Zygmunt Bauman Fluidni Zivot PDF

Za izdavača: Nikola Janković
Glavni urednik: dr D u š a n Marinković

Lektura i korektura: Predrag Rajić
Dizajn korica: Mediterran Publishing
Tehničko uređenje: Mediterran Publishing
Copyright © Polity Press and Zigmunt Bauman 2005

Copyright © za srpsko izdanje Mediterran Publishing 2009
Izdavač se posebno zahvaljuje profesoru Zigmuntu Baumanu

koji je omogućio publikovanje ove knjige.
Štampa: Art Print, Novi Sad
Mediterran Publishing d.o.o.

Nikole Pašića 24,
21000 Novi Sad
tel: +381.21.661.20.90 fax: +381.21.661.37.65
www.mediterran.rs
e-mail: mediterran@neobee.net
Zigmunt Bauman
F L U I D N I ŽIVOT
Sa engleskog preveli:
SINIŠA B o ž o v i ć
NATAŠA M R D A K
TERRAN
PUBLISHING
Novi Sad
2009
Naslov originala:
LIQUID LIFE
by
Zygmunt Bauman
First published in 2005 by Polity Press

Reprinted in 2008
Polity Press, 65 Bridge Street
Cambridge
UK
SADRŽAJ
Uvod: O životu u fluidnom modernom svetu 9
1. Pojedinac pod opsadom 25
2. Od mučenika do heroja,
i od heroja do poznate ličnosti 53
3. Kultura: neobuzdana i nekontrolisana 67
4. Traženje skloništa u Pandorinoj kutiji,
ili strah, bezbednost i grad 85
5. Potrošači u fluidnom modernom društvu 99
Potrošački život 101
Potrošačko telo 110
Potrošačko detinjstvo 124
6. Učenje hodanja po živom pesku 141
7. Misao u mračnom vremenu

(ponovni osvrt na Arentovu i Adorna) 155
Indeks 183
Uvod:
O životu u fluidnom
modernom svetu
U klizanju po tankom ledu,

bezbednost nam je u brzini.
Ralf Valdo Emerson, O razboritosti
„Fluidni život" i „fluidna modernost" su blisko povezani. „Flu

idni život" je onaj život koji se uglavnom vodi u fluidnom moder
nom društvu. „Fluidna modernost" je društvo u kome se uslovi
pod kojima njegovi pripadnici deluju menjaju brže nego što je
potrebno da se načini delovanja konsoliduju u navike i rutine.
Fluidnost života i fluidnost društva se uzajamno pothranjuju i
potkrepljuju. Fluidni život, baš kao i fluidno moderno društvo, ne
mogu dugo zadržati isti oblik, niti pravac.
U fluidnom modernom društvu individualna dostignuća se ne
mogu učvrstiti kao trajno vlasništvo, jer se vrednosti brzo pretva
raju u opterećenja, a sposobnosti u nesposobnosti. Uslovi delova
nja i strategije osmišljene da se na njih reaguje brzo zastarevaju,
pre nego što akteri uopšte dobiju šansu da ih propisno nauče.
Zbog toga se ne preporučuje učenje iz iskustva i oslanjanje na
strategije i taktičke poteze uspešno primenjene u prošlosti: raniji
testovi ne mogu ispratiti brze i većinom nepredviđene (možda
nepredvidive) promené okolnosti. Izvođenje zaključaka iz proš-
10 Fluidni život
lih događaja sa ciljem predviđanja budućih trendova postaje još

rizičnije i suviše često dovodi u zabludu. Sve je teže praviti pouz
dane računice, dok su nepogrešive prognoze skoro nezamislive:
većina promenljivih u jednačini su nepoznate, ako ne i sve, dok
se procene njihovih budućih trendova ne mogu smatrati istinski
i potpuno pouzdanim.
Ukratko: fluidni život je nepostojan život koji se odvija u uslo-
vima stalne neizvesnosti. Najakutnije i najtvrđe brige koje opse-
daju takav život su strah da ćete biti zatečeni na spavanju, da ne
ćete stići da uhvatite korak sa događajima koji se brzo smenjuju,
da ćete zaostati i da ćete prevideti „upotrebiti do" datum, da ćete
biti natovareni stvarima koje posedujete a nisu više poželjne, da
ćete propustiti trenutak koji signalizira promenu pravca pre nego
što se prede tačka bez povratka. Fluidni život je niz novih početa
ka - a baš zbog toga su brzi i bezbolni završeci, bez kojih su novi
počeci nezamislivi, ti koji u njemu najčešće predstavljaju najteže
trenutke i najneprijatnije glavobolje. Među umećima fluidnog
modernog življenja i među veštinama potrebnim za praktiko-
vanje tih umeća, odbacivanje stvari ima prioritet nad njihovim
sticanjem.
Ko što je karikaturista lista Obzerver primetio, mučno je „čitati
članke o divotama prebacivanja u manju brzinu, kada još uvek
niste uspeli ni da ubrzate".1 Čovek mora da požuri sa „prebaci
vanjem u veću brzinu" ukoliko želi da okusi čari „usporavanja".
Priprema terena za „usporavanje" daje smisao onom delu koji se
odnosi na „ubrzavanje", i postaje njegova glavna svrha; na kraju
se o kvalitetu „ubrzanja" sudi prema olakšanju koje sobom dono
si glatko i bezbolno „usporavanje"...
Lekcija koja je najpotrebnija praktičarima fluidnog modernog
života (i koje stručnjaci za savetovanje na polju umeća življenja
najviše i nude) ne bavi se temama kako započeti ili otvoriti, već
kako završiti ili zatvoriti. Jedan drugi kolumnista lista Obzerver,
samo napola šaljivo, nabraja najnovija pravila za postizanje spo
razumnog završetka partnerskih odnosa (epizode koje je, bez
sumnje, teže okončati nego bilo koje druge - a opet su takve da
1 Videti: Observer Magazine, 3. oktobar 2004.

O životu u fluidnom modernom svetu 11
partneri veoma često žele i nastoje da ih okončaju, i prema tome

ne iznenađuje što su tu posebno izraženi zahtevi za stručnom
pomoći). Spisak počinje sa „Prisećajte se samo loših stvari. Za
boravite dobre" i završava sa „Upoznajte nekog novog", dok je u
sredini postavljena komanda „Izbrišite svu elektronsku prepisku".
Celim spiskom dominira zaborav, brisanje, odbacivanje i zame-
njivanje.
Možda je opis fluidnog modernog života kao niza novih poče
taka u stvari nesvesni saučesnik jedne vrste zavere; replikovanjem
jedne takve široko rasprostranjene iluzije on pomaže u sakrivanju
njegove najstrože čuvane tajne (pošto je sramotna, makar i samo
u ostacima). Možda bi adekvatniji opis takvog života bila priča
o uzastopnim krajevima. I možda bi slava uspešno proživljenog
fluidnog života bila bolje odslikana neupadljivošću grobova koji
beleže njegov napredak nego razmetljivošču nadgrobnih ploča
koje čuvaju spomen na sadržaj grobnica.
U fluidnom modernom društvu industrija odlaganja smeća
preuzima komandnu poziciju u ekonomiji fluidnog života. Op
stanak tog društva i blagostanje njegovih članova zavise od brzi
ne kojom se proizvodi određuju za otpad, te brzine i efikasnosti
uklanjanja otpada. U tom društvu ništa ne može zahtevati izu
zeće od univerzalnog pravila zamenjivosti i ničemu se ne može
dozvoliti da ostane tu duže nego što treba. Postojanost, vezivnost,
viskoznost stvari, kako živih, tako i neživih, su najstrašnije i naj-
zlokobnije opasnosti, izvori najužasnijih strahova i mete najže
šćih napada.
Život u fluidnom modernom društvu ne može stajati u mestu.
On se mora modernizovati (čitaj: svakog dana se oslobađati atri
buta kojima je istekao rok trajanja i nastavljati sa demontiranjem/
odbacivanjem identiteta koji su trenutno sklopljeni/postavljeni)
ili nestati. Pošto mu je užas od isteka roka trajanja stalno za peta
ma, život u fluidnom modernom društvu više ne mora biti vučen
napred zamišljenim čudesima na samom kraju poslova na mo
dernizaciji. Ovde se radi o potrebi da se iz sve snage juri samo da
bi se ostalo na istom mestu i daleko od korpe za smeće na koju su
osuđeni oni na začelju.
12 Fluidni život
„Kreativna destrukcija" je način toka fluidnog života, ali ono

što taj termin izbegava i pored čega ćutke prolazi jeste da ta kre
acija uništava druge forme življenja, a time indirektno uništava i
ljude koji praktikuju te forme. Život u fluidnom modernom druš
tvu je zlokobna verzija igre muzičke stolice, koja je realna. Pravi
cilj u toj trci je (privremeni) spas od svrstavanja u redove propa
lih i od toga da budete određeni za otpad. A kako se to nadmeta
nje globalizuje, trčanje se danas mora izvoditi na globalnoj stazi.
Najviše šansi za pobedu imaju ljudi koji cirkulišu blizu vrha
globalne piramide moći, kojima prostor ne znači mnogo, a dalji
na ne predstavlja problem; ljudima koji su na mnogim mestima
kao kod kuće, ali bez neke posebne matične baze. Oni su isto to
liko laki, živahni i nepostojani koliko ta sve više globalna i ek-
strateritorijalna trgovina i finansije koje su kumovale njihovom
rođenju i koje pospešuju njihovu nomadsku egzistenciju. Prema
opisu Žaka Atala,„oni ne poseduju fabrike, zemlju, niti su na ad
ministrativnim dužnostima. Njihovo bogatstvo dolazi od preno-
sive vrednosti: njihovog poznavanja zakona lavirinta". Oni „vole
da stvaraju, da se igraju i da budu u pokretu". Oni žive u društvu
„nepostojanih vrednosti, bezbrižni su u odnosu na budućnost,
egoisti su i hedonisti". Njima je „novina dobar tok situacije, ne-
izvesnost im je vrednost, nestabilnost je imperativ, a hibridnost
bogatstvo".2 Svi oni, u različitim stepenima, izučavaju i praktikuju
veštinu „fluidnog življenja": prihvatanje dezorijentacije, imunost
na nesvesticu, i prilagođenost stanju vrtoglavice, toleranciju ne
postojanja smera i pravca, i to na putovanju neodređeno dugog
trajanja.
Oni uporno nastoje, iako sa različitim uspehom, da slede

obrazac koji je ustanovio Bil Gejts, taj uzor poslovnog uspeha,
koga je Ričard Senet opisao kao čoveka kojeg karakteriše „volja
da uništi ono što je stvorio" i „tolerantnost na fragmentiranost",
kao „nekog ko ima samopouzdanja za život u neredu, nekog ko
je uspešan usred izmeštenosti i nekog ko se pozicionira 'u mre-
2 Jacques Attali, Chemins de sagesse. Traité du labyrinthe (Fayard, 1996), str.

79-80,109.
3
ži mogućnosti', a ne 'paralizuje se na jednom posebnom poslu".
Njihovo idealno podneblje bi verovatno bila Evrotropija, jedan
od Nevidljivih gradova Itala Kalvina, čiji se stanovnici onog dana
kada „osete teret dosade i kada niko više ne može da trpi svoj
posao, rođake, kuću i svoj život" - „sele u drugi grad, gde svako
od njih' nalazi novi posao, drugu ženu, gde će ga dočekati drugi
pejzaž kad otvori prozor i gde će provoditi vreme uz drugačiju
4
razonodu, prijatelje, tračeve".
Labavost veza i opozivost obaveza su rukovodeći principi svih
njihovih veza i obaveza. Obraćajući se, po svoj prilici, takvim
ljudima, anonimni kolumnista Obzervera, pod pseudonimom
„Barefoot Doctor" („Bosonogi doktor"), savetovao je svojim či
taocima da sve što rade rade „sa merom", i, preuzimajući savet
Lao Cea, orijentalnog proroka uzdržanosti i smirenosti, opisao je
životni stav koji bi ponajbolje izazvao takav efekat:
D o k tečete kao voda... brzo se krećete, nikad se ne opirući struji, nikad ne

zastajkujući dovoljno dugo da se trajno zaustavite ili prionete na obalu reke
ili kamenje - to jest, na stvari, situacije ili ljude koji prolaze kroz vaš život,
čak i ne pokušavajući da se držite sopstvenih shvatanja ili pogleda na svet,
već se samo ovlaš, a ipak inteligentno pridržavate za sve što se pojavi dok vi
prolazite, a onda ga elegantno ispustite, bez osvrtanja... 5
Suočeni s takvim igračima, preostali učesnici u igri, a posebno

oni među njima koji tu nisu dobrovoljno, oni koji „ne vole" ili ne
mogu sebi da priušte „da budu u pokretu" - imaju slabe šanse.
Pridružiti se igri za njih nije realna opcija - ali oni nemaju dru
gi izbor osim da pokušaju. Lepršanje među cvetovima u potrazi
za onim najmirisnijima nije njihova opcija; oni su zaglavljeni na
mestima gde je cveće retko, bilo ono mirisno ili ne - i tako samo
mogu bespomoćno gledati kako nekolicina cvetova tamo vene ili
trune. Sugestija da treba da „se samo ovlaš pridržite za sve što se
3 Videti: Richard Sennett, The Corrosion of Character: The Personal Consequen

ces of Work in the New Capitalism (W. W. Norton, 1998), str. 62.
4 Italo Kalvino, Le città invisibili, ovde citirano po prevodu Vilijama Vivera, I n -
visible Cities (Universitas, 2004), str. 81.
5 Videti: „Grace under pressure", časopis Observer, 30. nov. 2003, str. 95.
14 Fluidni život
pojavi" i da ga „elegantno ispustite" bi u najboljem slučaju njima

zvučala kao okrutna šala, a uglavnom kao bezosećajno podsme-
vanje.
A opet, da se „lako pridržavaju" oni moraju, pošto im „stvari,
situacije i ljudi" neprekidno izmiču i nestaju brzinom koja odu
zima dah, šta god radili; irelevantno je to da li se oni trude ili ne
da ih uspore. „Da ih ispuste" oni moraju (iako, za razliku od Bila
Gejtsa, sa skoro nimalo zadovoljstva), ali nebitno je da li to rade
lako ili uz puno jadikovanja i škrgutanja zubima. Treba im opro
stiti ako naslute da postoji veza između te ljupke lakoće i elegan
cije koju ispoljavaju oni što klize pored njih i njihove sopstvene
nezgrapne utrnulosti i nemoći da se pokrenu, a koju nisu birali.
Svoju tromost oni uistinu nisu birali. Lakoća i elegancija do
laze sa slobodom - slobodom kretanja, slobodom izbora, slobo
dom da se prestane biti ono što već jesi i slobodom da postaneš
ono što još nisi. Oni koji se nalaze na suprotnoj strani ove nove
planetarne mobilnosti nemaju takvu slobodu. Oni ne mogu raču
nati da će izbeći one prema kojima bi najradije držali odstojanje,
niti na toleranciju onih kojima bi želeli da se približe. Za njih
ne postoje ni nečuvani izlazi niti gostoprimljivo otvorene kapi
je. Oni pripadaju: oni kojima pripadaju ili sa kojima pripadaju
gledaju na svoje pripadanje kao na svoju dužnost oko koje nema
pregovora i koja je nesporna (čak i kada je prerušena u njihovo
neotuđivo pravo) - dok oni kojima bi želeli da se pridruže vide
svoje pripadanje više kao svoju sudbinu, oko koje na sličan način
nema pregovora, koja je bespovratna i nepopravljiva. Prvi ih ne bi
pustili da idu, dok ih drugi ne bi pustili unutra. Između polaska
i dolaska (koji se verovatno nikada neće desiti) je pustinja, ništa-
vilo, divljina, zjapeći ambis u koga samo nekolicina njih može
skupiti hrabrost da skoči sopstvenom voljom, a da ih neko ne
gurne. Centripetalne i centrifugalne, gravitacione i odbijajuće sile
se kombinuju da nemirne drže na mestu i zaustave nezadovoljne
kojima nemir treba. One usijane glave, ili oni koji su dovoljno
očajni da pokušaju prevladati svoje male šanse, rizikuju sudbinu
odmetnika i izgnanika i plaćaju svoju smelost čvrstom valutom
telesne patnje i fizičke traume - što je cena koju bi samo nekolici-
na ljudi izabrala da plati sopstvenom voljom, bez prisile. Andrej

Sahaj, najpronicljiviji analitičar veoma nejednakih šansi u savre-
menim igrama identiteta, ide još dalje, sugerišući da je odluka
da se napusti zajednica pripadanja u brojnim slučajevima sasvim
nezamisliva; on ide i dalje i podseća svoje neverne zapadne čita
oce da je u dalekoj prošlosti Evrope, na primer u antičkoj Grčkoj,
izgnanstvo iz polisa pripadanja bilo smatrano krajnjom, istinski
6
smrtnom kaznom. Ako ništa drugo, ljudi koji su živeli u antičko
doba bili su hladne glave i bili su skloniji direktnom razgovoru.
Ali milioni sans papiers (ekspatrijati), ljudi bez države, izbeglice,
prognani ili ljudi koji traže azil ili hleba i vode u našem dobu, dva
milenijuma kasnije, ne bi imali mnogo problema da se prepozna
ju u toj priči.
Na oba kraja te hijerarhije (i u glavnom delu piramide, dvo
struko zaključanom među tim krajevima) ljude opseda problem
identiteta. Na vrhu, problem je izabrati najbolji obrazac od mno
gih koji se trenutno nude, sastaviti delove opreme koji se zasebno
prodaju i uvezati ih, ni suviše slabo (kako se neugledni, zastareli
i staromodni delovi, koji treba da budu sakriveni, ne bi ukazali
kroz spojeve), niti suviše čvrsto, (kako se taj kolaž ne bi opirao
svom rastavljanju za kratko vreme, kada vreme za rastavljanje
dođe). Na dnu, problem je čvrsto se priljubiti za jedini identi
tet na raspolaganju i zadržati na okupu njegove parčiće i delo
ve, istovremeno se boreći protiv sila erozije i razornih pritisaka,
popravljajući zidove koji se neprestano urušavaju i kopajući sve
dublje rovove. Za sve druge, koji lebde između ova dva ekstrema,
problem je njihova mešavina.
Koristeći nagoveštaj iz profila materijalno bogatih, a duhov
no osiromašenih i gladnih savremenika, koji je definisao Džozef
Brodski, a koji su, poput stanovnika Evtropije, umorni od svega
u čemu su do sada uživali (na primer, joga, budizam, zen, kon
templacija, mao), te su tako krenuli da kopaju (uz pomoć najsa-
vremenije tehnologije, naravno) po misterijama sufzma, kabale
ili sunizma, ne bi li osnažili svoju posustalu želju da žele, Andrej
Stasjuk, jedan od najpronicljivijih hroničara savremenih kultu-
6 Adrzej Szahaj, Epluribus unum (Universitas, 2004), str. 81.

16 Fluidni život
ra i njihovih nezadovoljstava, razvija tipologiju „duhovnog lum-

penproletarijata" i sugeriše da njegovi redovi brzo narastaju i da
njegove patnje obilno otiču sa vrha nadole, natapajući čak i deblje
7
slojeve društvene priramide.
Oni koji su zaraženi virusom „duhovnog lumpenproletarijata"
žive u sadašnjosti i po sadašnjosti. Oni žive da bi preživeli (dokle
god je to moguće), i da bi dobili zadovoljenje (koliko god je to
moguće). Pošto ovaj svet nije njihov domaći teren i nije njiho
va imovina (oslobodivši se tereta nasleđa, oni se osećaju slobod
nim, ali na neki način i uskraćenim nasleđa - lišeni nečeg, izdani
od nekog), pa ne vide ništa loše u njegovom eksploatisanju po
sopstvenom nahođenju; eksploatacija ne izgleda ništa odbojnije
nego što je to ponovo ukrasti ono što vam je ukradeno. Sravnjeni
sa trajnom sadašnjošću i do vrha ispunjeni brigama o opstanku i
zadovoljenju (zadovoljenje je da preživite, pošto je cilj opstanka
još više zadovoljenja), svet nastanjen „duhovnim lumpenprole-
terima" ne ostavlja prostora za brige o bilo čemu drugom, osim
o onome što može, bar u principu, biti konzumirano i u čemu se
može uživati na licu mesta, sada i ovde.
Večnost je očigledan otpadnik. To se, međutim, ne odnosi na
beskonačnost; dokle god ona traje sadašnjost može biti razvuče
na iza svih granica i obuhvatiti onoliko koliko su se ljudi nekad
nadali da mogu iskusiti samo posle dugotrajnog perioda (po Sta-
sjukovim recima, „veoma je verovatno da se količina digitalnih,
celuloidnih i analognih bića koje srećemo tokom svog telesnog
života približava obimu koji bi večni život i uskrsnuće tela mogli
da ponude"). Zahvaljujući željenoj beskonačnosti običnih isku
stava koja tek treba da se dese, večnost ne mora nedostajati. Gu
bitak večnosti možda ne bi bio ni primećen.
Važna je brzina, a ne trajanje. Uz pravu brzinu, čovek može
konzumirati čitavu večnost unutar kontinuirane sadašnjosti ze
maljskog života. Ili je to bar ono čemu se „duhovni lumpenprole-
teri" nadaju i što trude da postignu. Trik je u tome da se večnost
7 Videti:Andrzej Stasiuk,„Duchowy lumperproletariat" („Spiritual lumpenpro-

letariat") i „Rewolucja czyli zaglada" („Revolution or Extermination"), u: Tektu-
rowy Samolot (Wydawnictwo Czarne, 2002).
kompresuje, tako da cela može da se uklopi u vreme pojedinač

nog ljudskog života. Dilema smrtnog života u besmrtnom uni
verzumu konačno je razrešena: čovek sada može prestati da brine
o večnim stvarima, a da ne izgubi ništa od čudesa večnosti - zai
sta, čovek može iscrpeti što god večnost može ikada ponuditi, sve
u toku jednog smrtnog života. Čovek možda ne može skinuti po
klopac vremena sa smrtnog života, ali može (ili bar može poku
šati) da ukloni sva ograničenja sa ukupne količine zadovoljstava
koja se mogu iskusiti pre nego što se dostigne to drugo, neumitno
ograničenje.
U davno prošlom svetu, u kome je vreme teklo mnogo sporije i
opiralo se ubrzanju, ljudi su pokušavali da premoste mučni ponor
između siromaštva kratkog i smrtnog života i beskonačnog bo
gatstva večnog univerzuma nadajući se reinkarnaciji ili uskrsnu
ću. U našem svetu, koji ne poznaje niti priznaje nikakve granice
ubrzavanja, takve nade mogu se isto tako i odbaciti. Ako se čovek
samo kreće dovoljno brzo i ne zastaje da pogleda unazad i da
sabere šta dobija, a šta gubi, on može nastaviti sa sažimanjem čak
i više života u toku jednog smrtnog života; možda onoliko koliko
bi večnost mogla da pruži. Čemu drugom, ako ne ponašanju koje
se bazira na tom uverenju, služi to nezaustavljivo, kompulzivno i
opsesivno preuređenje, renoviranje, recikliranje, remont i rekon-
stituisanje identiteta? Na kraju krajeva, „identitet" je (baš kao što
su reinkarnacije i uskrsnuća nekad davno bili) povezan sa mo
gućnošću ponovnog rađanja - sa prestankom da budete ono što
jeste, i pretvaranjem u ono što još niste.
Dobra vest jeste da ova zamena briga oko večnosti grozniča
vim recikliranjem identiteta dolazi u kompletu sa patentiranim i
za upotrebu spremnim „uradi sam" alatima, koji obećavaju brzo
i efikasno obavljanje posla bez potrebe za specijalnim veština-
ma i koji zahtevaju malo ili nimalo teških i neprijatnih napora.
Samožrtvovanje ili samospaljivanje, nepodnošljivo dugo i nemi
losrdno mučenje i kroćenje samog sebe, čekanje na zadovoljenje
koje se čini neprekidnim i praktikovanje vrlina koje kao da pre-
vazilaze prag podnošljivosti - svi ti astronomski troškovi tera
pija iz prošlosti - više nisu neophodni. Nove i poboljšane dijete,
18 Fluidni život
spravice za fitnes, promené pozadine, parketi koji se postavljaju

na mesto gde su nekad ležali tepisi (ili obrnuto), zamena minija
SUV-om (ili obrnuto), zamena majica sa kratkim rukavima blu
zama i jednobojnih sofa onima koje su prezasićene raznim boja
ma, veličine grudi koje se smanjuju ili povećavaju, nove patike,
vrste pića i svakodnevne rutine prilagođene najnovijoj modi i
upadljivo nov usvojeni rečnik koji se koristi za javno ispovedanje
intimnih duševnih nemira na kauču... sasvim fino će odraditi
posao. I, kao poslednje utočište, na zabrinjavajuće dalekom hori
zontu pomaljaju se čudesa genetskog remonta. Šta god da se desi,
nema potrebe za očajavanjem. Ako se svi ovi čarobni štapići ne
pokažu dovoljnim ili se, uprkos svojoj lakoći korišćenja, pokažu
kao preglomazni ili prespori, tu su droge koje obećavaju posetu
večnosti, iako kratku (uz nadu da će biti i drugih droga, koje će
garantovati povratnu kartu).
Fluidni život je potrošački život. On svetu i svim njegovim ži
vim i neživim fragmentima dodeljuje ulogu objekta potrošnje:
to jest, predmeta koji gube svoju upotrebljivost (i tako svoj sjaj,
privlačnost, moć zavođenja i vrednost) tokom perioda njihovog
korišćenja. Tim obrascem objekata potrošnje oblikuje se ocena i
sud o svim tim živim i neživim fragmentima sveta.
Objekti potrošnje imaju ograničen vek korisnog života i kada
se ta granica pređe oni postaju nepodesni za potrošnju; pošto je
„biti podesan za potrošnju" jedina karakteristika koja definiše
njihovu funkciju, oni time postaju sasvim nepodesni, odnosno
beskorisni. Kada na taj način postanu nepodesni, njih je potrebno
ukloniti sa scene potrošačkog života (određuju se za biodegrada-
ciju, spaljuju se, prepuštaju firmama za odnošenje smeća) kako bi
napravili mesta za druge, još neiskorišćene objekte potrošnje.
Da bi sebe spasili od sramote zaostajanja, od vezivanja za ne
što sa čime niko drugi ne bi želeo da bude viđen, od hvatanja
na spavanju, kašnjenja za voz progresa, morate zapamtiti da je
u prirodi stvari da zahtevaju budnost, ne lojalnost. U fluidnom
modernom svetu - lojalnost je razlog za stid, ne za ponos. Kao
prvu stvar ujutru povežite se na internet preko vašeg provajdera i
glavna stavka u jutarnjim vestima će vas podsetiti na jednu gorku
istinu: „Stidite se svog mobilnog telefona? Telefon vam je toliko

star da vas je sramota da odgovorite na poziv? Pređite na novi na
koji ćete biti ponosni". Druga strana medalje zapovesti „prelaska"
na novo, prelaska na mobilni telefon u skladu sa potrošačkom
korektnošću je, naravno, zabrana da ikad više budete viđeni kako
koristite prethodni telefon.
Smeće je osnova i verovatno najobilniji proizvod fluidnog mo
dernog društva potrošača; među privrednim granama potrošač
kog društva proizvodnja smeća je najmasivnija i najimunija na
krizu. Time odlaganje smeća postaje jedan od dva glavna izazova
sa kojima fluidni život mora da se suoči i koje mora da reši. U sve
tu punom potrošača i objekata njihove potrošnje, život nevoljno
lebdi između radosti potrošnje i užasa u vidu brda đubreta. Život
uvek može predstavljati tok življenja-prema-smrti, ali u fluidnom
modernom društvu tok življenja-prema-odlaganju-smeća može
predstavljati neposredniju mogućnost i brigu življenja, koja izi
skuje više energije i rada.
Za žitelje fluidnog modernog društva, svaka večera - za razli
ku od one o kojoj govori Hamlet u svom odgovoru na kraljevo
raspitivanje o tome gde se Polonije nalazi - je prilika »gde on jede
i gde ga jedu". 8 Ne postoji više ovaj nesklad između ta dva čina.
„I" je zamenilo „ili". U društvu potrošača, niko ne može izbeći da
bude objekt potrošnje - ne samo crva i ne samo na samom kraju
potrošačkog života. U fluidnim modernim vremenima Hamlet
bi verovatno modifikovao pravilo Šekspirovog Hamleta, oduzi
majući crvima privilegovanu ulogu u konzumiranju potrošača.
Možda bi započeo kao originalni Hamlet, rekavši da „mi hranimo
sve druge životinje da nahranimo sebe i sebe hranimo...", ali bi
zaključio: „ - da nahranimo naše životinje".
„Potrošači" i „objekti potrošnje" su konceptualni polovi kon
tinuuma duž koga su izredani svi pripadnici društva potroša
ča i kojim se kreću napred i nazad, svakodnevno. Neki od njih
mogu biti najvećim delom vremena bacani naročito blizu pola
koji označava robu - ali nijedan potrošač ne može biti potpuno i
istinski bezbedan od upadanja u veliku, suviše veliku blizinu da
8 Videti: Šekspir, Hamlet, čin IV, scena I I I .

20 Fluidni život
bi to bilo ugodno. Samo u svojstvu robe, samo ako su u stanju

da prikažu sopstvenu upotrebnu vrednost, potrošači mogu dobiti
pristup potrošačkom životu. U fluidnom životu, distinkcija izme
đu potrošača i objekata potrošnje je prečesto trenutna i efemerna,
a uvek je uslovna. Možemo reći da je zamena uloga ovde pravilo,
ali čak i takva izjava iskrivljuje realnost fluidnog života, u kojem
se te dve uloge prepliću, mešaju i stapaju.
Nije jasno koji od ova dva faktora (privlačnost „potrošačkog
pola" ili odbojnost „pola koji označava smeće") predstavlja moć
niju pokretačku snagu fluidnog života. Bez sumnje, oba faktora
sudeluju u oblikovanju dnevne logike i - malo-pomalo, od epi
zode do epizode - u oblikovanju takvog životnog puta. Strah daje
snagu želji. Koliko god pažljivo se usmerava na svoje neposredne
objekte, želja ne može a da ne zna, svesno, polusvesno ili podsve-
sno, za taj drugi strašni ulog koji je vezan za njenu snagu, odluč
nost i sposobnost. Koliko god intenzivno bilo koncentrisano na
objekat želje, oko potrošača ne može a da ne osmotri sa strane
robnu vrednost subjekta želje. Fluidni život podrazumeva stalno
samopreispitivanje, samokritiku i autocenzuru. Fluidni život se
hrani nezadovoljstvom samim sobom.
Kritika je samoreferentna i usmerena prema unutra; a takva
je i reforma koju ta samokritika zahteva i podstiče. I u ime takve
reforme, koja gleda i cilja unutra, spoljni svet se pljačka i ruši.
Fluidni život daje spoljnom svetu, i zapravo svemu u svetu što
nije deo sopstva, jednu primarnu dominantnu vrednost; lišen ili
uskraćen sopstvene vrednosti, svet izvodi svu svoju vrednost iz
svoje službe samoreformi, i sud o svetu i svakom njegovom ele
mentu se donosi na osnovu njihovog doprinosa toj samoreformi.
Delovi sveta koji nisu podesni za tu službu, ili nisu više u sta
nju da služe, ostavljeni su po strani, izvan carstva relevantnosti,
ili su bukvalno odbačeni i izbrisani. Takvi delovi su ništa drugo
do otpad žara samoreforme, čije je prirodno odredište deponija.
U sistemu rezonovanja fluidnog života njihovo očuvanje bilo bi
iracionalno; njihovo pravo da budu očuvani zarad njih samih ne
može se lako argumentovati, a kamoli dokazati logikom fluidnog
života.
Iz tog razloga, pojava fluidnog modernog društva nagovestila

je propast utopije sa težištem na društvu i uopšte propast ideje
„dobrog društva". Ako fluidni život uopšte podstiče neki interes
za društvene reforme, proklamovana reforma uglavnom za cilj
ima da gura društvo ka jednoj po jednoj predaji svih svojih pre
tenzija na sopstvenu vrednost, osim policijskih snaga koje čuvaju
bezbednost samoreformišućih bića, i da ga gura ka prihvatanju i
utvrđivanju principa kompenzacije (politička verzija „garancije
povraćaja novca"), u slučaju da se policija pokaže neadekvatnom.
Čak i nove inicijative za zaštitu životne sredine duguju svoju po
pularnost uočenoj vezi između grabljive zloupotrebe zajedničkih
dobara planete i pretnje nesmetanom toku sebičnog vođenja flu
idnog života.
Taj trend je samoodrživ i samopokretački. Koncentrisanje na
samoreformu održava samo sebe; kao i nedostatak interesa i pa
žnje prema aspektima života u zajednici koji se opire potpunoj i
neposrednoj tranziciji na tekuće ciljeve samoreforme. Izostanak
pažnje prema zajedničkim uslovima života predupređuje moguć
nost preuređenja okolnosti koje individualni život čine fluidnim.
Uspeh u traganju za srećom - koji je navodno cilj i vrhunski mo
tiv individualnog života - nastavlja da bude negiran samim obli
kom vođenja tog života (a to je jedini oblik vođenja života koji je
moguć u fluidnom modernom okruženju). Nezadovoljstvo koje
se kao rezultat javlja daje svrhu i snaži politiku sebičnog života;
njen krajnji efekat je održavanje fluidnosti života. Fluidno mo
derno društvo i fluidni život zarobljeni su u istinskom perpetu-
um mobile.
Kad se jednom pokrene, perpetuum mobile ne prestaje da se
sam od sebe okreće. Izgledi da se to stalno kretanje zaustavi, koji
su u startu slabi zbog same prirode te naprave, postaju još slabiji
zbog zapanjujuće sposobnosti jedne posebne verzije ovog samo-
hodnog mehanizma da apsorbuje i asimilira pritiske i trenje koje
stvara - i da ih upregne u svoju korist. I zaista, koristeći potra
žnju za olakšanjem ili lekom koju ti pritisci stvaraju, on uspeva
da ih iskoristi kao prvoklasno gorivo za neprekidan rad svojih
motora.
22 Fluidni život
Uobičajena reakcija na pogrešnu vrstu ponašanja, koja je ne

podesna za opšteprihvaćeni cilj ili koja vodi do neželjenih rezul
tata, je edukacija ili reedukacija: usađivanje novih vrsta motiva u
učenike, razvoj drugačijih sklonosti i obuka u primeni novih ve-
ština. Poenta edukacije u takvim slučajevima je suprotstavljanje
uticaju svakodnevnog iskustva, da bi se uzvratio udarac i da bi se
na kraju negirali pritisci koji proističu iz društvenog okruženja
u kome ti učenici funkcionišu. Ali da li će ta edukacija i ti na
stavnici odgovoriti zahtevu, da li će oni sami biti sposobni da se
odupru pritisku? Da li će uspeti da izbegnu regrutovanje u službu
tih istih pritisaka koje treba da negiraju? Ovo pitanje se postavlja
još od antičkog doba; realnost društvenog života je iznova davala
negativan odgovor na njega, ali je pitanje stalno vaskrsavalo ne
smanjenom snagom tokom svake naredne nesreće. Nade da se
obrazovanje može iskoristiti kao adut dovoljno jak da poremeti
i na kraju izmesti pritiske „društvenih činjenica" izgleda da su
toliko besmrtne kao što su i ranjive...
U svakom slučaju, nada je živa i zdrava. Anri A. Žiro posvetio
je mnogo godina mukotrpnog rada proučavajući kakve šanse ima
„kritička pedagogija" u društvu koje se pomirilo sa dominacijom
sila tržišta. U jednom nedavnom zaključku, koji je izveo u sarad-
nji sa Suzan Serls Žiro, on redefiniše vekovima staru nadu:
U suprotstavljanju privatizaciji, komercijalizaciji i pretvaranju u robu svega

što ima veze sa obrazovanjem, učitelji moraju definisati više obrazovanje
kao resurs od suštinskog značaja za demokratski i građanski život nacije.
To je izazov za akademce, kulturne radnike, učenike i predstavnike sindi
kata da se okupe i zajednički suprotstave transformaciji višeg obrazovanja
u komercijalnu sferu...'
Ričard Rorti je 1989. godine proglasio poželjnim i dostižnim

ciljevima za učitelje zadatak da „unesu živost među decu" i da
usade „sumnju učenika u sopstvene predstave o sebi i društvu
9 Videti: H e n r y A. Giroux i Susan Serls Giroux, Take Back Higher Education

(Palgrave, 2004), str. 119-20.
10
kome pripadaju". Očigledno je da nije verovatno da bi svi ljudi
zaposleni u svojstvu učitelja preuzeli izazov i usvojili te ciljeve kao
svoje; kancelarije i hodnike akademskih institucija popunjavaju
dve vrste ljudi - neki od njih su „zauzeti poštovanjem utvrđenih
kriterijuma, davanja doprinosa znanju", dok drugi pokušavaju da
„prošire svoju moralnu imaginaciju" i čitaju knjige „kako bi una-
predili svoj osećaj o tome šta je moguće i šta je bitno - bilo za njih
kao pojedince ili za njihovo društvo". Rortijev apel je upućen toj
drugoj vrsti ljudi jer se njegove nade vežu samo za tu kategoriju.
I on dobro zna protiv kakvih teškoća mora da se izbori učitelj
koji bi bio spreman da odgovori na poziv u boj. „Ne možemo
reći upravnim odborima, vladinim komisijama i sličnim organi
zacijama da je naša funkcija da unesemo živost, da učinimo da
naše društvo oseti krivicu, da ga izbacimo iz ravnoteže" ili (kao
što je drugde sugerisao da više obrazovanje „takođe nije stvar
usađivanja ili ulivanja istine. Umesto toga, to je stvar podsticanja
sumnje i stimulisanja mašte i time dovođenja u pitanje prevla-
đujućeg konsenzusa"). 1 1 Postoji tenzija između javne retorike i
svesti o intelektualnoj misiji - i ta tenzija čini ranjivim akadem
ske institucije generalno, a naročito humanističke intelektualce, u
odnosu na „lovce na jeretike". Imajući u vidu da suprotne poruke
promotera konformizma moćno podržavaju vladajuća shvatanja,
kao i svakodnevne dokaze koje pruža zdravorazumsko iskustvo,
možemo dodati da to čini „humanističke intelektualce nepokret
nim metama zagovornika kraja istorije, racionalnog izbora, ži
votnih shvatanja da alternativa ne postoji i drugih formula koje
nastoje da pojme i prenesu sadašnji i postulirani stimulus jedne
izgleda nepobedive socijalne dinamike. Oni podižu optužbe za
nerealnost, utopizam, neostvarive želje, sanjarenje - i, kao da to
nije dosta, dodaju so na ranu u grubom izvrtanju etičke istine
optužbom za neodgovornost.
10 Videti: Richard Rorty,„The humanistic intellectual: eleven theses", u: Philo

sophy and Social Hope (Penguin, 1999), str. 127-8.
II ..Education as socialization and as individualization", u: Philosophy and So
cial Hope, str. 118.
24 Fluidni život
Otpori mogu biti prejaki, a opet demokratsko (ili, kako bi Kor

nelius Kastorijadis rekao, autonomno) društvo ne poznaje zame-
nu za obrazovanje ili samoobrazovanje kao sredstva za uticanje
na razvoj događaja koji se može ispraviti sopstvenom prirodom,
ali ta priroda se ne može dugo održati bez „kritičke pedagogije"
- obrazovanja koje brusi njenu kritičku oštricu, „naterati društvo
da se oseća krivim" i da probudi stvari buđenjem savesti kod lju
di. Sudbine slobode, demokratije koja je omogućava dok je njome
omogućena, te obrazovanja koje proizvodi nezadovoljstvo nivo
om slobode i demokratije koji su dostignuti do sada, neodvojivo
su povezane i ne mogu se odvojiti jedna od druge. Neko može
smatrati tu blisku vezu još jednim primerkom začaranog kruga -
ali u tom krugu su urezane ljudske nade i šanse čovečanstva, i ne
mogu biti nigde drugde.
Ova knjiga je zbirka uvida u različite aspekte fluidnog života
- života življenog u fluidnom modernom životu. Zbirka ne po
kušava da bude konačna. Tu je, međutim, nada da će svaki od
tih analiziranih aspekata otvoriti prozor prema trenutnom stanju
koje svi delimo, kao i prema pretnjama i šansama koje ovo stanje
podrazumeva u smislu izgleda da ljudski svet postane gostolju-
biviji za ljude.
1.
Pojedinac pod opsadom
Brajan, junak filma montipajtonovaca u čijem nazivu stoji

njegovo ime, besan što su ga proglasili Mesijom i što ga u stopu
prate horde sledbenika, puno se trudio, ali uzalud, da ubedi svoje
pratioce da prestanu da se ponašaju kao stado ovaca i da se razi
đu. „Svi ste vi pojedinci!", uzvikivao je. „Mi smo svi pojedinci!"
uredno i složno je odgovorao hor sledbenika. Samo se tihi, usa
mljeni glas bunio: „Ja nisam..." Brajan je pokušao i drugim ar
gumentom. „Vi morate biti drugačiji!", uzviknuo je. „Da, mi smo
svi drugačiji!", hor se ushićeno složio. Ponovo, samo se jedan glas
bunio: „Ja nisam..." Čuvši to, gomila je zagledala ljutito oko sebe,
spremna da linčuje disidenta, samo da je mogla da ga pronađe u
masi ljudi koji liče jedni na druge.
Sve se nalazi tu, u tom malom satiričnom dragulju - čitav izlu
đujući paradoks, ili čak aporija individualnosti. Pitajte koga god
hoćete šta to znači biti pojedinac, i odgovor će - bilo da dolazi od
filozofa ili osobe koja nikad nije marila, niti čak čula šta filozofi
rade - biti sasvim sličan: biti pojedinac znači biti različit od bilo
koga drugog. Povremeno, udaljeni eho glasa kojim se Bog pred
stavio Mojsiju može odjeknuti u odgovoru: biti pojedinac znači
„Ja sam ono što jesam". Što znači: jedinstveno biće, jedno i jedino
26 Fluidni život
biće stvoreno (ili samostvoreno, kao Bog) na ovaj neobičan na

čin; tako potpuno jedinstveno da moja jedinstvenost ne može biti
opisana korišćenjem reći koje upućuju na više od jedne stvari.
Problem je u tome što su baš ti isti „drugi", od kojih ne možete
a da se ne razlikujete, ti koji vas podstiču i guraju da budete razli
čiti. To je „družina" koju nazivamo „društvo", čiji ste samo jedan
od mnogih članova, u masi ljudi, poznatih i nepoznatih, koji oče
kuju od vas i od svih koje poznajete, ili za koje znate, da poseduju
nepobitan dokaz da su „pojedinci" koje je neko učinio, ili su sami
učinili da budu „različiti od drugih". Kada je u pitanju ispunjava
nje ove obaveze da se bude drugačiji i da se odstupa, niko se ne
usuđuje da se po tome razlikuje i da od toga odstupa.
U društvu pojedinaca svako mora biti individualan; ako ni
u čemu drugom, onda u ovom pogledu, članovi takvog društva
uopšte nisu ni individualni, ni različiti, ni jedinstveni. Nasuprot
tome, oni su izrazito slični jedni drugima u tome što moraju sle
diti istu životnu strategiju i koristiti zajednički prepoznatljive i
čitke znakove kojima ubeđuju druge da to zapravo i rade. U po
gledu individualnosti - nema individualnog izbora. Dilema „biti
ili ne biti" ovde ne postoji.
Paradoksalno, „individualnost" je stvar „duha gomile" i zahte-
va koje ta gomila nameće. Biti pojedinac znači biti sličan svako
me u gomili - štaviše, identičan svima drugima. Pod tim okolno
stima, kada je individualnost „sveopšte moranje" i svačiji teret,
jedina stvar koju biste mogli da uradite da biste bili različiti, i
tako istinski individualni, bilo bi da pokušate, što je zbunjujuće i
začuđujuće, da ne budete pojedinac. Odnosno, ako uspete u tom
poduhvatu, i ako ste u stanju da se prepustite suočavanju sa nje
govim (krajnje neprijatnim) posledicama...
To je zaista jedan nerazmrsiv problem! Nije čudo što nas ta
strašna potreba da budemo individualni zaokuplja tokom celog
dana i drži nas budnim noću. Problem nije samo nerazmrsiv: ne
predstavlja samo logičku kontradiktornost, nije isključivo svojina
ili lična briga filozofa koji su poznati po tome što su uvek spremni
na suočavanje sa svim vrstama apsurda i nepoklapanja sa kojima
su manje filozofiji sklona bića medu nama uspela da sklope mir,
Pojedinac pod opsadom 27
gotovo i ne primećujući njihovo prisustvo, a i ne brinu kada ga mi

primetimo. Problem o kome govorimo je u potpunosti praktičan
zadatak, čije rešavanje ispunjava naš život od kolevke do groba,
da tako kažemo. U društvo pojedinaca - našem „individualizova-
nom društvu" - od svih nas se zahteva da budemo pojedinci, a mi
zaista čeznemo i uporno nastojimo da to budemo.
Pošto se biti pojedinac uobičajeno definiše kao „biti drugačiji
od drugih" i pošto se od onog „ja" očekuje da se zasebno ističe,
čini se da je zadatak u svojoj suštini samoreferentan. Čini se da
nemamo puno izbora, osim da tragamo za nagoveštajem kako
da odlutamo sve dublje unutar nas samih, što je, kako se čini,
najličnije i najčuvanije utočište u inače pretrpanom i bučnom
svetu iskustava koji nalikuje pijaci. Ja tragam za „istinskim j a "
za koga smatram da je sakriven u mraku mog iskonskog bića,
nedodirnut (nezagađen, neprigušen, nedeformisan) spoljašnjim
pritiscima. Ideal „individualnosti" raščlanjujem kao autentičnost,
„biti veran sebi", biti „pravi ja". Pokušavam da napravim „feno-
menološki uvid" u moju istinsku, čistu, pravu „transcendentalnu
subjektivnost" u stilu Huserla, ali u domaćoj izvedbi i polugotovo
- zastrašujućim naporima „fenomenološke redukcije", odnosno
razdvajajući, suspendujući, izbacujući i eliminišući svaki „strani"
delić koji je prihvaćen da bude uvezen spolja.
I tako, sa posebnom pažnjom osluškujemo unutrašnja trepe
renja naših emocija i osećaja. To deluje kao razuman način da se
ide dalje, pošto su osećanja, za razliku od uzdržanog, nepristra-
snog i sveopšte deljenog ili barem „deljivog" razuma, moja i samo
moja osećanja, i nisu „bezlična". Zbog toga što ne mogu biti pre-
neta „objektivnim" jezikom (bar ne sasvim, ne na naše i na puno
zadovoljstvo slušalaca) i što ne mogu biti potpuno, bez ostatka,
podeljena sa drugima, ona izgledaju kao prirodno stanište svega
istinski ličnog i individualnog. Po svojoj prirodi subjektivna, ose
ćanja su pravo otelotvorenje „jedinstvenosti".
Marljivo ćuljimo uši, ne bismo li oslušnuli „unutarnje" glasove,
a gotovo da nikad nismo zaista, potpuno, van osnovane sumnje,
sigurni da smo ove glasove ispravno čuli i da smo čuli dovoljan
broj njih da donesemo odluku i izreknemo presudu. Očigledno je
28 Fluidni život
da nam je potreban neko da nam pojasni ono što čujemo, ako ni
šta drugo, onda da nam potvrdi da su naša nagađanja osnovana.
Tamo gde ima volje ima i načina; a tamo gde ima potražnje, brzo
će doći i ponuda. U našem društvu pojedinaca koji očajnički tra
gaju za svojom individualnošću ne manjka ovlašćenih i/ili samo-
proklamovanih pomagača koji su (uz odgovarajuću naknadu, na
ravno) više nego spremni da nam budu vodiči u mračne tamnice
naše duše, gde naša autentična bića treba da ostanu zatvorena i
odakle nastoje da pobegnu na svetlost.
Kada nađemo takve pomagače i zatražimo (i platimo) njiho
ve usluge, naše muke, međutim, ne prestaju; one čak izgleda da
postaju još veće i teže. Kao što je Šarl Ginjon nedavno sumirao
radosti i tuge traganja za sobom uz pomoć vodiča:
Programi koji su osmišljeni da pomognu ljudima da ostvare kontakt sa svo

j i m sopstvenim bićem, navodno motivisani idealima emancipacije, često
imaju efekat pritiska na ljude da misle na način koji potvrđuje Ideologiju
osnivača tog programa. K a o rezultat loga, mnogi koji počnu sa mišlju da su
im životi prazni ili besciljni završe izgubljeni u mentalnom sklopu nekog
konkretnog programa ili sa osećajem da „nikad nisu dovoljno dobri", bez
obzira šta rade. 1
Najčešće se traganje za sobom potroši na globalnoj pijaci na

kojoj se recepti za individualnost nude na veliko - „nikad nećete
naći bolji" - gde su izloženi svi kompleti za samostalno sklapa
nje iz fabrike, masovno proizvedeni po najnovijem modernom
dizajnu. Time se upečatljivo pokazuje da se najmanje zajednič
kim - istinski individualnim - karakteristikama vašeg bića može
odrediti vrednost tek kad se one pretvore u valutu koja je tre
nutno najrasprostranjenija i koja se zbog toga najviše upotreblja
va. Ukratko, kao čin lične emancipacije i samopotvrđivanja, čini
se da je individualnost opterećena jednom urođenom aporijom,
jednom nerešivom kontradikcijom. Njoj je društvo potrebno kao,
istovremeno, i kolevka i odredište. Ko god da traga za sopstve-
nom individualnošću, a pri tom zaboravlja, odbacuje ili ne uzi
ma za ozbiljno tu čistu i ozbiljnu istinu, suočiće se sa mnoštvom
1 Videti: Charles Guignon, On Being Authentic (Routledge, 2004), str. 9.

