Гајење и производња дуње у плантажним засадима

Привредни значај дуње

Дуња је у структури нашег воћарства заступљена са свега 0,8% и то са просечним

приносом по стаблу од 7 до 15 кг, што указује на чињеницу да се код нас ради о
екстензивном гајењу дуње.

Код нас практично не постоје плантажни засади дуње на већим површинама.

“Пешчара” Таванкут – Суботица – 26 ха
“Таково” Горњи Милановац – 20 ха
“Младеновац” Младеновац – 20 ха
“Будућност” Бачка Паланка – 2 ха
Порекло и раширеност дуње

Дуња као воћна врста се у многим земљама света гаји од давнина. Позната је још од
пре 4 000 година. Пореклом је са Кавказа, одакле се прво ширила на исток а затим и на
југ у Малу Азију па из ње и у древну Грчку. Латински назив рода дуње Cydonia, потиче
од места Cydon на Криту где се гаји од вајкада.

На раширеност дуње утичу и њене биолошке особине. У нашим крајевима цвета касно
– од краја априла до средине маја, па тако избегава позне пролећне мразеве. С друге
стране и сазрева доста касно (160 – 170, чак и 180 дана од фазе пуног цветања) па је
њено гајење везано за крајеве у којима су дуге, топле јесени. Слично је и када се ради о
надморској висини: дуњу не би требало гајити у интензивним засадима на висини
већој од 700 метара.

Дуња је међутим распрострањена и на висинама до 2 500 метара у Таџикистану.

Систематско место дуње

Дуња се у разним земљама света различито назива. У Грчкој се назива cydonia, у

Италији cotogno, у Шпанији membrilo, у Француској coing, у Енглеској quince, у
Бугарској đula, у Русији ajva, и латински Cydonia.

Дуња припада фамилији Rosaceae, подфамилији Pomoideae, роду Cydonia. Културне

сорте су настале од врсте Cydonia vulgaris L.; Cydonia oblonga Mill.
Биолошке особености дуње
Плодоношење

Дрво дуње живи обично од 30 до 40 година а поједина усамљена стабла могу да живе и
до 70 година.
Први род даје у 2. години;
Први значајнији принос почев од 4. године;
Обилнији род се добија од 5. – 6. године;
Максималан око 10. године.
Принос по стаблу се креће од 10 до 60 кг у плантажним засадима, а појединачна стабла
дају 100 па и до 400 кг плодова.
Корен

Главна маса скелетног корена (70%) налази се на дубини од 8 до 25 cm, 25% кореновог
система се налази на дубини од 25 до 30 cm, док се испод 30 cm развија незнатан број
жила (5%).
Распростирање корена у хоризонталном правцу је кружно и углавном у радијусу
слободне круне.

Стабло

Дуња на сопственом корену израсте најчешће до висине од 3 до 5 m. Ређе се срећу

појединачна стабла висине 6 m и више. Природни облик дуње је жбун, међутим,
релативно лако се узгаја као стаблашица у виду свих узгојних облика. У плантажним
засадима дуња се обично и гаји само као стаблашица.

У таквим засадима дуња се гаји најчешће у облику слободне круне, а срећу се и

неправилна палмета са косим гранама са ниским стаблима, ваза, побољшана лидерна и
друге. Облик слободне круне зависи од катактеристика раста скелетних грана сорти.
Поред тога облик слободне круне се мења ступањем сорти на пун род.

Скелетне гране су врло жилаве и издржљиве под условом да је угао под којим грана
излази из дебла повољан. У супротном, посебно у случајевима када две или више
грана излазе из једног места у средини стабла, долази до цепања. До ових појава
долази под теретом рода али и снега.

Лист

Лист дуње је карактеристичног облика и изгледа. Када су стабла здрава он је тамно

зелене боје и са доње стране маљав. Старењем листова маљавост престаје да буде
изражена. Крупноћа листа дуње је врло различита, и креће се од врло крупних (нпр.
врањска), где може достићи дужину и до 18 cm, до ситних (лесковачка).
У случају појаве вироза, лист дуње постаје изузетно ситан.
Листање у дуње почиње релативно рано у односу на цветање, обично око 20 дана пре
цветања. Лист дуње је активан практично до дубоке јесени, па зато често и не опадне
са стабла јер му се хлорофил није разградио нити формирао слој за одвајање између
лисне петељке и гране.

Цвет

Из мешовитог пупољка дуње развија се у пролеће кратак пораст, дужине од 5 до 15 cm

са 3 до 5 нормално развијених листова на чијем врху се потом појављује појединачни
цвет из кога се добија један плод.
Цвет дуње чине 5 врло лепих круничних листића беле боје или беле боје са црвеним
врховима, 5 чашичних листића, 25 до 30 прашника и 5 слободних тучкова.
Након заметања плода гранчица која носи цвет престаје да расте. Дуња спада у воћне
врсте које врло касно цветају, после ње цвета практично само мушмула. Она у нашој
земљи, у разним рејонима, цвета од половине априла до половине маја и цветање траје
релативно дуго, од 8 до 20 дана
У бујнијих летораста се дешава да се доњи цветови налазе у стању цветних бутона док
су у горњем делу већ прецветали.
Плод
Плод дуње је лажни, јер се развија из цветне трубе и задебљале цветне ложе. Маса,
односно тежина плода је врло различита и креће се од 50 грама у неких дивљих врста
и украсних форми до чак 2 000 грама у културних сорти.

По облику плод може бити округласт (јабучаст), издужен (крушкаст), звонаст,

спљоштен итд.

Петељка плода је практично гранчица на којој је настао цвет.

Покожица је глатка или маљава, равна или неравна у пуној зрелости лимунасто жуте
боје и врло пријатног мириса.

Месо плода је сочно, тврдо, опоро, киселослатко и ароматично. У месу плода се често
налази мноштво камених ћелија.

Обично се у 5 семених кућица налази од 5 до 35, понекад и више семенки, слепљених

слузастим, слатким материјама. Семенке су смеђе боје, неправилног облика, у семеним
кућицама које су окружене појасом склеренхимских ћелија.
Еколошки услови

За успешну комерцијалну производњу дуње веома је значајно да се изврши добар

избор локације. То значи да би требало да се пре подизања дуњика, поготово на већим
површинама, установи да ли постоје услови за њено гајење. То су климатски услови,
земљишни услови и орографија терена.
Светлост

Дуња је хелиофилна (светлољубива) воћка, па јој највише одговарају добро осветљена

места. Уколико су стабла дуње засењена, она слабо рађају, у прегустом склопу рађају
само по периферији круне. Плодови у сенци не добијају сортно карактеристичну
арому и знатно су зеленији и маљавији од нормално осунчаних плодова.

Светлост као фактор успешне производње код нас не представља никакво ограничење.
Топлота

Ограничавајући фактор ширења дуње је управо топлота. Дуња добро расте у условима
виноградарских зона, док у хладнијим зонама и на већим надморским висинама често
страда плод па и дрво.

Дрво дуње измрзава на око -27° С, док део родних пупољака и старијих грана измрзава
већ на -23°С.
Северна дуња, коју је створио Мичурин, издржи и до -35°С а да не дође до било каквих
промена тј. оштећења.

Измрзавање корена дуње јавља се на температури од -12°С.

Оштећења цвета дуње настају већ на -1°С у фази отворених круничних листића, док
ако нису отворени оштећења ће настати на око -1,5°С.

