VISOKA TEHNIČKA MAŠINSKA ŠKOLA STRUKOVNIH

STUDIJA U TRSTENIKU

Predmet: ,,TEHNIČKI MATERIJALI”

SEMINARSKI RAD

-Aluminijumske legure u izradi struktura opšte i

specijalizovane namene-

Predmetni profesor: Student:

Trstenik, 2018.

1
 SADRŽAJ

1. UVOD 3
2. OSOBINE ALUMINIJUMA 4
3. LEGURE ALUMINIJUMA 5
4. ZAKLJUČAK 19
5. LITERATURA 20

2
 1. UVOD

Materijali su čvrste stvari od kojih je nešto izrađeno ili sastavljeno na primer

razne konstrukcije. To im omogućuju određena fizička i druga svojstva.

Tehnički materijali su oni materijali od kojih se izrađuju tehnički proizvodi,

a poseduju kombinaciju povoljnih fizičkih svojstava koja se nazivaju tehnička
svojstva. Stvar koja poseduje određena tehnička svojstva mora ispuniti još dva
preduslova da postane tehnički materijal:

- Mora se moći prerađivati, odnosno dovesti u željeni oblik

- Mora biti ekonomična odnosno pristupačna cenom, jer ako je preskupa

teško dolazi u primenu.

Aluminijum je najrasprostranjeniji element u Zemljinoj kori posle kiseonika,

sa zastupljenošću od oko 8 %. Nakon gvožđa drugi je po redu metal koji se koristi
u savremenoj mašinskoj tehnici; a najviše u vidu različitih višekomponentnih
legura, dok se kao čist metal koristi u elektrotehnici, metaloprerađivačkoj,
hemijskoj i prehrambenoj industriji.

Aluminijum spada u grupu lakih metala. U prirodi se ne sreće u čistom

obliku, već u vidu različitih minerala. Osnovna ruda za dobijanje je boksit, koji
sadrži oko 50% Al, mada se koriste i druge rude kao što su apatit, alunit i kianit.
Boksit se prerađuje u glinicu (Al2O3), iz koje se aluminijum izdvaja elektrolizom,
pri čemu se troši puno električne energije (16kWh za 1kg Al). Boksit se sastoji od
mešavine hidroksida aluminijuma (Al2O3, H2O ili 3H2O) sa primesama silicijum-
dioksida, oksida gvožđa, titan-oksida itd. U tehničkoj praksi obično se razlikuju
crveni boksit sa malo silicijum-dioksida i beli boksit sa mnogo silicijum-dioksida.
Tehnička vrednost boksita je veća što manje silicijum i titan-oksida sadrži. Za
dobijanje 1t aluminijuma potrebno je 2t glinice, odnosno 5t boksita, pri potrošnji
struje 15.000 – 20.000 kWh, što izuzetno poskupljuje proces.

3
 Boksit

2. OSOBINE ALUMINIJUMA

Aluminijum je element koji pripada trećoj grupi Periodnog sistema. Laki je

metal, gustine ρ=2,7kg/cm3, oko 2,9 puta lakši od čelika. Kristališe po površinski
centriranoj kubnoj rešetki. Srebrnasto - bele boje je. Ima visoku plastičnost, što
omogućava valjanje aluminijuma do veoma malih debljina (folija). Dobro se kuje u
hladnom stanju. Odlikuje ga velika električna provodljivost, koja je 57%
provodljivosti bakra, koja se u tehnici koristi kao etalon. Ima visoku toplotnu
provodljivost, a temperatura topljenja čistog aluminijuma je 658°C. Pod dejstvom
kiseonika u vazduhu aluminijum obrazuje tanak sloj oksida po površini koji ga štiti
od korozije (Al2O3). Nije magnetičan. Otporan je na dejstvo kiselina osim solne,
ali je slabo otporan na dejstvo baza. U morskoj vodi aluminijum se vrlo brzo
razara. Modul elastičnosti mu je 71.900 MPa. Prekidna čvrstoća je maksimalno do
700 MPa, uz dobru istezljivost. Dobro se obrađuje na razne načine. Za poboljšanje
mehaničkih osobina legira se sa Cu, Mg, Mn, Zn.

