Fakultet za poslovne studije i pravo

Građansko i stvarno pravo

Izvori građanskog prava

Seminarski rad

Mentor: Student:
Prof. dr Balša Kašćelan Ilić Vladimir br.ind. I 259/13

Avgust 2017.

1
 1. UVOD

Izvori gradjanskog prava su opšte norme koje uređuju građanskopravne odnose a svaka
opšta norma,pa i građanskopravna,odlikuje se time što se odnosi na sve slučajeve iste vrste.Skup
svih opštih građanskopravnih normi naziva se građanskim pravom u objektivnom smislu
(objektivno građansko pravo),za razliku od onih prava koja primenom opšte norme nastaju za
subjekte pravnih odnosa i koja se zato nazivaju subjektivnim građanskim pravima.

Prema tome kako nastaje i u kom se obliku pojavljuje,objektivno građansko pravo je

nepisano (običajno) ili pisano.Običajno pravo koje i po načinu nastajanja i po stvaraocima
narodno pravo,dugo je u istoriji dominiralo a i danas je vladajuće u anglosaksonskom svetu.U
ostalim zemljama uključujući i evropski kontinent ono je potisnuto pisanim pravom,pre svega u
obliku zakona i podzakonskih opštih akata.

Dugo vremena građansko pravo u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata nije bilo
zakonom uređeno-kodifikovano i osnovni izvor građanskog prava bila su pravna pravila
definisana građanskim zakonicima donetim pre Drugog svetskog rata.

Zakonsko uređivanje građanskog prava usledilo je 80-tih godina prošlog veka kada su
doneti osnovni građanski propisi : Zakon o obligacionim odnosima 1978.god.,Zakon o osnovnim
svojinsko – pravnim odnosima 1980.god.,Zakon o etažnoj svojini 1995.god..

Građansko pravo je deo privatnog prava koji izučava i uređuje subjektivna građanska
prava i građanskopravne odnose, kao i položaj subjekata u tim odnosima. Građansko pravo je
suprotno javnom pravu, jer je njegova osnovna karakteristika jednakost stranaka i ravnopravnost
njihovih volja. Kod javnog prava postoji odnos subordinacije (potčinjavanja), jer jedna strana -
država (odnosno neki njen organ) naređuje, dok drugi subjekt tome mora da se pokorava (tipičan
primer je poresko pravo - koliki porez razreže poreska uprava, toliko mora da se plati). U
privatnom pravu, čak i kada se kao jedna od strana ugovornica pojavljuje država (npr. kupuje
zemljište od privatnog vlasnika), obe strane imaju potpuno jednaka prava.

Inače, nekada je građansko pravo bila veoma široka oblast i gotovo se poklapala sa
privatnim pravom, ali se kasnije, sa većim uplitanjem države u neke oblasti, počinju da izdvajaju
nove pravne grane. Tako da privatno, pored građanskog, čine i trgovinsko, menično i čekovno
pravo i pravo osiguranja. Pored njih iz građanskog prava izdvojile su se i neke druge pravne
grane, kao što su radno, stambeno, autorsko, pa i porodično pravo koje imaju tendenciju da
„pobegnu“ iz oblasti privatnog u javno pravo.

2
 2. POJAM I VRSTE IZVORA PRAVA

Izvori prava u opštem smislu mogu se definisati kao uzroci ili povodi koji dovode do
nastajanja prava. Oni mogu biti materijalni i formalni. Pod materijalnim izvorima se
podrazumevaju društvene okolnosti i potrebe,odnosno uzroci koji dovode do nastajanja prava.
Pod izvorima u formalnom smislu podrazumeva se forma u kojoj država donosi pravne norme.
Prema tradicionalnoj podeli formalni izvori prava su: zakoni i podzakonski akti,običaji,sudska
praksa i pravna nauka.

Dugo vremena pod uticajem marksističke teorije smatralo se da je jedini materijalni izvor
prava „volja vladajuće klase“.Međutim ovakvo pravo koje štiti volju samo jedne klase,ne može
biti pravedno i demokratsko pravo,jer u društvu ne postoji samo jedna klasa.

Pod materijalnim izvorima prava se najčešće podrazumevaju činje nice koje utiču na
nastanak pojedinih pravila. Međutim, sporno je o kojim se činjenicama radi. Shvatanja o tome su
se tokom istorije menjala i često su zavisila od dominantnih religijskih, filozofskih i ideoloških
strujanja u društvu.

Građansko pravo je najčešće smatrano izrazom božije volje, volje vladara, naroda, klase
na vlasti i sl. U savremenoj pravnoj teoriji je šire prihvaćeno i mišljenje da je ono odraz prirodnih
i kulturnih potreba ljudskih bića. Kao i u mnogim drugim slučajevima u kojima postoji više
različitih stavova, istina je negde na sredini.