frustracija. Individualnost je zadatak koji društvo individualaca

zadaje svojim članovima - dat kao individualni zadatak da bude
individualno izvršen od strane individualaca koji koriste svoje
individualne resurse. Međutim, takav zadatak je protivrečan i
sam sebe pobija: to je uistinu zadatak koga je nemoguće ispuniti.
Međutim, zajedno sa izazovom individualnosti, društvo poje
dinaca opskrbljuje svoje članove sredstvima da žive sa tom ne
mogućnošću - ili, drugim recima, da previde suštinsku i neizle-
čivu nemogućnost ispunjavanja tog zadatka, čak i u situaciji kada
masa propalih pokušaja da se on ispuni neprestano raste i postaje
još gušća.
Termin „individualac" pojavio se u svesti (zapadnog) društva
u sedamnaestom veku, na pragu modernog doba. Označavao je
jedan zadatak - iako ime dato tom zadatku na rođenju nije to
direktno sugerisalo: kao termin latinskog porekla, prvo i osnov
no je podrazumevao karakteristiku nedeljivosti (kao ,,a-tom" kod
Grka). Odnosio se isključivo na prilično trivijalnu činjenicu da
ako krenete sa deljenjem celine ljudske populacije u sve manje
i manje konstitutivne delove, nećete moći da odete dalje nego
do jednog ljudskog bića: jedno ljudsko biće je najmanja jedini
ca kojoj se može pripisati karakteristika „ljudskosti", baš kao što
je atom kiseonika najmanja jedinica kojoj se mogu pripisati ka
rakteristike tog hemijskog elementa. Samo po sebi, ime nije po-
drazumevalo jedinstvenost svog nosioca (atomi istog hemijskog
elementa se, na kraju krajeva, ne razlikuju međusobno). Karak
teristika „jedinstvenosti", ili „različitosti" od drugih (l'ipséité Pola
Rikera), koja vremenom ostaje prepoznatljivo ista (Rikerova la
mêmeté), mora da je dodata semantičkom polju tog termina kao
naknadna ideja - tumačenjem i promišljanjem konteksta u kom
su njegove društvene uloge bile postavljene i gde su ostale.
Takvi dodaci su došli kasnije, ali čim su pristigli, brzo su preu
zeli i kolonizovali ukupan semantički prostor ovog termina, mar-
ginalizujući, ako ne i potpuno proterujući njegove starije stana
re. Kada se reč individualan danas čuje, ona retko, ako i uopšte,
asocira na „nedeljivost"; nasuprot tome, „pojedinac" (baš kao i
atom u fizičkoj hemiji), odnosi se na složenu, heterogenu struk-
30 Fluidni život
turu sa elementima upadljivo deljivim, koji se drže zajedno u ne

sigurnom i prilično krhkom jedinstvu kombinacijom gravitacije
i odbijanja, centripetalnih i centrifugalnih sila - u dinamičkoj,
promenjivoj i trajno osetljivoj ravnoteži. Težište pada najviše na
samodovoljnost tog složenog sastava - i na zadatak ublažavanja
ponavljajućih sudara između heteronomnih elemenata i uvođe
nja malo harmonije u njihovu zbunjujuću raznolikost. Težište je
takođe na neophodnosti izvršenja tog zadatka unutar tog sastava
interno dostupnim oruđima. „Individualnost" danas označava,
kao prvo i osnovno, autonomiju osobe, koja se potom istovre
meno percipira kao pravo i obaveza te osobe. Rečenica: „Ja sam
pojedinac", pre svega ostalog znači da sam ja taj koji je odgovoran
za moje zasluge i moje neuspehe, i da je moj zadatak da razvijam
ovo prvo i da okajem i popravim ovo drugo.
Kao zadatak, individualnost je krajnji proizvod društvene
transformacije pod maskom ličnog saznanja. U ranoj fazi te tran
sformacije, mladi Karl Marks je u svom srednjoškolskom sastavu
zapazio da sa zalaskom Sunca noćni leptiri idu za svetlom kuć
nih svetiljki. Uistinu, ta privlačnost kućnih svetiljki raste kako na
spoljni svet pada mrak. Uspon individualnosti označio je progre
sivno slabljenje - raspad ili raskidanje - guste mreže društvenih
veza koje su čvrsto obavijale sveukupne životne aktivnosti. On je
označio gubitak moći zajednice i/ili njenog interesa za normativ
no regulisanje života njenih članova. Preciznije, dao je znak da
je zajednica, koja više nije an sich (po Hegelovoj terminologiji)
ili zuhanden (kako bi se Hajdeger izrazio), izgubila nekadašnju
sposobnost da rutinski izvršava zadatke pod tom regulativom,
činjenično i bez samosvesti, i, izgubivši taj kapacitet, izvukla na
videlo pitanje oblikovanja i koordinisanja ljudskih aktivnosti kao
problem, oblikujući ga kao pitanje za promišljanje i brigu, te kao
predmet izbora, odluke i svrsishodnog napora. Sve manje i manje
svakodnevnih rutina ostalo je neosporeno i na taj način očigled
no samo po sebi; svakodnevni život gubio je samoočiglednost i
„transparentnost" koju je posedovao u prošlosti, kada na život
nim stazama nije bilo raskrsnica, niti prepreka za izbegavanje,
pregovaranje ili uklanjanje s puta.
Splavari koji plove na stablima prate nizvodnu struju; njima ne

treba kompas - za razliku od mornara na otvorenom moru, koji
ma je on neophodan. Splavari se prepuštaju matici, s vremena na
vreme pomažući toku veslajući ili gurajući splav dalje od stena,
brzaka, peščanih nanosa i kamenitih obala. Međutim, mornari
bi se izgubili kad bi poverili svoj pravac svojeglavim vetrovima
i promenjivim strujama. Njima ne preostaje ništa drugo nego da
preuzmu kretanje broda u svoje ruke; pošto treba da odluče gde
idu, potreban im je kompas da im pokaže kada i kuda da skrenu
da bi tamo stigli.
Pojam samoizgrađenog „pojedinca" počeo je da označava ta
kvu potrebu od kada su moderni mornari preuzeli kormilo od
splavara iz prethodnog doba. Sa zajednicom koja je u povlačenju
i njenim imunim sistemom, koji je služio da spreči njenu konta
minaciju problemima, a sam po sebi postajao problem, čovek više
nije mogao da ostane slep i gluv na izbor pravca i na potrebu da
ostane na pravom putu. „Stvari su takve" postalo je „stvari tako
treba napraviti". Društvo, „ta imaginarna zajednica" koja je za-
menila zajednicu skrivenu od pogleda sopstvenim zasenjujućim
svetlom, ili društveno okruženje kome nije bilo potrebno, i koje
ne bi preživelo upotrebu imaginacije u službi samopreispitivanja,
predstavljalao je novu (bez izbora) neophodnost kao ljudsko (teš
ko izboreno) pravo.
Za razliku od „zajednice" (celine koja je to ime dobila, gleda
jući unazad, upravo u vreme kada se novo okruženje, kome je
dato ime „društvo", borilo da ispuni normativnu prazninu koja je
ostala iza njenog povlačenja), nove („društvene" a ne „zajednič
ke") normativne moći su se ograničile uglavnom na uređivanje
takvog društvenog prostora koliko se moglo zahvatiti samo uz
pomoć imaginacije. Ono je izostavilo iz svojih interesa carstvo
međuljudskih odnosa, mikrosvet bliskosti i neposrednosti. Unu
tar tog mikrosveta, oruđa koja su korisna i efikasna u ličnoj inte
rakciji mogla su sada slobodno da se koriste u aktivnosti „socija
lizacije" - to jest, u svakodnevnim ljudskim odnosima, u postav
ljanju i opozivu obaveza među ljudima i u spajanju i razdvajanju
32 Fluidni život
veza medu njima, kao i u odabiru strategije koja će se koristiti u

izvođenju svih ovih zadataka.
U ovom carstvu neposrednosti, individualnost se dokazuje i
o njoj se svakodnevno pregovara u neprekidnim aktivnostima
interakcije. Biti „pojedinac" znači prihvatiti neotuđivu odgo
vornost za pravac i posledice interakcije. Takva odgovornost ne
može biti ozbiljno uzeta u obzir ako ne pretpostavimo da akteri
imaju pravo da slobodno biraju put kojim će da nastave. „Slobo
dan izbor" može biti fikcija (kao što su sociolozi neumorno tvr
dili od početka sociologije), ali pretpostavka prava na izbor slo
bodno pretvara tu fikciju u realnost Lebenswelta - dirkemovsku
„društvenu činjenicu", „stvarnu" u smislu dominantnog pritiska
opremljenog neumoljivim sankcijama, pritiska koji ne može biti
odagnat željom ili argumentima, a još manje je moguće efika
sno mu se odupreti ili ga nekažnjeno ignorisati. Koliko god da je
slobodan ili neslobodan individualni izbor, uputstvo slobodnog
izbora ili definisanja svih akcija kao ishoda slobodnog izbora za
sigurno nisu stvari individualnog izbora. U društvu pojedinaca,
svi smo mi i svako od nas je pojedinac - de iure. To jest, pojedinci
po zakonu: pisanom zakonu, ali i u njegovoj nepisanoj varijanti,
ne manje moćnoj zato što je nepisana - difuznim, a opet trajnim,
nadmoćnim i neumoljivim pritiskom „društvene činjenice".
Iako su pravo i dužnost slobodnog izbora prećutne i/ili prizna

te pretpostavke individualnosti, one nisu dovoljne da se osigura
da to pravo slobodnog izbora može biti korišćeno i da se time
individualnost u praksi poklopi sa obrascem koji formira dužnost
slobodnog izbora. Mnogi ljudi u skoro svim situacijama, a mnogi
drugi u manjem ili većem broju prilika uviđaju da im je slobodan
izbor van domašaja.
Džeremi Sibruk je slikovito opisao muke siromašnih na glo
balnom nivou, koji tako često ovih dana bivaju izbačeni sa svoje
zemlje i prinuđeni da se bore za opstanak u brzo narastajućim si
rotinjskim četvrtima najbližeg megalopolisa: „Globalna sirotinja
je u bekstvu; ne zato što ih teraju bogati, već zato što su prognani
iz iscrpljenih, transformisanih zaleđa".
Zemlja koju su obrađivali, naviknuta na đubriva i pesticide, više ne prinosi

višak koji bi se prodao na tržištu. Voda je kontaminirana, kanali za navod
njavanje su zagušeni, voda iz bunara zagađena i nije za piće... zemlju je
oduzela vlada da napravi letovalište na obali, teren za golf, ili je to uradila
pod pritiskom planova restrukturiranja da bi izvozila više poljoprivrednih
proizvoda... Školske zgrade nisu renovirane. D o m zdravlja je prestao sa
radom. Šume, gde su ljudi uvek nabavljali drvo za ogrev, plodove i bambus
za kućne popravke, postale su zabranjene zone, pod stražom ljudi u unifor
mama neke privatne poluvojne kompanije. 2
Junaci Sibrukove priče su proterani do krajnje granice skale na

kojoj su ucrtana mesta svih ljudi u našem sve više individualizo-
vanom društvu. Oni su „globalna najniža klasa" koja je „sa svo
jim zavežljajima pristigla u negostoljubive gradove Azije, Afrike
i Latinske Amerike" i tako, što je za našu savest srećna okolnost,
ostala na psihološki bezbednoj udaljenosti od naše svesti, preo
kupirane, kao što jeste, azilantima koji se noću krijumčare preko
naših granica, i od naših televizijskih kamera uperenih na hrabre
policajce koji opkoljavaju „ilegalce" i san papiers i transportuju ih
u najbliži izbeglički kamp. Oni su ostaci i otpad globalne slobod
ne trgovine i ekonomskog napretka koji na jednom (našem) kra
ju spektra taloži radosti nečuvenog obilja, dok na drugom kraju
izbacuje neizrecivo siromaštvo i poniženje, a duž celog spektra
seje strahove i grozne slutnje. Da te ljude neko upita da opišu
svoju „individualizaciju" ili im da zadatak da se nad tim zamisle,
verovatno bi takav zahtev doživeli kao neslanu i okrutnu šalu. Da
moraju pojmiti šta označava taj bizarni termin „individualnost",
teško da bi ga mogli povezati sa bilo čim drugim iz svog životnog
iskustva osim sa agonijom usamljenosti, napuštenošću, beskuć-
ništvom, neprijateljstvom suseda, nestankom prijatelja kojima se
moglo verovati i na čiju pomoć se moglo računati, i prognan-
stvom sa mesta kojima drugi ljudi mogu slobodno da se kreću,
diveći im se i uživajući u njima po svom nahođenju.
2 Videti: Jeremy Seabrook, „Powder keg in the slums", Guardian, 1. septembar

2004, str. 10, iz njegove knjige Consuming Cultures: Globalization and Local Lives
(New Internationalist, 2004).
34 Fluidni život
Istina je da, što se većine nas tiče, takvi ljudi mogu biti isto što
i prikaze iz dalekog svemira. Njihova sudbina nije nešto što čeka
iza ćoška, ne presreće nas na našem zacrtanom životnom putu.
Međutim, to ne znači da muke ovih otpadnika nemaju ništa sa
stanjem onih srećnika koji su uspeli da izbegnu njihovu sudbinu.
„Globalni najniži sloj" možemo shvatati kao otpad rastvora zasi
ćenog rastvorljivim materijama, čija su čvrsta kondenzacija. Taj
rastvor je „individualizovano društvo" kome svi mi pripadamo;
pomenute rastvorljive materije su prepreke postavljene na putu
od individualnosti de iure do individualnosti de facto; a kataliza
tor koji potiče sedimentaciju je pravilo individualizacije, upuće
no svima nama i obavezujuće za sve nas.
Svaki pripadnik individualizovanog društva nailazi na neke
prepreke na svom putu do individualnosti de facto. Individual
nost de facto nije lako postići, a još teže je očuvati; u ubrzanoj
smeni uobičajeno korišćenih oznaka identiteta i endemskoj ne
stabilnosti njihovih preporučenih izbora, težnja ka individual
nosti znači borbu tokom celog života. Danas smo svi Alisa koju
je Luis Kerol upozorio ,,e sad vidi, ovde moraš trčati koliko god
ti možeš brzo, da bi ostala na mestu. Ako hoćeš da odeš negde
drugde, moraš trčati bar dva puta brže od toga!" Traganje za ne
uhvatljivom individualnošću ostavlja malo vremena za bilo šta
drugo. Nove oznake distinkcije na ponudi obećavaju vam da ćete
doći do vašeg cilja i da ćete uveriti svakog koga sretnete na ulici
ili vam dođe u posetu kući da ste taj cilj zaista postigli - ali one
istovremeno i van snage stavljaju oznake koje su vam obećavale
isto pre mesec dana ili dan ranije. U trci za individualnošću ne
postoji trenutak predaha.
Dileme i nedoumice koje društvo osmišljava za svoje pripad
nike obično dolaze u kompletu sa društveno prihvaćenim i pre
poručenim strategijama i alatima za njihovo razrešavanje. Kon-
zumerizam je jedan od „uradi sam" odgovora na izazove koje
nameće društvo pojedinaca. Logika konzumerizma je uobličena
prema potrebama ljudi koji nastoje da izgrade, očuvaju i osveže
svoju individualnost, a posebno da se suoče sa ranije pomenu-
tom aporijom individualnosti. Moglo je biti lako (iako sigurno ne
ugodno, a još manje bezbedno) izražavati svoju jedinstvenost u

društvu čvrstih obrazaca i monotonih rutina, ali to ne može biti
lako u društvu koje obavezuje sve i svakog pojedinačnog svog pri
padnika da budu jedinstveni; u čudnovatom obrtu pragmatičkih
pravila, sada se od poštovanja opšte prihvaćene norme očekuje da
rezultira ispunjenjem zahteva individualnosti. Konformizam, koji
se nekad smatrao gušenjem ljudske individualnosti, proglašen je
najboljim prijateljem individualca; u stvari jedinim prijateljem
na koga se može osloniti.
Funkcionisanje potrošačkog društva pobija logiku, ali ta logika
koju pobija nije logika već samog po sebi protivrečnog traganja
za individualnošću. Reklama poput „Budi svoj - izaberi Pepsi"
odražava tu aporiju iskrenošću koju bi pozdravila i na kojoj bi bila
zahvalna većina potencijalnih potrošača tog proizvoda. Borba za
jedinstvenost sada je postala glavni motor masovne proizvodnje
i masovne potrošnje. Ali da bi upregla čežnju za jedinstvenošću
u službu tržišta masovne potrošnje, potrošačka ekonomija mora
biti i ekonomija proizvoda koji brzo zastarevaju, skoro trenutno,
ekonomija ubrzane rotacije robe, a time i viška i otpada. Jedin
stvenost se danas označava i meri razlikom između onoga što je
,,u modi" i „van mode" ili čak i više, između današnjih proizvoda
i onih od juče koji su i dalje „u modi" i time još uvek na policama.
Uspeh i neuspeh u trci za jedinstvenošću zavisi od brzine trka
ča, njihove umešnosti u brzom odbacivanju stvari koje su ispale
iz prve lige - iako su dizajneri novih i poboljšanih potrošačkih
proizvoda isuviše spremni da daju još jednu šansu nesrećnim ta
kmacima koji su eliminisani u prethodnoj trci.
Jedan tipičan savet za celo to mnoštvo ljudi, koji više od sve
ga drugog žele da ostanu centimetar ili dva ispred ostalih, daje
modni kolumnista Obzervera igračima prve fudbalske lige: ako
do sada niste uspeli da spiskate novac na Marni tepih, Capellini
sofu, vaše Ralph Lauren tapete, ili vaše John Rocha čaše za vino
- „ne očajavajte!" Clements Riberio, modni duo iz Londona, kre
irali su „kolekciju za vaš dom", koja, pored ostalog, sadrži i tepih
za 199 funti, drveni paravan sa ukrašenim vrhom za 499 funti i
36 Fluidni život
3
neizmerno cool stolicu za 949 funti. Jasno je da to nije ponuda
koja je upućena onima kojima nedostaje novac i kreditne karti
ce. Dobra vest za ljude sa velikim bankovnim računom, loša vest
za sve ostale. Ti ostali su na ivici da budu degradirani na otpa-
lu kategoriju „potrošača sa greškom" i da ih proguta crna rupa
„najniže klase". Karte za trajekte koji voze od obale „pojedinca
de iure" do obale „pojedinca de facto" su skupe, a još više novca
je potrebno da se iznajmi mesto za kampovanje na drugoj obali.
Kada potrošačko društvo pruža tu uslugu, maraton trke za indi
vidualnošću crpi svoj podstrek i polet iz užasnog straha da ne
budete sustignuti, apsorbovani i progutani od strane mase trkača
koji vam dišu za vrat. Ali, da biste ušli u trku i ostali u njoj, prvo
morate kupiti „specijalne maratonske patike", koje, gle, nose svi
drugi trkači ili misle da su obavezni da ih nabave. Biti pojedinac
u društvu pojedinaca košta puno novca; trka individualizacije
ograničila je pristup i polarizovala one koji imaju ulaznice za nju.
Kao i u stalnim nastavcima Velikog Brata, grupe eliminisanih se
povećavaju u svakom krugu.
Nije ni čudo što individualizacija ima svoja nezadovoljstva i
svoje nezadovoljnike. Uz proizvodnu liniju srećnih potrošača, tu
je i druga, koja se reklamira sa manje žara, ali nije manje efikasna:
ona proizvodi one koji su diskvalifikovani iz potrošačke gozbe i
trke individualizacije istovremeno.
Svako društvo pojedinaca (pažnja: na planeti koja se brzo glo-
balizuje - ideju o „društvu pojedinaca" treba uzeti sa malo više
rezerve), čak i najbogatije društvo, to trpi. Ričard Rorti, razmi
šljajući o nedavnoj transformaciji američkog društva, sugeriše
da je „buržoaziranje proletarijata" zamenjeno proletarizacijom
buržoazije. Pošto prihodi sve većeg broja porodica srednje klase
dozvoljavaju „samo ponižavajuće puko preživljavanje", koje je, uz
to, progonjeno „strahovima od smanjenja plate i otpuštanja, kao
i od katastrofalnih posledica čak i kratke bolesti". 4 Ali, polarizaci
ja, potaknuta od silovite polarizacije i individualizacije životnih
3 Videti: Observer Magazine, 29. avgust, 2004, str. 35.

4 Richard Rorty, Achieving our Country (Harvard University Press, 1997), str.
83ff.
ciljeva, takođe ima globalnu dimenziju. Šanse za premošćavanje

jaza između individualnosti de iure i de facto su u velikom rasko
raku širom planete. Pošto vlade bogatog zapada troše 350 mili
jardi dolara godišnje za subvencionisanje poljoprivrede, evropske
krave prolaze bolje od polovine svetskog stanovništva. London
pokriva 1.500 km2 zemljišta, ali, kao što je Međunarodni institut
za prirodnu okolinu i razvoj izračunao, za snabdevanje njegovih
stanovnika potrošačkom robom i za odlaganje otpada potrebna
mu je teritorija koja otprilike odgovara polovini ukupnog britan
5
skog upotrebljivog zemljišta. Prosečan urbani stanovnik Severne
Amerike za svoju ishranu koristi 4,7 hektara zemlje, dok prose
čan stanovnik grada u Indiji mora da se zadovolji sa samo 0,4
hektara. Što je bolji kvalitet života, jači je ekološki uticaj koji neki
grad ima na našu zajedničku planetu. Londonu je potrebna teri
torija 120 puta veća od sopstvene, dok na primer Vankuver, koji
je po kvalitetu života na vrhu, ne bi mogao bez Lebensrauma, koji
je 180 puta veći od samog grada.
Polarizacija je dosada odmakla suviše daleko da bi bilo mogu
će podići globalni kvalitet života stanovništva planete do nivoa
najprivilegovanijih zemalja zapada. Kao što je Džon Rider ista
kao, „kad bi svako na zemlji živeo tako ugodno kao prosečan sta
novnik Severne Amerike, bila bi nam potrebna ne jedna, već tri
planete, da bi zadovoljila sve".6 Pronalaženje dve dodatne planete,
uz ovu koju imamo, i nije baš verovatno - a iz tog razloga nisu ni
izgledi ujednačavanja šansi žitelja planete u okvirima individua-
lizovanog društva.
Pošto je to tako, individualnost ostaje, i po svoj prilici će još
duže vreme ostati privilegija. To je privilegija unutar svakog po
jedinačnog, kvaziautonomnog društva, gde se igra samoisticanja
odvija kroz izdvajanje „emancipovanih", punopravnih potrošača
- koji nastoje da komponuju i prekomponuju svoje jedinstvene
5 Videti: N. Chambers, C. Simmons i M. Wackernagel, Sharing Natures Interest:

Ecological Footprint as an Indicator of Sustainability (Eartscan, 2000), str. 134.
6 John Reader, Cities (Heinemann, 2004), str. 303, citirano iz: M. Wackernagel i
William E. Reeves, Our Ecological Footprint: Reducing Human Impact on Earth
(New Society Publishers, 1996), str. 13-14.
38 Fluidni život
individualnosti na osnovu „ograničenih izdanja" najnovijih kre

acija visoke mode - izdvajanje od bezlične mase onih koji su „za
glavljeni" i „fiksirani" u svojim identitetima bez izbora i pitanja,
nametnutim ili dodeljenim, ali u svakom slučaju „isuviše utvr
đenim". I to je privilegija koja na globalnom planu - na planeti
podeljenoj između enklava unutar kojih mreže pružaju površne
konekcije u koje je lako ući, a koje su krhke i površne, a trenutne
diskonekcije po zahtevu -pritiskom na samo jedno dugme - brzo
zamenjuju guste mreže veza koje su bile tkane od urođenih i ne
upitnih prava i obaveza, tamo gde u ogromnim prostranstvima
dolazak individualnosti pre nagoveštava nestanak običajnih bez-
bednosnih mreža nego slobodu kretanja i izbora. Izgledi da se
način života koji uživaju privilegovane enklave rastegne toliko
da obuhvati celu planetu su, iz navedenih razloga, nerealni. Po
trošačka forma koju je poprimila sadašnja „emancipacija ka in
dividualnosti" je, izgleda, veoma otporna na rastezanje; možemo
se zapitati do koje mere je uskraćivanje individualnosti mnoštvu
sine qua non individualnosti nekih; da li individualnost, u svom
sadašnjem izdanju, može biti išta drugo osim privilegije.
Stoga se može očekivati da za ono mnoštvo čije su šanse da
uhvate voz individualizacije u najboljem slučaju slabe, a po sve
mu sudeći nikakve, grčevit otpor prema „individualnosti" i sve
mu što ono predstavlja, neće izgledati samo kao razumnija opcija,
već će uistinu biti „prirodan" rezultat njihovih neprilika. „Fun
damentalizam", čvrsto pridržavanje nasleđenog i/ili dodeljenog
identiteta, po sopstvenom izboru, je prirodan i legitiman izdanak
individualizacije koja se sprovodi širom planete. Po recima Vili-
jama T. Kavane, „uverenja Džimova Džonsa i Osami bin Ladena
ovoga sveta čine značajan deo problema nasilja u 2 1 . veku. Bar
jednako značajan je religijski žar kojim se 'slobodna trgovina',
liberalna demokratija i američka hegemonija nude ili nameću
gladnom svetu".7
Identitet zarad identiteta, to je pomalo nezgodno ... ili bi bar
to Čarls Klark verovatno rekao kad bi u sledećoj rekonstrukciji
7 William T. Cavanaugh, „Sins of omission: what 'religion and violence' argu

ments ignore", Hedgehog Review (proleće 2004), str. 50.
vlade bio premešten iz ministarstva obrazovanja u ministarstvo

identiteta. To je i rekao u pogledu obrazovanja, misleći da (kao
što je Ričard Ingram jetko zapazio) „čitava ideja škola i univerzi
teta jeste da se poveća stopa privrednog rasta i pomogne nam u
takmičenju sa našim evropskim partnerima", a mi možemo do
dati i da se pomogne vladi da dobije sledeće izbore. Antička isto-
rija, muzika, filozofija i slično tome, za koje se tvrdi da pospešuju
lični razvoj, a ne političku i poslovnu prednost, teško da će pove
ćati rast brojeva i indeksa konkurentnosti. U ovom poslovnom,
činjeničnom svetu, koji teži za trenutnim profitima, upravljanje
krizom i ograničavanje štete, sve što ne može dokazati svoj upo
trebni kvalitet, je „pomalo sumnjivo".
Nastavnici, akademski ili drugi, bi verovatno sledili Ricarda In-
grama u ruganju i ismevanju Klarkovog prozaičnog i zlovoljnog
stanovišta. Mnogi nastavnici, možda većina njih, bi pre insistirali
na tome da je upravo obrazovanje najbolje kada služi sopstvenoj
svrsi i da bi bilo kakva ponuda da ono bude nešto drugo - to
obrazovanje nužno degradirala. A opet, pošto je verovatno da bi
nastavnici delili Ingramov prezir prema konceptu obrazovanju
kao oruđa, malo je verovatno da bi im se u tom preziru pridružili
njihovi učenici. Za većinu njihovih učenika, obrazovanje je prva i
glavna kapija na putu prema dobijanju posla i - što je širi prolaz i
što su sjajnije nagrade na samom kraju dirinčenja - to bolje. Karl
Marks bi verovatno smatrao, prilagođavajući svoja zapažanja iz
davnih vremena sadašnjoj eri „životne politike", da oni prave
svoje živote (kao što mi pravimo svoje) i isto tako svoju (i našu)
zajedničku istoriju - ali ne pod uslovima njihovog (a uistinu i
našeg) biranja. A kada govorimo o upotrebama obrazovanja, to
su ti uslovi čija je reč poslednja.
Značenje obrazovanja nije jedini slučaj gde se razilaze percep
cije „nastavničke klase (ili opštije,„onih sa znanjem") i „učeničke
klase" (koja se povremeno naziva „narod" ili „mase"). I nije ni
čudo, imajući u vidu razliku među okvirima u kojima su njihovi
životi izatkani, kao i među životnim iskustvima kojima se vraća
ju (ako to čine). Marks, kao teoretičar, bi imao puno prilika da
se žali na onesposobljujući jaz između teorije i prakse, a njegov
40 Fluidni život
samozvani učenik Lenjin, kao praktičar, imao bi puno prilika da

cenzuriše „inteligenciju" zbog njenog pobijajućeg i sramotnog
izdvajanja od „masa". Diskurs identiteta i realnosti ratova za pre
poznavanje identiteta zasigurno bi bila istaknuta prilika za takvu
žalbu i cenzuru.
Klase znanja, koje su danas takođe u prilici da formiraju ar-
tikulisanu i samorefleksivnu suštinu nove globalne ekstrateri-
torijalne elite, pokazuju sentimentalnost u vezi sa identitetom.
Njihovi članovi se bave sastavljanjem, rastavljanjem i ponovnim
sastavljanjem svojih identiteta, i ne mogu a da ne budu prijat
no impresionirani lakoćom i reaktivnom jeftinoćom sa kojom se
ovaj posao svakodnevno obavlja. Autori koji pišu na temu kulture
zovu takvu aktivnost „hibridizacijom", a one koji je praktikuju
„kulturnim hibridima".
Oslobođeni lokalnih veza, i lako se krećući kroz mreže sajber
konekcije, klase znanja se pitaju zašto drugi ne slede njihov pri
mer i pokazuju negodovanje kada izgleda da oni to nerado čine.
Ali uprkos svoj toj zbrci i negodovanju, možda baš ta okolnost da
„drugi" ne slede i ne mogu da slede njihov primer povećava pri
vlačnost „hibridnosti", kao i zadovoljstvo i samopoštovanje onih
koji to čine i mogu da čine?
Naizgled, kod hibridizacije se radi o mešanju, ali njena laten
tna, i možda ključna funkcija, koja je čini tako vrednim hvale i
željenim načinom bitisanja u svetu, jeste separacija. Hibridizacija
izdvaja hibrid od svih i bilo kojih linija jednojajčanog roditelj-
stva. Nijedan rodoslov ne može imati isključivo pravo vlasništva
nad tim proizvodom, nijedna grupa po srodstvu ne može vršiti
džangrizavu i mučnu kontrolu nad poštovanjem standarda, i ni
jedan potomak se ne mora osećati obaveznim da se zakune na lo
jalnost svom nasledenom nauku. „Hibridizacija" je deklaracija o
autonomiji, čak i nezavisnosti, s nadom da će uslediti suverenitet
prakse. Činjenica da su „drugi" ostavljeni iza, zaglavljeni u svojim
jednojajčanim genotipovima, daje ubedljivost toj deklaraciji i po
maže u provođenju prakse.
Slika „hibridne kulture" je ideološka glazura na dostignutoj
ili proklamovanoj ekstrateritorijalnosti. U suštini, radi se o teško
izborenoj i cenjenoj slobodi prelaza i slobodnog izlaza u svetu

ispresecanom ogradama i isparčanom na teritorijalno utvrđene
suverenitete. Baš kao i u ekstrateritorijalnim mrežama koje po
hode i „nedođijama" koje nastanjuje nova globalna elita, „hibrid
na kultura" traži svoj identitet u nepripadanju: u slobodi negira
nja i neobaziranja na granice koje ograničavaju kretanje i izbor
nižih, inferiornih ljudi - „lokalnih stanovnika". „Kulturni hibridi"
svuda žele da se osećaju chez soi - kako bi bili vakcinisani protiv
tog svirepog virusa domaćinstva.
Zastupnike ortodoksnog značenja „identiteta" takva ideja bi
zbunila. Heterogen - efemeran, nestabilan, nekoherentan, izrazi
to promenjiv - identitet? Ljudi koji su obrazovani na modernim
klasičnim radovima u pogledu identiteta, kao što su radovi Sartra
ili Rikera, sigurno bi gledali na tu ideju kao na kontradikciju u
terminima. Za Sartra, identitet je bio doživotni projekat; za Rike
ra, to je bila kombinacija l'ipséité, koja pretpostavlja koherentnost
i doslednost, i la mêmeté, koja označava kontinuitet: upravo dva
kvaliteta koje ideja „hibridnog identiteta" upadljivo odbija. Ali je
potom to ortodoksno značenje prekrojeno po meri nacionalne
države i izgradnje nacije. I na taj način je sopstvena definicija
„klasa znanja" i društvena uloga koju je igrala i/ili na koju je pre-
tendovala skoro iščezla.
Svakako, ideja „identiteta" je bila rastrzana unutrašnjom kon
tradikcijom kad god bi se javila: ona je sugerisala jednu vrstu dis
tinkcije koja je imala tendenciju gušenja u svom isticanju i ukazi
vala na istost koja je mogla da se izgradi isključivo kroz razmenu
razlika...
„Identitet" prelazi iz hajdegerskog zuhanden u vorhanden; on
privlači pažnju (ili, kako bi Alfred Šic rekao, prelazi u težište „re
levantne teme") kada ili individualnost ili pripadanje dođe u pita
nje. On se stoga suočava sa dvojnim izborom: da služi zahtevu za
individualnom emancipacijom ili isto tako zahtevu za članstvom
u kolektivitetu koji briše individualnu idiosinkratičnost. Traganje
za identitetom je uvek razvučeno u suprotnim pravcima; izvodi
se pod unakrsnom vatrom i napreduje pod pritiskom dve uzaja
mno sukobljene sile. Postoji dupli povez u koji je upleten svaki
42 Fluidni život
identitet na koji se pretenduje ili za kojim se traga (identitet kao

problem i kao zadatak), i on može samo neuspešno nastojati da se
oslobodi od njega. On plovi između ekstrema beskompromisne
individualnosti i totalnog pripadanja; prvi ekstrem je nedostižan,
dok drugi, kao crna rupa, usisava i guta sve što plovi blizu njega.
Uvek kad se identitet odabere kao odredište - on neizbežno pod-
stiče kretanje koje se koleba između ova dva pravca.
Iz tog razloga, „identitet" podrazumeva potencijalno smrtne
opasnosti, kako za individualnost, tako i za kolektivitet, iako se
i jedno i drugo njime služe kao oružjem za samoisticanje. Put
prema identitetu predstavlja stalno nastojanje i neprekidnu bor
bu između želje za slobodom i potrebe za sigurnošću, on je op
terećen strahom od samoće i bojazni od onesposobljavanja. Iz
tog razloga će „ratovi identiteta" verovatno ostati bez ishoda i, po
svoj prilici, u njima ne može biti pobednika - „identitet kao cilj"
će i dalje biti korišćen kao njihovo oruđe pod maskom njihovog
cilja.
U manevrima heterogene (globalne) učene elite, „hibridiza-
cija" je zamena za drevne strategije „asimilacije" - prilagođene
izmenjenim okolnostima fluidne, moderne posthijerarhijske ere.
Ona dolazi u paketu sa „multikulturalizmom" - deklaracijom
ekvivalentnosti kultura i pretpostavkom njihove jednakosti, baš
kao što je strategija „asimilacije" pratila viziju kulturne evolucije
i hijerarhije kultura. Fluidna modernost je u onoj meri „fluidna"
koliko je posthijerarhijska. Istinski ili zadati poredak superiorno
sti/inferiornosti, za koje se nekad pretpostavljalo da su strukturi
rani na nedvosmislen način, neupitnom logikom napretka, ero
dirali su i istopili se - dok su novi suviše fluidni i efemerni da bi
poprimili čvršći, prepoznatljivi oblik i zadržali ga dovoljno dugo
da bi bio usvojen kao siguran, referentan okvir za komponova-
nje identiteta. Kao rezultat toga, „identitet" je postao nešto što
je uglavnom samo postavljeno i samo dodeljeno, ishod napora
ostavljenih pojedincima da o njima brinu: ishod koji je u svakom
slučaju privremen, sa nedefinisanim, a opet verovatno kratkim
očekivanim životnim vekom.
Kao što je Deni-Robert Dufor nedavno sugerisao, sve „grandi

ozne reference" iz prošlosti su i danas na raspolaganju, ali nijedna
od njih nema dovoljno autoriteta iznad drugih da bi se nametnu
8
la onima koji tragaju za referencama. Zbunjeni i izgubljeni među
mnogim konkurentnim pretendovanjima na autoritet, bez jednog
glasa koji bi bio dovoljno jak ili čujan dovoljno dugo da se izdvoji
iz kakofonije i pruži motiv kao vodilju, žitelji fluidnog modernog
sveta, koliko god usrdno pokušavali, ne mogu naći „kredibilan
kolektivni izraz" (onaj koji „za nas održava ono što sami ne mo
žemo održavati") i „obezbeđuje nam, u suočavanju sa haosom,
9
izvesnu trajnost - porekla, svrhe i poretka". Umesto toga, oni se
moraju zadovoljiti zamenama poznatim po svojoj nepoznatosti.
Primamljive alternativne ponude autoriteta - čuvenost umesto
normativne regulative, poznate ličnosti čija slava traje kratko i
idoli samo za jedan dan, kao i jednako nepostojana „čuda samo
za jedan dan", koja se izvlače iz mraka i tišine lampom ili mi
krofonom u ruci TV reportera i brzinom munje nestaju iz svetla
reflektora i novinskih naslova - služe kao mobilni znaci u svetu
lišenom trajnih znakova.
Po poslednjem bilansu, „hibridizacija" označava kretanje ka
neprestano neutvrđenom identitetu, u stvari onom koga je i ne
moguće utvrditi. Na nedostižnom, stalno izmičućem horizontu
ovog procesa, pomalja se identitet koji se definiše isključivo svo
j o m distinkcijom u odnosu na sve ostale: na svaki i sve imenova
ne, poznate i prepoznate identitete, i iz tog razloga je taj identitet
naizgled utvrđen. Međutim, uprkos tome, identitet „hibridizato-
ra" ostaje nepopravljivo zavisan od tih „ostalih". On nema sop-
stveni definisani model koji bi pratio i oponašao. On je uglavnom
postrojenje za reprocesuiranje i reciklažu - živi na kredit i hrani
se pozajmljenim stvarima. On može izgraditi/održavati svoju di
stinkciju isključivo putem neprestanog i nezaustavljivog napora
da se kompenzuje ograničenje jednog zajma vezivanjem za još
više zajmova. Odsustvo unapred odabranog cilja može se nado-
8 Dany-Robert Dufour, L'Art de réduire les têtes. Sur la nouvelle servitude de

l'homme libéré à l'ère du capitalisme total (Denoël, 2003), str. 69.
9 Ibid., str. 44.
44 Fluidni život
mestiti samo jednim obiljem kulturoloških obeležja i stalnim na

stojanjem da se preraspodeli rizik na više uloga i da se sve opcije
drže otvorenim.
U meri u kojoj oni koji su vinuti u natkulturalne visine „hibrid-
nosti" opisuju „kulture" koje definišu životno okruženje „drugih"
kao tvrde, nepopustljive i neupitne, kao „utvrđene" i „obavezu-
juće" realnosti, kao samozatvorene, samodovoljne i samošireće
celine, „hibridna kultura" je, kako programski tako i praktično,
ekstrakulturalna. I kao da otvoreno pobija tezu Pjera Burdjea da
superiornost društvene razlike počiva na striktnom, kulturološki
omeđenom ukusu i izboru, „hibridna kultura" je očigledno sva-
štojed - neobavezujuća, neprobirljiva, bez predrasuda, spremna
i voljna da uživa u svemu što je na ponudi i da proguta i svari
hranu iz svih kuhinja.
Da ponovim: slika „hibridne kulture" je ideološka glazura na
dostignutoj ili proklamovanoj ekstrateritorijalnosti. Izuzeta iz su
vereniteta teritorijalno razgraničenih političkih jedinica, baš kao
i ekstrateritorijalne mreže nastanjene globalnom elitom, „hibrid
na kultura" traži svoj identitet od dodeljenih i inertnih identiteta,
sa povlasticom da pobija i prenebregne one vrste kulturoloških
markera, etiketa ili stigmi koji ograničavaju i limitiraju kretanje i
izbor onih ostalih, koji su vezani mestom: „lokalnih stanovnika".
Oni koji praktikuju i uživaju u toj novoj „nefiksiranosti" sop-
stva - imaju tendenciju da to nazivaju „slobodom". Može se, me
đutim, tvrditi da imati nefiksiran identitet koji je očigledno tu
„do daljnjeg" ne predstavlja stanje slobode već obaveznu i ne
prekidnu regrutaciju za rat za oslobođenje koji, u krajnjoj liniji,
nikad nije pobednički: za borbu iz dana u dan, bez dozvole za
predah, - odstraniti, srediti, zaboraviti. Onda kada je „identitet"
prestao da bude glomazno (da ga je nemoguće odstraniti) a opet
udobno (da ga je nemoguće oduzeti) nasleđe, i više nije bio čin
vezivanja jednom i zauvek za nešto od čega se očekivalo i nadalo
da traje odavde do večnosti, i onda kada je umesto toga on po
stao doživotni zadatak pojedinaca koji su ostali siročad gubitkom
utvrđenog nasleđa i ostali lišeni pouzdanih utočišta poverenja,
to mora da se pretvorilo, i jeste se pretvorilo, u zauvek bezishod-
no i izrazito ambivalentno nastojanje da se operu ruke od bivših

obaveza i da se umakne pretnji od upletanja u obavezu od koje bi
drugi rado i uspešno oprali ruke. Sloboda tragača za identitetom
je srodna slobodi bicikliste; kazna za prestanak okretanja pedale
je pad, i on mora nastaviti da pritiska pedale samo da bi ostao u
uspravnom položaju. Neophodnost stalnog naprezanja je neprili
ka koja nema izbora jer je alternativa isuviše užasna da bi uopšte
ušla u razmatranje.
Nošen iz jedne epizode u drugu, proživljavajući svaku narednu
epizodu, nesvestan njenih posledica, a još manje upoznat sa nje
nim odredištem, voden više nagonom da izbriše prošla zbivanja,
a ne željom da iscrta mapu budućnosti, identitet aktera zauvek je
zaglavljen u svojoj sadašnjosti, lišen trajnog značenja kao osno
ve za budućnost. On nastoji da prigrli stvari „bez kojih čovek ne
može niti može biti viđen" danas, pri tom potpuno svestan či
njenice da će se one pretvoriti u stvari „sa kojima čovek ne može
niti može biti viđen" sutra. Prošlost svakog identiteta posuta je
deponijama na kojima su iz dana u dan završavale stvari koje su
se od prekjučerašnjih neophodnosti pretvarale u jučerašnji ne
prijatan teret.
Jedino „jezgro identiteta" za koje se sa sigurnošću može reći
da će opstati, ne samo bez posledica, već verovatno čak i ojačano
kroz ove stalne promené, jeste ono homo eligensa - „čoveka koji
bira" (mada ne „čoveka koji je izabrao"!): permanentno neper-
manentno sopstvo, kompletno nekompletno, definitivno nedefi-
nisano - i autentično neautentično. Ričard Senet je o fluidnom
modernom poslovnom preduzetništvu napisao: „Sasvim isplativi
poslovi se zatiru, sposobni radnici se otpuštaju umesto da se na
građuju samo zato što organizacija mora dokazati tržištu da je
sposobna za promené". 10 Zamenimo „poslove" sa „identitetima",
„sposobne radnike" sa „imovinom i partnerima" i „organizaciju"
sa „sopstvom" - i dobićemo veran opis neprilika koje definišu
homo eligensa.
10 Richard Sennett, The Corrosion of Character: The Personal Consequences of

Work in the New Capitalism (W.W.Norton, 1998), str. 51.
46 Fluidni život
Homo eligens i robno tržište koegzistiraju u savršenoj simbiozi:

ne bi preživeli ni dana bez uzajamne podrške i nege. Tržište ne
bi preživelo kada bi se potrošači držali istih stvari. U svrhu sop-
stvenog opstanka, tržište ne može trpeti klijente koji su vezani i
lojalni, ili one koji se samo drže jednog doslednog i kohezivnog
puta sa koga se ne skreće i koji ne dozvoljava usputne izlete; osim
onih klijenata koji su vezani za kupovinu i lojalni putevima koji
vode kroz tržne centre. Tržištu bi bio nanet smrtonosan udarac
ako bi status pojedinaca bio siguran, ako bi njihova dostignuća i
vlasništvo bili bezbedni, njihovi projekti konačni i kraj njihove
borbe do vrha dostižan. Umetnost marketinga se fokusira na pre
venciji zatvaranja opcija i ostvarenja želja. Suprotno onome kako
stvari izgledaju spolja i zvaničnim deklaracijama, kao i zdravom
razumu koji je veran oboma, naglasak je ovde ne na podsticanju
novih želja, već na gašenju „starih" (čitaj: onih od pre nekoliko
trenutaka), kako bi se raščistio teren za nove poduhvate kupo
vine.
Idealni ambijent za marketing je nerelevantnost želja poten
cijalnih potrošača u odnosu na njihovo ponašanje. Na kraju kra
jeva, želje je potrebno brižno negovati, što je često skupo; kad se
one potpuno razviju, gube veliki deo svoje celokupne fleksibil
nosti i dobre su samo za specifične i obično vrlo usko ograniče
ne, nefleksibilne i neprenosive upotrebe. Trenutne želje i hirovi,
s druge strane, ne iziskuju dugotrajnu inkubaciju i negu, pa tako
nije potrebno investirati u njih.
Žiteljima fluidnog modernog sveta nije potreban dodatni pod-
sticaj da opsesivno istražuju prodavnice u nadi da će naći gotove,
potrošačima prilagođene i društveno prepoznate oznake identi
teta. Oni tumaraju kroz krivudave prolaze tržnih centara, pod-
staknuti i vođeni polusvesnom nadom da će naleteti baš na onu
oznaku identiteta koja im je potrebna da bi sebe ponovili, i vođeni
su izjedajućom bojazni da bi mogli prevideti trenutak kada ozna
ka ponosa postaje oznaka sramote. Da njihova motivacija nikad
ne presahne, dovoljno je da upravnici tržnih centara samo slede
princip koga je otkrio Persival Bartlbut, jedan od junaka monu
mentalnog romana Žorža Pereka Život: Uputstvo za upotrebu, i da
se pobrinu da se poslednji delić koji se nudi ne uklapa u ostatak

slagalice - tako da se sastavljanje slagalice mora stalno započinja
ti od nule i da nema kraja novim počecima. Bartlbutov život se
završio nedovršen, a isto tako i Perekova opsedajuća priča:
Bertlbut je upravo umro za stolom na kome je rešavao svoju slagalicu. Na

stolnjaku, negde na polumračnom nebu ćetiristo trideset devete slagalice,
crna praznina jedinog nedostajućeg delà slagalice imala je skoro savršen
oblik slova X . A l i ironija je, što je moglo i mnogo ranije da se predvidi, daje
deo u ruci mrtvog čoveka u obliku slova W . "
Dok god slagalice identiteta dolaze isključivo u formi robe i ne

mogu se naći nigde, osim u tržnim centrima, budućnost tržišta
(za razliku od prodatih proizvoda na tržištu) je osigurana...
Oni među nama koji su prošli obuku za pravljenje koktela
identiteta i uvežbani su za uživanje u njima, a uz to su i u sta
nju da obezbede sve danas preporučene (čitaj moderne) sastojke
koktela, u društvu potrošača osećaju se kao kod kuće. Na kraju
krajeva, upravo potrošači, kao što su i oni sami, čine ovo društvo
onim što jeste: društvo potrošača, namenjeno potrošnji i naprav
ljeno u tu svrhu. Međutim, ovo ne važi za ostatak „nas, naroda",
ostatka koga je reorganizovana družina, pod svojim novim ime
nom „mi, potrošači", i pod svojim novim rukovodstvom, odbacila
kao suvišne i odbila da ih primi. Lišeno pristupa probranim, ret-
kim i skupim dodacima potrebnim da se naprave ukusni kokteli
koji su trenutno u modi, taj ostatak (koji se pokazao veoma broj
nim) nema izbora osim da pije gotove mešavine, sirove, grube i
neukusne. Bilo bi bez svrhe i okrutno prigovarati „tim ostalima"
zbog unošenja pića, na koja iskusni poznavaoci koktela i gurmani
gledaju kao na inferiorne, sirove i bezvredne. Niko ih nije pitao
da biraju, niti im je ponudio nekakav izbor. Ako bi i pored toga
pokušali da se izjasne o svojim željama i nastojali da ih ostvare,
smesta bi bili zaustavljeni, postrojeni i vraćeni „tamo odakle su
došli": to jest, fiksiranom identitetu koji će im biti nametnut spo-
lja silom ako ga oni sami, mirno i krotko, ne prihvate kao svoju
sudbinu oko koje nema pregovora.
11 Georges Perec, La Vie mode d'emploi, ovde je citiran prevod Dejvida Belosa,
Life: User's Manual (Collins Harvill, 1988), str. 497.
48 Fluidni život
Ukratko, traganje za dvema vrednostima, slobodom i bezbed-

nošću, koje su na visokoj ceni, pošto su neophodne za srećan i
dostojanstven život, spajaju se u trenutnom diskursu identiteta.
Ove dve linije traganja uporno izbegavaju koordinaciju, jer svaka
ima tendenciju da prekorači tačku od koje traganje za drugom
vrednošću rizikuje da bude usporena, zaustavljena ili čak vraće
na unazad. Iako se ne može zamisliti dostojanstvenim ili zado
voljavajućim ljudski život bez mešavine i slobode i bezbednosti,
potpuno zadovoljavajuća ravnoteža između ove dve vrednosti se
retko postiže: ako su bezbrojni i bez izuzetka neuspešni pokušaji
u prošlosti ikakav pokazatelj, takva ravnoteža može biti i nedo
stižna. Deficit bezbednosti se reflektuje u neizvesnosti i agora-
fobiji koje „prevelika sloboda" - na ivici dozvole „sve može" -
neizbežno gaji. S druge strane, deficit slobode se doživljava kao
bezbednost koja je previše sputavajuća (koju oni koji od nje pate
znaju pod šifrom „zavisnost").
Međutim, problem je, kada nedostaje bezbednost, u tome što
su slobodni agenti lišeni sigurnosti bez koje je teško praktikovati
slobodu. Bez druge linije odbrane, malo ljudi, osim neustrašivih
avanturista, može skupiti dovoljno hrabrosti da se suoči sa rizi
cima nepoznate i nesigurne budućnosti, a bez sigurnosne mreže
većina ljudi će odbiti da igra na žici i osećaće se krajnje nesrećno
ako ih neko prisili da to čine protiv svoje volje.
Kada, s druge strane, nedostaje sloboda, bezbednost se doživ
ljava kao ropstvo ili zatvor. Još gore, kad se pod njom pati duže
vreme bez predaha i bez spoznaje o nekom alternativnom mode
lu življenja, čak i zatvor može prigušiti želju za slobodom, zajed
no sa umećem njenog praktikovanja, čime se pretvara u jedino
stanište koje se doživljava kao prirodno i u kome je moguće živeti
- više se ne doživljava kao prinudno. U verziji Odisejeve avanture
Liona Fojtvangera, 12 mornari transformisani u svinje Kirkinom
zlom čarolijom odbili su da se vrate u ljudsko obličje kad su za to
dobili priliku: ugodno oslobođeni briga zahvaljujući hrani koja
je bila oskudna ali redovna, i bez dodatnih uslova i zahvaljuju-
12 L. Feuchtwanger, Odysseus and the Swine, and ither Stories, prevod Barrows
Mussey (Hutchinson, 1949).
ći prljavom i smrdljivom skloništu svinjca, oni svojevoljno ne bi

pokušali uzbudljiviju, ali nesigurniju i rizičniju alternativu. Tre
ba zapaziti da se ovakvo iskustvo stalno ponavlja, sa uplitanjem
veštica ili bez njihovog uplitanja, kad god se stare navike naruše,
koliko god dosadne ili nametnute one bile (najnoviji primer dali
su vojnici iračke vojske, kada su, odjednom oslobođeni rutinskih
zadataka koji su bili daleko od prijatnih, ali su išli u paketu sa
redovnom platom, smesta uperili oružje u oslobodioce).
Bilo kakvo uvećanje slobode može biti tumačeno kao umanje
nje bezbednosti, i obrnuto. Oba tumačenja su opravdana, a koje
od njih dolazi u centar pažnje javnosti u nekom datom trenutku
zavisi od drugih faktora, a ne od uverljivosti argumenata koji se
iznose da bi podržali taj izbor. Međutim, velika je verovatnoća da
bi podrška za promenu u ravnoteži između slobode i bezbedno
sti bila veća kad bi sam taj izbor bio izraz praktikovanja slobode;
otvaranje mogućnosti koje bi povećanje slobode moglo doneti
kao rezultat retko bi, možda nikad, bilo shvaćeno kao pravedno,
ako bi to povećanje dolazilo iz neslobode - ako bi bilo nametnuto
ili smišljeno bez pitanja. Brojni rezultati istraživanja potvrdili su
ovo pravilo: kada se ljudi bune protiv svojih životnih uslova ili
protiv pravila životne igre, oni to rade mnogo manje zbog toga
što im se ne dopada nova realnost koja je rezultat te promené,
nego što to rade zbog načina na koji je to došlo - to jest, zbog
toga što su ih dotle doveli a da ih nisu pitali za mišljenje.
Trenutni diskurs identiteta nesigurno plovi između svih ovih
kontradikcija, dvosmislenosti i skrivenih zamki. Praktično svaki
predlog koji napravi je hrana nekih praktičara i pobornika tog
diskursa i otrov za neke druge; i pretvara se iz hrane u otrov i
obrnuto, u zavisnosti od njihove situacije koja se menja brzo i
nepredvidljivo.
U najširem od opisa, oni koji se nadaju da će zadobiti i zadržati
bezbednost kroz svoje izlaganje rizicima i opasnostima slobod
nog izbora skloni su da naglašavaju vrednosti neopredeljenog i
nedovoljno definisanog identiteta, koji je nestalan, nekompletan,
neizvestan i, iznad svega, onaj koji je lako odbaciti ili korigovati;
dok se oni, koji su na debljem kraju u tom ratu identiteta i koji
50 Fluidni život
pate pod teretom nametnutih stereotipa, odsečeni od poželjnih

izbora i previše zastrašeni sopstvenom nesigurnošću da bi ozbilj
no razmišljali o osporavanju pravila igre, opredeljuju za identitet
kao za pravo dato po rođenju, kao neizbrisivi znak i neotuđivo
vlasništvo.
Činjenica da obe strane ovog spora koriste iste verbalne zna
kove da ukazu na svoje oštro suprotstavljene želje ne mora garan-
tovati sadržajan dijalog. Iako obe strane govore o identitetu, one
slobodno mogu govoriti jedna mimo druge; i one često to čine.
Ako prva „identitet" smatra pasošem za avanturu, druga misli
o odbrani od avanturista. Za prve, identitet je brod koji se bori
protiv talasa, za druge, to je nasip koji čuva brodove od naleta
plime.
Ni u jednom od ovih slučajeva identitet se ne poziva zarad
samog sebe. I razlozi pozivanja na njega se oštro razlikuju. Oni
su čvrsto ukorenjeni u ljudskoj praksi - u onome što ljudi rade
da bi se zaštitili i u onome za šta se bore da bi ispunili svoj cilj.
Dokle god se ove prakse razlikuju - semantički sadržaji u pitanji
ma identiteta će nastaviti da se razlikuju. Realnost, kako je Karl
Marks insistirao, treba sagledavati kao „ljudsku opažajnu aktiv
nost - praksu" - pošto je „društveni život u osnovi praktičan".
Popuštanje pod pritiscima globalizacije ovih dana ima tendenci
ju da se predstavlja pod plastom individualne autonomije i slo
bode samoisticanja, ali više slobode žrtvama i kolateralnoj šteti
globalizacije ne izgleda kao lek za njihove probleme - oni bi ih
radije doveli u vezu sa urušavanjem ili nasilnim demontiranjem
životnih rutina i mreža ljudskih veza i uzajamne posvećenosti
koje su im nekada davale podršku i činile da se osećaju bezbedno.
Sve više i više, zahtevi za više slobode, i predstavljanje te slobode
kao univerzalnog leka za sve sadašnje i buduće bolesti, i zahtevi
da se rastave i sa puta sklone bilo kakva zaostala ograničenja koja
bi otežavala kretanje onih koji očekuju da će dobro iskoristiti to
što su u pokretu - sumnjivo nalikuju na neku ideologiju nove
globalne elite. Veliki deo populacije planete nema sluha za nju, i
ona se brzo pretvara u najveću prepreku planetarnom polilogu.
Pomalo pojednostavljujući stvari, ali samo pomalo, možemo

reći da, dok uživaoci naše opasno neuravnotežene, glomazne i
nepravedne globalizacije vide u svojoj razuzdanoj slobodi naj
bolje sredstvo postizanja sopstvene bezbednosti, njene ciljane ili
kolateralne žrtve u užasnoj i tužnoj nebezbednosti vide glavnu
prepreku svojoj slobodi (i koristi od te slobode, ako bi je stekli).
Da parafraziramo Žana Anila, može se reći da čak i kad svi ljudi
misle da je cilj slobode na njihovoj strani - samo bogati i moćni
znaju da je to tako. Dve strane pričaju jedna mimo druge. Hrana
se pretvara u otrov na drugom kraju stola (ili na bojištu, što može
biti slučaj, a najčešće i jeste).
2.
Od mučenika do heroja,
i od heroja do poznate ličnosti
Neki protivnici ideje ujedinjene Evrope podrugljivo kažu: „Ko

bi dao život za Romana Prodija ili Havijera Solanu?" Ovo je us
pela šala: zaista, svi se tome smejemo. Ona bi mogla biti i moćan
argument protiv ujedinjenja, i to odlučujući, kada bismo danas
mogli naći ljude koji bi bili spremni da daju život za Džordža
Buša starijeg ili mlađeg, Žaka Širaka, Tonija Blera, Gerharda Šre-
dera, Silvija Berluskonija - ili, kad smo već kod toga, za Umber-
ta Bosija ili Žan-Mari Lepena ili Pija Kjersgarda i njima slične.
Međutim, stvar je u tome da je takve ljude u najmanju ruku teš
ko naći. I, kao što se nadam da će kasnije postati jasno, njihova
očigledna odsutnost iz našeg delà sveta je upravo razlog zašto
po prvi put u dugoj istoriji Evrope „ujedinjena Evropa" nije više
bajka ili predmet mašte...
Nisu samo oni ljudi koji čeznu da imaju nešto za šta vredi
umreti, ili koji bi verovatno pristali na tako nešto ako ih neko
podstakne ili to traži od njih, ti koje je danas moguće nabrojati na
prste. U našem delu sveta (šta god podrazumevali pod tim), lju
dima je danas teško, možda čak i nemoguće, razumeti kako ljudi
u drugim delovima sveta mogu žrtvovati svoje živote za „ideju" -
zašto bi neko odabrao smrt da bi „ideja" opstala, i po mogućstvu
54 Fluidni život
trijumfovala (ovo bi bio jedan od razloga zašto te delove sveta

naseljene takvim nerazumljivim ljudima nazivamo „oni drugi").
Kad čujemo nešto o „bombašima samoubicama" trudimo se da
sakrijemo svoju zbunjenost i nelagodu iza ocena kao što su ,,ver-
ski fanatizam" ili „ispiranje mozga" - termina koji su više obeležja
naše nesposobnosti da pojmimo nego što su objašnjenja misterije.
Ili pak našu nelagodu umirujemo (bar za neko vreme) pripisiva
njem motiva koje lakše razumemo onima koji su u samoubilač
kim misijama: kažemo da su ih prevarili lažnim obećanjima, jer
su naivni, te da su, poverovavši takvim obećanjima, učinili ono
što su učinili da bi stekli ličnu korist i sreću (u njihovom slučaju,
beskrajne gurmanske gozbe i seksualna zadovoljstva za mučenike
na nebu) - baš kao što su motivi na koje smo mi naučili, i koje
smo spremni i skloni da sledimo u našim svakodnevnim težnja
ma ovde na zemlji.
Rene Žirar je nedavno ukazao na to da je ideju mučeništva
uvela tek Biblija i da je ono pustilo čvrste korene u našoj kultu
ri putem jevandelja, da je, sve u svemu, mučeništvo u ljudskoj
istoriji ograničeno na postavramovske religije.1 Mučeništvo je
zamenilo i postepeno izguralo mitologiju „prvobitnog ubistva"
koja je bila uobičajena u arhaičnoj religiji. Takode je i preokrenu
la poruku sadržanu u arhaičnoj religiji - pričom o prvobitnom
činu nasilja ne iz ugla ubica, ne na način na koji bi gomila „nepo-
kajanih ubica" opisala svoja rđava delà, već iz ugla žrtvi. Umesto
opravdavanja i uzvisivanja nasilja počinjenog protiv neverničkog
neprijatelja (obično zlobnog neprijatelja i fizički deformisanog i
tuđinskog stvorenja), kao žrtve neophodne da se spasi zajednica
od propasti, kako su to arhaični mitovi činili, priče o mučeniš-
tvu koje su sačuvane u postavramovskom predanju osudile su
navodno žrtvovanje kao čin gnusnog zverstva. I jedna i druga
vrsta priče budile su masu koja vrši ubijanja, podstiče se na to
ili aplaudira ubijanju; ali dok su arhaični mitovi osuđivali žrtve i
glorifikovali gomilu koja reži i linčuje, priče o mučeništvu su osu
dile i cenzurisale zle namere i slepilo gomile a slavile pravednost
1 Videti: René Girard, ..Violence and religion: cause or effect?", Hedgehog Revi
ew (proleće 2004), str. 8-20
Od mučenika do heroja 55
1 čestitost žrtve - optuživši gomilu za proganjanje nevinih žrtava.

