Metodi dokazivanja

U daljem tekstu prikazaćemo neke od osnovnih metoda dokazivanja.

Dokaz prostim nabrajanjem:

Ovo je najjednostavniji vid dokazivanja gde nabrajamo sve moguće slučajeve da bi

smo dokazali da nešto važi.
Primer 4: Dokazati da je svaki paran broj izmed̄u 4 i 232 zbir dva
prosta broja.
Ovo bi se moglo dokazati prostim nabrajanjem, ali, kako se radi o ogromnom broju
slučajeva, to bi se moralo realizovati računarom.

Matematička logika –2– Tehnike dokazivanja - II deo

 Metodi dokazivanja

Dokaz svod̄enjem na kontradikciju:

Ova vrsta dokaza se naziva i dokaz svod̄enjem na protivrečnost ili svod̄enjem na

apsurd.
To je vid indirektnog dokaza, koji je baziran na tautologiji

(p ⇒ (q ∧ ¬q)) ⇒ ¬p

koja kaže da ako iz pretpostavke p možemo izvesti kontradikciju, onda ta pretpostavka

p nije tačna.
U praksi se često ovaj metod bazira i na tautologiji

((p ∧ q) ⇒ (r ∧ ¬r)) ⇒ (p ⇒ ¬q).

prema kojoj, ako se iz pretpostavke da važi p i q dolazi do kontradikcije, onda za-

ključujemo da ako važi p, onda ne može da važi q.

Matematička logika –3– Tehnike dokazivanja - II deo

 Metodi dokazivanja

Na primer, ovim metodom se može dokazati tvrd̄enje, poznato još starim Grcima, o
nesamerljivosti stranica kvadrata.

Primer 5: Dokazati da ne postoji razlomak čiji je kvadrat broj 2.

√
Drugim rečima, ovo tvrd̄enje kaže da je 2 iracionalan broj.
Tvrd̄enje će biti dokazano na vežbama.

Još jedan rezultat, poznat još starim Grcima, je

Primer 6: Dokazati da ne postoji najveći prost broj.

I ovo će biti dokazano na vežbama.

Matematička logika –4– Tehnike dokazivanja - II deo

 Metodi dokazivanja

Dokaz kontrapozicijom:

I ova vrsta dokaza predstavlja je vid indirektnog dokaza, koji je baziran na Zakonu
kontrapozicije
(p ⇒ q) ⇔ (¬q ⇒ ¬p)
Pretpostavimo da treba da dokažemo neko tvrd̄enje oblika implikacije

p ⇒ q.

Med̄utim, nekad je jednostavnije da umesto toga dokažemo implikaciju

¬q ⇒ ¬p.

Prema Zakonu kontrapozicije, potpuno je svejedno koju od ove dve implikacije ćemo
dokazati, jer su one ekvivalentne.

Matematička logika –5– Tehnike dokazivanja - II deo

 Metodi dokazivanja

Primer 6: Setimo se da se injektivna funkcija definiše kao funkcija

f : A → B takva da za proizvoljne x, y ∈ A važi

(1) x 6= y ⇒ f (x) 6= f (y).

Prema Zakonu kontrapozicije, (1) je ekvivalentno sa

(2) f (x) = f (y) ⇒ x = y,

što je u mnogim slučajevima jedostavnije za dokazivanje od (1).

Primer 7: Dokazati da ako je a + b 6 0, obda je a 6 0 ili b 6 0.

Dokaz će biti dat na vežbama.

Matematička logika –6– Tehnike dokazivanja - II deo

 Metodi dokazivanja

Produžena implikacija:

Dokaz tvrd̄enja može imati strukturu produžene implikacije

iz A1 sledi A2 , iz A2 sledi A3 , . . . , iz An−1 sledi An .

koja se koristi da bi se dokazalo A1 ⇒ An .

To se simbolički beleži sa

A1 → A2 → · · · → An

Da bi se naglasilo kako je reč o kraćem zapisu tekstualne rečenice, a ne o iskaznoj

formuli, implikacija je ovde označena sa →.
Produžena implikacija zapravo predstavlja kraći način da se označi primena tranzi-
tivnosti implikacije, koju predstavlja tautologija

(A1 ⇒ A2 ) ∧ (A2 ⇒ A3 ) ∧ · · · ∧ (An−1 ⇒ An ) ⇒ (A1 ⇒ An ).

Matematička logika –7– Tehnike dokazivanja - II deo

 Metodi dokazivanja

Primer 8: Dokazati da ako je ceo broj deljiv sa 2 i sa 5, onda je

deljiv i sa 10.

