MARKSISTIČKA I POLITIČKA BIBLIOTEKA

EDICIJA
„DRUŠTVO I VREME“
2
Uređivački odbor:
Dr Gavro Altman
Živan Berisavljević, predsednik
Dr Božidar Debenjak
Svetozar Durutović
Dr Hajredin Hodža
Mr Lazar Lukajić
| Dr Milan Mali |
Dr Georgi Stardelov
Dr Stipe Šuvar
Dr Arif Tanović
Dr Zoran Vidojević

Recenzenti:
Dr Vasil Grivčev
Dr Berislav Šefer
 BRANKO ČOLANOVIĆ
DUGOVI JUGOSLAVIJE
- Istina i mistifikacija o zaduženosti -

HHFBHRK

fp
„DNEVNIK" — NOVI SAD
1985.
Odgovorni urednik:
Mr LAZAR LUKAJIĆ
 KRETANJE DO REFORME 1965. GODINE
Prvi oblici pozajmljivanja vezani su za uspon primitivne
poljoprivrede. Prkoseći uslovima koje pruža priroda, čovek je,
zahvaljujući navodnjavanju, priveo obradi i neplodna zemljišta
u predelima suve klime. Navodnjavanje je u ogromnoj meri
podiglo proizvodnju hrane, a pojava pluga, pre oko 6000
godina, bitno je uvećala produktivnost rada zemljoradnika.
Velika robna proizvodnja donela je nove podele rada i nove
odnose u proizvodnji i trgovini. Uobičajeno je da se seme uzima
na zajam, da bi se nakon žetve otplatilo uz kamatu.
Asirska ekspanzija u Anatoliji otkriva nove svrhe i oblike
kreditiranja. Nastaje velika izgradnja izvan metropola, a ona se
podržava finansiranjem izvoza u centre kolonizacije u Maloj
Aziji. Kredite obezbeđuju veleposednici iz prestonice, u vidu
dugoročnih zajmova (obično 3—5 godina) azijskim iseljenicima
u novostvorenim naseljima, s tim da zajmoprimac osigurava
zajmodavcu udeo u profitu oko 1/2 do 2/3. Za slučaj
kašnjenja u otplati kredita, kaznena kamata ide od 10 čak do
120%.
Hamurabijev zakonik uređuje, između ostalog, i kreditne
odnose u starom Babilonu, pre 3800 godina. Reč je o krupnom
usponu zemljoradnje. Ako zemljoradnik nije imao dovoljno se-
mena, niti srebra da ga kupi, mogao je da zatraži namenski
zajam od zemljoposednika ili drugog finansijera, uz kamatu od
20% za srebro i 33% za seme, s tim da sve mora da otplati iz
naredne žetve.
Prekomorskoj ekspanziji antičke Grčke dugujemo dalji,
veoma važan razvoj kreditnih oblika. Sredinom petog veka pre
naše ere, u novom gradu Therior, panhelenskoj koloniji u juž­
noj Italiji, trebalo je uraditi sve, pa i regulisati pravne odnose.
Zadatak je poveren sofisti Protagori, filozofu iz Abdere. On

5
jasno određuje načelo kupovine na kredit. Dve odvojene tran­
sakcije — jedna, plaćanje robe u gotovu i, druga, uzimanje
zajma u visini duga — stapaju se u jednu jedinu.
Ceo posao rešava se jednim odnosom, kupovinom na kre­
dit. To omogućava da se rok kredita produži po želji, prema
kupoprodajnom ugovoru za robu.
Stvaranje velikih kolonijalnih imperija Portugala i Španije,
u XV i XVI veku, odvija se u pravcu dalekih zemalja i novih
kontinenata.
Izgradnja brodova i opreme, troškovi dugih, višemesečnih
putovanja, podizanje novih naselja i slično zahtevaju ogromna
sredstva, za čije pokrivanje finansijska snaga obe pirenejske
vladajuće kuće nije dovoljna. Izvori se obezbeđuju po­
zajmljivanjem na sve značajnijem tržištu kapitala u Evropi,
gde se kao zajmodavci pojavljuju bogati trgovci, bankari, bro­
dovlasnici, posednici latifundija i slično.
Ovih nekoliko sličica posvećenih razvoju kredita u među­
narodnim razmerama nema, naravno, za svrhu da pruži bilo
kakav celovitiji prikaz. Namera je da se izvuče jedan zak­
ljučak: pozajmljivanje izvan domaćih granica neophodno je
da bi se mogli ostvarivati smeli poduhvati, krupni potezi raz­
voja ili veliki projekti izgradnje. Sličnu vezu kao u iznetim
primerima uočićemo i u poznatim istorijama krstaških ratova,
stvaranja kolonijalnih kompanija za šećer, pamuk i slično, prve
industrijske revolucije, uspona velike motorne industrije, eksp­
loatacije nafte i tako dalje.
Jugoslovenska industrijalizacija, započeta prvim petogodiš­
njim planom, poduhvat je te vrste. Po širini zahvata, složenosti
društveno-ekonomskih preobražaja koje pokreće, po korenito-
sti promena u strukturi privrede, po gigantskim projektima
koje je obuhvatala i po tempu kojim je napredovala ona je
nesumljivo izuzetno istorijska epoha na jugoslovenskom
prostoru. Njeno ostvarivanje zahtevalo je i izuzetno jaku kon­
centraciju domaćih investicionih izvora i upotrebu krupnih ino­
stranih sredstava.
Rezultati ovog razvoja zaista su veliki. Ostavljajući ovde
po strani pitanje da li su oni srazmerni uloženom naporu i
sredstvima, tj. da li su mogli biti i veći uz bolju opštu organi­
zaciju industrijalizacije, moramo utvrditi da nas je ona prevela
u jedno potpuno novo društveno-privredno stanje, jedan novi
kvalitet, i po rastu proizvodnih snaga i po napretku društvenih

6
 odnosa. Za tri i po decenije, od 1948. do 1983, povećalo se
ukupno stanovništvo Jugoslavije za 1,4 puta, ali je broj radni­
ka porastao za 4,1 puta, ukupni realni društveni proizvod za
5,9 puta, a realni društveni proizvod po stanovniku za 4,2 pu­
ta. Sama industrija, kao privredna oblast, podigla je fizički
obim proizvodnje za 14,3 puta, polazeći, istina, od sasvim
niskog nivoa koji je nasledila iz perioda pre drugog svetskog
rata.
Ako kao osnovicu za upoređenje uzmemo 1956. godinu,
od koje postoje potpuno sređene statističke serije, vidimo da je
u 1983. godini po stanovniku (stalne cene) društveni proizvod
bio veći preko 4 puta, a lična potrošnja 3,4 puta.
Izuzetni napori da se što pre podignu proizvodne snage
doveli su do snažnog uvećanja osnovnih sredstava. U društ­
venom sektoru privrede ona su po jednom radniku porasla sa
78,5 hiljada dinara u 1956. godini na oko 200 hiljada dinara
(sve po cenama iz 1972.) ili preko 2,5 puta.
Ovo poboljšanje tehničke opremljenosti rada ostvareno je
zahvaljujući zaista izuzetnim nastojanjima da se društveni
proizvod zemlje u što većem stepenu usmeri u kapitalna ulaga­
nja. Bruto investicije u osnovne fondove privrede, iskazane u
cenama iz 1972. godine, iznosile su 1956. godine oko 20
milijardi dinara, da bi se u 1983. godini popele na oko 100
milijardi dinara, tj. upetostručile. Uporedo sa rastom realnog
društvenog proizvoda rasle su i bruto investicije u osnovne
fondove privrede. U istom periodu, naime, uvećao se ukupni
realni društveni proizvod zemlje takođe petostruko.
Deo društvenog proizvoda namenjen investicijama, iako
varirajući u pojedinim razdobljima, bio je relativno veoma
visok, ne samo mnogo veći nego u razvijenim evropskim zem­
ljama, nego i u najvećem broju zemalja u razvoju. On je
uglavnom iznosio preko 30%, penjući se po nekad čak i do
blizu 40% društvenog proizvoda. Udeo bruto privrednih inve­
sticija u osnovne fondove u ukupnom društvenom proizvodu
spuštao se ispod 30% jedino u razdoblju 1955—1958. godine,
zbog poznate ekonomske blokade kojoj je Jugoslavija bila izlo­
žena u to vreme zatim u vreme velike Privredne reforme
1965— 1967. zbog ekonomsko-političkog stava da se društveni
proizvod i razvoj privrede više usmere ka podizanju životnog
standarda, u vreme prve svetske energetske krize 1973/74, kada
je veliki skok izdataka za uvoz nafte neizbežno poremetio priv­

7
redne tokove u zemlji i, konačno, od 1982. godine na ovamo,
kada je kriza platnog bilansa samo po sebi ograničila obim
investicija.

Prve dve decenije posleratnog razdoblja nisu bile vezane za

veliko korišćenje inostranih sredstava. Zaduženost zemlje na
kraju 1965. godine iznosila je 1,2 milijardi dolara, a ako se
oduzmu naši krediti dati inostranstvu, dobija se neto zaduženje
od samo oko 1,0 milijarde dolara. Ova veličina odnosila se
približno kao 1:1 prema godišnjoj vrednosti jugoslovenskog
izvoza.
U cilju upoređenja, treba imati u vidu da isti odnos na
kraju 1983. godine glasi 1:1,9 ili, drugim rečima, neto zaduže­
nje zemlje prema godišnjoj vrednosti izvoza bila je 1983.
godine blizu 2 puta nepovoljnije nego 18 godina ranije.
Za umereno kretanje spoljnog duga u razdoblju od zavr­
šetka rata do velike Privredne reforme 1965. godine ima neko­
liko objašnjenja. Jedno se odnosi na strukturu investicija, u
kojoj udeo iz uvoza nije bio tako veliki kao docnije. Ulaganja
u fazi obnove ratom porušenih kapaciteta zasnivala su se
pretežno na domaćim sredstvima, reparacionoj opremi i slično.
Veliki projekti u koje je investicirano pre 1965. godine, kao što
su putevi, železničke pruge, kanal Dunav—Tisa—Dunav, rela­
tivno male hidroelektrane i rudnici uglja, nemetali i drugo te
uglavnom skromni kapaciteti hemijske industrije, građevinskog
materijala i prerađivačke industrije namenjene ličnoj potrošnji
nisu nužno zahtevali preveliko korišćenje inostranih kredita.
Drugo, platni deficit, kao hronična pojava, u koji je zemlja
neizbežno upala upravo zahvaljujući veoma brzom tempu in­
dustrijalizacije, nije ostavljao mnogo prostora za veće korišće­
nje inostranih sredstava putem kredita. Odnos izvoza prema
uvozu roba nije, istina, pozitivan, ali pokrivenost uvoza izvo­
zom roba čak nije nepovoljna sa stanovišta onoga što se doga­
đalo docnije. Međutim, nevidljivi prihodi (turizam, saobraćaj,
doznake iz inostranstva i slično) još uvek su neveliki. Treće,
značajan deo spoljnotrgovinske razmene, uključujući i uvoz
opreme, odvijao se u okviru bilateralnih klirinških sporazuma,
najviše sa istočnoevropskim socijalističkim zemljama, što znači
da su se robne transakcije likvidirale putem uravnotežene go­
dišnje razmene, uz ograničene kratkoročne, tzv. „manipulativ-
ne“ kredite. Četvrto, efikasnost investicija bila je u periodu do
8
1965. godine bolja nego nakon toga. Aktivizacioni period
izvrSenih ulaganja iznosio je u razdoblju 1952—1965. oko 2
godine za industriju Jugoslavije kao celinu, da bi se u razdob­
lju 1966—1979. povećao na 3 godine.1 Slifino pogoršanje sus­
rećemo i upoređivanjem odnosa ukupnih kapitalnih ulaganja u
privredi prema ostvarenom prirastu društvenog proizvoda. U
periodu 1951—1965. godine za 1 dinar povećanja društvenog
proizvoda bilo je neophodno 4,12 dinara investicija u osnovne
fondove privrede, dok je u periodu 1966—1982. godine bilo
neophodno 6,65 dinara ili preko 60*7o više (sve po cenama iz
1972. godine).
Ako je jasno da je uz veću efikasnost investicija potreba
za ulaganjima manja po jedinici novog društvenog proizvoda,
takođe je jasno da potreba za inostranim kreditima može biti
relativno niža.

POLITIKA REFORME 1965. GODINE

Tokom pet godina nakon Privredne reforme izvedene
1965. godine zaduženost Jugoslavije prema inostranstvu uveća­
vala se još uvek mirno i blago, u prošeku za 220 miliona do­
lara godišnje ako je reč o bruto dugu, a po 162 miliona dolara
ako je reč o neto zaduženju.2

Spoljni dug Jugoslavije 1965—1970.

u milionima dolara

Krediti dati
Godina Spoljni dug inostranstvu Neto zaduženje

1965. 1243 198 1045

1966. 1418 237 1181
1967. 1620 271 1349
1968. 1840 312 1528
1969. 2115 407 1708
1970. 2350 492 1858

1 Videti: Tomislav Vukina „Aktivizacijski period investicija u industriji Jugo­

slavije", „Ekonomska analiza", Beograd, broj 3/1982.
2 Svi podaci o zaduženosti Jugoslavije, ukoliko nije drukčije naznačeno, uzeti
su iz „Biltena" Narodne banke Jugoslavije.

9
 Ove brojke odslikavaju politiku utvrđenu Privrednom re­
formom 1965. godine. Cilj je bio da se ostvari tzv. intenzivnije
privređivanje, tj. bolje korišćenje kapaciteta i veća produktiv­
nost rada. To je trebalo postići restriktivnom politikom, u
prvom redu monetarnom, većim delovanjem tržišnih zakonito­
sti, makar po cenu zatvaranja fabrika i apsolutnog smanjivanja
broja zaposlenih, kao i većim uključivanjem u međunarodnu
razmenu, kako povećavanjem izvoza, tako i otvaranjem širokih
vrata za uvoz da bi se ostvario blagotvoran uticaj inostrane
konkurencije na domaću privredu. Sve je to trebalo da stiša in­
flaciju i učvrsti dinar, koji je trebalo da se kreće ka konver­
tibilnosti.
Monetarna politika deluje u tom smislu drastično. Ona od­
lučno smanjuje novčanu masu s nadom da će to dovesti do
ublažavanja domaće tražnje, te do smirivanja cena, kao i da
će, povezano s tim, privreda biti više upućena na strana tržišta,
tj. da će" morati da poveća izvoz. Međutim, rezultati su bili
ispod očekivanja. Pošto je veštački, administrativnim merama,
povećala opšti nivo cena na malo za oko 60% u 1966. prema
1964. godini, Reforma je uspela zaista da snizi rast cena, u
razdoblju 1967-1969. godine, tako da se Jugoslavija našla
među nekoliko zemalja sa najnižom stopom inflacije u Evropi.
Za tri godine maloprodajne cene porasle su samo 19,5%. Na­
žalost, osetna inflacija ubrzo se vratila, i bila je jedno od obe-
ležja krize 1970- 1971. godine.
Ova politika nije imala mnogo bolji ishod ni kada je reč o
kretanju izvoza. U samim godinama Reforme (1966/1967) fizič­
ki obim izvoza je snažno povećan, po stopi od oko 11% go­
dišnje, ali je ovaj uspon ubrzo počeo da jenjava, te je u razdo­
blju 1967-1971. godine pao na stopu rasta od 5%. Nasuprot
tome, restriktivna politika novca i kredita izazvala je jako oba-
ranje investicija, i kao realne veličine i kao udela u društvenom
proizvodu. Dostigavši maksimalan posleratni obim u 1964. go­
dini, bruto investicije u osnovne fondove privrede bile su zatim
osetno niže tokom tri godine nakon toga. U relativnom smislu,
sa 33,4% udela u društvenom proizvodu zemlje 1964. godine,
investicije su u samim godinama Reforme (1965/1966) pale na
samo oko 27% udela, s tim što su učešće od preko 34% ponovo
dostigle tek 1976. godine i dalje, u razdoblju izrazite investici­
one razuzdanosti o kojem će docnije biti govora.

10
 Otvaranje vrata za delovanje inostrane konkurencije
veoma je široko. Fizički obim uvoza roba penje se u razdoblju
1965-1971. godine za punih 95%, prema 56% povećanja izvo­
za. Učešće uvoza u strukturi društvenog proizvoda skače sa
6 - 7 % u godinama Dre Reforme na preko 20% posle nje i čak
na 23,8% u 1971. godini. Uvoz sve više obuhvata energetske,
industrijske i poljoprivredne sirovine. U oblasti investicija
ekonomska politika okreće se prvenstveno „modernizaciji i
rekonstrukciji" prerađivačke industrije, zapostavljajući grane
primarne proizvodnje (u rudarstvu, poljoprivredi i slično) kao i
energetske, metalurške i velikohemijske delatnosti u industriji.
U ovom razdoblju, i usled ove „strategije", rađa se poznata vi­
soka zavisnost jugoslovenske privrede od uvoza sirovina i polu-
fabrikata, od koje se nismo mogli osloboditi do danas i koja je
ubrzo iznudila skokovita zaduživanja u inostranstvu. U ovom
razdoblju, takođe, počinje vrlo jaka polarizacija regionalne
razvijenosti, jer je prerađivačka industrija, kojoj se dala pred­
nost, veoma različito raspoređena po republikama i pokrajina­
ma, kao i užim regionima. Budući da cveta uvoz licenci, delo-
va za montažu trajnih potrošnih dobara, gotovih stranih hemij-
skih, farmaceutskih i sličnih proizvoda namenjenih konfekcio-
niranju i pakovanju u jugoslovenskim fabrikama, domaćoj na-
učnoistraživačkoj delatnosti zadaje se težak udarac.
Ista politika u potpunosti menja i ranije stavove u pogledu
zaposlenosti. Pre Reforme bio se ustalio vrlo jak priliv novo-
zaposlenih u društveni sektor privrede. U razdoblju 1957 —
1964. godišnje se broj zaposlenih uvećavao prosečno za 171.000
lica. To je odražavalo intenzitet industrijalizacije, a podudaralo
se sa ubrzanim raspadanjem tradicionalne poljoprivrede i zaos­
talog sela. I pored burnog prelivanja stanovništva sa sela u grad
i zapošljavanja u gradu, broj lica koja traže zaposlenje bio je
uoči Reforme već osetan i kretao se oko 212.000 lica ili 5,9%
od ukupno zaposlenih u 1964. godini. Restriktivna politika Re­
forme grubo je presekla ove tokove. Broj zaposlenih apsolutno
se smanjuje tokom nekoliko uzastopnih godina, tako da tek u
1969. godini dostiže (i prestiže) onaj iz 1964. godine. Ali iste
1969. godine broj nezaposlenih popeo se na 330.000 lica ili
8,9% od ukupno zaposlenih.
Međutim, ova politika nije mogla da zaustavi već uveliko
razmahnuti proces napuštanja poljoprivrede. U talasima su
ekonomski iseljenici krenuli na rad u razvijene evropske zemlje,

11
kuda ih je kao magnet privlačila jaka privredna konjunktura
koja je vladala u to vreme.

KRIZA 1970/71. GODINE

Kretanje koje je opisano neizbežno je nosilo u sebi brojne

činioce koji će ekonomskoj politici uskoro nametnuti zadaću
da korenito izmeni svoj stav prema zaduživanju u inostranstvu.
Pored porasta nezaposlenosti i zatvaranja za naše prilike zna­
čajnih kapaciteta ekstraktivne industrije, metalurgije i slično,
pored socijalnih i političkih komešanja u godinama 1968—
1971. na koja su nesumnjivo morali uplivisati problemi iz obla­
sti ekonomskog razvoja, sve veće teškoće sa platnim bilansom
upućivale su, linijom najmanjeg otpora, na sve značajnije uzi­
manje inostranih kredita.

Tabela 2.

Spoljni dug Jugoslavije 1971 -1976. godine

- u milionima dolara

Godina Spoljni Krediti Neto

dug dati zaduženje
inostranstvu

1971. 3.177 478 2.699

1972. 3.933 506 3.427
1973. 4.663 683 3.980
1974. 5.360 708 4.652
1975. 6.584 786 5.798
1976. 7.928 916 7.012

Već u 1971. prema 1970. godini spoljni dug raste za 827

miliona dolara, a neto zaduženje još i više, za 841 milion do­
lara. Ovaj paradoks dolazi otuda što se, u deviznoj stisci u
kojoj se zemlja nalazi, naplaćeni anuiteti po kreditima ranije
datim inostranstvu ne replasiraju, te ukupno potraživanje od
inostranstva u 1971. godini pada u odnosu na prethodnu godi­
nu. Ova nestalnost u politici izvoza, putem odobravanja kredi­
ta stranim kupcima jugoslovenskih kapitalnih dobara, ozbiljno

12
 sc osvetila docnije prekidom našeg prisustva na nekim tržiš­
tima.
Ovaj red veličine godišnjeg rasta zaduženosti postaje ne­
ka vrsta norme za razdoblje 1971 -1976. godine. Prosečno
godišnje povećanje spoljnog duga u tom šestogodišnjem perio­
du iznosi oko 930 miliona dolara, a neto zaduženost oko 860
miliona dolara. To je 4 - S puta više od prosečnog godišnjeg
povećanja zaduženosti nego u razdoblju od Reforme do 1970.J
godine uključivo. Rečeno je da je ovaj ogromni skok vezan za
jako pogoršanje platnog bilansa u to vreme. Izvoz raste sporije
od uvoza, te stepen pokrivenosti uvoza izvozom naglo pada.
Pre Reforme 1965. godine on je varirao na dosta dobrom pro-
sečnom nivou. Reforma ga je osetno podigla, na oko 70% u
1968. i 1969, ali je njena opšta ekonomska politika zatim do­
vela do pada stepena pokrivenosti na oko 56% u 1970 - 71.
godini.
Pogoršavaju se odnosi izvoza i uvoza u raspodeli društve­
nog proizvoda, što se vidi iz sledećeg pregleda:

Tabela 3.

