nikom ni reči... — Nagnuvši se na uvo
ženi, prošapta: — Možda ćeš uskoro postati kraljica...
— O! — uzviknu Antigona. — Kraljica! I svi će me
obožavati i ljubiti zemlju preda mnom? Divno! Božanstveno!
 — Zasad je najvažnije ćutanje! — dodade Filota i iziđe iz
šatora.
Istog dana Antigona, u poverenju, iznese ovaj razgovor
jednom uškopljeniku, robu Kraterovom. Rob ispriča drugom,
ovaj trećem, dok stvar ne stiže do Aleksandrovih ušiju. Kralj
odmah pozva Ženu pod svoj šator.
Drhteći od straha, Antigona stade pred kralja. U
prisustvu nekoliko oficira i Persijanaca Aleksandar stade
postavljati pitanja:
— Ti, svakako, nameravaš da postaneš kraljica? — reče.
Antigona se zaplaka.
— Onaj koji ti je to rekao postaće kralj, a ti kraljica...
Žena je neprestano plakala.
Aleksandar je uhvati za ruku i privede jednom stolu, na
kome je stajao isukani mač i dve pregršti zlatnika.
— Gledaj, — reče kralj. — Ovde stoji nagrada ako
progovoriš i mač da ti odseče glavu ako ćutiš... Biraj!
Onda žena ispriča sve što joj je govorio Filota otkako se s
njim upoznala. Kralj doznade da je i sebičan i lud; da je derle i
plašljivac, da ga svi Makedonci mrze i da će ga jednog dana na
mačevima razneti.
— Jednom, kad sam mu rekla da si ti bog, — reče žena,
— Filota je udario u takav smeh da sam se uplašila da ne
padne mrtav...
Aleksandar je, sedeći na prestolu, bledeo i crveneo, oči
su mu sevale, a zenice se širile i skupljale kao u mačke.
Najposle, Antigona pomenu i ratnika Limna.
— On se primio da ubije kralja...
 — Ko je taj Limno? — upita Aleksandar.
— Makedonac iz Halestre. Ja ga znam, — reče Krater.
— Dovedite ga ovamo! — tiho reče kralj.
Krater iziđe i naredi jednom stražaru da pođe s njim.
Pod šatorom zavlada tišina. Aleksandar je sedeo na
prestolu i prebrojavao kristalna zrna na brojanicama.
Prisutnima se činilo da se potpuno smirio. Ali oni, koji su bili
najbliži, videli su kako mu se i dalje nozdrve šire i oči
zlokobno svetle.
U to dodoše Krater i stražar, ali bez Limna.
— Šta je? — upita Aleksandar. Gde je Limno?
— Kad je čuo kuda treba da ga vodimo, napao nas je
mačem... Morali smo ga ubiti, — odgovori Krater.
Kralj ustade, priskoči oficiru i unese mu se u lice:
— Izdajniče! — škrgutnu zubima. — Svi ste izdajnici!
Ubili ste ga samo da bi mogli sakriti zaverenike!
— Kralju, — mirno odgovori Krater, — mislim da si više
puta imao prilike da se uveriš koliko sam ti odan! Dobro znaš
da nisam izdajnik... Limna sam ubio, jer je golim mačem
navalio na stražara i mene...
— Je li tako bilo? — obrati se kralj stražaru.
— Jeste! — smelo odgovori ratnik. — Morali smo ga
ubiti. Kralj se ushoda pod šatorom. Najposle se obrati
Krateru: — U ljutini sam te uvredio! Oprosti! Pogrešio sam...
— I bogovi greše, — dobaci Medije, — ali njihove
greške nikad ne idu na štetu ljudi. Bogovi se i ljute, ali uvek
opravdano... Mislim da to razume naš prijatelj Krater?
Oficir ga preseče pogledom i ne reče ništa.
 Istog dana Filota je okovan, osuđen i stavljen na muke da
bi odao ostale zaverenike. Mučenju su prisustvovali Hefestion,
Medija, Protea i druge udvorice i laskavci. Aleksandar je za to
vreme stajao iza jedne zavese. Slušajući kako Filota preklinje
oficire da prekinu mučenje i da ga puste, jer nije kriv, kralj se
pojavi iza zavese.
— Šta je Filota? — reče. — Zar si takav junak? Ko se
usudi da digne ruku na svog kralja, trebalo bi da pokaže malo
više hrabrosti.
Filota podiže glavu i zavapi:
— Milost, kralju... Seti se našeg detinjstva... Mi smo
drugovi, prijatelji... Ja ti ništa rđavo nisam učinio!
— Nisi, — sevnu očima kralj — jer nisi stigao da učiniš!
Nastavite mučenje...
Ali neočekivano, Filota, obuzet mržnjom, uzviknu:
— Pogledajte ljudi toga boga, Amonova sina, kako se
šepuri u persijskom odelu! Gledajte Makedonca, varvarina,
koji se silom utrpava među bogove!
— Umrećeš izdajniče! — viknu Aleksandar.
— Umreću, — škrgutnu zubima Filota, — ali ćeš i ti
umreti! Naći će se mač koji će probosti tvoje varvarsko srce!
— Imaš li još štogod da kažeš? — savlađujući gnev, reče
kralj.
— Imam — poginućeš, ti, besmrtni ludače... Makedonci
će te ubiti i baciti tvoje telo na đubre da ga psi rastržu...
— Ubijte ga! — zadihano reče kralj Aleksandar i ode.
Istog dana ubijeno je oko dvadeset makedonskih ratnika
na koje je pala sumnja da su umešani u zaveru.
 Parmenion se u to vreme nalazio u Mediji. Kralj, bojeći
se da mu se stari general ne osveti za smrt svog sina, odmah
pošalje pouzdane ljude s naređenjem da ga ubiju.
Parmenion, sedamdesetogodišnji starac, uzviknuo je
pred smrt:
— Ceo svoj vek proveo sam ratujući za kralja Filipa i
njegovog sina Aleksandra. Tri moja sina pala su u ovom ratu,
pa neka umrem i ja, kad je takva volja čoveka koji sebe smatra
za boga.
Polidamet, jedan od starih ratnika iz garde „kraljevih
pratilaca", koga je Aleksandar poslao u Mediju po glavu
Parmenionovu, plačući i proklinjući i sebe i kralja, istrča iz
odaje da ne vidi kako ubijaju starca.
Ratnik ipak izvrši naređenje. On donese Parmenionovu
glavu i predade je Aleksandru.
Ovaj slučaj zaplašio je sve kraljeve prijatelje. Nekadašnji
drugovi koji su toliko puta jedan za drugog stavljali svoju
glavu u pitanje, bojeći se izdaje i potkazivanja, ćuteći su
prolazili ili se ispitivački pogledali. Svaki od njih izgubio je
poverenje u druga i prijatelja, izbegavao susrete i razgovore, a
svi skupa opštili su s kraljem samo kad su bili prinuđeni.
Aleksandru se činilo da ga samo podlost okružuje.
Hvatao ga je strah od nove zavere. Zbog toga se trudio da
uvek bude okružen samo najpouzdanijim stražarima
odabranim među persijskim ratnicima, jer mu se činilo da ga
svaki Makedonac vreba. Zbog toga se valjda i odao piću. Na
gozbama je preterano pio, goneći i druge da se takmiče s njim
u pijanstvu. Tada je postajao brbljiv i toliko samohvalisav da
su njegovi drugovi crveneli od stida. Uz to je laskavce
obasipao pohvalama i darovima i toliko se navikao na njih i
njihove reči, da ozbiljne ljude skoro nije ni gledao. Tako su
njegovi nekadašnji prijatelji dolazili u teško iskušenje: ili da se
pomešaju s laskavcima i udvoricama ili da se s njima takmiče,
što im je bilo odvratno, ili da sede po strani i da ćute, što je
bilo opasno.
U to vreme oko Aleksandra počinju da se okupljaju
sofisti. Jednoga dana pojavi se u taboru i Aristotelov rođak
Kalifeten. Kad vide kralja u persijskom odelu kako sedi na
zlatnom prestolu, začudi se i zastade. Ali kad primeti kako
sluge padaju ničice i ljube zemlju pred Aleksandrom, filozof
se glasno nasmeja.
Kralj, usiljavajući se da bude ljubazan, priđe Kalistenu,
pozdravi ga i pruži mu pehar pun vina.
— Ispij u čast pameti i hrabrosti!... — reče mu kralj.
Uz ovakav doček običaj je bio da vladar poljubi gosta.
Aleksandar napravi pokret prema filozofu. Odjednom začu iza
sebe glas jednog udvorice:
— Veliki kralju, taj ne zaslužuje da ga poljubiš, jer nije
pao na kolena pred tobom.
Aleksandar se odmače od filozofa i sede na presto.
Kalisten ispi pehar i reče:
— Tako... Biću siromašniji za jedan poljubac kad budem
napustio ovaj tabor.
— Ovaj se šepuri kao pravi sofista!... — dobaci
Hefestion.
— On jedini ne pada na kolena pred kraljem — dodade
Fidon.
— Ne padam — mirno odvrati Kalisten — jer sam ja
ovde jedini slobodan čovek među toliko hiljada ljudi!...
— Kralju, ovo je uvreda! — viknu pesnik Protea. — On
vređa tvoju silu i božanstvo.
— Ćuti, ti najgori od svih pesnika koji su ikad živeli! —
prezrivo odvrati filozof.
Kad se Kalisten udalji, kralj se obrati prisutnima:
— Naučiću ja pameti i njega i onoga koji ga je poslao
ovamo!...{106}

* * *

Pošto je zapovednik celokupne makedonske konjice,

Filota, ubijen, Aleksandar mesto njega postavi dva istaknuta
oficira: Hefestiona i Klita, jer je njih izuzetno voleo. Prvi je bio
udvorica i kraljev poverenik, vatreni pristalica usvajanja i
primanja persijskih običaja. Hefestion je s oduševljenjem
propraćao svaki kraljev postupak, ulagivao i klanjao mu se
pokazujući strahopoštovanje kao da se pred njim nalazi pravo
božanstvo. Zbog toga ovaj oficir, mada se ničim drugim nije
istakao, najviše uđe u volju Aleksandru. Drugi zapovednik
konjice, Klit, bio je smišljen i ozbiljan. Ukazivao je kralju
poštovanje samo onoliko koliko je to bilo potrebno. Uvek
oprezan i uzdržan, znao je dokle može ići s prekorima kad bi
kralj, u svojim neobuzdanim postupcima, preterao. On je u
bici kod Granika spasao Aleksandra od smrti. Kralj ga je tada
zasipao pohvalama i darovima, a on je sve to primao ozbiljno,
ne pokazujući nikakve znake oholosti, i posle toga nikad nije
pominjao uslugu koju je učinio kralju. Kad bi, zagrejan pićem,
preterao u samohvalisanju, Aleksandar je bacao na Klita
nespokojne poglede i čitao u njegovim krupnim očima blagi
prekor.
— On je moja savest! Jasno vidim prekor u njegovim
očima, ali to je prekor prijatelja koji me voli i obožava. Iz
njegovog pogleda izbija ljubav prema meni i briga za moju
budućnost, jer ja ću možda, iako sam bog, ipak jednog dana
umreti.
Kralj, savladan dobrim vinom, obori glavu. Ali mnogi
dvorani povikaše:
— Ti si besmrtan! Ti si bog! Ti nećeš umreti!
Te noći su na gozbi bile i žene, većinom ljubaznice oficira
i dvorana. Među njima se izdvajala hetera Taida, rodom iz
Atike. Ona svojom ljupkošću, duhovitim upadicama i
izvanrednom igrom očara kralja.
Žena, videći da je kralj razdragan, a i sama zagrejana
vinom, skoči na sto i poče da igra. Pehari se ispreturaše i vino
se razli. Uz zvuke flauta, aulosa i harfe mlada hetera zaigra
tako strasno da zanese čak i najstarije ratnike.
Kad završi igru, Taida, ne pokazujući znake umora,
progovori:
— Mnogo sam propatila u životu, ali današnji dan
iskupljuje sve moje muke... Videla sam Aleksandra kako sedi
na prestolu persijskih careva! To je najveća sreća za mene i
sve Helene! Ali za mene bi bila najveća radost kad bih mogla
svojom rukom da zapalim carski dvor onoga Kserksa koji je
porušio i spalio Atinu...
Ljupkim i strasnim glasom Taida produži:
— Zamislite kakva bi slava kružila svetom kad bi se
jedna žena iz Aleksandrove pratnje ovako osvetila
Persijancima! Ono što nije mogao učiniti ni Temistokle, ni
druge helenske vojskovođe, učinila bi jedna slaba žena!
Taida završi. Oduševljeni glasovi, vika i aplauz odjeknuše
dvoranom.
Odjednom Aleksandar skoči, izvuče buktinju iz alke i
viknu:
— Napred! Spalićemo Kserksov dvor!
Pijani dvorani i oficiri, pa čak i Persijanci, dočepaše svaki
po jednu buktinju i potekoše za kraljem, koji je žurnim
korakom išao prema dvoru. Pored njega, zadihana od sreće i
uzbuđenja, trčkala je hetera Taida.
Čuvši galamu i videći šta namerava kralj, makedonski
ratnici se pridružiše povorci. Donoseći slamu, suva drva i
granje, napraviše ogromnu lomaču oko dvora. Onda hetera
uzviknu:
— Neka je slava večna kralju Aleksandru, Makedoncima
i Helenima! Pravda je zadovoljena!
Uz gromko odobravanje i povike žena baci buktinju na
suvo granje. Onda Aleksandar i svi dvorani, oficiri i Persijanci,
baciše svako svoju buktinju. I vatra buknu na sve strane
dvora. Gomile ratnika, dvorana i žena, pevajući uz prodorne
zvuke aulosa, gromko pozdraviše ovaj prizor.
Aleksandar, stojeći u gomili oficira, baci pogled na Klita i
u njegovim crnim očima pročita prekor. Obasjan jarkom
svetlošću. Klit je stajao po strani i gledao požar. On, jedini
trezan u povorci, ne pokaza ni najmanji znak radosti.
Odjednom se, neočekivano, Aleksandar razvika:
— Varvari! Gasite požar! Gasite vatru, bezbožnici!
Oduševljena gomila ljudi i žena odmah se utiša.
— Gasite, — vikao je kralj. — jer tako mi mojih
božanskih predaka, Herakla i Dionisa, sve ću vas poubijati.
Dok su dvorani i oficiri stajali, zabezeknuti od čuda,
makedonski ratnici, naviknuti da svako kraljevo naređenje
brzo izvršavaju, navališe dugačkim motkama da rasturaju
vatru.
Dvor, napravljen od mermera, nije pretrpeo veliku Štetu.
Hetera Taida, bojeći se kraljeva gneva, šmugnu u gomilu
persijskih građana i robova, koji su izdaleka posmatrali prizor,
i nestade je u gomili.
 GLAVA DVADESET
ČETVRTA

Zavist smeta živima

da dobiju zasluženo priznanje.