Moglo bi se reći da je građansko pravo izraz prirodnih i kulturnih potreba čoveka, čije
zadovoljavanje reguliše grupa na vlasti, uz saglasnost naroda. Na njegovo uobličavanje, dakle,
istovremeno utiče više faktora. To su s jedne strane potrebe, a sa druge, volja da se njihovo
zadovoljavanje uredi na određeni način. Pri tom treba imati u vidu činjenicu da tvorci pravnog
sistema nemaju punu slobodu izbora kada su u pitanju materija građanskog prava i način njenog
regulisanja.

Postoji čitav niz spoljašnjih faktora koji utiču na to šta će biti obuhvaćeno
građanskopravnim normama i kakva će biti konkretna normativna rešenja. Tim determinantama
bave se posebne discipline: antropologija, sociologija, filozofija, etika, istorija, ekonomija, i
pravna politika. Svaka od njih otkriv faktore koji su uticali na nastanak građanskog prava i koji i
danas, u većoj ili manjoj meri, utiču na njegovo uobličavanje.

Termin „izvor prava” koristi se da bi se označile tri stvari, tri različita pojma:

1. Izvor donošenja prava – organ ili subjekat nadležan za donošenje norme : Državni organ
(parlament, vlada), Organ federalne ili autonomne jedinice (oblasni savet), Svi članovi
društva, udruženja i sl.

3
 2. Izvor saznanja prava – akt ili dokument koji sadrži pravne norme : Formalnopravno
zakonodavni akt (zakon), Formalnopravno uredbodavni akt (uredba), Ljudsko ponašanje
(običaj – imaju čisto dokaznu snagu)

3. Izvor nastanka prava – proces stvaranja norme, kojoj pravni poredak priznaje sposobnost
izvora prava.

Ova tri značenja termina „izvor prava” ukazuju na obeležja forme pravnog akta:
Donosilac akta, forma akta, postupak donošenja akta

Materijalni izvori prava su društvene činjenice i snage koje stvaraju pravo, zbog kojih
pravo ima sadržinu kakvu ima.

Formalni izvori prava su oblici u kojima se izražavaju opšti pravni akti, tj. pravni akti koji
sadrže opšte pravne norme.

Samo opšti pravni akti mogu biti formalni izvori prava, jer samo iz njih pravo može
„izvirati” bez obzira na broj slučajeva njihove primene. Pojedinačni akti, primenom na konkretne
slučajeve prestaju da postoje u pravnom smislu, jer se njihova obaveznost, primenom na
konkretan slučaj iscrpljuje.

Danas postoje dva osnovna sistema formalnih izvora prava: Kontinentalni sistem,
Anglosaksonski ili precedentni sistem.

Kontinentalni sistem koji važi u Evropi (osim u Velikoj Britaniji) karakteriše zakon kao
osnovni izvor prava, što znači i postojanje tzv. pisanog prava. U tom slučaju postoji koherentan
sistem pravnih propisa, kojima se uređuju prava i obaveze. Interesantne su tendencije koje
postoje u savremenom svetu. Naime, u anglosaksonskim zemljama jača je uloga zakona, a u
kontinentalnom pravu, zakon se sve više potiskuje jer mnogobrojnost i složenost društvenih
pojava prevazilazi mogućnost zakonodavaca da ih prati.

U formalne izvore prava spadaju:

1. Zakon – Termin „zakon” upotrebljava se u više značenja. Rodni pojam sadržan je u

izrazu kanon kojim se u grčkom i latinskom jeziku, ali i u modernim svetskim jezicima,
označava pravilo, uzor, propis ili odluka. Zakon je u moderno doba sasvim sigurno
najznačajniji izvor prava. Njegov izuzetan značaj potiče, s jedne strane, otuda što ga
donosi predstavnički organ prema unapred predviđenom, složenom i javnom postupku –
element forme, a sa druge strane, što sadrži opšte norme na kojima se zasnivaju
ovlašćenja i obaveze pravnih subjekata i garantuju osnovna prava – element sadržine.

2. Ustav – Izvesni zakoni mogu imati veću formalnu snagu i značajniji predmet regulisanja
od ostalih. Takvi zakoni nazivaju se ustavni (osnovni, organski) zakoni ili ustav.

4
 3. Sudska presuda – je akt koji je u formalnom smislu obeležen nadležnošću sudskog
organa. S obzirom na sadržinu, sudska praksa je nepotpun pojedinačni pravni akt kojim
se izriče pojedinačna sankcija za konkretan slučaj.

4. Običaj – određuje se kao norma koja u društvenoj zajednici neorganizovano nastaje

dugotrajnim ponavljanjem jednog isto ponašanja u istoj situaciji.

5. Ostali izvori prava

Vrednosni (idejni) izvori prava su društvene vrednosti iz kojih „izvire” pravo. Vrednosti
ne predstavljaju neposredan ili formalan izvor prava ukoliko to nije izričito navedeno, npr. pri
popunjavanju pravnih praznina (ukoliko ne postoje zakonima ili običajima utvrđena pravila).

Primer: Pravda kao vrednosni izvor, Statua Justicije, personifikacije pravde.

Mač – simbolizuje moć prisile suda, daje garanciju da će njegove odluke biti poštovane i
sprovedene.