4
 Tipične osobine aluminijuma

3. LEGURE ALUMINIJUMA

Aluminijum je vrlo podesan za plastično oblikovanje (jer ima dobru

istezljivost), ali ima slaba mehanička svojstva, koja se mogu značajno povećati
legirajućim elementima pri čemu nastaju legure aluminijuma. Obuhvataju vrste sa
najmanje 87% aluminijuma i dodatkom lakih i teških metala. Odlikuju se malom
masom, znatnom čvrstoćom i tvrdoćom, a pojedine vrste znatnom otpornošću
prema koroziji. Osnovni legirajući elementi su bakar (4,4%), magnezijum (1,5%) ,
mangan (0,6%), silicijum (4-22%). Dodavanjem bakra aluminijumu se naglo
povećava zatezna čvrstoća, a smanjuje električna provodljivost. Magnezijum i
mangan deluju povoljno na povećanje zatezne čvrstoće, mada ne jednako kao
bakar, i znatno povećavaju korozivnu otpornost. Silicijum mu znatno povećava
istegljivost i livkost.

5
 Grafik 1 – Uticaj legirajućih elemenata na tvrdoću aluminijumovih legura

U istopljenom tečnom stanju, aluminijum se može legirati sa bakrom,

magnezijumom, manganom, silicijumom, gvožđem, titanijumom, berilijumom,
litijumom, hromom, cinkom, cirkonijumom i molibdenom. Time se mogu dobiti
poželjne osobine aluminijuma i ukloniti ili umanjiti neželjene. Kod većine legura,
najveći problem leži u stvaranju zaštitnog sloja oksida (pasivizaciji), zbog čega su
gotovi predmeti načinjeni od tih legura ugroženi širenjem korozije. Gotovo sve
visokočvrste legure imaju taj problem.

Velike količine legiranog aluminijuma se koriste u industriji prevoznih

sredstava. Legure mogu poboljšati livna ili kovna svojstva aluminijuma. Upravo u
izradi aviona aluminijum je, zbog svoje male gustoće i otpornosti prema koroziji,
tražen materijal, a zahvaljujući razvoju novih tehnologija zavarivanja, to postaje i u
automobilskoj industriji te proizvodnji vagona i lokomotiva novih generacija.

Legure aluminijuma nalaze veliku primenu i u audio-industriji (zvučničke

membrane) ili kao osnova za izradu kompakt diskova (CD ploča, CD ROM-a itd.)

6
 Aluminijum s mnogim metalima stvara legure, što je uz već navedena
svojstva, razlog njegove velike upotrebe. Budući da je čist aluminijum mekan,
gotovo polovina proizvedenog metala se prerađuje dalje u legure. Proizvodi se
velik broj legura koje obično uključuju bakar, mangan, silicijum, cink i
magnezijum.

 Aluminijum i mangan 1,2 % Mn. Ne gubi boju i upotrebljava se za prozore i

kuhinjske folije.
 Aluminijum i bor ima veću električnu provodljivost, a upotrebljava se za
električne kablove.
 Silumin – Si 10 %.
 Magnalijum – Mg 10 - 30 %. Otporan na morsku vodu, pa se koristi u
brodogradnji.
 Duraluminijum – Cu 2,5 – 5,5%, Mg 0,5 – 2%, Mn 0,5 – 1,2%, Si 0,2 – 1%.
Vrlo tvrda legura (triput tvrđa od običnog čelika, a lakša od njega), otporna
na udarce, pa se koristi u građevinarstvu, za izradu prevoznih sredstava, za
oplatu aviona i okvire trkačkih bicikala.

