DAN TRIFIDA

Vindem Džon

Prevod: Suvin Darko

 1. POČETAK KRAJA

Ako za neki dan slučajno znate da je sreda, a on počinje tako kao nedelja, onda nešto negde ozbiljno
ne valja.
Taj osećaj sam imao od trenutka kad sam se probudio. Pa ipak, kad sam počeo nešto jasnije da
razmišljam, posumnjao sam u njega. Konačno, bilo je verovatno da nisam imao pravo ja, a ne svi
drugi - mada mi nije bilo jasno kako bi to moglo biti. I dalje sam čekao, nagrižen sumnjom. No, tada
sam stekao prvo objektivno svedočanstvo - neki udaljen sat otkucao je nešto što je meni zvučalo baš
kao osam sati. Slušao sam napeto i sumnjičavo. Uskoro je počeo još jedan sat, s jakim i odlučnim
tonom. Na svoj lagan način otkucao je nesumnjivih osam. Tada sam znao da stvari stoje naopako.
Propustio sam da vidim konac sveta - ili bar sveta kakav sam poznavao blizu trideset godina - pukim
slučajem. Ako razmislimo, to je i značajan činilac opstanka uopšte. Po prirodi stvari, priličan broj
osoba je uvek u bolnici, a zakon verovatnoće izabrao je upravo mene da budem jedan od njih,
otprilike nedelju dana ranije. Mogla je to isto tako biti i sedmica pre toga - u kom slučaju ne bih sada
mogao pisati: uopšte me ne bi bilo. Ali slučaj je hteo da nisam samo baš u to vreme bio u bolnici
nego i da su moje oči, u stvari cela moja glava, bili u zavojima. Zbog toga moram biti zahvalan
onome, ma ko to bio, ko uređuje te verovatnosti. Tada sam, međutim, bio neraspoložen, razmišljajući
o tome koji se đavo dešava. Bio sam dosta dugo u bolnici da bih znao kako u njoj, uz glavnu sestru,
sat predstavlja najsvetiju stvar.
Bez sata na takvom mestu naprosto ne bi bilo veze. Svakog sekunda neko mu se obraća zbog rođenja,
umiranja, doza, obroka, svetala, govora, rada, spavanja, odmora, poseta, previjanja, pranja - a dosad
je taj sat naređivao da neko mora početi da me pere i uređuje tačno tri minuta posle sedam ujutro. To
je bio jedan od najjačih razloga za zadovoljstvo što sam u privatnoj sobi. U javnom odeljenju, gužva
bi počela jedan ceo nepotreban sat ranije. Ali ovde, danas, satovi promenljive pouzdanosti
nastavljali su da udaraju osam iz svih smerova, a još se niko nije pojavljivao.
Koliko god nisam voleo proces brisanja, i koliko je god bila beskorisna moja sugestija da bi pomoć
jedne ruke koja bi me vodila sve do kupaonice mogla taj proces eliminisati, ipak je njegovo
izostajanje bilo veoma uznemirujuće. Sem toga, on je obično neposredno prethodio doručku, a ja sam
bio gladan.
Verovatno bi me to ožalostilo svakog jutra, ali danas je, ove srede 8. maja, bila prilika od posebne
lične važnosti. Bio sam dvostruko željan da se rešim celog tog meteža, jer je ovo bio dan kad je
trebalo da mi skinu zavoje.
Pipao sam malo unaokolo da nađem zvono i zvonio sam punih pet sekundi, tek toliko da im pokažem
šta mislim o njima.
Dok sam čekao prilično nervozan odgovor koji bi trebalo da usledi posle takve zvonjave, i dalje sam
slušao.
Vani je dan - shvatio sam tada - zvučao još lažnije nego što sam mislio. Njegovi su šumovi, ili
nedostatak šumova, bili više nedeljni od nedelje same, a ja sam ponovo postao apsolutno siguran da
je to bila sreda, ma šta se drugo sa njom desilo.
Nikad nisam uspeo da potpuno shvatim kakva je to slabost naterala osnivače bolnice Sv. Merina da
izgrade svoju instituciju na raskršću glavnih ulica, na skupom gradilištu za poslovne prostorije, i da
time izvrgnu nerve pacijenata stalnom trganju. Ali za one koji su bili toliko srećni da pate od bolesti
što ih stalni promet nije pogoršavao, bolnica je imala tu prednost da je čovek mogao ležati, a da ipak
ne bude izvan kontakta, da tako kažem, s tokom života. Obično su autobusi u zapadnom smeru grmeli
uz nju pokušavajući da budu brži od saobraćajnih svetala na uglu; cvilenje kočnica i salva pucnjave
iz prigušivača, često su označavali njihov neuspeh. Onda bi oslobođeni saobraćaj u drugom smeru
započeo da buči uz strminu. Tu i tamo došlo bi do prekida; struganje, pošten tresak, i nakon toga opšti
zastoj - veoma mučno za čoveka u mom položaju koji je mogao suditi o opsegu incidenta samo po
intenzitetu psovanja što ga je taj prouzrokovao. Svakako, pacijent Sv. Merina nije mogao ni po danu
ni tokom većeg dela noći imati utisak da je opšti pogon prestao samo zato što je on lično bio trenutno
izbačen iz saobraćaja.
Ali ovoga jutra bilo je drugačije. Tajanstveno i zato neugodno drugačije. Točkovi nisu tandrkali,
autobusi nisu bučali u stvari nije se čulo nikakvo vozilo. Ni kočnice, ni trube, čak ni kloparanja
nekolicine retkih konja koji su još tu i tamo prolazili. A ni, kako bi tom času pristajalo, mnogostrukog
bata nogu koje idu na posao.
Što sam više slušao, sve je čudnije izgledalo - i sve mi se manje dopadalo. U vremenu za koje sam
računao da iznosi deset minuta pomnog slušanja čuo sam pet pari nesigurnih tapkavih koraka, tri glasa
koja su nejasno vikala u daljini, i histeričan plač jedne žene. Golub nije gukao, niti je lastavica
cvrkutala. Čulo se samo brujanje žica na vetru...
Gadan osećaj praznine počeo je da puzi u meni. To je bio onaj isti osećaj što sam ga katkad imao kao
dečak kad sam izmišljao da strahote vrebaju u tamnim uglovima spavaonice, kad se nisam usuđivao
da ispružim nogu od straha da me nešto ispod kreveta ne bi uhvatilo za gležanj, kad se čak nisam
usuđivao da posegnem za prekidačem da zbog tog pokreta ne bi nešto skočilo na mene. Morao sam
suzbijati to osećanje baš onda kad sam bio dete u tami; nije bilo ništa lakše. Kad se čovek stavi na
probu, upravo je čudno u kolikoj je meri još dete. Elementarni strahovi još su stupali uza me čekajući
da im se pruži prilika, i gotovo da su je ulučili - samo zato što su mi oči bile povezane, a saobraćaj je
bio prestao...
Kad sam se malo sabrao, pokušao sam da toj stvari priđem racionalnije. Zbog čega saobraćaj može
da stane? Pa obično zato što je cesta zatvorena radi opravke. Sasvim jednostavno. Svakog trenutka će
doći ljudi s pneumatskim bušilicama da upotpune zvučni program za strpljive pacijente. Ali, na
nesreću, racionalni pristup nije se time zadovoljavao. On je ukazao na činjenicu da nema ni udaljenog
šuma saobraćaja, ni zvižduka voza, ni sirene remorkera. Baš ničega - sve dok satovi nisu počeli da
udaraju osam i četvrt.
Bio sam u ogromnoj napetosti da provirim, dakako samo provirim: prosto toliko da donekle pojmim
koji se to đavo dešava. Ipak, suzdržao sam se. U prvom redu nije bilo tako jednostavno proviriti.
Nije bila reč samo o tome da se skine jedan zavoj: bilo je tu mnogo poveza i tampona. Međutim, što
je još važnije, bojao sam se da pokušam. Više od nedelju dana potpunog slepila može uterati gadan
strah u kosti čoveku kad se tiče rizikovanja njegovog vida. Tačno je da su mi danas nameravali
skinuti zavoje, ali to bi se učinilo pri posebnom, slabom svetlu, i smeo bih ostati bez njih samo ako bi
pregled očiju zadovoljio. Nisam znao da li bi se to ostvarilo. Možda je moj vid bio zauvek oštećen.
Ili možda ne bih uopšte mogao videti. Još nisam znao...
Opsovao sam i ponovo uhvatio za zvonce. To mi je malo olakšalo osećaj nedoumice.
Činilo se da zvona nisu nikog zanimala. Postajao sam isto toliko ljut koliko uznemiren. Svakako je
ponižavajuće biti ovisan o nekome, ali je još gore kad nema nikog o kome bi čovek mogao ovisiti.
Moje strpljenje je slabilo. Odlučio sam da nešto moram učiniti.
Ako bih se proderao kroz hodnik i uopšte napravio gužvu, neko bi se valjda pojavio - ako ništa
drugo, a ono da mi kaže šta misli o meni. Odgurnuo sam prekrivač i sišao sa kreveta. Nikad nisam
video sobu u kojoj sam se nalazio, i mada sam imao prilično dobru predstavu o položaju vrata po
zvuku, ipak ih nije bilo baš lako naći. Bilo je nekoliko čudnih i nepotrebnih prepreka, ali sam uspeo
preći do vrata po cenu podbijenog nožnog prsta i manjeg oštećenja kolenice. Proturio sam glavu u
hodnik.
"Hej!" povikao sam. "Hoću doručak. Soba četrdeset osam!"
Jedan trenutak nije se ništa desilo. Tada se začuše glasovi sa svih strana. Zvučalo je kao da ih ima
više stotina, a nijedna reč se nije jasno razabirala. Kao da sam stavio gramofonsku ploču sa šumom
gomile, i to rđavo raspoložene gomile. Imao sam munjevit osećaj more, razmišljajući da nisam možda
bio prenesen u ludnicu dok sam spavao, tako da to uopšte nije bolnica Sv. Merina. Ti glasovi
jednostavno nisu zvučali normalno. Brzo sam zatvorio vrata pred tom pometnjom i napipao put nazad
do kreveta. Tog trenutka mi se krevet učinio jedinom sigurnom i utešnom stvari u mojoj celoj
zbunjujućoj okolini. Kao da to želi podvući, začuo se zvuk koji me zaustavio dok sam podizao
pokrivač. Dole, na ulici, razlegao se krik, divlje izbezumljen i zarazno strašan. On se začuo tri puta, a
kad je zamro, činilo se da i dalje odzvanja u vazduhu.
Stresao sam se. Osećao sam kako me od znoja svrbi čelo ispod zavoja. Sada sam znao da se nešto
strašno i užasno dešava.
Više nisam mogao izdržati usamljenost i bespomoćnost. Morao sam znati šta se dešava oko mene.
Digao sam ruke do zavoja; a tada sam, s prstima na pribadačama, zastao...
A šta ako lečenje nije uspelo? A šta ako bih, skinuvši zavoje, konstatovao da ipak ne vidim? To bi
bilo još gore - sto puta gore...
Nisam imao hrabrosti da ovako sam saznam da mi vid nije spašen. A sve ako i jeste, ne bi bilo dobro
da mi oči ostanu otkrivene.
Spustio sam ruke i ponovo legao. Bio sam besan i na sebe i na celo to mesto, pa sam se prepustio
smešnom i slabićkom proklinjanju.
Mora da je prošlo nešto vremena dok sam se ponovo sabrao. U svakom slučaju našao sam se, nešto
posle toga, kako razbijam glavu tražeći neko mogućno tumačenje. Nisam ga našao. No potpuno sam se
uverio da je, makar došli svi paradoksi pakla, bila sreda. Prošli dan je, naime, bio značajan, a mogao
sam se zakleti da otada nije prošlo više od jedne noći.
Naći ćete u dokumentima da je u utorak 7. maja, Zemljina orbita prošla kroz oblak krhotina komete.
Možete u to čak i verovati ako želite - milioni su verovali. Možda je bilo tako. Nemam nikakvih
dokaza ni za ni protiv. Ja nisam mogao videti šta se dešavalo; ali mogu misliti vlastitom glavom o
tome. Sve što stvarno znam o toj prilici jeste to da sam bio prisiljen da provedem veče u krevetu
slušajući gledaoce koji su opisivali, kako se neprestano tvrdilo, najznamenitiji nebeski prizor do
tada. Pa ipak, dok on nije stvarno počeo, niko nije čuo ni reči o toj navodnoj kometi ili o njenim
krhotinama...
Čemu je bio potreban radio-prenos s obzirom na to da su svi koji su mogli hodati, hramati ili biti
nošeni, bili izvan kuće ili na prozorima uživajući u najvećem besplatnom vatrometu svih vremena - to
ne znam. Ali, on je ipak bio emitovan i uspeo je da mi još snažnije predoči značenje slepila. Počeo
sam osećati da bih, ukoliko lečenje nije uspelo, radije okončao svoj život nego nastavio takav kakav
sam provodio.
Tokom dana bilo je javljeno da su na nebu Kalifornije prošle noći opaženi zagonetni svetlozeleni
bleskovi. No, toliko se stvari dešavalo u Kaliforniji da se zbog toga jedva ko znatnije uzbudio. U
kasnijim izveštajima javio se motiv krhotina komete, koji se i održao.
Sa svih strana Pacifika stigli su izeštaji o noći u kojoj sjaje zeleni meteori što su, prema izveštajima,
padali "katkad u tako brojnim pljuskovima da se činilo kako se celo nebo okreće oko nas." A tako je i
bilo ako pomislimo na to.
Sjaj te svečanosti nije jenjavao kretanjem granica noći prema zapadu. Pojedini zeleni bleskovi bili su
vidljivi i pre sumraka. Izveštavajući o toj pojavi u vestima od šest sati, spiker je objavio da je to
zapanjujući prizor i da ga nikako ne treba propustiti. On je takođe pomenuo da to, čini se, stvara
ozbiljnije smetnje pri primanju kratkotalasnih emisija na većim udaljenostima, ali da na srednjim
talasima, na kojima će biti emitovan komentar, nema smetnji, kao što ih zasad nema ni na televiziji.
Nije trebalo da se trudi s tim savetom. Po tome kako su se svi u bolnici uznemirili činilo mi se da
nema nikakve mogućnosti da je bilo ko propustio taj prizor - sem mene.
I kao da komentari na radiju nisu bili dovoljni, sestra koja mi je donela večeru morala mi je ispričati
sve o tom prizoru.
"Nebo je sasvim puno meteora", govorila je. "Svi su svetlozeleni. Lica ljudi izgledaju jezivo zbog
njih. Svi su izišli da ih gledaju, i katkad je vidno kao po danu - samo sve u krivoj svetlosti. Tu i tamo
ima i poneki veliki blesak, tako sjajan da ga je bolno gledati. Krasan je to prizor. Kažu da nije nikad
bilo nečeg sličnog. Šteta što vi to ne možete videti, zar ne?"
"Jest", složio sam se kratko.
"Razmakli smo zastore u odeljenjima tako da svi mogu videti", nastavila je. "Da samo nemate te
zavoje imali biste krasan pogled na to odavde."
"Oh", rekao sam.
"Ipak mora da je napolju još bolje. Kažu da su hiljade ljudi u parkovima i da to posmatraju. A na
svim terasama možete videti ljude koji stoje i gledaju."
"Koliko se veruje da će to trajati?" pitao sam strpljivo.
"Ne znam, ali kažu da sada nije tako svetlo kao što je bilo drugde. A sve i da su vam skiniili zavoje
danas, verujem da vam ne bi dopustili da ih gledate. Moraćete paziti na početku; neki bleskovi su
veoma jaki. Oni - oooh!"
"Zašto oooh?" upitao sam.
"To je bio sada jedan tako sjajan - cela soba je postala zelena. Kakva šteta što ga niste mogli videti."
"Zar ne?" složio sam se. "A sada budite zlatna devojka i otiđite."
Pokušao sam da slušam radio, ali on je ispuštao iste ooohove i aaahove uz pomoć džentlmenskih
tonova koji su blezgarali o tom 'prekrasnom prizoru' i 'jedinstvenom fenomenu' sve dok nisam počeo
osećati da se daje zabava za ceo svet, a samo ja nisam bio pozvan na nju.
Nisam mogao birati šta da slušam, jer je bolnički radio-sistem imao samo jedan program po principu:
prihvati ili ostavi. Nakon izvesnog vremena dobio sam utisak da je predstava počela da bledi. Spiker
je savetovao svima koji je još nisu videli da požure i pogledaju, ili da se celog života kaju što su je
propustili.
Opšta zamisao, čini se, bila je da me uvere kako sam propuštao baš onu stvar radi koje sam se rodio.
Konačno mi se smučilo, pa sam isključio radio. Poslednje što sam čuo bilo je to da je svečanost brzo
jenjavala i da ćemo verovatno izići iz zone krhotina za nekoliko sati.
Nisam uopšte mogao sumnjati u to da se sve desilo prošle večeri. Bio bih mnogo gladniji nego što
sam bio da se to desilo ranije. No, dobro, a šta je onda bilo ovo? Jesu li cela bolnica i ceo grad tako
proslavili taj događaj da se još nisu oporavili?
I otprilike tada me je prekinuo zbor satova, bliskih i dalekih, koji je počeo da najavljuje devet.
Treći put sam dušmanski pritisnuo zvono. Dok sam ležao i čekao, mogao sam čuti neku vrstu
šumorenja iza vrata. Činilo se da je ono sastavljeno od cviljenja, klizanja i povlačenja nogu što je
povremeno prekidao podignut glas u daljini.
Međutim, i dalje niko nije dolazio u moju sobu.
Ponovo su mi se vraćala moja priviđenja. Gadne dečije fantazije bile su opet tu. Iščekivao sam da se
neviđena vrata otvore i da strašne stvari uđu tapkajući - zapravo nisam bio sasvim siguran da nešto
ili neko nije već ušao i da se potajno ne šunja po sobi...
Ja zapravo nisam sklon takvim stvarima, zaista nisam... Bili su to ti prokleti zavoji preko mojih očiju
i zbrka glasova iz hodnika. U svakom slučaju hvatao me užas - a kad on čoveka jednom uhvati, on i
raste. Već je bio prešao stepen kad se može oterati fućkanjem ili pevanjem u sebi.
Na kraju je ostalo jasno pitanje: jesam li se više plašio da ugrozim vid skidanjem zavoja, ili da
ostanem u tami sa užasom koji je rastao svakog minuta?
Da je to bilo dan ili dva ranije ne znam šta bih učinio - verovatno na kraju isto - ali toga dana sam
barem mogao sebi reći:
"Dobro, đavo da ga nosi, ne može mi mnogo škoditi ako upotrebim zdrav razum. Konačno, zavoje je
trebalo danas skinuti. Rizikovaću."
Nešto ću sebi ipak upisati u dobro. Nisam bio toliko izgubio glavu da bih ih grubo strgao. Imao sam
dovoljno razuma i samokontrole da ustanem iz kreveta i da navučem zavesu pre nego što sam se
pozabavio pribadačama.
Kad sam skinuo zavoje i shvatio da mogu videti u polutami, osetio sam olakšanje kao nikad pre. Ipak,
čim sam se uverio da stvarno nema zlonamernih osoba ili stvari koje bi vrebale ispod kreveta ili na
drugom mestu, stavio sam naslon jedne stolice ispod kvake. Tada sam zaista mogao da počnem
dolaziti k sebi. Prisilio sam sebe da provedem ceo sat privikavajući se na punu jačinu dnevne
svetlosti. Na kraju tog sata znao sam da su moje oči, zahvaljujući brzoj prvoj pomoći i dobrom
lečenju, bile dobre kao i ranije.
Međutim, i dalje niko nije dolazio.
Na nižoj polici stočića pored kreveta pronašao sam par tamnih naočara, brižljivo priređenih za čas
kad će mi biti potrebne. Pažljivo sam ih nataknuo pre nego što sam sasvim prišao prozoru. Donji deo
prozora nije se mogao otvoriti, pa je moj vidik bio ograničen. Škiljeći nadole i postrance mogao sam
dalje uz ulicu videti jednu ili dve osobe koje kao da su tumarale nekako čudno, besciljno. Ali najviše
i smesta delovala je na mene oštrina, jasna određenost svega - čak i pogleda na daleke vrhove kuća
preko suprotnih krovova. I tada sam primetio da nijedan dimnjak, ni veliki ni mali, ne dimi...
Našao sam odelo uredno obešeno u ormanu. Počeo sam se osećati normalnije kad sam ga obukao. U
kutiji je bilo još nekoliko cigareta. Zapalio sam jednu, pa me je postepeno obuzimalo raspoloženje u
kojem nisam više mogao razumeti zašto sam stigao tako blizu panike, mada je sve još bez sumnje bilo
čudno.
Nije se lako preneti u mislima unazad na gledište onih dana. Sada smo upućeni mnogo više sami na
sebe. No, tada je red zbivanja bio tako ustaljen, sve je bilo povezano. Svak od nas je postojano igrao
malu ulogu na svom ispravnom mestu, tako da nam je bilo lako da naše navike i običaje smatramo
prirodnim zakonom, stoga nas je tim više uznemiravalo kad bi bilo šta poremetilo tok zbivanja.
Kad se čovek pola svog života snalazi unutar određenog shvatanja reda, preorijentacija ne može biti
posao od pet minuta. Kad se osvrnemo na tadašnje stanje, zapanjeni smo koliko toga nismo znali, niti
smo imali potrebu da znamo o našem dnevnom životu. Još i više, to nam postaje nekako nečuveno. Ja
nisam, na primer, znao praktično ništa o takvim običnim stvarima kao: kako je moja hrana stizala do
mene, otkud dolazi sveža voda, kako se tka i pravi moja odeća, kako kanalizacija održava zdravlje u
gradovima. Naši životi su bili postali složen splet specijalista; svi su oni obavljali svoje poslove
više ili manje efikasno, očekujući da će to i drugi činiti. Zbog toga nisam mogao poverovati da bi
bolnicom mogla ovladati potpuna dezorganizacija. Negde se neko, bio sam siguran, mora za nju
brinuti - na nesreću, to je takav neko ko je potpuno zaboravio na sobu 48.
Ali kad sam ponovo došao do vrata i provirio u hodnik, morao sam priznati da je ovaj događaj, ma
kakav da je bio, obuhvatio mnogo više od samo jednog stanovnika sobe 48.
Onog časa se nije niko mogao videti, mada sam u daljini načuo prodoran zvuk glasova. Čuo sam
takođe zvuk tapkavih koraka, a s vremena na vreme je poneki jači glas šuplje odjekivao hodnicima,
ali nije bilo ničega sličnog galami zbog koje sam se ranije povukao. Ovoga puta nisam vikao.
Koraknuo sam iz sobe oprezno - zašto oprezno? Ne znam. Naprosto je postojalo nešto što me je
teralo na takav oprez.
U toj zgradi koja je odjekivala bilo je teško razaznati otkuda dolaze zvukovi, ali se jedan kraj
hodnika završavao zatamnjenim staklenim vratima, sa senkom balkonske ograde na njima. Zato sam
pošao u suprotnom smeru. Zaokrenuvši za jedan ugao izišao sam iz krila s privatnim sobama i našao
se na širem hodniku.
Na prvi pogled činio mi se prazan, ali krenuvši napred ugledao sam neku priliku koja je izlazila iz
senke. Bio je to čovek u crnom kaputiću i prugastim pantalonama, s belim pamučnim kaputom preko
njih. Zaključio sam da je to jedan od bolničkih lekara, ali je bilo čudno što je bio naslonjen na zid i
tražio put pipajući.
"Hej, vi, tamo!" povikao sam.
On se naglo zaustavio. Okrenuo je prema meni sivo i uplašeno lice.
"Ko ste vi?" upitao je nesigurno.
"Zovem se Mejsn", rekao sam. "Vilijam Mejsn. Ja sam pacijent - soba 48. I došao sam da saznam
zašto..."
"Vi vidite?" prekinuo me je brzo.
"Svakako da vidim. Dobro kao i uvek", uveravao sam ga. "Odličan posao. Niko nije došao da mi
skine zavoje sa očiju, pa sam to učinio sam. Mislim da nisu nigde oštećene. Uzeo sam..."
Ali on me je opet prekinuo.
"Molim vas, odvedite me u moju kancelariju. Moram smesta telefonirati."
Još nisam shvatao, ali sve je, od mog buđenja toga jutra, bilo tako čudno.
"Gde je to?" upitao sam.
"Peti sprat, zapadno krilo. Ime na vratima - doktor Soms."
"U redu", složio sam se ponešto začuđeno. "Gde smo sada?"
Čovek je zatresao glavom, napetog i razdraženog lica. "Kako bih to ja k vragu znao?" reče on gorko.
"Imate oči, prokletstvo. Upotrebite ih. Zar ne vidite da sam slep?" Ni po čemu se nije moglo videti da
je slep. Oči su mu bile širom otvorene i činilo se kao da gledaju pravo u mene.
"Sačekajte ovde trenutak", rekoh. Pošao sam da pogledam. Našao sam veliki broj '5% na zidu
nasuprot vratima od lifta. Vratio sam se i rekao mu to.
"Dobro. Uzmite me za ruku", naredio mi je. "Treba krenuti desno kad se iziđe iz lifta. Onda se ide
prvim hodnikom nalevo, do trećih vrata."
Sledio sam uputstva. Na putu nismo sreli baš nikog. U sobi sam ga poveo do pisaćeg stola i pružio
mu telefonsku slušalicu. Slušao je nekoliko trenutaka. Onda je pipao unaokolo sve dok nije našao
aparat i stao nestrpljivo udarati po viljušci. Izraz lica mu se polako menjao. Razdraženost i izmučene
bore nestale su s njegovog lica. Izgledao je naprosto umorno - veoma umorno. Spustio je slušalicu na
sto. Nekoliko sekundi stajao je bez glasa; izgledalo je kao da zuri u suprotni zid. Onda se okrenuo.
"Neupotrebljiv je, ne radi. Vi ste još ovde?" upitao je.
"Da", rekao sam.
Njegovi su prsti pipali uz ivicu stola.
"Na koju sam stranu okrenut? Gde je taj prokleti prozor?" upitao je ponovo razdražen.
"Tačno iza vas", odgovorio sam.
Okrenuo se i koraknuo prema njemu raširenih ruku. Pažljivo je opipao prozorsku dasku i strane, zatim
koraknuo unazad. Pre nego što sam shvatio šta radi, on se punom snagom bacio na njega i probio
skroz...
Nisam pogledao. Na koncu konca, to je bio peti sprat. Pošto sam se pokrenuo, otišao sam do stolice i
svalio se u nju. Uzeo sam cigaretu iz kutije na stolu i drhteći je pripalio. Sedeo sam tako nekoliko
minuta dok se nisam sabrao i dok osećaj mučnine nije počeo jenjavati. Posle nekog vremena je
iščezao. Izišao sam iz sobe i vratio se do mesta na kome sam sreo doktora. Nisam se još najbolje
osećao.
Na daljem kraju širokog hodnika nalazila su se vrata jednog odeljenja. Stakla na njima bila su mlečna
sem malog jasnog ovala u visini lica. Pretpostavljao sam da bi tamo morao biti na dužnosti neko
kome bih mogao javiti za doktora.
Otvorio sam vrata. Unutra je bilo prilično tamno. Zavese su očito bile spuštene posle završetka
sinoćnjeg prizora - i ostale su spuštene.
"Sestro?" zovnuo sam.
"Nema je tu", rekao je muški glas. "A uz to je nije dugo bilo. Ne bi li mogao povući te zastore,
prijatelju, i pustiti nam malo svetlosti? Ne znam šta je s tim prokletim mestom jutros?"
"U redu", Složio sam se.
Čak i da je celo mesto bilo dezorganizovano, ja to nisam smatrao dovoljnim razlogom da nesretni
pacijenti moraju ležati u tami.
Povukao sam zastor na najbližem prozoru i pustio unutra zrake jasne sunčeve svetlosti. To je bilo
hirurško odeljenje sa otprilike dvadeset pacijenata, svi prikovani uz krevet. Najviše rane na nozi, a
činilo se i nekoliko amputiranih.
"Prestani se zezati s njima, prijatelju, i povuci", rekao je isti glas.
Okrenuo sam se i pogledao onog koji je govorio. Bio je to tamnoput krupan čovek s kožom ogrubelom
od vremenskih nepogoda. On je sedeo u krevetu, okrenut licem ravno prema meni - i prema svetlosti.
Videlo se da njegove oči zure u moje, a tako i one njegovog suseda, i sledećeg...
Nekoliko trenutaka zurio sam i ja u njih. Toliko je trajalo dok sam shvatio. Onda...
"Ja - on - on je čini se zapeo", rekao sam. "Naći ću nekoga da ga popravi."
Potom sam pobegao iz odeljenja.

Opet sam bio nesiguran; koristilo bi mi neko žestoko piće. Postepeno sam kopčao stvar. Međutim,
bilo mi je teško da poverujem da su svi ljudi u tom odeljenju slepi, baš kao i doktor. Pa ipak...
Lift nije radio, pa sam pošao niz stepenice. Na sledećem spratu sabrao sam se i dovoljno ohrabrio da
pogledam u drugo odeljenje. Svi kreveti u njemu bili su u neredu. Najpre sam mislio da je mesto
prazno, ali nije bilo - ne sasvim. Dva čoveka u pidžamama ležala su na podu. Jedan je bio natopljen
krvlju iz nezaraslog reza, a drugi je izgledao kao da ga je udarila neka vrsta šloga. Obojica su bila
mrtva. Drugi su bili otišli.
Ponovo na stepenicama shvatio sam da je veći deo glasova iz pozadine koje sam slušao svo to vreme
dolazio odozdo i da su sada bili bliži i glasniji. Oklevao sam časak, ali činilo se da nije bilo druge
mogućnosti sem da nastavim silaziti.
Na sledećem zavoju gotovo sam posrnuo preko jednog čoveka koji je ležao popreko u senci na mom
putu. Na kraju stuba ležao je neko ko se spotakao preko njega i razbio glavu na kamenim stepenicama
gde je pao.
Konačno sam došao do poslednjeg zavoja; tu sam mogao da stanem i pogledam u glavnu salu. Kao da
su svi oni koji su se mogli kretati, instinktivno krenuli na to mesto s ciljem da nađu pomoć ili da
iziđu. Možda su neki od njih i bili izišli. Jedna od glavnih ulaznih vrata bila su širom otvorena, ali
većina ih nije mogla naći. Gusto nabijena gomila ljudi i žena, gotovo svi u bolničkim pidžamama,
vrtela se lagano i bespomoćno u krug. Kretanje je okrutno pritiskivalo one s krajeva na mramorne
uglove ili izbočene ornamente. Neki od njih bili su prignječeni, bez daha, uza zidove. Tu i tamo neko
bi se spotakao. Ukoliko bi mu pritisak drugih tela dopustio da padne, bilo je malo izgleda da se opet
digne.
To mesto je izgledalo - pa valjda ste videli neke Doreove slike grešnika u paklu. Ali Dore nije
mogao obuhvatiti i zvukove: plač, mrmor jecanja, tu i tamo poneki izgubljeni krik.
Mogao sam izdržati samo minut-dva toga prizora. Pobegao sam nazad uza stepenice.
Imao sam osećaj da bih se nekako morao u to umešati. Izvesti ih na ulicu možda, ili u najmanju ruku
zaustaviti tu strašnu laganu vrevu. Ali bio je dovoljan jedan pogled da se pokaže kako je beznadežan
pokušaj da prokrčim put do vrata i da ih izvedem. Uostalom, čak ako bih i uspeo, ako bih ih izveo -
šta onda?
Seo sam na jednu stepenicu da se malo oporavim, sa glavom u šakama i tim strašnim zvučnim
konglomeratom stalno u ušima. Onda sam potražio i pronašao drugo stubište. To je bilo uzano
pomoćno stepenište koje me je izvelo u dvorište.
Možda ovaj deo ne pričam najbolje. Cela stvar je bila tako iznenadna i nečuvena da sam neko vreme
svesno pokušavao da zaboravim detalje. Onog trenutka sam osećao kao da je to mora iz koje se
očajnički ali neuspešno nastojim probuditi. Kad sam zakoračio u dvorište, još sam napola odbijao da
poverujem u ono što sam video.
Međutim, jedno je bilo sasvim sigurno. Mora ili stvarnost - osećao sam potrebu da nešto popijem kao
nikad ranije. U maloj sporednoj uličici iza dvorišnih vrata nije bilo nikog na vidiku, ali gotovo
upravo preko puta stajala je krčma. Sećam se njenog imena - 'Grb Alamejna'. Sa železnog potpornja
visio je natpis s tobožnjom slikom vikonta Montgomerija, a ispod toga bila su otvorena jedna vrata.
Pošao sam pravo prema njima.
Ulazak u krčmu prouzrokovao je na trenutak utešan osećaj normalnosti. Bio je prozaično i familijarno
sličan tucetima drugih ulazaka.
No, mada u tom delu nije bilo nikoga, nešto se svakako dešavalo za uglom, u točionici. Čuo sam teško
disanje. Jedan čep je napustio svoju bocu s praskom. Pauza. Zatim je jedan glas uzviknuo:
"Džin, prokletstvo! K vragu s džinom!"
Sledio je bučan tresak. Glas se pijano zakikotao.
"To je ogledalo. Čemu uopšte služe ogledala?"
Prasnuo je drugi čep.
"Opet taj prokleti džin", tužio se uvređen glas. "K vragu s džinom."
Ovoga puta je boca udarila o nešto mekano, muklo se odbila na pod i ostala da leži dok je njen
sadržaj isticao klokoćući.
"Hej!" povikao sam. "Hoću da pijem!"
Nastala je tišina. Onda:
"Ko ste vi?" upitao je glas oprezno.
"Ja sam iz bolnice", rekao sam. "Hoću da pijem."
"Ne sećam se glasa. Vidite li?"
"Da", rekao sam.
"No, onda, tako vam boga, pređite preko bara, doktore, i nađite mi bocu viskija."
"Za to sam doista doktor", rekao sam.
Popeo sam se preko bara i zakrenuo za ugao. Trbušasti čovek crvenog lica s prosedim brkom kao u
morža stajao je tamo, odeven u pantalone i košulju bez okovratnika. Bio je prilično pijan. Činilo se
kao da nije odlučio da li da otvori bocu koju je držao u ruci, ili da je upotrebi kao oružje.
"Ako niste doktor, šta ste onda?" zapitao je sumnjičavo.
"Bio sam pacijent - ali piće mi treba baš kao i doktoru", odgovorio sam. "Je li to džin što držite?"
upitao sam.
"A tako! J... džin", reče on i baci bocu. Ona protutnja kroz prozor uz živahan tresak.
"Dajte mi vadičep", rekoh mu.
Skinuo sam bocu viskija s police, otvorio je i pružio mu je sa čašom. Za sebe sam izabrao jak brendi
s vrlo malo sode, pa zatim i drugi. Posle toga mi se ruka nije više toliko tresla.
Pogledao sam svog druga. Pio je čist viski iz boce.
"Opićete se", rekao sam.
Zastao je i okrenuo glavu prema meni. Mogao bih se zakleti da su me njegove oči stvarno videle.
"Opiti! Proklet bio, ja jesam pijan", reče on prezrivo. Bio je tako potpuno u pravu da nisam ništa
komentarisao. Zamislio se časak pre nego što je objavio:
"Moram postati još pijaniji. Postati mnogo pijaniji." Nagnuo se bliže: "Znate šta? Ja sam slep. To
sam - slep kao šišmiš. Svi su slepi kao šišmiši. Sem vas. Zašto niste slepi kao šišmiš?"
"Ne znam", rekao sam mu.
"To je ta prokleta kometa, j... je! To je uzrok. Zeleni meteori - a sada su svi slepi kao šišmiši. Jeste li
videli zelene meteore?"
"Ne, priznao sam."
"Eto vam. To je dokaz. Vi niste videli, vi niste slepi. Svi drugi su ih videli", značajno je mahnuo
rukom. "Svi su slepi kao šišmiši. J... komete, kažem vam."
Natočio sam treći brendi razmišljajući da li bi u njegovim rečima moglo biti nečega.
"Svi slepi?" ponovio sam.
"Tako je. Baš svi. Valjda svi na svetu - sem vas", dodao je kao da se naknadno setio.
"Kako znate?" upitao sam.
"Jednostavno. Slušajte!" reče on.
Stajali smo jedan do drugoga naslonjeni na tezgu u bednoj krčmi i slušali. Ništa se nije čulo, ništa
sem šuštanja prljavih novina koje je vetar terao niz praznu ulicu. Sve je obuhvatila takva tišina kakve
u tim predelima sigurno nije bilo hiljadu godina ili više.
"Znate li šta mislim? Jasna stvar", reče čovek.
"Da", rekao sam polako. "Da - znam šta mislite." Odlučio sam da krenem. Nisam znao kuda. Ali
morao sam znati nešto više o tome šta se događa. "Jeste li vi vlasnik?" upitao sam ga.
"Šta ako jesam?" upitao je odbrambenim tonom.
"Pa, samo što moram nekome platiti tri dvostruka brendija."
"Ah - zaboravite to."
"Ali gledajte..."
"Zaboravite, kažem vam. A znate zašto? Jer šta će novac mrtvacu? A to sam ja - gotovo sasvim. Još
samo par gutljaja."
Izgledao je kao prilično robustan primerak za svoju starost, pa sam mu to i rekao.
"Kakva korist da čovek živi slep kao šišmiš?" upita me ratoborno. "To je rekla moja žena. I imala je
pravo - samo ona ima više petlje od mene. Kad je otkrila da su nam klinci takođe slepi, šta je
uradila? Pokupila ih je u naš krevet sa sobom i otvorila plin. To je uradila. A ja nisam imao petlje da
izdržim sa njima. Ona je hrabra, moja žena, hrabrija od mene. Ali i ja ću uskoro biti. Vraćam se
uskoro gore - čim budem dovoljno pijan."
Šta sam mu mogao reći? Ono što sam rekao nije ničemu koristilo sem što ga je razbesnelo. Na kraju
je napipao put do stepenica i nestao uz njih s bocom u ruci. Nisam pokušao da ga zaustavim niti da ga
sledim. Gledao sam kako odlazi. Onda sam iskapio svoj brendi i izišao na utihnulu ulicu.
 2. DOLAZAK TRIFIDA

Ovo je Iični zapis. On se tiče mnogih stvari koje su zauvek nestale. Ali ja ne mogu pričati drugačije,
nego uz upotrebu reči koje smo upotrebljavali za te nestale stvari, tako da će ovde morati da ostanu.
Međutim, da bih sam okvir priče učinio razumljivim, jasno mi je da se moram vratiti dalje unazad od
mesta od koga sam bio počeo.

Kad sam bio dete živeli smo, moj otac, moja majka i ja, u jednom od južnih predgrađa Londona. Imali
smo kućicu koju je otac izdržavao savesnim dnevnim prisustvom uz svoj pisaći sto u poreskom uredu,
i vrtić u kome je radio znatno intenzivnije za vreme leta. Nije bilo velike razlike između nas i drugih
deset ili dvanaest miliona ljudi koji su u to vreme živeli u Londonu ili oko njega.
Moj otac je bio jedan od onih ljudi koji su mogli sabrati kolonu cifara - čak i u onoj smešnoj valuti
koja se tada lokalno upotrebljavala - jednim letimičnim pogledom, tako da je bilo prirodno što je
nameravao da me školuje za knjigovođu. Zbog toga ga moja nesposobnost da bilo koju kolonu cifara
saberem dva puta sa istim rezultatom nije samo razočarala nego je od mene stvorila neku vrstu
misterije. No, stvar je tako stajala: šta se tu može. Svi učitelji redom koji su pokušavali da mi dokažu
kako se do matematičkih rešenja dolazi logično, a ne nekom vrstom ezoterične inspiracije, morali su
odustati uverivši se da nemam glavu za cifre. Moj otac bi čitao moje školske svedodžbe sa
sumornošću koju one u drugom pogledu nisu opravdavale. Mislim da je njegov um radio ovako: nema
glavu za cifre = nema smisla za finansije = nema novca.
"Zaista ne znam šta ćemo s tobom. Šta zapravo želiš da radiš?" upitao bi.
I sve dok nisam napunio trinaest ili četrnaest godina, ja bih odmahivao glavom, svestan svoje tužne
neobdarenosti, i priznavao da ne znam.
Onda bi moj otac odmahnuo svojom glavom.
Za njega se svet oštro delio na ljude za pisaćim stolom koji su radili intelektualno, i ljude koji nisu za
pisaćim stolom i nisu radili intelektualno, nego su se prljali. Ne znam kako je uspeo da zadrži takvo
shvatanje koje je bilo zastarelo već otprilike jedno stoleće; ali ono je prožimalo moje mlade godine u
tolikoj meri da sam tek kasno shvatio kako me slaba sposobnost za brojke ne osuđuje nužno na život
čistača ulica ili sudopera. Nije mi palo na um da bi predmet koji me je najviše zanimao mogao voditi
nekom zvanju - a moj otac nije primetio, ili ako jeste, nije se za to brinuo, da su moje ocene iz
biologije bile stalno dobre.
U stvari, pojava trifida je konačno odlučila stvar. Oni su za mene učinili čak i mnogo više. Pribavili
su mi zaposlenje i unosno me izdržavali. Oni su me takođe nekoliko puta gotovo ubili. Ali moram
priznati da su mi oni i spasili život, jer me ubod jednog trifida otpravio u bolnicu u kritično vreme
'krhotina komete'.
U knjigama se može naći mnogo neosnovanog nagađanja o iznenadnoj pojavi trifida. Veći deo toga je
besmislen. Svakako se oni nisu sami od sebe stvorili, kao što su verovale mnoge jednostavne duše;
niti se većina slagala s teorijom da su oni neka vrsta ogledne nedaće - vesnici još gorih stvari koje će
se pojaviti ukoliko svet ne popravi svoje rđavo ponašanje. Niti su njihove semenke dolebdele do nas
kroz prostor kao primerci strašnih oblika kakve život može poprimiti na drugim ne tako srećnim
svetovima - ja sam u svakom slučaju uveren da nisu.
Saznao sam o tome više od većine drugih, jer su trifidi bili moja profesija, a firma za koju sam radio
bila je intimno, mada ne baš otmeno, povezana s njihovom pojavom u javnosti. Pa ipak je njihovo
pravo poreklo još mutno. Ja lično verujem, bez obzira na to koliko moje mišljenje vredi, da su oni
rezultat niza veštih bioloških eksperimenata - i to vrlo verovatno slučajan rezultat. Da su se oni
razvili bilo gde sem tamo gde jesu, bez sumnje bismo imali dobro dokumentovanu lozu za njih.
Ovako, oni koji mora da su bili najbolje kvalifikovani za to nisu nikad dali autoritativnu izjavu.
Razlozi za to ležali su, nema sumnje, u čudnim političkim uslovima koji su tada vladali.
Tada smo živeli u širokom svetu čiji je veći deo bio pristupačan bez mnogo muke. Izukrštala ga je
mreža puteva, železnica i brodskih linija, spremnih da čoveka prenesu hiljade kilometara u sigurnosti
i komforu. Ako smo hteli još brže putovati, i ukoliko smo sebi to mogli dopustiti, putovali smo
avionom. U tim danima nije bilo nikakve potrebe da se nosi oružje, pa čak ni potrebe za bilo kakvim
merama opreza. Mogli ste se uputiti kud god ste želeli bez ikakvih priprema ili zapreka - sem
mnoštva formulara i propisa. Tako ukroćen svet zvuči sada utopijski. Ipak, tako je bilo na većem delu
globusa, mada ne na celom.
Mora da je teško mladim ljudima koji ga nikad nisu poznavali da sebi predoče takav svet. Možda to
zvuči kao zlatno doba - iako baš nije bilo takvo za one koji su u njemu živeli. Mogli bi takođe
pomisliti da je gotovo potpuno sređena i obrađena zemlja dosadna, ali nije bilo ni to. Bilo je prilično
uzbudljivo, bar za biologa. Svake godine pomicali smo severnu granicu pojasa jestivih biljaka malo
dalje. Nova polja donosila su brze letine na mestima koja su kroz istoriju bila naprosto tundra ili
neplodna zemlja. Uz to su svake sezone stari i novi pustinjski pojasevi bili navodnjavani i na njima je
rasla trava ili hrana. Hrana je, naime, tada bila naš najakutniji problem, pa su se napredovanje
planova saniranja tla i crta kultivacije na geografskim kartama pratili gotovo istom pažnjom kojom je
ranija generacija pratila ratne frontove.
Takvo skretanje interesovanja od mačeva prema plugovima predstavljalo je bez sumnje društveni
napredak. Ali, u isto vreme, optimisti su grešili kad su ga svojatali kao izraz promene ljudskog duha.
Ljudski duh je ostao poprilično isti: 95 % ljudi želelo je živeti u miru, a ostalih 5% razmatralo je
kakve bi im bile šanse kad bi se odvažili da započnu ratovati. Predah se nastavljao uglavnom zato što
ničije šanse nisu izgledale najbolje...

Umberto je bio mešovitog romanskog porekla s nešto južnoameričke primese. On se najpre pojavio
kao mogući kamen smutnje u preciznom pogonu firmi zainteresovanih za jestiva ulja kad je ušao u
ured Arktičke i evropske kompanije za riblja ulja i izvadio bocu svetloružičastog ulja za koje je želeo
da zainteresuje kompaniju.
Arktička i evropska kompanija nije naročito reagovala. Prođa je i ovako bila prilično sigurna. No
ipak su posle izvesnog vremena stigli da analiziraju uzorak što ga je ostavio kod njih.
Najpre su pronašli da to u svakom slučaju nije riblje ulje: bilo je biljno, mada nisu mogli ustanoviti
njegovo poreklo. Drugo otkriće bilo je to da njihova najbolja riblja ulja izgledaju kao maziva u
poređenju sa uzorkom. Uznemireni, poslali su ostatak uzorka na intenzivniju analizu i počeli se
užurbano obaveštavati da li se gospodin Palanguez obratio još kome.
Prilikom njegove ponovne posete, direktor ga je primio s laskavom pažnjom.
"Doneli ste nam veoma neobično ulje, gospodine Palanguez", rekao je.
Umberto je klimnuo začešljanom crnom glavom. Bio je potpuno svestan te činjenice.
"Nikada nisam video nešto takvo", priznao je direktor.
Umberto je ponovo klimnuo.
"Ne?" upitao je učtivo. Zatim je dodao, gotovo kao primisao: "Ali mislim da hoćete, senjor. Mnogo
ćete ga videti." Izgledao je kao da razmišlja. "Doći će na tržište, mislim, za sedam, možda osam
godina." Nasmešio se.
Direktor to nije smatrao verovatnim. On reče iskreno:
"Bolje je od naših ribljih ulja."
"Tako su mi rekli, senjor", složi se Umberto.
"Nameravate li da ga sami stavite u prodaju, gospodine Palanguez?"
Umberto se opet nasmeši:
"Zar bih vam ga pokazivao kad bih nameravao?"
"Mogli bismo sintetički pojačati jedno od naših ulja", primeti direktor zamišljeno.
"Nekim vitaminima - ali bilo bi skupo sintetizovati sve: čak i kad biste mogli", reče Umberto blago.
"Sem toga, kažu mi da će ovo ulje svojom cenom u svakom slučaju lako tući vaša najbolja riblja
ulja."
"Hm", reče direktor. "Dobro, vi verovatno imate neki predlog. Da pređemo na njega?"
Umberto je objašnjavao:
"Postoje dva načina da se takva neprijatna stvar uredi. Obično se spreči da dođe do nje, ili se bar
odloži dok se kapital uložen u sadašnju opremu ne bude isplatio. To je, dakako, onaj poželjan način."
Direktor je klimnuo. On je znao veoma mnogo o tome.
"Ali ovog mi je puta žao zbog vas, jer to nije moguće."
Direktor je pomalo sumnjao u to. Nameravao je da kaže: "Vi biste se začudili da znate šta je sve
moguće", ali se odupro toj nameri i zadovoljio jednim suzdržljivim: "Oh!"
"Drugi je način", natuknuo je Umberto, "da proizvedete tu stvar sami pre nego što počne nevolja."
"Ah!" reče direktor.
"Mislim", nastavi Umberto, "mislim da bih vam mogao isporučiti semenke ove biljke za - možda za
šest meseci. Kad biste ih tada posadili, mogli biste početi proizvodnju ulja za pet godina, ili možda
šest, da biste dobili pun prinos."
"Baš u zgodno vreme, u stvari", opazi direktor.
Umberto klimnu.
"Prvi način bio bi jednostavniji", primeti direktor.
"Kad bi to bilo ikako moguće", složio se Umberto. "Na nesreću, s vašim konkurentima ne može se
pregovarati, niti se mogu ugušiti."
Tu je izjavu dao sa sigurnošću koja je navela direktora da ga nekoliko trenutaka zamišljeno proučava.
"Razumem", rekao je konačno. "Zanima me - hm - da niste možda građanin izvesne velesile,
gospodine Palanguez?"
"Ne", reče Umberto. "Sve u svemu moj život je bio srećan, ali imam veoma raznolike veze..."
"Suncokreti", progovori direktor rastreseno, utonuo u misli. "Slučajno znam da su se opet pozabavili
poboljšanjem prinosa ulja iz semenki suncokreta. Ali, to nije ovo."
"Ne", složio se Umberto. "To nije sve."
Direktor je šarao po hartiji.
"Rekli ste semenke. Mislite li reći da je to neka nova vrsta? Jer ako je to samo poboljšan varijetet s
lakšom obradom..."
"Koliko znam, to je nova vrsta - nešto sasvim novo."
"Znači da ih vi u stvari niste lično videli? Možda bi ipak mogla biti neka izmenjena vrsta
suncokreta?"
"Video sam sliku, senjor. Ne kažem da u njoj nema suncokreta. Ne kažem da u njoj nema repe. Ne
kažem da u njoj nema koprive, ili orhideje. Ali kažem da: kad bi svi oni bili očevi, nijedan od njih ne
bi prepoznao svoje dete. A ne verujem ni da bi im se dete mnogo svidelo."
"Dobro, dakle. A koliku ste sumu imali na umu za nabavljanje semenke te stvari?"
Umberto je spomenuo sumu koja je sasvim naglo zaustavila direktorovo šaranje. Čak je i naočari
skinuo da bi mogao bolje videti svog sagovornika. Umberto se nije dao smesti.
"Razmotrite, senjor", rekao je, brojeći tačke na svojim prstima. "To je teško. I opasno - veoma
opasno. Ja se ne bojim, ali se ne izvrgavam opasnosti za svoju zabavu. Postoji još jedan čovek,
tamošnji. Moraću ga odvesti sa sobom i dobro mu platiti. Postoje i drugi koje on mora platiti pre
toga. Uz to moram kupiti avion-mlaznjak, vrlo brz. Sve te stvari staju novca. A kažem vam, to nije
lako. Morate imati dobre semenke. Mnoge semenke ove biljke su neplodne. Da bismo bili sigurni
moraću vam doneti sortirane semenke. One vrede veoma mnogo. A to neće biti lako."
"To verujem. Ali, ipak..."
"Je li to tako mnogo, senjor? Šta ćete reći za nekoliko godina kad ti ljudi budu prodavali svoje ulje
po celom svetu, a s vašom kompanijom bude svršeno?"
"Biće potrebno da se o tome razmisli."
"Ali jasno, senjor", složio se Umberto sa smeškom. "Mogu čekati - nešto malo. No bojim se da cenu
ne mogu sniziti."
I nije snizio.
Otkrivač i izumitelj su nevolje biznisa. Malo peska u mašineriji ništa ne znači prema njima, naprosto
se nadomeste oštećeni delovi i nastavi se. Ali pojava novog procesa nove materije, kad ste sasvim
organizovani i lepo uhodani, to je sam đavo. Katkad još i gore - jednostavno se ne sme dopustiti da
dođe do toga. Suviše je toga na kocki. Ako se ne mogu upotrebiti legalni metodi, moraju se probati i
drugi.
Jer, Umbertov prikaz stanja bio je umeren. Nije bila reč jednostavno o tome da bi konkurencija novog
jeftinog ulja izbacila Arktičku i evropsku kompaniju i pridružene im firme iz posla. Učinak bi bio
vrlo proširen. Možda on ne bi bio koban, ali bio bi gadan udarac (za industriju arašidnog,
maslinovog, kitovog i nekih drugih ulja). Sem toga, on bi se žestoko odrazio u zavisnim industrijama,
u margarinskoj, sapunskoj, a kod još stotinak proizvoda, od krema za lice do boja za zidove, i više od
toga. Zaista, kad su neki od uticajnijih koncerna shvatili prirodu opasnosti, Umbertovi termini su
poprimili gotovo skroman vid.
Njegov predlog bio je prihvaćen, jer su uzorci bili uverljivi, iako je ono ostalo bilo pomalo nejasno.
U samoj stvari, zainteresovani su platili znatno manje nego što su bili pristali da plate. Pošto je
Umberto otišao sa svojim avionom i svojim predujmom, više ga nikad nisu videli.
Ali, to ne znači da se više nikad nije čulo za njega. Nekoliko godina kasnije, neki neodređen
individuum, koji se odazivao jednostavno na ime Fedor, pojavio se u uredu Arktičkih i evropskih
ulja. (Tada su bili ispustili 'ribe' iz svoga naslova kao i iz svoje delatnosti.) On bi voleo, rekao je,
nešto novca ako bi dragi kapitalisti bili tako dobri da mu nešto daju.
Pričao je da je bio zaposlen u prvoj eksperimentalnoj stanici za trifide. Bilo je to udaljeno i
osamljeno mesto koje se njemu veoma malo svidelo. Zbog želje da ode iz njega poslušao je nagovor
nekog drugog radnika, potkrepljen sa više hiljada u novcu.
Nije morao učiniti mnogo da ih zasluži. Trebalo je jednostavno da ukloni kutiju sortiranih plodnih
semenki trifida s police i da na njeno mesto stavi sličnu kutiju neplodnih semenki. Ukradenu kutiju
trebalo je da ostavi na određenom mestu u određeno vreme. Nije praktično ništa reskirao. Mogle su
proći godine pre nego što bi zamena bila otkrivena.
Drugi zahtev, međutim, bio je nešto zamršeniji. Morao se pobrinuti da napravi izvestan raspored
svetlosti na velikom polju dva ili tri kilometra daleko od plantaže. Morao je biti tamo jedne određene
noći. Kad bude čuo zvuk aviona neposredno nad glavom mora upaliti svetla. Avion bi sleteo.
Najbolje bi bilo da onda nestane iz te blizine što je mogućno brže, pre nego što bi ko stigao da ga
ispituje. Za te usluge dobio bi ne samo utešan svežanj hiljadarki već bi ga, u slučaju da uspe napustiti
zemlju, u uredu Arktičke i evropske kompanije u Engleskoj čekalo još novca.
Po njegovom pričanju, operacija se odvijala potpuno prema planu. Fedor nije čekao da se avion
spusti. Zapalio je svetla i kidnuo.
Avion je ostao samo kratko, možda manje od deset minuta pre nego što se opet digao. Po zvuku
mlaznih motora, on je zaključio da se penje vertikalno. Otprilike minut pošto se buka izgubila čuo je
ponovo zvuk motora.
Drugog dana, njegovog druga nije bilo. Nastala je velika gužva, ali se konačno došlo do zaključka da
je taj morao raditi sam. I tako je sve prošlo srećno za Fedora.
On je oprezno čekao godinu dana pre nego što se pokrenuo. Potrošio je gotovo i poslednju od svojih
hiljadarki dok je konačno prošao kroz prepreke. Zatim je morao obavljati razne poslove da bi
preživeo, tako da je dugo trajalo dok nije stigao u Englesku. Ali sad kad je stigao da li bi, molim,
mogao dobiti novac?
U to vreme se već nešto znalo o mestu koje je on pominjao. A datum što ga je naveo za dolazak
aviona bio je moguć. Tako su mu dali nešto novca. Našli su mu i zaposlenje i rekli mu da ćuti. Bilo je
jasno da je Umberto, mada nije lično preneo robu, barem spasio situaciju time što ju je rasprostranio.
Arktičko-evropska kompanija nije u prvi mah povezala pojavu trifida sa Umbertom. Policija iz
nekoliko zemalja nastavila je da traga za njim u ime kompanije. Tek kad je neki istraživač proizveo
uzorak trifidnog ulja za ispitivanje shvatili su da ono potpuno odgovara uzorku što im ga je Umberto
pokazao, i da je on otišao po semenke trifida.
Šta se desilo samom Umbertu neće nikad biti tačno poznato. Nagađam da su nad Pacifikom, negde
visoko u stratosferi, njega i Fedorovog druga napali avioni koje je Fedor čuo kako idu u poteru.
Možda su to najpre saznali kad su granate iz lovaca počele razbijati njihov avion.
Mislim takođe da je jedna od tih granata raznela na komade izvesnu dvanaestcolnu kocku od
šperploče, posudu sličnu maloj kutiji za čajni pribor, u kojoj su, prema Fedoru, bile semenke.
Možda je Umbertov avion eksplodirao, možda se naprosto raspao na komade. Šta god da je bilo,
siguran sam da su komadi, započevši svoj dugi, dugi pad prema moru, ostavili za sobom nešto što je
na početku izgledalo kao bela para.
To nije bila para. To je bio oblak semenki koje su bile tako beskrajno lake da su letele čak i u tom
razređenom vazduhu. Milioni paučinom obavijenih semenki trifida, sada slobodnih da ih vetrovi
sveta nose kud god žele...
Možda će proći sedmice, a možda meseci, pre nego što se konačno spuste na zemlju, mnoge od njih
hiljade kilometara daleko od svoje polazne tačke.
To je, ponavljam, nagađanje. Ali ne vidim verovatniji način na koji bi se ta biljka, koja je trebalo da
ostane tajna, mogla tako iznenada pojaviti u gotovo svim delovima sveta.

Ja sam se rano upoznao s jednim trifidom. Desilo se da je u našem vrtu izrastao jedan od prvih u
okolini. Biljka se bila prilično dobro razvila pre nego što smo je primetili, jer je bila uhvatila koren
uz neke druge slučajne nanose iza komadića živice koja je zastirala đubrište. Nije tamo nikome
smetala, niti je ikome bila na putu, i tako, pošto smo je primetili, mi bismo je samo tu i tamo
pogledali da vidimo kako napreduje i ostavili je na miru.
Ali trifid je svakako nešto posebno, i posle izvesnog vremena postali smo pomalo radoznali. Možda
ne baš mnogo aktivno, jer uvek ima nekoliko nepoznatih stvari koje se nekako uspevaju nastaniti u
zanemarenim uglovima vrta, ali dosta da jedan drugom pomenemo kako on poprima prilično čudnovat
izgled.
Danas je, kada svako i suviše dobro zna kako izgleda trifid, teško dozvati u pamet kako su nam čudno
i nekako strano izgledali prvi primerci. Koliko ja znam, niko nije tada slutio zlo niti se uzbunio.
Pretpostavljam da je većina mislila o njima kad je uopšte o njima mislila - potpuno isto kao i moj
otac.
U mom pamćenju zadržala se njegova slika kako posmatra naš primerak i razmišlja o njemu u vreme
kad je on mogao imati oko godinu dana. Gotovo u svim detaljima bila je to polovna reprodukcija
odraslog trifida - samo što još nije imao imena, a niko nije video odrastao primerak. Moj otac se
sagnuo nad njega zureći kroz svoje naočari s rožnatim okvirom, prebirući po njegovoj stabljici uz
blago duvanje kroz svoj riđi brk, što mu je bila navika kad je bio zamišljen. Pregledavao je ravnu
stabljiku i drvenasto deblo s kojeg je rasla. Radoznalo je, mada ne vrlo pronicljivo, promatrao tri
mala gola štapića koja su rasla pravo nagore uz stabljiku. Izravnao je kratke grančice s kožnatim
zelenim listovima izmedu prsta i palca kao da bi mu njihova tekstura mogla nešto kazati. Zatim je
pogledao u čudnu levkastu tvorevinu na vrhu stabljike, duvajući i dalje zamišljeno ali neodlučno kroz
svoj brk. Sećam se prvog puta kad me podigao da pogledam stožastu čašku i vidim čvrsto omotan
pršljen unutar nje koji je izgledao kao mlada, čvrsto uvijena stabljika paprati, i virio nekoliko
centimetara uvis s lepljive gužve u dnu čaške. Nisam je dodirnuo, ali sam znao da mora biti lepljiva,
jer su se u njoj koprcale muve i drugi manji insekti.
Moj otac je češće gunđao kako je to prilično čudna stvar i dodao da jednog dana zaista mora pokušati
da sazna šta je ona. Mislim da se nikad nije potrudio da to učini, a sve i da je pokušao, u toj fazi je
imao malo izgleda da nešto sazna.
Biljka je tada bila visoka oko metar i četvrt. Mora da ih je bilo dosta rasutih uokolo kako rastu mirno
i bez uzbune, tako da im niko nije posvećivao posebnu pažnju. Bar se tako činilo - jer ako su biološki
ili botanički stručnjaci bili uzbuđeni, nikakva vest o njihovoj interesantnosti nije bila prodrla do šire
javnosti. I tako je primerak u našem vrtu nastavio mirno da raste kao što su to činile hiljade drugih
sličnih primeraka u zanemarenim uglovima širom sveta.
Nešto malo kasnije, jedan primerak je podigao korenje i prohodao.
Prvi izveštaji o hodajućim biljkama došli su sa Sumatre, Bornea, iz Konga, Kolumbije, Brazila i
većine oblasti u blizini ekvatora.
Izveštaji su dospeli i u štampu, ali su prošli kroz toliko uredničkih prekrajanja, i bili napisani
smesom opreznosti i odbrambene frivolnosti koju je štampa obično upotrebljavala da bi se osigurala
od priča o morskim zmijama, duhovima i prenošenju misli, tako da niko nije primetio kako te
kultivisane biljke nalikuju na mirno i pristojno rastinje kraj našeg đubrišta. Tek kad su se pojavile
slike, shvatili smo da su one identične u svemu sem u veličini.
Reporteri iz filmskih novosti brzo su se udaljili s poprišta. Možda su snimili dobre i zanimljive slike
kao naknadu za trud što su leteli u zabačena mesta, ali među montažerima je vladala teorija da više od
nekoliko sekundi jedne te iste vesti, sem ukoliko nije u pitanju boks-meč, mora smrtno dosaditi
publici. Zato sam ja događaj koji je bio predodređen da igra tako važnu ulogu u mojoj budućnosti, i u
budućnosti tolikih drugih ljudi, prvi put video kao letimičnu pojavu pritešnjenu između nekog hula-
takmičenja u Honolulu i supruge predsednika SAD kako kumuje jednom bojnom brodu. (To nije
anahronizam. Tada su ih još gradili; čak i admirali su morali živeti.) Međutim, uspeo sam da vidim
nekoliko trifida kako se gegaju preko platna uz komentar za koji se smatralo; da je na nivou široke
filmske publike:
"A sada, prijatelji, otvorite oči i pogledajte što je naš snimatelj našao u Ekvadoru. Biljke na
godišnjem odmoru! Vi viđate takve stvari samo u veselom raspoloženju, ali u sunčanom Ekvadoru to
se može videti kad god se zaželi - i to bez mamurluka drugog jutra! Čudovišne biljke marširaju!
Vidiš, došao sam do sjajne ideje! Možda ćemo pravilnim odgojem naših krompira uspeti da
postignemo to da sami odšeću ravno u lonac! Kako bi vam se to dopalo, mamice?"
Za kratko vreme trajanja scene, ja sam opčinjeno zurio u nju. Evo naše tajanstvene biljke sa đubrišta,
izrasle do visine od preko dva metra. Zabuna je bila isključena - a ona je 'hodala'!
Tada sam prvi put video stablo koje je imalo korenaste dlačice. Bilo bi gotovo sferično da s
njegovog donjeg dela nisu izbijale tri izrasline tupog vrha. Glavnina je, poduprta njima, bila
uzdignuta oko trideset centimetara nad tlom.
Kad je 'hodala', kretala se prilično slično čoveku na štakama. Dve tupe 'noge' kliznule bi napred,
zatim bi se cela stvar zateturala kad bi se zadnja 'noga' gotovo poravnala s njima, potom bi se dve
prednje ponovo otklizale napred. Pri svakom 'koraku', duga stabljika šibala je žestoko napred i
nazad: čovek se osećao kao da ima morsku bolest dok bi je gledao. Taj način napredovanja izgledao
je u isti mah naporan i nezgrapan, i izdaleka je podsećao na igranje slonića. Činilo se da će oguliti
sve svoje lišće, ako ne i slomiti stabljiku, ukoliko nastavi da se tako tetura. Međutim, mada je
izgledala nespretno, ona je uspevala da prelazi teren brzinom otprilike prosečnog čovekovog hoda.
To je sve što sam imao vremena da vidim pre nego što je počelo spuštanje bojnog broda u more. To
nije bilo mnogo, ali dosta da podstakne istraživački duh u dečaka. Jer ako je ta stvar u Ekvadoru
mogla izvesti takvu veštinu, zašto ne bi i u našem vrtu? Dakako, naša je bila dosta manja, ali je ipak
izgledala isto...
Desetak minuta posle povratka kući, brižljivo sam počeo razgrtati zemlju oko našeg trifida, sokoleći
ga da 'prohoda'.
Na žalost, postojao je jedan vid koji filmske novosti nisu doživele pri otkiiću te biljke na vlastiti
pogon, ili koji zbog nekog svog razloga nisu želele da objave. A nije bilo ni prethodne opomene. Ja
sam bio sagnut, zaokupljen razgrtanjem zemlje a da pri tom ne naškodim biljci, kad me neznano
odakle nešto žestoko udarilo i onesvestilo...
Probudio sam se u krevetu i video svoju majku, oca i lekara kako me zabrinuto posmatraju. Osećao
sam se kao da mi je glava raskoljena, sve me je bolelo i, kako sam kasnije otkrio, jedna strana mog
lica bila je ukrašena crvenim mrljama debelih masnica. Uporna pitanja kako se desilo da ležim bez
svesti u vrtu nisu koristila; nisam imao ni najmanjeg pojma šta me je udarilo. A moralo je proći
izvesno vreme dok nisam saznao da sam bio valjda među prvima u Engleskoj koji su preživeli ubod
trifida. Trifid je svakako bio nezreo. Ali pre nego što sam se potpuno oporavio, moj otac je shvatio
šta mi se moralo desiti; kad sam ponovo mogao izlaziti u vrt, on se već nemilosrdno osvetio našem
trifidu predavši njegove ostatke lomači.

