Professional Documents
Culture Documents
Naseljavanje Srba Po Hrvatskoj I Dalmaciji Adam Pribicevic PDF
Naseljavanje Srba Po Hrvatskoj I Dalmaciji Adam Pribicevic PDF
НАСЕЉАВАЊЕ СРБА
ПО ХРВАТСКОЈ И ДАЛМАЦИЈИ
ВИНДЗОР
1955
Штампа: АВАЛА, издавачко и штампарско предузеће,
Страна
Предговор 7
Долазак Турака 9
Слабост Хрватске 11
Српске Сеобе 13
ДО 1633 ГОДИНЕ
Чудо на граници 27
Срби о себи 44
Народна песма 47
Жумберачка Унија 55
Закључак 62
ПРЕДГОВОР
Но, овај део Срба има и неке особине, које су велике вредности.
ПИСАЦ
ДОЛАЗАК ТУРАКА
Пре освојења Босне 1463 г. није било ниједног Србина западно од реке
Врбаса до Велебита и крањске границе, а ни у северној Далмацији и у
Славонији.
А у Хрватској месеца јуна 1469 године „разли се нова турска војска преко
у Посавину, да продре у аустријске земље. Малене воде омогућише им
прелазе преко наших вода. И народ без оружја бежао је и срећан је био кад је
могао Саву препливати, остављајући иза себе села у пламену. Јаук и дим од
запаљених села натецаху се у небеским висинама, који ће више допрети.
Срећом, порасту воде, те је прелаз преко Саве гонећим Турцима био немогућ,
зато полетеше с ону страну Саве, провалише у Крањску, да носе и тамо
палеж, да кољу и робе, како вели крањски летописац: „Села уништише
ватром, становнике сабљом”, одведоше велико мноштво народа, срамотише
жене на очи њихових мужева, а онда им отсецаху главе, а таква несрећа
достиже и неке племиће, јер ове бестије пазе на племство, колико свиња на
бисер.
Ове злокобне, 1469 године провале Турци, преко Уне, и у Лику, у земље
крбавских и модрушких кнезова и све попале, опустоше и поробе. Велики
део народа одвели су у ропство, а што је измакло ножу и ланцу, раселило се.
СЛАБОСТ ХРВАТСКЕ
Иначе, ни ратнички дух у хрватским масама није био толико јак, колико
међу Бошњацима и Херцеговцима, јер су дуже времена живеле у сразмерном
миру. Уз то су биле невичне турском начину ратовања.
За одбрану од Турака нису биле довољне мале феудалне војске. Оне нису
биле толике, да буду способне за чување и одбрану дуге границе, од
муслиманских четинчких упада и још да претекне резерва, која ће се слати
тамо, где загрози већа опасност.
За тај задатак требала је борбена воља народне масе. Али, народ, окован у
онакве ланце, какви су глодали руке и ноге хрватских сељака, није могао
имати и такве воље. Да је има, требало је да брани своје њиве, а не велике
поседе феудалаца, односно да се бори за своју слободу, а не за своје ланце.
Где год је требало бранити границу од провала татарских или турских, усред
феудалног доба, образован је широк погранични појас слободних сељака, као
у Пољској и Русији.
Такву Хрватску није било тешко освајати. И зато је она врло брзо спала
на три врло окрњене жупаније, уз границу аустријску.
Она је, 1584 године, имала само 3000 пореских кућа, док је, пре турске
провале, сама крижевачка жупанија имала 12.000 порескпх кућа. Поврх тога,
било је 1584 године и 2000 кућа Срба уз границу, али они су били ослобођени
од плаћања пореза.
Хрватски народ, који није био поклан или отишао у ропство, разбегао се
на све стране: у западну Мађарску, Истру, Крањску, Штајерску, Корушку, на
јадранска острва, па чак у Италију, Моравску и Баварску.
СРПСКЕ СЕОБЕ
Кад су Турци очистили простор западно од Врбаса, у ком никад није било
Срба, ови су стали надирати уњ.