Lekar Filton i njegovi prijatelji ostali su u makedonskoj

vojsci. Atleta Prokles, posle nekoliko pobeda na gimnastičkim
takmičenjima, obogatio se. Bojeći se da mu ne ukradu blago,
sve zlato i srebro strpao je u jedno džakče, od koga se nije
odvajao. Pintija i Kales, kao obični ratnici, nisu se mogli meriti
po bogatstvu sa atletom. Filton, uprkos svojoj skromnosti,
dobijao je darove od kralja i oficira koje je više puta lečio.
Međutim, gotovo dve godine bile su prošle od one teške
bolesti kraljeve, a o Dioti nije se ništa znalo. Klempavi
konjušar bio se izgubio bez traga i glasa.
Kad je u makedonskoj vojsci zavladalo zlo stanje posle
ubistva Filote i Parmeniona, i četiri prijatelja osećala su se
neugodno.
— Napustimo ludog kralja! — šaputao je Prokles
osvrćući se bojažljivo oko sebe i kolutajući krupnim očima. —
Ovde nikako nisam bezbedan... Osećam da će me neko
preklati u šatoru i odneti moje džakče s blagom... Bolje je da
se vratimo u Heladu.
Kales i Pintija su ćutali i očekivali šta će Filton reći.
— Dragi moj debeli prijatelju, — reče Filton. — Tebe
niko ne prisiljava da ostaneš ovde... Pokupi se lepo, idi u
Heladu i odnesi svoje džakče s blagom. A ja? Ostaću, jer je u
makedonskoj vojsci moj sin. Dužnost mi je da ga tražim i
tražiću ga dokle god sam živ ili bar dok ne doznam da je
mrtav...
Filton je stalno bio među Makedoncima i neprestano se
raspitivao da li ko poznaje Nikanora, sina Filtonova, ili da li je
bar čuo za njega. Uzalud. Nije doznao ništa. Razgovarao je sa
dvadeset i osam Nikanora, ali nijedan nije bio njegov sin,
mada su svi po godinama bili njegovi vršnjaci.
Kales i Pintija raspitivali su se za svoj račun. Ali ni oni ne
doznadoše ništa.
Nekoliko puta lekar je preko pouzdanih ljudi koji su
povremeno odlazili u Makedoniju i otud se vraćali, pokušavao
i tamo da traga. I sve uzalud.
— Ostaću ovde, — govorio je prijateljima. — Možda ću
mu ipak jednog dana ući u trag.
Vreme je prolazilo. On je ostao, a ostali su i njegovi
prijatelji Kales i Pintija. Ostao je i atleta Prokles, mada je
gunđao i dokazivao da lekarev sin nije više u životu.
Aleksandar je sve više primao persijske običaje i nagonio
svoje ratnike da ih i oni primaju. Osim toga, iz Helade je
dolazilo u Aziju sve više književnika, slikara, vajara, filozofa,
glumaca mimičara i muzičara. Jedno vreme bilo ih je u
Persopolju oko tri hiljade i kralj je povremeno priređivao
nadmetanja. Pobednici su dobijali velike nagrade, a poneki i
položaje u vojsci, na dvoru ili u administraciji. Tako se počelo
osećati zbližavanje Helena, Makedonaca i Persijanaca.
Izgledalo je da je već na pomolu ostvarenje želja Filipa,
Isokrata, Filokrata i dr. Dobronamerni u Heladi i Makedoniji
već su gledali u bliskoj budućnosti ostvareno veliko carstvo, u
kome će od varvara postati kulturni ljudi.
Doista, Aleksandar se svojski trudio da helensku kulturu
nametne, makar i silom, azijskim varvarima. Ali za to
grandiozno delo trebalo je najpre pridobiti Persijance,
Međane, Baktrane, Skite, Parćane, Inde i mnoge druge narode.
Kralj je govorio da prima persijske običaje da bi im posle
nametnuo helenske. Međutim, njegovi oficiri nisu to hteli da
shvate. Oni so bili Makedonci i hteli su da to ostanu.
Najistaknutijim ratnicima činilo se da sve to ide na štetu
nacionalnosti.
— Malo je nas Makedonaca, — govorio je Perdika — a
Helena još manje. Pokušaj heleniziranja svršiće se na našu
štetu. Persijancima i drugim varvarima helenizam nećemo
nametnuti, a sami ćemo se utopiti u njihovu masu i izgubiti se.
— Istina je — dodade Krater. — Svi su izgledi da ćemo
postati Persijanci.
— Varate se — reče Hefestion. — Šaka soli promeni
ukus punog kazana vode.
Hefestion je bio najvatreniji pristalica Aleksandrove
politike mešanja s Persijancima. Na njegov predlog kralj je
naredio da se odabere trideset hiljada persijskih dečaka da
izučavaju helensku kulturu i da se vežbaju u makedonskom
oružju i načinu ratovanja. Drugi istaknuti oficir Krater, bio je
protivan toj politici, ali je zato vrlo spretno obavljao tekuće
poslove na dvoru i uvek održavao veze isa bezbrojnim
satrapima i hilarsima kojih je bila puna Azija.
Jednoga dana u prisustvu dvorana i oficira, Aleksandar
reče:
— Hefestion i Krater dopunjavaju moju ličnost. Obojica
me vole; prvi kao Aleksandra, a drugi kao kralja!
Među ovom dvojicom najpre se pojavila netrpeljivost a
posle i mržnja, dok jednog dana ne potrgoše mačeve i
otpočeše da se tuku. Aleksandar se umeša u borbu, razvadi ih
i reče:
— Ako još jednom pokušate da se tučete ja ću se boriti s
obojicom.

* * *

Svake godine u određeni dan Makedonci su proslavljali

Dionisa, prinosili mu žrtve i molili mu se. Mada je kult toga
postao u Trakiji, makedonski ratnici su obožavali Dionisa kao
svoga boga. Zbog toga nastade čuđenje što je Aleksandar toga
dana prineo žrtvu Dioskurima,{107} zapostavivši Dionisa.
Sujeverni makedonski ratnici smatrali su da ovo oskrnavljenje
ne može izići na dobro. Gunđali su, došaptavali se i pogledali
značajno jedan drugog.
 Međutim, uveče, na gozbi izgledalo je da se uz pun pehar
zaboravilo i na Dionisa i Dioskura. Veselje je teklo u punom
jeku dok se neko ne seti da pomene, valjda da bi ugodio
kralju, da Kastor i Poluks vode poreklo od Zevsa, upoređujući
s njima Aleksandra. Onda se polupijane udvorice stadoše
nadmetati ko će više i bolje da polaska kralju.
— Naš Aleksandar veći je od Herakla, — uzviknu pesnik
Protea, — ali zavist smeta živima da ih savremenici priznaju!
Na ovu gozbu bili su pozvani i lekar Filton i atleta
Prokles. Kralj je Filtona često pozivao i pod svoj šator i na
pijanke, a Prokles je te večeri trebalo da izazove na rvanje
makedonske i medijske ratnike.
Dok su lekar Filton i atleta tiho razgovarali pijuckajući
vino iz svojih pehara, na drugom kraju velikog stola, oko
kralja, laskavci su se nadmetali u pohvalama.
— Naš kralj je mlad bog, — govorio je već pijan Medije.
— Kad još malo zađe u godine, prestaće da stari...
— I onda će kao Zevs moći da izaziva munje i da stvara
gromove... — dodade Fidon.
— Šta o tome misli tebanski atleta? — viknu Hefestion.
Dvorani i oficiri prsnuše u smeh.
— Napred atleta! Govori šta misliš o našem kralju! —
povikaše oficiri.
— Hajde govori! — gurnu lekar Proklesa laktom.
— Šta da govorim?
— Kaži dve-tri reči... Ali, pazi...
— Ne znam šta bih mogao, — zbuni se Prokles. —
Govori ti mesto mene!
 Filton, bojeći se da atleta ne kaže nešto što kralju ne bi
bilo milo, ustade:
— Moj prijatelj se stidi, — reče, — jer kod njega bolje
rade pesnice nego jezik i pamet... Šta želite da čujete?
— Neka kaže šta misli o Zevsu, Heraklu i Aleksandru, —
reče Hefestion. — Zahtevamo da nam baš on govori...
— On, on neka kaže! Da čujemo atletu! — povikaše
neki. Jedan oficir ustade i pun pehar predade Tebancu.
— Popij u čast bogova, reče i odaj im dostojnu hvalu. Za
trenutak Proklesu prođe kroz svest gozba kralja Filipa, rvanje,
pobeda i zdravica koju ije tada održao. Seti se i Daoha Tesalca,
i Kalve tamničara, i njegovog pomoćnika Dipona.
„Tamničar Kalva ostao je nekažnjen. I njemu se moram
osvetiti" — progunđa.
— Da čujemo govor! Glasnije! — zavikaše oficiri.
— Šta to govori? — upita Hefestion lekara.
— Moli se Apolonu da mu podari nadahnuće! — odvrati
Filton.
Tebanac, videći da su sve oči uprte u njega, progovori:
—Tražite od mene da vam kažem šta mislim o Zevsu.
Heraklu i Aleksandru. Na to pitanje ne želim da odgovorim jer
se bojim da svoju malenkost stavljam među interese bogova...
— Malenkost od sto trideset kila! — viknu Fidon.
Grohotan smeh se razleže u dvorani.
Klit je sedeo pored Kratera. Te večeri je izuzetno mnogo
pio. Kad se smeh utiša, do ušiju onih koji su sedeli u blizini
Klitovoj dopre gunđanje i škrgut zuba.
— Ne mogu više da podnosim ni ovo nadmeno
božanstvo, ni laskavce oko njega, — prosikta Klit. — Noćas
ću se u svome šatoru probosti mačem...
— Zašto? — šapatom upita Krater.
— Jer mi se smučio život! — malo glasnije odgovori
Klit. Aleksandar ču ovaj odgovor i prenu se:
— Našem Klitu omrzao je život! — reče.
— Jeste! — skoči Klit. — Omrzao mi je život, jer vidim
kako se ovde tera šega s bogovima! Gledam kako laskavci
pored tebe vode glavnu reč! Tvoja dela nisu dostojna da te
toliko proslavljaju, jer ih nisi učinio sam, nego s nama,
Makedoncima, koje si odavno počeo da prezireš!
Aleksandar planu i tresnu peharom o sto!
— Dosta, ludače! — viknu.
Ali Klit, s upornošću pijana čoveka, nastavi:
— Ovi majmuni oko tebe ubedili su te da Filip nije
učinio ništa, samo da bi ti ispao što veći. Iz oholosti odrekao si
se rođenog oca...
— Pakosni i podli varvarine! — planu Aleksandar. —
Bogovi su mi uzeli pamet kad sam od tebe, seljaka, stvorio
viteza i zavoleo te...
Klit ispi na iskap jedan veliki pehar, pa mlatarajući
rukama i braneći se od oficira koji su pokušavali da ga
ućutkaju, uzviknu:
— Pogledaj ove ruke, ti ohola i naduta silo... One su ti
spasle život kad ti se vrat uginjao ispod Spitridatova mača!
Aleksandar tresnu pehar o pod i skoči s prestola vičući:
— Štitonoše, mač mi dajte!
U skupu se međutim niko ne pokrenu. Stražari, telesna
garda, stajali su nepomično kao kipovi. U dvorani zavlada
tišina.
— Šta je ovo? — viknu kralj. — Svi me se odričete? Svi
me napuštate?
Opuštenih ruku i klonule glave Aleksandar se lagano
vrati do prestola i sede. Kao što je obično kod pijanih ljudi,
odjednom ga spopade žalost. Tiho, reč po reč, kralj stade
jadikovati:
— Ja sam sad kao car Darije kad ga je satrap Bes
zarobio... napušten, izdat i prezren... I šta mi je ostalo od slave
i veličine? Samo bedno ima kralja...
— Nije tako!... — viknu Hefestion. — Ti si naš bog!
— Naš bog!... Naš bog!... Aleksandar Veliki i
nepobedivi!... — zagrajaše oficiri.
— Veselo! — viknu Medije na svirače. Muzika odjeknu i
veselje se nastavi.
Krater i Ken, skoliše Klita, nekako ga ubediše da ćuti. I
činilo se da se ratnik smirio. Smirio se i Aleksandar, smeškao
se i razgovarao s udvoricama oko sebe, mada su mu oči čudno
svetlele i nozdrve podrhtavale. Njegovi doglavnici,
Makedonci, Persijanci i Međani, uvereni da do sukoba više
neće doći, nastaviše pijanku. I sve je teklo u redu dok se ne
pojavi pesnik Pranih. On priđe Aleksandru i pade na kolena:
— Kralju, — reče, — muza me je pohodila noćas...
Mogu li da pevam?
— Možeš! — odgovori Aleksandar. — Pevaj i razveseli
nas!
Pranih ustade, udesi žice na kitari i obuhvati pogledom
prisutne. Oko pesnikovih usta pojavi se ciničan osmeh.
Osam dana ranije, u jednom sukobu s Persijancima-
odmetnicima Makedonci su bili pobeđeni i naterani u
belostvo. Pranih stade pevati o tom porazu rugajući se
oficirima koji su bežali. Pesma izazva strahovit smeh.
Pijani i plahoviti Klit ne izdrža. On opet skoči i razvika
se:
— Zar se u prisustvu varvara i neprijatelja dopušta
ovakva poruga Makedoncima!... Oni koje je zadesila nesreća
zacelo su bolji od gomile laskavaca oko kralja!
Aleksandar savlađujući se, dobaci:
— Naš dobri Klit sebe opravdava kad kukavičluk naziva
nesrećom!
— Ali, zahvaljujući krvi baš tih kukavnih Makedonaca i
mojim ranama, postao si slavan, — besno odvrati Klit. —
Postao si toliko veliki da se silom namećeš Amonu za sina,
pošto si se Filipa odrekao!
Aleksandra spopade bes:
— Zar ti, huljo, misliš da ću ja podnositi da buniš
Makedonce protiv mene!
— Neka su blaženi oni koji su poginuli, — odvrati Klit,
— kad ne moraju da gledaju kako Makedonci saginju glave
pod međanskim batinama i kako moljakaju Persijance da ih
puste pred kralja!
Dvorani i oficiri, uzbuđeni do krajnosti, poustajaše, pa
jedni stadoše umirivati kralja, a drugi navališe na Klita, koji se
otimao i mlatarajući rukama gurao sve oko sebe.
— Zevsa mi, — viknu kralj, — osećam da se ovde
uvukao pakosni helenski duh i šeta oko nas Makedonaca kao
između divljih životinja!
Ali, Klit, ne popuštajući, doviknu:
— Govori jasno šta imaš, ili ne pozivaj na gozbu
slobodne ljude, nego varvare i robove koji ljube zemlju ispred
tebe, i klanjaju se persijskim haljinama...
Aleksandar, obuzet gnevom, dojuri do trubača koji je
stajao pored vrata:
— Sviraj uzbunu! — viknu rau.
Vojnik stade da okleva, petljajući oko trube koja se bila
zamrsila u gajtan. Kralj mu udari šamar, priskoči jednom od
kopljanika i u srdžbi mu istrže koplje iz ruku. I dok su
zbunjeni i usplahireni oficiri pokušavali da spreče nesreću,
kraljevo koplje pogodi Klita u grudi. Oficiri se stadoše
gomilati oko palog druga. Priđe i Aleksandar. Posle graje u
dvorani nastade tišina. Sve oči behu uprte u kralja.
— Strahota! Njega sam najviše voleo! — reče
Aleksandar i zaplaka.
Zaplakaše i prisutni, jer su ratnika Klita svi voleli.
— Kakav drug i prijatelj! — dodade Krater. — Vino ga je
upropastilo. Ove noći bio je prvi i poslednji put pijan.
Tad priđe lekar Filton i stade rukama da krči put kroz
gomilu oficira.
— Lekar... lekar... — povikaše mnogi. — Neka ga
pregleda... Možda nije mrtav...
Filton se naže nad Klitovo telo i, prema svetlosti
buktinje, vide staklasti sjaj u očima i ukočene zenice.
— Mrtav je! — reče i zagrnu mu haljinu na grudima.
Odjednom Filton oseti kako mu u šaku skliznu srebrna
pločica. Povuče i otkide lančić, prema svetlosti pogleda reljef
na medaljonu i drhtećim glasom reče:
— Na jednoj strani mali Dionis, na drugoj slovo P. Iz
drhtavih ruku Filtonovih ispade medaljon... Gledajući u
lekarevo bledo lice i suze u očima, oficiri zapitaše:
— Šta je? Šta je? Šta se desilo?
— Moj sin! — jecajući reče lekar. — Moj sin. Nikanor...
Izgubio sam ga kao dete od godinu dana, a našao ga tek sad,
mrtvog... Medaljon s malim Dionisom... Rad moga prijatelja
Praksitela...
— Nikanor? Klit?... Filtonov sin?... Mrtav!... — potmulo
odjeknuše glasovi u odaji.
Aleksandar, utučen od bola, viknu:
— Osveta Dionisa!... Dionis se sveti!... Danas je njegov
dan, a ja sam ga izneverio!... Dionis, i na medaljonu!
Kao izbezumljen kralj dohvati koplje koje je ležalo pored
mrtvog Klita i izmahnu njim da se probode. Ali nečija snažna
ruka ščepa držalje koplja i spreči udarac. Kralj pogleda: pred
njim je stajao Krater.
— Nećeš se ubiti, kralju, — reče blago oficir. — Ubio si
Klita, jer su tako htele Mojre...{108}
Kralja, satrvenog očajanjem, odvedoše iz dvorane, a
Filton se, bled i uspravan, obrati atleti:
— Ponesi moga sina, — reče. — Balsamovaću ga u
svom šatoru i odneti tako u Atinu, neka ga, bar mrtvog, vidi
majka Glikeja...
 * * *

Tri dana kralj nije izlazio iz svojih odaja. Očajanje koje

ga je obuzelo zbog ubistva Klitova nije prestajalo.
Prijatelji su uzalud pokušavali da ga teše. Najposle
pozvaše sofiste i zamoliše ih da nekako oni zagospodare
kraljevim bolom. Anarksarks iz Abdere, sofist, poznat po
tome što prijateljstvo nije smatrao za vrlinu i nije imao ni
jednog prijatelja, pristupi kralju s rečima:
— Zar je to onaj Aleksandar u koga upire oči ceo svet?...
On pišti i cvili kao rob bojeći se zakona i prekora ljudi, a
trebalo bi da sam bude ljudima zakon i pravda!... Ti si postao
rob praznog maštanja!
Aleksandar podiže glavu s uzglavlja i zagleda se u
sofistu:
— Da li znaš, zbog čega sede pored prestola Zevsa
Astreja{109} i Temida?{110} — upita filozof.
Kralj je ćutao.
— Zbog toga — reče — da mogu učiniti ono što se
Zevsu čini pravo i valjano!
— Klit je bio moj najveći prijatelj! — reče kralj.
— Prijatelj! — nasmeja se sofist. — Ni živ prijatelj ne
zaslužuje pažnju, a kamoli mrtav... Pogledaj Kalistena... I
njega smatraš za prijatelja, a on buni i ratnike i omladinu.
Aleksandar se prenu. Znao je da sofisti i udvorice mrze
Kalistena zbog toga što je Aristotelov nećak i učenik. Veliki
filozof ga je poslao u Aziju da piše istoriju o Aleksandru.{111}
 — On je pametan čovek — reče kralj — ali je sirov i
prost... Uostalom, takvo je njegovo gledište na svet i filozofija
koju propoveda... Ali da buni moje ratnike i omladinu, to ne
verujem...
Aleksandar ustade i zagleda se sofisti pravo u oči:
— Abderanine, — reče — tvoj učitelj Demokrit je i sofist
i filozof, ali nije lažov... To što si rekao za Kalistena, ne
verujem ti... Idi!
Istoga dana, u prisustvu nekoliko svojih prijatelja,
Aleksandar uputi pitanje Kalistenu:
— Reci mi, filozofe, kakvo je tvoje mišljenje o Zevsu.
Heraklu i Aleksandru?
Kalisten smesta odgovori:
— Zevs je nevidljivo božanstvo i zbog toga se svi boje i
poštuju ga; Herakle je postao bog tek pošto je proročište u
Delfima naredilo ljudima da ga obožavaju; Aleksandar je
čovek, najdostojniji od svih koje sam sreo u životu. Njegova
sposobnost da vojuje i vlada prevazilazi sve kraljeve koji su
ikad živeli na zemlji. Pustimo ga, dakle, neka vlada za života, a
obožavajmo ga kad umre!... Jer živ čovek ne može stati među
bogove.
Kralj strpljivo sasluša filozofa, pa mu se obrati novim
pitanjem:
— A persijski običaji?... Ti si protivan padanju na kolena
pred vladarem?...
— Protivan sam — odvrati filozof. — Mi, Heleni, mislili
smo da je Aleksandar došao u Aziju da je najpre osvoji, a
onda i pobedi A šta se dogodilo? Aziju je osvojio, a varvarski
običaji njega su pobedili.
Kalisten, ne obazirući se što je kralj počeo da se mršti,
nastavi:
— Kralju, Persijanci, Menjani i ostali varvari padaju
ničice pred tvoje noge! To zahtevaš i od Makedonaca. Jednoga
dana pojavićeš se u Heladi... Zar misliš da će Heleni,
najslobodniji ljudi, ljubiti zemlju ispred tebe?... Vrtiš glavom i
odričeš?... Kako će onda izgledati Makedonci u očima Helena,
kad od njih, slobodnih ljudi, načiniš robove?...
Aleksandar prividno mirno sasluša filozofa i otpusti ga.
Ali otada mu Kalisten izađe iz volje, jer oholost kraljeva nije
imala granica.
Zbog toga, kad je otkrivena zavera paževa, izgubio je
glavu i Kalisten, koji je tobož nagovarao mladiće da ubiju
kralja na spavanju.{112}
 GLAVA DVADESET PETA

Makedonci, ja idem u Indiju!