Legure aluminijuma obuhvataju vrste sa najmanje 87% aluminijuma i

dodatkom lakih i teških metala. Odlikuju se malom masom, znatnom čvrstoćom i
tvrdoćom, a pojedine vrste znatnom otpornošću prema koroziji. Najpoznatije su:
duraluminijum, silumin i hidronalijum.

Duraluminijum je najpoznatija kovna legura aluminijuma iz grupe Al-Cu-

Mg. Osim ovih elemenata,duraluminijum sadrži još i slicijum i gvožđe ( 0,2 –
0,6%). Ne može se zavarivati. Od korozije se štiti prevlačenjem tankim slojem
aluminijuma. Upotrebljava se za izradu mašinskih delova, delova vagoneta,
podgradnih stubaca, jako napregnutih konstrukcija i zakivke.

Silumin je karakteristična livna legura aluminijuma iz grupe Al-Si sa 5 –

13% silicijuma. Silumin ima odlično svojstvo livkosti. On je najotpornija
aluminijumova legura na koroziju. Nedostatak im je što suporozni. Dobro se
zavaruju. Upotrebljavaju se u avio i auto industriji.

Označavanje legura aluminijuma

7
 Prema bivšem jugoslovenskom standard legure aluminijuma se označavaju
slovnim i brojčanim simbolima u osnovnoj oznaci i brojčanim simbolima koji
slede osnovnu oznaku i od nje su odvojeni tačkom. Prva slovna oznaka u osnovnoj
oznaci pripada hemijskom simbolu aluminijuma (Al), kao osnovnom metal, posle
koje se u nizu navode hemijski simboli legirajućih elemenata po uticajnosti, i
brojčane oznake koje pokazuju njihov procentualni sadržaj.

Brojčani simboli koji se nalaze iza osnovne oznake su dvocifreni i

označavaju stanje legura aluminijuma ( 20-23 proizvodno stanje, 30-39 stanje
meko, meko žareno i rekristalizovano, 40 proizvodno stanje, 42-48 stanje hladne
plastične deformacije, 60-89 termički obrađeno stanje, 90-98 druga stanja).

Označavanje aluminijuma Al

Prema tehnološkoj nameni legure možemo podeliti na: legure za obradu

deformacijom (gnječenjem) i legure za livenje. Legure za obradu deformacijom se

8
dalje dele na: legure ojačane termičkom obradom (kaljive) i legure koje se termički
ne obrađuju (nekaljive).

Grafik 2 - Odnos između legura za livenje i legura za gnječenje

Aluminijumove legure za obradu deformacijom (gnječenjem)

Legure za gnječenje su dvo ili više komponentne legure aluminijuma,
dobijene pretapanjem aluminijuma sa odgovarajućim elementima koji treba da
obezbede sposobnost materijala da se dobro plastično obrađuje.

Legure namenjene plastičnoj obradi na toplo ili hladno su najčešće

višekomponentne legure, a legirajući elementi su mangan, magnezijum, bakar,
silicijum i cink, ali i drugi elementi u zavisnosti od potrebe.

Legure ojačane termičkom obradom (kaljive)

9
 U ovu grupu spadaju legure aluminijuma sa bakrom, magnezijumom,
silicijumom, cinkom i litijumom. Postižu visok nivo mehaničkih svojstava tek
posle odgovarajućih termičkih obrada.

Duraluminijum (dural)
Nemački naučnik Alfred Vilm pripremio je leguru sa 95,5% Al, 4% Cu,
0,5%Mg, pa je tu leguru zakalio. Posle kaljenja više puta je izmerio tvdoću legure
i dobio različite rezultate, pa je posumnjao u ispravnost aparature, ali kasnija
istraživanja pokazala su da se čvrstoća i tvrdoća legure u toku vremena povećava.
Tako je otkriven fenomen "starenja" i mada Alfred Vilm nije teoretski objasno
ovu pojavu, on je eksperimentalnim putem odabrao optimalni sastav legure i režim
termičke obrade i svoj patent prodao pod nazivom: duraluminijum.