Udeo izvoza i uvoza u društvenom proizvodu

1965-1971. godine

- u procentima
od društvenog proizvoda

Godina Izvoz Uvoz

1965. 4,1 4,8

1966. 15,4 19,9
1967. 15.1 20,6
1968. 14.1 20,0
1969. 13.9 20,2
1970. 13.3 22,8
1971. 13,3 23,8

Zašto dolazi do ovih pojava?

Odgovor moramo tražiti u prilikama koje vladaju u to
vreme i koje određuju položaj zemlje u međunarodnim
ekonomskim odnosima.
13
 Uvoz raste stalno krupnim koracima i od Reforme nada­
lje. Dok je izvoz, po fizičkom obimu, u 1971. prema 1964. go­
dini u grubom uvećan za jednu polovinu, uvoz je za isto vreme
skoro udvostručen. Prerađivačka industrija, kojoj ekonomska
politika daje prednost, guta sve veće količine uvozne energije,
sirovina i polufabrikata, ali i opreme za svoju rekonstrukciju i
modernizaciju. U istom pravcu deluje i pojava brojnih novih
kapaciteta prerađivačke industrije širom zemlje, uključujući i
nedovoljno razvijene republike i Kosovo. Nagomilani problemi
u oblasti zapošljavanja i nezaposlenosti, takođe, najpre se reša-
vaju radno intenzivnom prerađivačkom industrijom, zasnova­
nom na uvozu sirovina i polufabrikata. U stvari, vrata za novo
zapošljavanje širom su se otvorila od 1969. godine nadalje, te
je u razdoblju do 1976. godine prosečno godišnje zapošljavano
preko 168.000 lica u društvenom sektoru privrede što je pribli­
žno jednako ,,normi“ od pre Reforme.
Uvoz je, kako je rečeno, naglo porastao od Reforme do
1971. godine. Najveći skok beleži uvoz mineralnih goriva, raz­
nih polufabrikata, opreme i gotovih proizvoda. Usled višego­
dišnjeg zanemarivanja poljoprivrede, uvoz hrane i duvana pos­
taje mnogo veći nego pre.
Da bi se devizno obezbedio tako narasli uvoz, upotreblja­
vaju se ne samo sredstva inostranih kredita nego i inače skrom­
ne devizne rezerve zemlje. Krajem 1971. godine one padaju na
simboličan nivo, te su dovoljne da pokriju samo desetak dana
uvoza.
Tok ovih promena najuočljiviji je kod nekih ključnih
industrijskih proizvoda koji se najčešće uzimaju u međunarod­
nim upoređenjima.

Tabela 4.

Proizvodnja čelika i energije

Proizvodnja 1964. 1971. Index

Industrija ukupno (index) 100 160 160

Sirovi čelik, miliona tona 1,68 2,40 143
Ugalj, miliona tona 29,50 30,90 105
Derivati nafte, miliona tona 2,16 8,60 393
Elektroenergija, miliona Kwh 14,20 29,50 208

14
 Duboko zaostaje ugalj, dragocena domaća sivorina, kao i
čelik, osnovni materijal za mašinogradnju, elektromašinograd-
nju, brodogradnju, vojnu industriju i građevinarstvo. Potrebe
se sve više podmiruju putem uvoza. Prerada nafte (derivati),
zasnovana prvenstveno na uvoznoj sirovini, učetvorostručuje
se. Proizvodnja elektroenergije se udvostručuje, ali nesrazmer-
no u naslonu na uvoznu naftu. Osim toga, sve veći deo raspo­
ložive elektroenergije usmerava se za neproizvodnu potrošnju.
U 1963. godini za osvetlenje i aparate u domaćinstvima upotreb­
ljava se 20% od ukupne raspoložive električne energije, a u
1973. godini već skoro 30%. Nova industrija trajnih potrošnih
dobara, cvetajući putem kupovine inostranih licenci i u velikoj
meri montirajući uvozne delove, sklopove i čak bezmalo gotove
aparate za domaćinstvo na koje se ponekad u zemlji samo
dodaju ukrasni delovi, etikete i slično, nameće sve veću nepro­
izvodnu potrošnju elektroenergije.
Potrošačko društvo je u punom zamahu, kao u dosta
brojnim drugim zemljama, uostalom.
Od strukturnih opterećenja koja je donela politika Refor­
me 1965/66. godine jugoslovenska privreda i njen platni bilans
oslobađaće se docnije u grčevima.
Kriza 1970/71. godine primljena je, psihološki, sa mnogo
više uzbuđenja nego što je to bilo opravdano. Tome su svaka­
ko morala doprineti ozbiljna socijalna i politička komešanja u
razdoblju 1968- 1971. godine. Hladnije gledano, međutim,
naročito u svetlosti naših iskušenja jednu deceniju docnije,
ekonomska politika nije bila bez nade da poremećene tokove
privrede relativno brzo stavi pod kontrolu. Negativni saldo
trgovinskog bilansa bio je već petu godinu uzastopno u jakom
porastu, te je pokrivenost uvoza izvozom, kao što smo videli,
pala na samo 55,8% u 1971. godini. Ali deficit je bio već hro-
nična pojava u ćelom posleratnom periodu neprekidno, a trgo­
vinski deficit 1971. godine nije bio ni jedna petina od onog
rekordnog iz 1979. godine, računato po stalnom paritetu di­
nara.
Inflacija je iznosila 15,2%, što je skoro četiri puta manja
stopa do one koju beleži 1984. godina. Broj lica koja traže po­
sao popeo se na 9% od ukupnog broja zaposlenih, ali će taj
odnos u 1984. preći 15%. Zaduženost zemlje bila je 6 - 7 puta
manja nego u 1983/84. godine. Jedino su devizne rezerve, sim­
bolične veličine, morale ulivati krajnje nespokojstvo.

15
 PERIOD 1972-1976. GODINE
Ekonomska politika uhvatila se, razumljivo, najpre u
koštac sa problemom platnog deficita i devizne likvidnosti zem­
lje. Veoma odlučnim merama ograničavanja uvoza, subvencio-
nisanjem izvoza, devalviranjem dinara i podsticanjem nerobnog
deviznog priliva i devizne štednje građana u zemlji i van nje
ona je ostvarila brz uspeh. Već u 1972. godini, umesto platnog
deficita, javlja se suficit, prvi put u posleratnoj istoriji zemlje.
On se ponavlja i naredne, 1973. godine.
Za drugi glavni zadatak, smirivanje inflacije, bile su po­
trebne četiri godine. Njena stopa iznosila je 1976. godine samo
9^0, što je relativno veoma zadovoljavajuće u evropskim raz-
merama.
Preokret u spoljnoekonomskom položaju zemlje mogao se
u to vreme smatrati privrednim čudom. Ali upravo zato što je
izgledao kao čudo, on nije mogao imati duže trajanje. Uspeh
je postignut nekom vrstom šok-terapije, koja je delovala nepo­
sredno i drastično, ali nakon koje nisu sledile one promene u
opštoj ekonomskoj politici koje bi platnobilansno stanje učinile
trajno zadovoljavajućim. Naprotiv, dvogodišnji suficit pojačao
je zabludu da je politika ispravna i da može biti nastavljeno po
starom kada je reč o investicijama, strukturi privrede i slično.
Decentralizovana privreda deluje nepovezano, jer njeno
ponašanje ne određuju niti neki obavezni plan, niti neumoljive
ekonomske sile i poslovne odgovornosti na tržištu. Teritorija­
lizacija razvoja sve je veća. Usitnjena, ali predimenzionirana i
od inostranstva zavisna prerađivačka industrija tuče samu sebe
na relativno uzanom domaćem tržištu, nije u stanju da dugo­
ročnije zakorači na strano tržište. Infrastruktura je razvijena
na republičke i pokrajinske organizacije u železnici, elektropri­
vredi, putnoj privredi i drugim, što čini gotovo nemogućim
planiranje, a troškove poslovanja izuzetno uvećava.
U tom stanju rovitosti zatiče nas prva svetska energetska
kriza. Ekonomska politika ostaje bez odgovora. Institucionalna
rasparčanost već je uzela tolike razmere da ne dozvoljava da se
brzo ni sagledaju, a kamoli pripreme mere štednje energije i
zamene uvozne energetske sirovine domaćima.
Međutim, ovaj je udarac zatekao nespremne vrlo brojne
zemlje sveta, Čak i razvijene. Za zemlje u razvoju, osim velikih
proizvođača nafte, tu je početak poniranja u spoljnu zaduže­
nost najvećih razmera.
16
 Pogledajmo zato kako raste zaduženost zemalja u razvoju
u ovom periodu i dalje, uključujući 1978. godinu, tj. do druge
svetske energetske krize. Podaci su uzeti iz publikacije Svetske
banke „Tabele svetskog duga".

Tabela 5.

Zaduženost zemalja u razvoju

- u milijardama dolara
Godina Zemlje U tome
u razvoju uzdignutije
ukupno mediteranske
(96 zemalja) zemlje

1972. 103,3 14,6

1973. 126,4 16,6
1974. 160,2 20,6
1975. 170,8 23,3
1976. 236,0 28,8
1977. 289,7 34,3
1978. 351,9 41,3
indeks 1978/1972. 341 283

Za isto vreme, tj. u 1978. prema 1972. godini, Jugoslavija

je podigla zaduženost po indeksu 301, manje nego zemlje u
razvoju kao celina, ali više nego grupa uzdignutijih zemlja u
razvoju mediteranskog područja.
Udarac koji nam je nanesen prvom ekspanzijom svetskih
cena nafte i drugih energetskih sirovina bio je odista težak.
Zahvaljujući njemu, devizni izdaci za uvoz mineralnih goriva
udvostručili su se u 1973. prema 1972. godini, da bi se u 1974.
godini ponovo skoro utrostručili. Ukupno su ti izdaci u 1974.
prema 1972. godini bili 5,4 puta veći.
Za pokriće ovih rashoda najpre su korišćene do tada već
znatno ojačane devizne rezerve, da bi se u 1975. i 1976. godini
moralo pribeći uzimanju vrlo velikih inostranih zajmova. To su,
razumljivo, morali biti prvenstveno finansijski krediti, dakle,
sredstva sposobna za plaćanje uvoza u gotovu. Za te dve godi­
ne zaduženost zemlje u vidu čisto finansijskih kredita povećana
je za jednu milijardu dolara. Međutim, politika držanja jakih

17
deviznih rezervi, koja je dosledno vođena nakon krize 1970/71.
godine, usmerila je tako pribavljena sredstva, računajući u ko­
načnom ishodu, upravo u devizne rezerve, tj. u nadoknađiva­
nje onoga Sto je od njih prethodno bilo upotrebljeno za plaća­
nje uvoza nafte. Devizne rezerve zemlje povećane su u 1976.
godini za 1,12 milijardi dolara u odnosu na 1975. godinu! Isti­
na, tome je osetno doprineo i povoljan tekući platni bilans, čiji
je saldo ponovo bio suficitaran u 1976. (za 165 miliona dola­
ra), nakon dvogodišnjeg deficita.
Sa 1976. godinom završava se jedan osobit period u hro-
nici jugoslovenskog privrednog razvoja, kada je reč o spoljno-
ekonomskom položaju zemlje. Iako je i na nekim drugim pod­
ručjima zabeležila vredne rezultate, ekonomska politika mogla
je posebno istaći dostignuća ostvarena od 1972. do 1976. godi­
ne upravo na ovome. Devizne rezerve stajale su rekordno
visoko, u 3 do 5 godina postignut je pozitivan tekući platni
bilans, jugoslovenski dinar bio je faktički približno konvertibi­
lan, uvoz u visokom stepenu slobodan, a devizno tržište, stav­
ljeno u službu jednog dosta smišljenog režima uvoza roba,
delovalo je postojano.
Nažalost, prilika koju je pružila 1976. godina da se trajno
krene putem racionalno i uravnoteženo postavljenih spoljno-
ekonomskih odnosa nije iskorištena. Za to je bilo nužno
odlučno se okrenuti politici kvalitetnog, efikasnog privređiva­
nja, u okviru jednog novog privrednog sistema, zasnovanog na
filozofiji samoupravne tržišno-planske privrede, postavljene u
Ustavu. Međutim, „sistemski zakoni", doneti i uvedeni s ciljem
da sprovode Ustav, nisu ispravno razradili tu filozofiju. Ishod
je ubrzo postao očigledan. Jedan po jedan „sistemski zakoni"
pokazivali su se kao kontraproduktivni i morali su biti napuš­
tani.
Veoma je neobično da su izvanredni rezultati, koje u 1976.
godini vidimo u pogledu spoljnoekonomskog položaja zemlje,
od nekih kritikovani kao „antisamoupravno" i „administrativno"
stanje. Da bi se ono otklonilo, uvedeni su novi devizni zakon
1977. godine i niz drugih zakona, koji su, u ime Ustava i
samoupravljanja, pod političkim pritiscima raznih vrsta, u
stvari neizbežno odveli u potpuni, prakticistički etatizam, u dva
sloja - saveznom i republičko-pokrajinskom.
Zaduženost zemlje, dosta uvećana slabostima politike vo­
đene nakon Reforme 1965/66. godine, kao i neočekivanim

18
svetskim energetskim udarom, u 1976. godini još uvek nije uli-
vala preteranu zabrinutost, naročito u upoređenju sa drugim
zemljama u razvoju. Ove zemlje, isključujući zemlje u razvoju
izvoznice petroleja, imale su u 1976. godini odnos ukupnog
dugoročnog i kratkoročnog spoljnog duga prema godišnjem
deviznom prilivu od roba i usluga 125,5. Jugoslavija je bila
bolja, sa odnosom 117 (isključene su devizne doznake radnika i
iseljenika iz inostranstva).

OGROMAN SKOK DUGA NAKON 1977. GODINE

U dugu od ukupno 7,9 milijardi dolara kratkoročni krediti

iznose zanemarljivih 100 miliona dolara ili samo 1,26%.
Međutim, sada ulazimo u najgore razdoblje što se tiče
spoljnoekonomskog položaja zemlje. Pogledajmo, pre svega,
kretanje zaduženosti.

Tabela 6.

Spoljni dug Jugoslavije 1977- 1981. godine

- u milionima dolara
Godina Spoljni Krediti Neto
dug dati zaduženje
inostranstvu

1977. 9,540 1.116 8,424

1978. 11,833 1.107 10,726
1979. 15,232 1.220 14,012
1980. 18,873 1.526 17,347
1981. 21,096 1.585 19,511

Za ovih pet godina spoljni dug Jugoslavije povećan je za

preko 13,1 milijardu dolara, te je u 1981. godini, kao godini
rekordno visoke zaduženosti, bio preko 2,6 puta veći nego u
1976. godine. Pri tome su kratkoročni krediti, na koje strani
zajmodavci po pravilu gledaju kao na slabo obeležje kreditne
sposobnosti jedne zemlje, iznosili preko 2,3 milijarde dolara ili
11% od ukupnog duga.
Osetno je pogoršan odnos duga prema godišnjem de­
viznom prilivu od roba i usluga. Zemlje u razvoju (bez iz-

19
voznica petroleja) čak su u 1981. godini imale poboljšan odnos
spoljnjeg duga prema godišnjem prilivu od izvoza roba i uslu­
ga, jer im se indeks, veoma blago, popravio na 124,9. Jugo-
slovenski indeks se pogoršao, skočivši na 137,7. Dok smo 5
godina ranije bili bolji od prošeka ove grupe zemalja, sada smo
bili ozbiljno lošiji.
To je period petogodišnjeg plana 1976- 1980. godine, am­
bicioznog u pogledu razvojnih ciljeva, kao da se dotadašnji
strukturni poremećaji uopšte nisu odigrali. To je period druge
svetske eksplozije cena nafte, koju ekonomska politika posma-
tra skrštenih ruku, što će se pokazati kao sudbonosno. To je
period delovanja novih takozvanih sistemskih zakona, uvođe­
nih u život od 1977. godine; oni će privredu odvući unazad,
snažno pothranjujući stihiju ekonomskih tokova.
Kretanje glavnih privrednih učinaka, tj. ukupnog društve­
nog proizvoda po zaposlenom i investicija, kreće se uzlazno do
1979. godine, a zatim pada. Ključni pokazatelji spoljnoeko-
nomskog položaja zemlje sve su nepovoljniji, te u lošem smislu
kulminiraju takođe 1979. godine, zatim vidimo nastojanja eko­
nomske politike da ih popravi grubim administrativnim mera-
ma.
Restriktivna politika - monetarna, devizna, investiciona,
ličnih dohodaka, kreditna i druge - primenjuje se kao opšta
terapija, ali neselektivno, bez opštejugoslovenskog plana. Sve
se završava najnepovoljnijim mogućim ishodom, umrtvljiva-
njem i čak padom društvenog proizvoda i eksplozivno visokim
rastom cena. Stagflacija je obeležje 1982. i 1983. godine.
Ovi se lomovi mogu videti u pregledima koji slede.

Tabela 7.

Društveni proizvod i investicije 1976- 1983. godine

- u cenama iz 1972. godine

Godina Prirast Investicije Društveni

društvenog (milijardi din.) prozvod po
proizvoda zaposlenom
(milijardi din.) (hiljada din.)

1976. 11.3 99,7 630

1977. 24,1 109,1 655
1978. 22.4 120,6 684

20
 Godina Prirast Investicije Društveni
društvenog (milijardi din.) proizvod po
proizvoda zaposlenom
(milijardi din.) (hiljada din.)

1979. 24,5 128,3 702

1980. 8,5 120,7 698
1981. 5,5 108,9 687
1982. 2,7 102,9 672
1983. pad 5,9 85,4 648

Docnije ćemo se vratiti na značenje ovih i sličnih promena,

a za trenutak ćemo se zadržati na podacima o spoljnoekonom-
skom položaju zemlje. Iz njih ćemo videti narastanje platnog
deficita i spoljnog duga, kao i topljenje deviznih rezervi, čiji je
pad u 1979. godini ogroman za naše prilike, a takođe vrlo
velik u 1982. godini. Ove padove zaustaviće najkruće admini­
strativne mere regulisanja uvoza i zaduživanja u inostranstvu,
ali sa posledicama o kojima će docnije takođe biti reči. Teško
je predvideti kada će one moći biti otklonjene, kako što se tiče
liberalizacije spoljnoekonomskih odnosa, tako i samoupravnog
razvoja privrede.

Tabela 8.

Platni deficit, spoljni dug i devizne rezerve

1976- 1983. godine

- u milijardama dolara

Godina Platni Spoljni Devizne

deficit dug rezerve

1976. Suficit + 1,35 + 1,18

1977. 1,58 + 1,61 + 0,05
1978. 1,26 + 2,29 + 0,26
1979. 3,66 + 3,40 -1,14
1980. 2,29 + 3,64 + 0,15
1981. 0,75 + 2,22 + 0,37
1982. 0,46 -0,75 -0,77
1983. Suficit + 0,24 + 0,20

21
 Kao što je rečeno, petogodišnji plan 1976- 1980. godine
ispoljava se kao preterano ambiciozan, reklo bi se kao bezob­
zirno smeo. Pri tome, 1976. godina formalno jeste sastavni deo
toga perioda, ali suštinski pripada razdoblju 1972-1976. godi­
ne, koji je lečilo posledice ekonomske krize 1970/71. godine.
Burna vremena nastaju sa 1977. godinom, počinje razuzdana
stihija investicija i zapošljavanja, što će nacionalne ekonomske
bilanse dovesti do krajnjih iscrpljivanja i konačno, krajem
decenije, do njihovog raspada. U 1979/80. godini videćemo ra­
sturanje deviznog bilansa, jer će platni deficit kulminirati,
spoljni dug dostići maksimum, a devizne rezerve će drastično
pasti. Videćemo razmicanje finansijskog bilansa, jer će investi­
cije krenuti na dole, cirkulacija obrtnih sredstava će se uspora­
vati, a finansijska disciplina u privredi veoma se pogoršati.
Videćemo slom materijalnog bilansa, jer mnogih uvoznih roba
više neće biti, tržište će zakoračiti u veliku nesređenost, neće
biti goriva i osvetljenja, čak ni brojnih prehrambenih proizvoda
domaćeg porekla.

UZROCI NAGLOG ZADUŽIVANJA

Kako je to bilo moguće i kako je došlo do toga? Pogle­
dajmo najpre činjenice.
U investicionom kompleksu krećemo se ka krajnjem na­
prezanju društvenog proizvoda, ka neizbežnosti da za svoja
uvećana ulaganja privreda mora sve više da koristi pozajmljena
sredstva i ka sve slabijoj efikasnosti investicija.
U ćelom posleratnom razvoju, kao premisa napretka, in­
dustrijalizacija, izlaženje iz zaostalosti i dostizanja razvijenih
zemalja, javlja se visoko učešće investicija u osnovne fondove
privrede u ukupnom društvenom proizvodu. Upotreba društve­
nog proizvoda stalno je usmerena ka kapitalnim ulaganjima i,
pod pretpostavkom da je dobar odnos novog društvenog proiz­
voda prema izvršenim ulaganjima, rezultati opravdavaju napo­
re. Ne odlazeći suviše daleko u prošlost, možemo ovde napra­
viti upoređenje između razdoblja 1972/76. godine i trogodišta
1977/79, koje i jeste krajnje značajno za stanje u koje privreda
neizbežno zapada.
Period 1977- 1979. godine označava jasno preterivanje u
upotrebi društvenog proizvoda za investicione namene, koje se
uskoro pokazalo kao neodrživo. Investicioni zanos odvodi pri­

22
vredu ka sve većem pozajmljivanju sredstava. Dok u razdoblju
1972-1976. godine ona uspeva da svoja kapitalna ulaganja
pokrije sa 76,2% sopstvenom novčanom akumulacijom, koju
čini razlika između primanja za prodatu robu i usluge i izdva­
janja za troškove poslovanja (bez akumulacije), u trogodišnju
1977-79. ta pokrivenost pada na 68,0%. Razlika se nadokna­
đuje jednim delom pozajmljivanjem od stanovništva, preko
poslovnih banaka, a drugim delom zaduživanjem u inostranstvu.
Tabela 9.
Udeo investicija u društvenom proizvodu

- u procentima
Period 1972- 76. Period 1977 -79.