Terazije – utvrđuje šta kome sleduje na nepristrasan način, vaganje između krivice i
nevinosti. Mač bez terazija predstavlja samo silu, a terazije bez mača nemoć prava.

Povez preko očiju – ukazuje na nepristrasnost, onemogućava uticaj na sudske odluke,

simbolizuje nezavisnost pravosuđa od izvršne vlasti.

5
 3. PRAVDA I PRAVEDNOST KAO MATERIJALNI IZVOR PRAVA

Pravda predstavlja vrednosno načelo raspodele koje određuje koliko dobara i koliko
tereta (odn. prava i obaveza) treba dati subjektima društvenih odnosa. S obzirom na to da
raspodelu, preko zakona vrši država, evidentno je da između pravde i prava postoji neraskidiva
veza.

Pravda je takođe i koncept pravičnog i moralnog postupanja prema svim osobama (vidi
fizičko lice i pravno lice, posebno u zakonu. Na pravdu se često gleda kao na stalni napor da se
čini ono što je „ispravno“. U najvećem broju slučajeva ispravnim se smatra ono što misli i oseća
većina, ono što je logično, ili što zalazi u natprirodno, mistično.

Međutim neki pisci (npr. Kelzen) pravdi ne pridaje neki veći značaj (iako priznaje da je
ona neophodni pokretač ljudskog delovanja), zato što u modernom društvu postoje samo interesi
različitih društvenih grupa i njihov sukob. Taj se sukob može, od strane poretka, rešiti na dva
načina - ili će se zadovoljiti interesi jedne grupe, nauštrb druge; ili će se naći kompromis gde
nijedna od strana neće dobiti, ali ni mnogo izgubiti. Koje je od ova dva rešenja „pravedno“ u
datom trenutku, nemoguće je oderditi, jer pravda nije racionalna kategorija, odn. ne postoji način
da se ona precizno utvrdi ili izmeri.

Pravni poredak mora biti zasnovan na pravdi i nekim moralnim načelima na kojima
počiva ljudska civilizacija kao što je pravilo:“Ne čini drugima ono što ne želiš tebi da se učini“.
Ako pravni poredak ne sadrži minimum morala,onda on može bit pozitivno pravo,jer iza njega
stoji državna sankcija,a nikako ne može biti pravedno pravo.

Posle sloma pozivističkih teorija koje su tvrdile da je pravo samo ono što donese država,
bez obzira na njegovu sadržinu,u izvore prava u materijalnom smislu počinje da se ubraja i
prirodno pravo. Najveći zahtev za pravdom takodje mora biti u skladu sa pravnom sigurnošću,
koja kao faktor poretka uvek ima prednost. Pravna sigurnost je pretpostavka za ostvarenje
pravde,ali ona nikada nije krajnji cilj pozitivnog prava.

Pravednost je idealno, moralno ispravno stanje stvari ili ličnosti.

Platon daje sledeću definiciju za »pravednost«. On veli: »Pravednost je posedovanje i

delanje onoga što kome pripada«

To znači da svaki za svoj rad ima dobivati onoliko koliko taj rad vredi, i da ima raditi ono
za što je najsposobniji. Prema tome, pravedan je onaj čovek koji stoji baš na pravom mestu, i vrši
ono što najbolje može da vrši, i punom i jednakom merom vraća za ono što dobiva. I zato bi
društvo pravednih ljudi bilo najharmoničnija i za rad najsposobnija grupa, jer bi svaki član stojao
na svome mestu i vršio funkciju za koju ga je priroda odredila, slično instrumentima y savršenom
orkestru. Pravednost y jednom društvu ličila bi na onu harmoniju odnosa kojom se planete

6
održavaju y svom pravilnom (ili, kako bi Pitagora kazao, muzikalnom) hodu. Tako
organizovano, društvo bi bilo sposobno za dalji život; i pravednost bi dobila neku vrstu
darvinske potvrde. Gde ljudi ne stoje na svom prirodnom mestu, gde trgovac pritiskuje
državnika, ili gde ratnik otima položaj vladara — tu je koordinacija delova razorena, veze
pucaju, i društvo se rastvara i rasturuje. Pravednost je stvaralačka koordinacija.

Pravednost je taxis kai kosmos — poredak i lepota — duševnih delova; to je duši ono isto
što i zdravlje telu. Svako zlo je disharmonija; i to između čoveka i prirode, ili između čoveka i
drugih ljudi, ili između čoveka i njegove vlastite prirode.

Tako Platon odgovara Trasimahu, Kaliklu i svima ničeovcima koji se još mogu naći:
pravednost nije gola snaga, nego harmonična snaga — požuda i ljudi y poretku što ga udešavaju
um i organizacija ; pravednost nije pravo jačih, nego stvaralačka i jaka harmonija celine.

4. ZAKON KAO IZVOR PRAVA

Samo se kodifikacijom građanskog prava mogu stabilisati imovinsko-pravni odnosi i

uvesti neophodna pravna sigurnost u te odnose. Zato se kod nas vrlo rano, na prvom Kongresu
pravnika 1954. godine istakla potreba za donošenjem novog građanskog zakonika. Međutim nije
se odmah pristupilo kompletnoj kodifikaciji građanskog prava, već se radilo na parcijalnim
kodifikacijama pojedinih oblasti. Tako se 1955. godine donosi Zakon o nasleđivanju, koji je sa
malim korekcijama mogao da postane deo budućeg građanskog zakonika.