Bog postavramovske religije takva ubijanja ne bi prepoznao kao
izraz pobožnosti; kroz usta svog proroka Osije (Osija 6: 6) On bi
objavio: „Jer je meni milost mila a ne žrtva". Prema Žirarovim
recima,
... proročka literatura je veoma daleko od ovog nasilnog društvenog feno

mena koji je izgleda igrao ogromnu ulogu u ljudskim kulturama pre, pa čak
i nakon pojave sudskih sistema.
... Proročka literatura hebrejske Biblije i jevanđelja stoje u potpunoj su

protnosti u odnosu na mitski i žrtveni mentalitet arhaične religije... Istina
o žrtvovanju, koju će i raspeće uskoro otkriti, uništiće jednom za svagda, na
duge staze, dejstvo svakog žrtvovanja.
Moglo bi se reći da je istina o žrtvovanju, otkrivena raspećem,

to da „sila nije u pravu" ili da sila ne garantuje ispravnost. Su
2
protno staroj engleskoj poslovici, mučenici beže sa zečevima
ali nepokolebljivo odbijaju da love sa psima. Psi, kao što znamo,
love u čoporima; ta okolnost zecu ostavlja slabe šanse, ali ne daje
psećem ubilačkom činu ni mudrost ni vrlinu, jer u samom broju
nema mudrosti a još manje ima vrline. Optužbe na račun žrtve ne
dobijaju na težini horskim povicima. Istina je bila i ostaje na stra
ni žrtve. Mučenici su žrtve koje su to znale - i radije su izabrali
smrt nego laž, dajući time svojoj smrti značaj svedočenja da po
stoje istine koje ne mogu biti ugušene bukom bez obzira na broj
glasova koji je stvaraju. Matatijas, makabejski patrijarh, odbio je
čak i da se pretvara da poštuje komande vojnika Antioha Epifana
da sebe učini „gnusnim, nečistim i profanim" jedenjem svinje
tine, iako uopšte nije sumnjao da će kazna za njegov neposluh
biti smrt. 3 Znajući da će se ubrzo „gomila naoružana noževima i
koljem" popeti na Maslinsku goru i odvesti ga u smrt, dok će se
svi njegovi sledbenici „sablazniti od njega", Isus je odlučio: „Neka
se zbude pismo".4
2 Run with the hare and hunt with the hounds - beži sa zečevima, lovi sa psima,
figurativno: podržavati obe strane u sporu (prim. prev.).
3 D r u g a knjiga Makabejaca.
4 Jevanđetje po Marku 14.
56 Fluidni život
Mučenici su ljudi koji delaju uprkos nejednakim izgledima na

uspeh. Ne samo u smislu da je njihova smrt sasvim izvesna, već
i u smislu da će njihova žrtva imati slabe šanse da bude priznata,
a kamoli da dobije poštovanje koje zaslužuje od strane svedo-
ka: možda će biti potrebno da se sačeka mnogo vremena da bi
se taj čin samo i prepoznao kao žrtva u ime dobrog cilja. Žirar
je skovao termin „zaraza oponašanjem" da bi označio ponašanje
očevidaca ili voljnih i nevoljnih učesnika događaja. On kaže da
„jevanđelja očiglednim čine ponašanje svedoka raspeća koji opo
našaju jedni druge": bes gomile je zarazan, malo ljudi je imuno,
u tom javnom negodovanju svi se pridružuju lovačkim psima; u
najboljem slučaju neki kao što su Pilat ili Petar peru svoje ruke
od besa gomile - ali ne čine ništa da ga ublaže, a kamoli da mu
se suprotstave.
Mučeništvo znači solidarnost sa manjom i slabijom grupom,
grupom koja je diskriminisana, ponižena, ismevana, omražena i
progonjena od strane većine - ali ono je u osnovi pojedinačna žr
tva, čak i kada je podstaknuta lojalnošću prema cilju i grupi koja
se zalaže za taj cilj. Prihvatajući mučeništvo, potencijalne žrtve ne
mogu biti sigurne da će njihova smrt uistinu pomoći datom cilju
i doprineti da njegovo krajnje postizanje bude izvesnije. U pra
gmatičnom duhu.primerenijem našoj modernoj sopstvenoj pod
vrsti racionalnosti, njihova smrt je sasvim beskorisna - možda
čak i kontraproduktivna, jer što više vernih umre mučeničkom
smrću manje će ih ostati da se bore za cilj. Pristajanjem na mu
čeništvo, potencijalne žrtve besa gomile stavljaju vernost istini
iznad svih istinskih ili pretpostavljenih, individualnih ili kolek
tivnih, zemaljskih (materijalnih, opipljivih, racionalnih i pragma
tičnih) kalkulacija o koristi ili dobitku.
To je ono što odvaja mučenika od modernog heroja. Najviše
čemu bi mučenici mogli da se nadaju u smislu dobiti bio bi vr
hunski dokaz sopstvene moralne ispravnosti, okajanje grehova,
spasenje duše; s druge strane, heroji su moderni - oni kalkulišu
šta se gubi a šta se dobija, i žele da se njihova žrtva isplati. Ne po
stoji, niti može postojati stvar kao što je „beskorisno mučeništvo".
Ali mi ne odobravamo, osuđujemo, podsmevamo se slučajevima

„beskorisnog heroizma", žrtvama koje ne donose dobit...
Kada kažem „dobit" ne mislim na novčani prihod; baš kao i
mučenici, ni heroji ne mogu biti optuženi za pohlepu niti im se
mogu pripisivati bilo kakvi drugi sebični, svetovni motivi. Većina
njih ne čini to što čini zato što očekuju da im se isplate njihove
usluge ili kompenzuju teškoće. Oni ne mare za sopstvene pogod
nosti i dobitak; spremni su za vrhunsku žrtvu - ali za žrtvu koja
daje rezultat koji se ne bi mogao ostvariti na drugi način, žrtvu
sa svrhom koja bi se teško mogla ispuniti drugačije. Ispunjenje
takve svrhe čini njihovu smrt vrednom.
Da bi se valorizovao gubitak života svrha smrti mora heroju
ponuditi veću vrednost od svih užitaka koje bi ovozemaljski život
mogao pružiti. Ta vrednost mora nadživeti heroja, čiji je pojedi
načni život, kao što je poznato, kratak i mora se okončati trenut
kom smrti - a smrt heroja mora doprineti tome da ga ta vrednost
nadživi. Dok smisao mučeništva nije u zavisnosti od toga šta se
kasnije dešava u svetu, smisao herojstva jeste. Dati život bez opi
pljivog efekta i time propustiti priliku da se smrti da težina ne bi
bio čin herojstva već svedočanstvo o pogrešnoj računici ili čin
ludosti - čak i dokaz o zanemarivanju dužnosti, što je za osudu.
U svojoj modernoj inkarnaciji, „heroj" je rođen na pragu ere
stvaranja nacija (ili možda treba da kažemo ponovo rođen, sa sve-
šću o prizivanju/vaskrsenju antičke rimske formule propatria od
strane francuske Republike nakon vekova vladavine hrišćanske
ideje „mučenika" nad smrću krstaša i drugih ratnika u „svetom
ratu"?). Moderna reinkarnacija „heroja" - osobe koja umire da bi
se obezbedio opstanak nacije - bila je propratni efekat onoga što
je Džordž L. Mos nazvao „nacionalizacijom smrti". 5
Na pragu moderne ere, u Evropi, podeljenoj kraljevskim dina
stijama, postojao je mozaik etničkih grupa i jezika i svi su imali
za cilj da se domognu statusa nacionalne države (odnosno da na
cija ima potpuni i nedeljivi državni suverenitet nad teritorijom
na koju polaže pravo a država da ukazuje na jedinstvo interesa
5 Videti: George L. Mosse, Fallen Soldiers (Oxford University Press, 1990), str.
34 i dalje.
58 Fluidni život
nacije kao opravdanja njenih zahteva za disciplinom) - ali samo

je nekoliko njih bilo brojno i resursima dovoljno jako za gajenje
realne nade o uspehu. Uspeh je bio teško predvidiv, jer je bilo
suviše konkurenata koji su imali slične ciljeve, stojeći tako na
putu borbe za nadmoć, suviše „manjina" nesklonih ili nedovolj
no spremnih da se odreknu sopstvenih tradicija i da se utope u
pobedonosnu kulturu, suviše „tuđinaca" koji nisu želeli ili mogli
- ili koji nisu bili poželjni - da se asimiluju. Izgradnja i odbrana
nacionalne države zahtevala je brisanje lokalnih ili etničkih obi
čaja, dijalekata i kalendara, i njihovu zamenu uniformnim obras
cima pod nadzorom državnih ministarstava unutrašnjih poslo
va, obrazovanja ili kulture. Zahtevala je neprekidnu budnost u
odnosu na susede oko državnih granica, čak i opreznost prema
spolja prijateljskim, miroljubivim i bezazlenim susedima, kako se
ne bi drznuli da krenu sa nezdravim ambicijama, recima da moć
mišića dugo nije ubedljivo demonstrirana (si vis pacem, para be
llum bila je omiljena maksima modernih državnika). I zahtevala
je ućutkivanje, izolaciju i onesposobljavanje nevernika ili nelojal
nih, osumnjičenih za moguću izdaju, i onih koji su bili mentalno
mlaki, slabijih ubeđenja i entuzijazma medu ljudima predviđe
nim da budu budući građani nacionalne države.
Mlađanim nacijama bila je potrebna moć države radi bezbed

nosti, a novonastaloj državi bio je potreban nacionalni patrioti
zam radi moći. Jedno drugom su trebali za opstanak, a i jednom i
drugom su bili potrebni podanici/pripadnici spremni da žrtvuju
svoje živote u svrhu tog opstanka. Era izgradnje nacionalnih dr
žava je morala biti vreme heroizma - preciznije herojskog patri
otizma.
U većini opisa moderno doba je predstavljeno kao vreme se
kularizacije („sve što je bilo sveto je profanizovano", po neza
boravnim recima mladih Marksa i Engelsa) i razbijanja iluzija.
Međutim, ono što se rede pominje, iako bi trebalo, jeste daje mo
derno doba takođe glorifikovalo i stvaralo iluzije o „naciji", tom
novom autoritetu - i tako, na posredan način, i o institucijama
koje su stvorili ljudi a koje su polagale pravo da govore i deluju u
ime nacije. „Sveto" nije u tolikoj meri poricano koliko je postalo
meta „nesklonog preuzimanja": njime je na razne načine uprav

ljano i stavljeno je u službu nastajuće nacionalne države. Slično se
dogodilo i mučeniku: regrutovan je od strane nacionalne države
pod novim imenom heroja.
Kao što je Mos istakao,„pogibija brata, muža ili prijatelja u ratu"
shvatana je - baš kao i smrt mučenika u prošlosti - kao žrtva; ali
„danas, bar u javnosti, smatra se da dobitak prevazilazi lični gu
bitak". Smrt heroja je transcendirala baš kao i smrt mučenika ne
kada ranije - ali ovog puta ne putem spasenja duše od umiranja,
6
već putem materijalne besmrtnosti nacije. Heldenhaine, jardins
7 8
funèbres, Parchi délia Rimembranza, rasuti po celoj Evropi, pod-
sećali su posetioce da se zahvalna nacija odužila svojim sinovima
za njihovu žrtvu večnim pamćenjem njihove službe. Isto važi i
za memorijale podignute u glavnim gradovima Evrope u slavu
neznanih vojnika i u svrhu usađivanja ideje da ni vojni čin, pa
ni čitav život, do trenutka najveće žrtve nije bitan za uvažavanje
herojskog čina: da bi se živima stavilo do znanja da se jedino ra
čuna trenutak smrti na bojnom polju koji retrospektivno definiše
smisao života.
Mnogo je vode proteklo ispod mostova u Evropi od Sturm und
Drang perioda izgradnje modernih nacionalnih država. Ono što
je tada precizno i mukotrpno sklapano sada opada ili se razgra
đuje. Nekada nedeljiv, suverenitet države je sada iseckan u tanje
kriške i rasut po čitavom kopnu ili čak planeti. Države se više ne
usuđuju ili ne žele da polažu isključivo pravo na svoje odbrambe-
ne kapacitete i pravni poredak, ili na ekonomski i društveni život
stanovnika koji naseljavaju njenu teritoriju. Nekada celovit i in
tegralan suverenitet nacionalne države ispario je naviše u anoni
mno carstvo globalnih sila koje izmiču teritorijalnom podaništvu
i obavezivanju, pluta postrance u sve više i više deregulisanim i
neupravljivim lovištima tržišta robe i finansija, i curi prema dole
6 „Šume heroja" - memorijali u Nemačkoj koji su se javili tokom Prvog svet-

skog rata u formi šumaraka; pseudogroblja, gde stabla predstavljaju junake pale
za otadžbinu (prim. prev.).
7 „Bašte groblja" - francuska memorijalna groblja palih vojnika (prim. prev.).
8 „Parkovi sećanja" - italijanski memorijali palih vojnika (prim. prev.).
60 Fluidni život
u privatne radionice životne politike koje preuzimaju zadatke i

brige (ili su njima opterećene) koje su nekada pripadale državi,
koja je obećavala i pokušavala da ih reši.
Pošto više nema potpunu vlast nad privredom, bezbednošću
ili kulturom, država ne može više obećavati svojim podanicima
zaštitu od kolevke pa do groba, koju je sve donedavno nastoja
la da pruži. Manje obećanja, međutim, znači i manje potrebe za
patriotskom posvećenošću i duhovnom mobilizacijom njenih
podanika. Na zemljištu presahlih očekivanja, koja se više ne obo
gaćuju obećanjima i nadama, nema puno izgleda za rast heroj
skog patriotizma, ali izgleda da u eri malih profesionalnih armija
državi više i nisu potrebni heroji. Zadovoljni potrošači, koji se
užurbano bave sopstvenim poslovima, izvanredno funkcionišu,
hvala lepo...
U vremenu malih profesionalnih armija predsednicima vlada
nisu potrebni građani koji bi bili spremni da umru za njih, ali, za
razliku od predsednika vlada u vremenima opšte vojne obaveze
i armija sastavljenih od ročnih vojnika, oni mogu ući u rat bez
saglasnosti svojih građana, ili čak uprkos građanskim protestima
(odnosno, sve dok potrošači u tim građanima ostaju zadovoljni).
Patriotski instinkti i impulsi, za kojima današnje vlade imaju još
manje potrebe, sada mogu podeliti sudbinu ostale vladine imo
vine iz prošlosti i završiti na bubnju, za prodaju najpovoljnijem
privatnom (ne nužno lokalnom) ponuđaču: vlasnicima lanaca
restorana, organizatorima sportskih nadmetanja, te, naravno, ru
kovodiocima marketinških kompanija koji bi rado prodali svoje
usluge svima njima i svima ostalima koji su zainteresovani za ku
povinu.
Fluidno moderno potrošačko društvo, smešteno na bogatijem

delu planete, ne ostavlja mesta ni za mučenike ni za heroje - jer
to društvo potkopava, osporava i bori se protiv dveju vrednosti
koje pospešuju njihovu ponudu i tražnju. Prvo, ono se bori protiv
žrtvovanja sadašnjih zadovoljstava u ime dalekih ciljeva, i time
protiv prihvatanja dugotrajne patnje u ime spasenja u životu na
kon smrti - ili, u sekularnoj verziji iste priče, protiv odlaganja
sadašnjeg zadovoljenja radi veće dobiti u budućnosti. Drugo, ono

dovodi u pitanje vrednost žrtvovanja ličnih zadovoljstava u ime
blagostanja grupe ili u ime „cilja" (ono zapravo osporava posto
janje grupa „većih od zbira njenih delova" i ciljeva koji su važniji
od ličnog zadovoljstva). Ukratko, fluidno moderno potrošačko
društvo degradira ideale „dugoročnog" i „celine". U fluidnom
modernom okruženju, koje podstiče interese potrošača i zavisi
od njih, ni jedan ni drugi ideal ne zadržava svoju raniju privlač
nost, ne nalazi oslonca u svakodnevnim iskustvima, niti je u skla
du sa naučenim odgovorima i ritmom usvojenih zdravorazum-
skih opažanja. U skladu s tim, ti ideali se zamenjuju vrednostima
trenutnih zadovoljstava i individualne sreće.
Kako fluidno moderno društvo napreduje, sa svojim endem
skim konzumerizmom, mučenici i heroji se povlače. Danas na
laze poslednje utočište među ljudima koji i dalje vode rat koji
mnogo (možda i većina) stanovnika ove planete smatra unapred
izgubljenim; rat protiv zastrašujućih finansijskih i vojnih sila koje
opsedaju onih nekoliko netaknutih preostalih teritorija kako bi
presadile svoju vrstu „novog života" svuda gde se pojave - onu
vrstu života koja za one koji je primaju znači kraj života kakav su
poznavali, čak možda i kraj života kao takvog.
Onima najočajnijim među opkoljenima ostalo je malo opci
ja na raspolaganju, osim da pribegnu krajnjem argumentu: svo
jevoljnom žrtvovanju sopstvenih života u nadi da će pribaviti
svedočanstvo (ma koliko tragično izopačeno) o vrednosti života
koji je postao nemoguć i koji će im uskoro biti zauvek ukinut.
Dostojanstvena smrt im se čini kao poslednja šansa da spasu do
stojanstvo koje im je već uskraćeno u životu. Takvi ljudi su gipki
materijal u rukama podmuklih i lukavih, bezobzirnih i bezduš-
nih manipulatora. Iz redova takvih ljudi regrutuju se današnji te
roristi. Oni su gnusno izobličeni mutanti nekadašnjih mučenika
na koje je nakalemljena jednako deformisana slika nekadašnjih
heroja.
Nekadašnji mučenici su bili spremni na patnju, ali ne i da dru
gi pate zbog njih, pošto dejstvo svojevoljnog mučeništva leži u
dokazu da je ono imalo svrhu da prida besmrtnu vrednost uve-
62 Fluidni život
renju u čije je ime mučenik stradao; sa druge strane, „heroizam"

se nekad merio brojem neprijatelja koje je u smrt odvelo samo-
ubistvo heroja. Mučenici za veru nisu bili heroji, dok bi heroji
nacionalnih ratova odbili naziv mučenika zbog onog što su oni i
ljudi koji su ih veličali osuđivali kao tužnu nedelotvornost smrti
mučenika. Koliko god heroji i mučenici tvrdili da su čestiti, ili se
za njih to tvrdilo u njihovoj perspektivi različitih termina, kada
se njihovi kvaliteti pomešaju - oni proizvode jednu neskladnu i
istinski satansku kombinaciju...
Fluidno moderno društvo potrošača čini delà mučenika, hero
ja i svih njihovih hibridnih verzija ništa drugo do neshvatljivim i
iracionalnim, i time nečuvenim i odbojnim. To društvo obećava
laku sreću koja se može steći koristeći prilično neherojska sred
stva i, prema tome, primamljivo i zadovoljavajuće treba da bude
na dohvatu svih (svakog potrošača). Mučeništvo, i uopšte svaku
vrstu patnje „zarad nečeg", takvo društvo predstavlja kao rezul
tat tuđih nedela ili kao slučaj sopstvenog lošeg ponašanja koje se
jedino može objasniti zlim predumišljajem (u tom slučaju krivci
treba da budu pronađeni i kažnjeni) ili psihološkim smetnjama
(u tom slučaju treba da budu podvrgnuti terapiji, u nadi da će se
izlečiti). Za razliku od drugih, prošlih i sadašnjih tipova društva,
ovo društvo može biti adekvatno opisano bez pribegavanja kate
gorijama „mučeništva" i „heroizma". Umesto toga, takav opis bi
zahtevao dve relativno nove kategorije koje je ovo društvo po
stavilo u težište javne svesti: kategoriju žrtve i kategoriju poznate
ličnosti.
U današnjem društvu ni od koga se ne očekuje da trpi bol,
osim ako taj bol ne nanose odgovarajuće vlasti kao zasluženu ka
znu za nedozvoljeno ponašanje. Pitanje do koje mere se naneseni
bol poklapa sa merom i ozbiljnošću nedozvoljenog ponašanja, i
time može biti smatran potpuno istinski i zasluženim, često je pi
tanje koje je predmet žestokih rasprava; pravo donošenja odluke
u tom pogledu je jedno od osnovnih uloga u borbi za moć, a od
luke koje održavaju trenutnu hijerarhiju snaga ostaju obavezuju-
će (što nužno ne znači da ne mogu biti dovedene u pitanje) - sve
dok postoji ta hijerarhija. Sve drugo, osim dobro odmerene kazne
za zločin ili za nedozvoljeno ponašanje, smatra se neopravdanim

i nečim što se može izbeći. Ako se to desi, neko mora biti kriv za
to i taj se mora pronaći. Svaki slučaj patnje je na taj način poten
cijalno, dok se drugačije ne dokaže, slučaj viktimizacije i svako ko
trpi bol je (bar potencijalno) žrtva.
Prirodnost kojom se patnja objašnjava pretpostavkom vik
timizacije mogla bi imati terapeutski efekat na onog koji trpi
patnju, time što se bol, bar psihološki, čini lakšim. Ali, to takode
može skrenuti pažnju onog koji pati sa istinskog uzroka njegove
patnje i time pre produži, nego skrati, i pre pojača nego ublaži
bol (to najviše dolazi do izražaja kada se lični poraz objašnjava
pre svega slučajnim efektom zlih namera neke druge osobe, a ne
društvenim poretkom koji sistematski dozvoljava nanošenje na-
sumičnih udaraca, čime nanošenje udaraca postaje sveprisutno,
rutinsko i neizbežno - a time se taj poredak čuva od kritika). Ta
„prirodnost" takode čini primamljivim da se svaka nelagoda ili
neostvarena ambicija uvrsti u red stanja koja pripadaju rubrici
(nezaslužene) patnje. Ukazivanje na navodnog krivca za patnju,
i isticanje njegovih postupaka, ima još jednu prednost: može biti
praćeno zahtevom za nadoknadom. Osoba ili pravno lice može
biti tuženo, a ima sasvim dovoljno pravnih stručnjaka koji su
željni da prihvate taj slučaj u ime onih oštećenih; osim materi
jalne koristi koju oštećeni i njegovi zastupnici mogu dobiti od
pozitivne sudske presude, pretpostavka da su oni žrtve time će
biti potvrđena od strane zvanične institucije i tako će terapeutski
uticaj objašnjenja bola kroz viktimizaciju biti osnažen, čak i kada
u toj proceduri uzroci bola ostanu netaknuti.
Kultura žrtve i nadoknade vuče korene iz drevne tradicije krv

ne osvete koju je moderno vreme uporno nastojalo da stavi izvan
zakona i sahrani, ali koja izgleda da se u fluidnom modernom
dobu pomalja iz svog plitkog groba, reinkarnirana. Ta tradicija
je već bila u centru pažnje i predmet javnog značaja na samom
početku duge, krivudave i turbulentne istorije Evrope - kao što je
dokumentovano u Eshilovoj trilogiji Orestija. U jednom komadu,
ohrabrena od strane hora („proliti krv za prolivenu krv... zlo za
zlo... nije nečasno!"), Elektra, kojoj je majčin ljubavnik ubio oca
64 Fluidni život
- zahteva osvetu i poziva brata Oresta da ubije ubice: „Neka oni

koji su ubili osete smrt za smrt... moja kletva na njihovu, zlo za
zlo". Hor je oduševljen: „Na mržnju mržnjom, neka smrtni udarac
padne na onog koji je zadao smrtni udarac"; „Bogovi nalažu da
prolivena krv iz zemlje vapi da opet poteče krv". Uredno sledi još
jedan masakr, zatvarajući jedan račun za neplaćena nedela otva
ranjem drugog. Na kraju komada, zbunjeni i ganuti hor izviku
je: „Kada će kletva naših predaka popustiti, počinuti, kada će joj
gnev proći?" Nikog više nema da odgovori... Tek u sledećem delu
trilogije odgovor dolazi od Atine, boginje mudrosti: „Pošteno su
đenje, poštena presuda je završila ujednačenim glasovima, koja
vam ne donosi ni gubljenje časti, ni poraz". „Onda ugasite svoj
gnev: neka ozlojedenost ne prosipa kugu na vašu zemlju, kvareći
9
svako seme, dok cela zemlja ne opusti."
Izgleda da je naše društvo, koncentrisano na tržište, pronašlo
drugo rešenje koje Atina, uprkos svojoj nesumnjivoj mudrosti,
nije uspela da predvidi. Monetarna nadoknada koju traže žrtve
fluidnog modernog doba za nepravde koje su im nanete (vikti-
mizacija, kao i sve drugo u takvom društvu, može imati i treba da
ima cenu na sebi) izgleda da kombinuje atrakcije oba sveta. Daje
oduška drevnoj žeđi za osvetom, ali zaustavlja krvnu osvetu, a
krvnoj osveti ne dozvoljava da se završi prolivenom krvlju, koja
bi iziskivala još više prolivene krvi. Međutim, ono što je najvaž
nije jeste da preuzima osvetu iz ruku osvetnika.
„Poznate ličnosti" su na sličan način istaknute u podeli fluid
nih modernih uloga. U dovitljivoj definiciji, koju je sročio Da
nijel Džej Burstin još 1961. godine, „poznat čovek je osoba koja
je poznata po svojoj poznatosti" (dvadeset godina kasnije Bur
stin bi zasigurno dodao - i poznata žena). U kontrastu prema
mučenicima i herojima, čija je slava proisticala iz njihovih delà i
čiji je plamen održavan radi čuvanja sećanja na ta delà i da bi se
time potvrdio njihov trajni značaj, razlozi koji su doveli poznate
ličnosti u centar pažnje su najmanje bitni uzroci njihove „pozna-
9 Citirano po engleskom prevodu Eshilovih tragedija Filipa Velakota „The C h o -

ephori" i „The Eumenides"; videti: Eshil, The Oresteian Trilogy (Penguin, 1959),
str. 108,118,143,174.
tosti". Odlučujući faktor ovde je čuvenost, obilje njihovih slika i

učestalost kojom se njihova imena pominju u javnim prenosima
i privatnim razgovorima koji slede. Poznate ličnosti su predmet
svačijeg razgovora; one su prisutne u svakom domu. Kao mučeni
ci i heroji, oni obezbeduju neku vrtu lepka koji drži zajedno gru
pe ljudi koje su inače razbacane i raštrkane; čovek bi mogao pasti
u iskušenje da kaže da su oni danas glavni faktori koji stvaraju
zajednice, kada te zajednice ne bi bile, ne samo zamišljene, kao u
društvu čvrstog modernog doba, već i imaginarne, poput sablasti;
te, iznad svega, labavo satkane, krhke, nepostojane i prepoznate
kao efemerne. Uglavnom je to razlog zašto se poznate ličnosti
osećaju kao kod kuće u fluidnom, modernom okruženju: fluidna
modernost je njihovo prirodno ekološko stanište.
Za razliku od slave, poznatost je epizodna, kao i sam život u
fluidnom modernom okruženju. Parada poznatih ličnosti, u kojoj
se sve one pojavljuju niotkuda, sasvim odgovara beleženju niza
epizoda kao delova u koje su životi isečeni. I, za razliku od „za
mišljenih" zajednica čvrstog modernog doba, koje su, onda kada
su zamišljene, imale tendenciju da se zgusnu u čvrstu realnost i iz
tog razloga im je bilo potrebno večno sećanje na njihove mučeni
ke i heroje da ih zacementiraju, imaginarne zajednice, obavijene
oko izrazito nestalnih poznatih ličnosti, koje jedva da ikad nadži
ve zainteresovanost publike, ne zahtevaju nikakvu posvećenost -
još manje dugotrajnu, a kamoli stalnu „posvećenost". Koliko god
da je ogromno obožavanje, gromko oduševljenje i iskreno divlje
nje obožavalaca poznate ličnosti, budućnost poštovalaca nije pod
hipotekom: svačije opcije se drže otvorenim, a skup poštovalaca
može biti raspušten i razbijen u svakom trenutku, dopuštajući
svakom slavljeniku da se pridruži kultu druge poznate ličnosti po
svom izboru. Štaviše, kult oko neke poznate ličnosti (za razliku
od slavljenja mučenika ili heroja koje ograničava slobodu izbo
ra poštovalaca) nema monopolističke težnje. Koliko god da po
znate ličnosti imaju takmičarski duh, one se zapravo ne takmiče.
Kult jedne poznate ličnosti ne isključuje, a kamoli da zabranjuje,
pridruživanje sviti drugih poznatih ličnosti. Sve kombinacije su
dozvoljene, i u svakom slučaju dobrodošle, zato što svaka od njih,
66 F l u i d n i život
a pogotovo njihovo bogatstvo, pojačava privlačnost obožavanja

poznatih ličnosti kao takvih. Zalihe poznatih ličnosti su prak
tično neiscrpne, a takav je i broj njihovih mogućih kombinacija.
Kao rezultat, koliko god da je brojna skupina obožavalaca, svaki
od njenih članova može da zadrži zadovoljavajući osećaj indivi
dualnosti, čak jedinstvenosti, njegovog ili njenog izbora. Iznova,
imaju kolač, iako su ga pojeli: ova vrsta uveravanja, koju može
ponuditi samo masovni kult, dolazi u paketu sa zadovoljstvom
izjednačavanja sa standardima postavljenim za njegove pojedi
načne članove od strane društva pojedinaca.
I tako, nas evo ovde. Koliko dugo ćemo tu ostati?
Pretpostavljam da su žitelji sveta, koji je klečao pred mučeni
cima i divio se njihovom žrtvovanju, teško mogli zamisliti svet
koji bi slavio vrlo novo doba modernih heroja - baš kao što bi
i svetu koga oni nisu mogli da zamisle bilo teško da skicira do-
lazeće doba žrtava i poznatih ličnosti. Stoga razboritost upućuje
na otpor iskušenju da se prave lakomislene ekstrapolacije i daju
nepromišljeni odgovori na ovo pitanje. Međutim, oko jedne stva
ri možemo biti sigurni, a to je da priča o dugom maršu od muče
nika do poznatih ličnosti ne treba da bude posmatrana kao izraz
neumitnog zakona istorije i nepovratne tendencije, a još manje
kao proglašenje kraja istorije - već kao izveštaj o procesu koji je
daleko od kraja i veoma in statu nascendi.
3.
Kultura:
neobuzdana i nekontrolisana
Ideja i ime „kulture" skovani su u trećoj četvrtini osamnaestog

veka, kao skraćeni termin sa značenjem upravljanja ljudskom mi
šlju i ponašanjem. „Kultura" nije rođena kao opisni termin, ime
koje bi sumiralo već postignute, uočene i zabeležene regularnosti
u postupanju celokupnog stanovništva; tek oko vek kasnije, kad
su kulturni delatnici pogledali iza sebe na ono što su već smatrali
svojom kreacijom, i kada su, po uzoru na Boga kada je stvarao
svet, objavili da je dobro to što su stvorili, „kultura" dobija zna
čenje jednog tipa „normativno uređenog" regularnog ljudskog
ponašanja koji se razlikuje od drugog tipa, pod drugačijim ruko
vođenjem. Ideja „kulture" rođena je kao objava namere.
Termin „kultura" ušao je u rečnik kao ime za svrsishodnu ak
tivnost. Na pragu moderne ere ljudi više nisu shvatani kao da
su „dati po sebi, bez problema", kao unapred uređene karike u
lancu božanskog stvaranja („božanskog" znači da oko toga nema
pregovora niti uplitanja), kao nezaobilazna bića čak i ako su loša,
beznačajna i puna mana, već se javilo shvatanje da su ljudi bića
podložna uticajima i sa ogromnim potrebama da se poprave i/ili
poboljšaju. Termin „kultura" začet je u porodici koncepata koja
je obuhvatala termine kao što su „kultivisanje", „domaćinstvo",
68 Fluidni život
„odgajanje" - svi oni su imali značenje poboljšanja, bilo u smi

slu sprečavanja štete ili zaustavljanja i reverzibilnosti propada
nja. Ono kako su ratari čuvali useve svojom pažljivom brigom
od setve do žetve trebalo je i moralo je biti primenjeno na mlada
ljudska bića, putem obrazovanja i obuke. Ljudi nisu rađani već
stvarani. Po rođenju, i dalje, ostajala je potreba da postanu ljudi
- i kroz taj proces postajanja (koji predstavlja putanju punu pre
preka i zamki koje ne bi mogli sami da izbegnu ili reše) morali
su biti vođeni od strane drugih ljudi, obrazovanih i obučenih za
veštine obrazovanja i obuke ljudi.
„Kultura" se pojavila u rečniku manje od sto godina nakon
jednog drugog suštinskog modernog koncepta, koncepta „uprav
ljanja" (managing), koji, prema rečniku Oxford English Dictio
nary, znači „staviti (osobu, životinju itd.) pod svoju kontrolu",
„rukovati nečim", „uspeti u postizanju nečeg"; i više od sto go
dina pre jednog drugog, sintetičkog smisla „upravljanja" (mana
gement) - „postići cilj uprkos teškoćama". U osnovi, upravljati je
značilo uraditi stvari na način na koji ljudi sami to ne bi uradili
bez nadzora. To je značilo preusmeravanje događaja prema ne
čijem planu i volji. Drugim recima, „upravljati" (kontrolisati tok
događaja) je poprimilo značenje manipulisanja mogućnostima:
da određeni postupci (osoba, životinja itd.) postanu verovatniji
nego što bi inače bili, dok bi se drugi postupci učinili manje ve-
rovatnim, odnosno, po mogućstvu, krajnje malo verovatnim. Po
poslednjem opisu, „upravljati" znači ograničiti slobodu objekta
upravljanja.
Ako je „agrikultura" slika kukuruznog polja viđena iz per
spektive farmera, ideja „kulture" metaforički primenjena na ljude
bila je slika društva gledana očima „farmera ljudi": upravljača.
Postulat ili pretpostavka upravljanja nije naknadno dodata i nije
uvezena spolja: od samog početka, i tokom svoje celokupne isto
rije, ona je bila sastavni deo koncepta ljudske kulture. Duboko
u samom srcu koncepta „kulture" leži slutnja ili prećutno pri-
hvatanje nejednakih, asimetričnih društvenih odnosa - podela
između subjekata i objekata dejstva; između delovanja i trpljenja
uticaja delovanja; između upravljača i upravljanih, učenih i neu-
Kultura: neobuzdana i nekontrolisana 69
kih, prefinjenih i prostih. Teodor Vizengrund Adorno istakao je

da „prisustvo objektivnog duha jedne epohe u jednoj reči 'kultu
ra, od samog početka odaje administrativni pogled na stvari, čiji
je zadatak da, gledajući sa visine, okuplja, distribuira, ocenjuje i
1
organizuje". On dekomponuje i definišuće crte tog duha: „zahtev
administracije prema kulturi je suštinski heteronoman: kultura
- bez obzira na formu koju je poprimila - mora se meriti nor
mama koje joj nisu inherentne, i koje nemaju veze sa kvalitetom
objekta, već sa nekim vidom apstraktnih standarda nametnutih
2
spolja..."
Kao što se jedino i može očekivati u slučaju asimetričnih druš
tvenih odnosa, bitno različit vidik se pruža pred očima onih koji
su na suprotnoj strani, koji motre te odnose sa suprotnog kraja
administrativnog delovanja (to jest, pred očima onih „kojima se
upravlja"): to je prizor neovlašćene i nezaslužene represije, koji
izriče presudu o nelegitimnosti i nepravdi. U toj drugoj verziji
priče o odnosima kultura izgleda kao da je „suprotstavljena ad
ministraciji", pošto je, kako se Oskar Vajld izrazio (po Adorno-
vom mišljenju provokativno), kultura beskorisna (ili nam se bar
tako govori sve dok upravljači imaju monopol na povlačenje crte
između korisnog i otpada). Ona predstavlja težnje pojedinačnog
nasuprot homogenizujućeg pritiska opšteg, i ona „podrazumeva
neizbežan kritički impuls u odnosu na status quo i sve institucije
koje iz njega proizilaze".3
Sukob ove dve priče je neizbežan. On ne može biti ni sprečen
niti rešen onda kad postane otvoren. Odnos upravljača i onih ko
jima se upravlja je, po svojoj prirodi, antagonistički; dve strane
slede suprotne ciljeve i mogu kohabitirati isključivo u konflik
tnom, militantnom i za borbu uvek spremnom okruženju.
1 Theodor W. Adorno,„Culture and administration", prevod naengl.Wes Blom-

ster, u: The Culture Industry: Selected Essays on Mass Culture by Theodor W. Ador
no, urednik: J. M. Bernstein (Routledge, 1991), str 93. Želim da istaknem da reč
„upravljanje" (management) bolje nego reč „administracija" (administration)
odslikava duh nemačkog termina Verwaltung koji je korišćen u originalu.
2 Ibid., str. 98.
3 /bid., str. 93,98,100.
70 Fluidni život
Adorno uviđa neminovnost takvog konflikta. Ali on takode

ističe da su ovi antagonisti potrebni jedni drugima; koliko god
nezgodno ili neprijatno bilo stanje otvorenog, žestokog ili prikri
venog neprijateljstva, najveća nesreća koja može zadesiti kulturu
je potpuna i konačna pobeda nad svojim antagonistima: „kultura
trpi štetu kada se planira i njome upravlja; ako se s druge stra
ne prepusti sama sebi, postoji opasnost da sve što ima veze sa
kulturom ne samo izgubi mogućnost delovanja već i mogućnost
4
postojanja". Ovim recima potvrđuje svoj tužni zaključak do koga
je došao kada je, zajedno sa Maksom Horkhajmerom, radio na
Dijalektici prosvetiteljstva: „istorija starih religija i škola, kao i
modernih partija i revolucija, uči nas da je cena opstanka 'tran
5
sformacija ideja u dominaciju"'. Ovu istorijsku lekciju treba da
posebno marljivo izučavaju, obrađuju i ugrade u praksu profe
sionalni „kreatori kulture", koji nose glavni teret predispozicije
kulture za prekoračenje okvira, i da je usvoje kao svoju vokaciju,
praktikujući kritiku i prekoračenje okvira kao sopstveni modus
postojanja:
Privlačnost ideje kreatora kulture da se povuku iz procesa upravljanja kul

turom i drže distancu prema njoj je lažna. To ne samo da bi ih lišilo mo
gućnosti zarade za život, već i svih efekata, svakog kontakta između umet-
ničkog delà i društva, nečega bez čega ne može biti delo najvišeg integriteta,
ako treba da opstane. 6
Ovo je zaista paradoks. Ili začarani krug... Kultura ne može ži-

veti u miru sa upravljanjem, naročito ne sa nametljivim i podmu
klim upravljanjem, a najkonkretnije ne sa upravljanjem koje za
cilj ima izvrtanje potrebe kulture za istraživanjem i eksperimen-
tisanjem kako bi se kultura uklopila u okvire racionalnosti po za
misli upravljača. Zavera upravljača protiv endemske slobode kul
ture je neprestani casus belli. Sa druge strane, kreatorima kulture
su potrebni upravljači ukoliko žele (kao što i većina želi, sa ciljem
4 Ibid., str. 94.
5 Theodor W. Adorno i Max Horkheimer, Dialectic of Enlightment, prevod John
C u m m i n g (Verso, 1979), str. 216-17.
6 Adorno, „Culture and administration", str. 103.
„poboljšanja sveta") da ih ljudi vide, čuju i slušaju, i ukoliko žele

da dobiju šansu da se njihov zadatak/projekat potpuno realizuje.
U suprotnom, rizikuju da ostanu na margini, bez sredstava, i da
odu u zaborav.
Kreatori kulture nemaju drugog izbora osim da žive sa tim pa
radoksom. Koliko god glasno protestovali protiv pretenzija i me-
šanja upravljača, oni su prinuđeni da potraže modus co-vivendi sa
upravljačima ili da potonu u irelevantnost. Oni mogu birati da li
će upravljanje imati ovakve ili onakve ciljeve ili na koji način će
sloboda umetničke kreacije biti prilagođena različitim planovi
ma - ali sigurno ne mogu birati između prihvatanja i odbacivanja
upravljanja kao takvog. Bar ne na neki realan način.
To je tako zato što se pomenuti paradoks temelji na činjenici da
su, uprkos svom obostranom blaćenju, kreatori kulture i uprav
ljači prinuđeni da dele isti dom i učestvuju u istom nastojanju.
Njihov rivalitet je rivalitet braće. I jedni i drugi ciljaju istu metu,
imaju zajednički cilj: da podstaknu ljude na drugačije ponašanje,
i da time učine svet različitim od onoga kakav je u datom tre
nutku i od onoga u šta bi se verovatno pretvorio kada bi bio pre
pušten samom sebi. I jedni i drugi vuku svoj raison detre iz kri
tike statusa quo (čak i kada su im deklarisani ciljevi da to stanje
konzerviraju ili ga pak vrate u status quo ante). Ako se ne slažu,
onda se ne radi o tome da li svet treba da bude predmet stalnih
intervencija ili prepušten svojim unutrašnjim tendencijama, već
o pravcima kojima te intervencije treba da se kreću. Najčešće se
prepiru isključivo oko toga ko tu treba da bude glavni; ko pose-
duje pravo ili ko treba da dobije pravo da odlučuje o pravcu, i ko
ima prvenstvo u rukovanju oruđima za kontrolu te realizacije;
kao i u odabiru merila kojima se ocenjuje napredak.
Hana Arent je besprekorno definisala suštinu ovog konflikta:
Objekat pripada kulturi u zavisnosti od trajanja svoje postojanosti: njegov

trajni karakter je u suprotnosti sa njegovim funkcionalnim aspektom, onim
aspektom usled koga bi nestao iz pojavnog sveta, potrošen upotrebom...
Kultura je pod pretnjom onda kada se svi objekti u svetu koji se stvaraju
sada ili su stvoreni u prošlosti tretiraju isključivo kao funkcije suštinskih
72 Fluidni život
društvenih procesa - kao da n i s u imali nikakvu drugu svrhu osim zadovo

7
ljenja nekih potreba - i nije bitno da li su te potrebe uzvišene ili niske.
Kultura cilja, da tako kažemo, „iznad glave" onoga, šta god to

bilo, što se trenutno smatra „realnošću". Ona se ne bavi onim što
je, igrom slučaja, predmet dnevnih planova i što je definisano kao
imperativ trenutka; u najmanju ruku, kultura teži da transcendira
ograničavajući uticaj „aktuelnosti" definisane na taj način, i na
stoji da se oslobodi njenih zahteva.
Korišćenje/potrošnja na licu mesta i nestajanje u procesu ne
posredne konzumacije nije ni odredište produkata kulture niti
kriterijum njihove vrednosti. Arentova bi rekla da je kultura
usmerena ka lepoti, i moje je mišljenje da je razlog što je izabrala
to ime za predmet kulture to što je pojam „lepote" sama suština
jednog neuhvatljivog cilja koji prkosi racionalnim uzročno-po-
sledičnim objašnjenjima, cilja koji nema vidljivu svrhu ili upotre
bu, ne služi ničemu i ne može se legitimisati pozivanjem na bilo
koju potrebu koja je prethodno doživljena, definisana i svrstana
u red za zadovoljenje. Objekt pripada kulturi u onoj meri u kojoj
nadživi bilo kakvu upotrebnu svrhu koja je mogla biti prisutna u
trenutku njegovog stvaranja.
Takvo viđenje kulture je u oštroj suprotnosti sa uobičajenim
shvatanjem, koje je sve donedavno bilo preovlađujuće i u aka
demskoj literaturi - shvatanjem kulture kao homeostatičkih
sredstava za monotonu reprodukciju društvene realnosti, njene
mêmeté, sredstava za produžavanje njene istosti tokom vremena.
To shvatanje kulture, koje je prisutno u spisima klasifikovanim
pod rubrikom nauke o društvu, predstavlja jedan od stabilizira-
jućih mehanizama rutine i repeticije, instrument inercije - ni u
kojem slučaju nije ferment koji sprečava društvenu realnost da
stoji u mestu i prisiljava je na neprekidnu samotranscendenciju,
kao što bi Adorno i Arentova insistirali da to kultura mora činiti.
U ortodoksnim antropološkim opisima (jedno društvo = jedna
kultura), „kultura" se pojavljuje kao „sluškinja" „društvene struk
ture", efikasno sredstvo „upravljanja tenzijom" i „očuvanja obras-
7 Hannah Arendt, La Crise de la culture (Gallimard, 1968), str. 266-7.

ca"; ona čuva netaknutom datu distribuciju bihevioralnih mo

gućnosti potrebnih da „sistem" ostane u nepromenjenom obliku,
i bori se protiv svakog povremenog kršenja norme, narušavanja
i devijacija koji prête da izbace „sistem" iz njegove „ravnoteže".
Takav „večiti povratak" istosti bio je utopijski horizont pravilno
vodene (ili da se podsetimo nekad sveprisutne fraze Talkota Par-
sonsa, „sa vrha koordinisane") celine društva, dok je stabilnost
distribucije mogućnosti - čvrsto kontrolisana nizom homeosta-
tičkih mehanizama, medu kojima je „kultura" dobila istaknuto
mesto - bila široko shvaćena kao neophodan uslov za sva nasto
janja da se ide napred ka tom horizontu. „Pravilno vođen" druš
tveni sistem bio je shvatan kao jedna vrsta celine unutar koje se
svaki devijantni oblik ponašanja ljudskih jedinki uočava na licu
mesta i izoluje pre nego što dođe do nepopravljive štete, a zatim
se smesta neutralise ili eliminiše. Unutar te vizije društva kao si
stema sa sopstvenom ravnotežom (odnosno sistema koji upor
no ostaje isti uprkos pritiscima kontrasila), „kultura" predstavlja
ostvarenje snova upravljača: efikasan otpor promenama. I tako je
uloga kulture najčešće bila shvatana do pre samo dve ili tri dece
nije. Međutim, mnogo toga se odigralo u te dve ili tri decenije.
Za početak, dogodila se „upravljačka revolucija broj dva", kri-