1972. 30,1 1977. 36,5

1973. 27,9 1978. 39,6
1974. 28,8 1979. 38,4
1975. 32,4
1976. 34,9

Veoma loše odvija se efikasnost investicija. U razdoblju

1972- 1976. godine za svaki jedan dinar novog društvenog pro­
izvoda uloženo je prosečno 6,5 dinara za osnovne fondove pri­
vrede. To nije dobra efikasnost kada se uporedi sa onim što
vidimo u razvijenim zemljama. Na žalost, od 1977. godine na­
dalje ovaj se odnos stalno pogoršavao. Razdoblje 1977-83.
godine, uzeto kao celina, zahteva 9,5 dinara ulaganja za jedan
dinar prirasta društvenog proizvoda, s tim što ovu dekaden­
ciju restriktivna ekonomska politika neprekidno pogoršava. U
1980. godini na jedan dinar društvenog prirasta otpada 14,2
dinara investicija, a u 1981. godini 19,8 dinara (ovi su prora­
čuni na osnovu cena iz 1972. godine).
Nakon toga to će biti još mnogo gore, s obzirom na fazu
stagflacije 1982/83. godine.
Burno se odvija i porast zaposlenosti. Kao da smo se, u
pogledu novog zapošljavanja, vratili davnim vremenima galopi-
rajućeg prebacivanja ljudi sa sela u gradove, iz primitivne po­
ljoprivrede i šumarstva u stare i nove delatnosti industrije, gra­
đevinarstva i trgovine, kao i neprivrednih grana. Istina, već je
u razdoblju 1972-1976. godine novo zapošljavanje bilo

23
visoko, dostižući u prošeku godišnje 178.000 novozaposlenih
lica u društvenom sektoru. Međutim, u trogodištu 1977- 1979.
ovaj je kontingent povećan na 224.000 lica ili za oko 26%.
Ima li se u vidu da se prirast aktivnog stanovništva kreće oko
100.000 lica godišnje, proističe da novo zapošljavanje obuhva­
ta, brojčano posmatrano, kako celokupno povećanje aktivnog
stanovništva, tako još i znatno više lica koja sa sela prelaze u
društveni sektor. Neće zato biti iznenađenje kada popis stanov­
ništva 1981. godine pokaže da učešće poljoprivrednog u ukup­
nom stanovništvu iznosi samo 19,5%. Ne može, na osnovu
toga, biti iznenađenje niti skokovit uspon inflacije u godinama
koje slede. Nesumljivo, veliko pogoršavanje spoljnoekonom-
skog položaja zemlje i njene spoljne zaduženosti sa ovim su u
najtešnjoj vezi.
Dok su, do 1979. godine, inostrana sredstva snažno priti-
cala po cenu brzog povećavanja inostranog duga, kao i dok su
devizne rezerve upotrebljavane za pokrivanje tekućeg platnog
deficita, opšta produktivnost rada privrede bila je u porastu.
Kada su 1979. godine ovi izvori presušili, velika masa zaposle­
nih u privredi, koja je oduvek krila latentni višak od bar 10%
radnika, ostala je bez zadovoljavajuće produktivnosti rada.
Ona je stalno padala nakon 1979. godine da bi se u 1983.
godini našla tamo gde je bila sedam godina ranije.

STRANI POVERIOCI STUPAJU NA POZORNICU

Nakon svega ovoga došla je inostrana finansijska blokada.

U 1982. godini inostrani poverioci utvrdili su da je Jugoslavija
ne samo izgubila kreditni bonitet da bi joj se smeli odobravati
novi zajmovi, nego da u narednim godinama neće moći vraćati
ni staro. Projekcije mogućeg deviznog priliva zemlje i njenih
deviznih rezervi na jednoj strani, i anuitetskih obaveza, na dru­
goj, pokazivale su im da postoji krupan devizni deficit, koji
zemlju čini nesolventnom. Oni su izvukli dva zaključka: pres­
tati sa odobravanjem Jugoslaviji novih kredita, naročito finan-
sijskih; i pristupiti reprogramiranju njenih inostranih dugova
tako da se oni osetno odlože.
Poslednji kredit odobren Jugoslaviji na slobodnom tržištu
bio je finansijski zajam od 200 miliona dolara, organizovan od
strane C ity -b an k , Njujork - London. Sticajem okolnosti ruko­
vodio sam pregovorima sa naše strane. Oni su se otegli neobič­

24 ,
no dugo, od juna do septembra 1982. godine uz izuzetno teške,
katkad ucenjivačke uslove sa strane kreditora. Konačno, nakon
postizanja načelne saglasnosti i pošto smo morali ispuniti sve
njihove prethodne zahteve, poslao sam iz Njujorka depešu
guverneru Narodne banke Jugoslavije: „Beba je rođena. Stop.
Ima 200 kilograma.” Na žalost, bila su potrebna još tri meseca
neprijatnosti i čak poniženja pre nego što je ugovor o kreditu
konačno potpisan u Londonu, decembra meseca.
Nakon Joga za jugoslovenske zajmotražioce zavesa je bila
konačno spuštena na međunarodnim finansijskim tržištima.
Strani poverioci, međusobno izvanredno povezani, nisu više
prihvatali pojedinačno razgovor s nijednom jugoslovenskom
bankom ili privrednom organizacijom, čak ni .za kratkoročne
komercijalne kredite. Za bilo koji kreditni posao i, od 1983. go­
dine pa dalje, oni su zahtevali garanciju jugoslovenske države
ili, u blažem slučaju, Narodne banke Jugoslavije.
Tako smo se sami odstranili sa međunarodnih finansijskih
tržišta. Umesto organizacija udruženog rada i njihovih poslov­
nih banaka, sa naše strane nosilac kredita mora biti država.
Biće potrebno mnogo napora i vremena da se ovo popravi.
Što je najgore, ovaj prelom je nastao ne spoznajom naše eko­
nomske politike da za dalje zaduživanje više nema uslova, nego
boljim uvidom stranih poverilaca u našu deviznu likvidnost i u
njene perspektive.

Tako dolazi do zaustavljanja rasta zaduženosti u 1982. go­

dini i do njenog mirovanja u daljem.
- u milionima dolara

Godina Spoljni Krediti Neto

dug dati zaduženje
inostranstvu

1982. 20.341 1.718 18.623

1983. 20.577 1.848 18.729

U odnosu na 1981. godinu, kada kulminira, spoljni dug je

u 1982. godini manji za 3,6%, a u 1983. godini za 2,5%.
Gde je izvršeno ovo zaustavljanje?
Finansijski krediti nastavili su da rastu i nakon 1981.
godine. To je bilo nužno usled neumoljivih zahteva inostranih

25
poverilaca da jugoslovenske banke, ili umesto njih Narodna
banka Jugoslavije, vrate ranije uzete kredite. Pri ozbiljno is­
pražnjenim deviznim rezervama zemlje izlaz je mogao biti samo
u uzimanju svežih finansijskih kredita. Oni su dobijeni od Me­
đunarodnog monetarnog fonda, od velike grupe inostranih
komercijalnih banaka koja je organizovala reprogramiranje
dugova i drugih. Za dve godine, tj sa 1983. godinom, porast
duga nastalog korišćenjem finansijskih kredita iznosio je preko
1,5 milijardi dolara.
Kratkoročno zaduženje u inostranstvu je prepolovljeno, jer
je smanjeno u isto vreme za oko 1,2 milijardi dolara. To je
pozitivno sa stanovišta kreditnog ugleda zemlje. Na drugoj
strani, od uvoza sirovina i reprodukcionih materijala veoma za­
visna jugoslovenska privreda zapala je usled toga u jake teško­
će. Kako kratkoročni (komercijalni) krediti služe upravo za taj
uvoz, njihov veliki pad osetno je uticao na kretanje proizvod­
nje, osobito u industriji. Ona je u 1982. i 1983. godini bila u
jasnoj stagnaciji. Osim toga, zahvaljujući velikim slabostima
deviznog sistema, „crni" kurs deviza u slobodnom prometu
veoma je skočio Devize su ozbiljno potisle dinar sa jugoslo-
venskog tržišta. To je hrana za inflaciju. Stanje kredita uzetih
za uvoz opreme još više je smanjeno, sa 9 milijardi u 1981. na
7,1 milijardi u 1983. godini, ili za 1,9 milijardi dolara. To je
razdoblje kada ekonomska politika odlučno seče investicije.
Godišnji obim investicija, po stalnim cenama, smanjuje se sve
do 1980. godine, da bi u 1983. godini bio za jednu trećinu
manji nego u 1979, a za 22% niži nego u 1981. godini.
U datim okolnostima neizbežno obaranje investicija, veza­
no za praktičnu zabranu uvoza opreme, osetiće se u budućnosti
u raznim pravcima, od otvaranja novih radnih mesta do po­
dizanja proizvodnje namenjene izvozu i do poboljšavanja teh­
nološkog stanja u industriji itd.
Nesmotreno zaduživanje do 1979. godine, vezano prven­
stveno za investicionu eksploziju, primoralo je ekonomsku po­
litiku da nastavi sa velikim obimom pozajmljivanja u inostran­
stvu još naredne 2-3 godine, da bi se održavala bar minimalna
devizna likvidnost zemlje, ugrožena nespremno dočekanom
drugom svetskom eksplozijom cena nafte, visokim kamatama
koje je već trebalo plaćati, slabim tokom izvoza i drugim. Ko­
načno je, međutim, s početka 1983. godine zaduživanje u ino­
stranstvu stavljeno pod potpunu kontrolu organizovanih stra­

26
 nih poverilaca. Oni predstavljaju jednu jedinstvenu celinu, a
sami sebe su nazvali Five-leg animal, petonožna životinja. Po
jednu nogu čine Međunarodni monetarni fond, Svetska banka,
preko 600 komercijalnih banaka, petnaest vlada zapadnih ze­
malja i Banka za međunarodne obračune iz Bazela. Svako od
njih uslovljava svoje učešće u konsolidaciji dugova i devizne
likvidnosti Jugoslavije učešćem svih ostalih. Ili svi ili niko. Or­
ganizaciju akcije vodi Međunarodni monetarni fond, čija je
uloga dvostruka: da sa jugoslovenskom vladom usaglasi eko­
nomsku politiku koju zemlja treba da vodi kao uslov da
uopšte dođe do pozitivnog rešenja ovog pitanja; da joj odobri
novi kredit tipa stand-by, čije se korišćenje odvija u „tranša-
ma“, zavisno od ispunjavanja prethodnog uslova. Za sve ostale
učesnike Međunarodni monetarni fond je neka vrsta overača
stanja u jugoslovenskoj privredi i ekonomskoj politici, organ
koji im pokazuje da li treba ukazati poverenje razvoju doga­
đaja u tom pogledu. Svetska banka, pored redovnih kredita za
velike projekte, odobrava jedan novi, takozvani ,,SAL“
(structural adjustment loan), čija su sredstva namenjena
poboljšavanju privredne strukture, sa ciljem da se uvećava iz­
voz. Komercijalne banke iz Evrope, Amerike i Japana istupaju
kao jedinstvena grupa, a predvodi ih Manifakturer Hanover
Trust iz N jujorka. One konsoliduju kredite ranije date jugo-
slovenskim poslovnim bankama, određujući za sve novi rok od
6 godina, uz mirovanje otplata za prve 3 godine. Kratkoročni
krediti takođe su konsolidovani. Kamate i drugi troškovi kre­
dita su u prošeku veći nego što su bili na kreditima koji se
konsoliduju. To ne može biti mnogo čudno ako se ima u vidu
da je krajem 1982. godine međunarodni kreditni bonitet Jugo­
slavije, prema „rejtingu" koji za sve zemlje sveta vodi Institu-
tional Investor već bio veoma pao. Ona se nalazi na 60. mestu
među 107 zemalja, sa „rejtingom" 38,4, od 100 mogućih poe­
na. Vlade 15 zapadnih zemalja odobrile su dve vrste kredita,
robne i finansijske. Prvi služe za uvoz repro-materijala potreb­
nih jugoslovenskoj privredi, a drugi, ne mnogo veliki, za po­
boljšanje opšte likvidnosti zemlje.
Federacija ili Narodna banka Jugoslavije su za sve kredite
ili neposredni dužnici ili garanti. Banka za međunarodne obra­
čune, iz Bazela, čiji je Jugoslavija član još od pre rata, daje
kratkoročni kredit za „premošćivanje" vremena dok ne pristig­
nu sredstva iz napred navedena četiri izvora.

27
 Ova operacija, u vreme kada je organizovana, izazvala je
u jugoslovenskim političkim krugovima jaka uzbuđenja iz tri
razloga. Prvo, jer su jugoslovenske privredne organizacije i po­
slovne banke grubo odstranjene sa međunarodnih tržišta kapi­
tala. Umesto njih, partner — dužnik odnosno garant mogu biti
samo federacija ili Narodna banka Jugoslavije, što zahteva da
Savezna skupština donese posebne zakone koji to omogućavaju.
Drugo, cena konsolidovanih kredita je visoka, te je veće opte­
rećenje za nacionalni dohodak i devizni bilans zemlje. Treće,
strani poverioci, preko Međunarodnog monetarnog fonda,
postavljaju kao uslov prihvatanje određenih promena u eko­
nomskoj politici, sa opštim pravcem da se ograniči domaća
tražnja, odnosno potrošnja, te da se veći fondovi roba i usluga
usmere ka izvozu. Mnoge od ovih promena bile su, istina, već
predmet razmatranja u okviru izrade Dugoročnog programa
ekonomske stabilizacije, ali je njihovo odlučno zahtevanje spo-
lja psihološki moralo značiti pritisak, dok u pogledu nekih
elemenata ekonomske politike (uvođenje realnih kamata,
obaranje kursa dinara, restriktivna monetarno-kreditna poli­
tika) uslovi Međunarodnog monetarnog fonda prelaze kvanti­
tativne i vremenske granice sagledane u našem Antiinflacionom
programu.
Približno ista operacija ponovljena je u vezi sa dugovima
dospelim za vraćanje u 1984. godini, uz izvesna poboljšanja u
našu korist. Tako su rok konsolidovanih kredita inostrane ko­
mercijalne banke produžile sa 6 na 7 godina, uz poček od 4
godine. Takođe, kamatne marže smanjene su za 1/4% i kod
srednjoročnih kredita i kod kratkoročnih kredita.

DEVIZNA NELIKVIDNOST SE MOGLA IZBEĆI

Da li se sve ovo moglo izbeći. Naravno, ovde se ne misli
na vođenje privrednih kretanja u periodu 1977—1981. godine,
koja su i dovela do paralize devizne likvidnosti zemlje. O tom
vođenju još će biti reči. Međutim, da li se u 1981/82. godini
moglo nešto učiniti kako bi se izbegla međunarodna akcija od­
laganja dugova? Nije učinjeno skoro ništa, a moglo je.
Najpre, bio je neophodan tačan uvid u stanje stvari, tj. u
veličinu spoljnog duga, visinu otplata i bonitet zemlje na
međunarodnom finansijskom tržištu. Za ovu evidenciju odgo­
vorna je Narodna banka Jugoslavije, a ona i Savezno izvršno

28
 veće za donošenje ili predlaganje mera na osnovu nje. Ali ova
evidencija kao da nije postojala. Stepen zaduženosti zemlje,
kao odnos između godišnjih anuiteta i tekućeg deviznog priliva,
već je u 1981. godini bio vrlo visok, a u 1982. godini popeo se
na nepodnošljivu visinu. Perspektiva za 1983. godinu, ako se
ništa ne preduzima, bila je veoma loša. Moglo se videti da će
stepen zaduženosti preći 30%. To bi značilo da će od godišnjeg
deviznog priliva morati da se odvaja toliko samo za plaćanje
glavnice i kamate po inostranim kreditima. U tim okolnostima
privreda bi doživela kolaps.
Ostavljajući ovde po strani mere razvoja i tekuće ekonom­
ske politike, treba istaći da se objektivno nametala trenutna
promena sistema spoljnoekonomskih odnosa. Do kraja 1976.
godine oni se zasnivaju na obaveznoj prodaji na deviznom trži­
štu deviza ostvarenih izvozom roba i usluga, na stimuliranju
izvoza putem raznih mera fiskalnog olakšavanja ili subvencija i
na regulisanju reprodukcionog uvoza jednim razrađenim „rob­
nim režimom", pri čemu je najveći deo uvoza bio slobodan, a
manji deo zasnovan na određenim kontingentima, robnim i de­
viznim kvotama i slično. Takozvane retencione kvote deviza
pružale su izvoznicima mogućnost uvoza opreme potrebne za
njihov razvoj.
Politika čvrstog, faktički konvertibilnog dinara i jakih de­
viznih rezervi činila je ovaj sistem operativno delotvornim. On
je, i pored određenih slabosti (arbitrarnost izvoznih podsticaja
na pojedine proizvode i usluge, naličja retencionih kvota za
uvoz opreme, nedosledno rešen položaj izvoznika na klirinška
područja) davao veoma dobre rezultate u periodu 1972—1976.
godine, koliko je primenjivan. S njim je Jugoslavija, prvi put
posle rata, ostvarila suficit tekućeg platnog bilansa, tri puta, i
samo je iznenađenost od prve svetske energetske krize prouzro­
kovala deficit u 1974. i 1975. godini.
Nije jasno, sa ekonomske tačke gledišta, zašto je ovaj sis­
tem odbačen 1977. godine i zamenjen novim sistemom spolj­
noekonomskih odnosa, koji karakterišu monopol krajnih izvoz­
nika na devize koje ostvare i platno-bilansne pozicije republika
i pokrajina. Jugoslovenski platni bilans je razbijen.
Mora se odbaciti obrazloženje da je novi sistem želeo da
spoljnoekonomske odnose potpuno stavi u ruke udruženog
rada. Pokazalo se odmah da udruženi rad postaje plen biro­
kratskih struktura novopečenih republičkih i pokrajinskih

29
državnosti. Još gore od toga, novi sistem je, zahvaljujući neod­
govornom ponašanju tih istih struktura, koje su pribegle ma­
sovnom prekoračivanju svojih platno-bilansnih pozicija i u pog­
ledu tekućeg uvoza i u pogledu "zaduživanja u inostranstvu, za
3—4 godine odveo zemlju u deviznu nesolventnost.
Nema sumnje da smo se već 1980. godine morali bar vra­
titi na status quo ante. Na žalost, taj je rok propušten, kao i
onaj naredne godine. Krajnje vreme da se napusti „novi"
sistem spoljnoekonomskih odnosa bilo je proleće 1982.
godine, kada je prestanak deviznog tržišta i neupućenima
pokazao da je on doživeo slom. To su sprečili oni isti posebni
republički interesi koji su pet godina pre toga nametnuli njego­
vo donošenje.
Pokušaj da se izbegne opšte međunarodno odlaganje du­
gova morao je polaziti od sledećeg: 1. ekspanzivno povećati
izvoz i nerobni devizni priliv; 2. u okviru opšteg ograničavanja
uvoza nastojati posebno da se reši pitanje nafte; 3. do kraja
iskoristiti sredstva kredita već dobijenih od međunarodnih or­
ganizacija; 4. sa njima zaključiti nove kredite; 5. obezbediti
krupan devizni priliv putem zajedničkih ulaganja sa stranim
partnerima; 6. obezbediti da jugoslovenske banke-dužnici mo­
raju upotrebiti devize za vraćanje dugova umesto da plaćaju
uvoz i 7. u krajnjoj potrebi koristiti kredite na osnovu zaloge
zlata.
Da su ove mere preduzete u zimu 1981/82. godine,
postojali bi izgledi da se osigura uredno vraćanje dugova stra­
nim komercijalnim bankama. Upravo su nas one priterale uza
zid i obelodanile opštu deviznu nelikvidnost zemlje. Drugim
stranim poveriocima, kao što su Međunarodni monetarni fond,
Svetska banka i slično, krediti su uvek uredno vraćani.
Za ocenu ostvarljivosti ove hipoteze bilo bi potrebno veo­
ma iscrpno istraživanje. Ovde će se dati kratak komentar za
navedenih sedam tačaka.
Prvo, nikako se nije smelo dozvoliti da realni obim izvoza
u 1982. i 1983. godini bude manji nego u 1981. godini, a to se
dogodilo. On je pao u 1982. godini za oko 10%, a u 1983. je
bio niži nego dve godine ranije za 7,5%. Da li su uopšte
pravljene kratkoročne prognoze izvoza, što je ranije bilo uobu-
čajeno na osnovu prijava o zaključenom izvoznom poslu, koje
su svi izvoznici obavezni da podnose Narodnoj banci? Iz ovih