Makedonska vojska, pošavši iz Persepolja, udari na

visoravan Arijanu.{113} Razgoneći uz put buntovničke čete,
sastavljene od Persijanaca, Baktrana, azijskih Skita i Međana,
stiže u Mediju. Odatle se prebaci u Hirkaniju, oblast na južnoj
ivici Kaspijskog Jezera. Aleksandar odluči, bojeći se da mu
Makedonci ne otkažu poslušnost ako bi nastavio put, da tu
postavi tabor i da vojsci odmor cd tri nedelje.
Tako makedonska vojska ostade u Hirkaniji mesec dana.
Snabdevši se hranom, ljudskom i stočnom, Aleksandar pređe
preko Parte i upadne u zemlju Masageta. Domoroci, izmešani
sa Skitima, postavljajući zasede i vršeći noćne prepade,
žestoko su otežavali put vojsci. Sudeći po drskosti varvara i
njihovim smelim napadima, makedonskim ratnicima bilo je
jasno da im predstoji rat. I doista, u severnom delu Baktrijane
i u Sogdijani vrvelo je od varvara, konjanika i pešaka, koji su
se tu sa svih strana iskupili. Krater, jašući na čelu hiljadu
konjanika, četiri puta se sukobljavao s Masagetima, potiskivao
ih i uništavao njihove zasede.
Uz svakodnevne borbe i čarke makedonska vojska zauze
gradove Baktru, Aorno i Drapskak. Postavivši Amintu, sina
Nikolajeva, za satrapa u Baktrijani, Aleksandar prebaci vojsku
preko reke Oksusa i stigne u oblast Sogdijanu.
Tri meseca trajao je rat između varvara i Makedonaca. Završio
se primirjem, pošto je Aleksandar, posle krvavih juriša i borbi
zauzeo šest gradova u Sogdijani, među njima i
Marakandu{114} i Nautaku. Jedan od vođa varvara, Baktranin
Oksijart, čiju je glavu Aleksandar ucenio, dođe jedinog dana
pred makedonski tabor:
— Vodite me kralju! — reče. — Ja sam Oksijart.
Stražari ga ščepaše, razoružaše i vezaše.
— Ko si? — upita Aleksandar kad vide varvarina pred
svojim nogama.
— Oksijart Baktranin... Doneo sam svoju glavu u
zamenu za moju porodicu koju su tvoji ratnici zarobili i drže
je u gradu Nautaki...
Krali se obrati stražarima:
— Odrešite mu ruke i dajte mu da jede.
Dok je varvarin jeo, posmatrao je ispod oka kralja,
čudeći se njegovoj velikodušnosti; stražari dovedoše
Oksijartovu ženu i dve ćerke. Sve tri su imale marame preko
lica do očiju.
Devojke, plačući, padoše ocu u zagrljaj, a majka kleče
ljubeći zemlju ispred kralja.
— Skinite im marame s lica! — reče Aleksandar.
— To ću učiniti ja, — bojažljivo prihvati žena i skide
marame s lica svojih kćeri. Mlađa je bila još dete, ali starija,
već devojka za udaju, bila je toliko lepa da makedonski ratnici
ostadoše zapanjeni.
 — Da li je mogućno da postoji ovakva lepotica? — u
čudu upita kralj.
— Posle Statire, Darijeve žene, — reče Oksijart. —
smatra se da je ova moja ćerka najlepša u Aziji.
— Kako se zoveš? — upita je blago kralj.
— Roksana! — odgovori devojka rumeneći.
Neočekivano, na zaprepašćenje prisutnih oficira, kralj se
obrati varvarinu:
— Baktranine, — reče, — ako dopustiš, ja bih tvoju
ćerku Roksanu uzeo za ženu. Svadbena svečanost po vašim
običajima biće ovde u Nautaki...
Oksijart i njegova žena kriknuše od radosti i padoše pred
kralja. Roksana kleče pored njih.
— Ustanite, — reče Aleksandar grleći ih. — Vama sad ne
dolikuje da se ponašate kao robovi.
Posle svadbene svečanosti, za vreme gozbe, mnogi
makedonski ratnici, da bi ugodili kralju, izjaviše da i oni žele
da se ožene Persijankama. I za nekoliko dana samo u Nautaki
sklopljeno je oko pet stotina brakova.

* * *

Makedonski ratnici, sad već uvereni da Aleksandar

namerava da preduzme pohod na Indiju, sve više su
ispoljavali nezadovoljstvo; neki su govorili da ni koraka neće
dalje, drugi su pakovali svoje stvari i tovarili ih na kola
spremajući se da idu u Egbatanu, a odatle, preko Male Azije u
Makedoniju.
— Siti smo ratovanja i osvajanja, — govorili su ratnici.
— Dobro smo se snabdeli plenom i ne želimo s njim da
propadamo negde u Indiji.
Ali, kraljeva čvrsta volja uvek je kod Makedonaca
izazivala kolebanje i koji put na prečac menjala njihove
odluke. S nekoliko reči Aleksandar ućutka najsmelije, smiri
duhove i raspali ih za nov pohod.
— Šta je? — reče im na dan polaska. — Dosadilo vam se
da ratujete?... Uskomešali ste celu Aziju i potpuno preokrenuli
poredak u njoj, a sad se spremate da odete!... Idite, napustite
Sogdijanu, ali nećete stići ni do Baktrijane. Persijanci i Međani
će vas poubijati... Dok ja za vas osvajam svet, vi se spremate
da me napustite! Makedonci, ja idem u Indiju, a vi... Radite
šta hoćete... Ko želi, može poći sa mnom...
Ratnici poćutaše neko vreme, onda se ču jedan prodoran
glas:
— Vodi nas kuda hoćeš!... Mi smo tvoji!... Vodi nas,
makar se i ne vratili!
— Vodi nas!... Vodi nas... Svi ćemo s tobom, — povikaše
ostali.
Istoga dana makedonska vojska napusti Marakandu.
Posle kraljevih reči, ni jednom ratniku ne pade na pamet da
gunđa, niti da misli na povratak.
Vojska pređe Sogdijanu, udari na Oks i po drugi put
pređe reku. Uz put Ptolomeju pođe za rukom da uhvati
satrapa Baktrijana, Besa, koji je ubio cara Darija. Ptolomej ga
pronađe okovana u jednom selu, gde su ga bili ostavili satrapi
Spitamen i Datofren i pobegli na istok prema reci Indu.
Okovanog Besa izveli su pred kralja.
— Zar Si se usudio da ubiješ cara? — upita ga
Aleksandar.
— Ubili su ga moji ljudi koje si ti uhvatio i naredio da se
pogube! — odgovori satrap.
— Znaš li da je car božji izaslanik? — upita kralj.
— Znam, — odgovori varvarin — ali samo dok je na
svojoj zemlji. Darija smo ubili kad smo prešli u Baktrijanu...
Dok smo bili u Persiji odavali smo mu sve počasti...
— Prema tome, ti bi i mene ubio? — reče kralj.
— I tebe i sve varvare koje si doveo sa sobom! — odvrati
Bes, pa oborivši glavu, dodade: — Mislim da se nijedan od
vas neće vratiti s ovog puta... Mene će osloboditi baktrijski
konjanici a tebe, Spitamena i Datofrena uhvatiti i nabiti na
kolac.
— Mnogo se uzdaš u svoje ljude! — reče Aleksandar.
Istoga dana, po kraljevom naređenju, Besu su odsekli nos i
uši, strpali ga okovanog u kavez i pod jakom stražom sproveli
u Baktru, gde mu je odsečena glava.
Malo kasnije na padinama Parapanisusa{115} nanovo
otpočeše borbe između Skita{116} i makedonske vojske. Pošto
postavi tabor u jednoj uvali, kralj naredi da stotinu ratnika
prokrstare po okolini i potraže hrane. Ali od tih Makedonaca
nijedan se ne vrati u tabor. To je bio povod za rat. Nomadski
Skiti, srčani borci i vešti jahači, nekoliko puta odneše pobedu i
nateraše Makedonce u bekstvo. U jednom sukobu Aleksandar
je ranjen u koleno, u drugom teško se razboleo i jedva ostao
živ. Goneći varvare i tukući se s njima, pri povratku u tabor
umoran kralj se napi vode na jednoj bari. Četrdeset dana je
bolovao lečeći stomak i ranjeno koleno.
Za to vreme neprestano su se vodile borbe na varvarski
način: podmuklo, sa zasedama i noćnim prepadima. I rat bi se
otegao u beskonačnost da varvari nisu mučki ubili svoga vođu
Spitamena i u znak pokornosti i divljenja njegovu glavu
poslali Aleksandru na dar.
U gornjem toku Inda, u blizini grada Taksila,
makedonska vojska zastade. Ratnicima se činilo da je
nemoguće preći reku.
— Junaci, hoćemo li preko reke? — uzviknu kralj.
Makedonci su ćutali.
— Smeta vam prtljag, napljačkane stvari? Vadite iz kola
suve kože koje vam služe kao šatori.
Aleksandar dohvati naramak slame i podmetnu pod
svoja kola. Onda uze buktinju, zapali je i gurnu u slamu.
Ratnici su gledali kako gore kraljeva kola natovarena
skupocenim odelima, tkaninama, posuđem i mešinama s
vinom. Postiđeni Makedonci, jedan po jedan, zapališe svaki
svoja kola. Slame i sena bilo je u izobilju, jer su bili poneli
velike količine.
Kad napuniše ušivene kožne šatore slamom, povezaše ih
jedan za drugi, spojiše ih sa splavovima i napraviše most. Za
pet dana svi se ratnici prebaciše na drugu obalu. Zatim, vodeći
konje jednog po jednog, prevedoše i njih.
 Prešavši reku Ind, Aleksandar naredi da vojska odmah
izvrši juriš na grad Taksil. Zaprepašćeni domorodci razbežaše
se na sve strane i skriše se u guste šume i močvare obrasle u
visoku trsku.
Onda se stadoše ređati dani gotovo neprekidnog pokreta.
Makedonska vojska išla je na istok, prelazeći planinske kose,
prevoje i kotline. Nailazila je na visoke šume i na pustinje bez
vode, da bi deset dana kasnije zašla u oblast močvara nad
kojima su se širila teška isparenja groznica. Za kolonom su išli
čopori hijena i šakala, noću zavijali i štektali otimajući se o
kosti, zaboravljeno remenje, odbačenu kožnu obuću i druge
otpatke koji su ostajali na napuštenom taborištu.
Lavovi, presiti na svom bogatom lovištu, izdaleka su
gledali na kolonu ratnika, ne pokazujući znake uznemirenosti.
Kralj bi se koji put s nekoliko oficira odvajao od povorke i s
džilitom polazio u lov na lavove.
Pred doba velikih kiša makedonski ratnici s čuđenjem su
gledali listopadno drveće potpuno golo i suvu travu izbledelu
od sunčeve žege. Lišće po žbunovima bilo je široko i tvrdo
kao drvo, bez kapi vlade, te su konji, jedući ga, krvavili desni.
U rečnim dolinama, međutim, bujalo je svakovrsno
grmlje, mekana paprat i mahovine. Između džinovskih drveta
pružale su se gusto zbijene povijuše; kao mreža nadnosile se
nad vlažnom zemljom. Sa njih su visile orhideje s divnim
cvetovima i isprepletanim korenjem. To je bila oblast večite
hladovine. Iz istrulelog lišća đikale su uvis sve vrste trske.
Između stabljika bujala je gusta trava. Sočna i meka kao
kadifa, mamila je preživare svih vrsta. Zbog toga su se vitka
tela tigrova i pantera provlačila kroz gustu trsku.
U podne, kad sunce dođe u zenit i počne nesnosno da
prži i kad insekti postanu nasrtljivi i dosadni, sve živo se
sklanja u taj gustiš, zelen i pun hlada.
Makedonski ratnici danima su prolazili kroz gorostasne
šume, probijali se kroz trske i ostavljali za sobom utaban put,
širok nekoliko desetina metara. Majmuni svih vrsta i boja
skakali su s grane na granu i verali se preko puzavica i
povijuša, izbegavajući vitka stabla abonosa, koja rastu na
visokim proplancima i strmim vododerinama.
Posle mnogih napora makedonski ratnici naiđoše na
prostrane ravnice i rečne doline naseljene Hindusima, krupnim
i snažnim mrkoputim ratnicima. Njihova sela širila su se u
nedogled, s raštrkanim kućicama, kolibama i zemunicama, a
gradovi, svi do jednog, utvrđeni opkopima i koljem.
Vladar Taksil, snažan i bistar ratnik držao je pod svojom
vlašću jedan deo Indije veći od Egipta.
Kad se makedonski ratnici pojaviše Hindusi dočepaše
oružje i lupajući u bubnjeve stadoše se znacima
sporazumevati. I uskoro povrveše sa svih strana gomile
varvara spremne da svakog časa stupe u borbu. Ali do sukoba
ne dođe. U makedonski tabor dođe vladar Taksil. Svojom
stasitom pojavom, krupnim crnim očima, kovrdžavom kosom
i belim zubima, izazva divljenje među Makedoncima.
On uđe u kraljev šator, stavi oružje pored sebe i sede na
zemlju:
— Znam ko si... Svi već znamo za tebe! — otpoče
Hindus smeškajući se. — Došao sam ti, kralju, kao prijatelj i
nadam se da ću kao prijatelj otići zdrav iz tvoga tabora.
— Zar? — reče Aleksandar. — Ne bojiš se da te ovde
može snaći zlo?
— Ne. Ne bojim se. Kraljevi ne ubijaju one koji im
pružaju prijateljsku ruku...
— Zašto si došao u moj tabor i šta želiš? — upita
Aleksandar.
Hindus obavi rukama svoja kolena i zaklima glavom:
— Došao sam — reče — da te pitam: da li se moramo
između sebe boriti?... Ti sigurno nisi došao u Indiju da nam
otmeš hleb i vodu, jedino za šta pametni ljudi treba da potržu
oružje i napadaju jedan drugoga. Što se tiče ostalog blaga koje
imam, predlažem ti da ga podelimo ako ga imam više od tebe,
a ako ti imaš više, umeću da ti budem zahvalan na onome što
mi budeš dao!
— Lepo govoriš, varvarine, — reče Aleksandar — ali se
varaš ako misliš da između nas neće doći do borbe. Mene još
niko nije pobedio, pa nećeš ni ti. Nadmetaću se s tobom u
čovečnosti i ljubavi, a borićemo se na polju časti i poštenja!
Aleksandar pruži ruke prema gostu i zagrli ga.
Utrkujući se u darežljivosti, dva vladara pretrpaše
poklonima jedan drugog.
Međutim, ostala plemena, ratoborna i željna plena,
davala su žestok otpor Makedoncima. Njih su podsticali na
borbu indijski filozofi nazvani gimnosofisti.{117} Oni su išli od
grada do grada i raspaljivali posade na otpor.
Kad stigoše do reke Hidaspa Makedoncima bi jasno da
im predstoji velika bitka. Na levoj obali, u pravcu kretanja
makedonske vojske, utaborili su se indijski ratnici. Iza njih su
se videli konjanici, koji su krstarili duž obale. Oprezni i na
brzim konjima, motrili su da ih neprijatelj ne iznenadi i ne
pređe reku; osamdeset slonova, spremnih za bitku, bilo je
poređano u pozadini. To je bila vojska indijskog kralja Pora.
{118}
Aleksandar postavi tabor na desnoj obali reke, koja je u
to doba godine bila duboka. Osam dana makedonski ratnici su
uzvodno i nizvodno ispitivali obalu tražeći mesto gde se
najlakše reka može preći. Raštrkani na sve strane, vikali su
odasvud, dovikivali se i ložili vatre koje su noću svetlele na
stotine mesta.
Jedne noći Aleksandar krene uzvodno s konjicom i
pešadijom i pod strahovitim pljuskom i grmljavinom prebaci
splavovima svoje ratnike na jedno malo ostrvo. Odatle, u ranu
zoru, konjica i pešadija zagaze u vodu. Iako do obale nije bilo
više od sedamdeset metara, ratnici su s mukom gazili vodu
izvlačeći noge iz blata.
Dočepavši se obale, Aleksandar smesta stade praviti
ubojni red. Indijski kralj, primetivši izdaleka kako se
makedonska falanga kreće prema njegovom taboru, povede
gotovo svu svoju vojsku. Na Makedonce najpre poleteše
borna kola sa srpovima. Ratnici u falangi se razmakoše, pa
zasuvši ih strelama i kopljima poubijaše konje i kočijaše.
Osamdeset slonova u jednom redu, razmaknuti svega po
pola metra jedan od drugog, išli su prema makedonskoj
falangi. Razdražene od goniča, grdosije su izmahivale surlama
i rikale na sav glas. Iza slonova bio je ubojni red sastavljen od
pešadije, a na krilima konjica.
 Aleksandar odmah proceni da mu najveća opasnost preti
od slonova, pa okrete svoje konjanike prema levom
hinduskom krilu i poče konjičku bitku.
Druga grupa makedonskih ratnika prebacivala se
splavovima na mestu gde je bio glavni tabor. Krater, na čelu
ovih ratnika, izvežbanih u manevrisanju, odmah postavi
ubojni red i udari na hindusko desno krilo.
Makedonski ratnici, izvežbani u bezbroj bitaka, sukoba i
čarki, počeše da potiskuju Hinduse. Goneći ih s levog i desnog
krila prema centru, zbijali su ih u gomilu. Za to vreme pešaci
su neprekidno odapinjali strele i bacali džilite na slonove,
ranjavali ih i ubijali njihove goniče. Grdosije, ričući od bola i
besa, kad ostadoše bez upravljača, udariše natrag gazeći i
obarajući hindusku pešadiju.
Kralj Por, bio je na najvećem slonu. Visok{119} i inače,
isticao se iznad svih boraca. Njegovi ratnici, gledajući ga kako
se hrabro bori, izmahivali su mačevima i kopljima do
poslednjeg daha. Tučeni i potiskivani, oni su se lagano
povlačili ili ginuli, a njihov kralj, okružen najsrčanijim
borcima, nije ni pomišljao na odstupanje.
Aleksandar ga izdaleka opazi pa doviknu svojim
ratnicima:
— Ne ubijajte kralja! Živa ga uhvatite! To nije Darije koji
beži iz bitke!
Najposle kraljev slon pade pod udarcima koplja i strela a
Por, mada na nekoliko mesta ranjen, nastavi da se bori pešice,
sve dok, premoren i izmožden ranama, ne klonu. Makedonci
ga uhvatiše i izvedoše pred Aleksandra.
 Bitka je trajala osam časova{120} i vodila se po najvećoj
vrućini. Por, napivši se vode, povrati malo snagu i upre pogled
u Aleksandra.
— Zarobljen si, kralju, — reče Makedonac. — Šta misliš,
kako ću postupati s tobom?
— Kraljevski! — odgovori Hindus.
— Zar ništa više nemaš da kažeš.
— Ništa. Ta jedna reč obuhvata sve.
Por je bio ranjen na osam mesta. Zahvaljujući oklopu
napravljenom od tvrdog metala, nijedna rana nije bila smrtna.
Kad je ozdravio i stao na noge, Aleksandar ga oglasi za
svog prijatelja, ostavi mu oblast u kojoj je ranije vladao kao
kralj i još mu dodade sedamdeset gradova i preko tri stotine
sela. Tako je indijski krali Por vladao svojom kraljevinom koja
je obuhvatala oko pet hiljada gradova i sela.
U to vreme uginuo je Aleksandrov konj Bukefal. Kralj,
ganut zbog ovog gubitka, podiže na reci Hidaspu grad i dade
mu ime Bukefalija.
Jednog dana makedonski ratnici dovedoše u tabor deset
gimnosofista. Uhvatili su ih prilikom iznenadnog napada na
jedno selo. Indijski mudraci, ne pokazujući znake uzbuđenja,
stadoše pred kralja.
— Sve ću vas pogubiti! — reče Aleksandar.
Mudraci su ćutali.
— Zar mislite da ću vas poštedeti? — produži kralj. —
Zbog čega ste bunili narod protiv moje vojske?
— Mi smo bunili svoj narod! — odgovori najstariji
Hindus. Aleksandar se zamisli. Upirući pogled u zarobljenike,
začudi se; ni na jednom licu ne primeti strah. Najposle reče:
— Postaviću vam nekoliko pitanja. Koji od vas bude prvi
dao najgori odgovor, odseći ću mu glavu. — Obrativši se
najstarijem mudracu, dodade: — Ti ćeš biti sudija. Na kraju
ćeš reći koji je od njih prvi dao najgori odgovor.
Najstariji mudrac blago prikloni glavu:
— Postavljaj pitanja — reče. Aleksandar se obrati prvom
s leva:
— Reci mi, filozofe, da li na zemlji ima više Živih ili
mrtvih?
— Živih, jer mrtvi ne postoje! Drugi dobi pitanje:
— Gde ima više životinja: na zemlji ili u moru?
— Na zemlji, — odgovori mudrac, — jer more je samo
deo zemlje.
— Koja je od svih životinja najlukavija? — upita kralj
trećeg.
— Ona koju čovek još nije mogao upoznati.
Četvrti, na pitanje zašto je bunio svoj narod, odgovori:
— Želeo sam da lepo živim ili da lepo umrem.
Najteže pitanje dobio je peti: da li je stariji dan ili noć?
— Dan je za jedan dan stariji od noći, odgovori ovaj.
— To je nejasan odgovor! — reče kralj.
— Nejasnom pitanju sleduje nejasan odgovor! — dobaci
mudrac.
— Reci mi, ti, šesti, — produži Aleksandar — na koji
način može čovek najbolje postati mio?
— Ako ima najveću moć i silu, a nije strašan, —
odgovori.
 Na sedmo pitanje prebledeše prisutni oficiri, jer im se
činilo da je na njega opasno odgovoriti:
— Kako čovek može da postane bog? Mudrac razvuče
usne u osmeh i odgovori:
— Ako nešto učini što čoveku nije mogućno učiniti!
— Šta je jače: život ili smrt? — upita kralj osmog.
— Život, — odvrati mudrac, — kad toliko mnogo može
da izdrži.
Poslednji dobi pitanje:
— Dokle čovek treba da živi?
— Dok mu se ne učini da je bolje biti mrtav.
Onda se kralj obrati desetom mudracu, koga je odabrao
za sudiju:
— Sad reci koji je od njih dao najgori odgovor! Stari
mudrac se nasmeši:
— Svi odgovori su gori jedan od drugog.
— Onda si ti rđav sudija. — dobaci kralj. — Pogubiću
tebe. Tvoj odgovor je najgori!
— Ne kralju, — odvrati mudrac. — ti me nećeš pogubiti,
jer si rekao da ćeš ubiti prvog koji da najgori odgovor. Ja sam
presudio: svi odgovori su bili gori od drugih.
Aleksandar se nasmeja, obdari mudrace i otpusti ih.
GLAVA DVADESET ŠESTA