Надирали су и сами, да дођу до већих имања. Досељавали су их, са својих
старих имања у унутрашњости, и муслимани спахије. Некад су се одмицали
даље, због крвне освете. Кад би дошла гладна година, бежали су од глади.
Око 1650 године одселили су се Црногорци из племена љуботинског, због
глади, чак у Истру и населили три села, од којих је једно, Перој, остало досад
верно православљу и српству, док су се друга два, за неке истарске гладне
године, поримокатоличила, јер им је дана исхрана, под условом да се
поримокатоличе. Често су изазивали распршавање муслимански покољи
Срба и зверства турске солдатеске, за ратова.
Али Срби нису хтели ићи на царску браду, на празиа обећања. Тражили
су привилегије написмено. Добили су их 5 септембра 1538 од цара, а
проширене су 16 јула 1544 године. Они добивају земљу као слободни
сељаци, не плаћају на њу никакве порезе 20 година, ни десетине бискупима,
као ни намета, армице, царине. Со добивају бесплатно. Кад нешто упљачкају
о свом трошку, њихово је, осим села, градова, заробљених турских
команданата и одличних Турака. Ово је припадало цару, кога је нарочито
интересирао откуп за турске команданте и одличне Турке. А кад су ишли под
царском платом, цару је припадала трећина плена. Тако је и његово царско
апостолско величанство било пљачкаш!
У овој привилегији, цар назива, на пет места, ове Србе, Рашани или Срби,
а на једном Рашани.
1536 године насељени су први Срби око Гомирја и Јасенка и дигли 1557
године мали манастир.
1605 и 1607 доводи нове Србе генерал Кизл, велики пријатељ и бранитељ
Срба.
1609 године доводе Србе у Плашки кнезови Радоје Љубишић, Паун Лалић
и Петар Тадешковић.
1610, 1611, 1612, 1639, 1642 и 1655-66 нови ројеви долазе у Плашки,
Муњаву, Јасеницу, Оток, Дубраву, Поникве.
Ово су били врло храбри људи и добро зачепили рупу, кроз коју су
муслимани продирали, ради пљачке, у Хрватско Приморје. Зато их нападне
16 септембра 1663, док се нису још право ни згрејали на новом огњишту,
Али-паша Ченгијћ, са 8000 момака, да их одатле протера. Али га ови Срби
страшно разбију, те је пало 2000 муслимана, а 256 било заробљено.
Прве Србе населио је још цар Стефан Душан, кад је помагао зету
Младену Шубићу против Мађара. На крају Четрнаестог века населило се
Срба из Босне, за владе бошњачке у Далмацији. И почетком Петнаестог века
досељавали су се Срби из Босне.. Но, ови Срби из Босне или су били
римокатолици или богумили, који су се поримокатоличили и претопили се у
Хрвате. Тако су се, ваљда, морали поримокатоличени и они Срби, досељени
за цара Душана. Православни Срби стали су надирати за Турака, као и у
западну Хрватску.
Разуме се, ово нису све сеобе, већ само оне за које су пронаћени извори.
Свакако, сви извори нису објављени, а многи су се погубили. Мања
досељења нису ни бележена.
Но, прва већа сеоба Срба била је 1595, 1597, 1598. Ове последње године
доселило се, у један мах, 3000 Срба.
Затим су дошле сеобе 1600, 1604, 1608, 1609, 1622, 1637, 1642,
Ипак би се сви Срби са границе или вратили у Турску, што ба била срећа
за српски народ, или подлегли римокатолицизму. Спасао их је долазак
Чарнојевићевих Срба 1690, а 1781 године прогласио је слободоумни цар
Јосип Други верску трпељивост. Тим је била призната православна вера у
Хрватској, дочим је у Мађарској била призната закључком мађарског
Парламента још 1412 подине.
Ови прости људи, ето, сваку хришћанску веру држе својом, дижући се
тако високо изнад ондашњих римокатоличких бискупа, који су њих држали
шизматицима и свима средствима терора чупали душу из њих.