Плодови дуње, уколико буду изложени дејству раних јесењих мразева почињу да
измрзавају на -2,2°С док се нпр. плодови јабуке смрзавају на -1,97°С а крушке на
-1,8°С.
Вода и влажност

Количина воде у појединим органима дуње се креће до 85%, па се зато без довољно
воде у земљи и ваздуху она не може успешно гајити.
Ипак, дуња сразмерно добро подноси сушне периоде. У екстремним случајевима
савија листове у трубицу ради смањења транспирације.
За нормалан раст и успешно гајење дуње, у литератури се наводи да је потребно да
падне годишње 750 до 990 mm воде са добрим распоредом у току вегетације. Међутим
у пракси се показало да се дуња веома успешно гаји и у воћарско-виноградарским
крајевима где најчешће не падне више од 600 mm воде годишње.

Ипак она даје знатно боље резултате у условима наводњавања па оптималну влажност
земљишта треба одржавати током целе године, а посебно у августу и септембру када је
прираст плодова најинтензивнији.
Ветар
Ветар у интензивним засадима дуње наноси велике штете. Ако дува после јачих киша
може да изазове нагињање стабала. Он може утицати и на одваљивање појединих
скелетних грана или круне дуње.
Поред тога, ветар утиче и на испаравање воде из земљишта, интензитет транспирације,
на опрашивање воћака а пред бербу може да изазове значајно опадање плодова дуње.
Због тога је на ветровитим положајима пожељно подизати заштитне појасеве.

Земљиште

Најпогоднија земљишта за дуњу су она која су умерено влажна, пропусна и богата

хранљивим материјама. Тешка и влажна земљишта, као и јако сува и песковита и
карбонатна су непогодна за гајење дуње. На јако карбонатном земљишту дуња на дуњи
је угрожена хлорозом.
Стабла дуње врло повољно реагују на ђубрење стајњаком па је као и код других
воћних врста пожељно да садржај хумуса буде што виши, макар 2-3%. Пракса је
међутим показала да има врло успешних засада који су подигнути на земљишту са
свега 1% до 1,5% па чак и мање хумуса.
Дебљина ораничног слоја за дуњу треба да буде најмање 50 – 60 cm, да би се дуња
нормално развијала.
Орографија

Што се орографије тиче, приликом избора места за подизање дуњика треба обратити
пажњу на надморску висину, експозицију и нагиб (инклинацију) терена.
Подизање засада
Избор сорти

Број сорти дуње је релативно мали и ограничен је на коришћење свега неколико сорти
у пракси. Код нас се најчешће користе лесковачка и врањска дуња а ређе друге.
лесковачка дуња

Ово је домаћа сорта раширена по долинама Велике, Јужне и Западне Мораве и у

Војводини. У народу је називају дуњом, за разлику од врањске дуње коју зову дуњац.
Стабло лесковачке дуње је у почетном периоду раста бујно, али чим пророди бујност
се смањује и могла би се означити као средња. Круна је широка, округла и са обореним
гранама које под теретом рода падају до земље. Доста је отпорна према болестима и
штеточинама (осим према вирусима).

Пророди релативно рано, а потом рађа редовно и обилно и то углавном на кратким

родним гранчицама.
Облик плода је јабучаст, округао, раван или ребраст, крупан до врло крупан (200-500
грама).
Покожица плода у пуној зрелости је лимунасто жута, месо плода је ситнозрно,
киселослатко, фине ароме. Плодови су после бербе добре транспортабилности и
обично се за прераду превозе у расутом стању. Сазрева средином до краја октобра.

Као недостаци ове сорте помињу се лако опадање на ветру, ситни плодови на лошијим
земљиштима и у лошијим годинама итд.
врањска дуња

Ову сорту народ назива дуњац. То је наша стара сорта раширена у сливу Јужне,
Западне и Велике Мораве, а мање у осталим деловима Србије.
Стабло ове сорте је до почетка родности врло бујно, а потом се бујност нешто смањује.
Скелетне гране излазе под оштрим углом, а када пророде повијају се од половине у лук
ка земљи мада не пуцају.
Стабло врањске дуње је осетљивије на болести и штеточине од лесковачке дуње.
Лист врањске дуње је широк и крупан, овалан или јајаст, неназубљен, интензивно
зелене боје, са слабим маљама на наличју. Цвет је крупан и леп.

Плод је крупан до врло крупан. Тежина му се креће од 400 – 1 500 грама, понекад и
више. Нису ретки плодови од 700 – 800 грама. Облик плода је крушколик и виши је
него шири. Покожица плода је средње дебљине, глатка, жуте боје, покривена финим
маљама, са израженим мирисом у пуној зрелости.
Месо плода је бледожуто, слабо сочно, трпко, слатко накисело, са доста камених
ћелија, посебно око семене кућице. Пријатне је ароме. У целини, квалитет плода је
добар.
Бере се од средине до краја октобра за директну потрошњу, а за прераду може и нешто
касније.
Као главне мане ове сорте помињу се: то што се месо плода брзо распада приликом
кувања и што облик плода није најпогоднији за индустријску прераду.
Сортимент:
берецки
шампион
пазарџијска
тријумф
чешка дуња
константинопољска
лачкадзорска
португалска
зангакени
пловдивска

Перспективне сорте дуње:

асеница
хемус
мамутова
мехелница
Опрашивање
У погледу односа оплодње сорти, разликујемо аутофертилне (самооплодне),
делимично самооплодне и аутостерилне (самобесплодне) сорте, као и прелазе између
ових група.
1. Самооплодне су: берецки, мамутова, шампион, пловдивска, (врањска ?).
2. Делимично самооплодне су: португалска, јеличка, лесковачка.
3. Самобесплодне су: тријумф, чешка, пазарџијска, мехелница, (врањска ?).
Због свега наведеног, за успешну полинацију, у савременој производњи дуње
неопходно је користити опрашиваче и приликом подизања дуњика заступити најмање
две сорте.Чак и сорте које су самооплодне дају 2 – 3 пута више плодова приликом
примене опрашивача.

Као најбољи опрашивачи за лесковачку дуњу користе се обично врањска и пазарџијска

дуња. Врањску дуњу добро опрашују лесковачка и пазарџијска дуња.
Да би се опрашивање обавило што сигурније, потребно је да се у близини засада или у
самом засаду налазе макар по две кошнице медоносних пчела (Apis melifica) на хектар
засада.
Производња садница

Дуња може да се размножава семеном, резницама, положницама, нагртањем,

изданцима и калемљењем.
- Семеном се дуња размножава само у селекцијском раду, приликом стварања нових
сорти.
- Размножавање резницама (прпорцима) се више користи у производњи подлога.
- Положницама се дуња размножава када се жели да се од неке ретке сорте произведу
саднице којих нема у расадницима.

- Нагртањем се дуња размножава само у производњи подлога за калемљење и то

обично за дуњу, крушку, мушмулу или оскорушу.
- Размножавање изданцима практикује се само ако се жељена сорта дуње налази на
сопственом корену.
- У масовној производњи саднице дуње се производе искључиво калемљењем.
Дуња се може калемити на десетак различитих начина, од којих се у пракси користе
само окулирање (очење) на спавајући пупољак, просто спајање и спајање са стране.
Подлоге за дуњу

У расадничкој пракси се све сорте дуња калеме на подлогу дуња МА из Велике

Британије. Овај истмалиншки (Еast Malling) клон има највећи значај у расадничкој
производњи. Одлично се ожиљава и врло добро укорењава. Од свих клонова (од А – G)
он је најотпорнији према мразу. Стабла су на њему средње бујна и потребан им је
наслон.
За постизање високих приноса и одличног квалитета плодова сади се на дубоким,
плодним, растреситим и умерено влажним земљиштима.