Postupak dobijanja legure duraluminijuma

Zona minimalne otpornosti dobija se zagrevanjem na temperaturu od 350
°C, što predstavlja praktični interes za tehnološku obradu, jer tada materijal postaje
pogodan za obradu za plastičnom deformacijom. Nakon završetka obrade sa ovako
omekšalim materijalom gotovi delovi podvrgavaju se kaljenju. Čvstoća i tvrdoća
durala ne povećava se odmah posle kaljenja, kao što je slučaj kod čelika, već
postepeno, sa vremenom od nekoliko dana. Kaljenje se izvodi na taj način što se
legura potapa u kadu sa zagrejanim rastvorom soli natrijuma i kalijuma na
temperaturi oko 500 °C, pa se zatim brzo hladi u vodi. Hlađenje pri kaljenju se vrši
u vodi na sobnoj temperaturi, a zatim se predmet pere u toploj vodi radi uklanjanja
soli koje su jako korozivne, potom se odlaže u skladište gde na vazduhu otpočinje
proces "prirodnog starenja". Proces starenja se može ubrzati ukoliko se predmet
posle zagrevanja hladi u vodi, a zatim suši u struji toplog vazduha - veštačko
starenje.

Ukoliko se odmah nakon kaljenja delovi čuvaju na niskim temperaturama,

proces starenja se naglo produžava ili se čak uopšte i ne pojavljuje, što se koristi za
čuvanje legura namenjenih plastičnoj obradi.

10
 Do danas je razvijeno više legura koje se donekle razlikuju po sastavu,
načinu termičke obrade i oznakama, ali se svi zovu istim imenom - durali. Legure
duraluminijuma dele se u dva osnovna tipa:

Prvi tip legure sadrži: Al; 3,8-4,8 % Cu; 0,5% Mg; 0,5%Mn; 7% Si;

Drugi tip legure sadrži: Al; 3,8-4,5% Cu; 1,2-1,8% Mg; 0,5% Mn; 5% Si.

Legure durala koriste se za izradu konstrukcionih delova srednje i povišene

čvrstoće, kada se traže dobre zamorne karakteristike i zadovoljavajuća otpornost
prema koroziji.

Dural od 93,5% Al, 4,4% Cu, 1,5% Mn i 0,6% Mg je jedan od najviše

primenjivanih materijala za izradu aviona. Legura koja se koristi za izradu spoljne
oplate aviona, za izradu krila aviona za završni deo trupa jeste AlCu4Mg.

Kada se aluminijumu dodaje cink u kombinaciji sa magnezijumom, dobija se

veoma čvrsta legura koja ima formulu AlZn5Mg3 koja se koristi za jako
napregnute konstrukcije u avijaciji.

Duraluminijim u korodirajućoj slanoj sredini vrlo brzo korodira i propadne

pa je bilo neophodno pronaći tehniku da se zaštiti od korozije. Tako je stvoren
materijal koji se naziva Al-klad (Al-clad). Dobija se postupkom koji se na
engleskom jeziku naziva cladding. Ideja je bila da se po površini

11
duraluminijuma nanese tanak sloj čistog aluminijuma koji vrlo brzo oksiduje i
stvara zaštitni sloj oksida (Al2O3) koji štiti od dalje korozije, što je prikazano na
slici.
Al 2O3

Al
Dural

Debljina sloja sa svake strane materijala ne sme biti tanja od 0,4% debljine
lista.

Kaljenje duraluminijuma sastoji se u zagrevanju do 500±10 °C sa halđenjem

u vodi sobne temperature. Određene temperature kaljenja treba se pridržavati zbog
uspešnog zakaljivanja jer zagrevanje niže od 490 ºC dovodi do nepotpunog
kaljenja, a zagrevanje više od 510 ºC izaziva forsirani porast zrna što dovodi do
povećanja krtosti.