šom sprovedena pod zastavom „neoliberalizma": upravljači koji
su prešli sa „normativne regulative" na „zavođenje", sa svakod
nevnog policijskog nadzora na odnose s javnošću, i sa tromog,
regulativima natrpanog, na rutini baziranog, svevidećeg modela
moći na dominaciju putem difuzne, nefokusirane neizvesnosti,
précarité, i neprestanog nasumičnog narušavanja rutine. A potom
je došlo do postepenog demontiranja državnog okvira u kome su
se nekad odvijale stvari od najvećeg životnog značaja i pomeranja
u sferu pod vlašću potrošačkog tržišta koje se hrani neizlečivom
krhkošću rutina i njihovim brzim smenjivanjem: dovoljno brzim
da spreče bilo kakvo učvršćivanje u navike ili norme. U ovom
novom okruženju nema mnogo zahteva za ograničavanjem, ne-
utralisanjem ili obuzdavanjem tog štetnog prestupničkog poriva
ili tog kompulzivnog eksperimentisanja pod imenom „kultura"
sa ciljem iskorišćenja i jednog i drugog u svrhu postizanja ravno-
teže i kontinuiteta. U najmanju ruku, desilo se da su pravoverni

nosioci takvih zahteva - upravljači država koje izgrađuju nacije
- izgubili interes za njihovo iskorišćavanje.pa novi scenaristi i re
žiseri kulturne drame priželjkuju sve samo ne da ponašanje ljudi
bude obuzdano, uobičajeno, rutinsko, monotono i nefleksibilno
sada kad su ti ljudi reciklirani u potrošače, kao prvo i osnovno.
Kako glavni likovi drame „čvrste modernosti" u gomili na
puštaju pozornicu ili su svedeni na poluneme uloge statista, a
njihove se zamene nevoljno pojavljuju sa bočnih strana, naši sa-
vremenici sebe pronalaze u ulogama u onome što bi se ispravno
moglo nazvati, sledeći Hanu Arent i, preko nje, Bertolda Brehta,
„mračnim vremenima". 8 Povlačenje iz političkog života i javnog
domena će postati, kako je Hana Arent proročki napisala, „osnov
ni stav modernog pojedinca, koji u svom otuđenju od sveta može
istinski otkriti sebe samo u privatnosti i intimnosti susreta licem
u lice". 9
Tu novostečenu, nametnutu privatnost i „intimnost susreta li
cem u lice", te nerazdvojne saputnike „mračnih vremena", servira
potrošačko tržište, promovišući univerzalnu neizvesnost potro
šačkog života kojim se hrani - iskorišćavajući fluidnost društve
nog rasporeda i krhkost veza među ljudima, iskorišćavajući spo
ran i time nestabilan i nepredvidljiv status individualnih prava,
dužnosti i obaveza, iskorišćavajući sadašnjost, koja stoji izvan
domašaja njenih žitelja, i budućnost koja je tvrdoglavo i nepo
pravljivo maglovita i nejasna. Pod pritiscima, i usled svoje nemo
ći, a uz malo otpora, vlade država i njihovi upravljači napuštaju
ambicije normativnih regulativa, koje su nekada osudili Adorno
i drugi kritičari, „potpuno kontrolisanog masovnog društva" -
stavljajući sebe, umesto toga, u „stanje agensa" i preuzimajući
ulogu „poštenih posrednika" tržišnih potreba (čitaj: pritisaka ko
jima je nemoguće suprotstaviti se).
Kreatori kulture mogu se i dalje buniti, a to i čine, protiv na
metljivog uplitanja upravljača, koji insistiraju - ostajući verni
svojim navikama upravljača - na merenju rezultata kulture spolj-
8 Hannah Arendt, Man in Dark Times (Harcourt Brace, 1983), str. viii.
9 J W . , str. 24.
nim kriterijumima, koji su strani iracionalnom toku kulturne

kreativnosti, kao i na korišćenju svoje moći i resursa koji su im
na raspolaganju da obezbede poštovanje pravila koje oni defini-
šu. Glavna primedba na uplitanje nije, kao što se nekada tvrdi
lo, prelazak na novo, već samo još jedno poglavlje u dugoj priči
„bratskog rivalstva" bez kraja na vidiku. U dobru ili zlu, u dobru
i zlu, tvorevinama kulture potrebni su upravljači - da ne bi umrle
u istim visokim oblacima u kojima su i začete...
Ono što je, s druge strane, istinski novo jesu kriterijumi koje
upotrebljavaju današnji upravljači, u svojoj novoj ulozi agenata
tržišnih sila pre nego u ulozi snaga nacionalne države, da bi pro-
cenili, ispitali, kontrolisali, dali sud, cenzurisali, nagradili i kaznili
svoje štićenike. Po prirodi stvari, to su kriterijumi potrošačkog
tržišta, one vrste koja preferira instant potrošnju, instant zadovo
ljenje i instant zaradu. Potrošačko tržište koje udovoljava dugoroč
nim potrebama, da ne pominjemo večnost, bilo bi terminološka
kontradikcija. Potrošačko tržište propagira rapidnu cirkulaciju,
kraći put od korišćenja do smeća i otpada, i trenutnu zamenu
robe koja više nije profitabilna. Sve to stoji u oštroj suprotnosti
sa prirodom kulturnog stvaranja. I tako, novina je u razdvajanju
puteva braće koji se i dalje nadmeću kao rivali.
Okosnica poglavlja, koje se trenutno piše, o večitom poteza
nju konopca nije samo odgovor na pitanje „ko je tu glavni", već
i sama suština toga „biti glavni", svrha i konsekvence toga. Mo
žemo napraviti korak (mali korak, recimo) napred i reći da je
ulog opstanak kulture kakvu znamo od kada su oslikane pećine
Altamire. Može li kultura preživeti propast trajnosti, neprekid
nosti, beskonačnosti, tih prvih „kolateralnih žrtvi" trijumfa po
trošačkog tržišta? Odgovor na to pitanje jeste da, u stvari, to ne
znamo - iako možda imamo validnih razloga da pretpostavimo
da bi odgovor mogao biti „ne", i da onda, sledeći savet Hansa Jo-
nasa žiteljima „ere neizvesnosti", više verujemo proročanstvima
„proroka strašnog suda"...
Potčiniti kulturnu kreativnost kriterijumima potrošačkog tr
žišta znači zahtevati od kulturnih kreacija da prihvate preduslov
svih dosadašnjih istinskih potrošačkih proizvoda: da se legitimi-
76 Fluidni život
šu u skladu sa tržišnom vrednošću (i, naravno, njihovom trenut

nom tržišnom vrednošću) ili da nestanu.
Prvo pitanje upućeno kulturnim ponudama koje pretenduju
na validnost i traže priznanje vezano je za dovoljno velike tra-
žnje, uz adekvatnu mogućnost plaćanja. Ali, zapazimo da je, usled
zloglasne kapricioznosti, čudnovate i nepostojane prirode potro
šačke tražnje, istorija vladavine potrošačkog tržišta nad kulturom
puna pogrešnih prognoza, uveliko promašenih procena i užasno
loših odluka. U praksi, ta strategija i praksa te vladavine svodi
se na kompenzaciju odsustva analize kvaliteta pucanjem iznad
potencijalnih meta i izbegavanjem decidnih stavova; drugim re
cima, rasipnim obiljem i obilnim rasipanjem. (Dž. B. Šo, koji je
bio i posvećeni fotograf-amater, osim što je bio dramski pisac, sa-
vetovao je fotografe da se ugledaju na primer bakalara, gde svaka
riba mora izmrestiti hiljadu jaja da bi nastao jedan odrasli baka-
lar; čini se da cela potrošačka industrija, i marketing menadže
ri koji je održavaju u životu, slede Šoov savet.) Takva strategija
može ponekad dati garanciju protiv prekomernih gubitaka usled
pogrešnih procena troškova i dobiti; međutim, ona malo toga ili
čak ništa ne može učiniti da obezbedi kulturnim tvorevinama
šansu da otkriju svoj istinski kvalitet kada na vidiku nema tržišne
potražnje za njima (izrazito je kratak taj vidik, imajući u vidu
endemsku „kratkovidu" prirodu kalkulacija).
Sada su potencijalni klijenti, njihov broj i količina gotovine
koju imaju na raspolaganju, ti koji odlučuju o sudbini kulturnih
tvorevina (iako češće to ide samo po sebi a ne po planu). Linija
koja razdvaja „uspešne" kulturne proizvode (odnosno one koji
izazivaju pažnju javnosti) od neuspelih kulturnih proizvoda (od
nosno onih koji ne uspeju da se pročuju) iscrtava se prodajom,
rangom i zaradama na blagajni (prema dovitljivoj definiciji Da
nijela Dž. Burstina, „bestseler" je knjiga koja se dobro prodala
„jednostavno zbog toga što se dobro prodavala"). Ali teoretičati
i kritičari savremene umetnosti nisu uspeli da identifikuju kore
laciju između kvaliteta kulturne tvorevine i njenog statusa slave.
Ako se korelacija može pronaći, ona će biti nađena negde između
statusa slave i moći brenda, logotipa koji iznosi prvobitni objet

d'art na javnu scenu.
Savremeni ekvivalent srećne sudbine ili pronalaska zlatne žice
je momenat kada Čarls Sači zaustavi svoj automobil ispred neke
nepoznate prodavnice suvenira, stvari za koje se njihovi tvorci
nadaju da će biti proglašene umetničkim delima. Predmeti će po
stati umetnička delà i, preko noći, nakon što se izlože u galeriji
čija kapija razdvaja dobra umetnička delà (to jest ona kojima se
treba diviti, kupovati ih i razmetati se njima) od loših umetnič-
kih delà (onih sa kojima ništa ne treba imati, i koje je sramota
kupovati), razdvaja umetnost od neumetnosti. Galerija svoje ime
duguje slavi imena umetnika koji izlažu u njoj. U mukotrpno
zbunjujućem svetu fleksibilnih normi i plivajućih vrednosti, to
je - sasvim očekivano - opšti trend. Kako se Naomi Klajn jezgro
vito izrazila: „Mnogi od danas najpoznatijih proizvođača više ne
prave proizvode i reklamiraju ih, već kupuju proizvode i 'brendi-
raju ih." 1 0 Brend i odgovarajući logotip (upravo kesa sa znakom
galerije daje značenje kupljenoj stvari u njoj) ne dodaju vrednost,
oni jesu vrednost, tržišna vrednost, i time jedina vrednost koja se
računa, vrednost kao takva.
Nisu samo velike kompanije te koje investiraju vrednost u
proizvode putem brendiranja, ili oduzimaju vrednost proizvoda
povlačenjem njihovih logotipova. Možda su najmoćniji brendovi
dobro reklamirani i izvikani događaji: događaji koji okupljaju po
znate ličnosti, na koje se masovno dolazi u skladu sa Burstinovim
kriterijumom - „poznati po svojoj poznatosti" i„masovna prodaja
karata jer se karte prodaju dobro". „Događaji" imaju prednost nad
brendovima koji su vezani za kompanije i koji moraju računati
na trajnu lojalnost svoje verne klijentele. Događaji su u većem
saglasju sa dobro poznatim kratkim pamćenjem javnosti i bespo
štednom konkurencijom primamljivih stvari koje se nadmeću za
zadobijanje pažnje potrošača. Događaji, kao i svi drugi pravi po
trošački proizvodi, nose na sebi naznaku datuma „upotrebiti do";
njihovi kreatori i nadzornici mogu mirno izostaviti dugoročne
interese iz svojih kalkulacija (uz dvostruki dobitak preko velikih
10 Naomi Klein, No Logo (Flamingo, 2001), str. 5.

ušteda i preko saglasja sa duhom vremena koje uliva poverenje)

i planirati i obezbediti „maksimalan utisak i instant zaborav" (da
upotrebimo prikladnu frazu Džordža Štajnera).
Spektakularna (doslovno i metaforički) karijera događaja sa
utvrđenim vremenskim trajanjem, kao najefikasniji i sve više
i više korišćeni vid brendiranja, u harmoniji je sa opštom ten
dencijom fluidnog modernog okruženja. U tom okruženju, sve
kulturne tvorevine - kako nežive stvari tako i obrazovani ljudi
- regrutuju se u službu „projekata", koji su prepoznati kao jed
nokratni poduhvati kratkog daha. I kao što je utvrdio tim istraži
vača, koje citira Naomi Klajn, „zaista možete brendirati ne samo
pesak, već i pšenicu, govedinu, ciglu, metale, beton, hemikalije,
kukuruzna zrna i beskrajan niz artikala za koje se tradicionalno
11
smatra da su imuni na taj proces" i za koje se do sada smatralo
(pogrešno, kako se pokazalo) da se mogu osloniti na svoja suštin
ska svojstva i pokazati svoju vrednost samom pojavom i demon
stracijom svojih odlika.
„Potrošački sindrom", kome se savremena kultura sve više pre
daje, svoj centar ima u naglašenom odricanju od vrline odugovla
čenja i pravila o „odlaganju zadovoljenja", tih temeljnih principa
„društva proizvođača" ili „proizvodnog društva". U nasleđenoj
hijerarhiji priznatih vrednosti „potrošački sindrom" je svrgnuo
sa trona trajnost i uzdigao prolaznost. Stavio je vrednost noviteta
iznad vrednosti trajnog.
Bilo bi, naravno, isto toliko nepravedno, koliko i nije mudro,
da krivicu za stanje u kome se danas nalazi kulturno stvaralaš
tvo pripišemo samo i jedino potrošačkoj industriji. Ta industrija
je dobro prilagođena obliku života koga ja nazivam „fluidnom
modernošću". Ta industrija i taj oblik života su dobro međusob
no usklađeni i uzajamno se pothranjuju u vladavini nad realnim
izborom koji se nudi ljudima našeg doba. Fluidna moderna kul
tura više sebe ne smatra kulturom učenja i akumuliranja znanja
kao one kulture koje su zabeležene u svedočanstvima istoričara i
etnografa. Umesto toga, čini se da je ona kultura neangažovanja,
diskontinuiteta i zaborava.
11 Jtod., str. 25.

Ova poslednja rečenica - ne predstavlja li ona kontradikciju

u terminima? Ovo je veoma značajno pitanje, možda i pitanje
života i smrti što se kulture tiče. Vekovima je kultura živela u ne
željenoj simbiozi sa upravljanjem, rveći se neugodno, ponekad se
gušeći, u zagrljaju upravljača - ali je i bežala u zagrljaj upravljača
u potrazi za skloništem i izlazila oživljena i ojačana iz tog susreta.
Da li će kultura preživeti promenu u sistemu upravljanja? Da li će
joj biti dozvoljeno bilo šta drugo osim efemerne egzistencije lep
tira? Da li će novi sistem upravljanja, dosledan novom upravljač
kom stilu, svoje pokroviteljstvo svesti na prodaju ispod cene? Da
11 će groblje umrlih ili abortiranih „kulturnih događaja" zameniti
uzlazni put kao podesna metafora kulture?
Viljem de Kuning je sugerisao da je u ovom našem svetu „sadr
12
žaj u letimičnom pogledu", vizija begunca, osvrtanje u prolazu.
A najbritkiji analitičar postmoderne i post-postmoderne kulture,
Iv Mišo, sugeriše da se estetika, taj večno neuhvatljivi cilj kulture
za kojim ona uporno traga, danas konzumira i slavi u svetu liše
nom umetničkih delà - koja treba da predstavljaju trajne dopri-
13
nose svetu...
Razmišljajući o stanju i budućnosti savremene umetnosti, Tom
Vulf je rekao da smo se oslobodili reprezentacionih objekata, tre
će dimenzije, sredstava za boju, tehnika, ramova i platna.. .ali šta
sa samim zidom? Slika umetničkog delà kao stvari na zidu - zar
14
ta slika nije predmoderna?
Žak Vilelj, živi umetnik, strasni fotograf i autor ogromnih slika
na platnu koje se nalaze u skoro svim prestižnim pariškim salo-
nima umetnosti, razmišlja o drugoj vrsti zida: potpuno postmo-
dernom izumu, zidu koji gleda na ulicu gde se odvija radnja, više
prozoru nego delu kaveza/skloništa koji su nekada tokom mo-
dernističke vladavine definisali razliku između „unutar" i „izvan"
umetnosti. Zidovi koji zjape sa Vileljovih platna, postavljeni na
galerijskim zidovima, su zidovi u gradu, ta živa, nikad dovršena
12 W. de Kooning, Écrits et propos (Éditions de l'Ensb-a, 1992), str. 90 i dalje.

13 Yves Michaud, L'Art à l'état gazeux (Stock, 2003), str. 9.
14 Citirano iz: Patrick Barrer, (Tout) l'art contemporain est-il mal? (Fauvre,
2000), str. 67.
i stalno ažurirana svedočanstva izrazito moderne umetnosti -

umetnosti modernog življenja. Upravo ti zidovi su mesto gde se
može pronaći taj upadljivi ili prikriveni, ali uvek neumoljiv trud
življenja, otkriven i zabeležen da bi naknadno bio premešten pod
muzejske svodove, reinkarniran kao objets d'art. Viljelovi objekti
su table uređene tako da se na njih postavljaju javna obavešte-
nja i najave, posteri i reklame; ili su to jednostavno delovi zida
koji razdvajaju i kriju privatne stanove i komercijalne zgrade - te
blokove cigli čija je prvobitna neupadljivost bila izazov i mamac
za štamparije, distributere i postavljače plakata, mamac kome je
nemoguće odoleti u postmodernom gradu koji kipi od prizora i
zvukova koji se nadmeću da privuku pažnju. (Nisu li posteri ko
rov informatičkog društva koji napada sve i svako parče neisko-
rišćene zemlje? Nisu li oni korov u baštama komunikacije? Nisu
li prazni zidovi, i sve ravne čiste površine koje ne nose poruku,
ažurirana, moderna verzija te „praznine" koje se gnuša svaka pri
roda, u ovom slučaju priroda informatičkog društva?)
Bilbordi, napravljeni radi posebne svrhe, ili zidovi koje je za
uzelo, anektiralo i apsorbovalo carstvo informacija: to nije bitno.
Kada se pojave na Vileljovim platnima, oni jedva da pokazuju
svoju različitu prošlost. Svi izgledaju šokantno nalik jedni na dru
ge, bez obzira na to da li su nalepljeni ili prelepljeni na Boulevard
de la Chapelle ili na Haussmann, Malesherbes ili rue Littré; ili na
Boulevard Marne ili rue des Écoles; na Saint Lazare, Faubourg St-
Martin ili na raskrsnici Sèvres i Montparnasse. Svi do jednog pot-
puno nalikuju mešavini groblja i gradilišta; mestu susreta stvari
koje će ubrzo umreti i stvari koje će se ubrzo roditi i umreti malo
kasnije. Tu se miris svežeg lepka bori sa zadahom raspadujućih
leševa. Affiches lacérées... komadi pocepanog papira lete preko
budućih pocepanih komada. Poluosmesi na preživelim polovina
ma lica; po jedno oko ili uho bez svog para; kolena i laktovi bez
ičega što ih spaja i drži zajedno. Vapaji koji utihnu pre nego što
dođu do svesti, poruke koje se istope i nestanu usred rečenice,
zatečene i stegnute daleko od izvora značenja; nedovršeni pozivi
ili rečenice bez kraja i početka.
Ove gomile pocepanog papira su, uprkos tome, pune života.

Ništa tu ne ostaje na mestu; sve što je tu na privremenom je od
sustvu negde drugde ili je na putu prema negde drugde. Svi do
movi su samo gostionice na putu. Te table i zidovi, prenatrpani
slojevima i slojevima stvari koje su imale, htele da imaju ili i dalje
imaju značenje, su kadrovi istorije u nastajanju, istorije koja stupa
napred uništavajući svoje tragove: istorije kao fabrike odbačenih
stvari, otpada. Ni stvaranje, ni uništenje, ni učenje, ni istinsko za
boravljanje: samo sivi dokaz uzaludnosti, štaviše, krajnje besmi
slenosti takvih distinkcija. Ništa se ovde ne rađa da živi dugo i
ništa ne umire definitivno.
Platna Manola Valdesa su takode ogromna, i takode izuzetno
međusobno slična. Kakvu god poruku da nose, ona je ponavljaju,
usrdnom ali i strastvenom upornošću, stalno iznova, od platna
do platna. Valdes slika/uklapa/slaže/sastavlja lica. Ili pre, jedno
lice - lice jedne žene. Svako platno je materijalni dokaz još jed
nog početka, još jednog kruga, još jednog pokušaja da se dovrši
portret. Ili je to možda pre svedočanstvo o poslu koji je pre nekog
vremena obavljen, da bi ubrzo potom bio proglašen zastarelim i
osuđen? Platno je, svakako, zamrznuto onim trenutkom kada se
slika stavi na zid galerije - ali nagore ili nadole? Aller ili retour?
Sami recite... Kladio bih se da ne biste znali šta je „napred" a šta
„pozadi". Baš kao u suprotnosti stvaranja i uništenja, ta distink
cija je izgubila smisao - ili ga možda nikada nije ni imala. Tamo
gde se smatralo da obitava smisao, sada zjapi praznina koja je ra
zotkrila strogo čuvanu tajnu ljudi koji su insistirali da je „napred"
bilo pravo ime za ono gde su gledali oni, ljudi koji gledaju napred;
oni su uveravali da je „stvaralaštvo" bilo pravo ime za uništenje
koje su oni, kreativni ljudi, izvršili. Bar je to poruka koju prenose
Valdesova platna, unisono; možda i njihova jedina poruka.
Valdesovi kolaži su mukotrpno sastavljani, sloj po sloj, od ko
mada i parčića tkanine, od kojih su neki obojeni, neki su bez stida
od pređašnje bezbojnosti jute ili konoplje, neki od njih spremni
za novo bojenje, sa nekih već otpadaju komadići osušene boje
koja im je ranije nanesena. Ili su, možda, otkinuti sa platna koje je
već bilo završeno, usklađeno, celovito i sređeno? Delovi su slabo
82 Fluidni život
međusobno zalepljeni - slobodni krajevi vise - ali, opet, uopšte

nije jasno da li će biti pričvršćeni za druge parčiće ispod, ili su na
putu da se odlepe i otpadnu. Da li ove kolaže vidimo u procesu
nastajanja ili su u odmakloj fazi propadanja? Da li ovi komadi
tkanine još nisu zalepljeni ili su već odlepljeni? Da li su svezi i
nezreli ili iskorišćeni i u fazi truljenja? Poruka je: to nije bitno, a
čak i da jeste, ne biste znali šta je šta.
Braun-Vega, izlažući na petom umetničkom pariškom salonu,
unutar Luvra, slika nešto za šta bi se moglo reći da je nemoguć
susret: Velaskezov akt u društvu Pikasovih Gospođica iz Avinjona
koje posmatra jedan pariški policajac u punoj opremi dvadeset
prvog veka; papa Pije IX koji čita novine u kojima je nedavni
proglas Jovana Pavla II; Brojgelovi veseli seljaci koji cupkaju u
vrhunskom restoranu «nouvelle cuisine". Nemogući susreti? U
svetu samrtnog života i neumiruće smrti neverovatno je postalo
neizbežno, neobično je postalo rutinsko. Sve je postalo moguće,
štaviše neizbežno, onda kada su život i smrt izgubili distinkciju
koja im daje značenje, postavši jednako opozivi i „do daljnjeg".
Na kraju krajeva, upravo im je ta distinkcija dala linearnost, koja
je povukla crtu između prolaznog i trajnog i unela smisao u ide
ju napretka, degeneracije i tačke bez povratka. Bez te distinkcije
nijedan od tih parova suprotnosti koji konstituišu moderni pore
dak ne sadrži više bilo kakvu suštinu.
Vilelj, Valdes i Braun-Vega su predstavnici umetnika fluidne
moderne ere. Ere koja je izgubila samopouzdanje i time i hrabrost
imaginacije i crtanja obrisa (a kamoli postizanja) modela savrše
nosti, stanja koje niti poziva niti dozvoljava dalje usavršavanje i u
kome svaka naknadna promena može samo biti promena nagore.
Za razliku od prethodne ere „čvrste" modernosti, koja je živela
prema „večnosti" (skraćeni izraz za stanje neprekidne, monotone
i neopozive istosti) - fluidna modernost sebi ne postavlja nika
kav cilj i ne povlači nikakvu završnu crtu; preciznije, ona dodelju-
je odliku permanentnosti jedino stanju prolaznosti. Vreme teče,
više ne „maršira". Promené, stalno promené, uvek nove promené,
ali nema odredišta, nema krajnje tačke, i nema anticipacije izvr
šene misije. Svaki proživljeni trenutak u sebi nosi klicu jednog
Kultura: neobuzdana i nekontrolirana 83
novog početka i kraja - nekad su oni bili zakleti neprijatelji, sada

su sijamski blizanci.
Umetnici o kojima diskutujemo ovde svojim delima repliciraju
glavne crte fluidnog modernog iskustva. Poništavanje suprotstav-
ljenosti između kreativnog i destruktivnog čina, učenja i zaborav
ljanja, koraka napred i nazad, kao i odsecanje pokazivača sa vre
menske kazaljke: to su znaci životne realnosti koje Vilelj, Valdes i
Braun-Vega recikliraju u platna podesna za galerijske zidove. Oni
nisu jedini: obrada tih novih kvaliteta Lebenswelta i artikulacija
njihovih iskustava jesu možda glavna preokupacija umetnosti, u
današnjem svetu bez oslonca, svetu kome se ne može verovati da
će sedeti mirno dovoljno dugo da umetnik završi svoju slikovnu
reprezentaciju. To se stalno ispoljava u tendenciji redukovanja ži
votnog veka umetničkih delà u performans, događaj, koji najdu
že može trajati kao izložba „od- do"; u sklonosti prema krhkim
i trošnim, izrazito neotpornim i nepostojanim materijalima za
stvaranje umetničkih delà; prema zemljanim radovima za koje
je malo verovatno da će ih posetiti mnogo ljudi ili da će opstati
dugo, imajući u vidu ćudi surove klime; sve u svemu - prema in-
korporaciji neumitno brzog propadanja i nestanka u materijalnu
umetničku kreaciju. Kao što je De Kuning definisao: „Sadržaj je
pogled u trenu". I kako je Iv Mišo sumirao, prostor u kome umet-
nost proslavlja svoj krajnji trijumf lišen je „umetničkih radova",
bar onih umetničkih radova „kakve smo poznavali", odnosno kao
dragocene i retke objekte „sa aurom", koji izazivaju jedinstvena,
uzvišena i prefinjena iskustva u jedinstvenim prilikama i na je
dinstvenim mestima, i čine to tokom dugih, možda beskonačnih
vremenskih perioda. 15
Umetnik Gediminas Urbonas je u padinu brda koje gleda na

prilaz Saltdalu, gradiću u Norlandu, najsevernijoj pokrajini Nor
veške, ugradio četiri kontejnera, svaki sa po jednim umetničkim
delom unutra. To je neobičan prizor za inače monoton pejzaž u
blizini večno zamrznute zemlje arktičkog kruga, tako da gotovo
svi vozači zaustave automobil i popnu se uz padinu da pogledaju
šta se to nalazi u kontejnerima. U tri kontejnera pronalaze uo-
15 Michaud, L'Art à l'état gazeux.

bičajeni objet d'art uz gotov i bizaran pronađeni objekat. Takode

uviđaju da je četvrti kontejner prazan; ili tačnije, da ne sadrži
nikakav materijalni objekat, ali uprkos tome (ili baš zbog toga) je
ispunjen značenjem. Bez izuzetka, svaki putnik namernik prove
de najviše vremena razmišljajući o toj praznoj rupi...
Rosenberg je jednom izbrisao nekoliko crteža svog prijatelja
De Kuninga i postavio te prazne, mada umrljane listove, uz osta
le, neizbrisane crteže...
Ovde smo govorili o reprezentativnoj umetnosti - i Viljel, Val-
des, Braun-Vega, Urbonas i Rosenberg su reprezentativni umet-
nici, verovatno umetnici koji najbolje reprezentuju taj fluidni
moderni svet.
4.
Traženje skloništa u
P a n d o r i n o j kutiji,
ili s t r a h , b e z b e d n o s t i g r a d
„U odsustvu egzistencijalne ugodnosti, sada smo zadovoljni

ako imamo bezbednost, ili osećaj bezbednosti", pisali su urednici
časopisa Hedgehog Review u svom uvodniku specijalnog izdanja
posvećenog strahu. 1
Opšte je poznato da je zemljište na kome bi trebalo da počivaju
naši životni izgledi trusno zemljište - kao i naša radna mesta i
kompanije koje ih nude, naši partneri i mreže prijatelja, položaj
koji uživamo u širem društvu, kao i samopoštovanje i samopouz
danje koji idu uz njega. „Napredak", koji je nekada bio najizrazitija
manifestacija radikalnog optimizma i obećanje sveopšte i trajne
sreće, pomerio se potpuno ka svojoj suprotnosti, distopijskom i
fatalističkom polu anticipacije. On sada označava pretnju nemi
losrdne i neumitne promené koja predskazuje ne mir i spokoj,
već kontinuiranu krizu i pritisak, koji isključuju bilo kakav trenu
tak predaha; to je neka vrsta igre muzičke stolice u kojoj trenutak
nepažnje kao rezultat donosi nepopravljiv poraz i isključenje bez
prava na žalbu. Umesto velikih očekivanja i snova, „napredak"
evocira nesanicu, noćne more o „zaostajanju", kašnjenju na voz,
ili ispadanju kroz prozor vozila u punoj brzini.
1 Hedgehog Review, 5:3 (jesen 2003), str. 5-7.

86 Fluidni život
U nemogućnosti usporavanja zapanjujućeg tempa promené, a

kamoli predviđanja ili kontrole smera promené, stavljamo težište
na one stvari na koje možemo uticati, ili verujemo da možemo,
ili su nas uverili da možemo na njih uticati: trudimo se da pro-
računamo i minimiziramo rizike od nebrojenih i nedefinisanih
opasnosti koje mogu ugroziti nas lično ili naše trenutno najbliže
i najmilije, a koje mračni svet i njegova neizvesna budućnost nose
sa sobom. Preokupirani smo detektovanjem „sedam znakova bo
lesti raka" ili „pet simptoma depresije", ili egzorcizmom sabla
sti visokog krvnog pritiska i visokog nivoa holesterola, stresa ili
gojaznosti. Drugim recima, tražimo zamene za mete koje ćemo
izložiti višku našeg straha koji nema pristupa svom prirodnom
odušku, i pronalazi privremene zamene u detaljnoj predostrož-
nosti od duvanskog dima, gojaznosti, brze hrane, seksa bez zaštite
ili izlaganja suncu. Oni među nama koji to sebi mogu da priu
šte prave fortifikacije protiv svih vidljivih i nevidljivih, sadašnjih
ili predviđenih, poznatih ili još uvek nepoznatih, raštrkanih ali
sveprisutnih opasnosti, zaključavaju se iza zidova, pokrivaju TV
kamerama prilaze svojim domovima, angažuju naoružano obez-
beđenje, voze oklopljena vozila (kao što su oni poznati džipo
vi), nose zaštitne prsluke ili uzimaju časove iz borilačkih veština.
Dejvid L. Altejd sugeriše da je „problem u tome što te aktivno
sti reafirmišu i pospešuju osećaj haosa". 2 Svaka dodatna brava
na ulaznim vratima kao reakcija na stalne priče o kriminalcima
iz inostranstva koji nesmetano divljaju, svaka promena načina
ishrane kao reakcija na još jednu „paniku u vezi sa hranom", čine
svet još više nepouzdanim i strasnijim, i podstičejoi više odbram-
benih akcija - koje će, avaj, i same, bez sumnje, dovesti do istog
rezultata. Naši strahovi su postali samodovoljni i sami sebe pos
pešuju. Takode su stekli sopstveni pokretački impuls.
Mnogo komercijalnog kapitala može se dobiti od nesigurno

sti i straha, što se i događa. „Tvorci reklama", kako komentariše
Stiven Grem, „svesno eksploatišu široko raširene strahove od ka-
tastrofičnog terorizma kako bi povećali prodaju visokoprofitnih
2 David L. Altheide, „Mass media, crime, and the discourse of fear".

Traženje skloništa u Pandorinoj kutiji 87
3
džipova." Ova čudovišta koja proždiru benzin, sasvim naopa
ko nazvana „sportska vozila", već su dostigla 45 procenata svih
prodatih automobila u SAD i uvode se u svakodnevni život kao
„odbrambene kapsule". Takav džip je
O z n a k a bezbednosti, kao što se zajednice opasane zidovima, u kojima se ti

džipovi tako često voze, u reklamama prikazuju kao zajednice imune na ri
zičan i neizvestan život spolja... Takva vozila kao da ublažavaju strah urba
ne srednje klase koji se kod njih javlja kada se kreću - ili su u saobraćajnoj
gužvi - po svom „rodnom" gradu.
Kao i likvidna gotovina, spremna za bilo koju vrstu investici

je, kapital straha može se konvertovati u svaki oblik profita, ko
mercijalnog ili političkog. Lična bezbednost je postala značajna,
možda i glavna okosnica svih vidova marketinških strategija.
„Zakon i poredak", koji se sve više svode na obećanje lične sigur
nosti, postali su značajna, možda i glavna okosnica u političkim
manifestima i izbornim kampanjama. Prikazivanje pretnji po
ličnu bezbednost postalo je značajno, možda i glavno sredstvo
masovnih medija u borbi za gledanost i čitanost (uvećavajući do
datno uspeh, kako marketinškog tako i političkog iskorišćavanja
straha). Kako je Rej Seret rekao, svet prikazan na televiziji naliku
je „građanima-stadu", koju „ovčari-policija" čuvaju od „vukova-
kriminalaca". 4
Sve to neminovno mora, ne samo da utiče na našu percepci
ju života u gradu, nade i bojazni koje obično vežemo za urba
no okruženje, već i da revolucioniše uslove urbanog življenja. A
kada govorimo o uslovima urbanog života, u stvari govorimo o
uslovima života čovečanstva. Prema sadašnjim projekcijama, za
otprilike dve decenije, dve trećine ljudi će živeti u gradovima, i
tako retko pominjana imena kao što su Čongking, Šenjan, Pune,
Ahmadabad, Surat ili Jangon, označavaće gradove sa više od pet
miliona ljudi zbijenih u konurbacije - kao i druga imena, poput
Kinšase, Abidžana ili Belo Horizontea, koje sada više povezuje-
3 Stephen Graham, ..Postmortem city: towards an urban geopolitics", City, 2

(2004), str. 165-96.
4 Ray Surette, Media, Crime and Criminal fustice (Brooks/Cole, 1992), str. 43.
88 Fluidni život
mo sa egzotičnim odmorom nego sa prvom linijom fronta savre-

menih bitaka modernizacije. Novopridošli u prvu ligu urbanih
aglomeracija, skoro svi u bankrotu ili blizu bankrota, moraće,
u najmanju ruku, pokušati da „se u dvadesetak godina suoče sa
onim problemima koje su London ili Njujork jedva uspevali da
5
reše u 150 godina". Ono što sada znamo o poznatim brigama i
strahovima koji opterećuju starije velike gradove vrlo lako može
biti majušno u poređenju sa nedaćama sa kojima se mogu suočiti
novi džinovi.
Našoj planeti treba još mnogo da bi postala „globalno selo"
Maršala Makluana, ali sela na planeti se veoma brzo globalizuju.
Pre mnogo godina, Robert Redfild, proučivši ono što je ostalo
od predmodernog ruralnog sveta, zaključio je da „seljačka kultu
ra", koja nije dovršena i nije sama sebi dovoljna, ne može biti na
odgovarajući način opisana, a kamoli shvaćena van okvira svog
susedstva, uključujući i grad, sa kojim su seljani čvrsto povezani
meduzavisnošću i uzajamnim uslugama. Nakon sto godina mož
da će jedini okvir u kojem treba posmatrati sve ruralne stvari
kako bi bile adekvatno opisane i objašnjene biti planeta. Uklju
čivanje u sliku i obližnjeg grada, koliko god veliki bio, neće biti
dovoljno. I selo i grad predstavljaju terene sila daleko izvan njiho
vog domašaja, kao i procesa koje te sile pokreću i koje niko - ne
samo žitelji sela i gradova, već čak i sami inicijatori - ne mogu
pojmiti, a kamoli kontrolisati. Stara poslovica, da ljudi pucaju a
Bog nosi metke, treba da se preformuliše; žitelji sela i gradova
možda ispaljuju rakete ali njih nose globalna tržišta.
U redovnoj kolumni „Komentar o selu" Korner post je 24.
maja 2002. objavio članak Elberta van Donkersgeda (savetnika
za stratešku politiku Hrišćanske farmerske federacije Ontarija,
Kanada) pod naslovom koji sam sve govori: „Kolateralna šteta
od globalizacije". 6 „Svake godine proizvodimo više hrane ekono
mičnijom upotrebom resursa uz angažovanje manje ljudi", pri-
mećuje Van Donkersged. „Farmeri sve pametnije rade, investiraju
5 Videti izveštaj D ž o n a Viđala „Beyond the city limits", u internet dodatku lista
Guardian od 9. septembra 2004, str. 4-6.
6 Iz arhive na www.christianfarmers.org.
u tehnologije koje smanjuju potrebu za ljudskim radom, i fino

podešavaju svoje upravljanje u cilju kvalitetnije proizvodnje." Sve
manje i manje ljudi potrebno je za isti posao. Za četiri godine, do
2002,35.000 njih je nestalo iz statistika Ontarija - postali su višak
usled „tehnološkog napretka", zamenjeni su novim i poboljšanim
tehnologijama (znači onima koje smanjuju potrebu za ljudskim
radom). Međutim, poenta je u tome da je, po udžbenicima eko
nomije, štaviše i po prostoj logici stvari, takav spektakularan na
predak u produktivnosti trebalo da dovede do bogatstva rural
nog Ontarija i da značajno poveća profit farmera - ali nije bilo
znakova takvog obilja. Van Donkersged izriče jedini zaključak do
koga se može doći: „Dobit od jačanja produktivnosti na selu aku
mulira se negde drugde u ekonomiji". Zašto? Globalizacija.„Glo-
balizacija" je, primećuje Donkersged, izrodila „šemu spajanja
i otkupa od strane firmi koje snabdevaju farme sredstvima...";
argumentacija „ovo je neophodno zbog konkurentnosti na me
đunarodnom tržištu" je možda ispravna, ali „ovo spajanje je do
velo do monopolističkog klina" koji „uzima dobiti od povećanja
produktivnosti na farmama". Dalje se kaže da „velike korporacije
postaju grabljivi džinovi, a onda zauzimaju tržišta. Oni mogu, a
to i rade, koristiti ekonomsku moć da uzmu šta im treba od sela.
Dobrovoljne razmene, razmena dobara na jednakim osnovama,
povlači se pred ekonomijom komande i kontrole na selu".
Hajde da se sada prebacimo nekoliko hiljada milja od istoka i

juga Ontarija - do Namibije, statistički jedne od prosperitetnijih
afričkih zemalja. Kao što Kin Šor izveštava, tokom poslednje de
cenije udeo ruralnog u ukupnom stanovništvu Namibije, do sada
uglavnom zemlje seljaka, naglo je opao, dok se udvostručio broj
stanovnika glavnog grada - Vindhuka. 7 Višak populacije, koja je
došla iz ruralnih krajeva, preselio se u sirotinjske gradiće koji su
iznikli na ivicima relativno bogatog grada, privučen „nadom, ne
realnošću", jer „slobodnih radnih mesta ima manje od kandidata".
Sam broj ljudi koji dolaze, u poređenju sa rastom urbane ekono
mije Vindhuka, „sugerisao bi da postoji užasno mnogo ljudi koji
su, u stvari, bez prihoda", kako je utvrdio Brus Frejn, stručnjak za
7 Videti: http://web.idrc.ca/en/ev-5376-201-l-DO_TOPIC.htmI.
regionalno urbano planiranje u Namibiji, i nagrađeni naučnik sa

kanadskog Kvins univerziteta. Ruralna Namibija i dalje donosi
višak radne snage, dok je rast kapitala u urbanoj Namibiji suviše
nizak da apsorbuje taj višak. Obećani dodatni profit, koji je tre
balo da dođe sa rastom poljoprivredne produktivnosti, nekako
nije ostao na selu, a zaobišao je i gradove. Nadovezujući se na Van
Donkersgedovu misao, možemo postavi pitanje zašto. I, kao i on,
dati odgovor: globalizacija.
Na delovima planete koji su na suprotnom kraju pritisaka glo
balizacije, kako primećuje Džeremi Sibruk, „gradovi su postali
izbeglički kampovi za izgnanike iz ruralnog života" i nastavlja
opisom urbanog života sa kojim će najverovatnije biti suočeni ti
izgnanici iz ruralnog života:
Niko ne nudi posao. Ljudi se pretvaraju u vozače rikši ili kućne sluge: kupe
nekoliko banana i polože ih na pločnik za preprodaju; traže posao kao por
tiri ili fizički radnici. To je nezvanični sektor. U Indiji je manje od 10 posto
ljudi zaposleno u zvaničnoj ekonomiji, a i to se smanjuje privatizacijom
državnih preduzeća. 8
Nan Elin, koja se ubraja među najkritičnije istraživače i naj-

pronicljivije analitičare savremenih urbanih trendova, ističe da
je zaštita od opasnosti bila „osnovni motiv za izgradnju grado
va čije su granice obično bile definisane prostranim zidinama ili
ogradama, od drevnih sela u Mesopotamiji, preko srednjovekov-
nih gradova do naselja američkih Indijanaca". 9 Zidovi, šančevi, ili
ograde od stubova obeležavali su granicu između „nas" i „njih",
reda i divljine, mira i rata: neprijatelji su bili oni koji su ostavljeni
sa druge strane ograde i kojima je zabranjeno da je pređu. „Me
đutim, uglavnom u poslednjih stotinak godina, došlo je do toga
da se grad povezuje više sa opasnošću nego sa bezbednošću."
Danas, u čudnovatoj zameni svoje istorijske uloge i suprotno pr
vobitnim namerama i očekivanjima, naši gradovi se od skloništa
protiv opasnosti brzo pretvaraju u glavne izvore opasnosti. Diken
8 Seabrook, „Powder keg in the slums".

9 N a n E l l i n , „Fear and city building", Hedgehog Review, 5:3 (jesen 2003), str.
43-61.
i Laustsen čak sugerišu da je milenijumski stara „veza između

civilizacije i varvarstva" sada izokrenuta. „Grad se vraća u pri
rodno stanje karakterisano vladavinom terora, koji je praćen sve
10
prisutnim strahom."
Možemo reći da su izvori opasnosti prešli u samo srce gra
da. Prijatelji, neprijatelji, i, iznad svega, ti nedokučivi, misteriozni
stranci koji se preteći javljaju između ta dva ekstrema, sada su
pomešani i prolaze jedni tik pored drugih na ulicama. Rat pro
tiv nesigurnosti, opasnosti i rizika danas se vodi unutar grada, i
unutar grada je definisano bojište i linije fronta. Teško oklopljeni
rovovi i bunkeri, čija je namena da strance odvoji, drži ih na od
stojanju i spreči njihov ulazak, brzo postaju jedan od najvidljivi
jih aspekata savremenih gradova - iako imaju različite oblike i
iako njihovi dizajneri nastoje da svoje kreacije uklope u gradski
pejzaž, time „normalizujući" vanredno stanje u kome obitavaju
urbani žitelji, zavisnici od bezbednosti.
Najuobičajeniji vid odbrambenih bedema su sve popularnije
„zajednice pod kapijom" (sa naglaskom na „kapiji" a ne na „za
jednici" u prospektima agenata za promet nekretnina i praksi
rezidenata), sa obaveznim obezbeđenjem i kamerama za nadgle
danje na ulazu. Broj „zajednica pod kapijom" u SAD već je prešao
broj od 20.000, dok je njihova populacija prešla osam miliona.
Značenje „kapije" postaje sve šire iz godine u godinu; na primer,
stambeni kompleks u Kaliforniji, po imenu „Pustinjsko ostrvo",
opasan je šancem od sto hiljada kvadratnih metara. Brajan Marfi
je za Denisa Hopera projektovao kuću u Veneciji (u Kaliforniji)
sa metalnom naboranom fasadom nalik na bunker, i bez prozora.
Isti arhitekta je projektovao, takode u toj Veneciji, drugu luksuznu
kuću unutar zidova stare oronule građevine, koju je prethodno
išarao grafitima da bi je utopio u već sasvim vandalizovan kraj.
Projektovana i smišljena neupadljivost je trend vođen strahom
koji se širi urbanom arhitekturom; drugi trend jepretnja, i to ek
sterijerom opasnog izgleda, nalik utvrđenju, a prisustvo mnogih
jasno vidljivih kontrolnih punktova i uniformisanog obezbeđenjft
10 B. Diken i C. Laustsen, ..Security, terror and bare life", Space and Culture, I
(2002), str. 290-307.
čini ga još odbojnijim i strasnijim, ili pak provokativnim, oholim

i drskim prikazom bogatstva, drečavosti, kićenosti i gizdavosti.
Arhitektura straha i pretnje preplavljuje urbana javna mesta,
neumorno, mada neprimetno ih pretvarajući u strogo čuvana
mesta 24 časa dnevno. Inventivnost na ovom polju nema grani
ca. Nan Elin imenuje nekoliko sredstava, uglavnom američkih
po poreklu, ali široko kopiranih svuda - kao što su „na skitnice
otporne" klupe u obliku bureta, kombinovane sa sistemom za pr
skanje u gradskim parkovima Los Anđelesa (Kopenhagen je oti
šao i korak dalje, uklanjanjem svih javnih klupa iz centralne sta
nice i propisivanjem kazni za putnike koji leže na podu čekajući
svoju vezu), ili pak sistemi za prskanje u kombinaciji sa razor
nom bukom mehaničke muzike koja tera besposličare i skitnice
dalje od trafika.
Što se tiče sedišta korporacija i velikih robnih kuća, donedav
no glavnih elemenata urbanih javnih mesta, kao i njihovih fokusa
i atrakcija, oni se danas radije opredeljuju za izlazak iz gradskih
centara i prelazak u veštačka okruženja dizajnirana od nule, sa ne
kim prividnim urbanim obeležjima kao što su prodavnice, resto
rani i nekoliko stanova koji su tu ubačeni da bi sakrili temeljitost
kojom su glavne gradske atrakcije - njegova spontanost, fleksi
bilnost, sposobnost pružanja iznenađenja, te mogućnost avanture
(svi oni razlozi zbog kojih se smatralo da Stadtluft frei machen) -
presečene i proterane. Kao primer ovog trenda, prepunog simbo
la, pogledajmo niz korporacijskih kancelarija u Kopenhagenu na
samoj morskoj obali, koje su impozantne, a pri tom ipak odbojne,
kao masivna utvrđenja, temeljno ograđena, osmišljena tako da
budu gledana samo iz daljine kao zidovi bez prozora La Defense
u Parizu - mogu se gledati ali se ne mogu posetiti.
Njihova poruka je jasna i precizna: službenici korporacija unu
tar tih zgrada naseljavaju globalni sajber prostor, dok je njihova
fizička veza sa gradom formalna, uslovna i krhka - tako da vi
soka, umišljena grandioznost monolitnih fasada sa tek nekoliko
pažljivo kamufliranih ulaznih tačaka upravo to i odslikava. Oni
koji su unutra jesu na mestu gde su te zgrade podignute, ali mu
ne pripadaju. Njihovi interesi više ne počivaju u gradu u kome
su, igrom slučaja, privremeno podigli svoje šatore; jedinu uslugu

koju im gradski oci mogu pružiti jeste da ih ostave na miru. Pošto
traže malo, ne osećaju obavezu da daju mnogo zauzvrat.
Ričard Rodžers, jedan od najcenjenijih i najpoznatijih britan
skih arhitekata, upozorio je učesnike jednog simpozijuma za ur
bano planiranje u Berlinu 1990:
K a d predložimo projekat nekom investitoru on odmah pita: „Zašto su po

trebna stabla, čemu služe ovi pasaži?" Građevinske investitore samo intere-
suje poslovni prostor. A k o ne možete da garantujete da će se zgrada isplatiti
u roku od deset godina, uopšte nema svrhe ni da im se obraćate."
Rodžers opisuje London, gde je naučio tu gorku lekciju, gra

du koji je „politički paralizovan, i čini se da je skoro potpuno u
rukama građevinskih investitora". Što se tiče istinski i suštinski
bitnog preuređenja gradskog prostora, kao što je obnova london
skih luka, najvećeg prostora te vrste u Evropi, planovi su odobre
ni sa manje pažnje nego što bi ona bila poklonjena „planiranju
postavljanja svetlećeg znaka na prodavnicu brze hrane u East In
dia Dock Road". Javni prostor bio je prva kolateralna žrtva grada
koji je izgubio bitku pokušavajući da zaustavi ili uspori neumo
ljivi napredak sile globalizma. I tako, Rodžers zaključuje, „ono
što vam je u osnovi potrebno jeste institucija koja bi štitila javni
prostor".
To je lakše reći nego uraditi... Gde tražiti takvu instituciju? I
ako se pronađe, kako je osposobiti za takav jedan zadatak?
Istorija urbanizma do sada, danas kao i u prošlosti, nije sasvim
ohrabrujuća. Evo šta, na primer, pronicljivi pripovedač Džon Ri
der kaže o sudbini londonskog urbanizma:
Društveni poredak i distribucija londonskog stanovništva se menjala - ali

na način koji nije imao nikakve veze sa onim što su planovi mogli predvi-
deti, ili što su urbanisti smatrali idealnim. To je bio klasičan primer toga
kako tok ekonomije, društva i kulture može biti kontradiktoran, pa čak
može i poništiti ideje i teorije koje su urbanisti zastupali. 1 2
11 Citirano iz: John Reader, Cities (Heinemann, 2004), str. 282.

12 Ibid., str. 267.
94 Fluidni život
U prve tri posleratne dekade, Stokholm - grad koji je prihvatio

i svesrdno usvojio veru velikih modernih i postmodernih vizio
nara da se preoblikovanjem prostora koji zauzimaju ljudi može
unaprediti forma i priroda njihovog društva - se možda najviše
od svih drugih velikih gradova približio realizaciji „socijaldemo
kratske utopije". Gradska vlast Stokholma obezbedila je svakom
svom pojedinačnom stanovniku ne samo adekvatan smeštaj,
već i potpun spektar blagodati za poboljšanje svakodnevnog ži
vota, kao i potpunu zaštitu egzistencije. Ali, u roku od samo tri
decenije, raspoloženje među ljudima je počelo da se menja na
način neočekivan za urbaniste. Građani, posebno mlađi stanov
nici Stokholma, nisu se opredelili za zajednicu koja je potpuno
predvidiva, gde se o svemu vodi računa i sve je uzeto u obzir, već
su strmoglavo skočili u burne vode privatnog stambenog tržišta.
Rezultat njihovog masovnog bekstva, kako je utvrdio Piter Hol,
ukupno gledano nije bio atraktivan, „sa tim zbijenim kućama u
neinventivnim uniformnim redovima, koje podsećaju na najgo
ru vrstu američkih predgrađa" - „ali, potražnja je bila velika i te
kuće su se lako prodavale".13
Nesigurnost rađa strah, i nije čudo da je borba protiv nesi
gurnosti visoko na listi prioriteta urbanista; ili bar u to urbani
sti veruju, i, ako ih pitaju, insistiraju na tome da bi tako trebalo
da bude. Međutim, problem je u tome što onda kada se otkloni
nesigurnost, sa gradskih ulica nestaje i spontanost, fleksibilnost,
sposobnost pružanja iznenađenja, mogućnost avanture, sve te
glavne atrakcije urbanog života. Alternativa nesigurnosti nije
blaženi mir, već prokletstvo dosade. Da li je moguće savlada
ti strah a istovremeno izbeći dosadu? Može se pretpostaviti da
ova zagonetka predstavlja glavni problem sa kojom se suočavaju
urbanisti i arhitekte; problem za koji još nije nađeno ubedljivo,
zadovoljavajuće i nesporno rešenje; to je pitanje za koje možda
ne može biti pronađen potpuno zadovoljavajući odgovor, ali i pi
tanje koje će (možda iz istog tog razloga) nastaviti da podstiče
arhitekte i urbaniste na još besomučnije eksperimentisanje i još
smelije invencije.
13 Peter Hall, Cities in Civilization: Culture, Innovation and Urban Order (Wei
denfeld and Nicolson, 1998), str. 875-6.
Od samog svog početka gradovi su bili mestagde zajedno žive

stranci, u neposrednoj blizini jedni s drugima, a pri tom ostaju
stranci. Biti u društvu stranaca uvek deluje zastrašujuće (mada ne
mora uvek izazivati strah), pošto je u prirodi stranaca, za razliku
od prirode, kako prijatelja tako i neprijatelja, da njihove namere,
način mišljenja i reakcije na zajedničke situacije nisu poznate ili
nisu poznate u meri koja bi bila dovoljna da se procene njihovi
mogući postupci. Skup stranaca predstavlja mesto endemske i
neizlečive nepredvidljivosti. To se može i na drugi način formuli-
sati: stranci su otelotvorenje rizika. Nema rizika bez, u najmanju
ruku, rezidualnog staha od štete ili poraza, ali bez rizika nema
ni mogućnosti dobitka ili trijumfa; zbog toga okruženje prepuno
rizika ne može a da ne bude percipirano kao mesto istinske neo
dređenosti, koje stoga ne može a da ne izaziva ambivalentne sta
vove i reakcije. Okruženja prepuna rizika istovremeno privlače i
odbijaju, i tačka gde se jedna reakcija pretvara u svoju suprotnost
upadljivo varira i menja položaj, tako da je praktično nemoguće
utvrditi gde je ona, a kamoli fiksirati je.
Prostor je „javan" u onoj meri u kojoj ljudi kojima je omogu
ćen ulaz i koji će tu verovatno ući nisu unapred odabrani. Nisu
potrebne nikakve propusnice i ne registruju se dolasci i odlasci.
Prisustvo u javnom prostoru je stoga anonimno, i time je neiz
bežno da su prisutni u javnom prostoru uglavnom stranci jedni
drugima, kao i ljudima koji su odgovorni za taj prostor. Javni pro
stori su mesta susreta stranaca, tako da predstavljaju kondenza
ciju i ekstrakt glavnih karakteristika urbanog života. Upravo na
javnim mestima urbani život, sa svim što ga odvaja od drugih
vidova ljudskog zajedništva, postiže svoj najpotpuniji izraz, za
jedno sa svojim najkarakterističnijim radostima i tugama, slut
njama i nadama.
Zato su javna mesta uporišta nadmetanja privlačnosti i odboj
nosti u kontinuiranim i rapidno menjajućim odnosima. Stoga su
ta mesta ranjiva, izložena manijakalno-depresivnim i šizofrenim
napadima, ali i jedina mesta gde privlačnost ima šansu da nadjača
ili neutralizuje odbojnost. Drugim recima, to su mesta otkrivanja,
učenja i prvog praktikovanja načina i sredstava zadovoljavaju-
96 Fluidni život
ćeg urbanog življenja. Javna mesta su tačke gde se na licu mesta

rešava budućnost urbanog života (kao i budućnost kohabitacije
širom planete, imajući u vidu da rastuću većinu stanovništva na
planeti čine urbani žitelji).
Budimo precizni: ovo se ne odnosi na bilo koja javna mesta,
već samo na ona koja su se odrekla, kako modernističke ambi
cije da unište i poravnaju sve razlike, tako i postmodernističkog
stremljenja ka učvršćavanju razlika putem uzajamnog odvajanja
i otuđivanja. Odnosi se na javna mesta koja prepoznaju kreativnu
vrednost različitosti koja obogaćuje život, a pri tom podstiču te
različitosti na sadržajan dijalog. Da citiramo opet Nan Elin: „Do
puštajući različitostima" (među ljudima, aktivnostima, uverenji-
ma itd.) da se „razvijaju", javno mesto omogućava integraciju (ili
reintegraciju) „bez poništavanja razlika; u stvari, javno mesto sla
vi razlike. Strah i nesigurnost se ublažavaju očuvanjem razlika, uz
mogućnost slobodnog kretanja gradom". Tendencija povlačenja
sa javnih mesta, a time i povlačenja na ostrva istosti, vremenom
se pretvara u glavnu prepreku življenju uz razlike - tako što vešti-
ne dijaloga i pregovaranja blede i nestaju. Kako se stvari odvija
ju sopstvenom dinamikom, možemo osetiti rastuću opasnost da
će javni dornen biti sveden, kako se živopisno izrazio Džonatan
Mening iz „South African Ikemeleng Architects", „na nekoristan
prostor zaostao među džepovima privatnog prostora":
Interakcija medu ljudima u tom sterilnom preostalom prostoru je ograni

čena na sukob između motorizovanih i pešaka, i m u ć n i h i siromašnih, na
primer prosjačenje i prodavanje stvari k o d semafora, sukob između vozača
i onih što pretrčavaju ulicu, ili otimanje stvari na ulici i krađa automobila.
Spojevi između javnog domena i privatnih prostora... su pročelja prodav-
nica robe ili razrađeni mehanizmi odbrane koji drže ljude na odstojanju
14
- kapije, zidovi, bodljikave žice, električne ograde.
Maning zaključuje svoju analizu pozivom na „promenu težišta

sa projektovanja privatnih prostora na projektovanje šireg javnog
domena koji bi bio, kako koristan tako i stimulativan... On mora
14 Jonathan Manning, „Racism in three dimensions: South African architecture

and the ideology of white superiority", Social Identities, 4 (2000), str. 527-36.
udovoljiti nizu alternativnih potreba i delovati više kao katali

zator, a ne prepreka interakciji među ljudima". Što se Nan Elin
tiče, ona sumira svoju studiju argumentovanjem potrebe za „in
tegralnim urbanizmom", pristupom koji naglašava „povezanost,
komunikaciju i slavljenje". I dodaje: „Trenutno se suočavamo sa
zadatkom da izgrađujemo grad na način koji neguje zajednice i
okruženje koje nas, na kraju krajeva, održava. To nije lak zadatak,
ali je od suštinskog značaja."
Oko mudrosti i urgentnosti ovakvih apela ne može biti ni
kakvih sumnji. Ono što preostaje jeste da se latimo tog zadatka,
koji zasigurno „nije lak", a opet jeste od suštinskog značaja. To
je jedan od najmanje lakih zadataka sa kojim se suočava naša
planeta, koja se rapidno globalizuje, ali i zadatak koji zahteva ne
posredno i hitno rešavanje. I to ne samo zbog komfora urbanih
žitelja. Kao što je Luis H. Morgan davno uvideo, arhitektura „nam
15
pruža potpunu ilustraciju napretka od divljaštva do civilizacije".
Ja bih dodao: „napredak ka civilizaciji", koji danas shvatamo ne
kao jednokratno dostignuće već kao svakodnevnu, kontinuiranu
borbu; borbu koja nikad nije do kraja dobijena i koja verovatno
nikada neće dostići svoju završnu crtu, ali koja je uvek obavijena
nadom u pobedu.
15 Lewis H. Morgan, Ancient Society ( H . Holt, 1878), str. 1.