Узгојни облици
побољшана пирамидална круна
котласта круна
неправилна палмета са косим гранама
витко вретено, спинделбуш или пилар
слободан облик
Резидба дуње у роду

Дуња рађа на кратким, витим и дугим гранчицама.

Кратке родне гранчице се не скраћују, јер им се родни (мешовити) пупољци налазе при
врху (обично 1 – 3). Оне се изрођавају након 3 – 4 године рађања, па је због тога
потребно имати и јачих пораста на којима ће се у међувремену формирати нове.

Вите родне гранчице се по правилу не скраћују, већ се само проређују.

Скраћивањем дугих грана се код дуње може потенцирати боље гранање и добијање
нових кратких и витих гранчица, што није увек случај код других јабучастих врста.

Летња резидба дуње, или резидба на зелено такође се може обављати и она даје веома
повољне резултате.
Растојања за дуњу

Растојање између редова и у самом реду зависи од низа чинилаца и то од: примењене
подлоге, бујности сорте, узгојног облика, типа засада, еколошких услова и нивоа
агротехнике.

У пракси се срећу растојања између редова од 4 – 6 m, а у реду од 2,80 до 4,50 m.

Растојање од 4 m између редова показало се као недовољно, јер дуња гајена слободним
обликом, у пуном роду при крају вегетације, под теретом рода савија гране до земље и
потпуно затвара међуредни простор. Растојање од 6 m је превелико за пљоснате облике
круне а и био би исувише мали број стабала по јединици површине.

Растојање у реду, применом пилара могло би се смањити на cca 2 m и тиме би се

омогућило повећање броја садница на 1 000 стабала по хектару.
Распоред сорти

Ради бољег опрашивања дуње, у воћњаку се мора извршити распоред главне (водеће)
сорте и сорти опрашивача (пратећих). Пожељно је да главна сорта не буде удаљена од
сорте опрашивача више од 15 m. Ово се постиже ако не садимо више од 6 редова
главне сорте. Могући распоред у таквом случају је 6:2:2. Ипак, далеко повољнији су
случајеви односа 4:2; 4:2:2 или 4:1:1. У пракси се најчешће срећу засади у којима су
лесковачка и врањска дуња, па однос може бити 6:2; 6:1 и слично.
Садња

Припрема земљишта за сађење дуње састоји се у крчењу, чишћењу и равнању терена

уколико је то потребно, затим у побољшању плодности и других особина земљишта
(мелиорација), риголовању и копању јамића. Дакле, земљиште треба у августу,
најкасније у септембру изриголовати или бар дубоко изорати на 40 – 50 cm и подрити
на 80 cm.
Затим се предвиђена површина непосредно пре садње испарцелише, размери, обележе
се правци редова и места воћака у њима.
Заштита од неповољних климатских чинилаца

Уколико је дуњик подигнут на изразито ветровитом терену, онда треба подићи тзв.
ветроломне засаде брзорастућег дрвећа који ће “ломити” снагу ветра и тиме смањивати
његово штетно дејство.
Дуња спада у воћне врсте које су врло осетљиве на све врсте механичких оштећења, па
и на град.
Противградне мреже су врло ефикасан начин заштите од града. Њихова примена је
веома скупа, па се њима може штитити само производња која даје велики бруто приход
и остатак дохотка.
Заштита од позних пролећних мразева је обезбеђена природним путем, самим
временом цветања дуње, па њу није неопходно посебно изводити.
Одржавање земљишта

Начини одржавања земљишта у плантажном засаду дуње су следећи:

- јесења обрада (основна обрада), до 10 cm дубине
- допунска обрада, у коју спадају одржавање земљишта у стању јаловог угара (чисте
обраде), травнатог покривача и мулчирање
- одржавање земљишта хербицидима.
Са применом хербицида може се почети у младим засадима већ од прве године и то по
правилу контактним хербицидима.
Минерална исхрана дуње

Млада стабла, до пете године живота, обично се прихрањују појединачно, са по 0,2 –

0,5 kg КАN-а и са 0,5 – 1,2 kg NPK ђубрива формулације 10:12:26 по стаблу, у
зависности од старости.
У родним засадима коренов систем дуње се простире по целој површини земљишта, па
се стога ђубри цела површина дуњика, нормама које зависе од старости и
исцрпљености стабала, густине сађења и др., али оквирно то су количине од 200 – 400
kg KAN-a и 400 – 600 kg NPK ђубрива.
Оваква прихрана се обавља у јесен и рано с пролећа (у првој половини марта и
почетком маја), а лети се, уколико се примете знаци недостатка појединих елемената
прихрањивање врши фолијарно (прскањем преко листа) течним препаратима.
Наводњавање

Дуња врло добро реагује на наводњавање, а пошто је врло захтевна у том погледу у
току целог вегетативног периода јој треба обезбедити довољне количине воде.

Обично се прво заливање изводи врло рано, већ у време отварања пупољака. Друго
заливање се препоручује пред крај јунског опадања, треће у јулу и четврто у августу,
када плодови и леторасти још расту интензивно.

Сва ова наводњавања треба да буду обилна: пролећно са 25 – 30 mm, a летња са по 50 –

60 mm по m².

Начини наводњавања су следећи:

површински (помоћу преливних леја)
вештачком кишом (орошавањем)
субиригацијом (подземно)
кап по кап и као посебан начин наводњавања
фертиригација (кроз систем кап по кап), када се воћњак истовремено и наводњава и
ђубри.

Заштита дуње од болести и штеточина

Интензивна производња не захтева интензивно трошење пестицида, него коришћење

знања да се заштита спроведе што рационалније.
Број прскања треба да буде онолики колико је потребно да добијемо здрав род.
Одређени проценат оштећења треба толерисати. Сузбијање треба спроводити у
моменту када штеточине или болести пређу економски праг штетности. Дуња се
успешно може заштитити са 6 – 8 третирања.
Палеж дуње (Erwinia amylovora)

Симптоми се јављају на цветовима, листовима и младарима. Заражени делови брзо

вену, посмеђе, а касније поцрне, осуше се и тако висе на гранчици. Карактеристично за
ово обољење је појава “пастирског штапа” на младарима и излучевина – ескудат, прво
у виду млечних капљица а касније се слива у сребрнкасту превлаку. Оболевају гране и
стабло, на њима долази до оштећења коре. Дрво испод оштећене коре је црвеносмеђе
са слузастом превлаком. Болест се шири за време читаве вегетације и то помоћу
инсеката, кише, оруђа за рад, посебно прибором за резидбу. Болест преносе људи,
птице, а најсигурнији пут су болесне саднице.
Мере борбе у хемијском смислу речи су врло ограничене. Обавеза је сваког власника
воћњака да обавести надлежне органе, инспекцијску службу.
Монилија дуње (Sclerotinia cydoniae, Monillia neans, Monillia fructigena)

Густа садња и висока влажност у периоду цветања посебно погодују развоју ове
болести. Симптоми се најпре јављају на младом лишћу. Прво се јављају тамномтке
пеге дуж нерава, а касније и између њих. На тим пегама се ствара пресвлака
специфичног мириса, то су конидије, које шире даље заразу на цветове, младе плодове
и гранчице. Млади плодови се заразе преко прашника, поцрне, мумифицирају се и
остају до другог пролећа на гранчицама уколико се не уклоне.
У складишту се јавља као смеђа водњикава трулеж са карактеристичним
концентричним круговима плодоносних тела. Најефикаснији начин сузбијања ове
болести је превентивно прскање. Прво прскање пред само цветање дуње, друго
прскање у време пуног цветања, а треће прскање после прецветавања. Осим наведених
прскања у јесен ваља покупити заражено лишће, врхове гранчица и мумифициране
плодове па их спалити.