Specifičnost duraluminijuma je ta što se nakon kaljenja ne postiže

odmah čvrstoća i tvrdoća, kao kod čelika već tek u toku 5 – 6 dana, a najveći
prirast čvrstoće i tvrdoće je u toku prvih 12 sati. Ovaj proces postepenog
očvrščavanja naziva se starenje. Starenje pri sobnoj temperaturi u vremenu od 5-6
dana naziva se prirodnim starenjem. Starenje nakon kaljenja može biti ubrzano
zagrevanjem do 100 – 150 ºC i traje 3 – 4 sata. Ovakvo starenje naziva se veštačko
starenje.

Promena čvrstoće duraluminijuma u toku starenja na različitim

temperaturama vidi se iz dijagrama na grafiku 3.

12
 Grafik 3

Žarenje se primenjuje pre obrade duralumnijuma savijanjem, presovanjem,

razvrtanjem, itd. Bezopasna obrada na hladnom moguća je tek nakon prethodnog
žarenja duraluminijuma. Žarenje duraluminijuma sastoji se u zagrevanju na
350±10 °C i neznatnom držanju na toj temperaturi i hlađenjem. Žarenjem se
smanjuje tvrdoća i čvrstoća duraluminijuma.

Avijali
Kod ovog tipa legure, sadržaj Cu u odnosu na dural je znatno snižen, dok je
sadržaj Si relativno visok, takođe sadrži i Mg. Imaju niže karakteristike čvrstoće,
ali bolje duktilne osobine u odnosu na dural. Zavarivi su i otporni na korozivnost.
Njihova prednost je i dobra otpornost prema lomu usled zamora. Ojačanje u
avijalima je rezultat delovanja intermetalne faze Mg2Si.

Na grafiku 4 je uticaj dodatka Mg2Si na čvrstoću kod legure Al-Mg-Si.

13
 Grafik 4

Legura avijal se kali na temperaturi 515 – 525 ºC u vodi, a ojačavanje bilo

prirodnim, bilo veštačkim starenjem na temperaturi 160 ºC traje 12 sati. Veštačko
starenje treba realizovati odmah nakon kaljenja, u protivnom se dostiže niži novo
čvrstoće.

Iz legura tipa avijal izrađuju se limovi, profili, cevi i sl. Ova legura se obično
koristi za konstrukcione delove koji nisu izloženi naročitim opterećenjima, ali
uglavnom gde se traži visoka plastičnost na normalnim i
povišenim temperaturama.

“Visokočvrste” legure aluminijuma

Samostalnu grupu termički obrađenih legura čine tvz. visokočvrste legure.
Nivo čvrstoće im je 500 do 600 MPa, uz nižu plastičnost u odnosu na durale. Ove
legure su pored bakra i magnezijuma obično legirane i sa cinkom (5 – 8 %).

U svojstvu ojačavajućih intermetalnih faza javljaju se:

14
 MgZn2; Al2Mg3 (T faza)

Al2CuMg (S faza)

Sa povišenim sadržajem cinka i magnezijuma povećava se čvrstoća

navedenih legura ali se i delom snižava nivo duktilnih osobina, kao i korozione
otpornosti. Dodatkom hroma i mangana dolazi do povišenja korozione otpornosti.
Visokočvrste legure aluminijuma se obično kale sa temperature od 456 do 480 ºC
hlađenjem u hladnoj ili zagrijanoj vodi a zatim se podvrgavaju starenju na
temperaturama od 120 do 145ºC u trajanju od 8 do 16 sati.