Али нису сви Срби били само тренирани војници, већ су темељито
познавали и турски начин ратовања и, како често истичу њихови аустријски
команданти, савршено познавали терен и сналазили се свуда. Како су ти
команданти истицали, били су рођени војници, ратници.
Имали су и одличну обавештајну службу преко своје браће у Босни. Тако
су сазнавали за приправе и покрете турских пљачкашких одреда и
дочекивали их у бусијама и враћали крвавих глава.. А ако су били прејаки,
обавештавали су редовну немачку војску у позадини.
У битци код Сиска било је хришћана свега 5000, а Срба крајишника било
је 1584 на хрватској граници 2000 породица, са 4-5000 бораца, јер су српске
задружне породице имале некад и по 25 душа, док је у целој преосталој
Хрватској, без Срба, било само 3000 пореских кућа! То је било 20 година пре
битке код Сиска. А после битке, 1625 године, жумберачки капетан барон
Парадајзер јавља у Беч, да Срба војника има на граници 9000, или двапут
колико је било хришћана у битци код Сиска.
У самој битци код Сиска Хрвати су чинили мањину. Бан Тома Ердеди
имао је само 1240 момака. Осим тога су Тахи, Драшковић и Благај довели
мање одреде од 100—300 момака. То је све, Словенаца и Немаца било је
преко 2000, стрелаца из Шлеске 500 и 500 српских ускока. А Срба је морало
бити и у другим одредима. Нарочито у одреду Грасвајна из Копривнице, кад
су се на тој страпи Срби борили против истога Хасан-паше у битци код
Дубраве, а такођер у банову домобранству. И поред тога Срби су још чували
целу границу!
Битка код Сиска показује колику је снагу онда претстављало 5000 људи.
Опасност је све више губила се, услед тога што је све више Срба долазило
на границу. 1584 г. било је у Вараждинском и Карловачком Ђенералату 2000
српских граничарских домова. 1768 г. било их је само у Карловачком 12.079,
са 125.762 душе.
А како је мали број људи могао с успехом бранити важне пролазе, види се
из случаја са насељењем Гацког поља у Лици, кроз које су Турци продирали
да робе по Хрватском Приморју и Лици.. Гроф Петар Зрињски, тада капетан
сењски, предложио је цару Леополду 1659 године, да се на Гацко поље
населе Срби из Усоре у Босни, што је цар прихватио. Он вели у предлогу, да
би то поље од мањих пљачкашких чета могла бранити 54 човека под
оружјем.
А зар треба говорити о Тахију, који је изазвао буну Матије Гупца, против
кога је сељачка тужба изнела више метара у дужину, а који је на својим
њивама одабирао лепе сељанке и слао их да се окупају у његову двору и
спреме за његову постељу?
„То су лепи људи, високи, неучени, али бистра ума, храбри јунаци, за бој
као створени, треба их само знати дисциплиновати. Но, нипошто не треба им
дати младе, већ старије и искусне официре, који ће с њима уљудно
поступати. Без велике нужде не сме их се дати шибати, а ако то ипак устреба
кадгод учинити, тада треба, пре свега, јавити онима који уживају углед међу
њима, да они увиде потребу казне и одобре поступак“.
То је, дакле, био поносит сој људи, који је много држао до свога људског
достојанства, па се морало с њима пажљиво поступати. И, уистину, ти Срби,
ни после 200 година, нису научили на шибу, па су се због шибе и у
деветнаестом веку, одметали у хајдуке.
„Па шта је зато ако хришћане хватају? Па то су Власи грчке вере за које
није штета да их хватају.“
Кад је стигао глас о турском поразу под Бечом 1683 године, настане
врење међу Србима у пограничним крајевима Турске. Први се побуне Срби у
турској Далмацији 1684 године. На чело побуњених Срба ступе Стојан
Јанковић и Илија Смиљанић, хероји српских народних песама.
После турског пораза под Бечом 1683 године, Аустрија је позвала све
Хришћане под Турском, да се дигну против Турака. То су учинили и у рату
Еугена Савојског 1716-18.