Kad su hodajuće biljke postale priznate kao činjenica, štampa je napustila prijašnju mlakost i
naširoko se raspisala o njima. I tako se za njih moralo pronaći ime. Botaničari su se po svom običaju
već kupali u višesložnoj rđavoj latinštini i varvarskom grčkom, izvodeći varijante od ambulans i
pseudopodia, ali su novine i publika hteli nešto što se lako izgovara i može lako stati u naslove za
široku potrošnju. Kad biste mogli videti novine toga vremena našli biste da se u njima pominju

Trihoti Trigoni Triniti Triketi

Trovršci Trilogi Tronošci Tripodi
Trigenati Tridentati Tripedi Trokraci

i još mnoga tajanstvena imena koja čak nisu ni počinjala sa 'tri' - mada su se gotovo sva temeljila na
onom aktivnom trokrakom korenu.
Vodile su se javne, privatne i kafanske diskusije sa strašnim navijanjem za jedan ili drugi termin na
pseudonaučnoj, kvazietimološkoj i svakakvoj drugoj bazi, ali je jedan termin počeo postepeno da
prevladava u toj filološkoj trci. Dopadljivo malo ime koje je poteklo iz neke novinske redakcije kao
zgodna etiketa za jednu nastranost, ali kojoj je bilo jednog dana suđeno da bude povezana s bolom,
strahom i jadom: TRIFID...

Prvi talas javnog zanimanja uskoro je splasnuo. Istina je da su trifidi bili ponešto neuobičajeni i
jezivi - ali i to na kraju samo zato što su bili novotarija. Ljudi su i pre osećali isto za novotarije - za
kengure, divovske guštere, crne labudove. Ako pomislimo na to, da li su trifidi bili baš toliko čudniji
od dubokovodnih riba, ostriga, punoglavaca i stotinu drugih bića? Šišmiš je životinja koja je naučila
da leti: no, ovo je bila biljka koja je naučila hodati - pa šta onda?
Međutim, preko nekih njenih vidova nije se moglo baš tako lako preći. Iznenadna pojava i još šira
rasprostranjenost trifida stvorili su pogodno tle za vrlo smušena razglabanja. Mada su brže sazrevali
u tropskom pojasu, primerci u raznim stadijima razvoja nađeni su u gotovo svim oblastima sem u
polarnim krugovima i pustinjama.
Ljudi su bili iznenađeni i pomalo zgađeni kad su saznali da vrsta pripada mesožderima, i da je
lepljiva tvar zaista probavljala muve i druge insekte koji bi se ulovili na čašku. Mi u umerenim
pojasevima znali smo za insektožderne biljke, ali nismo bili navikli da ih nalazimo izvan posebnih
staklenika, i bili smo skloni da ih smatramo pomalo nepristojnima, ili u najmanju ruku nepriličnima.
No, zaista je zabrinjavalo otkriće da se pršljen na vrhu trifidove stabljike može odviti u tanku bodlju
dugu tri metra, bodlju koja izbacuje dovoljno otrova da ubije čoveka ako ga udari direktno po goloj
koži.
Čim je ta opasnost otkrivena, svuda je došlo do nervoznog razbijanja i seče trifida, sve dok se neko
nije setio da je za sigurnost potrebno samo odstraniti bodlju. Posle toga je pomalo histeričan napad
na ove biljke splasnuo, ostavivši ih prilično proređene. Nešto kasnije postala je moda imati jednog
ili dva bezopasno potkresana trifida u vrtu. Pronašlo se da je bilo potrebno otprilike dve godine da
odstranjena bodlja ponovo postane opasna, pa je godišnje obrezivanje osiguravalo deci odličnu
razonodu.
U zemljama sa umerenom klimom, gde je čovek uspeo da većinu prirodnih vrsta, sem sebe samoga,
prilično obuzda, status trifida je potpuno razjašnjen. Ali u tropskom pojasu, osobito u oblasti gustih
šuma, oni su ubrzo postali prava nevolja.
Putnik bi ih vrlo lako prevideo među običnim grmljem i u šikari, a onog trena kad je bio nadohvat,
otrovna bodlja bi ga mlatnula. Čak i stalnom stanovniku takvih oblasti bilo je teško da otkrije
nepomičnog trifida kako lukavo vreba kraj staze u džungli. Trifidi su bili neverovatno osetljivi na
svako kretanje blizu sebe, i bilo ih je teško iznenaditi.
Izlaženje nakraj sa njima postalo je ozbiljan problem u takvim oblastima. Najčešće upotrebljavan
metod bio je da se odstrani vrh stabljike i bodlja sa njim. Domoroci u džungli počeli su nositi duge i
lake štapove sa srpastim noževima na vrhu koji su bili efikasno oružje kad bi stigli da udare prvi, ali
ni najmanje ako bi trifid dobio priliku da otetura napred i poveća svoj domet za metar ili metar i po.
Ubrzo su, međutim, ove kopljaste naprave zamenili razni tipovi pušaka na oprugu. Većina ih je
izbacivala vrteće pločice, krstiće ili male bumerange od tankog čelika. Oni su po pravilu bili
nesigurni iznad dvanaest metara, mada su mogli glatko prerezati stabljiku trifida na dvadeset i pet
metara ako bi je pogodili. Njihov izum dopadao se i vlastima, koje su osećale gotovo jednoglasnu
odbojnost prema sveopštem nošenju pušaka, i vlasnicima za koje su projektili od čelika od kojeg se
prave britvice bili mnogo jeftiniji i lakši od zrna, a uz to savršeno prikladni za bešumni banditizam.
S druge strane su intenzivno ispitivani priroda, običaji i sastav trifida. Ozbiljni eksperimentatori
započeli su u interesu nauke da istražuju kako daleko i koliko dugo može trifid hodati; može li se
smatrati da ima prednju stranu, ili može ići u svim smerovima podjednakom nezgrapnošću; koliko
vremena mora provesti s korenjem u zemlji; kako reaguje na prisustvo raznih hemikalija u tlu; i
ogroman broj drugih pitanja, korisnih i nekorisnih.
Najveći primerak opažen u tropskom pojasu bio je visok gotovo tri metra. Nikad nije bio viđen
evropski primerak od dva i po metra, a prosek je bio nešto preko 2,10 metara. Čini se da su se lako
prilagođavali širokom spektru klime i terena i da nisu imali prirodnih neprijatelja sem čoveka.
Međutim, postojao je priličan broj dosta očitih karakteristika na koje neko vreme nije obraćana
pažnja. Prošlo je, na primer, prilično mnogo vremena dok neko nije ukazao na neverovatnu tačnost
kojom su usmeravali svoje bodlje i da su gotovo uvek udarali po glavi. Na početku niko nije primetio
ni njihovu naviku da se pritaje u blizini palih žrtava. Razlog za to postao je jasan tek kad je dokazano
da se oni ne hrane samo insektima nego i mesom. Bodljikavi izdanak nije imao mišićnu snagu da
razdere čvrsto meso, ali je bio dovoljno snažan da trga komade s tela u raspadanju i diže ih do čaške
na svojoj stabljici.
Nije bilo velikog interesovanja ni za tri mala bezlisna štapića pri osnovi stabljike. Vladalo je
mišljenje da bi oni mogli imati veze s reproduktivnim sistemom - koji inače obično igra ulogu neke
vrste botaničke starinarnice za sve delove s nejasnom svrhom, dok ne budu svrstani i tačnije
opredeljeni. Prema tome, njihova karakteristika da se iznenada uznemire i nešto brzo odbubnjaju na
glavnoj stabljici smatrana je nekim čudnim oblikom trifidskog ljubavnog zanosa.
Možda je moje interesovanje bilo podstaknuto neprijatnim iskustvom kada sam bio uboden tako rano
u eri trifida, jer sam od tada osećao kao neku povezanost sa njima. Proveo sam - ili 'utrošio' ako
gledate na mene očima moga oca - mnogo vremena promatrajući ih u zanosu.
Moj otac se nije mogao kriviti što je to smatrao bezvrednim; ali kasnije je ispalo da je to vreme bilo
provedeno korisnije nego što smo mi mogli zamisliti. Upravo pre nego što sam završio škole,
Arktička i evropska kompanija za riblja ulja se rekonstruisala, izgubivši pri tom reč 'riblja'. Javnost
je saznala da se ona i slične kompanije u drugim zemljama spremaju da uzgajaju trifide u velikim
razmerama da bi iz njih dobili skupa ulja i sokove i iscedili visokohranljivi uljani kolač za stočnu
hranu. Tako su trifidi preko noći prešli u carstvo velikog biznisa.
Smesta sam odlučio o svojoj budućnosti. Zatražio sam zaposlenje kod Arktičke i evropske kompanije
gde su mi moje kvalifikacije pribavile mesto u proizvodnji. Neslaganje moga oca bilo je ponešto
ublaženo visinom plate, dobrom za moje godine. Ali kad bih oduševljeno govorio o budućnosti, on je
sumnjičavo duvao kroz brk. Imao je stvarnog poverenja samo u onu vrstu rada za koju je jamčila duga
tradicija; no, pustio me je da radim šta hoću. "Konačno, ako to ne uspe, bićeš još dovoljno mlad da
uđeš u solidniji posao", pristao je.
Međutim, desilo se da to nije bilo potrebno. Pre nego što su on i moja majka izgubili živote u
aviobusnoj nesreći na odmoru, pet godina kasnije, videli su kako nove kompanije potiskuju sva
konkurentna ulja s tržišta, i kako smo mi koji smo ušli u to od početka, po svemu sudeći, dobro
obezbeđeni za ceo život.
Među prvim pridošlicama bio je moj prijatelj Valter Luknov.
U početku je bilo dvoumljenja da li da se Valter primi na posao. On je znao malo o poljoprivredi, još
manje o trgovini, i nije imao kvalifikacija za rad u laboratoriji. Ali je znao mnogo o trifidima - imao
je neku vrstu nadahnute spretnosti s njima.
Šta se Valteru desilo toga kobnog maja mnogo godina kasnije, ja ne znam, mada mogu pogoditi.
Žalosno je da on nije preživeo. Mogao je biti od ogromne koristi. Ne verujem da iko stvarno razume
trifide, niti da će ih ikada razumeti, ali se Valter od svih ljudi koje sam znao, najviše približio takvom
razumevanju. Ili bih možda morao reći da je on instinktivno osećao nešto?
On me je prvi put iznenadio posle godinu ili dve pošto smo započeli posao.
Sunce je zapadalo. Bili smo završili svoj dnevni posao i posmatrali smo sa zadovoljstvom tri nova
polja gotovo potpuno odraslih trifida. U onim danima nismo ih jednostavno ograđivali kao docnije.
Bili su poređani na poljima nešto kao u redovima - bar su čelični stubovi uz koje je svaki bio
privezan lancem bili u redovima, mada same biljke nisu imale smisla za pravilne redove. Računali
smo da bismo ih za otprilike mesec dana mogli zarezati za ulje. Veče je bilo mirno; gotovo jedini
zvukovi koji su remetili tišinu bili su povremena bubnjanja trifida štapićima o stabljike. Valter ih je
posmatrao malo nakrivljene glave. Izvadio je lulu iz usta.
"Danas su govorljivi", primetio je.
"Možda je to vreme", natuknuo sam. "Imam utisak da to čine češće kad je suvo."
Pogledao me je iskosa sa smeškom.
"Govoriš li ti ćešće kad je suvo?"
"Zašto bih ja..." počeo sam, a onda sam se prekinuo.
"Ti stvarno ne veruješ da oni govore?" upitao sam primetivši njegov izraz lica.
"Pa dobro, zašto ne?"
"Ali to je smešno. Biljke da govore?"
"Baš mnogo smešnije od toga da biljke hodaju?" upita on. Upiljio sam se u njih, a zatim ponovo u
njega.
"Nikada nisam pomislio...", počeo sam u nedoumici.
"Pokušaj malo da razmišljaš o tome i da ih posmatraš - zanimalo bi me da čujem tvoje zaključke",
reče on.
Čudno je da mi u svim mojim bavljenjima trifidima nije nikad pala na um ta mogućnost. Verovatno
me je sprečavala predrasuda o ljubavnom zovu. Ali kad je Valter jednom usadio tu ideju u moj um,
ona se u njemu zadržala. Nisam se mogao odupreti osećanju da oni možda zaista jedan drugom
bubnjaju tajne poruke.
Do tada sam uobražavao da sam prilično oštrovido posmatrao trifide, ali kad bi Valter govorio o
njima, osećao sam da praktično nisam ništa zapazio. Kad je bivao za to raspoložen, on je mogao
govoriti o njima satima, izlažući teorije koje su katkad bile proizvoljne, ali katkad prilično mogućne.
Javnost je u to vreme prestala da trifide smatra nakazama. Oni su bili nezgrapno zabavni, ali ne
mnogo zanimljivi. Međutim, bili su zanimljivi za kompaniju koja je smatrala da je njihovo postojanje
dobročinstvo za sve, a osobito za nju. Valter nije delio nijedno od tih mišljenja. Ponekad sam,
slušajući ga, i ja počinjao slutiti zlo.
On se potpuno uverio da su oni 'govorili'.
"A to", dokazivao je, "znači da negde u njima postoji inteligencija. Njeno sedište ne može biti u umu,
jer seciranje nije pokazalo ništa slično umu, ali to nije dokaz da ne postoji nešto što obavlja posao
uma. A u njima svakako postoji neka vrsta inteligencije. Jesi li primetio da pri napadu uvek ciljaju na
nezaštićene delove? Skoro uvek na glavu, ali katkad na ruke... Još jedno: ako pogledaš statistiku
žrtava, pogledaj samo koliki je deo ošinut preko očiju i oslepljen. On je vredan pomena - i značajan."
"Šta to znači?" upitao sam.
"Znači da znaju najsigurniji način da se čovek izbaci iz borbe - drugim rečima, oni znaju šta rade.
Uzmi da stvar stoji ovako. Recimo da oni poseduju inteligenciju; onda bi nas to ostavilo samo s
jednom prednošću - vidom. Mi vidimo, a oni ne vide. Oduzmi nam vid, i više nemamo prednosti. Još
gore - naš položaj postaje podređen njihovom, jer su oni prilagođeni postojanju bez vida, a mi
nismo!"
"Ali sve kad bi i bilo tako, oni ne mogu ništa da rade. Ne mogu rukovati stvarima. Mišićna snaga
onog bića s bodljom veoma je mala", isticao sam.
"Tačno, ali šta nam koristi sposobnost da rukujemo stvarima ako ne možemo videti šta ćemo s njima?
A njima i ne treba da rukuju stvarima - ne onako kao nama. Oni se mogu hraniti neposredno iz tla, ili
insektima i komadima sirovog mesa. Oni ne moraju proći kroz ceo zamršen proces uzgajanja i
raspodele stvari, a obično i kuvanja. U stvari, ukoliko bi, što se opstanka tiče, trebalo birati između
trifida i slepca, ja znam na koga bih se kladio."
"Pretpostavljaš da imaju istu inteligenciju", rekao sam.
"Ni najmanje. To nije ni potrebno. Rekao bih da je to verovatno sasvim različit tip inteligencije, ako
zbog ničeg drugog, a ono zato što su njihove potrebe mnogo jednostavnije. Pogledaj kakve mi složene
procese moramo činiti da bismo od trifida dobili ekstrakt koji možemo asimilovati. A sada preokreni
situaciju. Šta treba da učini trifid? Samo da nas ubode, sačeka nekoliko dana, a zatim počene da nas
asimiluje. Jednostavan, prirodan tok stvari."
Tako bi on terao satima sve dok ja, slušajući ga, ne bih počeo gubiti smisao za proporcije i misliti o
trifidima kao o nekoj vrsti konkurenata. Valter nije nikad ni krio da tako misli. On je, priznao je,
razmišljao o pisanju knjige upravo o tom vidu stvari kad bude skupio više materijala.
"Šta te u tome sprečava?"
"Naprosto ovo." Mahnuo je rukom da bi obuhvatio celu plantažu. "Suviše veliki interesi su sada
uloženi u to. Nikome se ne bi isplatilo da pusti u opticaj uznemirujuće vesti. U svakom slučaju, trifidi
su pod dovoljno strogom kontrolom tako da je to samo akademsko pitanje koje jedva da se isplati
podstaknuti."
"Nikad nisam sasvim siguran kad si ti u pitanju", rekao sam. "Nikad ne znam koliko si ozbiljan, a
koliko dopuštaš da te mašta odvuče od činjenica kojima raspolažeš. Misliš li zaista da su te stvari
opasne?"
Pućkao je malo kroz lulu pre nego što je odgovorio. "Pravilno pitanje", priznao je, "jer... pa, nisam
siguran. Ali prilično sam siguran da bi oni mogli biti opasni. Bilo bi mi mnogo lakše da ti dam pravi
odgovor kad bih mogao prokljuviti šta znači to njihovo kloparanje. Nekako mi se ono ne sviđa. Evo,
tamo sede i niko ne misli o njima više nego o nekim čudnim repama, a pola vremena oni klopoću i
štropoću jedan drugome. Zašto? O čemu to klopoću? To bih voleo znati."
Mislim da je Valter retko kad pustio nekom drugom da nasluti njegove ideje, a ja sam ih držao u
tajnosti delom zato što nisam znao nikoga ko ne bi bio skeptičniji nego što sam bio ja sam, a delom
zato što nijednom od nas ne bi mnogo koristilo da se u firmi pročujemo kao čudaci.
Još godinu dana otprilike sarađivali smo prilično blisko, ali otvaranjem novih rasadnika i potrebom
da se prouče metodi u drugim zemljama, ja sam počeo mnogo putovati. On je napustio rad na terenu i
prešao u odeljenje za istraživanja. Tamo mu je odgovaralo, jer je uz istraživanja za kompaniju mogao
obavljati i svoja. Običavao sam da ga s vremena na vreme posećujem. Stalno je vršio eksperimente
na svojim trifidima, ali rezultati nisu razbistravali njegove pojmove onoliko koliko se on nadao. Bio
je, po svom uverenju, dokazao postojanje dobro razvijene inteligencije; čak sam i ja morao priznati
da su njegovi rezultati ukazivali na nešto više od instinkta. I dalje je bio uveren da je kloparanje
štapića predstavljalo oblik komuniciranja. Za javnu upotrebu je pokazao da štapići igraju važniju
ulogu i da su trifidi lišeni njih, postepeno slabili. Sem toga pronašao je da se postotak neplodnosti
trifidnih semenki kreće oko 95 %... što je odlična stvar. Kad bi svi proklijali, uskoro bi na ovoj
planeti bilo mesta još samo za trifide.
I sa tim sam se slagao. Vreme dozrevanja trifidovih semenki pružalo je vanredan prizor. Tamnozelena
mahuna malo ispod čaške bila je sjajna i proširena, upola veća od krupnije jabuke. Kad bi pukla,
prasak se čuo na udaljenosti od dvadeset metara. Bele semenke izletele bi u vazduh kao para i počele
lebdeti dalje nošene i najslabijim povetarcem. Gledajući s visine na polje trifida u kasnim danima
avgusta moglo se lako doći na pomisao da se odvija neka vrsta isprekidanog bombardovanja.
I opet je Valter bio taj koji je otkrio da se kvalitet ekstrakta poboljšava ako se biljkama ostavi
bodlja. Zbog toga je praksa obrezivanja prekinuta na svim plantažama, pa smo morali nositi zaštitnu
opremu pri radu među biljkama.
U vreme nezgode koja me je otpremila u bolnicu, upravo sam bio s Valterom. Ispitivali smo neke
primerke koji su pokazivali neuobičajena odstupanja. Obojica smo nosili maske sa žičanom mrežom.
Nisam tačno video šta se desilo. Znam samo da je, kad sam se nagnuo napred, jedna bodlja žestoko
mlatnula prema mom licu i udarila po žici maske. Devedeset i devet puta od sto ne bi bilo važno; zato
su maske i postojale. Ali ova je udarila takvom snagom da se nekoliko malih vrećica otrova raspuklo,
a nekoliko kapi iz njih dospelo je u moje oči.
Valter se vratio sa mnom u svoju laboratoriju i dao mi je protivotrov u roku od nekoliko sekundi.
Samo njegovoj brzoj pomoći mogu da zahvalim što je uopšte postojala mogućnost spasavanja mog
vida. Međutim, i ovako je trebalo da ležim više od sedmice u krevetu u tami.
 3. PIPAJUĆI GRAD

Ostavio sam vrata krčme da se njišu za mnom dok sam išao do ugla glavne ulice. Tamo sam zastao
oklevajući.
Nalevo, kroz kilometre ulica predgrađa, ležao je kraj grada; nadesno je ležao londonski Vest End, a
iza njega Siti. Osećao sam se nešto bolje, ali čudno ravnodušan i bez cilja. Nisam imao nikakvog
plana i, suočen sa onim što sam konačno shvatio kao ogromnu a ne samo lokalnu katastrofu, bio sam
još suviše omamljen da bih počeo nešto planirati. Kakav bi plan i mogao izići na kraj sa tim? Osećao
sam se izgubljen, bačen u očaj, a ipak ne sasvim stvaran kao da nisam sav ovde i sada.
Nigde nije bilo saobraćaja ni njegovog zvuka. Jedini znak života bilo je nekoliko ljudi tu i tamo koji
su oprezno napredovali pipajući duž izloga trgovina.
Bio je savršen dan ranog leta. Sunce je sijalo iz dubokog plavog neba posutog čupercima belih
pamučnih oblaka. Sve je bilo čisto i sveže sem mrlje jednog jedinog stupca masnog dima koji se
dizao negde iza kuća na severu.
Stajao sam tamo neodlučno nekoliko minuta. Onda sam udario prema istoku, u smeru Londona...
Još ni danas ne mogu tačno reći zašto. Možda sam instinktivno potražio poznata mesta, ili je to bio
osećaj da ukoliko igde postoji neka vlast, ona mora biti negde u tom pravcu.
Zbog brendija bio sam ogladneo više nego ikad, ali pitanje prehrane nisam mogao rešiti tako lako kao
što bih morao. Pa ipak su trgovine stajale tu, napuštene i bez čuvara, s hranom u izlozima, a ovde sam
bio ja gladan i sposoban da platim; ili ako nisam hteo platiti, trebalo je samo da razbijem jedan izlog
i da uzmem što želim.
Uprkos tome bilo mi je teško naterati sebe da to učinim. Nisam još bio spreman da priznam, posle
gotovo trideset godina priličnog poštovanja prava i pridržavanja zakona, da su se stvari bitno
promenile. Imao sam i osećaj da bi se dotle dok ja ostanem normalan, stvari mogle još na neki
neprihvatljiv način vratiti na svoju normalu. To je bez sumnje bilo apsurdno, aIi sam imao vrlo jak
osećaj da bih onog istog trena kad bih probio jednu od onih ploča stakla ostavio stari poredak zauvek
za sobom: postao bih otimač, pljačkaš, podli strvinar na mrtvom telu poretka koji me je othranio.
Kakva glupa prefinjenost osećaja u svetu pogođenom katastrofom! Pa ipak mi je i sada drago kad se
setim da me osećaji civilizovanog čoveka nisu smesta napustili i da sam bar neko vreme lutao kraj
izloga od kojih su mi rasle zazubice i gladovao zbog svojih već zastarelih shvatanja.
Problem se mudro sam razrešio posle možda jednog kilometra. Neki taksi je prešao na pločnik i
završio s hladnjakom u hrpi delikatesne robe. To je izgledalo drugačije nego moje vlastito
provaljivanje. Popeo sam se preko taksija i pokupio dovoljno za dobar obrok. Ali i tada me je
ostatak starih standarda još držao. Savesno sam ostavio na tezgi poštenu cenu uzetih stvari.
Gotovo pravo preko puta bio je park. To je bio jedan od onih parkova koji su nekad bili groblje uz
jednu nestalu crkvu: staro nadgrobno kamenje bilo je izvađeno i poređano uza zid od opeka koji ga je
okružavao, a čistina je bila prekrivena tratinom i uređena pošljunčanim stazama. Izgledalo je ugodno
pod sveže olistalim drvećem, pa sam svoj ručak poneo do jedne klupe.
Mesto je bilo povučeno i mirno. Niko drugi nije ušao, mada bi povremeno poneki lik protapkao kraj
ograde na ulazu. Bacio sam mrvice nekolikim lastavicama, prvim pticama koje sam toga dana video, i
osetio se mnogo bolje gledajući njihovu kočopernu ravnodušnost prema nesreći.
Kad sam završio s jelom, zapalio sam cigaretu. Dok sam tamo sedeo pušeći, razmišljajući kuda da
krenem i šta da radim, tišinu su narušili zvuci klavira iz bloka stanova koji se dizao kraj vrta.
Devojački glas je počeo pevati; pesma je bila Bajronova balada:
I nećemo veslati više
Kasno u svetlu noć,
Mada srce nije tiše,
I traje mesečeva moć.
Jer mač haba tok sve više,
Duša troši grud dok dahne,
Srce mora stati da diše,
I ljubav da predahne.
Mada ljubavlju noć diše
I dan je prerano tu,
Mi nećemo veslati više
Noću po mesecu.

Slušao sam gledajući šare što su ih nežni mladi listovi i grane ocrtavali prema svežem plavom nebu.
Pesma se završila. Zvuci klavira su zamrli. Onda se začulo jecanje. Bez strasti: lagano, bespomoćno,
izgubljeno, ucveljeno. Ko je ona bila, pevačica ili neka druga koja se plakanjem opraštala od svojih
nada, ne znam. Ali nisam više mogao slušati. Tiho sam se vratio na ulicu, i neko sam je vreme video
samo kroz maglu.
Čak je i Hajd park Korner bio gotovo napušten kad sam stigao do njega. Nekoliko razlupanih
automobila i kamiona stajalo je na cesti. Izgleda da ih se veoma malo bilo otrglo ispod kontrole dok
su se kretali. Jedan autobus je prešao cestu i zaustavio se u Grin parku; jedan odbegli konj s rudama
još privezanim uza se ležao je kraj artiljerijskog spomenika o koji je razbio lobanju. Samo se
nekoliko muškaraca i mali broj žena kretao, tražeći pomno put rukama i nogama tamo gde je bila
ograda, i tapkajući napred ispruženih ruku tamo gde je nije bilo. Dosta neočekivano, tu je bilo i
nekoliko mačaka, po svemu sudeći vizuelno neoštećenih, koje su u celoj situaciji postupale
sabranošću svojstvenom mačkama. Imale su slabu sreću u šunjanju kroz jezivu tišinu - bilo je malo
lastavica, a golubovi su nestali.
I dalje me je magnetski privlačilo staro središte stvari, tako da sam prešao ulicu u smeru Pikadilija.
Upravo sam se spremao da pođem prema njemu kad sam čuo nov visoki zvuk - postojano lupkanje
nedaleko od mene koje se približavalo. Gledajući uz park Lin otkrio sam njegov izvor. Prema meni je
brzo dolazio čovek urednije obučen od svih drugih koje sam video toga jutra, udarajući u zid do sebe
belim štapom. Začuvši zvuk mojih koraka, on se zaustavio pažljivo osluškujući.
"U redu je", rekao sam mu. "Priđite bliže."
Osetio sam olakšanje ugledavši ga. On je bio, da tako kažem, normalno slep. Njegove tamne naočari
su mnogo manje smetale od zurenja beskorisnih očiju u onih drugih.
"Stojte mirno", rekao je. "Sam bog zna koliko je već budala udarilo u mene danas. Koji se đavo
desio? Zašto je tako tiho? Znam da nije noć - osećam sunce. Šta se to događa?"
Rekao sam mu koliko sam znao.
Kad sam završio, on je ćutao gotovo minut, a onda se kratko i gorko nasmejao.
"Sad će im svima biti potrebno sve njihovo prokleto pokroviteljstvo", rekao je.
Uspravio se pomalo prkosno.
"Hvala vam. Srećno bilo", rekao mi je i pošao prema zapadu, preterano nezavisnog držanja.
Zvuk njegovog žustrog i samosvesnog udaranja postepeno je zamirao za mnom dok sam išao uz
Pikadili.
Sada se moglo videti više ljudi, pa sam hodao među raštrkanim zaustavljenim vozilima na ulici. Tako
sam mnogo manje smetao ljudima koji su pipali put pored zgrada, i koji bi svaki put kad bi čuli bliske
korake zastali i ukrutili se da podnesu mogući sudar. Takvi su se sudari tu i tamo dešavali svugde niz
ulicu, ali mi se jedan od njih učinio značajnim. Njegovi su sudionici pipali uz izlog jedne trgovine iz
suprotnih smerova dok se nisu sudarili. Jedan od njih bio je mladić u elegantonom odelu, ali s
kravatom koja je očito bila izabrana samo po dodiru: druga osoba bila je žena koja je nosila dete.
Dete je nešto nečujno procmizdrilo. Mladić je počeo zaobilaziti ženu, ali se naglo zaustavio.
"Čekajte čašak", reče. "Vidi li vaše dete?"
"Da", reče ona. "Ali ja ne vidim."
Mladić se okrenuo. Stavio je prst na staklo izloga i pokazao.
"Pogledaj, sinko, što ima tu unutra?" upita on.
"Nisam sinko", protivilo se dete.
"Hajde, Meri, reci gospodinu", hrabrila ju je majka.
"Zgodne gospođe", reče dete.
Mladić uze ženu za ruku i napipa put do sledećeg izloga.
"A šta je ovde unutra?" upita opet.
"Jabuke i druge stvari", reče dete.
"Odlično!" uskliknu mladić.
Skinuo je cipelu i snažno udario u izlog petom. Nije imao iskustva: prvi udarac nije probio izlog, ali
drugi jeste. Lom je odjeknuo uz i niz ulicu. On vrati cipelu, provuče oprezno ruku kroz razbijen izlog i
poče pipati sve dok nije našao par pomorandži. Jednu dade ženi, a jednu detetu. Žena je neodlučno
držala svoju.
"Ali...", poče ona.
"Šta je? Ne volite pomorandže?" upita on.
"Ali, to nije pravo", reče ona. "Nismo ih smeli uzeti. Ne tako."
"A kako ćete inače doći do hrane?" upita on.
"Pa, mislim... zapravo, ne znam", priznade ona.
"Vrlo dobro. To je odgovor. Pojedite sada, pa ćemo otići da pronađemo nešto sadržajnije."
Držala pomorandžu u ruci, a glavu pognutu kao da je gleda.
"Ipak to ne izgleda pravo", rekla je opet, ali je njen glas zvučao manje uverljivo.
Malo kasnije, ona spusti dete i poče guliti pomorandžu...
Pikadili Serkus bio je najpretrpanije mesto na koje sam dotad naišao. Nakon drugih mesta izgledao je
da vrvi od ljudi, mada ih je na njemu bilo valjda manje od stotinu. Većina ih je nosila čudnu odeću
čiji delovi nisu pristajali jedan drugome, šunjali su se nemirno uokolo kao da su još napola
omamljeni. S vremena na vreme, neka bi nezgoda prouzrokovala provalu kletvi i jalovog besa - što je
bilo prilično zabrinjavajuće zato što je iza toga stajao detinji strah. Međutim, s jednim izuzetkom, nije
bilo mnogo razgovora ni buke. Činilo se kao da je slepilo nagnalo ljude da se zatvore u sebe.
Izuzetak se bio smestio na jednom saobraćajnom otočiću. To je bio visok stariji suvonjav čovek sa
čuperkom čvrste sede kose; on je patetično propovedao o pokajanju, dolazećem gnevu i neugodnim
izgledima za grešnike. Niko se nije obazirao na njega: za većinu je dan gneva već stigao.

A kad umrem
Ne pravite pokopa,
Stavite mi kosti
U alkohol.
Jednolična i nemelodiozna pesma vukla se kroz prazne ulice odjekujući zlokobno. Sve su se glave na
trgu okretale sad levo, sad desno, pokušavajući da otkriju smer iz kojeg ona dolazi. Vesnik sudnjeg
dana podigao je glas pred tom konkurencijom. Pesma je nesložno jadikovala bliže:

Za uzglavlje
Stavite mi bocu,
Tada će se kosti
Sačuvati.

Pratilo ju je struganje nogu koje su manje ili više držale korak.

Sa svog položaja mogao sam ih videti kako izlaze u koloni po jedan iz sporedne uličice u Šaftsberi
aveniju i kreću prema trgu. Drugi po redu držao je ruke na ramenima vođe, treći na njegovim
ramenima, i tako dalje, do dvadeset i pet ili trideset na broju. Na kraju one pesme neko je započeo
Pivo, pivo, slavno pivo! tako visokom notom da se prekinula u neredu.
Strpljivo su docupkali do središta trga, a onda je vođa podigao glas. To je bio priličan glas, s
kvalitetima za zborno mesto:
"Četa-a-a... STOJ!"
Svi drugi na trgu bili su zastali, nepomični, licem okrenuti prema njemu, pokušavajući da pogode šta
se sprema. Vođa je ponovo podigao glas oponašajući način profesionalnog vodiča:
"Eto nas ovde, gospodo, Pikadili Serkus. Centar sveta. Središte svemira. Mesto gde su svi aristokrati
imali svoje vino, žene i pesmu."
On nije bio slep, daleko od toga. Njegove oči švrljale su uokolo, prosuđujući situaciju dok je
govorio. Mora da je njegov vid bio spasen sličnim slučajem kao i moj, ali je bio prilično pijan, kao i
ljudi iza njega.
"A i mi ćemo to imati", dodao je. "Sledeća stanica, poznata Kraljevska kafana - i vlasnik plaća."
"Da, ali šta je sa ženama", upita jedan glas. Nastade smeh.
"Oh žene. Je l' to hoćeš?" upita vođa.
On koraknu i uhvati jednu devojku za ruku. Ona je vrištala dok ju je vukao prema čoveku koji je
progovorio, ali se on nije obazirao na to.
"Evo, prijatelju. I nemoj reći da ne postupam s tobom dobro. To je lepotica - ako ti je to još važno."
"Hej, a što je sa mnom?" upita sledeći.
"Ti, druže? No, da vidimo. Voliš li plave ili smeđe?" Razmišljajući o tome kasnije, rekao bih da sam
se poneo kao budala. Glava mi je još bila puna merila i konvencija koje više nisu vredele. Nije mi
palo na um da će, ako uopšte bude opstanka, svaka ona koju ova banda posvoji imati mnogo bolje
izglede nego što bi ih imala sama. Raspaljen smesom gimnazijskog heroizma i plemenitih osećaja
bacio sam se na njega. Nije me video dok nisam stigao sasvim blizu; uputio sam udarac ka njegovoj
bradi. Na nesreću bio je nešto brži...
Kad sam se ponovo počeo zanimati za događaje našao sam se ispružen na ulici. Šum bande gubio se u
daljini, a vesnik sudnjeg dana bacao je obnovljenom rečitošću strašne gromove prokletstva, paklene
vatre i sumpornog mučilišta za njima.
S više razbora, na silu utuvljenog u moju glavu, bio sam srećan što stvar nije ispala gore. Da je
rezultat bio obrnut, teško bih izbegao odgovornosti za ljude koje je vodio. Na kraju, što god čovek
mislio o njegovim metodima, on je predstavljao oči te grupe koja će od njega očekivati i hranu, a ne
samo piće. A žene će doći same čim dovoljno ogladne. Pogledavši oko sebe posumnjao sam da bi
bilo koja od prisutnih žena imala nešto ozbiljno protiv toga. I, tako, činilo se kao da sam srećno
izbegao unapređenje za vođu bande.
Setivši se da su oni otišli u smeru Kraljevske kafane odlučio sam da se osvežim i razbistrim u
'Ridžent palas hotelu'. Izgledalo je da sa su se drugi toga setili pre mene, ali bilo je još mnogo boca
koje oni nisu našli.
Mislim da sam tamo, sedeći udobno s brendijem ispred sebe i sa cigaretom u ruci, konačno priznao
sam sebi da je sve što sam video stvarno - i presudno. Nikad više neće biti povratka. To je bio kraj
svega što sam poznavao...
Možda je onaj udarac bio potreban da mi to utuvi u svest. Sada sam pogledao u oči činjenici da moje
postojanje jednostavno nema više žarišta. Moj način života, moji planovi, ambicije, sve nade koje
sam nekada imao, bili su izbrisani jednim udarcem uporedo sa uslovima koji su ih bili oblikovali. Da
sam imao rođaka ili bliskih veza za oplakivanje, verovatno bih se u taj čas osećao samoubilački
napušten. Međutim, sad je ispalo kao sreća to što mi se život pokatkad pričinjavao prazan. Otac i
majka bili su mrtvi, jedan pokušaj ženidbe propao je pre nekoliko godina, niko nije zavisio od mene.
Uhvatio sam se, začudo, da se osećam - svestan da je taj osećaj suprotan onome što bih ga morao
imati - oslobođenim...
To nije bilo samo zbog brendija, jer se osećaj održao. Mislim da je on mogao poticati od svesti da
stojim pred nečim sasvim svežim i za mene novim. Svi stari plesnivi problemi, lični kao i opšti, bili
su rešeni jednim moćnim rezom. Sam bog bi znao kakvi će se još drugi pojaviti - izgledalo je kao da
će ih biti dosta - ali će oni biti novi. Postao sam vlastiti gospodar, ne više šraf. Sasvim je mogućno
da stojim pred svetom punim užasa i opasnosti, ali mogao sam preduzeti vlastite korake da s njim
iziđem na kraj - više me neće gurati tamo i amo one snage i interesi koje niti sam razumeo niti sam za
njih mario.
Ne, to nije bio samo brendi, jer još i sada, mnogo godina kasnije, mogu da osetim odsjaj toga
osećanja, mada je brendi možda upravo tada malo pojednostavio stvari.
A zatim, tu je bilo i sitno pitanje - šta da činim dalje; kako i gde da započnem taj novi život. No, za
sada nisam dopuštao da me to mnogo zabrinjava. Ispio sam čašu i izišao iz hotela da vidim šta mi je
pružao taj čudni svet.
 4. NAGOVEŠTAJNE SENKE

Da bih izbegao rulju iz Kraljevske kafane pošao sam pobočnom ulicom u Soho, nameravajući da
izbijem na Ridžent strit negde više.
Možda je glad terala ljude iz kuća. Koji god razlog bio, našao sam da su delovi u koje sam sada ušao
pretrpaniji od svih ostalih što sam ih video posle napuštanja bolnice. Stalno je dolazilo do sudara na
pločniku i u uskim ulicama, a pometnju onih koji su pokušavali da hodaju povećavale su grupe što su
se skupljale ispred već mnogih razbijenih izloga trgovina. Niko među nagomilanim ljudima nije
izgledao sasvim siguran pred kakvom se trgovinom nalazi. Neki napred pokušavali su da to saznaju
pipajući predmete koje bi mogli prepoznati; drugi, preduzetniji, peli su se u izloge rizikujući da se
povrede na uspravnim krhotinama stakla.
Osećao sam da bi trebalo da pokažem tim ljudima gde da nađu hranu. Da li da to učinim? Kad bih ih
poveo do kakve još nedirnute trgovine s hranom nastala bi gomila koja bi je ne samo razgrabila za pet
minuta nego bi pri tome prignječila nekoliko svojih slabijih članova. U svakom slučaju, sva hrana će
uskoro nestati, a šta da se onda radi s hiljadama koje zahtevaju još? Manja grupa mogla bi se i
održati nekako na životu izvesno vreme - ali koga uzeti, a koga izostaviti? Kako sam god gledao na
stvar, nije mi se ukazivao nikakav očigledan i pravilan put.
Pred mojim očima odvijala se nemilosrdna borba, bez plemenitosti, bez kompromisa. Čovek koji bi
udario u drugu osobu i osetio da ona nosi neki zamotuljak, zgrabio bi ga i klisnuo uzdajući se da u
njemu ima nešto za jelo, dok bi orobljeni besno hvatao po vazduhu i udarao oko sebe. Jednom sam
morao hitro koraknuti u stranu da me ne bi srušio postariji čovek koji je izleteo na ulicu, ne obazirući
se na moguće prepreke. Na licu je imao veoma lukav izraz, a u naručju je škrto stiskao dve limenke
crvene boje. Na jednom uglu preprečila mi je put grupa koja je gotovo plakala od besa nad zbunjenim
detetom koje je videlo, ali je bilo suviše malo da bi shvatilo šta od njega žele.
Počelo mi je bivati neugodno. S mojom civilizovanom težnjom da budem od pomoći ovim ljudima
borio se instinkt koji mi je govorio da se držim po strani. Oni su već brzo gubili uobičajenu kontrolu
nad sobom. Uz to sam osećao neracionalnu krivicu što vidim, a oni ne vide. To mi je davalo čudan
osećaj da se krijem od njih u isto vreme dok se krećem među njima. Kasnije se ispostavilo koliko je
bio pravilan taj instinkt.
Blizu Golden skvera pokušavao sam da odlučim da li da krenem levo i vratim se do Ridžent strita
gde bi mi šira ulica omogućila lakši prolaz. Upravo sam zaokretao za ugao koji bi me odveo u tom
pravcu kad me je iznenada zaustavio prodoran vrisak. On je zaustavio i sve ostale. Duž cele ulice svi
su stajali okrećući glave na ovu i onu stranu, uznemireno pokušavajući da pogode šta se dešava. Ta
uzbuna povrh njihove nesreće i nervne napetosti prouzrokovala je plač izvesnog broja žena, ali ni
nervi muškaraca nisu bili u najboljem stanju, što se videlo po kratkim psovkama. Jer taj zvuk je bio
zlokoban, jedna od stvari koje su podsvesno iščekivali. Čekali su da se ponovi.
Ponovio se. Uplašeni i zamirući u dahtanju; ali manje uznemirujući sada kad je čovek bio na njega
spreman. Ovoga puta mogao sam mu odrediti smer. Nekoliko koraka dovelo me je do jednog prolaza.
Dok sam zaokretao za njegov ugao, ponovo se začuo vrisak koji je bio napola dahtanje.
Njegov uzrok nalazio se nekoliko metara niz prolaz. Jedna devojka je čučala na tlu dok ju je krupan
muškarac udarao metalnim štapom. Zadnji deo njene haljine bio je pocepan, a koža ispod nje bila je
išarana crvenim modricama. Kad sam stigao bliže, video sam zašto nije bežala - ruke su joj bile
vezane odostrag, a konopac ih je vezivao o muškarčev levi ručni zglob.
Stigao sam do njih kad je njegova ruka bila uzdignuta spremajući se da ponovo zada udarac. Bilo je
lako istrgnuti štap iz njegove ruke kad on to nije očekivao i spustiti ga snažno na njegovo rame. On se
smesta ritnuo u mom pravcu, ali sam se ja brzo izmakao; njegov domašaj bio je ograničen konopcem
vezanim oko zgloba. Još jednom je jako udario po vazduhu. Ne naišavši ni na šta okrenuo se i umesto
toga udario devojku nogom da se iskali. Onda ju je opsovao i povukao konopac da je uspravi na
noge. Udario sam ga postrance po glavi upravo toliko jako da prestane i da mu izvesno vreme bruji u
njoj - nekako se nisam mogao prisiliti da oborim slepca, čak ni toga tipa. Dok se oporavljao, brzo
sam se sagnuo i prerezao konopac koji ih je spajao. Lagano sam ga gurnuo u prsa; on se zateturao i
napola se zaokrenuo tako da je izgubio osećaj za smer. Oslobođenom levom rukom zamahnuo je
široko i snažno. Nije me pogodio, nego je udario u zid od cigle. Nakon toga isključivo se posvetio
bolu u svojim povređenim zglavcima. Pomogao sam devojci da ustane, odvezao joj ruke i odveo je
niz prolaz, dok je on još strašno psovao za nama.
Kad smo zaokrenuli na ulicu, počela je dolaziti k sebi. Okrenula je prema meni umazano lice,
umrljano suzama, i pogledala me odozdo.
"Pa vi vidite!" rekla je ne verujući.
"Svakako da vidim", kazao sam.
"Oh, hvala bogu! Hvala bogu! Mislila sam da sam jedina", rekla je i ponovo briznula u plač.
Pogledao sam unaokolo. Nekoliko metara dalje stajala je krčma u kojoj je svirao gramofon, lupale su
čaše i svi su se žestoko zabavljali. Još nekoliko metara iza nje videla se manja, još nedirnuta krčma.
Čvrst udarac ramenom razbio je vrata točionice. Napola sam uneo devojku i spustio je na stolicu.
Onda sam razbio još jednu stolicu i stavio dve noge kroz ručke zaljuljanih vrata da bih odvratio druge
posetioce, a zatim sam posvetio pažnju okrepljujućim napicima na baru.
Nije nam se žurilo. Srkala je svoju prvu čašu i šmrcala nad njom. Pustio sam je da se sredi, vrteći
stalak svoje čaše i slušajući glas sa gramofona u drugoj krčmi kako peva trenutno popularan, mada
prilično tužan šlager:

Moja je ljubav zaključana u frižider,

A moje srce smrznuto u termostatu.
Otišla je s frajerom na neki neboder
I napisala da neće nikad da se vrati.
Sad kad me više ne voli ona,
Ja sam čovek-hladiona,
I nije u redu
Biti na ledu
Sa ljubavlju zaključanom u frižider
I srcem smrznutim u termostatu.

S vremena na vreme bacio bih krišom pogled na devojku. Njena odeća, bar ono što je od nje ostalo,
bila je dobrog kvaliteta. I njen je glas bio dobar - verovatno ne sa pozornice ili filma, jer se nije
promenio uprkos napetosti. Bila je plava, ali još mnogo nijansi daleko od platinaste. Verovatno je
ispod prljavštine bila zgodna. Bila je osam ili deset centimetara niža od mene, vitka, ali ne mršava.
Izgledala je kao da bi u slučaju potrebe imala snage, ali snage koja u njenih otprilike dvadeset i četiri
godine vrlo verovatno nije bila trošena ni na što važnije od udaranja lopte, plesanja i možda
obuzdavanja konja. Njene lepo oblikovane ruke bile su glatke, a nokti koji su još bili celi odavali su
više dekorativnu nego praktičnu dužinu.
Piće je postepeno pomagalo. Ispivši, oporavila se dovoljno da bi joj se povratile navike.
"Bože, mora da izgledam strašno", primetila je.
Činilo se da nije bilo nikoga koji bi to mogao zapaziti sem mene, ali sam to prećutao.
Ustala je i pošla do ogledala.
"Stvarno izgledam strašno", potvrdila je. "Gde...?"
"Pokušajte tamo", predložio sam.
Prošlo je otprilike dvadeset minuta pre nego što se vratila. S obzirom na oskudne mogućnosti kojima
mora da je raspolagala, obavila je uspešan posao: moral joj je bio na mnogo većoj visini. Sad je više
nalikovala na režisersku predstavuu o filmskoj junakinji posle tuče, nego na osobu kojoj se to stvarno
desilo.
"Cigaretu?" upitao sam dok sam prema njoj gurao još jednu čašu za okrepu.
Dok se proces oporavljanja završavao uspeli smo da razmenimo naše priče. Da bih joj dao vremena,
prvi sam ispričao svoju priču. Onda je rekla:
"Đavolski se stidim. Ja nisam nimalo slična tome, zbilja - ovakvoj kakvu ste me našli, mislim.
Zapravo sam prilično samopouzdana, mada niste dobili takav utisak. Ali mi je ova stvar došla navrh
glave. Ono što se desilo, samo je po sebi dosta strašno, ali odjednom nisam više mogla izdržati tu
bezizglednost i pala sam u paniku. Počela sam misliti da sam ja možda jedina osoba na celom svetu
koja vidi. To me je skršilo i odjednom sam postala prestrašena i smešna, živci su mi popustili i
počela sam urlati kao devojka u viktorijanskoj melodrami. Nikad ne bih verovala da mogu učiniti
tako nešto."
"Neka vas to ne brine", rekao sam. "Verovatno ćemo uskoro naučiti mnoge čudne stvari o sebi."
"Ali, to me ipak brine. Ako počinjem tako gubiti kontrolu..." nije završila rečenicu.
"Ja sam bio prilično blizu panike u onoj bolnici", rekao sam. "Mi smo ljudska bića, a ne strojevi za
računanje."
Ona se zvala Džozela Pejton. To mi se ime činilo nekako poznato, ali ga nisam mogao nigde smestiti.
Stanovala je u ulici Din u Sv. Džons Vud; rejon se manje-više slagao s mojim pretpostavkama. Sećao
sam se ulice Din. Udobne male vile, većinom ružne, ali sve skupe. Izbegla je opštu nesreću isto tako
slučajno kao i ja - možda i više. U ponedeljak uveče bila je na jednoj zabavi, prilično velikoj čini se.
"Mislim da je neko kome su takve stvari zabavne pomešao pića", rekla je. "Nikad se nisam osećala
tako loše na kraju zabave, a nisam mnogo popila."
Utorka se sećala kao dana nejasnog bola i rekordnog mamurluka. Oko četiri posle podne bilo joj je
dosta. Pozvonila je i naredila da je ne uznemiruju, makar došle komete, potresi ili sudnji dan. Nakon
tog ultimatuma uzela je jaku dozu sredstva za spavanje koja je na prazan želudac delovala
efikasnošću sredstva za omamljivanje.
Otad nije više znala ništa sve do ovoga jutra. Probudio ju je otac kad je upao u njenu sobu.
"Džozela", rekao je, "tako ti boga, pozovi doktora Majla. Reci mu da sam oslepeo - potpuno
oslepeo."
S čuđenjem je konstatovala da je bilo gotovo devet sati. Ustala je i obukla se na brzinu. Posluga se
nije javljala ni na očevo ni na njeno zvonjenje. Kad je pošla da je probudi, konstatovala je na svoj
užas da je i služinčad slepa.
Uz telefon koji nije radio činilo joj se kao jedino mogućno da sedne u automobil i sama dovede
doktora. Tihe ulice i odsustvo saobraćaja bili su čudni, ali je vozila gotovo dva kilometra pre nego
što je shvatila šta se desilo. Onda se umalo nije vratila u panici, ali to ne bi nikome koristilo. Još je
postojala mogućnost da je doktor izbegao toj nepoznatoj bolesti upravo kao i ona. Tako je nastavila
da vozi sa očajničkom, ali sve manjom nadom.
Na pola puta niz Ridžent strit, motor je počeo isprekidano kašljucati i konačno stao. Kad je onako
naglo pošla nije pogledala da li ima benzina: sad je i rezervna kanta bila prazna.
Sedela je jedan trenutak u stravi. Sva lica koja je mogla videti bila su okrenuta prema njoj, ali je već
shvatila da je niko od tih ljudi ne može videti niti joj pomoći. Izišla je iz automobila s nadom da će
negde u blizini naići na garažu, ali i spremna da u protivnom pređe ostatak puta pešice. Kad je
zalupila vrata za sobom, jedan glas je pozvao:
"Hej! Samo časak, prijatelju!"
Okrenula se i videla nekog čoveka kako tapka prema njoj.
"Šta želite?" upitala je. Nije joj se ni najmanje svideo njegov izgled.
Njegovo držanje se promenilo kad joj je čuo glas. "Izgubio sam put. Ne znam gde sam", rekao je.
"To je Ridžent strit. Bioskop 'Nova galerija' upravo je iza vas", rekla mu je i okrenula se da ode.
"Pokažite mi samo gde je rub pločnika, gospođice, hoćete li?" zamolio je.
Oklevala je trenutak i u tom je on stigao bliže. Njegova ispružena ruka tražila je i dodirnula njen
rukav. Nasrnuo je napred i uhvatio obe njene ruke u bolan stisak.
"A tako, ti dakle vidiš!" rekao je. "Za kog bi vraga ti trebalo da vidiš kad ja ne mogu... ni svi drugi?"
Pre nego što je shvatila šta se dešava, on ju je okrenuo i oborio na zemlju tako da je ležala na ulici s
njegovim kolenima na svojim leđima. Uhvatio je oba njena ručna zgloba jednom ručetinom i počeo ih
vezivati komadom konopca iz svog džepa. Onda je ustao i osovio je ponovo na noge.
"U redu", rekao je. "Od sada možeš slobodno gledati i za mene. Gladan sam. Odvedi me negde gde
ima dobre njupe. Polazi!"
Džozela se otimala.
"Neću. Smesta mi odvežite ruke. Ja..."
Prekinuo ju je šamarom.
"Dosta s tim, devojko moja. Hajde sada. Požuri. Hrane, čuješ li?"
"Kažem vam da neću."
"Prokleto bilo, hoćeš, hoćeš, devojko moja", uveravao ju je.
I morala je.
Činila je to i stalno vrebala priliku da pobegne. A on je baš to i očekivao. Jednom je gotovo uspela,
ali je bio suviše brz. Čim se istrgla, podmetnuo joj je nogu i pala je, a pre nego što se digla, već ju je
ponovo zgrabio. Nakon toga je našao jak konopac i privezao je uz svoju ruku.
Odvela ga je najpre do jedne kafane i dovela do frižidera. On više nije radio, ali je bio krcat još
svežom hranom. Sledeća stanica bio je jedan bar u kome je hteo irskog viskija. Mogla je videti viski
na visokoj polici izvan njegovog dohvata.
"Kad biste mi odvezali ruke...", predložila je.
"Šta, pa da mi razbiješ glavu bocom? Nisam rođen juče, devojko moja. Ne, uzeću škotski. Gde je?"
Govorila mu je šta je bilo u raznim bocama dok ih je uzimao u ruku.
"Mislim da nisam bila pri punoj svesti", objašnjavala je. "Sad vidim pola tuceta načina na koje bih
ga mogla izigrati. Verovatno bih ga kasnije ubila da vi niste stigli. Ali čovek se ne može odjednom
promeniti i postati brutalan - bar ja ne mogu. Na početku nisam jednostavno mogla jasno da mislim.
Imala sam neku vrstu osećaja da se to danas više ne dešava i da će neko uskoro stići i prekinuti ga."
U baru je nastala tuča. Još jedna grupa ljudi i žena pronašla je otvorena vrata i ušla. Njen zarobljivač
joj je neoprezno naredio da im kaže šta je bilo u boci koju su našli. Svi su prestali govoriti i okrenuli
su svoje ugašene oči prema njoj. Nastao je šapat i dva čoveka su koraknula oprezno napred...
Njihova lica imala su odlučan izgled. Povukla je konopac.
"Pazite!" povikala je.
Njen zarobljivač je bez ikakvog oklevanja zamahnuo čizmom. Bio je to spretan udarac. Jedan čovek
se srušio s krikom bola. Drugi je skočio napred, ali se ona izmakla u stranu tako da je tresnuo o tezgu.
"Prokleto bilo, ostavite je na miru!" viknuo je čovek koji ju je držao u zarobljeništvu. Okretao je lice
preteći s jedne strane na drugu. "Ona je moja. Ja sam je našao."
Ali bilo je jasno da oni drugi nisu nameravali tako lako da odustanu. Čak i da su mogli videti preteći
izraz na licu njenog pratioca, bilo je malo verovatno da bi ih to zaustavilo. Džozela je počela shvatiti
da je dar vida, čak i iz druge ruke, bio sada nešto što je daleko prelazilo sva bogatstva i da se
njegovo posedovanje nije ispuštalo bez ogorčene borbe. Počeli su da se približavaju pipajući rukama
ispred sebe. Ispruživši jednu nogu, zadenula ju je za stolicu i srušila je ispred njih.
"Dođite!" povikala je vukući svoga pratioca nazad.
Dva muškarca su se spotakla preko oborene stolice, a jedna žena je pala preko njih. Za kratko vreme,
mesto je postalo poprište zbrkane borbe. Pronašla je put kroz nju i tako su pobegli na ulicu.
Jedva da je znala zašto je to učinila sem što je izgled robovanja u svojstvu očiju te grupe bio još gori
od njenog položaja. A ni onaj čovek se nije pokazao zahvalan. Samo joj je naredio da nađe drugi bar,
i to prazan.
"Mislim", rasuđivala je, "da on možda nije ni bio u stvari tako loš, mada se to ne bi moglo zaključiti
po samoj spoljašnosti. Ali je bio uplašen. Duboko u sebi, on je bio mnogo više uplašen nego ja. Dao
mi je nešto hrane i pića. Počeo je da me tuće samo zato što se napio, a ja nisam htela da uđem u
njegovu kuću sa njim. Ne znam šta bi se desilo da vi niste stigli." Zastala je, a zatim dodala: "Ali još
se jako stidim. To pokazuje na šta može moderna žena spasti na koncu konaca, zar ne? Na krikove i
na padanja u nesvest - do đavola!"
Izgledala je i očito se osećala mnogo bolje, mada je drhtala kad je uzimala čašu.
"Mislim", rekao sam, "da sam prilično glup što se toga tiče - i prilično srećan. Trebalo je da shvatim
implikacije kad sam video onu ženu s detetom na Pikadiliju. Samo me slučaj sačuvao od iste gužve
kao i vas."
"Svi ljudi koji su posedovali veliko blago, uvek su živeli u nesigurnosti", rekla je zamišljeno.
"Od sada ću to držati u pameti", kazao sam.
"To je već vrlo dobro utisnuto u moju pamet", rekla je ona.
Sedeli smo i slušali galamu iz druge krčme nekoliko minuta.
"I šta ćemo sada?" upitao sam konačno.
"Moram se vratiti kući: tamo je moj otac. Očigledno nema smisla i dalje pokušavati da nađem
doktora, pa sve da je i on jedan od srećnika."
Izgledalo je kao da će nešto dodati, ali je oklevala.
"Imate li nešto protiv ako i ja dođem?" upitao sam. "Čini mi se da ovo nije vreme kad bi ljudi naše
vrste trebalo da hodaju sami po svetu."
Okrenula se prema meni i zahvalno me pogledala.
"Hvala vam. Upravo sam htela da vas zamolim, ali sam mislila da možda postoji neko koga biste
želeli potražiti."
"Nema nikoga", rekao sam. "U svakom slučaju ne u Londonu."
"To mi je drago. Ne da se toliko plašim da me opet ne uhvate - biću suviše oprezna za to. Ali da
budem iskrena, bojim se samoće. Počinjem se osećati tako - tako osamljena i napuštena."
Meni su se stvari javljale u novom svetlu. Osećaj olakšanja bio je umanjen shvatanjem mračne
situacije koja bi nas mogla čekati. Na početku nisam mogao a da ne osetim izvesnu nadmoć, pa prema
tome i samopouzdanje. Naši izgledi da preživimo katastrofu bili su milion puta veći od izgleda
drugih. Tamo gde oni moraju tumarati, pipati i pogađati, mi smo mogli jednostavno ući i uzeti. Ali na
pomolu su bile još mnoge druge stvari...
Rekao sam: "Zanima me koliko nas je još izbeglo katastrofu? Sreo sam još jednog čoveka, jedno dete
i jednu bebu; vi niste sreli nikoga. Čini mi se da ćemo se uveriti kako je vid veoma retka pojava.
Neki među onim drugim već su očigledno shvatili da se jedina mogućnost opstanka sastoji u tome da
nabave nekoga ko vidi. Kad to svi budu shvatili, naši izgledi neće biti najbolji."
Budućnost mi se u tom trenutku činila kao izbor između samotne egzistencije - u stalnom strahu od
zarobljavanja - i okupljanja izabrane grupe na koju bismo se mogli osloniti da će nas čuvati od
drugih. Mi bismo igrali ulogu neke vrste kombinovanog vođe i zarobljenika, a to bi pratila gadna
slika krvavih ratova između bandi da bi nas posedovali. Još sam s nelagodnošću razređivao te
mogućnosti kad me Džozela vratila u sadašnjost ustavši.
"Moramo ići", rekla je. "Jadni otac. Prošlo je četiri."
Ponovo u Ridžent stritu, iznenada sam se nečega setio.
"Hajdemo preko puta", rekao sam. "Mislim da se sećam jedne trgovine ovde blizu..."
Trgovina je još postojala. Snabdeli smo se s nekoliko korisnih noževa u koricama i remenjem za njih.
"Osećam se kao gusar", rekla je Džozela dok je opasivala remen.
"Pretpostavljam da je bolje biti gusar nego gusarska devojka", kazao sam.
Nekoliko metara uz ulicu našli smo veliku sjajnu limuzinu. Izgledala je kao vozilo koje samo prede.
Ali kad sam upalio motor, buka nam se učinila jača od sveg normalnog prometa jedne bučne ulice.
Probili smo se prema severu vozeći u cik -cak oko olupina i prolaznika koji bi se ukočili nasred ulice
kada bi nas čuli kako se približavamo. Celim putem, glave su se okretale prema nama s nadom, a lica
se izdužavala kad bismo prošli. Jedna zgrada na našem putu burno je plamtela, a oblak dima dizao se
s drugog požara negde više uz Oksford strit. Bilo je više ljudi u Oksford Serkusu, ali smo vešto prošli
pored njih, zatim kraj Bibisija, i tako na sever prema cesti u Ridžent parku.
Osetili smo olakšanje kad smo izišli iz ulica i stigli do otvorenog prostora gde nije bilo nesrećnika
koji lutaju i pipaju. Jedine pokretne stvari koje smo videli na prostranim travnjacima bile su dve ili
tri male grupe trifida koje su teturale prema jugu. Nekako su bili uspeli da iščupaju kolce i sad su ih
vukli za sobom zajedno s lancima. Setio sam se da je u ogradi kraj zoološkog vrta bilo nekoliko
nepotkresanih primeraka, od kojih je manji broj bio privezan uz kočeve, a veći deo iza dvostruke
žice, i začudio sam se kako su izišli. I Džozela ih je primetila.
"Za njih neće biti velike promene", rekla je.
Na preostalom delu puta bilo je malo prepreka. Posle nekoliko minuta zaustavio sam se kraj kuće
koju mi je pokazala. Izišli smo iz automobila i ja sam gurnuo vrtna vratanca. Kratak kolnik pred
kućom zaokretao je za nasad grmlja koji je zaklanjao veći deo fasade. Kad smo zaokrenuli za ugao,
Džozela kriknu i potrča napred. Jedna osoba ležala je na šljunku potrbuške, ali glave okrenute tako da
se videla jedna strana lica. Na prvi pogled sam jasno opazio crvenu prugu preko obraza.
"Stanite!" povikao sam.
Moj glas bio je dovoljno užasnut da je zaustavi.
Bio sam opazio trifida. Vrebao je u žbunju nadomak opružene spodobe.
"Nazad! Brzo!" rekao sam.
Ona je oklevala, i dalje gledajući čoveka na tlu. "Ali moram...", počela je okrećući se prema meni.
Onda je zastala; oči su joj se raširile i kriknula je.
Naglo sam se okrenuo i video jednog trifida kako se uzdiže nada mnom u mojoj neposrednoj blizini.
Jednim automatskim pokretom stavio sam ruke preko očiju. Čuo sam fijuk bodlje kad je mlatnula
prema meni, ali nisam pao u nesvest, nije čak bilo ni grozne opekotine. Čovekov um radi kao munja u
takvom času; ipak me je više instinkt nego razbor naveo da skočim na njega pre nego što me je opet
mogao udariti. Sukobio sam se s njim i prevrnuo ga; dok smo zajedno padali, moje su se ruke našle na
gornjem delu stabljike u pokušaju da iščupam čašku i bodlju. Trifidske stabljike se ne lome, ali se
mogu oštetiti. Ova je bila temeljito oštećena pre nego što sam ustao.
Džozela je stajala kao ukopana na istom mestu.
"Dođite ovamo", kazao sam. "Drugi je u grmlju iza vas." Pogledala je prestrašeno iza sebe i prišla
mi.
"Ali, on vas je udario", rekla je. "Zašto niste...?"
"Ne znam. Trebalo bi da budem", rekao sam.
Pogledao sam oborenog trifida. Setivši se iznenada noževa koje smo nabavili imajući na umu sasvim
druge neprijatelje, upotrebio sam svoj nož da odrežem bodljiku pri dnu. Pogledao sam je.
"Evo odgovora", rekao sam pokazujući kesice sa otrovom. "Vidite, one su prazne, istrošene. Da su
bile pune, ili bar delom pune..." Pokazao sam palcem nadole.
Morao sam biti zahvalan tome i mojoj stečenoj otpornosti prema otrovu. Ali je ipak preko gornje
strane mojih ruku i preko mog vrata ostao svetlocrven znak koji je đavolski svrbeo. Trljao sam ga
dok sam stajao i gledao bodlju.
"To je čudno...", promrmljao sam više sam za sebe, ali me je ona čula.
"Šta je čudno?"
"Nikad ranije nisam video trifida s tako potpuno praznim kesicama za otrov. Mora da je đavolski
mnogo ubadao."
Ali sumnjam da me je čula. Ponovo je usresredila svoju pažnju na čoveka ispruženog po kolniku
motreći istovremeno trifida uz njega.
"Kako bismo ga mogli izneti?" upitala je.
"Ne možemo dok se ne obračunamo s tom stvari", kazao sam. "Sem toga - pa, bojim se da mu više ne
možemo pomoći."
"Mislite da je mrtav?"
Klimnuo sam glavom. "Da. Nema ni najmanje sumnje - već sam video ubodene ljude. Ko je on?"
upitao sam.
"Stari Pirson. On je bio naš vrtlar i šofer moga oca. Drag starac - znala sam ga celog života."
"Žao mi je", počeo sam pokušavajući da se setim nečeg što bi više odgovaralo, ali me je ona
prekinula:
"Pogledajte! Oh, pogledajte!" Pokazala je na stazu koja je vodila oko kuće. Iza ugla je virila noga u
crnoj čarapi i ženskoj cipeli.
Oprezno smo izvideli položaj, a zatim smo bezbedno stigli do tačke s koje smo mogli bolje videti.
Devojka u crnoj haljini ležala je napola na stazi, a napola u gredici cveća. Njeno lepo sveže lice bilo
je nagrđeno jarkocrvenom prugom. Džozela se zagrcnula; suze su joj navrle na oči.
"Oh! Oh, to je Ani! Jadna mala Ani!"
Pokušao sam da je malo utešim.
"Jedva da su to mogli osetiti, njih oboje", kazao sam. "Kad je dovoljno jako da ubije, to je
nemilosrdno brzo."
Uz nju nismo opazili nikakvog drugog trifida u zasedi. Možda ih je oboje napao isti. Zajedno smo
prešli stazu i ušli u kuću na sporedna vrata. Džozela je viknula. Nije bilo odgovora. Viknula je
ponovo. Oboje smo slušali u potpunoj tišini koja je obavijala kuću. Okrenula se i pogledala me.
Nijedno od nas nije ništa reklo. Tiho me povela uz jedan prolaz do vrata prekrivenih flanelom. Kad
je otvorila vrata začuo se fijuk i nešto je udarilo po vratima i vratnicama, dva ili tri centimetra iznad
njene glave. Brzo ih je zatvorila i okrenula se prema meni raširenih očiju.
"Jedan je u holu", rekla je.
Govorila je prestrašenim polušapatom kao da je on sluša.
Vratili smo se do kućnih vrata i ponovo izišli u vrt. Držeći se travnjaka da bi naši koraci ostali
nečujni stali smo da obliazimo oko kuće sve dok nismo mogli pogledati u predvorje stana. Staklena
vrata koja su vodila u vrt bila su otvorena, a staklo na jednoj strani bilo je razbijeno. Trag blatnjavih
mrlja vodio je preko praga i ćilima. Na kraju traga, u sredini sobe, stajao je trifid. Vrh njegove
stabljike gotovo je dodirivao strop i veoma se slabo njihao. Blizu njegovog vlažnog dlakavog stabla
ležalo je telo starijeg čoveka odevenog u svetlu svilenu kućnu haljinu. Uhvatio sam Džozelu za
nadlakticu. Bojao sam se da bi mogla jurnuti unutra.
"Je li to - vaš otac?" upitao sam, mada sam znao da to mora biti on.
"Da", rekla je i prekrila rukama lice. Drhtala je.
Stajao sam nepomično, pazeći da trifid ne krene prema nama. Onda sam se setio maramice i pružio
joj svoju. Niko tu nije mogao pomoći. Posle kratkog vremena povratila je donekle kontrolu nad
sobom. Sećajući se ljudi koje smo videli toga dana rekao sam:
"Znate, mislim da bih radije da mi se to desilo, nego da budem kao oni drugi."
"Da", rekla je posle pauze.
Podigla je pogled prema nebu. Bilo je meko plavo, bez dubine, s nekoliko oblačića koji su lebdeli
kao bela perca:
"Oh, da", ponovila je s više uverenja. "Jadni tata. Ne bi mogao izdržati slepilo. Suviše je voleo sve
to." Ponovo je pogledala u sobu. "Šta da radimo? Ne mogu ga ostaviti..."
Toga trena sam spazio odraz kretanja u nerazbijenom prozoru. Brzo sam se okrenuo i iza nas spazio
jednog trifida kako izlazi iz grmlja i kreće preko tratine. Teturao je na putu koji je vodio ravno prema
nama. Čuo sam kako šušte kožnati listovi dok se stabljika njihala napred i natrag.
Nije bilo vremena za oklevanje. Nisam imao pojma koliko ih još može biti u okolini. Zgrabio sam
Džozelu ponovo za nadlakticu i otrčao s njom natrag istim putem kojim smo i došli.
Kad smo se uvukli u sigurnost automobila, konačno je briznula u pravi plač.
Biće joj bolje da se dobro isplače. Zapalio sam cigaretu i razmislio o sledećem potezu. Jasno da joj
se neće dopasti pomisao da ostavi svog oca onako kako smo ga našli. Poželeće da bude pošteno
pokopan - a to je, čini se, značilo da bi nas dvoje trebalo da iskopamo grob i obavimo ceo taj posao.
A pre nego što bismo to i pokušali bilo bi potrebno nabaviti sredstva za obračun sa već prisutnim
trifidima i za odbijanje onih koji bi se mogli pojaviti. Sve u svemu, ja bih bio za to da odustane od
cele stvari, ali to nije moj otac...
Što sam više razmatrao novi vid stvari, to mi se on manje dopadao. Niti sam imao pojma koliko bi
trifida moglo biti u Londonu. U svakom parku bar nekoliko. Obično je u njima bilo nekoliko
potkresanih koji su smeli slobodno da šetaju, često je bilo i drugih, s nedirnutim bodljama, koji su
bili privezani za kolac, ili bezopasnih iza žičane mreže. Misleći na one koje smo videli kako prelaze
Ridžent park zapitao sam se koliko se njih čuvalo u ogradama uz zoološki vrt i koliko ih je pobeglo. I
u privatnim vrtovima biće ih izvestan broj; čovek bi očekivao da su svi bezopasno potkresani, ali
nikad se ne zna do kakve glupe nebrige može doći. A zatim, bilo je nekoliko rasadnika i
eksperimentalnih stanica nešto dalje van grada...
Dok sam sedeo utonuvši u misli osećao sam kako me progoni zapretano sećanje; neki sled ideja koje
nisu bile potpuno povezane. Tražio sam ga tren ili dva: onda je iznenada stigao. Mogao sam gotovo
čuti Valterov glas kako kazuje:
"Kažem ti, trifid ima mnogo bolje mogućnosti za opstanak nego slepac."
On je, razume se, govorio o ljudima koji su oslepeli usled uboda trifida. Ipak, to me je potreslo. Više
nego potreslo. Uplašio sam se.
Preneo sam se u mislima malo unazad. Ne, to je prosto izrekao u toku uopštenog razmatranja, pa ipak
je sad zvučalo jezivo...
"Uzmite nam vid", rekao je, "i naše nadmoći nad njima nema više."
Dakako, podudarnosti se stalno zbivaju, ali čovek ih zapazi samo tu i tamo...
Škripa po šljunku vratila me je u sadašnjost. Jedan trifid se klatio niz kolnik prema vrtnim vratima.
Nagnuo sam se i podigao prozor.
"Vozite dalje! Vozite dalje!" vikala je Džozela histerično.
"Tu smo sigurni", rekao sam. "Hoću da vidim šta će napraviti."
U isto vreme sam shvatio da je jedan od mojih problema rešen. Bio sam priviknut na trifide i
zaboravio sam šta većina ljudi oseća prema nepotkresanom trifidu. Iznenada sam shvatio da se
pitanje povratka u ovu kuću neće više postavljati. Džozelin osećaj prema trifidu s bodljom nije se
razlikovao od opšteg shvatanja - otići što dalje od njega i ostati daleko.
Biljka se zaustavila kod dovratka. Čovek bi se zakleo da je slušala. Sedeli smo potpuno tiho i mirno,
a Džozela je užasnuto zurila u nju. Očekivao sam da će udariti po automobilu, ali nije. Verovatno su
je naši prigušeni glasovi iznutra naveli na pogrešnu misao da smo izvan dometa.
Goli štapići počeli su iznenada kloparati po stabljici. Zanjihala se, nezgrapno prodrndala nadesno i
nestala u prolazu obližnje kuće.
Džozela je olakšano uzdahnula.
"Oh, hajde da odemo pre nego što se vrati", preklinjala je.
Upalio sam motor, okrenuo automobil i krenuli smo opet put Londona.
 5. SVETLO U NOĆI