5.
Potrošači u fluidnom
modernom društvu
Potrošačko društvo se zasniva na obećanju o ispunjenju ljud

skih želja na način koji nijedno drugo društvo u prošlosti nije
moglo, niti je sanjalo da može. Obećanje zadovoljenja ostaje za
vodljivo, ali samo dotle dok je želja neispunjena; što je još važnije,
ono ostaje zavodljivo samo dotle dok je prisutna sumnja da želja
još nije istinski i potpuno zadovoljena. Postavljanje lakših ciljeva,
obezbeđenje lakog pristupa dobrima koja postižu te ciljeve, kao i
vera u objektivne granice „istinskih" i „realnih" želja - potrošač
kom društvu, potrošačkoj industriji i potrošačkom tržištu zvuča
lo bi kao grobna zvona. Upravo «nezadovoljenje želja, kao i čvrsto
i neprestano uverenje da svaki korak ka njihovom zadovoljavanju
ostavlja još mnogo prostora za želje, i mogućnost da zadovoljenje
bude veće, predstavlja pokretač ekonomije usmerene ka potroš
nji.
Potrošačko društvo uspeva u stvaranju permanentnog neza-
dovoljenja. Jedan od načina za postizanje takvog efekta jeste ne
giranje vrednosti i unižavanje potrošačkih proizvoda ubrzo na
kon što su lansirani u univerzum potrošačkih želja. A drugi, još
efikasniji način, je prikriven; zadovoljenje svake potrebe/želje/
100 Fluidni život
zahteva na način koji neminovno mora izroditi nove potrebe/že-

lje/zahteve. Ono što krene kao potreba mora završiti kao moranje
ili zavisnost. Upravo to se i dešava, pošto je potreba da se u pro-
davnicama, i samo u prodavnicama, nađu rešenja za probleme i
olakšanje od bola i napetosti, jedan aspekt ponašanja kome ne
samo da je dozvoljeno da se kondenzuje u naviku, već se taj pro
ces svesrdno podstiče. Ali to se dešava iz još jednog razloga. Kako
je pokazao pokojni Ivan Ilič, većina oboljenja koja iziskuju me
dicinski tretman danas su „indukovane" bolesti, to jest patološka
stanja uzrokovana prethodnim terapijama, tako reći „otpad" me
dicinske industrije. Međutim, isti trend se može lako uočiti i u
potrošačkoj industriji kao celini. Hejzel Kari je nedavno ukazao
na jedan odličan primer univerzalnog trenda: ljudi iz medicinske
struke su utvrdili postojanje epidemije bolesti „kože koja se lako
iritira", koja se munjevito proširila i do sada zahvatila 53 posto
ljudi na Zapadu. Samo neki od tih slučajeva mogu se pripisati
genetski uslovljenom fenomenu „osetljive kože". U većini slučaje
va radi se o „koži koja je postala osetljiva" pod uticajem strogog
režima nege kože. U društvu potrošača, raširenost akni među
odraslom populacijom može jedino ukazivati na ekspanziju po
tražnje potrošača i tržišta potrošačkih proizvoda. „Kozmetički
proizvodi koji neguju iritiranu kožu, kao što su proizvodi firmi
Chantecaille, Liz Earle i Dr Hauschka, doživeli su ogroman uspeh
poslednjih godina. Kao rezultat toga, veće, poznate firme, kao što
su Dermalogica, Jurlique, a odnedavno i Carita, lansirale su slične
linije." 1 Suzan Harmsfort, koja spada među najistaknutije struč
njake na tom polju, i sama osnivač jedne od ovih firmi, sada sa-
vetuje žrtvama ovih epidemija „da koriste jedan ili dva proizvoda
iz blage linije tokom jednog meseca", a zatim „uvode po jedan
proizvod ili tretman mesečno, uz nadzor svog terapeuta". Može se
očekivati da će se narednih godina na tržištu ponuditi još novih
linija, zajedno sa novim, iako sličnim savetima, kada postanu vid
ljivi efekti sadašnjih terapija, koje leče posledice prošlih terapija, i
medicinska struka proglasi dolazak nove epidemije.
1 Videti: „Irritable skin syndrome", Guardian Weekend, 9. oktobar 2004, str. 57.
Potrošači u fluidnom modernom društvu 101
Ako potraga za ispunjenjem treba da bude neprekidna i ako

nova obećanja treba da budu primamljiva i privlačna, ona obeća
nja koja su već data moraju biti prekršena i te nade o ispunjenju
treba da budu neispunjene. Carstvo hipokrizije, koje se proteže
između popularnih predstava i realnosti života potrošača, jeste
conditio sine qua non jednog funkcionalnog društva potrošača.
Svako pojedinačno obećanje mora biti obmana, ili u najmanju
ruku preterivanje, ako potraga treba da se nastavi. Bez stalno po-
navljajućeg neispunjavanja želja, potrošačka tražnja može brzo
presušiti, a ekonomija koja je orijentisana ka potrošnji može ostati
bez goriva. Upravo višak u ukupnom zbiru obećanja neutralizuje
frustraciju uzrokovanu preteranošću svakog pojedinačnog obe
ćanja i sprečava taloženje frustrirajućih iskustava koje bi dovelo
do nestanka samopouzdanja kao krajnjeg rezultata te potrage.
Iz tih razloga, konzumerizam predstavlja ekonomiju obmane,
neumerenosti i otpada; obmana, neumerenost i otpad ne signa
liziraju njegovo nefunkcionisanje već predstavljaju garant njego
vog zdravlja i jedini režim pod kojim društvo potrošača može biti
sigurno u svoj opstanak. Gomilanje osujećenih očekivanja svoju
paralelu ima u narastajućem brdu odbačenih ponuda potrošači
ma, ponuda od kojih se očekivalo (koje su obećavale) zadovolje
nje potrošačkih želja. Stopa mortaliteta očekivanja je visoka, i u
funkcionalnom društvu potrošača ta stopa mora imati stabilan
rast. Očekivani životni vek nada je majušan, i samo neka ekstra
vagantno visoka stopa fertiliteta ih može spasiti od odumiranja
i nestanka. Da bi se očekivanja održavala u životu, i da bi nove
nade smesta zauzimale upražnjena mesta nastala uklanjanjem
već diskreditovanih i odbačenih nada, put od prodavnice do kor
pe za smeće mora biti kratak a kretanje brzo.
Potrošački život
Sva ljudska bića jesu i oduvek su bila potrošači, i zabrinutost

ljudi u vezi sa potrošnjom ne predstavlja novost. Ona zasigurno
prethodi dolasku „fluidne" varijante modernosti. Njene prethod
nike možemo lako pronaći još u vremenima znatno pre rođenja
102 Fluidni život
savremenog konzumerizma. Stoga je krajnje nedovoljno, i na kra

ju bi dovelo do obmane, kada bismo se isključivo bavili logikom
potrošnje (koja je uvek sasvim individualna aktivnost, usamljena
čak i kada se obavlja u društvu) da bismo razumeli fenomen po
trošača danas. Umesto toga, potrebno je da se fokusiramo na onu
jednu pravu novinu koja je primarno društvenog karaktera, a tek
sekundarno psihološkog i bihevioralnog karaktera: novina je in
dividualna potrošnja u okruženju potrošačkog društva.
„Potrošačko društvo" nije samo ukupan zbir svih potrošača;
ono predstavlja totalitet, kao što bi Emil Dirkem rekao, „veći od
zbira svojih delova". To je društvo koje (da se pozovemo na jed
nu staru ideju koja je postala popularna pod Altuserovim utica-
jem) „interpelira" primarno svoje članove, ili čak isključivo njih,
kao potrošače; i društvo koje ocenjuje i sudi o svojim članovima
uglavnom po njihovim kapacitetima i postupanjem u vezi sa po
trošnjom.
Kad kažemo „potrošačko društvo" to označava više, mnogo više
nego što je to puka verbalizacija trivijalnog zapažanja da članovi
tog društva, pronašavši izvor zadovoljstva u potrošnji, provode
najveći deo svog vremena i nastojanja pokušavajući da uvećaju
ta zadovoljstva. To, uz navedeno, znači i da percepcija i tretman
praktično svih elemenata društvenog okruženja i aktivnosti koje
to okruženje inicira i oblikuje pokazuju tendenciju da se rukovo
di „potrošačkim sindromom" kao kognitivnom i ocenjivačkom
predispozicijom. „Politika življenja", gde je „politika" sa velikim
„P" u meri koliko i priroda međuljudskih odnosa, pokazuje ten
denciju da se preoblikuje prema uzoru sredstava i objekata po
trošnje i u skladu sa onim što podrazumeva potrošački sindrom.
Opet, taj sindrom podrazumeva mnogo, mnogo više nego što
je fascinacija radostima unošenja i varenja, sa prijatnim oseća-
njima „zabave" ili „provoda". To je istinski sindrom, skupina ra
znolikih a pri tom povezanih stavova i strategija, kognitivnih
predispozicija, vrednosnih ocena i predrasuda, eksplicitnih i pre-
ćutnih pretpostavki o putevima kojima svet ide i kretanju po tim
putevima, vizija sreće i načina njihovog postizanja, vrednosnih
izbora i (da se pozovemo na termin Alfreda Šica) „tematskih re-
levantnosti".
Ono što suštinski i najjasnije odvaja potrošački sindrom od

njegovog proizvođačkog prethodnika - ono što zajedno drži skup
mnogih različitih impulsa, intuicije i sklonosti koje on sadrži i
koje dižu celokupni sklop do statusa koherentnog životnog pro
grama - izgleda daje zamena mesta vrednostima koje se pripisuju
trajanju, odnosno prolaznosti. Potrošački sindrom se, pre svega,
sastoji od naglašenog poricanja vrline odlaganja, kao i ispravno
sti i poželjnosti odlaganja zadovoljenja - ta dva aksiološka stuba
proizvođača koji se rukovode proizvođačkim sindromom.
U nasleđenoj hijerarhiji prepoznatih vrednosti potrošački sin
drom je degradirao trajnost i uzvisio prolaznost. Vrednost no-
viteta postavio je iznad vrednosti trajanja. Drastično je skratio
vremenski rok koji odvaja ne samo želju od ispunjenja (kao što su
mnogi posmatrači sugerisali, inspirisani ili obmanuti od strane
kreditnih agencija), već i rađanje želje od njenog kraja, a suzio je i
razmak između korisnosti i poželjnosti stvari u posedu i njihove
beskorisnosti i odbacivanja. Među predmete ljudskih želja usto
ličio je prisvajanje, kojem brzo sledi odlaganje u otpad, umesto
trajnog posedovanja stvari i uživanja u njima.
U ljudskim preokupacijama, potrošački sindrom ispoljava pre-
dostrožnost protiv mogućnosti da stvari (kako žive, tako i nežive)
ostanu kao gosti tu gde jesu duže nego što je to poželjno, umesto
ranijih tehnika njihovog čvrstog držanja za mesto u okviru dugo
ročne (da ne kažemo večne) vezanosti i obavezanosti. Kod potro
šačkog sindroma sve se okreće oko brzine, neumerenosti i otpada.
Punokrvni potrošači ne gade se otpremanja stvari na otpad; Us
(et elles, bien sûr) ne regretten rien - oni mirno prihvataju kratak
životni vek stvari i njihovu predodređenu propast, ponekad uz
samo blago prikriveno uživanje. Najsposobniji i najprilagodljiviji
praktičari potrošačkih veština znaju kako da se vesele odbaciva
nju stvari kojima je istekao datum trajanja (čitaj: datum za uži
vanje u njima). Majstorima potrošačkog zanata vrednost svakog
i svih objekata leži u njihovim prednostima i ograničenjima: već
poznate mane obećavaju blisku obnovu i podmlađivanje, nove
avanture, nove utiske, nove radosti. U društvu potrošača, savršen
stvo (ako takva ideja još uvek uopšte drži vodu) može biti samo
104 Fluidni život
kolektivna odlika mase, mnoštva objekata želje; svako duže stre

mljenje ka savršenom sada se ne odnosi toliko na usavršavanje
stvari koliko na njihovo obilje.
I tako, da ponovim, potrošačko društvo mora biti društvo ne-
umerenosti i raskalašnosti - i time društvo suvišnosti i obilnog
otpada. Što je fluidnije njihovo životno okruženje, to su akterima
potrebniji objekti potencijalne potrošnje kako bi obezbedili sebe
i svoje postupke od igri sudbine (koje su govorom sociologije
preimenovane u „nepredviđene posledice"). Neumerenost, me
đutim, povećava neizvesnost, širim izborom stvari koje je trebalo
da uklone ili bar ublaže ili neutrališu tu neizvesnost - tako da
neumerenost nikad nije dovoljno neumerena. Život potrošača je
beskonačan niz pokušaja i grešaka. To je život kontinuiranog ek-
sperimentisanja - ali bez experimentum cruris koji bi ih uveo u
pouzdano ucrtanu i obeleženu zemlju izvesnosti.
Obezbediti ulog - to je zlatno pravilo potrošačkog razmišlja
nja. U tim životnim jednačinama su uglavnom promenljive, a
malo ima, ili uopšte nema konstanti, a promenljive menjaju svoje
vrednosti suviše često i brzo da bi se uopšte moglo voditi računa
o njihovim promenama, a kamoli da se pretpostave njihovi bu
dući preokreti.
Potrošački život je društvena igra „zmije i merdevine"; staze
od dna do vrha, a još više staze od vrha do dna su užasno kratke
- usponi i padovi su brzi koliko i bacanje kockica, i dešavaju se uz
malo ili nimalo najave. Slava brzo postiže tačku ključanja i sme-
sta počinje da isparava; izviđači oštrog oka mogu spaziti lepoticu
beskućnicu ispod svakog mosta i ne može se reći koliko je ta le-
potica lepa dok ne progovori; neka stvar što se „mora" nositi ili se
mora biti viđen u tome pretvara se u „ne srne se nositi" duže nego
što je potrebno vremena za obnovu garderobe, a kamoli za zame-
nu tepiha parketom. U magazinima koji definišu životne stilove
kolumne sa temom „šta ima novo" ili šta je „in" (šta morate imati,
raditi i šta drugi moraju videti da vi imate i radite) stoje pored
kolumni koje se bave onim što je „out" (šta ne smete imati ili ra
diti, i šta drugi ne smeju videti da imate ili radite). Informacije o
najnovijim stvarima dolaze u paketu sa novostima o najnovijim
stvarima određenim za korpu za smeće: drugi deo paketa raste u

svakom novom broju magazina. Kao što je nedavno istakao Endi
Fišer, logiku „dolaska potrošača na red" je besprekorno predvi-
deo analitičar maloprodaje Viktor Leblou, koji je pisao u vreme
posleratne obnove: „Potrebne su nam stvari za konzumiranje,
2
spaljivanje, potrošnju i odbacivanje u sve bržem tempu".
Sledećih nekoliko slučajno odabranih primera pokazuju po-
menutu logiku. Šarlota Abrahams, kolumnistkinja lista Gvardijan,
savetuje svoje verne čitaoce u nedavno sastavljenom „priručniku
za prostor": „Da li vam je to u rukama rolna tapeta sa cvetnim de-
3
zenom? Smesta to ostavite". „Ružini pupoljci i bele rade" su sada
passé, gotovo je s tim, ružno je i odvratno i pogledati tako nešto:
„nezaustavljivi točak stila" se opet okrenuo. Prema tome, čitalac
bi zaključio da je došlo krajnje vreme da se skinu stare (od prošle
godine) tapete sa zida. „Novi izgled koji treba da bude usvojen" je
nešto sasvim drugo - „grafička flora". Stručnjak zaključuje: ,,Ve-
rujte mi, ja sam to uradila i fantastično je."
Ono šta stavljate na svoje telo je, razume se, efikasniji i kom
forniji način za hvatanje koraka sa brzo prolazećim vremenom
od onog šta radite sa svojim telom. Stvari koje stavljate na sebe (i,
naravno, skidate i bacate samo malo kasnije) uistinu mogu pra-
titi/ukloniti/zameniti jedna drugu vrtoglavim tempom, sa čijom
brzinom i frekvencijom se mogu meriti, recimo, plastične opera
cije grudi, liposukcija, kozmetičke operacije ili čak menjanje boje
kose u punom spektru boja. Da bi se potpuno iskoristio njihov
potencijal očigledno je da je potrebna masa stalno ažuriranih in
formacija i stalno uključenih antena, pored bankovnih računa i
kreditnih kartica.
Količina znanja koja je čoveku neophodna samo da bi ostao u

redovima je zapanjujuća: vrtoglavo mnoštvo imena, brendova i
logotipova koje čovek mora zapamtiti i biti spreman da zaboravi
2 A n d y Fisher, Radical Ecopsychology: Psychology in the Service of Life ( S U N Y

Press, 2003), str. 167.
3 „Sunflower sermon: how to do florals", Guardian Weekend, 25. oktobar 2003,
str. 60.
106 Fluidni život
jer nadolaze novi nizovi idola - poznatih ličnosti, gurua dizajner-

skih kompanija, i modnih linija koje dolaze niotkuda, umarširaju
uz fanfare i potom nestaju. „Možda ste primetili da na premi-
jerama i sličnim događajima poznate ličnosti ne nose kapute",
4
upozorava Džes Kartner-Morli. „To nije zbog toga što oko Leče-
ster skvera postoji mikroklima golfskih struja, već zato što kaputi
jednostavno nisu glamur." Ovo upozorenje praćeno je utešnim
savetom o tome šta treba nositi: „U periodu jesen/zima glavna je
bila zagasitoplava i tamnožuta (preuzimajući paletu od Marni).
Sada štafetu uzima Raf Simons i potpuno dominira boja breskve
i nane". U specijalnom novogodišnjem dodatku za 2004, Tamsin
Blanšard, Di Okonel i Poli Vernon svojim čitaocima najavljuju:
„Vrhunski frizer Džejms Braun se nada da će 2004. doneti kraj
homogenim ravnim frizurama koje on opisuje kao 'frizure pop
idola... Stil koji će poznate ličnosti i njegovi sledbenici svesrd
no promovisati u 2004. je stil Glen Klouz u Fatalnoj privlačnosti.
Obožavam tu divlju crtu". Pozdravimo svi povratak „bunny-boi-
ler" friza! 5 Ni muški pol nije ostavljen na miru. „Pozdravite se sa
Bekamovim uspravnim pramenom... odsecite ga i odlučite se za
dvojku, ili ga ostavite da pada kao kod Džastina Hokinsa iz gru
pe Darkness." „Spremite se za povratak elegancije iz pedesetih sa
modernim prizvukom" - kao, na primer, potpuno bele pantalone
Džada Loua u Talentovanom gospodinu Ripliju... recite zbogom
bitkama i vojnim scenama iz 2003. Nabacite kaftan, vezom ukra
šene tunike, široke pantalone i nepravilan „Paisley" dezen. I, na
kraju: „Konačno - odbacite mornarski izgled i umesto toga kori
stite širu paletu boja."
Prema tome, treba da znate šta je šta i gde ste vi u tome, kao
i šta morate uraditi kada kucne čas da budete negde drugde. To
znanje morate obnavljati iz nedelje u nedelju; u suprotnom, ni vi,
ni oni koji vas gledaju, više nećete moći da utvrdite ,,ko ste vi", a
vi sami nećete imati pojma koji to sastojak treba da nabavite da
4 Jess Cartner-Morley, „How to wear clothes", Guardian Weekend, 17. januar

2004, str. 47.
5 Videti: „21 ways to be better in 2004", Observer Magazine, 4. januar 2004, str.
22 i dalje.
biste u skladu s tim komponovali svoj spoljni izgled. Odgovor

na pitanje o vašem identitetu više nije „inženjer kompanije 'Fiat'
ili 'Pireli'", ili „javni službenik" ili „rudar" ili „poslovođa Beneton
prodavnice", već, kao što je nedavna reklama opisala osobu koja
nosi prestižni reklamirani logotip, „on voli horor filmove, pije te-
kilu, ima kilt, navija za Dandi junajted, voli muziku 80-ih, dekor
70-ih, zavisnik je od serije Simpsonovi, uzgaja suncokrete, omilje
na boja je tamnosiva, razgovara sa biljkama". U sledećem broju
magazina, druga osoba, koja nosi isti logotip, opisana je ovako:
„svira gajde, ima zmiju kao kućnog ljubimca, voli Hičkokove
filmove, poseduje petnaest pari farmerica, i dalje koristi pisaću
mašinu, čita naučnu fantastiku". Oba „certifikata o identitetu" do
nose isti zaključak: „sve je u detalju". Izlišno je i pomenuti da se
svi ti detalji, i sve drugo što je moguće imenovati, mogu nabaviti
u prodavnicama.
Teritorija izgradnje i dogradnje identiteta nisu jedini plen
potrošačkog sindroma izvan njegovog carstva poslovnih ulica i
tržnih centara. Postepeno, ali neumoljivo, on osvaja međuljudske
odnose i veze. Zašto bi partnerski odnosi bili izuzetak od svih
ostalih životnih pravila? Da bi partnerski odnos funkcionisao i
donosio obećano i očekivano zadovoljstvo, potrebna mu je stal
na pažnja i posvećena služba, i što duže odnos traje sve je teže
zadržati pažnju i obezbediti svakodnevnu uslugu. Potrošačima,
naviknutim na potrošačke proizvode koji brzo stare i brzo se za-
menjuju, to će biti neugodno i zamorno, a ako i pored toga od
luče da nastave neće imati neophodne veštine i navike. Brakovi,
kako piše Fil Hogan, su uvek imali svoje loše periode i kritične
trenutke, velike ili male; razlika je u tome „koliko brzo nam to sve
dosadi. Onih sedam godina vernosti pripada prošlom vremenu.
Prema najnovijim istraživanjima, osamnaest meseci do dve go
dine postalo je optimalno vreme za puštanje braka niz vodu". 6 1
dalje objašnjava: „Ova vest teško može da šokira. Ona ne samo
što deluje sasvim u skladu sa modernim idejama o obaveziva-
nju i trpljenju (teško se može očekivati od nacije, koju podstiču
da usvoji beskrajne novitete fleksibilnog tržišta rada, da posveti
6 Videti: Observer Magazine, 4. jul 2004, str. 59.

108 Fluidni život
mnogo vremena izgradnji veze), već govori nešto i o našem poi

manju strpljenja."
Ovako radikalno sasečen domet strpljenja vodi do brzih i radi
kalnih okončanja neprijatnih partnerstava. Ali to može proizvesti
i sopstvene probleme: za većinu nas, reći partneru da ode zato što
on ili ona više ne daje rezultate, ili zato što ti rezultati više nisu
tako interesantni, ipak se može pokazati znatno težim od napu
štanja staromodnog automobila ili zastarelog računara. Većina
potrošača, propisno istreniranih za snalaženje kroz buru frizura
svakojakih boja, tunika i pantalona, žudno prihvata instrukcije
koje savetnici momentalno pružaju onima kojima raskid pred
stavlja napor i teškoću, kao što bi prihvatili pojas za spašavanje.
„Relate", dobrotvorno društvo za savetovanje u vezama, pruža
jednodnevni kurs „koji se bavi stvarima koje krenu naopako u
vezi, i kako izbeći ponavljanje istih grešaka... jak akcenat je na
pretvaranju negativnog iskustva u nešto što obeležava pozitivan
početak". Takode, nije čudo da jedan od vodećih lanaca super-
marketa trenutno u ponudi ima „uradi sam" „komplet za razvod"
po sniženoj ceni od 7,49 funti...
Širenje potrošačkih obrazaca u meri koja obuhvata sve životne
aspekte i aktivnosti možda je nenameran, neplaniran propratni
efekat sveprisutne i nametljive „marketizacije" životnih procesa.
Tržište prodire u zone života koje su donedavno ostajale izvan
carstva monetarne razmene i nisu bile beležene u statistikama
bruto nacionalnog proizvoda. Kada jednom dopre do prethodno
devičanskih teritorija, tržište istiskuje sve druge motive i krite-
rijume izbora koji su „strani duhu robnog tržišta". Kao što je to
rekla Naomi Klajn, tržište pothranjuje svoju „nezasitu potrebu za
rastom" „redefuiisanjem čitavih sektora u 'proizvode', sektora koji
su ranije smatrani zajedničkom svojinom koja nije za prodaju".7
Tržište je danas medijator u neprijatnim aktivnostima veziva
nja i razvezivanja međuljudskih odnosa, okupljanja i razdvajanja
ljudi, ili njihovog spajanja i razdvajanja, upisivanja i ispisivanja
iz imenika. Tržište utiče na međuljudske odnose na poslu i kod
kuće, u javnosti, kao i u najintimnijim privatnim domenima; re-
7 N a o m i K l e i n , Fences and Windows (Flamingo, 2002), str. xx.

formuliše i preoblikuje odredišta i puteve životnih težnji tako da

nijedno od njih ne može zaobići tržne centre. Ono prepričava
životni proces kao niz, u principu „rešivih" problema, čije se re-
šavanje, međutim, treba i može vršiti samo sredstvima koja su
dostupna isključivo na policama prodavnica. U prodavnicama
tržište nudi tehnološke prečice ka ciljevima koji su nekada bili
postizani uglavnom korišćenjem ličnih veština i ličnosti, pri
jateljskom saradnjom i drugarskim pregovorima. Obezbeđuje
sprave i usluge bez kojih bi, u odsustvu drušvenih veština, život
u društvu, sa drugima, odnosi sa drugima, kao i iznalaženje traj
nog modusa co-vivendi bili za sve veći broj ljudi obeshrabrujući
zadaci, van njihovog saznanja, možda čak i potpuno nedostupni.
Baca džinovsku senku konzumerizma na celinu Lebenswelta. Ne
milosrdno usađuje poruku da sve jeste ili može biti roba, ili ako
nešto još nije postalo roba da se to nešto može tretirati kao roba;
implicira da bi bolje bilo da stvari budu „kao roba", a ako odbiju
da se uklope u obrazac potrošač-objekat, onda ih treba posma-
trati sa sumnjom ili, još bolje, odbaciti ih. Potrošački proizvodi
danas se zavetuju da se neće pretvoriti u uljeze ili dosadne stvari.
Uveravaju nas da nam duguju sve, a mi njima ništa. Obećavaju
da će biti spremni za neposrednu upotrebu, nudeći momentalno
zadovoljenje koje ne iziskuje dugu obuku ili dugu štednju sred
stava - oni zadovoljavaju bez odlaganja. Takođe se kunu da će
prihvatiti činjenicu da će neminovno izgubiti vašu naklonost i
da će se tiho, bez prekora, gorčine i kivnosti povući kada prođe
njihovo vreme.
Iz ovoga sledi da druga karakteristika „objekta potrošnje"

mora biti dodatak vlastitom rodnom listu, „konačno odredište:
korpa za smeće" ispisano sitnim, ali jasnim i pouzdano čitljivim
slovima. Smeće je finalni proizvod svih potrošačkih aktivnosti.
Percepcija o poretku stvari u današnjem potrošačkom društvu je
potpuno suprotna percepciji koja je bila karakteristična za neka
dašnje društvo proizvođača. Tada su čvrstina i trajnost bili name-
njeni korisnom delu, dobijenom od propisno obrađene sirovine,
dok su suvišni delovi i ostaci bili osuđeni na momentalno odla
ganje u smeće i zaborav. Sada je došao red na te korisne delove
110 Fluidni život
da budu kratkog veka, nepostojani i efemerni, da bi teren za novu

generaciju korisnih proizvoda bio očišćen. Avaj, danas samo ot
pad pokazuje karakteristike čvrstine i trajnosti. „Čvrstina" je da
nas sinonim za „otpad". Potrošačko društvo predstavlja ostvare
nje sna kralja Mide u verziji (doduše mutiranoj) dvadeset prvog
veka. Šta god tržište dotakne, to se pretvara u robu; uključujući i
stvari koje nastoje da pobegnu iz njegovog stiska, pa čak i načini i
sredstva koja se koriste u njihovim pokušajima bekstva.
Potrošačko telo
U jednoj od svojih čuvenih emisija Pismo iz Amerike pokojni

Alister Kuk je primetio da, iako se lista bestselera u SAD menja
svake nedelje, dve vrste knjiga se neizostavno pojavljuju na sva
koj listi: kuvari sa receptima za sve finija, ukusnija i primamlji
vija jela, i priručnici za dijete koji obećavaju sve sigurnije režime
ishrane koji garantovano, kao rezultat, daju vitko i lepo telo, bez
sala.
Ostatak ovog delà knjige je širi komentar o podvojenosti lič
nosti koja tako jasno dolazi do izražaja ovom kombinovanom
javnom potražnjom čiji se ciljevi međusobno sudaraju.
„Telo možemo definisati kao potencijal koji razrađuje kultura
i koji se razvija u društvenim odnosima", pisao je Brajan Tarner, 8
elaborirajući stavove Olivera Saksa. 9 Ova tvrdnja ima univerzal
nu validnost; osmišljena je tako da važi za sve kulture i društva.
U našoj fluidnoj modernoj kulturi i fluidnom modernom
društvu „razrada" i „razvoj" „tela kao potencijala" preuzima novi
smer. Po recima Krisa Šilinga, to je rezultat konvergencije dve
naizgled kontradiktorne tendencije: „Sada imamo sredstva da vr
šimo kontrolu nad telom u meri koja do sada nije postojala, ali
istovremeno živimo u doba koje je dovelo u veliku sumnju naša
8 Bryan S. Turner, Regulating Bodies: Essay in Medical Sociology (Routledge,

1992),str.l6.
9 Oliver Sachs, Migraine, Evolution of a Common Disorder (Pan Books, 1981).
10
saznanja o tome šta je telo i kako bi ga trebalo kontrolisati". Ova
tvrdnja takođe pruža očiglednu istinu, ojačanu dodatnim kredi
bilitetom kroz svakodnevne i sveprisutne, štaviše nametljive stva
ri koje na to podsećaju.
Konsenzus ili skoro konsenzus na kome se bazira uverenje jav
nosti u verodostojnost ove tvrdnje trebalo bi da nas uzbuni, stavi
u stanje pripravnosti i inicira detaljno istraživanje. Po pravilu,
uverenja teško da mogu dobiti potvrdu koja je bliska konsenzusu
ukoliko ta potvrda nije odvojena od testa istine i premeštena u
diskurs nezavisan od rezultata testa.
Hajde da onda postavimo pitanje: da li smo uistinu sposob
ni da kontrolišemo naša tela temeljnije nego ikada ranije? Ili se
samo radi o tome da onda kada nam je to postavljeno kao obave
zna, neminovna i neotuđiva dužnost, kontrola tela sada zauzima
veće mesto u našim preokupacijama nego što je ikada ranije bilo
i na nju trošimo više energije nego ikada ranije? I da li smo danas
zaista manje sigurni u to „šta je telo" i „kako ga kontrolisati" nego
što smo to bili u prošlosti, baš onako kao što smo nesigurni u po
gledu kriterijuma po kojima bi trebalo ocenjivati stanje našeg tela
i koraka koje bi trebalo preduzeti da bi se telo približilo „onome
što treba da bude"?
Da dodatno izoštrimo ova pitanja: da li je novonastala situa
cija zaista proširila obim individualne slobode, otvaranjem šireg
spektra izbora pred „nama" i pred svakoga od „nas" pojedinačno
i slabljenjem mreže veza u koju je telo bilo upleteno društvenim
konvencijama - ili se samo čini da je to tako, jer se stare veze
smenjuju potpuno novima, koje nisu manje opresivne? Možda je
utisak proširene slobode samo glazura na onome što je, u stvari,
izmenjen skup potreba? Nije li, u stvari, ta veća mogućnost izbo
ra, tih neprekidnih, gotovo nikada do kraja definisanih i nikada
neopozivih izbora - kao i njihova stalna revizija i odbacivanje već
napravljenih izbora i potreba da se njihovi efekti uklone pravlje
njem novih izbora - sama postala neizbežna i obavezna, a time je
više nije moguće zanemariti, a kamoli odbiti?
10 Chris Shilling, The Body and Social Theory (Sage, 1993), str. 3.
112 Fluidni život
Ukratko: kakav je balans između slobode i ograničenja u pra

vu/obavezi individualne kontrole nad sopstvenim telom?
Gotovo sve ono što se u proizvođačkom društvu smatralo vr

linom kada je u pitanju telo proizvođača, u potrošačkom društvu
bi bilo smatrano krajnje kontraproduktivnim i time jadnim kada
je u pitanju telo potrošača, potrošačko telo. Druga vrsta tela se
oštro razlikuje od prve po tome što je tu najvažnija krajnja vred
nost, ili ciljna vrednost, umesto da ona bude samo od instrumen
talnog značaja. Telo potrošača / potrošačko telo je „autotelično",
samo sebi svrha i samo sebi vrednost; u društvu potrošača ono je
i vrhovna vrednost. Sva glavna životna stremljenja imaju za cilj
dobrobit tela, što je završni test i kriterijum korisnosti, prepo-
ručljivosti i poželjnosti za ostatak sveta ljudi i svakog njegovog
pojedinačnog elementa.
Pošto se jačanje telesnih utisaka - telesno blaženstvo, zadovolj
stva i radosti - pomera u životnu politiku kao njen krajnji cilj,
telo se nalazi u jedinstvenoj poziciji koja se ne može porediti sa
ulogom dodeljenom bilo kojem drugom entitetu u Lebensweltu.
Ona kombinuje karakteristike koje se teško mogu naći na okupu
bilo gde drugde; u drugim slučajevima one su uglavnom razdvo
jene i zbog toga retko prolaze testove kompatibilnosti i složene
zadatke uzajamnog usaglašavanja. Potrošačko telo na taj način
postaje izrazito bogat izvor neprekidne zabrinutosti, koja se uve
ćava usled nedostatka utvrđenih i pouzdanih kanala za njeno ra
sterećenje, a kamoli neutralisanje ili uklanjanje.
Nije čudo da marketinški stručnjaci tu zabrinutost oko nege
tela smatraju potencijalno neiscrpnim izvorom zarade. Obećanje
smanjenja ili uklanjanja te zabrinutosti je najzavodljivija, najtra-
ženija i najradije viđena ponuda od strane potrošačkog tržišta
- koje reaguje na najtrajniji i najpouzdaniji izvor popularne po
tražnje za potrošačkom robom. Međutim, da potrošačko druš
tvo nikada ne ostane bez potrošača, ta zabrinutost - u oštrom
raskoraku sa eksplicitnim i bučnim tržišnim obećanjima - mora
biti konstantno oživljavana, redovno osvežavana, podsticana i na
druge načine stimulisana. Potrošačka tržišta se hrane zabrinuto-
šću potencijalnih potrošača koju sama podstiču i čine sve da je

intenziviraju.
Kao što je i ranije rečeno, suprotno deklarativnim obećanjima

iz reklama (kojima se naširoko veruje), suština konzumerizma
nije zadovoljavanje želja, već podsticanje želje za što više novih
želja - po mogućstvu želja koje u principu nije moguće utoliti.
Za potrošača, zadovoljena želja je isto što i uveli cvet ili prazna
plastična flaša; za potrošačko društvo, zadovoljena želja bi bila i
predznak nastupajuće katastrofe. „Idealan potrošač", po meri po
trošačkog tržišta, najviše bi nalikovao fabrici koja radi punom
parom dvadeset četiri časa dnevno, sedam dana u nedelji kako bi
se obezbedio beskrajan niz kratkovečnih, jednokratnih i izrazito
zamenjivih želja. Stalno rastuća masa veština koje nudi tržište,
kao i spravica za njihovo stavljanje u funkciju, osmišljeni su da bi
se „krug želja" što brže okretao. Kako je Kris St. Džordž, ugledni
savetnik za fitnes, zaposlen u jednom od najpoznatijih london
skih centara za fitnes i zdravlje, čoveku koji mu se požalio da voli
da dobro pojede ali da mu se ta osobina ne slaže sa nastojanjem
da održi vitku liniju, odgovorio: „Idite češće u teretanu, više vež-
bajte i ubrzajte svoj metabolizam".
Lakše je razumeti šta je to potrošač fokusiran na telo i fasci
niran telom ako zamislite da ste muzičar koji svira za sebe na
instrumentu, za svoju dušu, ne deleći uživanje, i sam sluša ljupke i
smirujuće ili uzbudljive i opojne zvuke koji izlaze iz instrumenta.
Nije teško to zamisliti, jer je to uobičajeno iskustvo, proživljeno
ili viđeno kod drugih. Međutim, problem je u tome što se izazovi
sa kojima se suočavaju potrošači ne zaustavljaju na tome. Instru
menti koje ti potrošači treba da sviraju ne bi li izmamili prijatne
tonove u kojima treba da uživaju, kako im je obećano - su oni
sami. Polaže se nada u telo, koje treba da omogući izražavanje
i konzumiranje tih prijatnih doživljaja; potrošači se uvežbavaju
za simultano obavljanje tri uloge: svirača, slušaoca i instrumenta.
Podstiču se i od njih se očekuje sinhronizacija, stapanje i mešanje
sve tri uloge - ali predmeti njihovih nastojanja tvrdoglavo odbi
jaju dovođenje, makar i za neko vreme, u potpuno zadovoljavaju
ću i skladnu međusobnu ravnotežu.
114 Fluidni život
Od svih brojnih izazova, najzamršeniji i najuporniji izazov je

režim kome vaše telo, kao sredstvo stvaranja prijatnih doživljaja,
mora da se podvrgne da bi proizvodnja bila kontinuirana. Može
te se samo moliti i nadati da će posle solidne doze tog režima pri-
menjenog na telu, u svojstvu sredstva za stvaranje zadovoljstva,
to isto telo - sada u svojstvu stručnjaka za doživljaje - biti i dalje
spremno da služi kao dobroćudno, vredno, efikasno i zahvalno
stanište nadolazećih zadovoljstava. U svakodnevnom govoru, ka
paciteti tela za proizvodnju zadovoljstava, u kojima bi zatim mo
glo da se uživa, zbirno se nazivaju „dobra fizička pripremljenost".
Međutim, problem je u tome što prečesto dovođenje tela u stanje
„dobre fizičke pripremljenosti" stoji u suprotnosti sa svrhom ko
joj to stanje treba da služi...
„Dobra fizička pripremljenost" je potrošaču u potrošačkom
društvu ono što je „zdravlje" značilo proizvođaču u proizvođač
kom društvu. To je certifikat za pripadanje ili uvrštenost, bora
višna dozvola. „Dobra fizička pripremljenost", kao i „zdravlje",
odnosi se na stanje tela, ali ova dva koncepta označavaju dosta
različite aspekte tog stanja.
Ideal „dobre fizičke pripremljenosti" nastoji da obuhvati one
funkcije tela koje su, kao prvo i osnovno, prijemnici/predajnici
doživljaja. Poziva se na svoj kapacitet apsorpcije; na meru u kojoj
je telo podešeno za uživanja koja se nude, ili uskoro mogu biti
na ponudi - na zadovoljstva poznata i nepoznata, još neotkrive
na, čak ni zamišljena niti zamisliva, ali koja će pre ili kasnije biti
otkrivena. Kao takva, „dobra fizička pripremljenost" ne poznaje
gornju granicu; ona je, u stvari, definisana odsustvom granica;
tačnije, svojom neprihvatljivošću. Koliko god da je spremno vaše
telo - možete ga učiniti još spremnijim. Koliko god da je telo u
datom trenutku spremno, uvek postoji taj dosadni delić „nespre
mnosti", koji dođe do izražaja ili na pamet kad god uporedite ono
što ste sami doživeli sa onim o čemu se govori i onim zadovolj
stvima kod drugih koje još uvek niste sami uspeli da iskusite, o
kojima možete samo maštati i zamišljati kako bi ih proživeli. U
potrazi za dobrom fizičkom pripremljenošću, za razliku od zdrav
lja, nema tačke u kojoj možete reći: „Sad kad sam to postigao,
mogu stati, držati se onog što imam i uživati u tome". Kod fizičke
pripremljenosti nema „norme" kao krajnjeg cilja koji treba posti
ći. Postizanje spremnosti predstavlja prisilu koja se brzo pretvara
u zavisnost. Stoga ona nema kraja. Nakon svake doze dolazi još
jača doza. Svaki cilj je samo jedan od koraka u dugom nizu već
preduzetih i onih koji će tek biti preduzeti.
Da bi ova neprilika bila još strasnija, tu se ne radi samo o pro
blemu prekomernog apetita i/ili neznanja koji bi to bio „odgo
varajući nivo fizičke spremnosti". Da se radi samo o tome, svaka
vrsta apetita bi, uz odgovarajuće zalaganje, mogla biti obuzdana i
prilagođena, a svaka rupa u znanju mogla bi biti popunjena. Ako
se, međutim, pojam „dobre fizičke pripremljenosti" odnosi na do
življaje (Erlebnisse, ne Erfahrungen^.) tela, na subjektivno iskušana
i proživljena dostignuća, onda se ne može reći da li je postignuti
stepen pripremljenosti tela istinski zadovoljavajući, pošto nema
„objektivnog", spolja procenjenog standarda koji je moguće inter-
personalno prenositi, a koji bi služio za merenje tog stepena (niti
ga može biti). Postizanje fizičke spremnosti znači ulazak u rat bez
konačne bitke na vidiku i bez izgleda na konačnu pobedu nakon
koje bi usledilo primirje, demobilizacija i preraspodela sredsta
va u mirnodopsko vreme. Kada meta nije fiksirana, apsolutno ne
postoji način za utvrđivanje koliko daleko ste od nje, i koliko će
vam još vremena biti potrebno da se borite da biste došli do nje.
Ovu neizvesnost nije moguće ukloniti. Ona neće otići, osim ako
ne podignete belu zastavu, potpuno prestanete da se nadate da je
moguće pobediti, i prestanete sa pokušajima da pobedite. Možda
je jedini izlaz učlanjenje u udruženje „Anonimnih zavisnika od
fizičke spremnosti".
Pošto ideal spremnosti nudi samo maglovite i nejasne, nepre

cizne instrukcije o tome šta treba uraditi i šta treba izbegavati,
i pošto se nikad ne može pouzdano znati da se te instrukcije
neće promeniti ili čak biti opozvane pre nego što ih primenite
u potpunosti, postizanje spremnosti je aktivnost bez predaha;
ili, u svakom slučaju, osećaj da nikada ne možete imati predah
pri normalnom stanju svesti, bez straha. Osoba posvećena ideji
fizičke spremnosti je stalno u pokretu. Parola naših vremena je
„fleksibilnost": svi oblici treba da budu gipki, svi uslovi privre

meni, svi oblici podložni preoblikovanju. Opsesivna i zavisnička
reformacija je i dužnost i neophodnost. Za potrošačko društvo - i
potrošačko tržište, njegove osnove i pokretačku silu - to je srećna
okolnost, štaviše garancija njihovog opstanka.
Taj rat, džihad, za postizanje telesne spremnosti, koji je nemo
guće dobiti a koji se vodi čitavog života, čini spoljni svet, van tela,
mestom užasnih i zastrašujućih, neizrecivih i suštinski nedoku
čivih opasnosti. Čak i bez direktne štete, sve što unosite hranom
i vazduhom, sve što nepozvano prolazi kroz vašu kožu ili na dru
gi način uspeva da prodre u unutrašnjost vašeg bića od krvi i
mesa, može narušiti režim koji ste osmislili za vaše telo u ime
kontinuirane fizičke spremnosti; može vas vratiti unazad mnogo
nedelja, meseci ili godina posvećenog uvežbavanja, napora i tru
da. Spoljni svet služi kao nezamenjivo tlo za ispašu tragaoca za
doživljajima, čije telo je osuđeno da njime luta i istražuje ga. Da
nije te činjenice spoljni svet bi, prosto i jednostavno, predstavljao
neprijateljsku teritoriju.
Otvori koji probijaju spoj između tela i ostatka sveta možda
mogu biti strogo čuvani, utvrđeni i štićeni - ali ne mogu biti za
ključani, a kamoli hermetički zapečaćeni. Ne radi se samo o tome
da nije moguće izbeći saobraćaj preko granica - njega je potreb
no aktivno podsticati, jer kada bi ostao bez gasa i utihnuo, a ka
moli stao, to ne bi bila ništa manja opasnost nego da preterano
naraste i izmakne kontroli. Koja god opcija je poželjnija, rizik je
jednako veliki - a opet potrošačko telo / telo potrošača ne može
a da ne sledi nalog Krisa St. Džordža i upusti se u intenzivnu
metaboličku interakciju sa svetom sa druge strane granice - što
je aktivnost ispunjena isto toliko užasavajućim rizicima koliko i
lepim nadama.
Površina i otvori tela, sva ranjiva mesta na granici/spoju koji
razdvaja/povezuje telo od spoljnog sveta i s njim, stoga moraju
postati mesta akutne i neizbrisive ambivalentnosti. Imuna na sve
terapije, ova ambivalentnost ostaje bogat izvor najneprijatnijih
i najmučnijih varijanti psiholoških trauma koje opsedaju žitelje
potrošačkog društva, kao i izvor zloglasnih paranoičnih i šizo-
frenih sklonosti tog potrošačkog društva. Setimo se, na primer,

anoreksije i bulimije, ta dva poremećaja u ishrani, braće blizana
ca, koji predstavljaju zaštitni znak društva potrošača. Razmislimo
o tabagisme, izloženosti dimu upaljenog duvana, što su Francuzi
imenovali kao jedan od tri kobna zločina (uz brzu vožnju i sek
sualne prekršaje) od kojih se najviše plaše. Pomislimo na nežne
zagrljaje koji sve nelagodnije balansiraju na ivici najgnusnijeg
zločina protiv ličnog integriteta i prête da zatruju erotske odnose
sumnjom da se radi o seksualnim nasrtajima.
Pitao sam se da li je zapažanje Alistera Kuka o listama bestse-
lera ostalo istinito nekoliko godina kasnije: ono što sam otkrio
jeste da, ako se nešto promenilo, onda je to zapažanje postajalo
sve istinitije iz godine u godinu. Guglova pretraga je 20. jula 2004.
dala, kao rezultat, 109.000 internet stranica koje su sadržavale in-
formacije o knjigama kuvarskih recepata i nudile ih na prodaju;
bilo je 308.000 internet stranica koje su isto to činile u pogledu
knjiga za održavanje dijete, 719.000 internet stranica posvećenih
veštini mršavljenja. A 32 miliona stranica bavilo se pitanjem sala
(kao i 3.690.000 stranica posvećenih gojaznosti)... Na jednoj od
tih 1.830.000 stranica, koje se bave prekomernom težinom, nai
šao sam na sledeće statističke podatke iz Amerike:
Procenat odraslih osoba starosti od 20 i više godina koje imaju višak kilo
grama ili su gojazne: 64.
Procenat odraslih osoba starosti od 20 i više godina koje su gojazne: 30.
Procenat adolescenata starosti između 12 i 19 godina koji imaju višak k i

lograma: 15.
Procenat dece starosti između 6 i 11 godina koja imaju višak kilograma:

15.
Više nego bilo koji drugi fenomen, masnoća ekstrahuje, kon-

denzuje i stapa strahove koji izviru iz slabo poznatog „pogranič
nog područja" koji se prostire između tela potrošača i spoljnjeg
sveta, natrpanog parališućim opasnostima i istovremeno do vrha
ispunjenog neodoljivim iskušenjima. Zbog svog jedinstvenog
statusa, čak i brza i letimična analiza tog „fenomena masnoće"
118 Fluidni život
može dati koristan uvid u ambivalentnost koja je svojstvena sta

nju potrošača.
Zaista, masnoća označava noćnu moru koja se pretvorila u re
alnost. Dobijanje težine u gramima i širenje struka u centimetri
ma ukazuje na užasnu činjenicu da su svi veliki napori izgradnje
utvrđenja oko granice/spoja između sveta i vašeg tela bili uza
ludni - da je neprijatelj probio odbrambene linije i zauzeo bra
njenu teritoriju. Još gore, okupacione snage su naselile osvojenu
teritoriju, izgradile garnizone unutar tela i preuzele upravljanje
nad osvojenim zemljama. „Masnoća" označava stranu okupaciju
ili „petu kolonu" - ili, još bolje, terorističke ćelije, najnoviju rein
karnaciju pete kolone.
Masnoća označava neprijateljske agente koji su prodrli u do
maću teritoriju i spremaju se da pokrenu napad iznutra, u vreme
i sa mesta koji su najmanje očekivani, jer „spavači", pod maskom
bezazlenih, srdačnih, prijateljskih prvih komšija, samo kupuju
vreme osmišljavajući „prljave bombe" - radiološko oružje od
ostataka sa vaših gozbi i čekaju pravi čas da odbace svoje maske,
izvuku bombe iz svojih podruma i sa svojih tavana, i napadnu.
Svesni ste da će vas napasti i povrediti, ali ne znate kada i gde, a
to vam neće reći ni najmudriji autoriteti - oni ništa ne znaju si
gurno, i ono šta bilo ko od njih zna razlikuje se od onog šta drugi
autoriteti kažu da znaju...
Paralela između masnoće i terorista ili tajnih agenata, koji su
još podmukliji time što se ne razlikuju od poštenog običnog sve
ta, još je kompletnija usled izrazito zbunjujućih i često kontradik
tornih signala o „benevolentnom" i „štetnom" uticaju različitih
vrsta hrane koje se nude. Kako je moguće razaznati šta je „zasiće
no" a šta „nezasićeno", „prirodno" od „hidrogenizovanog", mast
koja je telu potrebna da bi normalno funkcionisalo od one koja
sprečava njegovo normalno funkcionisanje? Sve ono što je veza
no za masnoće svih vrsta - masnoće koje su još izvan tela, u hrani
izloženoj na policama supermarketa i posluženoj u barovima i
restoranima, kao i masnoće unutar telesnog tkiva - ambivalentno
je i odbojno. Stručnjaci upozoravaju na opasnosti prekomerne
ishrane i pretnju preteranih dijeta, ali gde je linija koju treba po-
vući između norme i preteranosti, i kome treba verovati da će

korektno povući tu liniju? Na vrhuncu uzbune zbog terorizma
u SAD, ministar zdravlja i socijalne politike, Tomi Tompson, re
kao je komitetu Senata da je „gojaznost akutan problem zdravlja
stanovništva u našoj zemlji zbog koga milioni Amerikanaca ne
potrebno imaju zdravstvene probleme i prerano umiru". Čak i
formulacija ove rečenice sledi obrazac koji je zajednički za Tomp-
sonove kolege iz drugih vladinih tela angažovanih na prvoj liniji
rata protiv terorizma.
Masnoća je u samom središtu neizvesnosti koja progoni veći
nu Amerikanaca (Njujork tajms je borbu oko gojaznosti nazvao
„kulturnim ratom novoga veka"), i ne nedostaje snaga voljnih da
profitiraju od želje Amerikanaca da ublaže svoje strahove koji
izviru iz osećanja nesigurnosti, a koje izaziva ta neizvesnost. Na
jednoj strani stoje advokati koji tragaju za zaverama - upravo su
pobedama završili borbe protiv duvanskih giganata i sada su želj
ni novih okršaja. Na drugoj strani stoje veliki proizvođači gotove
hrane i vlasnici lanaca brze hrane, krijući se, kako su to ranije po
kušavale duvanske kompanije, iza svetih nepovredivih ustavnih
prava građana i potrošačke slobode izbora.
Advokati su već podneli tužbe protiv kompanija McDonald's,
Wendy's, Kentucky Fried Chicken, Burger King, i drugih lanaca
brze hrane. Oni pred sudom predstavljaju „žrtve", kao što je izve-
sni Gregori Rajmz, petnaestogodišnji dečak visok oko 170 cm, a
težak preko 180 kg. Rajmz je izjavio da je jeo u Makdonaldsu ne
koliko puta dnevno, uglavnom „supervelike" bigmakove, pomfrit
i čokoladne šejkove. Njegov advokat, Semjuel Hirš, rekao je da
su Rajmz i drugi klijenti namerno dovođeni u zabludu od strane
prehrambenih kompanija, koje su lukavo iskorišćavale njihovo
neznanje o tome „šta je zdravo za njih". Na to su prehrambene
kompanije, kroz usta i pero isto tako uglednih i uticajnih javnih
ličnosti, odgovorile tako što su slučaj „slobode jela" predstavili
kao opšti argument individualne slobode kao takve. Kao što je
Tomas Dž. Lorenco argumentovao u svom bestseleru Kako je ka
pitalizam spasio Ameriku (citirajući klasično liberalno delo Lud-
viga von Mizesa Ljudsko delovanje):
O n d a kada se usvoji princip da je dužnost vlasti da štiti pojedinca od nje

gove sopstvene nepromišljenosti, ne može biti ozbiljnih primedbi na dalja
mešanja u prava. Zabrana alkohola i nikotina mogla bi se valjano argumen-
tovati. I zašto ograničavati vladinu benevolentnu promisao samo na telo
pojedinca? Nije li bol koji čovek može naneti svom umu i duši čak razorniji
od bilo kakvog telesnog zla? Zašto ga ne sprečiti da čita loše knjige, da gleda
loše pozorišne komade, da posmatra loša platna i skulpture ili da sluša lošu
muziku? Šteta nanesena od strane loših ideologija je zasigurno pogubnija,
kako za pojedinca tako i za čitavo društvo, nego šteta od narkotika."
Masnoća je postala glavni ratni poklič i casus belli u „kultur

nom ratu novog veka" - ratu koji je prosto ažurirana verzija i
repriza neprestane borbe između slobode i bezbednosti, dva jed
nako potrebna i tražena kvaliteta, poznatih po tome da ih je teško
pomiriti, u svakom podnošljivom ili željenom ljudskom životu.
„Problem masnoće" predvidljivo i u stopu sledi postavljanje tela
potrošača u centralni cilj marketinga, dok nega tela postaje glav
na okosnica prodaje potrošačke robe. „Kulturni rat novog veka"
svoj duh i zamajac dobija od krajnje ambivalentnosti koja karak
terne stanje ljudi u dolazećem društvu potrošača.
Razrešenje te ambivalentnosti nije na vidiku. Najtrezveniji i
najiskusniji savetnici upućuju one koji traže smernice za uskla
đivanje da je ambivalentnost neizbežna, da je prisutna i da će tu i
ostati; radosti i užasi konzumiranja onoga što nam svet poslužuje
i čime nas zavodi ne mogu se razdvojiti. Te radosti i užasi dolaze
zajedno, u čvrsto uvezanom paketu, a čista radost bez primesa
užasa sve više se pretvara u pusti san. Onima koji traže smernice
ostavljen je samo jedan put, koji više zaobilazi problem nego što
vodi iz njega: brži tempo metabolizma koji bi poželjno omogućio
krugu da postane kvadrat, da u jednoj turi kolač koji treba da
bude pojeden ostane sačuvan. Kao što se to može videti, na pri
mer na www.fatlosstips.com internet stranici:
Da biste se oslobodili sala, morate jesti! N E M O J T E se izgladnjivati. Vaše

telo je sagrađeno za opstanak, a deo njegovog mehanizma opstanka podra-
11 Thomas J. DiLorenzo, How Capitalism Saved America: The Untold History of

our Country, from the Pilgrims to the Present ( C r o w n F o r u m , 2004); Ludwig von
Mises, H u m a n Action, Scholar's Edition, str. 728-9.
zumeva skladištenje i oslonac na telesne masti koje se koriste kao rezerva

u vreme nestašice hrane. A k o steknete naviku da ne jedete, ili unosite samo
malu količinu kalorija dnevno, postepeno će vaše telo to protumačiti kao
vreme gladi i krenuće sa usporavanjem vašeg metabolizma. Vaše telo samo
pokušava da sačuva energiju (kalorije) jer dobija tako malo hrane.
Vaš metabolizam definiše tempo kojim vaše telo sagoreva kalorije, tako da
ćete, ako imate brz metabolizam, utrošiti puno kalorija bez mnogo truda.
A k o imate spor metabolizam, trošenje kalorija ide jako teško - posebno
kalorija iz masti. Vaše telo uvek usporava metabolizam kada dođe do ma
njeg unosa kalorija.
Da biste ovo izbegli, jednostavno morate jesti. Nažalost, tri obroka dnevno
nisu dovoljna! O n i ne pružaju vašem telu stalan tok hranjivih materija i
energije koji su mu potrebni da bi se ubrzao metabolizam i da bi sagorele
masti. U idealnom slučaju, trebalo bi da uzimate 5-6 obroka ravnomerno
raspoređenih tokom celog dana.
Sve u svemu, da bi se odagnala avet propratnih efekata konzu

miranja hrane, kao i ostalih neprivlačnih i nepredviđenih konse-
kvenci, morate jesti više. Kao što poslovica kaže: „Ako ne možeš
da ih pobediš, pridruži im se". Ako ne možete pobediti tu mrsku
ambivalentnost, prigrlite je i preoblikujte svoju sudbinu u svoju
životnu strategiju. Kada bi bio opšteprihvaćen, takav savet bi dao
dodatna krila robnoj proizvodnji, zamenama i odlaganju u otpad,
na veliku radost, kako dobavljača potrošne robe tako i njihovih
zakletih protivnika.
Šta u svemu tome predstavlja telo? Telo je danas „društveno
regulisano" kao i ranije, samo je došlo do promené agencija koje
rukovode tim regulisanjem, sa dalekosežnim posledicama po sta
nje telesnih pojedinaca kojima je dužnost da upravljaju telima
koje imaju - onim što su oni sami.
Stari prerogativ izuzimanja i isključenja, koji su upražnjavale
suverene nacionalne države tokom čitavog perioda „čvrstog" sta
nja modernosti, nije se sasvim izgubio. Ali, on se danas uglavnom
koristi za držanje na distanci i podalje od nedaća onih margi
nalnih kategorija koje ne mogu biti ili nije poželjno da budu za
hvaćene „silama tržišta" koje su ih jednom za svagda registrovale
kao slučajeve beznadežne insolventnosti u pogledu sposobnosti
122 Fluidni život
zaduživanja računa. Međutim, najvažnije od svega jeste da oda

bir, izdvajanje i izbacivanje homo sacera (osobe koja je isključe
na, kako iz ljudskih tako i božanskih zakona) više nije monopol
države.
U najvećem broju slučajeva, danas je uloga države ograničena
na zvanično potvrđivanje izgona koji je već postao „životna či
njenica" preko procesa koji nisu politički, kao i na obezbeđenje
trajnosti i efikasnosti tog izuzeća. Umesto da pokazuje mišiće na
stojeći da zadrži žitelje unutra, postsvevideća moć države razvija
veštine zadržavanja vani nepoželjnih - tuđinaca ili žitelja koji su
postali tuđinci.
Mnogo političkog kapitala u ratu protiv „tuđina" ili „otuđenih"
spremno je za eksploatisanje. Nikola Sarkozi, francuski ministar
unutrašnjih poslova, nedavno je dospeo na sam vrh popularnosti
među političarima sledeći primer izuzetno popularnih klubova
„za kontrolu težine" koji su postavljali nedeljne „ciljeve mršav
ljenja" svojim članovima: on je postavio „cilj proterivanja" svakoj
opštini i razdelio „uputstvo za proterivanje" lokalnim upravni
cima policije. 12 „Glasači", kako je Sarkozi rekao, „moraju biti u
stanju da shvate i vrednuju" činjenicu da je vlada nepokolebljiva
u sprovodenju obećane politike; politike koja, možemo to tako
prokomentarisati, predstavlja spaljivanje lutke aveti izuzeća, to je
prizor koji za cilj ima zadobijanje kapitala političke podrške iz
strepnje koja izvire sa svakog ćoška fluidnog modernog okruže
nja.
Nova i brzo rastuća kategorija homini sacri, karakteristična za
fluidno moderno društvo potrošača, sastavljena je, kao što bi se i
moglo očekivati, od potrošača „sa manom" ili neuspelih potroša
ča. Za razliku od neradnih ljudi u društvu proizvođača, neuspeli
ljudi prema sadašnjim standardima biosa (života koji nije zoe,
ili čisto životinjski) ne spadaju u „medicinske slučajeve", to nisu
kandidati za lečenje i rehabilitaciju, koji su privremeno u nevo
ljama, ali će svakako pre ili kasnije biti reasimilovani i ponovo
primljeni u zajednicu. Radi se o istinski i potpuno beskorisnim
12 Videti: John Henley, „France set targets for expelling immigrants", Guardian,
28. oktobar 2003.
- suvišnim, prekobrojnim ostacima društva koje se rekonstituiše

kao društvo potrošača; oni nemaju ništa da ponude potrošački
orijentisanoj ekonomiji, ni sada niti u doglednoj budućnosti; ne
maju šta da dodaju skupu potrošačkih čuda, neće „voditi zemlju
iz depresije" posežući za kreditnim karticama koje nemaju i po
vlačenjem novca sa svojih računa koje ne poseduju - i tako bi za
„zajednicu" bilo mnogo bolje da oni nestanu...
Oni koje je Sarkozi osudio na deportaciju dekretom su isklju
čeni iz društva - iako je čak i u njihovom slučaju predselekcija
obavljena od strane nepolitičkih sila koje ne kontroliše država
(izdavanje boravišnih dozvola i osuda na deportaciju se obav
ljaju veoma selektivno; oni medu „strancima" koji će verovatno
biti u stanju da podmazuju točkove potrošačke ekonomije su, po
pravilu, izuzeti od isključenja). Oni koji su isključeni iz te nove
fluidne vrste modernosti nisu bili optuženi pred sudom, nije im
zabeležena kazna, niti im je izrečena presuda. Oni nisu baš bačeni
preko palube; oni su ispali sa broda, ili nisu uspeli da prate njegov
tempo. Oni formiraju „potklasu" društva koje se ponosi poništa
vanjem klasnih podela i čuva sećanje na klase isključivo u podeli
na one koji su izgubili u potrošačkoj igri i otišli, ili su izbačeni iz
kazina, i na dobitnike i posvećene kockare sa priličnom zalihom
gotovine koja ih čini kreditno jakim.
Pošto današnje vlade više ne iscrtavaju planove savršenog
društvenog poretka, izgubile su interes i ne vide ni smisao u tome
da odlučuju ko će biti spašen, a ko osuđen, i da prave liste isklju
čenih. Ali ostao im je zadatak upravljanja onima koji su već na
drugi način i drugim sredstvima isključeni iz učešća u potrošač
koj igri, u procesu koji teče više sam po sebi a ne po nekom pla
nu. Oni se suočavaju sa strašnim izazovom „ljudskog otpada" na
prepunoj planeti gde mesta za odlaganje otpada izvan zemlje više
nisu na raspolaganju. U društvu potrošača „industrija odlaganja
otpada" za odbačena ljudska bića je jedna od nekoliko grana pro
izvodnje imunih na promené u ekonomskom ciklusu.
Ono što je zajedničko tim otpadnicima od fluidne moderne
ere sa homini sacri iz davnih vremena je „društvena golotinja"
njihovih tela, neizbrisiva stigma .njihovog isključenja iz norma-
124 Fluidni život
tivno regulisanog delà čovečanstva i prava na bios. Ali različiti

su načini njihovog upadanja u nevolje, kao i razlozi zbog kojih
njihova sudbina izgleda neumitna i nepopravljiva.
Ako su ortodoksni homini sacri bili (i dalje jesu) „kolateralna
šteta" revnosti države u „uvođenju reda", ono čega su novi „ot
padnici od ljudi" lišeni jeste potrošačka igra, jer im je uskraćena
mogućnost da žive po pravilima te igre. Prvima je nasilno skinuta
njihova „društvena odeća" i bili su prisiljeni da ostanu goli izuze
ćem iz zakona. Drugi ostaju „društveno goli" jer su lišeni, izuze
ćem iz norme, prilike da satkaju svoju „društvenu odeću" u ono
me što se danas smatra individualnim zadatkom - nakon što im
je prethodno onemogućen pristup tkanini koja treba da posluži
za izradu društveno prihvaćenih odela u društvu potrošača.
Potrošačko detinjstvo
„Deca su sjajna" priznaje Barbara Elen, ali ubrzo potom i doda

je: „ali postoje trenuci kad je briga o njima užasno dosadna, a be
smisleno je pretvarati se da je drugačije, čak ponekad i opasno." 1 3
Elen je duže vreme osećala da je kod nje takav slučaj, i osetila
je veliko olakšanje kada je shvatila da taj osećaj nije njena lična
greška i krivica - i drugi ljudi su pokušavali da takva osećanja sa
kriju jer su se bojali da bi se izražavanje tih osećanja sukobilo sa
dominantnim duhom vremena (ili bar sa njegovom zvaničnom i
društveno obaveznom „politički korektnom" verzijom).
Zainteresovala me ova nova manija isticanja „tereta" majčinstva. Jedna

nova knjiga, Mit o mami, uzburkala je javnost u Sjedinjenim Američkim
Državama, i gde god pogledate žene se žale kako majčinstvo nije baš ona
kvo kako je to trebalo da bude i (šapatom) govore kako se ponekad pitaju
zašto su uopšte to uradile.
Sledeći uobičajenu naviku da se za svaku priliku mora naći ne-

gativac i krivac za svaku neugodnost u životu, Elen razmišlja ova-
13 Barbara Ellen, „Bored, dirty, exhausted: who ever said there was anything
yummy about being Mummy?", Observer Magazine, 7. mart 2004, str. 7.
ko: „Ne možete a da se ne zapitate ko stoji iza ove nove globalne

eksplozije zlovolje oko Mita o mami". Odlučuje se za lak odgovor,
pripisujući odgovornost za to „ženama od karijere", koje odlažu
majčinstvo dovoljno dugo da razviju sklonost ka „ružičasto hlad
noj ozbiljnosti" kancelarije daleko od doma; bile bi prinuđene da
to zamene „umazanim argumentima koji povlače ćebad" u slu
čaju da ipak odluče da postanu majke. Deca nasuprot karijere;
vezanost za dom nasuprot sveta stalne avanture; dosada sa de-
com nasuprot širom otvorenih, nikada potpuno istraženih i time
večno primamljivih mesta „po belom svetu". Ovo zvuči istinito
- izbor zaista nije ni veseo ni prijatan; za mnoge žene bi takva
trampa bila dobar razlog za negodovanje i pritužbe. Međutim, da
li je to potpuna istina?
Urednica Amelija Hil, koleginica Barbare Elen, u članku pod

nazivom koji sve govori, „Mislili ste da će vas deca usrećiti? Ne
baš - samo će vas učiniti siromašnijim", citira Emu Flek, tride-
setjednogodišnju službenicu kompanije u Londonu: „Nisam ni
sanjala da su za jedno dete potrebni ovako enormni finansijski
izdaci". 14 Ema i njen suprug suočavaju se sa zastrašujućim i neo
bičnim zadatkom: „Kako da zadržimo ovaj životni stil kada mo
ramo voditi računa o svakoj pari". Ovo iznenadno stiskanje svake
pare, i potreba da se dva puta razmisli kada neko hoće da udovolji
svojoj želji, bila je potpuno nepoznato iskustvo za Emu i njenog
partnera. Priznali su da „zavide na životnom stilu i materijalnom
blagostanju prijatelja koji su bez dece i koji su na raspolaganju
imali novaca i vremena da se provode i putuju". Prijatelji koji osete
takvu zavist, kao racionalna i pametna bića, shvataju to kao upo
zorenje: nije ni čudo da Kerolin Harding, tridesetčetvorogodišnja
direktorka firme u Londonu izjavljuje da je „veoma odlučna u
pogledu stvari koje želim da uradim pre nego što dobijem decu,
jer onda kad dođu deca - tu prestaje nezavisnost". Nije ni čudo
da, prema novim istraživanjima iz World Values Survey, sve veći
broj ljudi ne uvrštava decu pri odgovoru na pitanje o ispunjenosti
svog života. U Velikoj Britaniji manje od 12 posto žena i manje
14 Videti: Observer, 16. novembar 2003, str. 19.

126 Fluidni život
od 20 posto muškaraca je potvrdno odgovorilo na pitanje „Da li

mislite da žena mora imati decu da bi joj život bio ispunjen?"
Deca koštaju novca, i to puno novca. Dete znači (bar za majku)
znatan gubitak prihoda i istovremeno značajan porast porodič
nih troškova (za razliku od prošlih vremena, dete je prosto i jed
nostavno potrošač - ne uvećava porodične prihode). Dobrotvor
no društvo „Daycare Trust" računa da je prosečna cena boravka
deteta ispod dve godine u vrtiću porasla na 134 funte nedeljno do
kraja 2002, dok su prosečni prihodi po porodici dostigli 562 fun
15
te nedeljno. Prosečna zarada dadilje bi na godišnjem nivou
olakšala kućni budžet za 18.546 funti na selu, do 27.320 funti u
Londonu. Kako je Brendan Bernard, generalni sekretar Kongre
sa sindikata zaključio, „nemogućnost rada, jer skupa briga o deci
prevazilazi kućni budžet, osuđuje stotine hiljada većih porodica
na život u siromaštvu". Stotine hiljada porodica već je osuđeno na
život u siromaštvu. Ostale stotine hiljada posmatraju i uzimaju u
obzir njihove nedaće.
U našem društvu pod vlašću tržišta, svaka potreba ili želja nosi
na sebi etiketu sa cenom. Stvari se ne mogu imati ako se ne kupe,
a njihova kupovina znači da druge želje i potrebe moraju da če
kaju. Deca tu nisu izuzetak, a zašto bi i bila, mogli biste da se upi
tate? Naprotiv, deca bi značila još više želja i potreba koje moraju
biti ostavljene po strani nego što bi to značila bilo koja druga ku
povina - i ne može se reći koliko puno i koliko dugo. Dobiti dete
je kao skok naglavačke u kockarsku jazbinu, predajući se sudbini
ili stavljajući hipoteku na svoju budućnost bez nagoveštaja kolike
će biti rate na vaš zajam, i koliko će vremena biti potrebno da se
zajam isplati. Potpisujete blanko ček i preuzimate odgovornost za
zadatke koje ne poznajete niti možete predvideti. Ukupna cena
nije fiksna, obaveze nisu objašnjene, i ne postoji garancija povra-
ćaja novca u slučaju da niste zadovoljni proizvodom.
U našem društvu kupaca i prodavača takvo rezonovanje tako
de zvuči kao uverljivo objašnjenje za odustajanje. Ali opet, ako je
ovo istina, da li je to potpuna istina? I opet - izgleda da nije. Što
15 Videti: „Childcare rises to 25 per cent of income", Guardian, 26. januar

2004.
je veći naš uvid u širu sliku, imamo više razloga da sumnjamo da

se radi o potpunoj istini.
Dr Džon Mardsen, stručnjak za poremećaje zavisnosti, komen-
tariše najnovije medicinsko otkriće da se ono što mi, laici bez do
dira sa naukom, nazivamo „zaljubljivanjem" ili „zaljubljenošću"
svodi na lučenje oksitocina, hemikalije koja „čini da uživamo u
16
seksu". On objašnjava da „mozak poseduje unutrašnje hemijske
fabrike. Fizička privlačnost izaziva oslobađanje hemijskih kokte
la koji aktiviraju dopamin, koji nas čini ekstatički srećnim" kada
smo sa osobom koju volimo. Kvaka je, međutim, u tome što se
ova hemikalija proizvodi samo tokom ograničenog vremena -
kao da je priroda isplanirala „da drži ljude zajedno samo onoliko
koliko je potrebno da imaju puno seksa, bebu, i da je podignu do
bezbednog nivoa". Pa koliko dugo se onda ta hemikalija ispušta?
„Oko dve godine..." Komentar kolumniste koji izveštava o naj
novijim naučnim otkrićima i shvatanjima jeste: „To bi otprilike
bilo vreme koliko su trajale moje ozbiljne veze".
Čitalac može zapaziti, i osećati se zadovoljno u vezi s tim: nema
potrebe za brigom, ta nesposobnost da ostanem uz svog partne
ra i sačuvam vezu od raspada nije uzrokovana manom u mom
karakteru, kako sam naivno ili glupo verovao. Na kraju krajeva,
sada mogu prestati da osećam krivicu i optužujem samog sebe.
Ljubav je droga. Nadam se da će novi lek uskoro biti dostupan u
apotekama (a posle nekog vremena, i na listi recepata koje može
prepisati Nacionalna zdravstvena služba) - koji bi kompenzovao
nedostatke fabrika u mozgu, dopunio manjak hemikalija, ili pak,
suprotno tome, neutralisao ih kada mi je dosta mog partnera, da
bih time učinio raskid bezbolnim, brzim i bez trauma...
Teško da ovih dana možete prelistati stranice šarenih magazi
na na sjajnom papiru a da ne naiđete na oduševljene preporuke
za bestseler Žudnja: sedam smrtnih grehova Simona Blekburna,
koji je, po pravilu, predstavljen kao „filozof sa Kembridža". Na
primer, „sve više i više nas", primećuje Mark Honigsbaum, „otvo
reno usvaja" ono što je autoritetom filozofije sa Kembridža de-
finisano kao „žudnja koja nagoni telo na seksualnu aktivnost i
16 Videti: Kate Spicer,„Love is the drug", Observer Magazine, 9. maj 2004.

128 Fluidni život
17
uživanja koji su sami sebi svrha". To je to: „sami sebi su svrha".
Zanemarite druge stvari ako osetite želju da krenete u to. Seks
bez ljubavi, bez obaveza, bez uslova, bez razmišljanja o posledi-
cama (kao što je, na primer, nastanak potpuno novog ljudskog
bića), ne treba biti posmatran kao greh, čak ni kao nešto što treba
da izaziva nelagodu. Za razliku od drugih, navodno smrtnih gre-
hova, seksualna požuda nije tako loša za vas a, na kraju krajeva,
nije ni toliko sramotna ni za osudu - na nju uopšte i ne treba
gledati kao na greh.
Teško je, ako ne i nemoguće, reći da li je filozof sa Kembridža
u pravu ili nije. To je ipak stvar procene i vaših vrednosti, i ni
kakav argument, koliko god bio prefinjen i elegantan, ne može
dokazati ili pobiti „istinu" o nekoj vrednosti; vrednosti nisu ni
istinite ni lažne - one se samo usvajaju i odbacuju. Druga stvar je
to što se zaljubljujete kada oksitocin nesmetano teče, a odljublju-
jete se kada njegov tok presahne: to se može činjenično ispitati,
ili bar može ostati kredibilno dok se ne dokaže suprotno. Ovde
nema mesta sumnji: kada je u pitanju istina, nauka ima poslednju
reč. I tako nema svrhe prigovarati protiv njenog suda. O Simo-
nu Blekburnu neko može reći da on samo prati duh vremena i
stavlja naučni pečat odobrenja na danas uobičajene potrebe; o
Džonu Mardenu se ne bi moglo reći isto, a čak i da se kaže - to
ne bi učinilo njegov sud manje istinitim nego što jeste. Međutim,
postoji jedna karakteristika koja ujedinjuje te dve izjave uprkos
razlikama u njihovim osnovama: to je, naime, veliki interes koji
se pridaje obema od strane čitalačke publike, kao i požudna, odu
ševljena revnost kojom se one usvajaju (tu sudbinu ne dele sa
naučnim otkrićima i naučnim mišljenjem).
Za sociologa, ta neobično topla i raširena reakcija javnosti

predstavlja možda i najintrigantniji fenomen u celoj priči; zago
netka koja zaslužuje promišljanje i objašnjenje. A objašnjenje je
samo jedno: pošto ljudi, po pravilu, najusrdnije slušaju poruke
koje najviše žele da čuju, reagovanja puna pažnje na izjave, kao
što su Blekburnova i Mardsenova, mogu imati smisla samo uko
liko se te izjave dobro uklapaju sa izvesnim eksplicitnim ili polu-
17 Videti: „Don't you want me baby?", Observer Magazine, 8. februar 2004.

svesnim željama ljudi koji primaju te poruke. Možemo probati da

razmotrimo koje vrste želja bi mogle biti zajedničke i tako snaž
no doživljavane da bi učinile razumljivim to selektivno, ciljano
„otvaranje" ljudskih umova.
Moja sugestija je da se prethodno razmatrane poruke, kao i
mnoštvo sličnih poruka, svesrdno prihvataju i da im se prida
je nepotvrđena vrednost zato što one obećavaju da će ublažiti i
smiriti duhovno mučenje kroz koje danas prolaze mnogi ljudi,
bezuspešno pokušavajući da ga se reše ili da ga priguše. Bezu-
spešno, jer je nevolja istinska i neće nestati bez napora, za koje
mnogi ljudi misle da nisu u stanju da ih savladaju ili oklevaju da
ih preduzmu.
Jedna vrsta nevolje je propratni efekat života u potrošačkom
društvu. U takvom društvu puteva je mnogo i oni su razbacani,
ali svi oni vode kroz prodavnice. Svaki životni cilj, a najvažni
je, dostojanstvo, samopoštovanje i sreća, iziskuje posredovanje
tržišta; a svet u kome su upisani ti ciljevi je izgrađen od robe
- objekata koji se procenjuju, vrednuju ili odbacuju u skladu sa
zadovoljstvom koje donose potrošačima sveta. Od njih se takode
očekuje da budu laki za upotrebu i da odmah donesu zadovolj
stvo, na način koji je podesan za korisnika; da iziskuju malo ili
nimalo truda, a zasigurno ne žrtvovanje od strane korisnika. Ako
ne uspeju da ispune svoja obećanja, ako zadovoljstvo nije pot
puno ili onoliko koliko je bilo očekivano, mušterije će se vratiti
u prodavnicu i zahtevati svoj novac nazad; ako to nije moguće
ostvariti - pregledaće prenatrpane rafove ne bi li pronašli ade
kvatnu zamenu.
U svakom slučaju, neispravan objekat (koji ne ispunjava obe
ćanje, isuviše je težak za nesmetanu upotrebu ili je potpuno isko-
rišćen i više nema mogućnosti da pruži zadovoljstvo) ide u sme
će. Stvarima čija je jedina svrha da zadovolje potrebu ili želju ne
polažu se zakletve lojalnosti. Rizike nije moguće izbeći, ali opa
snosti se čine manje pretećim kada se negira obavezivanje. To je
utešna misao, ali i puna neprilika ako su „stvari " za potrošačku
upotrebu - drugi ljudi.
130 Fluidni život
Kada govorimo o ljudskim bićima, obavezivanje je teško izbe-

ći, čak i kada je nepisano i nije formalno usvojeno. Čin potrošnje
ima jasan kraj, traje samo toliko i ni trenutak duže, ali se isto ne
može reći za interakcije među ljudima, pošto svaki susret iza sebe
ostavlja naslagu veze koja vremenom jača i bogati se sećanjima
o zajedništvu. Svaki susret je okončanje i početak - interakcija
nema „prirodan kraj". Kraj se može samo veštački napraviti, i da
leko je od očiglednog ko odlučuje kada je kraj došao, jer su (ako
primenimo konzumerističke koncepte) u interakciji medu ljudi
ma obe strane istovremeno potrošači i objekti potrošnje, i obe
strane mogu polagati pravo na „suverenost potrošača". Uspostav
ljena veza može biti raskinuta, dalja interakcija odbijena, ali ne
bez gorčine u ustima i osećanja krivice. Teško je prevariti savest.
Lorens Grosberg nedavnu pojavu „odbijanja dece" (predstav
ljanja dece u javnom diskursu kao „problema", i mladih kao opa
snih, bezumnih, društveno neodgovornih i neosetljivo nezrelih)
objašnjava potrebama odraslih da se reše sopstvenih odgovor
nosti. 1 8 Kako komentariše Anri A. Žiro, koren tog soi-distant dis
tanciranja od dece može se pronaći u „odraslima koji rade pod
logikom jednog navodno čistog tržišnog sistema, koji, u realnosti,
samo na papiru poštuje individualnu slobodu a u stvari podriva
veze društvenog života i društvene obaveze". 19
Možda savest ne bi tako često pekla ljude i time se ne bi tako
često pribegavalo obmanama u svetu koji bi bio manje „fluidan"
od našeg - u svetu koji bi se menjao manje rapidno, svetu gde
objekti želje ne bi tako brzo zastarevali i gubili svoju privlačnost
ovako vrtoglavom brzinom; u svetu gde ljudski život, koji traje
duže od bilo kojeg drugog objekta, ne bi morao biti iseckan u niz
samostalnih epizoda i novih početaka. Međutim, takav svet nam
nije na raspolaganju - i izuzetno su male šanse da međuljudske
veze budu izuzete iz konzumerističkih obrazaca, koji su kognitiv
ni kao i bihevioralni. Kao rezultat toga, veze se brzo pretvaraju u
veliki i naizgled neiscrpan izvor ambivalentnosti i nespokojstva.
18 Videti: Lawrence Grossberg, „Why does neo-liberalism hate kids?" Review of

Education/Pedagogy/Cultural Studies 2 (2001), str. 133.
19 Henry A. Giroux, The Abandoned Generation (Palgrave, 2003), str. xv.
U fluidnom, brzo tekućem i nepredvidljivom okruženju po

trebne su nam čvrste i pouzdane prijateljske veze i uzajamno po-
verenje više nego ikada ranije. Prijatelji su, na kraju krajeva, ljudi
na koje možemo računati kada nam je potrebno razumevanje i
podrška kada se spotičemo i padamo, a u svetu koji nastanjujemo
čak ni najbrži surferi i najživahniji skejteri ne mogu biti osigurani
protiv takve mogućnosti. S druge strane, međutim, to isto fluidno
i brzo tekuće okruženje predstavlja privilegiju za one koji lako
putuju; ako izmenjene okolnosti iziskuju brz pokret i ponovno
počinjanje od nule, dugoročne obaveze i sve veze koje je teško
raskinuti mogu se pokazati kao glomazan teret - balast koji treba
izbaciti kroz prozor. Znači, nema dobrog izbora. Ne možete imati
,,i jare i pare", ali upravo vas na to tera okruženje u kome kompo-
nujete svoj život. Kakav god izbor da napravite, gomilate nevolje.
To je možda razlog zašto tako puno ljudi toliko pažljivo prima
Blekburnove i Marsdenove poruke, kao i slične poruke koje stižu
sa svih strana, naročito putem veoma popularnih emisija, tako
zvanih „reality TV" - i zašto im se dopada to što čuju. Neke po
ruke donose razrešenje od osećaja krivice: nisi ti kriv, nisi uradio
ništa loše, svi dele tu sudbinu, svako se suočava sa istim izborom
i svako čini isto. Neke druge poruke nude dozvolu da zapušite uši
kako ne biste čuli glas savesti: ako ne glasaš za „najslabiju kariku"
i isteraš nekog iz igre, verovatno ćeš ti bi isteran glasanjem dru
gih. Beznadežni i bespomoćni romantici će najverovatnije prvi
biti „najslabije karike" u igrama drugih, trezvenijih ljudi. Život
je igra gde ili gubiš ili dobijaš, a Bog pomaže onom ko pomaže
sebi.
Takav je svet u kome se rađaju deca, u takvom svetu rastu, i u
takvom svetu će se od njih očekivati da traže svoje mesto kada
odrastu. Deca posmatraju. I uče. Kao što je to sumirao Čarls Švar-
cbek, „naša deca duboko primaju k srcu ono što vide i čuju u
okviru svojih odnosa s nama. Oni ne uključuju i isključuju svoje
prisustvo s nama, kao što bi neko mogao pretpostaviti. Deca su
uvek s nama, u interakciji ili su svedoci toga kako vodimo svoje
lične živote".20 Deca primaju k srcu ono što mi, odrasli, radimo.
20 www.simplyfamily.com/.
Na kraju krajeva, mi smo autoritet. Mi predstavljamo svet.

Žan-Fransoa Liotar, čuveni duhovni otac postmoderne pro
mené u percepciji sveta ljudi, je, međutim, insistirao na tome da
je sudbina (privilegija?) deteta da najpotpunije reprezentuje čo-
večanstvo:
Lišeno govora, nesposobno da stoji uspravno, okleva u izboru objekata svog

interesovanja, nesposobno da proračuna prednosti, nesvesno uobičajenih
shvatanja, dete je najizrazitije ljudsko biće jer njegove neprilike najavljuju i
21
obećavaju moguće stvari.
Prvi put kada je to objavljeno, to nije bilo Liotarovo otkriće.

On je samo preformulisao mišljenje koje je od početaka moder
nih vremena bilo široko rašireno među misliocima i piscima koji
su se bavili zjapećim jazom između dečje mašte i nevinosti i ne
sentimentalne rutine i pokvarenosti u većem delu života odraslih,
kao i nehatnim i nepromišljenim načinom traćenja duhovnih sila
i kreativnog potencijala dece u procesu njihovog „sazrevanja".
Kao što je Kiku Adato primetila, ti mislioci su uvideli da
je intrigantno da je najbespomoćniji i najzavisniji period života - detinj-

stvo - vezan za najrobusnije stanje duše, najčistije stanje savesti, najpri
rodniju i najkreativniju fazu ljudskog života. Dostojevski je izjavio da se
„duša leci u društvu dece". U romanima Oliver Tvist, Mala Dorit i drugim
Dikensovim delima, dete je simbol dobrote i vrline nasuprot pokvarenosti,
nepravdi i taštini društva. 2 2
Liotar se nadovezao tužnim komentarom da su svi napo

ri „društva", svi pritisci socijalizacije, fizički i mentalni, bili oni
planski ili sami od sebe, usmereni ka procesu „sazrevanja", odva
janja od ljudskih, isuviše ljudskih kvaliteta detinjstva. Kao da je
logika ljudskog društva u bežanju što dalje od humanosti njego
vih članova...
Zaista, društvo nije sklono i prijateljski nastrojeno prema
onima koji su „nesvesni uobičajenih shvatanja" a ima otvoreno
21 Videti: Jean François Lyotard, The Inhuman: Reflections on Time, prevod Ge
offrey Bennington i Rachel Bowlby (Polity, 1991), str. 2-7.
22 K i k u Adatto, „Selling out childhood", Hedgehog Review (leto 2003), str. 36.
neprijateljski stav prema onima koji su „nesposobni da preraču

naju svoje prednosti". Društvo ne gleda naklono na beskonačan
broj mogućnosti; šta je drugo bilo kakav društveni poredak ako
ne smanjenje broja dozvoljenih mogućnosti i obuzdavanje pre
ostalih mogućnosti? Suština svake socijalizacije je u lekcijama o
„realnosti": pridošlicama, novorođenima, društvo nudi prihvat
pod uslovom da prihvate pravo realnosti da povuče liniju koja
razdvaja odabrane mogućnosti, sada ozvaničene kao verovatne
stvari koje podržava moć, i sve druge mogućnosti, koje su sada
autoritativno osuđene kao nezakonite, beskorisne, sramotne ili
grešne, i sasvim „antisocijalne"; koje predstavljaju ne samo gubi
tak vremena već i izazivaju nevolje.
Od ranog modernog otkrića „detinjstva" kao zasebne, i po
mnogo čemu jedinstvene faze ljudskog života, društvo je veliča
lo decu zbog njihovog „duha prijateljstva" i „slobodne igre" koji
su bolno nedostajali odraslim članovima društva uprkos tome
što su to istovremeno posmatrali, zbog uglavnom istih razloga,
sa dubokom sumnjom. Na kraju krajeva, život odraslih je zah-
tevao da slobodna igra bude ili potpuno izbegavana ili odložena
za „slobodno vreme", dok je u svako drugo vreme ona bila zame-
njena disciplinom i rutinom, a impuls prijateljstva bio bezbedno
zavezan u okove dogovornih prava i obaveza. Deci se nije moglo
verovati i ostaviti ih bez budnog nadzora; „sirovom detinjstvu"
bila je potrebna obrada i „detoksikacija" - čišćenje od njegovih
prirodnih sastojaka jer društvo ne bi htelo da ih svari, a ne bi mo
glo ni kada bi to želelo. Ako ne u teoriji, onda u praksi, detinjstvo
nije bilo tretirano kao utočište ili sklonište, već kao simulakrum
života odraslih. Vrsta finalnog proizvoda obrade dece zavisi od
uloga aktivne službe dodeljenih članovima društva.
Većim delom moderne istorije (koji je obeležen masivnim in
dustrijskim postrojenjima i velikim armijama sastavljenim od
vojnih obveznika), društvo je oblikovalo i doterivalo svoje čla
nove za rad u industriji i vojnu službu. Poslušnost i saobraznost,
istrajnost u dirinčenju i monotone rutine su, u skladu s tim, bile
vrline koje je trebalo usaditi i negovati - dok su fantazije, strast,
buntovni duh i neodlučnost svrstani u red poroka koje treba eli-
134 Fluidni život
minisati. Računalo se na telo potencijalnog radnika ili vojnika,

dok je duh trebalo ućutkati, a zatim zanemariti kao nešto irele
vantno. Društvo proizvođača i vojnika je fokusiralo svoju „obra
du detinjstva" na fizičku spremnost tela da nastani svoje buduće
prirodno stanište: fabričku halu i bojno polje.
Era proizvođačkog društva je praktično završena, bar u našem

delu sveta, mada sećanje na nju opstaje u predrasudama mno
gih koje su u oštroj suprotnosti sa njihovom praksom (kao što
je Prisila Anderson zaključila u svojoj opširnoj studiji današnje
literature o podizanju dece: „Stara shvatanja o dečjem neznanju,
neiskustvu, nesvesnosti, nerealističnosti i egocentričnom razmi
šljanju i dalje dominiraju u profesionalnim i javnim shvatanjima
23
detinjstva") .
Sada živimo u društvu potrošača. Prirodno stanište potrošača
je tržište, mesto kupovine i prodaje. U slučaju potencijalnog po
trošača, brza i svesrdna reakcija na mamac koji nudi roba, kao
i kompulzivni, zavisnički nagon kupovine, su glavne vrline koje
treba usaditi i negovati; indiferentnost prema marketinškom za
vođenju ili nedostatak resursa potrebnih za adekvatan odgovor
na to zavođenje su smrtni grehovi koje treba iskoreniti ili kazniti
progonstvom.
U skladu s tim, da bi svoje članove učinilo podesnim za nase
ljavanje njihovog prirodnog staništa (ovog puta su to tržni centri
i ulice u kojima se pokazuje Armirana roba nabavljena u prodav-
nicama, a koja treba da onome ko je nosi dodeli robnu vrednost)
društvo potrošača fokusira svoju „obradu detinjstva" na uprav
ljanje duhom. Tela nisu bitna - njihova obrada je istrošena priča;
„velika novina", kako se izrazio Deni-Robert Dufor je osvajanje
i reangažovanje duše. 24 Ili, da citiramo Danijela Tomasa Kuka sa
Univerziteta u Ilinoisu:
Bitke koje su vodene oko dečje potrošačke kulture, i u vezi s njom, nisu
manje bitke od onih koje se vode oko prirode ličnosti i njenog obima u
kontekstu sve raširenijeg upliva trgovine. Angažovanje dece, sa materija
lima, medijima, slikama i značenjima koja izviru iz njih, odnosi se na svet
23 Priscilla Anderson, Young Children's Rights (Jessica Kinsley, 2000), str. 57.
24 Dufour, L'Art de réduire les têtes, str. 10.
trgovine i ona su upletena u taj svet, koji ima centralno mesto u stvaranju
25
ličnosti i moralnih pozicija u savremenom životu.
Zaista ima „centralno mesto" - i započinje u vrlo mladom

dobu. Čim nauče da čitaju, ili možda i dosta pre toga, javlja se
dečja „kupovna zavisnost". Bombardovani sa svih strana sugesti
jama da im je potreban ovaj ili onaj proizvod iz prodavnica da bi
bili prava ličnost, sposobna da obavlja svoju društvenu dužnost
i da bude viđena kako obavlja upravo tu dužnost, deca osećaju
da su neadekvatna, manjkava i ispodprosečna ukoliko odmah ne
odgovore na poziv.
Najveći imperativ i najurgentnija je potreba da se poprave ili
sakriju istinski ili navodni nedostaci na licu i telu kako bi se podi
gla vlastita prodajna vrednost. Oven Boukot navodi tiražne ma
gazine u koloru čija su ciljna grupa tinejdžeri koji se navikavaju,
iz nedelje u nedelju, na „besplatne poklone" ili „ekskluzivne po
nude" kao što su „bujne maškare", „divan sjaj za usne" ili „čude
san sprej za ten". 26 Najnovije istraživanje, sprovedeno u Britaniji,
pokazalo je da 90 posto četrnaestogodišnjakinja redovno koristi
šminku, dok 63,5 posto devojčica od sedam do deset godina stav
lja karmin, a 44,5 posto stavlja senku ili ajlajner. I pored toga, pri-
mećuje Boukot, kompanija koja je sprovela istraživanje - Mintel
(jedna od vodećih britanskih organizacija za istraživanje tržišta),
insistira na tome da „kompanije koje proizvode kozmetiku mogu
ići mnogo dalje u svojoj nameri da privuku mlade devojke da
kupuju njihove proizvode". Među ostalim merama, sugerisano je
i postavljanje mašina za prodaju kozmetike u školama i biosko-
pima.
Na decu se uvek gleda kao na „budućnost nacije" i, u zavisno
sti od toga kakvo je bilo viđenje dobrog stanja nacije, odlučivalo
se kako deca treba da budu pripremljena za svoju budućnost i
budućnost nacije. Da je Danijel Tomas Kuk pisao izloženi tekst
pre sto, možda čak i pre samo pedeset godina, verovatno bi stavio
25 Daniel Thomas C o o k , „Beyond either/or", Journal of Consumer Culture 2
(2004), str. 149.
26 Owen Bowcott, „Makeup and marketing: welcome to the world of ten-year-
old girls", Guardian, 8. septembar 2004, str. 3.
136 Fluidni život
„radnu etiku" umesto „potrošačke kulture", i „industriju" umesto

„trgovine". Kako stvari sada stoje, deca su, kao prvo i osnovno,
sutrašnji potrošači: i nije ni čudo što je tako, imajući u vidu da
se snaga zemlje meri prema bruto nacionalnom dohotku, koji se
pak meri obrtom novca. Za decu je bolje da što pre počnu sa pri-
hvatanjem uloge revnosnog i upoznatog kupca/potrošača - naj
bolje od samog rođenja. Novac potrošen na takvu obuku ne može
biti bačen novac.
U knjizi pod naslovom koji sve govori - Šta deca kupuju i za
što: Psihologija marketinga prema deci - Dan Akuf je predstavio
sveobuhvatnu strategiju ulaska i osvajanja, a zatim upravljanja
„tržištem za decu", teritorije koja je ranije bila jalova ili slabo i po
vršno kultivisana uprkos svom praktično neiscrpnom potencijalu
stvaranja profita. Objasnio je budućim osvajačima kako da uspeš-
no kreiraju, razviju i reklamiraju proizvode i programe „ciljane
na današnju decu od rođenja preko tinejdžerskog perioda". 27 Uz
to dodaje: ti „proizvodi" („praktično sve što je ciljano za prodaju
deci") i „programi" (kao što su „igrani filmovi, crtani filmovi i
elektronske igre") su po svojoj prirodi posvećeni „dragocenosti i
svetosti srca i umova dece širom sveta".
Akuf, i verovatno većina onih kojima se on obraća, veruje da
obraćenjem dece u duh i praksu konzumerizma vrši moralni za
datak, baš kao što su i pioniri kapitalističke industrije pre dva
veka verovali da su moralni misionari kad su popunjavali svoje
rudnike i fabrike dečjom radnom snagom. Ti pioniri su plaćali
deci malo - da bi radno vreme bilo duže, a prodaja sopstvene
radne snage postala je neophodnost kojoj se treba povinovati ce-
log života. Njihovi potomci, marketinški stručnjaci, umesto toga
pokušavaju da (kako ističe Beril Langer), stvore u deci „stanje
stalnog nezadovoljstva stimulisanjem želje za novim i redefini-
sanjem onoga što je prethodilo kao beskorisno smeće", 28 sa kraj-
27 D a n Acuff, What Kids Buy and Why (Free Press, 1997).

28 Videti: Beryl Langer, „The business of branded enchantment", Journal of
Consumer Culture 2 (2004), str. 255. Takode videti moju knjigu Wasted Lives
(Polity, 2004), poglavlje 4: „Culture of waste".
njim ciljem „reprodukcije ciklusa stalne želje u koji je ugrađeno

potrošačko kapitalističko detinjstvo"; iako je preporučeni put ka
tom cilju najčešće predstavljen kao duboko moralan i koristan
čin (kako piše Danijel Tomas Kuk) ponovnog pronalaženja dečje
svetosti, ne na (romantičnoj) ideji nevinosti već na temelju „dru
ge vrste svetosti" - onog „ja" „koje zna i bira". Svejedno, prema
sopstvenom Kukovom priznanju, „svet međusobnog ocenjivanja
među decom na osnovu robe, medijskih likova i poznavanja pro
izvoda .... sve više predstavlja normu kojoj deca i roditelji moraju
29
da se podvrgnu ako žele da imaju 'zdrav' društveni život".
Međutim, malo je razloga za sumnju, kako Džulijet B. Skor
sugeriše, da se tokom poslednje dve decenije... „tržište za decu
dramatično proširilo, kako u smislu direktnih troškova tako i
30
njihovog uticaja na kupovine roditelja". Džulijet Skor zapaža
fenomen „komercijalizacije detinjstva" (komandne uloge rob
nog tržišta u podizanju, obrazovanju i oblikovanju dece) i cilja
nja marketinških aktivnosti na samu decu. Ova dva procesa se
međusobno podstiču. Roditelji svoju decu posmatraju zaista kao
„znalce u izboru" koji poseduju znanja koja njihovi roditelji ne
poseduju, to jest znanja o onome šta je po trenutnoj modi oba
vezno a šta je „passe". Iz tog razloga, roditelji sve više konsultuju
decu kada god treba da donesu odluku o kupovini, jer ti roditelji
više ne veruju sopstvenom sudu o tome „šta je dobro za decu", a
time ni svom izboru u kupovini. Istraživanje naručeno od strane
veoma uspešne marketinške kompanije Nickelodeon je pokazalo
da se 89 posto roditelja dece uzrasta od osam do četrnaest godina
izjasnilo da traži mišljenje svog deteta o proizvodima pre nego
što ih kupe. Prema Džejmsu U. Maknilu,
deca uzrasta od osam do dvanaest godina su direktno uticala na sumu od

oko 300 milijardi dolara kupovine od strane odraslih u 2002, i to „tržište
pod uticajem dece" raste po stopi od oko 20 procenata godišnje, a 30 mi
lijardi dolara robe su u 2002. kupila sama deca, sopstvenim novcem (pro-
29 Cook,„Beyond either/or", str. 150.

30 Juliet B. Schor, „The commodification of childhood: tales from the adverti
sing front lines", Hedgehog Review (leto 2003), str. 7 i dalje.
cenjeno je da su takve kupovine dostizale svega 6,1 milijardu dolara samo

31
trinaest godina ranije).
Opet prema Maknilu, jedno od četvoro dece posećuje prodav-

nice samostalno pre odlaska u osnovnu školu, dok je prosečna
starost dece koja počinju sa samostalnim kupovinama osam go
dina.
„Duša deteta je pod opsadom", sugeriše Kiku Adato. Finansij-
ski pritisci potrošačkog tržišta u ekspanziji i ofanzivi doveli su do
toga da jedna plata nije dovoljna da se vodi briga o porodici sa
decom; 67 procenata dece u Americi se podiže u porodicama sa
dvojnim prihodima, i ta deca postaju „uličari" i provode većinu
svog vremena van škole - sama ili u društvu svojih vršnjaka. Po
rodične veze su labave „normalnim radnim danima". One se do
datno podrivaju i slabe zamenom autoriteta i komandne struktu
re, koja je rezultat preuzimanja ekspertize za kupovinu od strane
dece, kao i prava donošenja odluka o kupovini (i, podsetimo se,
kupovina je aktivnost koja posreduje u praktično svakom aspek
tu porodičnog života i života individualnih članova porodice).
Kao što Džozef E. Dejvis sugeriše, procesi konzumerizma i ko-
mercijalizacije su destabilizovali „starije institucije za formiranje
identiteta (porodicu, školu, crkvu i tako dalje)" i time stvorili va
kuum koji su potom požurili da popune. 3 2 Dejvis citira „stručnja
ka za brendiranje" - Skota Bedburija, koji „velikim brendovima"
pripisuje ulogu „tačaka emocionalnog povezivanja", koje svojim
nosiocima omogućavaju da „se lociraju u šire iskustvo". Ne obra
ćajmo pažnju na jezik sastanaka upravnih odbora - ono što ovaj
stručnjak, u stvari, ovom izjavom implicira postaje sasvim jasno
kada se pronikne kroz debelu verbalnu masku: ono na šta se ovde
misli jeste iskorišćenje potreba koje su u slobodnom letu i bez
doma, u svrhu „velikih brendova", i zamena ljudskih veza lojal-
nošću prema brendu u oblikovanju životnih očekivanja i životnih
veština potrošača u budućnosti.
31 James U. McNeal, The Kid's Market: Myths and Realities (Paramount Market,
1999).
32 Joseph E. Davis, „The commodification of self ", Hedgehog Review (leto 2003),
str. 44 i dalje.
Po Toriju de Angelisu, postoji masa rezultata istraživanja koji

ukazuju na to da „nesigurnost - kako finansijska, tako i emocio
33
nalna - leži u srcu potrošačkih čežnji". Da bi se razumeo proces
„stvaranja potrošača" - „psihologija treba da proširi svoj fokus
sa pojedinca" kako bi obuhvatila društveno okruženje u kome se
dete oblikuje u kompulzivnog i zavisničkog kupca/potrošača. De
Angelis citira Alena Kanera, psihoterapeuta sa Berklija:
Korporativni konzumerizam ima teške psihološke efekte, ne
samo na ljude već i na našu planetu... Prečesto psihologija isuvi-
še individualizuje društvene probleme. U tome na kraju krivimo
žrtvu, u ovom slučaju lociranjem materijalizma u pojedincu, pri
tom ignorišući ogromnu korporativnu kulturu koja vrši invaziju
na veliki deo našeg života.
Duhovnost je možda detetu dar dobijen rođenjem, ali nju po
trošačko tržište konfiskuje i onda koristi za podmazivanje toč-
kova potrošačke ekonomije. Detinjstvo se, kao što sugeriše Kiku
Adato, pretvara u „pripremu za prodaju sebe", jer se deca uče da
posmatraju druga ljudska bića, uključujući i prijatelje i članove
porodice, kroz prizmu tržišno generisanih percepcija i sudova.
33 Tori de Angelis, „Consumerism and its discontents", www.apa.org/monitor/

jun04/discontents.html.
6.
Učenje hodanja po živom pesku
Trebalo je više od dva milenijuma od vremena kada su mu

draci antičke Grčke smislili pojam paidea kao oznaku za „obra
zovanje čitavog života" da se taj pojam pretvori iz oksimorona
(kontradikcije u terminima) u pleonazam (sličan „lepljivom
lepku" ili „metalnom gvozdu"...)- Ta izuzetna transformacija se
odigrala sasvim nedavno, tokom poslednjih nekoliko decenija,
pod uticajem radikalno ubrzanog tempa promena u društvenom
okruženju u kome su oba glavna aktera obrazovanja - učitelj i
učenik - morali da deluju.
U momentu ispaljivanja projektila iz balističkog oružja, pravac
i domet tog projektila već je određen oblikom i položajem topa,
kao i količinom baruta u čauri; može se proračunati sa malom
greškom ili bez greške mesto koje će projektil pogoditi, i to me
sto se može birati pomeranjem cevi topa ili promenom količine
baruta. Te karakteristike balističkih projektila čine ih idealnim
oružjem za korišćenje u pozicionom ratu - gde su mete ostajale
ukopane u rovovima ili bunkerima a projektili su bili jedina tela
u pokretu.
Te iste karakteristike ih, međutim, čine beskorisnim kada mete
koje nišandžija ne vidi počnu sa kretanjem - posebno ako se kre
ću brže nego što projektil može leteti, a još i više od toga ako je
to kretanje nasumično, na nepredvidljiv način koji obesmišlja-
142 Fluidni život
va preliminarne proračune zahtevane putanje. Tada je potreban

pametan, inteligentan projektil, projektil koji može menjati smer
u letu u zavisnosti od promena okolnosti, koji može odmah de-
tektovati kretanje mete, saznati sve što može i što je potrebno da
se sazna o poslednjem pravcu i brzini mete - i da iz tih infor
macija ekstrapolira tačno mesto gde će se putanje susresti. Takvi
pametni projektili ne mogu prestati sa prikupljanjem i obradom
informacija tokom leta, a kamoli okončati ih - njihove mete se
neprestano kreću i menjaju smer i brzinu, tako da se definisanje
mesta susreta mora konstantno ažurirati i ispravljati.
Možemo reći da pametni projektili slede „instrumentalnu ra
cionalnost", iako u svojoj tečnoj, fluidnoj verziji, da tako kažemo;
odnosno, odbacivanjem pretpostavke da će cilj biti dat, konstan
tan i nepokretan tokom vremena, te da će biti potrebno samo
izračunati i upotrebiti sredstva. Projektili koji su još pametniji
neće biti uopšte ograničeni na unapred odabranu metu već će
birati mete u letu. Ono čime će ti projektili biti vođeni je uglav
nom pitanje toga šta najviše oni mogu postići u okviru svojih
tehničkih kapaciteta, i za koje su od potencijalnih meta na ras
polaganju najopremljeniji da ih pogode. To bi bio, možemo tako
reći, slučaj izokrenute „instrumentalne racionalnosti": mete se
biraju dok projektil leti, a sredstva na raspolaganju određuju koji
će „cilj" biti na kraju odabran. U ovom slučaju, „pamet" letećeg
projektila i njegova efikasnost imale bi koristi od opreme koja je
„generalna" ili „nenamenska", bez težišta na bilo koju specifičnu
kategoriju ciljeva, ne preterano prilagođena gađanju bilo kakve
posebne vrste meta.
Pametni projektili, za razliku od svojih starijih balističkih ro
đaka, uče u letu, tako da ono što im je potrebno obezbediti na po
četku jeste sposobnost učenja, i to brzog učenja. To je očigledno.
Ono što je, međutim, manje vidljivo, a isto toliko bitno kao veština
brzog učenja, jeste sposobnost trenutnog zaboravljanja onoga šta
je bilo prethodno naučeno. Pametni projektili ne bi bili pamet
ni da nisu u stanju da „promene mišljenje" ili odbace prethodne
„odluke" bez premišljanja i kajanja... Oni se ne smeju preterano
oslanjati na informacije koje dobijaju i nikako ne smeju steći na-
Učenje hodanja po živom pesku 143
viku da se ponašaju onako kako su te informacije sugerisale. Sve

informacije koje dobijaju rapidno zastarevaju i ako se smesta ne
odbace mogu dovesti u zabludu umesto da daju pouzdane smer-
nice. Ono što „mozak" pametnih projektila ne sme nikad zabora
viti je to da je znanje koje stiču izrazito zamenjivo, vredi samo do
daljnjeg i samo je privremeno korisno, te da je garancija uspeha
da se ne previdi momenat kada usvojeno znanje više nije korisno
i kada ga treba odbaciti, zaboraviti i zameniti.
Filozofi obrazovanja čvrste moderne ere učitelje su smatrali
bacačima balističkih projektila i objašnjavali su im kako da obez-
bede da njihovi proizvodi ostanu striktno na predviđenom kursu
koga određuje početni moment sile. Nije ni čudo što je bilo tako;
u ranim fazama moderne ere balistički projektili su bili najviše
tehnološko dostignuće. Pružali su besprekornu uslugu svima koji
su hteli da osvoje i zagospodare svetom kakav je tada bio. Kao što
je Hilari Belok samouvereno izjavila, govoreći o afričkim domo
rocima: „Šta god da se desi, mi imamo 'maksima, a oni nemaju"
(„maksim" je, podsetimo se, bila mašina sposobna da ispali veliki
broj metaka u kratkom vremenu, i bio je efektivan samo ako je
toliko veliki broj metaka bio na raspolaganju). U stvari, ta vizija
zadatka učitelja i sudbine učenika bila je mnogo starija od ideje
„balističkih projektila" i moderne ere koja ih je stvorila - postoji
jedna stara kineska poslovica koja je dva milenijuma starija od
modernog doba, ali je i dalje citira Komisija Evropske unije u
podršci programu za „učenje tokom celog života", na pragu dva
deset prvog veka: „Kada planiraš godinu dana unapred, planiraj
kukuruz. Kada planiraš deceniju unapred, zasadi stabla. Kada
planiraš za ceo život, obučavaj i obrazuj ljude". Tek je ulaskom
u fluidno moderno vreme ta drevna mudrost izgubila svoje pra
gmatičku značenje, i ljudi koji imaju veze sa učenjem i unapređe
njem učenja, poznatom kao „obrazovanje", morali su da pomere
svoju pažnju sa balističkih na pametne projektile.
Konkretno, da bi u fluidnom modernom okruženju obrazova

nje i učenje imali bilo kakvu svrhu oni moraju biti kontinuirani
i zaista trajati tokom celog života. Ne može se zamisliti bilo ka
kva druga vrsta obrazovanja i/ili učenja; „formiranje" ličnosti je
nezamislivo na bilo koji drugi način sem u vidu tekuće i nikada

dovršene reformacije.
U pitkom i sadržajnom opisu Lešeka Kolakovskog, sloboda
koja transformiše svaki korak u (potencijalno sudbonosan) izbor
„nam je data uz našu ljudskost, i predstavlja temelj naše ljudsko
1
sti; daje jedinstvenost samom našem postojanju". Ali može se
reći i da čin izbora nikada ranije nije bio tako izrazito samosve-
stan kao danas, vršeći se u uslovima bolne a neizlečive nesigur
nosti, pod stalnom pretnjom „zaostajanja" i isključenja iz igre, uz
zabranu ponovnog ulaska zbog nemogućnosti davanja odgovora
novim zahtevima.
Ono što odvaja današnju agoniju izbora od neugodnosti koje
su uvek mučile homo eligensa,„čoveka koji bira", jeste pojava slut
nje da nema unapred utvrđenih pravila ili univerzalno odobrenih
ciljeva kojih bi se moglo čvrsto pridržavati bez obzira na to šta
se može desiti, čime se oni koji vrše izbor oslobađaju odgovor
nosti za moguće negativne konsekvence svog izbora. Ništa ne
može sprečiti mogućnost da one referentne tačke i smernice koje
danas deluju ubedljivo sutra budu opovrgnute i odbačene (i re-
trospektivno!) jer vode u zabludu ili su pogrešne. Kompanije koje
su navodno čvrste kao stena demaskiraju se kao plod mašte ra
čunovođa. Šta god je „dobro za vas" danas, može sutra biti rekla-
sifikovano kao vaš otrov. Naizgled čvrsto obavezivanje i svečano
potpisani sporazumi mogu preko noći biti poništeni. A obećanja,
većina njih, izgleda da se daju samo da bi mogla biti neispunjena
ili prekršena, pri čemu se računa na kratko pamćenje javnosti.
Čini se da ne postoji stabilno, bezbedno ostrvo među strujama.
Onda, kakvi ostaju izgledi i zadaci obrazovanja? Jaćek Vojće-
hovski, urednik poljskog časopisa posvećenog akademskoj pro
fesiji, zapaža kako je „nekada davno fakultetska diploma nudila
siguran put u praktikovanju sopstvene profesije do penzionisa-
nja - ali je to sada istorija. Danas je znanje potrebno neprekid
no osvežavati, čak se javlja i potreba zamene profesije, jer su, u
suprotnom slučaju, ništavni svi napori da se zarade sredstva za
1 Leszek Kolakowski, Freedom, Fame, Lying and Betrayal: Essays in Everyday

Life (Penguin, 1999), str. 98.
2
život". Drugim recima, silan porast novog znanja, i ne manje
rapidno zastarevanje ranijeg znanja, svojom kombinacijom, kao
rezultat, donose masovno neznanje među ljudima, koje se kon
stantno zanavlja, čak i pospešuje.
Vojćehovski upozorava: tamo gde postoji problem koji ljudi
nastoje da razreše, tu brzo uskače tržište nudeći spas. Po izvesnoj
ceni, razume se. U ovom slučaju, problem je neznanje među lju
dima - odlična vest za prodavce, loša vest za kupce. Za veste škol
ske menadžere ovo predstavlja priliku za dodatnu zaradu koja
se ne srne propustiti. Oni sastavljaju kurseve za veštine koje su
trenutno tražene, čak i kada su nastavnici sa potrebnim znanjima
za predavanje na takvim kursevima upadljivi uglavnom po svojoj
odsutnosti. To je tržište dobavljača, gde potencijalni klijenti, po
definiciji, nisu u poziciji da prosuđuju o kvalitetu robe koja se
nudi ili da budu probirljivi ako rizikuju da iznesu svoj sud. Znanje
koje je inferiorno ili beskorisno, nekad zastarelo ili čak otvoreno
pogrešno, lako se prodaje. I što se više kupuje, manje je verovatno
da će prevareni otkriti blef dobavljača. Vojćehovski sugeriše da
su kursevi zubarstva jedini „kontinuirani kursevi" koje bi ekspe
rimentalno trebalo dozvoliti nekoj instituciji bez odgovarajućih
kvalifikacija da ih nudi - uz uslov da se nastavnici registruju kao
pacijenti u ordinacijama svojih diplomiranih učenika.
Iskorišćavanje ljudskog neznanja i lakovernosti obećava brz i

bezbedan profit, a uvek će postojati lovci na brzo bogatstvo koji
nisu u stanju da odole takvom obećanju. Ali čak i ako po strani
ostavimo istinsku, raširenu i rastuću opasnost nepoštene trgovi
ne, brzina kojom usvojene veštine devalviraju, kao i zahtevi trži
šta rada, omogućavaju čak i besprekorno poštenim prodavcima
da daju svoj doprinos (iako ovog puta ne planski, već samo po
sebi) nezdravim društvenim reperkusijama ove nove i velike za
visnosti od znanja. Kao što je Lisa Tomas nedavno utvrdila, ko-
mercijalizacija obrazovanja za srednji nivo karijere, što je postalo
neophodno, svuda produbljuje ekonomske i socijalne podele iz
među visokoobrazovanih i elite kvalifikovane radne snage i ostat
ka radne snage, kao i između kvalifikovane i nekvalifikovane rad-
2 Jacek Wojciechowski, „Studia podyplomowe", Forum Akademickie, 5 (2004).