Profesoru Mihailu Konstantinoviću 1960. godine bilo je povereno da izradi prednacrt

zakona o obligacijama, koji bi poslužio kao osnova za izradu zakona. Ovaj zadatak je obavljen i
profesor Konstantinović je 1969 godine objavio „Skicu za zakonik o obligacijama i ugovorima“.

Zakon o obligacionim odnosima stupio je na snagu 1. oktobra 1978. godine.

Donošenjem Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima, 30. Januara 1980.godine

(„Službeni list SFRJ“,br.8/80), Federacija je prvi put posle rata na sistematski način regulisala
osnovne svojinskopravne odnose.

Donošenjem Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o osnovnim svojinskopravnim

odnosima,odnosno Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa sistematskim zakonima
Federacije stvoren je odnos za obuhvatanje svih građanskopravnih odnosa i ostvaren zahtev
postizanja pravne sigurnosti u oblasti imovinskog prava,čemu su oduvek težile sve velike
kodifikacije građanskog prava.

7
 4.1. Vrste građanskopravnih normi

Pravne norme mogu se podeliti prema različitim kriterijumima. U odnosu na

dejstvo,norme se dele na imperativne (ius cogens) i dispozitivne (ius dispositivum). Ako jedna
norma stranama učesnicama ne dopušta da nešto drugo ugovore od onoga što je propisano norma
je imerativne prirode. Ona važi čak i ako stranke izjave da ne žele dejstvo koje norma propisuje.
Svi propisi o formi su imperativnog karaktera, kao i norme o poslovnoj sposobnosti. U stvarnom
i naslednom pravu preovlađuju propisi imperativnog karaktera.

Karakteristika je građanskopravnog metoda regulisanje (a ona prizilazi kao funkcija

robnonovčanih odnosa koja reguliše) da do jednog određenog stepena prepušta samim strankama
uređenje njihovih međusobnih pravnih odnosa (tzv. autonomija stranaka). Stranke svojom
voljom određuju sadržinu svojih ugovornih odnosa.

Volja stranaka je zakon za stranke,ali pošto stranke prema iskustvu,svojim izjavama volja
ne obuhvataju sve tačke u ugovoru,zakon propisuje pravne norme za slučaj u kome stranke nisu
ništa ugovorile.To su takozvane dispozitivne (ili dopunjujuće) norme.Ovde zakon priskače u
pomoć svojim rešenjem, ako kod ugovora u ovoj ili onoj tački stranke nisu ništa ugovorile. I ako
se dispozitivne norme mogu primeniti samo onda ako stranke nisu ništa drugo ugovorile njihov
značaj nije mali.

Stranke po pravilu propuštaju da svoj odnos bliže regulišu, pošto je od uobičajenih i u

životu najčešće zastupljenih ugovora razumljivo da one nemaju ništa posebno da predvide. Zbog
toga se sa puno poverenja oslanjaju na pravična rešenja koja zakon sadrži.

Prema sadržini norme se dele na obavezujuće,zabranjujuće i ovlašćujuće. Obavezujuća

norma je usmerena na aktivno,a zabranjujuća na pasivno ponašanje. Obavezujuće norme su
karakteristične za upravno pravo i one su usmerene uvek na određenog pojedinca. Zabranjujuće
norme su karakteristične za krivično pravo i one imaju različit karakter.Ovlašćujuće norme
karakteristične su za građansko pravo i one određenom licu daju mogućnost da izvrši ili ne izvrši
određenu radnju,da stekne neko pravo i obavezu.

Norme se dele na opšte i specijalne. Opšta norma je da niko na drugog ne može preneti
više prava nego što sam ima. U izuzetnom slučaju po tačno propisanim uslovima, svojina se
može steći i od nevlasnika.Važi pravilo: lex specialis derogat legi generali. Pravilo važi uvek
ukoliko ne postoji izuzetak.

8
 Pravne norme se prema posledicama koje nastaju njihovim nepoštovanjem,dele na:

a) Postoje takve norme čije nepoštovanje ne povlači nikakve posledice, pravna norma nije
snabdevena sankcijom,takozvani lex imperfekta.Ovde se u stvari ne radi o normi već o
želji zakonodavca.Na primer takav propis je sadržan u Zakonu o nasleđivanju: „Za
punovažnost svojeručnog testamenta nije važno da je u njemu naznačen datum kada je
sastavljen,ali je korisno da bude naznačen“.

b) Ignorisanje pravne norme od strane stranaka ima za posledicu sankciju ništavnosti

pravnog akta,takozvani lex perfecta.

c) Zatim postoje norme čije nepoštovanje ne povlači ništavnost pravnog akta,već kaznu za
jednu od stranaka,takozvani leges minus quam perfecta. Ako na primer,bude zaključen
ugovor o kupoprodaji neke robe u vreme praznika kad radnje ne rade,ugovor će važiti,ali
će stranka koja je prekršila propise o radnom vremenu za to biti administrativno
kažnjena.

d) Na kraju nepoštovanje norme može povlačiti i ništavnost i kažnjivost stranaka,takozvani

leges plus quam perfecta .Na primer,kupoprodaja opojnih droga izaziva ništavnost
ugovora i istovremeno kažnjivost, jer predstavlja biće krivičnog dela.