30
 P.;java moralo se videti da predstoji pad izvoza i da su nužne
hitne mere da se povrati njegov slomljeni tempo.
Te su mere morale najpre obuhvatiti efikasno obezbeđiva-
nje i usmeravanje jakih fiskalnih olakšica i podsticaja za izvoz
onih roba i usluga (turizam) gde su se mogli očekivati veći
rezultati. Na žalost, politika takozvanih izvoznih podsticaja ni­
kada nije vođena dosledno. Sredstva za njih u globalu su naj­
češće bila nedovoljna, a raspoređivana su neselektivno na po­
jedine robe: Republike i pokrajine protivile su se njihovoj
„centralizaciji" u saveznom budžetu, a kada se ona jednom
tamo nađu, žestoko su se borile da se što više usmere na „nji­
hove" proizvode. Nema sumnje da se u 1982. i 1983. godini moglo
mnogo više učiniti za izvoz trajnih potrošnih dobara (aparata
za domaćinstvo, radio i TV aparata, automobila, nameštaja
itd.), uz veću fiskalnu podršku. Prikraćivanje domaće potroš­
nje na ovom robnom sektoru imalo bi najmanje posledica za
životni standard radnih ljudi. Uz bolje otkupne cene mogle su
se obezbediti veće izvozne količine mnogih poljoprivrednih pro­
izvoda. Industrija vojnih materijala, s obzirom na potencijal i
kvalitet proizvoda, takođe je predstavljala značajnu izvoznu
rezervu. Proizvodnja kapitalnih dobara (oprema, mašine, tran­
sportna sredstva itd.) radi godinama sa slabim korišćenjem
kapaciteta i krije velike mogućnosti za izvoz, ali joj je, pored
fiskalne, potrebna i kreditna podrška. Međutim, Jugoslovenska
banka za međunarodnu ekonomsku saradnju, posebno
osnovana za kreditiranje izvoza kapitalnih dobara i izvođenja
investicionih radova u inostranstvu, oskudeva u finansijskim
sredstvima, iz istih razloga koji su maločas navedeni. Izvoz
kapitalnih dobara, međutim, najpre stagnira poslednjih godina,
a u 1984. godini čak, za prvih deset meseci, sve delatnosti ovog
kompleksa (metaloprerađivačka industrija, mašinogradnja, pro­
izvodnja saobraćajnih sredstava, proizvodnja električnih apara­
ta i mašina) imaju daleko manji izvoz nego u isto vreme 1983.
godine!
Tačno je da fiskalne olakšice i subvencije, kao i selektivna
kreditna podrška izvoza, znače privremeno prelivanje dohotka i
sredstava od jednih organizacija udruženog rada ili republika i
pokrajina u druge. Ali ono se vrši sa određenom svrhom i
smislom, za opšte dobro. Ono je sigurno bolje nego odlivanje
dohotka u inostranstvo putem uvećanih kamata i drugih troš­
kova stranih kredita ili putem nepovoljnih izvozno-uvoznih ce-

31
na, do čega je došlo nakon uvođenja novog sistema spoljno-
ekonomskih odnosa, kao i odlaganjem stranih dugova.
Istovremeno, mera za brzo uvećavanje izvoza moralo je
biti odgovarajuće prilagođavanje kursa dinara. Ekonomska po­
litika ostavila je da kurs miruje tokom više godina, te je na
kraju 1979. godine srednji kurs za američki dolar bio samo za
oko 5% veći nego u 1976. godini, iako je za te tri godine
inflacija kumulativno iznosila 56%. Tek u 1980. .godini kurs
dolara u dinarima penje se za 52% prema prethodnoj godini,
čime se, približno, nadoknađuje ranija neprilagođenost, ali je u
samoj 1980. godini inflacija 30%. Dakle, ne samo da nema
uobičajenog, klasičnog ohrabrivanja izvoza putem devalviranja
nacionalne valute, nego paritet dinara ponovo zaostaje iza
inflacije. U 1981. godini kurs dolara raste za oko 43%, ali je
godišnja stopa inflacije 46%. Paritet dinara ponovo pada i
nalazi se besmisleno nisko u odnosu na nužnosti izvozne
ekspanzije. Ovo je zaista tamno poglavlje spoljnoekoncrmske
politike. Ni 1982. godina ne dovodi do pravog odnosa pot­
rebnog da se podigne izvoz, jer se kurs penje za 49%, a in­
flacija je 30%. U odnosu na 1976. godinu kurs je skočio za
3,42 puta, ali su i cene porasle upravo 3,42 puta. Ponovo ni
govora o odlučnom stimulisanju izvoza u teškim vremenima za
jugoslovenski platni bilans. Tek u 1983. godini, kada se kurs
dolara udvostručava a inflacija iznosi 39%, izvozni paritet se
popravlja. U odnosu na 1976. godinu kurs je povećan za 6,8
puta, a cene za 4,6 puta, ali tada je devizna nesolventnost
zemlje već stvarnost.
Zašto je devalviranje dinara toliko odlagano? Odgovor se
može videti samo u interesu prerađivačkih grana i područja ju-
goslovenske privrede, oslonjenih na uvoz polufabrikata, delova
hemijskih ingredijenata i slično i njihovo konfekcioniranje, da
putem niskog kursa stranih valuta taj uvoz učine neprirodno
jeftinim, a svoj dohodak lavovskim.
Ali zato je realni obim izvoza gotovih proizvoda u 1982.
godini pao za 7,3% prema prethodnoj godini, a u 1983. za još
10,5%, u svemu za 17% u odnosu na 1981. godinu. Visoka
inflacija čini da domaća potražnja ,,guta“ robne fondove koji
su mogli biti upućeni na strano tržište.
Celishodna devalvacija dinara kasnila je, prema tome, 3
godine. Pa i kada je tako mlitavo izvođena, devalvacija je
vršena metodski pogrešno. Umesto jedne promene kursa dinara

32 ,
koja anticipira jaku izvoznu stimulaciju, s tim da kurs zatim
duže miruje, pribegava se, i sada, dnevnom „klizanju" kursa
dinara, takozvanoj puzajućoj devalvaciji, čija je prednost u
tome što ekonomsku politiku psihološki pošteđuje od odgovor­
nosti za velike promene, ali zato izvoznike upućuje da što više
odlažu naplatu za izvezenu robu, jer će kurs uskoro biti sigur­
no povoljniji, a uvoznike nagoni da što brže uvoze i plaćaju,
budući da će kurs uskoro biti sigurno lošiji. Za deviznu likvi­
dnost zemlje to nikako nije pravi postupak.
U izostalom pokušaju da se izbegne međunarodna devizn?
nesolventnost, opšte ograničavanje uvoza svakako je dolazile
u obzir i tome je ekonomska politika odlučno pristupila. Već u
1980. godini fizički obima uvoza bio je mnogo manji nego u
rekordnoj 1979. godini, a zatim iz godine u godinu sve niži, da
bi se u 1983. našao tamo gde je bio u 1971. godine, dakle 12
godina ranije! To potvrđuje koliko je bilo suvišnog uvoza u
međuvremenu, ali i krije nesumnjive opasnosti1,za dalji razvoj
modernih proizvodnih snaga Jugoslavije u jednom svetu koji je
već daleko zašao u novu tehnološku revoluciju. Ali ostavimo
ovde ta složena pitanja. Držeći se hipoteze da je bilo moguće
sprečiti nelikvidnost u 1983. godini i međunarodnu akciju stra­
nih poverilaca, uzmimo najpre problem uvoza nafte. Nakon
druge svetske eksplozije cena energetskih sirovina, dakle od
1980. godine naovamo, na uvoz mineralnih goriva otpada da­
leko najveći deo ukupnog jugoslovenskog uvoza:
Tabela 10
Uvoz mineralnih goriva

Godina U procentima od ukupnog uvoza

1978. 14,2
1979. 15,9
1980. 23,5
1981. 25,8
1982. 26,8
1983. 27,1

Da su, prema tome, ostvareni takvi međudržavni sporazu­

mi putem kojih bi se nafta uvozila na kreditnoj osnovi, na
dve-tri godine, bila bi plaćanja uvoza bitno olakšana. To je
ostvareno samo u maloj meri. Verovatno je da je moglo mno­
33
go više, uz odgovarajuću političku pripremu klime za takve
aranžmane.
Druga mogućnost mogla se odnositi na odliv sa deviznih
računa građana. Doznake radnika iz inostranstva bile su u
neprekidnom porastu, a kulminiraju u 1981. godini, verovatno
zahvaljujući devalvaciji dinara. Isto se odnosi na odliv deviza
sa ovih računa. Ali nakon 1981. godine tokovi se menjaju.
Tabela 11.
Doznake radnika iz inostranstva
- u milionima dolara -
Godina Doznake radnika Odliv sa računa Neto priliv
1978. 2.890 1.176 1.714
1979. 3.393 1.683 1.710
1980. 4.050 2.511 1.539
1981. 5.100 3.058 2.042
1982. 4.360 3.092 1.268
1983. 2.900 1.733 1.167

Veliki pad neto priliva u 1982. godini nije smeo ostati ne­
zapažen. Izostale su mere da se obim doznaka što više sačuva,
a da se odliv deviza ublaži. Nedostatak ovih sredstava i te
kako će pogoditi platni bilans i deviznu likvidnost u 1982. i
1983. godini.
Treći doprinos nastojanju da se izbegnu događaji iz 1983.
godine moglo je biti bolje korištenje kredita ranije odobrenih
od strane međunarodnih finansijskih organizacija, u prvom
redu Svetske banke. Slaba iskorištenost tih zajmova hronična
je u našem slučaju, a uzrok toj pojavi leži u nemogućnosti in­
vestitora da obezbede dinarska sredstva za obavezno učešće u
finansiranju projekta. Nema domaćeg učešća — nema ni pov­
lačenja kreditnih sredstava od Svetske banke i sličnih organiza­
cija. I mada je federacija garant po ovim kreditima, nisu nađe­
ni efikasni mehanizmi da se domaća sredstva blagovremeno
obezbeđuju. Usled toga čak su plaćene interkalarne kamate
Svetskoj banci, kao i Evropskoj investicionoj banci, na neisko­
rišteni deo kredita! U kritičnom periodu 1982. i 1983. godine
morala su se naći sredstva za ovu svrhu, makar iz emisije Na­
rodne Banke Jugoslavije, odakle je inače nedosledno finansi-
rano otklanjanje posledica zemljotresa, popunjavanje obrtnih
 fondova Jugoslovenskih železnica, savezni budžetski deficit i
drugo. To bi popravilo deviznu likvidnost za više stotina milio-
na dolara.
Četvrta mogućnost bila bi, svakako, zaključivanje novih
kreditnih sporazuma sa Svetskom bankom, Evropskom inves-
tacionom bankom i Međunarodnim monetarnim fondom. Sa
pretpostavkom da se uredno otplaćuju krediti stranim komer­
cijalnim bankama i uz obavezu da se brže uvode u život
opredeljenja ka tržišnim odnosima u privredi, ovo je moglo
biti veoma ostvarljivo. Manje verovatno moglo je biti dobija-
nje nekog investicionog zajma od Međunarodne investicione
banke SEV-a, ali je trebalo pokušati. Ta banka daje kredite za
projekte koji su od značaja za dve ili više zemalja.
Peti „kolosek" u nastojanjima da se izbegne međunarodno
odlaganje dugova mogao se tražiti u stvarnom prelomu u po­
litici zajedničkih ulaganja sa stranim partnerima. Ovom pitanju
nikada se nije ozbiljno prišlo da se, u okvirima jugoslovenskog
razvojnog plana, ostvare krupnija zajednička ulaganja. Rezultati
su zato bili i ostali simbolični. Pod pretpostavkom da se odbaci
naša neobična praksa da se stranim ulagačima dozvoljava da
svoj udeo u zajedničkoj investiciji ispunjavaju prvenstveno u
vidu opreme i licenci (često zastarelih) i da se zahteva ulog u
finansijskim sredstvima, kao što je pravilo u akcijama ove vrste
u inostranstvu, moglo je bar u 1982. i 1983. godini doći do
priliva osetnih deviznih sredstava. Primeri nekih socijalističkih
zemalja, (Kine, Mađarske i drugih) u tom su pogledu poučni.
Šesto, nije se smelo dozvoliti da pojedine jugoslovenske
poslovne banke budu u tolikoj meri neodgovorne u ispunja­
vanju .svojih dužničkih obaveza prema stranim komercijalnim
bankama. Jedan broj banaka je u 1982. godini jednostavno
prestao da otplaćuje dugove, upotrebljavajući raspoložive
devize za plaćanje uvoznih potreba, umesto otplate anuiteta. U
tome su nesumnjivo imale skrivenu podršku svojih političkih
zaštitnika, u očekivanju da će Narodna banka Jugoslavije in-
tervenisati svojim rezervama. Ona je to zaista i učinila,
odobravajući time još više ovakvo ponašanje. Bilo je banaka
koje su čak i devizna sredstva dobijena namenski od Narodne
banke Jugoslavije za plaćanje inostranih anuiteta upotrebile za
novi uvoz repromaterijala! Sve ovo je zadalo najteži udarac
ugledu celog jugoslovenskog bankarstva u inostranstvu. Čak i
urednim bankama nova strana sredstva, čak i komercijalni

35
kratkoročni krediti, postala su nedostupna. Nesumnjiva je,
možda odlučujuća, greška nadležnih saveznih organa što su
dozvolili ovakav razvoj.
Konačno, sedmo, dobijanje kredita na podlozi zlata (za­
laganje) uvek je moguće, a ti su krediti u pogledu kamate više
nego upola povoljniji od uobičajenih finansijskih kredita. S
obzirom da jugoslovenske zlatne rezerve nisu naročito velike,
ovo ne bi moglo biti, samo po sebi, spasonosno za jugoslo-
vensku deviznu likvidnost, ali je, u sadejstvu sa drugim
merama, moglo biti od pomoći za nekoliko stotina miliona
dolara. Slično tome, u krajnjoj nuždi mogla je doći u obzir i
prodaja inostranih hartija od vrednosti koje se nalaze u našem
posedu.
Propustivši i u 1982. godini da preduzme jedan kompleks
mera koje bi, ostavljajući po strani sva inače ozbiljna pitanja
privrednog razvoja i sistema, bile usmerene neposredno ka
uspostavljanju prihvatljive devizne likvidnosti i izbegavanju
diktata stranih poverilaca, ekonomska politika dočekala je
1983. godinu sa vrlo visokim stepenom zaduženosti zemlje,
posebno na konvertibilnom području.
Međunarodna akcija odlaganja kreditnih obaveza postala
je neizbežna i neodložna.
Pregovori o odlaganju bili su veoma teški, jer je trebalo
istovremeno savladati zahteve svih članova „petonoge životi­
nje". Odlaganje dugova, putem njihovog refinansiranja, obuh­
vatilo je blizu 1,3 milijarde dolara dužne glavnice. Kamata i
ostali troškovi kredita ostali su, prirodno, kao obaveza koja se
mora bez odlaganja uredno izvršavati. Uticaj stranih kreditora
na sadržaj naše ekonomske politike izražen je u „pismu o na-
merama", koje je jugoslovenska vlada morala usaglasiti sa Me­
đunarodnim monetarnih fondom. Neki zahtevi ovog poslednjeg
išli su, u pogledu brzine devalviranja dinara, uvođenja realnih
kamata i raznih restriktivnih mera, mnogo dalje nego što je
predviđao naš tada već usvojeni Antiinflacioni program.

KARAKTERISTIKE JUGOSLOVENSKOG DUGA

Svaki dug, makar i najmanji, predstavlja izvesno optere­

ćenje, bar psihičko. Ako je velik, o njemu se u ekonomskoj
politici mora ozbiljno voditi računa. A kada je prevelik, on
bitno utiče na privredna kretanja zemlje, i ne samo privredna.

36
 Koliki je jugoslovenski spoljni dug?
Jedno viđenje dobijamo kada posmatramo veličinu duga
po jednom stanovniku. Uzećemo seriju od pretposlednjeg
popisa stanovništva (1971 .godine) naovamo.
Tabela 12.
Spoljni dug po stanovniku

Dug Stanovništvo Dug po stanovniku

Godina (milijardi dolara) (u hiljadama) (dolara)
1971. 3,18 20.574 154
1972. 3,93 20.755 189
1973. 4,66 20.963 222
1974. 5,36 21.164 253
1975. 6,58 21.365 308
1976. 7,93 21.573 367
1977. 9,54 21.780 438
1978. 11,83 21.794 538
1979. 15,23 22.167 687
1980. 18,87 22.304 846
1981. 21,10 22.471 940
1982. 20,34 22.635 897
1983. 20,58 22.800 903

Zapažamo da je dug po stanovniku narastao od 1971. do

1983. godine sa 154 na 903 dolara ili skoro šest puta. Najveći
godišnji prirast duga zabeležen je u 1979. i 1980. godine, sa
150 odnosno 160 dolara. Jedini pad vidimo u 1982. godini,
kada se dug po stanovniku smanjuje za 43 dolara u odnosu na
prethodnu godinu.
Od interesa je uporediti kretanje društvenog proizvoda po
stanovniku i spoljnog duga po stanovniku. Prvi se u dvanaesto­
godišnjem razdoblju 1972— 1983. prema 1971. godini povećao
blizu dva puta, a drugi, kako je rečeno, bezmalo šest puta.
Iz ovih podataka može se izvući zaključak da je spoljni
dug opterećivao društveni proizvod po stanovniku približno
dvaput više u 1976. nego u 1971, a u 1983. godini približno
četiri puta više.
Ako društveni proizvod po stanovniku izrazimo u dolari­
ma, dobijamo opterećenost društvenog proizvoda spoljnim
dugom. Ona je narasla sa nešto više od 1/5 na približno 1/3
od 1975. do 1983. godine. Glavni skok i ovde je nastao u
37
 Tabela 13.
Društveni proizvod i spoljni dug po stanovniku

Društveni pro­ Indeks Spoljni dug Indeks

Godina izvod (dinara) (1971 = 100) po stanovniku 1971 = 100
po stanovniku (dolara)
(cene iz 1972.)

1971. 11.400 100 154 100

1976. 14.000 123 367 238
1981. 17.200 151 940 610
1983. 16.800 147 903 586

petogodištu 1976— 1981, nakon čega odnos duga prema društ­

venom proizvodu uglavnom miruje.
Tabela 13a.
Društveni proizvod i spoljni dug po stanovniku

- u dolarima
Društveni proizvod Spoljni dug Dug prema društ­
Godina po stanovniku
po stanovniku venom proizvodu

1975. 1.436 308 21,4%

1976. 1.574 367 23,3%
1981. 2.795 940 33,6%
1983. 2.803 903 32,2%

Ovo je velik teret za društveni proizvod, naročito kada se

ima u vidu da zemlja još uvek mora da zadržava visoku stopu
privrednog rasta, ne samo kako bi nadoknadila svoju opštu
ekonomsku zaostalost, u evropskim razmerama, nego i da bi
poboljšala privrednu strukturu, otvorila vrata najnovijem svet-
skom tehnološkom progresu i slično, a pre svega kako bi što
pre otklonila sadašnju visoku nezaposlenost.
Ako želimo da sagledamo jugoslovenski spoljni dug u pog­
ledu njegovog kvaliteta, treba ga prikazati prema njegovim
glavnim obeležjima. Ovde će biti prikazana struktura duga
prema rokovima dospeća, ceni kredita i, konačno, prema
nameni za koju su krediti uzeti. Pri tom nije potrebno ići
suviše daleko u prošlost, budući da za ova razmatranja to ne
može biti od značaja.
38
 Rokovi vraćanja kredita prvenstveno zavise od kreditnog
ugleda zajmotražioca. On uvek. prirodno, u načelu želi što duže
rokove dospeća, što je posebno karakteristično za zemlje u raz­
voju. Međutim, kreditor ima drugi ugao posmatranja, provera-
vajući najpre bonitet dužnika sa ekonomskog i finansijskog
stanovišta, a zatim prosuđujući moguće opšte komercijalne i
političke rizike vezane za zemlju zajmotražioca, verovatni raz­
voj njegove privrede, kretanje platnog bilansa, kao i stanje de­
viznih rezervi. On takođe ocenjuje izglede međunarodnih finan-
sijskih, političkih i vojnih odnosa. U velikim svetskim komer­
cijalnim bankama postoje za ovu svrhu veoma jake službe, op­
remljene najmodernijim metodama procene.
Položaj Jugoslavije na međunarodnom finansijskom tržiš­
tu pogoršavao se poslednjih godina, u meri u kojoj je njena
privreda pokazivala lošije rezultate, a naročito u vezi sa veoma
velikim tekućim platnim deficitima, sa iscrpljivanjem deviznih
rezervi i naglim uvećavanjem njenog spoljnog duga. To se
odražava na rokovnu strukturu zaključenih kredita u inostran-
stvu.
Tabela 14.
Rokovna struktura duga
- u procentima
Krediti zaključeni
sa rokom 1979. 1980. 1981. 1982. 1983.