Rešenje: Dokazuje se nizom implikacija

(2|x ∧ 5|x) → (x = 2m ∧ x = 5n)

→ (5x = 10m ∧ 4x = 20n)

→ (x = 10(m − 2n) → (10|x)

Matematička logika –8– Tehnike dokazivanja - II deo

 Metodi dokazivanja

Ciklična implikacija:

Ima teorema gde dokazujemo ekvivalentnost iskaza A1 , A2 , . . . , An , tj. tačnost

formula Ai ⇔ Aj , za sve različite i, j.
Ove ekvivalencije dokazuju se nizom

A1 → A2 → · · · → An → A1 ,

koji nazivamo ciklična implikacija.

Postupak se zasniva na već spomenutoj tranzitivnosti implikacije, kao i na tautologiji

(A ⇒ B) ∧ (B ⇒ A) ⇔ (A ⇔ B).

Matematička logika –9– Tehnike dokazivanja - II deo

 Metodi dokazivanja

Primer 9: Dokazati da su za proizvoljan prirodan broj n sledeća

tvrd̄enja ekvivalentna:

(i) n je deljiv sa 30;

(ii) n je deljiv sa 6 i sa 5;

(iii) zbir cifara broja n deljiv je sa 3 i cifra jedinica mu je 0.

Ekvivalentnost ovih stavova može se dokazati nizom

(i)→(ii)→(iii)→(i),

pri čemu se u svakoj od implikacija može koristiti zakon kontrapozicije.

To će biti urad̄eno na vežbama.

Matematička logika – 10 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Metodi dokazivanja

Produžena ekvivalencija:

Dokaz može imati i strukturu produžene ekvivalencije

A1 ako i samo ako A2 ako i samo ako . . . ako i samo ako An ,

koja se koristi da se dokaže tačnost ekvivalencije A1 ⇔ An .

To se simbolički beleži sa

A1 ↔ A2 ↔ · · · ↔ An

Ispravnost takvog postupka sledi iz činjenice da je gore samo kraće zapisano tvrd̄enje

(A1 ⇔ A2 ) ∧ (A2 ⇔ A3 ) ∧ · · · ∧ (An−1 ⇔ An ),

na osnovu zakona asocijativnosti za konjunkciju.

Matematička logika – 11 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Metodi dokazivanja

Na to se onda uzastopno primenjuje tranzitivnost ekvivalencije, odnosno tautologija

((A ⇔ B) ∧ (B ⇔ C)) ⇔ (A ⇔ C)

i dobija se gornji niz.

Ovaj metod se često koristi, na primer, kod rešavanja jednačina.

Naime, jednačina (formula) se zamenjuje ekvivalentnom sve do one u kojoj se rešenje
neposredno nalazi.

Primer 10: Koristeći metod produžene ekvivalencije rešiti jednačinu

2x + 3
= 3x,
7

Ovo će biti urad̄eno na vežbama.

Matematička logika – 12 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Metodi dokazivanja

Metod razlikovanja slučajeva:

Ovaj metod se koristi u slučajevima kada iz tačnosti iskaza

A ∨ B, A ⇒ C i B ⇒ C

treba dokazati tačnost iskaza C.

To pravilo je posledica tautologije

(A ∨ B) ∧ (A ⇒ C) ∧ (B ⇒ C) ⇒ C.

Uopštenje ovoga je metod razlikovanja više slučajeva.

Kod njega se, za proizvoljan prirodan broj n, iz tačnosti iskaza

A1 ∨ A2 ∨ · · · ∨ An , A1 ⇒ C, . . . , An ⇒ C

izvodi tačnost iskaza C.

Matematička logika – 13 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Metodi dokazivanja

Primer 11: Dokazati da je proizvod tri uzastopna cela broja

deljiv sa 3.

Ovo se dokazuje tako što se uoče proizvoljna tri uzastopna prirodna broja n, n + 1 i
n + 2, i onda se razlikuju tri slučaja

A1 : n ≡ 0 (mod 3), A2 : n ≡ 1 (mod 3), A3 : n ≡ 2 (mod 3).

Zadatak će biti urad̄en na vežbama.

Matematička logika – 14 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Matematička indukcija

Iako se zove matematička indukcija, ovaj metod nije induktivan, već deduktivan, jer
je zasnovan na takozvanoj aksiomi matematičke indukcije ili principu matematičke
indukcije, koji glasi:
Neka je P (x) unarni predikat, pri čemu je x individualna promenljiva koja uzima
vrednosti u skupu prirodnih brojeva.