1716 године населе Срби Крстињу, али се после један део врати у Турску.
Вођена је војна истрага шта је био узрок овом повратку, иако хрватске
националисте тврде да Срби нису били ником потребни. Да је било тако,
онда би се сви у Аустрији морали били радовати што се то „балканско смеће
враћа“.
1718 године насели турањски капетан барон Кулмер Србе око Турња и по
Мостању, тик уз Карловац. Но, хрватске власти дигну грају те их 1721
преселе у Тушиловић. Дакле, нису их Хрвати привијали уз груди братске.
За рата цара Јосипа Другог с Турском 1788-90 год. опет се ратна срећа
колебала. То је доводило до присилних сеоба. Ма да је Кордун већ био добро
насељен, досељено је и размештено у огулинску и слуњску регименту још
2.646 душа, са 450 ратника, док их је у личку и оточку регименту досељено
4677 душа, са 847 ратника.
Банија је била чисто хрватски крај, пре Турака. Али Турци су скоро
истребили хрватско становништво. Проваљивали су из године у годину у
Банију, робећи, палећи и убијајући. Срушили су били 70 тврђава и тврђавица.
Како пише хрватскн историчар Смичиклас:
„Кукавни народ бјежао је као овце, кад се мед ње вуци увуку. Пук
хрватски у хрпама на хиљаде прелазио је границу своје отаџбине. да си
другде тражи бољу и сретнију домовину.“
Али никад турска држава није звала Србе Власима, већ увек Србима. Кад
Мехмедпаша Соколовић пише команданту Темишвара Анд. Баторију 1551 г.
он каже: „И што ми шаљеш писама и све ми српским језиком шаљи, а не
фрушки(француски).“ Дакле, не каравлашки јер је знао ко су Срби и ко су
Власи. Да је рекао Баторију: „пиши ми влашкн...“ добио би румунско писмо,
јер је и Батори знао ко су Власи а ко су Срби.
У папској були од 21 нов. 1611 г. зову се ови исти Срби само Србима, на
више места.
Тако Србе зову Србима и цареви Рудолф, Леополд, Јосип Други, Карло
Шести, Марија Терезија и даље сви.
Тако исто Ратни Савет у Шт. Градцу, Царска Тајна Канцеларија, Дворски
Ратни Савет, Угарска Дворска Канцеларија, министар барон Бартенштајн,
референт за српске послове — зову и Србе у Хрватској Србима.
Гроф Ђуро Зрињски, насељавајући Србе на своја имања око Гомирја, зове
их 1602 „Власима или Србима“.
Сењски бискуп С. Главинић путује кроз Лику и бележи колико где има
поримокатоличеннх муслимана, римокаолика и Срба „шизматнка“.
Године 1703, сењски бискуп Мартин Брајковић, у писму цару, зове Србе
„Морлаци или Срби“.
У Војној Граници: Срба (сербен ) 297.005, Влаха 363, Грка 171, Цинцара
675.
СРБИ О СЕБИ
А сви ти Срби славили су славу, коју само Срби славе међу свима
Словенима, а међу Хрватима по неки Србин, за неко време иза свога
римокатоличења, док се Слава, под утицајем римокатоличке цркве, као и
српско осећање, не угаси.
У оно доба западни Срби нису могли имати неке књижевности Срби
писци почели су се појављивати тек крајем Осамнаестог века. Али колико их
је било, сви су били свестни Срби.
„Ко си ти?“
„Ја сам человјек, Србин, христијанин!“
Затим пева:
Па:
НАРОДНА ПЕСМА
Угрожени, западни Срби хтели су да их све око њих подсећа сваког дана
на Српство. Зато су везли на јастучићима, ћилимима, пешкирима, капама,
српски грб и заставу и изрезивали на дувањарама, гуслама, преслицама,
чутурама, тањирима дрвеним, штаповима. Жене су носиле мараме, оивичене
тробојком, а сељаци често оивичавали кровове тробојком, састављеном од
црвеног, плавог и белог црепа.