4.2.Vremensko, prostorno i personalno važenje građanskopravnih normi

Radi pravilne primjene pravnih normi potrebno je obijasniti:

a) važi li pravna norma u momentu primene (vremensko delovanje zakona)

b) važi li na datoj teritoriji (prostorno delovanje zakona)
c) na koji krug lica (fizičkih i pravnih) se odnosi data norma (personalno važenje zakona)

Pravne norme načelno nemaju povratnu snagu (retroaktivno dejstvo). Ako od ovog treba
napraviti izuzetak, retroaktivnost mora biti izričito predviđena u samom zakonu.

Pitanje povratnog dejstva zakona postavlja se uvek onda kada zakonodavac menja pravni
poredak donošenjem pravnih propisa. Tada se postavlja pitanje kako odrediti područje primene
ovog propisa u vremenskom smislu, to jest u tom smislu treba ispitati koja činjenična stanja
potpadaju pojmovno pod novi propis i šta u vremenskom smislu on obuhvata.

9
 Prostorno važenje norme znači na kojoj teritorijiu važi doneta norma. Savezni zakoni
važe za teritoriju cele države,a republički odnosno pokrajinski na teritoriji republike ili pokrajine
koja ga je donela.

Načelno građanskopravne norme važe za sve građane i sva pravna lica.

5. OBIČAJNO PRAVO KAO IZVOR PRAVA

Običajno pravo je nepisano pravo i ono je u ranijim periodima, kada nije bilo zakonskog
prava stvorenog od države,imalo veliki značaj. Da bi nastalo običajno pravno pravilo, potrebno
je da u okviru određene zajednice postoji faktičko ponašanje koje se duže vremena ponavlja.
Postojanje običajnog prava manifestuje se neposredno primenom na društveni odnos koji je njim
obuhvaćen.Ono se u svesti članova zajednice doživljava kao norma.

Običajno pravo dobija svoju snagu kroz „običaj“,to jest faktičko ponašanje koje se duže
vremena ponavlja i u spoljnom svetu stvara privid propisanog ponašanja.Po svom obimu
običajno pravo kao i zakonsko,može biti generalno i specijalno.Specijalno običajno pravo važi
za specifične odnose u jednoj posebnoj zajednici,na primer običajno pravo verskih zajednica ili
običajno pravo jednog određenog staleža (trgovaca,zanatlija ...).

Običajno pravo je kodeks običaja koji ima karakter neformalnog prava. Antropologija i
etnologija pokazuju da je običajno pravo nastalo pre pojave države i državnog prava. Prema
istraživanjima i životnoj praksi snaga običajnog prava izvire iz tradicije i spremnosti zajednice
da sankcioniše svako ponašanje koje odstupa od običajnih normi, kao i da podrži ona ponašanja
koja su s njima u skladu. U savremenom društvu uočava se konzervativnost običajnog prava u
mnogim socijalnim zajednicama.

Običaj je dugotrajno i ustaljeno ljudsko ponašanje koje prati svest o njegovom poštovanju
(lat. Mores sunt tacitus consensus populi longa consuetudine inveteratus). Među pravnim
piscima postoji saglasnost o konstitutivnim elementima običaja. Prvi element je psihički
(unutrašnji) i nazvan je pravnom svešću ili svešću o nužnosti (opinio iuris ili opinio necessitatis).
Radi se o tome da postoji neko pravilo koje se redovno poštuje i koje ima snagu pravnog pravila.

Drugi konstitutivni element običajnog prava je materijalne prirode i zasniva se na samoj

dugotrajnosti ponašanja (longa consuetudo). Ta praksa je spoljni izraz prvog elementa (pravne
svesti) i ima istu ulogu kod običaja koju ima objavljivanje kod pisanog prava. U slučaju da
nedostaje jedan od ta dva elementa, može da postoji samo jedna vrsta društvenog običaja, ali ne i
običajno pravo.

10
 Neki pravni pisci vrše podelu običaja na faktički i pravni. Faktički običaj je „obični“,
društveni običaj, dok je pravni običaj onaj faktički običaj na koji se poziva zakon. Međutim ova
podela je isuviše veštačka i nategnuta. Naime, ovako shvaćen faktički običaj ne bi bio relevantan
za pravo, jer takvom običaju nedostaje jedan od konstitutivnih elemenata.

S druge strane, ni pravni običaj nije relevantan za pravo, jer, kada unesemo sadržinu
nekog običaja u zakonsku normu, on postaje deo pisanog prava i gubi svoj karakter običaja (ne
postoji pravna svest, jer sada postoji institucionalizovana sankcija, za nepoštovanje norme).

