Sociološke teorije o nastanku

mucanja

Sociološki faktor ima značajnu ulogu u nastanku mucanja kod dece i odraslih.
Pored lekara su se, u poslednje vreme,mucanjem bavili i psiholozi, pedagozi i
lingvisti, pa su se razvile 3 različite teorije:

1. Psihološke

2. Pedagoške

3. Lingvističke
 Psihološke teorije

Iz ugla psihologa, uzrok mucanja nalazi se u konfliktu između deteta ili odraslog
i okoline, gde je njihova emocionalna ravnoteža poremećena. Konstatacija na
koju ukazuju mnoga istraživanja jeste da je konflikt uzrok stresa i da je kao
takav bitan u nastanku mucanja.

Neki od bitnijih teorijskih pristupa jesu:

1. Somatski (Pavlov, Bladstajn)

2. Psihodinamski (Frojd,Fenihel)

3. Bihejvioristički (Braten i Šumejker)

4. Psiholingvistički (Goldman -Ajslerova)

5. Eklektički (Verthajm , Glauber)

Bitno je pomenuti još i Viktora Frankla i Van Ripera.

 1. Somatski prstup

• U početku se mucanje smatralo posledicom fizioloških ili organskih

uzroka. Uzrokom mucanja smatrali su se nepravilni govorni organi,
endokrini poremećaji, alergije, različite bolesti, gluvoća, povišeni nivo
šećera u krvi i dr.

• Hipokrat (460.-377. g. pr. n. e.) uzrokom mucanja smatra neke

nedostatke u perifernim govornim organima, dok je za Aristotela (384.-
322. g. pr. n. e.) uzrok mucanja “nepravilno formiranje jezika”

• Neki autori danas iznose motorni deficit i nemogućnost motorne

koordinacije kao bazu mucanja , dok drugi autori kao bazu ističu centralni
deficit (kao npr. nepotpuna cerebralna dominacija)

• Po ovoj teoriji mucanje je nasledno (Bloodstein, Kidd). Ovo su zaključili

istraživanjima kao što su praćenje porodične istorije i studije blizanaca.

• Pavlov je definisao mucanje kao poremećaj ekscitacije i inhibicije tj.

sukob između procesa razdraženja i procesa kočenja u CNS-u.

2. Psihodinamski pristup

• Psihodinamski orjentisani autori mucanje tretiraju kao neurozu odnosno

psihoneurozu. Neki od ovih autora mucanje klasifikuju kao:

-fiksacionu neurozu

-neurozu straha (Frojd, slučaj Emi fon En)

-traumatsku neurozu,

-kompulzivnu neurozu
-konverzivnu neurozu (Oto Fenihel)

• U najvećoj meri vezane su uz Sigmunda Frojda i njegovu psihoanalitičku

teoriju.

• Javile su se početkom 20 v. na osnovu kliničkog rada s neurotičnim

pacijentima među kojima je imao i one sa simptomima jezičkih
poremećaja.

• Frojdovi pacijenti sa govorno jezičkim poremećajima jesu Emi Fon En i

Ana O. (pravo ime Bertha Pappenheim)

• Struktura ličnosti po Frojdu:

1. Id (ono)-nesvestan iracionalni deo ličnosti-nagoni i potisnuti

sadrzaji.U njemu vlada “princip zadovoljstva” ,libido i tanatos

2. Ego (Ja)- glavna uloga je prilagođavanje stvarnosti , u njemu vlada

“princip realnosti” ali služi i integraciji svih delova ličnosti u
jedinstvenu celinu. Ako Ego ne uspe u tome pojavljuju se nesvesni
“mehanizmi odbrane” (projekcija,reaktivna formacija itd.)

3. Super-ego (Nad-ja)- savest (usvojene moralne norme)i ego ideal.

 Dinamika ličnosti:

Dinamika ličnosti bavi se silama,energijama koje određuju ponašanje.

Ličnost je složen energetski sistem u kome deluju sinhrono ili se

sukobljavaju nagonske, nesvesne sile ili svesno i nesvesno.

• Osnovne pokretačke snage su seksualni nagon- LIBIDO i nagoni Ega

(prema početnoj teoriji), odnosno Eros i Tanatos (prema kasnijoj
Frojdovoj teoriji)

• Kod mucanja se sukobljava svesno i nesvesno!