Западни Срби стигли су раније у Аустрију за близу 200 година пре сеобе
под Чарнојевићем 1690 г. Они су добивали привилегије од аустријскнх
царева само група по група, како су се досељавали. Али нису добили
привилегија као народ. Зато су њихови изгледи у будућност били слаби.
Зато, иа Срп. Нар. Црквени Сабор у Крушедолу, сазван 1708 г., да бира
новог митрополнта, после Чарнојевићеве смрти у Бечу 27 октобра 1706 (Срби
су сумњали да су га отровале језуите), не буду позвани Срби из Хрватске и
Славоније.
Овако су, уз мале губитке, одолели свима јуришима, док цар Јосип 2. није
1781 г. прогласио верску трпељивост.
ЖУМБЕРАЧКА УНИЈА
Већ 1533 године, тек што су први ројеви Срба стигли у Жумберак, туже
се како их „Крањци и Хрвати гоне један другом”, н не желе да над њима
владају „Хрвати“.
Кад ђакон Јанко није хтео прићи унији, окује га војна власт у Жумберку и
пошаље у тамницу у Карловац. У њој је умро. Шта су од њега радили да је
умро, не зна се. Два калуђера из Гомирја, који су, по дозволи, помагали
покојним болесним свештеницима, протерају.
У целој Хрватској било је 1890 године само 10. 640 унијата, од тога у
Жумберку 7.139. И због тога је српски народ мучен 200 година. Но, Аустрија
је такав рад, ту и на другим странама, платила својом пропашћу.
Истрага је дуго вођена, али без успеха. После овога, нико више није смео
прићи унији.
Царица га није могла признати, јер су јој Срби требали, кад је морала
водити борбу на живот и смрт са Пруском.
Те побуне дигнуте су биле; 1623, 1631, 1632, 1658, 1666, 1672, 1693-7,
1700, 1702, 1705, 1706, 1714, 1719, 1726, 1728, 1730, 1735, 1736, 1739, 1743,
1748, 1751-8, 1755, 1777, 1870 и последње 1883.
Неке буне су ипак трајале више година, јер Аустрија, уплетена у велике
ратове, није имала снаге да их угуши одмах. У неким бунама борили су се и
Хрвати граничари храбро уз Србе.
Буне су биле могуће зато што је држава имала мало војске, путови били
зли, обавештајна служба (без телеграфа) спора и тако се могла раширити, док
би централна власт за буну сазнала и предузела мере за угушење.
Последњу буну дигли су Срби Бановци 1883 г., кад су ми биле три
године. Буна је планула због увођења заједничког грба Св. Стефана.
(мађарске круне) на поштанске сандуке за писма. Срби Бановци видели су и у
том потез мађаризације и побунили се. Планула је и бивша Прва глинска
регимента и Друга Петрињска, да се избаци „мађарска круна“ из пошта у
Хрватској.
Но, у ово време, држава је већ имала велнку стајаћу војску, жељезнице,
гелеграф на расположењу и покушај буне угушен је с мало мртвих и
рањених, а више на затвор осуђених. Ово је био исто сељачки граничарски
покрет. Српска интелигенција, која је знала сразмеру снага, била је против
побуне, па су бунтовници и на њу нападали, јер се „продала” Мађарима.
Други облик протеста против зле управе била је хајдучија. Кад би зло
догрдило, скоро свака кућа давала би хајдука. Планина је било много и
врвеле су од њих. Некад би се састављали читави одредн од хајдука, који би
знали, усред бела дана, уз метање пушака, писку зурла и лупу бубњева,
нападали на варошице, ради пљачке. Једаред су напали тако и опљачкали чак
Осек у Славонији.
Ово је, и с ове стране гледајући, био храбар, борбен и поносит сој
динарски, који се увек бунио против насртаја на правду и људско
достојанство.
ЗАКЉУЧАК
Ова сеоба Срба у Хрватску била је велика погрешка, које Срби не би били
починили, да су имали организовано интелигентно вођство.