- do 2 godine 16 45 50 38 30
- od 2—5 godina 25 22 22 14 23
- od 5—7 godina 35 20 22 33 35
- preko 7 godina 24 13 6 15 12

U 1979. godini dok još kreditni ugled Jugoslavije nije bio

jako narušen, dominiraju krediti zaključeni na rok od 5 ili više
godina. Već u 1980, usled ogromnog platnog deficita u pret­
hodnoj godini, naglog porasta spoljnog duga i velikog praž­
njenja deviznih rezervi, strani kreditori dozvoljavaju prvenst­
veno kratkoročne kredite do 2 godine, pa i u okviru njih one
najkraće, sa dospećem do šest meseci; na ove poslednje otpada
28% od svih kredita sklopljenih u toj godini. Naredne, 1981.
godine slika je još nepovoljnija. Na kratkoročne (do 2 godine)

39
dolazi jedna polovina svih zaključenih kredita, a na one sa do-
spećem do šest meseci čak 39% od svih uzetih kredita.
Povoljnija slika rokovne strukture zapaža se u 1982. godi­
ni, ali ne zahvaljujući poboljšavanju jugoslovenskog kreditnog
boniteta. Naprotiv, on je niži, što se vidi po ukupnom obimu
korišćenih inostranih kredita, koji iznose samo 2,8 milijardi
dolara prema 3,7 milijardi u 1981, tj. niži je za oko 25%.
Uskraćujući novo značajnije zaduživanje jugoslovenskih bana­
ka, strani kreditori okreću se prema Međunarodnom monetar­
nom fondu, sa očekivanjem da on povede jednu opštu među­
narodnu akciju sređivanja jugoslovenske devizne likvidnosti.
To se i događa, kao što je izloženo, u 1983. godini. Ukupan
obim korišćenih kredita skače, zahvaljujući tome, na 4,4 mili­
jarde dolara, ali to su ogromnim delom krediti pribavljeni
ovom međunarodnom akcijom za refinansiranje odloženih
glavnica, sveži krediti iz kojih treba platiti dospele kamate i
drugo, a manjim delom zajmovi svetske banke, Evropske in­
vesticione banke i slično, koji su po svojoj prirodi dugoročni.
Pa ipak, rokovna struktura kredita zaključenih u 1983. godini
još uvek je osetno lošija od one iz 1979. godine.
Razvrstavanje kredita prema njihovoj ceni (kamate i drugi
troškovi koje plaća dužnik) takođe pokazuje pogoršanje vezano
za iste tokove slabljenja jugoslovenskog spoljnoekonomskog
položaja. Razlikujemo dve vrste kredita u pogledu kamate: one
sa nepromenljivom (fiksnom) kamatom i one sa promenljivđm.
Krediti sa fiksnom kamatom uglavnom su robni, za uvoz opre­
me, sirovina i repromaterijala, a često su specifični, jer se
zaključuju u okviru međudržavnih sporazuma. Ovde takođe
spadaju zajmovi velikih međunarodnih finansijskih organizacija
(Svetska banka itd.). Za ovaj pogled grupisaćemo ih na kredite
sa godišnjom kamatom do 8% i preko 8%. Dok je u 1979.
godini na kredite sa fiksnom kamatom do 8% otpadalo 44%,
a na one sa kamatom preko 8% oko 56% od svih zaključenih,
u 1983. godini odnos se pogoršao. Na prve je dolazilo samo
27%, a na druge 73% od svih zaključenih kredita.
Sličnu tendenciju uočavamo i kod kredita sa promenljivom
kamatom. Kao što je poznato, promenljiva kamata može biti
ili L1BOR, tj. međubankarska kamatna stopa na šestomesečne
depozite na londonskom tržištu, ili PRIME RATE, tj. kamatna sto­
pa po kojoj velike banke, naročito u Sjedinjenim Američkim
Državama, odobravaju kredite prvoklasnim zajmotražiocima.

40
Ako zajmotražioci nisu prvoklasni, u oba slučaja moraju da
doplate određenu razliku (maržu), koja odražava stepen njiho­
vog boniteta. Što je marža veća, bonitet je slabiji.
Do 1979. godine jugoslovenski zajmotražioci nisu plaćali
maržu veću od 1,25%, ali nakon toga veća marža se javlja
često, a naročito u 1983. godini. Ovde je data struktura zaklju­
čenih kredita prema maržama:
Tabela 15.
Marža na LIBOR za zaključene kredite
- u procentima

Marža 1979. 1983.

- bez marže _ 26
- 0,5 21 10
- preko 0,5—1 77 6
- Preko 1—1,25 2 7
- preko 1,25—1,50 — 12
- preko 1,50—1,75 — 20
- preko 1,75—2 — 17
- preko 2 — 2

(Krediti bez marže, 26% u 1983. godini, zaključeni su u okviru međunarodnih

aranžmana).

Prema radu Michela Ledica, prosečna kamatna stopa na

ukupne jugoslovenske dugove iznosila je 1976. godine 8,71%,
pokazujući zatim tendenciju velikog porasta, te u 1982. godini
dostiže 14,53%. Međutim, tu je zbirno dejstvo i pogoršanja
jugoslovenskog kreditnog boniteta i opšteg, velikog povećanja
kamata na međunarodnim finansijskim tržištima.
Konačno, prema nameni za koju su uzeti, statistika raspo­
ređuje kredite na finansijske, za opremu, za uvoz sirovina i
slično, i kratkoročne (bankarski kratkoročni krediti, depoziti
uzeti u inostranstvu i slično). U načelu, kratkoročni krediti su
nepoželjni, jer pokazuju da je stanje deviznih rezervi slabo.
Krediti za uvoz sirovina i slično mogu se oceniti kao uobiča­
jena vrsta u trgovačkom međunarodnom poslovanju, ukoliko
takođe nisu ventil u uslovima devizne nelikvidnosti. Krediti za
uvoz opreme pokazuju da se zemlja nalazi u brzom razvoju, te
da nedostatak sopstvene akumulacije nadoknađuje pozajmlji­
vanjem u inostranstvu, s tim što strana oprema, ugrađena u

41
nove projekte, treba da obezbedi novu akumulaciju i novi
devizni priliv. Negativno treba gledati na inostrane finansijske
kredite, jer njihovo korištenje, naročito ako je veliko, otkriva
da postoje jake strukturne slabosti u privredi zemlje koja ih
koristi, kao i da je njena spolna likvidnost slaba. Podaci po­
kazuju stanje duga za sve ove vrste kredita.
Tabela 16.

Namenska struktura kredita

- u milionima dolara

Vrsta kredita 1976. 1981. 1983.

Finansijski 3.000 8.391 9.969

Za uvoz opreme 4.297 9.046 7.123
Za uvoz sirovina i slično 506 1.261 2.344
Kratkoročni 100 2.322 1.141

Pogoršanje strukture je izrazito. U 1983. godini kratkoroč­

ni krediti su prepolovljeni prema 1981. godini, ali su se oni
preselili u kredite za uvoz sirovina i slično. Obe ove vrste bile
su u 1976. godini nevelike. Finansijski krediti su skokovito
rasli, te u 1983. godini premašuju kredite za uvoz opreme za
celih 40%. Dug koji potiče od samih kredita za opremu je u
jakom padu 1983. prema 1981. godini (za preko 21%). Ništa
bolje od svih ovih obrta ne može pokazati suprotnosti savreme-
ne jugoslovenske ekonomske politike i složenost teškoća sa ko­
jima se ona bori.
Kao što je izloženo, opšte karakteristike jugoslovenskog
spoljnog duga bile su sve nepovoljnije u razdoblju koje posma-
tramo. To je dovelo pored samog velikog narastanja duga, do
više nego napregnutog stanja u pogledu njegovog vraćanja.
Ovde ćemo prikazati tri odnosa: godišnje otplate prema dru­
štvenom proizvodu devizni priliv od izvoza prema ukupnom
dugu i godišnje otplate prema deviznom prilivu od izvoza.
Značajno je videti koliki se deo društvenog proizvoda
mora odvajati za vraćanje inostranih dugova. Pri tom ima
zaista mnogo tehničkih poteškoća u preračunavanju usled me­
todoloških problema koji se javljaju u pretvaranju domaće va­
lute u dolare. Kurseve u nas i našoj statistici malo ko može
razumeti.
42
 Tabela 17.
Odnos anuiteta prema društvenom proizvodu
- u milijardama dolara

Godina Društveni Anuitet <7o

proizvod

1979. 62 2,6 4,2

1980. 64 3,3 5,2
1981. 65 4,3 6,6
1982. 65 4,3 6,6
1983, 64 4,6 7,1

(Za 1983. godinu anuitet je umanjen usled međunarodne akcije odlaganja

glavnice).

Zapažamo stalan skok tereta koji otplata spoljnog duga

predstavlja za društveni proizvod zemlje. Ono što je dodatna
akumulacija iz inostranstva doprinosila brzom uvećavanju
društvenog proizvoda u periodu 1977— 1979. godine, sada
odvajanja za otplatu oduzimaju od njegovog potrebnog rasta.
Drugi pokazatelj od interesa je odnos deviznog priliva od
izvoza prema ukupnom dugu. Ovde se postavlja pitanje defini­
cije priliva od izvoza, tj, obuhvata pojedinih stavki deviznog
dotoka iz inostranstva. Za naš slučaj ovo je veoma važno,
budući da u ukupnom deviznom prilivu doznake radnika' iz
inostranstva već godinama čine značajan deo. Pa i u pogledu
njih otvara se problem da li ih uzeti u bruto iznosu ili u neto
iznosu, umanjujući ih za podizanje deviza sa individualnih ra­
čuna koji se vode kod jugoslovenskih banaka. Ovde su dozna­
ke date u bruto iznosu.
Najbolji odnosi između obe vrste deviznog priliva i ukup­
nog spoljnog duga bili su u 1981. godini. U naredne dve godi­
ne dolazi do naglog pogoršanja, tako da u 1983. godini godiš­
nji priliv (sa doznakama) pokriva samo 82% spoljnog duga.
Ovaj pad, međutim, ne potiče od rasta spoljnog duga, jer on u
to vreme uglavnom miruje (čak je nešto niži nego 1981.), nego
od velikog pada deviznog priliva. Ova tabela najbolje pokazuje
kolike je propuste u sređivanju spoljnoekonomskog položaja
napravila ekonomska politika u kritičnom razdoblju koje je
ranije podrobnije opisano.

43
 Ovde su doznake date u bruto iznosu.
Tabela 18.
Devizni priliv i spoljni dug
- u milijardama dolara
Devizni priliv 1979. 1980. 1981. 1982. 1983.
Izvoz robe 6,8 9,0 10,9 10,2 9,9
Transportne usluge 1,4 1,7 2,0 1.8 1,4
Turizam 1,2 1.6 2,0 1,5 0,9
Kamate 0,2 0,2 0,4 0,3 0,2
Pokloni 0,4 0,4 0,4 0,4 0,4
Ostalo 1,2 1,2 1,4 0,8 1.1
Svega 11,2 14,1 17,1 15,0 14,0
Doznake radnika 3,4 4,0 5,1 4,4 2,9
Ukupno 14,6 18,1 22,2 19,4 16,9

Spoljni dug 15,2 18,9 21,1 20,3 20,6

Priliv (bez doznaka)

prema dugu (%) 74 75 81 74 68
Priliv (sa doznakama)
Prema dugu (<7o) 96 96 105 95 82

U 1982, a zatim ponovo 1983. godini pada priliv od izvoza

robe, transportnih usluga pada, i turizma, a takođe od dozna­
ka radnika iz inostranstva. Ishod nije mogao biti drukčiji nego
devizna nesolventnost u 1983. godini, sa teškim posledicama za
godine koje slede.

STEPEN ZADUŽENOSTI

Među najznačajnije pokazatelje spoljnoekonomskog po­

ložaja jedne zemlje spada odnos godišnjih anuiteta (otplate
glavnice i kamata) prema godišnjem deviznom prilivu. Ovaj
odnos, u anglosaksonskoj terminologiji poznat kao debt Service
ratio, označava stepen zaduženosti zemlje i najčešće se uzima
kao najverodostojniia karakteristika pri razmatranju njenog
kreditnog boniteta. Sto je odnos manji, bonitet je veći i obrat­
no. Kao kritička tačka zaduženosti uzimaju se razne veličine,
već prema tome kakvu ulogu ima zaduživanje u inostranstvu.
Ako se zemlja nalazi u brzom razvoju, te joj je dodatna ino­

44
strana akumulacija potrebna za podizanje novih proizvodnih
snaga, prikladnije je računati sa nižom kritičnom tačkom.
Često se, u tim okolnostima, kao kritična tačka zaduženosti
uzima 18—20%. Kada se, međutim,, pretpostavlja da predstoji
mirniji razvoj, sa niskim stopama rasta društvenog proizvoda,
kritična tačka zaduženosti može biti veća. Za takav slučaj
obično se uzima 25% kao krajnji prihvatljiv odnos između go­
dišnjih otplata i godišnjeg priliva. Objašnjenje je da miran
privredni razvoj ne zahteva nove velike nabavke kapitalnih i
drugih dobara iz inostranstva, od kojih se mnoga moraju
plaćati u gotovu.
Tabela 19.
Stepen zaduženosti

- u milijardama dolara

1979. 1980. 1981. 1982. 1983.

Devizni priliv (sa dozna­

kama radnika) 14,6 18,1 22,2 19,4 16,9
Anuiteti^ 2,6 3,3 4,3 4,3 4,6
Stepen zaduženosti W 17,8 18,2 19,4 22,2 27,2
Devizni priliv (bez doz­
naka radnika) 11.2 14,1 17,1 15,0 14,0
Stepen zaduženosti (%) 23,2 23,4 25.1 28,7 32,8

U svakom slučaju, stepen zaduženosti prelazi kritičnu gra­

nicu, naročito u 1983. godini. Ali ostaje pitanje da li je u ju-
goslovenskom slučaju celishodno uzeti devizni priliv sa dozna­
kama ili bez njih. U trenutku posmatranja, svakako, treba
uključiti doznake radnika iz inostranstva, jer one nesumnjivo
predstavljaju devizni priliv. Međutim, za sagledavanje dalje
perspektive poželjno je obratiti punu pažnju na devizni priliv
bez ovih doznaka. Ova pojava padanja doznaka radnika iz
inostranstva mora imati dva uzroka. Prvi je ekonomsko stanje
u zemlji, oskudica roba, teške rasprave oko privrednog i po­
litičkog sistema i slično. To nije dobar „ambijent" za štednju iz
inostranstva. I same mere ekonomske politike, opravdane same
po sebi kada je reč o režimu raspolaganja devizama na računima
građana, odnosno o kamatama koje se na njih primenjuju,
značile su jako pogoršavanje položaja ranije veoma razmaženih

45
deviznih štediša. Drugi uzrok treba videti u ustaljivanju borav­
ka u inostranstvu mnogih građana koji su tamo bili otišli na
privremeni rad. Kod druge generacije to je još više slučaj.
Ljudi po pravilu štede tamo gde žive, gde su im bankovni
računi i novac pri ruci.
Veoma je važno izdvojiti konvertibilni sektor zaduženosti.
Tu i jesu glavni problemi u jugoslovenskom slučaju. Na kli­
rinškom sektoru, naime, razmena se po pravilu odvija putem
vrednosno uravnoteženih robnih lista, uz nevelike „manipu-
lativne*4 kredite, tako da je pojava većih nesklada (dugovanja
odnosno potraživanja) veoma retka.

Ovde se daju podaci samo za 1983. godinu.

- u milijardama dolara

Devizni priliv sa Stepen

doznakama Otplate
zaduženosti
Konvertibilni sektor 12,8 4,4 34,4
Klirinški sektor 4,1 0,2 4,9
Ukupno 16,9 4,6 27,2

Na klirinškom sektoru zaduženost je simbolična, na kon­

vertibilnom preterano visoka. Pri tome treba imati u vidu izu­
zetnu formalno-pravnu oštrinu sa kojom se na području kon­
vertibilnih finansijskih i kreditnih odnosa postupa sa neured­
nim dužnicima. Iscrpno razrađeni mehanizmi i instrumenti
međunarodnih obligacionih odnosa, krajnje izgrađena solidar­
nost i kooperativnost poverilaca u kažnjavanju neurednih duž­
nika i naterivanju da dug moraju vratiti i neumoljivost sa ko­
jom oni pristupaju ostvarivanju svojih potraživanja čine po­
ložaj dužnika na području konvertibilnih finansijskih kreditnih
odnosa izuzetno ozbiljnim.
Visina deviznih rezervi u ondosu na obim godišnjih otplata
takođe je pokazatelj koji se uzima u obzir pri procenjivanju
kreditnog boniteta. Male devizne rezerve ne ulivaju poverenje
zajmodavcima. U našem slučaju kretanja ove dve veličine bila
su nepovoljna; devizne rezerve fluktuiraju, sa tendencijom ja­
kog pada, a godišnje otplate rastu i bile bi neostvarljive da nije
došlo do odlaganja dugova u 1983. i 1984. godini.

46
 Tabela 20.
Odnos otplata prema deviznim rezervama
- u milijardama dolara

Godina Otplate Devizne rezerve Odnos

1978. _ 3,3 _
1979. 2,6 2,0 1,3
1980. 3,3 2.6 1,3
1981. 4,3 2,7 1.6
1982. 4,3 4,7 2,5
1983. 4,6 1,6 2,9

Odnos između godišnjih otplata i deviznih rezervi najpre

se postepeno, a zatim skokovito pogoršava.
Pogoršavao se, poslednjih godina, i odnos između godiš­
njih otplata (anuitet) i ukupnog stanja duga. Taj je odnos u
1971. godini iznosio 17,1 % a u 1983. godini 22,3%. Ovo je, u
stvari, veoma nepovoljan odnos, koji potiče iz teške rokovne
strukture duga, kao i visokih kamata. Neki međunarodni krite-
rijumi za ovaj odnos postavljaju deset (10) kao gornju granicu.
Naš slučaj odražava izuzetnu koncentrisanost plaćanja anuiteta
u bliskim rokovima.
Konačno, još jedan pogled, na visinu godišnjih otplata po
glavi stanovnika. Ranije smo videli koliko iznosi spoljno zadu­
ženje zemlje svedeno na jednog stanovnika, a ovde ćemo samo
uzeti dve godine perioda koji smo posmatrali. U 1979. godini
na svakog stanovnika dolazilo je 138 dolara duga, a u 1983.
godini oko 202 dolara. Povećanje iznosi 46%.

MEĐUNARODNA UPOREĐENJA

Kako sve ovo izgleda u međunarodnim razmerama? Kako

treba gledati na veličinu i težinu jugoslovenskog spoljnog duga
u poređenju sa drugim zemljama?
Ovde ćemo, razumljivo, posmatrati prvenstveno zemlje u
razvoju. Biće korišćeni razni izvori, pri čemu treba imati u
vidu da metodološki postupak koji oni primenjuju nije istove-
tan. Upravo usled toga pružiće se, ponegde, više prikaza za isti
pokazatelj, kako bi slika mogla biti što potpunija.

47
 Nema sumnje da se Jugoslavija, nažalost, svrstala u grupu
najvećih zemalja dužnika. Tako je stanje njenog spoljnog duga
postalo predmet pokazivanja u raznim pregledima, časopisima
i dokumentacionim materijalima koji se bave ovim pitanjem.
Za stanje duga zemalja trećeg sveta na kraju 1983. godine
uzećemo podatke sređene u publikaciji „Međunarodni dug —
banke i najmanje razvijene zemlje", koju je izdala American
Express.
Tabela 21.
Najviše zadužene zemlje u razvoju
- u milijardama dolara

Zemlja Iznos Zemlja Iznos

Brazil 93,0 Malezija 13,0
Meksiko 89,0 Nigerija 12,0
Argentina 43,6 Peru 11,8
Južna Koreja 40,1 Kolumbija 11,8
Venecuela 34,0 Tajland 11,0
Indonezija 25,0 Sudan 8,0
Filipini 24,6 Obala Slonovače 7,0
Jugoslavija 20,5 Ekvador 6.8
Čile 17,9 Tunis 4,5
Turska 17,0 Urugvaj 4,2
Alžir 15,4 Kostarika 4.1
Maroko 13,0 Kamerun 2,5

Jugoslavija je, kao dužnik, na osmom mestu među svim

zemljama u razvoju. Ako uzmemo prvih deset zemalja sa
gornje liste, uočićemo da je većinom reč o uzdignutijim među
zemljama u razvoju. Šest među njima (Brazil, Meksiko, Ar­
gentina, Venecuela, Jugoslavija i Čile) su zemlje sa društvenim
proizvodom po stanovniku od oko 2000 dolara ili više. Blizu
ove grupe su Južna Koreja i Turska, koje nisu predaleko od
2000 dolara po stanovniku. Moglo bi se zaključiti da je kod
svih ovih zemalja, slično kao u Jugoslaviji, visoka spoljna za­
duženost posledica preterano brzog investiranja, koje je tokom
više godina usisavalo sve nove i nove inostrane kredite.
Samo Filipini i Indonezija od prvih deset zemalja sa pret­
hodne liste, ne spadaju u grupu uzdignutih, ozbiljno indu-
strijalizovanih zemalja u razvoju, budući da im je društveni
proizvod po stanovniku daleko ispod 1000 dolara.