146 Fluidni život
ne snage, postavljajući nove barijere pred društvenu mobilnost,

koje je teško pomiriti, i doprinoseći rastu stope nezaposlenosti i
siromaštva. Kada se te podele uspostave, one se uglavnom same
3
od sebe održavaju i unapređuju. Na primer, verovatnoća da u
SAD ljudi sa nižim prihodima, kojima je potrebna profesionalna
obuka, završe kurs je 19 posto, nasuprot 76 posto onih sa višim
prihodima. U relativno maloj zemlji kao što je Finska, nedavno
je otkriveno da ima oko pola miliona zaposlenih kojima je po
trebno dodatno obrazovanje, a ne mogu ga sebi priuštiti. Postaje
sve jasnije da će, prepušteno sopstvenoj logici, „tržište učenja"
pre produbiti nego ublažiti nejednakost, i multiplikovati njene
potencijalno katastrofalne posledice i propratne efekte. Da bi se
izbegla ova zla kob, neophodna je politička intervencija.
Tu činjenicu je prihvatila i Komisija Evropske unije i potvrdila
je u već pomenutom dokumentu „Pretvaranje u realnost oblast
učenja tokom celog života u Evropi", izdatom 21. novembra 2001.
- mada ni u kom slučaju nije sigurno da su društvene posledice
tekuće komercijalizacije dodatnog obrazovanja bile glavni razlog
pokretanja te inicijative; dominantni motiv koji se stalno pojav
ljuje u ćelom dokumentu je sumnja da trajno obrazovanje pod
tržišnom upravom može obezbediti ono što je „ekonomiji" zaista
potrebno, i da to može imati negativan uticaj na efikasnost i kon
kurentnost Evropske unije i njenih država članica.
Autori dokumenta su zabrinuti jer dolazak „društva baziranog
na znanju" najavljuje ogromne dodatne rizike uz svoje poten
cijalne koristi; ono „preti da dovede do još većih nejednakosti i
socijalne isključenosti", zato što je samo 60,3 procenata ljudi sta
rosti između dvadeset pet i šezdeset godina u Evropskoj uniji do
stiglo bar četvrti stepen srednjeg nivoa obrazovanja, dok gotovo
150 miliona ljudi u EU nema ni takav osnovni nivo obrazovanja
i suočava se sa „višim rizikom marginalizacije". Ali potreba da
se proširi obrazovanje/učenje tokom čitavog života od početka
dokumenta se argumentuje „konkurentnom prednošću", koja sve
više zavisi od „investiranja u ljudski kapital", te od znanja i kvalifi
kacija kao „snažnog motora privrednog razvoja". Prema Komisiji,
3 Videti: www.staffs.ac.uk.journal/volume6(l)editor.htm.
važnost i potreba učenja tokom čitavog života sastoji se u „stvara

nju kvalifikovane, obučene i prilagodljive radne snage". Zadatak
postizanja „otvorenijeg, tolerantnijeg i demokratskijeg društva",
koje se karakteriše „većim građanskim angažmanom, višim ste-
penom dobrostanja i nižom stopom kriminala", razmatra se više
kao naknadna ideja i predstavljen je kao propratni efekat: očeku
je se da će se to desiti kao prirodna posledica, kada više ljudi koji
su do sada bili neadekvatno kvalifikovani „uđu na tržište rada"
zahvaljujući poboljšanoj obuci.
Dokumenat ima sva obeležja „komitetskog proizvoda", u kome
se navode pitanja čije heterogeno poreklo i odnosi potencijalno
skloni konfliktu mogu biti prikriveni jedino mukotrpnim ured
ničkim radom. Ali se iznova jasno providi glavno pitanje i argu
mentum crucis oko koga se vrti ostatak teksta. Vivijan Reding,
evropski komesar za obrazovanje i kulturu, navodi u svom pred
govoru „Komunikaciji" da je cilj dokumenta da „prilagodi naš
obrazovni sistem zahtevima ekonomije i društvu znanja", dok se
u komentaru Cedefor/Euridice, objavljenom godinu dana kasni
je, može pročitati da „identifikacija veština potrebnih na tržištu
rada" mora postati „veoma značajan aspekt izrade nastavnih pro
grama". Kenet Vejn zapaža u prezentaciji pripremljenoj za Kon
ferenciju nacionalnih konsultacija o učenju čitavog života, koja je
održana na Malti 2001, kako pomenuti dokument može sugerisati
da „se jedino vrednuje takva vrsta vokacijskog učenja, prema po
trebama ekonomije i tržišta rada". Slično tome, Karmel Borg i Pi
ter Majo zaključuju svoju analizu poruke tog dokumenta ističući
da „se poruke memoranduma moraju čitati u svetlu ekonomske
situacije koja se karakteriše tržišnom definicijom društvene ce-
lishodnosti. Promené u obrazovanju sve više se vezuju za diskurs
efikasnosti, konkurentnosti, štednje i odgovornosti" i njihov de-
klarisani cilj jeste da podare „radnoj snazi" vrline fleksibilnosti,
modernosti i „osnovne veštine orijentisane ka zapošljavanju".4
Strahovanja su osnovana. Nije teško utvrditi izuzetnu bliskost

između pristupa Evropske komisije i otvoreno izraženih namera i
4 Carmel Borg i Peter Mayo, „Diluted wine in new bottles: the key messages of
the Memorandum", LLinE: Lifelong Learniing in Europe, 1 (2004), str. 15-23.
148 Fluidni život
zahteva autora, koji eksplicitno pišu u ime i za interese poslovnih

menadžera. Oni, uz neznatna odstupanja, slede obrazac mišljenja
čiji primer daju veoma popularni i uticajni priručnici korpora
tivnog razmišljanja, prema kojima je svrha obrazovanja „razvoj
zaposlenih u pravcu poboljšanja njihovih rezultata na poslu, kao
i njihova priprema za dužnosti koje mogu obavljati u budućno
sti", a pri tom ciljevi tog razvoja treba stalno da budu defmisani
„identifikacijom dugoročno potrebnih veština u korelaciji sa ek-
splicitnim korporativnim i poslovnim strategijama".5 Rajli Moli-
lanen, analiziravši sadržaj dokumenata prezentovanih na Trećoj
međunarodnoj konferenciji za istraživanje rada i učenja, koji su
predstavljali ugao poslodavaca, utvrdila je da su „učenje i razvoj
organizacijama uglavnom bitni zbog efikasnosti i konkurentno
sti", dok „samo ljudsko biće kao takvo izgleda da nije bitno". 6 Teš
ko da smo i mogli očekivati drugačije rezultate analize...
Ja bih na ovo dodao da, ma koliko sumnjivo delovao pristup
autora „Komunikacije" ljudima koji se bave etičkim i socijalnim
posledicama tog neupitnog prioriteta usmerenog ka ekonomskim
interesima, odnosno stvaranju profita (kao što Borg i Majo ističu,
dok se kapacitet kompanija da stvaraju profit uvećava, „nastavlja
se intenziviranje društveno-ekonomskih nejednakosti i, u skladu
s tim, odgovarajućih asimetričnih odnosa moći), taj pristup delu-
je nezdravo i kada ga posmatramo čisto pragmatički.
Pozivanje na vodeću ulogu „razvoja ljudskih resursa", bazira
nog na „identifikaciji veština potrebnih na tržištu rada", sa veli
kom dozom doslednosti ponavljalo se nebrojeno puta u prošlosti,
a menadžeri „ljudskih resursa" su uz sličnu monotonost redovno
grešili u predviđanju šta je to „potrebno" na „tržištu rada" kada
„radna snaga" koja je trenutno na obuci dobije svoje kvalifikacije
i, kako se pretpostavlja, postane spremna za zapošljavanje. Nije
lako predvideti buduće zaokrete u potražnji na tržištu, koliko god
bili vesti prognozeri i koliko god metodološki utemeljene bile
5 Videti: C. J. Fombrun, N. M. Tichy i M. A. Devanna, Strategie Human Resources

Management (John Wiley, 1984), str. 41,159.
6 Raili Moilanen, „ H R D and learning - for whose well-being?", LLinE, 1 (2004),
str. 26-33.
njihove prognoze. Greške su zasigurno vrlo poznata i verovatno

neizlečiva bolest svih „naučnih predviđanja" društvenih trendo
va, ali u ovom slučaju, kada se radi o životnim izgledima ljudi,
pogrešne procene su posebno štetne. Prepuštanje nastojanja lju
di da sebe potvrde i unaprede vizijama budućnosti nestabilnih
i haotičnih tržišta, u osnovi nepredvidljivih i time definitivno
nepouzdanih, nagoveštava mnogo ljudske patnje - frustracija,
potonulih nada i protraćenih života. Kalkulacije „ljudskih moći"
polažu pravo na autoritet koji ne poseduju, daju obećanja koja
se ne mogu ispuniti i, kao rezultat toga, prisvajaju odgovornosti
koje ne mogu imati.
Verovatno je to razlog što se programi „obrazovanja tokom
čitavog života" uglavnom preoblikuju, neopaženo i bez eksplicit-
nog objašnjenja, u podsticanje „učenja tokom čitavog života" -
na taj način deleći odgovornost za izbor i usvajanje veština, kao i
za posledice pogrešnog izbora onih na suprotnom kraju „tržišta
rada", poznatih po svojoj fluidnosti i ćudljivosti. Borg i Majo sa
svim pogađaju suštinu stvari kada zaključuju da ,,u ovim oskud
nim neoliberalnim vremenima pojam samostalnog učenja spada
u diskurs koji državi omogućava da digne ruke od svoje odgovor
nosti da obezbedi kvalitetno obrazovanje na koje ima pravo svaki
građanin u demokratskom društvu". Želim da naglasim da ovo
nije ni prva ni poslednja funkcija koju bi država rado uklonila
iz sveta politike, a time i iz svoje odgovornosti. Dodao bih i da je
to pomeranje težišta sa „obrazovanja" na „učenje" u saglasju sa
jednom drugom tendencijom, uobičajenom među savremenim
menadžerima: sklonosti da skinu sa svojih leđa deo odgovornosti
i podele je sa svojim zaposlenima, zajedno sa posledicama, naro
čito onim negativnim, kao i širu odgovornost „neuspeha u suo
čavanju sa izazovima".
Imajući u vidu kontinuirano približavanje ova dva dominan
tna trenda, koji oblikuju odnose moći i strategiju dominacije u
fluidnim modernim vremenima, izgledi da će nepravilan i zavojit
pravac razvoja tržišta biti ispravljen, i da će time predviđanja u
vezi sa „ljudskim resursima" biti realističnija, u najboljem slučaju
su mali, ako uopšte postoje. U fluidnom modernom okruženju
150 Fluidni život
„konstruisana neizvesnost" je vrhovno oruđe dominacije, dok je

politika précarisation, da iskoristimo termin Pjera Burdjea (kon
cept koji se odnosi na poslove koji kao rezultat imaju situaciju u
kojoj predmet tih poslova postaje nesigurniji i ranjiviji, a time
manje predvidljiv i teže ga je kontrolisati), pa ubrzano postaje
samo jezgro strategije dominacije. „Životno planiranje" i tržište
su tasovi na vagi, i kada se smer državne politike prepusti „eko
nomiji" koja se shvata kao slobodna igra tržišnih snaga - jedna
strana sasvim pretegne u odnosu na drugu.
Ovo ne sluti dobro za „osnaživanje građana" koje je Evropska
komisija navela kao primarni cilj učenja tokom čitavog života. Po
opšteprihvaćenom shvatanju, „osnažiti" (termin koji se u tekućim
debatama koristi paralelno sa terminom „osposobiti") se postiže
kada ljudi steknu sposobnost kontrole, ili barem značajnog uti-
caja na lične, političke, ekonomske i društvene sile koje bi inače
otežavale njihov životni put; drugim recima, biti „osnažen" znači
biti sposoban za vršenje izbora i za efikasno delovanje po izvršenju
izbora, a to dalje znači kapacitet vršenja uticaja na spektar dostu
pnih alternativa i društveno okruženje u kome se obavlja izbor i
deluje prema njemu. Prosto rečeno, istinsko „osnaživanje" izisku
je usvajanje ne samo veština neophodnih za uspešno igranje igre
koju su osmislili drugi, već i moći da se utiče na ciljeve igre, uloge
i pravila; ne samo lične veštine, već i društvene moći.
„Osnaživanje" iziskuje uspostavljanje i obnavljanje međuljud
skih veza, kao i volju i sposobnost da se neprekidnim zalaganjem
bavimo drugima ne bi li zajednički život ljudi postao gostoljubi
va i prijateljska sredina koja podstiče uzajamno korisnu sarad-
nju medu ljudima koji se bore da steknu samopouzdanje, razviju
sopstvene potencijale i pravilno iskoriste svoje kapacitete. Ukrat
ko, jedan od odlučujućih momenata ljudskog obrazovanja usme-
renog ka „osnaživanju" predstavlja obnavljanje sada već uveliko
napuštenih javnih prostora, gde bi ljudi mogli da se angažuju u
stalnoj razmeni između individualnog i opšteg, privatnog i jav
nog interesa, prava i obaveza.
„U svetlu procesa fragmentacije i segmentacije i sve veće in
dividualne i socijalne raznovrsnosti", piše Dominik Simon Raj-
hen, „jačanje društvene kohezije i razvoj osećaja društvene svesti

7
i odgovornosti postali su značajni društveni i politički ciljevi."
Na poslu, u neposrednom susedstvu ili na ulici, svakodnevno do
lazimo u kontakt sa drugima koji, kao što Rajhen naglašava, „ne
moraju nužno govoriti isti jezik (bukvalno ili metaforički govo
reći) ili deliti ista sećanja ili istoriju". U takvim uslovima potrebne
su nam veštine neophodne u interakciji sa drugima, više od bilo
čega, da bismo javnom prostoru pružili realnu šansu za revita
lizaciju - vođenje dijaloga, pregovora, postizanje međusobnog
razumevanja, kao i upravljanje ili rešavanje konflikata koji su go
tovo neizbežni u bilo kom aspektu zajedničkog života.
Sada bih ponovio iskaz izrečen na samom početku: da bi obra
zovanje i učenje u fluidnom modernom okruženju bili od neke
koristi, oni moraju biti neprekidni i zaista trajati tokom čitavog
života. Nadam se da je sada jasno da jedan, čak možda i odlučuju
ći razlog zašto to mora biti u kontinuitetu i tokom čitavog života
leži u samoj prirodi zadatka sa kojim se suočavamo na zajednič
kom putu ka „osnaživanju" - zadatak koji je, kao i samo obrazo
vanje: neprekidan, bez kraja, i traje čitav život.
Zaista bi obrazovanje trebalo da bude takvo kako bi ljudi u
modernom fluidnom svetu mogli pratiti svoje životne ciljeve uz
makar delić snalažljivosti i samouverenosti i nadati se uspehu.
Ali postoji još jedan razlog, o kome se rede govori, iako je jači
od onog o kome smo do sada diskutovali: on se ne odnosi na
prilagođavanje ljudskih veština tempu promena u svetu, već na
prilagođavanje sveta koji se brzo menja da bi taj svet bio gosto-
ljubiviji za čovečanstvo. Taj zadatak takođe iziskuje kontinuirano
obrazovanje tokom čitavog života. Kao što su nas nedavno pod-
setili Anri A. Žiro i Suzan Serls Žiro:
Demokratija je ugrožena jer pojedinci nisu u stanju da prevedu svoju pri

vatnu patnju u šire zajedničke društvene probleme i kolektivnu delatnost.
K a k o multinacionalne korporacije sve više oblikuju sadržaj većine glav
nih medija, privatizujući javni prostor, čini se da građansko angažovanje
sve više gubi snagu, a javne vrednosti postaju nevidljive. Za mnoge ljude
7 Domique Simone Rychen, „Lifelong learning - but learning for what?" Lline,
1 (2004), str. 26-33.
152 Fluidni život
danas, biti građanin se svodi na č i n kupovine i prodaje robe (uključujući

kandidate), dok se zanemaruje jačanje obima njihovih sloboda i prava radi
8
proširenja funkcionisanja suštinske demokratije.
Potrošač je neprijatelj građanina... Širom čitavog „razvijenog"

i bogatijeg delà planete ima u izobilju znakova da ljudi okreću
leđa politici, da je sve veća politička apatija i gubitak interesova-
nja za tok političkog procesa. Ali demokratska politika ne može
dugo opstati u okruženju građanske pasivnosti, koja je rezultat
političkog neznanja i indiferentnosti. Slobode građanina ne pred
stavljaju vlasništvo koje je dato jednom i zauvek; ta imovina nije
bezbedna kada se jednom zaključa u privatni sef. Ona je usađena
i ukorenjena u društveno-političkom tlu i mora se svakodnevno
negovati, jer bez takvog svakodnevnog delovanja posvećene i do
bro informisane javnosti ona će se osušiti i nestati. Nije potrebno
samo kontinuirano osvežavati tehničke veštine, i nije samo obra-
zovan)t fokusirano na posao ono koje mora trajati čitavog života.
Isto to je potrebno, još hitnije, građanskom obrazovanju.
Većina ljudi danas će se složiti bez mnogo nagovaranja da im
je potrebno da osveže svoja profesionalna znanja i usvoje nove
tehničke informacije ako žele da izbegnu zaostajanje i da ne budu
izbačeni kroz prozor sve bržeg voza „tehnološkog napretka". Pa
opet, sličan osećaj neophodnosti upadljivo nedostaje kada se go
vori o držanju koraka sa žestokim tokom političkih događaja i
pravila političke igre koja se brzo menjaju. Autori koje smo pret
hodno citirali uporedili su rezultate nekih istraživanja, koji sve-
doče o sve većem jazu koji razdvaja javno mnjenje od centralnih
činjenica političkog života:
U b r z o nakon invazije Iraka, Njujork tajms je objavio rezultate istraživa

nja prema kojima je 42 procenta američke javnosti verovalo da je Sadam
Husein direktno odgovoran za napade od 11. septembra na Svetski trgo
vinski centar i Pentagon. C B S je takode objavio novinsko ispitivanje, pre
ma kojem je 55 procenata javnosti verovalo da je Sadam Husein direktno
podržavao terorističku organizaciju Al K a i d u . Istraživanje Knight Kidder I
Princeton pokazalo je da „je 44 procenta ispitanih izjavilo da misli da su
'većina' ili 'neki' od otmičara aviona 11. septembra bili državljani Iraka".
8 H e n r y A. Giroux i Susan Searls Giroux,„Take back higher education: toward

a democratic commons", Tikkun (nov.-dec. 2003).
Većina Amerikanaca je takođe verovala da je Sadam Husein posedovao

oružje za masovno uništenje, da je takvo oružje pronađeno, da se spremao
da napravi atomsku bombu, i da je, na kraju, nameravao da je upotrebi pro
tiv nepripremljenih američkih građana. Nijedna od ovih tvrdnji nije imala
nikakvih činjeničnih osnova, jer nije bilo nikakvih dokaza koji bi potvrdili
takve izjave. Istraživanje koje je sproveo Vašington post na drugu godišnjicu
tragedije od 11. septembra pokazalo je da je 70 posto Amerikanaca i dalje
verovalo da je Irak imao direktnu ulogu u planiranju napada.
U takvoj panorami neznanja lako je osećati se izgubljenim i

bespomoćnim - a još lakše biti izgubljen i bespomoćan a ne ose
ćati to. Kao što je Pjer Burdje nezaboravno zapazio, osoba koja
nema kontrolu nad sadašnjošću i ne sanja o kontrolisanju buduć
nosti - a većina Amerikanaca, izgleda, ima tek maglovitu sliku o
tome šta nosi sadašnjost. Ova sumnja našla je svoju obimnu po
tvrdu u radovima nekih britkih i pronicljivih posmatrača. Brajan
Noulton iz časopisa Herald tribjun tako primećuje da „je mnogo
Amerikanaca izjavilo kako je toplo-hladna priroda skorašnjih
uzbuna stvorila kod njih nesigurnost u pogledu toga koliko hitno
i oprezno treba da reaguju".
Neznanje dovodi do paralize volje. Čovek ne zna šta ga čeka i
nema načina da proračuna rizike. Za vlasti, nezadovoljne ogra
ničenjima nametnutim od strane onih koji poseduju silu putem
žive i otporne demokratije, ova vrsta nesposobnosti glasačkog
tela, koja je rezultat neznanja, kao i široko rašireno nepoverenje
u efikasnost neslaganja i izostanak volje za političkim angažova-
njem, su veoma potrebni i poželjni izvori političkog kapitala: do
minacija putem namerno održavanog neznanja i neizvesnosti je
pouzdanija i ima nižu cenu od vladavine zasnovane na detaljnoj
činjeničnoj debati i mukotrpnom nastojanju da se sporazumno
dođe do istine i najmanje rizičnog puta za nastavak delovanja.
Političko neznanje je samopokretačko, i konopac koji je sači
njen od neznanja i nečinjenja uvek dobro dođe kada treba prigu
šiti glas demokratije ili joj vezati ruke.
Obrazovanje tokom čitavog života potrebno nam je da bismo
imali izbor. Ali još više nam je potrebno da bismo sačuvali uslove
pod kojima je izbor moguć u domenu naših mogućnosti.
7.
Misao u mračnom vremenu

(ponovni osvrt na Arentovu i Adorna)
Živimo u vreme koje, sledeći Arentovu i preko nje Bertolda

Brehta, možemo u pravom smislu nazvati „mračnim vremenom".
Ovako Arentova dekonstruiše prirodu i poreklo njihovog mra
ka:
U funkciji je javnog domena da baca svetlo na ljudske delatnosti obezbe-

denjem prostora za pojave, u kojem ljudi mogu recima i na delu, u dobru i
u zlu, pokazati ko su i šta mogu uraditi. O n d a je došao mrak koji je progu
tao to svetlo „jazom kredibilnosti" i „nevidljivom vladom", jezikom koji ne
otkriva ono što jeste već to gura pod tepih, putem podsticaja, moralnih ili
drugih, da se pod izgovorom poštovanja starih istina, svaka istina degradi
1
ra u beznačajnu trivijalnost.
I zatim ovako opisuje posledice:
Javni domen je izgubio moć osvetljavanja koja je prvobitno bila deo njego
ve prirode. Sve više i više ljudi iz zemalja Zapada, koji je od propasti antič
kog sveta smatrao slobodu od politike jednom od osnovnih sloboda, koristi
tu slobodu i povlači se iz sveta i svojih obaveza u njemu... A l i sa svakim
takvim povlačenjem dolazi do gubitka u svetu koji je gotovo očigledan: ono
što se gubi, a obično je nezamenjivo, jeste posredstvo između pojedinca i
ostalih članova društva. 2
1 Arendt, Man in Dark Times, str. viii.

2 Ibid,str 4 - 5 .
156 Fluidni život
Na taj način se povlačenje iz politike i javnog domena, po re

cima Hane Arent, pretvara u „osnovni stav modernog pojedinca,
koji, otuđivši se od sveta, može istinski otkriti sebe samo u privat
3
nosti i intimnosti susreta oči u oči".
Kako piše Piter Gej u svom obimnom pregledu ideja koje su
doprinele porođaju našeg bizarnog načina života, poznatog pod
nazivom „moderno doba": „U veku prosvetiteljstva je strah od
promené, koji je do tog vremena bio gotovo univerzalan, počeo
da ustupa mesto strahu od stagnacije; reč inovacija, koja je tradi
cionalno bila efikasan termin zloupotrebe, postala je reč koja se
4
veliča". Više nije bilo razloga za strah od promena, jer se javio i
osećaj, bar u pariškim salonima i londonskim kafanama gde su se
sastajali pripadnici intelektualne zajednice, „da se u borbi čoveka
protiv prirode ravnoteža moći pomera u korist čoveka". I tako,
umesto da kao ranije bude znak novog udarca nepredvidljive
sudbine, „novo" je najavljivalo još jedan korak na putu kontrole
čoveka nad sudbinom čovečanstva. Raspoloženje u to doba nije
bilo „hvalisanje koje prikriva nemoć", već „racionalno oslanjanje
na efikasnost energične akcije". „Akcija" je bila ključna reč igre
- i tamo gde je postojala spremnost za delovanje veoma brzo bi
usledila znanja i sredstva.
U to vreme je prevladalo shvatanje (bar među učenim i misle-
ćim ljudima) da je uz potrebne napore zasigurno moguće skratiti
i ubrzati put od „iskustva do programa", kako to Gej definiše (ili,
drugim recima - od razmišljanja do akcije, od teorije do prakse,
od boljeg znanja do boljeg sveta, od tumačenja plana prirode do
planiranja nove i poboljšane prirode). Doba prosvetiteljstva je
izrodilo ono što je Dejvid Hjum nazvao „moralne nauke" - soci
ologiju, psihologiju, političku ekonomiju, moderno obrazovanje
- sve određene da služe „eri administracije" u kojoj se od ,,re-
formisanih javnih službenika" očekivalo da „uđu u borbu protiv
utvrđenih tela i tradicionalne prakse" i gde su iza „trupa laissez
faire marširali činovnici vladine regulative". Medicina „je bila od
3 Ibid., str. 24.

4 Peter Gay, The Enlightement: An Interpretation, vol. 2: Science of Freedom (Wil-
dwood House. 1973), str. 3 i dalje.
Misao u mračnom vremenu 157
strateškog značaja za svako pravo znanje" i davala je obrazac kako

ići dalje kad god se preduzimala neka akcija, ma kakav god njen
cilj bio: prvo dijagnosticirati bolest, zatim isplanirati tok terapije,
primeniti je, i učiniti da bolestan bude ponovo zdrav - ili čak i
zdraviji ili imuniji na bolest više nego ikada ranije. Kako kaže
Piter Gej, „medicina je bila filozofija u praksi; filozofija je bila lek
5
za pojedinca i društvo".
Nešto malo više od dva veka kasnije, u vreme koje veliki broj
analitičara naziva „poznim modernim dobom", Danijel Galvin,
koga Laura Barton opisuje kao „doajena farbanja kose" obavešta-
va nas da „je boja kose postala suštinski deo ženine kozmetičke
6
rutine, do mere u kojoj je kosa bez boje kao lice bez šminke".
„Tokom jedne sezone imamo boju karamele, sledeće sezone je
mahagonij, i nestrpljivo proveravamo koren kose da bismo utvr
dili da li se naša prirodna boja vraća, kao buđ", potvrđuje Laura
Barton, priznajući da sama ima smeđu kosu koju boji u smeđe:
„Naravno, čvrsto verujem da kosu farbam u superiorniju nijansu
smeđe". A kosa je samo jedan od vidljivih delova tela koji moraju
u brzom trku doći do superiornih standarda. U poslednjih de
set godina broj manikir salona u SAD se više nego utrostručio, a
broj kozmetičkih hirurških intervencija se više nego udvostručio,
dostigavši broj od 6,2 miliona procedura samo tokom 2002. Pre
ma Apostolosu Gaitanasu, londonskom plastičnom hirurgu, broj
kozmetičkih operacija u Velikoj Britaniji raste svake godine sto
pom od deset do dvadeset posto. Ne zaboravite kožu, nos, struk,
grudi...
Ričard Senet ovako piše o trenutnoj kompulzivnoj opsednu-
tosti „reinženjeringom": „Sasvim isplativi poslovi se zatiru, spo
sobni radnici se otpuštaju umesto da se nagrađuju samo zato što
organizacija mora dokazati tržištu da je sposobna za promené". 7
Senet citira Majkla Piora i Čarlsa Sabela, pišući o jednoj drugoj
trenutnoj opsesiji: „Strategija stalne inovacije: prilagođavanje
5 Ibid., str. 56,8,15-17.

6 Videti: Laura Barton, „Flight from reality", Guardian Weekend, 16. avgust
2003, str. 14-19.
7 Richard Senenett, The Corrosion of Character, str. 51.
158 Fluidni život
8
stalnim promenama, više nego nastojanje da se one kontrolišu".
A poslušajte i naše sadašnje i potencijalne ministre i njihove port
parole. Pevaju različitim glasovima, ali postoji zajednički motiv
svih njihovih melodija: modernizacija, modernizacija, promené
ili nestanak. Tertium non datur.
Zapanjujuća je porodična sličnost između glavnih likova ovih
priča, koje razdvaja period od više od dvesta godina. Junaci obe
priče su neumorni. Ne mogu ostati mirni na mestu. Nisu zado
voljni onim što jeste, ili nisu dovoljno zadovoljni da to prihvate
kakvo jeste i dozvole mu da takvo ostane duži period. Žele da to
bude drugačije; želeli bi da bude drugačije čak i kada bi bili za
dovoljniji njime nego što jesu; pošto je samo činjenje stvari dru
gačijim nego što jesu, njihovo održavanje u pokretu, ono što se
zaista računa: sama promena, a još više uverenje i rešenost da se
stvari mogu promeniti, održavaju nadu da će doći do zadovolje
nja. I oni su dvostruko uvereni: prvo, oni veruju da se stvari mogu
učiniti drugačijim, i drugo - sigurni su da ih oni mogu učiniti
drugačijim.
Međutim, postoje i neke jednako upadljive razlike između ova
dva niza centralnih likova: konkretno, postoje tri razlike.
Za početak, junaci prve priče bili su skloni vođenju stvari. Cilj
im je bio da upravljaju, vladaju, kontrolišu. Tražili su efikasnije
načine nadgledanja i nadzora sveta, kako bi onda preveli ljude
- sve ljude - u stanje veće sreće. Mislili su da je sreća rezultat
dobrog upravljanja svetom - odnosno prirode u kojoj čovek obi
tava, a koja se može preoblikovati u formu podesniju za ljudsku
upotrebu i pogodniju za sreću ljudi, i same ljudske prirode koja
bi bila očišćena od svega što je u suprotnosti ili šteti stanju takve
sreće. Junaci druge priče, s druge strane, nisu posebno zaintereso-
vani za stanje u kome se svet nalazi. Izgleda da oni slede drevno
pravilo: hic Rhodos, hic salta, uz pretpostavku da Rodos neće i ne
može biti zamenjen nekim drugim mestom koje bi bilo gosto-
ljubivije za skakače, a zasigurno ne mestom gde ne bi moralo da
se skače radi testiranja sopstvene kredibilnosti i vrednosti. Oni
8 Michael J. Piore i Charles F. Sabel, The Second Industrial Divide (Basic Books,
1974), str. 17.
sreću shvataju kao stanje na koje svet ne može uticati čineći je

unapred donesenim zaključkom ili nečim što nije moguće. Izla
zak iz stanja nesreće tako može biti samo rezultat delovanja koje
sami sebi mogu doneti oni što traže sreću, svako sebi pojedinač
no, a ne tako što bi mnogi tragači za srećom udružili svoju pamet
da bi osmislili bolji svet, i onda zajednički prionuli na rad da ga
poboljšaju. Ukratko: ako potraga za srećom ima za cilj srećne po
jedince, ona za junake prve priče mora biti kolektivni zadatak -
ali za junake druge priče to je sasvim privatan zadatak, koji mora
biti preduzet individualno, i individualno obavljen od početka
do kraja.
Postoji i druga razlika. Za glavne likove prve priče popravlja
nje postojećeg sveta ili izgradnja novog i poboljšanog sveta pred
stavljala je poduhvat sa krajem; stanje zatečenog sveta trebalo je
prevazići da bi drugi svet mogao doći na svoje mesto - i ne samo
„drugi svet", već svet koji neće biti nalik onome koji se zamenjuje
time što će svaka potreba da se u tom drugom svetu nešto preva-
zilazi postati suvišna i nepotrebna. Savršen svet, drugim recima;
u stanju savršenstva, kako je rekao Batista Alberti, svaka prome
na može biti samo nagore. Operacija koju su junaci prve priče
nameravali da sprovedu imala je vremensko ograničenje; ne bi
imalo smisla vršiti ubrzavanje ukoliko svrha tog ubrzavanja nije
bila da se vreme privede sporijem tempu i na kraju da se zaustavi.
Junaci druge priče, s druge strane, ili nerado prihvataju ideju da
bi ikada mogli stati i onda ostati mirni, ili uopšte i ne razmišlja
ju o finišu trke - usmeravajući svoju pažnju i napore na najbliži
korak i dobro znajući da ne mogu znati, čak ni naslutiti unapred
korake koje će morati ili hteti da preduzmu nakon toga. Za njih
biti u pokretu nije privremena delatnost koja će na kraju ispuni
ti svoju svrhu i time poništiti sopstvenu neophodnost. Isključiva
svrha toga da se bude u pokretu jeste ostati u pokretu. Ako je za
junake prve priče promena bila jednokratna operacija, sredstvo za
postizanje jednog cilja, za junake druge priče promena je cilj sam
po sebi, koji treba beskonačno juriti.
Treća razlika: glavni likovi prve priče bili su spremni da pod
stiču, usmeravaju ili teraju ljude na promené. Užasnuti opštim
160 Fluidni život
stanjem ljudske učmalosti i siromaštvom imaginacije, oni su ve-

rovali ili pretpostavljali da je potrebno puno pritisaka i nagova
ranja da bi se ljudi prisilili da izađu iz svog stanja obamrlosti i
prihvate promené - da ih podstaknu da se pridruže zajedničkim
naporima u cilju menjanja sveta. Sa druge strane, junaci druge
priče uopšte ne uzimaju ozbiljno u obzir mogućnost stanja kakva
su obamrlost, inercija i „stajanje u mestu". Njima ne treba ni reći,
a kamoli ih prisiljavati da prihvate promenu. Oni ne bi ni znali
kako da se skrase. Čak i odbacivanje promené ih nagoni na ak
ciju. Oni su u pokretu jer moraju biti u pokretu. U pokretu su jer
ne mogu stati. Kao i bicikli, stoje uspravno samo kada se okreću
točkovi. Izgleda kao da slede pravilo Luisa Kerola: „Vidiš, ovde
moraš trčati iz sve snage samo da bi ostao na istom mestu".
Još jedno zapažanje je ovde umesno.
U obe priče su različiti tipovi likova dobili uloge glavnih ju

naka. Junaci prve priče bili su pisci scenarija, direktori, dirigenti,
treneri, producenti. („Novi stil mišljenja bio je uglavnom rezer-
visan za ljude iz uglednih porodica, artikulisane i srećne ljude;
ruralne i urbane mase imale su malo udela u toj novoj preras-
podeli", objašnjava Gej.) 9 U drugoj priči, ili u priči o u prelasku
čovečanstva u formi u kojoj se ona danas obično (i treba tako?)
prepričava, junaci su sami glumci, svako od njih - kako oni pod
reflektorima, tako i oni koji su u senci, statisti bez teksta, kao i
oni sa dugačkim tekstom. Na putu od jedne do druge priče pisci
scenarija i reditelji su nestali sa lica zemlje, dok producenti nikad
nisu bili manje vidljivi.
Zašto se to dogodilo? Zašto nije pronađeno mesto za junake
prve priče u drugoj priči? Da li su svojom voljom izgubili posao?
Da li smo svedoci izvršene misije, koliko god nepredviđeni njeni
rezultati bili? Ili su se možda prvobitni junaci razočarali, ostavili
svoje misionarske ispostave i okrenuli se drugoj razonodi koja
više obećava?
9 Gay, The Enlightement, str. 4.

Ili su se možda pretopili i pomešali sa gomilom koja je na sce

ni, pa se više ne mogu razaznati od ostatka glumačke ekipe, a
kamoli biti u centru priče?
Život Teodora Vizengrunda Adorna proteže se između dva pe
rioda koje opisuju te dve priče, razdvojene u vremenu, a ujedinje
ne u njegovom radu.
Adornov rad zaista ujedinjuje ove dve priče. Adorno tvrdi da
se druga priča, koliko god bila različita od prve, može razumeti
samo ako se potpuno apsorbuje i usvoji prva priča. Svet koji se
opisuje u drugoj priči može se razumeti samo ako se posmatra
kao nastavak sveta opisanog u prvoj priči.
Ovim se, međutim, ne implicira da prva priča određuje neiz-
bežnost druge priče. Uzeta sama za sebe, prva priča ne dozvoljava
drugoj priči da bude iz nje izvedena; ona može imati različite na
stavke. Ali kad se jednom opiše, svet iz druge priče zahteva po
vratak u svet iz prve priče kako bi se taj svet još jednom osmotrio.
Druga priča čini reviziju prve priče uverljivom, ali je pretvara i u
imperativ. Obe priče imaju smisla samo u dijalogu. Adornov rad
predstavlja takav dijalog.
Adornov rad razdvaja dve priče kroz čin njihovog ujedinjenja:
svet opisan u drugoj priči je radikalna opozicija, negacija sveta
koji se opisuje u prvoj priči - ali ova radikalna opozicija je popri
mila oblik konačnog rezultata samouništenja prvog sveta. Što je
ona oštrija, jasniji postaje destruktivni (štaviše, samodestruktiv-
ni) potencijal sveta kome se suprotstavlja. Zadatak te opozicije,
po Adornovim recima, „nije konzervacija prošlosti, već iskuplje
nje nada prošlosti" - nada koje su do danas već odbačene, zabo
ravljene i možda izgubljene; i to je ono što otpor mora nužno da
sadrži, jer u svetu opisanom u drugoj priči „prošlost je sačuvana
kao uništenje prošlosti".10
Prošlost se nemilosrdno, sistematski uništava, čineći spašava
nje nada nemogućim, od momenta kada se pojedinci „svedu na
puki niz trenutnih iskustava koja ne ostavljaju traga, ili pre čiji
trag je omražen kao iracionalan, površan i 'prevladan u pravom
10 Theodor W. Adorno i Max Horkheimer, Dialectic of Enlightment, prevod

John d i m m i n g (Verso, 1979), str. xv.
162 Fluidni život
11
smislu reči". Kada su pojedinci svedeni na takav način, teško
da će tražiti bezbednost u nadi - to jest u ideji koja tek treba da
bude konsolidovana u realnosti. Kao što je Pjer Burdje istakao
nekoliko decenija kasnije, ljudi koji ne poseduju ni delić kontrole
nad svojom sadašnjicom (a ne poseduju, imajući u vidu poznatu
nepostojanost i bezobličnost iskustava iseckanih u kratke, brzo
smenjive epizode) nisu u stanju da smognu hrabrost koja je po
trebna za kontrolisanje budućnosti. 1 2 Malo je verovatno da će oni
u nepropusnoj i zloglasno ćudljivoj budućnosti videti sigurno
sni sef dovoljno čvrst i trajan za pohranjivanje i čuvanje njihovih
propusnica za bezbedan prolaz... Stanje nesigurnosti, kako bi
Burdje rekao, „čini čitavu budućnost neizvesnom, i time zabra
njuje svaki vid racionalne anticipacije - a posebno obezvređuje
onaj minimum nade u budućnost protiv koje čovek treba da se
buni".
U brzom prolazu kroz epizode koje povezane ne deluju kao
smislena, a kamoli predvidljiva serija, pojedinac, kao što Adorno
kaže, „više je sklon da se prepusti kolektivnom: kao kompenzacija
za skok u 'melting pot' kazan za stapanje; obećana mu je čar iza-
branosti i pripadnosti. Slabi i zaplašeni ljudi osećaju se jače ako
se drže za ruke dok trče". 1 3
Svakodnevno prezren i frustriran, pojedinac traži sklonište
za lični narcizam u „kolektivnom narcizmu": obećanju sigur
nosti koje može biti varljivo do mere do koje ide spašavanje te
teško ranjene individualnosti - nadi za spasenjem je suđeno da
bude osujećena, jer se obećanje „posrednog" kompenzacijskog
samopoštovanja nudi od istog tog kolektiva koji prijem uslov-
11 Ibid., str. 216.
12 Pierre Bourdieu, „ L a précarité est aujord'hui partout", iz njegovog delà:

Contrefeux (Raison d'Agir, 1998), str. 96-97.
13 Theodor W. Adorno, Critical Models: Interventions and Catchwords, pre-
vod na engleski H e n r y W. Pickford (Columbia University Press, 1998), str 276.
Adorno ovde koristi termin „melting pot" u značenju drugačijem od njegove
popularne upotrebe. On više implicira originalno značenje posude u kojoj se
svi sastojci rastvaraju, mešaju i stapaju, gube svoju individualnost i više ih nije
moguće razlikovati.
14
ljava suspenzijom ili predajom individualnosti. A opet, imajući
u vidu njihovu individualnu bespomoćnost, pojedinci bi ostali
„izloženi jednom nepodnošljivom stepenu povređenog narcizma
ako ne potraže kompenzaciju u identifikaciji sa snagom i slavom
15
kolektiva".
Kontinuirano praktikovana i stalna predaja individualnosti je
uistinu (ponavljajući) čin kojim se stalno iznova izgrađuju zidovi
javnih hostela koji nude utočište beskućnicima i lutajućim indi
vidualnim narcizmima (za noć ili dve). Jedino ogromna količina
odbačenih individualnosti na pragu hostela čini da njegovi zido
vi izgledaju oprobano i testirano čvrsti i dovoljno bezbedni da se
uđe u hostel i rezerviše soba.
Skloništa su imaginarna - ali pošto je imaginacija poznata kao
lakomislena i nepouzdana veština mala je verovatnoća da će bilo
kakvo sklonište dugo ostati popularno i traženo odredište. Ima
ginarna skloništa su sve samo ne „prirodna" i „data". Njihov život
je samo nešto više od niza trenutaka oživljavanja; čudo dnevnog
uskrsnuća za koje se nikada ne može garantovati da će se nastavi
ti. Baš kao i oni koji u njima traže utočište, skloništa žive od jedne
do druge epizode. Njihova krhkost, a time i njihov sumnjiv status
kao garancije bezbednosti (bezbednosti kao stanja koje može biti
samo dugoročno, pošto je trajanje njegova glavna karakteristi
ka), sakrivaju se jedino brzinom i ekspeditivnošću kojom mase
tragalaca i pretendenata na sklonište beže iz jednog utočišta u
drugo, od jedne kratkotrajne epizode do sledeće: od pristupanja
redovima ljudi čija je kosa obojena u boju karamela do ubrzanog
pristupanja onima čija je kosa boje mahagonija; ili od noćnog
bdenja zbog dolaska pedofila, otpuštenog iz zatvora, ,,u zajedni
cu", do demonstracija protiv izgradnje kampa za azilante koji je
suviše blizu njihovih domova i komfora.
Communis opinio dolazi kao dar sa neba onim pojedincima
čiji individualno kontrolisani i upravljani resursi nisu ni izbliza
dovoljni da se razdvoji istina od „pukog mišljenja" sa iole zado
voljavajućim stepenom pouzdanosti. To oslobađa pojedince od
14 Videti: ibid., str. 118.
15 Ibid., str. 111.
164 Fluidni život
donošenja odluka koje ionako nisu sposobni da donesu, čime se

so drži podalje od rane. „O tome šta je istina a šta je samo mišlje
nje odlučuje društvena moć, koja odbacuje kao puki hir sve ono
što nije u skladu sa njenim hirom", kaže Adorno. „Granica izme
đu zdravog i patogenog mišljenja se u praksi iscrtava od strane
16
prevlađujućeg autoriteta, a ne znalačkim rasuđivanjem."
Konačno granica! U njenom prisustvu sva bojažljiva okleva-
nja odumiru i mogu biti stavljena na stranu; čovek sada zna šta
je spolja a šta unutra i kako razlikovati jedno od drugog; čovek
može pokušati da ostane unutra i daleko od inkvizicije granič
nih straža. Možda, samo možda, ostanak unutra može doneti tu
tako željenu a tako mučno neuhvatljivu bezbednost (gubitnici ne
mogu birati), dok će za avanturističke duhove pogled na granicu
najzad ponuditi nešto što se može prekoračiti. Tragaoci za bez-
bednošću i zavisnici od avantura jednako dobijaju iscrtavanjem
granica od strane vlasti. Nije ni čudo što su saveznici u utvrđiva
nju te granice: eto jednog zadatka oko koga se mogu složiti i biti
spremni na saradnju u njegovom izvršavanju, bez obzira na nji
hove višestruke antagonizme. A ko bi i primetio granicu, a kamo
li klekao pred njenom uzvišenom i nepokolebljivom čvrstinom
- da nema njihovih uzajamno kontradiktornih, ali i uzajamno
neophodnih, komplementarnih nastojanja?
Nekoliko decenija nakon što je Adorno poslao svoje delo Mi
nima Moralia izdavačima, veliki poljski pesnik Česlav Miloš je
rekao da intelektualci i umetnici koji odaberu egzil (ili su pri
siljeni da ga odaberu) - tu veliku nepoznanicu preko granice -
stiču uvid u nedaće savremenih ljudi koji teško da bi ikada stekli
da su ostali unutra, čak i da su delili sudbinu onih čije su živo
te nastojali da shvate. 17 Da li bi Džojs napisao Uliksa da je čitav
život proveo u Dablinu? Da li bi Isak Baševis Singer definisao
svet „shtetl" da taj svet nije bačen daleko od mesta odakle je mo
guće nadati se povratku? Bez sumnje, ovo su retorička pitanja,
i odgovor je - ne. Potrebno je vreme da bi se shvatilo da „egzil
ne podrazumeva samo prelaz preko granice; on raste i sazreva
16 Ibid.,stT. 109.
17 Czeslaw Milosz, Szukanie ojczyzny (Znak, 1992), str. 180 i dalje.

unutar egzilanata, preobražava ih i postaje njihova sudbina". Iza

te tamne, neprivlačne maske usamljenosti, napuštenosti i otuđe
nosti krije se i blagoslov (ili bar mogućnost blagoslova). Isti taj
gubitak komforne, harmonične i neproblematične pripadnosti
okruženju i nemogućnost da se čovek oseća kao kod kuće u tom
prostoru koji je tako blizu a opet tako udaljen, koji je tako razli
čit od zapamćene topografije zemlje koju je egzilant ili izbeglica
ostavio iza sebe i koja ga muči, omogućava mu da prodre dublje
u univerzalnu logiku i značenje života u jednoj vrsti sveta (mi
bismo rekli, u našem fluidnom modernom svetu) u kojoj svako,
iako verovatno nesvesno, deli stanje egzilanata: „Ono što se do
godilo u životu svakog čoveka je predmet trajne transformacije u
pamćenju i najčešće dobija odlike izgubljenog raja, još bizarnijeg,
pa čak i više stranog". Gotovo sve što neko može reći pokušava
jući da objasni amorfno i maglovito preteče stanje egzila može se
primeniti i na ljude izložene novom, fluidnom, modernom, grad
skom okruženju.
Dvostruka lojalnost, dvostruka opasnost, dvostruka šansa za
razumevanje sebe samog... „Egzil je test slobode", zaključuje Mi
loš,,,! ta sloboda plaši... Egzil uništava - ipak, ako odolite unište
nju, taj test će vas učiniti jačim."
Šanse za emancipaciju ljudi danas se javljaju kao oštro odvo
jene od onih koje su Marksu bile tako očigledne, iako optužbe
koje je izneo Marks na račun sveta koji je neoprostivo neprija
teljski nastrojen protiv humanosti nisu izgubile ništa na svojoj
aktuelnosti i urgentnosti, a neuspeh pronalaženja kompetentne
porote sa ovlašćenjima da izrekne presudu i sprovede je u delo,
kazni krivce i kompenzuje žrtve nije doneo nikakav čvrst dokaz o
nerealnosti prvobitne ambicije da se dođe do emancipacije. Nije
ponuđen nijedan adekvatan razlog da se pitanje emancipacije
skine s dnevnog reda (ako se nešto dogodilo, onda je to upravo
suprotno: nepodnošljivo prisustvo tegoba je još jedan razlog da
se pokuša još jače). U ovom pogledu Adorno je nepokolebljiv:
„Nesmanjeno prisustvo patnje, straha i opasnosti zahteva da mi
sao koja ne može biti realizovana ne bude odbačena". Sada kao
i tada, „filozofija mora spoznati, bez ikakvog ublažavanja, zašto
166 Fluidni život
svet - koji bi mogao biti raj sada i ovde - može postati sam pakao
sutra". Razliku između „sada" i „tada" treba tražiti drugde.
Za Marksa je svet izgledao spreman da se pretvori u raj „tamo
i tada". Svet je izgledao spreman za momentalni zaokret, jer je
„mogućnost promené sveta sa dna prema gore' bila neposredno
18
prisutna". To više nije slučaj, ako je ikada i bio („samo se tvrdo-
glavošću i dalje mogu zastupati teze na način kako ih je Marks
formulisao"). Izgubljena je mogućnost pronalaženja prečice ka
svetu koji bi bio podesniji za život ljudi. Moglo bi se pre reći da
između ovog sveta ovde i sada i tog drugog sveta koji je blago
naklon prema humanosti i „okrenut korisnicima" nema više vid
ljivih mostova, bilo istinskih ili navodnih. Nema ni gomila spre
mnih da u stampedu pređu ceo most ako je to planirano, nema ni
vozila sposobnih da one koji to žele bezbedno prevezu na drugu
stranu. Niko ne može biti siguran u vezi s tim kako koristan most
treba osmisliti i gde na obali smestiti početak mosta koji bi do-
prineo nesmetanom i podesnom saobraćaju. Može se zaključiti
da mogućnosti nisu neposredno prisutne. Prema Adornovim re
cima, „duh" i „konkretni entitet" su se rastali i duh se može držati
realnosti samo izlažući se opasnosti i, na kraju, dovodeći time i
samu realnost u opasnost.
„Samo razmišljanje koje nema mentalnog utočišta, bez iluzi
je o unutrašnjem carstvu, koje priznaje gubitak svoje funkcije i
moći može možda na trenutak ugledati sliku poretka mogućeg i
nepostojećeg, gde bi ljudska bića i stvari mogli biti na svojim me-
stima koja im pripadaju." 19 „Filozofsko razmišljanje počinje onda
kada razmišljanje prestane da se zadovoljava poimanjima koja su
predvidljiva i iz kojih se ne pojavljuje ništa više nego što je tamo
unapred smešteno." 2 0 „Uostalom, razmišljanje i nije reprodukci
ja onoga što već postoji. Dokle god se ne prekine, razmišljanje
ima mogućnost u sigurnom posedu. Njegov aspekt nezasitosti,
kao i njegova averzija prema brzom i lakom zadovoljenju, odbija
da prihvati besmislenu mudrost rezignacije. Utopijski moment u
18 Adorno, Critical Models, str. 14.
19 Ibid., sir. 15.
20 ïbid.,stt. 128.
razmišljanju je jači u onoj meri ... u kojoj ne objektivizuje sebe

u utopiji i time sabotira njenu realizaciju. Otvoreno razmišlja
21
nje ukazuje na tačku van sebe." Adorno insistira na tome da
filozofija označava „odlučnu posvećenost intelektualnoj i realnoj
slobodi" i samo pod tim uslovom ona može, kao što i treba, da
22
ostane „imuna na sugestije da se održi status quo". Ne znam da
li je Adorno čitao Franca Rozencvajga, ali onaj ko je čitao obojicu
zasigurno je zapazio opcionu (mada samo opcionu) srodnost u
zaključcima ova dva mislioca, koja jasno pokazuje, uz sve razli
ke koje ih razdvajaju - razlike u rečniku, izvorima inspiracije, u
raspodeli težišta i „tematskim relevantnostima". Za Rozencvajga,
isto kao i za Adorna, „biti nerazumljiv za uobičajena shvatanja
23
je privilegija, čak i dužnost filozofije". Alternativa može jedino
biti „akutna apoplexia philosophica" koja suvereno vlada u aka
demskim krugovima - čak iako, ili baš zbog toga što je krajnji
cilj filozofije da uzdigne ljudski Lebenswelt do nivoa na kojem
nerazumevanje više neće biti njegova sudbina. 24
Adorno insistira na tome da „teorija izražava ono što nije
ograničenog duha" 2 5 - a uobičajena shvatanja to sigurno jesu, iz
svih onih već navedenih razloga, i mnogih drugih koje je defi-
nisao Adorno u svojim obimnim radovima. Praksa, a posebno
21 Ibid., str. 292-3.