Legure aluminijuma namenje kovanju i presovanju

Legure aluminijuma namenjene preradi kovanjem i presovanjem

karakteristične su po izuzetnim osobinama plastičnosti na temperaturi obrade od
380 do 470ºC. Navedeni tipovi legura se obično legiraju sa bakrom i
magnezijumom, te dodatno sa manganom. Radi se o legurama sledećeg sastava:

(1,8-12,6)%Cu; (0,4-0,8)%Mg; (0,4-0,8)%Mn; (0,7-1,2)%Si

(3,9-4,2)%Cu; (0,4-1)% Mg; (0,4-1) %Mn; (0,5-1)%Si

Ova poslednja legura svojim sastavom je veoma slična duralu. Dostiže

se čvrstoća od 430 do 480 MPa uz izduženje od 10 do 13%, pri čemu se ovaj drugi
tip legure (sa više bakra) koristi za jače opterećene kovane elemente.

Kaljenje ovih legura se vrši sa temperature od 490 do 515 ºC zatim se hlade

u vodi, zatim se podvrgavaju starenju na temperaturi 150 do 165ºC u trajanju od 6
do 15 sati.

Legure aluminijuma koje se termički ne obrađuju

15
 Osnovni tip ovih legura su legure sa dodacima magnezijuma i mangana. Kod
legure aluminijum – magnezijum sadržaj magnezijuma ne ide preko 5,5% jer pri
većem sadržaju dolazi do jače interkristalne korozije. Odlikuju se velikom
otpornošću na koroziju, naročito prema morskoj vodi.

Glavni izvor ojačanja je povišena čvrstoća osnovnog čvrstog rastvora, dok

nataložene faze samo minorno doprinose ukupnom nivou dostignute čvrstoće.

Legure Al-Mg se dodatno legiraju manganom, što omogućava taloženje

čestica Al6Mn koje imaju dvojako dejstvo (ojačavaju matricu i profinjuju zrno).

Ove legure se primjenjuju u žarenom stanju ili u stanju nakon plastične

deformacije. Žarenje se obično vrši na temperaturama 310 do 410 ºC sa naknadnim
hlađenjem na vazduhu.

Navedene legure se dobro oblikuju, zavaruju i dostižu dobar nivo otpornosti

na koroziju. Obrada rezanjem, naročito u žarenom stanju, prilično je otežana. Ove
legure se mogu uspešno koristiti za delove konstrukcija od kojih se traži visoka
otpornost na koroziju kod nižih nivoa mehaničkih opterećenja.

Uopšteno se može reći da se ove legure odlikuju velikom plastičnošću,

korozionom otpornošću i sposobnošću zavarivanja, ali im čvrstoća nije naročito
velika.

Legure aluminijuma za livenje

Ove legure su brojne i mogu da se podele u pet osnovnih grupa: silumini
(legure aluminijuma sa silicijumom); legure aluminijuma sa silicijumom i bakrom;
legure aluminijuma sa bakrom; legure aluminijuma sa magnezijumom; legure
aluminijuma sa drugim komponentama u koje spadaju nikl, cink i titanijum.

Aluminijum-silicijum (silumini)
16
 Najpoznatije legure aluminijuma za livenje su silumini, koje su našle veliku
primenu u automobilskoj i avio industriji. Odlikuju se dobrom tečljivošću, otporne
su na dejstvo korozije, imaju zadovoljavajuće mehaničke osobine i dobro se
zavaruju. U cilju dobijanja odlivaka dobre gustine i mehaničkih karakteristika
mogu da se koriste samo silumini sa uskim intervalom kristalizacije. Običan
silumin sadrži 12–13% silicijuma, a prema strukturi predstavlja nadeutektičku
leguru koja se sastoji od igličastog grubog eutektikuma (Al + Si) I kristala čistog
silicijuma.

U procesu livenja se leguri dodaje mala količina natrijuma, što se naziva

modificiranjem, zbog čega se struktura i osobine menjaju. Legura postaje
podeutektička i sastoji se od zrna aluminijuma i sitnozrnastog eutektikuma. Ova
legura služi za izradu odlivaka složenih oblika od kojih se ne zahtevaju visoka
mehanička svojstva. Pored običnih, postoje I specijalni silumini, kod kojih se
dodatkom bakra, magnezijuma i mangana, uz 4-10% silicijuma osobine značajno
povećavaju.