48
 Odnos duga prema društvenom proizvodu pogoršavao se
neprekidno za zemlje u razvoju kao celini usled niske stope
privrednog rasta mnogih među njima ili čak opadanja društve­
nog proizvoda u brojnim najzaostalijim zemljama Afrike i Azi­
je, a na drugoj strani, usled stalnog uvećavanja njihovog spolj-
nog duga. Proračuni koje je napravio K. R. Hope („Inernational
Journal o f Development Baking", januar 1984) pokazuju da
je u 1970. godini odnos njihovog duga prema društvenom pro­
izvodu iznosio 12,3%, da bi se u 1979. godini popeo na
17,8%. Iste 1979. godine taj je odnos za Jugoslaviju bio
24,3%. Docnije je on u nas dalje rastao, tako da smo u 1983.
godini dobili 32%.
Jednu drugu sliku istog odnosa nalazimo u „Finance and
Development", mart 1983, s tim što prikaz obuhvata samo du­
goročne kredite u odnosu na društveni proizvod. U 1979.
godini taj je odnos za nepetrolejske zemlje u razvoju, kao
veliku celovitu grupu, iznosio 22,7%, ali se u 1982. popeo na
25,2%. Za Jugoslaviju proračun je nezahvalno praviti, jer
javno objavljeni podaci ne razlučuju dugoročne od ostalih
kredita. Sa velikim rizikom da grešimo, ovde ćemo kao du­
goročne kredite uzeti finansijske i kredite za opremu. Tako im-
provizujući, dobijamo da je odnos dugoročnih kredita prema
društvenom proizvodu u nas iznosio 1979. godine 21,6%, a u
1982. godini 25,3%. Kretanje je približno isto kao za nepetro­
lejske zemlje u celini.
Odnos duga prema prilivu od izvoza iznosio je 1979. godi­
ne, po maločas pomenutom K. R. Hope-u, za zemlje u razvoju
kao celinu 78,3%. Iste godine taj je odnos u Jugoslaviji bio
104%, znači mnogo nepovoljniji, čak i kada se u devizni priliv
uključe doznake radnika iz inostranstva. Isti odnos duga prema
prilivu od izvoza imali smo i 1982. godine, ali je on u 1983.
godini pogoršan na 122% usled pada deviznog priliva.
Godišnji izveštaj Međunarodnog monetarnog fonda za
1984. godinu navodi da je odnos duga prema izvoznom prilivu
za zemlje u razvoju u 1980. godini iznosio 111%, ali da je u
1982. pogoršan na 144%.
Mnogo je ispravnije, međutim, pogledati kako se odnos
duga prema prilivu od izvoza kretao kod nepetrolejskih zema­
lja u razvoju, u koje spada i Jugoslavija. Prema podacima
Svetske banke („Izveštajni sistem dužnika"), u 1979. godini te
su zemlje imale količnik 119,2, ali se on u 1982. i 1983. godini

49
veoma pogoršao, skočivši na 143,3, odnosno 144,4. Kako je
pokazano, mi smo imali manje razmere ovog pogoršanja, i to
na nižem nivou.
Za stepen zaduženosti (debt Service ratio) navešćemo neko­
liko izvora, budući da je reč o najviše upotrebljavanom poka­
zatelju međunarodne kreditne sposobnosti zemalja. I ovde
smo, prirodno, izloženi značajnoj opasnosti da zaključujemo
na osnovu neujednačenih metodoloških postupaka.
Dugoročno gledano, stepen zaduženosti, kao odnos između
godišnjih otplata (glavnica + kamate) prema prilivu od izvoza,
stalno se pogoršavao za zemlje u razvoju kao celinu. K. R.
Hope pokazuje da je taj odnos u 1970. godini iznosio 8,9%,
dok je u 1979. narastao na 12,6%. Mi smo u 1979. godini već
imali 17,8% (uključujući i doznake radnika u priliv). Dugačku
seriju za stepen zaduženosti nepetrolejskih zemalja daje „ World
Economic Outlook" Međunarodnog monetarnog fonda za
1982. godinu. Prema njemu, ove zemlje imale su u 1973.
stepen zaduženosti 14%, u 1979. već 18,1%, a u 1982. godini
22,3%. Jugoslavija je iste godine imala 22,2%, ali ga je u
1983. pokvarila na 27,2%.
Za nepetrolejske zemlje u razvoju, kao celini, Međunarod­
ni monetarni fond (Godišnji izveštaj za 1984.) naslikao je gra­
fikon stepena zaduženosti u seriji od 1977. do 1983. U početnoj
godini toga perioda godišnje otplate prema prilivu od izvoza
iznose 14—14,5%, a u poslednjoj (1983.) popele su se na blizu
22% .
M. Ledić, u ranije pomenutom članku, izračunava stepen
zaduženosti za 15 glavnih svetskih zemalja-dužnika u 1982.
godini. Najgore je stanje u Argentini (86,1%), zatim u Brazilu
(66,6%) i Čileu (55,6%), što zaista izgleda kao da je izvan
onoga što se uopšte može dočarati kao neka stvarnost. Najbo­
lje među ovih 15 zemalja su Venecuela (13,5%), Južna Koreja
(14%) i Izrael (18,1%). Jugoslavija u toj skali ima 20,9%.
Konačno, „Časopis trećeg sveta SOUTH", u broju od
avgusta 1984., prikazujući 24 najveća dužnika sveta u 1983.
godini, iznosi i njihov stepen zaduženosti. Ovde su najgori Ar­
gentina (132,8%), zatim Meksiko (127,7%) i Brazil (115,5%), a
najbolji Malezija (8,2%), Indonezija (17,4%) i Nigerija
(18,3%). U toj listi Jugoslavija je iskazana sa 25%.
Utešno je da ni u jednom od ovih pregleda Jugoslavija
nije najgora među najgorima.

50
 Za kamatu, ranije smo videli proračune M. Ledića po
kojima je njena prosečna visina za jugoslovenske dugove u
1982. iznosila 14,53%. Isti autor dao je za 1981. godinu pro-
sečnu kamatu 12,52%. Godišnji izveštaj Svetske banke pokazu­
je da je za sve zemlje u razvoju, kao celinu, prosečna kamata
u 1981. bila 11,7%, ali za zemlje Južne Evrope i Sredozemlja,
gde spada i Jugoslavija, prosečna kamata bila je veća, iznoseći
12,5%.
Još jedno upoređenje u vezi sa kamatom. To je odnos iz­
među ukupnog godišnjeg iznosa plaćenih kamata po stranim
dugovima i društvenog proizvoda. To jeste veoma važan poka­
zatelj, jer otkriva koliki je stvarni odliv društvenog proizvoda
kao cene za korišćenje inostranih kredita.
U tom pogledu raspolažemo serijom koju je pripremio K.
R. Hope. U njoj vidimo da su zemlje u razvoju kao celina u
1970. godini na ime kamata morale da odvajaju 0,4% svoga
društvenog proizvoda i da je taj iznos povećan u 1979. godini
skoro tri puta (1,1%). To je posledica i porasta njihovog zadu­
živanja, ali i velikog skoka kamata na međunarodnim finan-
sijskim tržištima. Iste, 1979. godine Jugoslavija je platila na
ime kamata 0,82 milijarde dolara, prema društvenom proizvo­
du od 62,4 milijarde dolara. To daje odnos od 1,3%, što je
nepovoljnije od zemalja u razvoju u celini. U 1983. godini u
našem slučaju beležimo 2,66%, što je zaista vrlo veliko odli-
vanje društvenog proizvoda za ove svrhe. Izvesno je da se
pogoršanje javlja i kod zemalja u razvoju uopšte, ali tim poda­
cima ne raspolažemo.
Za istočnoevropske socijalističke zemlje, budući da veći­
nom nisu članice Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske
banke, sistematski sređene serije podataka ne nalazimo u publi­
kacijama ovih organizacija. Poslužićemo se zato drugim izvo­
rima.
Prema radu R. C. Williamsa i P. M. Kellera „Istočna
Evropa i međunarodne banke" („Finansije i razvoj”, decembar
1982), imale su ove zemlje sledeće kretanje duga:
Najveći dug 1981. godine imao je Sovjetski Savez, a zatim
Poljska, dok je ^Jbanijabez duga. Treba napomenuti da je ov-
de reč o spoljnom dugu u konvertibilnim valutama i to prema
zemljama obuhvaćenim izveštajnom službom Banke za
međunarodne obračune u Bazelu (Austrija, Belgija, Kanada,
Danska, Francuska, SR Nemačka, Irska, Italija, Japan, Holan-

51
 Tabela 22.
Spoljni dug istočnoevropskih socijalističkih zemalja

- u milijardama dolara

Godišnja stopa rasta

Dug 1975. duga 1976—1981 (<7o) Dug 1981.

Albanija - _ _
Bugarska 1,6 6,2 2,3
Čehoslovačka 0,3 50,6 4,7
DDR 2,6 27,4 11,1
Mađarska 2,2 24,5 8,2
Poljska 3.9 26,7 16,2
Rumunija 0,9 33,5 5,0
SSSR 10,1 12.3 20,3

dija, Švedska, Švajcarska, V. Britanija, SAD, kao i filijale ame-

ričnih banaka u Hong-Kongu, Panami, Singapuru i Bahamima).
Kao što se vidi, ovo je uglavnom celokupno zapadno bankarstvo.
U relativnom smislu, međutim, najpovoljnije stanje imao
je Sovjetski Savez. Ovdećemo prikazati veličinu duga po sta­
novniku i odnos duga po stanovniku prema društvenom proiz­
vodu po stanovniku za 1981. godinu.
Tabela 23.
Relativna zaduženost istočnoevropskih socijalističkih zemalja

Zemlja Dug po stanovniku Dug prema društvenom

(dolara) proizvodu po stanovniku (%)
Bugarska 260 5.9
ČSSR 310 5,2
Mađarska 770 17.9
DDR 660 9,0
Poljska 450 11,2
Rumunija 220 9,2
SSSR 75 1.6
Jugoslavija 940 33,6

(Napomena: društveni proizvod po stanovniku, osim za Jugoslaviju, ovde je

procena autora).

Jugoslavija je 1981. godine bila daleko zaduženija nego

istočnoevropske socijalističke zemlje, kako u pogledu njenog

52
 duga po stanovniku, tako naročito u pogledu udela duga u
društvenom proizvodu po stanovniku. Prirodno, i ovde stoje
velike rezerve u pogledu uporedivosti podataka, s obzirom na
metodološke probleme njihovog sređivanja.
Međutim, od 1982. godine Jugoslavija vodi čvršću politiku
zadržavanja spoljnog duga. U 1983. godini on je čak manji za
520 miliona dolara nego u 1981. Slično njoj, istu strategiju pri-
menjuju i neke istočnoevropske socijalističke zemlje. Prema
londonskom „Economist"-u (10. novembar 1984), koji za po­
datke navodi da ih je pripremila CIA u 1983. godini Bugarska
je smanjila spoljni dug (u konvertibilnim valutama) na samo
1,5 milijardi dolara, a DDR na 9 milijardi. Sovjetski Savez je
primenjivao politiku zadržavanja duga u relativno veoma nis­
kim granicama, te je njegovo spoljno zaduženje u 1983. godini
ostalo na nivou onoga od pre šest godina, u grubome oko 17
milijardi dolara. Dug Mađarske smanjen je na oko 7 milijardi,
a Čehoslovačke na oko 2,5 milijarde dolara.
Nasuprot tome, Poljska je stalno uvećavala spoljni dug,
tako da je on, prema pomenutom izvoru, u 1983. godini izno­
sio 25 milijardi dolara, sa veoma nepovoljnim stepenom zadu­
ženosti (debt Service ratio). Slično kretanje imala je i Rumuni-
ja, čiji je dug u 1983. godini narastao na oko 8,5 milijardi
dolara.
Treba, međutim, imati u vidu da procene koje daje CIA
prikazuju spoljni dug istočnoevropskih socijalističkih zemalja u
konvertibilnim valutama, umanjen za visinu njihovih depozita
u komercijalnim bankama Zapada, tj. u bankama koje ne pri­
padaju SEV-u. To bi značilo da je njihovo bruto zaduženje
veće za visinu tih depozita.
U ranije pomenutom radu Williams i Keller iznose da ovi
depoziti za zemlje Istočne Evrope kao celinu iznose oko 24%
od njihovog duga prema zapadnim bankama (u decembru
1981), a depoziti Sovjetskog Saveza čak 53,1% od njegovog
duga.

d e v iz n a Št e d n j a građana

Posebna tema, kada je reč o dugu Jugoslavije, odnosi se

na devizna potraživanja njenih građana kod jugoslovenskih
poslovnih banaka. Nije retko da čujemo da je Jugoslavija za­
dužena mnogo više nego što pokazuju zvanični podaci, te da u

53
njen spoljni dug treba uračunati i iznose na deviznim računima
građana. Na kraju 1983. godine devizni depoziti građana iz­
nosili su 912,7 milijardi dinara, što je po kursu važećem na
dan 31. decembra 1983. godine bilo ravno 7,3 milijardi dolara.
Prema takvom mišljenju, devizni dug Jugoslavije nije bio 20,6
nego 27,9 milijardi dolara.
Ovo je mišljenje potpuno pogrešno i nestručno. Možda
proističe iz naše često susretane sklonosti da sami pokazujemo
većim i prenaglašavamo sopstvene teškoće, a možda ga zlona-
merno šire međunarodni centri psihološkog rata, kojeg nije
pošteđena ni Jugoslavija.
Na potpuno isti način kao i dinarska, devizna sredstva
građana u jugoslovenskim poslovnim bankama predstavljaju
njihovu imovinu poverenu bankama na čuvanje, uz kamatu. Za
ovu imovinu jemči Narodna banka Jugoslavije, kao organiza­
cija federacije. Posredno, dakle, za nju garantuje sama federa­
cija. Za poslovne banke ova sredstva nisu kredit koji su dobile,
od građana, nego depozit koji su primile od građana, kao što
u depozit primaju i dinarske ušteđevine građana.
U stvari, mogućnost da imaju sopstvene devizne račune i
da na njih polažu devize bez dokazivanja porekla deviznog pri­
liva predstavlja izuzetnu privilegiju jugoslovenskih građana, ka­
kva se, u obliku u kojem se kod nas ostvaruje, skoro upšte ne
može naći u drugim zemljama.
Do kraja 1983. godine ova je privilegija bila čak potpuno
neprirodna, budući da su jugoslovenske banke odobravale gra­
đanima kamatu u devizama. Devizna kamata pri nekonvertibil­
nom novcu, hroničnom tekućem deficitu platnog bilansa i sve
većem spoljnom zaduživanju predstavljala je pogubnu praksu
ekonomske politike. Time je veoma snažno podsticano masov­
no, nezakonito prisvajanje deviznih sredstava iz društvenog
sektora od strane građana. Nema mnogo odraslih Jugoslovena
bez sopstvenog deviznog računa!
Uvećavanje devizne štednje putem slobodnog polaganja
deviza na račun i dodavanje devizne kamate podiglo je za ne­
koliko godina deviznu imovinu građana u jugoslovenskim ban­
kama na iznos koji je krajem 1983. godine bio 4,5 puta veći
od celokupnih deviznih rezervi zemlje. Pored velike opasnosti
za deviznu likvidnost banaka, ova devizna masa, sposobna da
bude slobodno upotrebljena za bilo kakav uvoz roba i usluga,
kao i za transferisanje u inostranstvo, predstavlja takođe ogro­

54
mnu devizno sposobnu kupovnu tražnju, potpuno neprimerenu
spoljnoekonomskom položaju zemlje. Na primer, u 1983.
godini celokupan jugoslovenski konvertibilni uvoz iznosio je 8
milijardi dolara i nalazio se pod najoštrijom administrativnom
kontrolom države. U isto vreme građani su mogli apstraktno
gledajući, da uvezu roba i usluga za ćelu svoju deviznu imovi­
nu (7,3 milijardi dolara) potpuno slobodno, samo uz plaćanje
carine.
GREŠKE INVESTICIONE POLITIKE
Neki uzroci visoke zaduženosti Jugoslavije, vukući korene
iz ukupnosti strategije privrednog razvoja od šezdesetih godina
naovamo, već su prikazani. Ovde još reč-dve o tome, uz napo­
menu da se dotičemo samo nekih najkrupnijih pitanja; sva se
ne mogu smestiti u okvir ovog prikaza.
Slabosti ispoljene u investicionom kompleksu bez sumnje
su najvažnije. Proširena reprodukcija, vođena ispravno ili po­
grešno, jeste ono područje ljudskog delovanja koje budućnost
može da čini boljom ili lošijom, da razvija proizvodne snage ili
da ih sputava, da novim generacijama obezbeđuje sve širu os­
novicu za dalji materijalni i društveni napredak ili da ih opte­
rećuje greškama prošlosti.
Posmatrana sa stanovišta stvaranja velikog duga, investi­
ciona politika vođena u prošlosti, a naročito od sredine sedam­
desetih godina, zaista je bila pogrešna. Jedinstveni jugosloven­
ski razvojni plan praktično ne postoji, strategija proširene re­
produkcije rastavljena je na osam republičko-pokrajinskih, bez­
malo nikako povezanih smerova i struktura izgradnje; svih
osam investiraju kao da drugi ne postoje, čak još gore - kao
da su im drugi suparnici. Novopečenim republičko-prokrajin-
skim ekonomijama dozvoljeno je na račun jugoslovenske celine
sve, jer ona nema organizaciono-pravnu i političku snagu da
sagleda i osigura neophodnu harmoniju.
Godine od 1977. do 1979. mogu se smatrati razdobljem
investicione euforije, u visokom stepenu zasnovane na stranim
kreditima.
Inostrana sredstva ulivaju se u zemlju kao široka matica,
ali ne snažnim povećavanjem deviznih prihoda od izvoza roba i
usluga, nego masovnim uzimanjem zajmova iz inostranstva.
Zajmovi su za opremu i finansijski. Tokom pomenute tri
godine dug po kreditima za opremu povećao se za 4,5 milijar­

55
di, a po finansijskim kreditima za 4 milijarde dolara, tj. ukup­
no za 8,5 milijardi dolara - sve za investicije!
Gradi se na sve strane. Spolja dobijena sredstva ulažu se u
rafinerije nafte i petrohemiju, u crnu i obojenu metalurgiju,
hemijsku i industriju gume, u druge objekte sa veoma visokim
organskim sastavom kapitala, zatim u puteve, čak i u brojne
neprivredne projekte!
U vezi s tim, proizvodnja građevinarstva kulminira takođe
1979. godine, da bi zatim stalno padala sve do kraja 1984.
godine.
Na žalost, efikasnost investicija je krajnje loša i stalno
opada. Prenapregnuti materijalni i finansijski bilansi, odsustvo
planiranja i koordinacije, regionalistički pristup izboru i loka­
ciji objekata, davanje prvenstva lokalnim projektima i izvođa­
čima radova, sve to i drugi činioci dovode do neprirodno du­
gačkih aktivizacionih perioda uloženih sredstava, do niskog
korišćenja kapaciteta, pa čak i do onog najgoreg, - da uve-
žena oprema ili čak u celini izgrađeni novi kapaciteti ostaju
potpuno mrtvi, kao ekonomski promašeni.
Posledica je to jednog sasvim anahroničnog lassez faire -
lassez passer „sistema", izvan naših osnovnih ideoloških opre-
deljenja, tamo gde mu nikako ne bi smelo biti mesta - u de-
centralizovanoj samoupravnoj strukturi socijalističke privrede.
Sintetički ishod brojnih investicionih lutanja, kao što je
rečeno, jeste veoma loša efikasnost ulaganja.
U razdoblju 1972- 1976. godine na svaki dinar novog dru­
štvenog proizvoda bilo je istodobno uloženo 6,5 dinara u os­
novne fondove privrede (kapitalni koeficijent). Već to je bilo
veoma loše oplođivanje „kapitala", ako se uporedi sa razvije­
nijim evropskim zemljama. U periodu 1977-1983. godine taj
se odnos još više pogoršao. Tokom tih sedam godina imali
smo 9,5 dinara investicija na svaku jedinicu novog društvenog
proizvoda ili 46% više. Pri tome je iz godine u godinu beležena
gotovo vrtoglava tendencija pogoršavanja:
Kao posledica ogromnog nereda u oblasti investicija, u
1980. godini kapitalni koeficijent je skočio na 14,2, zatim raste
na 19,8, da bismo u 1982. godini imali neverovatno loših 38,10
dinara investicija na jedan dinar povećanja društvenog proizvo­
da. Poslednje, 1983. godine, još neverovatniji odnos: mesto
porasta društvenog proizvoda, beležimo njegov pad, tj. kapi­
talni koeficijent je negativan!

56
 Tabela 24.
Efikasnost investicija
- po cenama iz 1972. god.
Porast
Godina društvenog Investicije Investicije
proizvoda (milijardi prema porastu
(milijardi dinara) društvenog
dinara) proizvoda

1977. 24.1 109,1 4,53

1978. 22,4 120,6 5,38
1979. 24.5 128,3 5,24
1980. 8.5 120,7 14,20
1981. 5,5 108,9 19,8
1982. 2,7 102,9 38,1
1983. -5 ,9 85,4 -14,5

(Podaci su za ulaganja u ukupnu privredu i neprivredu).

Od ovoga je gore još samo to da struktura ulaganja, sa

gledišta spoljnoekonomskog položaja zemlje, relativno sve ma­
nje doprinosi podizanju njenog deviznog potencijala. Tu su na­
ročito karakteristični poljoprivreda i turizam, dve privredne ob­
lasti čiji je razvoj u najmanjoj meri opterećen i zavisan od
neposrednog uvoza. U 1976. godini udeo poljoprivrede u uku­
pnim investicijama bio je srazmerno nizak, samo 6,5%, ali je u
naredne četiri godine bio stalno osetno niži. U turizmu slično:
2,6% u 1976, a zatim udeo njegovih investicija u ukupnim in­
vesticijama pada na 2 ,2 -2 ,3 % .
Veoma su brojna devizno jalova ulaganja. Bilo da je reč o
korišćenju inostranih zajmova za investicije u televizijske cen­
tre, izgradnju visokih škola, podizanje kompleksa za kongresne
ili sportske priredbe, puteve i slično, bilo da je reč o privred­
nim investicijama koje se presporo ili nikad ne aktiviraju, a
naročito o onima koje, umesto da doprinose povećanju deviz­
nog priliva, čine domaću preradu i potrošnju još zavisnijom od
uvoza energetskih i drugih sirovina, sve se svodi na isto: ogro­
mna inostrana sredstva pribavljena putem zajmova stvorila su
dug koji se na vreme neće moći vraćati i koji će za više godina
prekinuti tok podizanja proizvodnih snaga, uvećavanja život­
nog standarda i učvršćivanja samoupravljanja.