(1) Ako je tačno P (1), i

(2) ako za svaki prirodan broj n, iz pretpostavke da je tačno P (n) sledi da je tačno
i P (n + 1),

onda iz svega toga sledi da je P (n) tačno za svaki n ∈ N.

To se može izraziti i simbolički sa



P (1) ∧ (∀x)(P (x) ⇒ P (x + 1)) ⇒ (∀x)P (x) .

Matematička logika – 15 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Matematička indukcija

Dokaz matematičkom indukcijom ima tri osnovna elementa

∗ Indukcijska baza,

∗ Indukcijska hipoteza,

∗ Indukcijski korak.

Razlikuju se i dva osnovna vida dokazivanja matematičkom indukcijom:

∗ Indukcija, tj. prosta indukcija,

∗ Jaka indukcija.

Matematička logika – 16 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Matematička indukcija

Indukcijska baza:

Ovde se dokazuje da je tačno P (b), za bazičnu vrednost b.

Najčešće je b = 1, ali u nekim slučajevima se dokazuje i da tvrd̄enje važi tek počev
od nekog broja b.

Indukcijska hipoteza:

U slučaju proste indukcije, pretpostavlja se da je P (n) tačno za neki prirodan broj n

veći od bazične vrednosti b.
Kod jake indukcije, pretpostavlja se da je P (k) tačno za svaki k manji ili jednak
nekom prirodnom broju n, a veći od bazične vrednosti b.

Indukcijski korak:

Dokazuje se da je u tom slučaju tačno i P (n + 1).

Matematička logika – 17 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Matematička indukcija

Ako su dokazani, ovi koraci garantuju da je P (n) tačno za svaki prirodan broj n veći
ili jednak bazičnoj vrednosti b.

Indukcija po složenosti formule:

Ovo je poseban metod koji se koristi kod dokazivanja nekih tvrd̄enja koja se odnose
na formule u iskaznoj i predikatskoj logici, terme u predikatskoj logici, ili bilo šta
drugo što se definiše induktivno.
To je zapravo jaka indukcija po broju veznika u koji se javljaju u formuli.

Matematička logika – 18 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Matematička indukcija

Višestruka indukcija:

Ovaj vid indukcije se koristi kada treba da se dokaže tvrd̄enje zadato predikatom
oblika P (x1 , x2 , . . . , xn ), gde su x1 , x2 , . . . , xn promenljive koje uzimaju vrednosti
u skupu prirodnih brojeva.

Na primer, P (x, y) se može dokazati na sledeći način:

∗ Formira se unarni predikat Q(x) ≡ (∀y)P (x, y).

∗ Indukcijom se dokazuje da je Q(m) tačno za svaki m ∈ N.

Med̄utim, u tom dokazivanju nailazimo na sledeće:

∗ Kada, u indukcijskoj bazi, dokazujemo Q(1), mi zapravo dokazujemo da je

P (1, n) tačno za svaki n ∈ N.

∗ To se naravno dokazuje indukcijom po n.

Matematička logika – 19 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Matematička indukcija

Takod̄e,

∗ Kada iz pretpostavke da je tačno Q(m) treba da dokažemo da je tačno i Q(m +

1), onda zapravo indukcijom po n dokazujemo da je P (m + 1, n) tačno za svaki
n ∈ N.

Drugim rečima, ovakav dokaz možemo shvatiti kao dvostruku petlju – jednu po m
(spoljašnju), a drugu po n (unutrašnju).

Matematička logika – 20 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Formalni dokaz

Matematičke teorije se mogu razmatrati i potpuno formalno, sa aspekta sintakse, bez

obraćanja pažnje na semantiku (značenje i istinitost).
Pri takvom pristupu, uvode se vrlo precizna pravila za formiranje izraza i formula, kao
i vrlo precizna pravila dokazivanja, i jedino o čemu se vodi računa je to da li se ta
pravila dosledno poštuju.
Dokaz teoreme je u ovom pristupu (konačan) niz formula koje se red̄aju po unapred
definisanim pravilima.
U tom smislu čak bi i računar mogao da bez problema dokazuje teoreme.

Matematička logika – 21 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Formalni dokaz

Formalna teorija T se definiše kao ured̄ena četvorka

T = (X, F , A , P ),
pri čemu

∗ X je prebrojiv skup, koji nazivamo skup polaznih simbola ili alfabet teorije T ;

∗ F je podskup skupa svih reči nad alfabetom X, koji nazivamo skup formula
teorije T ;

∗ A je podskup skupa formula F , nazivamo ga skup aksioma teorije T ;

∗ P je konačan skup nekih relacija (različitih dužina) na skupu formula, koji nazi-
vamo skup pravila izvod̄enja teorije T .