 • Psihoanalitička psihoterapija (,,Metoda kauča’’):

Freud je razvio psihoanalizu kao teoriju i kao metodu za lečenje

mentalnih poremećaja.

Psihoanalitička terapija je korišćena i za lečenje mucanja

Fenihelova teorija mucanja:

• Tretira mucanje kao pregenitalnu konverziju tj. kao regresiju na nezrele

oblike psihoseksualnog funkcionisanja koji karakterišu pregenitalnu fazu
(oralnu, analnu )

• U osnovi je psihički konflikt između svesnog i nesvesnog i njegova

konverzija u spazme govornih organa

Psihoanalitička Fehelova interpretacija:

• Pacijent istovremeno pokazuje svesnu težnju da nešto kaže i nesvesnu

težnju koja joj se suprotstavlja da to isto ne kaže, odnosno ne želi da to
iskaže –rezultat je mucanje.Nesvesni motiv remeti govornu produkciju.

• Otpor koji se javlja pri nameri da se nešto kaže može biti vezan za neki
konkretan verbalni sadržaj ali se može odnositi na govorenje kao funkciju
generalno.

Govor u psihoanalizi:
• Može biti seksualizovan ili pak povezan sa agresivnim impulsima
• Npr. može biti povezan sa infantilnim (pregenitalnim) seksualnim
konfliktima
• Fenihel smatra da kod mucanja istaknutu ulogu imaju analno -sadističke
težnje ali da takođe mogu biti u pitanju falusne, oralne i egzibicionističke
težnje.
• Može imati analno erotičan karakter tj. funkcija govorenja je
seksualizovana
 • Može imati analno-sadističko značenje tj. govor nesvesno jeste agresivni
akt uperen protiv slušaoca. U tom slučaju govoriti nesvesno znači, pre
svega, izgovaranje neprikladnih reči analnog porekla.

Iza mucanja je često prikrivena sadistička neprijateljska tendencija za

uništavanjem sagovornika pomoću reči, a mucanje je u isto vreme i blokada i
kazna za tu tendenciju.

” REČI MOGU UBITI”

Mucanje je još više naglašeno u prisustvu značajnih osoba tj. očinskih figura
protiv kojih postoji nesvesno neprijateljstvo

(Otto Fenichel, 1961.)

3. Bihejvioristički pristup

• Mucanje je pogrešno naučena reakcija, pogrešna ili neadekvatna govorna

navika

• Kao i svaka navika može se putem”odučavanja” razgraditi i izgraditi

“naučiti” nova adekvatna govorna reakcija

-operantni model učenja

-dvofaktorski model

(Braten i Šoenmejker)

Dvofaktorski model (Braten i Šumejker):

• Prvi faktor- govorna nefluentnost objašnjava se sticanjem neadekvatne
navike (R) pomoću principa klasičnog uslovljavanja u tri faze

• Drugi faktor- negovorne reakcije (žmirkanje,problemi disanja itd.) stiču se

učenjem pomoću principa instrumentalnog uslovljavanja

Tri faze sticanja nefluentnog govora:

• I faza: jako negativno emocionalno uzbuđenje razarajuće deluje na

poremećaj fluentnosti

• II faza: negativna emocija se asocijativno povezuje sa spoljašnjim

stimulusima (klasično uslovljavanje) koji dovode do disfluentnosti

• III faza: generalizacija, proširuje se opseg stimulusa koji dovode do

mucanja

Operantni model:

• I faza: jako negativno emocionalno uzbuđenje razarajuće deluje na

poremećaj fluentnosti

• II faza: negativna emocija se asocijativno povezuje sa spoljašnjim

stimulusima (klasično uslovljavanje) koji dovode do disfluentnosti

• III faza: generalizacija, proširuje se opseg stimulusa koji dovode do

mucanja

4. Psiholingvistički pristup
 • Normalan govor se tretira kao privremeno integrisan sled verbalnih
produkata i pauza. Pauze su bitan element normalnog procesa govorenja
tokom kojih se obavlja kreativan proces lingvističkog planiranja i
donošenja lingvističkih odluka. Centralni proces donošenja lingvističkih
odluka ima tri faze:

1.izbor semantičkog sadržaja

2. izbor sintakse

3.izbor leksikona.

Konflikti , neizvesnost, neodlučnost pri donošenju lingvističkih odluka

dovodi do produžavanja razmaka,pauza tj. do mucanja.