Од осталих болести поменућемо пегавост лишћа дуње, затим пепелницу дуње, уз

напомену да је дуња прилично отпорна на ове болести. Дуњу напада и велики број
штеточина као што су: бресквин смотавац, јабукин смотавац, зелена лисна ваш, рутава
буба, мољци, цветоједи, минери листа, поткорњаци, сипци, смотавци пупољака и тд.

Од штетних глодара дуњу нападају зец, пољски миш и водена волухарица. Штете може
да причини и срна.
Механизација дуње

У производним засадима дуње користи се углавном иста механизација као и у

класичним засадима.
Берба

Време бербе плодова дуње пресудно утиче на квалитет и њихова технолошка својства,
с обзиром на чињеницу да се хемијски састав најинтензивније мења око 1-1,5 месец
пред бербу. Пошто дуња врло дуго вегетира, расте и до краја октобра, прераном бербом
настаће врло велики губици у тежини (до 1% дневно) али и у квалитету. Складишна
способност ће им се умањити а увећаће се губици при чувању. Уколико се пак дуње
касно уберу постоји опасност од прекомерног опадања и јаче појаве трулежи при
складиштењу. Због тога при каснијој берби плодове треба што краће чувати и брже
прерадити.
Време бербе плодова дуње се у пракси одређује углавном по боји покожице, лакоће
одвајања плодова од гране, боји семењаче семенке и др. Врањска и лесковачка дуња се
беру на око 160 до 170 дана од времена пуног цветања. Плодови дуње се беру тако што
се плод обухвати руком, благо уврне и окрене на горе. Плодови врањске и лесковачке
дуње немају праву петељку што поједностављује бербу, транспорт и чување, јер не
долази до механичких повреда од убода петељки.

При берби треба пазити да се не ломе гранчице које носе плодове, јер ће оне носити
родне пупољке за наредну годину. Због тога што плод дуње има тврдо месо у пракси
влада мишљење да она није осетљива на ударе. Међутим она је као и јабука и крушка
веома осетљива на ударце и механички оштећена места врло брзо оксидишу и
потамне.

Дуње за употребу у свежем стању треба презентирати у холандезима у којима су дуње

сложене у једном слоју. Употреба уложака није неопходна због крупноће плодова.

Дуње намењене индустријској преради беру се у бокс палете које се празне на дну или
у пластичне јабучаре а транспортују се у расутом стању.
Складиштење

Складиштење дуње је врло деликатан посао. Она се може релативно добро чувати под
условом да не дође до појаве физиолошких обољења. При чувању дуње јављају се
непаразитска и паразитска обољења. Од обољења из прве групе најчешће се јављају
унутрашње потамњивање и горке пеге. Од паразитских обољења најчешће са јавља
мека трулеж (Penicillium expansum).
Прерада
слатко од дуња
компот од дуња
сулц
китинкес (сир од дуња)
џем од дуња
мармелада
паста од дуња
кобасице од дуња
суџук од дуња звани “Моравац”
сок од дуња (бистри и кашасти)
дуње у руму
дуње у вину
ликер од дуња
дуњевача ракија

Економичност гајења дуње

Гајење дуње као алтернативне воћне врсте у односу на друге врсте воћа које се налазе
у тренутној кризи због хиперпродукције, отвара нове могућности. Ово пре свега и због
тога што дуња тражи знатно мања улагања у почетну инвестицију него друге воћне
врсте, а у процесу редовне производње трошкови су такође знатно нижи него што је то
случај код јабуке и крушке.

Укупни трошкови производње дуње у роду при приносу од 40 t/ha износе и до 40%
мање у односу на јабуку и неке сорте зимских крушака.

Велика предност дуње у односу на друге јабучасте воћне врсте јесте и у томе што се
дуња бере у амбалажу која се користи вишекратно, што у крајњој инстанци утиче и на
коначни финансијски резултат.

дипл. инж. Зоран Милошевић

 Zaštita dunje

Faza razvoja Problem Preparat

Kupragin ili
Sušenje cvetova Blauvit ili
i trulež plodova Bakrocid S-50 ili
Bordovska čorba S-20
Sumilex 50 FL ili
Sušenje cvetova
Ronilan FL
Sumilex 50 FL ili
Sušenje cvetova
Ronilan FL
Fenitrotion E 50
Smotavci
Sumilex 50 FL ili
Trulež plodova
Ronilan FL
Smotavci Fenitrotion E 50

Bolest je na dunji i mušmuli izaziva neobično jake deformacije i ozbiljno ugrožava njihovu
vitalnost. Mlado lišće i tek razvijeni plodići dunje deformišu se i suše, zajedno sa obolelim
granama. Na obolelim granama dunje stvaraju se nabrekline, a tkivo puca ispoljavajući se u
vidu rak-rana. Uzročnik rđe na dunji i mušmuli je parazitna gljiva Gymnosporangium
confusum.

Iznenadni i jaka pojava rđe dunje i mušmule svojevremeno je utvrđena na obolelim uzorcima
poreklom iz Raške. Naime, 1988. godine doneti su uzorci u laboratoriju radi dijagnoze
bolesti, iznenada nastale, što je veoma zabrinulo vlasnika pomenutih voćnih vrsta. Bolest je
na dunji i mušmuli izazvala neobično jake deformacije i ozbiljno ugrozila njihovu vitalnost.

Ubrzo se došlo do uverenja da je u pitanju parazitna gljiva, uzročnik rđe (Gymnosporangium

confusum), o kojoj do tada, pa i danas, nema konkretnijih podataka sa područja Republike
Srbije. S obzirom na ovako iznenadnu i jaku pojavu bolesti i sve veći značaj dunje i
mušmule, čije se gajenje kod nas intenzivira, za stručnu javnost biće od koristi da se, ukaže i
na ovaj problem.

Rasprostranjenost i ekonomski značaj. O rasprostranjenosti G. confusum nema

konkretnijih podataka, bar što se evropskih zemalja tiče, iako brojni autori spominju ovog
patogena, gotovo uvek kada i G. fuscum, prouzrokovača rđe kruške. Ipak, prisustvo G.
confusum navodi se u Evropi (Ukrajina, severni Kavkaz i drugi delovi nekadašnjeg SSSR-a),
kao i Kaliforniji, severnoj Africi i Aziji. Ekonomski značaj parazita, takođe, je malo poznat,
mada neki autori ističu toliko jaku pojavu bolesti na dunji u Ljubinju, gde je u zasadu na
400m n/v i u blizini alternativnog domaćina (kleke) nastalo sušenje voćaka, zbog masovnog
rak rana na granama.