Matematička logika – 22 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Formalni dokaz

Ako je ρ pravilo izvod̄enja, tj. relacija na F dužine n, i

(F1 , . . . , Fn−1 , F ) ∈ ρ,

onda se kaže da je formula F direktna posledica formula F1 , . . . , Fn−1 po pravilu

izvod̄enja ρ, i piše se
F1 , . . . , Fn−1
ρ: .
F
Za konačan niz formula F1 , . . . , Fk kažemo da je izvod̄enje, dedukcija ili dokaz u
teoriji T , ako za svaku od tih formula Fi važi:

∗ Fi je aksioma, ili

∗ Fi je dobijena od nekih prethodnih formula u tom nizu prema nekom od pravila

izvod̄enja u teoriji T .

Matematička logika – 23 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Formalni dokaz

Formula F je teorema teorije T , ako postoje formule F1 , . . . , Fk , takve da je

F1 , . . . , Fk , F izvod̄enje u T .
Ovo izvod̄enje zove se dokaz teoreme F .
Da je formula F teorema, označava se kraće sa ⊢ F .
Ako je potrebno naglasiti da se radi o teoremi u teoriji T , koristi se oznaka ⊢T F .

Za formalnu teoriju T kaže se da je odlučiva ako postoji efektivan postupak (algo-

ritam) kojim se može proveriti da li je neka formula teorema, tj. da li za nju postoji
dokaz.

Matematička logika – 24 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Formalni dokaz

Primer 12: Definišimo formalnu teoriju na sledeći način:

∗ Alfabet: X = {0, 1}.

∗ Skup formula: F je skup svih reči nad dvoelementnim alfabetom, tj. formula je
bilo koji konačan niz nula i jedinica.

∗ Aksiome: 0 i 1.

∗ Pravila izvod̄enja:
F1 F0
(A) i (B) ,
F 10 F 01
gde je F proizvoljna formula, a F 1, F 0, F 10, . . . su formule dobijene iz F
dopisivanjem zdesna redom reči 1, 0, 10, . . . .

Matematička logika – 25 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Formalni dokaz

Teorema ove teorije je, na primer, reč 010.

Odgovarajući dokaz je niz formula (reči))
1. 0 (aksioma)
2. 01 (dobijena iz 1. prema pravilu (B))
3. 010 (dobijena iz 2. prema pravilu (A))

Uopšte, lako se uočava da važi sledeće:

Tvrd̄enje: Reč nad alfabetom {0, 1} je teorema ove teorije ako i samo se u njoj slova
0 i 1 javljaju naizmenično.

Ova teorema nam daje efektivan postupak za proveravanje da li je neka formula ove
teorije teorema te teorije ili nije.
Zbog toga je ova teorija odlučiva.

Matematička logika – 26 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Formalni dokaz

Izvod̄enje iz hipoteza se sintaksički definiše na sledeći način.

Neka je H skup formula teorije T , čije elemente nazivamoi hipoteze.

Formula F te teorije je sintaksička posledica hipoteza iz skupa H , ako postoji niz
formula F1 , . . . , Fn tako da je svaki član Fi tog niza važi

∗ Fi je aksioma, ili

∗ Fi je hipoteza, tj. formula iz skupa H , ili

∗ Fi je direktna posledica nekih prethodnih formula iz tog niza dobijena prema

nekom od pravila izvod̄enja.

U tom slučaju niz F1 , . . . , Fn , F nazivamo izvod̄enje ili dokaz formule F iz hipoteza

iz skupa H .

Matematička logika – 27 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Formalni dokaz

Da je F sintaktička posledica skupa hipoteza H označavamo sa

H ⊢ F.

Ukoliko je skup H konačan, tj. H = {F1 , . . . , Fn }, onda se piše

F1 , . . . , F n ⊢ F .

Specijalno, za prazan skup hipoteza važi

∅ ⊢ F ako i samo ako je F teorema,

što se neposredno proverava.

Zato se oznaka praznog skupa hipoteza izostavlja i piše se ⊢ F .

