GEOHEMIJA

Pod nazivom geohemija podrazumeva se izučavanje sastava Zemlje i drugih planeta,

hemijskih procesa i reakcija koje su odgovorne za sastav stena i tla, kao i kruženje
(migracija) materije i energije koje transportuju Zemljine hemijske komponente u
vremenu i prostoru, i njihovu interakciju sa hidrosferom i atmosferom.

Najvažnija polja geohemije su:

1. Geohemija izotopa: Određivanje relativnih i apsolutnih koncentracija hemijskih elemenata i
njihovih izotopa u zemlji i na njoj.
2. Proučavanje distribucije i kretanja elemenata u različitim delovima zemlje (u kori,
mantlu, hidrosferi itd.) i u mineralima sa ciljem da se utvrdi skriveni sistem distribucije i
kretanja.
3. Kosmohemija: Analiza distribucije elemenata i njihovih izotopa u svemiru.
4. Organska geohemija: Nauka o ulozi procesa i sastava koji su nastali od živih organizama ili
onih koji su nekada živeli.
5. Primena u studijama zaštite životne sredine, hidrološkim i mineraloškim proučavanjima.

Sastav Zemljine kore po “Klarku i Vašingtonu”

Viktor Goldšmit
Nemački naučnik Victor Moritz Goldschmidt je bio osnivač savremene geohemije.
Klasifikacija elemenata po Goldšmitu

Litofilni elementi (Al, Na, B, Ba, Be, Br, Ca, Cl, Cr, Cs, F, I, Hf, K, Li, Mg, Na, Nb, O, P, Rb,
Sc, Si, Sr,Ta, Th, Ti, U, V, Y, Zr, W, lantanidi) se uglavnom sastoje od visoko reaktivnih metala.
Oni takođe uključuju mali broj reaktivnih nemetala, i reaktivnih metala, kao što su titan, cirkon i
vanadijum.
Lithofilni doslovno znači “imaju afinitet prema stenama”. Zbog velikog afiniteta prema
kiseoniku većina litofilnih elemenata je jako koncentrisana u Zemljinoj kori u odnosu na njihov
zastupljenost u Sunčevom sistemu.

Siderofilni elementi (Au, Co, Fe, Ir, Mn, Mo, Ni, Os, Pd, Pt, Re, Rh, Ru) su metali visoke
gustine i vezuju se za gvožđe u čvrstom i u rastopljenom stanju.
Siderofilan zanči “ima afinitet prema gvožđu”. Većina siderofilnih elemenata praktično nema
nikakav afinitet prema kiseoniku.
Formiraju metalne veze sa gvožđem u Zemljinom jezgru gde su pritisci dovoljno jaki i gvožđe je
u čvrstom stanju. Kako koncentrisani u gustom jezgru, siderofilni elementi su retki u Zemljinoj
kori.
Mnogi su zato poznati kao plemeniti metali. Iridijum na primer, je najređi element u Zemljinoj
kori u masenom odnosu jedan prema milijardu.
Halkofilni elementi (Ag, As, Bi, Cd, Cu, Ga, Ge, Hg, In, Pb, Po, S, Sb, Se, Sn, Te, Tl, Zn) su
metali (ponekad se nazivaju siromašnim metalima) i teži nemetali koji imaju nizak afinitet prema
kiseoniku i prave jedinjenja sa sumporom formirajući “nerastvorne sulfide”.
Halkofilni doslovno znači “imaju afinitet prema bakru” od grčkog Χαλκός - bakar, ali u stvari u
geološkoj i rudarskoj terminologiji ima značenje “afiniteta prema sumporu” ili “rudni elementi”
(podrazumevajući isključivo silfidne rude metala ne i oksidne).
Kako su sulfidi mnogo gušći od silikata (litofilnih jedinjenja) halkofilni elementi su
koncentrisani ispod litofilnih u Zemljinoj kori u vreme primarne kristalizacije Zemlnine kore.

Atmofilni elementi (H, C, N, inertni gasovi) nalaze se isključivo u obliku gasova.

Plemeniti gasovi ne formiraju stabilna jedinjenja i nalaze se u obliku monoatomnih gasova. Azot
iako nema stabilnu konfoguraciju za svoje pojedinačne atome, veze u dvoatomskim molekulima
su toliko jake da su svi oksidi azota termodinamički nestabilni.
Ugljenik je klasifikovan kao atmofilan jer formira jake višestruke veze sa kiseonikom praveći
ugljen-monoksid (koji se polako oksiduje u atmosferi u ugljen dioksid).
Vodonik se takođe svrstava u atmofilne iako je uglavnom prisutan u vidu vode koja je u tečnom
stanju.