Džozela je počela da dolazi k sebi. Sa svesnom i očiglednom namerom da se otrese onoga što je
ležalo za nama upitala je:
"Kuda ćemo sada?"
"Najpre u Klerkenvil", odgovorio sam. "Posle toga ćemo se pobrinuti da vam nabavimo odeću. U
Bond stritu ako želite; ali najpre u Klerkenvil."
"Ali zašto u Klerkenvil? - Oh!"
Imala je i zašto da krikne. Bili smo zaokrenuli za ugao i opazili ulicu punu ljudi na oko sedamdeset
metara ispred nas. Dolazili su prema nama trčeći i spotičući se, s rukama ispruženim ispred sebe. Iz
mase se čula mešavina plača i vrištanja. Baš kad smo ih ugledali, jedna se žena napred spotakla i
pala; drugi su se preturili preko nje, pa je nestala pod gomilom koja je udarala i otimala se. Iza rulje
smo na trenutak spazili uzrok svega toga: tri stabljike tamnih listova koje su se njihale nad glavama
obuhvaćenim panikom. Ubrzo sam zašao u sporednu ulicu. Džozela je okrenula prema meni užasnuto
lice.
"Jeste li - jeste li videli šta je to bilo? Oni su ih gonili."
"Da", rekao sam. "Zato i idemo u Klerkenvil. Tamo je fabrika koja izrađuje najbolje puške i maske na
svetu protiv trifida."
Vratili smo se ponovo i nastavili nameravanim putem, ali nismo našli slobodnu stazu kojoj sam se
nadao. Blizu stanice Kings Kros bilo je mnogo više ljudi na ulicama. Čak je i s rukom na sireni bilo
sve teže prolaziti; ispred same stanice postalo je nemoguće. Ne znam zašto je na tom mestu bilo
toliko mnoštvo. Izgledalo je kao da su se svi stanovnici rejona stekli na njemu. Nismo mogli proći
kroz njih, a pogled unatrag pokazao je da bi bilo gotovo isto tako beznadežno pokušati da se vratimo.
Oni koje smo prošli, već su se bili zbili za našim tragom.
"Izlazite brže", rekao sam. "Mislim da traže nas."
"Ali...", počela je Džozela.
"Požurite!" rekao sam kratko.
Zatrubio sam još jedanput i potrčao za njom, ostavivši motor da radi. Nije bilo mnogo sekundi
prerano. Neko je našao ručku zadnjih vrata; otvorio ih je i zamahnuo unutra. Gotovo nas je prevrnuo
pritisak ljudi koji su se gurali prema automobilu. Krik besa razlegao se kad je neko otvorio prednja
vrata i našao sedišta prazna. Tada smo već i mi bili bezopasno postali deo gomile. Neko je zgrabio
čoveka koji je otvorio zadnja vrata, uveren u to da je on upravo izišao. Zbrka je postajala sve veća.
Čvrsto sam uhvatio Džozelu za ruku, pa smo počeli da se izvlačimo iz gomile što je moguće
neprimetnije.
Oslobodivši se konačno, neko vreme smo pešačili tražeći pogodan automobil. Kilometar-dva dalje
našli smo ga - poluteretni auto koji je bio korisniji od običnog za plan kakav se nejasno počeo
oblikovati u mome mozgu.
U Klerkenvilu je već dva ili tri stoleća postojala tradicija izrade finih preciznih instrumenata. Mala
fabrika s kojom sam pokatkad bio u profesionalnoj vezi primenila je staru umešnost na nove potrebe.
Lako sam je našao, a nije bilo teško ni provaliti u nju. Kad sam ponovo krenuli na put, više odličnih
pušaka protiv trifida, nekoliko hiljada čeličnih bumeranga i nekoliko žičanih šlemova koje smo
natovarili pozadi bili su nam ohrabrenje i podrška.
"A sada - odeća?" nabacila je Džozela kad smo krenuli.
"Privremeni plan stavljen na kritiku i izmenu", kazao sam.
"Prvo, nešto što bismo mogli nazvati odskočnim položajem: to jest, neko mesto gde bismo se mogli
srediti i razmotriti situaciju."
"Ne opet bar", pobunila se ona. "Sasvim mi je dosta barova za jedan dan."
"Mada to moji prijatelji neće verovati - kad je sve besplatno i meni je dosta", složio sam se. "Mislio
sam na prazan stan. To neće biti teško da se nađe. Mogli bismo se malo odmoriti i dogovoriti za noć,
ali ako smatrate da okovi konvencije još prkose ovim specifičnim događajima, možda bi smo se
mogli smestiti u dva stana."
"Mislim da bih bila srećnija znajući da je neko pri ruci."
"U redu", složio sam se. "Zatim, operacija broj dva bila bi odeća za dame i gospodu. Tu bi možda
bilo bolje da krenemo svako svojim putam, pazeći oboje neobično dobro da ne zaboravimo koji smo
stan izabrali."
"Da - da", rekla je, ali pomalo kolebljivo.
"Biće u redu", uveravao sam je. "Samo se potrudite da ni sa kim ne govorite, i niko neće znati da
vidite. Samo vas je potpuna nespretnost dovela u onu gužvu. U zemlji slepih, ćoravi je kralj."
"Oh da - Vels je to rekao, zar ne? Samo, u njegovoj priči ispalo je da to nije tačno."
"Suština razlike leži u tome šta podrazumevate pod rečju 'zemlja' - patris u originalu", rekao sam ja.
"Csecorum in patne luscus rex imperator omnis, prvi je to rekao jedan klasični gospodin imenom
Fulonijus: to je, izgleda, sve što se o njemu zna. Ali ovde nema organizovane patrie, nema države,
samo haos. Vels je zamišljao narod koji se prilagodio slepilu. Mislim da se to ovde neće desiti - ne
vidim kako bi moglo."
"A šta mislite da će se desiti?"
"Moje mišljenje nije merodavnije od vašeg. U svakom slučaju, uskoro ćemo to saznati. Bolje je da se
vratimo onome što stoji pred nama. Gde smo stali?"
"Kod biranja odeće."
"Oh, da. Međutim, to jednostavno znači uvući se u trgovinu, uzeti nekoliko sitnica i ponovo se izvući.
Nećete naći trifida u središtu Londona, ili bar ne još."
"Govorite tako lako o uzimanju stvari", rekla je ona.
"Nije mi baš tako lako pri duši", priznao sam. "Ali ne mislim da je to vrlina - verovatno je prosto
navika. A tvrdoglavo odbijanje da činjenicama pogledamo u oči neće nam ništa vratiti, niti ma i
najmanje pomoći. Mislim da moramo gledati na sebe ne kao na kradljivce, već pre kao - pa dobro,
kao na nevoljne baštinike svega toga."
"Da. Pretpostavljam da je nešto slično tome", složila se uslovno.
Neko vreme je ćutala. Kad je ponovo progovorila, vratila se na ranije pitanje.
"A posle odeće?"
"Operacija broj tri", kazao sam, "jeste bez pogovora večera."

Kao što sam i očekivao; sa stanom nije bilo teškoća. Zaključali smo auto nasred ulice ispred bloka
kuća raskošnog izgleda i popeli se na treći sprat. Zašto smo baš izabrali treći ne bih mogao da
objasnim sem što nam se činilo da je malo više van domašaja. Odabiranje je bilo jednostavno.
Kucali smo i zvonili, a kad bi neko odgovorio, pošli bismo dalje. Posle trećeg pokušaja naišli smo na
vrata iza kojih nije bilo odgovora. Jedan dobar udarac ramenom izbacio je okvir brave i bili smo
unutra.
Ja nisam bio sklon življenju u stanovima sa stanarinom od oko 2.000 funti godišnje, ali sam našao da
svakako ima nešto u njima. Arhitekti za unutrašnju dekoraciju bili su, nagađao sam, elegantni mladići
obdareni upravo onom tako skupom veštinom kombinovanja dobrog ukusa s naprednom aktuelnošću.
Svest o modi bila je glavna karakteristika stana. Tu i tamo nalazili su se očigledni poslednji krikovi
od kojih bi neki bez sumnje - da je svet nastavio predviđenim tokom - oduševljavali sutrašnjicu; a
drugi su, rekao bih, bili potpun promašaj od samog početka. Sveukupan učinak bio je sasvim sličan
oglednoj izložbi po zanemarivanju ljudske slabosti; knjiga ostavljena nekoliko centimetara izvan
predviđenog mesta, ili pogrešne boje na omotu, uništili bi svu brižljivo proračunatu ravnotežu i ton, a
to bi isto učinila i osoba dovoljno bezobzirna da nosi pogrešnu odeću dok sedi na grešnoj luksuznoj
stolici ili otomanu. Okrenuo sam se prema Džozeli koja je zurila u sve to raširenih očiju.
"Zadovoljava li ova kolibica, ili da tražimo dalje?" upitao sam.
"Pa nekako ćemo se snaći", rekla je. I zajedno smo počeli gaziti preko nežnog ćilima krem boje da
obiđemo stan.
Bilo je to sasvim nepredviđeno, ali teško da sam je mogao čim boljim razgaliti od dnevnih događaja.
Naš obilazak bio je isprekidan nizom uzvika u kojima su igrali ulogu divljenje, zavist, oduševljenje,
prezir i, mora se priznati, zluradost. Džozela se zaustavila na pragu sobe prepune najagresivnijih
manifestacija ženskosti.
"Ja ću spavati ovde", rekla je.
"Bože moj!" primetio sam. "Dobro, svako po svom ukusu."
"Ne budite odvratni. Više verovatno neću imati prilike da budem dekadentna. Uostalom, zar ne znate
da u svakoj devojci ima ponešto od najgluplje filmske zvezde? I, tako, pustiću je da se poslednji put
izdovolji."
"I hoćete", rekao sam. "Ali se nadam da ovde postoji i nešto manje kričavo. Bog me sačuvao od
spavanja u krevetu nad kojim je ogledalo na plafonu."
"Ima ga i nad kupatilom", rekla je gledajući u obližnju sobu.
"Ne znam je li to zenit ili prodor dekadencije", rekao sam. "U svakom slučaju, ne možete ga
upotrebiti. Nema tople vode."
"Oh, to sam bila zaboravila. Kakva šteta!" uzviknula je razočarano.
Završili smo pregled prostorija i našli da je ostatak manje senzacionalan. Ona je izišla da se
pozabavi odećom. Ja sam pregledao šta ima i šta nema u stanu i krenuo u vlastitu ekspediciju.
Kad sam izišao iz stana otvorila su se druga vrata dalje niz hodnik. Zaustavio sam se i ostao
nepomično na svom mestu. Jedan mladić je izišao vodeći plavu devojku. Ispustio je njenu ruku kad je
prešla prag.
"Počekaj samo trenutak, draga", rekao je.
Koraknuo je tri ili četiri koraka po ćilimu koji je gutao zvukove. Njegove ispružene ruke našle su
staklena vrata na kraju hodnika. Prsti su mu posegli pravo za kvakom i otvorili je. Spazio sam izlaz za
slučaj požara.
"Šta radiš, Džimi?" upitala je.
"Samo proveravam", rekao je vrativši se brzo do nje, tražeći ponovo njenu ruku. "Dođi, draga."
Ona je zastajkivala.
"Džimi, ne dopada mi se što idemo odavde. Bar znamo gde smo u našem vlastitom stanu. Kako ćemo
se hraniti? Kako ćemo živeti?"
"U stanu, draga, nećemo se uopšte hraniti - i zbog toga nećemo dugo živeti. Dođi, srce. Ne boj se."
"Ali ja se bojim, Džimi, bojim se."
Priljubila se uz njega, a on ju je obgrlio rukom.
"Sve će biti u redu, draga. Dođi."
"Ali, Džimi, to je pogrešan put..."
"Pobrkala si put, draga. Ovo je pravi."
"Džimi - tako me je strah. Hajde da se vratimo."
"Prekasno je, draga."
Kraj vrata je zastao. Jednom rukom je veoma pažljivo izvidio svoj položaj. Onda ju je zagrlio sa obe
ruke, privukavši je k sebi.
"Isuviše krasno da potraje, možda", rekao je tiho. "Volim te, draga. Vrlo, vrlo te volim."
Podigla je usta na poljubac.
Dok ju je pridizao, okrenuo se i koraknuo kroz vrata...
"Moraš ogrubeti", govorio sam sebi. "Moraš! Ili to, ili stalno pijančevati. Takve stvari mora da se
dešavaju svugde oko nas. One će se i dalje dešavati. Ne možeš ništa pomoći. Recimo da si im dao
hrane da prežive još nekoliko dana? A šta zatim? Moraš naučiti da to izdržiš i pomiriti se sa tim.
Ništa ti drugo ne preostaje sem da pribegneš alkoholu. Ukoliko se ne boriš da proživiš svoj život
uprkos tome, opstanka neće biti... Preživeće samo oni koji psihički dovoljno očvrsnu da mogu
izdržati..."

Prikupljanje potrebne odeće trajalo je duže nego što sam pretpostavljao. Prošlo je oko dva sata pre
nego što sam se vratio. Jedna ili dve stvari pale su iz mog naručja dok sam prelazio prag. Džozelin
glas je pozvao pomalo nervozno iz one superženske sobe.
"To sam samo ja", umirio sam je dok sam napredovao niz hodnik s plenom.
Spustio sam stvari u kuhinju i vratio se po one koje su pale. Zastao sam pred njenim vratima.
"Ne možete unutra", rekla je.
"To nisam ni nameravao", pobunio sam se. "Zanima me samo da li znate da kuvate?"
"Na nivou kuvanog jajeta", odgovorio je njen prigušen glas.
"Toga sam se i bojao. Ima strašno mnogo stvari koje ćemo morati da naučimo", rekao sam.
Vratio sam se u kuhinju. Postavio sam petrolejsku peć koju sam doneo pored beskorisnog rešoa i stao
da poslujem oko nje.
Kad sam postavio mali sto u sobi za goste, utisak mi se učinio prilično dobar. Doneo sam nekoliko
sveća i svećnjaka da ga upotpune i razmestio ih. Džozele još nije bilo na vidiku, mada sam nešto
ranije čuo vodu kako teče. Pozvao sam je.
"Dolazim", odgovorila je.
Odšetao sam do prozora i pogledao napolje. Sasvim svesno počeo sam se od svega opraštati. Sunce
je bilo nisko. Tornjevi, vrhovi i fasade od portlandskog kamena bili su beli ili ružičasti prema nebu
koje je tonulo u mrak. Novi požari izbill su tu i tamo. Dim se peo u velikim crnim talasima, katkad s
jezičkom vatre pri dnu. Vrlo je verovatno, rekoh sam sebi, da od sutra više nikad dok živim neću
videti ove poznate zgrade. Možda će doći čas kad ću moći da se vratim, ali ne u isto mesto. Požari i
vreme obaviće svoj posao u njemu: biće očigledno mrtvo i napušteno. Međutim, sada se izdaleka još
moglo činiti kao da je grad živ.
Moj otac mi je jednom rekao da je pre Hitlerovog rata običavao hodati Londonom očiju šire
otvorenih nego ikada pre, zapažajući lepotu zgrada koju nije nikad ranije primetio i - opraštajući se
od njih. A sada sam ja imao sličan osećaj. Ali to je bilo gore. Mnogo ih je više nego što se iko nadao
preživelo onaj rat, a ovo je bio neprijatelj koga neće preživeti. Ovoga puta nisu iščekivali divljačko
razaranje i namerno potpaljivanje; u pitanju je jendostavno bilo dugo, polagano i neumitno
propadanje i rasulo.
Stojeći tamo, i u taj čas, moje srce se još opiralo onome što mi je razum kazivao. Još i tada sam imao
osećaj da je sve to suviše krupno i suviše neprirodno a da bi se zaista dešavalo. Ipak sam znao da se
to ni u kom slučaju ne događa prvi put. Ruševine drugih velegradova leže pokopane u pustinjama ili
prekrivene azijskim džunglama. Neki od njih pali su pre toliko mnogo vremena da su se čak i njihova
imena izgubila sa njima. Ali onima koji su tamo živeli mora da njihov raspad nije izgledao više
verovatan ili moguć nego što je meni izgledalo odumiranje jednog velikog savremenog grada...
Verovatno da, mislio sam, jednu od najupornijih i najutešnijih halucinacija ljudskog roda predstavlja
verovanje da se 'to nama ne može desiti' - da je nečije vlastito malo vreme i mesto izvan dosega
katastrofe. A sad se to jeste nama dešavalo. Ukoliko se ne desi neko čudo, gledao sam početak kraja
Londona, a činilo se vrlo verovatnim da su drugi, meni slični ljudi, gledali početak kraja Njujorka,
Pariza, San Franciska, Buenos Airesa, Bombaja i svih ostalih gradova čija je sudbina bila da pođu
putem onih drugih pod džunglom.
Još sam gledao napolje kad se iza mene začuo šum pokreta. Okrenuo sam se i video da je Džozela
ušla u sobu. Na sebi je imala dugu lepu haljinu od najsvetlije plavog žoržeta s belom krznenom
jaknom. Nekoliko plavo-belih dijamanata blistalo je na privesku jednostavnog lančića, a u njenim
naušnicama sijalo je drago kamenje, manje po boji, ali jednako savršeno. Kosa i lice kao da su joj
ovog časa izišli iz kozmetičkog salona. Prešla je preko poda uz svetlucanje srebrnih papučica i odsev
paučinastih čarapa. Dok sam nastavljao da zurim bez reči, njena usta su izgubila osmeh.
"Ne dopada vam se?" upitala je detinjastom polurazočaranošću.
"Divno je - vi ste krasni", rekao sam joj. "Ja - pa, jednostavno nisam očekivao ništa tome slično..."
Bilo je potrebno da kažem još nešto. Znao sam da je to razmetanje imalo sa mnom malo ili nimalo
veze. Dodao sam:
"Vi se opraštate?"
Njen pogled se izmenio.
"Znači, ipak razumete. Nadala sam se da ćete razumeti."
"Mislim da razumem. Drago mi je da ste to učinili. Biće divno sećanje", rekao sam.
Pružio sam joj ruku i poveo je do prozora. "I ja sam se opraštao - sa svim ovim."
Šta se u njoj dešavalo dok smo tamo stajali jedno uz drugo, to je njena tajna. U meni je bila neka
vrsta kaleidoskopa života i postupaka s kojima je sad bilo svršeno, ili je to možda bilo sličnije
listanju po ogromnom albumu fotografija s jednim sveobuhvatnim 'sećate li se'?
Dugo smo gledali izgubljeni u mislima. Onda je uzdahnula. Pogledala je niz svoju haljinu dotičući
nežnu svilu.
"Smešno? Požar Rima?" rekla je s turobnim osmehom.
"Ne - ljupko", rekao sam. "Hvala vam da ste to napravili. Gest i podsećanje da je uza sve greške bilo
toliko lepote. Niste mogli učiniti, niti izgledati lepše."
Njen osmeh izgubio je svoju turobnost.
"Hvala vam, Bile." Zastala je. Zatim je dodala: "Jesam li se pre zahvalila? Mislim da nisam. Da mi
niste onda pomogli..."
"Da vas nije bilo", kazao sam, "ja bih sada verovatno ležao pripit i plačljiv u nekom baru. Ja se
moram vama isto toliko zahvaliti. Ovo nije vreme za samoću." Zatim sam, da bih promenio smer
razgovora, dodao: "A kad smo već spomenuli piće, ovde je odličan amontilado, kao i neke sasvim
pristojne stvari sa njim. Našli smo vrlo dobar stan."
Natočio sam šeri, a zatim smo podigli čaše. "Za zdravlje, snagu i - sreću", rekao sam. Ona je kimnula.
Ispili smo.
"A šta", upitala je dok smo načinjali paštetu izvanrednog ukusa, "šta ako se vlasnik svega toga
iznenada vrati?"
"U tom slučaju objasnićemo stvar - i on ili ona trebalo bi da budu veoma zahvalni da je neko ovde i
da mu može reći šta je u kojoj boci; ali ne mislim da je to mnogo verovatno."
"Ne", složila se razmišljajući. "Bojim se da nije mnogo verovatno. Pitam se..." razgledala je po sobi.
Oči su joj se zaustavile na belom talasavom podnožju. "Jeste li otvarali radio - pretpostavljam da ona
stvar jeste radio zar ne?"
"I televizor takođe", kazao sam. "Ali ne koristi. Nema struje."
"Dakako. Zaboravila sam. Sigurno ćemo na te stvari još prilično dugo zaboravljati."
"Ali uključio sam jedan radio napolju", rekao sam. "Na baterije. Ništa. Svi talasi ćute kao grob."
"To znači da je ovako svugde?"
"Bojim se da jest. Nešto je kuckalo oko četrdeset i dva metra. Inače ništa. Čak ni osnovni talas
stanica. Voleo bih da znam ko je i gde je on bio, jadni čovek."
"Biće - biće prilično gadno, Bile, zar ne?"
"Biće... ne, neću da pokvarim večeru", rekao sam. "Uživanje pre posla, a budućnost spada sasvim
očigledno u posao. Hajde da govorimo o nečem zanimljivom, kao na primer o tome koliko ste ljubavi
imali i zašto vas neko već nije uzeo za ženu - ili jest? Vidite, kako malo znam. Biografiju molim."
"Pa", rekla je, "rodila sam se na oko pet kilometara udaljenosti odavde. Moja majka se veoma ljutila
zbog toga."
Podigao sam obrve.
"Znate, ona je bila čvrsto odlučila da ću ja biti Amerikanka. Ali kad je automobil došao po nju da je
odveze na aerodrom, upravo je bilo prekasno. Bila je jako impulsivna - mislim da sam nasledila
nešto od nje."
Nastavila je ćeretati. Nije bilo mnogo neuobičajenog u njenoj mladosti, ali mislim da joj je bilo
ugodno dok je pričala o njoj, zaboravljajući načas gde smo. I meni je bilo ugodno da slušam njeno
naklapanje o poznatim i zabavnim stvarima koje su sve nestale iz spoljnjeg sveta. Prešli smo ovlašno
preko detinjstva, škole i 'izlaska u svet' - ukoliko je taj termin još išta značio.
"Gotovo sam se udala u devetnaestoj", priznala je, "i sad sam strašno srećna da se to nije desilo. Ali,
onda nisam tako osećala. Strašno sam se posvađala sa ocem koji je omeo celu stvar, jer je smesta
uvideo da je Lajonel Lajer i..."
"Da je šta?" prekinuo sam je.
"Lajer. Neka vrsta mešanca između frajera i lafa - salonske vrste. Onda sam napustila porodicu i
otišla da živim s jednom poznanicom koja je imala stan. A moja porodica mi je obustavila finansije,
što je bilo vrlo glupo jer je moglo imati suprotan učinak od onoga koji su želeli da postignu. Slučajno
nije zato što mi se činilo da su se sve moje poznanice koje su tako živele veoma zamarale. Nisu imale
mnogo zabave, morale su podneti strahovito mnogo ljubomore i - besomučno planirati. Nikad ne biste
verovali koliko je planiranja potrebno da bi se u rezervi držale jedna ili dve druge violine, ili možda
mislim reći dve ili tri rezervne violine?..." Razmišljala je ona.
"Nije važno", kazao sam. "Shvatam šta ste mislili. Jednostavno niste uopšte hteli violine."
"Intuitivan, nema šta. Ipak nisam mogla živeti na grbači devojke kod koje sam stanovala. Morala sam
imati novca, i tako sam napisala knjigu."
Mislio sam da nisam sasvim dobro čuo. "Izradili ste knjigu?" natuknuo sam.
"Napisala sam knjigu." Pogledala me je i osmehnula se.
"Mora da izgledam strašno tupo - baš tako su svi oni gledali u mene kad sam im kazala da pišem
knjigu. Dakako, to nije bila jako dobra knjiga - mislim, ne kao Oldos ili Čarls ili takvi ljudi, ali je
delovala."
Uzdržao sam se od toga da se zainteresujem na kojeg se to od mnogih mogućih Čarlsa odnosilo. Samo
sam upitao: "Mislite reći da je izišla?"
"Oh, da. I zbilja sam zaradila vrlo mnogo novca."
"Koja je to knjiga?" upitao sam radoznalo.
"Zvala se Seks je moja avantura."
Blenuo sam u nju, a onda se udario po čelu.
"Džozela Plejton, pa jasno. Nisam se mogao setiti zašto mi je to ime gotovo palilo lampicu. Vi ste
napisali tu stvar?" dodao sam ne verujući.
Nisam znao zbog čega se nisam ranije setio. Njena fotografija mogla se svugde videti - ne baš
naročito dobra fotografija, kako sam mogao ustanoviti gledajući original; a i knjiga se mogla naći
svugde. Dve velike biblioteke bile su je zabranile, verovatno prema samom naslovu. Posle toga je
njen uspeh bio osiguran, i prodaja se naglo digla na više stotina hiljada primeraka. Džozela se
zakikotala. To mi je bilo drago čuti.
"Oh, bože", rekla je. "Izgledate upravo onako kako su svi moji rođaci izgledali."
"Ne mogu im zameriti", kazao sam. "Jeste li je čitali?" upitala je.
Odmahnuo sam glavom. Ona je uzdahnula.
"Ljudi su čudni. Sve što znate o njoj jesu naslov i reklama, i već vas sablažnjava. A to je veoma
bezopasna knjižica u stvari. To je neka mešavina zeleno-intelektualizovanog i ružičasto-romantičnog,
s mrljama šiparičkog purpura. Međutim, naslov je bio dobra ideja."
"Zavisi od toga šta smatrate dobrim", natuknuo sam. "A još ste je potpisali svojim pravim imenom."
"To je", složila se, "bila greška. Izdavač me uverio da bi to bilo mnogo korisnije za reklamu. Sa svog
gledišta imao je pravo. Neko vreme bila sam veoma slavna; morala sam se cerekati u sebi kad sam
videla da me ljudi zamišljeno gledaju u restoranima i na drugim mestima - činilo se da im je bilo
zaista teško povezati ono što su videli sa onim šta su mislili. Mnogi ljudi koji mi se nisu dopadali
počeli su redovno da se pojavljuju u stanu. I tako, da bi ih se rešila i pošto sam dokazala da se ne
moram vratiti kući, vratila sam se opet kući. Ipak, ta knjiga je prilično pokvarila stvari. Ljudi su
naslov shvatili tako doslovno. Od toga vremena kao da sam stalno morala da se branim od ljudi
kakve ne volim - a ljudi koje sam želela da volim bili su ili preplašeni ili užasnuti. Najviše me ljutila
činjenica da to nije čak ni pokvarena knjiga, bila je jednostavno glupo sablažnjiva, i razboriti ljudi
trebalo bi da to uvide."
Zastala je razmišljajući. Palo mi je na pamet da su razboriti ljudi verovatno zaključili da je i autor
knjige Seks je moja avantura glupo sablažnjiv, ali sam se uzdržao od te opaske. Svi mi imamo svoje
mladenačke gluposti na koje se nije ugodno podsetiti, ali ljudi nekako teško odbacuju kao mladenačku
glupost makar i slučajan finansijski uspeh.
"Sve se nekako iskrivilo", tužila se ona. "Počela sam da pišem drugu knjigu da bih pokušala opet da
uravnotežim stvar. Međutim, drago mi je da je neću nikad završiti - bila je prilično gorka."
"Sa isto tako uznemirujućim naslovom?" upitao sam.
Odmahnula je glavom: "Trebalo je da se zove Ovde napuštena."
"Hm - pa svakako nema polet prvoga", rekao sam. "Citat?"
"Da," klimnula je. "G. Kongriv: Ovde napuštena djeva od ljubavi počiva."
"Oh", rekao sam i razmišljao malo o njemu.
"A sada", natuknuo sam, "mislim da je otprilike vreme da počnemo izrađivati plan pohoda. Da najpre
iznesem nekoliko zapažanja?"
Leškarili smo u dvema vrhunski udobnim foteljama. Na niskom stočiću između nas stajao je aparat za
kafu sa dve šoljice. U maloj Džozelinoj čaši bio je koantro. Kugla plutokratskog izgleda s baricom
neprocenjivog brendija bila je moja. Džozela je otpuhnula perjanicu dima i srknula svoje piće.
Uživajući u njegovom okusu rekla je:
"Pitam se hoćemo li ikada opet okusiti sveže pomorandže? U redu, pucajte."
"Pa nema smisla zatvarati oči pred činjenicama. Bolje je da što pre nestanemo. Ako ne sutra, onda
prekosutra. Možete već zamisliti šta će se ovde desiti. Zasad još ima vode u rezervoarima. Uskoro je
neće biti. Celi grad će početi da smrdi kao velika kloaka. Nekoliko leševa već leži unaokolo - svakog
će ih dana biti više."
Primetio sam kako je uzdrhtala. Bio sam na trenutak, u opštem pogledu na stanje, zaboravio kako će
to posebno delovati na nju. Požurio sam dalje.
"To znači tifus, ili koleru, ili bog zna šta. Važno je otići pre nego što nešto takvo započne."
Klimnula je u znak slaganja.
"Onda bi sledeće pitanje bilo: kuda da idemo. Imate li kakvih ideja?" upitao sam je.
"Pa - rekla bih, otprilike, negde van domašaja. U neko mesto gde bi nam bilo osigurano snabdevanje
pitkom vodom, možda iz bunara. A mislim da bi bilo dobro da odemo prilično visoko, negde gde
duva lep čist vetar."
"Da", rekao sam, "nisam se setio čistog vetra, ali imate pravo. Brežuljak dobro opskrbljen vodom - to
nije baš tako lako naći." Razmišljao sam časak. "Lejk Distrikt? Ne, predaleko je. Možda Vels. Ili
Eksmur ili Dortmur, ili sasvim dole u Kornvolu? Oko rta Lends End imali bismo pretežno
jugozapadni vetar koji dolazi nezagađen preko Atlantika. Ali i to je daleko. Zavisićemo od gradova
kad ih ponovo budemo mogli posećivati."
"A šta je sa brežuljcima Saseksa?" nabacila je Džozela. "Znam divnu staru seosku kuću na severnoj
strani okrenutu prema Pilborou. Nije na vrhu brežuljka, ali je prilično visoko uz padinu. Ima pumpu
na vetar za vodu, a mislim da proizvode vlastitu struju. Bila je potpuno preuređena i modernizovana."
"Zvuči kao poželjno prebivalište. Samo je malo preblizu prenaseljenim mestima. Ne smatrate li da bi
trebalo otići dalje?"
"Pa, nisam sigurna. Koliko će potrajati dok ne bude opet bezopasno poći u gradove?"
"Nemam tačnu predstavu o tome", priznao sam. "Mislio sam na oko godinu dana - to bi valjda bio
dovoljan interval za sigurnost?"
"A tako. Ali ako odemo predaleko, kasnije će biti veoma teško da se dođe do zaliha."
"To je svakako jak argument", složio sam se.
Napustili smo do daljnjeega pitanja našeg konačnog odredišta i počeli razrađivati detalje preseljenja.
Ujutro ćemo, odlučili smo, najpre nabaviti kamion - velike nosivosti; zajedno smo izradili listu
najpotrebnijih stvari koje ćemo staviti u njega. Ako bismo završili s nabavkom, otišli bismo na put
sledeće večeri, ako ne - a lista je rasla u dužinu koja je to činila verovatnijim - rizikovali bismo
jošjednu noć u Londonu i otišli dan posle toga.
Bilo je blizu ponoći kad smo završili dodavanje ličnih drugostepenih potreba listi neophodnih stvari.
Rezultat je nalikovao na katalog robne kuće. Pa sve i da nije poslužio ničem drugom nego da nas
razgali za jedno veče, bio bi vredan uloženog truda.
Džozela je zevnula i ustala.
"Pospana sam", rekla je. "A svileni pokrivači čekaju na zanosnom krevetu."
Koračala je preko debelog ćilima kao da lebdi. S rukom na kvaki zaustavila se i okrenula da bi se
svečano promotrila u visokom ogledalu.
"Neke stvari bile su zabavne", rekla je i poljubila ruku u pravcu svog odraza.
"Laku noć, slatka frivolna vizijo", rekao sam.
Okrenula se sa osmehom, a zatim nestala kroz vrata kao magla kad se diže.
Natočio sam poslednji gutljaj onog odličnog brendija, zagrejao ga u rukama i srknuo.
"Nikada - nikad više nećeš videti takav prizor", kazao sam sebi. "Sic transit..."
A onda, pre nego što postanem morbidan, otišao sam da legnem u svoj skromniji krevet.
Bio sam udobno ispružen, na rubu sna, kad sam začuo kucanje na vrata.
"Bile", čuo se Džozelin glas. "Dođite brzo. Svetlost!"
"Kakva svetlost?" upitao sam silazeći s mukom sa kreveta.
"Napolju. Dođite da vidite."
Stajala je u hodniku ogrnuta nečim što je moglo pripadati samo vlasnici one znamenite spavaće sobe.
"Bože dragi!" rekao sam nervozno.
"Ne budite glupi", kazala je razdraženo. "Dođite da vidite tu svetlost."
Svetlost je svakako postojala. Gledajući s njenog prozora prema - prosuđivao sam - severoistoku
video sam svetlu zraku sličnu reflektorskoj kako strši ravno uvis.
"To znači da je tamo neko drugi ko vidi", rekla je.
"Sigurno", složio sam se.
Pokušao sam da odredim položaj izvora svetlosti, ali u tami koja nas je okruživala nisam se mogao
orijentisati. Bio sam siguran da nije mnogo daleko, a činilo se kao da počinje usred vazduha, što je
verovatno značilo da je to bilo montirano na visokoj zgradi. Oklevao sam.
"Bolje da ostavimo za sutra", odlučio sam.
Pomisao na pokušaj potrage tamnim ulicama nije bila nimalo privlačna. A bilo je ipak mogućno -
sasvim malo verovatno, ali još ipak mogućno - da je to zamka. Čak i slepac dovoljno spretan i
očajnički raspoložen mogao bi instalirati takvu stvar samim pipanjem.
Našao sam turpijicu za nokte i čučnuo tako da mi je oko bilo u visini prozorske daske. Vrhom
turpijice brižljivo sam povukao crtu po boji; označavajući tačan smer izvora zraka. Onda sam se
vratio u svoju sobu.
Ležao sam budan sat ili više. Noć je uvećavala tišinu grada i izgubljenost glasova koji su je
prekidali. S vremena na vreme, sa ulice su dolazili glasovi; histerično napeti i na ivici sloma.
Jedanput se začuo užasan krik koji kao da je jezivo uživao u svom silaženju s uma. Nedaleko od nas
neko je neprekidno i beznadežno jecao. Dva puta sam čuo glasan zvuk osamljenog revolverskog
pucnja... Bio sam od srca zahvalan što smo se Džozela i ja našli zajedno.
Potpuna samoća bila je najgore stanje koje sam u taj čas mogao zamisliti. Čovek sam ne bi značio
ništa. Društvo je značilo svrhu, a svrha je pomagala da se zadrži nadiranje morbidnih strahovanja.
Pokušao sam da se oglušim o zvukove razmišljajući o svemu što moram učiniti sledećeg dana, dan
posle toga, i u danima posle njih, nagađajući šta znači onaj zrak svetla i kako bi mogao uticati na nas.
Ali jecanje iz pozadine stalno se nastavljalo i nastavljalo, podsećajući me na stvari koje sam video
toga dana i koje ću videti sutra...
Vrata su se iznenada otvorila: seo sam u krevetu zbunjen. To je bila Džozela sa upaljenom svećom.
Njene oči su bile raširene i tamne; bila je uplakana.
"Ne mogu da spavam", rekla je. "Strah me je - užasno strah. Ne čujete li ih, sve te jadne ljude? Ne
mogu to da izdržim..."
Došla je kao dete po utehu. Nisam bio siguran da je njena potreba bila mnogo veća od moje.
Zaspala je pre mene s glavom na mom ramenu.
Ipak me sećanje na događaje dana nije ostavljalo na miru. Ali na kraju, čovek zaspi. Moja je
poslednja uspomena bila sladak i tužan glas devojke koja je pevala:
I nećmo veslati više...
 6. SASTANAK

Kad sam se probudio, čuo sam Džozelu kako se već kreće po kuhinji. Moj sat je pokazivao oko
sedam. Dok sam se neudobno obrijao uz hladnu vodu i obukao, kroz stan je prostrujao miris kafe i
prženog hleba. Našao sam je kako drži tavu nad petrolejskom peći. Njen sabran izgled bilo je teško
povezati sa uplašenim likom od prošle noći. I njeno držanje bilo je stvarno.
"Konzervisano mleko, na žalost. Frižider ne radi. Sve ostalo je u redu", rekla je.
Na trenutak je bilo teško poverovati da je ova prikladno odevena prilika preda mnom ona balska
vizija od prošle večeri. Izabrala je tamnoplavo skijaško odelo i čarape s belim rubom presavijene
preko jakih cipela. Na pojasu od tamne kože nosila je fino izrađen lovački nož umesto oružja koje
sam bio nabavio juče. Ko zna šta sam očekivao da će obući i da li sam uopšte mislio o tome, ali kad
sam je ugledao nije na mene ostavila utisak samo praktičnost njenog izbora.
"Mogu li proći, šta misliš?" upitala je.
"Odlično", uveravao sam je. Pogledao sam sebe. "Voleo bih da sam i ja bio toliko praktičan:
salonska odela nisu baš prava oprema", dodao sam.
"Mogao si bolje proći", složila se ona iskreno, gledajući moju zgužvanu odeću.
"Ona svetlost prošle noći", nastavila je, "dolazila je sa zgrade Univerziteta - u najmanju ruku,
prilično sam sigurna u to. Ništa se drugo ne vidi u tom smeru. Izgleda da se i razdaljina slaže."
Otišao sam u njenu sobu i pogledao zarez koji sam načinio na dasci. Kao što je Džozela rekla,
pokazivao je pravo prema Univerzitetu. Primetio sam još nešto. Na vrhu su na istom koplju lepršale
dve zastave. Jedna je mogla slučajno zaostati, ali dve su bile nameran signal; dnevni ekvivalent
noćnog svetla. Za doručkom smo odlučili da odgodimo planirani dnevni program i da najpre
istražimo Univerzitet.
Napustili smo stan otprilike pola sata kasnije. Kao što sam se i nadao, poluteretnjak je, stojeći nasred
ulice, izbegao skitnice i ostao nedirnut. Bez daljeg zadržavanja stavili smo pozadi kovčege koje je
Džozela nabavila i krenuli.
Na ulici je bilo malo ljudi. Verovatno su juče zbog umora i hlađenja vazduha shvatili da je pala noć,
a tek ih je malo bilo već izišlo iz prenoćišta koja su našli.
Oni koje smo viđali držali su se više kanala, a manje zidova nego prošlog dana. Većina ih je sada
nosila štapove ili komade odlomljenog drveta pomoću kojih su išli uz rub pločnika. To je
omogućavalo lakše hodanje nego uz fasade kuća sa ulazima i izbočinama, a tapkanje je smanjilo broj
sudara.
Prolazili smo ulicama bez većih poteškoća tako da smo posle izvesnog vremena zaokrenuli i ugledali
zgradu Univerziteta kako se uzdiže pravo pred nama.
"Polako", rekla je Džozela kad smo zaokrenuli na praznu ulicu. "Mislim da se nešto dešava kod
ulaznih vrata."
Imala je pravo. Prišavši bliže ugledali smo priličnu gomilu na kraju ulice. Prošlog dana izgubili smo
želju za gomilama. Okrenuo sam niz Gover strit, nastavio jedno pedesetak metara i stao.
"Šta misliš da se tamo dešava? Da ispitamo ili da se izgubimo?" upitao sam.
"Ja sam za to da ispitamo", odgovorila je smesta.
"Dobro. I ja sam", složio sam se.
"Sećam se ovog predela", dodala je. "Iza tih kuća proteže se vrt. Ako uspemo da uđemo u njega moći
ćemo da vidimo šta se dešava, a da ne budemo umešani."
Napustili smo auto i počeli optimistički razgledati suteren kuća. U trećem smo pronašli otvorena
vrata. Prav prolaz kroz kuću vodio je u vrt, zajednički za desetak ili više kuća. Većina vrata bila je na
suterenskom nivou, i prema tome niža od okolnih ulica, ali dalje od kuća, na strani najbližoj zgradi
Univerziteta, on se uzdizao tvoreći neku terasu odeljenu od ulice visokim železnim vratima i niskim
zidom. Čuli smo žamor gomile iza njega kao višestruko mrmorenje, Prešli smo preko travnjaka i
popeli se kosom pošljunčanom stazom do zaklona od grmlja iza koga smo mogli pratiti događaje.
Gomila na ulici pred ulazom u dvorište Univerziteta mora da se sastojala od više stotina ljudi i žena.
Bila je veća nego što smo po njenom žamoru očekivali, i prvi put sam shvatio koliko je tiša i manje
aktivna gomila slepih od otprilike istog broja ljudi s vidom. To je svakako prirodno, jer da bi shvatili
zbivanja, oni gotovo potpuno zavise od svog sluha tako da je tišina svakog pojedinca u interesu svih,
ali mi je to tek onog časa postalo očigledno.
Sve se odvijalo sasvim napred. Uspeli smo da pronađemo nešto višu humku s koje smo imali pogled
na vrata preko glava gomile. Jedan čovek s kapom rečito je govorio kroz šipke od vrata. Izgleda da
nije imao mnogo uspeha, jer se udeo čoveka sa one strane vrata u razgovoru sastojao gotovo u
potpunosti od odrečnog mahanja glavom.
"Šta je?" upitala je Džozela šapatom.
Pomogao sam joj da se uspne uza me. Govorljivi čovek okrenuo se tako da smo mu videli profil.
Ocenio sam da može imati oko trideset godina; imao je prav uzan nos i prilično koštunjavo lice.
Koliko se moglo videti, kosa mu je bila crna, ali je odlučnost njegovog držanja više upadala u oči od
njegove pojave.
Nastavljanjem neuspešnog pregovaranja kroz vrata, njegov glas je postao jači i naglašeniji, mada bez
vidljivog delovanja na sagovornika. Nije bilo sumnje da čovek iza vrata vidi; budno je gledao kroz
naočari s rožnatim okvirom. Nekoliko metara iza njega stajala je grupica od još tri čoveka u čiji vid
takođe nije moglo biti sumnje. I oni su pažljivo gledali gomilu i njenog predstavnika. Čovek na našoj
strani se zagrevao. Podigao je glas kao da govori bar toliko gomili koliko onima iza ograde.
"Slušajte me", rekao je ljutito. "Ovi ljudi ovde imaju isto toliko j... prava na život kao i mi, zar ne?
Nije njihova krivica što su slepi, je li? Nije ničija krivica, ali biće vaša krivica ako ih ostavite da
izgladne, i vi to dobro znate."
Njegov glas bio je čudna mešavina prostačkog i obrazovanog, tako da ga je bilo teško razvrstati - kao
da mu nijedan od ovih stilova nekako nije potpuno prirodno ležao.
"Ja sam im pokazivao gde da nađu hranu. Činio sam koliko sam mogao za njih, ali, Hrista mu, ja sam
samo jedan od onih koji dolaze na hiljade. I vi biste im mogli pokazivati gde da nađu hranu - a da li
to činite? Vraga! I šta vi uopšte činite? Prokleto ništa, eto šta. Boli vas dupe za sve osim za vlastitu
vašljivu kožu. Sreo sam vama slične već ranije. Proklet bio ti, Džek, ja sam u redu - to je vaša
parola."
Pljunuo je prezrivo i podigao dugu govorničku ruku.
"Tamo napolju", rekao je mašući rukom prema Londonu, "tamo su hiljade bednika kojima treba samo
neko ko će im pokazati kako da nađu hranu koja čeka da je neko uzme. A vi biste to mogli. Morate im
samo pokazati. A da li vi to činite? Da li činite, prokletnici? Ne, vi se zatvarate ovde i puštate ih da
prokleto gladuju kad bi svaki od vas mogao održati stotine na životu samo time da iziđe i pokaže
jadnicima gde da nadu njupu. Bože svemogući, jeste li vi ljudi?"
Čovekov glas bio je silovit. Imao je zašto da se bori i borio se strasno. Osećao sam Džozelinu ruku
kako nesvesno steže moju i stavih svoj dlan preko njenog. Čovek sa one strane vrata rekao je nešto
što mi nismo mogli čuti:
"Koliko dugo?" povikao je čovek s naše strane. "Kako bih, k vragu, ja znao koliko će dugo potrajati
hrana? Ali znam da ako kurvini sinovi kao vi ne dođu i pomognu, mnogo ljudi neće ostati na životu
kad budu došli, da raščiste ovu j... gužvu." Besno je pogledao u njih. "Činjenica je, vi se bojite;
bojite se da im pokažete gde ima hrane. A zašto? Za to što ukoliko ovi jadnici više dobiju za jelo,
utoliko će manje ostati za vas. Tako je to, zar ne? To je istina - kad biste imali hrabrosti da je
priznate."
Ponovo nismo uspeli da čujemo odgovor prvog čoveka, ali kakav god da je bio, nije smekšao
govornika. Ovaj je na trenutak namrgodeno zurio kroz šipke vrata. Onda je rekao:
"U redu - ako tako hoćete!"
Munjevito je proturio ruku između šipaka i uhvatio sagovornika. Jednim brzim pokretom provukao je
njegovu ruku kroz šipke i zavrnuo je. Dohvatio je zatim ruku jednog slepog kraj sebe i spustio je na
nju.
"Drži to, prijatelju", rekao je i skočio prema glavnom zasunu vrata.
Čovek iznutra povratio se iz prvog iznenađenja. Žestoko je udarao kroz šipke iza sebe drugom rukom.
Slučajan udarac pogodio je slepog u lice; on je kriknuo i pojačao stisak. Zrno je zazvečalo na ogradi
i odbilo se fijučući. Vođa se neodlučno zaustavio. Iza njega su se začule psovke i jedan ili dva krika.
Gomila se talasala napred i nazad kao da ne zna da li da beži ili da napadne vrata. Umesto nje
odlučili su oni u dvorištu. Video sam kako jedan čovek mladolikog lika stavlja nešto pod pazuh, pa
sam se bacio na zemlju povukavši Džozelu za sobom kad je započelo štektanje automata.
Pucnjava je očigledno bila namerno suviše visoka; pa ipak su štektanje automata i fijuci zrna koja su
se odbijala bili uznemiravajući. Jedan kratak rafal bio je dovoljan da uredi stvar. Kad smo podigli
glave, gomila se bila raspala, a njeni članovi pipali su prema sigurnijim mestima u sva tri moguća
pravca. Vođa se zaustavio dovoljno dugo da nešto nerazumljivo vikne, a onda se i on okrenuo. Pošao
je prema severu pokušavajući da okupi svoje sledbenike.
Sedeo sam nepomično i gledao Džozelu. Ona mi je, zamišljeno uzvratila pogled, a zatim ga je
spustila na zemlju ispred sebe. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što smo progovorili.
"Pa?" upitao sam konačno.
Podigla je glavu i pogledala preko ulice, a zatim na poslednje zaostale članove gomile koji su
patetično tumarali putem.
"On je imao pravo", rekla je. "Znaš da je imao pravo, zar ne?"
Klimnuo sam glavom.
"Da, imao je pravo... A ipak je i potpuno grešio. Naime, nema nikakvih 'njih' koji će doći da raščiste
ovu gužvu, u to sam siguran. Ona neće biti raščišćena. Mogli bismo učiniti kao što on kaže. Mogli
bismo nekima, mada samo nekima od ovih ljudi pokazati gde je hrana. Mogli bismo to činiti nekoliko
dana, možda nekoliko sedmica, ali šta zatim?"
"Izgleda tako strašno, tako nemilosrdno..."
"Pogledamo li stvarima u oči, pred nama je jednostavan izbor", rekao sam. "Ili ćemo pokušati da
spasemo što se može spasti iz ovog sloma, a to mora uključiti nas same; ili ćemo se posvetiti
produžavanju života ovih ljudi za neko vreme. To je najobjektivnije gledište koje mogu zauzeti. Ali
takođe shvatam da put koji na površini izgleda humaniji, u isto vreme verovatno predstavlja
samoubistvo. Da trošimo vreme na produžavanje bednog stanja tih ljudi ne verujući u mogućnost
njihovog spasavanja? Da li bi to bilo najbolje iskorišćavanje naših snaga?"
Klimnula je polako.
"Ako se stvari tako postave, čini se da nemamo mnogo izbora, zar ne? Čak ako bismo i mogli spasiti
nekolicinu, koje da odaberemo? A ko smo mi da odabiramo? I koliko dugo bismo to mogli činiti?"
"Tu nema lakog izlaza", rekao sam. "Nemam pojma koliki ćemo broj poluinvalida moći da
izdržavamo kad potrošimo priručne zalihe, ali ne verujem da bi mogao biti visok."
"Ti si se odlučio", rekla je pogledavši me. Možda je u njenom glasu bilo prizvuka neodobravanja.
"Draga moja", rekao sam. "Ovo mi se ne dopada baš kao ni tebi. Stavio sam pred tebe jasnu
alternativu. Hoćemo li pomoći onima koji su preživeli katastrofu da ponovo izgrade neku vrstu
života, ili ćemo učiniti moralan gest koji po svoj prilici ne može biti mnogo više od gesta? Ovi ljudi
preko puta očigledno nameravaju da prežive."
Čeprkala je prstima po zemlji tako da joj je ona sipila kroz prste.
"Verujem da si u pravu", rekla je. "Ali u pravu si i kad kažeš da mi se to ne dopada."
"Naša dopadanja i nedopadanja postala su sada prilično malo važna", natuknuo sam.
"Možda, ali ne mogu da izbegnem osećaj da nešto nije u redu sa stvarima koje počinju pucnjavom."
"On je pucao iznad glava, i time vrlo verovatno izbegao sukob", istakao sam.
Gomila se bila rasturila. Popeo sam se preko zida i pomogao Džozeli da se spusti na drugu stranu.
Jedan čovek kod vrata otvorio ih je da nas propusti.
"Koliko vas je?" upitao je.
"Samo nas dvoje. Videli smo vaš signal prošle noći", rekao sam.
"Hodite sa mnom da potražimo pukovnika", rekao je vodeći nas kroz prednje dvorište.
Čovek koga je nazvao pukovnikom uredovao je u maloj sobi blizu ulaza koja je, čini se, bila
namenjena vratarima. Bio je to čovek okruglih obraza, od oko pedesetak godina, s bujnom ali
pažljivo počešljanom sedom kosom. Brkovi su bili isti takvi i izgledali su kao da se nijedna dlaka ne
bi usudila da iziđe iz reda. Ten mu je bio tako ružičast, zdrav i svež da je mogao pripadati mnogo
mlađem čoveku; kasnije sam otkrio da njegov um nije nikada prestao biti mlad. Sedeo je za stolom na
kome su veće količine hartije bile postavljene u matematički egzaktnim blokovima, sa čistim listom
ružičastog upijača pravo pred sobom.
Kad smo ušli, skrenuo je prodoran i postojan pogled na nas, s jednog na drugo, i držao ga na nama
nešto duže nego što je to bilo nužno. Prepoznao sam tu tehniku. Ona treba da stavi do znanja kako je
upotrebljava oštrouman sudac naviknut da kratkim postupkom proceni čoveka pred sobom; a ovaj je
morao steći utisak da stoji pred osobom na koju se može osloniti i koja ne trpi budalaštine, ili, u
suprotnom, da su ga prozreli i uočili sve njegove slabosti. Pravilna reakcija jeste ta da se na to
uzvrati istim pogledom i da se bude smatran 'korisnim momkom'. Tako sam učinio. Pukovnik je uzeo
pero u ruke.
"Vaša imena, molim?" Dali smo ih.
"I adrese?"
"Pod sadašnjim uslovima bojim se da vam neće mnogo koristiti", rekao sam. "Ali ako ih stvarno
morate imati..." Dali smo i njih.
Promrmljao je nešto o sistemu, organizaciji i rođacima, i zapisao ih. "Potrebni su nam dobri ljudi.
Gadna stvar. Mnogo posla, ipak. Mnogo. Bidli će vam reći šta treba."
Izišli smo opet u predvorje. Džozela se zakikotala. "Zaboravio je da zatraži radne karakteristike u
triplikatu, ali sve mi se čini da smo primljeni na posao", rekla je.
Kad smo našli Majkla Bridlija ispostavilo se da je on sasvim suprotan tip. Bio je suvonjav, visok,
širokih ramena, malo pognut, ponešto sličan atleti koji se pozabavio knjigama. Kad se odmarao,
krupne tamne oči davale su njegovom licu izraz blage sete, ali se retko mogao videti da se odmara.
Sedi pramenovi tu i tamo u kosi nisu koristili pri određivanju njegove starosti. Moglo mu je biti
između trideset i pet i pedeset godina. Upravo tada je bio očigledno umoran, a to je još više
otežavalo procenu. Izgledao je kao da nije spavao cele noći, pa ipak nas je veselo pozdravio i
mahnuo rukom u znak predstavljanja prema mladoj ženi koja je ponovo zabeležila naša imena.
"Sandra Telmont", objasnio je. "Sandra je naš profesionalni podsetnik; njena profesija je skript-gerl,
pa smatramo da je sudbina bila osobito milostiva što je udesila da bude prisutna baš sada."
Mlada žena je klimnula u mom pravcu i intenzivnije pogledala Džozelu.
"Već smo se negde srele", rekla je zamišljeno. Oborila je pogled prema beležnici na svom kolenu;
onda je smešak prešao njenim prijatnim, mada neegzotičnim licem.
"Oh, da, pa jasno", rekla je prisećajući se.
"Šta sam ti rekla? Stvar me se drži kao lepak za muve", okrenula se Džozela prema meni.
"O čemu je reč?" upitao je Majkl Bridli.
Objasnio sam. Pogledao je Džozelu pomnije. Ona je uzdahnula.
"Molim vas, zaboravite to", predložila je. "Pomalo sam umorna od okajavanja."
Čini se da ga je to ugodno iznenadilo.
"U redu", rekao je i klimnuo zaključivši tu temu. Okrenuo se prema stolu. "A sada na stvar. Videli ste
Žaka?"
"Ako je to onaj pukovnik koji se igra administracije, jesmo", kazao sam.
Nasmešio se.
"Moramo znati gde smo. Nigde se ne stiže ukoliko se ne zna koliko je sledovanja potrebno", rekao je
oponašajući prilično dobro pukovnikov način. "No, to je ipak sasvim tačno", nastavio je. "Najbolje
će biti da vam dam grub pregled stanja. Dosad nas ima oko trideset i petoro. Svih vrsta. Nadamo se
da će ih još nekoliko stići tokom dana. Od prisutnih, njih dvadeset i osam vidi. Ostalo su žene,
supruzi i dvoje ili troje dece koji ne vide. Zasad nameravamo da odemo odavde u toku sutrašnjeg
dana ukoliko se na vreme spremimo da budemo sigurni, shvatate."
Klimnuo sam glavom. "Mi smo odlučili da odemo večeras iz istog razloga", kazao sam.
"Kakvo transportno sredstvo imate?"
Objasnio sam mu sadašnje stanje poluteretnjaka. "Danas smo nameravali da se opskrbimo", dodao
sam. "Zasad, u stvari, imamo samo izvesnu količinu opreme protiv trifida."
Podigao je obrve. Sandra me takođe radoznalo pogledala. "Čudno je da ste baš to smatrali
najnužnijim", primetio je. Objasnio sam mu razloge. Možda to nisam učinio uverljivo, jer to na njih
oboje nije ostavilo jači utisak. Nemarno je klimnuo i nastavio:
"Pa ukoliko ćete se pridružiti nama, evo moje sugestije. Dovezite auto, ostavite ovde svoje stvari, pa
se onda odvezite i zamenite ga za solidan veliki kamion. Onda - oh, znate li išta o medicini?"
prekinuo se i zapitao.
Zatresli smo odrečno glavama.
Malo se namrštio. "To je šteta. Zasad nemamo nikoga ko zna. Biću iznenađen ako nam uskoro ne bude
potreban lekar - a u svakom slučaju, svi bismo morali biti cepljeni... Ali, nema mnogo smisla da vas
dvoje šaljem u nabavku lekova."
"Šta je s hranom i opštim nabavkama? Da li bi vam to odgovaralo?"
Prelistao je nekoliko strana sastavljenih spajalicom, odvojio je jednu od njih i pružio je meni. Imala
je naslov 'Br. 15', ispod toga je bio otkucan popis konzervi, lonaca i tiganja, te nešto posteljine.
"Držite se toga", rekao je. "Ne kruto, ali koliko god možete tako da izbegnemo suvišna podudaranja.
Uzmite samo najbolji kvalitet. Što se hrane tiče, koncentrišite se na iskorišćavanje obima - mislim,
naime, čak iako su na primer pahuljice od kukuruza vaša strast, zaboravite ih. Predložio bih da se
držite robnih kuća i veletrgovina." Uzeo je listu i zapisao dve ili tri adrese. "Vaš zadatak su konzerve
i svežnjevi - nemojte se, na primer, pozabaviti vrećama brašna; druga grupa ljudi radi na tim
stvarima." Zamišljeno je pogledao Džozelu. "Rad je teži, bojim se, ali najkorisniji što vam ga sada
možemo poveriti. Učinite koliko možete pre mraka. Opšti sastanak i diskusija biće ovde oko pola
deset uveče."
Kad smo se okrenuli da odemo upitao je: "Imate li revolver?"
"Nisam mislio o tome", priznao sam.
"Bolje ga je imati - za svaki slučaj. Vrlo je efikasan ako se jednostavno puca u vazduh", rekao je.
Uzeo je zatim dva revolvera iz fioke stola i gurnuo ih prema nama. "Manje petljancije nego to",
dodao je pogledavši Džozelin lepuškast nož. "Želim vam dobru nabavku."
Pri našem izlasku, pošto smo iskrcali stvari iz poluteretnjaka, našli smo još manje Ijudi na ulici nego
prethodnog dana. Oni koje smo videli nisu pokušavali da nas uznemiruju, nego su se sklanjali na
pločnik pri zvuku motora.
Prvi kamion koji nam se svideo nismo mogli koristiti zato što je bio pun drvenih kutija, preteških da
bismo ih mogli pomeriti. Pri sledećem nalazu bili smo sretniji - bio je to petotonski kamion. gotovo
nov i prazan. Prešli smo u njega i prepustili poluteretnjak njegovoj sudbini.
Kod prve adrese na listi, ulaz za utovar bio je zatvoren, ali je roletna bez većih teškoća popustila
pred uveravanjem ćuskije iz obližnjeg dućana i lako se dala podići. Unutra smo se namerili na pravo
otkriće: tri kamiona stajala su na platformi. Jedan od njih bio je do vrha natovaren sanducima
konzervisanog mesa.
"Možeš li voziti ovu stvar?" upitao sam Džozelu.
Pogledala ga je.
"Pa, ne vidim zašto ne bih. Opšta zamisao je ista, zar ne? A saobraćajnih teškoća svakako nema."
Odlučili smo da se kasnije vratimo po njega, pa smo otišli s praznim kamionom do drugog skladišta
gde smo natovarili svežnjeve prekrivača, gunjeva i prostirača, a zatim smo pošli dalje i nabavili
bučnu mešavinu lonaca, tiganja, kazana i kotlića. Kad smo napustili skladište osećali smo da smo
obavili dobar prepodnevni posao u vezi sa zaposlenjem koje je bilo teže nego što smo mislili.
Zadovoljili smo apetit koji je posao izazvao - u maloj nedirnutoj krčmi.
Atmosfera poslovnih i trgovačkih rejona bila je turobna, mada je to još bila više turobnost obične
nedelje ili praznika nego sloma. Veoma malo ljudi kretalo se tim delovima grada. Da je katastrofa
došla po danu umesto po noći, posle odlaska radnika kući, bila bi to jezivo drukčija scena.
Kad smo se najeli, uzeli smo već natovaren kamion iz skladišta hrane i odvezli oba polako i mirno do
Univerziteta. Parkirali smo ih u prednjem dvorištu i opet otišli. Oko pola sedam vratili smo se s
drugim parom dobro natovarenih kamiona i sa osećajem korisnog postignuća.
Majkl Bridli iskrsnuo je iz zgrade da pregleda naš doprinos. Složio se sa svim izuzev sa pola tuceta
sanduka koje sam dodao drugoj partiji tovara.
"Šta je to?" upitao je.
"Puške protiv trifida i zatvarači za njih", kazao sam.
Pogledao me zamišljeno.
"Ah, da. Vi ste došli s masom stvari protiv trifida", primetio je.
"Mislim da će nam verovatno biti potrebne", rekao sam.
Razmišljao je. Shvatio sam da me klasifikuje kao pomalo neobuzdanog na liniji trifida.
Najverovatnije je to pripisivao deformaciji stečenoj na mom poslu - otežanoj fobijom od nedavnog
uboda - i premišljao da li je prate i druge, možda opasnije nepouzdanosti.
"Gledajte", primetio sam, "nas smo dvoje dovezli četiri puna kamiona. Želeo bih samo dovoljno
mesta za te sanduke u jednom od njih. Ako smatrate da ga ne možemo na njih utrošiti, izići ću i naći
prikolicu ili jedan kamion."
"Ne, pustite ih gde jesu. Ne zapremaju mnogo prostora", odlučio je.
Ušli smo u zgradu i popili čaj u improvizovanoj menzi koju je vešto organizovala sredovečna žena
prijatnog lica.
"On veruje da imam fiksnu ideju o trifidima", rekao sam Džozeli.
"Naučiće - sve se bojim", uzvratila je. "Prilično je čudno da ih niko drugi nije video."
"Svi ovi ljudi su se prilično držali centra tako da me to mnogo ne čudi. Na kraju, ni mi nismo videli
nijednog danas."
"Misliš li da će se oni spustiti tako daleko kroz ulice?"
"Ne bih znao. Možda neki zalutao."
"Šta misliš kako su se iščupali?" upitala je.
"Ako dosta dugo i dosta jako drmaju kolac, onda on obično na kraju iziđe iz zemlje. Bekstva koja
smo katkad imali na farmama, po pravilu su se dešavala zbog njihovog nagomilavanja uz jedan sektor
ograde sve dok ona ne bi popustila."
"Pa niste li mogli pojačati ograde?"
"Mogli smo, ali nismo hteli da budu sasvim stalne. To se nije dešavalo često, a obično bi
jednostavno otišli s jednog polja u drugo, tako da bismo ih samo poterali nazad i popravili ogradu.
Ne mislim da će namerno krenuti ovamo. Sa trifidskog gledišta, grad mora da je sličan pustinji, pa
bih ja rekao da će uglavnom poći prema poljima. Jesi li ikad rukovala puškom protiv trifida?" upitao
sam je.
Zatresla je odrečno glavom.
"Mislio sam da odem da promenim ovu odeću, pa da zatim malo vežbamo ako želiš da pokušaš",
natuknuo sam.
Vratio sam se otprilike za sat osećajući se prikladnije odeven, jer sam preuzeo njenu ideju skijaškog
odela i teških cipela, ali sam je našao kako se presvukla u ljupku haljinu prolećno zelene boje. Uzeli
smo par pušaka protiv trifida i izišli u obližnji vrt Rasel skvera. Proveli smo oko pola sata
podrezujući najviše izdanke podesnog grmlja, kad se mlada žena u vetrovki ciglaste boje i elegantnim
zelenim pantalonama došetala preko trave i uperila u nas malu kameru.
"Ko ste vi - štampa?" upitala je Džozela.
"Tako nešto", rekla je mlada žena. "U najmanju ruku, ja sam službena hronika. Elizabet Keri."
"Već?" primetio sam. "Prepoznajem ruku našeg pukovnika privrženog redu."
"Potpuno ste u pravu", složila se. Okrenula se i pogledala Džozelu. "A vi ste gospodica Plejton.
Često sam razmišljala..."
"Slušajte me", prekinula ju je Džozela. "Zašto bi moja reputacija ostala statična stvar u svetu sloma?
Ne možemo li je zaboraviti?"
"Hm", rekla je gospođica Keri zamišljeno. "Nh-hm." Prešla je na drugu temu. "Šta je to sve s
trifidima?" upitala je.
Ispričali smo joj.
"Oni misle", dodala je Džozela, "da je Bil ili prestrašen ili šašav u vezi sa tom temom."
Gospođica Keri mi je dobacila direktan pogled. Njeno lice bilo je pre zanimljivo nego zgodno, a
pocrnelo je na jačem suncu od našega. Pogled njenih tamnosmeđih očiju bio je čvrst i pronicljiv.
"A jeste li?" upitala je.
"Pa, mislim da su dovoljno opasni i da bi ih trebalo ozbiljno shvatiti kad se otmu kontroli", kazao
sam. Klimnula je glavom. "Sasvim tačno. Bila sam tamo gde nisu pod kontrolom. Vrlo gadna stvar.
Ali u Engleskoj - pa, teško je to zamisliti ovde."
"Ni ovde sad nema baš mnogo čega da ih zaustavi", rekao sam.
Zvuk motora iznad nas preduhitrio je njen odgovor, ukoliko ga je uopšte nameravala dati. Pogledali
smo uvis i uskoro ugledali helikopter kako lebdi iznad krova Britanskog muzeja.
"To je valjda Ivan", rekla je gospođica Keri. "On se nadao da će mu uspeti da pronađe helikopter.
Moram otići da snimim njegovo ateriranje. Do viđenja." I požurila je preko trave.
Džozela je legla, sastavila ruke iza glave i gledala u dubinu neba. Kad je motor helikoptera prestao
da zuji, tišina je postala mnogo dublja nego ranije.
"Ne mogu da poverujem", rekla je. "Pokušavam, ali još ne mogu stvarno da poverujem. Ne može to
sve da odlazi... odlazi... odlazi... Ovo je neki san. Sutra će ovaj vrt biti pun buke. Crveni autobusi će
juriti ričući na onoj strani, gomile ljudi će žuriti pločnicima, saobraćajna svetla će bleskati... Svet ne
završava tako - ne može - to nije moguće..."
I ja sam tako osećao. Kuće, drveće, apsurdno grandiozni hoteli na drugoj strani trga, svi su bili
isuviše normalni, isuviše spremni da ožive jednim dodirom...
"Pa, ipak", rekao sam, "čini mi se da bi dinosaurusi mislili vrlo slično da su uopšte mogli misliti.
Tako nešto se jednostavno desi s vremena na vreme, znaš."
"Ali zašto nama? To je kao kad čitaš u novinama o fantastičnim stvarima koje su se desile drugim
ljudima, ali uvek drugima. Mi smo sasvim prosečni ljudi."
"Ne postoji li uvek pitanje 'zašto ja'? Bio to vojnik koji je ostao netaknut dok su svi njegovi drugovi
pali, ili čovek koga zatvore zbog falsifikovanja računa? Rekao bih, čist lep slučaj."
"Slučaj da se desilo? Ili slučaj da se desilo sada?"
"Mislim sada. To se moralo desiti nekada i nekako. Neprirodno je misliti da jedna vrsta stvorova
može večno vladati."
"Ne shvatam zašto."
"Zašto, to je đavolski teško pitanje. Međutim, neizbežan je zaključak da život mora biti dinamičan, a
ne statičan. Do promene mora doći ovako ili onako. Da se razumemo, ne mislim da je ovoga puta s
nama već svršeno, ali je ovo bio prokleto dobar pokušaj."
"Znači da ti ne misliš da je to zaista kraj - ljudi, mislim?"
"Mogao bi biti. Ipak ne mislim da jeste ovoga puta."
To je mogao biti kraj. U to nisam sumnjao. Ali biće da ima i drugih grupica kao što je naša. Pred
mojim očima iskrsla je slika praznog sveta s nekoliko razbacanih zajednica koje se bore da ponovo
zagospodare njime. Morao sam verovati da će bar u tome uspeti.
"Ne", ponovio sam, "to ne mora nužno biti kraj. Mi se još dobro prilagođavamo, a u poređenju s
našim precima počinjemo sa ogromnim prednostima. Jer, sve dok nas je još zdravih i čitavih, mi
imamo izgleda, odličnih izgleda."
Džozela nije odgovorila. Ležala je licem okrenutim naviše, odsutnog pogleda. Mislio sam da bih
možda mogao pogoditi deo onoga što je prolazilo kroz njenu glavu, ali nisam rekao ništa. Kraće
vreme je ćutala, a onda je rekla:
"Znaš, jedan od najjačih udaraca jeste to kad čovek shvati kako smo lako izgubili svet koji je
izgledao tako sređen i siguran."
Imala je potpuno pravo. Ta jednostavnost bila je nekako srž šoka. Od same prisnosti s njima, čovek
zaboravlja na sve one snage koje održavaju ravnotežu, pa sigurnost počinje smatrati normalnom. Ona
to nije. Mislim da mi nikad pre nije palo na pamet da čovekova prevlast ne počiva u prvom redu na
njegovom umu, kao što nas većina knjiga uverava. Ona počiva na sposobnosti uma da upotrebljava
informacije koje dobija uskim intervalom vidljivih zraka svetlosti. Njegova civilizacija, sve što je
dostigao ili može dostići, zavisi od njegove sposobnosti percepcije spektra titraja od crvenog do
ljubičastog. Bez toga je izgubljen. Shvatio sam na trenutak pravu krhkost održavanja njegove vlasti i
čudesa koja je počinio tako krhkim instrumentom...
Džozela je sledila vlastiti tok misli.
"To će biti neki veoma čudan svet, ili ostatak sveta. Mislim da nam se neće mnogo dopadati", rekla je
razmišljajući.
Meni se to činilo čudnim gledištem, kao kad se neko pobuni da mu se ne dopada pomisao na umiranje
ili rađanje. Ja sam više voleo da najpre vidim kako će biti, a zatim da učinim što mogu, da popravim
one delove koji su mi se najmanje dopadali, ali sam ćutanjem prešao preko njene izjave.
S vremena na vreme čuli bismo štropot kamiona koji su se zaustavljali pred suprotnom stranom
zgrade. Bilo je jasno da se većina sabiračkih grupa dosad već vratila. Pogledao sam na sat i uzeo
puške protiv trifida koje su ležale u travi pored mene.
"Vreme je da se vratimo ukoliko želimo da dobijemo večeru pre nego što čujemo šta drugi o svemu
tome misle", rekao sam.
 7. KONFERENCIJA