57
 G R E Š K E E N E R G E T S K E P O L IT IK E

Uz slabosti u oblasti investicija dolaze slabosti energetske

politike. One su bitno doprinele slabljenju spoljnoekonomskog
položaja zemlje.
Tokom decenije 1971 -1980. svet su dvaput potresli nagli,
zapanjujući skokovi cena nafte. Najpre 1973/74, a zatim
1979/80. godine nepetrolejske zemlje doživele su izuzetne udar­
ce, od kojih se veliki broj nije oporavio ni do danas. Njihov
platni bilans je torpedovan, spoljni dugovi izuzetno podignuti,
privredni rast zaustavljen, nezaposlenost uvećana. Razvijene
zemlje takođe su donekle žrtve prvog talasa, ali su drugi doče­
kale uglavnom spremne.
U prvom trenutku bilo je usled toga veoma mnogo povike
na zemlje izvoznice petroleja. Analize su, međutim, ubrzo
pokazale da su izvozne cene industrijskih proizvoda, a naročito
mašina, opreme i slično, dakle dobara koje zemlje u razvoju
moraju za svoj ubrzani društveno-privredni preobražaj uvoziti
iz razvijenih zemalja, - rasle još mnogo brže nego cene nafte.
Prve su praktički izazvale eksploziju cena nafte.
Drugi činilac proističe iz saznanja o izvesnosti da će nove
energije, u prvom redu energija dobijena fuzijom atoma, naj­
kasnije tokom prvih decenija idućeg veka ući u najširu komer­
cijalnu upotrebu, potiskujući naftu kao energetski izvor i osta­
vljajući joj prvenstveno ulogu hemijske sirovine. Za zemlje u
razvoju koje raspolažu velikim rezervama nafte to je značilo
upozorenje i poziv da svoje izuzetno prirodno blago što je više
moguće iskoriste u međuvremenu.
Tako je stvorena Organizacija zemalja izvoznica nafte
(OPEC), sjedinjujući zemlje najrazličitijih rasnih, ekonomskih,
socijalnih i političkih obeležja na zajedničkom interesu: što
većim podizanjem izvoznih cena ostvariti u što kraćem vreme­
nu što veći dohodak.
Ove promene vide se iz sledećeg kratkog pregleda cena za
jedan barel nafte (jedna metrička tona = 7,33 barela):

1972. oko 3 dolara

1973/74. 12- 13 dolara
1978. oko 13 dolara
1979. 30-32 dolara

58
 Prvi skok podiže cenu nafte 4 puta, a drugi još skoro 2,5
puta, ukupno preko 10 puta u 1979. prema 1972. godini.
Za jugoslovensku privredu, kao što smo videli, udarac
prvog naftnog udara je krajnje ozbiljan, ali ne sudbonosan. On
prekida uspon koji se 1972. i 1973. godine ostvaruje u oblasti
platnog bilansa, koji je u obe te godine bio pozitivan, tako da
je u 1974. i 1975. godini ponovo negativan. Međutim, opšta
politika jačanja spoljnoekonomskog položaja zemlje, vođena u
to vreme, tj. težnja ka uravnoteženom ili čak blago suficitar-
nom platnom bilansu, krupnim deviznim rezervama i jakom
dinaru, relativno brzo dovodi stvari u red. Tekući platni bilans
za 1976. godinu ponovo je suficitaran, devizne rezerve visoke,
dinar čvrst, a zaduženost zemlje u sasvim dobrim granicama.
Ovaj rezultat postignut je, dakle, isključivo povećanjem
ukupnog deviznog priliva zemlje, a ne nekim opštim, sveobu­
hvatnim programom štednje energije i zamene uvozne nafte
alternativnim domaćim izvorima.
Ovo mora biti potpuno razumljivo, jer je prvi udar zate­
kao nespremne manje-više mnoge zemlje sveta, nerazvijene i
razvijene. U tom trenutku o nekom energetskom programu šte­
dnje i zamene nafte u nas nije moglo biti govora.
Međutim, greška koja je ipak napravljena bila je dvostru­
ka. Prvo, posle prvog udara ostalo je u energetskoj politici i
praksi sve po starom. Cene derivata nafte su niske, a naročito
se na niskom nivou veštački održava cena mazuta. To spreča­
va da se s njim štedi i da se zamenjuje. Nastavlja se ili čak
počinje nova izgradnja elektrana na mazut, kao i rafinerija za
preradu nafte. Petrohemijska euforija se pojačava, dolazi do
velikih zajedničkih ulaganja sa stranim partnerima, uz pretpos­
tavku da će se jeftina nafta prerađivati u Jugoslaviji, a petro-
hemijski proizvodi zatim plasirati u evropskim zemljama!
Drugo, ne pristupa se izradi jednog celovitog energetskog pro­
grama niti sagledavanju i uvođenju mera koje bi eventualni
novi naftni udar učinile manje bolnim. Kada je on došao, šest
godina posle prvoga, propušteno se više nije moglo nadokna­
diti. Ekonomska politika najpre se grčevito bori da održi pri­
vredni rast, trošeći devizne rezerve i pristupajući grozničavom
zaduživanju u inostranstvu, u vidu finansijskih kredita, krat­
koročnih robnih kredita, bankarskih pozajmica i slično, kako
bi se obezbedio neophodni uvoz nafte. Docnije, kada su ove
mogućnosti iscrpljene, na domaćem tržištu naftnih derivata

59
dolazi do potpunog nereda, a u ukupnom zbiru, društveni pro­
izvod stagnira ili čak pada, a dugovi ostaju.
Šta bi značio jedan opšti program štednje i zamene uvozne
nafte? Prema istraživanjima u Svetskoj banci” efikasne mere
štednje u saobraćaju, industriji, stambenoj izgradnji, poljopriv­
redi i domaćinstvu mogle bi osigurati da se uštedi 15% energije
bez umanjivanja opšteg privrednog rasta. Da je jedan takav
program ostvaren nakon prvog naftnog udara, drugi udar bi
doveo do neuporedivo manjih teškoća i manje spoljne zaduže­
nosti.
Takođe, kao u onim zemljama koje su blagovremeno i
zrelo uočile sav značaj ovog pitanja, taj je program morao
obuhvatiti stimulativno prilagođavanje domaćih cena energije,
razne stimulacije za upotrebu domaće energije i davanje priori­
teta investicionim ulaganjima u domaće energetske izvore.
Za sada se ne predviđa nailazak trećeg svetskog udara
cena nafte. Projekcije Svetske banke računaju da će do 1990.
godine cena nafte rasti po prosečnoj godišnjoj stopi od 3%.
Ali to ne opravdava što se jedan sveobuhvatni jugoslovenski
program štednje energije i zamene uvozne nafte nalazi tek u
nepotpunim, pojedinačnim delovima.
INOSTRANI KREDITI TRAŽE SE U NAJNEPOVOLJNIJE
VREME
Ogromne potrebe u devizama, nastale slabostima investi­
cione i energetske politike, moraju se zadovoljiti zajmovima
koji se na sve strane traže. Po svim finansijskim tržištima
sveta, kod najvećih svetskih banaka i kod potpuno nepoznatih,
sitnih posredničkih društava nalaze se kreditni zahtevi jugoslo-
venskih banaka, koje traže sredstva za ,,svoje“ organizacije
udruženog rada. Kada dođe čas pregovora o opštem odlaganju
dugova, januara 1983. godine, pokazaće se da nekih 600 ino­
stranih banaka vodi u svojim knjigama naše dugove.
Na žalost, masovna navala jugoslovenskih zajmotražilaca
dolazi potpuno u nevreme. Upravo 1979. godine, zajedno sa
cenama nafte, na inostranim finansijskim tržištima eksplodiraju
i kamate.
Ovde su podaci za LIBOR, tj. kamate koje banke u Lon­
donu nude na šestomesečne depozite u US dolarima, budući da

11 Videii „Energija u zemljama u razvoju", Svetska banka, avgust 1980.

60
je za najveći deo kredita koje su zaključile jugoslovenske banke
u inostranstvu ugovoren upravo LIBOR.

Tabela 25.
Kamata na zaključene kredite

Godina Kamatna stopa

1978 9,20
1979 12,15
1980 14,03
198 16,63
1982 13,48
1983 9,82
1984. (I - III kvartal) 10,41-12,19

(Podaci su iz „International Financial Slatistics", I.M.F., novembar 1984.).

Ovaj „nastup" veoma je mnogo koštao jugoslovensku pri­

vredu. Postalo je neophodno da se uzimaju novi inostrani kre­
diti da bi se mogle vratiti veoma uvećane kamate po starim!
Da se i ne govori o uticaju svega ovoga na troškove poslovanja
privrede, na visinu inflacije itd.
Krivica nije na nama što su podignute kamate u Londonu
ili Njujorku, ali jeste krivica što su krediti pod tim uslovima
uzimani za investicije u kapacitete koji se neće dovoljno koris­
titi, ili koji će biti devizno sterilni, ili u neprivredna ulaganja
koja život čine danas boljim i lepšim, ostavljajući teret otplata
generacijama koje dolaze.
Dole je jedna tabela koja pokazuje odnos između duga na
kraju jedne godine i ukupno plaćenih kamata u istoj godini
(nije prosečna kamata na uzete kredite).
Zapažamo krajnje loše odnose između stanja duga i pla­
ćenog iznosa kamata u 1981. i 1982. godini. Međutim, nakon
pada LIBOR-a u 1983. godini on opet raste u 1984. Plaćene
kamate u 1984. godini opet će, prema proceni, biti 2 milijarde
dolara.
Međutim, to je bila sudbina svih zemalja u razvoju - ve­
likih pozajmljivača i dužnika. Sve su one žrtve bezobzirne eks­
ploatacije koja se vodi putem kamatnih manipulacija koje se
javljaju u najvećim svetskim finansijskim centrima: Njujorku i
Londonu. Ugovore za uzimanje kredita zajmotražilac potpisuje

61
 Tabela 26.
Odnos planske kamate prema stanju duga

- u milijardama dolara
Godina Stanje Plaćena Odnos
duga kamata

1978. 11,8 0,45 3,84

1979. 15,2 0,82 5,39
1980. 18,9 1,28 6,79
1981. 21,1 2,11 9,99
1982. 20,3 2,05 10,11
1983. 20,6 1,79 8,31

tako što prihvata LIBOR, kao promenljivu veličinu, a zatim je

u rukama zajmodavalaca da, potpuno nezavisno od dužnika,
određuje veličinu LIBOR-a.
Postoji procena (Paulo Neuhaus, iz MMF-a) da nepetro-
lejske zemlje u razvoju gube u 1982. godini preko 2,3 milijarde
dolara za svakih 1% porasta LIBOR-a!

SLABOSTI DEVIZNOG „SISTEMA*4

Ako postoje greške i ako one vode ka lošem završetku,

treba da postoji još jedna, poslednja u lancu grešaka koja ceo
jedan nepovoljan tok propušta da se razlije u more teških
posledica. Tu neslavnu ulogu odigrao je devizni „sistem"
uveden 1977. godine.
Slabosti i propusti razvojne i tekuće ekonomske politike,
posebno energetske politike, ispoljili su se, u svoj svojoj oštrini
i čak se pojačali, upravo zahvaljujući načinu na koji su od
1977. godine bili uređeni spoljnotrgovinski odnosi zemlje.
Hronologija je bila sledeća:
1977. - na scenu stupa novi devizni zakon; njegovi autori
polaze od načela da su devize sastavni deo dohotka osnovne
organizacije udruženog rada; devize pripadaju krajnjem izvoz­
niku; republika, odnosno pokrajina utvrđuje svoju „poziciju" u
jedinstvenom platnom bilansu Jugoslavije;
1978. - već je vidno da se ova načela izrođuju u a) mono­
pol krajnjih izvoznika nad devizama i b) teritorijalnu blokadu

62
 deviza u okviru republika, odnosno pokrajina; opSta oskudica
deviza dovodi, u vezi s tim, do naglog narastanja „crnog"
deviznog kursa; tekući deficit je 1,2 milijarde dolara, a spoljni
dug se povećava za 2,3 milijarde dolara;
1979. - isti smer kretanja kao u prethodnoj godini, uz re­
kordan deficit (3,7 milijardi dolara), galopirajuće povećanje
spoljnog duga (3,1 milijardi dolara) i veliki pad deviznih rezer­
vi (za 1,1 milijardu dolara);
1980. - devizni „sistem" se srušio; devizne potrebe zemlje
obezbeđuju se rekordnim povećanjem duga (za 3,4 milijarde
dolara);
1981. - izvoz veoma pada, čak i nominalno, dug je veći
za daljih 2,4 milijarde dolara; pribegava se masovnom koriš-
ćenju kratkoročnih kredita, bankarskih pozajmica i slično iz
inostranstva;
1982. - izvoz još pada, čak i nominalno, devizne rezerve,
nakon daljeg pada od 0,8 milijardi dolara, ostaju na minimu­
mu; devizno tržište prestaje da radi, bez ikakvih prelaznih
mera; to dovodi do haosa u oblasti komercijalnih i dužničkih
odnosa i prema inostranstvu i prema zemlji; nastaju masovne
docnje u izvršavanju obaveza;
1983. - opšta međunarodna akcija odlaganja jugosloven-
skih dugova; kreditni odnosi sa inostranstvom dolaze pod is­
ključivu nadležnost države; Narodna banka Jugoslavije dobija
ulogu komesara sa zadatkom da osigura uredno plaćanje ino­
stranih obaveza; jugoslovenske poslovne banke udaljene su sa
međunarodnih poslovnih tržišta;
1984. - isto kao prethodne godine.
Kada govorimo o deviznom sistemu iz 1977. godine, mo­
ramo najpre istaći njegovo jasno odstupanje od osnovnih soci­
jalističkih postulata, bar iz dva razloga. Prvo, načelo da „devize
pripadaju onome ko ih ostvaruje", dakle, bilo kojem krajnjem
izvozniku, znači potpun raskid sa bilo kakvim planom na nivou
Jugoslavije kao celine. Za svaku pojedinu organizaciju udruže­
nog rada imperativ je izvoziti, da bi se moglo uvoziti, da bi se
moglo proizvoditi, dakle postojati. Tipičan laissez faire - laissez
passer model od pre dva veka, ovoga puta u spoju sa samoupra­
vljanjem! Engels bi u tome video stihiju slepih tržišnih sila, os­
tavljenih da deluju potpuno izvan svesnog usmerenja od strane
društva. Drugo, u uslovima opšte deficitarnosti deviza u jednoj
zemlji koja mora da se brzo razvija, načelo da devize pripadaju

63
krajnjem izvozniku neposredno vodi u prisvajanje tuđeg
dohotka bez rada, putem ,,crnih“ kurseva, iznuđenog udruživa­
nja akumulacije itd. Organizacije i područja koja imaju više
deviza izrabljuju one koje ih imaju manje.
Samo tako se mogu objasniti upornost i bezobzirnost sa ko­
jima su svojevremeno nametnule i sa kojima još uvek ovaj sis­
tem brane one snage koje su u njemu stekle izvanredne privi­
legije.
Antiplanska priroda deviznog sistema mogla se prepoznati
od samog trenutka uvođenja u život. Mehanizme uvoznog rob­
nog režima, koji se izražavaju čak i u kapitalističkim zemljama
bez izuzetka, kojim robama jedna privreda može dozvoliti, i pod
kojim uslovima, da prelaze granicu u uvozu, - novi sistem je
srušio kao izlišne. Koje se robe mogu slobodno uvoziti, za koje
je potrebna dozvola, za koje važe robni kontingenti ili globalne
devizne kvote, itd. - sve je to zbrisano i zamenjeno pravilom:
ko ima devize taj može da uvozi!
Čak i onaj minimum planiranja koji vidimo kada, na
primer, američka administracija odredi kvotu za uvoz tekstila ili
Evropska ekonomska zajednica za uvoz mesa, - bio je napu­
šten.
Naša nova praksa otišla je, pri nekonvertibilnom dinaru,
ispred onoga što sebi mogu dozvoliti zemlje sa konvertibilnim
novcem.
Ovaj devizni sistem, plemenit po motivu da udruženi rad
treba da ovlada celinom ostvarenog dohotka, pošao je, na ža­
lost, od očigledne, vulgarne zablude da su ostvarene devize same
po sebi dohodak.
U operativnom pogledu sistem je ispoljio više „konstruk-
cionih grešaka4*, usled kojih objektivno nije mogao da funkci-
oniše. Tek bitne administrativne intervencije uspele su da uspo­
stave neko ad hoc odvijanje međunarodnih ekonomskih odnosa,
ali su privilegovane snage sve do danas uvek uspevale da saču­
vaju monopol nad devizama.
Jedna takva greška je u tome da apsolutna devizna decen­
tralizacija obezbeđuje devize za sve osim za ono što je ključno.
Tako su neke životno važne delatnosti, kao železnica ili elektro­
privreda, ostale bez deviza neophodnih čak za tekuće održava­
nje. Takođe, zemlja je ostala neobezbeđena uvoznom naftom,
što je moglo biti otklonjeno samo posebnim zakonom o obavez­
nom izdvajanju deviza za ovu svrhu.

64.
 Drugo, teritorijalna monopolizacija deviza stavila je poje­
dina područja u potpuno neravnopravan položaj. Platno-bilans-
ne pozicije republika i pokrajina značile su da ceo devizni priliv
koji ostvare pravna ili fizička lica iz jedne republike - pokraji­
ne ide u korist njene „pozicije", dok je svi devizni odlivi nepo­
sredno terete. Nezamislivo pogrešna šema! U krajnjem, najgo­
rem slučaju dobijen je primer Vojvodine. Veoma veliki deo nje­
nih roba (hrana, derivati nafte i drugo) je pod zabranom izvoza,
a veoma veliki deo proizvoda koje uvozi privreda ove Pokrajine
(sirova nafta, sirovine za veštačka đubriva i drugo) plaćaju se
devizama, da bi se u prerađenom stanju prodavale širom zemlje
za dinare. Rezultat - devizna paraliza Vojvodine.
Treća greška su kursne razlike. One nastaju na taj način što
vlasnici deviza polažu pravo, u meri u kojoj vrednost dinara
pada, na sve veće dinarske protivvrednosti za strana sredstva
koja zakonito drže na svojim deviznim računima, dok su ta ista
sredstva stvarno nestala, jer su utrošena za potrebe onih subje­
kata koji nemaju sopstvenih deviza. I ovo je „specijalitet" našeg
deviznog sistema, poguban sa stanovišta uslova privređivanja,
obuzdavanja inflacije i drugih. Krajem 1984. godine privreda i
banke imali su oko 2.300 milijardi dinara nepokrivenih kursnih
razlika, dok se za 1985. godinu predviđa još novih 940 milijardi.
Ove astronomske veličine treba da plate oni koji su kupili devize
onima (pravnim licima i građanima) koji i dalje formalno-prav-
no raspolažu devizama, ali čija su devizna sredstva stvarno
nestala, snagom zakonskih propisa.
Četvrta, neposredno odlučujuća greška sa stanovišta naras­
tanja jugoslovenskog spoljnog duga bilo je potpuno poverenje i
sloboda koju je republičkim - pokrajinskim SlZ-ovima za me­
đunarodne ekonomske odnose sistem dao kako u odobravanju
uvoza robe na kredit, tako i u davanju dozvole za uzimanje fi-
nansijskih kredita iz inostranstva. Pri nepostojećoj centralnoj
kontroli ovih tokova, pri razjedinjenosti pravnih nadležnosti i
gonjenju i kažnjavanju prekršilaca „dogovorene" jugoslovenske
spoljnoekonomske politike, dobili smo džinovske deficite teku­
ćeg platnog bilansa i isto takve skokove spoljnog duga.
Posledice do kojih je doveo devizni sistem uveden 1977.
godine su višestruke. Političke posledice ogledaju se u potpu­
nom isključivanju samoupravljanja iz međunarodnih ekonom­
skih odnosa, a naročito kreditnih. Makroekonomske posledice
treba videti u jakom uticaju koji je devizna stihija imala na pri-

65
vreani rast, tj. na pojavu stagnacije i caK recesije, a posebno
visoke inflacije. Devizna sloboda pretvorila se u svoju suprot­
nost, devizni potencijal zemlje postao je usko grlo njenog pri­
vrednog života i razvoja. Finansijske štete su nesumljive. Poje­
dinačno vezivanje uvoza za izvoz svake pojedine organizacije
udruženog rada samo po sebi donosi gubitke u izvoznim priho­
dima, jer su izvozne cene relativno lošije. Docnije, nakon pres­
tanka deviznog tržišta, proglašen je apsurdan princip da svako
obezbeđuje devize za vraćanje ranije uzetih inostranih kredita,
koje su u deviznom obliku stvarno koristili drugi, jer su ih kupili
na deviznom tržištu. Ovo je mnoge primoralo da bezuslovno
izvoze, uz nepovoljne cene. Tako je došlo do poznate pojave da
se iste robe istovremeno izvoze i uvoze, uz procenu (nedovoljno
pouzdanu) da devizni gubitak usled toga iznosi bar 800 miliona
dolara u 1984. godini.

HIPOTEZA ZA STRATEGIJU IZLAZA

Za strategiju prevazilaženja veoma neprijatne, preterane,

nepodnošljive inostrane zaduženosti van sumnje je neophodno
oceniti stanje na kraju 1984. godine. Ono bi bilo upoređeno sa
,,normalom“ koja bi bila prihvatljiva, zatim bi se morali sagle­
dati uslovi da se ,,normala“ postigne, a na kraju putevi kojima
treba ići ka tom cilju.
Ako je stanje spoljnog duga na kraju 1983. godine bilo 20,6
milijardi dolara, kretanja u tekućem deviznom bilansu i kredit-
no-finansijskim odnosima sa inostranstvom u 1984. godini, ko­
liko se može proceniti, daju suficit od oko 0,6 milijardi. Za toli­
ko bi mogao biti smanjen inostrani dug, ukoliko se ovaj pozi­
tivni saldo ne upotrebi za povećavanje veoma niskih deviznih
rezervi zemlje. Uzmemo li ovo poslednje kao ispravno, stanje
duga na kraju 1984. godine moglo bi biti isto kao godinu dana
ranije, dakle oko 20,6 milijardi dolara.
Stepen zaduženosti (debt Service ratio), kao odnos između
obaveza za otplatu glavnice plus kamate prema ukupnom deviz­
nom prilivu (uključujući doznake iz inostranstva), mogao bi biti
reda veličine 30%. To je lošije nego u 1983. godini, kada smo
imali 27,2%.
,,Normalu“ možemo postaviti u dve varijante. Blaža bi zna­
čila da se zadovoljavamo sa stepenom zaduženosti od 25%, a
oštrija da treba dostići 20%. Druga varijanta nesumnjivo bi zna-

66
 Čila, uz devizne rezerve koje bi bile ravne tromesečnoj vrednosti
uvoza, da je uspostavljen zadovoljavajući kreditni bonitet zemlje
na međunarodnim finansijskim tržištima.
Prvenstvo treba dati uvećavanju deviznih rezervi (do nave­
dene veličine) nad apsolutnim smanjivanjem spoljnog duga. Pod
uslovom da se uredno plaćaju kamate, strani kreditori verovatno
prihvataju konstantu glavnice (uz eventualno reprogramiranje),
a mogu biti osetno ohrabreni ako rastu devizne rezerve, kao
prva zaloga spoljne likvidnosti zemlje.
Treba kap osnovu strategije prihvatiti da se „normala" ste-
pena zaduženosti postigne u najkraćem mogućem vremenu, ali
ne po cenu stagnacije ili recesije, niti povećavanja nezaposleno­
sti, niti daljeg padanja realnog životnog standarda.
Da li je sve to kvadratura kruga, treba sagledati projekci­
jom deviznog priliva i odliva u 1985. godini i dalje.
Ako pođemo od 18 milijardi dolara ostvarenog deviznog
priliva u 1984. godini, primenimo hipotezu njegovog rasta po
stopi od 10% u narednim godinama i računamo sa godišnjim
anuitetom od oko 5,5 milijardi dolara, dobijamo sledeći stepen
zaduženosti (debt Service ratio), u procentima:

1984. 1985. 1986. 1987. 1988.