Hrabrom čoveku je milo

i živeti i umreti u slavi!

Aleksandar dovede vojsku do reke Hifasisa i dospe u

najnaseljenije oblasti zapadnog dela Indije. S teškom mukom
je savlađivao hinduska plemena odvojena rekama Hidroatom i
Akesinom. Gaugani, Mali, Katejci i drugi narodi Indije pružali
su otpor na kakav makedonski ratnici nisu navikli. Neprekidne
borbe, prelaženje preko reka i močvara, zauzimanje gradova i
sela, zasede, mučka ubistva, nesnosne žege i boleštine
nateraše makedonske ratnike da gunđaju i sve više otkazuju
poslušnost oficirima, pa čak i kralju.
Još posle bitke s Porom Makedonci su počeli da gube
volju za dalje ratovanje.
— Prošlo je vreme naše slave, — vajkali su se
makedonski ratnici. — Ovo nije persijska vojska... Svi ćemo
ostaviti kosti u Indiji...
Kad doznadoše da Aleksandar namerava i Gang da
pređe, uhvati ih užas. Od zarobljenih Hindusa čuli su da je ta
reka širaka trideset i dva stadija{121} i da se na njenoj drugoj
obali nalazi cela poplava od ratnika. Pričalo se da su tamošnji
kraljevi krenuli svu svoju vojsku; osamdeset hiljada
konjanika, dve stotine hiljada pešaka, osam hiljada bornih
kola i šest hiljada slonova obučenih za velike bitke.
Ove priče nateraše strah u kosti makedonskim ratnicima i
svi do jednog otkazaše poslušnost kralju.
Aleksandru se, međutim, činilo da svi njegovi uspesi ne
znače ništa ako ne pređe i reku Gang. Zbog toga, po staroj
navici, održa govor ratnicima, računajući da će ih podstaći da
nastave put.
— Makedonci i saveznici, poznato mi je da ste odlučili
da se vratite. Zbog toga sam vas pozvao: ili da vas nagovorim
da nastavite put prema Gangu, ili da vi mene ubedite da
udarimo natrag... Vaše muke i napori urodili su plodom.
Pobedili ste silne narode i osvojili toliko zemalja koliko pre
vas nikome nije pošlo za rukom. Priznajem da ste u ovom
pohodu učinili ogromne napore, ali, po mom mišljenju,
valjanog čoveka napori vode putem slave i onda su sami
napori cilj... Ne preostaje nam još mnogo puta do Ganga i do
mora u koje se ta reka uliva.{122} To veliko more okružuje celu
zemlju i sigurno je da je u vezi sa Hirkanskim morem,{123} pa i
sa Persijskim zalivom. Iz Persijskog zaliva oplovićemo Libiju
do Heraklovih stubova. Ako se vratimo, opet nam predstoje
borbe s pokorenim narodima, koji će se zacelo latiti oružja i
kao buntovnici sa svih strana nasrtati na nas. Tako će naše
dosadašnje muke biti uzaludne... Makedonci i saveznici,
hrabrom čoveku je milo i živeti i umreti u slavi! Kakva bi naša
slava bila da smo ostali u Makedoniji, da se borimo sa
Tračanima, Ilirima i Tribalima? Vodio sam vas u opasnosti, ali
nijedan od vas ne može reći da sam ja te iste opasnosti
izbegavao. Napori su vaši, nagrada je vaša! Meni ništa drugo
neće ostati do bedno ime kralja!
Aleksandar završi govor. Ratnici su dugo ćutali. Mnogi
su među njima plakali i pokazivali znake kajanja zbog
malodušnosti koja ih je svladala. Uprkos tome, nijedan se ne
javi za reč. Najposle Ken, stari oficir i ljubimac Aleksandrov,
odluči da govori. On skide kacigu s glave, pokloni se pred
kraljem i poče:
— Mislim da po svojoj starosti i po zasluženom pravu
mogu da kažem ono što mi leži na srcu. Govoriću, ne da bih
ugodio Makedoncima ili tebi, već što osećam da će biti
korisno za sve nas. Razmisli, kralju, koliko si Makedonaca i
Helena poveo u ovai rat, a koliko nam je živih ostalo po
raznim gradovima Azije da kao posada održava red i mir!
Mnogi među njima zbog rana i iznurenosti nisu mogli ići
dalje. Zar misliš da i oni ne žele da se vrate u otadžbinu i
zagrle svoje mile i drage, koje su tamo ostavili i koje godinama
nisu videli? Mnogi od njih su već pomrli, a ostali, klonuli
duhom, očajavaju što im se ne daje prilika da se vrate kući.
Oni su se obogatili. Ali, šta im to vredi kad ne mogu da dožive
radost da se slavni i bogati vrate u domovinu! Pogledaj dobro
svoje ratnike. Na njihovim licima vidiš čežnju za roditeljima,
ženama i decom. Radi te želje treba da im oprostiš
nepokornost. Nego, vrati se ti u Makedoniju, zagrli svoju
majku koja te toliko godina nije videla, pa kad se dobro
odmoriš i oporaviš od napora, skupi nove ratnike, mlađe i
bolje od nas, pa ponovo kreni na Indiju ili na Libiju, Crno
More ili Kartaginu...
 Uz opšte odobravanje Ken završi govor. Kad Aleksandar
vide da nema smisla da nanovo pokuša da ih ubedi, raspusti
skupštinu i, cepteći od gneva, zatvori se u svom šatoru.
Tri dana je Aleksandar uzalud očekivao da se Makedonci
pokaju. Četvrtog dana ujutru pokaza se pred ratnicima i uz
gromke pokliče prinese žrtvu i izjavi da pristaje na povratak.
Narednih dana Makedonci, srećni, pređoše reku Hidroatu
i nađoše se na obali Hidaspa.
Makedonski ratnici su dva meseca uz pomoć Hindusa
pravili lađe spremajući se za veliki put niz reku Hidasp.
Aleksandar je od urođenika doznao da ova reka utiče u
Akesin, a Akesin u Ind, i da Ind utiče u Veliko More. Feničani,
Kiprani, Karani i Egipćani, koji su išli s vojskom, kao vešti
lađari prihvatiše se posla i mornarica natovarena
makedonskim ratnicima, bila je spremna da krene niz reku
Hidasp.
Za zapovednika celokupne mornarice postavi Nearha, a
za krmanoša kraljevske lađe Onesikrata.{124} Krater i
Hefestion povedu polovinu vojske suvim, desnom i levom
obalom reke. Drugojačije se nije moglo jer je bilo samo
konjanika oko osam hiljada i dve stotine slonova.
Tada se, najednom, najpouzdaniji kraljev oficir Ken,
razboli i umre. Aleksandar mu priredi veličanstven pogreb, a
sam je tri dana uzastopce na njegovu grobu svakog jutra držao
pohvalne govore.
Na znak trube jednog jutra krenu niz reku osam stotina
lađa natovarenih ratnicima, stokom, hranom i ostalim
potrebama.
 Posle tri dana plovidbe mornarica stigne na ušće Hidaspa
u reku Akesin.
Boreći se s vrtlozima, mornarica se na brzoj reci sjuri u
klisuru i mnoge lađe, sudarajući se, oštetiše jedna drugu, a
neke i potonuše odnevši sa sobom i ratnike i prtljag.
Vojska pod Kraterom i Hefestionom, idući suvozemnim
putem, gotovo neprekidno je uz put vodila borbe s
urođenicima Malima. Varvari su se u tolikom broju iskupljali
na obalama da se makedonskim ratnicima učinilo da se nikad
neće osloboditi njihovog prisustva. Najposle, Aleksandar,
željan boja i gnevan na varvare, izvede vojsku iz lada i poče s
Malima pravi rat.
Prilikom zauzimanja jednog grada Aleksandar pukim
slučajem izbeže smrt. Hrabar do mahnitosti, kralj, uspevši se
uz lestvice, sa svega dva ratnika skoči sa zida u grad među
varvare. Oni, zastrašeni, najpre se razbežaše, ali kad videše da
su prešla zid svega trojica, navališe svom žestinom. Dva
Makedonca, štiteći kralja, dopadoše teških rana. Iako ranjen
na četiri mesta. Aleksandar ostade na nogama sve dok ga
jedan varvarin ne mlatnu motkom po vratu. U tom trenutku
Krater s Makedoncima provali kroz gradsku kapiju, a već su
se i Tračani prebacivali preko zida.
Dok su jedni ratnici prodirali u grad, drugi na rukama
odneše polumrtvog kralja. Iz njegovog tela izvadiše tri strele,
ali najopasnija rana bila je na grudima,{125} jer je koplje
probilo oklop.
Iznuren od rana i gubitka krvi, Aleksandar je dva dana
ležao bez svesti, lebdeći između života i smrti. Kraljica
Roksana nije se odvajala od njegove postelje. S jednim
lekarom iz Baktrije, koji se bio pročuo kao odličan vidar, lečila
je kralja biljnim mastima i sokovima isceđenim iz nekakvog
korenja koje se nalazi pored brdskih reka i potoka u Indiji.
Osmog dana kralj je bio van životne opasnosti.
Onda lađe uploviše u Ind. Sedam meseci makedonska
vojska je išla nizvodno, dok ne stiže, do grada Patale. Za to
vreme pronese se po Aziji glas da je Aleksandar poginuo i
satrapi, Makedonci, Persijanci, Baktrani. Egipćani i Frigijci
stadoše pokazivati samovoljstva. Na nekoliko mesta buknuše
ustanci i nastadoše krvavi obračuni.
Međutim, makedonski ratnici, boreći se uz put s
ratobornim varvarima, pokoriše Ksatre, Abastane, Sogde,
Preste, Oksikane i Sambe. Obnovivši grad Patalu, Aleksandar
tu ostavi jaku posadu, pa, udarivši desnim krakom Inda, stiže
do mora.{126} Na tom mestu Makedonci podigoše
Aleksandriju.
Nearh, zapovednik celokupne mornarice, naredi da se
lađe dobro usidre i odluči da čeka dok prođu pasatni{127}
vetrovi, pa tek onda da se otisne na more. Aleksandar odmah
krenu suvozemnim putem i povede sa sobom oko četrdeset
hiljada ljudi.{128}
Prešavši reku Blabus, kralj upade s vojskom u zemlju
Orićana, rastera ih do poslednjeg u pustinju Gedrosiju.
Makedonska vojska išla je kroz zemlju neplodnu i siromašnu
u ljudskoj i stočnoj hrani. Peskoviti predeli, oskudni u pijaćoj
vodi, strahovita žega i oblaci prašine, koje su vetrovi kovitlali,
otežavali su put koloni. Vukući se preko pustinja, ratnici su,
iznemogli od gladi i žeđi, bacali oružje i skidali sa sebe odelo,
cepali ga na krpe i zamotavali stopala, jer im je vreo pesak
otežavao hod. Na uzbrdicama je stoka, jedva vukući noge,
stenjući i brekćući zapadala u sitan pesak i, ne mogući dalje,
ostajala kao sputana da skapava. Na nizbrdicama pesak se
izmicao ispod nogu ratnika. Mnogi su padali, kotrljali se,
valjali se i opet dizali na noge s prašinom i sitnim peskom u
ustima, nosu i ušima.
Aleksandar je svojim primerom bodrio klonule duhove
ratnika. Bio je na čelu kolone, čas jašući na slonu ili konju, čas
idući pešice i gazeći do kolena po rastresitom pesku. Samo do
grada Pure u Gedrosiji nekoliko stotina ratnika i konja ostalo
je mrtvo uz put.
Pošto se oporaviše za desetak dana u tom gradu,
Makedonci nastaviše put kroz pustinju. Snabdevši se vodom i
hranom, koliko je ko mogao poneti, ratnici su nekoliko dana
išli bezbedno. Za to vreme feničanski dobrovoljci, kojima je
uvek bila važnija trgovina nego rat, uz put su skupljali
mirišljavu smolu iz mirtinih drveta, koja su izuzetno u ovoj
pustinji veća i deblja od šiba. Isto tako po jarugama i
bezvodnim koritima presahlih rečica i potoka Feničani su
vadili mirišljavo korenje narda{129} i, bez obzira na grdne
teškoće na putu, sve su to tovarili na mazge i vukli kroz
pustinju.
Međutim, hrane i vode nestade i ratnici opet zapadoše u
krajnju bedu. Aleksandar se nadao da je zemlja Gedrošana,
idući prema moru, manje pusta i okrete kolonu u
jugozapadnom pravcu. Ali, prevari se u računu: peskovita
pustinja prostirala se sve do morske obale. Naišavši na
siromašne ribare i njihove bedne kolibice, napravljene od
školjki i ribljih kostiju, makedonski ratnici doznadoše da se tu
voda može naći ako se kopaju duboke rupe u pesku. Voda je
bila prljava i neukusna, ali ratnici ipak napuniše mešine i
nastaviše put.
Aleksandar je nameravao da skupi što više hrane i da je
ostavi pod jakom stražom na morskoj obali, kako bi vojska
koja plovi brodovima mogla da je nađe kad naiđe na to mesto.
S mnogo muke nešto hrane je skupljeno i ostavljeno na
morskoj obali. Ali, još iste noći izgladneli ratnici sve
razgrabiše i razneše. Kralj, znajući u kakvom se stanju nalazi
vojska, ne preduze nikakve mere za kažnjavanje krivaca.
Put je nastavljen, ali gotovo sva kola s prtljagom
ostadoše zaglavljena u pesku. Osim toga, marve je bilo sve
manje, jer su je ratnici klali i jeli, pod izgovorom da je lipsala
ili iznemogla. Nisu štedeli ni konje, pa je pri kraju puta kroz
pustinju gotovo cela kolona išla pešice.
Dva meseca trajao je put kroj pustinju. Mnogi ratnici,
iznemogli, ostajali su putem, jer nije bilo mogućnosti da ih ma
ko prihvati, pošto su svi bili potpuno iznureni. Zamor se
osobito pojačavao zbog žurbe. Hitalo se da se što pre stigne
do vode i hrane.
Ali, najveća nesreća se desila jedne noći kad su ratnici
polegali u nekoj suvoj jaruzi. Strahovita kiša, doneta
monsunskim vetrovima, izli se u bujicu. Voda se sjuri u
jarugu, dohvati pospane i umorne ratnike, njihove žene i decu,
koje su vukli sa sobom, i mnoge podavi. Nekoliko hiljada
leševa odnese brza voda.
Od četrdeset hiljada ratnika, Aleksandar je izveo iz
pustinje jedva četvrtinu, pa i to gladno, žedno, islabelo i
klonulo, vuklo se u dronjcima. Zakrvavljenih očiju, upalih
obraza i uleglih grudi i trbuha, makedonski ratnici stigoše
najzad u pitomije i bogatije krajeve oblasti Karmanije.
Od Patale do grada Harmosije kosturi ljudski i konjski
pokazivali su put kojim je prošao Aleksandar Makedonski.