Čini se da smo svi očekivali samo sastanak za dobijanje uputstava: jednostavno raspored vremena,
instrukcije o putu, dnevni cilj - tako nešto. Svakako nisam očekivao da ćemo dobiti toliko materijala
za razmišljanje.
Održavao se u maloj sali za predavanja koja je za ovu priliku bila rasvetljena automobilskim
farovima i baterijama raspoređenim unaokolo. Kad smo ušli, oko pola tuceta ljudi i dve žene, koji su
se izgleda bili konstituisali kao odbor, savetovali su se iza katedre. Na svoje iznenađenje
konstatovali smo da u sali sedi gotovo sto osoba. Mlade žene su prevladavale u razmeri od oko četiri
prema jedan. Dok me Džozela nije upozorila na to, ja nisam bio primetio koliko ih je bez vida.
Majkl Bridli dominirao je visinom u grupi koja se savetovala. Prepoznao sam pukovnika pored njega.
Druga lica su mi bila nepoznata sem Elizabet Keri koja je kameru zamenila beležnicom, verovatno za
dobrobit budućih pokolenja. Veći deo njihovog interesovanja bio je usredsređen na starijeg čoveka,
ružnog, ali dobroćudnog izgleda, s naočarima zlatnih ivica i sa finom belom kosom ošišanom do
prilično diskretne dužine. Svi su izgledali pomalo zabrinuti zbog njega.
Druga žena u toj grupi bila je verovatno devojka, imala je možda dvadeset dve ili dvadeset tri
godine. Nije izgledala srećna na svom mestu. S vremena na vreme bacala je nervozne i nesigurne
poglede na publiku.
Sandra Telmont je ušla noseći tabak kancelarijskog papira. Jedan trenutak ga je proučavala, a zatim
je žustro rasturila grupu i razvrstala je po stolicama. Mahnula je rukom i uputila Majkla za katedru;
sastanak je bio otvoren.
On je stajao malo pognut, gledajući publiku tamnim očima dok je čekao da mrmor prestane.
Progovorio je ugodnim izvežbanim glasom i neizveštačeno.
"Mnogi od nas ovde", počeo je, "mora da su još omamljeni ovom katastrofom. Svet koji smo
poznavali prestao je da postoji u trenu. Neki od vas možda smatraju da je to kraj svega. Nije. Ali
vama svima hoću odmah da kažem da to može biti kraj svega ukoliko mi to dopustimo.
Mada je katastrofa ogromna, još postoji mogućnost opstanka. Možda vredi da se upravo sada
podsetimo kako mi nismo jedini koji su se suočili sa ogromnom nevoljom. Nema sumnje da je, kakvi
god bili mitovi koji su o tome nastali, negde daleko unazad u našoj povesti, došlo do velikog potopa.
Oni koji su ga preživeli, mora da su doživeli katastrofu po veličini sličnu ovoj, a po nekim svojim
vidovima još strašniju. Ali oni nisu očajavali; mora da su počeli iznova - kao što i mi možemo početi
iznova.
Samosažaljevanje i duboki tragični osećaji neće apsolutno ništa izgraditi. Zato će biti najbolje da ih
se smesta otarasimo, jer mi moramo postati graditelji. A da bih još više onemogućio svaku
romantičnu dramatizaciju, hteo bih ukazati na to kako i ovo sada nije najgore što se moglo desiti. Ja i
verovatno mnogi među vama proveli smo veći deo našeg života u iščekivanju nečeg. A ja i dalje
verujem da bi nam se desilo ono gore da se nije desilo ovo.
Od 6. avgusta 1945. godine, mogućnost opstanka strahovito se smanjila. U stvari, ona je pre dva dana
bila manja nego što je ovog časa. Ako imate potrebu za dramatizacijom mogli biste za naš materijal
uzeti godine posle 1945, kad je put sigurnosti počeo da se sužava do žice po kojoj smo morali hodati
očiju namerno zatvorenih zbog dubine ponora ispod sebe. U svakom pojedinom trenutku od tada
mogla se desiti kobna greška. Čudo je da se nije desila. Dvostruko je čudo da je to godinama
potrajalo. Ali, pre ili posle, ona se morala desiti. Bilo bi svejedno da li se desila usled
zlonamernosti, nebrige ili pukog slučaja: ravnoteža bi se poremetila i razaranje započelo. Mi ne
znamo koliko bi to bilo strašno. A kako je to strašno moglo biti - pa, moglo se desiti da ne bude
preživelih: moglo se možda desiti da ne bude planete...
A sada suprotstavite tome naš položaj. Zemlja je nedirnuta, bez ožiljaka, i dalje je plodna. Ona nas
može opskrbljivati hranom i sirovinama. Imamo riznice znanja koje nas mogu naučiti svemu što se
ranije činilo, mada ima stvari kojih se je bolje ne sećati. A mi imamo mogućnosti, zdravlje i snagu da
počnemo ponovno građenje."
Nije držao dug govor, ali je postigao željeni utisak. Priličan broj članova publike mora da je počeo
osećati da su možda ipak na početku nečega, a ne na kraju svega. Uprkos tome što im je izneo samo
uopštenosti, dvorana je bila živahnija kad je seo.
Sledio je pukovnik, koji je bio praktičan i stvaran. On nas je podsetio da bi iz zdravstvenih razloga
bilo uputno izići iz izgrađenih predela što je moguće pre, a očekuje se da će to biti otprilike oko
podneva sledećeg dana. Bile su nabavljene gotovo sve primarne potrepštine, kao i dovoljno rezervi
za razuman nivo udobnosti: razmatrajući naše rezerve, cilj nam je morao biti da se, koliko je to
mogućno, oslobodimo zavisnosti od spoljnih izvora za minimum od jedne godine. To vreme ćemo
provesti praktično u opsadnom stanju. Nema sumnje da postoje mnoge stvari koje bismo svi želeli da
ponesemo uz one na našim listama, ali ćemo s njima morati da pričekamo dok medicinsko osoblje
(ovde je devojka iz odbora jako pocrvenela) ne bude smatralo bezopasnim da pojedini odredi iziđu
iz izolacije i nabave ih. Što se tiče poprišta našeg povlačenja, odbor je o tome dosta dugo razmišljao
i došao do zaključka da bi, imajući na umu potrebna svojstva celovitosti, autarhičnosti i odvojenosti,
najbolje odgovarala neka letnja škola sa internatom ili, ako se to ne nađe, onda kakav dvorac s
posedom.
Ne znam da li se odbor već zaista bio odlučio za određeno mesto, ili je pukovnikovim umom još
prevladavalo vojno shvatanje da tajnost sama po sebi poseduje neku vrednost, ali ne sumnjam u to da
je njegov propust da imenuje to mesto, ili makar predeo, bio najteža greška te večeri. Toga časa je,
međutim, njegov praktičan način delovao u pravcu daljeg smirivanja prisutnih.
Kad je on seo, ponovo je ustao Majkl. Rekao je nekoliko reči ohrabrenja devojci do sebe, a potom ju
je predstavio. Jedna od naših najvećih briga, po njegovim rečima, bila je to što među nama nema
nikoga s medicinskim znanjem, pa je stoga za njega predstavljalo veliko olakšanje što može
pozdraviti gospodicu Ber. Istina je da ona nema lekarsku diplomu sa impresivnim kraticama, ali je
visokokvalifikovana medicinska sestra. Što se njega tiče, on smatra da nedavno dobijeno znanje može
vredeti više od titula stečenih pre mnogo godina.
Devojka je, ponovo pocrvenevši, održala kratak govor o svojoj odlučnosti da obavi zadatak, i
završila je pomalo naglo uz obavest da će nas sve vakcinisati protiv raznoraznih bolesti pre nego što
napustimo dvoranu.
Oniži čovek sličan vrapcu, čije ime nisam razumeo, naglasio je da je zdravlje svakoga od nas
zajednička briga svih i da svaku sumnju o bolesti moramo smesta prijaviti, pošto bi zaraza među
nama imala ozbiljne posledice.
Kad je on zvršio, Sandra je ustala i predstavila poslednjeg govornika grupe: dr E. H. Vorles,
edinburški doktor nauka, profesor sociologije na Univerzitetu u Kingstonu.
Sedokosi čovek došao je do katedre. Stajao je tamo nekoliko trenutaka odupirući se vršcima prstiju o
nju, glave pognute, kao da je proučava. Ostali su brižno i s tragom teskobe motrili na njega. Pukovnik
se nagnuo da nešto šapne Majklu, koji je klimnuo ne skidajući pogled sa doktora. Starac je digao
glavu; prošao je prstima kroz kosu.
"Prijatelji moji", počeo je, "mislim da smem svojatati čast najstarijega među vama. U gotovo
sedamdeset godina naučio sam, i morao sam zaboraviti, mnoge stvari, mada ni izdaleka toliko koliko
bih želeo. Tokom dugog proučavanja čovekovih institucija, samo se jedna stvar utisnula u moju svest
jače od njihove žilavosti, a to je njihova raznovrsnost. Francuzi vrlo dobro kažu: Autres temps, autres
moeurs. Druga vremena, drugi običaji; prim. prev.
Ako stanemo i razmislimo, moraćemo svi da konstatujemo kako vrlina u jednoj vrsti zajednice može
lako biti greh u drugoj; ono što se ovde osuđuje, tamo može biti smatrano pohvalnim; jedno stoleće
osuđuje običaje, drugo ih trpi. Moramo takođe zapaziti da u svakoj zajednici i svakoj epohi postoji
rašireno verovanje u moralnu ispravnost vlastitih običaja.
Međutim, pošto su mnoga od tih verovanja međusobno suprotna, jasno je da ona ne mogu sva biti
pravilna u apsolutnom smislu reči. Najtačniji sud koji se o njima može izreći - ako uopšte moramo
izricati sudove - jeste to da su ona u određeno vreme bila pravilna za one zajednice koje su u njih
verovale. Može se desiti da ona ostanu pravilna, ali često nalazimo da to nije tako i da zajednice koje
ih i dalje slepo slede, ne obazirući se na promenjene uslove, čine to na vlastitu štetu, a možda i na
svoju konačnu propast."
Publika nije shvatala kud smera taj uvod i počela se vrpoljiti. Većina ih je bila naviknuta da smesta
zatvori radio kad začuje takvo predavanje. Sada su se osećali uhvaćeni u klopku. Govornik je odlučio
da razjasni svoju misao.
"I tako", nastavio je, "čovek ne bi očekivao da nađe iste običaje, navike i oblike u siromašnom
indijskom seocetu na ivici gladi i recimo u mondenskom središtu Londona. Slično tome, ljudi u
zemljama tople klime, gde je život lak, i ljudi iz prenaseljene radine zemlje, veoma će se razlikovati
po karakteru svojih osnovnih vrlina. Drugim rečima, različite okoline stvaraju različita merila.
Ukazujem vam na to stoga što je svršeno sa svetom koji smo mi poznavali.
Uslovi koji su nas oblikovali i poučili našim merilima završili su zajedno sa njim. Naše potrebe su
sada drugačije, pa i naši ciljevi moraju biti drugačiji. Ako vam treba primer, skrenuo bih vam pažnju
na to da smo svi proveli dan baveći se potpuno čiste svesti nečim što bi pre dva dana bila provala i
krađa. Pošto je stari obrazac razbijen, mi sad moramo pronaći kakav način života najbolje odgovara
novome. Ne samo što moramo početi da gradimo nego moramo ponovo početi da mislimo, a to je
mnogo teže i mnogo neugodnije.
Čovek je još fizički dovoljno prilagodljiv. Međutim, običaj je svake zajednice da oblikuje umove
svojih mladih u određenom kalupu, unoseći u njih vezivo predrasuda. Stvara se veoma čvrsta tvar
koja može uspešno odoleti čak i pritisku mnogih urođenih težnji i instikata. Na taj način je bilo
moguće stvoriti čoveka koji, potpuno suprotno svom osnovnom nagonu za samoodržanjem,
dobrovoljno stavlja na kocku život za neki ideal. Ali, tako se stvara i budala koja je uvek sigurna da
zna šta je pravilno.
U vremenu koje nam predstoji, mnoge predrasude kojima su nas naučili moraće da nestanu, ili da se
iz korena izmene. Primamo i zadržavamo samo jednu primarnu predrasudu, a to je da vrstu vredi
održati. Bar neko vreme moraćemo sve drugo podrediti ovom osnovnom obziru. Na sve što činimo
moramo gledati kroz jedno pitanje: hoće li to pomoći opstanku naše vrste, ili će mu odmoći?! Ako će
pomoći, onda to moramo učiniti pa makar došlo u sukob sa idejama u kojima smo odgojeni. Ako
neće, moramo to izbegavati makar i protivrečilo našim ranijim shvatanjima dužnosti, pa čak i pravde.
To neće biti lako: stare predrasude teško umiru. Jednostavni ljudi se oslanjaju na mnoštvo načela i
pouka, tako isto i plašljivi, tako isto i intelektualno lenji, a tako i svi mi, i to više nego što
zamišljamo. Sada kad organizacije više nema, naši priručnici ponašanja unutar nje ne daju nam više
prave odgovore. Mi moramo imati moralnu hrabrost da sami za sebe mislimo i planiramo."
Zastao je i zamišljeno pogledao publiku. Zatim je rekao: "Jedno vam mora biti potpuno jasno pre
nego što odlučite da pristupite našoj zajednici. Naime, svi mi koji preduzimamo ovaj zadatak moramo
imati svoje odgovornosti. Ukoliko se sa tim ne možete složiti, za vas nema mesta u našoj zajednici."
Posle pauze u gluvoj tišini dodao je:
"Možemo sebi priuštiti to da izdržavamo ograničen broj žena bez vida, jer će one rađati decu s
vidom. Ali ne možemo sebi priuštiti da izdržavamo muškarce bez vida. Prema tome, deca u našem
novom svetu postaju mnogo važnija od muževa."
Tišina je trajala nekoliko sekundi pošto je zaćutao; onda su pojedinačna šaputanja brzo prerasla u
opšti žamor. Pogledao sam Džozelu. Na moju zapanjenost, ona se vragolasto smeškala.
"Šta ti se tu čini smešnim?" upitao sam pomalo odsečno. "Uglavnom izrazi lica", odgovorila je.
Morao sam priznati da je to dovoljan razlog. Pogledao sam po dvorani, a zatim Majkla. Njegov
pogled prelazio je s jednog dela publike na drugi u pokušaju da sumira reagovanja.
"Majkl izgleda nešto zabrinuto", primetio sam.
"Baš ga briga", rekla je Džozela. "Ako je Brajgem Jang uspeo s mormonima usred XIX stoleća, ovo
bi onda trebalo da bude igračka."
"Kako si ti ponekad gruba devojka", rekao sam. "Jesi li to znala ranije?"
"Ne sasvim, ali nisam sasvim glupa, znaš. Sem toga, dok si ti bio odsutan, neko je dovezao autobus s
većinom ovih slepih devojaka, sve iz nekog zavoda. Upitala sam se čemu ih uzimati iz zavoda kad se
mogu naći na hiljade u nekoliko obližnjih ulica? Odgovor je očigledno bio da: a) pošto su bile slepe i
pre ovoga, sve su bile naučene da rade neki posao; b) sve su bile devojke. Zaključak nije bilo
posebno teško izvesti."
"Hm", rekao sam. "Verovatno zavisi od gledišta. Moram priznati da se ja toga ne bih setio. Jesi li...?"
"Pst", kazala je dok se dvorana stišavala.
Ustala je visoka crnomanjasta mlada žena odvažnog izgleda. Dok je čekala izgledalo je da joj usta
nisu stvorena za otvaranje, ali se pokazalo da jesu.
"Treba li da shvatimo", upitala je govoreći nekom vrstom visokolegiranočeličnog glasa, "treba li da
shvatimo da se poslednji govornik zalaže za slobodnu ljubav?" Zatim je sela tako odlučno da se sve
uzdrmalo.
Doktor Vorles je gladio kosu posmatrajući je.
"Mislim da diskutantu mora biti jasno da nisam uopšte spomenuo ljubav, slobodnu ili kupovnu.
Molim da svoje pitanje postavi jasnije."
Ona je ponovo ustala. "Mislim da me je govornik razumeo. Pitam je li on za ukidanje bračnog
zakona?"
"Zakone koje smo poznavali ukinule su okolnosti. Sad je na nama da utvrdimo zakone koji odgovaraju
uslovima i da ih sprovedemo onde gde to bude potrebno."
"Još postoje božji zakon i zakon pristojnosti."
"Gospođo, Solomun je imao tri - ili pet stotina žena, a bog mu to, izgleda, nije zamerio. Musliman je
neobično pristojan sa tri žene. To je pitanje lokalnih običaja. A kakvi će biti naši zakoni po ovom i
po drugim pitanjima, to je posao za nas sve da odlučimo kasnije u najveću korist zajednice. Posle
diskusije, ovaj odbor je odlučio da ukoliko treba da izgradimo nov poredak i izbegnemo pad u
varvarstvo, što je stvarna opasnost, oni koji nam se žele pridružiti moraju preuzeti izvesne obaveze.
Nikome među nama neće se vratiti uslovi koje smo izgubili. Mi vam nudimo aktivan život u najboljim
uslovima koje možemo stvoriti i zadovoljstvo koje će nam pružiti uspesi postignuti u borbi s
teškoćama. Za uzvrat tražimo dobru volju i marljivost. Prisile nema. Odaberite sami. Oni kojima se
naša ponuda ne dopada, potpuno su slobodni da odu na drugo mesto i osnuju posebnu zajednicu po
principima koji njima bolje odgovaraju. Međutim, zatražio bih od vas da vrlo pomno razmotrite da li
vam bog daje pravo da bilo kojoj ženi onemogućite sreću u ispunjavanju njenih prirodnih funkcija."
Sledila je diskusija koja je lutala spuštajući se često do detalja i hipoteza na koje zasad još nije bilo
moguće odgovoriti. Međutim, nije bilo pokušaja da se prekine. Što duže traje, to će se ljudi više
sprijateljiti s tom mišlju.
Džozela i ja smo prišli stolu na koji je sestra Ber postavila svoj pribor. Primili smo više injekcija u
nadlektice i ponovo seli da slušamo prepirku.
"Šta mišliš koliko će ih odlučiti da pođu?" upitao sam.
Ona pogleda okolo.
"Gotovo svi - do jutra", rekla je.
Sumnjao sam u to. Bilo je mnogo primedaba i pitanja. Džozela je rekla:
"Znaš, da si ti žena koja će večeras pre spavanja provesti sat ili dva razmišljajući da li da odabere
decu i organizaciju koja će je štititi, ili da se pridržava principa koji verovatno znači da nema ni dece
niti koga da je štiti, ti verovatno ne bi sumnjao. Na kraju krajeva, većina žena žele imati decu; muž je
naprosto ono što bi doktor Vorles nazvao lokalnim sredstvom da se dođe do cilja."
"To je vrlo cinično s tvoje strane."
"Ako zaista misliš da je to cinično, mora da si veoma sentimentalan tip. Ja govorim o stvarnim
ženama, a ne o ženama iz sveta časopisa, filma i iluzija."
"Oh", rekao sam.
Neko vreme sedela je zamišljena i na trenutke se mrštila. Konačno je rekla:
"Mene brine koliko će očekivati da ih rodimo? U redu, ja volim decu, ali ima granica."
Debata je završena pošto se bila otegla još otprilike ceo sat. Majkl je zatražio da svi oni koji žele
sudelovati u njegovom planu ostave svoje ime u njegovom uredu do deset sati sledećeg jutra.
Pukovnik je pozvao one koji mogu voziti kamione da mu se jave u 7 sati, a zatim se sastanak rasturio.
Džozela i ja smo odšetali napolje. Veče je bilo blago. Svetlo na zgradi ponovo je paralo nebo, puno
nade. Mesec se upravo bio uzdigao iznad krova Britanskog muzeja. Pronašli smo onizak zid i seli na
njega gledajući senke u vrtu Rasel skvera i slušajući slab šum vetra u granama drveća. Popušili smo
po cigaretu gotovo bez reči. Kad sam završio svoju, odbacio sam je i uvukao vazduh.
"Džozela", započeo sam.
"Mm?" odgovorila je jedva izronivši iz svojih misli.
"Džozela", rekao sam opet. "Ona deca. Ja bih - ja bih mislim, bio veoma ponosan i srećan ako bi
mogla biti moja kao i tvoja."
Na trenutak je sedela potpuno mirno ne govoreći ništa. Onda je okrenula glavu. Mesečina je sjala na
njenoj plavoj kosi, ali su joj lice i oči bili u senci. Čekao sam osećajući da mi srce lupa i da mi je
pomalo zlo. Rekla je sa iznenađujućim mirom:
"Hvala ti, Bile dragi. Mislim da bih i ja bila."
Uzdahnuo sam. Lupanje nije mnogo popustilo i video sam da mi ruka dršće dok sam tražio njenu.
Toga časa nisam imao reči. Ali je Džozela imala. Rekla je:
"Samo to sada nije tako jednostavno."
Njene reči su me pogodile.
"Šta hoćeš da kažeš?" upitao sam.
Govorila je razmišljajući: "Mislim da sam ja na mestu onih ljudi tamo unutra", pokazala je glavom
prema zgradi, "mislim da bih ja postavila ovakvo pravilo. Podelila bih nas u grupe. Rekla bih da
svaki muškarac koji uzme ženu s vidom mora uzeti i dve slepe devojke. Prilično sam sigurna da bih to
napravila."
Zurio sam u njeno lice prekriveno senkom.
"To ne misliš ozbiljno", bunio sam se.
"Na žalost mislim, Bile."
"Ali, gledaj..."
"Zar ne misliš da oni nameravaju nešto slično - po onome što su govorili?"
"To nije neverovatno", priznao sam. "Ali ako oni stvaraju pravila, to je jedna stvar. Ne vidim..."
"Misliš reći da me ne voliš dovoljno da bi mogao uzeti još druge žene?"
Progutao sam. Zatim sam se pobunio:
"Ali, gledaj. To je sasvim ludo. To je neprirodno. Ti predlažeš..."
Podigla je ruku da me zaustavi.
"Slušaj me, Bile. Znam da u početku zvuči malo zapanjujuće, ali tu nema ničeg ludog. Sve je potpuno
jasno, ali nije jednostavno. Sve je ovo delovalo na mene. Kao da iznenada sve vidim u drugom
svetlu. A jedna od stvari za koje mi se čini da ih vidim jeste to da će oni među nama koji prežive biti
mnogo bliži jedni drugima, zavisniji jedan od drugoga, više kao - pa, više kao pleme nego ikada pre.
Celog dana dok smo hodali po gradu gledala sam nesrećnike koji će veoma brzo umreti. I sve vreme
sam govorila samoj sebi: 'Umalo da nisam i ja...' Pa sam onda sebi rekla: 'To je čudo! Nisam
zaslužila ništa bolje od svih tih ljudi. Ali ono se desilo. Još sam tu, a sada stoji do mene da ga
opravdam'. Osećam se nekako bliže drugim ljudima nego ikada dosad. Zbog toga sve vreme
razmišljam kako bih pomogla nekima od njih. Vidiš, mi moramo učiniti nešto da bismo opravdali to
čudo, Bile. Ja sam mogla biti svaka od ovih slepih devojaka; ti si mogao biti bilo koji od ovih
lutajućih muškaraca. Ne možemo učiniti ništa veliko. Ali ako se pokušamo brinuti samo za nekoliko
njih i pružiti im toliko radosti koliko možemo, nešto ćemo time vratiti, bar sitan deo našeg duga. Ti to
shvataš, zar ne, Bile?"
Razmatrao sam to minut ili dva.
"Mislim", rekao sam, "da je to najčudniji argument što sam ga danas čuo, ako ne i otkad živim. Pa
ipak..."
"Pa ipak je to pravilno, zar ne, Bile? Znam da je to pravilno. Pokušala sam da se stavim u kožu jedne
od onih slepih devojaka i znam: u našim rukama je mogućnost da nekima od njih pružimo onoliko pun
život koliko ga one mogu imati. Hoćemo li ga njima dati kao deo naše zahvalnosti, ili ćemo ga
naprosto zadržati zbog predrasuda u kojima smo odgojeni? Na to se svodi stvar."
Neko vreme sedeo sam u tišini. Nisam ni trenutak posumnjao da je Džozela stajala iza svake reči koju
je izgovorila. Malo sam razmišljao o metodima odlučnih i subverzivnih žena kao što su Florens
Najtingel i Elizabet Fri. Ništa se ne može protiv takvih žena, a vrlo često ispada da su na kraju
krajeva imale pravo.
"Dobro", rekao sam konačno. "Ako tako misliš, neka bude. Ali, nadam se..."
Prekinula me je.
"Oh, Bile, znala sam da ćeš razumeti! Oh, tako mi je drago, tako strašno drago. Učinio si me tako
srećnom."
Posle izvesnog vremena počeo sam opet:
"Nadam se..."
Džozela me potapšala po ruci.
"Ništa nećeš morati da se brineš, dragi. Odabraću dve zgodne razborite devojke."
"Oh", rekao sam.
Nastavili smo da sedimo tamo na zidu s rukom u ruci, gledajući mesečinom prošarano drveće, ali ne
videći mnogo, bar ne ja. Onda je u zgradi iza nas neko stavio ploču sa Štrausovim valcerom.
Razlegao se bolnom nostalgijom kroz celo dvorište. Na jedan trenutak je ulica ispred nas postala
senka balske dvorane, vrtlog boja s mesecom kao kristalnim lusterom.
Džozela spuznu sa zida. Ispruženih ruku, ustalasanih zglobova i prstiju, zanjihanog tela, ona je
plesala, laka kao dašak, u velikom krugu po mesečini. Dovrtela se do mene sjajnih očiju, pružajući mi
ruke.
Tako smo plesali, na rubu neznane budućnosti, uz odjeke iz nestale prošlosti.
 8. OSUJEĆENI

Hodao sam kroz nepoznat napušten grad u kome je zloguko zvonilo zvono, a zagroban bestelesan glas
dozivao kroz prazninu: "Zver je na slobodi! Pazite se! Zver je na slobodi!" kad sam se probudio i
ustanovio da jedno zvono stvarno zvoni. Neko ručno zvono zvečalo je dvostrukim udarom tako
reskim i očajnim da se na trenutak nisam mogao setiti gde sam. Seo sam još bunovan i čuo glasove
koji su vikali: "Vatra!" Skočio sam iz postelje u odeći koju sam imao na sebi i požurio u hodnik. U
njemu me je dočekao vonj paljevine, topot užurbanih nogu i lupa vrata. Veći deo buke dolazio je, čini
se, zdesna gde je zvono nastavljalo da udara, a preplašeni glasovi su dozivali, pa sam potrčao prema
toj strani. Kroz visoke prozore na kraju hodnika probijalo se nešto mesečine osvetljavajući tamu
upravo toliko da sam se mogao držati sredine i izbegavati ljude koji su tapkali uza zidove.
Stigao sam do stepenica. Zvono je još udaralo u dvorani pred nama. Počeo sam da silazim što sam
brže mogao kroz sve gušći dim. Blizu završetka stepenica posrnuo sam i pao napred. Polutama se
iznenada pretvorila u mrak kojim je eksplodirala svetlost poput oblaka igala, i to je bilo sve...
Najpre sam osetio bol u glavi; zatim blistava svetlost kad sam otvorio oči. Nakon prvog treptaja
činila mi se sjajna kao reflektor, ali kad sam drugi put započeo opreznije podizati kapke, ispostavilo
se da je to samo običan prozor, uz to još i prljav. Znao sam da ležim na krevetu, ali nisam ustao da
bih dalje ispitao stvar; u mojoj glavi udarao je čekić koji me je odvratio od svakog kretanja. Mirno
sam ležao i posmatrao strop sve dok nisam otkrio da su mi ručni zglobovi vezani.
To me je probudilo iz mrtvila uprkos udaranju u glavi. Video sam da sam stručno vezan; ne bolno
stegnut, ali potpuno delotvorno. Oba zgloba bila su nekoliko puta obmotana izoliranom žicom, a na
donjoj strani, koju nisam mogao dosegnuti zubima, bio je savršen čvor. Malo sam psovao, a onda sam
počeo razgledati. Soba je bila mala i prazna izuzev kreveta na kome sam ležao.
"Hej", pozvao sam. "Ima li koga?"
Otprilike pola minuta kasnije začulo se povlačenje nogu. Vrata su se otvorila i pojavila se jedna
glava. To je bila mala glava na kojoj je stajala kapa od tvida. Ispod nje se videla zgužvana kravata, a
po licu mrka neobrijanost. Nije bila okrenuta ravno prema meni nego u mom opštem pravcu.
"Zdravo, stari", rekla je dosta Ijubazno. "Znači, došao si k sebi. Drž' se časak da ti donesem šoljicu
prljave vode." Glava se potom izgubila.
Uputstvo da se držim bilo je suvišno, ali nisam dugo čekao.
Vratio se za nekoliko minuta noseći limenku sa žičanom drškom i u njoj nešto čaja.
"Gde si?" upitao je.
"Ravno ispred tebe na krevetu", kazao sam.
Pipao je napred levom rukom dok nije naišao na podnožje kreveta, onda je prošao pipajući uz njega i
pružio limenku.
"Evo ti, prijatelju. Ima malo čudan ukus jer je stari Čarli stavio rum, ali mislim da nećeš imati ništa
protiv toga."
Uzeo sam limenku držeći je s poteškoćom svojim vezanim rukama. Bio je jak i sladak, a ni u rumu se
nije štedelo. Ukus mu je možda bio čudan, ali je delovao kao pravi eliksir života.
"Hvala", rekao sam. "Ti si čudotvorac. Ja se zovem Bil."
On se, čini mi se, zvao Alf.
"O čemu je reč, Alfe? Šta se ovde dešava?" upitao sam.
Seo je na ivicu kreveta i pružio mi kutiju cigareta i šibice.
Uzeo sam jednu, zapalio najpre njegovu, zatim svoju i vratio mu šibice.
"Evo šta je, prijatelju", rekao je. "Znaš da je juče ujutro bila gungula kod Univerziteta, možda si bio
tamo?"
Kazao sam da sam je video.
"Ali posle te zabave, Koker - to je onaj koji je govorio - malo se razljutio. 'U redu', kaže on gadnim
glasom. 'Kopilad to traži. Najpre sam im rekao lepo i pošteno. Sada neka gutaju šta ih stigne'. Sreli
smo još nekoliko drugih ljudi i jednu ženu koja vidi, pa su oni to sve međusobno udesili. To je glava,
taj Koker."
"Misliš reći da je on izmislio celu stvar - nije bilo nikakve vatre ili tako nečeg?" upitao sam.
"Vatre - u moju strinu! Oni su razapeli jednu ili dve žice blizu zemlje, zapalili gomilu papira i granja
u dvorani i počeli zvoniti. Računali smo da će oni koji vide stići prvi, jer je još bilo malo mesečine.
Tako je i bilo. Koker i još jedan momak nokautirali su ih kad su posrnuli i slali ih dalje po vezi nama
momcima da ih iznesemo do kamiona. Jednostavno kao poljubiti ruku."
"Hm", rekao sam turobno. "Zvuči efikasno taj Koker. Koliko nas je budala palo u tu malu klopku?"
"Rekao bih da smo uhvatili dva tuceta, mada je ispalo da ih ima pet ili šest slepih. Kad smo
natovarili sve za koje smo imali mesta u kamionu kidnuli smo i ostavili druge da se prebroje."
Kakav god je stav imao Koker prema tome, bilo je jasno da nam Alf nije ništa zamerao. Činilo se da
on celu priču smatra zabavnom. Za mene je bila malo suviše bolna da bih je mogao svrstati u tu
kategoriju, ali sam u duhu skinuo kapu pred Alfom. Bio sam prilično siguran da bih ja na njegovom
mestu bio tako potišten da mi ništa ne bi bilo zabavno.
"A šta je sada na programu?" upitao sam.
"Koker ima ideju da nas sve podeli u grupe i svakoga od vas da stavi u jednu od njih. Vi se brinete za
nabavku i uopšte ste oči drugih, tako nešto. Vaš je zadatak da nam pomognete da se održimo dok neko
ne dođe da raščisti ovu strašnu gužvu."
"Ah, tako", rekao sam.
Okrenuo je glavu prema meni. Alf nije jeo ludih gljiva. On je u mom tonu pronašao više nego što sam
ja znao da ima u njemu.
"Ti misliš da će to dugo potrajati?" upitao je.
"Ne znam. Šta kaže Koker?"
Činilo se da se Koker nije upuštao u detalje. Međutim, Alf je imao vlastito mišljenje.
"Ako mene pitaš, mislim da neće doći niko. Da su hteli, već bi bili ovde. Bila bi druga stvar da smo
mi provincijski gradić. Ali London! Gde bi došli pre nego ovamo? Ne, kako ja na to gledam, oni još
nisu došli, što znači da nikada neće doći, što dalje znači da nema nikoga ko bi mogao doći. Sunce mu
ljubim, ko bi pomislio da bi se tako nešto moglo dogoditi!"
Nisam rekao ništa. Alfa nije trebalo vući za nos lakomislenim hrabrenjima:
"I ti tako gledaš, verujem?" rekao je posle pauze.
"Ne izgleda baš najbolje", priznao sam. "Ali još postoji mogućnost, znaš, ljudi odnekud spolja..."
Zatresao je glavom.
"Već bi bili tu. Imali bi kola sa zvučnicima na ulicama i upućivali nas šta da radimo. Ne, prijatelju,
mi smo izgutali svoje; nema nigde nikoga ko bi došao. Tako stvar stoji."
Ćutali smo neko vreme, a onda on reče:
"Ah, dobro. Nije bilo ni tako loše dok je trajalo."
Malo smo razgovarali o tome kako je živeo. Bio je u različitim poslovima od kojih je, čini se, svaki
uključivao zanimljive ilegalne radnje. Sabrao je sve ovim rečima:
"Sve skupa nije bilo tako loše. A šta si ti radio?"
Kazao sam mu. Nije ga se dublje dojmilo.
"Trifidi, ha! Gadne prokletinje, mislim. Nije prirodno moglo bi se reći."
Ostali smo na tome.
Alf je otišao prepustivši me mom razmišljanju i kutiji svojih cigareta. Razmotrio sam izglede i
zaključio da nisu sjajni. Mislio sam o tome kako će to drugi primiti. Naročito kakav će biti Džozelin
stav.
Sišao sam s kreveta i prešao do prozora. Izgledi su bili loši. Prostor okružen vertikalnim zidovima od
oblepljenih cigala kroz četiri sprata ispod mene, stakleno okno pri dnu. U tom smeru nije se dalo
mnogo napraviti. Alf je zaključao vrata za sobom, ali sam za svaki slučaj pokušao da ih otvorim. U
sobi me ništa nije nadahnjivalo. Izgledala je kao da pripada trećerazrednom hotelu, s tim što je sve
sem kreveta bilo izbačeno iz nje.
Ponovo sam seo na krevet da razmislim. Možda bih mogao udesiti Alfa čak i vezanih ruku u slučaju
da on nema nož. Ali on je verovatno imao nož, a to bi bilo neugodno. Slepom ne bi koristilo da mi
preti nožem; da me onesposobi morao bi ga upotrebiti. Sem toga, stajao bih i pred teškoćom da
otkrijem pored koliko bih drugih morao proći pre nego što bih našao izlaz iz zgrade. Uz to nisam
želeo da naškodim Alfu. Činilo mi se mudrije da čekam na priliku koja se morala pružiti čoveku s
vidom među slepima.
Alf se vratio sat kasnije noseći tanjir hrane, kašiku i čaj.
"Malo grubo", izvinio se. "Ali rekli su bez noža i viljuške, pa eto ti."
Dok sam se prihvatao jela raspitivao sam se o drugima. Nije mi mogao reći mnogo, i nije znao imena,
ali sam saznao da su uz muškarce dovedene i žene. Posle toga sam ostao sam nekoliko sati koje sam
proveo pokušavajući da što bolje prespavam svoju glavobolju.
Kad se Alf opet pojavio s hranom i neizbežnom limenkom čaja pratio ga je čovek kojeg je on nazvao
Kokerom. Izgledao je umornije nego kad sam ga poslednji put video. Pod miškom je nosio svežanj
papira. Dobacio mi je prodoran pogled.
"Zamisao vam je poznata?" upitao je.
"Koliko mi je Alf rekao", priznao sam.
"Onda je u redu." Bacio je papire na krevet, uzeo najgornji i razvio ga. To je bio plan Londona s
predgrađima. Pokazao je na površinu, debelo zaokruženu plavom olovkom, koja je označavala deo
Hampsteda i Svis kotidža, a zatim rekao: "To je vaš rejon. Vaša grupa radi unutar ove oblasti i ni u
čijoj drugoj. Ne možemo dopustiti da se svi otimaju za iste zalihe. Vaš je posao da pronađete hranu u
toj oblasti i pobrinete se da vaša grupa dobije i nju i sve drugo što je potrebno. Razumete?"
"A ako ne?" rekao sam gledajući ga.
"Ako ne, onda će oni ogladneti. A ako ogladne, tim gore po vas. Neki momci tamo su gladni, a niko
od nas to ne čini radi zabave. Pazite, dakle, šta radite. Sutra ujutro odvešćemo vas sa vašom grupom
tamo kamionima. Posle toga biće vaša dužnost da ih izdržavate dok neko ne dođe da raščisti stvar."
"A ako niko ne dođe?" upitao sam.
"Neko mora doći." rekao je kruto. "U svakom slučaju, ovo je vaš posao i pazite da ostanete u svojoj
oblasti."
Zaustavio sam ga kad je odlazio.
"Je li ovde gospodica Plejton?" upitao sam.
"Ne znam imena nikome od vas", rekao je.
"Plava, visoka oko 170 centimetara, ima sivo-plave oči," bio sam uporan.
"Tu je neka devojka otprilike te veličine i plava. Ali nisam zapazio njene oči; imam važnijeg posla",
rekao je odlazeći.
Proučio sam kartu. Nisam bio mnogo oduševljen rejonom koji mi je bio dodeljen. U stvari, jedan deo
predstavljao je prilično prijatno predgrađe, ali bi u ovim uslovima bolje odgovarala lokacija s
dokovima i robnim kućama. Nije bilo sigurno da li će u tom kraju biti većih skladišta. Ali ne možemo
svi izvući zgoditak, kao što bi se bez sumnje izrazio Alf, a u svakom slučaju nisam imao nameru da
ostanem duže nego što bude preko potrebno.
Kad se Alf pojavio upitao sam ga da li bi odneo cedulju Džozeli. Zatresao je glavom odrečno.
"Žao mi je, prijatelju. Nije dopušteno."
Obećao sam da neće biti opasna, ali je on ostao pri svome. Imao je donekle pravo. Nije imao razloga
da mi veruje, niti bi mogao pročitati cedulju i videti da li je tako bezazlena kao što ja tvrdim.
Uostalom, nisam imao ni olovke ni papira, pa sam odustao. Posle mog saletanja pristao je da je
obavesti o mome prisustvu i da sazna u koji je rejon šalju. Nije bio oduševljen ni time, ali je morao
priznati da će, ukoliko dođe do raščišćavanja gužve, meni biti mnogo lakše da je ponovo nađem ako
znam gde da počnem tražiti.
Posle toga ostao sam neko vreme u društvu svojih misli.
Nesreća je bila u tome što nisam bio srcem i dušom ni za jedan stav. Imao sam prokleto neugodnu
sposobnost da shvatim argumente obeju strana. Znao sam da je zdrav razum i dugoročno gledanje na
strani Majkla Bridlija i njegove grupe. Da su oni otišli, Džozela i je bismo bez sumnje otišli sa njima
i radili sa njima, ali sam znao da ne bih bio miran. Nikad ne bih bio potpuno uveren da se ništa nije
moglo učiniti za brod koji tone, niti potpuno siguran da nisam samo racionalno opravdao vlastitu
sklonost. Ako zaista nije postojala mogućnost organizovanog spasavanja, onda je njihovo predlaganje
da spasemo ono što se može bio inteligentan postupak. Ali, na žalost, inteligencija nije ni izdaleka
jedini pokretač ljudskih točkova. Ja sam se sukobio baš sa onim usađenim predrasudama za koje je
stari doktor rekao da se tako teško slamaju. Bio je apsolutno u pravu što se tiče teškoća u odnosu na
usvajanje novih principa. Ako bi na primer kojim čudom stigla neka vrsta pomoći, znao sam kakvom
bih se gnjidom osećao zato što sam nestao, bez obzira na karakter motiva, i koliko bih prezirao sebe i
druge što nismo ostali ovde u Londonu da pomognemo dok se još može pomagati.
Međutim, s druge strane, ukoliko pomoć ne bi došla, kako bih se osećao zbog toga što sam izgubio
vreme i uzaludno trošio snagu dok su energičniji ljudi počeli da se spasavaju kad je za to još bilo
vremena?
Znao sam da je potrebno da se jednom zauvek odlučim za pravi pristup i da se držim njega. Ali nisam
mogao. Kolebao sam se. Nekoliko sati kasnije, kad sam zaspao, još sam se kolebao.
Nisam mogao saznati na šta se Džozela odlučila. Od nje nisam dobio nikakvu ličnu poruku. Alf je,
međutim, uveče proturio glavu u sobu. Njegovo obaveštenje bilo je kratko.
"Vestminster. Ha! Čini mi se da ta grupa neće naći mnogo njupe u parlamentu."
Rano sledećeg jutra probudio me Alfov ulazak. Pratio ga je krupniji čovek čiji je pogled izmicao i
koji se nepotrebno razmetao mesarskim nožem. Alf je stupio napred i bacio na krevet zavežljaj
odeće. Njegov pratilac je zatvorio vrata i oslonio se na njih, motreći lukavim okom i igrajući se
nožem.
"Daj nam šape, prijatelju", rekao je Alf.
Pružio sam mu ruke. Opipao je žice na mojim zglobovima i presekao ih kleštima.
"A sada obuci ove krpe, prijatelju", rekao je koraknuvši unazad.
Obukao sam se dok je ljubitelj noža pratio svaki moj pokret kao soko. Kad sam završio, Alf je
izvadio par lisica. "Još samo ovo", rekao je.
Oklevao sam. Čovek kraj vrata prestao se oslanjati na njih; malo je podigao nož. Za njega je ovo
očigledno bio zanimljiv trenutak. Odlučio sam da možda nije vreme za neke pokušaje i pružio mu
šake. Alf ih je opipao i sklopio oko njih lisice. Zatim je otišao i doneo mi doručak.
Gotovo dva sata kasnije, onaj drugi čovek se opet pojavio s jasno istaknutim nožem. Mahnuo je njime
prema vratima.
"Hajde", reče. To je bila jedina reč koju sam od njega čuo.
S neugodnim osećajem u leđima zbog blizine noža sišao sam niz više spratova i prošao kroz jedno
predvorje. Na ulici su čekala dva puna kamiona. Koker je stajao iza jednoga od njih sa dva druga.
Mahnuo mi je da priđem. Bez reči je proturio lanac između mojih ruku. Na oba kraja lanca nalazila se
po jedna karika. Jedna je već bila pričvršćena oko levog zgloba krupnijeg slepca uz njega; drugu je
privezao uz desni zglob sličnog težeg tipa, tako da sam ja bio između njih. Izbegavali su rizik koliko
su god mogli.
"Na tvom mestu ne bih pokušao nikakve gluposti", savetovao mi je Koker. "Ponašaj se pošteno prema
njima i oni će se ponašati pošteno prema tebi."
Nas trojica smo se nezgrapno popeli odostrag, pa su oba kamiona krenula.
Stali smo blizu Svis kotidža i iskrcali se. Oko nas je bilo možda dvadesetak ljudi koji su naokolo
besciljno lutali uz kanale. Na zvuk motora su se svi okrenuli prema nama sa izrazom neverice i počeli
se približavati puni nade kao da su delovi jedinstvenog mehanizma; dozivajući dok su prilazili.
Šoferi su nam viknuli da se maknemo. Povezli su kamion nazad, okrenuli se i odvezli tandrčući putem
kojim smo došli. Ljudi koji su se približavali, sad su zastali. Jedan ili dvojica viknuli su za
kamionima; većina ih se beznadežno i ćutke vratila svom lutanju. Na udaljenosti od oko pedeset
metara od nas, jedna žena je dobila histeričan napad i počela udarati glavom o zid. Osećao sam se
mučno.
Okrenuo sam se svojim pratiocima.
"Pa dobro, šta hoćete najpre?" upitao sam.
"Smeštaj", rekao je jedan. "Moramo negde da spavamo."
Pomislio sam da im moram naći barem to. Nisam mogao jednostavno nestati i ostaviti ih u škripcu
nasred ulice. Kad smo već došli dotle, nisam mogao da im ne nađem makar kakav centar, neku vrstu
štaba, i da ih postavim na noge. Trebalo mi je neko mesto gde bi se moglo obavljati primanje robe,
skladištenje i prehrana, i gde bi svi mogli biti na okupu. Prebrojao sam ih. Bilo ih je pedeset i dvoje,
od čega četrnaest žena. Činilo se kao najbolje da nađem hotel. To će nam uštedeti brigu oko kreveta i
posteljine.
Našli smo neku vrstu pretencioznog pansiona koji se sastojao od četiri spojene viktorijanske kuće s
terasama i u kome je bilo više mesta nego što je nama bilo potrebno. Kad smo stigli, tamo je već bilo
pola tuceta ljudi; bog zna šta se desilo ostalima. Našli smo ih prestrašeno šćućurene u jednom salonu
- jedan starac, starija žena (za koju se ispostavilo da je bila direktor), sredovečan čovek i tri
devojke. Direktorka je bila dovoljno srčana da se pribere i uputi na našu adresu veoma oštre pretnje,
ali nam čak i njen najstroži pansionski način nije imponovao. Starac je pokušao da je potpomogne
praveći se pomalo važan. Ostali nisu učinili ništa, samo su nervozno okrenuli lica prema nama.
Objasnio sam da se useljavamo. Ako im se to ne dopada, oni mogu da odu; ako, pak, više vole da
ostanu i dele ono što se ima na jednake delove, mogu i to. To im nije bilo po volji. Njihovo
reagovanje ukazivalo je na to da su tu negde imali sakrivenih zaliha hrane koju nisu želeli da dele.
Kad su shvatili da smo nameravali da stvorimo još veće zalihe, primetno su izmenili stav i počeli da
se mire sa stanjem.
Odlučio sam da moram ostati dan ili dva, barem da im pomognem da stanu na vlastite noge. Nagađao
sam da će se Džozela osećati slično u svojoj grupi. Taj Koker je bio vešt čovek - digao nas na trik
koji se inače zove prebaciti odgovornost na drugoga. Ali ću se posle toga izgubiti i pridružiti se
Džozeli.
Sledećih nekoliko dana sistematski smo obrađivali veće obližnje trgovine, uglavnom ne baš velike
filijale. Gotovo svugde su drugi već bili stigli pre nas. Ulazi u trgovine izgledali su vrlo jadno. Izlozi
su bili razbijeni, pod prekriven poluotvorenim konzervama i rasutim paketima njihovih razočaranih
nalaznika, a sada su ležali kao lepljiva i smrdljiva masa među krhotinama stakla. Međutim, gubitak je
po pravilu bio mali, a šteta neznatna, tako da smo veće sanduke nalazili u radnji i iza nje potpuno
nedirnute. Nije bilo nimalo lako za slepe da rukuju teškim sanducima, iznose ih iz trgovine i tovare na
ručna kolica. Zatim su ih morali dopremiti do našeg prenoćišta i uskladištiti. Ali su praksom postajali
spretniji.
Rad je kočilo najviše to što sam svugde morao biti prisutan. Malo se ili ništa nije moglo obaviti ako
ih ja nisam upućivao. Nije bilo moguće upotrebljavati više od jedne radne grupe odjednom, mada
bismo mogli sastaviti tuce. Ni u hotelu se nije moglo mnogo učiniti dok sam ja bio odsutan s grupama
za nabavljanje. Sem toga, vreme koje sam morao trošiti na proučavanje i razgledanje rejona bilo je za
sve druge prilično izgubljeno. Dva čoveka s vidom mogla bi obaviti ne samo dvostruko nego i mnogo
više.
Kad smo jednom počeli, danju sam bio isuviše zaposlen da bih duže razmišljao o stvarima koje su
prelazile granice započetog posla, a noću isuviše umoran da ne bih zaspao onoga časa kad bih legao.
Tu i tamo rekao bih sam sebi: "Do sutra uveče biće prilično dobro opskrbljeni - dovoljno da se održe
bar neko vreme. Onda ću se izgubiti i naći Džozelu."
To je zvučalo dobro, ali je svaki dan ostajalo za sutra, i svaki je dan postajalo teže. Neki od njih su
nešto naučili, ali se još uvek praktično ništa - od nabavljanja robe do otvaranja konzervi - nije moglo
odvijati bez mog prisustva. Po toku zbivanja činilo se da sam postajao neophodan sve više umesto
sve manje.
Oni nisu bili ništa krivi. U tome je i ležala teškoća. Neki među njima pokazivali su tako prokleto
mnogo dobre volje. Morao sam jednostavno posmatrati kako mi postaje sve manje moguće da budem
svinja i da ih napustim. Deset puta na dan psovao bih onog Kokera što me je doveo u takvu situaciju,
ali to nije pomagalo da se ona razreši: ostao sam pred pitanjem do kakvog ishoda ona može dovesti...
Prvi nagoveštaj ishoda, mada ga nisam odmah shvatio, došao je četvrtog - ili možda petog - jutra kad
smo izlazili.
Jedna žena je viknula sa stepenica da su gore dva bolesnika; i to prilično teška po njenom mišljenju.
Mojoj dvojici čuvara to se nije svidelo.
"Slušajte", kazao sam. "Sad mi je otprilike dosta tog robijanja u lancima. Išlo bi nam mnogo bolje bez
toga."
"Pa da se izgubite i odete svojoj staroj bandi?" rekao je neko.
"Nemojte se zavaravati", nastavio sam. "Mogao sam udesiti ovaj par amaterskih gorila u svako doba
dana i noći. Nisam to učinio zato što nemam ništa protiv njih sem što su par tupih zanovetala..."
"Slušaj...", počeo je da se buni jedan od mojih privesaka.
"Ali", nastavio sam, "ukoliko me ne puste da vidim šta nedostaje ovim ljudima, onda mogu očekivati
da će biti udešeni svakog trenutka odsad pa nadalje."
Moja dvojica su popustila, ali kad smo stigli u sobu, dobro su pazili da se drže što dalje koliko im je
lanac dopuštao. Bolesnici su bili jedan mladić i jedan sredovečan muškarac. Obojica su imala visoku
temperaturu i tužila se na strašne bolove u stomaku. Tada nisam znao mnogo o takvim stvarima, ali
nije bilo potrebno da se mnogo zna da bi se čovek zabrinuo. Nisam se mogao dosetiti ničem sem da
izdam uputstva da ih odnesu u obližnju praznu kuću i da jedna žena pripazi na njih što može bolje.
To je bio početak dana neuspeha. Sledeći, sasvim različit neuspeh zbio se oko podne.
Bili smo ispraznili većinu obližnjih trgovina s hranom, pa sam odlučio da malo proširimo naš
delokrug. Koliko sam se sećao ove okoline, činilo mi se da na udaljenosti od oko jednog kilometra
prema severu treba da bude još jedna ulica s trgovinama, pa sam poveo svoju grupu tamo. Zaista smo
našli dućane, ali smo našli još nešto.
Zastao sam kad smo zaokrenuli za jedan ugao, pa sam ih mogao videti. Grupa ljudi je ispred jednog
skladišta kotrljala sanduke i tovarila ih na kamion. Da nije bilo razlike u prevoznom sredstvu mogao
bih pomisliti da promatram vlastitu grupu na poslu. Zaustavio sam svoj vod od dvadesetak ljudi
razmišljajući šta da preduzmemo. Bio sam sklon povlačenju i izbegavanju mogućih sukoba tako što
bih potražio slobodno polje rada na nekom drugom mestu; nije imalo smisla dolaziti u sukob kad je u
raznim trgovinama bilo razbacano sasvim dovoljno zaliha za one koji su bili dovoljno organizovani
da se njima posluže. Ali, odluka nije bila prepuštena meni. Dok sam još oklevao, iz trgovine je
samouvereno izišao riđokos mladić. Nije bilo sumnje da on vidi, niti, trenutak kasnije, da nas je
video.
On nije delio moju neodlučnost. Brzo je zavukao ruku u džep. Sledećeg trenutka, zrno se zabilo u zid
pored mene. Nastala je kratka živa slika. Njegovi i moji ljudi okrenuli su oči bez vida jedni prema
drugima pokušavajući da shvate šta se dešava. Onda je opet zapucao. Učinilo mi se da je ciljao u
mene, ali je zrno pogodilo mog pratioca sleva. On je kriknuo kao da je iznenađen i skljokao se uz
neku vrstu uzdaha. Sklonio sam se za ugao povukavši drugog čoveka za sobom.
"Brzo", rekao sam. "Daj mi ključ od lisica. Ovako ne mogu ništa napraviti."
On se samo značajno nacerio.
"Ha", rekao je. "Skini se. Mene nećeš dignuti."
"Oh, pobogu, prokleti glupane...", rekao sam vukući lancem telo čuvara broj jedan da bismo se bolje
zaklonili.
Šašavac je počeo da diskutuje sa mnom. Bog zna za kakve me je lukavosti sumnjičio njegov tupi
mozak. Lanac se dovoljno opustio tako da sam mogao podignuti ruke. Učinio sam to i lupio ga obema
šakama po glavi, pa je tresnuo o zid. To je prekinulo diskusiju. Našao sam ključ u njegovom
prostranom džepu.
"Slušajte", obratio sam se ostalima. "Okrenite se, svi vi, i pođite pravo napred. Nemojte se rastajati,
inače ste propali. Pođite sada."
Otvorio sam lisice na jednoj šaci, otarasio se lanca i prebacio se preko zida u nečiji vrt. Čučeći tamo
rešio sam se lisica s druge šake. Onda sam prešao na drugu stranu i oprezno provirio preko
udaljenijeg ugla zida. Mladić s revolverom nije požurio za nama kao što sam donekle očekivao. On je
još bio sa svojom grupom i davao joj uputstva. A na kraju, zašto bi i žurio? Pošto nismo uzvratili
paljbu mogao je računati sa tim da smo nenaoružani, a mi se nismo mogli ni dovoljno brzo udaljiti.
Kad je izdao svoje naloge, izišao je samouvereno na ulicu do tačke s koje se videla moja grupa u
povlačenju, pa ju je zatim počeo slediti. Na uglu se zaustavio i pogledao dva opružena čuvara.
Verovatno ga je lanac naveo na pomisao da je jedan od njih predstavljao oči bande, jer je vratio
revolver u džep i počeo lagano slediti ostale.
To nisam očekivao, pa je prošlo nešto vremena dok nisam shvatio njegov plan. Onda mi je sinulo
kako bi za njega bilo najkorisnije da sledi grupu do našeg štaba i vidi kakvih se zaliha može tamo
dokopati. Morao sam priznati da je on ili bio brži od mene u otkrivanju prilika, ili je pre toga više
razmišljao o mogućnostima koje bi mogle iskrsnuti. Bilo mi je drago što sam svojoj grupi rekao da
ide pravo. Verovatno će se posle izvesnog vremena umoriti, ali sam računao sa tim da niko od njih
neće pronaći put i tako ga dovesti do hotela. Ako se budu držali na okupu moći ću ih kasnije sve
pokupiti bez većih teškoća. Sada je neposredno preda mnom stajalo pitanje šta da se radi s čovekom
koji ima revolver, a nema skrupula pri njegovoj upotrebi.
U nekim delovima sveta, čovek bi mogao ući u prvu obližnju kuću i naći podesno vatreno oružje.
Hampsted nije bio takav; on je, na žalost, bio veoma otmeno predgrađe. Možda bi se negde mogla
naći lovačka puška, ali samo posle upornog traženja. Mogao sam ga jedino držati na oku nadajući se
da ću doći u priliku da se obračunam sa njim. Odlomio sam granu s jednog drveta, prebacio se
ponovo preko zida i stao lupkati uz rub pločnika ne razlikujući se, tako sam se bar nadao, od stotina
slepih koji su tako lutali ulicama.
Ulica se pružala pravo do izvesne udaljenosti. Riđokosi mladić bio je možda pedeset metara ispred
mene, a moja grupa još pedeset metara ispred njega. Nastavili smo tako da idemo oko jedan
kilometar. Na moje olakšanje, niko iz prednje grupe nije skrenuo u ulicu koja je vodila do naše baze.
Počeo sam razmišljati koliko će vremena proći pre nego što odluče da je bilo dosta hodanja kad me
je prekinuo neočekivan događaj. Jedan čovek koji je zaostajao za drugima, konačno je stao. Odbacio
je svoj štap i presavio se s rukama preko stomaka. Onda se spustio na zemlju i legao savijajući se od
bola. Ostali nisu zastali. Mora da su čuli njegovo jaukanje, ali verovatno nisu imali pojma da pripada
njihovoj grupi.
Mladić je pogledao prema njemu i zastao oklevajući. Promenio je smer i uputio se preko ulice prema
sklupčanoj spodobi. Zastao je malo podalje i počeo ga gledati. Pažljivo ga je posmatrao možda
dvadesetak sekundi. Zatim je lagano, ne sasvim promišljeno, izvukao revolver iz džepa i prosvirao
mu metak kroz glavu.
Grupa se zaustavila na zvuk pucnja, a to sam učinio i ja. Mladić nije pokušao da ih stigne; u stvari,
činilo se da je iznenada potpuno izgubio interesovanje za njih. Okrenuo se i pošao nazad sredinom
ulice. Setio sam se da moram igrati svoju ulogu, pa sam ponovo počeo hodati lupkajući. Nije obraćao
pažnju na mene dok je prolazio, ali ja sam video njegovo lice: bilo je zabrinuto i mračnog izraza...
Nastavio sam hodati na isti način dok nismo stigli na pristojnu razdaljinu, a onda sam požurio do
ostalih. Zaustavivši se na zvuk pucnja, oni su diskutovali da li da nastave hodati.
Prekinuo sam ih rekavši da ćemo sada, kad više nisam opterećen dvojicom neinteligentnih čuvara,
stvari voditi drugačije. Nabaviću kamion i vratiti se za desetak minuta da ih odvezem do našeg
prenoćišta.
Vest da smo sreli drugu organizovanu grupu na radu prouzrokovala je novu zabrinutost, ali naše mesto
bilo je nedirnuto. Jedina novost bila je to da su još dva muškarca i jedna žena oboleli, imali su jake
bolove u stomaku, i da su bili preneti u drugu kuću.
Spremili smo se kako smo mogli i umeli za obranu protiv pljačkaša koji bi stigli dok sam ja odsutan.
Onda sam sabrao novu grupu; odvezli smo se u kamionu, ovog puta u drugom smeru.
Setio sam se da sam u prijašnjim danima obično dolazio na Hampstedske poljane autobusom do
stanice oko koje je bilo načičkano više manjih trgovina i dućana. Pomoću plana grada lako sam našao
to mesto, i ne samo to nego sam ga našao čudesno nedirnuto. Izuzev tri ili četiri razbijena izloga,
predeo je izgledao kao da je naprosto zatvoren za vreme vikenda.
Međutim, postojale su i razlike. U prvom redu, nedeljom ili pazarnim danom, to mesto nije nikad
pritiskivala takva tišina; i na ulici je ležalo više leševa. Ali čovek se već toliko bio naučio na leševe
da na njih nije gotovo ni obraćao pažnju. U stvari sam se čudio da ih nije bilo više, pa sam došao do
zaključka da je većina ljudi tražila kakav zaklon bilo zbog straha bilo za kasnije kad budu malaksali.
To je bio jedan od razloga što mi se nije ulazilo u stambene zgrade.
Zaustavio sam kamion ispred trgovine životnih namirnica i osluškivao nekoliko sekundi. Tišina se
spustila na nas kao pokrivač. Nije bilo ni lupkanja štapova; nijedna lutalica nije se mogla videti.
Ništa se nije kretalo.
"U redu", rekao sam. "Ispadajte, momci."
Zaključana vrata trgovine lako su popustila. Unutra je bio uredan i nedirnut raspored čabrica
maslaca, kolutova sira, komada slanine, sanduka šećera i svega ostalog. Zaposlio sam svoje ljude.
Oni su već bili razvili vlastite metode rada i sigurnije su rukovali stvarima. Mogao sam ih malo
ostaviti da nastave sami dok ne ispitam skladište pozadi, a zatim i podrum.
Dok sam dole istraživao sadržaj sanduka začuo sam krike negde napolju. Odmah za njim došao je
gromki bat teških cipela po podu nada mnom. Jedan čovek je sleteo kroz za sklopna vratašca i pao na
glavu. Nije se više pokrenuo niti dao glasa od sebe. Zaključio sam da se gore verovatno odvija bitka
sa suparničkom bandom. Prekoračio sam palog čoveka i oprezno se uspeo uzanim stepenicama držeći
ruku nad glavom da bih se odbranio.
Najpre sam ugledao brojne teške cipele kako se iz neugodne blizine kreću prema mojim vratašcima.
Brzo sam skočio gore i izmakao se pre nego što su stigli do mene. Ispeo sam se baš na vreme da
vidim kako staklo izloga popušta. Tri čoveka su pala unutra zajedno sa njim. Dug zeleni bič udario je
za njima i pogodio jednoga na tlu. Druga dvojica su otpuzala kroz razlupane predmete u izlogu i
oteturala dublje u prodavnicu. Oni su potisnuli ostale nazad, tako da su još dvojica pala kroz
vratašca.
Bio mi je potreban samo letimičan pogled na onaj bič da bih shvatio šta se desilo. Prošlih dana sam,
radeći, bio gotovo zaboravio na trifide. Uspeo sam se na jedan sanduk i pogledao preko glava ljudi.
U mom vidnom polju bila su tri trifida: jedan napolju na ulici, a dva bliže na pločniku. Četiri čoveka
ležala su nepokretno vani na tlu. Tada sam shvatio zašto su ove trgovine bile nedirnute i zašto se niko
nije mogao videti u blizini poljana. U isto vreme sam proklinjao sam sebe što nisam pažljivije
pogledao leševe na ulici. Jedan pogled na opekotinu od uboda bio bi mi dovoljna opomena.
"Stanite!" povikao sam, "ostanite gde ste."
Skočio sam sa sanduka, odgurnuo ljude koji su stajali na preklopljenom poklopcu vratašca i zatvorio
ga.
"Pozadi su vrata", rekao sam. "Polako sada."
Prva dvojica su otišla nečujno. Onda je jedan trifid zafijukao bodljom u sobu kroz razbijen izlog.
Jedan čovek je vrisnuo padajući. Drugi su pojurili u panici i izgurali me ispred sebe. U vratima je
nastao zastoj. Iza nas su bodlje još dva puta fijuknule pre nego što smo prošli.
U zadnjoj sobi sam se osvrnuo sav zadihan. Bilo nas je sedam.
"Stanite", rekao sam opet. "Ovde smo sigurni."
Vratio sam se do vrata. Zadnji deo trgovine bio je izvan domašaja trifida dok su još bili napolju.
Uspeo sam da bezbedno stignem do zaklopnih vratašca i da ih podignem. Ona dvojica koja su pala
kroz njih posle moga izlaska, pojavila su se iz podruma. Jedan je slomio ruku, a drugi se samo
ugruvao i psovao.
Iza zadnje sobe prostiralo se malo dvorište, a sa njegove suprotne strane bila su vratašca u zidu od
opeka visokom oko dva i po metra. Postao sam oprezan. Umesto da odem pravo do vrata, popeo sam
se na krov obližnje šupe da bih izvidio situaciju. Video sam da vrata vode u uzan prolaz koji se
protezao celom dužinom bloka. Prolaz je bio prazan. Ali iza njegovog zida, na strani nasuprot meni
kojom su se izgleda završavali vrtovi reda privatnih kuća, opazio sam vrhove dvaju trifida
nepomičnih u grmlju. Bilo je sasvim mogućno da ih ima više. Zid je na toj strani bio niži, a njihova bi
im visina omogućila da udaraju preko prolaza svojim bodljama. Objasnio sam položaj ostalima.
"Proklete neprirodne beštije", rekao je jedan od njih. "Uvek sam mrzeo te kurvine sinove."
Nastavio sam da istražujem. Ispostavilo se da je u drugoj zgradi do nas, prema severu, servis za
pozajmicu automobila s troja kola na licu mesta. Bilo je dosta teško prebaciti grupu preko dva zida,
osobito čoveka s polomljenom rukom, ali smo nekako uspeli. Čak sam ih sve smestio u jedan veliki
Dajmler. Kad smo svi bili spremni, otvorio sam spoljna vrata i otrčao natrag do automobila.
Trifidi su se smesta zainteresovali. Njihova neverovatna osetljivost prema zvucima obavestila ih je
da se nešto dešava. Kad smo krenuli, njih nekoliko je već teturalo prema ulazu. Bodlje su šibnule
prema nama i bezopasno udarile po zatvorenim prozorima. Naglo sam zaokrenuo udarivši u jednog
od njih i prevrnuvši ga. Nastavili smo uz ulicu prema zdravijim susedstvima.