Otuda bi nalaz ove rđe na dunji i mušmuli, uočene u okolini Raške, ukazivalo na značaj
bolesti za ove dve voćne vrste i u nas. Tim pre, jer bi njeno, eventualno, dalje širenje
ugrozilo novopodignute plantaže dunje i mušmule, ukoliko bi se pogodni uslovi stvorili,
pogotovo u prisustvu kleke. Prisustvo G. confusum utvrđeno je i u Crnoj Gori, a obilje
podataka o vrstama roda Gimnosporangyum, pa i G. confusum (paraitima voćaka i zimzelene
kleke), dao je Mijušković (1992).

Simptomi. Na dostavljenom materijalu iz Raške, simptomi bolesti utvrđeni su na lišću,

plodovima, drškama ploda i granama obolelih voćaka dunje i mušmule.

Mlado lišće i tek razvijeni plodići dunje deformišu se i suše, zajedno sa obolelim granama.
Na obolelim granama dunje stvaraju se nabrekline, a tkivo puca ispoljavajući se u vidu rak-
rana.

Peteljka ploda mušmule, takođe nabubri i zadeblja a plod se deformiše i izdužuje. Na svim
ovim granama, kako dunje tako i mušmule, prisutne su ecidije, uočavaju se u vidu peharasto-
peharastih telašaca. U ecidijama prisutna je masa ecidiospora.

Parazit. G. confusum je heterokseni parazit. Na dunji i mušmuli stvara ecidije sa

ecidiosporama, a na prelaznom domaćinu – kleki (Juniperus spp., J. Oxycedus, J. sabina)
razvija teleutostadijum sa teleutosporama. Osim dunje i mušmule, G. confusum stvara ecidije
i na glogu, japanskoj dunji, kao i na dunjarici i oskoruši, a ređe i na krušci.

Mikroskopskim pregledom ecidija sa obolele dunje i mušmule utvrđeno je prisustvo

okruglastih, jednoćeliskih ecidiospora, koje se bitnije ne razlikuju od ecidija G. fucum,
poreklom sa kruške.

Poznato je da se ecidiospore raznose vetrom do kleke, gde se u prisustvu vlage ostvaruju

zaraze, čija micelija stimuliše razvoj biljnih ćelija, usled čega se parazitirano tkivo deformiše
i zadebljava. Posle 1,5-2,5 godine, u proleće se (ispod kore obolelog tkiva) pojavljuju
teleutosorusi sa teleutosporama, ispoljeni u vidu narandžastomrkih izraštaja.

U uslovima vlage i toplote (ne ispod 10°C), sorusi bubre oslobađajući teleutospore, koje
formiraju bazide, a na ovima bazidiospore. Na dunju i mušmulu bazidiospore dospevaju
vetrom, gde vrše infekciju voćaka, na kojima se ispoljavaju napred opisani simptomi bolesti.

Usled odsustva uzoraka sa obolele kleke (alternativnog domaćina), gljiva je uslovno

određena kao G. confusum.

Suzbijanje. Osnovna mera borbe sastoji se u odstranjivanju i spaljivanju obolelih žbunova

kleke, koji se nalaze u blizini voćaka ili izbegavanje gajenja ovih ukrasnih biljaka nedaleko
od zasada dunje i mušmule. Ako je kleka u parkovima obolela, orezati je i spaliti.

Preporučuje se i prskanje voćaka u proleće, za vreme leta bazidiospora, pred cvetanje i

kasnije. Efikasni su preparati na bazi bakra i ditiokarbamata. Ukoliko se voćke u to vreme
tretiraju protiv drugih parazita, ujedno se sprečava i pojava ovog oboljenja.

Komentar. Pojava rđe dunje i mušmule predstavlja nedovoljno poznatu mikozu kod nas.
Jaka zaraza i veoma izražene deformacije organa parazitiranih voćaka, ukazuju na mogući
značaj koji bi G. confusum, uzročnik ove bolesti mogao imati u nas, pogotovo ako se uslovi
za to ostvare.
U prvom redu, to je gajenje kleke kao ukrasne biljke u blizini voćnih zasada. Svakako da i
osetljivost gajenih sorti dunje i mušmule, kao i ispoljena virulentnost parazita, mogu, pri
tome, imati značajnu ulogu.

Ovo ukazuje i na oprez, koji bi trebalo imati u vidu prilikom zasnivanja zasada dunje i
mušmule u blizini kleke (alternativnog domaćina parazita), kao i njeno prisustvo po
parkovima i drugim staništima.

Dunja se u proizvonji susreće sa nizom problema, od kojih je najdominantnija bolest

bakteriozne plamenjače, ili Ervinija amilovora, koja može biti fatalna za stablo“ –
poručuje stručnjak za zaštitu bilja iz kompanije Galenika Fitofarmacija dipl.inž. Sreten
Rilak. „U početku vidimo suvu grančicu, potom se sušenje širi na ceo habitus i može
doći do kompletnog sušenja biljke. Ervinija je bolest sa kojom biljka živi, i potrebno je
na adekvatan način pristupiti rešavanju problema. Počinje se tako što se prilikom
rezidbe uklone zaražene grančice, izbacuju iz voćnjaka i spaljuju, kako bi se smanjio
reprodukcioni potencijal ove bakterije, odnosno smanjila mogućnost zaraze u
narednom periodu. Jako je važno da sva mesta koja su presečena, i sve povrede na
biljci, budu dezinfikovana i zaštićena odgovarajućim bakarnim preparatima, u toku
cele vegetacije, pa čak i dok traje zimsko mirovanje„, savetuje Sreten Rilak. Kod dunje je
važno reći da je to biljka koja zahteva veću higijenu od ostalih voćki.

ERVINIA

bakarni oksid ili funguran.

Moguce je izboriti se sa njom.
Bukvalno posle svakog reza dezinfikovati makaze, varikinom i posle reza gurnuti makaze u
varikinu zahvatiti dosta zdravog dela, svaki presek sam natopiti funguranom ( parcetom vate
natopljene rastvorom natapkati rez) .

Ervinia jabuke, kruške i dunje [17.06.2009]

JabukaKruškaOstale biljne vrste

U proteklih 7 dana primećena je masovna pojava simptoma bakteriozne plamenjače
jabučastog voća (Erwinie amylovore) u pojedinim regiona Vojvodine. Zasada je primećena
na lokacijama koje se nalaze u blizini reka ili su zatvorenije pa je duže zadržavanje rose i
vlažnih uslova. Simptomi su primećeni na jabuci i krušci. Ali su ugroženi su i dunja,
mušmula...Obratiti pažnju na jabuci, kruški i dunji na simptome kao što je na slici (sušenje
lastara i lišća koje ne opada, sa mogućom pojavom bakterijskog eksudata-sluzi...)
Preporučuju se mehaničke mere borbe i obavezno uklanjanje zaraženih delova iz voćnjaka
rezidbom do zdravog tkiva (makazama je potrebno odseći najmanje 30 cm ispod poslednjeg
simptoma) uz obaveznu dezinfekciju pribora-makaza. Rez odmah dezinfikovati 0,5%
rastvorom bakarnog preparata. Odsečene grane treba stavljati u vreće ili džakove, izneti iz
voćnjaka i spaliti! Pregled i mehaničke mere treba uraditi što pre, jer se za vikend najavljuju
kiše koje će dalje širiti bolest.Bakterioznu plamenjaču je nemoguće hemijski suzbiti.
 Ukoliko se uoče simptomi osim mehaničkih mera, na dunji možemo primeniti i prskanje
bakarnim preparatima (naprim.: Neoram 0.3%...). Obično je potrebno više tretmana u
razmacima od nekoliko dana. Na jabuci i krušci tretman bakarnim prepratom raditi samo uz
predhodnu konsultaciju sa stručnim licem.