* * *

Satrapi su se pobrinuli da iznurena makedonska vojska

dobije sve što je potrebno za oporavak. Odmorni i okrepljeni
ratnici krenuše prema persijskom gradu Pasargadi. Aleksandar
se s Roksandom, svojim oficirima, ljubimcima i njihovim
ženama vozio na velikom četvorougaonom podijumu,
postavljenom na ogromna kola s visokim točkovima. U kola je
bila upregnuta zaprega od osam konja. Svita makedonskog
kralja leškarila je na posteljama od grimiza. Velike grane sa
svežim lišćem svakodnevno su menjane i učvršćivane na
podijumu da prave hlad. Tu se danju i noću veselilo. Pevanje
uz pratnju flaute i aulosa orilo se neprekidno. Cela kraljeva
svita bila je razbludna i pijana.
U svečanoj povorci, ratnici, sad već svi raskošno
odeveni, vozili su se na kolima ili su jahali konje, svi pijani i s
vencima na glavi. Vojnici su bili pobacali oružje, šlemove i
oklope i celog puta otvarali mešine, točili vino u velike
kondire, nazdravljajući jedan drugom, pevali, nadvikivali se,
padali pijani s konja i kola i ostajali uz put. Bakhantsko
klicanje i podvriskivanje žena, koje su se izmešale s ratnicima,
orilo se neprekidno.
Prema pričama koje su u to vreme kružile u Heladi i
Aziji, tako se vraćao iz Indije Dionis, pa je Aleksandar hteo da
podražava toga boga. Makedonci nisu više ni po čemu bili
slični ratnicima. Pobednici u svim bitkama sad su bili
raspojasana rulja pijanaca koja se razvratno vukla drumovima
Persije.

* * *

Međutim, stigla je mornarica pod Nearhom. Aleksandar,

obradovan što su ovi ratnici gotovo svi zdravo stigli, odluči da
napravi nove brodove i da preduzme pohod morem u zemlje
koje nije osvojio. Zbog toga naredi da se u Tapsaku{130} grade
lađe za put niz reku Eufrat. Kralj je imao nameru da oplovi
oko Arabije i Afrike i da kroz Heraklove Stubove{131}dospe u
Sredozemno more. Radi toga poče da skuplja mornare,
osobito među Feničanima i Likijcima, dobre graditelje
brodova i vešte moreplovce.
Ali, pobune su izbijale na sve strane. Vest o kraljevoj
pogibiji u borbi s Malima pokrenula je čak i upravitelje
satrapija, koje je Aleksandar, kao pouzdane, lično postavio. I
kralj vide da mu najpre predstoji veliki posao oko ugušivanja
pobuna. U nastupu ljutine Aleksandar svojom rukom ubi
satrape Oksijarta i Abuleta, koji su prvi zaveli tiraniju i
pokušali da otpadnu od njegove vlasti. Na veliko
nezadovoljstvo Makedonaca krali odabra i opremi trideset
hiljada Azijata i uvrsti ih u svoju gardu.
U to vreme pada i smrt Kalanova. Ovaj gimnosofist
prišao je Aleksandru još u Indiji i pratio ga celim putem na
povratku. I kad su svi napori prošli i cela vojska živela u
blagostanju, indijski filozof napravi sam sebi lomaču, leže na
nju i naredi ratnicima da je potpale. Aleksandar, njegovi oficiri
i ratnici s divljenjem su gledali kako filozof ne mrdnuvši
nijednim delom tela, izgore na lomači.
Tada je Aleksandar posetio Kirov grob. Ubivši Polumaha,
Makedonca koji je oštetio i opljačkao grob, kralj s divljenjem
pročita natpis:
„Čoveče, ma ko da si, znam da češ doći k meni! Ja sam
Kir koji je Persijancima dao vlast i moć. Poštuj ovaj grumen
zemlje koji moje telo pokriva".
Aleksandar je očistio i doterao grob persijskog kralja,
koji je, dve stotine godina ranije, osvajao svet.
 GLAVA DVADESET
SEDMA

Celog veka sam žive nagrađivao,

a mrtve poštovao!

Kao gomila utvara pričinjavali su se Aleksandru indijski

filozofi. Zbog toga se kod kralja pojavio nemir i sumnja u
sopstvenu vrednost. Po dolasku u Persepolj nastani se u
Kserksovoj palati, koju je nekada zapalio i potom naredio da
se požar ugasi. Božanske počasti, koje su mu udvorice
ukazivale, počele su da ga izvode iz takta, pa ipak, uprkos
tome, zahtevao ih je više nego ikad.
Njegovo telo, iznureno od napora i mnogih rana, iz dana
u dan je slabilo. Svakodnevni poslovi oko upravljanja
državnim kolosom rušili su njegovu snagu. U noći, kad ostane
sam sa sobom, uzalud je priželjkivao san. Bog Hipnos retko
ga je posećivao. Mesto toga, ređale su se pred očima kralja
utvare pobijenih ljudi. Gotovo svakoga dana viđao je Filotino
lice, pegavo i iskrivljeno od pakosti, namrgođenog Klita i
snažnu i dostojanstvenu pojavu generala Parmeniona.
U kraljevim ušima odjekivali su glasovi ptica iz Indije:
cvrkutavi, otegnuti, zviždukavi i kreštavi. S njima se mešalo
siktanje zmija otrovnica, zavijanje šakala, režanje pantera i
potmula rika lavova. Krda razdraženih slonova kršila su drveta
i jurila kroz džunglu. Njihova tutnjava mešala se s
grmljavinom vodopada velikih i stravičnih indijskih reka.
Krali se trže iz polusna. Pred sobom je video indijske
filozofe, a ispred svih Dandamisa, ogrnutog belim čaršavom.
Filozof ga je gledao mrtvim očima i ne podižući ton govorio:
„Ako si ti Zevsov sin, onda sam i ja Zevsov sin... Od tebe
ništa ne primam, niti imam šta da ti dam".
Za vreme boravka u Indiji Aleksandar je pozvao nekoliko
istaknutih filozofa. Hteo je da s njima zapodene razgovor, a
oni na njegova pitanja nisu odgovarali. Mesto toga trupkali su
nogama u mestu i bacali sažaljive poglede na njega.
Upitani preko tumača šta im to trupkanje nogama znači,
odgovorili su:
„Živom čoveku dovoljne su dve stope zemlje, a kad
umre ni toliko. Otići će pod zemlju".
Progonjen slutnjama i nesanicom, kralj odluči da napusti
Persepolj i pređe u Vavilon. Trideset hiljada mladih Azijata
pratilo ga je na putu do grada Opisa na reci Tigrisu. Stari
makedonski ratnici, nestrpljivi i mrzovoljni, javno su
negodovali što kralj uzima varvare u svoju gardu. Njihovo
nezadovoljstvo dođe do vrhunca kad im Aleksandar saopšti
da želi da otpusti iz vojske sve Makedonce, iznemogle od
starosti, ratnih napora i rana.
— Sve će nas oterati! — govorili su makedonski ratnici.
— Najuriće nas u Makedoniju, a mesto nas uzeće varvare da
mu služe.
 Obesni, pokazujući sve više svoje ćudi, Makedonci
odlučiše svi do jednog da napuste kralja i da se vrate u
Makedoniju. Aleksandar, želeći da ko zna koji put utiče na
njih, sazva zbor i održa im govor:
— Makedonci, — reče kralj, — ne želim da sprečavam
vaš odlazak u otadžbinu. Po meni možete svi otići!... Na zbor
sam vas pozvao samo da vam dokažem koliko ste nezahvalni
prema mome ocu Filipu i prema meni!... Kad je Filip postao
vaš kralj, vrste bili bedni, niko i ništa! Nosili ste odelo od
neuštavljene kože, s dlakom okrenutom u polje, kao pravi
varvari. Celog veka ste svoja jadna stada mršavih ovaca i koza
čuvali od Ilira, Tračana i Tribala, koji su vas pljačkali kad god
im se prohtelo. Moj otac vam je omogućio ne samo da se
uspešno borite protiv nasrtljivih suseda, nego i da ih pobedite i
potčinite svojoj vlasti. Sa sebe ste zbacili kožna odela i obukli
pristojne haljine. Filip je od vas stvorio ratnike koji se mogu
boriti i na ravnici i mogu se pouzdati u svoje mišice više nego
u utvrđenja. Nastanio vas je po gradovima i stvorio vam
zakone. On vas je nagnao da od robova postanete slobodni
ljudi, da pokorite Tračane i postanete njihovi gospodari. Filip
je stvorio trgovinu i otvorio vam izlaz na more. On je potčinio
Helene, a osobito Fokiđane, pred kojima ste vi nekad premirali
od straha. Atinjane i Tebance, koji su nas prezirali i vrebali
priliku da nas unište. Moj otac je doterao dotle da više ništa
nisu mogli da preduzmu protiv Makedonije. Velikodušni Filip,
kad je postao vrhovni zapovednik svih Helena za borbu protiv
Persijanaca, svoj uspeh nije pripisivao samo sebi, nego opštoj
zajednici svih Makedonaca.
 Sve te zasluge Filipove ogromne su, iako izgledaju male
prema našim uspesima! Ja sam od oca nasledio oko pet
stotina talanata u srebru i vojsku koja je bila sposobna da
osvaja svet. Kad smo prešli preko Helesponta, imali smo
hrane samo za mesec dana. Tim smo počeli rat. Ali, posle
bitke kod Granika ja sam makedonskoj državi pridodao Jonski
arhipelag, Eoliju. Veliku i Malu Frigiju i Lidiju. Egipatsko i
hirensko blago dobili ste bez borbe. Sirija, Palestina, Vavilon,
Baktrija, Susijana, Persija i Indija, sve to pripada vama. Vi ste
satrapi, vojskovođe, vladari nad zemljama i morima... Korist
od svega vučete vi, a ja, osim kraljevskog odela i krune,
nemam ništa! Ja radim kao i svi vi, jedem kao vi, ali bdim nad
vama. Noću me mori nesanica, samo da bi mogli vi bezbrižno
da spavate... Naravno, svi smatrate da ste se samo vi trudili i
patili. Pitam vas, Makedonci, ko od vas može tvrditi da se za
mene više brinuo nego ja za njega? Vi, koji ste ranjeni, svucite
svoje haljine i pokažite svoje ožiljke od rana! Pokazaću i ja
svoje. Svaku ranu dobio sam spreda{132} i osetio na svome
telu mač, koplje, strelu, kamen i tojagu. Za vašu slavu i
bogatstvo vodio sam vas iz pobede u pobedu. Ko je u bici
poginuo, postao je slavan i dobio je pogreb dostojan junaku,
jer pod mojim vođstvom nijedan nije pao bežeći ispred
neprijatelja. Celog veka sam žive nagrađivao, a mrtve
poštovao.
Hteo sam sad da pošaljem kući iznemogle, onemoćale i
nesposobne za rat, a vi se spremate da odete svi!... Idite, ne
branim vam, ali ne zaboravite da se u Makedoniji pohvalite da
ste napustili svog kralja Aleksandra!... Idite, ne branim vam!...
Vaš postupak zacelo će vam doneti veću slavu nego što ste je
stekli kod mene... Idite!...
Aleksandar naglo završi svoj govor. Obuzet gnevom,
skoči s govornice i žurno ode u kraljevski dvor. Dva dana
nijednog Makedonca nije puštao sebi. Dvorili su ga Persijanci
i Međani. Trećeg dana makedonski ratnici stadoše jadikovati i
već su pojedini u grupama prilazili dvoru. Kad ih se nakupi
velika gomila, najpre počeše prepirku i svađu bacajući krivicu
jedni na druge, dok ne udariše u kuknjavu. Najposle,
Aleksandar se smilova na njih, primi izaslanike i sasluša ih;
makedonski ratnici preklinjali su kralja da im oprosti. Bili su
spremni da odaju podstrekače i glavne nezadovoljnike. Kralj,
ganut njihovom iskrenošću i suzama, iziđe pred dvor i pokaza
se svima. Smešeći se i mašući rukama, davao im je na znanje
da im oprašta. Makedonci su plakali od radosti, zaplaka se i
kralj.
Dva dana docnije, deset hiljada Makedonaca, slabih i
nesposobnih za ratne napore, napustiše grad Opis i krenuše
prema Helespontu, da se prebace u Trakiju, a odatle u
Makedoniju.
Aleksandar je svakome dao platu prema vremenu
provedenom u ratu i još odozgo dodao po jedan talanat.{133}
Osim toga zadržao je decu i žene Makedonaca koji su se u
Aziji po drugi put oženili i obezbedio im budućnost. To je
učinio da njegovi ratnici ne bi imali neprijatnosti od žena koje
su kod svojih kuća ostavili.
Koliko je kralju bilo stalo do toga da ugodi
Makedoncima otpuštenim iz vojske vidi se po tome što im je
za vođu postavio Kratera, čoveka koga je posle Hefestiona
najviše voleo. Kratera su voleli i makedonski ratnici, jer je
osuđivao kralja što prima persijske običaje.
Na rastanku Aleksandar se obrati Krateru:
— Šaljem te u Makedoniju da zauzmeš mesto glavnog
zapovednika Makedonije, Trakije, Tesalije i slobodne Helade.
Zamenićeš Antipatra, jer se pokazao nezahvalan i nedostojan.
Jednako mi šalje pisma: žali se na moju majku da je drska,
slavoljubiva i da se meša u njegov posao. Njihova svađa traje
već godinama... Ali, Antipatar ne zna da je jedna materina
suza jača nego sve optužbe protiv nje.
Tim rečima Aleksandar je ispratio u otadžbinu Kratera,
pa, obrativši se još jednom Makedoncima, požele im srećan
put.