To veče bilo je najgore od svih koje sam proveo posle katastrofe. Oslobođen svojih čuvara preuzeo
sam jednu sobicu u kojoj sam bio sam. Stavio sam šest upaljenih sveća u jednom redu na vrh kamina i
dugo sedeo u fotelji pokušavajući da razmotrim situaciju. Kad smo se vratili, saznali smo da je umro
jedan od jučerašnjih bolesnika; drugi je očigledno umirao, a imali smo i četiri nova slučaja. Dok smo
večerali, pridružilo im se još dvoje. Nisam imao pojma kakva je to bolest. Uz postojeći nedostatak
usluga i opšti tok zbivanja, to je moglo biti svašta. Pomislio sam na tifus, ali sam imao mutnu ideju da
ga vreme inkubacije isključuje, mada ne bi bilo velike razlike ni da sam znao šta je. Znao sam samo
toliko da je bilo dovoljno gadno da navede onog riđokosog mladića da upotrebi revolver i odustane
od namere da sledi moju grupu. Obuzimao me je sve više utisak da sam od samog početka činio
medveđu uslugu svojoj grupi. Uspeo sam da ih održim na životu između protivničke bande na jednoj
strani i trifida koji su prodirali sa poljane na drugoj strani. A sad i ova bolest. Kad se sve sabere,
moj uspeh se sastojao samo u kratkom odgađanju njihovog izgladnjivanja.
Stvari su sada stajale tako da nisam znao kojim putem da krenem.
Sem toga bio sam zabrinut i za Džozelu. Vrlo verovatno su se slične stvari, možda i gore, dešavale i u
njenom rejonu...
Uhvatio sam se kako ponovo mislim o Majklu Bridliju i njegovoj grupi. Pre sam znao da su bili
logični, a sada sam počeo misliti da su možda bili i dublje humani. Oni su uvideli da je pokušaj
spasavanja većeg broja ljudi beznadežan. Podržavati u preostalima ispraznu nadu bilo je gotovo
okrutno.
Odlučio sam da sutra potražim Džozelu da bismo to zajedno rešili...
Zasun na vratima je škljocnuo i ona su se polako otvorila.
"Ko je?" upitao sam.
"Oh, to jeste vi", rekao je devojački glas.
Ušla je zatvarajući vrata sa sobom.
"Šta želite?" upitao sam.
Bila je visoka i vitka. Ispod dvadeset godina rekao bih. Kosa joj je bila pomalo valovita, kestenjaste
boje. Bila je mirna, ali je čovek morao da je zapazi; bilo je to u njenoj teksturi, a ne samo u obrisu.
Odredila je moj položaj po glasu i pokretima. Zlatnosmeđe oči gledale su malo iznad mog levog
ramena, inače bih bio siguran da me proučava.
Nije odmah odgovorila. Ta nesigurnost nije joj nekako pristajala. Čekao sam da progovori. Grlo mi
se steglo. Bila je mlada i bila je lepa. Pred njom je trebalo da stoji ceo život... A zar mladost i lepota
nisu pomalo tužne u ovim prilikama?
"Vi odlazite odavde?" rekla je tihim, malo kolebljivim glasom, napola kao pitanje, napola kao izjavu.
"To nisam nikada rekao", uzvratio sam.
"Ne", priznala je, "ali to kažu ostali. Imaju pravo, zar ne?"
Nisam ništa odgovorio na to. Nastavila je:
"Ne možete. Ne možete ih ostaviti tako. Potrebni ste im."
"Ovde nisam koristan. Sve nade su lažne."
"A šta ako se ispostavi da nisu lažne?"
"Ne može se ispostaviti, ne više. Dosad bismo saznali."
"Ali ako se na kraju ipak obistine, a vi ste jednostavno otišli...?"
"Zar verujete da nisam o tome razmišljao? Ovde nisam ni od kakve koristi, kažem vam. Bio sam kao
injekcija droge koja se daje pacijentu da izdrži još malo, bez lekovite vrednosti; samo odgađanje."
Nekoliko sekundi nije odgovarala. Onda je nesigurno rekla:
"Život je veoma dragocen, čak i ovakav." Njeno samosavladavanje je gotovo popustilo.
Nisam mogao ništa da kažem. Ona se pribrala.
"Vi nas možete održati u životu. Uvek postoji mogućnost, bar mala mogućnost da se nešto desi, čak i
sada."
Već sam rekao šta mislim o tome, pa nisam hteo da to ponavljam.
"Tako je teško", rekla je kao da govori samoj sebi. "Kad bih vas samo mogla videti... Ali, naravno,
kad bih to mogla... Jeste li mladi? Zvučite mladalački."
"Još nemam trideset", kazao sam. "I veoma sam običan."
"Ja imam osamnaest. Bio mi je rođendan kad je došla kometa."
Nisam se mogao setiti ničega što ne bi zvučalo okrutno. Pauza se produžila. Video sam da krši ruke.
Onda ih je opustila u stranu, potpuno belih zglobova na prstima. Zaustila je, ali nije progovorila.
"Šta je?" upitao sam. "Šta mogu učiniti sem da ovo malo produžim?"
Ugrizla se za usnu, zatim rekla:
"Oni - oni su govorili da ste možda osamljeni. Mislila sam, kad bi možda...", glas joj se kolebao, a
zglobovi na prstima su još jače pobeleli. "Kad biste možda imali nekoga... mislim, nekog ovde... ne
biste - ne biste nas ostavili. Biste li ostali s nama?"
"Oh, bože!" rekao sam tiho.
Pogledao sam je kako stoji potpuno uspravna, a usne su joj malo podrhtavale. Trebalo je da ima
udvarača, da je saleću za najmanji smešak. Trebalo je da bude srećna i bezbrižna izvesno vreme, a
zatim srećna brinući za druge. Život je za nju morao biti čudesan, a ljubav veoma privlačna...
"Bićete obazrivi sa mnom, zar ne?" rekla je. "Znate, ja nisam..."
"Prestanite! Prestanite!" uzviknuo sam. "Ne smete mi govoriti takve stvari. Molim vas, idite."
Ali ona nije otišla. Stajala je i gledala u mene očima koje nisu videle.
"Idite!" ponovio sam.
Nisam mogao izdržati prekor koji je ona predstavljala. Ne samo sebe - hiljade i hiljade uništenih
mladih života...
Prišla je bliže.
"Vi kao da plačete!" rekla je.
"Idite. Tako vam boga, idite!"
Oklevala je, zatim se okrenula i napipala put nazad do vrata. Dok je izlazila kaozao sam:
"Možete im reći da ću ostati."
Sledećeg jutra najpre sam osetio smrad. I pre je tu i tamo bilo naleta smrada, ali srećom je vreme
bilo prohladno. Sada se ispostavilo da sam prespavao duboko u već topliji dan. Neću ulaziti u detalje
o tom smradu; oni koji su ga upoznali neće ga nikad zaboraviti, a drugima se ne može opisati.
Nedeljama se dizao iz svakog grada i gradića, raznošen svim mogućim vetrovima. Kad sam se toga
jutra probudio i osetio ga, on me je uverio u dolazak kraja. Smrt je samo udarni kraj življenja;
raspadanje je konačno.
Ležao sam nekoliko minuta razmišljajući. Sad sam jedino mogao natovariti celu svoju grupu u
kamione koje ću jedan za drugime odvesti izvan grada. A sve one zalihe koje smo nakupili? I njih je
trebalo natovariti i odvesti, a ja sam jedini mogao voziti... To će trajati danima, ukoliko smo uopšte
mogli raspolagati sa toliko dana...
Posle toga sam počeo razmišljati šta se sada dešava u zgradi. U njoj je vladala čudna tišina.
Oslušnuvši, mogao sam čuti samo jedan glas kako ječi u drugoj sobi i ništa više. Sišao sam s kreveta
i užurbano se obukao sa osećanjem uznemirenosti. Na hodniku sam ponovo oslušnuo. Niko se nije
micao po kući. Iznenada sam imao gadan osećaj da se priča ponavlja i da sam se vratio u bolnicu.
"Hej! Ima li koga?" povikao sam.
Nekoliko glasova je odgovorilo. Otvorio sam obližnja vrata. Unutra je bio jedan čovek; izgledao je
veoma loše i bio je u delirijumu. Tu nisam mogao ništa učiniti; zatvorio sam vrata.
Koraci su mi odjekivali na drvenom stepeništu. Na sledećem spratu čuo sam: "Bile, Bile!"
Tamo u krevetu u jednoj sobici ležala je devojka koja me je posetila prošle večeri. Okrenula je glavu
kad sam ušao. Video sam da je i nju zahvatilo.
"Ne približavaj se", rekla je. "To jesi ti, Bile? Mislila sam da moraš biti. Ti još možeš hodati: oni
moraju puziti. Vrlo mi je drago, Bile. Ja sam im rekla da ne bi tek tako otišao, ali oni su rekli da jesi.
Sada su svi otišli, svi koji su mogli."
"Ja sam spavao", rekao sam. "Šta se desilo?"
"Sve nas je više bilo takvih. Uplašili su se."
Rekao sam bespomoćno: "Šta da učinim za vas? Mogu li vam išta doneti?"
Njeno lice se iskrivilo, rukama se uhvatila za stomak i počela se previjati. Grč je prošao, ali je znoj i
dalje kapao s njenog čela.
"Molim te, Bile. Nisam mnogo hrabra. Možeš li mi doneti nešto da - da završim?"
"Da", rekao sam. "To mogu učiniti za vas."
Vratio sam se iz apoteke za deset minuta. Dao sam joj čašu vode i stavio drogu u drugu ruku.
Malo ju je držala u ruci. Onda je rekla:
"Tako besmisleno, a sve je moglo biti tako različito! Zbogom, Bile, i hvala što si pokušao."
Pogledao sam njenu opruženu priliku. Postojalo je nešto što je sve činilo još besmislenijim;
razmišljao sam koliko bi ih reklo: "Uzmi me sa sobom", dok je ona rekla: "Ostanite s nama."
A nisam znao ni kako se zove.
 9. EVAKUACIJA

Sećanje na riđokosog mladića koji je pucao na nas odredilo je moj put do Vestminstera.
Od moje šesnaeste godine naovamo, moje interesovanje za oružjem je opadalo, ali u okolini koja se
vraćala divljaštvu izgledalo je da se čovek mora ponašati manje ili više kao divljak, ili će verovatno
uskoro uopšte prestati da se ponaša. U ulici Sv. Džemsa nekad je bilo više prodavnica koje bi vam s
najvećom ljubaznošću prodale oružje za svaki oblik ubijanja - od puške za svrake do puške protiv
slonova.
Napustio sam ih uz pomešano osećanje zaštićenosti i banditizma. Opet sam posedovao koristan
lovački nož. U mom džepu bio je revolver izrađen precizno poput naučnog instrumenta. Na sedištu
kraj mene ležala je nabijena puška kalibra 12 sa sanducima municije. Izabrao sam pušku sa sačmom;
pucanj joj je isto tako uverljiv. Odrubiće vrh trifidu tako čisto kako to zrno retko postiže. A trifidi su
se sada mogli videti u središtu Londona. Činilo se da i dalje izbegavaju ulice gde god mogu, ali sam
primetio nekolicinu kako tumaraju kroz Hajd park, a drugi su bili u Grin parku. To su vrlo verovatno
bili ukrasni, bezopsano potkresani primerci, a možda i nisu.
Tako sam došao do Vestminstera.
Mrtvilo i kraj svega bili su tamo veoma naglašeni. Po ulicama su ležala uobičajena raštrkana i
napuštena vozila. Videlo se malo ljudi. Spazio sam trojicu na nogama. Dvojica su lupkala idući niz
kanale Vajtenla, a treći je bio na Trgu parlamenta. Sedeo je blizu Linkolnovog spomenika i pritiskao
uz se svoj najdraži posed - komad slanine s kojeg je tupim nožem odsekao iskrzan režanj.
Nad svim tim dizala se zgrada Parlamenta, s kazaljkama na satu koje su se zaustavile na šest sati i tri
minuta. Bilo je teško poverovati da sve to više ništa ne znači, da je to sada prosto pretenciozna
tvorevina u nesigurnom kamenu koja je mirno mogla propadati. Neka mu lomni tornjevi padaju na
terasu - neće više biti ogorčenih poslanika da se bune zbog opasnosti po svoje dragocene živote. Kad
prođe određeno vreme, krovovi će nesmetano pasti u dvorane koje su u svoje vreme pobudivale u
svetu odjeke dobrim namerama i žalosnim kompromisima; neće biti nikoga ni da ih zaustavi ni da za
njih mari. Kraj njega je Temza nepokolebljivo tekla dalje.
Tako će teći sve do dana kada će nasipi popustiti i vode se razliti i od Vestminstera ponovo stvoriti
ostrvo u močvari.
Čudesno jasno izrezbarena prema bezdimnom vazduhu dizala se srebrnastosiva Vestminsterska
opatija. Spokoj starosti odvajao ju je od kratkotrajnih izraslina oko nje. Počivala je solidno na
temelju stoleća, određena da možda još vekovima čuva u sebi spomenike onima čije je delo sada bilo
uništeno.
Nisam se zadržao tamo. Verovatno će sledećih godina neki ljudi otići da osmatraju staru Opatiju
romantičarskom melanholijom. Ali romantika te vrste predstavlja smesu tragedije i osvrtanja unazad.
Ja sam bio suviše blizu.
Uz to se u meni javljao i nov osećaj - strah od samoće. Nisam bio sam otkako sam išao od bolnice do
Pikadilija, a onda je sve što sam vidao bilo zapanjujuće i novo. Sada sam prvi put osetio užas prave
samoće za vrstu koja je po prirodi društvena. Osećao sam se nag i izvrgnut svim vrebajućim
strahovima...
Prisilio sam se da nastavim vožnju uz Viktorijinu ulicu. I sam zvuk auta uznemirivao me je svojim
odjecima. Nagon me je terao da ga ostavim i da se tiho provlačim peške, pouzdavajući se u lukavstvo
kao prašumska zver. Morao sam sabrati svu snagu volje da bih zadržao prisebnost i nastavio da
sprovodim svoj plan. Znao sam, naime, šta bih napravio da mi je slučajno bio dodeljen taj rejon -
potražio bih zalihe u njegovoj najvećoj robnoj kući.
Neko je zaista već bio očistio odeljenje za zalihe Robne kuće Vojske i mornarice, ali u njoj nije više
bilo nikoga.
Izašao sam na sporedna vrata. Na pločniku je jedna mačka njuškala oko nečega što je moglo biti
svežanj starih krpa, ali nije bilo. Pljesnuo sam rukama da je oteram. Besno me je pogledala i zatim se
odšunjala.
Iza ugla se pojavio jedan čovek. Imao je likujući izraz na licu i sredinom ceste je kotrljao veliki sir.
Kad je začuo moje, korake, zaustavio je svoj sir i seo na njega mašući razjareno štapom. Vratio sam
se svom automobilu u glavnoj ulici.
Verovao sam da je i Džozela izabrala hotel kao pogodan štab. Setio sam se ih je bilo nekoliko oko
stanice Viktorija, pa sam se odvezao do nje. Ispostavilo se da ih je bilo znatno više nego što sam
mislio. Pošto sam razgledao dvadesetak ili više bez ikakvog znaka organizovanog naseljavanja,
stanje je počelo izgledati prilično beznadežno.
Pogledao sam okolo ne bih li ugledao nekog koga bih pitao. Postojala je mogućnost da ljudi koji ovde
još žive treba da to zahvale njoj. Otkako sam došao u ovaj rejon video sam samo pola tuceta ljudi
koji su se mogli kretati. Sada se činilo da nema nikoga. Ali sam najzad kraj ugla Bakingam palas roda
našao jednu staricu kako zgurena sedi na pragu neke kuće. Strugala je po jednoj limenki izlomljenim
noktima, psujući i šmrcajući na smenu nad njom. Pošao sam do obližnje manje trgovine i našao pola
tuceta konzervi pasulja zaboravljenih na visokoj polici: otkrio sam i jedan otvarač za konzervi i
vratio se do nje. Ona je još uvek beskorisno grebla po svojoj limenki.
"Bolje da je bacite. To je kafa", kazao sam. Stavio sam joj otvarač u ruku i dao joj limenku pasulja.
Zatim sam rekao: "Slušajte me, da li znate za neku devojku ovde blizu, devojku koja vidi? Ona
najverovatnije vodi jednu grupu."
Nisam imao nade, ali nešto mora da je pomoglo starici da se održi duže od drugih. Kad je ona
kimnula, izgledalo mi je suviše dobro da bih poverovao.
"Da", rekla je načinjujući konzervu.
"Znate li gde je ona?" upitao sam. Nije mi palo na pamet da bi to mogao biti iko drugi sem Džozele.
Međutim, ona je zatresla glavom.
"Ne znam. Bila sam malo s njenom grupom, ali sam ih izgubila. Starica kao ja ne može držati korak s
mladima, pa sam ih izgubila. Nisu hteli da čekaju jednu staricu, i ja više nisam mogla da ih nađem."
Nastavila je napregnuto da otvara konzervu.
"Gde ona živi?" upitao sam.
"Svi smo bili u jednom hotelu. Ne znam gde je, inače bih ih opet našla."
"Ne znate kako se zove?"
"Ne. Šta će ti ime mesta kad ne vidiš da ga pročitaš, a ni bilo ko drugi?"
"Ali morate se sećati nečega o njemu."
"Ne, ne sećam se."
Podigla je limenku i oprezno pomirisala sadržaj.
"Slušajte me", rekao sam hladno. "Vi biste želeli da zadržite ove limenke, zar ne?"
Jednom rukom učinila je pokret kao da ih sve želi prigrliti.
"Pa dobro, onda mi morate reći sve što možete o tom hotelu", nastavio sam. "Morate znati je li bio
veliki ili mali."
Razmišljala je, i dalje štiteći jednom rukom limenke.
"Prizemno je odzvanjao nekako šuplje, kao da je poveći. Verovatno je bio otmen, mislim imao je one
meke sagove i dobre krevete i dobre pokrivače."
"Ništa drugo?"
"Ne, bar koliko... da, ipak ima nešto. Imao je dva mala stepenika napolju, a ulazilo se kroz ona vrata
što se okreću i okreću."
"To je već bolje", rekao sam. "Sasvim ste sigurni u to? Ako ne mogu naći njega, mogu naći vas,
znate."
"Božja istina, gospodine. Dva mala stepenika i vrata što se okreću i okreću."
Pročeprkala je po izlizanoj torbi kraj sebe, izvadila prljavu kašiku i počela sladiti pasulj kao da je
rajska marmelada.
Otkrio sam da u blizini ima još više hotela nego što sam mislio i, začudo, velik broj imao je okretna
vrata. Ipak sam nastavio traženje. Kad sam ga našao, svaka zabuna bila je isključena, Tragovi i smrad
bili su mi isuviše dobro poznati.
"Ima li koga?" povikao sam u salonu koji je odjekivao. Spremao sam se da pođem dalje kad se iz
jednog ugla začulo stenjanje. Na drugoj strani, u polutamnom udubljenju, jedan čovek je ležao na
otomanu. Čak i u mraku moglo se videti da je blizu kraja. Nisam se suviše približio. Njegove oči su
se otvorile. Na trenutak sam pomislio da vidi.
"Ti, tamo...", rekao je.
"Da, ja bih hteo..."
"Vode", rekao je. "Tako ti Hrista, daj mi malo vode..."
Prešao sam u trpezariju i pronašao salu za serviranje iza nje. Slavine su bile suve. Uštrcao sam
nekoliko sifona sode u veliki krčag i odneo ga s jednom šoljicom. Stavio sam je na tlo nadohvat
njegove ruke.
"Hvala, prijatelju", rekao je. "Ostalo mogu sam. Drži se podalje od mene."
Zahvatio je šoljicom iz krčaga i iskapio je.
"Bože", rekao je. "Kako mi je to bilo potrebno!" Ponovio je, a zatim upitao: "Šta ti radiš, prijatelju?
Ovde nije zdravo, znaš."
"Tražim devojku, devojku koja vidi. Zove se Džozela. Je li ovde?"
"Bila je ovde. Samo si došao prekasno, druže."
Iznenada sumnja štrecnula me je kao fizički ubod.
"Ne - ne mislite...?"
"Ne. Smiri se, prijatelju. Nema ono što ja imam. Ne, samo je otišla kao i svi drugi koji su mogli."
"Kuda je otišla?"
"To ne znam da ti kažem, prijatelju."
"A tako", rekao sam potišteno.
"Najbolje će biti da i ti odeš, druže. Ako se budeš dugo vrzmao ovuda ostaćeš zauvek kao i ja."
Imao je pravo. Stajao sam i gledao ga.
"Mogu li vam doneti još štogod?"
"Ne. To će mi biti dosta. Čini mi se da mi ubrzo neće biti ništa potrebno." Zastao je. Zatim je dodao:
"Zbogom, prijatelju, i mnogo hvala. Ako je nađeš, pazi na nju - to je dobra devojka."
Malo kasnije, dok sam jeo konzervisanu šunku i pio pivo iz flaše, setio sam se da nisam upitao onog
čoveka kad je Džozela otišla, ali sam zaključio da bi on jedva mogao imati jasnu predstavu o
vremenu.
Jedino mesto gde sam se setio da bih mogao da idem bio je Univerzitet. Računao sam s tim da će
Džozela pomisliti isto, a postojala je i nada da su se neki drugi od naše grupe vratili tamo u
nastojanju da se ponovo okupimo. Nada je bila mala, jer ih je zdrav razum morao navesti da napuste
grad pre više dana.
Dve zastave su i dalje lepršale nad zgradom, opuštene u toplom vazduhu rane večeri. Od oko dva
tuceta kamiona koji su bili prikupljeni u prvom dvorištu, sada ih je bilo još četiri, činilo se da su
nedirnuta. Parkirao sam automobil kraj njih i ušao u zgradu. Koraci su odzvanjali u tišini.
"Halo! Halo!" vikao sam. "Ima li koga?"
Glas mi je odjekivao kroz hodnike i uz spratove zamirući do izobličenog šapata, a zatim do tišine.
Pošao sam do vrata drugog krila i ponovo viknuo. Još jednom su odjeci izumrli neometeni, padajući
meko poput prašine. Tek sam tada, okrenuvši se, primetio da je na unutrašnjem zidu uz spoljna vrata
bio kredom ispisan neki tekst. On je jednostavno davao adresu velikim slovima:

ZAMAK TINŠAM
BLIZU DEVIZESA
VALTŠIR

To je bilo bar nešto. Gledao sam i razmišljao. Za manje od sata pašće mrak. Nagadao sam da je
Devizes udaljen oko sto pedeset kilometara, a verovatno i više. Ponovo sam izišao i pregledao
kamione. Jedan od njih bio je onaj poslednji što sam ga dovezao - onaj u koji sam stavio svoju
prezrenu opremu protiv trifida. Setio sam se da se ostatak njegovog tereta sastoji od korisnog izbora
hrane i drugih zaliha. Biće mnogo bolje da stignem s njim nego u automobilu praznih ruku. Ali
ukoliko nije bilo hitnih razloga, nisam se baš otimao da vozim bilo šta, a najmanje veliki i teško
natovaren kamion, po noći, cestama na kojima se može očekivati priličan broj prepreka. Ako se njime
negde zaglavim, što je bilo sasvim verovatno, izgubiću mnogo više vremena tražeći drugi kamion i
premeštajući tovar negoli ako provedem noć ovde. Raniji odlazak ujutro pružao mi je mnogo bolje
izglede. Premestio sam svoje sanduke s nabojima iz automobila u kabinu kamiona da bih bio
spreman. Pušku sam zdržao.
Našao sam sobu iz koje sam istrčao zbog lažne požarne uzbune tačno u onakvom stanju u kakvom sam
je ostavio; s mojom odećom na stolici, pa čak i s kutijom za cigarete i upaljačem kraj mog
improvizovanog kreveta gde sam ih ostavio.
Bilo je još suviše rano za spavanje. Zapalio sam cigaretu, stavio kutiju u džep i odlučio da izađem.
Pre nego što sam ušao u vrt Rasel skvera, pomno sam ga pregledao. Otvoreni prostori bili su mi već
sumnjivi: jasno - spazio sam jednog trifida. Bio je u severozapadnom uglu, potpuno nepomičan, ali
znatno viši od okruglog grmlja. Prišao sam bliže i razneo mu vrh na komade jednim jedinim pucnjem.
Buka na tihom trgu jedva da bi bila neugodnija da sam ispalio haubicu. Kad sam bio siguran da drugi
trifidi ne vrebaju u njemu, ušao sam u vrt i seo, naslonivši se na jedno drvo.
Ostao sam tamo možda dvadeset minuta. Sunce je bilo nisko i senke su padale do pola trga. Uskoro
ću morati da uđem. Dok je bilo svetla mogao sam se održati; u tami se moglo nešto tiho došunjati.
Već sam bio stupio na put povratka ka primitivcu: možda ću uskoro provoditi noćne sate u strahu kao
što mora da su činili moji daleki preci, osmatrajući s vekovnim nepoverenjem mrak izvan svoje
špilje. Zadržao sam se da bih bacio još jedan pogled po trgu, kao da je on stranica povesti koju ću
naučiti pre nego što se okrene. Stojeći tako u njemu začuo sam škripu koraka na ulici - slabi šum, ali u
toj tišini glasan kao meljava mlinskog kamena.
Okrenuo sam se s puškom na gotovs. Kruso nije bio više začuđen kad je ugledao trag stopala nego ja
kad sam začuo šum koraka, jer oni nisu oklevali kao koraci slepog. U polumraku sam na trenutak
spazio priliku koja se kretala. Kad je skrenula sa ulice i ušla u vrt, video sam da je to muškarac. On
je mene očigledno video pre nego što sam ja njega čuo, jer je išao pravo prema meni:
"Ne treba da pucate", rekao je raširivši prazne ruke.
Nisam ga prepoznao dok nije stigao na razdaljinu od nekoliko metara. U isto vreme, on je prepoznao
mene.
"Oh, pa to ste vi", rekao je.
Puška mi je ostala uperena.
"Zdravo, Kokere. Šta tražite? Hoćete li me opet voditi na jednu vašu zabavicu?" upitao sam ga.
"Ne. Možete spustiti tu stvar. Ionako pravi suviše veliku buku. I tako sam vas našao! Ne", ponovio je,
"meni je dosta."
"I meni", rekao sam i spustio pušku. "Šta se desilo vašoj grupi?" upitao je.
Kazao sam mu. On je kimnuo.
"Isto se desilo i mojoj. Isto i drugima, rekao bih. Pa, bar smo pokušali..."
"Na pogrešan način", rekao sam. Ponovo je kimnuo.
"Da", priznao je. "Čini mi se da je vaša grupa od samog početka imala pravilnu ideju - samo ona nije
izgledala pravilno niti je zvučala pravilno pre nedelju dana."
"Pre šest dana", ispravio sam ga.
"Nedelju dana", rekao je on:
"Ne, siguran sam - ali dobro, to i tako nije važno", rekao sam. "U tim okolnostima", nastavio sam,
"šta kažete na to da objavimo amnestiju i počnemo iz početka?"
On se složio.
"Nisam imao pravo", ponovio je. "Mislio sam da sam ja jedini koji shvata položaj ozbiljno, ali ga
nisam shvatio dovoljno ozbiljno. Nisam verovao da će on potrajati i da se neće pojaviti nikakva
pomoć. Ali sada, vidite kako je! A tako mora da je svugde. Evropa, Amerika - pomislite, Amerika
ovako udešena! Pa ipak mora da jesu. Da nisu, već bi bili ovde, pomagali bi i raščišćavali - tako bi
oni učinili. Ne, čini mi se da je vaša grupa od samog početka bolje shvatila položaj."
Razmišljali smo nekoliko časaka, a zatim sam upitao: "Ova bolest, ova kuga, šta mislite šta je?"
"Nemam pojma, druže. Mislio sam da je tifus, ali mi je neko rekao da treba proći više vremena pre
nego što izbije tifus, i tako ne bih znao da vam kažem. Ne znam kako i ja nisam dobio sem što sam
mogao da se držim podalje od zaraženih i jedem nezagađenu hranu. Ograničio sam se na limenke koje
sam sam otvarao i pio samo pivo iz flaša. U svakom slučaju, mada sam dosad imao sreće, nisam baš
mnogo oduševljen dužim zadržavanjem ovde. A kuda vi sada idete?"
Kazao sam mu za adresu na zidu. On je nije video. Išao je prema zgradi Univerziteta kad ga je zvuk
mog pucnja naveo da oprezno izvidi.
"To...", počeo sam i naglo se prekinuo. Iz jedne ulice zapadno od nas začuo se zvuk polaska
automobila. Užurbano je promenio brzine i zatim se izgubio u daljini.
"Pa, bar je još neko preživeo", rekao je Koker. "Kao i onaj koji je napisao tu adresu. Imate li pojma
ko bi to mogao biti?"
Slegnuo sam ramenima. Moglo se opravdano pretpostaviti da je to bio neki povratnik iz grupe koju je
Koker napao, ili možda neka osoba s vidom koju njegovo odeljenje nije uspelo da uhvati. Ko zna
koliko je dugo adresa stajala na zidu. On je razmišljao o tome.
"Biće bolje ako smo dvojica. Priključiću vam se pa šta bude. U redu?"
"U redu", složio sam se. "Ja sam za to da pođemo na spavanje i da rano ujutro krenemo."
Kad sam se probudio, on je još spavao. Obukao sam skijaško odelo i teške cipele, mnogo udobniju
odeću od one kojom me je njegova grupa snabdela. Kad sam se vratio s vrećom raznoraznih paketa i
limenki, i on je bio ustao i obukao se. Za doručkom smo odlučili da podstaknemo dobrodošlicu u
Tinšamu vozeći svaki po jedan natovaren kamion radije nego da putujemo zajedno u jednom.
"I proverite da li se zatvara prozor kabine", napomenuo sam. "Ima mnogo rasadnika trifida oko
Londona, naročito prema zapadu."
"Hm, hm. Video sam nekoliko gadnih beštija", rekao je uz put.
"I ja sam video, i to aktivnih", kazao sam.
U prvoj garaži do koje smo došli, silom smo otvorili pumpu i napunili rezervoare. Zatim smo, bučeći
tihim ulicama kao kolona tenkova, pošli prema zapadu predvođeni mojim trotoncem.
Probijanje je bilo zamorno. Svakih nekoliko desetina metara morali smo obilaziti po neko napušteno
vozilo. Pokatkad su dva ili tri vozila zajedno potpuno zakrčavala ulicu tako da sam morao voziti
sasvim lagano i izgurati jednog od njih s puta. Bilo ih je veoma malo slupanih. Čini se da je slepilo
obuzelo vozače brzo, ali ne tako naglo da bi izgubili kontrolu. Obično su uspevali da skrenu do ruba
ceste pre nego što bi se zaustavili. Da se katastrofa desila danju, glavne ulice bi bile sasvim
neprohodne i naše izvlačenje iz središta grada sporednim ulicama trajalo bi danima - koje bismo
pretežno proveli uzmičući pred neprolaznim gomilama vozila i tražeći obilazne puteve. Ovako je
naše napredovanje bilo brže nego što se u pojedinostima činilo. Kad sam posle nekoliko kilometara
primetio izokrenut automobil uz ulicu, shvatio sam da smo stigli na pravac kojim su već drugi prošli
pre nas i delom ga očistili.
U predgrađima iza Stajnsa konačno smo osetili da je London ostao za nama. Zaustavio sam se i pošao
nazad prema Kokeru. Kad je i on ugasio motor, zavladala je tišina, gusta i neprirodna, a prekidalo ju
je samo pucketanje metala koji se hladio. Iznenada sam shvatio da nisam video nijedno živo biće
otkako smo pošli sem nekoliko lastavica. Koker je izišao iz svoje kabine. Stajao je nasred ulice
slušajući i gledajući unaokolo.

A tamo ispred nas se rasprostiru.

Pustare ogromne besmrtnosti...
Stihovi iz čuvene pesme 'Stidljivoj ljubavnici' engleskog pesnika iz sedamnaestog veka A.
Marvela; prim. prev.

Promrmljao je.
Pažljivo sam ga pogledao. Njegov ozbiljan i zamišljen izgled iznenada se pretvorio u smešak.
"Ili vam se više dopada Šeli", upitao je:

Zovem se Ozimandias, kraljeva kralj.

Silniče, vidi moje delo - i očajavaj!
Stihovi iz soneta poznatog engleskog romantičara P. B. Šelija; prim. prev.

"Hajde da nađemo nešto za jelo", dodao je.

"Kokere", rekao sam dok smo završavali obrok, sedeći na tezgi neke trgovine i mažući marmeladu na
biskvite, "ja vas ne shvatam. Ko ste vi? Kad sam vas prvi put sreo govorili ste bombastično -
oprostite zbog odgovarajuće reči - nekom vrstom lučkog žargona. Sada mi citirate Marvela. To nema
veze."
On se nasmeši. "Nije ni za mene imalo", rekao je. "To proizlazi iz položaja mešanca - nikad tačno ne
znaš šta si. Ni moja majka nije zapravo nikad znala šta sam ja; u najmanju ruku nije to nikad mogla
dokazati, što mi je uvek uzimala za zlo, jer zbog toga nije mogla dobiti alimentaciju za mene. Kad
sam bio dete, to me je činilo nesrećnim, a kad sam završio školu, počeo sam pohađati sastanke -
svejedno kakve samo ako su protestovali protiv nečega. A na njima sam došao u dodir s ljudima koji
su ih posećivali. Verovatno sam im bio nekako zabavan; vodili su me sa sobom na umetničko-
političke žureve. Posle izvesnog vremena dosadilo mi je da budem zabavan i da se oni dvosmisleno
smeju, pola sa mnom pola zbog mene, kad god bih rekao šta mislim. Pomislio sam da mi je potrebna
neka podloga znanja kakvo su oni imali, pa ću onda možda i ja moći da se pomalo smejem njima.
Tako sam počeo pohađati večernju školu i vežbati da govorim kao oni da bih znao u slučaju potrebe.
Veliki broj ljudi, čini se, ne shvata da s čovekom morate govoriti njegovim vlastitim jezikom ukoliko
želite da vas ozbiljno shvati. Ako govorite neuglađeno i citirate Šelija, onda misle da ste zgodni, kao
dresiran majmun ili tako nešto, ali ne pridaju nikakvu pažnju onome što kažete. Morate govoriti u
žargonu koji su navikli da shvataju ozbiljno. A to vredi i u suprotnom smeru. Polovina intelektualaca
političara koji govore radničkoj publici ne mogu joj objasniti važnost predmeta, ne toliko zato što
govore suviše teško za svoju publiku, nego zato što većina momaka pazi na glas a ne na reči, i odbija
veliki deo onoga što čuje na činjenicu da je to sve malo preterano i nije slično običnom normalnom
govoru. Tako sam zaključio da je potrebno da postanem takoreći dvojezičan i da upotrebim pravi
jezik na pravom mestu, a pokatkad i pogrešan jezik na pogrešnom mestu. To ih zna gadno prodrmati.
Divna je stvar taj engleski kastinski sistem! Otada sam sasvim dobro uspevao u govorničkoj
profesiji. Nije baš ono što bi se reklo stalno zaposlenje, ali je vrlo zanimljivo i raznoliko. Vilfrid
Koker. Predavanja po želji. Predmet bespredmetan. Taj sam."
"Šta to znači - predmet bespredmetan?" upitao sam.
"Pa, ja namičem izgovorenu reč kao što štampar namiče pisanu reč. On ne mora verovati u sve što
štampa."
Pustio sam to za trenutak po strani. "A kako to da niste kao i ostali", upitao sam. "Vi niste bili u
bolnici, zar ne?"
"Ja? Ne. Samo se desilo da sam bio govornik na protestnom mitingu protiv policijske pristrasnosti u
vezi sa nekim štrajkom. Počeli smo oko šest sati, a oko šest i po stigli su i sami policajci da ga
razbiju. Pronašao sam zgodna vrata u podu i sišao u podrum. I oni su išli da pogledaju, ali me nisu
našli sakrivenog u gomili strugotina. Lupali su nad mojom glavom još neko vreme, a onda je nastala
tišina. Ali se ja nisam micao. Nije mi se izlazilo u nikakvu zgodnu klopčicu. Bilo je sasvim ugodno,
pa sam zaspao. Ujutro, kad sam oprezno promolio nos, otkrio sam sve ovo." Zastao je zamišljeno.
"Pa, s tom vrstom posla je svršeno; svakako nema izgleda da će moji posebni talenti biti u budućnosti
potrebni."
To nisam osporavao. Završili smo s jelom. Skliznuo je sa tezge.
"Dođite. Bolje da se maknemo. Sutra k svežim poljima i novim pašnjacima - ukoliko ovog puta želite
zaista otrcan citat."
"Još i više, on je netačan", rekao sam. "Treba šumama, a ne poljima."
Namrštio se i zamislio.
"K vragu, prijatelju, imaš pravo", priznao je.
I moje raspoloženje počelo se popravljati kao što se popravljalo i Kokerovo. Pogled na polja budio
je u čoveku neku nadu. Bilo je tačno da niko neće ubrati mladu nezrelu letinu kad sazri niti obrati
voće s drveća, i bilo je sigurno da polja možda nikad više neće izgledati tako uredno i skladno kao
toga dana; ali uprkos svemu tome, priroda će i dalje živeti na svoj način. Ona nije bila, poput
gradova, sterilna i zauvek zaustavljena. Učinilo mi se da sam prošle sedmice živeo kao pacov koji se
hrani mrvicama i čeprka po đubrištima. Moj duh se razvedravao dok sam gledao polja.
Naseljena mesta na našem putu, gradovi kao Riding ili Njuberi, vratila su me za izvesno vreme u
londonsko raspoloženje, ali su ona predstavljala samo padove na uzlazećoj krivulji.
Razum ne može istrajati u tragičnom raspoloženju; takvo feniksovsko svojstvo predstavlja - bilo ono
korisno ili štetno - naprosto deo volje za opstanak. Ali je, takođe zbog njega, bilo moguće da vodimo
jedan katastrofalan rat za drugim. Nužan deo naše konstitucije jeste to da možemo tugovati čak i za
morem upropašćenih prilika samo izvesno vreme - da bi život bio podnošljiv, izvanredni događaji se
moraju preobratiti u obične. Pod plavim svodom kojim je jedrilo nekoliko oblaka poput nebeskih
santi, sećanje na gradove gubilo je na težini, a osećaj da smo živi osvežio nas je ponovo kao čist
povetarac. To možda ne opravdava; ali bar objašnjava što sam s vremena na vreme iznenada uhvatio
sam sebe kako pevam vozeći.
U Hangerfordu smo opet stali da nešto pojedemo i da napunimo rezervoare. Osećaj olakšanja i dalje
je rastao dok smo prolazili kilometrima nedirnutih predela. Oni još nisu izgledali napušteni, nego tek
uspavani i prijazni. Čak i prizor povremenih grupica trifida koji su teturali preko nekog polja, ili su
se odmarali s korenjem u zemiji, nije bio odvratan i nije kvario moje raspoloženje. Oni su ponovo
jednostavno bili predmet mog prekinutog profesionalnog interesovanja.
Pred Devizesom smo se zaustavili još jednom da bismo pogledali kartu. Malo dalje skrenuli smo na
sporednu cestu i ušli u selo Tinšam.
 10. TINŠAM

Dvorac je bilo teško prevideti. Iza nekoliko kućica od kojih se sastojalo selo Tinšam, uz ulicu se
dizao visok zid poseda. Sledili smo ga sve do masivnih vrata od kovanog gvožđa. Iza njih je stajala
mlada žena na čijem je licu trezveno poimanje odgovornosti ugušilo sav ljudski izraz. Bila je
snabdevena puškom sačmaricom koju je držala za neprijatna mesta. Dao sam Kokeru znak da stane i
vuknuo joj zaustavljajući vozilo. Njene usne su se micale, ali se ništa nije čulo kroz buku motora.
Ugasio sam ga.
"Je li ovo dvorac Tinšam?" upitao sam.
Nije htela odati ni to ni bilo šta drugo.
"Otkuda ste? I koliko vas je?" uzvratila je pitanjem. Poželeo sam da se ne poigrava toliko svojom
puškom. Držeći na oku njene nemirne prste, ukratko sam objasnio ko smo, zašto dolazimo, otprilike
šta donosimo i garantovao da nema više nikog sakrivenog u kamionima. Sumnjao sam da nas uopšte
sluša. Njen pogled bio je uprt u moje oči tužno zamišljenim izrazom uobičajenijim u ljutih lovačkih
pasa, ali koji ni kod njih nije baš umirujući. Moje reči su slabo razgonile onu neodređenu
sumnjičavost zbog koje je tako teško podnositi veoma savesne ljude. Dok je izlazila da pogleda u
naše kamione odostrag i da proveri moje izjave, nadao sam se zbog nje same da se neće nameriti na
grupu koja bi opravdala njena sumnjičenja. Priznanje da je zadovoljna narušilo bi njenu ulogu
preduzetne osobe, ali se konačno, mada je idalje bila veoma rezervisana, ipak složila da uđemo.
"Skrenite desno", viknula mi je dok sam prolazio i smesta se vratila da pazi na vrata. Iza kratkog
drvoreda brestova ležao je park isplaniran u maniru kasnog XVIII veka i prepun drveća koje je imalo
prostora da izraste u punoj veličanstvenosti. Kad nam se ukazala kuća ispostavilo se da ona nije
arhitektonski otmena, ali je vrlo prostrana. Obuhvatala je prilično područje i raznorazne graditeljske
stilove, kao da se nijedan među njenim bivšim vlasnicima nije mogao odupreti napasti da na njoj
ostavi svoj lični beleg. Čini se da se svaki, poštujući delo predaka, osećao dužan da izrazi duh svoga
vremena. Samosvestan nehaj za prošle slojeve doveo je do prijatne ćudljivosti. To je bila neizbežno
smešna kuća, pa ipak prijatnog i pouzdanog izgleda.
Desna staza dovela nas je do širokog dvorišta u kome se već nalazilo više vozila. Spremišta za kola i
staje prostirali su se oko njega, kako je izgledalo, na preko više jutara. Koker se zaustavio uz mene i
sišao. Nismo videli nikoga.
Prošli smo kroz otvorena zadnja vrata glavne zgrade, zatim niz dug hodnik. Na njegovom kraju bila je
kuhinja grotesknih razmera u kojoj su se još zadržali ostaci topline i mirisa kuhinje. Iza vrata na
suprotnoj strani čulo se mrmljanje glasova i lupkanje tanjira, ali smo još morali proći kroz neki taman
prolaz i jedna vrata pre nego što smo stigli do njih.
Ušli smo u sobu koja je, pretpostavljam, bila dvorana za sluge u danima kad je posluga bila dovoljno
brojna da opravda taj naziv. Bila je dovoljno prostrana da bi u njoj za stolovima moglo sedeti sto ili
više osoba bez prenatrpanosti. Procenjivao sam da je osoba koje su sedele na klupama uz dva duga
stola bilo oko pedeset do šezdeset, a bilo je jasno na prvi pogled da su slepi. Dok su oni strpljivo
sedeli, nekoliko žena koje su videle bile su veoma zaposlene. Na jednom velikom stolu, tri devojke
su marljivo rezale piliće na komade. Prišao sam jednoj od njih.
"Upravo smo stigli", rekao sam. "Šta da radimo?"
Zastala je držeći svoju viljušku i odgurnula pramen kose pregibom šake.
"Bilo bi korisno da jedan od vas preuzme povrće, a drugi da pomogne nositi tanjire", rekla je.
Pozabavio sam se sa dva velika bureta krompira i kupusa. U pauzama između deljenja pregledao sam
stanare dvorane. Džozela nije bila među njima, niti sam opazio znamenitije ličnosti iz grupe
predlagača sa sastanka u zgradi Univerziteta, mada mi se činilo da sam već ranije video lica nekih
žena.
Razmer muškaraca prema ženama bio je mnogo veći nego u ranijoj grupi, a sastav je bio čudnovat.
Nekolicina su mogli biti Londonci ili bar stanovnici grada, ali je većina nosila seljačku radnu odeću.
Izuzetak između obeju vrsta bio je sredovečan sveštenik; međutim, svi muškarci bili su slepi.
Razlike između žena bile su veće; neke su nosile gradsku odeću sasvim neprikladnu za svoju okolinu,
a druge su verovatno bile iz okoline. Među njima je bila samo jedna devojka koja je videla, ali ih je
u prvoj grupi bilo oko pola tuceta koje su videle, i više slepih ali ne bespomoćnih.
I Koker je ocenio situaciju.
"Čudan je to pogon", primetio mi je poluglasno. "Jeste li je videli."
Odmahnuo sam glavom, utučeno shvativši da nisam ni bio svestan koliko sam se pouzdavao u to da ću
Džozelu naći ovde.
"Čudna stvar", nastavio je, "nema gotovo nikoga od onih koje sam pokupio sa vama sem one cure na
drugom kraju."
"Je li vas prepoznala?" upitao sam.
"Mislim da jeste. Pogledala me je nekako neprijatno."
Kad se nošenje i serviranje završilo uzeli smo tanjire za sebe i našli mesto za stolom. Nismo se
uopšte mogli potužiti na kuvanje niti na hranu, a ko se nedelju dana snabdevao iz hladnih limenki, taj
će u svakom slučaju biti sklon povoljnoj oceni. Na kraju obroka čulo se kucanje o sto. Sveštenik se
digao; pričekao je da svi ućute pre nego što je progovorio:
"Prijatelji moji, red je da na kraju još jednog dana obnovimo našu zahvalnost Bogu za njegovu veliku
milost što nas je očuvao usred takve katastrofe. Zatražiću od vas svih da se pomolite da Bog pogleda
s milosrđem na one koji još lutaju sami u tmini, i neka se smiluje da dovede njihove korake ovamo
kako bismo im mogli pomoći. Zamolimo ga svi usrdno da preživimo teškoće i iskušenja koja leže
pred nama kako bismo njegovom pomoću odigrali svoju ulogu u ponovnoj izgradnji boljeg sveta u
njegovu veću slavu."
Pognuo je glavu.
"Svemogući i najmilosrdniji Bože..."
Nakon 'amina' započeo je pobožnu pesmu. Kad se ona završila, skup se razvrstao u grupe u kojima se
svak držao svog suseda, a četiri devojke s vidom izvele su ih iz dvorane.
Zapalio sam cigaretu. Koker je rastreseno uzeo jednu od mene, bez komentara. Jedna devojka je
došla do nas. "Hoćete li nam pomoći da počistimo?" upitala je. "Gospođica Djurant će se verovatno
uskoro vratiti."
"Gospođica Djurant?" ponovio sam.
"Ona je organizator", objasnila je. "Dogovorićete se sa njom."
Sat kasnije, kad je već gotovo pao mrak, čuli smo da se gospođica Djurant vratila. Našli smo je u
sobici sličnoj radnom kabinetu koju su osvetljavale samo dve sveće na pisaćem stolu. Smesta sam u
njoj prepoznao crnomanjastu ženu stisnutih usana koja je na sastanku govorila kao opozicija. Zasad je
sva njena pažnja bila usredsređena na Kokera. Izraz njenog lica nije bio ništa ljubazniji nego prošli
put.
"Rekli su mi", progovorila je ledenim glasom gledajući Kokera kao da je neka vrsta mulja, "rekli su
mi da ste vi organizator napada na zgradu Univerziteta."
Koker se složio i pričekao.
"Onda vam mogu jednom zauvek reći da ovde u našoj zajednici ne osećamo potrebu za brutalnim
metodima, niti imamo nameru da ih trpimo."
Koker se ovlaš nasmešio. Odgovorio je svojim najboljim građanskim izgovorom:
"To je stvar gledanja. Ko može prosuditi ko je bio brutalniji - oni koji su videli neposrednu
odgovornost i ostali, ili oni koji su videli dublju odgovornost i otišli."
I dalje ga je osmatrala čvrstim pogledom. Izraz njenog lica nije se promenio, ali je očigledno došla
do drugačijeg suda o tome s kakvom je vrstom čoveka imala posla. Ni njegov odgovor ni način
odgovaranja nisu bili takvi kakve je očekivala. Ostavila je to zasad po strani i obratila se meni:
"Jeste li i vi sudelovali u tome?"
Objasnio sam svoj ponešto negativan udeo i upitao: "Šta se desilo s Majklom Bridlijem, pukovnikom
i ostalima?"
Pitanje nije naišlo na dobar prijem.
"Otišli su na drugo mesto", rekla je oštro. "Ovo je čista i pristojna zajednica koja ima standarde -
hrišćanske standarde - i mi nameravamo da ih održimo: ovde nema mesta za ljude suviše slobodnih
shvatanja. Dekadencija, nemoral i nedostatak vere bili su krivci za većinu zala u svetu. Dužnost je nas
koji smo ostali pošteđeni da se pobrinemo za izgradnju društva u kome se to neće ponoviti. Cinici i
pametnjakovići uveriće se da ovde nisu poželjni bez obzira na to kako briljantnim teorijama budu
prikrivali svoju raspuštenost i svoj materijalizam. Mi smo hrišćanska zajednica i takva nameravamo
ostati." Pogledala me je izazivački.
"Znači da ste se podelili", rekao sam. "Kud su ostali otišli?"
Odgovorila je ukočeno:
"Otišli su dalje, a mi smo ostali ovde. To je ono što je važno. Neka svoj upliv drže podalje od nas,
pa neka srljaju u propast kako im je drago. A kako se oni smatraju uzdignuti i iznad božjih zakona i
iznad civilizovanih običaja, ne sumnjam u to da im nema spasa."
Završila je ovu izjavu škljocnuvši zubima, što mi je stavilo do znanja da bi postavljanje daljih pitanja
značilo gubitak vremena, i ponovo se okrenula Kokeru.
"Čemu ste vešti?" upitala je.
"Raznoraznim stvarima", rekao je mirno. "Predložio bih da uopšte pomažem u radu dok ne vidim gde
sam najpotrebniji."
Oklevala je pomalo iznenađena. Očigledno je nameravala da sama donese odluku i izda uputstva, ali
se predomislila.
"U redu. Pogledajte okolo i dođite da porazgovaramo sutra uveče", rekla je.
Ali Kokera se nije bilo tako lako rešiti. Želeo je da sazna pojedinosti o veličini poseda, broju
prisutnih, razmeri onih koji vide prema slepima i još izvestan broj drugih stvari. I saznao ih je.
Pre nego što smo se rastali zapitao sam za Džozelu. Gospodica Djurant je nabrala čelo.
"To mi se ime čini poznato. Gde...? Oh, je li ona bila konzervativni kandidat na prošlim izborima?"
"Ne verujem. Ona, ona je napisala jednu knjigu", priznao sam.
"Ona...", počela je. Onda sam video kako joj se vraća sećanje.
"Oh, oh, to!... No, zaista, gospodine Mejsn, mislim da ona nije baš tip osobe koja bi marila za
zajednicu kakvu ovde izgrađujemo."
U hodniku se Koker okrenuo prema meni. Svetlosti je bilo upravo dovoljno da bih spazio njegov
smešak.
"Pomalo zagušljiva ortodoksnost u ovim stranama", primetio je. Smešak je nestao kad je dodao:
"Čudan tip ova. Ponos i predrasude. Treba joj pomoć. Ona zna da joj je nužna, ali je ništa ne bi
nateralo da to prizna."
Zastao je pred jednim otvorenim vratima. Sad je bilo i suviše tamno da se bilo šta razabere u sobi,
ali kad smo ranije prošli bilo je još dosta vidno da u njoj prepoznamo mušku spavaonicu.
"Idem da porazgovorim reč-dve s momcima. Videćemo se kasnije."
Motrio sam kako je ušetao u sobu i kolektivno je pozdravio veselim "Zdravo prijatelji! Kako vam
ide?" a zatim sam se vratio u dvoranu za ručavanje.
Jedinu svetlost bacale su tri sveće grupisane na jednom stolu. Sasvim blizu njih, jedna devojka se
razdraženo zagledala u krpež.
"Zdravo", rekla je. "Strašno, zar ne? Kako li su samo uspeli da bilo šta naprave po mraku u stara
vremena?"
"Ne baš tako stara vremena", kazao sam. "To nije samo prošlost nego i budućnost ukoliko
pretpostavimo da će nam neko pokazati kako se prave sveće."
"Biće da je tako." Podigla je glavu i pogledala me. "Vi ste danas došli iz Londona?"
"Da", priznao sam.
"Je li zlo?"
"Svršeno je", rekao sam.
"Mora da ste tamo videli strašne prizore", natuknula je.
"Jesam", rekao sam kratko. "Koliko ste dugo vi ovde?"
Dala mi je opštu sliku položaja bez daljeg podsticaja.
Kokerov prepad na zgradu Univerziteta uhvatio je sve ljude koji su videli sem pola tuceta. Među njih
su spadali ona i gospođica Djurant. Tokom sledećeg dana, gospođica Djurant je ponešto neefikasno
preuzela komandu. Nije se postavljalo pitanje hitnog odlaska, jer je samo jedan od njih znao da
upravlja kamionom. Toga dana, i veći deo sledećeg, bili su gotovo u istom položaju prema svojoj
grupi kao što sam bio ja gore u Hampstedu. Međutim, krajem drugog dana vratio se Majkl Bridli sa
još dvojicom, a noću još nekoliko njih. U podne trećeg dana skupilo se vozača za desetak vozila.
Zaključili su da je pametnije otići, nego čekati da dođu možda i drugi.
Zamak Tinšam izabrali su kao privremeni cilj ni zbog čega drugog sem zato što ga je pukovnik znao
kao mesto koje je omogućavalo kompaktnu odeljenost kakvu su između ostalih svojstava tražili.
Grupa je bila neodgovarajuće sastavljena, a njeni rukovodioci su to dobro znali. Dan posle njihovog
dolaska održan je drugi sastanak, manji, ali inače sličan ranijem u zgradi Univerziteta. Majkl i
njegova stranka izjavili su da ima mnogo posla i da oni ne nameravaju traćiti energiju na smirivanje
grupe prožete sitnim predrasudama i pravdanjima. Cela stvar je bila velika, a vreme suviše kratko.
Florans Djurant se nije slagala. Ono što se svetu desilo bila je dovoljna opomena. Ona nije mogla
shvatiti kako iko može biti tako slepo nezahvalan za čudo koje ih je spasilo da uopšte može i
pomisliti da istraje u subverzivnim teorijama koje su potkopavale hrišćansku veru već celo stoleće.
Što se nje tiče, ona nije želela da živi u zajednici u kojoj bi jedna stranka stalno nastojala da izopači
jednostavnu veru onih koji se nisu stideli da izražavaju zahvalnost Bogu držeći se njegovih zakona.
Ona je isto tako jasno shvatala da je stanje ozbiljno. Pravilan put bio je u tome da se potpuno uvažava
božja opomena i da se smesta svi vrate njegovoj nauci.
Podela na stranke bila je jasna, ali su snage bile veoma nejednako raspoređene. Uz gospođicu
Djurant pristalo je pet devojaka koje su videle, otprilike desetak slepih devojaka, nekoliko
sredovečnih ljudi i žena, takođe slepih, ali nijedan muškarac s vidom. Pri takvom stanju nije bilo
nikakve sumnje da mora otići grupa Majkla Bridija. Kako kamioni nisu još bili istovareni, nije ih
imalo šta zadržavati, pa su rano posle podne otišli ostavivši gospođicu Djurant i njene sledbenike da
se održe ili potonu sledeći svoje principe.
Sve dotad nije bilo prilike da se pregledaju mogućnosti koje leže u zamku i njegovoj okolini. Glavni
deo kuće bio je zatvoren, ali su u odeljenjima za služinčad naišli na tragove nedavnog stanovanja.
Pregled okućnice dao je kasnije prilično jasnu sliku onoga što se desilo čuvarima zamka. Leševi
jednog muškarca, žene i devojke ležali su jedan blizu drugog u razbacanom voću. Blizu njih su dva
trifida strpljivo čekala, ukopanog korenja. Kraj oglednog dobra na daljem kraju poseda našli su
slično stanje. Nije bilo jasno da li su trifidi ušli u park kroz kakva otvorena vrata, ili su se oslobodili
neki već prisutni nepotkresani primerci, ali oni su predstavljali opasnost s kojom se moralo brzo
obračunati pre nego što nanesu još štete. Gospođica Djurant je poslala jednu devojku zdravih očiju
da obiđe zid i zatvori sva vrata, a sama je provalila u puškarnicu. Mada neiskusne, ona i još jedna
mlada žena uspele su da raznesu vrhove svih trifida koje su pronašli, njih ravno dvadeset i šest.
Unutar ograde nisu ih našli, pa su se nadali da ih tu više nema.
Istraživanje sela sledećeg dana otkrilo je veliki broj trifida. Preživeli su oni stanovnici koji su se
zatvorili u kuće da se održe koliko mogu zalihama što su ih imali, ili oni koji su imali sreću da ne
sretnu trifide u vreme kad su užurbano izišli da obave nabavke. Svi koji su nađeni bili su sakupljeni i
dovedeni u zamak. Bili su zdravi i većinom jaki, ali bar zasad više na teret nego od pomoći, jer
nijedan od njih nije video.
Još četiri mlade žene stigle su u toku dana. Dve su došle, vozeći na smenu natovaren kamion, s
jednom slepom devojkom. Jedna je bila sama u automobilu. Posle kratkog razgledanja izjavila je da
joj se organizacija ne dopada i odvezla se dalje. Od nekolicine koji su stizali sledećih nekoliko dana,
samo ih je dvoje ostalo. Sem dvojice muškaraca, ostalo su bile žene. Čini se da je većina muškaraca
bila odlučnija i nemilosrdnija u bežanju iz Kokerovih grupnih tvorevina, pa ih se većina vratila na
vreme da bi pristupila prvobitnoj grupi.
Ova devojka nije mi znala ništa reći o Džozeli. Očigledno nije nikad čula za to ime, a svi moji
pokušaji da je opišem nisu naišli na odziv.
Dok smo razgovarali, najednom su se upalila električna svetla u sobi. Devojka je digla pogled na njih
sa strahopoštovanjem nekoga ko prisustvuje otkrovenju. Ugasila je sveće i, nastavljajući krpanje,
dizala povremeno pogled na sijalice kao da želi proveriti da su još prisutne.
Nekoliko minuta kasnije došetao se Koker.
"To ste, razume se, bili vi?" rekao sam kimnuvši prema svetlu.
"Da", priznao je. "Imaju vlastitu instalaciju. Bar je toliko normalno da se nafta troši umesto da se
isparava."
"Hoćete li reći da smo za celo vreme koliko smo ovde mogli imati svetlo?" upitala je devojka.
"Samo da ste se potrudili da stavite motor u pogon", rekao je Koker posmatrajući je. "Ako ste želeli
svetlo, zašto niste pokušali da ga stavite u pogon?"
"Nisam znala da postoji, a sem toga se uopšte ne razumem u mašine i elektriku."
Koker ju je i dalje zamišljeno posmatrao.
"I tako ste jednostavno nastavili da sedite u tami", primetio je. "A šta mislite koliko ćete preživeti
ako nastavite da sedite u tami kad nešto treba da se napravi?"
Njegov ju je ton uvredio.
"Nisam ja kriva što nisam vešta tim stvarima."
"Sa tim se ne slažem", reče joj Koker. "Ne samo da je ta vaša krivica nego ste tu krivicu sami i
prouzrokovali. Nadalje, afektirano je smatrati sebe suviše produhnvljenom kad je u pitanju
razumevanje tehničkih stvari. To je sitničav i veoma smešan oblik taštine. Svak počinje time što ne
zna ništa ni o čemu, ali mu bog daje mozak da bi saznao. Njegovo neupotrebljavanje nije pohvalno:
čak i kod žena je to nedostatak, koji treba žaliti."
S razlogom je izgledala ozlojeđena. Koker je izgledao ozlojeđen još otkako je ušao. Rekla je:
"Sve je to lepo i dobro, ali razne osobe misle na razne načine. Muškarci se razumeju u mašine i
elektriku. Žene se za, takve stvari po pravilu jednostavno ne interesuju."
"Nemojte me kljukati zbrkom mitova i afektacije; ne padam na to", rekao je Koker. "Vrlo dobro znate
da žene mogu rukovati i rukuju - ili jesu rukovale - najzamršenijim i najfinijim mašinama ukoliko se
potrude da ih razumeju. Uopšte uzev su, međutim, suviše lene da bi se potrudile ako baš ne moraju.
Zašto bi se mučile kad se tradicija privlačne bespomoćnosti može opravdati kao ženstvenost a posao
natovariti nekom drugom? Obično je to poza na čije raskrinkavanje nije vredno trošiti vreme. Ali nju
su podupirali muškarci; oni su se povinovali toj igri, nadmoćeno opravljajući usisivač jadne
devojčice i vešto i umešno menjajući pregoreli osigurač. Obe strane su rado igrale tu šaradu.
Njegova snažna praktičnost dopunjava njenu duhovnu finoću i šarmantnu zavisnost, a on je ta budala
koja prlja ruke."
Bio se podobro zaleteo, pa je produžio:
"Dosad su takva lenjost duha i parazitizam mogli biti zabavni. Uprkos pričanjima kroz generacije o
jednakosti polova, zavisnost je bila isuviše u interesu žena a da bi im palo na pamet da je se odreknu.
Pristale su na minimalne nužne promene zbog izmenjenih uslova, ali su one bile uvek minimalne, a uz
to i bez volje." Zastao je. "Sumnjate u to? Razmotrite onda činjenicu da su i bezobrazna uličarka i
intelektualka upotrebljavale smicalicu o dubljoj osećajnosti, ali kad je došao rat i sa sobom doneo
društvenu obavezu i podršku, i jedna i druga su se osposobile za vrsne tehničarke."
"Nisu bile dobre tehničarke", primetila je. "Svi to kažu."
"Ah, odbrambeni mehanizam u delovanju - dopustite mi da istaknem kako je u interesu gotovo svih da
to kažu." Ipak je priznao: "To je tačno do izvesnog stepena. A zašto? Zato što su gotovo sve ne samo
morale učiti na brzinu i bez pravog temelja nego su se morale i odučiti od navike, godinama pomno
podsticane, da im bavljenje tehnikom bude tuđe i da je smatraju suviše prostom za njihove nežne
prirode."
"Ne shvatam zašto se sve to mora slomiti na meni", rekla je ona. "Nisam ja jedina koja nije stavila u
pogon taj nesrećni motor."
Koker se nasmešio.
"Potpuno ste u pravu. To nije fer. Ali našao sam tamo mašinu spremnu za rad, a niko da makne
prstom, pa me je to pokrenulo. Tupava nesposobnost deluje tako na mene."
"Onda mislim da ste to sve mogli reći gospođici Djurant, a ne meni."
"I hoću, ništa se ne brinite. Međutim, taj problem nije samo njen. On je vaš, i svih drugih. To mislim
ozbiljno, znate. Vremena su se iz temelja izmenila. Ne možete više reći: 'Oh bože, ja se ne razumem u
te stvari' i prepustiti nekom drugom da ih uradi umesto vas. Niko više neće biti tako smušen da brka
nezanje i nevinost; na kocki je isuviše mnogo toga. Neznanje neće ubuduće biti zgodno ili smešno;
biće opasno, vrlo opasno. Ukoliko svi mi što je moguće pre ne budemo nastojali da shvatimo mnoge
stvari koje nas ranije nisu zanimale, ni mi ni oni koji od nas zavise neće preživeti ovu gužvu."
"Ne shvatam zašto ste morali sve svoje preziranje žena iskaliti na meni, a sve zbog jednog prljavog
starog motora" rekla je osorno.
Koker je podigao pogled ka nebu.
"Bože dragi! A ja ovde tumačim da žene poseduju sve sposobnosti kad se samo potrude da ih
upotrebe."
"Govorili ste da smo paraziti. To uopšte nije bilo lepo."
"Ja i ne pokušavam da govorim lepo. A rekao sam da je ženama u svetu koji je nestao bilo u interesu
da igraju ulogu parazita."
"I sve to samo zato. što se slučajno ne razumem u jedan smrdljivi stari motor."
"K vragu!" uzviknuo je Koker. "Pustite taj motor na miru bar jedan minut, molim vas."
"Pa zašto?"
"Motor je bio samo simbol. Stvar je u tome što ćemo svi mi morati da naučimo ne samo ono što nam
se dopada nego što više možemo o upravljanju i izdržavanju zajednice. Muškarci ne mogu više
jednostavno ispuniti glasački listić i predati posao nekom drugom. A neće se više smatrati ni da je
žena ispunila sve svoje društvene obaveze time što je navela nekog muškarca da je izdržava i da joj
stvori kutak u kome može neodgovorno proizvoditi decu da bi ih neko drugi odgajao."
"Dobro, ali ne vidim kakve to veze ima s motorima..."
"Slušajte", počeo je Koker strpljivo. "Ako budete imali dete, da li želite da odraste kao divljak ili
kao civilizovan čovek?"
"Kao civilizovan čovek, jasno."
"E, onda se morate pobrinuti da ima civilizovanu okolinu u kojoj će odrasti. Svoje standarde će
poprimiti od vas. Svi mi moramo znati koliko god više možemo i živeti što inteligentnije možemo da
bismo mu pružili što više možemo. To znači mnogo posla i još više razmišljanja za sve nas. Promena
uslova mora dovesti do promene shvatanja."
Devojka je pokupila svoj krpež. Nekoliko trenutaka gledala je Kokera kritičkim pogledom.
"S takvim nazorima smatram da bi vam grupa gospodina Bridlija više odgovarala. Mi ovde nemamo
nameru da menjamo svoja shvatanja, ili da se odreknemo svojih principa. Zato smo se odelili od one
grupe. Pa ukoliko vama postupci pristojnih i časnih ljudi nisu dovoljno dobri, smatram da je bolje da
odete." I izišla je uz šum nalik na frktanje.
Koker ju je posmatrao kako odlazi. Kad su se vrata zatvorila izrazio je svoja osećanja rečitošću
amalina u prodavnici ribe Nasmejao sam se.
"Šta ste očekivali?" rekao sam. "Ušli ste šepureći se i obratili ste se devojci kao da je ovde javni
sastanak kriminalaca, a uz to kao da je ona odgovorna za ceo zapadni društveni poredak. A onda se
čudite kad se uvredi."
"Čovek bi očekivao da će poslušati glas razuma", promrmljao je.
"Ne shvatam zašto. Većina nas nije takva - mi slušamo glas navika. Ona će se protiviti svakoj
promeni, bila ona razumna ili ne, koja se sukobljava s njenim odranije uvreženim mišljenjem o
pravilnom i pristojnom, a uz to će biti sasvim iskreno uverena da je stalnog i čvrstog karaktera. Vi
idete suviše brzo. Ako čoveku pokažete Jelisejska polja u trenutku kad je izgubio svoj dom, on će o
njima imati veoma slabo mišljenje: ostavite ga da živi malo u njima, pa će postepeno doći do
uverenja da mu je dom bio sličan njima, samo udobniji. Za izvesno vreme i ona će se prilagoditi kao
što će morati, ali će i dalje uverljivo odricati da se prilagodila."
"Drugim rečima, improvizuj kad moraš. Nemoj ništa planirati. To nas neće daleko odvesti."
"Tu leži uloga rukovodstva. Rukovodilac planira, ali je dovoljno mudar da to ne kazuje. Kako
promene postaju nužne, on ih vešto uvodi kao ustupak - naravno privremen - okolnostima, ali ako
nešto vredi, on uvodi delove upotrebljive za izgradnju predviđenog konačnog modela. Za svaki plan
postoje uvek nepobitni prigovori, ali u nuždi se moraju praviti ustupci."
"To mi zvuči makijavelistički. Ja volim da znam kuda smeram i da pođem pravo tamo."
"Većina ljudi to ne voli, mada tvrdi suprotno. Više vole da budu nagovoreni laskanjem ili
umiljavanjem, ili čak prisiljeni. Na taj način nikad ne pogreše: ako ima greške, uvek je neko ili nešto
drugo krivo. Neposredna jurnjava za ciljem jeste mehanicistički pogled, a ljudi po pravilu nisu
mašine. Oni imaju vlastitu glavu, većim delom seljačku glavu koja se najbolje oseća kad ore poznatu
brazdu."
"Zvuči kao da niste baš mnogo uvereni da će Bridli uspeti. On je sav za plan."
"On će imati svojih teškoća. Ali, njegova grupa je odabrala sama. Ovaj skup je negativan. On je ovde
jednostavno za to što se protivi bilo kakvom planu." Zastao sam, a zatim dodao: "Znate, ova devojka
je imala pravo što se jednoga tiče. Vi biste se osećali bolje u njegovoj grupi. Njena reakcija je samo
primer onoga na šta ćete svuda naići ako pokušate da ovim skupom postupate na svoj način. Stado
ovaca se ne može oterati na pijacu u apsolutno pravoj liniji, ali ima načina kako da se tamo odvede."
"Večeras ste neobično cinični, a i metaforični", primetio je Koker.
Suprotstavio sam se tome.
"Nije cinično što sam primetio kako pastir postupa sa svojim ovcama."
"Neki bi rekli da jeste cinično smatrati ljudska bića ovcama."
"Ali manje cinično i mnogo korisnije nego ih smatrati za skup šasija osposobljenih za duhovno
teledirigovanje."
"Hm", rekao je Koker, "moraću da razmislim šta se pod tim podrazumeva."
 11. ...I DALJE