Monilioza ili palež

(Monilinia linhartiana)
Simptomi
Javljaju se uglavnom na mladom lišću, već na početku cvatnje, kada pojedini listovi počinju
venuti i posmeđivati ili nekrotizirati uzduž lisnih nervi. U slučaju vlažnog vremena na
listovima se pojavi baršunasta prevlaka od micelija gljive. Micelij gljive ima miris po
bajamima i privlači insekte, koji zatim prenose spore ili konidije gljive na cvjetove. Te spore
kliju i putem njuške tučka prodiru u cvijet i kasnije u plod koji nastaje iz plodnice. Taj
zaraženi plod se razvija samo do veličine lješnjaka i zatim ostaje visjeti kao mumija na
izboju sve do jeseni kada obično opadne. Iz plodova gljiva prelazi i u same izboje koji se
suše i nekrotiziraju, po čemu je bolest i dobila ime palež dunje. Patogena gljiva Monilinia
linhartiana karakteristična je po tome da napada samo dunju, za razliku od drugih vrsta iz
ovog roda.
Suzbijanje
Preporučuje se odstraniti sve mumificirane plodove nakon cvatnje i odrezati sve osušene
izboje. Kao preventivna mjera služi kasno zimsko prskanje uoči kretanja pupova fungicidima
na bazi bakra (Nordox 75 WG, Champion WP, Kocide DF, Cuprablau Z WP i dr.), ali i
poslije cvatnje, jer dunja dobro podnosi bakrene fungicide. Osim bakrenih fungicida mogu se
koristiti i neki drugi organski fungicidi na bazi metirama (pr. Polyram DF i dr.) i dr.
Pepelnica dunje
(Podosphaera oxyacanthae)
Simptomi
Javljaju se na lišću u vidu pepeljaste sivobijele prevlake, koja predstavlja površinski micelij
gljive. Obično se javlja dosta kasno tijekom vegetacije (potkraj ljeta), pa ne čini veće
probleme na dunji. U slučaju jače zaraze simptomi se mogu javiti i na plodovima. Razvoju
bolesti pogoduje vlažno i toplo vrijeme.
Suzbijanje
Uglavnom se koriste neki od fungicida na bazi sumpora (pr. Thiovit Jet WG, Chromosul 80
WG, Sumpor SC-80, Sulfolac 85 SC, Kalinosul 80 SC i dr.) kao i za druge pepelnice, no u
pravilu se uopće ne s u z b i j a , zbog dosta kasnog javljanja. Prema iskustvima iz svijeta,
mogu se koristiti i neki organski fungicid koji djeluju na pepelnice (dinokap, fenarimol,
triforin).
Bakterijska palež jabuke i kruške (Erwinia amylovora)
Bakterijska palež jabuka i krušaka je opasna bakterijska bolest ne samo jabuke i kruške, već i brojnih
drugih vrsta. Bolest napada oko 160 biljnih vrsta iz 30 rodova. Osim jabuka i krušaka bolest napada dunju,
glog, oskorušu, mušmulu, te još neke koštićave i ukrasne vrste.

Bolest je donesena iz Amerike u Europu 1957. godine. Prvi je put ustanovljena u Engleskoj. Dalje se
širila najprije po zapadnoj Europi, a kasnije i po svim drugim područjima Europe. U Hrvatskoj je
ustanovljena 1995. godine u Nuštru i okolici Osijeka, a zatim po čitavoj istočnoj Slavoniji. Prema HZPSS-u
u Republici Hrvatskoj proširena je u Osječko-baranjskoj, Vukovarsko-srijemskoj, Požeško-slavonskoj,
Brodsko-posavskoj, Virovitičko-podravskoj, Međimurskoj, Koprivničko-križevačkoj i Varaždinskoj županiji
uz tendenciju daljnjeg širenja zaraze.

U praksi je neophodno provoditi prognozu pojave bakterijske paleži kako bi se obavilo pravovremeno
preventivno suzbijanje i usporilo njeno širenje izvan karantenskog područja te smanjile štete u voćnjacima.
Bakterijska palež je uz krastavost najvažnija bolest jabuke i kruške u svijetu.

Nakon pojave bolesti u Republici Hrvatskoj 1995. poduzete su sve mjere propisane za karantenske
bolesti. Zaražena stabla su krčena i spaljivana. U toj akciji je prema HZPSS-u iskrčeno 199.432 stabla
jabuka, 142.479 krušaka, 148 dunja i 152 mušmule. Bolest nije iskorijenjena unatoč uloženim naporima.
Bolest se inače na engleskom kaže „fireblight“ (palež) jer napadnuti dijelovi voćke podsjećaju kao da su
spaljeni vatrom ili plamenom.

Slika 1 Slika 2 Slika 3

Simptomi: Oboljelo se stablo prepoznaje po suhom lišću, suhim izbojcima i plodovima koji izgledaju
kao opaljeni vatrom. (sl. 1,2). Prvi simptomi bolesti primjećuju se u cvatnji (sl. 3). Uzročnik bolesti je
bakterija koja prodire u voćku kroz cvijet. Nažalost, često su upravo vektori (prenosioci) te bolesti baš pčele
koje su nužne za oprašivanje navedenih vrsta (sl. 4). Napadnuti cvijet se suši. Bakterija iz cvijeta, prije nego
se osuši preko peteljke prodire u izbojak (sl. 5), pa na granu, i u deblo. Svi napadnuti dijelovi potamne i
osuše se (sl. 6). Često puta mladi izboji se osuše, listovi pocrne i drže se još uvijek na izboju, dok se izboj
svine u obliku drške kišobrana (sl. 7,8).

Slika 4 Slika 5
 Slika 6 Slika 7 Slika 8

Početni simptomi na listu su promjena boje peteljke i srednje žile u smeđu ili crnu. Kod krušaka se boja
listova i izbojaka mijenja crno, dok se kod jabuka mijenja u tamno smeđu. Lišće često tako ostane stajati do
dugo u zimu. Plodovi na zaraženom stablu pocrne i mumificiraju se te ostaju i drže se ( sl. 9). Infekcija se
može i vizualno pratiti kako napreduje (15 – 30 cm kroz nekoliko dana).

Slika 9 Slika 10 Slika 11

Ova bolest se često puta zna zamijeniti s jednim štetnikom, s kruškinom osom srčikaricom (Janus
compressus) koja napada kruške i jabuke, ali za razliku od bakterijske paleži, izboj dalje kasnije nastavlja
svoj rast i osušeni dio mladog izboja otpada.

Osim kroz cvijet, bakterija može u voćku prodrijeti i kroz nedozreli izbojak. Napadnuto drvo se poznaje
po crvenosmeđoj boji kore. Često nastaju rak rane, kora puca i ljušti se (sl. 10). Na napadnutim dijelovima je
prisutna bjelkasta izlučevina – eskudat, u obliku kapljica koja kasnije posmeđi (sl. 11). Eskudat je sluzava
masa u kojoj je bakterija.