5. Eklektički pristup

• Mucanje je rezultat interakcije većeg broja organskih i psihosocijalnih

činilaca

Eleonora Verthajm :nužan uslov za nastanak mucanja, ali ne i dovoljan jeste

genetika

Dovoljni uslovi:

1.specifične karakteristike ličnosti ( disfunkcije Ega, narušen sistem

kompetentnosti kontrole sopstvenog tela i ponašanja i kontrola
interpersonalnih odnosa- self koncept, nemoć) i

2. specifične stres-situacije.

Disfunkcije Ega:

• Dete koje muca opaža sebe kao nekog na dnu lestvice porodične moći
 • Jezik i govorenje se poistovećuju sa moći,govor se doživljava kao sredstvo
ispoljavanja moći u interpersonalnim odnosima. Interpersonalni odnosi
se doživljavaju kao odnosi podčinjavanja i napadanja. Dilema u vezi
podčinjavanja i napadanja blokira govornu aktivnost.

Još neke teorije:

Viktor Frankl –humanistička teorija ličnosti i terapija:

• Logoterapija (logos- um , smisao)

• Njegova psihoterapija se sastoji u potrazi za životnim smislom kod

pacijenta

Franklov primer pacijenta koji je mucao:

• Izneo primer jednog pacijenta koji je patio od jakog oblika mucanja

čitavog života sa jednim karakterističnim prekidom koji se dogodio kad je
imao 12 godina. Vešao se spolja na zadnjem boku tramvaja i kada ga je
kondukter uhvatio on je pokušao da zadobije njegovo sažaljenje i
simpatije kao “jadni mucavi dečak” ali u tom trenutku progovorio je
potpuno tečno.

Franklov slučaj: poremećaj pisanja:

• Pacijent , knjigovođa patio je od grča prilikom pisanja više godina. Lečio

se na mnogim klinikama ali bezuspešno. Bio je očajan, na rubu suicida.
Pretilo mu je odpuštanje sa posla.

• Frankl je umesto instrukcije da piše uredno i čitko, rekao da sebi

sugeriše:”Pokazaću ja svima njima kakvo sam ja škrabalo” i da piše što je
moguće gore. Frankl je izvestio da je nakon 48 sati grč u ruci njegovog
pacijenta popustio.
Van Rajperova teorija:

Mucanje je najpre poremećaj vremenske komponente, a ne poremećaj

fonacije, artikulacije ili simbolizacije, odnosno, mucanje je ponašanje koje
podrazumeva neprikladnu upotrebu reči u vremenu i reakciju govornika na nju.
Tu svoju tezu potkrepljuje činjenica, kako on smatra, da do mucanja dolazi zbog
disfunkcije vremenske komponente odgovorne za neadekvatno motoričko
pokretanje govornog mehanizma osoba koje mucaju.

Prema Van Riperu govor je ponašanje u vremenu, kako u motoričkom tako i

akustičkom. Kaže da se pokreti, zvukovi, reči, moraju odvijati u vremenski tačno
određenim sekvencama da bi se proizveo standardan tok govora. Smatra da do
mucanja dolazi upravo zbog neadekvatnog organizovanja motoričkih sekvenci
govora u zadatom vremenu.

Po Van Riperu, do mucanja dolazi kada je prekinuta fluentnost grčem,

drhtajima ili abnormalnosti u funkciji i disanju, odnosno da je mucanje
posledica neuroze usled emocionalne dismetrije.
Određene situacije, kao što su govor ispred više ljudi ili razgovaranje telefonom
često pogoršavaju mucanje, dok neke druge situacije kao što su pevanje ili
govor na samo, često popravljaju poremećaj.

Prelazne definicije mucanja – pokušale su pomiriti tzv. govorni i psihološki

pristup mucanju. Jednu od takvih definicija dao je Van Rajper (1954), oslanjajući
se na Johnsonovu teoriju mucanja (dijagnozogeničku), kaže da do mucanja
dolazi kada je tok reči prekinut oklevanjem, zastajkivanjem, ponavljanjem ili
produžavanjem govornih glasova. Tečnost govora je prekinuta grčevima ili
podrhtavanjem ili abnormalnostima u fonaciji i disanju. Sastoji se od trenutaka
prekida takve učestalosti da na sebe prenosi pažnju, meša se u komunikaciju i
dovodi do neprilagođenosti. To je govorno ponašanje koje su označili drugi, a
sami subjekti prihvatili kao mucanje.