Sledeće jutro proveo sam bezvezno. Razgledavao sam, tu i tamo sam pomagao, i mnogo zapitkivao.
Noć je prošla loše. Tek kad sam legao, potpuno sam shvatio koliko sam računao sa tim da ću Džozelu
zateći u Tinšamu. Mada sam bio umoran posle putovanja, nisam mogao spavati: ležao sam budan u
tami, izgubljen i besciljan. Bio sam tako siguran da će ona i Bridlijeva grupa biti ovde da ranije
nisam imao zbog čega da razmatram drugi plan sem pridruživanja njima. Sada sam prvi put shvatio da
je možda ne bih našao čak ni kad bih i uspeo da ih stignem. Pošto je napustila rejon Vestminstera
nešto malo ranije nego što sam ja stigao u potrazi za njom, svakako mora da je prilično zaostala za
glavninom grupe. Očigledno je da sam se morao detaljno raspitati o svima koji su stigli u Tinšam
tokom dva protekla dana.
Zasad moram pretpostaviti da je prošla ovuda. To je moj jedini trag; a to je ujedno značilo
pretpostaviti da se vratila do Univerziteta i našla kredom ispisanu adresu, nasuprot čemu je bilo
sasvim moguće da nije uopšte otišla tamo, nego da se, zgađena nad svim, najkraćim putem uputila van
smrdljivog Londona.
Najtežu borbu morao sam izdržati protiv pomisli da je podlegla onoj zarazi, ma kakva da je bila, koja
je razbila obe naše grupe. O toj mogućnosti nisam hteo da razmišljam sve dok ne budem morao.
U besanoj jasnoći sitnih sati otkrio sam jedno - da je moja želja da se pridružim Bridlijevoj grupi
bila sasvim drugostepena prema želji da nađem Džozelu. Ako ona ne bi bila s njima kad bih ih
našao... pa, moj sledeći potez moraće da sa čeka pogodan trenutak, ali se svakako neću odreći
traženja...
Kad sam se probudio, Kokerov krevet bio je već prazan, pa sam odlučio da jutro posvetim
prvenstveno ispitivanju. Poteškoća je ležala u tome što se izgleda niko nije setio da zapiše imena onih
koji su smatrali da je Tinšam neprivlačan, pa su otišli dalje. Džozelino ime nije ništa značilo ni za
koga sem za onu nekolicinu kojima je ostalo u neprijatnoj uspomeni. Moj opis nije izmamio nikakva
određenija prisećanja. Ustanovio sam da ni u kom slučaju nije bilo devojke u tamnoplavom
skijaškom odelu, a s druge strane nisam uopšte bio siguran da li je još bila tako odevena. Moja
ispitivanja imala su za posledicu to da sam se svima popeo navrh glave, a lično postajao sve više
razočaran. Postojala je izvesna, mada veoma mala mogućnost da je jedna devojka koja je prošla
ovuda dan pre nas bila ona, ali nisam mogao poverovati da bi Džozela na bilo koga ostavila tako
bled utisak, čak ukoliko i odbijem nešto na svoju pristrasnost...
Koker se ponovo pojavio za ručkom. Bio se pozabavio temeljitim pregledom poseda. Izbrojao je
blago, i koliko ga ima slepog. Pregledao je opremu i mašine na farmi. Saznao je za izvore pitke vode.
Pregledao je zalihe hrane, ljudske i stočne. Pronašao je koliko je devojaka bilo slepo pre katastrofe i
organizovao ih da podučavaju druge prema svom najboljem znanju.
Našao je većinu muškaraca duboko potištenu dobornamernim vikarovim uveravanjem da će se za njih
naći mnogo korisnog posla, kao pletenje korpi i tkanje, pa je učinio sve što je mogao da ih razvedri
svetlijim izgledima. Susrevši gospođicu Djurant kazao joj je da će cela stvar propasti za deset dana
ukoliko slepe žene nekako ne skinu deo tereta sa pleća onih koji vide, a uz to će, ukoliko slučajno
bude uslišena vikarova molitva da im se pridruži još slepih, ovo mesto postati potpuno neodrživo.
Počeo je s daljim primedbama koje su uključivale potrebu da se smesta započne prikupljanje zaliha i
uređaja koji bi omogućili produktivan rad slepih, ali ga je ona prekinula. Videlo se da je mnogo više
zabrinuta nego što priznaje, ali ju je odlučnost zbog koje je prekinula odnose s drugom grupom navela
da nezahvalno plane protiv njega. Završila je tako što mu je stavila do znanja da prema njenim
informacijama nije bilo verovatno da bi se on ili njegovi pogledi mogli uskladiti sa ovom
zajednicom.
"Nesreća je sa ovom ženom u tome što hoće da zapoveda", rekao je. "To je urođeno - da ostavim
sasvim po strani visoke principe."
"Kakva kleveta", rekao sam. "Mislite reći da su njeni principi tako besprekorni da je ona za sve
odgovorna, pa tako postaje njena dužnost i to da ukazuje drugima put."
"Ista stvar", rekao je.
"Ali zvuči mnogo bolje", istakao sam.
Za trenutak se zamislio.
"Ona će ovo mesto dovesti u paklenu gužvu ukoliko smesta i ozbiljno ne prilegne na samo
organizovanje. Jeste li pregledali stanje?"
Zatresao sam odrečno glavom. Kazao sam mu kako sam proveo jutro.
"Čini se da se niste mnogo okoristili. Šta sada?" upitao je. "Ja ću poći za ljudima Majkla Bridlija",
odgovorio sam.
"A ako ona nije sa njima?"
"Zasad se jednostavno nadam da jeste. Mora biti. Gde bi inače bila?"
Zaustio je da nešto kaže, ali se uzdržao. Onda je nastavio:
"Sve mi se čini da ću poći sa vama. Verovatno da ta grupa sve u svemu neće biti mnogo srećnija od
ove koja ne vidi, ali to mogu izdržati. Gledao sam jedan skup kako se raspada, a sad vidim da će se
ovome desiti isto - sporije i možda gadnije. Nije li to čudno: pristojne namere izgleda da su sada
najopasnije. To je prokleta šteta, jer bi se ovim mestom moglo gospodariti uprkos broju slepih. Zasad
se valja samo sagnuti i pokupiti sve što je potrebno. Nedostaje samo organizacija."
"I volja za organizovanošću", primetio sam.
"I to", složio se. "Znate, poteškoća leži u tome što tim ljudima, uprkos svemu, još nije doprlo do
svesti šta se desilo. Oni ne žele leći na rudu - to bi značilo priznati konačnost preloma. Na rubu svoga
uma, oni još logoruju, istrajavajući i čekajući ovo ili ono."
"To je tačno, ali ne mnogo iznenađujuće", priznao sam. "I nama je mnogo trebalo da bismo se uverili,
a oni nisu ni videli ono što smo mi videli. A sve se nekako čini manje konačnim i manje - manje
neposrednim ovde izvan grada."
"Dobro, ali valja da brzo shvate ukoliko žele da prežive", rekao je Koker ogledavajući se ponovo po
dvorani. "Nikakvo ih čudo neće spasiti."
"Ostavite im vremena. Stići će do toga isto kao što smo i mi. Vi se uvek tako žurite. Znate, vreme više
nije novac."
"Novac više nije važan, ali vreme jeste. Trebalo bi da razmišljaju o žetvi, podignu mlin za mlevenje
brašna, da nabavljaju zimsku krmu za stoku."
Odmahnuo sam glavom.
"Nije baš tako hitno, Kokere. U gradovima mora da ima ogromnih zaliha brašna, a sve mi se čini da
nas je veoma malo koji ćemo ga upotrebljavati. Možemo još dugo živeti od glavnice. Neposredan
zadatak bez sumnje je da se slepi pouče kako se radi pre nego što će zaista biti potrebno da prionu na
posao."
"Bez obzira na sve to, devojke koje vide otići će do đavola ako se nešto ne učini. Dovoljno je da se
to desi jednoj ili dvema, pa da nastane velika gužva."
To sam morao priznati.

Kasnije tokom poslepodneva uspeo sam da pronađem gospodicu Djurant. Izgledalo je da niko drugi
ne zna niti mari kud su otišli Majkl Bridli i njegova grupa, ali nisam mogao verovati da oni nisu
ostavili nikakvu obavest za one koji bi došli kasnije. Gospođica Djurant nije bila oduševljena.
Najpre sam pomislio da će odbiti da me uputi, i to ne samo zbog nagoveštaja da sam više sklon
drugom društvu. U ovim okolnostima, gubitak makar i nepoćudnog zdravog muškarca bio je ozbiljna
stvar. Ipak nije sebi dopustila slabost da me zamoli da ostanem. Na kraju je odsečno rekla:
"Nameravali su da se upute nekud blizu Bominstera u Dorsetu. Ne mogu vam reći više ništa."
Vratio sam se i kazao to Kokeru. On je zatresao glavom, mada s tragom žaljenja.
"U redu", rekao je. "Izgubićemo se odavde sutra."
"To je reč pravog pionira", kazao sam. "Ili barem više pionira nego Engleza."

Sutradan u devet sati bili smo već prešli dvadeset kilometara, putujući kao i pre sa dva kamiona.
Postavilo se pitanje da li da uzmemo pogodnije vozilo i da ostavimo kamione Tinšamovcima, ali ja
nisam bio sklon da napustim svoj. Lično sam prikupio njegov sadržaj i znao sam šta je u njemu. Uz
sanduke sa opremom protiv trifida, koje je Majkl Bridli tako jednostavno odbacio, dopustio sam sebi
u vezi sa tim poslednjim teretom nešto više slobode, pa su se u njemu nalazile stvari izabrane s
obzirom na teškoću da se nabave izvan većeg grada, kao mali komplet za osvetljenje, neke pumpe,
sanduci dobrih alata. Do svega ćemo kasnije moći da dođemo, ali će u međuvremenu biti pametno da
se držimo podalje od većih mesta. Tinšamovci su mogli nabavljati zalihe iz gradova u kojima još nije
bilo zaraze; nekoliko natovarenih kamiona neće za njih predstavljati veliku razliku. I tako smo na
kraju otišli kao što smo i došli.
Vreme je i dalje bilo dobro. Svež vazduh u višim predelima bio je još malo zagađen, mada su sela
većinom postala neprijatna. Retko kad smo videli nepomičnu priliku kako leži a polju ili kraj ceste;
kao i u Londonu, izgleda da ih je, glavni nagon oterao u neki zaklon. Seoski putevi bili su uglavnom
prazni, a polja oko njih pusta kao da su i ceo ljudski rod i gotovo sve njegove životinje tajanstveno
iščezli; sve dok nismo stigli do Stipl Honija.
Silazeći niz brežuljak mogli smo s naše ceste videti ceo Stipl Honij. Bio je okupljen oko daljeg kraja
kamenog mosta koji je u luku premošćavao blistavu rečicu. To je bilo mirno seoce s pospanom
crkvom u sredini, na krajevima istačkano obeljenim seoskim kućicama. Činilo se da kroz celo stoleće
ili duže, ništa nije remetilo miran život pod njegovim krovovima prekrivenima trskom. Ali slično
drugim selima, sad se ni u njemu nije ništa kretalo niti dimilo. Tada sam, na pola puta niz brežuljak,
spazio jedan pokret.
Nalevo, na udaljenijem kraju mosta, jedna kuća je stajala malo ukoso preme putu tako da je bila
okrenuta postrance prema nama. Naziv krčme visio je s potpornja u njenom zidu, a s prozora
neposredno nad njim njihalo se nešto belo. Kad smo prišli bliže video sam čoveka koji se nagnuo van
i besomučno davao signale peškirom. Zaključio sam da je slep, jer bi inače izišao na put da nas
zaustavi. Mahao je isuviše snažno a da bi bio bolestan.
Dao sam znak Kokeru iza sebe, pa smo se zaustavili iza mosta. Čovek na prozoru odbacio je peškir.
Viknuo je nešto što nisam mogao čuti kroz buku motora i nestao. Obojica smo ugasili motore. Bilo je
tako tiho da smo čuli bat njegovih koraka po drvenim basamacima u kući. Vrata su se otvorila, a on je
koraknuo držeći obe ruke pred sobom. Tada je poput munje šibnulo nešto iz živice s njegove leve
strane i udarilo ga. Samo je jedanput jako kriknuo i pao na mestu.
Latio sam se svoje puške i izišao iz kabine. Malo sam kružio dok nisam opazio trifida koji je vrebao
u senci grma. Onda sam mu razneo vrh.
I Koker je izišao iz svog kamiona; stajao je blizu mene. Pogledao je čoveka na tlu, a zatim
potkresanog trifida.
"To je - ne, prokletstvo, to ga nije valjda čekalo", rekao je. "Mora da se slučajno desilo... Ono nije
moglo znati da će on izići kroz ta vrata... Hoću da kažem da nije moglo, zar ne?"
"Ili jeste? Svakako je bilo veoma vešto izvedeno", rekao sam.
Koker me je nemirno pogledao.
"Đavolski vešto. Vi ne verujete ozbiljno...?"
"Postoji neka zavera da se ništa ne veruje u vezi sa trifidima", rekao sam i dodao, "možda ih ima još
u blizini."
Pažljivo smo pregledali obližnji čestar, ali nismo našli ništa. "Mogao bih nešto popiti", natuknuo je
Koker.
Sem prašine na tezgi, mali bar u krčmi izgledao je sasvim obično. Natočili smo po viski. Koker je
svoj istresao naiskap. Zabrinuto me je pogledao.
"To mi se ne dopada. Ni najmanje. Vi treba da znate mnogo više od većine drugih ljudi o tim
prokletim stvarima, Bile. To nije - mislim, to mora da se slučajno desilo tamo, zar ne?"
"Mislim...", počeo sam. Onda sam zastao slušajući odsečno bubnjanje napolju. Prešao sam preko
sobe i otvorio prozor. Ispalio sam na već potkresanog trifida i drugi naboj; ovog puta tik iznad debla.
Bubnjanje je prestalo.
"Nevolja je s trifidima", počeo sam dok smo točili drugu čašu, "uglavnom to što ne znamo mnogo o
njima." Ispričao sam mu jednu ili dve Valterove teorije. On me je gledao belo.
"Ne mislite valjda ozbiljno da oni govore kad onako kloparaju?"
"Nikad nisam došao do jasnog zaključka", priznao sam, "ali, u najmanju ruku sam siguran da je to
neka vrsta znakova. Međutim, Valter je smatrao da je to pravi govor, a on je o njima znao više od
svih drugih."
Izbacio sam dve prazne čaure i ponovo napunio pušku.
"A on je stvarno spomenuo da imaju prednost u odnosu na slepe?"
"To je bilo pre više godina", istakao sam. "Ipak - to je čudna podudarnost."
"Impulsivan kao uvek", rekao sam. "Gotovo svaki udarac sudbine može se protumačiti kao čudna
podudarnost ako dosta uporno i dosta dugo pokušavate."
Ispili smo i pošli. Koker je pogledao kroz prozor. Onda me je uhvatio za ruku i pokazao. Dva trifida
su doteturala iza ugla idući u smeru živice gde se prvi bio sakrio. Pričekao sam dok zastanu, pa sam
im obojici razneo vrhove. Izišli smo kroz prozor koji je bio van domašaja ma kog sakrivenog trifida i
pažljivo smo se osvrtali približavajući se kamionima.
"Još jedna podudarnost? Ili su došli da vide šta se desilo s njihovim prijateljem?" upitao je Koker.
Prošli smo kroz selo i nastavili uzanim putevima kroz polja. Činilo mi se da sada ima više trifida
nego pri prošlom putovanju, ili sam samo postao svesniji njihovog prisustva? Možda smo ih dosad
sretali manje zato što smo uglavnom vozili glavnim ulicama. Znao sam iz iskustva da izbegavaju
tvrde površine i mislio sam da se njihovo korenje slično udovima možda osećalo nelagodno na
ulicama. Sada sam bio sve uvereniji da ih zaista viđamo više i da nisu potpuno ravnodušni prema
nama, mada čovek nije mogao biti siguran da oni koje smo s vremena na vreme viđali kako se
približavaju kroz polje, naprosto slučajno idu u našem smeru.
Odlučniji događaj zbio se kad je jedan šibnuo meni iz živice dok sam prolazio. Na sreću bio je
nevešt u ciljanju na vozilo u pokretu. Udario je za trenutak prerano i ostavio tragove otrova u vidu
tačkica preko vetrobrana. Prošao sam pre nego što je mogao ponovo udariti. Ali sam otad uprkos
vrućini vozio sa zatvorenim prozorom.
Tokom prošle sedmice, ili još duže, mislio sam na trifide samo kad bih ih sreo. Uznemirili su me oni
u Džozelinom domu, kao i oni koji su napali našu grupu kraj Hampstedskih poljana, ali većinom sam
imao neposrednijih briga. Međutim sada, gledajući unazad na naš put, na stanje u Tinšamu pre nego
što ga je gospođica Djurant očistila puškama, kao i na stanje u selima kroz koja smo prošli, počeo
sam razmišljati koliki je bio udeo trifida u nestanku stanovnika.
Kroz sledeće selo vozio sam lagano i pažljivo posmatrao. U više vrtova prema putu opazio sam
leševe koji su očigledno tako ležali već nekoliko dana; skoro uvek mogao se u blizini primetiti trifid.
Izgledalo je da trifidi postavljaju zasede jedino tamo gde je bilo mekane zemlje da bi spustili u nju
korenje dok čekaju. U predelima u kojima vrata kuća gledaju pravo na ulicu, retko se video leš, a
nikada trifid.
Rekao bih, nagađajući, da su se stanovnici koji su izlazili po hranu kretali u većini sela u relativnoj
sigurnosti dok su bili u predelima koji su bili popločani, ali da su onog časa kad bi ih napustili, ili
čak kad bi prošli blizu vrtnog zida ili živice, bili u opasnosti od uboda. Neki bi viknuli kad osete
udarac, a kad se ne bi vratili, ostali bi se još više uplašili. Tu i tamo bi neko opet izišao nateran
glađu. Nekolicina bi imali dovoljno sreće da se vrate, ali bi se većina izgubila i lutala sve dok ne
padnu ili ne stignu nadohvat trifida. Preostali su možda mogli pogoditi šta se zbiva. Ako su imali vrt,
mogli su čuti fijuk bodlje i znati da stoje pred alternativom ili izgladnelosti u kući ili sudbine koja je
snašla druge kad su izišli iz kuće. Mnogi bi ostali unutra hraneći se onim što su imali i čekajući
pomoć koja neće nikada stići. Sličan mora da je bio položaj čoveka iz krčme u Stipl Honiju.
Nije bila ugodna pomisao na to da verovatno i u drugim selima kroz koja prolazimo ima kuća u
kojima se još održavaju izolovane grupice. To je ponovo postavilo pred nas ono pitanje pred kojim
smo stajali već u Londonu: osećaj da bi čovek po svim civilizovanim merilima morao da ih potraži i
učini nešto za njih; i porazno saznanje da bi takvo rasipanje snaga dovelo do istog propadanja kao i
ranije.
Isto staro pitanje. Šta može čovek s najboljom voljom na svetu učiniti sem da produži patnju? Da
ponovo za neko vreme smiri svoju savest samo zato da bi video kako je rezultat celokupnog napora
još jednom protraćen.
Morao sam sebi odlučno ponoviti da ništa ne koristi odlaziti u područje potresa dok zgrade još
padaju - spasavanje ljudi i stvari mora se obavljati kad podrhtavanja tla prestanu. Ali, razum nije
mnogo pomagao. Stari lekar je bio potpuno u pravu kad je podvukao teškoće duhovnog
prilagođavanja...
Trifidi su predstavljali komplikaciju neočekivanih razmera. Razume se da je bilo veoma mnogo
rasadnika sem plantaža naše kompanije. Oni su ih uzgajali za nas, za privatne kupce ili prodaju većem
broju pomoćnih grana koje su upotrebljavale njihove derivate, a većina ih je iz klimatskih razloga
bila smeštena na jugu zemlje. Ipak, ako je ono što smo dosad videli bilo pouzdan pokazatelj njihovog
oslobađanja i rasprostranjivanja, onda mora da su bili mnogo brojniji nego što sam mislio. Nije bilo
nimalo umirujuće spoznati da ih sve veći broj sazreva svakog dana i da potkresanim primercima
stalno iznova rastu bodlje...
Stali smo još samo dva puta: jednom radi hrane i drugi put radi goriva, tako da nismo gubili vreme.
Dovezli smo se u Bominster oko pola pet posle podne. Stigli smo do samog središta grada bez
ikakvog znaka prisustva Bridijeve grupe.
Mesto je na prvi pogled bilo isto tako mrtvo kao sva druga kroz koja smo toga dana prošli. Glavna
trgovačka ulica bila je prazna sem nekoliko kamiona parkiranih na jednoj strani. Odvezao sam se niz
nju možda dvadeset metara kad je jedan čovek izašao iza kamiona i uperio pušku na mene. Opalio je
hotimično iznad moje glave, a zatim naciljao niže.
 12. BEZ IZLAZA

S takvom opomenom ne diskutujem. Zaustavio sam se.

Čovek je bio visok i plav. Znalački je rukovao puškom. Ne prestajući da nas drži na nišanu mahnuo je
dva puta glavom u stranu. To sam shvatio kao znak da siđem. Učinio sam tako i pokazao prazne ruke.
Još jedan muškarac u pratnji jedne devojke pokazao se iza parkiranog kamiona da sam se približio.
Kokerov glas je viknuo iza mene:
"Bolje da spustiš tu pušku, prijatelju. Sav si otkriven."
Pogled plavog čoveka prešao je sa mene i potražio Kokera. Mogao sam ga u tom času napasti da sam
želeo, ali sam rekao:
"Ima pravo. U svakom slučaju mi smo miroljubivi."
On je spustio pušku, ali ne baš sasvim uvereno. Koker se pojavio iza zaklona moga kamiona koji je
pokrio njegov izlazak.
"Kakva je to mudrolija? Velika riba jede malu?" upitao je.
"Samo ste vas dvojica?" upitao je drugi muškarac. Koker ga je pogledao.
"A šta ste očekivali? Kongres? Da, samo dvojica."
Trojka se očigledno umirila. Plavi muškarac je objasnio:
"Mislili smo da ste banda iz grada. Očekivali smo da će doći ovde da pljačka hranu."
"Oh", rekao je Koker. "Po tome zaključujemo da niste u poslednje vreme videli nijedan grad. Ako
vam je to jedina briga, slobodno je možete zaboraviti. Bande koje postoje, mnogo verovatnije
operišu u suprotnom smeru, barem za sad. One u stvari rade ako smem reći - baš isto što i vi."
"Vi verujete da neće doći?"
"Prokleto sam siguran da neće." Osmotrio ih je sve troje. "Pripadate li Bridlijevoj grupi?" upitao je.
Reagovanje je bilo uverljivo zbunjeno.
"Šteta", rekao je Koker. "Sreća bi nam se prvi put posle dužeg vremena zaista nasmešila."
"Ko je ili ko su Bridlijeva grupa?" upitao je plavi muškarac.
Bio sam klonuo i sasušen posle nekoliko sati u vozačkoj kabini koju je pržilo sunce. Predložio sam
da premestimo razgovor sa sredine ulice na neko zgodnije mesto. Prošli smo oko njihovih kamiona
kroz poznati krš od sanduka biskvita i čaja, komada slanine, vreća šećera, blokova soli i svega
ostaloga, do malog salona obližnjeg bara. Uz krčage piva, Koker i ja smo im dali kratak pregled
onoga što smo učinili i šta znamo. Zatim je došao red na njih.
Oni su bili aktivnija polovina grupe od šest osoba - druge dve žene i jedan muškarac ostali su u kući
koju su pretvorili u svoju bazu.
Oko podneva u utorak sedmog maja, plavi muškarac i devojka uz njega vozili su se prema zapadu
njegovim automobilom. Krenuli su da provedu odmor od dve nedelje u Kornvolu i nisu izgubili
mnogo vremena sva dok se negde blizu Kriverna nije iza jedne okuke pojavio autobus na sprat.
Automobil se sa njim susreo veoma naglo, i poslednje sećanje plavog mladića bio je užasnut pogled
na autobus visok kao stena koja se naginje pravo nad njih.
Probudio se u krevetu i našao, slično kao i ja, tajanstvenu tišinu svugde oko sebe. Sem bola, nekoliko
ogrebotina i jake glavobolje činilo se da mu se nije bogzna šta desilo. Pošto niko nije dolazio, on je,
kako reče, pretražio mesto gde se nalazio. Konstatovao je da je u maloj seoskoj bolnici. U jednom
odeljenju je pronašao devojku i još dve žene, od kojih je jedna bila pri svesti ali nepomična, bez
jedne noge i sa rukom u gipsu. U drugom su bila dva muškarca - jedan od njih je njegov sadašnji
pratilac, a drugi sa slomljenom nogom, takođe u gipsu. Našao je ukupno jedanaest Ijudi, od kojih
osam sa vidom. Dva slepa bila su ozbiljno bolesna i prikovana za krevet. Osoblju nije bilo ni traga.
Na početku je bio još zbunjeniji nego ja. Ostali su u maloj bolnici čineći sve što su mogli za
bespomoćne bolesnike, razmišljajući šta se dešava i nadajući se da će im neko priteći upomoć. Nisu
imali pojma šta je nedostajalo dvojici slepih, niti kako da ih leče. Mogli su ih samo hraniti i pokušati
da im olakšaju stanje. Obojica su umrla sledećeg dana. Jedan čovek je nestao a da niko nije video
kad je otišao. Ranjenici iz prevrnutog autobusa bili su meštani. Čim su se dovoljno oporavili, izišli
su da pronađu rodbinu. Grupa se smanjila na šestoro od kojih su dvoje imali slomljene udove.
Tada su već shvatili da je krah tako velik da se bar izvesno vreme moraju brinuti sami o sebi, ali još
nisu ni izdaleka shvatili sav njegov opseg. Odlučili su da napuste bolnicu i da pronađu neko
pogodnije mesto, jer su verovali da u gradovima ima mnogo više ljudi koji vide i da je
dezorganizacija dovela do vladavine rulje. Svakog dana su očekivali dolazak takvih rulja posle
nestanka zaliha hrane po gradovima. Zamislili su ih kako se kreću preko polja poput rojeva
skakavaca. Njihova glavna briga, prema tome, bila je da nabave zalihe i spreme se za opsadu.
Kad smo ih uverili da je to od svega najmanje verovatno pogledali su se pomalo zbunjeno.
To je bila čudna trojka. Ispostavilo se da je plavi muškarac bio berzijanac po imenu Stefan Brinel.
Njegova prijateljica bila je lepuškasta i dobro građena devojka, povremeno mrzovoljna, ali
ravnodušna prema bilo čemu što bi joj život nadalje pružio. Bila je prošla jednu od onih perifernih
karijera: bila je model, prodavala haljine, statirala na filmu, imala ponovljen promašaj odlaska u
Holivud, radila je kao domaćica po opskurnim klubovima, a ispomagala se i drugim sredstvima koja
bi joj se ukazala. Nameravani odmor u Kornvolu izgleda da je bio jedno od njih. Bila je potpuno
nepokolebljivo uverena da se ništa ozbiljno nije moglo desiti Americi i da treba samo izdržati neko
vreme dok ne stignu Amerikanci i sve urede. Bila je daleko najmanje uznemirena osoba koju sam
sreo od katastrofe naovamo. Ipak je pokatkad bar malo zažalila za svetlostima velegrada i poželela
da se Amerikanci požure i ponovo ih zapale.
Treći član, tamnokosi mladić, bio je nezadovoljnik. On je uporno radio i uporno štedeo da bi otvorio
malu prodavnicu radio-aparata; bio je i ambiciozan.
"Pogledajte Forda, i pogledajte lorda Njufilda - on je počeo s radionicom bicikla ništa većom od
moje trgovine radio-aparatima, a vidite dokle je stigao! To sam i ja nameravao da postignem. A sada
pogledajte u kakvoj smo prokletoj gužvi! To nije pravedno!"
Po njegovom mišljenju, sudbina nije više želela Fordove ili Njufilde, ali on nije nameravao da se
prepusti toku zbivanja. To je bio samo predah u kome je stavljen na iskušenje; jednog dana će se opet
naći u svojoj trgovini radio-aparata i čvrsto zakoračiti na prvu prečku lestvice koja vodi do
bogatstva.
Najveće razočarenje za nas bilo je to što nisu ništa znali o grupi Majkla Bridlija. Sreli su samo grupu
u jednom selu upravo preko devonske granice, gde im je nekoliko ljudi s puškama savetovalo da se
ne pojave drugi put. Rekli su da su ti ljudi svakako bili meštani. Koker je pretpostavljao da su
označavali manju grupu.
"Da su pripadali većoj grupi bili bi manje nervozni, a više radoznali", tvrdio je. "Ali ukoliko je
Bridlijeva grupa u blizini, mora da postoji način da se nekako pronađe." Predložio je plavom
muškarcu: "Slušajte, a kako bi bilo da mi pođemo sa vama? Možemo odraditi svoj deo, a kad ih
nađemo biće nam svima lakše."
Trojka se upitno pogledala, a onda su potvrdno klimnuli.
"U redu. Pomozite nam da natovarimo kamion, pa ćemo krenuti."
Čarkot Old Haus izgledao je kao da je nekad bio utvrđeni zamak. Sada se vršilo ponovno
utvrđivanje. Šanac oko njega bio je isušen. Međutim, Stefan je smatrao da je uspešno raskopao
odvodne kanale tako da će se šanac postepeno ispuniti. Nameravao je da baci u vazduh zasute delove
i tako ponovo upotpuni okruženje. Novosti koje smo mi doneli, a koje su navodile na pomisao da to
neće biti potrebno, prouzrokovale su kod njega malu tugu i razočaranost. Kameni zidovi kuće bili su
debeli. U najmanje tri prednja prozora bili su stavljeni mitraljezi, a pokazao nam je još dva
montirana na krovu. Iza glavnih vrata bio je složen mali arsenal topova i granata, uz nekoliko bacača
plamena koje nam je ponosno pokazao.
"Našli smo skladište oružja i proveli jedan dan skupljajući te stvari."
Dok sam ih pregledavao, prvi put sam shvatio da je katastrofa samom svojom potpunošću bila
milostivija od onoga što bi se desilo posle nešto manje nesreće. Da je deset ili petnaest posto
stanovništva ostalo nepovređeno, male zajednice kao što je ova bi se vrlo verovatno zaista našle u
borbi za očuvanje života protiv izgladnelih bandi. Ali, kako su stvari sada stajale, Stefanove ratničke
pripreme su verovatno bile nepotrebne. Ipak, jedno sredstvo se moglo dobro upotrebiti. Pokazao sam
na bacače plamena.
"Ovi bi mogli dobro poslužiti za trifide", rekao sam. On se nasmešio.
"Imate pravo. Veoma su efikasni. Jedino smo ih zato i upotrebljavali. Uz to, to je i jedina stvar što je
znam koja zaista nagoni trifide u beg. Možete pucati na njih sve dok ih ne raznesete na komade, oni
neće da se maknu. Valjda ne znaju otkud potiče razaranje. Ali jedan vreo dah iz toga - i beže kao
ludi."
"Jeste li imali mnogo poteškoća s njima?" upitao sam.
Činilo se da nisu. S vremena na vreme približio bi se jedan, možda dva ili tri, bio oprljen i oteran.
Pri izlasku su nekoliko puta srećno izmakli, ali su obično izlazili iz vozila samo u izgrađenim
predelima gde je bilo malo verovatno da se šunjaju trifidi.
Kad je pala noć, svi smo se popeli na krov. Bilo je još prerano za mesec. Gledali smo potpuno taman
predeo. Ma koliko tražili, nijedan od nas nije mogao pronaći ni najsitniju tačkicu nekog svetlosnog
signala. Isto tako se niko iz njihove grupe nije sećao da je danju video trag dima. Kad smo se ponovo
spustili u svetiljkom obasjan salon, ja sam bio potišten.
"Preostaje nam onda još samo jedno", rekao je Koker. "Moraćemo razdeliti okrug na područja i
pretražiti ih."
Ali to nije rekao sa ubeđenjem. Pretpostavljao sam da i on kao i ja veruje da bi Bridlijeva grupa
noću i dalje namerno upotrebljavala svetlo, a danju drugi znak, možda dimni stub.
Međutim, kako niko nije imao bolji predlog posvetili smo se deljenju karte na sekcije, nastojeći da
svaka uključi poneko uzvišenje sa koga bi se moglo videti dalje.
Sledećeg dana smo otišli kamionom u grad i iz njega se raštrkali manjim automobilima u potragu.
Bio je to bez sumnje najtužniji dan koji sam proveo otkako sam lutao Vestminsterom po Džozelinom
tragu.
Na samom početku nije bilo tako loše. Putokazi su pokazivali 'prema Ekseteru i zapadu', kao i prema
drugim mestima kao da ona još žive uobičajenim životom. Katkad sam, mada retko, viđao ptice. A uz
puteljke je raslo divlje cveće koje je izgledalo kao i uvek.
Međutim, druga strana slike nije bila tako dobra. Prolazio sam kraj polja na kojima je ležala uginula
stoka, ili je tumarala nasumce, a nepomužene krave mukale su od bola; na nekim poljima su
obeshrabrene ovce rezignirano čekale na smrt radije nego da se oslobode trnjaka ili bodljikave žice,
a druge su pasle lutajući, ili su gladovale s prekornim pogledom u svojim slepim očima.
Prolaženje pored farmi postajalo je neprijatno. Sigurnosti radi dopuštao sam sebi samo dva
centimetra za ventilaciju na vrhu prozora, ali sam i to zatvarao kad god bih pred sobom opazio farmu
uz cestu.
Trifidi su bili svuda naokolo. Katkad bih ih video kako prelaze preko polja ili kako mirno stoje
pored živica. U više dvorišta dopalo im se đubrište, pa su carevali na njemu čekajući da uginula
stoka istrune do prvog stepena gnjilosti. Sada sam ih gledao sa odvratnošću kakvu nisu nikad ranije
pobuđivali u meni. Strašne tuđe stvari koje su izvesni među nama nekako stvorili, a koje smo svi mi
drugi u svojoj bezbrižnoj lakomosti uzgajali po celom svetu. Čovek čak nije mogao kriviti prirodu
zbog njih. Oni su bili nekako uzgajani kao što smo uzgajali ukrasno cveće ili groteskne parodije
pasa... A sada sam počeo da ih mrzim ne samo zbog njihove navike da se hrane lešinama - više nego
bilo šta drugo, oni su, izgleda, mogli da se koriste našom nesrećom i cvetaju na njoj...
Što je dan više odmicao, moj osećaj samoće je rastao. Na svakom brežuljku i uzvišici zastao bih i
pregledao predeo koliko mi je dogled dopuštao. Jednom sam opazio dim i stigao do njegovog izvora;
bio je to mali voz spaljen na pruzi. Još ne znam kako se to moglo desiti, jer kraj njega nije bilo
nikoga. Drugi put sam požurio prema jednoj kući sa zastavom na koplju, ali sam konstatovao da je
tiha, mada ne prazna. Jedanput mi je, pak, palo u oči belo komešanje na dalekom brežuljku, ali kad
sam pogledao kroz dogled spazio sam pola tuceta ovaca kako se panično vrte u krugu dok ih jedan
trifid stalno i bezuspešno udara po vunastim leđima. Nigde nisam video ni traga živim ljudima.
Kada bih stao da nešto pojedem, nisam se zadržavao duže nego što je bilo potrebno. Jeo sam brzo,
osluškujući tišinu koja je počela da me nervira, željan da ponovo krenem na put i da me prati bar šum
moga automobila.
Čovek je počeo da uobražava aveti. Jednom sam opazio ruku kako maše s prozora, ali kad sam stigao
do nje našao sam samo granu koja se njihala pred prozorom. Video sam kako je jedan čovek stao
nasred polja i okrenuo se da bi pogledom pratio moj prolazak, ali mi je dogled pokazao da se on nije
mogao zaustaviti niti okrenuti: bilo je to strašilo za ptice. Čuo sam glasove kako me zovu, jedva čujne
nad bukom motora; stao sam i ugasio ga. Nije bilo glasova, ničega, samo daleka, daleka tužaljka
jedne nepomužene krave.
Prisetio sam se da tu i tamo, rasuti po okolini, mora da postoje ljudi koji veruju da su potpuno sami i
jedini preživeli. Žalio sam ih više nego bilo koga u ovoj nesreći.
Tokom poslepodneva nastavio sam sa sve manje poleta i nade da krstarim uzduž i popreko svoje
sekcije na karti, jer se nisam usudio rizikovati da ne proverim ono u što sam intimno bio siguran.
Konačno sam, međutim, došao do zaključaka da ukoliko postoji neka veća grupa u području koje mi
je dodeljeno, onda se ona namerno krije. Nisam mogao preći svaki puteljak i sporednu cestu, ali bih
se mogao zakleti da se zvuk moje trube, ni najmanje slabe, čuo na svakom lancu moga sektora.
Završio sam i odvezao se natrag do mesta gde smo parkirali kamion; bio sam u najcrnjem
raspoloženju. Ispostavilo se da se niko drugi nije još pojavio, pa sam, da bih ubio vreme i zato što
sam morao suzbiti duhovnu jezu, skrenuo u obližnju krčmu i natočio dobru čašu brendija.
Drugi je stigao Stefan. Izgleda da je ekspedicija ostavila na njega isti utisak kao i na mene, jer je
odrečno mahnuo glavom prema flaši koju sam otvorio. Deset minuta kasnije pridružio nam se
ambiciozni radiofonist. Sa sobom je doveo raščupanog mladića divljeg pogleda koji se, izgleda, nije
oprao ni obrijao nekoliko sedmica. On je lutao cestom; čini se da mu je to bilo jedino zanimanje.
Jedne večeri, nije tačno znao koga dana, našao je udoban sjenik i u njemu je proveo noć. Pošto je
toga dana prevalio nešto više od svoje uobičajene kvote kilometara, zaspao je gotovo istog trenutka
kad je legao. Sledećeg jutra se probudio u mori, i još nije bio potpuno siguran je li on lud ili je svet
lud. Prošlo je još otprilike pola sata, a zatim je stigao Koker. Pratili su ga jedno ovčarsko kuče i
jedna neverovatna stara gospa. Bilo je očigledno da je odevena u svoju najbolju odeću. Njena čistoća
i odmerenost bili su isto tako upadljivi kao njihov nedostatak kod našeg prvog novajlije. Zastala je,
dostojanstveno oklevajući na pragu bara. Koker je predstavi.
"Ovo je gospoda Forset, jedina vlasnica Forsetove trgovine mešovitom robom u sklopu od oko deset
kućica, dve krčme i jedne crkve poznate pod imenom Čipington Darni. A gospoda Forset kuva. Samo
da znate kako kuva!"
Gospoda Forset nam je kimnula dostojanstveno, koraknula je napred samosvesno, sela je pažljivo, a
zatim dopustila da joj se utisne u ruku čaša portoa, kojoj je potom sledila i druga čaša.
Odgovarajući na naša pitanja priznala je da je neobično čvrsto spavala za vreme one fatalne večeri i
sledeće noći. U tačne razloge tome nije ulazila ni ona, a ni mi je nismo pitali. Pošto se nije desilo
ništa što bi je probudilo, ona je nastavila da spava do podne sledećeg dana. Kad se probudila nije se
osećala dobro, pa nije ustala do sredine poslepodneva. Činilo joj se čudnom ali i srećnom okolnošću
to što je niko nije tražio u trgovini. Kad je ustala i pošla do vrata videla je 'jednu od onih odurnih
trifidskih stvari' kako stoji u njenom vrtu i jednog čoveka kako leži na putu baš ispred njenih vrata -
naime videla mu je noge. Upravo je pošla prema njemu kad je opazila da se trifid miče, pa je u
poslednjem trenutku zalupila vrata. To je za nju očigledno bio gadan trenutak, pa ju je sećanje na
njega toliko uznemirilo da je morala natočiti i treću čašu portoa.
Posle toga je nastavila da čeka da neko dođe i odstrani trifida i čoveka. Činilo se da taj dolazak traje
nekako dugo, ali se ona prilično udobno izdržavala od sadržine svoga dućana. Još je čekala -
objasnila je točeći četvrtu čašu portoa s ljupkom rastresenošću - kad je Koker privučen dimom njene
vatre, metkom razneo vrh trifida i potražio je.
Nahranila je Kokera, a on joj je zauzvrat dao savet. Nije bilo lako da joj se objasni pravo stanje. Na
kraju je predložio da ona pogleda u selo pazeći na trifide, a on će se vratiti u pet i videti šta je
odlučila. Vrativši se našao ju je obučenu, sa spakovanom torbom i potpuno spremnu za polazak.
Vrativši se u Čarkot Old Haus, uveče smo se ponovo okupili oko karte. Koker je počeo obeležavati
nove predele za pretraživanje. Gledali smo ga bez oduševljenja. Na kraju je Stefan rekao ono što smo
svi, uključujući verujem i samog Kokera, mislili:
"Gledajte, prešli smo zajedno celokupno zemljište u promeru od oko dvadeset i pet kilometara. Jasno
je da oni nisu u neposrednoj okolini. Ili su vaše informacije bile netačne, ili su se odlučili da ne
ostanu ovde nego su otišli dalje. Mislim da bi nastavljanje potrage bilo gubljenje vremena kao i
danas."
Koker je odložio šestar kojim se služio.
"A šta vi predlažete?"
"Pa, meni se čini da bismo veliki deo okruga mogli brzo pregledati iz vazduha, i to sasvim dobro.
Kladim se u sve što hoćete da će svi oni koji budu čuli motor aviona izići i dati neki znak."
Koker je zavrteo glavom. "Kako se toga nismo setili ranije? Razume se, trebalo bi imati helikopter,
ali gde da ga nađemo i ko bi leteo u njemu?"
"Oh, ja mogu upravljati tom stvari", rekao je radiofonist samouvereno.
Bilo je nečeg uverljivog u njegovom glasu:
"Jeste li ikad leteli?" upitao je Koker.
"Ne", priznao je radiofonist, "ali mislim da to ne bi bilo teško kad se čovek jednom u to uvede."
"Hm", rekao je Koker gledajući ga nepoverljivo.
Stefan se setio da su se dva aerodroma nalazila nedaleko odavde, a da je u Jovilu radio servis aero-
taksija.

Uprkos našim sumnjama, radiofonist je održao reč. Bio je potpuno uveren da ga njegov instinkt za
mehanizme neće napustiti. Posle pola sata vežbanja poleteo je helikopterom natrag do Čarkota.
Helikopter je četiri dana kružio u sve širim krugovima. Prva dva je osmatrao Koker, a druga dva
dana zamenio sam ga ja. Ukupno smo pronašli deset grupica. Nijedna od njih nije ništa znala o
Bridlijevoj družini i ni u jednoj nije bilo Džozele. Kad god bismo našli neku grupu sletali bismo.
Obično ih je bilo dvoje ili troje; najveća je imala sedam članova. Pozdravljali bi nas uzbuđeno i s
nadom, ali uskoro, čim bi saznali da predstavljamo samo grupu sličnu njihovoj, a ne prethodnicu
spasavanja u većim razmerama, njihov interes bi iščezao. Nismo im mogli ponuditi mnogo toga što
već nisu sami imali. Neki od njih postali su u svojoj razočarenosti nerazumno grubi i preteći, ali se
većina jednostavno vratila u malodušnost. Po pravilu su pokazivali malo želje da se spoje s drugim
grupama; bilo im je draže da prisvoje što mogu više i da sebi izgrade što udobnija skloništa u
iščekivanju Amerikanaca koji će sigurno naći neki izlaz. Činilo se da o tome postoji veoma raširena
fiks-ideja. Naše primedbe da će svi Amerikanci koji prežive verovatno imati više nego pune ruke
posla kod svoje kuće primljene su kao čisto obeshrabrivanje. Uveravali su nas da Amerikanci nikad
ne bi dopustili da se tako nešto desi u njihovoj zemlji. Uprkos toj mikoberovskoj fiksaciji na
američke dobre vile, svakoj grupi ostavili smo kartu s približnim položajem grupa koje smo već
pronašli za slučaj da promene mišljenje i zažele da se spoje radi međusobnog pomaganja.
Letovi nisu bili ni izdaleka prijatan zadatak, ali u svakom slučaju bolji od osamljenog izviđanja na
zemlji. Posle četvrtog bezuspešnog dana odlučili smo da napustimo traganje.
U najmanju ruku, to su drugi odlučili. Ja nisam tako mislio; moje traganje bilo je lično, a njihovo nije.
Ja sam Bridlijevu grupu tražio kao sredstvo, a ne kao cilj. Kad bih ih našao i ustanovio da Džozela
nije sa njima nastavio bih da tragam. Ali nisam mogao od ostalih očekivati da nastave samo radi
mene.
Ustanovio sam da, začudo, za sve to vreme nisam našao nikog drugog ko bi nekoga tražio. Svi su sem
slučajno Stefana i njegove devojke bili potpuno otrgnuti od prijatelja ili rodbine koji bi ih povezivali
s prošlošću, i stupali su u nov život sa stranim ljudima. Koliko sam mogao videti, samo sam ja smesta
stvorio novu vezu, ali i ta je bila tako kratka da sam onog časa jedva shvatio koliku je važnost imala
za mene...
Kad je donesena odluka o prekidu traganja, Koker je rekao:
"U redu. Onda moramo razmisliti šta ćemo sa sobom."
"Nabavićemo zalihe za zimu i nastaviti kao i dosad. Šta bismo drugo radili?" upitao je Stefan.
"Razmišljao sam o tome", kazao mu je Koker. "To bi možda išlo neko vreme, a šta bi se desilo
kasnije?"
"Ako potrošimo zalihe, pa dobro, ima ih još mnogo naokolo", rekao je radiofonist.
"Amerikanci će biti ovde pre Božića", rekla je Stefanova devojka.
"Slušajte", počeo je Koker strpljivo. "Stavite neko vreme Amerikance u klasu na-vrbi-svirala-ne-
lipši-magare, molim vas. Pokušajte da zamislite svet u kome nema Amerikanaca - možete li?"
Devojka je zurila u njega.
"Ali mora ih biti", rekla je.
Koker je tužno uzdahnuo. Okrenuo se prema radiofonisti.
"Ove zalihe neće potrajati zauvek. Kako ja gledam na situaciju, mi u svom novom svetu počinjemo sa
vrlo povoljnog polazišta. Snabdeveni smo glavnicom, dovoljnom količinom svega za početak, ali ona
neće trajati večno. Mi ne bismo ni kroz više pokolenja bili kadri da pojedemo namirnice koje nas
čekaju kad bi se one održale. Ali, one se neće održati. Mnogo će se toga veoma brzo pokvariti. I to ne
samo hrane. Sve će, sporije ali sasvim sigurno, početi da se raspada. Ukoliko želimo da sledećih
godina jedemo nešto sveže, moraćemo to sami uzgajati. To se sada možda čini daleko, ali doći će
vreme kad ćemo sve morati da uzgajamo sami. Doći će i vreme kad će svi traktori biti istrošeni ili
zarđali, i kad svakako neće više biti nafte da ih pokreće, kad ćemo se sasvim spustiti do prirode i
blagosiljati konje - ako ih budemo imali. Ovo je predah - samo bogomdani predah - u kome se
oporavljamo od prvog potresa i sabiramo, ali ipak samo predah. Kasnije ćemo morati da oremo, još
kasnije da naučimo kako se prave lemeši, a kasnije od svega toga kako se topi železo za izradu
lemeša. Mi smo sada na putu koji će nas voditi n trag i natrag i natrag i natrag dok ne uznemognemo,
ako uzmognemo, da nadomestimo sve što trošimo. Samo tada ćemo moći da se zaustavimo na putu
koji vodi nazad u divljaštvo. Ali kad to jednom postignemo, možda ćemo opet početi da polako
puzimo prema gore."
Pogledao je po krugu da bi video da li ga sledimo.
"Mi to možemo učiniti ako hoćemo. Najvrednije što posedujemo jeste naše znanje. Ono je prečica
koja će nam omogućiti da ne počnemo tamo gde i naši preci. Mi to znanje celokupno posedujemo u
knjigama ukoliko se pobrinemo da ga pronađemo."
Ostali su radoznalo gledali Kokera. Prvi put su ga čuli u jednom od njegovih govorničkih
raspoloženja.
"Koliko sam ja čitao povest", nastavio je, "za upotrebu znanja potrebna je dokolica. Tamo gde svi
moraju teško raditi da bi se naprosto održali i gde nema dokolice za razmišljanje, znanje stagnira, a
ljudi sa njim. Razmišljanjem se bave pretežno ljudi koji nisu direktno produktivni - ljudi za koje
izgleda kao da žive gotovo potpuno od tuđeg rada, ali koji u stvari predstavljaju dugoročnu
investiciju. Nauka se razvila u gradovima i velikim institucijama, izdržavao ju je rad sela. Slažete li
se sa tim?"
Stefan je nabrao čelo.
"Manje ili više da, ali ne vidim kud smerate."
"Reč je o ekonomičnoj veličini. Zajednica naše sadašnje veličine ne može učiniti ništa drugo sem da
postoji i propada. Ako ostanemo ovde u sadašnjem broju, samo nas desetoro, svršićemo potpuno
neizbežno u postepenom i beskorisnom iščekivanju. Ukoliko bude dece moći ćemo od našeg rada
odvojiti samo toliko vremena koliko da im damo najosnovnije obrazovanje; u drugoj generaciji
imaćemo divljake ili klade. Da se održimo, da upotrebimo znanje iz biblioteka, trebaće nam učitelj,
lekar i vođa, a mi moramo biti sposobni da ih izdržavamo dok nam pomažu."
"Pa dobro?" upitao je Stefan posle pauze.
"Razmišljao sam o mestu koje smo Bil i ja videli u Tinšamu. Govorili smo vam o njemu. Ženi koja
pokušava da upravlja njime bila je potrebna pomoć, i to nužno. Ona se brine o pedeset ili šezdeset
ljudi, a otprilike njih dvanaestak vidi. Tako ne može. Ona zna da ne može, ali to nije htela da nam
prizna. Nije htela da nam duguje zahvalnost zato što bi nas zamolili da ostanemo. Međutim, bilo bi joj
veoma drago kad bismo se na kraju vratili i zatražili da nas primi."
"Dobri bože", rekao sam. "Ne mislite valjda da nas je namerno uputila u pogrešnom pravcu?"
"Ne znam. Možda nisam u pravu, ali je čudno da nismo ni čuli ni videli traga od Bridlija i njegove
družine, zar ne? U svakom slučaju ispada tako, bilo da je to nameravala ili ne, jer sam odlučio da se
vratim. Ako želite čuti moje razloge, evo ih - bar dva glavna. Prvo, ako se to mesto ne uzme čvrsto u
ruke, ono će propasti, što bi bilo tragedija za sve one ljude. Drugo, njegov položaj je mnogo bolji od
ovoga. Ima farmu kojoj ne treba mnogo da bi se uredila; praktično je sama sebi dovoljna, ali se po
potrebi može proširiti. Ovo mesto bi zahtevalo mnogo truda za organizovanje i obrađivanje. Što je
još važnije, ono je dovoljno veliko da pruži vremena za podučavanje, i to kako slepih koji su sada
tamo tako i dece s vidom koju će oni imati kasnije. Verujem da se to može ostvariti, i učinio bih sve
što stoji do mene da ga ostvarim, a ukoliko se to oholoj gospođici Djurant ne dopada neka se obesi.
Stvar je u ovome. Mislim da bih uspeo sa tim mestom i sada, ali znam da bismo ga svi zajedno mogli
reorganizovati za nekoliko nedelja. Onda bismo živeli u zajednici koja raste i koja može ozbiljno
pokušati da se održi. Alternativa je da ostanete u grupici koja će propadati i postajati sve očajnije
osamljena tokom vremena. Šta mislite o tome?"
Bilo je još diskusije i propitkivanja o pojedinostima, ali ne mnogo dvoumljenja. Oni između nas koji
su bili u potrazi okusili su strašnu usamljenost koja bi nas snašla. Niko nije bio vezan za ovu kuću.
Izabrali su je zbog njenih odbrambenih svojstava. Drugih većih prednosti nije imala. Većina je već
osećala sve jači pritisak samoće. Pomisao na šire i raznovrsnije društvo bila je sama po sebi
privlačna. Posle jednog sata, diskusija se pozabavila pitanjem transporta i pojedinostima seobe, a
odluka o prihvatanju Kokerovog predloga stvorila se manje-više sama od sebe. Samo se Stefanova
devojka dvoumila.
"Taj Tinšam - je li to veoma malo mesto?" upitala je s nelagodnošću.
"Ništa se ne brinite", hrabrio ju je Koker. "Ucrtano je na svim najboljim američkim kartama."