Što se tiče običaja kroz istoriju, on je predstavljao jedan od najznačajnijih izvora prava (u
anglosaksonskom pravu tako je i danas). Kasnije su pripadnici istorijsko-pravne škole smatrali
običaj izrazom narodnog duha koji popunjava pravne praznine i dopunjuje zakone. Danas je
njegov značaj dosta smanjen tendencijom da se pravo kodifikuje, odn. u potpunosti pretvori u
pisano. Običaj preživljava tek kao sporadični izvor prava, sa nižom pravnom snagom od zakona i
podzakonskog akta, i ne može derogirati nijedan od ova dva izvora.

5.1.Trgovački običaji

Naš zakonodavac u Zakonu o privrednim sudovima predviđa da privredni sudovi sude

privredne i pomorske sporove i na osnovu uzansi i trgovačkih oobičaja.Kakva je razlika između
običajnog prava,trgovačkih običaja i običaja stvorenih u prometu? Trgovački običaj je jedna
vrsta običaja u prometu. Kao običaj ona ima za sadržaj samo redovno faktičko rešenje ili
faktičko ponašanje u trgovačkom prometu.On stoga nije prava norma.Njegovo područje
delovanja ograničava se na trgovinu.

Ako jedno faktičko ponašanje postane običaj u prometu između netrgovaca ili između
trgovaca i netrgovaca,radi se o opštem običaju u prometu.

5.2.Uzanse

Kodifikovani trgovački običaji,sakupljeni i sistematizovani u zbornik zovu se

uzanse.Uzanse se kod nas primenjuju od strane privrednih sudova.Opšte uzanse o prometu robe
doneo je Plenum Glavne državne arbitraže 18. januara 1954. Godine,a objavljene su 7. aprila
1954. godine.Primena i ovih uzansi zasniva se na volji stranaka,ali naše uzanse sadrže i mnoga

11
pravila kojima nije mesto u uzansama,jer ne predstavljaju samo kodifikovane trgovačke
običaje.Njima bi pre bilo mesto u zakonima,gradjanskim ili trgovačkim.Uzanse obuhvataju i
najvažnija pravila o zaključenju,izvršenju i obezbeđenju ugovora.

5.3.Pravni standardi (generalne klauzule)

Pravni standard nije izvor prava u pravom smislu reči,ali je važno sredstvo da se pravo
primeni od strane sudije.Termin je došao iz Amerike i danas je postao uobičajen u pravnoj nauci
i zakonodavstvu.Umesto izraza pravni standard nemačka jurisprudencija uptrebljavaju svoj izraz
„generalna klauzula“.Standard je instrument pravne tehnike koga susrećemo u svim zakonima.To
je u stvari vrsta pravnog pravila,čija sadržina nije unapred data,ni u pogledu pretpostavke niti u
pogledu sankcije.

6. SUDSKA PRAKSA

U pravnoj teoriji vrlo je sporno pitanje da li je sudska praksa izvor prava ili ne.Načelno
sudska praksa predstavlja primenu,a ne stvaranje prava.Ona apstraktna pravna pravila primenjuju
se na konkretan slučaj.Rešavajući spor o građanskom pravu,sud primenjuje građanskopravnu
normu,a ne stvara je.Sudska odluka ima važnost samo u slučaju po kome je doneta.Svaki sud
može u drugom sličnom slučaju da odstupi od ranije odluke,a niži sud može da odstupi od
odluke višeg suda.

Prema našim ustavnim propisima sudovi su u vršenju sudske funkcije nezavisni i sude na
osnovu ustava i zakona.To znači da i prema ustavu sudska praksa nije izvor prava.Međutim,u
stvarnosti je situacija sasvim drugačija.Sudska odluka ima jedan svoj autoritet, koji je utoliko
veći ukoliko nema pozitivnih propisa iz oblasti građanskog prava,kao kada su sudovi bili upućeni
na primenu pravnih načela iz predratnih propisa.

Nemoguće je u takvom slučaju zabraniti sudiji da se ne ugleda na razloge jedne ranije

odluke u kojoj je rešen jedan slučaj primenom pravnih pravila,koja je po svojim razlozima vrlo
ubedljiva.Tako se stvara jedna stalna sudska praksa koja odgovara i razlozima pravne
sigurnosti,a od koje se ne odstupa bez ozbiljnog povoda.Sudska praksa očekuje teorijsko
opravdanje za kauzističke argumente kroz objektivna pravila,u kojima će teorija opredmetiti
poznati kauzistički princip.

12
 U anglosaksonskom pravnom sistemu sudska praksa ima značaj izvora prava, a kod nas
postoji tendencija ka tome. To znači priznavanje sudovima da svojim odlikama mogu da kreiraju
pravo, a ne samo da ga primenjuju i tumače. Danas je u većoj meri izrazeno interesovanje za
sudskom praksom kao izvorom prava. U kontinentalnom pravu, o ovom pitanju imamo dva
suprotna stava: Po jednima sudskoj praksi treba priznati značaj izvora prava, jer usled
dvostepenosti suđenja stavovi viših sudova prodiru kao izvor prava, a po drugima sudskoj praksi
ne treba priznati ovaj karakter.