30,0 28,0 26,0 22,5 20,0

Po ovoj hipotezi blaža normala (25%) bila bi dostignuta za

dve i po godine, a oštrija (20%) za 4 godine.
Hipoteza pretpostavlja da ukupna veličina glavnice ostaje
približno nepromenjena, što se postiže bilo zamenom kredita
bilo njihovim reprogramiranjem.
Suficit tekućeg platnog bilansa treba dozvoliti samo u 1985.
i 1986. godini, da bi se devizne rezerve povećale na 3 - 3 ,5 mili­
jardi dolara. Nakon toga ne treba dozvoljavati pojavu suficita,
nego povećavati uvoz, kako bi se stope privrednog rasta podigle
na viši nivo, odnosno da bi se obnovio uvoz opreme, bez koje ne
može biti tehnološkog napretka.
Ključni uslov hipoteze je ostvarivanje stope rasta od 10%
prosečno za ukupan devizni priliv u 1985. godini i dalje.
U ukupnom deviznom prilivu, prihodi od izvoza roba učes­
tvuju u nas sa oko 60%. Ovom prilivu, prema tome, treba po­

67
svetiti najveću pažnju. Izgleda sasvim ostvarljivo da vrednost
izvoza raste za 10% nominalno godišnje, od čega jedna polovina
može da otpada na realno povećanje fizičkog obima, a druga
polovina na porast izvoznih cena. Za zemlje OECD-a kao celinu
predviđanja glase da će stopa inflacije u 1985. godini iznositi
5,25%, što bi povoljno odgovaralo našem nastojanju da postig­
nemo bolje izvozne cene nego do sada. Razumljivo, preduslov je
da se sistem spoljnoekonomskih odnosa izmeni na način da pre­
stane stihija i neorganizovanost nastupa na inostranim tržištima,
koja i jeste glavni uzrok naših slabih izvoznih cena.
Ne bi trebalo da bude nepremostivih prepreka za ovaj cilj
na strani inostrane tražnje. Zemlje OECD-a, ocenjuju da će, kao
celina, ostvariti povećanje društvenog proizvoda u 1985. godini
za 2,5%, koliko treba da poraste i njihova ukupna domaća tra-
žnja. Izvan grupe zemalja OECD-a za nas je svakako od poseb­
nog interesa izvoz kapitalnih dobara (mašine, oprema, brodovi)
i izvođenje investicionih radova u zemljama u razvoju, naročito
petrolejskim. Ovde su izgledi za povoljnije izvozne cene veći.
Međutim, prvi uslov za to jeste da se konačno postavi na ozbilj­
ne osnove izvoz kapitalnih dobara na kredit, preko Jugosloven-
ske banke za međunarodnu ekonomsku saradnju i poslovnih
banaka.
Sa strane socijalističkih zemalja Istočne Evrope tražnja za
našim robama, na nivou koji bi odgovarao stopi rasta izvoza u
ovoj hipotezi, ne bi trebalo da bude sporna.
Ostaje da ekonomska politika obezbedi trajnu podršku iz­
voznoj privredi svim poznatim merama. Tu je celishodno pos­
tavljen kurs dinara, jake subvencije (na selektivnoj osnovi),
izdašno kreditiranje izvoznih delatnosti, investicije koje
strukturu privrede popravljaju u pravcu većeg izvoza, odnosno
osiguravaju veće fondove roba za izvoz.
Isti odnos ekonomska politika trebalo bi da ima i prema
delatnostima izvoznih usluga. Ne može se ničim opravdati što je
devizni priliv od prevoza i osiguranja robe i putnika u teškom
padu i stagnaciji, te je u 1983. i 1984. godini iznosio samo po
oko 1,4 milijarde dolara. Nužno je što pre ostvariti bar po dve
milijarde dolara, koliko smo imali u 1981. godini.
Druga uslužna delatnost, turizam, donosi takođe slab deviz­
ni prihod. U 1983. i 1984. godini tu smo imali po oko milijardu
dolara, što ne odgovara objektivnim mogućnostima, naročito
kada se uporedi sa drugim mediteranskim zemljama. Ekonom­

68
 ska politika morala bi i ovde obezbediti da godišnja stopa priliva
bude najmanje 15%, mada ni 20% ne bi bio nikakav naročit
uspeh. Odliv deviza iz društvenog sektora turizma u privatne
džepove građana treba ukloniti svim silama.
Doznake radnika iz inostranstva, kao što je ranije pokaza­
no, kulminirale su 1981. godine, da bi zatim jako padale tokom
naredne dve godine. U 1984. godini vratile su se na nivo od oko
3,5 milijardi dolara. Izvesno je da ovde ima još neiskorišćenih
rezervi, a treba podvući da doznake radnika iz inostranstva
donose bruto devizni priliv veći od turizma i saobraćaja zajed­
no! Problem je, međutim, takođe u dosta skromnom neto
efektu ovog priliva, budući da iznos devizne efektive podignute
sa deviznih računa građana tokom poslednje dve godine čini
5 5 -6 0 % . Sve mere koje bi vodile kako većem bruto prilivu
tako i manjem odlivu sa deviznih računa građana bile bi dobro­
došle.
I druge stavke deviznih prihoda, iako skromnije po znača­
ju, mogle bi, i morale, dati veći doprinos potrebnom uvećavanju
ukupnog deviznog priliva i imperativnom ponovnom uspostav­
ljanju međunarodnog kreditnog boniteta zemlje. Relativno mno­
go više mora se ostvariti, na primer, putem zajedničkih ulaganja
sa stranim partnerima. Sada je ovaj priliv toliko zanemarljiv da
ga uopšte nema niti u planskoj niti u statističkoj nomenklaturi.
Naravno, ovde je reč o transferu kapitala, a ne o tekućem deviz­
nom prilivu, ali efekat na devizni potencijal zemlje je isti, a sa
stanovišta spoljne zaduženosti bolji, jer ovaj transfer ne uvećava
zaduženost zemlje. Neke druge socijalističke zemlje ostvaruju
ovim putem neuporedivo veće devizne prilive. Nedavno doneti
novi zakon o zajedničkim ulaganjima sa stranim partnerima mo­
gao bi doneti mnogo više nego do sada, pod uslovom da se jugo-
slovenska stopa inflacije bitno smanji, a propisi o poslovanju
privrede, toliko nesigurni i promenljivi tokom dužeg niza godi­
na, ustale i racionalizuju. Bez toga strani partneri neće biti u
stanju da sagledaju pouzdanu kalkulaciju cene koštanja i pro­
fita.
U ovom razmatranju nije se nužno zadržavati na strani
deviznih odliva. Premisa je da u tekućem platnom bilansu za
dogledno vreme ne srne biti deficita. Naprotiv, još neku godinu
potreban je suficit, da bi se zatim prešlo na uravnoteženo stanje,
uz jake devizne rezerve. Pa ipak, neophodno je ponovo istaći
izuzetni značaj uvoza nafte za devizni položaj zemlje i njenu

69
 spoljnu likvidnost. U tom pogledu bezuslovno se moraju obez-
bediti dve stvari. Jedna je sveobuhvatni jugoslovenski program
štednje energije i što veće zamene uvoznih vidova energije doma­
ćim, a druga — ostvarivanje trajnih kreditnih aranžmana za
uvoz nafte' što se čini da je moguće postići sa jednim brojem
prijateljskih zemalja izvoznica nafte.
Ovo je bila veoma gruba skica za hipotezu kretanja stepena
ukupne zaduženosti u godinama koje neposredno predstoje.
Slika nije preterano nepovoljna. Međutim, ona je daleko teža
kada se uzme u obzir samo konvertibilni bilans.
U 1984. godini stepen zaduženosti zemlje iznosio je (ocena)
u konvertibilnom bilansu 3 7 -3 8 % , što je odista veoma visoko.
To je trenutno suštinski problem celine jugoslovenskih spoljno-
ekonomskih odnosa, i više od toga. Njegovo rešavanje ne trpi
odlaganja.
Uzmimo slične pretpostavke kao i za ukupni bilans. Izvoz
roba da raste nominalno po stopi od 10% godišnje, izvoz usluga
nominalno po stopi od 15%, doznake iz inostranstva da zadrže
nepromenjen nivo, prihodi od kamata po kreditima koji su dati
inostranstvu da blago rastu; na drugoj strani, otplate glavnice
po našim dugovima da se kreću oko 3,5 milijardi dolara godi­
šnje, a plaćanje kamata po njima oko dve milijarde dolara.
Možemo zaključiti:
a) u 1985. godini stepen zaduženosti u konvertibilnom bi­
lansu ostaće isti kao u prethodnoj godini (oko 38%),
b) biće potrebne najmanje četiri ili čak četiri i po godine da
se zadovolji blaža ,,normala“ (25%) za stepen zaduženosti,
c) u najboljem slučaju može se oštrija ,,normala“ (stepen
zaduženosti 20%) postići 1989. godine, ali je verovatnije da će
taj cilj biti ostvaren 1990. godine.
Ovde se, međutim, potpuno ostavlja po strani pitanje rea­
lističnosti pretpostavke da jugoslovenski spoljni dug u narednim
godinama miruje na nepromenjenoj visini koju beleži na kraju
1984. godine ili čak da se smanji za tri milijarde dolara, kao što
najavljuju zvanične projekcije savezne vlade. O ovome bi se
moglo prosuđivati tek na osnovu dubokih analiza svih moguć­
nosti i uslova ekonomskih i socijalnih kretanja i razvoja u bu-
bućnosti, što izlazi iz teme kojom se bavi ovaj rad. Ipak se ne
može otkloniti utisak da treba računati sa alternativom da će
jugoslovenski dug nužno morati da raste. To izgleda verovatno
bar za period od 1987. godine nadalje, jer je teško očekivati da

70
će uvoz kapitalnih dobara i novih tehnologija moći biti toliko
dugo obustavljen. U tom slučaju biće nužni novi krediti za op­
remu. Ako tako bude, treba im prići veoma organizovano, samo
po izborima koji proističu iz celovitog jugoslovenskog razvojnog
plana i to sa početkom plaćanja („grace period") od bar četiri
godine. Finansijske kredite celishodno je koristiti samo za sređi­
vanje opšte devizne likvidnosti zemlje, prvenstveno u korist de­
viznih rezervi zemlje.

Da li je, nakon svega, shvaćen izuzetni značaj naše sadašnje

prezaduženosti? Da li su dovoljno jasni uzroci koji su do nje do­
veli i koji se ne smeju ponoviti?
Prezaduženost je odstranila samoupravljanje iz naših među­
narodnih ekonomskih odnosa, zamenjujući ga ad hoc adminis­
trativnom regulativom izvozno-uvoznih tokova, od slučaja do
slučaja, od problema do problema. Prezaduženost bitnije utiče
na visinu inflacije, jer se ogromni iznosi anuiteta, po sve većem
kursu stranih valuta, moraju smestiti u cene proizvođača, uzdi­
žući ih daleko preko onoga što je poznato u Evropi. Prezadu­
ženost neposredno koči zapošljavanje mladih generacija, jer
akumulacija neophodna za otvaranje novih radnih mesta odlazi
na otplaćivanje spoljnih dugova; pod tim okolnostima, pojačani
rast zaposlenosti još više će rađati snažne inflacione pritiske.
Prezaduženost vodi socijalnom raslojavanju usled nejednakog
položaja privrednih organizacija u tom pogledu, usled pretera-
nog obezvređivanja dinara, kako bi se podsticao izvoz; pri
masovnom posedovanju deviznih računa građana, što je jugosio-
venska specifičnost, to neposredno snaži imovinsku polarizaciju.
Prezaduženost obara životni standard građana, jer oduzima rob­
ne fondove potrebne domaćoj potrošnji, nužno ih usmeravajući
ka izvozu. Prezaduženost stvara one gubitke u privrednim orga­
nizacijama i bankama kojih inače ne bi bilo. Prezaduženost blo­
kira, usled lošeg kreditnog boniteta zemlje, priliv one inostrane,
dodatne akumulacije koja je neophodna zemlji koja mora da se
brzo razvija...
Nema mistifikacija kada je reč o prezaduženosti. Slika je
potpuno jasna, i u pogledu veličine, i u pogledu uzroka i u po­
gledu posledica.
Ipak, čini se da stanje nije nepopravljivo. Veoma velike šte­
te koje je jugoslovenskoj privredi, društvu i zemlji nanelo nepri­
rodno zaduživanje u inostranstvu platili su standard radnih lju­

71
di, ono što je racionalno u samoupravnom sistemu, razvojni
uspon zemlje i njen međunarodni ugled. Međutim, to bi moglo,
pri ispravnoj ekonomskoj politici, pri nužnim poboljšanjima u
političkom sistemu, početi da pripada prošlosti.

Beograd, 15. decembar 1984.

72
PRILOZI

73
 SPOLJNI DUG JUGOSLAVIJE
(stanje duga na kraju godine)

- u milionima dolara
Godina Finansijski Krediti Ostali Kratkoročni Svega
krediti za robni krediti
opremu krediti

1966. 276 636 384 122 1.418

1967. 361 737 405 117 1.620
1968. 399 846 416 179 1.840
1969. 440 1.042 396 237 2.115
1970. 620 1.112 415 203 2.350
1971. 859 1.497 487 302 3.177
1972. 1.330 1.885 527 145 3.933
1973. 1.829 2.239 467 96 4.663
1974. 2.012 2.797 408 107 5.360
1975. 2.354 3.608 469 114 6.584
1976. 3.000 4.297 506 100 7.934
1977. 3.344 5.304 688 174 9.540
1978. 4.281 6.283 797 432 11.832
1979. 5.514 7.793 963 929 15.232
1980. 6.933 8.788 1.065 2.050 18.873
1981. 8.391 9.046 1.261 2.322 21.096
1982. 9.058 7.530 1.943 1.810 20.341
1983. 9.969 7.123 2.344 1.141 20.577

Napomena: u pojedinim godinama postoji stavka „ostalo zaduženje", koja ovde

nije posebno iskazana, ali je sadržana u koloni „svega".

Izvor: „Bilten" NBJ, br. 6 - 7 , juni - juli 1984.

 KREDITI DATI INOSTRANSTVU I NETO
ZADUŽENJE JUGOSLAVIJE
(Stanje na kraju godine)

Godina Krediti dati Neto dug

inostranstvu Jugoslavije

1966. 237 1.181

1967. 271 1.349
1968. 312 1.528
1969. 407 1.708
1970. 492 1.858
1971. 478 2.699
1972. 506 3.427
1973. 683 3.980
1974. 708 4.652
1975. 786 5.798
1976. 916 7.018
1977. 1.116 8.424
1978. 1.107 10.725
1979. 1.220 14.012
1980. 1.526 17.347
1981. 1.585 19.511
1982. 1.718 18.623
1983. 1.848 18.729

Izvor: „Bilten" NBJ, br. 6 - 7 , ju n i-ju li 1984.

76
 PLATNI BILANS JUGOSLAVIJE
- u milionima dolara ‘

1982. 1983.

Izvoz roba 10.241 9.914

Saobraćaj i osiguranje 1.783 1.455
Turizam 1.520 947
Kamate (naplaćene) 276 179
Doznake radnika i drugo 4.810 3.427
Investicioni radovi i drugo 809 1.111
Priliv ukupno 19.439 17.033
Uvoz roba 13.334 12.154
Saobraćaj i osiguranje 877 660
Turizam 105 85
Kamate plaćene 2.049 1.711
Doznake (odliv) 3.147 1.793
Investicioni radovi i drugo 391 356
O dliv ukupno 19.903 16.759
Saldo tekućih transakcija -464 + 274

ODNOS DUGA PREMA DRUŠTVENOM PROIZVODU

ZEMALJA U RAZVOJU
- u procentima
1975. 1977. 1979. 1981. 1982.

Zemlje srednjeg dohotka,

uvoznice nafte 13,7 15.1 16,8 19,4 23,6
Zemlje najveći dužnici 15,1 17,9 18,6 18,2 22,8
Evropske i mediteranske
zemlje 11,8 12,3 14,4 20,1 23,4
Jugoslavija 7.5 6.8 5,4 7,7 9.2

Izvor: Svetska banka, „Spoljni dug zemalja u razvoju", izdanje 1983 - 1984.

Napomena: spoljni dug u ovoj publikaciji Svetske banke ne obuhvata:

a) odnose sa Međunarodnim monetarnim fondom,
b) dugove koji se otplaćuju u lokalnim valutama,
c) direktne investicije i
d) kratkoročne dugove (otplata za jednu godinu ili manje).

77
 PR O SEC N A k a m a t a z a d o b ije n e k r e d it e

- u procentima

1975. 1977. 1979. 1981. 1982.

Zemlje srednjeg dohotka,

uvoznice nafte 7,7 7.5 9,6 12,2 11.3
Zemlje najveći dužnici 7,2 7,2 10,3 12,6 12,3
Evropske i mediteranske
zemlje u razvoju 7,3 7,0 10,1 12,3 12,4
Jugoslavija 8,5 8,3 7,5 12,5 14,5

Izvor i napomena: kao u prethodnoj tabeli.

PROSEČNI ROKOVI UZETIH KREDITA

- broj godina

1975. 1977. 1979. 1981. 1982.

Zemlje srednjeg dohotka,

uvoznice nafte 14,8 13,4 14,0 12.9 13,7

Zemlje najveći dužnici 14,8 13,2 12,6 13,3 12,7

Evropske i mediteranske
zemlje u razvoju 18.4 17,8 14,7 13,1 12,6
Jugoslavija 1S.1 14,2 14,9 11.7 9,6

Izvor i napomena: kao u prethodnoj tabeli.

78
 SADRŽAJ
KRETANJE DO REFORME 1965. GODINE ................................................ 5
POLITIKA REFORME 1965. GODINE .......................................................... 9
KRIZA 1970/71. G O D IN E .................................................................................. 12
PERIOD 1972.-1976. G O D IN E ........................................................................ 16
OGROMAN SKOK DUGA NAKON 1977. GODINE ................................... 19
UZROCI NAGLOG ZAD UŽIVA NJA.............................................................. 22
STRANI POVERIOCI STUPAJU NA POZORNICU ................................... 24
DEVIZNA NELIKVIDNOST SE MOGLA IZBEĆI ....................................... 28
KARAKTERISTIKE JUGOSLOVENSKOG DUGA ....................................... 36
STEPEN ZADUŽENOSTI .................................................................................. 44
MEĐUNARODNA UPO R ED EN JA .................................................................... 47
DEVIZNA ŠTEDNJA GRAĐANA .................................................................. 53
GREŠKE INVESTICIONE POLITIKE ............................................................ 55
GREŠKE ENERGETSKE POLITIKE .............................................................. 58
INOSTRANI KREDITI TRAŽE SE U NAJNEPOVOLJNIJE VREME . . . . 60
SLABOSTI DEVIZNOG „SISTEMA" .................................................................62
HIPOTEZA ZA STRATEGIJU IZ L A Z A ........................................................ 66
PRILOZI (TABELE) ........................................................................................... 73
 Branko Čolanović:
„DUGOVI JUGOSLAVIJE**

Izdavač:
NIŠRO „Dnevnik** — OOUR „Izdavačka delatnost** Novi Sad

Vršilac duinosti direktora NIŠRO „Dnevnik":

Jovan Smederevac

Vršilac duinosti glavnog i odgovornog urednika

OOUR-a „Izdavačka delatnost":
Ilija Vojnović
Lektor:
Lazar Lukajić

Tehnički urednik:
Vladimir Nikolić

Korektori:
Darka Radaković
Nada Ivanišević

Štampa:
Štamparija „Dnevnik** Novi Sad

Tiraž:
5.000 primeraka
 BRANKO ČOLANOVIĆ, poznati
jugoslovenski ekonomista i vodeći
bankar, bavi se pitanjima ekonom­
ske politike uopšte, a posebno pi­
tanjima ekonomike industrije, regi­
onalnog razvoja i kreditno-monetar-
ne politike. Iz tih oblasti objavio je
više radova u zemlji i inostranstvu.
Bio je desetak godina najpre vice-
guverner, a zatim guverner Narodne
banke Jugoslavije. Sada je dekan u
Institutu ekonomskih nauka u Beo­
gradu. Piše jednostavnim i razumlji­
vim jezikom i koristi obilje autenti­
čnih podataka, pa se knjiga čita la­
ko i sa zadovoljstvom.
U knjizi „DUGOVI JUGOSLAVI­
JE" kritički piše o stvarnoj visini
duga, uzrocima zaduživanja i savla­
đivanju prezaduženosti zemlje. S
obzirom da zajmovi pogađaju ne
samo sadašnje, već i buduće gene­
racije, neophodno ih je demistifiko-
vati, što Colahović i čini u ovoj
knjizi.