U nekom od ranih časova sledećeg jutra shvatio sam da ne mogu sa ostalima u Tinšam. Kasnije ću
možda doći, ali sada ne...
U početku sam nameravao da ih pratim ako ni zbog čega drugog, a ono zato da iscedim iz gospođice
Djurant istinu o cilju Bridlijeve grupe. Ali morao sam priznati neugodnu istinu da nisam znao da li je
Džozela s njima; štaviše, da su sve informacije koje sam dosad uspeo da sakupim navodile na
pomisao da nije. Bilo je gotovo sigurno da nije prošla kroz Tinšam. Ali ako ih nije potražila, kuda je
onda otišla? Bilo je vrlo malo verovatno da je u zgradi Univerziteta postojala i druga adresa koju ja
nisam video...
A onda sam se, kao u blesku munje, setio razgovora koji smo vodili u prisvojenom stanu. Video sam
je kako sedi u svojoj plavoj večernjoj haljini, a svetlost sveća odražava se u dijamantima dok
govorimo... "A šta je sa saseškim brežuljcima? Znam krasnu staru seosku kuću na severnim
padinama..." Tada sam shvatio šta treba da činim...
Ujutro sam obavestio Kokera. On je saosećao sa mnom, ali se očigledno trudio da mi ne podstiče
nadu isuviše.
"U redu. Činite ono što vam se čini da je najbolje", složio se. "Nadam se - dobro, u svakom slučaju
znate gde ćemo biti, pa možete oboje doći do Tinšama i pomoći da udesimo onu ženu dok se ne
opameti."
Toga jutra promenilo se vreme. Kiša je padala u mlazevima još dok sam se peo u poznati kamion. Pa
ipak sam se osećao dobro raspoložen i pun nade tako da me ni deset puta jača kiša ne bi
oneraspoložila niti navela na promenu plana. Koker je izišao da me isprati. Znao sam zašto je to
učinio, jer sam, a da mi to nije morao reći, osećao kako ga muči sećanje na svoj prvi brzopleti plan i
na njegove posledice. Stajao je kraj kabine i pružio mi ruku, a voda mu se slivala niz vrat.
"Samo polako, Bile. Ambulantnih kola više nema, a njoj će biti draže da stigneš čitav. Dobra sreća - i
oprosti mi zbog svega kada je budeš našao."
Rekao je 'kada', ali je njegov ton govorio 'ako'.
Poželeo sam im sreću u Tinšamu, a zatim sam ubacio brzinu i odvezao se prskajući po blatnjavom
kolniku.
 13. PUT U NADI

Jutro je bilo pokvareno manjim nezgodama. Najpre je bila voda u karburatoru. Onda sam uspeo da
vozim dvadesetak kilometara prema severu u ubeđenju da idem na istok, i pre nego što sam to sasvim
ispravio imao sam okapanja s paljenjem na pustoj strmoj cesti, kilometrima daleko od bilo kakvog
mesta. Ova zadržavanja, ili možda prirodna reakcija, u mnogome su pokvarila poletno raspoloženje s
kojim sam krenuo. Kad sam sve popravio bio je već jedan sat posle podne i vreme se prolepšalo.
Sunce se pojavilo. Sve je izgledalo jasno i sveže, ali čak ni to, ni činjenica da je sledećih tridesetak
kilometara sve išlo glatko, nije odstranilo potištenost koja me ponovo obuzimala. Sad kada sam bio
zaista sam, nisam se mogao otresti osećaja usamljenosti. Ponovo me je obuzelo kao onoga dana kad
smo se rastali da bismo tražili Majkla Bridlija, samo s dvostrukom snagom... Dotada sam uvek mislio
da je usamljenost nešto negativno - odsustvo društva; i svakako nešto privremeno... Toga dana sam
naučio da je ona mnogo više. Ona može tištati i ophrvati, iskriviti obične stvari i poigrati se s
razumom. Ona neprijateljski vreba svuda naokolo, zatežući čoveku nerve i trzajući po njima
strepnjama, ne dopuštajući mu ni za trenutak da zaboravi kako nema nikoga da mu pomogne, nikoga
ko bi se brinuo za njega. Stvarala je predstavu o čoveku kao atomu izgubljenom u prostranstvima i
sve vreme čekala priliku da ga preštraši, da ga strašno prestraši - zapravo, to je usamljenost
pokušavala; a to joj se nikada ne sme dopustiti...
Uskratiti društvenom biću društvo znači osakatiti ga, izvršiti nasilje nad njegovom prirodom.
Zarobljenik i pustinjak svesni su da čopor postoji iza granica njihovog progonstva; oni su jedan vid
čopora. Ali kad on više ne postoji, onda za biće iz čopora više nema celine. Ono više nije deo nekog
jedinstva, nego nakaza koja ne spada nigde. Ako ne uspe da sačuva prisebnost, biće je potpuno
izgubljeno; krajnje i strašno tako da postaje samo trzaj u udovima mrtvog tela.
Sada sam se morao odupirati mnogo jače nego ranije. Samo me je čvrsta nada da ću na kraju svog
puta naći društvo sačuvala da se ne vratim i umanjim napetost prisustvom Kokera i drugih.
Prizori koje sam video uz cestu imali su sa tim malo ili ništa zajedničko. Mada su neki od njih bili
strašni, već sam bio oguglao. Užas ih je napustio upravo onako kao što i užas koji leži nad velikim
bojnim poljima bledi u povesti. Više nisam gledao na te stvari kao na deo ogromne i impresivne
tragedije. Moja borba je bila lični sukob sa instinktima vrste; stalna defanzivna borba bez mogućnosti
pobede. U svom srcu sam znao da neću dugo izdržati sam.
Da bih se opteretio poslom, vozio sam brže nego što je trebalo. U nekom gradiću, čije sam ime
zaboravio, zakrenuo sam za ugao i udario pravo u poluteretni auto koji se preprečio preko cele ulice.
Na sreću, moj čvrsti kamion pretrpeo je samo nekoliko ogrebotina, ali su vozila uspela da se tako
đavolski vešto zakvače da sam se veoma namučio dok sam ih na skučenom prostoru razdvojio. Taj
problem sam rešavao ceo sat, što mi je zaista koristilo, jer je moje misli skrenulo na praktičnije
stvari.
Posle toga sam vozio nešto opreznije sem nekoliko minuta uzbrdo nakon ulaska u šumu Nju Forest.
Razlog je bio helikopter koji sam opazio kroz granje kako leti na nevelikoj visini. Trebalo je da
pređe preko moga puta nešto dalje napred. Na nesreću, drveće je tamo raslo blizu ceste i mora da ju
je gotovo potpuno skrivalo od pogleda iz vazduha. Ubrzao sam, ali kad sam stigao na otvorenije tlo,
helikopter je već bio samo tačka koja je lebdela sve dalje prema severu. Pa ipak me je čak i pogled
na njega ohrabrio.
Nekoliko kilometara dalje prošao sam kroz seoce koje je bilo uredno razmešteno oko trouglastog
parka. Na prvi pogled, ono je mešavinom kućica, prekrivenih crepom, i rascvetanih vrtova oko njih
bilo ljupko kao da je izišlo iz slikovnice. Ali, prolazeći, nisam obratio veću pažnju na vrtove; obris
trifida se isuviše često neskladno uzdizao iznad cvetova. Gotovo sam bio prošao kroz selo kad je
neka mala spodoba iskočila kroz jedna od poslednjih vrtnih vrata i dotrčala uz cestu prema meni
mašući obema rukama. Stao sam, gotovo već instinktivno osvrnuo se za trifidima, uzeo pušku i sišao.
Dete je bilo obučeno u plavu pamučnu haljinicu, bele čarapice i sandale. Činilo se da ima oko devet
ili deset godina. Ljupka devojčica - to sam uočio odmah, mada su njeni tamnosmeđi uvojci bili
zapušteni, a lice umazano suzama. Povukla me za rukav.
"Molim, molim", rekla je žurno, "molim vas dođite i pogledajte šta se desilo Tomiju."
Zurio sam u nju. Strašna samoća toga dana raspršila se; moj um kao da se oslobadao čahure u koju
sam ga zatvorio. Poželeo sam da je dignem i privinem k sebi. Osećao sam kako mi naviru suze.
Pružio sam joj ruku, a ona ju je primila. Zajedno smo se vratili kroz vrata kroz koja je izišla.
"Tomi je tamo", rekla je pokazujući.
Dečačić od oko četiri godine ležao je na malom parčetu tratine među gradicama cveća. Na prvi
pogled bilo je sasvim jasno zašto je bio tamo.
"Stvar ga je udarila", rekla je. "Udarila ga je, pa je pao. A htela je udariti i mene kad sam pokušala
da mu pomognem. Gadna stvar."
"Stavi ruke na uši. Napraviću bum", rekao sam.
Učinila je to, a ja sam trifidu razneo vrh.
"Gadna stvar!" ponovila je. "Je li sad mrtav?"
Upravo sam joj hteo reći da jeste kad je počeo kloparati štapićima po svom deblu, baš kao i onaj u
Stipl Honiju. Kao i tada, i sada sam ispraznio i drugi naboj da bi prestao.
"Da", rekao sam. "Sada je mrtva."
Prešli smo do dečačića. Skarletna brazda od bodlje videla se na njegovom bledom obrazu. To mora
da se dogodilo pre nekoliko sati. Kleknula je kraj njega.
"Ne možemo mu pomoći", kazao sam joj blago.
Podigla je pogled sa svežim suzama u očima.
"Je li i Tomi mrtav?"
Čučnuo sam kraj nje i potvrdio klimanjem glave.
"Na žalost jeste."
Posle nekog vremena rekla je:
"Jadni Tomi! Hoćemo li ga pokopati - kao psiće?"
"Da", kazao sam.
U celoj toj ogromnoj nesreći iskopao sam samo ovaj grob; a i on je bio veoma malen. Ubrala je kiticu
cveća i stavila je na grob. Potom smo se odvezli.

Zvala se Suzana. Već se davno, kako joj se činilo, nešto desilo njenom ocu i majci tako da nisu
videli. Njen otac je izišao po pomoć i nije se vratio. Majka je izišla kasnije a deci je strogo naredila
da ne napuštaju kuću: Vratila se plačući. Sledećeg dana, opet je izišla: toga puta nije se vratila. Deca
su pojela ono što su našla u kući, a onda su ogladnela. Konačno je Suzana toliko ogladnela da nije
poslušala naređenje, nego je potražila pomoć od gospode Valton u trgovini. Trgovina je bila otvorena
ali gospođe Valton nije bilo. Niko se nije odazvao kad je Suzana zvala, pa je odlučila da uzme nešto
kolača, biskvita i slatkiša, a da to kasnije saopšti gospođi Valton.
Videla je nekoliko stvari naokolo dok se vraćala. Jedna od njih je udarila u njenom pravcu, ali je
pogrešno prosudila njenu visinu tako da joj je bodlja prešla iznad glave. Ona se uplašila, pa je tračla
sve do kuće. Nakon toga je veoma pazila na stvari, i pri kasnijim izlascima naučila je i Tomija da se
pazi od njih. Ali je Tomi bio tako malen; on nije video jednu koja se sakrila u obližnjem vrtu kad je
jutros izišao da se igra. Suzana je više puta pokušala da mu se približi, ali je svaki put, ma koliko
bila oprezna, videla vršak trifida kako drhti i neznatno se miče...
Otprilike sat kasnije odlučio sam da je vreme da se zaustavimo preko noći. Ostavio sam je u kamionu
i pošao da pregledam nekoliko kućica sve dok nisam pronašao prikladnu, pa smo se zatim pozabavili
večerom. Nisam znao mnogo o devojčicama, ali je ova mogla smazati začuđujuće količine,
priznavajući da je dijeta koja se sastojala gotovo u celosti od biskvita, kolača i slatkiša ispala manje
zadovoljavajuća nego što je ona očekivala. Kad smo je zajednički malo očistili i pošto sam po
njenim upustvima rukovao četkom za kosu, počeo sam se osećati prilično zadovoljan rezultatom. A
ona je, čini se, mogla za izvesno vreme da zaboravi sve što se desilo usled zadovoljstva što može s
nekim da razgovara.
Razumeo sam to. I ja sam se upravo tako osećao. Međutim, posle kratkog vremena, pošto sam je
stavio u krevet i sišao, začuo sam jecanje. Vratio sam se do nje.
"Ništa se ne brini, Suzana", rekao sam. "Ništa se ne brini. Jadnog Tomija nije bolelo, znaš - bilo je to
veoma brzo." Seo sam na krevet uz nju i uzeo je za ruku. Prestala je plakati.
"Nije samo Tomi", rekla je. "Ono posle Tomija kad nije bilo nikoga, baš nikoga. Bilo me je tako
strah..."
"Znam", kazao sam joj. "I ja to znam. I mene je bilo strah."
"Ali sad te nije strah?"
"Ne, a ni tebe. Vidiš zbog toga moramo ostati zajedno, pa nijedno od nas neće osećati strah."
"Da", složila se ozbiljno razmišljajući. "Mislim da bi to bilo zgodno..."
I tako smo nastavili da razgovaramo o raznim stvarima sve dok nije zaspala.
"Kuda idemo?" upitala je Suzana kad smo sledećeg jutra krenuli.
Rekao sam da tražimo jednu gospođu.
"Gde je ona?" pitala je Suzana.
Ja to nisam zasigurno znao.
"Kad ćemo je naći?" pitala je Suzana dalje.
Nisam znao zadovoljavajući odgovor ni na to.
"Je li to zgodna gospođa?" pitala je opet Suzana.
"Da", rekao sam, srećan što ovog puta mogu biti određeniji.
Činilo se da je Suzana time zbog nečega zadovoljna.
"Dobro", primetila je odobravajući, pa smo prešli na druge teme.
Pokušao sam da zbog nje zaobilazim veće gradove, ali nije bilo moguće izbeći mnoge neugodne
prizore na selu. Posle izvesnog vremena prestao sam se pretvarati da oni ne postoje. Suzana ih je
posmatrala istom mirnom zainteresovanošću kao i običan pejzaž. Oni nisu stvarali nemir kod nje,
mada su je čudili i prouzrokovali zapitkivanja. Uzevši u obzir to da će odrasti u svetu koji neće imati
vremena za izmotavanja i eufemizme kakvima su mene učili kad sam bio dete, učinio sam što sam
mogao da o tim raznim užasima i anomalijama raspravljam na podjednako objektivan način. To je u
stvari bilo veoma korisno i za mene.
Oko podne su se navukli oblaci i kiša je opet počela. Kad smo se oko pet sati zaustavili na cesti nešto
pre Pilboroa, još je lilo kao iz kabla.
"Kuda ćemo sada?" upitala je Suzana.
"U tome", priznao sam, "baš i jeste teškoća. To je negde tamo." Mahnuo sam rukom prema maglovitoj
crti brežuljaka na jugu.
Uporno sam pokušavao da se setim šta je Džozela još rekla o onom mestu, ali sam se sećao samo toga
da je kuća bila na severnoj strani brežuljaka, a imao sam i utisak da je gledala na oniži močvarni
predeo koji ih je delio od Pilboroa. Sada kad sam već stigao dovde, to mi se uputstvo činilo vrlo
neodređeno. Brežuljci su se protezali kilometrima na istok i zapad.
"Možda najpre treba da pokušamo da li tamo preko možemo videti dim", primetio sam.
"Vrlo je teško bilo šta videti u kiši", rekla je Suzana praktično i sasvim ispravno.
Pola sata kasnije, kiša je uslužno prestala. Ostavili smo kamion i seli jedno uz drugo na neki zid.
Izvesno vreme smo pažljivo proučavali niže padine brežuljaka, ali ni Suzanine oštre oči ni moj
dogled nisu mogli da pronađu bilo kakav trag dima ili znak života. Kiša je opet počela.
"Gladna sam", rekla je Suzana.
Toga časa hrana me je zaista veoma malo zanimala. Kad sam već bio tako blizu, zabrinutost da
saznam je li moja pretpostavka bila tačna nadvladala je sve ostalo. Dok je Suzana jela otišao sam s
kamionom nešto više uz brežuljak iza nas da bismo imali bolji vidik. Između pljuskova, pri sve
slabijoj svetlosti, ponovo smo osmatrali suprotnu stranu doline, ali bez rezultata. U celoj dolini nije
bilo života ni pokreta sem nekoliko goveda i ovaca i ponekog trifida koji je teturao preko polja.
Pala mi je na um ideja, pa sam odlučio da se spustim u selo. Oklevao sam da povedem Suzanu sa
sobom jer sam znao da će biti neugodno, ali je nisam mogao ostaviti samu. Kad smo stigli
konstatovao sam da su je prizori kosnuli manje nego mene; deca poseduju drugačiju konvenciju
strašnoga sve dok ih ne naučimo koje ih stvari moraju sablažnjavati. Sva potištenost bila je u meni.
Suzana je našla više zanimljivih nego odvratnih stvari. Svaku moguću natmurenost potpuno je
rasteralo oduševljenje za crveni svileni kišni kaput kojim se snabdela, uprkos tome što je bio za
nekoliko brojeva prevelik. I moje traženje bilo je okrunjeno uspehom. Vratio sam se do kamiona
natovaren automobilskom svetiljkom jačine manjeg reflektora što smo je našli na jednom otmenom
Rols-Rojsu.
Postavio sam je na neku vrstu stožera kraj prozora kabine i pripremio za uključivanje. Kad je to bilo
učinjeno preostalo nam je jedino da čekamo na mrak i da se nadamo da će kiša popustiti. Kad se
potpuno smračilo, kiša je još samo pomalo kapala. Upalio sam reflektor i poslao sjajan zrak kroz
noć. Polako sam okretao lampu s jedne na drugu stranu, držeći zrak uperen pravo u brežuljke nasuprot
nama i pokušavajući da istovremeno pažljivo osmatram ceo lanac brežuljaka kako bih primetio
uzvratan svetlosni znak. Polako sam prešao preko njih desetak ili više puta, gaseći ga kroz nekoliko
sekundi posle svakog prelaženja, dok smo tražili i najmanje svetlucanje u mrkloj tami. Potom se kiša
opet jače spustila. Upravio sam zrak pravo napred i sedeo čekajući, osluškujući dobovanje kapi po
krovu kabine, dok je Suzana zaspala oslonjena o moju ruku. Prošao je jedan sat pre nego što se
dobovanje smanjilo do kapkanja, a zatim prestalo. Suzana se probudila kad sam ponovo počeo
okretati zrak. Bio sam završio prelaženje kad je ona viknula:
"Pogledaj, Bile! Evo svetlosti!"
Pokazivala je nekoliko stepeni ulevo. Ugasio sam svetiljku i sledio smer njenog prsta. Bilo je teško
da se išta tačno razabere. Ako nije bila samo optička varka, onda je to bilo nešto slabašno poput
daleke kresnice. I dok smo gledali u tom pravcu, kiša se ponovo spustila na nas u mlazevima. Kad
sam uspeo da dohvatim dogled, više se nije ništa videlo.
Oklevao sam da krenem. Ta svetlost se, ako je to bila svetlost, ne bi možda videla iz nizine. Još
jednom sam uperio naše svetlo napred i smirio se čekajući što sam strpljivije mogao. Prošao je
gotovo još pun sat dok kiša nije opet prestala. Čim se to desilo, smesta sam ugasio našu svetiljku.
"Evo!" viknula je Suzana uzbuđeno. "Gledaj! Gledaj!"
To je bila svetlost. I to dovoljno jasna da rastera svaku sumnju, mada dogledom nisam mogao
razabrati pojedinosti. Ponovo sam upalio i dao V-znak u Morzeovoj abecedi to je jedino što znam od
Morzea sem SOS, pa je moralo biti dovoljno. Dok smo motrili drugo svetlo, ono je žmirnulo i počelo
da daje niz dugih i kratkih znakova koji, na žalost, za mene nisu značili ništa. Izveo sam za svaki
slučaj još nekoliko V-ova, ucrtao približan pravac daleke svetlosti na našoj karti i upalio svetiljke
kamiona.
"Je li to gospođa?" upitala je Suzana.
"Mora biti", rekao sam. "Mora biti."
Bilo je to loše putovanje. Da bismo prešli močvarnu dolinu morali smo krenuti cestom koja je išla
malo na zapad, a zatim se vraćati na istok uz padine brežuljaka. Jedva smo prešli više od jednog
kilometra kad nam je nešto potpuno zaklonilo vidik svetlosti. Poteškoće da se pronađe put kroz tamne
prolaze bile su uvećane time što je kiša počela ozbiljno da pada. Kako se niko nije brinuo za
kanalske brane, neka polja su već bila preplavljena, a voda se mestimično prelila preko ceste. Morao
sam voziti krajnje pažljivo, što je bilo veoma dosadno, u času kad me je sve teralo da pritisnem gas
do daske.
Kad smo stigli na suprotnu stranu doline, više se nismo morali brinuti o poplavama, ali nam brzina
nije bila mnogo veća, jer su putevi bili puni primitivnih okuka i neobičnih uglova. Morao sam
usredsrediti svu svoju pažnju na volan, dok je devojčica zurila u brežuljke koji su promicali kraj nas,
čekajući da se svetlost ponovo pojavi. Stigli smo do tačke gde je crta na mojoj karti po svemu sudeći
sekla naš put, a da nismo opazili ni traga svetlosti. Zakrenuo sam u sledeći strm puteljak. Trebalo
nam je oko pola sata dok smo se vratili na cestu iz majdana krede u koji nas je taj puteljak odveo.
Nastavili smo uz nižu cestu. Onda je Suzana spazila svetlucanje desno između grana. Kod sledećeg
puteljka imali smo više sreće. Vraćao se ukoso uz padinu brežuljaka sve dok nismo opazili mali
sjajno rasvetljen četvorougao prozora gotovo kilometar uzbrdo.
Čak ni tada, ni uz pomoć karte, nije bilo lako pronaći put do njega. Teturali smo dalje, penjući se i
dalje u prvoj brzini; ali svaki put kad bismo ponovo spazili prozor, on je bio nešto bliži. Put nije bio
predviđen za teže kamione. U njegovim užim delovima morali smo se provlačiti kroz grmlje i trnjake
koji su grebali po stranama kao da nas pokušavaju odvući natrag.
Ali konačno se na putu pred nama pojavio zanjihan fenjer. On se pomicao, mahnuvši da nam pokaže
gde da zaokrenemo kroz kapiju. Zatim se zaustavio postavljen na tlo. Dovezao sam se na metar ili dva
od njega i stao. Kad sam otvorio vrata, iznenada me je zablesnula ručna svetiljka. Iza nje sam nazreo
jednu spodobu u kišnom kaputu sjajnom od vlage.
Mirnoću glasa koji je progovorio kvario je mali drhtaj.
"Zdravo, Bile. Dugo te nije bilo."
Skočio sam iz kamiona.
"Oh, Bile. Ne mogu ti reći... Oh, dragi moj, toliko sam se nadala... Oh, Bile", rekla je Džozela.
Bio sam potpuno zaboravio na Suzanu dok se odozgo nije javio glas.
"Baš ćeš biti mokar, smešni čoveče. Zašto je ne poljubiš unutra?" upitao je glas.
 14. ŠIRNING

Osećaj s kojim sam stigao na farmu Širning, a koji mi je govorio da su najgore poteškoće prošle,
zanimljiv je, samo kao primer koliko osećaj može biti u raskoraku sa stvarnošću. Privijanje Džozele
u zagrljaj prošlo je prilično dobro, ali sledeća tačka, njeno neodložno odvođenje u Tinšam i
pridruživanje ostalima nije uspelo iz više razloga.
Otkako sam se setio njenog mogućeg prebivališta bio sam je, moram priznati, zamislio na prilično
filmski način kako se hrabro bori protiv svih prirodnih sila, itd., itd. Ona je to na izvestan način
verovatno i činila, ali je stanje bilo sasvim različito od onoga kakvim sam ga ja zamišljao. Moj
jednostavan plan bio je da kažem: "Skoči gore. Idemo da se pridružimo Kokeru i njegovoj grupici."
Morao sam ga odbaciti. Trebalo je da znam da stvar neće biti tako jednostavna. U drugu ruku, čudno
je kako se često bolje pojavljuje pod maskom gorega...
Svakako sam od samog početka više voleo Širning nego pomisao na Tinšam, ali je očigledno bilo
pametnije pridružiti se većoj grupi. Ipak, Širning je bio dražesno mesto. Reč 'farma' bila je samo
počasni naziv. Ono je bilo farma do pre otprilike dvadeset i pet godina, i još je izgledalo kao farma,
ali se u stvari preobrazilo u letnjikovac. Takve kuće i vile što su ih umorni Londonci adaptirali za
svoje potrebe bile su gusto posejane u Saseksu i obližnjim grofovijama. Kuća je unutra bila
modernizovana i pregrađena do te mere da bi njeni prijašnji stanovnici teško prepoznali bilo koju
sobu. Spolja je bila besprekorno doterana. Dvorišta i šupe, u kojima je vladala više urednost
predgrađa nego sela, nisu godinama videli životinje robustnije od nekoliko jahaćih konja i ponija. Na
dvorištu pred farmom nisu se viđali utilitarni prizori, niti su se sa njega dizali rustikalni mirisi; bilo
je prekriveno niskom zelenom tratinom kao kuglana. Polja na koja su prozori kuće gledali ispod
izbledelih crvenih crepova, već su dugo obrađivali stanovnici drugih, više seoskih farmi. Ali su šupe
i senici i dalje bili u dobrom stanju.
Džozelini prijatelji, sadašnji vlasnici, nameravali su da farmu jednog dana ponovo stave u pogon u
ograničenim razmerama. Zbog toga su stalno odbijali primamljive ponude za nju, nadajući se da će u
budućnosti na neki, ne baš sasvim jasan način nabaviti dovoljno novca za ponovan otkup zemljišta
koje joj je zapravo pripadalo.
S vlastitim bunarom i centralom, to mesto je posedovalo mnoge prednosti, ali dok sam ga
pregledavao shvatio sam kako je Koker bio mudar kad je govorio o zajedničkom naporu. Nisam znao
ništa o obrađivanju zemlje, ali sam osećao da će, ukoliko želimo ostati, biti potrebno mnogo rada da
se prehrani nas šestoro.
Njih troje je Džozela zatekla kad je stigla. To su bili Denis i Meri Brent, i Džojs Tejlor. Denis je bio
vlasnik kuće. Džojs je bila u poseti neodređenog trajanja, u početku da čini društvo Meri, a zatim da
drži kuću u redu kad se bude rodilo dete koje je Meri očekivala.
U noći zelenih bleskova - u noći komete mogli biste reći ako još uvek verujete u tu kometu - bila su
prisutna još dva gosta. Džoana i Ted Danton, koji su došli da provedu odmor od nedelju dana. Svih
petoro bilo je izišlo u vrt da gledaju svečanost. Drugog jutra se svih petoro probudilo u svetu večnog
mraka. Najpre su pokušali da telefoniraju, a kad se ispostavilo da to nije moguće, počeli su puni nade
čekati na dolazak služavke. Kad ih je i ona izneverila, Ted se javio da pokuša odgonetnuti šta se
desilo. Denis bi ga pratio da mu žena nije bila gotovo histerična. Tako je i Ted krenuo sam; nije se
više vratio. Nešto kasnije, a da nije nikome rekla ni reč, Džoana je neprimetno otišla, verovatno da
pokuša da pronađe svog muža. I ona je nestala bez traga.
Denis je vodio računa o vremenu dodirujući kazaljke na satu. Kasno posle podne nije više izdržao da
sedi ne radeći ništa. Hteo je da pokuša da siđe u selo. Obe žene su se tome usprotivile. Popustio je
zbog Merinog stanja, pa je Džojs odlučila da ona pokuša. Stigla je do vrata i počela da pipa štapom
pred sobom. Jedva je prešla prag kada je nešto uz zvižduk udarilo po njenoj levoj ruci, opekavši je
kao užarena žica. Kriknula je, odskočila unazad i srušila se u holu gde ju je Denis našao. Na sreću
bila je pri svesti i prostenjala da je boli ruka. Denis je opipao debele masnice i pogodio šta su.
Uprkos slepilu, on i Meri su nekako uspeli da naprave tople obloge. Meri je grejala vodu dok je on
previo ruku i pokušao, koliko je to mogao, da isiše otrov. Posle toga su je morali odneti gore u
krevet; u njemu je ostala nekoliko dana dok dejstvo otrova nije prestalo.
U međuvremenu, Denis je vršio eksperimente najpre na prednjim, a zatim na zadnjim vratima kuće.
Odškrinuo bi vrata i oprezno proturio metlu u visini glave. Svaki put se čuo zvižduk bodlje, a drška
metle bi malo zadrhtala u njegovoj ruci. Isto se desilo na jednom od vrtnih prozora: ostali su izgleda
bili slobodni. On je hteo da pokuša da izađe kroz jedan od njih, ali je Meri bila suviše zabrinuta. Ona
je bila sigurna da ukoliko se trifidi nalaze oko kuće, onda mora da ih ima i u blizini, pa mu nije
dopustila da rizikuje.
Srećom imali su dosta hrane za izvesno vreme, mada ju je bilo teško prirediti. Isto tako se činilo da
Džojs uprkos visokoj temparaturi uspešno odoleva trifidskom otrovu, pa položaj nije bio tako težak
kao što je mogao biti. Veći deo sledećeg dana, Denis je posvetio izradi neke vrste šlema za sebe.
Posedovao je samo žičanu mrežu s velikim očicama tako da ga je morao izraditi od više povezanih
slojeva jedan iznad drugog. Utrošio je prilično vremena na to, ali je snabdeven šlemom i parom dugih
rukavica mogao uveče poći u selo. Jedan trifid ga je udario pre nego što je prešao tri koraka. Tražio
ga je pipajući dok ga nije našao, a zatim mu je zakrenuo stabljiku. Minut ili dva kasnije, druga bodlja
je udarila po njegovom šlemu. Nije mogao naći tog trifida da se i sa njim uhvati ukoštac, mada ga je
on udario pet-šest puta pre nego što je sam odustao. Probio se do spremišta za alat, a otuda do ceste
noseći tri velika klupčeta vrtne uzice koju je hodajući puštao za sobom da bi ga posle dovela nazad.
Još nekoliko puta na cesti udarile su bodlje po njemu. Trajalo je strahovito dugo dok nije prevalio taj
kilometar ili dva do sela, a pre nego što je do njega stigao potrošio je zalihu uzice. Svo to vreme
hodao je i posrtao kroz tišinu koja ga je plašila totalnom potpunošću. Tu i tamo bi stao i viknuo, ali se
niko nije odazivao. Više puta se pobojao da se izgubio, ali kad su mu noge otkrile asfaltiranu
površinu, znao je gde je, a našao je i jedan putokaz. Pipao je dalje na svom putu.
Pošto je prevalio naizgled ogromnu daljinu, primetio je da mu koraci zvuče drugačije; slabo su
odjekivali. Prešavši na jednu stranu našao je puteljak, a zatim neki zid. Nešto dalje otkrio je
poštansko sanduče ugrađeno u cigle, po čemu je znao da mora da je konačno u samom selu. Još
jednom je viknuo. Jedan glas, ženski, odazvao se, ali je bio dalje napred tako da se reči nisu mogle
razabrati. Ponovo je viknuo i pošao prema njemu. Odgovor je bio prekinut iznenadnim vriskom.
Posle toga nastupila je opet tišina. Tek je tada, i dalje napola ne verujući, shvatio da selo nije u
nimalo boljem stanju od njegovog domaćinstva. Seo je na travnatu ivicu puteljka da bi razmislio šta
da radi.
Po vazduhu je zaključio da se verovatno spustila noć. Mora da je bio na putu puna četiri sata, te nije
preostalo drugo nego da se vrati. Ipak nije bilo nikakvog razloga da se vrati praznih ruku... Tapkao je
štapom uza zid dok nije zveknuo po jednoj od reklamnih ploča od lima koje su ukrašavale seoski
dućan. Tih poslednjih pedeset ili šezdeset metara, bodlje su tri puta udarile po njegovom šlemu. Još
jedna je udarila kad je otvorio vrtna vrata; posrnuo je preko lešine na puteljku. Telo jednog čoveka,
potpuno hladno.
Imao je utisak da su drugi bili u trgovini pre njega. Ipak je našao veći komad slanine. Bacio ga je u
jednu vreću uz paketiće maslaca ili margarina, biskvita i šećera, i dodao razne limenke sa police koja
je po njegovom sećanju bila namenjena hrani - u svakom slučaju kod kutije sardina nije mogao
pogrešiti. Zatim je potražio i našao tuce ili više klupčadi konopca, uprtio vreću i pošao u pravcu
kuće.
Jedanput je zalutao i nije bilo lako suzbiti paniku dok se vraćao i pokušavao da se orijentiše.
Konačno je ponovo bio siguran da je opet na poznatom putu. Pipkajući celim putem pronašao je uzicu
sa polaska i spojio je s konopcem. Tako je, ostatak povratka bio relativno lak.
Još je dva puta sledeće sedmice prešao razdaljinu do seskog dućana, a svaki put mu se činilo da su
trifidi oko kuće i uz cestu sve brojniji. Izolovana trojka nije mogla ništa sem da čeka i da se nada. A
onda je, kao čudom, stigla Džozela.
I tako je bilo smesta jasno da od zamisli o nepoželjnoj seobi u Tinšam nema ništa. Džojs Tejlor je
bila još neobično slaba - kad sam je video, začudio sam se da je uopšte živa. Denisova brzina spasila
joj je život, ali je njihova nesposobnost da joj pruže potrebnu okrepu, pa čak i odgovarajuću hranu
tokom sledeće sedmice, usporila njeno ozdravljenje. Bila bi ludost pokušati da je prevezu na veće
razdaljine još nedelju-dve. Uz to je vreme Merinog porođaja bilo dovoljno blizu da putovanje ne
bude preporučljivo za nju. Tako je jedina mogućnost za nas, čini se, bila da ostanemo tu gde smo, dok
te krize ne prođu.
Još jednom je moj zadatak bio da nabavljam zalihe. Ovog puta sam morao operisati u većim
razmerama, uključujući ne samo hranu nego i benzin za sistem osvetljenja, za kokoši koje su nosile,
dve krave koje su se nedavno otelile (i još su bile žive, mada su im rebra stršila), medicinske potrebe
za Meri i začuđujuću listu raznih sitnica.
Ova oblast bila je zaposednutija trifidima od bilo koje što sam je dosad video. Gotovo svakog jutra
otkrili bismo jedan ili dva nova kako vrebaju blizu kuće, i prvi dnevni zadatak, sve dok nisam
izgradio mrežastu ogradu da ih drži izvan vrta, bio je da im se raznesu vrhovi. Čak i tada bi došli
sasvim do ograde i tumarali oko nje dok ne bismo nešto preduzeli.
Otvorio sam nekoliko sanduka opreme i naučio malu Suzanu da rukuje puškom protiv trifida. Ona je
ubrzo postala stručnjak u potkresivanju stvari, kako ih je i dalje nazivala. Njen zadatak bio je da im
se svaki dan sveti.

Od Džozele sam saznao šta se njoj dogodilo posle uzbune zbog požara u zgradi Univerziteta.
Bili su je prebacili s njenom grupom kao i mene s mojom, ali je ona postupila bez okolišenja sa
ženama za koje je bila vezana. Stavila ih je pred odlučan ultimatum: ili će je osloboditi svih
ograničenja, u kom će im slučaju pomoći koliko može; ili će, ako je nastave prisiljavati, verovatno
doći do trenutka kada će po njenoj preporuci početi da piju cijanovodoničnu kiselinu ili jedu
cijankalij. Mogli su izabrati. Izabrali su pametno.
Nije bilo mnogo razlike u našim pričama o danima koji su zatim sledili. Kad se njena grupa konačno
raspala, tok njenih misli bio je sličan mome. Sela je u automobil i otišla u Hampsted da me potraži.
Nije srela preživele članove moje grupe niti grupu koju je vodio brzometni riđokosi čovek. Ostala je
tamo gotovo do sumraka, a potom je odlučila da ode do zgrade Univerziteta. Ne znajući šta je tamo
čeka, oprezno je zaustavila automobil nekoliko ulica dalje i pošla pešice. Začula je pucanj dok je još
bila nešto dalje od ulaznih vrata. Razmišljajući šta to može da znači sakrila se u vrtu u kome smo i
ranije našli zaklon. Odatle je opazila kako se i Koker oprezno približava. Ne znajući da sam to ja
pucao na jednog trifida i da je zvuk pucnja uzrok Kokerovoj opreznosti posumnjala je da je to neka
klopka. Odlučivši da neće pasti u nju drugi put vratila se automobilu. Nije imala pojma kuda su drugi
otišli - ukoliko su uopšte otišli. Jedino sklonište koje joj je palo na um, i koje je bilo bar nekome
poznato, bilo je ono što mi ga je gotovo slučajno spomenula. Odlučila je da pođe do njega nadajući
se da ću se ja, ako još postojim, setiti i pokušati da ga pronađem.
"Kad sam izišla iz Londona šćućurila sam se na zadnjem sedištu automobila i spavala. Bilo je još
rano ujutro kad sam drugog dana stigla ovamo. Začuvši zvuk automobila, Denis se pojavio na prozoru
gornjeg sprata i opomenuo me da pazim na trifide. Tada sam ih spazila pola tuceta ili više uz kuću
baš kao da čekaju nekoga da iziđe. Denis i ja smo se dovikivali. Trifidi su se pokrenuli i jedan je
pošao prema meni, pa sam radi sigurnosti opet uskočila u automobil. Kako je on i dalje prilazio, ja
sam upalila motor i namerno ga pregazila. Ali neki su još bili ostali, a ja nisam imala drugog oružja
sem svog noža. Denis je rešio tu poteškoću. Rekao mi je: 'Ako imaš još jednu kantu benzina izlij ga
malo prema njima, a zatim baci komad zapaljene krpe. To će ih valjda maknuti.' Tako je i bilo. Od
toga vremena upotrebljavam vrtnu štrcaljku. Pravo je čudo da još nisam izazvala požar."
Koristeći kuvar, Džozela je uspela da pripravi neka jela, a počela je i da uređuje kuću. Rad, učenje i
improvizovanje zadavali su joj isuviše posla da bi brinula o budućnosti koja bi prelazila nekoliko
sledećih nedelja. Tih dana nije videla baš nikog drugog, mada je, smatrajući da negde sigurno postoji
još neko, pregledala celu dolinu tražeći dimne znakove po danu ili svetla po noći. Nije videla dim, a
u celom prostranstvu što ga je zahvatao njen vidik nije bilo ni traga svetlosti do one večeri kad sam je
stigao.
U neku ruku najgore pogođena osoba iz prvobitne trojke bio je Denis. Džojs je bila još slaba i
poluinvalid. Meri se držala povučeno, i izgleda da je nalazila beskrajno duhovno zanimanje i
naknadu u perspektivi materinstva. Međutim, Denis je bio kao zver uhvaćena u klopku. On nije
beskorisno psovao kao što sam čuo da mnogi drugi čine, on je bio kivan otrovnom gorčinom kao da je
prisilno zatvoren u kavez u kome nije nameravao da ostane. Pre nego što sam ja stigao, već je bio
nagovorio Džozelu da nađe Brajovo pismo u enciklopediji i da izradi urezanu kopiju azbuke po kojoj
bi mogao da uči. Svakog dana je tvrdoglavo provodio sate praveći beleške i pokušavajući da ih
pročita. Većinu ostalog vremena provodio je izjedajući se što je nekoristan, mada to nije gotovo
nikad pominjao. Pokušao bi da čini ovo ili ono nemilosrdnom upornošću koju je bilo bolno gledati.
Bilo je potrebno celo moje samosavlađivanje da mu ne ponudim pomoć - jedno jedino iskustvo kakvu
je gorčinu u njemu pobuđivala netražena pomoć bilo je sasvim dovoljno. Zapanjivalo me je kakve je
stvari s mukom naučio da radi, mada je na mene uvek ostavljalo najdublji utisak njegovo izrađivanje
efikasnog mrežastog šlema već drugog dana slepila.
Činilo mu je zadovoljstvo da me prati na nekim od mojih nabavnih ekspedicija, a bilo mu je drago da
mi može pomoći u prenošenju težih sanduka. Žarko je želeo knjige na Brajovom pismu, ali smo
odlučili da ćemo sa tim pričekati dok se ne smanji opasnost od zaraze u gradovima dovoljno velikim
da u njima nađemo te knjige.
Dani su počeli prolaziti brzo - svakako za nas troje koji smo videli. Džozela je bila veoma zaposlena,
većinom u kući, a Suzana je učila da joj bude od pomoći. A bilo je i mnogo poslova koji su čekali
mene. Džojs se oporavila dovoljno da se pojavi na još nesigurnim nogama, a zatim je počela brzo da
jača.
Ubrzo posle toga počeli su Merini trudovi.
To je bila teška noć za sve nas. Najteža možda za Denisa koji je znao da sve zavisi od brzine dveju
dobronamernih, ali neiskusnih devojaka. Njegovo samosavađivanje pobudilo je u meni bespomoćno
divljenje.
U ranim satima sledećeg jutra, Džozela je sišla k nama veoma umornog izgleda.
"Devojčica je. Obe su u redu", rekla je i povela Denisa uz stepenice.
Vratila se za nekoliko trenutaka i prihvatila napitak koji sam spremio za nju.
"Hvala bogu, bilo je sasvim jednostavno. Jedna Meri se strašno plašila da će i ono biti slepo, ali
razume se da nije. Sada užasno plače, jer ga ne može videti."
Ispili smo.
"Čudno je to", rekao sam, "kako se stvari nastavljaju. Kao semenka - izgleda sasvim smežurana, i
čovek bi gotovo rekao da je mrtva, ali nije. A sada nov život počinje i dolazi u sve ovo..."
Džozela je pokrila lice rukama.
"Oh, bože, Bile. Mora li i dalje biti ovako? Sve dalje, i dalje, i dalje...?"
Pa je i ona briznula u plač.
Tri nedelje kasnije krenuo sam u Tinšam da vidim Kokera i da se dogovorim za naše preseljenje.
Uzeo sam običan auto da bih se odvezao tamo i nazad u jednom danu. Kad sam se vratio, Džozela me
je presrela u holu. Bacila je samo jedan pogled na moje lice.
"Šta se desilo?" upitala je.
"Samo to da ipak nećemo otići tamo", kazao sam.
"S Tinšamom je svršeno."
Zurila je u mene.
"A šta se dogodilo?"
"Ne znam tačno. Čini se kao da ih je zahvatila kuga."
Uskoro sam joj opisao stanje. Nije bilo potrebno da mnogo istražujem. Našao sam vrata parka
otvorena, a prizor slobodnih trifida u njemu napola me pripremio na ono što mogu očekivati. Smrad
koji sam osetio kad sam izišao iz auta potvrdio je to. Prisilio sam se da uđem u kući. Izgledala je kao
da je napuštena pre dve sedmice ili više. Provirio sam u dve sobe; to mi je bilo dosta. Viknuo sam, a
moj glas prošao kroz celu praznu kuću. Nisam išao dalje.
Na ulaznim vratima bila je pričvršćena neka obavest, ali je od nje ostao samo jedan prazan ugao.
Utrošio sam mnogo vremena tražeći ostatak lista koji mora da je oduvao vetar. Nisam ga našao. U
zadnjem dvorištu nije više bilo ni kamiona ni automobila, a veći deo zaliha nestao je s njima, ali
nisam znao kuda. Nije mi preostalo ništa drugo nego da ponovo uđem u automobil i vratim se.
"A sada... šta ćemo?" upitala je Džozela kad sam završio.
"A sada, draga moja, ostaćemo ovde. Učićemo da se sami izdržavamo. I nastaviti da se izdržavamo
sami ukoliko ne stigne pomoć. Možda negde postoji neka organizacija..."
Džozela je zatresla odrečno glavnom.
"Mislim da možemo sasvim zaboraviti na pomoć. Milioni i milioni ljudi čekali su i nadali se pomoći
koja nije stigla."
"Nešto će ipak biti", rekao sam. "Mora da ima na hiljade takvih grupica posejanih po celoj Evropi -
po celom svetu. Neke od njih će se spojiti. Počeće obnova."
"Kada?" upitala je Džozela. "Za nekoliko generacija? Možda posle naše smrti. Ne - svet je završio, a
mi smo ostali... Moramo oblikovati naše živote sami. Moraćemo ih planirati kao da pomoć neće doći
nikad..."
Zastala je. Na njenom licu bio je čudan izgled izgubljenosti kakav nisam nikad ranije video. Lice joj
se nabralo.
"Draga...", rekao sam.
"Oh, Bile, Bile, ovo nije život za mene. Da tebe nema, ja bih..."
"Tiho, mila moja", rekao sam blago. "Tiho." Gladio sam njenu kosu.
Pribrala se za nekoliko trenutaka.
"Žao mi je, Bile. Sažaljevati sebe... odvratno. Nikad više."
Dodirnula je maramicom oči i malo šmrcnula.
"I, tako, biću farmerova žena. U svakom slučaju volim da sam udata za tebe - pa ako to i nije baš
prava i autentična vrsta udaje."
Iznenada se nasmešila i potom zakikotala, što nisam čuo već duže vreme.
"Šta je?"
"Mislila sam na to koliko sam se plašila svoje udaje."
"To je bilo devičanski veoma pristojno s tvoje strane, mada pomalo neočekivano", kazao sam.
"Pa nije baš to bilo u pitanju. Reč je o mom izdavaču, i novinama, i ljudima s filma. Kako bi to bilo
zabavno za njih! Izišlo bi novo izdanje moje šašave knjige - verovatno i novo prikazivanje filma - i
slike u svim novinama. Verujem da ti se to ne bi mnogo dopalo."
"Znam još jednu stvar koja mi se ne bi mnogo dopala. Sećaš li se - one noći okupane mesečinom
postavila si mi jedan uslov?"
Pogledala me.
"Pa, možda neke stvari i nisu ispale tako loše", rekla je.
 15. SUŽENI SVET

Otada sam vodio zapise. Oni su mešavina dnevnika, robne liste i beležnice. Tu su beleške o mestima
do kojih su me moje ekspedicije dovele, pojedinosti o prikupljenim zalihama, procene raspoloživih
količina, primedbe o stanju prostorija, uz napomene o tome koje bi najpre trebalo isprazniti da bi se
izbeglo rušenje. Hrana, gorivo i semenje bili su stalni, ali ni izdaleka jedini predmeti traganja.
Nalazim i stavke o tovarima odeće, alata, posteljine, radne opreme, kuhinjskih potrepština, kolaca,
zatim žice, a i knjiga.
Po njima vidim da sam već u prvoj sedmici posle povratka iz Tinšama počeo podizati žičanu ogradu
za odbranu od trifida. Pregrade su ih već držale izvan vrta i najbliže okoline kuće. Tada sam počeo
provoditi ambiciozniji plan da bih očistio od njih oko sto jutara zemlje. U tu svrhu sam upotrebio
čvrstu žičanu ogradu koja je koristila konfiguraciju tla i postojeće pregrade, a unutar nje slabiju
ogradu koja je trebalo da spreči stoku i nas da slučajno ne dođemo na domašaj bodlje iza glavne
ograde. To je bio težak i dosadan posao koji je potrajao nekoliko meseci.
U isto vreme sam pokušavao da naučim azbuku obrađivanja zemlje. Takva znanja ne uče se lako iz
knjiga. U prvom redu, nijedan autor koji je pisao o toj temi nije nikad pretpostavio da bi potencijalni
seljak počeo od apsolutne nule. Konstatovao sam, prema tome, da su sva dela počinjala tako reći od
sredine, pretpostavljajući kako temelj tako i rečnik koje nisam posedovao. Moje specijalizovano
znanje biologije bilo je gotovo beskorisno za rešavanje praktičnih problema. Znatan deo teorije
tražio je materijal i stvari koji mi ili nisu bili pristupačni, ili ih ne bi prepoznao kad bi ih našao.
Ubrzo sam shvatio da će - kad odbijem ono što uskoro više neću moći da nabavim, kao što su
hemijska gnojiva, uvozna krma i sve mašine sem najjednostavnijih - biti potrebno da utrošim mnogo
znoja na problematične rezultate.
Knjiško znanje gajenja konja, mlekarstva ili mesarstva nije, uostalom, ni u kom slučaju dovoljan
temelj za te veštine. Ima tako mnogo stvari na kojima čovek ne može prestati da radi da bi pogledao
odgovarajuće poglavlje u knjizi. Uz to se stvarnost začuđujuće mnogo razlikuje od jednostavnosti
štampane reči.
Na svu sreću imali smo mnogo vremena za greške i učenje na njima. Saznanje da će proći više godina
pre nego što ćemo i približno morati da se oslonimo na vlastite zalihe sačuvalo nas je od očajanja
zbog razočaranja. Smirivala nas je pomisao da smo živeći od rezervnih zaliha, u stvari bili veoma
štedljivi pošto ih spasavamo od propadanja.
Sigurnosti radi čekao sam celu godinu pre nego što sam ponovo posetio London. On je bio
najkorisnija oblast za moje pohode, ali i najmelanholičnija. Još je ostavljao utisak da bi ga dodir
magične palice oživeo, mada su mnoga vozila na ulicama počela da rđaju. Godinu dana posle toga,
promena je bila očitija. Veliki komadi koji su otpadali sa fasada počeli su da zakrčuju pločnike. Po
ulicama su ležali srušeni crepovi i dimnjaci. Trava i korov udomili su se u jarkovima i začepljavali
kanale. Lišće je zatrpavalo odvodne žlebove tako da je trava, pa čak i manje žbunje, rasla i u
pukotinama i na mulju u krovnim olucima. Gotovo je svaka zgrada imala zelenu periku ispod koje su
njeni krovovi trunuli u vlazi. Kroz ne tako mali broj prozora mogli su se videti propali stropovi,
krivulje odlepljenih tapeta i zidovi koji su sijali od vlage. Vrtovi trgova i parkova bili su džungle
koje su se širile preko obližnjih ulica. Činilo se da rastinje izbija odasvud, usađeno u pukotine
kaldrme, ničući iz napuklina u betonu, nastanivši se čak i na sedišta napuštenih automobila. Sa svih
strana je prodiralo, ponovo zaposedajući jalove predele koje je čovek stvorio. Kako je čak i moć
magične palice bila preslaba da oživi grad, tako je većina duhova odlazila s njom povlačeći se
polako u povest.
Opet sam jedanput - ne te ni sledeće godine, nego kasnije - stajao je na Pikadili Serkusu, gledao
pustoš oko sebe i pokušavao da u mašti ponovo dočaram gomile koje su nekad vrvele ovuda. To mi
više nije uspelo. One su bile nestvarne čak i u mom sećanju. Nije im više bilo ni traga. Postale su baš
takva istorijska kulisa kao i publika u rimskom Koloseumu ili armija Asiraca, a na izvestan način isto
tako daleke. Nostalgija koja me je katkad u tihim časovima obuzimala uspevala je da me rastuži više
nego sama scena raspadanja. Kad sam bio sam na selu, setio bih se ugodnosti prijašnjeg života; među
ružnim i ruševnim zgradama sećao sam se, čini se, samo gužve, osujećenosti, besciljnih poriva i
sveprisutnog zveketa praznih sudova, pa bih postao nesiguran u proceni koliko smo izgubili...
Na prvom pokusnom izletu u Londonu bio sam sam; vratio sam se sa sanducima strelica protiv trifida,
papira, mašinskih delova, knjiga, zatim sam poneo pisaću mašinu sa Brajevom azbukom što je Denis
toliko želeo, pa luksuzna pića, slatkiše, gramofonske ploče i knjige za nas ostale. Nedelju dana
kasnije, Džozela je pošla sa mnom u praktičniju potragu za odećom ne samo za nas, pa čak ni
prvenstveno za odrasle članove naše zajednice, nego za Merinu bebu i za bebu koju je ona sama
očekivala. Poset ju je uzbudio i bio je njen poslednji.
I dalje sam odlazio tamo s vremena na vreme kad bi bila potrebna neka retka stvar, a obično bih
iskoristio priliku da nabavim neke manje luksuzne potrepštine. Nikad nisam našao bilo kakvo živo
biće sem nekoliko vrabaca i, tu i tamo, ponekog trifida. Izvan gradova moglo se naći mačaka i pasa,
sve divljijih iz pokolenja u pokolenje, ali ne u gradovima. Katkad bih se, međutim, osvedočio da sem
mene ima i drugih ljudi koji još nabavljaju tamo potrebne zalihe, ali ih nikad nisam video.
Krajem četvrte godine došao sam poslednji put i naišao na opasnosti kojima nisam smeo da se
izvrgnem. Prvi nagoveštaj bio je bučan tresak iza mene negde u unutrašnjim predgrađima. Zaustavio
sam kamiona i pogledao unazad na prašinu što se dizala s gomile krša od opeka koja je ležala preko
ulice. Očigledno je moj bučan prolazak zadao konačan udarac jednoj klimavoj fasadi. Toga dana
nisam srušio nijednu zgradu, ali sam dan proveo očekujući u strahu lavinu opeke i maltera. Posle toga
sam svu pažnju ograničio na manje gradove; hodajući po njima obično pešice.
Ostavljao sam na miru Brajton koji je trebalo da bude naš najveći i najpogodniji izvor zaliha. Kad
sam došao do zaključka da bih ga mogao posetiti, drugi su već bili tamo na vlasti. Ko su oni bili i
koliko ih je, to nisam znao. Jednostavno sam na cesti našao grub kameni zid obojen uputstvom:
NE ULAZI!
Savet je bio potkrepljen pucnjem puške i oblačićem prašine pravo ispred mene. Nisam video nikog s
kim bih mogao diskutovati, a to uostalom nije bila stvar o kojoj se moglo diskutovati.
Okrenuo sam kamion i odvezao se zabrinut. Razmišljao sam da li će doći trenutak kad one Stefanove
pripreme za odbranu možda i neće biti suvišne. Da bih bio potpuno siguran snabdeo sam se s
nekoliko mitraljeza i malih topova iz istog izvora iz koga sam se već bio snabdeo bacačima plamena
koje smo upotrebljavali protiv trifida.
U novembru te druge godine, Džozela je rodila prvo dete. Nazvali smo ga David. Moja radost bila je
ponekad pomešana s brigom u kakav smo ga položaj doneli. Međutim, Džozelu je to brinulo mnogo
manje nego mene. Ona ga je obožavala. Izgleda da joj je David nadomeštavao mnoge izgubljene
stvari i, paradoksalno, počela je manje da se uznemirava zbog perspektive budućnosti nego ranije. U
svakom slučaju, njegova živahnost je nagoveštavala da će umeti da se dobro brine o sebi, tako da
sam prigušio svoju nelagodnost i pojačao trud što sam ga ulagao u zemlju koja će jednog dana morati
da nas sve izdržava.

Mora da mi je ubrzo posle toga Džozela skrenula veću pažnju na trifide. Ja sam ih kao neizbežan deo
pejzaža primećivao mnogo manje nego drugi, pošto sam se tokom godina potpuno navikao da ih se
čuvam dok radim. Navikao sam i da nosim žičane maske i rukavice kad sam imao posla s njima, tako
da za mene navlačenje tih stvari nije više predstavljalo novinu. Bio sam se u stvari naučio da im ne
posvećujem veću pažnju nego komarcima u poznatoj malaričnoj zoni. Džozela mi je to rekla jedne
noći kad smo ležali u krevetu, a gotovo jedini zvuk bio je isprekidano daleko udaranje njihovih krutih
štapića po stabljici.
"U poslednje vreme čine to mnogo češće", rekla je.
U početku nisam shvatio o čemu govori. Taj zvuk je bio uobičajena kulisa mesta na kojima sam živeo
i radio već tako dugo da više nisam znao da li on postoji ili ne ukoliko ga ne bih svesno slušao.
Sada sam slušao.
"Meni ne zvuči drugačije", rekao sam.
"Ne drugačije. Samo ga ima mnogo više, jer i njih ima mnogo više nego pre."
"Nisam primetio", rekao sam ravnodušno.
Otkako sam podigao ogradu zanimalo me je zemljište unutar nje i nisam se brinuo šta se dešava izvan
nje. Prilikom izlaska činilo mi se da je broj trifida u većini mesta otprilike isti kao i ranije. Setio sam
se da je njihova gustina kad sam stigao ovamo privukla moju pažnju, i da sam pomislio kako je u toj
oblasti valjda bilo više većih rasadnika trifida.
"Bez sumnje ih ima. Pogledaj sutra ujutro", rekla je.
Ujutru sam se setio toga i pogledao kroz prozor dok sam se oblačio. Video sam da Džozela ima
pravo. Moglo ih se nabrojati preko stotinu iza sasvim malog dela ograde vidljivog s prozora.
Spomenuo sam to pri doručku. Suzana je izgledala začuđena.
"Pa njihov se broj neprestano povećava", rekla je. "Nisi to primetio?"
"Ima dosta drugih stvari o kojima se brinem", rekao sam pomalo razdražen njenim tonom. "U svakom
slučaju, oni nisu važni kad su izvan ograde. Tako dugo dok mi pazimo da pokupimo sve semenke koje
padnu ovamo, oni neka rade što hoće tamo napolju."
"Ipak", primetila je Džozela pomalo nelagodno, "postoji li neki poseban razlog da baš ovamo dolaze
u tolikom broju? Sigurna sam da to čine, a htela bih znati tačan razlog za to."
Suzana je ponovo dobila onaj razdražujuće začuđen izgled.
"Pa on ih dovodi", rekla je.
"Ne pokazuj prstom", kazala joj je Džozela automatski. "Šta misliš time reći? Bil ih sigurno ne
dovodi."
"Ma dovodi! On pravi svu tu buku, a oni samo dođu."
"Čekaj malo", rekao sam. "O čemu to govoriš? Možda ja zviždućem u snu i pozivam ih ovamo, ili
tako nešto?"
Suzana se nadurila.
"U redu. Ako mi ne veruješ dokazaću ti posle doručka", izjavila je i uvređeno zaćutala.
Kad smo završili doručak izgubila se od stola i vratila s mojim kalibrom 12 i dogledom. Izišli smo na
tratinu. Pretražila je horizont dok nije pronašla jednog trifida koji se kretao daleko od naše ograde;
onda je dogled pružila meni. Motrio sam kako on polako tetura preko jednog polja. Bio je gotovo dva
kilometra daleko, a kretao se u smeru istoka.
"Pazi sada na njega", rekla je. Opalila je u zrak.
Nekoliko sekundi kasnije, trifid je primetno skrenuo prema jugu.
"Vidiš li?" upitala je trljajući rame.
"Pa, izgledalo je kao - jesi li sigurna? Pokušaj još jednom", predložio sam.
Zatresla je glavom.
"Ne bi koristilo. Svi trifidi koji su čuli pucanj dolaze sada ovamo. Za otprilike deset minuta staće i
oslušnuti. Ukoliko su tada dovoljno blizu da čuju one uz ogradu kako kloparaju, onda će nastaviti; isto
će učiniti ako su predaleko da čuju njih, ali ih mi privučemo nekim zvukom. Međutim, ako ne čuju
ništa, onda će malo počekati, a zatim jednostavno nastaviti tamo kuda su krenuli ranije."
Priznajem da sam bio prilično preneražen ovim otkrićem.
"Eh... dobro", rekao sam. "Mora da si ih veoma pomno gledala, Suzana?"
"Uvek ih gledam. Mrzim ih", rekla je kao da je to dovoljno objašnjenje.
Denis nam se pridružio na tratini.
"Ja sam uz tebe, Suzana", rekao je. "To mi se ne dopada. Već mi se duže vreme to ne dopada. Ove
proklete stvari imaju prednost u odnosu na nas."
"Ma čekaj...", počeo sam.
"Kažem ti da u njima ima više nego što mislimo. Kako su samo znali? Počeli su se otimati onog časa
kad nije više bilo nikog da ih zaustavi. Bili su oko ove kuće odmah sledećeg dana. Možeš li to
objasniti?"
"To nije ništa novo za njih", rekao sam. "U džungli su običavali da se zadrže kraj puteva. Veoma
često bi opkolili neko seoce i provalili u njega ukoliko ih ne bi suzbili. U mnogim mestima bili su
gadna napast."
"Ali ne ovde - o tome i jeste reč. Ovde nisu mogli dok im to okolnosti nisu omogućile. Nisu ni
pokušali. Međutim, čim je to postalo moguće, oni su to smesta učinili, kao da su znali da je postalo
mogućno."
"Hajde, Denise, budi razuman. Pomisli samo šta pod tim podrazumevaš", kazao sam.
"Sasvim sam svestan onoga šta pod tim podrazumevam, ili barem svestan dela toga. Ne postavljam
nikakvu određenu teoriju, ali ću reći ovo: oni su neobično brzo iskoristili naš nepovoljan položaj.
Reći ću takođe i to da se i sada među njima može opaziti nešto veoma slično metodičnosti. Ti si bio
toliko zauzet svojim poslovima da nisi primetio kako se skupljaju i čekaju tamo za ogradom, ali
Suzana je - čuo sam je kako govori o tome. A šta ti misliš na šta oni čekaju?"
Na to pitanje nisam toga časa pokušao da odgovorim. Rekao sam:
"Misliš li da bi bilo bolje ne upotrebljavati kalibar 12 koji ih privlači, nego pušku protiv trifida?"
"Nije to samo puška, nego i svi zvuci", rekla je Suzana. "Traktor je najgori, jer je njegov štropot
glasan i stalan, pa oni lako pronađu otkuda dolazi. Ali oni čuju i motor uređaja za osvetljenje na
priličnoj udaljenosti. Videla sam kako skreću ovuda kad je on počeo da radi."
"Voleo bih", počeo sam razdraženo, "da ne govoriš stalno 'oni čuju' kao da su životinje. Oni nisu
životinje. Oni ne 'čuju'. To su samo biljke."
"Pa, ipak, oni nekako čuju", odvratila je Suzana tvrdoglavo.
"Dobro, nešto ćemo svakako preduzeti", obećao sam.
I jesmo. Prva zamka bila je primitivna vetrenjača koja je snažno lupala. Postavili smo je na oko
sedam stotina pedeset metara udaljenosti od nas. Bila je efikasna: privukla ih je s naše ograde i sa
drugih mesta. Kad ih se okupilo nekoliko stotina, Suzana i ja smo se odvezli tamo i zasuli ih
bacačima plamena. To je bilo prilično efikasno i drugi put, ali posle toga ih je samo veoma mali broj
obraćao pažnju na lupnjavu. Naš sledeći potez bio je izgradnja čvrste uvale koja se protezala od
ograde prema unutra, posle čega smo odstranili deo glavne ograde i umesto nje stavili vrata. Izabrali
smo tačku na kojoj se čuo motor za osvetljenje i ostavili vrata otvorena. Nekoliko dana kasnije
zatvorili smo vrata i uništili otprilike nekoliko stotina trifida koji su bili ušli u klopku. I to je na
početku bilo prilično uspešno, ali ne dva puta na istom mestu, a čak i na drugim mestima je broj
uhvaćenih neprestano opadao.
Obilazak granica poseda svakih nekoliko dana s jednim bacačem plamena ograničio bi efikasno
njihov broj, ali bi za to trebalo mnogo vremena, a uskoro bismo potrošili gorivo. Bacač plamena troši
mnogo, a zalihe njegovog goriva u vojnim skladištima nisu bile velike. Kad ih jednom iscrpemo, naši
vredni bacači plamena postaće staro gvožđe, jer nisam znao ni formulu efikasnog goriva ni način
njegove proizvodnje.
Dva ili tri puta smo pokušali da upotrebimo granate malog topa protiv skupina trifida, ali su nas
rezultati razočarali. Kao i drugo drveće, trifidi mogu podneti velika oštećenja a da ne budu potpuno
uništeni.
Što je vreme više odmicalo, to se broj sakupljenih trifida uz ogradu povećavao uprkos klopkama i
povremenim pokoljima. Nisu ništa ni pokušavali niti činili: jednostavno su se smestili, utisnuli
korenje u tlo i ostali tu. Izdaleka su izgledali pasivno, i da neki od njih nisu stalno kloparali, moglo bi
se pomisliti da su sasvim obična živica. Ali ukoliko bi neko posumnjao u njihovu budnost, samo je
trebalo da se proveze automobilom po stazi. Bio je prisiljen da prođe kroz špalir bodlji koje su tako
žestoko udarale da smo automobil morali zaustaviti na glavnom putu kako bismo očistili vetrobran od
otrova.
Tu i tamo, neko od nas bi došao na novu ideju za njihovo potiskivanje, kao na primer posipanje
zemljišta iza ograde jakim rastvorom arsenika, ali su povlačenja bila samo privremena.
Pokušavali smo raznim takvim doskočicama godinu dana ili duže, dok Suzana nije jednog ranog jutra
dotrčala u našu sobu da nam kaže kako su stvari prodrle kroz žicu i kako se nalaze svuda oko kuće.
Ona je, kao i obično, ustala rano da pomuze krave. Nebo izvan njene spavaonice bilo je sivo, ali kad
je sišla, našla je sve u potpunoj tami. Shvatila je da nešto nije u redu, pa je upalila svetlo. Čim je
opazila zelene kožnate listove pritisnute uz prozore, odmah se dosetila šta se desilo.
Prešao sam na prstima preko spavaonice i naglo zatvorio prozor. Dok sam ga zatvarao, odozdo je
šibnula bodljika i udarila po staklu. Pogledali smo na čestar od trifida oko zidova kuće. Bacači
plamena bili su u jednoj od sporednih zgrada. Nisam želeo da išta rizikujem kad sam pošao po njih.
Obučen u debelo odelo, s rukavicama, kožnim šlemom i zaštitnim naočarima ispod maske od žičane
mreže, prokrčio sam sebi put kroz gomilu trifida najvećim mesarskim nožem koji sam našao. Bodlje
su zviždale i udarale po žičanoj mreži tako učestano da su je ovlažile i da je otrov počeo prodirati u
obliku raspršene pene. Zamaglio mi je naočari tako da sam najpre otišao u sporednu zgradu da ga
sperem s lica. Nisam se usudio da upotrebim više od jednog kratkog i niskog mlaza iz bacača
plamena da bih sebi očistio put pri povratku iz bojazni da ne zapalim vratnice i prozorske okvire, ali
ih je i on dovoljno pokrenuo i prodrmao, pa sam uspeo da se vratim bez uznemirivanja.
Džozela i Suzana su stajale spremne sa aparatima za gašenje požara dok sam se ja, koji sam ličio na
mešavinu dubinskog ronioca i marsovca, naginjao s prozora gornjeg sprata, najpre s jedne, a zatim s
druge strane, i prskao bacačem po gomili opsedača. Nije trebalo dugo da spalim izvestan broj i
rasteram druge. Obukavši prikladnu odeću, Suzana je preuzela drugi bacač i njoj veoma ugodan
zadatak da ih uništi, dok sam ja krenuo preko polja da bih pronašao izvor ove smetnje. To nije bilo
teško. S prve uzvisine opazio sam mesto kroz koje su trifidi još teturali na naše zemljište kao reka
vitlajućih stabljika i mašućih listova. Malo su se razišli bliže meni, ali su svi smerali prema našoj
kući. Bilo ih je jednostavno skrenuti. Zaustavio ih je mlaz ispred njih; mlazevi sa obe strane poterali
su ih natrag otkuda su došli. Povremeni štrcaj koji bi kapnuo po njima požurivao ih je i vratio kasnije
pridošlice. Oko dvadeset metara dalje ležao je na tlu deo ograde polomljenih stubaca. Ogradu sam
privremeno učvrstio na licu mesta, a zatim očistio zemljište ispred nje bacačem, oprljivši trifide
dovoljno da sprečim da nas uznemiravaju nekoliko sati.
Džozela, Suzana i ja proveli smo veći deo dana popravljajući otvor. Prošla su još dva dana pre nego
što smo Suzana i ja bili sigurni da smo pretražili svaki kutak poseda i uništili i poslednjeg uljeza.
Posle toga smo pregledali celu ogradu i pojačali sve sumnjive delove. Za četiri meseca provalili su
ponovo...
Ovoga puta je izvestan broj polomljenih trifida ležao u otvoru. Imali smo utisak da ih je zdrobio
pritisak na ogradu pre nego što je popustila i da su ih, kad su pali s njom, pregazili drugi koji su
nadirali.
Bilo je jasno da moramo preduzeti nove odbrambene mere. Nijedan deo naše ograde nije bio jači od
onoga koji je popustio. Činilo se da je elektrifikacija najkorisnije sredstvo da se oni drže na
razdaljini. Za izvor struje pronašao sam jedan armijski generator na prikolici i odvukao ga kući.
Suzana i ja počeli smo da ga instaliramo. Pre nego što smo završili, beštije su opet prodrle na drugom
mestu.
Verujem da bi taj sistem bio potpuno efikasan da je mogao delovati sve vreme, ili bar veći deo
vremena. Ali tome se suprotstavljala potrošnja goriva. Benzin je spadao među naše najvrednije
zalihe. Mogli smo se uvek nadati da ćemo proizvesti bilo kakvu hranu, ali bez benzina i nafte ne bi
nestala samo naša udobnost nego i mnogo više. Tada neće više biti ekspedicija, pa prema tome ni
popunjavanja zaliha. Primitivan život će ozbiljno započeti. I tako je, zbog štednje, žica bila nabijena
samo po nekoliko minuta dva ili tri puta dnevno. To je nateralo trifide da se odmaknu nekoliko metara
i sprečilo ih da vrše pritisak na ogradu. Za dodatno osiguranje sproveli smo alarmnu žicu do
unutrašnje ograde da bismo izišli na kraj s prodorima pre nego što postanu opasni.
Slabost toga sistema ležala je u tome što su trifidi, čini se, posedovali sposobnost učenja iz iskustva,
bar u izvesnim granicama. Konstatovali smo, na primer, da su se privikli na našu praksu
elektrifikovanja žice na izvesno vreme noću i ujutro. Primećivali smo da su se obično držali dalje od
žice u uobičajeni čas stavljanja motora u pogon, a da su joj se opet približavali ubrzo pošto bi motor
prestao da radi. Tada nismo mogli utvrditi jesu li oni zaista povezivali elektrifikovanost žice sa
zvukom motora, ali kasnije u to nismo sumnjali.
Nije bilo teško stavljati motor u pogon u nepravilnim razmacima, ali je Suzana, za koju su trifidi bili
stalan predmet neprijateljskog proučavanja, uskoro počela da tvrdi kako se period kroz koji ih
električni udar udaljava od žice neprekidno smanjuje. Ipak su nas elektrifikovana žica i povremeni
napadi na delove gde su bili najgušće okupljeni oslobodili njihovog upada za više od godinu dana, a
o kasnijim upadima bili smo na vreme opomenuti tako da smo ih mogli ograničiti na razmere manjih
smetnji.
Unutar našeg sigurnog poseda i dalje smo se učili poljoprivredi; život je postepeno počeo da teće
ustaljenom kolotečinom.