* * *

Iz grada Opisa Aleksandar ode u Susu i nastani se u

kraljevom dvorcu. Njegovi telesni čuvari iznenadiše se kad
čuše da treba svi da se žene Persijankama. Aleksandar, pored
Roksane, kćeri Oksijartove, uze za ženu i Darijevu ćerku
Statiru, nazvanu Barsina, a njenu sestru Dripetidu dade
Hefestionu. Tod prilikom oženiše se najistaknutiji kraljevi
oficiri: Perdika, Ptolomej, Nearh, Seleuk i preko osamdeset
drugih ratnika iz garde „kraljevih pratilaca". U to vreme
oženilo se oko deset hiljada Makedonaca u Aziji. Svi su uzeli
za žene Persijanke i Međanke. Nijedan brak nije ostao bez
osobitog svadbenog poklona.
Uskoro Aleksandar napusti Susu i ode u Vavilon.
Obišavši Nisejske poljane, gde je poslao preko sto hiljada
konja, kralj dođe u Egbatanu i nastani se u dvoru asirskih
careva.
Na prostranoj poljani, dobro uređenoj, kralj priredi
gimnastička i muzička takmičenja. Među mnogim istaknutim
umetnicima uz kralja je bio i Lisip iz Sikiona,{134} poznat po
tome što je izradio nekoliko kipova Aleksandrovih. Taj
umetnik je najbolje uočio dostojanstveno držanje kraljevo,
energične crte lica i čežnjivi pogled. Uz kralja je takođe sedeo
vajar i slikar Mikon, osobito čuven po slici koja predstavlja
borbu Amazonki s Atinjanima.
Kad je takmičenje bilo u najvećem jeku, jedan glasnik
dotrča i javi Aleksandru da je Hefestion na samrti. Kralj
smesta napusti poljanu i odjuri u dvor. Ali, Hefestion je već
bio mrtav.
Kralj, videći svog prijatelja mrtvog, pocepa haljinu na
svojim grudima i zavapi:
— Napustio me je čovek koga sam najviše voleo!
Onda je pao po mrtvacu i ostao tako nekoliko časova.
Pogruženog i skrhanog od žalosti, oficiri ga jedva odvojiše od
mrtvog prijatelja, odvedoše ga u njegove odaje i metnuše u
postelju.
Sutradan, u nastupu očajanja, kralj naredi ratnicima da
razapnu na krst lekara Glauka koji je lečio Hefestiona. Oficiri,
mada su znali da lekar nije kriv, ne usudiše se ni reči da
progovore. Svima je bilo poznato da je Hefestion bolovao od
stomaka i da je bez znanja lekara pojeo kuvanog petla i popio
nekoliko pehara čistog vina. Ali, bojeći se kraljevog gneva, svi
su ćutali.
Aleksandar, po ugledu na Ahileja,{135} odseče sebi kosu i
prinese je na žrtvu mrtvom prijatelju. Bradu i brkove oduvek
je brijao, da bi bio sličan bogovima Apolonu i Hermesu. Istog
dana otpremi poslanike u Egipat da pitaju za savet Amonove
sveštenike da li treba umrlom Hefestionu prinositi žrtve. Za to
vreme naredio je da se u celoj Aziji zavede opšta žalost: da se,
na prvom mestu, pogase sve svete vatre po hramovima, što je
u Persiji bilo uobičajeno samo kad umre kralj. Na
veličanstvenoj lomači spaljeno je Hefestionovo telo. Kasnije
se pričalo da je kralj potrošio za pogreb i nadgrobni spomenik
preko deset hiljada talanata.
Jedno varvarsko pleme, Kosejci, najskuplje je platilo
kraljevu žalost. Aleksandar je, u nastupu tuge, naredio svojim
ratnicima da hvataju odrasle Kosejce i da ih kolju kao žrtve za
Hefestionovu dušu. Ovaj lov na ljude trajao je mesecima.
Žalost Aleksandrova postala je tako svirepa, da je njegovim
najbližim prijateljima uterala strah u kosti.
Međutim, ogromno carstvo počelo je već da se ruši:
gotovo po svim oblastima satrapi su okupljali vojsku i čekali
trenutak da se kao vuci bace na lešinu kolosa, koji je počeo da
posrće. U Baktriji buknu ustanak, u Mediji isto tako. Harpal,
kraljev glavni blagajnik, diže blago iz riznice i pobeže bez
traga. U Makedoniji se narod podeli u dve grupe: jedan deo
priđe Antipatru, a drugi Olimpijadi. Svakoga trenutka pretila je
opasnost da izbije krvoproliće.
Za to vreme Aleksandar je ludovao: žalio svoga prijatelja
Hefestiona. Činilo mu se da je to od svega najvažnije. Naredio
je da se svim konjima po okolnim oblastima u znak žalosti
odseče griva; osam dana docnije odbijeni su zupci na
zidovima mnogih gradova. U međuvremenu vratiše se
poslanici koji su išli u Egipat da Pitaju za savet Amonove
sveštenike i proroke. Oni doneše vest da umrlom Hefestionu
treba prinositi žrtve kao heroju.

* * *

Aleksandrova žalost za prijateljem uveliko je izišla iz

granica normalnog. Prenagljen u svemu, kralj je svakako želeo
da pokaže koliko je veliki i u žalosti, koja, uostalom, nije bila
dugotrajna. Ubrzo je počeo da se brine o sebi i da, više nego
ikad, misli na svoju ličnost. Njegovi prijatelji su opazili da ga
praznoverje sve više hvata. Kralj je u najneznatnijim stvarima
video znamenja i smatrao ih za čuda. Zbog toga ga je
spopadala zebnja, obuzimalo nespokojstvo i strah za život.
Nikad u carskoj palati nije bilo više vračeva, gatara, proroka,
opsenara i astrologa nego te godine.{136} Čaranja, gatanja i
prinošenja žrtava svakodnevno su opsedala kralja i njegove
udvorice. General Perdika je u poverenju govorio prijateljima:
 — Nekad smo se zgražali nad zatucanim postupcima
kraljice Olimpijade, a evo sad imamo pred očima njenog sina
koji će, izgleda, u tome nadmašiti majku!
— U Baktriji ustanak... Skiti se spremaju na pobunu,
Međani se odmeću od vlasti, a naš kralj ne preduzima ništa!
— reče Seleuk.
— Nema vremena, — dobaci Ptolomej. — Isuviše je
zauzet sobom i svojom veličinom.
Aleksandar je revnosno prinosio žrtve i još revnosnije
priređivao pijanke, koje su se nastavljale iz noći u noć.
Jednog dana, posle jedrenja po Eufratu, dok se kralj
igrao loptom, dotrča mu jedan sluga prestravljen i zadihan:
— Kralju, — reče, — nekakav čovek uvukao se u tvoj
letnjikovac... Niko ga ne poznaje... Nepoznat...
— Kakav čovek? — upita Aleksandar bledeći.
— Niko ga ne zna! — ponovi sluga drhteći od straha. —
Ušao je u kraljevsku dvoranu, ogrnuo tvoj ogrtač, stavio krunu
na glavu i seo na presto.
Sluga ućuta. Kralj se zagleda u zemlju i zamisli. Po
verovanju Persijanaca, ako neko sedne na kraljevski presto,
siguran je znak da kralju predstoji smrt. U to dojuri na igralište
gomila uškopljenika, poslužitelja i dvorana. Svi su bili
prestravljeni, plakali su i mlatarali rukama i vikali:
— On sedi na prestolu!... Ništa ne govori! Samo gleda...
Neće da siđe s prestola!...
Kralj se lagano uputi letnjikovcu. Nije se razbesneo,
naprotiv, bio je utučen.
Doista, ne prestolu je sedeo tuđinac, ogrnut kraljevim
plaštom, s krunom na glavi. Lice toga čoveka bilo je bledo,
ispijeno i s upalim obrazima. Njegove oči čudno su svetlucale
u polumraku.
— Ko si? — upita ga Aleksandar.
— Rođeni Helen, — tiho odgovori čovek. — Ime mi je
Dionis.{137} Bio sam u okovima. Bog Serapis{138} raskinuo mi
je okove, doveo me ovamo i naredio mi da ogrnem kraljevski
plašt, da stavim krunu na glavu i da ćuteći sednem na tvoj
presto... On je tu, stoji pored mene, štiti me... bog Serapis.
Vrač Aristandar, ogrnut belim ogrtačem, na persijski
način, nabeljena lica i nacrnjenih obrva, stajao je pored kralja.
— Šta da radim?...— obuzet strepnjom upita ga kralj
Aleksandar.
— Ubij ga! — odgovori vrač mirno.
Prema svetlosti buktinja, koje su sluge unele, kralj se
zagleda u stranca. Oči nepoznatog odmeravale su ga od glave
do pete, a oko usana lebdeo mu je prezriv osmeh. Svima je
bilo jasno da se čovek ruga kralju.
— Ovaj je lud! — šapnu Ptolomej generalu Perdiki.
— Ubijte ga! — dreknu kralj Aleksandar i, gušeći se od
preneraženosti, pade na jednu sofu.
— Lud — ponovi tiho Ptolomej.
— A kralj je još luđi! — šapnu mu na uvo general
Perdika.
Dva snažna roba ščepaše neznanca, izvedoše ga iz
dvorane i pred vratima ga ubiše.
Otada je Aleksandrovo raspoloženje bilo strašno. Bio je
uveren da mu se smrt približava. Danju je strepeo od
zaverenika, a noću bdeo držeći isukan mač pored uzglavlja.
Najviše se bojao Antipatra i njegovih sinova. Jedan od njih,
po imenu Jola, bio mu je peharnik, a drugi, Kasandar, tek što
je stigao iz Makedonije. Jolu je nagonio da svako jelo okusi
pre njega, a svaki pehar da otpije do pola.
Međutim, kad je Kasandar video kako pred kraljeve noge
padaju ničice svi odreda, prsnuo je u grohotan smeh.
Aleksandra obuze jarost, skoči s prestola, zgrabi mladića
obema rukama za kosu i tresnu mu glavu o zid.
Kad se Kasandar povratio od udarca i straha, rekao je
istog dana Ptolomeju da je video ludilo u kraljevim očima.
Na gozbi koju je priredio u čast Nearha, zapovednika
mornarice, kralj je preterano pio, onda se okupao i otišao na
gozbu kod Menide i ceo dan proveo pijančeći. Pred veče ga je
uhvatila groznica i oborila u postelju.
Trinaest dana kralj je bolovao. Makedonskim ratnicima
činilo se da dvorani kriju njegovu smrt. Zbog toga navališe na
dvor, rasteraše stražu i upadoše u kraljevu odaju.
Potpuno iznemogao, bez glasa. Aleksandar je ležao.
Opružio je ruku po pokrivaču. Ratnici su redom, u miru,
prilazili postelji, doticali njegovu ruku i plačući izlazili napolje
iz odaje.
Te noći u Serapisovu hramu probdeli su kraljevi prijatelji:
Kleomen, Menida, Seleuk, Peukest i drugi, i pitali božanstvo:
da li bi bilo dobro da bolesnog kralja prenesu u hram da ga on
izleči? Priča se da je bog odgovorio:
„Neka kralj ostane gde je. Tamo će mu biti najbolje."
Sutradan se kralju povrati za časak glas. Okupljeni oko
postelje, oficiri i dvorani pokušavali su da bar neku reč čuju
od njega.
— Kralju, kome ostavljaš presto? — upita Seleuk.
Samrtnik se zagleda u ratnika, osmehnu se i tiho reče:
— Najboljem;... — Zatim još tiše dodade: — Vidim da
će zbog mene biti velika pogrebna takmičenja...
To su bile poslednje reči kraljeve.
Aleksandar Makedonski je umro posle dvanaest godina i
osam meseci svoje burne vladavine.{139} Po godinama umro je
mlad, u punoj muškoj snazi, ali po doživljajima to je bio
starac koga je napuštala i duhovna snaga. Počinjao je već da
detinji.
Međutim, odmah poče da se priča da je Aleksandar
otrovan, da je otrov pronašao filozof Aristotel i dao ga
Kasandru, sinu Antipatrovu, koji je otrov preneo u Vavilon u
mazginoj kopiti. Govorilo se da je Aristotel hteo da osveti
smrt svoga sestrića Kalistena, koga je Aleksandar osudio na
smrt. Jedni su tvrdili da je kralja na gozbi kod Menide posle
prvog pehara spopao bol u stomaku. Drugi su pričali da su
videli Aleksandra kako ide prema Eufratu s namerom da se
udavi i da na taj način „nestane kao bog", a da ga je u tome
sprečila Roksana.
Ove i druge priče, potpuno neosnovane, mogu se uzeti
kao potka za legende nastale o životu i smrti Aleksandra.
Kralj je četrnaest dana bolovao od groznice (verovatno
od malarije) koja je svladala njegovo iznureno telo. To je bilo
obično, iznenadno i gotovo bezglasno iščeznuće smrtnog
čoveka.
 EPILOG

Na vest o Aleksandrovoj smrti uskomeša se cela Azija.

Baktrani, Parti i azijski Skiti, otimajući se o prevlast i tukući se
između sebe, prodirali su prema jugu i zapadu. U
pokrajinskim satrapijama zapovednici se osetiše kao
samostalni vladari. Čak i namesnici manjih oblasti, dobivši
samopouzdanje, počeše otkidati deo po deo od velike
Aleksandrove države. Surove borbe, otimačina, mučka
ubijanja, izdaje i verolomstva, sve je to kao kuga strujalo
preko Azije, od reke Inda do Jonskog arhipelaga. Nekadašnji
robovi, kinjeni i tlačeni, dočepavši se slobode i oružja, nisu ni
gledali na koga udaraju. Napadali su na svakoga, klali,
pljačkali, i zaneti besom i krvoprolićem, jurili pomamni i
ostrvljeni od grada do grada, sveteći se za svoje muke koje su
podnosili u ropstvu. Iz tog meteža, kao prva, formira se
Baktrijska država. Za čudo na njeno čelo staviše se Heleni,
nekadašnji najamnici u Aleksandrovoj vojsci. Navikli na
pustolovni život, oni su povremeno prelazili iz Baktrije u
Indiju, pustošili, pljačkali i osnivali državice koje su bile
kratkotrajne i brzo se raspadale.
Na ono malo prosvećenog sveta u velikoj Aziji baciše se
varvari divljački rušeći sve što su Aleksandar i njegove
pristalice stvorili. Za kratko vreme celokupna Aleksandrova
porodica bila je uništena. Makedonci su uvažavali Roksanu,
jer je bila prva žena njihovog kralja, a osim toga još i
bremenita. Ali, varvarska krv ove žene svom žestinom dođe
do izraza. Roksana, odavno ljubomorna, namami Statiru, kćer
Darijevu i drugu ženu Aleksandrovu, s njenom sestrom
Dripetidom, obe ubi, a njihova tela baci u bunar i naredi
slugama da ga zatrpaju. U ovom mračnom poslu učestvovao
je i Perdika. Ovaj general je stalno vukao za sobom
maloumnog Filipovog vanbračnog sina Arideja, hoteći da se
preko njega dočepa kraljevskog prestola u Makedoniji.
Međutim, godinu dana docnije ubijena je i Roksana i njen sin
Aleksandar, kraljevo posmrče, i drugi Aleksandrov sin
Herakle. Onda dođoše na red Perdika, Krater, Menida i drugi
istaknuti ratnici, koji su pratili kralja na svim pohodima. To je
bilo delo kraljice Olimpijade. Ona je tvrdila da je Aleksandar
otrovan i zbog toga se svetila živima, a kosti mrtvih oficira iz
garde „kraljevih pratilaca” kopala iz grobova, spaljivala i
pepeo razvejavala na četiri strane. Olimpijada je mahnitala i
ubijala dok i njoj prijatelji poubijanih ne prerezaše grlo.
Iz ovog strahovitog vrtloga izbiše na površinu tri ratnika,
sva trojica Makedonci. Prvi od njih, Ptolomej, Aleksandrov
drug i prijatelj iz detinjstva, a zatim pratilac na svim
pohodima,{140} čvrsto i mudro zavlada Egiptom, zemljom
koja je u to vreme bila donekle zabačena i daleko od
ustaničkih previranja. On je od Aleksandrije načinio svoj
glavni grad, držao je Kipar i deo Fenikije i tako osigurao
prevlast na moru. Na taj način Ptolomej je svojim
naslednicima postavio solidnu osnovu za vladavinu i procvat
Egipta. Poslednji izdanak iz ove dinastije bila je kraljica
Kleopatra, koja je sama sebe ubila.
Drugi Makedonac bio je Aleksandrov vojskovođa
Seleuk. On je jedno vreme vladao ogromnim pojasom koji se
u Aziji protezao od reke Inda do Lidije. Iz seleučke dinastije
izašlo je nekoliko kraljeva koji su stvorili i utvrdili Pergamsko
kraljevstvo.
Nekako u to vreme su sa zapada krenuli Gali izmešani s
Keltima, prodrli u Makedoniju i Heladu i stigli do Delfa.{141}
Pustošeći i tlačeći sve ispred sebe, ovi skitači se prebaciše u
Malu Aziju, a odatle i u Pergam. Tu se privremeno naseliše
pljačkajući okolne pokrajine i namećući im danak. I pergamski
krajevi davali su danak „Galatima" sve dok ih Atal Prvi ne
pobedi u dve bitke. Posle toga celih sto godina Pergam je bio
nezavisna država čuvena sa svoga bogatstva, prosvećenosti i
umetnosti. U glavnom gradu postojala je biblioteka koja se s
uspehom takmičila s čuvenom aleksandrijskom bibliotekom.
Osim toga, u Pergamu helenska umetnost doživljava jednu
vrstu renesanse.{142}
Međutim, u Sredozemlju, na Apeninskom poluostrvu, u
to vreme počinje da se snaži jedna nova velika sila: Rim sa
svojim provincijama u Italiji. Ta sila je u bici kod Magnesije
(190. godine pre n. e.) slomila pergamsko kraljevstvo, a sto
pedeset godina docnije nagnala poslednjeg pergamskog kralja,
Atala Trećeg, da svoje kraljevstvo „dobrovoljno" zavešta
Rimskoj republici.
Treći Makedonac bio je Antigon. On se dočepao
kraljevskog prestola u Makedoniji, gde je vladao do 301.
godine pre n. e. Posle njega vladali su Tračanin Lisimah i
Makedonac Kasandar, sin Antipatrov.