Rastvorljivost Si u Al

Ove legure se odlikuju izvanrednim livačkim osobinama,one ne propuštaju

tečnosti niti gasove. Dobro se autogeno zavaruju i imaju zadovoljavajuća
mehanička svojstva. Ova legura ima poboljšanu otpornost prema koroziji od čistog
aluminija jer se stvara zaštitni sloj SiO2x H2O.

Aluminijum-bakar Al – Cu
17
 Aluminijum gradi sa intermetalnim jedinjenjem Al2Cu eutektički sistem.
Eutektička koncentracija iznosi 33% Cu,a temperature 548 °C. Rastvorljivost bakra
u aluminiju data je u tabeli.

Rastvaranje Cu u Al

U strukturi livene legure aluminijuma sa 5% Cu javljaju se nehomogeni

dendritni kristali čvrstog rastvora eutektikuma. U podeutektičkim legurama sa 5,7-
33% Cu primarne dendrite nalaze se u eutektikumu.

Pri većim sadržajima Cu izdvajaju se primarni i tvrdi Al2Cu kristali.

Dodatkom od 1%Cu,zatezna čvrstoća se poveća na 210 N/mm2. Legure sa većim
sadržajem Cu se mogu posle kaljenja na 550 °C ojačavati termičkim taloženjem.

Ove legure posle silumina imaju najveću livkost, ali su slabo otporne na
koroziju. Dodavanjem manjih količina drugih legirajućih elemenata, kao što su
magnezijum Mg, mangan Mn, cink Zn , nikl Ni, titan Ti mogu se znatno poboljšati
mehanička svojstva.

4. ZAKLJUČAK

18
 Aluminijum je najrasprostranjeniji element u Zemljinoj kori posle kiseonika,
sa zastupljenošću od oko 8 %. Nakon gvožđa drugi je po redu metal koji se koristi
u savremenoj mašinskoj tehnici; a najviše u vidu različitih višekomponentnih
legura, dok se kao čist metal koristi u elektrotehnici, metaloprerađivačkoj,
hemijskoj i prehrambenoj industriji.

U mašinstvu aluminijum kao i njegove legure imaju veoma veliku primjenu,

a sve to zahvaljujući svojim karakteristikama. Ovo je materijal koji je doveo do
revolucije u metalurgiji, ali i u drugim oblastima. Danas je nemoguće zamisliti
automobilsku industriju, kao i avio industriju bez ovog metala i njegovih legura.

Aluminijum je dosta lakši od konvencionalnog čelika, a omogućava

smanjenje težine proizvoda i poboljšanje njihove ekonomičnosti. Jedini problem
jeste cena ovog metala.

Aluminijum se može koristiti za proizvodnju brojnih komponenti

automobila, uključujući delove motora, karoserije, pa čak i enterijera. Automobili
poput Jaguara XJ intenzivno koriste aluminijum za konstrukciju karoserije,
omogućavajući smanjenje težine u odnosu na automobile sličnih dimenzija. Sa
snižavanjem troškova proizvodnje aluminijuma sigurno je da će njegova primena u
konstrukciji automobila biti sve češća .

5. LITERATURA

19
[1] “Metalni materijali”, Vladislav Đukić, Beograd 1989. god.

[2] “Savremeni metalni materijali”, dr Mirsada Oruč, mr Raza Sunulahpašić,

Zenica 2005.g.

[3] https://www.scribd.com/doc/78960173/TEHNIČKI-MATERIJALI

[4] https://sr.wikipedia.org/sr-el/Алуминијум

[5] https://www.scribd.com/doc/85471636/Obojeni-Metali-i-Legure-Moja-Skripta

[6] https://ironlady003.wordpress.com/2014/03/06/obojeni-metali-i-legure/

20