U evropskokontinentalnom pravnom sistemu (grčko- romansko- germanskoj porodici

prava) značaj sudske prakse može biti određen samo na osnovu njene povezanosti sa zakonom.
Obaveza sudije da presudu koju donosi utemelji na tekstu zakona, omogućila je da se celokupna
sudijska delatnost predstavi isključivo kao tumačenje zakona. Monteskjeov stav da sudija treba
”samo da izgovara reči zakona”, dobilo je snažnu potvrdu u pravnom pozitivizmu XIX veka.
Sudska praksa nije smatrana izvorom prava a njen učinak u pravnom poretku razmatran je u
okviru proučavanja metoda tumačenja prava.

Tradicionalno gledište o sudskoj praksi održalo se, u izvesnoj meri, i danas. Ipak
savremeni zastupnici ovog gledišta nisu mogli predvideti da delatnost sudije nije čisto
mehanička. Njen stvaralački karakter bilo je teško negirati, posebno kad se uzme u obzir da je
francuski Građanski zakonik (član 4. SS) zabranio sudiji da odbije rešavanje određenog slučaja
zbog nepoštovanja zakonske norme koja taj slučaj uređuje a Građanski zakonik Švajcarske ga je
ovlastio, štaviše, da takav slučaj reši kao da je zakonodavac.

Stoga, tradicionalisti ne tvrde više da sudska praksa nije stvaralačka delatnost već
naglašavaju da sudska vlast ne stvara pravne norme, tj. Opšta i apstraktna pravila obavezna za
sve subjekte na koje se odnose. Ovo gledište ima više pristalica u zemljama germanskog nego
francuskog prava.

Očigledno je da su delatnošću sudova nastala brojna opšteobavezna pravila. Neka od tih

pravila uobličena su lagano donošenjem odluka od sudova različitih nivoa. Obrnuto, neka pravila
su stvorena donošenjem samo jedne sudske odluke ili zauzimanjem odredjenih pravnih shvatanja
od posebnih institucija u višim ili najvišem sudu (sednice sudskih odeljenja ili opšta sednica svih
sudija odredjenih visokih sudova). Stoga, i pored postojanja određenih ličnosti u postepenom
nastajanju običajnih pravila i pravila sudskog porekla, ne treba sudsku praksu smatrati posebnom
vrstom običajnog pravnog izvora. Naprotiv, sudska praksa predstavlja poseban, autonoman,
izvor prava.

Priznavanje sudskoj praksi pravnostvaralačkog karaktera, bez obzira na to da li se

istovremeno smatra formalnim ili samo faktičkim izvorom prava, prostiče iz nesumnjive
činjenice da su mnogi pravni instituti savremenog prava nastali delatnošću sudske prakse.
Objektivna odgovornost za opasne stvari, tj.

13
 Uvećani rizik koji nosi njihova upotreba, plod je stvaralačke sudske delatnosti. Iako
francuski Građanski zakonik iz 1804. godine nije poznavao instituciju objektivne, neiskrivljene
odgovornosti, francuski sudovi, pozivajući se na članove 1284. i 1285. francuskog Građanskog
zakonika (o odgovornosti za štete nastale od njihove građevine ili životinje), počeli su dosuđivati
naknadu štete radnicima koji su je pretrpeli u procesu rada od mašina i drugih opasnih stvari, bez
potrebe da bude dokazana krivica vlasnika tih stvari.

Jednostavno, u dilemi ko treba da snosi štetu kada ne postoji subjektivna odgovornost ni

radnika ni vlasnika opasne stvari, sud se opredelio za rešenje koje nalaže pravda- gde je korist od
upotrebe opasne stvari, tamo je i rizik. Poznati francuski pravni pisac Rejmond Salej ukazao je
da su sudovi sudili ne na osnovu reči Građanskog zakonika već njegovog duha, a drugi veliki
francuski pisac Mazo je primetio da je sudska praksa večni izvor mladosti Građanskog zakonika.

Sudska praksa nije izvor samo građanskog, privatnog, prava. Naprotiv, praksa državnog
saveta u Francuskoj je bila izvor izuzteno značajnog dela administrativnog, upravnog, prava.
Upravno sudovanje, upravni spor, odgovornost države u francuskom pravu nastalo je kao
posledica delatnosti Državnog saveta. S obzirom na to da je Državni savet raspolagao sličnom
koncentracijom moći kojom raspolažu visoki sudovi u Engleskoj i rezultat u oblasti prava je bio
sličan. Najveći deo francuskog administrativnog prava nastao je odlukom Državnog saveta a ne
zakonodavca. Naravno, to ne znači da se taj odnos u stvaranju administrativnog prava zadržao i
danas.