* * *

Lekar Filton sahranio je telo svog sina Klita na obali

jezera Kopaide. Na nadgrobnom spomeniku, napravljenom
od parskog mermera, bile su uklesane reči:

„Rodio sam se i umro kao Nikanor, sin Filtonov, a živeo

kao Klit, sin Dropidov. Za moje zasluge kralj mi je kopljem
probo grudi".

Epitaf{143} je napisala Glikera, majka Klitova.

Diota, klempavi konjušar kralja Filipa, uhvaćen je pri
jednoj krađi konja u Frigiji i ubijen.
A Prokles, atleta iz Tebe, živeo je u Plateji sa ženom
Kasiopejom i osmoro dece. Njegov tast je umro ne postavši ni
strateg, ni arhont.

KRAJ
 POGOVOR

Da bi se razjasnile izvesne činjenice, potrebno je

prodreti u sve pojave koje su im prethodile, pronaći uzroke i
srediti ih po stepenu važnosti. Možda će nekom biti
čudnovato što je u ovom delu kralju Filipu i kraljici Olimpijadi
poklonjena tolika pažnja? Čemu toliko detalja u akciji,
isticanju njihovih karaktera? Poznavaocima istorije staroga
veka ličnost kralja Filipa dovoljno je jasna, pa ipak, i njima se
čini da je otac ostao nedovoljno osvetljen, jer se nalazi u senci
slave svoga sina.
Nameće se pitanje: šta bi sin mogao učiniti da mu otac
nije pripremio sve što je potrebno za početak velike vojne i
njen grandiozni uspeh? Da li bi Aleksandar, ma koliko
obdaren, bio u stanju da u toku svoje trinaestogodišnje
vladavine opremi armiju, sposobnu za osvajanje sveta od
Jadrana do Indije? Da li bi mogao da ukroti varvarska
plemena, uvek nemirna i spremna da stihijski napadaju i
slabog i jakog?... Filip je uterao strah u kosti varvarima. Osim
toga, podjarmio je celu Heladu i svojoj armiji osigurao
moralni prestiž u svim državama i nad svim vojskama sveta.
Zbog toga je za taj period istorije Filip skoro važan kao i
Aleksandar. Nisu samo makedonski ratnici, slomili Persijsko
carstvo. U tome poslu vidnu ulogu su odigrali i Tračani,
Peonjani, Argivci, Iliri i Tesalci. Njih je Filip, milom ili silom,
uključio u svoju vojsku, raspalio im duhove nadom na pljačku
i pokrenuo ih na velika osvajanja. Pomešani s Makedoncima,
ovi varvari obožavali su i Filipa i Aleksandra, i bili su gotovi da
za njima idu na kraj sveta.
Da li bi Aleksandar, mladić od dvadeset godina, bio u
stanju da pokori helenske države, a osobito Tebance, čije je
duhove u to vreme slava Pelopide i Epaminonde gonila u
samoubilačku borbu? Da li bi mladi kralj mogao srušiti
golemo Persijsko carstvo, prodreti u Afriku i stići do Indije, da
mu otac sve nije pripremio?
Ta pitanja daju i odgovor. Filip je ubijen u četrdeset
sedmoj godini života, znači u punoj snazi. A da je poživeo još
dvadesetak godina, ko može posumnjati da bi postigao isto
što i njegov sin, možda i više, jer Filip je bio konstruktivan
državnik i odličan vojskovođa, a Aleksandar neobuzdani
avanturist, bez osećaja za meru. Možda bi Filip
panhelinističku ideju bolje doveo do izražaja, i trud besednika
Isokrata, Eshina, Hlokrata i drugih ne bi bio uzaludan.
Izgleda da su mnogi pisci pali u zabludu pripisujući sinu i
ono što pripada ocu. Filip je bio slavoljubiv i shvatljivo je da
je pored sebe podnosio laskavce, ali bi se svakom nasmejao u
lice ko bi se usudio da mu prikači božanske epitete. Međutim.
Aleksandra su na svim pohodima pratili Ptolomej i Aristobul.
Oni su bili svedoci od početka uspona mladoga kralja i svih
promena u njegovom karakteru. Oni su s ushićenjem iznosili
najsvetlije doba Aleksandrova života. Oduševljavali se
njegovom hrabrošću, uzdržljivošću i popustljivošću. Slavili su
kraljevu darežljivost i odricanje od svega. Ali isto tako bili su
svedoci i perioda kad je kralja spopala božanska manija. Videli
su kako padaju u nemilost svi koji ne ljube zemlju pred
kraljem, kako gube glave oni koji u njemu ne gledaju
božanstvo. Flavije Arijan u uvodu svoga dela „Anabaza"
(„Aleksandrova vojna") kaže:
„O Aleksandru su pisali: Ptolomej, sin Lagov i Aristobul,
sin Aristobulov. U svome delu („Anabaza") pominjem kao
istinu samo ono u čemu se ova dvojica slažu... O Aleksandru
su mnogi pisali,{144} ali mi izgleda da su ova dvojica
najverodostojniji, jer su pratili kralja na svim pohodima.
Obojica su pisala posle smrti Aleksandrove (?) pa na njih nije
mogao imati uticaj pritisak, a isto tako ni nagrada....
Dakle, dva savremena pisca, Ptolomej i Aristobul, mada
su pisali „posle smrti Aleksandrove", iznose ponegde različite
podatke i ne slažu se. Možda i oni pripadaju laskavcima i
udvoricama koji su, „da bi ugodili kralju", potcenjivali Filipa i
njegove zasluge.
Zatim su u bujicama potekle priče sa istoka o
„Iskanderu” koji je mogao činiti i ono što ni Heraklu nije
padalo na pamet. Verovatno je da je sve to doprinelo da
Filipova slava ostane u senci. Ali savremena nauka ne
zapostavlja ništa što bi iole moglo baciti svetlost na pojave,
uzroke i posledice događaja.
Nama je danas jasno da je Aleksandar bio protagonist
koga je Filip pripremio i pustio na pozornicu sveta. Retko se
događa da genijalnog oca nasledi sin, dostojan nastavljač
njegovih podviga i uspeha. Demosten, na primer, nije mogao
shvatiti da za Filipom ide naslednik velikih sposobnosti. Slavni
besednik i državnik javno je priznavao da se boji kralja Filipa i
da od njegove odvažnosti i siline duha strepi kao od žive vatre.
„Kad je čuo da je kralj ubijen, obukao je haljine svetle boje i
otišao u hram, mada mu je osam dana ranije umrla ćerka."
{145}
Tolika je radost uhvatila Demostena, kao i mnoge druge.
Ma ko zauzeo mesto ubijenog Filipa, ne može mu biti ravan.
To je bilo u ono vreme opšte mišljenje. Za sve je Aleksandar
bio „derle" koje će kratko vreme uživati na Filipovim
lovorikama, kao sin, rasipnik, na blagu svoga umrlog oca. Ovu
zabludu Tebanci su najskuplje platili: Aleksandar je razorio
grad Tebu; šest hiljada građana je palo, a trideset hiljada
prodato u ropstvo. Sto dvadeset godina kasnije pali su u istu
grešku i rimski konzuli. I oni su smatrali da Hanibal, sin
slavnog Hamilkara Barke, ne može biti sličan ocu. Pogrešili su,
jer su prenebregli slučaj kralja Filipa i njegovog sina
Aleksandra.

* * *

I prijateljima i neprijateljima nije bilo jasno da je

Aleksandar pustolov radi pustolovine. Oficiri i najbliži
saradnici toliko puta su videli kako kralj gotovo sladostrasno
srlja u opasnosti. Aleksandar je bar osam puta ranjen u
borbama i nekoliko puta čudom izbegao smrt.
 Bio je strastan i prenagljen u svakom pogledu. Njegova
majka, kraljica Olimpijada, odigrala je važnu ulogu u
formiranju čudnog Aleksandrovog karaktera. Još dok je bio
dete, ona mu je usadila u glavu pojam o „nadzemaljskoj
veličini". Misteriozna i osvetoljubiva do krvoločnosti ova žena
je nazivana tigricom. Olimpijada sa svojim mračnim kultom
starodrevne vere, koju je helenska napredna misao za nekoliko
stoleća ostavila za sobom, uvršćuje dete među bogove. I kao
takva predstavlja važan vaspitni faktor u formiranju
Aleksandrova karaktera.
Otac i sin strepeli su od ove strašne žene i uvek bili na
oprezi. „Filip se bojao vradžbina i otrova svoje supruge", kaže
Plutarh, a na drugom mestu dodaje: „Čeznuće za
uzbuđenjima više nego druga žena. Olimpijada je svoju strast
ispoljavala na varvarski način. Ona je u svoje bahantsko
društvo unosila velike pitome zmije koje su izlazile iz žbunova
i košara pa se obavijale oko, posvećenih štapova i venaca
dvorkinja i tako plašile muškarce".
Eratosten tvrdi da je kraljica Olimpijada svome sinu
„odala tajnu" o njegovu poreklu tvrdeći da mu je otac Zevs.
Autor ovoga dela trudio se da na osnovu istorijskih
činjenica dočara što vernije mračnu atmosferu koja je vladala
u to vreme na dvoru kralja Filipa i da je iznese pred
savremenog čitaoca. Misteriozna Olimpijada je nametala
svoju „višu" volju, pa je uspela da u srce deteta usadi mržnju
prema ocu.
Mladi Aleksandar, iako je po prirodi bio govorljiv,
primoravao je sebe na ćutanje, samo da ne bi ličio na oca koji
je bio dobar govornik. Filip je bio oprezan, lukav i sitničar, a
sin je izabrao bezobzirnost i krupne pothvate. Filipova sujeta
izazivala je podsmeh i grube šale koje su majka i sin uvek
nemilosrdno iskorišćavali. Filip je strasno uživao u sportskim
takmičenjima, Aleksandar je prezirao tu vrstu zabave.
To su bile posledice vaspitanja kraljice Olimpijade: sin je
prezirao oca, ali mu to nije smetalo da se obilato koristi
njegovim znanjem, ratnim iskustvom i svim što mu je ostalo u
nasleđe.
Važan činilac u Aleksandrovu životu bio je i njegov
vaspitač, filozof Aristotel. On je donekle uspeo da obuzda u
dečaka nasleđene i primljene strasti. Usađujući u njegovu
dušu ljubav za nauku, filozofiju i umetnost, filozof je od
mladog Aleksandra stvorio pokrovitelja svega što je lepo i
uzvišeno. Ali naslage nasleđene, i stečene, mutne i izvan
granica normalnosti, bile su isuviše velike.
Ukrštanje tri vaspitna faktora, koji se ni u jednoj tački ne
dodiruju, formiralo je kod mladića karakter nesređen i
izopačen. Aleksandar je bio plemenit i sentimentalan, u
nastupu dobrote popustljiv, da je praštao i zločincima. A kad
bi ga spopala zla volja, ubijao je nevine ljude. Najpre
puritanac, docnije postaje raskalašan i pust. Surovi osvajač i
otimač bio je darežljiv do bezumlja.
Otac realan čovek, ambiciozan i kao sporfiista, bodar i
pun životne energije, od svoga sina stvara ratnika i osvajača
velikog stila. On to radi svesno, planski. U isto vreme uzima
mu za vaspitača filozofa Aristotela, jer želi da njegov sin bude
kulturan čovek. Uprkos omalovažavanju, Atinjani, a za njima i
ostali Heleni, u toku godina imali su prilike da vide koliko
sposobnosti leži u kralju Filipu. Uvideli su, jer su na svojoj
koži osetili veličinu jednog vojskovođe i državnika. Nazivali
su ga varvarinom, a Filip je bio uveren da je znanje najvažniji
činilac za postizanje uspeha. Koji je vladar u istoriji staroga
veka s takvom pedantnošću svom nasledniku osiguravao
pozicije?
Kod genijalnih ljudi prosek duhovnog razvitka ide naglo,
po skraćenom postupku. Pa ipak, Filipova sposobnost
godinama je zapostavljana. Nju nisu odmah zapazili ni Heleni
ni Makedonci. Nju nije zapazila ni kraljica Olimpijada. Ona je
iz dna duše prezirala svoga supruga i kralja, ne prezajući ni od
toga da svome sinu smišljeno uliva mržnju prema ocu.
Ne obzirući se na sitne podlosti koje ga okružuju, Filip je
dečaka pripremao za vladara. Upućivao ga je u politiku,
stratešku veštinu i način ratovanja. Aleksandar nije imao ni
punih šesnaest godina a komandovao je konjicom. Pored
toga, imao je za vaspitača jednog od najvećih filozofa sveta.
Tako je Filip od Aleksandra stvorio valjanog nastavljača svojih
dela. Ideja o osnivanju Persijskog carstva prešla je s oca na
sina. Zamisao o osnivanju velike države s helenskom
kulturom bila bi ostvarena, da Aleksandar nije u najvećem
zamahu delanja umro i za sobom ostavio pustoš.

* * *
 Danas se s čuđenjem pitamo: kako je jedan čovek,
izvanredno obdaren, mogao do te mere da bude sujeveran?
Aleksandar je bio mističar do zatucanosti. Dok je Filip bio
ravnodušan prema prorocima, njegov sin ih vuče za sobom i
nijedan odvažniji korak u životu ne čini bez njihova saveta.
Pogrešno tumače presecanje „Gordijevog čvora" oni koji
smatraju da je Aleksandar uzeo mač u pomoć iz nekakvog
samouverenja i bahatosti. Proroci iz Telmesa ovoga puta bili
su jasni: „Zavladaće Azijom onaj ko odreši Gordijev čvor.
Čvor nije mogao odrešiti niko, pa ni Aleksandar. Ali pošto su
sve oči bile uprte u njega, jer je među makedonskim ratnicima
vladalo mišljenje da se njihovom kralju ništa nije otelo,
Aleksandar mačem preseče čvor. A da ga nije presekao?... I
njegovi ratnici su bili sujeverni. Oni bi izgubili veru u moć
svoga kralja. A kralj? Osetio je šta bi se dogodilo i presekao je
čvor. Ili se, jednostavno, uplašio od pomisli da u tom čvoru
leži sudbina Azije. Možda ne bismo bili daleko od istine kad
bi ovo poslednje smatrali za najverovatnije.
Nije manje čudnovata i sujeta koja je Aleksandra držala i
u najvećem naponu slave i veličine. On se kao dete radovao
svakoj pohvali, mada je mao da dolazi iz usta udvorica.
Njegov razgovor s Diogenom svršio se jednom grotesknom
rečenicom: „Da nisam Aleksandar, želeo bih biti Diogen".
Filozofu, zanesenjaku iz Sinope, sasvim je svejedno ko stoji
ispred njega, ali sinu Filipovom nije svejedno. On zna da je
Diogen slavan (makar i na komičan način). Kralj bi se odrekao
svega, osim slave. Ona je za njega bitna, jer ga izdvaja iz
mase. Važno je ne biti običan, po svaku cenu izbeći kobno
vanitas vanitatum.
U drugom periodu vladavine Aleksandra je potpuno
uhvatila manija božanstva. Ona ga je celog okupirala. Nje se
do smrti nije oslobodio, iako je znao da su ga drugovi omrzli
zbog toga. Oni isti drugovi koji su ga obožavali kao čoveka,
omrzli su ga kao boga. I ređaju se zavere jedna za drugom.
Najpre Aleksandar, Eropov sin, pa Filota, Parmenionov sin,
onda zavera paževa s Harpalom itd. U svakom slučaju ne
treba se čuditi što su posle njegove smrti kružile priče da je
otrovan.
Aleksandrovi prijatelji, Ptolomej, sin Lagov i Aristobul,
sin Aristobulov, opširno su pisali o tome kako je kralj ubio
svoga prijatelja Klita. Taj slučaj su prepričali Plutarh i Arijan.
Svi oni pokušavaju malo na okolišan način da nađu
opravdanje za ovo ubistvo. Doduše, oni osuđuju Aleksandra i
njegovu prenagljenost, ali smatraju da je Klit sam kriv za
svoju smrt. Međutim, nikome ne pada na pamet da se pita: da
li je Klit imao povoda ili dubljeg razloga da, makar i pijan,
onako govori? Ratnik je u nastupu pijanstva rekao samo ono
što su osećali, osim udvorica, svi makedonski oficiri, jer njima
je ubistvo Filote i staroga Parmeniona otvorilo oči. Njima je
bilo jasno da je došlo vreme kad niko nije siguran za svoj
život.
Stari istoričari kažu, da je kralj posle smrti njegovog
ljubimca Hefestiona koji je umro „jer je krišom pojeo
kuvanog petla i popio nekoliko pehara vina", naredio da lekara
nabiju na kolac. Tim je Aleksandar, valjda prvi, primenio ovu,
najgnusniju vratu kazne. Posle toga, „po naređenju
proročišta" pravio je čitav lov na ljude i ubijao ih da bi
zadovoljio dušu svoga umrlog prijatelja.
Tako je za trinaest godina vladavine Aleksandrov duh
prošao kroz sve faze: od puritanizma koji se graničio s
asketizmom, do orgijanja i najpodlijeg zadovoljenja izopačene
strasti. On se, kao uragan, naglo pojavio, prohujao i nestao.
Iza njega su ostale mnoge nove naseobine iz kojih su
postali razvijeni gradovi, pomorske luke i rečni saobraćaj i
druge vidne posledice mešanja Istoka sa Zapadom.
Uskoro je i Aleksandrija zablistala sjajem i kulturom.
Aristotel postaje osnivač i upravnik aleksandrijske biblioteke
koja broji nekoliko stotina hiljada rukopisa. Pojavljuju se i
novi pesnici: Teokrit, Heronda, Kalimah i drugi.
Tako su iza Aleksandrove velike avanture ostali poneki
tragovi.