Jednog dana u leto šeste godine, Džozela i ja smo otišli zajedno do obale u vozilu s gusenicama koje
sam sada obično upotrebljavao zbog lošijih puteva. To je bio praznik za nju. Prošli su meseci otkako
je poslednji put izišla izvan ograde. Domaćinske brige i deca tako su je vezali da nije išla nikuda sem
na nekoliko nužnih izleta, ali smo bili stigli do stadijuma kad smo osećali da možemo pokatkad
poveriti Suzani da upravlja posedom. Osećali smo olakšanje dok smo se peli i prelazili vrhove
brežuljaka. Na nižim južnim padinama zaustavili smo automobil i ostali da malo posedimo.
Bio je savršen junski dan s jedva nekoliko lakih oblačića koji su šarali čisto plavo nebo. Sunce je
sjalo na žal i more iza njega, svetlo kao i u danima kad su ti isti žalovi bili prenatrpani kupačima, a
more posuto lađicama. Gledali smo ga nekoliko minuta u tišini. Džozela je rekla:
"Ne osećaš li, Bile, još pokatkad da bi se kad bi malo zatvorio oči moglo desiti da ih otvoriš i nađeš
sve kao što je bilo? Ja osećam."
"Ne više često", kazao sam joj. "Međutim, ja sam silom prilika video mnogo više nego ti. Ipak,
pokatkad..."
"A pogledaj galebove - baš onakvi kakvi su bili."
"Ove godine ima mnogo više ptica", složio sam se. "To mi je veoma drago."
Gradić je izdaleka još ostavljao utisak zbrke kućica crvenih krovova i letnjikovaca nastanjenih
većinom građanima sa dobrim penzijama, ali on nije trajao više od nekoliko minuta. Ako su crepovi
još provirivali, zidovi su se jedva nazirali. Uredni vrtovi nestali su pod neometanim rastom zelenila,
mestimično isprekidanog bojom potomaka nekad brižljivo uzgajenih cvetova. Čak su i ulice iz ove
udaljenosti izgledale kao trake zelenih sagova. Kad bismo došli do njih, našli bismo da je utisak
mekog zelenila varljiv; bile su prekrivene grubim i čvrstim korovom.
"Samo pre nekoliko godina", rekla je Džozela zamišljeno, "ljudi su jadikovali kako ti letnjikovci
kvare okolinu. A pogledaj ih sada."
"Okolina se stvarno sveti", rekao sam. "Tada je izgledalo da je s prirodom otprilike svršeno - ko bi
mislio da starac ima toliko krvi u sebi?"
"Sve me to prilično plaši. Kao da izbija radujući se što je s nama svršeno i što se može razvijati na
svoj način. Volela bih da znam... jesmo li se sve to vreme obmanjivali? Misliš li da je s nama zaista
svršeno, Bile?"
Ja sam za vreme nabavki imao mnogo više vremena od nje da razmišljam o tome.
"Da ti nisi ti, draga, mogao bih pronaći pravi junački odgovor, onakve vrste koja tako često
zamenjuje veru i odlučnost."
"Ali kako ja jesam ja?"
"Odgovoriću ti pošteno - ne sasvim. Ali dok ima života, ima i nade."
Nekoliko sekundi gledali smo prizor pred sobom u tišini.
"Mislim", objasnio sam, "samo mislim, da se razumemo, kako imamo malu šansu, tako malu da će
povratak trajati veoma dugo. Da nema trifida rekao bih da postoji zaista veoma dobra šansa, mada bi
i tada potrajalo duže. No, trifidi su stvarna činjenica. Nijedna mlada civilizacija nije se borila sa
ničim takvim. Hoće li nam oni preoteti svet, ili ćemo uspeti da ih zaustavimo? Prvi problem leži u
potrebi da nađemo neki jednostavan način kako da s njima izađemo na kraj. Mi nismo u tako lošem
položaju, mi ih možemo zadržati. Ali naši unuci - šta će oni početi s njima? Hoće li provesti ceo život
u ljudskim rezervatima koji su bezbedni od trifida samo po cenu beskrajnog truda? Siguran sam da
postoji neki jednostavan način. Poteškoća leži u tome što jednostavan način proizlazi iz veoma
zamršenih istraživanja. A mi za to nemamo sredstava."
"Valjda barem mi raspolažemo svim sredstvima koja su ikad postojala, samo treba da ih uzmemo",
upala je Džozela.
"Materijalnim da, ali ne i umnim. Treba nam ekipa, ekipa stručnjaka zaista odlučnih da se jednom
zauvek obračunaju s trifidima. Siguran sam da bi se nešto moglo napraviti. Nešto kao selektivno
sredstvo za tamanjenje, možda. Kad bismo mogli proizvesti hormone potrebne za izazivanje
neravnoteže kod trifida, ali ne i kod drugih stvari... To mora da je moguće ukoliko se tome zadatku
posveti dovoljno umne energije..."
"Ako to misliš, zašto ne pokušaš?" upitala je ona.
"Ima isuviše mnogo razloga. Prvo, ja tome nisam dorastao; veoma sam osrednji biohemičar, a sem
toga samo jedan. Bila bi potrebna laboratorija i oprema. Uz to bi trebalo imati vremena, dok ja i sada
imam isuviše posla. Ali čak i da sam sposoban za to, bila bi nam zatim potrebna sredstva za
proizvodnju sintetičkih hormona u ogromnim količinama. Za to bi bila potrebna prava fabrika. A pre
toga bi se morala stvoriti ekipa za istraživanja."
"Mogli bi se obrazovati ljudi."
"Da kad bismo dovoljan broj mogli odvojiti od gole brige za održavanje života. Prikupio sam
mnoštvo biohemijskih knjiga u nadi da će ih ljudi možda moći nekad da upotrebe. Naučiću Davida
svemu što znam, a on to mora predati dalje. Ali ako ne bude slobodnog vremena da se radi na tome,
ne vidim pred sobom ništa sem rezervata."
Džozela je namršteno pogledala na grupu od četiri trifida koja su lunjala preko jednog polja ispod
nas.
"Nekad se govorilo da su insekti najozbiljniji suparnici čoveku. Čini mi se da trifidi i neke vrste
insekata imaju nešto zajedničko. Oh, znam da su oni biološki biljke. Hoću da kažem oni se ne brinu o
svojim pojedincima i da se pojedinci ne brinu o sebi. Razdvojeni, oni poseduju nešto što je pomalo
slično inteligenciji: kolektivno poseduju nešto što joj je mnogo slično. Oni nekako sarađuju na
zajedničkom cilju kao što to čine mravi ili pčele - pa ipak, moglo bi se reći da nijedan među njima
nije svestan nekog cilja ili plana, mada je i sam njegov deo. Sve je to veoma čudno, i mi to u svakom
slučaju verovatno ne možemo razumeti. Oni su tako različiti. Izgleda mi da to protivreči svim našim
predstavama o naslednim karakteristikama. Postoji li u pčeli ili u trifidu neki gen društvene
organizacije; ima li mrav gen arhitekture? A ako ih oni imaju, zašto mi nismo za svo to vreme razvili
gen za jezike ili za kuvanje? U svakom slučaju, šta god to bilo, čini se da trifidi imaju nešto slično.
Možda nijedan pojedinac ne zna zbog čega se zadržava oko naše ograde, ali svi zajedno znaju da je
njihov cilj da unište nas - i da će to pre ili kasnije postići."
"Mnogo šta još može sprečiti da se to desi", rekao sam. "Nisam nameravao da te potpuno
obeshrabrim."
"Nisam obeshrabrena - samo ponekad kad sam umorna. Obično sam isuviše zauzeta da bih se brinula
o tome šta će se desiti za mnogo godina. Ne, obično sam samo malo tužna - blagom melanholijom
koju su toliko cenili u XVIII stoleću. Postajem sentimentalna kad ti slušaš ploče; ima nečeg strašnog u
velikom orkestru koga više nema, a koji još izvodi za grupicu opkoljenih i sve primitivnijih ljudi. To
me vraća u prošlost tako da se rastužim misleći na sve ono što nećemo više nikad činiti, pa ma kako
se stvari sada razvijale. Ne osećaš li se i ti ponekad tako?"
"Hm, da", priznao sam. "Ali sve lakše prihvatam sadašnjost. Kad bih znao da bi se ono što želim
ostvarilo, verovatno bih poželeo da se stari svet vrati, ali uz jedan uslov. Vidiš, uprkos svemu, u sebi
sam srećniji nego ikada ranije. Ti to znaš, zar ne, Džozela?"
Poklopila je moju ruku svojom.
"I ja tako osećam. Ne, ne žalosti me toliko ono što smo izgubili, nego ono što naša deca neće nikad
upoznati."
"Biće ih teško odgojiti tako da imaju nade i ambicije", potvrdio sam. "Mi smo nužno okrenuti unazad.
Ali oni ne smeju stalno gledati iza sebe. Tradicija nestalog zlatnog doba i čarobnjačkih predaka bila
bi neobično opasna. Celi narodi su imali kompleks manje vrednosti zbog koga su se uspavali na
tradicijama slavne prošlosti. Ali kako da to sprečimo?"
"Da sam sada dete", rekla je ona zamišljeno, "mislim da bih tražila neki razlog. Ako mi ga ne bi dali,
naime ako bi me ostavili u uverenju da sam se rodila u svetu koji je sasvim besmisleno uništen, i moj
bi život bio sasvim besmislen. To nas stavlja pred velike teškoće, jer izgleda da se baš to desilo..."
Zastala je utonuvši u misli, a zatim je dodala: "Veruješ li da bismo mogli - veruješ li da bi bilo
opravdano pomoći im izmišljanjem mita? Priče o svetu koji je bio čudesno pametan, ali tako zao da
se morao uništiti, ili da se slučajno sam uništio? Nešto kao drugi potop. To ih ne bi satiralo teretom
manje vrednosti, a moglo bi ih stimulisati da grade, i to ovog puta nešto bolje."
"Da...", rekao sam razmišljajući o tome. "Da. Često je dobro reći deci istinu. To će im kasnije na neki
način olakšati život - samo čemu tvrditi da je to mit?"
Džozela se usprotivila.
"Kako to misliš? Trifidi su - dobro, oni su bili nečija krivica ili greška, priznajem. Ali ostalo..."
"Mislim da ne možemo nikoga suviše kriviti zbog trifida. Njihovi ekstrakti bili su veoma dragoceni u
datim okolnostima. Nikad se ne može znati kuda vodi neko veće otkriće, bila to nova vrsta mašine ili
trifid, a mi smo im u normalnim uslovima bili potpuno dorasli. Oni su nam mnogo koristili sve dok
uslovi nisu postali povoljniji za njih."
"Pa nije bila naša krivica što su se ti uslovi promenili. To je stvar kakva se jednostavno dešava - što
bi osiguravajuća društva nazvala Delom Sudbine. Možda je to upravo i bio neki strašni sud. Svakako
nismo mi doveli onu kometu."
"Nismo li, Džozela? Jesi li u to sasvim sigurna?"
Okrenula se i pogledala me.
"Šta hoćeš da kažeš, Bile? Kako smo mogli?"
"Hoću da kažem, draga moja - je li to uopšte bila kometa? Vidiš, postoji staro i prilično duboko
usađeno sujeverno nepoverenje u komete. Znam da smo dovoljno savremeni da ne klečimo po
ulicama i obožavamo ih - ali uprkos svemu, ta fobija je stara mnogo stoleća. One su bili znamenje i
simbol srdžbe nebesa, i opomena da je kraj blizu, i korišćene su u svakakvim pričama i
proročanstvima. I tako, kad dođe do zapanjujuće nebeske pojave, šta je prirodnije nego je smesta
pripisati kometi? Za poricanje treba vremena, a upravo njega nije bilo. Pa kad iza toga sledi potpuna
katastrofa, onda to samo potvrduje da mora da je bila kometa."
Džozela me je gledala veoma uporno.
"Bile, pokušavaš li da mi kažeš kako uopšte ne misliš da je to bila kometa?"
"Baš tačno to", složio sam se.
"Ali - ne razumem. Mora... a šta je drugo moglo biti?"
Otvorio sam tabakeru s cigaretama i zapalio nam po jednu.
"Sećaš li se šta je Majkl Bridli rekao o žici po kojoj smo godinama hodali?"
"Da, ali..."
"Pa dobro, mislim da smo pali sa nje, i da nas je samo nekoliko jedva uspelo da preživi taj slom."
Povukao sam dim gledajući more i neizmerno plavo nebo nad njim.
"Tamo gore", nastavio sam, "tamo gore bio je - i možda je još - veliki a neznan broj satelitnih oružja
koja su se stalno okretala oko Zemlje. Mnoštvo uspavanih pretnji koje putuju naokolo čekajući da ih
neko ili nešto aktivira. Šta je bilo u njima? Ti ne znaš, ni ja ne znam. To je bila najdublja tajna. Mi
smo čuli samo nagađanja - fisioni materijal, radioaktivne prašine, bakterije, virusi... A što ako je
konstruisan poseban tip satelita da šalje zrake koje naše oči ne bi izdržale - nešto što bi razorilo ili
bar oštetilo vidni živac...?"
Džozela mi je stegla ruku.
"Oh, ne, Bile! Ne, to ne bi mogli... To bi bilo - đavolski... Oh, ne mogu verovati... Oh, ne, Bile!"
"Ljubljena moja, sve one stvari gore bile su đavolske... A šta ako je zatim došlo do greške ili možda
nesretnog slučaja - možda baš sukobljavanjem s pljuskom kometnih krhotina, ako tako želiš - koji je
stavio u pogon neke od tih stvari. Neko je spomenuo komete. Možda nije bilo taktično da se to poriče,
a i ispalo je tako da nije preostalo mnogo vremena. Jasno, bilo je predviđeno da te stvari deluju blizu
tla gde bi njihov učinak obuhvatio tačno ograničen prostor. Međutim, one su eksplodirale u spoljnom
prostoru ili možda kad su stigle u atmosferu. U oba slučaja operisale su tako visoko da bi ljudi na
celom svetu primili direktna zračenja sa njih...
Svi sada možemo samo nagađati šta se upravo desilo. Ali u jedno sam sasvim siguran - da smo taj
usud na ovaj ili onaj način sami sebi naprtili. Pa zatim i ona zaraza: to nije bio tifus, znaš... Meni se
čini naprosto neverovatnim slučajem da se u svim hiljadama godina kroz koje je mogla stići neka
razorna kometa, to desilo upravo posle nekoliko godina pošto smo uspeli da uspostavimo satelitska
oružja - zar se ne čini i tebi? Ne, mislim da smo se na toj žici održali prilično dugo ako uzmemo u
obzir šta se sve moglo desiti, ali se noga morala okliznuti pre ili kasnije."
"Pa, ako se to tako objasni...", promrmljala je Džozela. Prekinula se i utonula u tišinu prilično dugo.
Zatim je rekla: "Verovatno bi to na neki način trebalo da bude užasnije od slepog udarca prirode, pa
ipak mislim da nije. Osećam se manje beznadežno pošto sada bar razumem stvari. Ako je zaista bilo
tako, onda se barem može sprečiti da se ne ponovi. To je još jedna greška koju će naši praunuci
morati da izbegnu. A bilo je tako mnogo grešaka! Međutim, možemo ih opomenuti."
"Hm - dobro...", rekao sam. "Uostalom, kad pobede trifide i izvuku se iz ove gužve imaće široko
polje delovanja za sasvim nove i samo svoje vlastite greške."
"Jadni mališani", rekla je kao da gleda redove sve daljih praunuka, "ne pružamo im mnogo, zar ne?"
"Ljudi su imali običaj da kažu: svako je kovač svoje sreće."
"Moj dragi Bile, izvan veoma uskih okvira to je naprosto gomila - dobro, ne želim biti nepristojna.
Ali čini mi se da je tako govorio moj ujak Ted dok mu jedna bomba nije raznela obe noge. Onda je
promenio mišljenje. A nije uopšte moja lična zasluga što sam sada još živa." Odbacila je pikavac.
"Bile, a čime smo mi usred svega ovoga zaslužili tu sreću? Počešće, naime kad više nisam premorena
i sebična, razmišljam kako smo u stvari bili srećni i htala bih se nečemu zahvaliti. Ali onda mislim da
bi taj neko ili nešto kome bih se mogla zahvaliti, kad bi postojao, odabrao mnogo zaslužniji slučaj
nego što sam ja. Sve je to veoma zamršeno za jednostavnu devojku."
"A ja mislim", rekao sam, "da kad bi neko ili nešto bio u sedlu, mnoge stvari u istoriji ne bi se desile.
Međutim, zbog toga sebi ne razbijam suviše glavu. Imali smo sreće, draga moja. Ako se ona sutra
promeni, pa dobro, promeniće se. Šta god se desilo, ne može mi oduzeti vreme koje smo proveli
zajedno. To je više nego što sam zaslužio i više nego što većina dobija kroz ceo život."
Sedeli smo tamo još malo gledajući prazno more, a zatim se odvezli u gradić.
Posle potrage koja nam je pomogla da pronađemo većinu predmeta sa naše liste potrepština otišli
smo do obale na izlet - sa dobrim komadom šljunkovite plaže iza nas preko koje se nijedan trifid nije
mogao nečujno približiti.
"Moramo to sebi češće priuštiti dok još možemo", rekla je Džozela. "Sada kad Suzana raste nisam
više tako vezana."
"Ako je iko zaslužio da se malo odmori, to si ti", složio sam se.
Rekao sam to osećajući da bih voleo otići sa njom i konačno se oprostiti s mestima i stvarima koje
smo poznavali, dok još nije prekasno. Perspektive našeg zarobljeništva sužavale su se svake godine.
Već sada kad smo želeli da pođemo iz Širninga na sever morali smo poći zaobilaznim putem od
mnogo kilometara da bismo mimoišli zemljište koje je ponovo postalo baruština. Svi putevi su se
ubrzano kvarili od erozije usled kiša i bujica, kao i korenja koje je razbijalo površinu. Već se moglo
predvideti dokle ćemo moći da dovozimo kamion-cisternu do kuće. Jednog dana on neće više uspeti
da se probije puteljkom i vrlo verovatno će ga konačno zakrčiti. Guseničar će i dalje voziti preko još
suvog zemljišta, ali će vremenom biti sve teže da se i za njega nađe slobodan put.
"I moramo se još jednom stvarno provesti", rekao sam.
"Ti ćeš se opet doterati i otići ćemo..."
"Š-š!" prekinula me je Džozela podigavši prst i okrenuvši uvo prema vetru.
Zaustavio sam dah i napregnuo sluh. U vazduhu se više osećalo nego čulo brujanje. Bilo je slabo, ali
je postepeno jačalo.
"To je... to je avion!" uzviknula je Džozela.
Pogledali smo prema zapadu zaklanjajući oči rukama. Brujanje je bilo jedva čujnije od zujanja
insekta. Zvuk je jačao tako lagano da je mogao poticati samo od helikoptera; svaki drugi aparat već
bi prošao iznad nas ili izvan domašaja zvuka.
Prva ga je spazila Džozela. Tačka, malo dalje od obale, a činilo se da je letela prema nama,
paralelno sa obalom. Ustali smo i počeli mahati. Kako se tačka povećavala, mahali smo sve žešće i,
ne baš sasvim razborito, vikali što nas je grlo nosilo. Pilot bi nas morao spaziti na otovorenoj obali
da je nastavio, ali on to nije učinio. Nekoliko kilometara pred nama oštro je zaokrenuo prema severu,
u unutrašnjost. Nastavili smo pomamno mahati nadajući se da bi nas još mogao primetiti. Ali smer
mašine je ostao nepromenjen, a ni zvuk motora nije se promenio. Namerno i ravnodušno je odzujao
prema brežuljcima.
Spustili smo ruke i pogledali se.
"Ako je mogao doći jednom, može opet", rekla je Džozela uporno, ali ne mnogo uverljivo.
Međutim, to što smo videli aparat promenilo je tok našeg dana. Ono je razbilo veliki deo rezignacije.
Govorili smo sami sebi kako mora da postoje druge grupe, ali da verovatno nisu u boljem stanju od
nas - pre će biti u gorem. Međutim, kad je helikopter dolebdeo kao prizor i zvuk iz prošlosti, on nije
pobudio samo sećanja: navodio nas je na misao da neko negde uspeva bolje od nas. Je li tu bilo
primese ljubomore? A uz to nas je to podsetilo da smo, koliko god sreće imali, po prirodi još
društvena bića.
Nemir što ga je avion ostavio za sobom razbio je naše raspoloženje i smerove u kojima su se kretale
naše misli. Neizgovorenom saglasnošću počeli smo spremati naše stvari; zaokupljeni svojim mislima
vratili smo se do guseničara i krenuli kući.
 16. KONTAKT

Prešli smo možda pola puta do Širninga kad je Džozela primetila dim. Na prvi pogled to je mogao
biti oblak, ali približavajući se vrhu brežuljka opazili smo siv stub ispod ređeg gornjeg sloja.
Pokazala je na njega i pogledala me bez reči. Već mnogo godina nismo to videli sem nekoliko
spontanih požara u kasnom letu. Oboje smo smesta shvatili da se ta perjanica diže iz okoline
Širninga.
Naterao sam guseničara da vozi brže nego ikad pre po razrovanim putevima. Leteli smo u njemu s
jedne strane na drugu, pa ipak se činilo kao da milimo. Džozela je sedela bez reči, stisnutih usana i
očiju uprtih u dim. Znao sam da traži neki znak da je njegov izvor bliže ili dalje, bilo gde, samo ne u
Širningu. Ali što smo prilazili bliže, to je manje bilo mogućnosti za sumnju. Preleteli smo poslednji
deo do kuće zaboravivši sasvim na bodlje koje su udarale po prolazećem vozilu. Onda smo na okuci
videli da ne gori kuća, nego naslagano drvo.
Na zvuk trube, Suzana je istrčala da povuče konopac koji je otvarao vrata sa sigurne razdaljine.
Povikala je nešto što se izgubilo u štropotu našeg ulaska. Njena slobodna ruka nije pokazivala vatru,
nego prednju stranu kuće. Kad smo se dovezli u dvorište videli smo razlog tome. Usred tratine,
iskusno spušten, nalazio se helikopter.
Dok smo sišli sa guseničara, čovek u kožnoj bluzi i jahaćim pantalonama izišao je iz kuće. Bio je
visok, plav i opaljen suncem. Na prvi pogled sam osetio da sam ga negde video. Mahnuo nam je i
veselo se nasmešio dok smo žurili prema njemu.
"Bil Mejsn, mislim. Zovem se Simpson, Ivan Simpson."
"Sećam se", rekla je Džozela. "Vi ste dovezli helikopter one noći u zgradu Univerziteta."
"To je tačno. Imate dobro pamćenje. Ali da vam pokažem kako niste jedina osoba koja dobro pamti:
vi ste Džozela Plejton, autor..."
"Sasvim pogrešno", prekinula ga je ona odlučno. "Ja sam Džozela Mejsn, autor Davida Mejsna."
"Ah, da... Upravo sam video originalno izdanje, zanatski veoma uspelo ako smem reći."
"Čekajte malo", rekao sam. "Ona vatra?..."
"Ne treba da se brinete. Vetar je odnosi od kuće. Ali bojim se da je veći deo vaše zalihe drva
uništen."
"Šta se desilo?"
"To je bila Suzana. Nije dopustila da vas mimoiđem. Kad je čula moj motor, uhvatila je bacač
plamena i izletela da mi što je moguće brže uputi znak. Naslagano drvo bilo joj je najbliže - a niko ne
bi mogao prevideti ono što je sa njim učinila."
Ušli smo u kuću i pridružili se drugima.
"Uostalom", rekao je Simpson, "Majkl mi je kazao da svakako počnem s tim što ću preneti njegovo
izvinjenje vama..."
"Meni?" rekao sam začudeno.
"Jedino ste vi shvatili opasnost od trifida, a on vam nije verovao."
"Ali - hoćete li da kažete da ste znali da sam ovde?"
"Približno smo odredili vaš verovatan položaj pre nekoliko dana - od jedne osobe koje se svi imamo
razloga sećati: nekog Kokera."
"Znači i Koker se spasao", rekao sam. "Posle rasula koje sam video u Tinšamu pomislio sam da ga je
umorila kuga."
Kasnije, kad smo večerali i otvorili naš najbolji brendi, ispričao nam je njihovu priču.
Kad su Majkl Bridli i njegova grupa pošli dalje, ostavivši Tinšam na milost principima gospođice
Djurant, nisu pošli prema Bominsteru ni blizu njemu. Otišli su prema severozapadu, u Oksfordšajr.
Pogrešno upućivanje od gospođice Djurant mora da je bilo namerno, jer Bominster nije uopšte bio
spomenut.
Tamo su pronašli posed za koji se na početku činilo da im pruža sve što je njihovoj grupi bilo
potrebno, i bez sumnje su mogli da se ušanče u njemu kao što smo se mi ušančili u Širningu. Ali
porastom opasnosti od trifida, loše strane toga mesta bivale su sve jasnije. Posle godinu dana, i
Majkl i pukovnik bili su veoma nezadovoljni dugoročnim perspektivama. Mnogo truda bilo je već
uloženo u njega, ali krajem drugog leta došlo je do opšte saglasnosti da bi bilo bolje otpisati gubitke.
Pri izgradnji zajednice morali su misliti na budućnost - dalju budućnost. Morali su takođe imati na
umu da što budu duže oklevali, to će im biti teže da odu. Bilo im je potrebno sedište u kome će imati
mesta za razvoj i širenje - oblast s prirodnim utvrđenjima koja bi se, kad se jednom očisti od trifida,
mogla ekonomično držati oslobođena od njih. Tada su veliki deo svoga rada trošili na održavanje
ograde. Povećanjem njihovog broja moraće se povećati i dužina ograde. Bilo je očigledno da je voda
bila najbolja prirodna odbrambena linija. Zbog toga su prodiskutovali relativne vrednosti raznih
ostrva. Uglavnom su se zbog klime odlučili u korist ostrva Vajt, uprkos izvesnim bojaznima u pogledu
površine koju treba očistiti. Sledećeg marta su se ponovo spremili i pošli.
"Kad smo stigli", nastavio je Ivan, "činilo se da su trifidi čak i gušći nego tamo otkuda smo došli.
Nismo se pravo bili ni smestili u jedan veliki letnjikovac kraj Godšila kad su se hiljade njih počele
okupljati uza zidove. Pustili smo ih da dolaze petnaestak dana, pa smo ih onda napali bacačima
plamena. Pošto smo uništili tu skupinu, ostavili smo ih da se ponovo sakupe i opet ih zaskočili - i
tako dalje. Mogli smo sebi priuštiti da to izvršimo temeljito, jer kad ih se jednom budemo rešili
nećemo više upotrebljavati bacače. Na ostrvu ih je mogao biti samo ograničen broj, a što ih je više
od toga broja dolazilo do nas da ih uništimo, to je za nas bilo bolje. Morali smo to učiniti desetak
puta pre nego što smo postigli primetniji učinak. Svuda oko zidova bio je pojas sagorelih stabala pre
nego što su nam se počeli uklanjati. Bilo ih je đavolski više nego što smo očekivali."
"Na ostrvu je bilo pola tuceta rasadnika koji su gajili biljke visokog kvaliteta - bez privatnih trifida i
onih u parkovima", rekao sam.
"To me ne čudi. Izgledalo je kao da je bilo stotinu rasadnika. Da me je ko pitao pre nego što je sve
ovo počelo rekao bih da u celoj zemlji ima samo nekoliko hiljada tih stvari, ali mora da ih je bilo na
stotine hiljada."
"I bilo je", rekao sam. "Rastu praktično svugde, a bili su prilično unosni. Činilo se da ih nema tako
mnogo kad su bili smešteni po farmama i rasadnicima. Ipak, sudeći po količini koja se ovde skupila,
mora da su sada čitavi krajevi stvarno očišćeni od njih."
"Tako je", složio se. "Ali pođite da živite tamo, i počeće se prikupljati za nekoliko dana. To se vidi
iz vazduha. Znao bih da je neko ovde i bez Suzanine vatre. Oni stvaraju taman rub oko svakog
nastanjenog mesta. Uza sve to uspeli smo posle izvesnog vremena da proredimo gomilu oko naših
zidova. Možda su našli da je tamo nezdravo, ili im se možda nije dopadalo da hodaju po sagorelim
ostacima svojih rođaka - ali svakako ih je bilo manje. Tada smo počeli izlaziti da ih lovimo umesto
da ih puštamo da dolaze do nas. Mesecima je to bio naš glavni posao. Prešli smo svaki centimetar
ostrva - ili smo barem mislili da smo ga prešli. Kad smo završili sa tim smatrali smo da smo udesili
sve trifide na ostrvu, velike i male. Uprkos tome, nekolicina je uspela da se pojavi sledeće godine,
kao i godine posle nje. Sada svakog proleća krećemo u intenzivnu potragu radi semenja koje doleće s
kopna i smesta ga uništavamo. Za to vreme smo se organizovali. Na početku nas je bilo pedeset ili
šezdeset. Ja sam leteo helikopterom i kad bih bilo gde spazio trag neke grupe, spustio bih se i pozvao
ih sve da dođu. Neki su dolazili, ali je začudo veliki broj bio jednostavno nezainteresovan: otresli su
se vladavine i, uprkos svim svojim teškoćama, bilo im je dosta nje. Neke grupe u južnom Velsu
stvorile su neku vrstu plemenske zajednice, pa im se nije dopadala pomisao na bilo kakvu
organizaciju preko onog minimuma koji su sami stvorili. Slične grupe nalaze se i u blizini ostalih
rudnika uglja. Obično ih predvode ljudi koji su bili na radu pod zemljom tako da nisu uopšte videli
zelene meteore - mada jedino bog zna kako su se izvukli iz rovova. Neki od njih tako se odlučno
protive svakom uplitanju da pucaju na aparat; jedna takva grupa je u Brajtonu."
"Znam", rekao sam, "oni su i mene odbili."
"U poslednje vreme ima ih više. Jedna je u Medstonu, druga u Gilfordu, a ima ih i u drugim mestima.
Oni su pravi razlog zbog čega nismo ranije pronašli vaše utočište. Oblast nije izgledala baš sigurna
kad bi joj se čovek približio. Ne znam šta oni sebi zamišljaju - verovatno poseduju nekoliko dobrih
skladišta hrane i strahuju da će neko drugi poželeti deo toga. U svakom slučaju nema smisla
rizikovati, pa sam ih prepustio njihovoj sudbini. Ipak ih je prilično mnogo došlo k nama. Za godinu
dana, broj nam se povećao na oko tri stotine, razume se da nisu svi sa vidom.
Tek sam pre mesec dana naišao na Kokera i njegovu grupu, a uz put budi rečeno, među prvim
njegovim pitanjima bilo je pitanje da li ste se vi pojavili. Oni su prošli kroz teška vremena, osobito
na početku. Nekoliko dana posle njegovog povratka u Tinšam stigle su dve žene iz Londona i donele
kugu. Koker ih je odmah posle prvih simptoma stavio u karantin, ali je bilo prekasno. Odlučio se na
brzu seobu. Gospođica Djurant nije htela ni da mrdne. Izabrala je da ostane i brine se za bolesnike,
pa da dođe za njima kasnije ukoliko bude mogla. Nikad to nije učinila.
Zaraza je pošla s njima. Još su se tri puta užurbano selili pre nego što su uspeli da je se otarase. Tada
su već stigli na zapad do Devonšajra, i tamo im je neko vreme bilo dobro. Ali onda su počeli da se
sreću sa istim poteškoćama kao mi - i kao vi. Koker je tamo izdržao skoro tri godine, a zatim je došao
do sličnog zaključka kao i mi. Samo, on nije pomislio na ostrvo. Umesto toga odlučio se za granicu
koja se sastojala od reke i jedne ograde koja je presecala vrh Kornvola. Tu su proveli prvih nekoliko
meseci na izgradnji ograde, a zatim su se oborili na trifide unutar nje kao i mi na ostrvu. Međutim,
imali su posla s mnogo težim zemljištem i nikad nisu uspeli da ih se potpuno oslobode. Ograda je u
početku bila prilično uspešna, ali nikad nisu mogli u nju biti toliko sigurni kao što smo mi bili sigurni
u more, tako da je suviše veliki deo njihove radne snage morao otpasti na patroliranje. Koker misli
da bi uspeli kad bi deca odrasla toliko da mogu raditi, ali bi im sve vreme bilo teško. Kad sam ih
pronašao nisu mnogo oklevali da nam se pridruže. Smesta su počeli da tovare svoje ribarske lađice i
za nekoliko sedmica bili su svi na ostrvu. Kad je Koker video da vi niste sa nama sugerisao nam je
da ste možda još negde u ovim krajevima."
"Možete mu reći da to briše sve što sam mu dosad zamerala", rekla je Džozela.
"On će biti veoma koristan", nastavio je Ivan. "A prema onome što nam je kazao, i vi biste mogli
biti", dodao je gledajući me. "Vi ste biohemičar, zar ne?"
"Biolog", rekao sam, "sa nešto znanja biohemije."
"Dobro, možete se držati svojih suptilnih nijansi. Stvar je u tome da je Majkl pokušao da organizuje
istraživanja o naučnim metodima uništavanja trifida. Takav način se mora pronaći ukoliko želimo da
ikud stignemo. No, teškoća je zasad u tome što je ona nekolicina koja bi mogla da radi na tome
zaboravila veći deo biologije naučene u školi. Šta mislite - da li biste voleli da postanete profesor?
To bi bio posao vredan truda."
"Ne mogu se setiti ničega što bi bilo vrednije truda", kazao sam.
"Znači li to da nas sve pozivate na vaše ostrvsko utočište?" upitao je Denis.
"Pa u najmanju ruku da dođete pod uslovom uzajamnog odobravanja", odgovorio je Ivan. "Bil i
Džozela će se verovatno setiti opštih principa koje smo postavili one noći u zgradi Univerziteta. Oni
još važe. Nećemo obnoviti isto želimo izgraditi nešto novo i bolje. Nekim ljudima se to ne dopada. U
tom slučaju nisu nam potrebni. Jednostavno nas ne privlači postojanje opozicione stranke koja bi
pokušavala da ovekoveči veliki broj loših starih obeležja. Draže nam je da ljudi koji to žele odu na
drugo mesto."
"U ovim okolnostima, to drugo mesto zvuči kao prilično slaba ponuda", primetio je Denis.
"Oh, ne mislim reći da ih bacamo nazad trifidima. Ali postojao ih je izvestan broj i morali su nekud
otići, pa je jedna grupa prešla na Normanska ostrva i počela da ih čisti na isti način kao što smo mi to
činili sa Vajtom. Njih oko stotinu prešlo je tamo. I dobro uspevaju. Sada imamo sistem uzajamnog
odobravanja. Pridošlice ostaju šest meseci kod nas, a zatim dolaze pred Odbor. Ukoliko im se naš
način ne dopada, onda to kažu; a ako mi mislimo da oni nama ne odgovaraju, onda mi to kažemo. Ako
odgovaraju, ostaju; ako ne, mi se pobrinemo da stignu do Normanskih ostrva, ili natrag do kopna
ukoliko su dovoljno nastrani da to žele."
"Zvuči pomalo diktatorski - mislim kako se obrazuje taj vaš Odbor?" zanimao se Denis.
Ivan je zatresao glavom.
"Trajalo bi suviše dugo da se sad upuštamo u ustavna pitanja. Najbolji način da o nama sve saznate
jeste da dođete i vidite sami. Ako vam se dopadamo, ostaćete - ali čak i u suprotnom slučaju mislim
da će vam Normanska ostrva više odgovarati nego ovo mesto za nekoliko godina."
U noći, pošto je Ivan odleteo i nestao u smeru jugozapada, izišao sam i seo na svoju omiljenu klupu u
uglu vrta. Pogledao sam preko doline sećajući se njenih isušenih i dobro uščuvanih livada. Sada je
uznapredovala daleko na putu prema divljini. Zapuštena polja bila su posuta čestarima, skupinama
trske i ustajalim barama. Veća stabla su polako tonula u raskvašeno tlo.
Pomislio sam na Kokera i njegovo izlaganje o vođi, učitelju i lekaru - i na sav rad potreban da nas
uzdrži na naših nekoliko jutara. Zatim na to kako bi na sve nas delovalo da ostanemo zatvoreni ovde.
Na troje slepih koji su se, stareći, još osećali beskorisni i onemogućeni. Na Suzanu kojoj je trebalo
pružiti priliku da nađe muža i rađa decu. Na Davida i Merinu devojčicu i drugu decu koju ćemo
možda imati, i koja bi morala postati radnici čim dovoljno ojačaju. Na Džozelu i sebe koji bismo
morali sve teže raditi dok starimo, jer bi bilo više usta za prehranjivanje i više posla koji se mora
obaviti...
A zatim su tu bili i trifidi koji su strpljivo čekali. Video sam tamnozelenu živicu, stotine njih iza
ograde. Moramo početi istraživanja - neki prirodni neprijatelj, neki otrov, nešto što im remeti
metabolizam, nešto se mora naći da bismo se obračunali s njima. Zbog toga mora nastupiti
rasterećenje od drugih poslova - i to uskoro. Vreme je bilo na strani trifida. Oni su samo imali da
čekaju dok mi ne potrošimo svoje zalihe. Najpre gorivo, zatim više neće biti žice za popravljanje
ograda. A oni ili njihovi potomci biće još tu i čekati da žicu nagrize rđa...
Pa ipak je Širining postao naš dom. Uzdahnuo sam.
Lak korak prešao je preko trave. Džozela je došla i sela pored mene. Obgrlio sam je oko ramena.
"Šta oni misle o tome?" upitao sam je.
"Oni su, jadnici, veoma uzbuđeni. Mora da im je teško razumeti kako to trifidi čekaju kad ih oni ne
vide. A zatim, vidiš, oni su ovuda naučili da se kreću. Perspektiva odlaska u potpuno nepoznato
mesto mora da je strašna kad si slep. Oni znaju samo ono što im mi kažemo. Da nema dece, verujem
da bi odlučno odbili. To je njihovo obitavalište, znaš, sve što im je preostalo. Oni to veoma duboko
osećaju." Zastala je, a zatim dodala: "Oni tako misle - ali, naravno, to uopšte nije njihovo; to je naše,
zar ne? Teško smo se naradili za to." Stavila je svoju ruku preko moje. "Ti si ga stvorio i održao za
nas, Bile. Šta misliš? Da ostanemo još godinu ili dve?"
"Ne", rekao sam. "Radio sam zato što se činilo da sve zavisi od mene. Sada izgleda prilično
uzaludno."
"Oh, dragi, nemoj! Vitez-lutalica nije uzaludan. Ti se se borio za sve nas i držao zmajeve podalje."
"Reč je najviše o deci", rekao sam.
"Da - o deci", složila se.
"A znaš, stalno me proganjao Koker - u prvoj generaciji radnici, u drugoj divljaci... Mislim da je
bolje priznati poraz pre nego što dođe do njega i otići sada."
Stegla mi je ruku.
"Ne poraz, Bile, dragi, samo - kako li se zove taj izraz - strategijsko povlačenje. Povlačimo se da
bismo radili i planirali za dan kad ćemo moći da se vratimo. Jednog dana ćemo se vratiti. Ti ćeš nam
pokazati kako da iskorenimo ove gnusne trifide, sve do poslednjeg, i ponovo osvojimo našu zemlju."
"Imaš mnogo poverenja, draga."
"A zašto da ne?"
"Pa, u najmanju ruku ću se boriti protiv njih. Ali najpre - kada odlazimo?"
"Misliš li da bismo mogli provesti leto ovde? To bi bio kao neki odmor za sve nas - bez pripremanja
za zimu. A mi zaslužujemo odmor."
"Mislim da bismo to mogli učiniti", složio sam se. Sedeli smo gledajući kako dolina nestaje u tami.
Džozela je rekla:
"Čudno je to, Bile. Sada kad mogu da odem, ja to u stvari ne želim. Pokatkad je izgledalo kao zatvor,
ali sada mi napuštanje izgleda kao izdaja. Znaš, ja - ja sam ovde uprkos svemu bila srećnija nego bilo
kad u svom životu."
"A ja, ljubljena moja, ja ranije nisam ni bio živ. Ali ćemo doći na još zeleniju granu, obećavam ti."
"Glupo je, ali ću plakati kad budemo odlazili. Plakaću ljuto kao godina. Ne smeš mi zameriti", rekla
je.
Međutim, ispalo je da smo svi bili isuviše zaposleni da bismo plakali...
 17. STRATEGIJSKO POVLAČENJE

Kao što je Džozela rekla nije bilo potrebe da se žurimo. Dok smo provodili leto u Širningu mogao
sam se pobrinuti za našu novu kuću na ostrvu i otići tamo nekoliko puta da prevezem najkorisniji deo
zaliha i alata koje smo prikupili. Ali, u međuvremenu, naslage drva bile su uništene. Nije nam bilo
potrebno više goriva nego što ćemo potrošiti u kuhinji kroz nekoliko sedmica, tako da smo Suzana i ja
otišli sledećeg jutra da nabavimo ugalj.
Guseničar nije bio pogodan za to, pa smo uzeli jedan kamion s prenosom na četiri točka. Mada je
najbliže skladište uglja za železnicu bilo udaljeno samo petnaestak kilometara, ipak su zaobilaženje
zbog nekih zakrčenih puteva i loše stanje drugih prouzrokovali da to potraje skoro ceo dan. Nije bilo
većih nezgoda, ali kad smo se vraćali, već se bližilo veče.
Kad smo zaokrenuli za poslednju okuku našeg puteljka, dok su trifidi neumorno kao i uvek udarali po
kamionu sa rubova puta, zaprepastili smo se. Iza naših vrata, parkirano u našem dvorištu, stajalo je
čudovišno vozilo. Taj prizor nas je tako zapanjio da smo sedeli i zurili u njega nekoliko trenutaka pre
nego što je Suzana navukla svoj šlem i rukavice i sišla da otvori vrata.
Kad sam se dovezao, zajedno smo prišli do vozila da ga pogledamo. Videli smo da mu je šasija bila
na metalnim gusenicama, što je navodilo na vojničko poreklo. Opšti utisak je bio negde između
oklopnih kola tipa krstaša i kola za stanovanje koja bi izgradio amater. Suzana i ja smo ga pogledali,
a zatim smo uzdignutih obrva pogledali jedno drugo. Ušli smo da saznamo više o njemu.
U salonu smo uz članove našeg domaćinstva našli četvoricu drugih ljudi odevenih u sivo-zelena
skijaška odela. Dvojica su nosila revolvere u futroli o desnom boku; druga dvojica su spustila
automate na pod pokraj svojih stolica.
Kad smo ušli, Džozela se okrenula prema nama potpuno bezizražajnog lica.
"Evo moga muža. Bile, ovo je gospodin Torens. On kaže da je službeno lice. Ima neke predloge za
nas." Nikad je nisam čuo da je išta rekla hladnijim glasom.
Jedan trenutak nisam reagovao. Čovek na koga je pokazala nije me prepoznao, ali sam se ja njega
veoma dobro sećao. Lice koje vas je jednom viziralo preko mušice, nekako vam se zadrži u pameti.
Sem toga imao je onu karakterističnu riđu kosu. Dobro sam se sećao načina na koji je taj efikasni
mladić odbio moju grupu u Hampstedu. Klimnuo sam mu.
Rekao je gledajući me:
"Koliko shvatam, vi upravljate ovde, gospodine Mejsne?"
"Ovo mesto je vlasništvo gospodina Brenta, ovde prisutnog", odvratio sam.
"Mislim, da li ste vi organizator ove grupe?"
"U ovim okolnostima jesam", rekao sam.
"Dobro." Imao je izgled čoveka koji će konačno nešto postići. "Ja sam komandant Jugoistočne
oblasti", dodao je.
Govorio je tako kao da bi to meni moralo da znači nešto važno. Međutim nije, i ja sam mu to rekao.
"To znači", objasnio je, "da sam vrhovni izvršni oficir Privremenog odbora za Jugoistočnu oblast
Britanije. Kao takvom, u moje dužnosti spada i nadzor nad deobom i dedeljivanjem personala."
"Zaista", rekao sam. "Nisam nikad čuo za taj - ovaj - odbor."
"Može biti. Mi isto tako nismo znali za postojanje vaše grupe dok juče nismo spazili vašu vatru."
Čekao sam da nastavi.
"Kad pronađemo takvu grupu, moja je dužnost da je izvidim, procenim i da izvršim potrebne
odredbe. Možete, dakle, primiti na znanje da sam ovde u službenom svojstvu."
"U ime službenog odbora - ili je to možda samozvani odbor?" upitao je Denis.
"Reda i zakona mora biti", rekao je došljak ukočeno. Zatim je nastavio drugačijim glasom:
"Imate dobro odabran posed, gospodine Mejsne."
"Gospodin Brent ga ima", ispravio sam ga.
"Ostavićemo gospodina Brenta po strani. On je ovde samo zato što ste mu vi omogućili da tu ostane."
Pogledao sam preko sobe u Denisa. Njegovo lice je bilo bezizražajno.
"Pa ipak, to je njegovo vlasništvo", rekao sam.
"Bilo je, ako sam dobro shvatio. Međutim, društveni poredak u kome je njegovo vlasništvo bilo na
snazi ne postoji više. Pravo vlasništva, prema tome, nije više punovažno. Dalje, gospodin Brent ne
vidi, pa se u svakom slučaju ne može smatrati ovlašćenim da upravlja."
"Zaista?" rekao sam opet.
Ovaj mladić sa svojim krutim ponašanjem bio mi je mrzak još od našeg prvog susreta. Dalje
poznanstvo nije nimalo doprinelo ublažavanju tog osećaja. Nastavio je:
"Reč je o opstanku. Ne može se dopustiti da sentimentalnost ometa neophodne praktične mere.
Gospođa Mejsn mi je rekla da vas je u svemu osam: pet odraslih, ova devojka i dvoje male dece. Svi
vidite sem ovo troje." Pokazao je na Denisa, Meri i Džojs.
"To je tačno", priznao sam.
"Hm. Znate, to je potpuna nesrazmera. Bojim se da ćemo ovde morati da uvedemo neke promene. U
ovim danima moramo biti realisti."
Džozela me je pogledala. U njenom pogledu sam razabrao opomenu. Ali, u svakom slučaju, ja još
nisam nameravao da se razbesnim. Video sam kako riđokosi čovek ostvaruje svoje direktne metode, a
želeo sam i da znam pred čim stojim. On je izgleda shvatio da ću to želeti.
"Bolje je da vas upoznam sa stanjem", rekao je. "Ono je ukratko ovakvo. Oblasna komanda je u
Brajtonu. London nam je ubrzo postao suviše opasan. U Brajtonu smo uspeli da očistimo i stavimo u
karantin deo grada, pa smo njime upravljali. Brajton je veliko mesto. Kad je bolest prošla tako da
smo mogli više da se krećemo, za početak je bilo dosta zaliha. Posle toga smo se snabdevali
konvojima iz drugih mesta. Ali to sad postaje nemoguće: putevi su isuviše loši za kamione, a oni
moraju ići na velike udaljenosti. Do toga je svakako moralo doći. Računali smo da ćemo u Brajtonu
izdržati nekoliko godina duže - ali eto, sad je ovako. Možda smo se od samog početka brinuli za
suviše velik broj ljudi. U svakom slučaju, sada se moramo rasturiti. Jedini način održanja biće da
živimo od poljoprivrede. U tu svrhu moramo se podeliti na manje jedinice. Standardna jedinica je
utvrđena u visini od jedne osobe koja vidi na deset slepih, uz eventualnu decu. Ovde imate dobar
posed koji može veoma lepo izdržavati dve jedinice. Dodelićemo vam sedamnaest slepih, što sa troje
koji su već ovde čini dvadeset - isto tako, razume se, uz decu koju eventualno imaju."
Zurio sam u njega zapanjeno.
"Vi ozbiljno verujete da dvadeset osoba i njihova deca mogu živeti na ovom zemljištu", upitao sam.
"Pa to je sasvim nemoguće. Mi smo se pitali da li ćemo se sami moći izdržavati od nje."
Zaklimao je glavom samouvereno.
"To je potpuno moguće. A ja vam nudim komandu nad dvostrukom jedinicom koju ćemo smestiti
ovde. Iskreno govoreći, ukoliko je vi ne preuzmete, onda ćemo postaviti nekog drugog koji hoće. Ne
možemo sebi priuštiti rasipanje u ovim vremenima."
"Ali pogledajte posed", ponovio sam. "On to jednostavno ne može izdržati."
"Uveravam vas da može, gospodine Mejsne. Svakako, moraćete malo sniziti svoj standard. Svima
nam to predstoji sledećih nekoliko godina, ali kad deca malo poodrastu dobićete radnu snagu za
proširenje. To znači šest ili sedam godina teškog rada za vas lično, priznajem, ali tome nema pomoći.
Posle toga razdoblja, međutim, moći ćete postepeno smanjivati napor, sve dok ne budete došli do
toga da samo nadgledate. Zar to nije dobra nagrada za jedva nekoliko godina težeg napredovanja?
Kakva vas budućnost čeka u vašem sadašnjem položaju? Jedino težak rad da biste održali goli život
dok ne umrete iznemogli, a i vašu decu čeka to isto. Kako da iz takvog ustrojstva nastanu buduće vođe
i upravljači? Na vaš način biste iznemogli i još bili upregnuti u jaram za dvadeset godina, a sva vaša
deca postala bi prosjaci. Na naš način bićete glava plemena koje radi za vas, a uz to ćete posedovati
nasleđe za svoje sinove."
Počeo sam shvatati. Začudeno sam rekao:
"Treba li da shvatim da mi nudite vrstu feudalne grofovije?"
"Ah", rekao je, "vidim da počinjete da shvatate. To je svakako očigledan i sasvim prirodan društveni
i ekonomski oblik za stanje pred kakvim sada stojimo."
Nije bilo nikakve sumnje da mi ovaj čovek to predlaže kao potpuno ozbiljan plan. Izbegao sam
komentar ponovivši: "Ali ovaj posed jednostavno ne može prehraniti toliki broj osoba."
"Nekoliko godina ćete bez sumnje morati da ih hranite uglavnom zgnječenim trifidima, a izgleda da
vam neće nedostajati sirovine."
"Stočnom krmom!" rekao sam.
"Ali hranjljivom, kažu i bogatom važnim vitaminima. A prosjaci pogotovo slepi prosjaci, ne mogu
birati."
"Vi ozbiljno mislite da primim sve te ljude i da ih izdržavam stočnom hranom?"
"Slušajte, gospodine Mejsne. Da nije nas, nijedan od ovih slepaca ne bi više bio u životu, a ni
njihova deca. Njihovo je da slušaju što im kažemo, uzmu što im damo i budu zahvalni za ono što
dobiju. Ako više vole da odbiju ono što im nudimo, onda to gore po njih!"
Odlučio sam da toga časa ne bi bilo najmudrije reći šta mislim o njegovoj filozofiji. Prešao sam na
drugo pitanje: "Ne shvatam - kažite mi kakvu zapravo ulogu imate vi i vaš odbor u svemu tome?"
"Vrhovnu vlast i zakonodavnu moć ima odbor. On vlada. On nadzire i oružane snage."
"Oružane snage!" ponovio sam zabezeknuto.
"Svakako. One će se formirati u vremenu i u opsegu u kome budu potrebne pozivanjem pod oružje
određenog broja iz svake, kako vi kažete grofovije. Za uzvrat imaćete pravo da se obratite odboru u
slučaju spoljnih napada i unutrašnjih nemira."
Bivao sam sve ošamućeniji.
"Vojska! Pa valjda mali pokretni policijski odred...?"
"Vidim da još niste shvatili šire vidove našeg položaja gospodine Mejsne. Znate, ova nesreća koja
nas je snašla nije ograničena samo na naša ostrva. Ona je svetska pojava. Svugde je isti haos - mora
da je tako, jer bismo u protivnom to već čuli od njih - i u svakoj zemlji verovatno ima nekoliko
preživelih. Razumno je očekivati, zar ne, da će prva zemlja koja se ponovo oporavi i sredi biti u isto
vreme zemlja koja će imati priliku da i drugde zavede red. Predlažete li da to prepustimo nekoj
drugoj zemlji i dopustimo joj da postane nova vladajuća sila u Evropi, a možda i izvan nje?
Očigledno ne. Jasno je da je naša nacionalna dužnost da se što pre oporavimo i zauzmemo
dominantan položaj kako bismo sprečili organizaciju opasne opozicije protiv nas. Prema tome, što
pre organizujemo oružane snage dovoljno velike da odvrate potencijalne agresore, to bolje."
Neko vreme u sobi je vladala tišina. A onda se Denis neprirodno nasmejao:
"Svemogući i veliki bože! Proživeli smo sve to - a sada ovaj čovek namerava da započne rat!"
Torens je odsečno rekao:
"Izgleda da nisam bio dovoljno jasan. Reč 'rat' je neopravdano preterivanje. Jednostavno reč je o
pacifikaciji i upravljanju plemenima koja su se vratila u primitivno bezakonje."
"Razume se ukoliko neko drugi slučajno ne dođe na istu 'dobronamernu' zamisao", natuknuo je Denis.
Opazio sam da me Džozela i Suzana uporno fiksiraju. Džozela je pokazala na Suzanu, pa sam shvatio
zašto.
"Da se razumemo", rekao sam. "Vi očekujete da ćemo nas troje koji vidimo biti ovde potpuno
odgovorni za dvadeset odraslih slepih osoba i neodređen broj dece. Čini mi se..."
"Slepi nisu potpuno nesposobni. Oni mogu da urade mnogo toga, uključujući vođenje opšte brige o
deci i pomaganje pri spremanju hrane za sebe. Uz dobru organizaciju, mnogo toga se može svesti na
nadgledanje i upućivanje. Ali biće vas dvoje, gospodine Mejsne - vi i vaša žena - a ne troje."
Pogledao sam Suzanu koja je sedela veoma uspravno u svojoj plavoj radnoj odeći, s crvenom
vrpcom u kosi. Šetala je pogledom od mene do Džozele, a u njenim očima ležala je teskobna molba.
"Troje", rekao sam.
"Žao mi je, gospodine Mejsne. Doznaka je deset po jedinici. Devojka može doći u komandu. Možemo
joj naći koristan posao dok ne odraste dovoljno da sama može upravljati jednom jedinicom."
"Moja žena i ja smatramo Suzanu svojom kćerkom", rekao sam mu kratko.
"Ponavljam, žao mi je. Međutim, pravila su takva."
Gledao sam ga nekoliko trenutaka. On mi je netremice uzvraćao pogled. Konačno sam rekao:
"Mi bismo u tom slučaju svakako zatražili od vas garancije i obaveze u vezi sa njom."
Primetio sam da ih je nekolicina odahnula. Torensovo držanje se malo ublažilo.
"Jasno, daćemo vam sva mogućna jamstva", rekao je.
"Treba mi vremena da promislim. Sve je to sasvim novo za mene, i veoma iznenađujuće. Neke tačke
mi odmah padaju na um. Naša oprema je istrošena. Teško je naći novu. Vidim da će mi uskoro biti
potrebni jaki radni konji."
"S konjima je teško. Zasad ih ima veoma malo. Verovatno ćete neko vreme morati da upotrebljavate
spregu s ljudskom radnom snagom", rekao je.
"Zatim", nastavio sam, "pitanje smeštaja. Sporedne zgrade su već sada suviše male za naše potrebe, a
ja sam ne mogu podići ni montažnu zgradu."
"Mislim da ćemo u tome moći da vam budemo od pomoći."
Dvadeset minuta ili duže nastavili smo diskutovati o pojedinostima. Pri kraju sam ga naveo na nešto
što je nalikovalo na prijaznost, a zatim sam ga se rešio tako što sam ga poslao u obilazak poseda sa
Suzanom kao nevoljnim vodičem.
"Bile, kako zaboga...?" počela je Džozela kad su se zatvorila vrata za njim i njegovim pratiocima.
Kazao sam joj šta sam znao o Torensu i njegovom načinu likvidiranja poteškoća brzom paljbom.
"To me uopšte ne čudi", primetio je Denis. "Ali, znaš, sad sam začudo iznenada sasvim dobro
raspoložen prema trifidima. Verovatno bi bez njihovog uplitanja bilo dosad mnogo više takvih
pojava. Ako jedino oni mogu sprečiti povratak kmetstva, onda im želim dobru sreću."
"Sve je to očigledno besmisleno", rekao sam. "Nema nikakvog izgleda na uspeh. Kako bi se Džozela i
ja mogli brinuti za toliko mnoštvo i u isto vreme odbijati trifide? Ali teško da možemo odbiti predlog
četvorice naoružanih ljudi."
"Onda nisi...?"
"Draga", rekao sam, "možeš li me zaista zamisliti kao feudalca koji tera svoje kmetove i mužike
bičem? Sve ako me trifidi ne pregaze pre toga?"
"Ali, rekao si..."
"Slušaj", počeo sam, "spušta se noć. Sada je suviše kasno da odu. Moraće da ostanu preko noći.
Pretpostavljam da sutra nameravaju da odvedu sa sobom Suzanu - znaš, ona bi bila veoma dobar
talac za naše ponašanje. A mogli bi ostaviti jednoga ili dvojicu ovde da pripazi na nas. Dobro,
mislim da to nećemo dopustiti, zar ne?"
"Ne, ali..."
"Dakle, nadam se da sam ga uverio kako se priklanjam na njegovu stranu. Uveče ćemo imati večeru
koja treba da bude shvaćena kao proslava sporazuma. Pobrini se da bude dobra. Neka svi mnogo
jedu. Daj i deci mnogo. Iznesi na sto naše najbolje piće. Pazi da Torens i njegovi momci dobiju
mnogo pića, ali da se mi ostali dobro čuvamo. Potkraj večere ja ću nakratko nestati. Ti moraš
održavati vedro raspoloženje da bi to prikrila. Stavi nepristojne ploče na gramofon ili tako nešto. I
svi ostali moraju pomoći u pravljenju gužve. Još jedno - niko ne sme spomenuti Majkla Bridlija i
njegovu grupu. Torens zna za organizaciju na otoku Vajt, ali misli da mi ne znamo. A meni je
potrebna vreća šećera."
"Šećera?" upitala je Džozela zbunjeno.
"Nemaš? Dobro, onda veliki ćup meda. Mislim da će to podjednako koristiti."
Pri večeri su se svi veoma svojski zalagali. Društvo se ne samo raspoložilo nego je počelo i ozbiljno
da se zagreva. Džozela je kao dopunu ortodoksnijim pićima iznela svoju jaku medovinu koja je naišla
na dobar prijem. Kad sam ja neprimetno izišao, posetioci su bili razdragani i udobno opušteni.
Zgrabio sam gomilu pokrivača, odeće i paket hrane koji sam ranije pripremio i požurio sam preko
dvorišta do šupe u kojoj smo držali guseničara. Pomoću gumene cevi napunio sam rezervoare
guseničara do vrha iz cisterne s našom glavnom zalihom benzina. Onda sam obratio pažnju na
Torensovo čudno vozilo. Uz ručnu svetiljku s vlastitim dinamom pronašao sam poklopac otvora za
punjenje i istresao litar ili više meda u njegov rezervoar. Ostatak velikog ćupa meda stavio sam u
samu cisternu.
Čuo sam društvo kako peva i, po svemu sudeći, i dalje se dobro zabavlja. Dodao sam stvarima u
guseničaru još nešto opreme protiv trifida i drugih raznovrsnih predmeta kojih sam se setio u
poslednji čas, a zatim sam se vratio društvu. Ono se konačno razišlo u raspoloženju koje bi i pažljiv
posmatrač mogao da zameni s gotovo ganutljivom srdačnošću.
Čekali smo dva sata da čvrsto zaspe.
Mesec se bio digao i dvorište je bilo okupano belom svetlošću. Zaboravio sam da podmažem vrata
na šupi, pa sam proklinjao svaki njihov škriput. Ostali su dolazili prema meni u koloni. Brentovi i
Džojs su dovoljno poznavali mesto tako da im nije bila potrebna ruka koja bi ih vodila. Za njima su
dolazile Džozela i Suzana noseći decu. Sneni Davidov glas digao se jednom, ali ga je odmah
zaustavila Džozelina ruka koja se našla preko njegovih usta. Ona je ušla u prednji deo guseničara, s
njim u naručju. Ja sam ispratio druge u zadnji deo i zatvorio ga. Onda sam se popeo za volan,
poljubio Džozelu i duboko uzdahnuo.
Sa druge strane dvorišta trifidi su se zbijali bliže vratima kao i uvek kad bi ostali nekoliko sati da ih
niko ne dira.
Milošću sudbine, guseničarov motor se smesta upalio. Ubacio sam u prvu brzinu, zaokrenuo da
izbegnem Torensovo vozilo i usmerio se pravo prema vratima. Teški odbojnik je s treskom udario u
njih. Jurnuli smo napred okićeni žičanom mrežom i slomljenim delovima, srušivši tuce trifida dok su
ostali besno udarali po našem vozilu. Zatim smo se našli na putu.
Zaustavio sam se na jednoj okuci na uzbrdici sa koje smo mogli pogledati dole na Širning i ugasio
sam motor. Na nekim prozorima videla su se svetla; dok smo gledali, planula su i svetla na vozilu i
jako obasjala kuću. Jedan starter je proradio. Nelagodno sam se lecnuo kad se motor upalio, mada
sam znao da smo nekoliko puta brži od one glomazne naprave. Kola su se uz trzaje počela okretati
prema vratima na svojim gusenicama. Pre nego što su se sasvim okrenula, motor je počeo kašljucati i
zaustavio se. Starter je ponovo zazujao. Nastavio je da zujati razdraženo i bez rezultata.
Trifidi su otkrili da su vrata otvorena. U preplitanju mesečine i odraza farova videli smo njihove
visoke i vitke oblike kako se već njišu u nezgrapnoj procesiji kroz dvorište, dok su drugi teturali uz
ivice puta za njima...
Pogledao sam Džozelu. Ona nije plakala ljuto kao godina: nije uopšte plakala. Pogled joj je prešao s
mene na Davida koji je spavao u njenom zagrljaju.
"Imam sve što mi zaista treba", rekla je, "a jednog dana vratićeš nam i ostalo, Bile."
"Supružansko poverenje je veoma lepa crta, draga, ali... ne, prokletstvo, nema ali - ja ću vam vratiti",
rekao sam. Izišao sam da odstranim ostatke ograde ispred guseničara i da obrišem otrov sa
vetrobrana da bih video pri daljoj vožnji preko vrhova brežuljaka prema jugozapadu.
Ovde se moja lična priča priključuje opštoj hronici. Nju ćete naći u odličnoj istoriji naseobine od
Elspet Keri.
Sve naše nade sada su usredsređene ovde. Nije verovatno da će Torensov novofeudalni plan uspeti,
mada izvestan broj njegovih grofovija još postoji, a njihovi stanovnici žive, kako čujemo, bednim i
nesrećnim životom iza svojih ograda. Međutim, njih više nema onoliko koliko ih je bilo. Ivan nam je
češće javljao da je još poneka uništena i da su se trifidi koji su je opkoljavali razišli da bi se
pridružili drugim opsadama.
Zadatak koji je pred nama moramo smatrati samo našim. Sada mislimo da znamo izlaz, ali još treba
mnogo rada i istraživanja pre nego što svane dan kad ćemo mi ili naša deca, ili njihova deca, preći
uzani tesnac u velikoj vojni da bismo potisnuli trifide sve dalje i dalje, uništavajući ih bez prestanka
dok ne istrebimo i poslednjeg s lica zemlje koju su prisvojili.