Biologija: Bakterija se najčešće širi u proljeće kod cvjetanja (sl. 12). Optimalna temperatura za širenje
bakterije je od 16°C naviše. Nakon 5 – 30 dana vide se prvi simptomi ovisno o temperaturi. Naknadno
cvjetanje voćaka nakon raznih stresova (suša, tuča) je posebno opasno radi širenja infekcije. Postoje sorte
koje su sklone naknadnom cvjetanju, šta također pospješuje zarazu. Bakterija se može širiti iz rak rana
vjetrom i kišom sa zaraženih stabala na nova nezaražena stabla.

Također ju je moguće prenijeti priborom za rezidbu i precjepljivanje, sadnim materijalom, sadnicama,

podlogama, plemkama. Ipak najvažniji prenosioci su insekti. Zaraza cvijeta je najčešća kad su insekti aktivni.
Pogodna temperatura za to je između 20 i 30°C. Insekte privlače kapljice eskudata i tako postanu infektivni.
Posjećivanjem cvjetova prenose dalje bakteriju. Nakon kiše ili jače rose bakterija je u kratkom vremenu u
biljci. To je primarna zaraza.

Do sekundarne zaraze dolazi preko bolesnih stabala u blizini. U ovom slučaju prenosioci su najčešće
insekti koji sišu sokove preko zaraženih stabala na zdrava ( lisne uši, muhe, cikade), ali i kiša, vjetar, alat za
rezidbu i cijepljenje. Sekundarne zaraze mogu rezultirati propadanjem cijele biljke. Ciklus širenja bakterijske
paleži je na slici 13.

Iz zaraženog izboja može se tako bolest proširiti na cijelo stablo, ali i na drugo, zdravo stablo. Stabla iz
kojih se širi zaraza ne moraju biti iste vrste. Mogu biti druge ukrasne biljke i grmovi. Bakterija ima veći broj
domaćina. To su: Amelanchier, Chaenomeles, Cotoneaster, Crataegus, Eriobatrya, Mespilus, Sorbus,
Pyracantha, Spirea, Rosa, Rubus, Cydonia, Prunus, Amygdalus, naravno i druge Pyrus i Malus vrste
( „divlje“ jabuke i kruške).

Slika 12 Slika 13
Zaštita:
Od ove bolesti danas su nam na raspolaganju jedino preventivne mjere zaštite. Ako je bolest
uznapredovala, jedini lijek je krčenje i spaljivanje stabala, te sprečavanje širenja zaraze. Jedna od osnovnih
mjera je sadnja otpornih sorata (Tablica 1). Jabuke su puno manje osjetljivije i tu se dobrim izborom sorte
može dosta napraviti. Kruške su jako osjetljive, kao i dunje i mušmule i tu se malo može postići. Posebno su
osjetljive sorte Krasanka i Santa Maria.

Tablica 1

Jako osjetljive sorte Umjerno osjetljive sorte Relativno otporne sorte

JABUKE
Jerseymac Zlatni Delicious Red Delicious
Vista Bella Mutsu Liberty
Bjeličnik Empire Enterprise
Breaburn Granny Smith Freedom
Fuji Macintosh Winesap
Gala Spartan Prima
Idared Summered Priscilla
Jonagold Gold Rush Redfree
Jonathan Nova Easygro M7 - podloga
Rome Beauty Grimes Golden
Pink Lady Jonafree
Lodi MM106 – podloga
M9 – podloga MM111 - podloga
M26 – podloga
M27 – podloga

Jako osjetljive sorte Umjerno osjetljive sorte Relativno otporne sorte

KRUŠKE
Passe Crassane Seckel Harrow delight
 Santa Maria Harrow sweet
Starkrimson Harvest Queen
Clapp´s Favorite
Abbe Fetel
Conference
Boskova bočica
Anjou
Viljamovka žuta
Viljamovka crvena
Cascade
 gotovo sve sorte krušaka su jako ili umjereno osjetljive na bakterijsku palež
 sve sorte dunja su jako osjetljive na bakterijsku palež
Voćnjak treba pratiti i pregledavati. Voćnjak na kojem je zaraza uočena prošle godine treba pomno
pregledati. Na zaraženim stablima lišće često ostaje na stablu sve do proljeća. Grane na kojima je ostalo to
lišće treba energično stresti tako da padne. Ukoliko ima zaraženih plodova treba ih odnijeti iz voćnjaka i
spaliti. Posebno treba obratiti pozornost na promjene na granama i deblu. Na kori debla i grana nastaju
uleknuća nešto tamnijih površina. Taj dio kore u početku postaje mekši, nabubri, a zatim se isušuje te kora
ima drugu nijansu. Moguće je jasno raspoznati granicu između zdravog i bolesnog tkiva.
Također se može primijetiti jantarnožuti ili smeđi iscjedak – eskudat.
Sve grane na kojima se primijeti zaraza treba orezati ispod prijelaza iz bolesnog u zdravi dio tkiva i to
barem 30 cm ispod prijelaza kod jabuke i barem 50 cm ispod prijelaza kod kruške ili dunje. Mjesto reza
potrebno je premazati 3% otopinom bakrenog pripravka. Zaražene grane, plodove, a tamo gdje je moguće i
lišće treba sakupiti u vreće i spaliti. Prilikom svakog zahvata reza potrebno je dezinficirati alat (škare ili pilu)
u 70%-tni alkohol ili varikinu.
Za preventivno suzbijanje bakterijske paleži na jabukama i kruškama registrirano je nekoliko preparata
na bazi bakra i fosetila. Od kretanja vegetacije do cvatnje treba primjenjivati fungicide na osnovi bakra
(Champion, Cuprablau, Kocide, Nordox). Koncentracije treba prilagoditi razvojnom stadiju voćaka,
smanjujući koncentraciju u prskanjima prema cvatnji (Tablica 2).
U cvatnji se mogu koristiti fungicidi na bazi fosetila (Aliette, Avi) u koncentraciji od 0,25%, fungicidi na
osnovi bakra u smanjenim koncentracijama od 0,03 – 0,07 % ili kombinaciju fosetila i fungicida na osnovi
bakra (Tablica 2).
Tablica 2
FENOFAZA A - B C – C3 C3 – D –D3 E–F–G-H
Champion 0,25 % 0,2 % 0,1 %
Cuprablau Z 1,0 % 0,5 % 0,3 %
Kocide DF 0,75 % 0,5 % 0,3 %
Nordox 0,2 % 0,15 % 0,1 %

Termini i broj prskanja se određuju na osnovi prognoze poljoprivredno savjetodavne službe. Ako to nije
dostupno, intervali između prskanja u cvatnji bi trebali iznositi 6-8 dana. Kod fungicida na osnovi bakra se
treba strogo pridržavati preporučenih koncentracija (Tablica 2) jer u suprotnom može doći do ožegotina na
cvjetovima i lišću.

Također prema nekim istraživanjima jesensko tretiranje fosetilom (Aliette, Avi) pojačava otpornost biljke
pa su proljetna tretiranja učinkovitija. Neki noviji regulatori razvoja koji se koriste u voćnjacima doprinose
smanjenju bolesti. Također se preporučuje krčenje navedenih biljaka domaćina (glog i dr.) u blizini voćnjaka
ili rasadnika koji su lako infektivni materijali idealni za širenje paleži.