22 Adorno i Horkheimer, Dialectic of Enlightement, str. 243.
23 Videti: Franz Rosenzweig, Understanding the Sick and the Healthy; A View
of the World, Man and God, prevod N a h u m Glatzer (Harvard University Press,
1999) str. 39,59.
24 Od te tačke sporazuma, međutim, putevi Rozencvajga i Adorna se razilaze.
A k o je za Adorna samosvesna filozofska arogancija (koja se oslobodila, štaviše
prekinula komunikaciju sa uobičajenim shvatanjem zamrznutim u kavezu po-
sledičnosti) stanje sine qua no« filozofske službe ljudskoj emancipaciji, za R o
zencvajga put do tog istog cilja vodi preko filozofske poniznosti: kroz biranje i
praktikovanje govora, dijaloga (sa uobičajenim shvatanjem, sa čime drugo?), pre
nego biranje „apstraktnog mišljenja" kao glavne strategije za kretanje napred:
„'Mislilac koji govori"' ne može ništa anticipirati: mora biti sposoban da čeka
jer zavisi od reči onog drugog: njemu je potrebno vreme... 'Mislilac koji govori'
nekome, i razmišlja za nekoga, nekoga ko nema samo uši već i usta".
25 Adorno, Critical Models, str. 263.

168 Fluidni život
praktičnost, najčešće predstavlja izgovor ili samoobmanu „hulja"

kao što je onaj „idiotski parlamentarac na Doreovoj karikaturi"
koji se ponosi time što ne vidi ništa dalje od tekućih zadataka.
Adorno praksi osporava tu visoku cenjenost koju joj obilato daju
glasnogovornici „pozitivističke" nauke i oni akademski profesio
nalni filozofi (velika većina njih, u stvari) koji se predaju njiho
vom teroru.
Praksa nije test istine, a kamoli konačan i ključni test; praksa je
prepreka, ili nadvožnjak na putu do istine. Praktičnost, neposred
nost posledica nekog delovanja, ne predstavlja legitimnu meru
snage neke teorije niti je pouzdan test njenog kvaliteta. Praksa
je taj autoritet izgubila onda kada je napustila neispunjene nade
i obećanja iz prošlosti, ostavljajući teoriju samu na bojnom polju
na kojem se vodi borba za očuvanje i spasenje tih nada i koja će
možda na kraju biti i dobijena.
Ne mislim da bi Adorno očekivao mnogo koristi za duh iz di
jaloga sa predmetom - i od trenutka kada su temeljno lišena svo
je subjektivnosti i nabijena u klimavu, lutajuću i bauljajuću masu
ljudska bića su svedena na stanje predmeta. Adorno je upozorio
svog starijeg prijatelja Valtera Benjamina na ono što je nazvao
„brehtovski motivi": nadanje da će „pravi radnici" spasiti umet-
nost od gubitka njene aure ili da će biti spašena „neposrednošću
kombinovanog estetskog efekta" revolucionarne umetnosti. 2 6 On
insistira na tome da „pravi radnici" ,,u ovom pogledu nisu u pred
nosti nad svojim buržoaskim antipodima - oni nose sve znake
sakaćenja tipičnog buržoaskog karaktera". I onda dolazi posled-
nja reč: čuvajte se od „pretvaranja naše neophodnosti" (odnosno
neophodnosti intelektualaca kojima „su potrebni proleteri za re
voluciju") ,,u vrlinu proletarijata kao što smo u stalnom iskušenju
da činimo".
„Svet želi da bude prevaren": Adornova direktna presuda zvu
či kao komentar Fojtvangerove tužne priče o Odiseju i svinjama
ili, s tim u vezi, priče Eriha Froma o „bekstvu od slobode", ili,
26 Videti Adornovo pismo Benjaminu od 19. marta 1936, u: Theodor Adorno

and Walter Benjamin Correspondence 1928-1940 (Harvard University Press,
1999), str. 127-33.
kao arhetip svih tih priča, Platonova melanholična spekulisanja o

tragičnoj sudbini filozofa koji nastoje da podele sa onima u peći
ni dobre vesti donete iz suncem obasjanog sveta. „Ljudi ne samo
da nasedaju na prevaru kao što poslovica kaže... oni priželjkuju
prevaru", „oni osećaju da bi im životi bili potpuno nepodnošljivi
kada više ne bi mogla da se računaju zadovoljenja kojih uopšte
27
i nema". Bezrezervno ga podržavajući, Adorno citira esej Si-
gmunda Frojda o grupnoj psihologiji: grupa „želi da se nad njom
vlada neograničenom silom: ona pokazuje ekstremnu sklonost
prema autoritetu: kako se Le Bon izrazio, ona je žedna pokorno
sti. Prvobitni otac je ideal grupe koji vlada egom, koji vodi ego do
28
mesta idealnog ega". On pripisuje izuzetan uspeh i neospornu
vladavinu „industrije" masovne kulture njenoj pronicljivosti u
posredovanju ka tom idealu: „Udovoljava se toj čežnji za 'čvrstim
tlom' koja oslikava infantilnu potrebu za zaštitom, pre nego želju
za uzbuđenjem. Element uzbuđenja očuvan je samo u ironiji...
sve nekako izgleda 'predodređeno'". 29
Ako „emancipacija", taj vrhovni cilj društvene kritike, ima
svrhu u „razvoju autonomnih, nezavisnih pojedinaca, koji sve-
sno procenjuju i donose odluke za sebe", 30 ona se suočava sa
ogromnim otporom „kulturne industrije", ali i sa pritiscima tog
mnoštva ljudi čije želje ta industrija obećava da će ispuniti - i to
i čini, varajući ili ne.
Prema tome, šta preostaje intelektualcima, čuvarima neispu
njenih nada i obećanja iz prošlosti, kritičarima sadašnjosti koja je
kriva što ih je zaboravila i ostavila ih neispunjenima?
Po opštem shvatanju, koje izgleda da je inaugurisao Jirgen
Habermas, i koje je osporavalo samo nekoliko Adornovih ana
litičara, i to relativno nedavno, Adornov odgovor na ova i slična
pitanja najbolje daje slika „poruke u boci". Ko god da je napisao
poruku, stavio je u bocu, zapečatio je i bacio u more, nije imao
27 Adorno, The Culture Industry, str. 89.

28 Ibid., sir. 119.
29 Ibid., str. 138.
30 Ibid., str. 92.
170 Fluidni život
pojma kada (i da li će ikada) boca biti primećena i koji bi je mor

nar (ako ijedan) izvadio; i da li bi taj mornar, nakon što bi otvorio
bocu i izvukao parče papira, bio sposoban i spreman da pročita
tekst, razume poruku, prihvati njen sadržaj i iskoristi je na način
na koji je autor poruke nameravao. U najboljem slučaju, on bi
mogao, po Marksu, Dixi et salvavi animam meam: autor je ispu
nio svoju misiju i uradio sve što je bilo u njegovoj moći da sačuva
poruku od nestanka. Nade i obećanja za koje on zna, ali za koje
većina njegovih savremenika nikad nije saznala ili su je radije za
boravili, neće preći tačku bez povratka na putu u zaborav; biće im
bar pružena šansa novog zakupa života. One neće umreti zajedno
sa autorom - barem neće morati da umru, kao što bi morale da
umru da se sam mislilac, umesto daje koristio hermetički zatvo
renu bocu, predao milosti talasa.
Kao što Adorno upozorava, i to iznova, „nijedna misao nije
imuna na komunikaciju, a kad bi se ona izrekla na pogrešnom
mestu i u pogrešnom dogovoru bilo bi dovoljno da se potceni
istina". 31 I tako, kada pričamo o komuniciranju sa akterima, sa
onima koji bi to želeli da budu, sa neuspelim akterima i sa onima
koji oklevaju da se pridruže akciji kada im dode vreme, „jer je
sada intelektualna, neprikosnovena elita jedini način pokazivanja
neke mere solidarnosti onima koji su siromašni. Takvo samona-
neto odvajanje nije, po Adornovom mišljenju, čin izdaje - to nije
ni čin povlačenja, niti potez snishodljivosti (a ovo je povezano:
„snishodljivost i razmišljanje da ni vi niste bolji je ista stvar", kao
što ističe sam Adorno). Držanje odstojanja, paradoksalno, jeste
čin angažovanja - u jedinom obliku koji može da se preuzme
u angažovanju na strani neispunjenih i izdanih nada: „Udaljeni
posmatrač je uključen koliko i aktivni učesnik; jedina prednost
ovog prethodnog jeste uvid u vlastitu uključenost i beskrajna slo
boda koja leži u znanju kao takvom".32
Alegorija „poruke u boci" podrazumeva dve pretpostavke: da
je postojala poruka prikladna da se zapiše i vredna napora da se
31 Theodor W. Adorno, Minima Moralia, prevod E. F. N. Jephcott (Verso, 1974),

str. 25.
32 Ibid., str. 26.
boca pošalje u more; i da onda kada se pronađe i pročita (u vreme

koje se unapred ne može definisati) poruka i dalje bude vredna
napora pronalazača da je otvori i prouči, primi i prihvati. U ne
kim slučajevima, kao što je Adornov, poveravanje poruke nepo
znatom čitaocu u nedefinisanoj budućnosti možda je poželjnije
nego slaganje sa savremenicima koji su viđeni kao nespremni ili
nevoljni da slušaju, a kamoli da shvate i zadrže ono što čuju. U
takvim slučajevima slanje poruke u neistraženi prostor i vreme
vrši se sa nadom da će njena snaga nadživeti njeno sadašnje za
nemarivanje i preživeti (prolazne) uslove koji su izazvali to zapo
stavljanje. Sredstvo „poruke u boci" ima smisla ako (i samo ako)
osoba koja joj pribegne veruje da su vrednosti večne, veruje da je
istina univerzalna i pomišlja da će brige koje trenutno aktiviraju
potragu za istinom i okupljanje u odbranu vrednosti istrajati. Po
ruka u boci je svedočanstvo prolaznosti frustracije i trajanja nade,
kao i neuništivosti mogućnosti i slabosti nedaća koje su prepreke
ka realizaciji. U Adornovom predstavljanju, kritička teorija je ta
kvo svedočanstvo - i to je garancija metafore poruke u boci.
Hajde da kažemo ovom prilikom i to da činjenica da je to ta
kvo svedočanstvo postavlja Adornovu kritiku oštro naspram „ra
dikalne misli" nihilističke struje u postmodernističkoj misli sa
kojom se previše često meša. Slažem se sa Žanom Bodrijarom,
najistaknutijim zagovornikom ove druge, da takva „radikalna
misao" nije ni dijalektička, niti svakako „kritika", a ja mislim da je
to tako zato što odbija i pretpostavke za čije prihvatanje od strane
Adorna njegova kritička teorija predstavlja živopisno svedočan
stvo. U Bodrijarovom programskom manifestu, 33 „radikalna mi
sao" odbija da se uključi u pregovaranje o značenju koje je suština
kritičke teorije; glavni ulog „radikalne misli" nije reinterpretacija
ili objašnjenje događaja već čin otpora protiv njene realnosti i va-
lidnosti misli, sa ciljem njenog objašnjenja. Oduzimanje ugleda i
degradiranje ovog drugog samo je puko preslikavanje u mišljenju
o „simboličnom uništenju" koje taj „događaj" ovekovečuje. „Ra
dikalna misao" nije rođena iz filozofske sumnje ili iz frustrirane
33 Videti: Jean Baudrillard, Power Inferno (Galilée, 2002), str. 24-5, i: La Pensée
radicale (Sens & Tonka, 2001), str. 8-9.
172
Fluidni život
utopije. Ona čitavim putem ide prema preispitivanju sveta, uklju

čujući njegovu utopijsku kritiku i filozofiju koja se javlja iz pra
znine koja ih razdvaja. Praktičari radikalne misli u Bodrijarovom
tumačenju „san o svetu u kome se svako spontano smeje kada
neko kaže 'ovo je tačno', 'ovo je stvarno'". U takvom svetu, može
mo reći, vreme je zaustavljeno, a pitanja trajnosti i prolaznosti su
beznačajna, isto kao što je i potez puštanja boce u more.
Sporno je da li je poredenje sa „porukom u boci", kratak opis
Adornovih stvarnih namera i delà, više nego pokušaj da se, uz
pomoć metafore, shvati smisao razbacanih programskih odraza.
A pogotovo je tako kada dođe do evaluacije karijere posle pro-
gnanstva Frankfurtskog instituta i njegovog priznatog duhovnog
vođe, nakon njihovog „dolaska kući" iz mračne periferije američ
kog akademskog establišmenta u jarko osvetljeni centar nemač-
kog, a vrlo brzo i evropskog intelektualnog života; to jest, tokom
jedinog vremena u Adornovom životu kada su kritičkim teoreti
čarima bile ponuđene pozicije moći i materijalni resursi koji su
im omogućavali da počnu praktikovati ono što je njihova teorija
preporučivala kao njen najpoželjniji sadržaj. Kao što su Adorno i
Horkhajmer razmišljali, u svom američkom prognanstvu,„istori-
ja starih religija i škola, kao i istorija modernih partija i revolucija
uči nas da je cena opstanka praktično angažovanje, transforma
cija ideja u dominaciju". Horkhajmeru, kao rektoru u Frajburgu,
i Adornu, kao načelniku vaskrsnulog Instituta, data je šansa za
takvu transformaciju.
Neki uticajni radovi, koji su retrospektivno potvrdili presudu

koju su doneli buntovni studenti iz 1968. godine, potvrđuju da
se Adorno prilično dobro snašao u novoj situaciji, obuzet više
dominacijom i njenim administrativnim instrumentima nego sa
oporavkom i očuvanjem čistoće ideja. On i Horkhajmer, sugeri-
sano je, stopili su se u „establišment" manje-više glatko i uz malo,
ako i toliko, oklevanja i neodlučnosti (na šta god da se odnosi
taj previše korišćen i pogrešno korišćen naziv), potvrđujući tako,
iako možda nenamerno, Adornova ponavljana upozorenja o ap-
sorbujućoj snazi administracije, koja je u stanju da preoblikuje
po sopstvenom liku čak i najupornije suprotstavljanje. Nedavno,
međutim, dosta različita verzija Adornove/Horkhajmerove ulo

ge u posleratnoj Nemačkoj zadobijala je uticaj među Adornovim
učenicima: priča verzije kritičkih teoretičara o „dugom maršu
kroz institucije", o čvrstom, metodičkom i istrajnom naporu da se
iskoristi njihov novostečeni prestiž i autoritet u svrhu izvlačenja
postojećih akademskih institucija i generalno intelektualnog mi
ljea iz njihove konzervativne obamrlosti i njihovog približavanja
kritičkoj misli i gostoprimljivosti za dugoročne poduhvate koje je
kritička teorija podrazumevala.
U pomenutom sporu, gde je jasno da postoji tema za istoriča-
re - da joj se posvete i rese je - meni, nažalost, nedostaje znanja
da bih zauzeo stranu. Umesto toga, razmotriću sadržaj „poruke
u boci": saveta koje posthumno mogu preuzeti intelektualci naše
generacije iz Adornovih spisa (to jest, da se prisetimo generacije
koja se podudara sa erom opisanom u drugoj od dve prethodne
priče), a relevantnost toga govori o izazovima i zadacima sa koji
ma se ova generacija, pa tako i njeni intelektualci, suočava.
Hajde prvo da primetim da nijedna od dvostrukih optužbi
koje je gotovo pre dva veka izrekao Karl Marks protiv prestonice
- njene štetnosti i njene moralne nepravde - nije izgubila svoju
aktuelnost. Samo se promenio obim štete: obe su do sada stekle
planetarne dimenzije. A takav je slučaj i sa tim groznim zadatkom
emancipacije, čija hitnost je podstakla uspostavljanje Instituta u
Frankfurtu pre više od pola veka i nastavila da usmerava njegov
rad.
U svom nedavno objavljenom istorijskom radu o „kulturnoj
promeni" u brigama američkih i britanskih intelektualaca, Majki
Dening citira Terija Igltona na sledeći način: „Ako je levica 1930-
ih godina [u smislu intelektualaca levičara] potcenjivala kulturu,
levičari postmoderne su je precenjivali" - da bi onda prigovorio
kako nije reakcija na „potcenjivanje" ta koja je uzrokovala prvo
bitni preokret „kulturne promené", niti je reakcija na „precenji-
vanje" bila ta koja je podstakla trenutne promené „postkulturnih
radova", već činjenica da je prošao „istorijski trenutak" trojnog
cepanja na planeti (trenutak koji je učinio mogućom „kulturu"
174 Fluidni život
34
„kulturnih studija"). Svet je taj koji se promenio; doba prvih,
drugih i trećih svetova je prošlo, oslobađajući mesto za „trenutak
globalizacije", a preusmeravanje naučne pažnje i rezultirajuća te
oretska promena samo su sledili ta zbivanja. Upravo taj trenutak,
po Deningovom mišljenju, nosi najveću odgovornost za trenut
nu promenu interesa od pitanja „kako su narodi" (nacije, etničke
grupe, rase, itd.) „stvorene"; i za pomeranje od kritike „državnih
ideoloških aparata" i „kulturnih industrija" do beleženja „pojave
globalne kulture", do „transnacionalne kulturne kritike" i do no
vog vokabulara „hibridnosti", „meleza" ili „dijaspore".
Treba ipak da kažem da je rastuća „transnacionalna" učena
elita, sve više agresivno i otvoreno ekstrateritorijalna klasa stva
ralaca simbola i manipulatora simbolima, ta koja stoji na početku
„globalizacije" - taj skraćeni opis za istinsko ili navodno, poste
peno, a ipak nemilosrdno slabljenje većine teritorijalno fiksiranih
razlika i zamenu teritorijalno definisanih grupa i asocijacija elek
tronski posredovanim „mrežama", koje zanemaruju fizički pro
stor i beže iz stiska mesta i lokalno ograničenih suvereniteta. I,
hajde da kažem da je učena elita ta koja prvenstveno oseća svoje
sopstveno stanje kao „transnacionalno" i da je ta vrsta iskustva
ona koju pokušava da reprocesuira u ideju „globalne kulture", uz
„hibridizaciju" kao svoj dominantan trend: slika koju manje mo
bilni ostatak čovečanstva teško može usvojiti kao odgovarajuće
predstavljanje svojih sopstvenih svakodnevnih realnosti.
Ovo je, bez sumnje, prvobitni preokret - iako uglavnom u druš
tvenoj lokaciji, ambiciji i funkciji učene elite. Koliko god da su se
promenile na putu od planete „sa tri sveta" do „trenutka globali
zacije", trenutno prestrojavanje interesa u proučavanju kulture je
sve, samo ne iznenadno; pripremljeno je i začeto mnogo pre naja
ve dolaska globalizacije. Njegovi koreni mogu se nazreti u novoj
levici šezdesetih, kada je njihov interes bio, da citiram Deningovu
odličnu frazu, „kako izmisliti marksizam bez klase".
I, da dodam: marksizam bez istorijskogfaktora; marksizam bez
većine najizrazitijih marksističkih uverenja - da svako istorijsko
doba proizvodi glasnika sopstvene revolucionarne transformaci-
34 Videti: Michael Denning, Culture in the Age ofTheree World (Verso, 2004).
je. Nije samo proletarijat bio taj koji je bio otpisan kao izgubljeni
cilj i izrečeni oproštaj. Njegov odlazak je ostavio intelektualni dis-
kurs samo u društvu onoga što je ostalo od „opštih intelektuala
ca", nekada zaduženih zadatkom lociranja, prosvetljivanja i usme-
ravanja izvršilaca istorijske promené - zadatak za koji „pristrasni
intelektualci", pozvani od strane Mišela Fukoa i njegovih brojnih
sledbenika da ih zamene, nisu bili voljni niti zainteresovani da se
obavežu. Dogovor između „intelektualaca" i „ljudi", koje su oni
nekada preuzeli da uzdignu i uvedu u istoriju, je raskinut - ili
bolje opozvan, jednoglasno kao što je bio i najavljivan na pragu
modernog doba. Potomci intelektualaca prošlih vremena, znaju-
ća elita, koja je učestvovala u „secesiji zadovoljnih", sada ulaze u
svet veoma različit, koji se ne preklapa sa mnogim i različitim
svetovima u kojima su život i izgledi (ili njihovo odsustvo) „ljudi"
zaštićeni i zaključani.
A ipak...
Marksova kritika prekomernih ljudskih cena kapitala oslobo
đenog od političkih i etičkih stega bila je započeta na pragu ere
izgradnje nacionalne države. Pre te ere, podređenost ekonomske
aktivnosti širokom spektru ljudskih potreba i opšteprihvaćenih
standarda uljudnosti i fer igre bila je praktikovana na nivou lo
kalne zajednice i održavana sličnim lokalnim institucijama kao
što su opštine, imanja, parohije i zanatska udruženja. Do kraja
osamnaestog veka, svi ovi elementi režima, koji su brzo nazvani
ancien, bili su izloženi naporima za koje nisu bili spremni i nisu
bili u stanju da ih izdrže. Bili su u stanju naprednog truljenja i nisu
više bili sposobni za delotvornu kontrolu. Iznad lokalnog nivoa
i njegovih sve nemoćnijih institucija, nov „društveno ekstrateri-
torijalni" prostor pojavio se iz ograničenja lokalnih vlasti - a još
uvek nije bilo drugog autoriteta voljnog i sposobnog da preuzme
kontrolu obrazaca ljudskih odnosa i pravednosti ljudskih razme-
na. Neposredni ishod takve emancipacije ekonomske aktivnosti
iz bilo kog kriterijuma osim profitabilnosti i po bilo kojoj svrsi
osim umnožavanja profita bio je jedinstveni uspon proizvodnje i
akumulacije bogatstva, ali takođe i oštra i nasilna polarizacija ži-
176 Fluidni život
votnih standarda, brzo rastuća količina „potrošenih ljudi" (višak,

prekomeran i nefunkcionalan, i zbog toga isključen iz društva
nosilaca ljudskih prava kojima je osporeno ljudsko dostojanstvo),
ubrzao je devalvaciju i naknadno izumiranje običajnih načina za
rađivanja za život; sve to je pridodato brzoj i nemilosrdnoj dezin
tegraciji uobičajenih bezbednosnih mreža istkanih od ljudskih
veza, obaveza i posvećenosti. Razmontiranje/onesposobljavanje
postojećih društvenih mehanizama normativnih odredbi bilo je
prihvaćeno od strane preduzetnika kao trijumf slobode nad eko
nomski besmislenim i tako „retrogradnim" ograničenjima. Oni
koji su izvukli deblji kraj ove „velike transformacije" videli su ovo
prvo kao gubitak bezbednosti.
Ono što je Marks (i ne samo Marks) video kao predznak i pre-
dosećanje postkapitalističkog poretka, poretka koji bi učinio slo
bodu univerzalnom imovinom umesto privilegij om nekolicine i
početnim znakom predstojeće pobune eksploatisane mase protiv
konkretnog kapitalističkog oblika neslobode, može se retrospek-
tivno videti kao iskren i očajnički, a opet kao neprikladan i nesre-
ćan pokušaj da se „zaustavi struja i truljenje"; kao rasute, nefoku-
sirane manifestacije otpora protiv osporavanja običajne bezbed
nosti, protiv nove neizvesnosti društvenog položaja i izgleda za
opstanak, protiv prisilnog izbacivanja iz mreže ljudskih veza koje
su garantovale život viđen kao pristojan u skladu sa prihvaćenim
standardima - ukratko, protiv „duplog udarca" pretnje opstanku
i osporavanja dostojanstva. Nemir je bio potpaljen gubitkom bez
bednosti - to nije bio frustrirani skok do slobode.
Bezbednost koja je izostala i koja je bolno nedostajala bila je

ta koja je inspirisala otkriće i razvoj sindikata, prijateljskih dru
štava i potrošačkih udruženja, uz obećanje povratka izgubljene
sigurnosti uz pomoć drugih, a ne tradicionalnih sredstava koja
podupiru potraživanje legitimiteta i pokornosti od strane rastuće
nacionalne države. Dugačko i konačno pobedničko napredova
nje moderne nacionalne države bilo je potkrepljeno fabričkim
računima koji su ograničavali dosadašnje nesprečene slobode
pravljenja profita, kulminirajući u uspostavljanju „socijalne drža
ve", to jest zajedničkog osiguranja za pojedinačne ili kategorijalne
nesreće.
To poglavlje moderne istorije je završeno; međutim - barem

u delu planete gde su projekti emancipacije u Adornovom na-
sleđu zapisani i stavljeni u boce. U ovom delu sveta, „nacionalna
država" i njen metod rešavanja problema stvorenih prinudnom
proizvodnjom potrošene nejednakosti i poniženja, te endemske
tendencije i obeležja tržišne ekonomije koju vodi kapital, završio
je svoju priču. Kapital i tržište robe sada su se pomerili u novi
društveni ekstrateritorijalni prostor, smešten dosta iznad domena
suvereniteta nacionalnih država i tako izvan dohvata njihovog
kontrolnog/balansirajućeg/ublažavajućeg kapaciteta - sa nacio
nalnim državama bačenim na deblji kraj tog procesa kapitalne
globalizacije, na mesto slično onom koje su zauzele lokalne vlasti
na početku izgradnje nacionalne države. Sada je red na nacio
nalne države da budu optužene za stvaranje „ekonomski nera
zumnih" i tako retrogradnih ograničenja ekonomske aktivnosti
i da budu pritisnute ili primorane na predavanje svih prava i na-
mera političkog mešanja u stvari vezane za globalni tok kapitala
i robe.
Društveni ishodi te druge emancipacije - ovog puta na izra-
njajućem planetarnom nivou - su takode upečatljivo slični onim
zabeleženim na nivou izranjajućih nacionalnih država pre dva
veka, tokom privremenog perioda koji je razdvajao oslobođenje
od biznisa i lokalna/zajednička ograničenja od njenog zatvara
nja u okvir novih odredaba, upravljanih i sprovođenih od strane
političkih institucija nacionalne države. Za veliku većinu stanov
nika planete ukupna suma trenutnih transformacija (pod šifrom
„globalizacije") rezultira oštrim pogoršanjem njihovih životnih
uslova - ali, iznad svega, rezultira dolaskom jedne nepoznate ne
sigurnosti postojanja, ili nesigurnosti u novoj i nepoznatoj formi
lišenoj ranijih rutinskih odbrambenih mehanizama i lekova. Da
ponovo iskoristimo prikladan izraz Pjera Burdjea: na svom de
bljem kraju, jednostrana globalizacija, ograničena na poslovne
poduhvate, prvenstveno se percipira kao gubitak kontrole nad
sadašnjicom i nesposobnost predviđanja šta budućnost može do-
neti, a time i nesposobnost osmišljavanja sredstava za dovođenje
budućnosti pod kontrolu. Apeli za više slobode, predstavljanje
178 Fluidni život
slobode kao univerzalnog veka za sve sadašnje i buduće bolesti, i

zahtevi za demontiranjem i uklanjanjem s puta rezidualnih ogra
ničenja, koja sputavaju kretanje onih koji očekuju da će dobro
iskoristiti to što su u pokretu, sve više i više sumnjivo nalikuju na
ideologiju globalne elite u nastajanju. Oni potpuno ignorišu osta
tak stanovništva planete i brzo se pretvaraju u glavnu prepreku
polilogu na planetarnom nivou.
Možemo se zapitati šta bi čitaoci mislili o Adornovoj poruci
iz boce da je ona nekim slučajem dospela do južnih mora, obala
subsaharske Afrike ili obala Azije... Da li bi je razumeli? I ako
bi je razumeli, zar je ne bi shvatili kao još jednu uvredu ili mož
da nagoveštaj da neprijatelj planira još jedan napad? Da li bi bili
u stanju i da li bi imali vremena i strpljenja da ih razdvoje od
poruka koje se svakodnevno guraju kroz medijske satelite odoz
go - poruke o kojima je govorio Osama Siblani, izdavač arap-
sko-američkih novina kada je u oktobru 2 0 0 1 . godine pisao da
su „Sjedinjene Američke Države [čitaj: bogata manjina planete]
odavno izgubile rat na polju odnosa sa javnošću u muslimanskim
zemljama [čitaj: ugnjetavana većina planete]... Ne bi im pomoglo
ni da im je prorok Muhamed vodio odnose sa javnošću". 35 Pred
stavnici za štampu bogatog sveta neumorno se žale da ne mogu
„da prenesu svoju poruku". Teško i da će moći, imajući u vidu da
su masovna privatizacija i deregulacija, koju su promovisali pod
okriljem te poruke, proizveli, da citiram koncizni sadržaj Naomi
Klajn, „vojske odbačenih ljudi, čije usluge više nisu potrebne, čiji
su životni stilovi otpisani kao 'zastareli', čije osnovne potrebe nisu
ispunjene". 36
Sva ova odvajanja ne samo da postavljaju pitanje etičke od

govornosti za manje, srećnu većinu ljudskih vrsta; oni uteruju
u „program emancipacije" novo i jedinstveno spajanje etičkih
principa i interesa za opstanak - združeni, zajednički opstanak
(kao što bi to Kant nazvao) allgemeine Vereinigung der Menscheit,
univerzalno sjedinjenje ljudske vrste. Uslovi koji su potrebni da
35 Citat iz: Sheldon Ramptona i John Staubera, „Trading on fear", Guardian

Weekend, 12. jul 2003.
36 K l e i n , Fences and Windows, str. xxi.
bi se osigurao ljudski opstanak (ili barem povećala njegova vero-

vatnoća) više nisu razdvojivi i nije ih moguće lokalizovati. Naša
sadašnja nesreća i sadašnji problemi u svim svojim brojnim obli
cima i ukusima imaju planetarne korene i zahtevaju planetarna
(ako bilo koja) rešenja.
I nijedno ostrvo, čak i ono toliko veliko da polaže pravo na
status kontinenta, ne može tražiti istinsku autonomiju na punoj
planeti - poruke emancipacije treba da budu čitljive mornarima
koji plove svim morima i okeanima planete, da bi imale šansu za
radikalni efekat. Isto kao što uzrok ljudske emancipacije ne može
biti efektivno tražen i branjen u jednoj zemlji, ili grupi zemalja,
nesvestan i ravnodušan na ono što se dešava izvan njihovih pa
žljivo (a opet neefikasno) čuvanih granica, isto tako nije dovoljno
adresirati poruku izabranoj i slično ograničenoj publici. A opet,
čini se daje tako adresirana; ne zato što se čuva u tajnosti od dru
gih potencijalnih čitalaca (nijedna poruka ne može dugo ostati
tajna na planeti ispresecanoj informativnim autoputevima), već
zato što je sklona da to ignoriše, iako svetski trijumf „modernog
načina života" znači da je težnja da se odredi dnevni red sada
možda univerzalni, planetarni fenomen; pitanja koja zahtevaju
više mesto na takvom dnevnom redu ostaju teritorijalno različita
kao i ranije (ili čak i više) - isto kao što su različite i posledice
globalizacije.
Iako su svi stanovnici planete, da tako kažem, na istom bro

du, sa tačke gledišta svojih izgleda za opstanak (pošto je njihov
jedini izbor između zajedničkog plovljenja i zajedničkog potapa
nja), njihovi neposredni zadaci, a time i njihova željena odredišta
oštro se razlikuju, čineći da delovanja i svrhe koje ih prožimaju
uz škripu iskoče iz ležišta - stvarajući antagonizme tamo gde je
solidarnost imperativ dana.
Adornova ideja - zadatak kritičke misli „nije očuvanje proš
losti, već iskup nada prošlosti" - nije izgubio ništa od svoje ak-
tuelnosti. Ali upravo zbog te trajuće aktuelnosti, kritička misao
iziskuje stalno ponovno osmišljavanje da bi ostala ravna svom
zadatku. Kao ranije, nada nailaska na prihvatljivu ravnotežu iz
među slobode i bezbednosti, dvaju ne neposredno kompatibilnih,
180 Fluidni život
ali podjednako važnih, sine qua non uslova ljudskog društva, tre
ba da se postavi u centar napora ponovnog osmišljavanja. Medu
nadama prošlosti koje treba hitno da se iskupe, one očuvane u
Kantovom Ideen zur eine allgemeine Geschichte in weit-bürgerli
che Absicht mogu sa pravom tražiti status metanade: nade koja
čini sva nadanja mogućim.
Dovoljno je da pogledamo širom planete da bismo shvatili ka
kav je ovo težak zahtev i kako je visoko brdo na koje treba se
popne u predstojećim borbama.
Ali naoružani - blagosloveni ili prokleti - jezikom, tom čud
novatom rečcom „ne", tom deklaracijom osporavanja, odbijanja
i odbacivanja koja izdiže nas, ljudska bića, iznad spoznaje naših
čula i razdvaja pojave od istine, i tim, na sličan način bizarnim
(kada o tome razmislimo), budućim vremenom koje nas vodi
izvan domena neposrednog i datog, mi, ljudska bića, ne možemo
prestati da zamišljamo kako stvari mogu biti različite od ono
ga kakve su sada. Jednostavno ne možemo za stalno prihvatiti
„ono što jeste", jer ne možemo shvatiti šta to „jeste", a da se ne
postavimo iznad toga. Mi postavljamo nezgodna pitanja „onome
što jeste", koja iziskuju objašnjenje i opravdanje. Očekujemo od
stvari da se menjaju - i rešeni smo da ih menjamo. Kako male,
tako i velike stvari.
Naoružani - blagosloveni ili prokleti spoznajom dobra i zla,
nama, ljudskim bićima, se sudi i mi sudimo o tome šta se dogodi
lo i šta smo učinili ili od čega smo odustali. Postavljamo „trebalo
bi" na stolice porote, a ono što jeste na mesto optuženog. Vodimo
sa sobom (u nama) predsedavajućeg sudiju (poznatog pod ime
nom „savest") gde god da idemo i šta god da radimo. I verujemo
da donošenje presude ima smisla: ona ima snagu da promeni nas
i svet koji nas okružuje - nabolje, ili barem manje loše.
Isto tako neizbežno, kao što spoj kiseonika i vodonika daje
vodu, nada je začeta kad god dođe do susreta imaginacije i mo
ralnog osećaja. Kao što je Ernst Bloh to nezaboravno rekao, pre
nego što je homo sapiens, stvorenje koje misli, čovek je stvorenje
koje se nada. Ne bi bilo teško pokazati da je Emanuel Levinas
mislio upravo isto kada je insistirao na tome da etika dolazi pre
ontologije. Baš kao što spoljni svet mora dokazati svoju nevinost
na sudu etike, a ne obrnuto, nada ne priznaje niti treba da prizna
jurisdikciju „onoga što samo jeste". Realnost je ta koja mora obja
sniti zašto nije uspela da se podigne do standarda uljudnosti koje
je odredila nada. Pravljenje mapa utopije, koje je pratilo rođe
nje moderne ere, išlo je lako onima koji su ih crtali: oni su samo
popunjavali prazna mesta ili preslikavali ružne delove u mreži
javnog prostora čije je prisustvo bilo uzimano zdravo za gotovo
i koji nisu smatrani problematičnim. Utopije, predstave dobrog
života, bile su činjenično društvene, pošto značenje „društvenog"
nikad nije dovođeno u pitanje - ono još nije postalo „suštinski
sporno pitanje" kao što je danas, nakon neoliberalnog puča. Pita
nje ko bi realizovao planove i predsedavao transformacijom nije
predstavljalo problem: despot ili republika, kralj ili narod. Jedan
ili drugi bili su čvrsto na svom položaju i činilo se da samo čekaju
prosvetljenje i znak da počnu da deluju. Nije ni čudo da je javna
ili društvena utopija pala kao prva žrtva te dramatične promené
kroz koju danas prolazi javna sfera. Kao i sve drugo što je neka
da bilo bezbedno smešteno u toj sferi, utopija je postala lovina i
plen usamljenih lovaca; jedna od mnogih vrsta plena osvajanja i
aneksije javnog od strane privatnog. Grandiozna društvena vi
zija se podelila na mnoštvo privatnih, izrazito sličnih, ali nikako
komplementarnih kovanica. Svaka je skrojena po meri potrošač
kog blaženstva - sa svrhom, kao i sve potrošačke radosti, krajnje
individualnog uživanja, čak i kada se to obavlja u društvu.
Da li javni prostor još jednom može postati mesto trajnog an-
gažovanja, osim mesta za povremene i prolazne susrete? Prostor
za dijalog, diskusiju, sučeljavanje i slaganje? Da i ne. Ako je ono
što se smatra „javnim prostorom" javna sfera, koju servisiraju re
prezentativne institucije nacionalne države i koja je povezana s
njima (kao što je bio slučaj tokom većeg delà moderne istorije),
odgovor je verovatno ne. Ta posebna vrsta javne scene lišena je
većine svojih oruđa i sredstava koji su joj omogućavali da održi
dramu postavljenu u prošlosti - i čak da je stara oprema ostala
netaknuta, teško da bi bila dovoljna da posluži novim, sve masiv -
nijim i složenijim produkcijama sa milionima likova i milijarda-
ma statista i posmatrača. Te javne scene, prvobitno napravljene

u političke svrhe, za naciju i državu, ostaju tvrdoglavo lokalne -
dok se savremena drama igra širom čovečanstva, pa je time izra
zito i glasno globalna. Da bi bio pouzdan, odgovor „da" iziskuje
nov i globalan javni prostor: politiku koja je istinski planetarna
(što je različit termin od „internacionalna") i iziskuje pogodnu
planetarnu scenu. I istinski planetarnu odgovornost: priznanje
činjenice da svi mi koji delimo planetu zavisimo jedni od drugih
danas i sutra, da ništa što radimo ili što ne uspemo da uradimo
ne može ostati bez uticaja na sve druge, i da niko od nas ne može
više tražiti i naći privatno sklonište od oluja koje mogu nastati u
bilo kom delu planete. Logika planetarne odgovornosti je, bar u
principu, usmerena ka suočavanju sa globalno generisanim pro
blemima direktno - na njihovom sopstvenom nivou. Ona proi-
stiče iz pretpostavke da trajna i istinski efikasna rešenja za pro
bleme cele planete mogu biti pronađena i stvorena samo putem
preoblikovanja i reforme mreže globalne međuzavisnosti i inte
rakcije. Umesto da cilj bude lokalno ograničavanje štete i lokalne
koristi izvedene iz kapricioznih i nasumičnih talasa globalnih
ekonomskih sila, treba stvarati novu vrstu globalnog okruženja u
kojem putevi ekonomskih inicijativa bilo gde na planeti više neće
biti ćudljivi i vođeni samo trenutnim dobicima, bez usmeravanja
pažnje na propratne efekte i „kolateralne žrtve", i bez pridavanja
značaja društvenim dimenzijama ravnoteže između cene i do
bitka. Ukratko, da citiramo Habermasa, „ta logika cilja na razvoj
'politike' koja može da se nosi sa globalnim tržištima". 3 7
Osećamo, nagađamo, promišljamo šta treba činiti. Ali ne mo

žemo znati oblik i formu koju će to na kraju zadobiti. Međutim,
možemo biti prilično sigurni da oblik neće biti poznat. Biće razli
čit od svega na šta smo navikli.
37 Jürgen Habermas, The Postnational Constellation: Political Essays, prevod

Max Pensky (Polity, 2001), str. 109.
Indeks
A Benjamin, Valter 168

bezbednost 9,21,48-49,85,87,
Abrahams, Šarlota 105 162,164
Adato.Kiku 132,138,139 Blekburn, Simon 127-128
Adorno, Teodor 69,70,72,74, Bloh, Ernst 180
161-162,164-173 Bodrijar, Žan 171
Akuf.Dan 136 Borg, Karmel 147
Alberti, Leon Batista 159 Boukot.Oven 135
Altejd, Dejvid, L., 86 Braun-Vega 82
Anderson, Prisila 134 Breht, Bertold 74,155
Angelis, de Tori 139 Brendan, Bernard 126
Anil, Žan 51 Brodski, Džozef 15
Arent, Hana 71-72, 74,155-156 Burdje, Pjer 44,150,153,162,
Atal.Žak 12 177
autentičnost 27
autonomija 50 Burstin, Džej, D., 64
autonomno društvo 24
D
B Dejvis, Džozef, E., 138
Dening, Majki 173
Barton, Laura 157
detinjstvo 124,132-133,137
BedburLSkot 138
Diken.Bulent 90
Belok,Hilari 143
DiLorenzo.T. ]., 120
184 Indeks
Dirkem.Emil 32,102 H
Donkersged, van Elbert 88
društvo potrošača 47,62,101, Habermas, Jirgen 169,182
122-123,134 Hajdeger, Martin 30,41
društvo proizvođača 109 Harmsfort, Suzan 100
Dufor, Deni-Robert 134 Hegel,G.VF., 30
Džojs, Džejms 164 heroji 56-57,60-62,65
hibridnost 12,40,44,174
E Hil.Amelija 125
Hjum, Dejvid 156
egzil 164
Hogan.Fil 107
Elen, Barbara 124
Hol, Piter 94
Elin.Nan 90 homo eligens 45,144
elite 40,42,50,145,174,178 homo sacer 122
emancipacija 28,38,165,169, Honigsbaum, Mark 127
173,175,177-179 Horkhajmer, Maks 172
Eshil 63
I
F
identitet 11,15,17,34,38-50,45,
Fišer, Endi 105
107,138
fitnes 18,113
Iglton.Teri 173
fluidna modernost 9,65,82
Ilič, Ivan 100
Frejn, Brus 89 imaginarna zajednica 31
Frojd, Sigmund 169 individualizacija 36
From, Erih 168 individualizovano društvo 34
Fuko,Mišel 175 individualnost 26,28,30,32-34,
fundamentalizam 38
37-38,41-42,162
Ingram, Ričard 39
G
intelektualci 164,168,173,175
Gaitanas, Apostolas 157 isključenje 85
Galvin, Danijel 157
Gej, Piter 156 J
Gejts.Bil 12
javnost 49,59,76-77,108,111,
Ginjon, Šari 28
128,144,152
Grem, Stiven 86
Jonas, Hans 75
Grosberg, Lorens 130
Indeks 185
K Moilanen, Raili 148

Morgan, Luis, H., 97
Kalvin, Italo 13 Mos, Džordž, L., 57
Kaner.Alen 139 multikulturalizam 42
Kant, Imanuel 178
Kari.Hejzel 100 N
Kartner-Morli, Džes 106
narcizam 162
Kastorijadis, Kornelijus 24
neizvesnost 12,47,104,115,119,
Kerol, Luis 34
150
Klark, Čarls 38
nesigurnost 86,91,94,119,144,
Klein, Noami 77,108,178
162,177
Kolakovski, Lešek 144
Noulton, Brajan 153
Kuk, Alisier 110
novi početak 10
Kuk, Tomas Danijel 134
kultura 15,41-42,44,60,67,
P
69-70,72-73,76,78-79,
88,110 Parsons, Talkot 73
patriotizam 58
L Pior, Majki 157
Platon 169
Langer, Beril 136
potrošački sindrom 78,103,107
Leblou, Viktor 105
potrošačko telo 110,112
Levinas, Emanuel 180
potrošačko tržište 74,116,139
Liotar, Žan-Fransoa 132
praksa 76,168
M prijateljstvo 133
pripadanje 14,41,114
majčinstvo 124,125 progres 18
Majo, Piter 147
Makluan, Maršal 88 Prosvetiteljstvo 70,156
Maknil, Džajms, U., 137
Marfi, Brajan 91
R
marketizacija 108 Rajhen, Diminik Simon 150
Marks, Karl 30,39,50, 58,165- Redfild, Robert 88
166,170,173,176 Reding, Vivij en 147
Marsden, Džon 131 Rider, Džon 37
Mening, Džonatan 96 Riker, Pol 29,41
Miloš, Česlav 164 Rodžers, Ričard 93
Mišo, Iv 79 Rorti, Ričard 22,36
Mizes, Ludvig von 119 Rozencvajg, Franc 167
186 Indeks
S V
Sabel, Carls 157 Vajld.Oskar 69
Sači, Čarls 77 Valdes, Manola 81
Sahaj, Andrej 15 Vejn, Kenet 147
Sarkozi, Nikola 122 veze, ljudske 138
Sartr, Žan-Pol 41 Vilelj.Zak 79
Senet, Ricard 12,45,157 Vojćehovski, J., 145
Seret.Rej 87 Vulf.Tom 79
Siblani, Osama 178
Sibruk, Džeremi 32 z
sigurnost 48,87,162,176
Singer, Isak Baševis 164 zaboravljanje 81
Skor, Džulijet, B., 137
sreća 129,158
Ž
Stasjuk, Andrej 78 Žirar, Rene 54-55
St. Džordž, Kris 131 Žiro, Suzan Seri 151
žrtve 51,54-56,59,62-64,119,
165,182,
š
Sic, Alfred 41,102
Šiling, Kris 110
Šo, Džordž Bernard 76
Šor, Kin 89
Štajner, Džordž 78
Švarcbek, Čarls 131
T
Tarner, Brajan 110
terorizam 86,119
Tomas, Lisa 145
Tompson, Tomi 119
trajanje vs. brzina 16
U
učenje 9,81,143, 146, 148-149,
151
Urbonas, Gediminas 83
utopija 181

Zygmunt Bauman Fluidni Zivot PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Zygmunt Bauman Fluidni Zivot PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Za izdavača: Nikola Janković

Glavni urednik: dr D u š a n Marinković

Copyright © Polity Press and Zigmunt Bauman 2005

Izdavač se posebno zahvaljuje profesoru Zigmuntu Baumanu

Štampa: Art Print, Novi Sad

Mediterran Publishing d.o.o.

First published in 2005 by Polity Press

Uvod: O životu u fluidnom modernom svetu 9

1. Pojedinac pod opsadom 25

i od heroja do poznate ličnosti 53

3. Kultura: neobuzdana i nekontrolisana 67

4. Traženje skloništa u Pandorinoj kutiji,

ili strah, bezbednost i grad 85

5. Potrošači u fluidnom modernom društvu 99

Potrošački život 101

Potrošačko telo 110

Potrošačko detinjstvo 124

6. Učenje hodanja po živom pesku 141

7. Misao u mračnom vremenu

U klizanju po tankom ledu,

„Fluidni život" i „fluidna modernost" su blisko povezani. „Flu­

lih događaja sa ciljem predviđanja budućih trendova postaje još

1 Videti: Observer Magazine, 3. oktobar 2004.

partneri veoma često žele i nastoje da ih okončaju, i prema tome

„Kreativna destrukcija" je način toka fluidnog života, ali ono

Oni uporno nastoje, iako sa različitim uspehom, da slede

2 Jacques Attali, Chemins de sagesse. Traité du labyrinthe (Fayard, 1996), str.

D o k tečete kao voda... brzo se krećete, nikad se ne opirući struji, nikad ne

Suočeni s takvim igračima, preostali učesnici u igri, a posebno

3 Videti: Richard Sennett, The Corrosion of Character: The Personal Consequen­

pojavi" i da ga „elegantno ispustite" bi u najboljem slučaju njima

na ljudi izabrala da plati sopstvenom voljom, bez prisile. Andrej

6 Adrzej Szahaj, Epluribus unum (Universitas, 2004), str. 81.

ra i njihovih nezadovoljstava, razvija tipologiju „duhovnog lum-

7 Videti:Andrzej Stasiuk,„Duchowy lumperproletariat" („Spiritual lumpenpro-

kompresuje, tako da cela može da se uklopi u vreme pojedinač­

spravice za fitnes, promené pozadine, parketi koji se postavljaju

istinu: „Stidite se svog mobilnog telefona? Telefon vam je toliko

8 Videti: Šekspir, Hamlet, čin IV, scena I I I .

bi to bilo ugodno. Samo u svojstvu robe, samo ako su u stanju

Iz tog razloga, pojava fluidnog modernog društva nagovestila

Uobičajena reakcija na pogrešnu vrstu ponašanja, koja je ne­

U suprotstavljanju privatizaciji, komercijalizaciji i pretvaranju u robu svega

Ričard Rorti je 1989. godine proglasio poželjnim i dostižnim

9 Videti: H e n r y A. Giroux i Susan Serls Giroux, Take Back Higher Education

10 Videti: Richard Rorty,„The humanistic intellectual: eleven theses", u: Philo­

Otpori mogu biti prejaki, a opet demokratsko (ili, kako bi Kor­

Pojedinac pod opsadom

Brajan, junak filma montipajtonovaca u čijem nazivu stoji

biće stvoreno (ili samostvoreno, kao Bog) na ovaj neobičan na­

gotovo i ne primećujući njihovo prisustvo, a i ne brinu kada ga mi

Programi koji su osmišljeni da pomognu ljudima da ostvare kontakt sa svo­

Najčešće se traganje za sobom potroši na globalnoj pijaci na

1 Videti: Charles Guignon, On Being Authentic (Routledge, 2004), str. 9.

frustracija. Individualnost je zadatak koji društvo individualaca

turu sa elementima upadljivo deljivim, koji se drže zajedno u ne­

Splavari koji plove na stablima prate nizvodnu struju; njima ne

veza medu njima, kao i u odabiru strategije koja će se koristiti u

Iako su pravo i dužnost slobodnog izbora prećutne i/ili prizna­

Zemlja koju su obrađivali, naviknuta na đubriva i pesticide, više ne prinosi

Junaci Sibrukove priče su proterani do krajnje granice skale na

2 Videti: Jeremy Seabrook, „Powder keg in the slums", Guardian, 1. septembar

ugodno, a još manje bezbedno) izražavati svoju jedinstvenost u

„Fluidni život" i „fluidna modernost" su blisko povezani. „Flu

3 Videti: Richard Sennett, The Corrosion of Character: The Personal Consequen

kompresuje, tako da cela može da se uklopi u vreme pojedinač

Uobičajena reakcija na pogrešnu vrstu ponašanja, koja je ne

10 Videti: Richard Rorty,„The humanistic intellectual: eleven theses", u: Philo

Otpori mogu biti prejaki, a opet demokratsko (ili, kako bi Kor

biće stvoreno (ili samostvoreno, kao Bog) na ovaj neobičan na

Programi koji su osmišljeni da pomognu ljudima da ostvare kontakt sa svo

turu sa elementima upadljivo deljivim, koji se drže zajedno u ne

Iako su pravo i dužnost slobodnog izbora prećutne i/ili prizna

individualnosti na osnovu „ograničenih izdanja" najnovijih kre

7 William T. Cavanaugh, „Sins of omission: what 'religion and violence' argu

Kao što je Deni-Robert Dufor nedavno sugerisao, sve „grandi

mestiti samo jednim obiljem kulturoloških obeležja i stalnim na

... proročka literatura je veoma daleko od ovog nasilnog društvenog feno

... Proročka literatura hebrejske Biblije i jevanđelja stoje u potpunoj su

Mlađanim nacijama bila je potrebna moć države radi bezbed

meta „nesklonog preuzimanja": njime je na razne načine uprav

Kultura žrtve i nadoknade vuče korene iz drevne tradicije krv

„odgajanje" - svi oni su imali značenje poboljšanja, bilo u smi

Privlačnost ideje kreatora kulture da se povuku iz procesa upravljanja kul

društvenih procesa - kao da n i s u imali nikakvu drugu svrhu osim zadovo

ca"; ona čuva netaknutom datu distribuciju bihevioralnih mo

šu u skladu sa tržišnom vrednošću (i, naravno, njihovom trenut