Matematička logika – 28 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Iskazni račun

Iskazna logika se može izložiti kao formalna teorija. Ta formalna teorija označava se
sa L i naziva se iskazni račun.
Jezik teorije L – alfabet i skup formula – smo već ranije definisali. Ovde je taj jezik
neznatno modifikovan.
Alfabet teorije L sastavljen je od iskaznih slova: p, q, r . . . , odnosno p1 , p2 , p3 , . . . ,
iskaznih veznika ⇒ i ¬, i zagrada ( i ).
Formule ove teorije se definišu induktivno, slično ranijem:

(i) slova su iskazne formule;

(ii) ako su A i B iskazne formule, onda su iskazne formule i izrazi

¬A i (A ⇒ B);

(iii) iskazne formule su oni i samo oni izrazi koji se mogu formirati primenom pravila
(i) i (ii) konačan broj puta.

Matematička logika – 29 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Iskazni račun

Aksiome su:

A1: A ⇒ (B ⇒ A)

A2: (A ⇒ (B ⇒ C)) ⇒ ((A ⇒ B) ⇒ (A ⇒ C))

A3: (¬A ⇒ ¬B) ⇒ (B ⇒ A),

gde su A, B i C proizvoljne iskazne formule.

Jedino pravilo izvod̄enja je modus ponens:

A, A ⇒ B
M P : (A, A ⇒ B, B), odnosno MP : .
B

Prihvata se i dogovor o uklanjanju spoljnih zagrada u formulama.

Matematička logika – 30 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Iskazni račun

Može se zapaziti da sve formule teorije L jesu iskazne formule i u smislu ranije
definicije za iskaznu logiku.
Strogo posmatrano, obrat ne važi jer logički veznici ∧, ∨ i ⇔ nisu u ”osnovnom”
jeziku teorije L .
Med̄utim, ostali iskazni veznici mogu se uvesti na sledeći način:
(A ∧ B) je zamena za ¬(A ⇒ ¬B)
(A ∨ B) je zamena za ¬A ⇒ B
(A ⇔ B) je zamena za (A ⇒ B) ∧ (B ⇒ A).

Očito je da uz ove oznake, formule teorije L u potpunosti odgovaraju iskaznim

formulama, kako su one uvedene u iskaznoj logici.

Matematička logika – 31 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Iskazni račun

Najvažnije svojstvo iskazne logike je ono koje nam daje sledeće tvrd̄enje:

Tvrd̄enje: Iskazna formula je teorema iskaznog računa L ako i samo ako je tau-
tologija, tj.
⊢ A ako i samo ako |= A.

Ovo svojstvo objedinjuje semantički aspekt logike (interpretacija) sa njenim sin-

taksičkim aspektom (formalni dokaz).

Matematička logika – 32 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Predikatski račun

Formalizacijom predikatske logike dolazi se do predikatskog ili kvantifikatorskog računa,

u oznaci P .
Alfabet teorije P čine oni isti polazni simboli pomoću kojih se definišu predikatske
formule, osim što se koriste samo dva logička veznika: ¬ i ⇒, i samo jedan kvan-
tifikator, (∀x).
Formule teorije P su sve predikatske formule u kojima figurišu logički znaci ¬ i ⇒,
kao i kvantifikator (∀x).
Može se dati i formalna induktivna definicija tih formula, na isti način kao u predikatskoj
logici, ali bez veznika ∧, ∨ i ⇔ i kvantifikatora ∃.
Veznici ∧, ∨ i ⇔ definišu se kao u iskaznom računu, a egzistencijalni kvantifikator
kao što sledi:
(∃x) je zamena za ¬(∀x)¬

Matematička logika – 33 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Predikatski račun

Tako je svaka formula teorije P jedna predikatska formula i obratno.

Aksiome računa P su:

A1: A ⇒ (B ⇒ A)

A2: (A ⇒ (B ⇒ C)) ⇒ ((A ⇒ B) ⇒ (A ⇒ C))

A3: (¬A ⇒ ¬B) ⇒ (B ⇒ A)

A4: (∀x)(A ⇒ B(x)) ⇒ (A ⇒ (∀x)B(x)), pod uslovom da x nije

slobodna promenljiva u formuli A.

A5: (∀x)A(x) ⇒ A(t), ako je term t nezavisan od promenjive x u

formuli A(x).

Primetimo da su prve tri aksiome iste kao u iskaznom računu.

Sve navedene aksiome su valjane formule.

Matematička logika – 34 – Tehnike dokazivanja - II deo

 Predikatski račun

Pravila izvod̄enja su:

modus ponens generalizacija

A, A ⇒ B A
MP: GEN:
B (∀x)A
tj. iz A se izvodi (∀x)A

Kao i kod iskaznog računa, i ovde važi:

Tvrd̄enje: Predikatska formula je teorema predikatskog računa P ako i samo ako je

valjana formula.

Matematička logika – 35 – Tehnike dokazivanja - II deo