Slavomir Nastasijević
 {1}
Hipnos — bog sna; sin Noći, blizanac s Tanatosom,
bogom smrti.
Oneiros — bog snova. Kretanje mu je nezavisno od
prostora i vremena.

{2}
Dionis — helenski bog pića (kod Rimljana Bacchus).
Stvara kod ljudi dobro raspoloženje i smatra se kao duhovni
spasilac. Orfej — mitski pevač Demetra — boginja plodnosti i
blagostanja. Nesrećna zbog izgubljene kćeri.

{3}
Kabiri — sedam feničanskih bogova.

{4}
Edon — mitski praotac tračkog plemena koje je živelo
u dotira reke Strume. Edonski — isto što i trački i
bakhantstski. Ovo pleme je obožavalo Dionisa.

{5}
Siton — mitski kralj u Trakiji.

{6}
Eleusinske misterije — postale su u gradu Eleusim,
nedaleko od Atine. U staro doba svečanosti u čast boginje
Demetre i njene kćeri Persefone objavljivali su zemljoradnici
Docnije svečanosti dobijaju mističan karakter. Vršio ih je
prvosveštenik samo u prisustvu posvećenih, i to u mraku, da
bi se srca učesnika ispunila strahom, zebnjom i iščekivanjem.

{7}
Olimpijada je bila iz Epira.

{8}
Praksitel — veliki helenski vajar.
 {9}
Epaminonda — vojskovođa iz Tebe. Pobedio
Spartance u dve velike bitke: kod Leuktre i Mantineje. U
njegovo doba Teba je bila jedini put u svojoj istoriji slobodna i
najjača država u Heladi.

{10}
Dilokija — odred od dvesta ljudi.

{11}
Elisejska polja — pominju ih Homer, Hesiod i
Pindar. Verovalo se da tu žive pravednici posle smrti.

{12}
Hemus — planina Balkan.

{13}
Pankratija — način borenja u kome je dopušteno
sve. Borci su se tukli rukama, nogama, glavom, čak i kaišima.
Ovu vrstu borbe izvrsno je opevao Vergilije u Eneidi.

{14}
Aulet — svirač na aulosu.

{15}
Kakus — strahoviti div u Italiji koji je Heraklu ukrao
goveda, s njim se borio i bio pobeđen.

{16}
Atena — atinska boginja mudrosti. Njoj su bile
posvećene buljina i maslina.

{17}
Had — donji svet, pakao.

{18}
Tračka plemena.
 {19}
Istar — Dunav.

{20}
Hem — Planina koju su Turci kasnije nazvali Balkan.

{21}
Iliri — narod koji je živeo na teritoriji današnje južne
Hrvatske. Dalmacije, Bosne i severne Albanije.

{22}
Artemida (rimska Dijana) — kći Zevsa i Lede,
Apolonova sestra. Boginja lova, boginja smrti; šalje na ljude
kugu. Njen hram u Efesu zapalio je Herostrat da bi ušao u
istoriju. Spaljivanje toga hrama bilo je na dan Aleksandrova
rođenja (Plutarh).

{23}
Falanga — zbijeni ubojni red u obliku četvorougla,
u 16 ili 32 reda. Falangisti su imali od oružja: bronzani šlem,
štit i dugačko koplje.

{24}
Aminta — otac kralja Filipa.

{25}
Panegirik — pohvalna pesma.

{26}
Epaminonda je dva puta pobedio Spartance kod
Leuktre i Mantineje.

{27}
Omiljena hrana Spartanaca bila je čorba sa
svinjetinom.
 {28}
Hermes — glasnik bogova — Heleni su ga zamišljali
kao mladića palicom u ruci i sandalama i krilima. Palicom je
otpremao duše umrlih ljudi u donji svet.

{29}
Diota — lonac a dve drške.

{30}
Eshin, Hiperid i Filokrat — najistaknutije vođe
stranke u Atina koja je htela prijateljstvo s Filipom.

{31}
Hekata — božanstvo podzemlja, nastalo u Trakiji;
avetinjska boginja čarolije i zla.

{32}
U Delfima je bilo proročište posvećeno Apolonu.

{33}
Prastari ritual o kamenu: kamen se stavlja na grob da
se duša pokojnikova veže za mesto.

{34}
Eshin, Filokrat i Hiperid bili su za to da se s Filipom
zaključi savez. Zbog loga su bili ogorčeni protivnici
Demostena i njegovih pristalica.

{35}
Sofisti su bili protivnici Sokratovi; bili su izvrsni
govornici koji su u svakoj prilici mogli govoriti za i proliv.

{36}
Persijski car Darije napao je Heladu 490 godine pre
n. e. ali je njegova vojska potučena na Maratonskom polju.
Deset godina kasnije upao je u Heladu Kserks.
 {37}
Areopag — vrhovni sud, skupština u Atini.

{38}
Tribali — tračko pleme koje kralj Filip nije pokorio.
Živeli su između Balkana i Rodopa.

{39}
Hiron — najmudriji među Kentaurima; vaspitač
mnogih slavnih heroja (Herakla, Tezeja i dr.).

{40}
Pelej — otac Ahilov; Ahil — najveći junak u
Trojanskom ratu.

{41}
Reja — boginja zemlje.

{42}
Izdanje Ilijade. tzv. „Izdanje iz Narlekova kovčežića”

{43}
Patrokla.

{44}
Homera.

{45}
U to vreme kraljevi su imali pravo da drže dve žene.

{46}
Erinije — boginje osvete.

{47}
Isokrat (436 — 338) — učitelj govorništva; bio je
učenik sofista Protagore i Gorgije; iz njegove škole izišli su
Isej, Likurg i Hiperid.

{48}
338 godine pre n. e.
 {49}
Hoplit — pešak.

{50}
Najodabranija tebanska četa.

{51}
Strateg — vojskovođa, vojni zapovednik.

{52}
Pritan — starešina u gradu, predsednik.

{53}
Jugozapadni kraj Tebe, blizu kapije Elektre.

{54}
Skupština na Korintu bila je 336 godine pre n. e.

{55}
Kina — vanbračna ćerka kralja Filipa i Ilirike Audate
docnije se udala za kralja Amintu.

{56}
Planina Balkan.

{57}
Sirmo — tribalski kralj. Osnovao grad Sirmium
(Sremska Mitrovica).

{58}
Dunav.

{59}
Agirjani — pleme Peonjana, pokorio ih Filip i služili
su u makedonskoj vojsci.

{60}
Ila — četa.
 {61}
Beotarh — upravitelj državnih i ratnih poslova.

{62}
Fibula — kopča.

{63}
334. godine pre n. e.

{64}
Strimon — reka Struma.

{65}
Reka Marica.

{66}
Tuda je prošao Kserks u svom pohodu na Heladu
oko 480. g. samo u obrnutom pravcu.

{67}
Helespont — Dardaneli.

{68}
Kod Abida Dardaneli su najuži, oko 140 m.

{69}
Rapsodi — narodni pevači, kao naši guslari.

{70}
Aristobal, učesnik u bici i pisac, tvrdi da je poginulo
20.000 pešaka i 2.500 konjanika, Persijanaca i najamnika.

{71}
Po starom verovanju pokojnika mora pokriti zemlja,
jer u protivnom neće njegovu dušu da preveze Haron preko
reke Stiksa u donjem svetu.

{72}
Tu je postala priča o kralju Midi.
 {73}
Oligarhija — vladavina plemića, odabranih među
najboljima; tiranija, diktatura manjine.

{74}
Prvi hram Artemide u Efesu izgoreo je na dan
rođenja Aleksandrova. 21 jula 356. godine pre n. e.

{75}
Sokratovi učenici Simija i Kebet, zatim Kratet,
Diogenov učenik i Filonid, Zenonov učenik; svi su bili iz Tebe.

{76}
Beotija — grčka država. Glavni grad Teba.

{77}
Blizanci — zvezdano jato; Kastor i Poluks. Herakle i
Apolon.

{78}
Genije — duh, čuvar čovekov; božansko biće slično
larima i penatima.

{79}
Semiramida — žena azijskog kralja Samsijada,
vladala je Vavilonom kao kraljica i postavila zakon da žene
mogu biti vladari; umrla je 872 godine pre n. e.

{80}
Neki stari pisci tvrde da je kod Soha bilo ukupno
600.000 persijskih ratnika.

{81}
Oko sto dvadeset miliona dinara.

{82}
Odred od 512 konjanika.
 {83}
U Keleni je postala priča o Marsiji i Apolonu.

{84}
Aristandar, prorok kralja Filipa i Aleksandra,
pripadao je čuvenoj porodici gatara iz Telmesa.

{85}
Po starom verovanju smatralo da je nekom došao
sudnji čas kad zvezda (meteor) proleti.

{86}
U Aleksandrovoj vojsci bilo je šest Ptolomeja.

{87}
Stari pisci ne navode koliki su bili Aleksandrovi
gubici, ali srazmerno svakako mali.

{88}
Artakserks III (359 — 338).

{89}
Ars — persijski car (338 — 336).

{90}
Melhart — kartaginski Herakle, božanstvo koje je
kod Feničana obožavano nekoliko vekova pre nego u Heladi.

{91}
Oko 60,000.000 dinara.

{92}
Oko 230 kilometara.

{93}
Egipatska božanstva.

{94}
U bici kod Granika Klit je ubio satrapa Spitridata i
spasao Aleksandra od smrti.
 {95}
Harpal je bio mali rastom, gotovo kržljav, pa nije ni
učestvovao u bitkama.

{96}
Navukodonosor Veliki — obnovio Vavilonsko
carstvo — VII i VI vek pre n. e.

{97}
331. godine pre n. e.

{98}
Između 20. i 21. septembra 331. godine pre n. e.

{99}
U blizini Isa Darijevi ratnici našli su makedonske
ranjenike i strahovito ih izmrcvarili: pekli su im rane, vadili oči
i odsecali ruke.

{100}
Kod Granika su se borili na obali reke i na
brežuljcima, kod Isa u klancu i na reci Pinaru.

{101}
Aleksandar je imao tada 40.000 pešaka i 7.000
konjanika, a Darije oko 1.200.000 ratnika.

{102}
Pritoka reke Tigra.

{103}
Baal — vavilonski bog sunca.

{104}
Oko 250.000.000 dinara.

{105}
Raga (danas Raka)— čuveni grad u starom veku; u
srednjem, prestonica kalifa. U XIII veku razorili ga Mongoli,
Džingis-kanovi.

{106}
Ovde Aleksandar misli na Aristotela koga u
poslednje vreme nije podnosio.

{107}
Blizanci — Kastor i Poluks. Zevsovi sinovi.

{108}
Mojre — kćeri Noći. One određuju sudbinu
ljudima. Ima ih tri: Klota, Laheza i Atropa. Kod Rimljana
Parke, kod nas suđaje.

{109}
Astreja (Dike) — kći Zevsa i Temide, boginje
pravde. Napustila ljude kad su se iskvarili u bakarno doba i
otišla na nebo, gde blista u sazvežđu Device kao najsjajnija
zvezda.

{110}
Temida — boginja pravde.

{111}
Kalisten je napisao dva istorijska dela: „Istoriju
Helade” i „Dela Aleksandrova". Ciceron ga je mnogo cenio.

{112}
Grupa mladića, paževa, pod vođstvom Hermolaja,
sklopila je zaveru protiv Aleksandra; zavera je otkrivena i
preko dvadeset mladića je ubijeno.

{113}
Arijana — Irak.
 {114}
Marakanda — Samarkand.

{115}
Indijski Kavkaz.

{116}
U to vreme bilo je tri vrste Skita: evropski —
nastanjeni na ogromnom prostranstvu na levoj obali Dunava,
azijski — južno od Kaspijskog jezera i nomadski Skiti — na
granici prema Indiji.

{117}
Gimnos — nag, go; goli mudraci.

{118}
Paurara.

{119}
Prema zabeleškama Ptolomeja i Aristobula Por je
bio visok 2,33 m.

{120}
Po Plutarhu.

{121}
Oko pet kilometara.

{122}
Indijski okean.

{123}
Hirkansko more — Kaspijako jezero. U to vreme
svi naučnici, osim Aristotela, tvrdili su da je Kaspijsko jezero
u vezi s Indijskim okeanom.

{124}
Obojica su pisali memoare o Aleksandrovoj vojni.
Ti memoari bili su važan izvor za kasnije pisce.
 {125}
Po Ptolomeju koplje je prodrlo u pluća.

{126}
Mare Erythraeum — pripada Indijskom okeanu.

{127}
Monsuni — duvaju leti od Crnoga mora i
Helesponta.

{128}
Avgusta meseca 325. godine pre n. e.

{129}
Herba valeriana (radix valeriana).

{130}
Grad u Siriji, na reci Eufratu, blizini Antiohije.

{131}
Gibraltarski moreuz.

{132}
Nijednom nije okrenuo neprijatelju leđa; nije bežao.

{133}
Prosečno je svaki dobio novca u vrednosti od oko
50,000.000 dinara.

{134}
Lisip — vajar Aleksandrovog doba. Priča se da je
Aleksandar jedino njemu dozvolio da radi njegove kipove.
Izradio je oko 1.500 kipova, većinom u bronzi.

{135}
Kada je Hektor ubio Patrokla, Ahilej je od žalosti za
izgubljenim prijateljem odsekao sebi kosu (Homer —
Ilijada).
 {136}
323. godine pre n. e.

{137}
Ovaj slučaj zabeležili su gotovo svi Aleksandrovi
biografi: Ptolomej, Aristobul, Onesikrit, Nearh, kao i Plutarh i
Arijan.

{138}
Serapis — egipatsko božanstvo.

{139}
Umro je 11. maja 323. godine pre n. e.

{140}
Ptolemej, sin Lagov, često je pominjan u ovoj knjizi.
On je napisao knjigu o Aleksandrovu životu. Delo je
izgubljeno, ali je izvrsno poslužilo kao izvor poznjim piscima.

{141}
279. godine pre n. e.

{142}
Zevsov hram; vajarski radovi. „Umirući Gal” i grupa
„Gal koji ubija svoju ženu i sebe" itd.

{143}
Epitaf — nadgrobni natpis.

{144}
O Aleksandru su pisali: Eratosten. Nearh,
Asklepijad, Haret. Filarh. Diodor i dr.

{145}
Plutarh.
Садржај
GLAVA PRVA 5
GLAVA DRUGA 16
GLAVA TREĆA 24
GLAVA ČETVRTA 36
GLAVA PETA 47
GLAVA ŠESTA 60
GLAVA SEDMA 73
GLAVA OSMA 87
GLAVA DEVETA 102
GLAVA DESETA 114
GLAVA JEDANAESTA 127
GLAVA DVANAESTA 146
GLAVA TRINAESTA 160
GLAVA ČETRNAESTA 177
GLAVA PETNAESTA 191
GLAVA ŠESNAESTA 206
GLAVA SEDAMNAESTA 219
GLAVA OSAMNAESTA 234
GLAVA DEVETNAESTA 252
GLAVA DVADESETA 264
GLAVA DVADESET PRVA 279
GLAVA DVADESET DRUGA 291
GLAVA DVADESET TREĆA 305
GLAVA DVADESET ČETVRTA 317
GLAVA DVADESET PETA 331
GLAVA DVADESET ŠESTA 345
GLAVA DVADESET SEDMA 356
EPILOG 370
POGOVOR 375