Nakon stvaranja ustavnog sudstva u Austriji, pod direktnim uticajem Hansa Kelsena,
glavnog redaktora Ustava Austrije iz 1919. godine, i preuzimanja te institucije od bonskog
ustavotvorca 1949. godine, ne može se sporiti karakter odluka ustavnih sudova. Štaviše, i najviši
redovni sudovi, ako su ovlašćeni na vršenje sudske kontrole ustavnosti zakona, donose odluke sa
opšteobaveznim dejstvom. S druge strane ne treba prevideti danas ni značaj koji ima Sud
evropskih zajednica (tzv. Evropski sud).

6.1.Pravna nauka i zadaci građanskopravne teorije

Pravna teorija ima zadatak koji se ne sastoji u primeni,niti u stvaranju prava već u
njegovoj spoznaji i proučavanju. Najvažnija funkcija teorije je da zakonodavcu i sudskoj praksi
pripremi materijal,da istraži unutrašnje veze između pojedinih pravnih normi,da izvuče pravna
načela i zaključke i da daje predloge za dalje usavršavanje prava i čitavog pravnog sistema,na
osnovu uočavanja društvenih zakonitosti i kretanja.

14
 Vrlo je širok krug zadataka građanskopravne teorije:

a) Da istražuje istoriju prava,da se bavi ispitivanjem nastanka i razvoja prava

b) Da se bavi upoređivanjem – komparativnom metodom.Ova metoda se sastoji od

uporednog istraživanja prava drugih zemalja.Vrlo je korisno i interesantno saznati kakvo
je pravo koje važi u drugim zemljama.

c) Ona ima jedan pravno-politički zadatak da se bavi budućim pravom,de lege ferenda.

d) Ispitujući pozitivno pravo (de lege lata), pravna teorija mora da se bavi njegovim
pravnim tumačenjem ili interpretacijom.

e) Pored interpretacije,zadatak pravne teorije je da se bavi sistematskim radovima o

pojedinim pravnim pojmovima i ustanovama. Forma u kojoj se pojavljuju ovi sistematski
radovi o građanskom pravu su udžbenici i monografije.

f) Poslednji zadatak pravne nauke je da ispituje delovanje pozitivnog prava,da li pojedini

pravni instituti faktički žive i kakav je njihov značaj u životu ili postoje samo na papiru.

7. ZAKLJUČAK

Pravo je sistem koji počiva na pravnim normama,dijeli se na oblasti a oblasti na grane.

Jedna od tih je gradjansko pravo,to je oblast koja uredjuje odnose koji nastaju povodom
razmjene robe i preuzimanja imovine.

Pravo je takodje uredjeni skup normi koji propisuje i sprovodi država.Država je

odgovorna i nadležna za pravni sistem,to jest za donošenje i sprovodjenje pravnih normi.

Neophodno je da onaj koji stvara pravo vodi računa o tome da ono bude jednaka mjera za
sve ljude,to jest da teži stvaranju jednog pravnog poretka.

Pravo je oblast s kojom se susrećemo svakodnevno i koja predstavlja bitan element

savremenog društva,zbog čega je potrebno poznavati i razumjeti njegove osnovne osobine i
pojmove.

15
 8. LITERATURA

[1] Dr. Dragoljub D. Stojanović, Dr.Oliver B. Antić, Uvod u građansko pravo (drugo izmenjeno i
dopunjeno izdanje),Beograd,2004.god.

[2] Dr.Obren Stanković, Dr.Vladimir Vodinelić, Uvod u građansko pravo, Beograd,1996. god.

[3] Dr. Vojislav Spajić,Građansko pravo (opšti deo),Beograd,1962.god.

[4] https://sr.wikipedia.org/sr/Грађанско_право

[5] http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0550-2179/2012/0550-21791204083N.pdf

[6] https://sr.wikipedia.org/sr/Обичајно_право

[7] https://sr.wikipedia.org/sr/Извори_права

[8] https://sr.wikipedia.org/sr/Судска_пракса

16
 9. SADRŽAJ

1. UVOD ........................................................................................................................................................ 2
2.POJAM I VRSTE IZVORA PRAVA ................................................................................................................ 3
3. PRAVDA I PRAVEDNOST KAO MATERIJALNI IZVOR PRAVA .................................................................... 6
4. ZAKON KAO IZVOR PRAVA ....................................................................................................................... 7
4.1 VRSTE GRAĐANSKOPRAVNIH NORMI. .............................................................................................. 8
4.2. VREMENSKO, PROSTORNO I PERSONALNO VAŽENJE GRAĐANSKOPRAVNIH NORMI .................... 9
5. OBIČAJNO PRAVO KAO IZVOR PRAVA...................................................................................................10

5.1. TRGOVAČKI OBIČAJI........................................................................................................................11

5.2. UZANSE............................................................................................................................................11

5.3. PRAVNI STANDARDI (GENERALNE KLAUZULE)...............................................................................12

6. SUDSKA PRAKSA.....................................................................................................................................12

6.1. PRAVNA NAUKA I ZADACI GRAĐANSKOPRAVNE TEORIJE.............................................................14

7. ZAKLJUČAK.............................................................................................................................................15

8. LITERATURA............................................................................................................................................16

9. SADRŽAJ.................................................................................................................................................17

17