Krastavost lista i ploda jabuke (Venturia inaequalis)

Krastavost ili fuzikladij jabuke (Venturia inaequalis) je kod nas i u svijetu
najvažnija i najštetnija bolest jabuke. Gljiva, uzročnik bolesti krastavosti lista i
ploda jabuke, prezimljuje na dva načina: Prvo, na jako zaraženim stablima kao
micelij ili konidija na kori, između ljuski pupa, u udubljenjima na kori grančica...
Nakon blagih zima kao što je ova iz micelija se već u veljači mogu razviti
konidije i uzrokovati zarazu mladih listića već u fazi "mišjih ušiju". Optimalna je
temperatura za klijanje konidija oko 16 °C uz relativnu vlažnost zraka od 90 %.

Drugo, s jesenskim opadanjem zaražena lišća gljiva prelazi u zimski stadij peritecija s
askusima u kojima se nalazi osam askospora. Najpovoljnija je temperatura za stvaranje
askusa 4 °C. Za proljetni let askospora potrebna je kap vode koja uzrokuje stvaranje
tlaka na opni askusa koji pucanjem oslobodi askospore. Askospore izlete na visinu 1-5
cm, a onda ih već i vjetrić odnese na veće udaljenosti. Poslože li se dnevni temperaturni
uvjeti, stvara se mogućnost za primarnu infekciju lista jabuke: temperatura 2 - 22 °C; kap
vode na listu od 9 do 50 sati.

Slika 1 Slika 2 Slika 3

Jačina infekcije i brzina inkubacije ovise o duljini vlaženja lista i

temperaturi (npr. pri temperaturi od 10° C list mora biti vlažan 14 sati za slabu
zarazu, 19 sati za srednju i 29 sati za jaku zarazu prof. I. Ciglar). Mladi list
jabuke najosjetljiviji je i najprije se na njemu traže simptomi infekcije (zaraze).

U ranom razdoblju zaštite jabuke i kruške važno je izabrati fungicid koji je i

pri nižim temperaturama posve učinkovit. Predlažemo fungicid CHORUS 75
WG, koji s djelatnom tvari ciprodinilom pokazuje važna obilježja u ranom
razdoblju zaštite:

 zahvaljujući lipofilnim osobinama lako prolazi kroz kutikulu i voštanu

prevlaku lista (već dva sata nakon primjene kompletno prodire u list
pružajući zaštitu);
 nakon primjene kreće se sistemično ksilemom (akropetalno);
 pruža jedinstvenu zaštitu pri niskim temperaturama;
 pošteđuje korisne insekte;
 protektivno djeluje 5-7 dana;
 kurativno djeluje 2 dana.

CHORUS 75 WG primijenite 300 g/ha, u fazi "mišjih ušiju" jabuke i kruške.

Ponovite tretman nakon 5-7 dana. Primarne infekcije mogu se kvalitetno suzbiti i
jednim od ovih fungicida: DELAN 700 WDG u koncentraciji 0,075% ili
CHROMODIN S-65 u koncentraciji 0,08% ili STROBY WG u koncentraciji
0,02%. Svaki od tih fungicida potrebno je primijeniti od fenofaze 'mišjih ušiju'
jabuke, i to u blok-metodi od dva prskanja za redom. Razmaci prskanja ovise o
vremenskim prilikama i iznose 5-7 dana. Kvalitetnom zaštitom od krastavosti
omogućite voćkama nesmetan početan razvoj.

Čuvanje jabuka nakon berbe

Nakon što ste svoje plodove ubrali u optimalnom stanju zrelosti (tzv. tehnološka zrelost) treba ih
pravilno uskladištiti kako bi što dulje očuvali kvalitetu. Pored održavanja optimalne temperature i vlažnosti u
skladištu (podrumu) za čuvanje plodova od neophodne je važnosti sadržaj kalcija. U nedostatku kalcija
plodovi brzo propadaju čak i kad su zadovoljeni uvjeti skladištenja. Kako biste svojim jabukama osigurali
dovoljnu količinu kalcija, potrebno je plodove nakon berbe potopiti u otopinu bogatu kalcijem. Stoga ovdje
prenosimo recept dr. sc. Ive Krpine za pripremu takve otopine objavljen u emisiji „Vikend u voćnjaku“ na
Radio Sljemenu (88,1 MHz).

Za pripremu otopine potrebno je:

 10 litara vode
 0,4 kg kalcijeva klorida
 20 g vinobrana
 10 ml ovlaživača (Chromovit, Radovit)

Jabuke se potope u otopinu na nekoliko minuta (plivaju jer su lakše od vode pa ih je dobro potisnuti
prema dolje) i zatim bez brisanja poslože u letvaricu. Uloga vinobrana je da s kožice ploda ukloni gljivice
koje uzrokuju truljenje. Ovlaživač uklanja masno-voštanu prevlaku s ploda i omogućava bolje prianjanje
otopine. Priprema otopine je jednostavna, a sastojci su jeftini. U uskladištenim jabukama škrob vrlo polagano
prelazi u šećer odnosno jabuke postupno prelaze iz tehnološke u užitnu zrelost, kad su najbolje za jelo.

I savjet za kraj. Jabuke ne pokrivajte ako ne želite da prebrzo dozriju. Najbolje je da ih posložite u
jednom sloju. Ovako uskladištene jabuke mogu se očuvati više mjeseci, pa i do idućeg ljeta ukoliko imate
dobar podrum. Povremeno ih je dobro poprskati vodom da se ne isuše.

Bolesti plodova jabuke i kruške tijekom skladištenja

Jesenske i zimske sorte jabuka i krušaka tijekom skladištenja su podložne raznim bolestima. Te su
bolesti dijelom uvjetovane i produženim procesima skladištenja, posebno u hladnjačama, novijim sortama,
intenzivnoj proizvodnji, jakoj i čestoj neumjerenoj gnojidbi te drugim raznim agrotehničkim i uzgojnim
mjerama. Treba svakako spomenuti i u kakvim se uvjetima skladište, u boljim ili lošijim uvjetima.

Posve su drugačiji uvjeti koji vladaju u jednom podrumu kakvog seoskog domaćinstva ili recimo
hladnjači nekog većeg gospodarstva. Danas svaka sorta jabuke i kruške koja se čuva ima točno određene
uvjete temperature, vlage i plinova koja joj odgovara za duži period čuvanja, dakle specijalna atmosfera.
No, za kraći period čuvanja svakako može poslužiti i dobar podrum. Bitno je da se bolest na vrijeme
prepozna i bolesni dio voća eliminira iz skladišnog prostora da dalje ne širi zarazu.

Treba razlikovati fiziološke (bolesti neparazitske prirode) od gljivičnih bolesti (mikroorganizama). U

fiziološke bolesti (bolesti neparazitske prirode) spadaju gorke pjege, Jonathanove pjege, staklavost,
posmeđenje kožice – skald. Ovaj članak se bavi bolestima izazvanim djelovanjem mikroorganizmima. Od
fizioloških bolesti spomenuću samo skald, jer je dosta sličan za zamijeniti s nekom drugom bolešću, a
relativno se često javlja prilikom skladištenja posebno na nekim novijim sortama.

Gorka trulež (Glomerella cinqulata)

 Gljiva predstavlja glavni problem kod čuvanja jabuka, a nešto manje kod krušaka u hladnjačama (sl.
1).

Slika 1
Do naseljavanja parazita na plodove dolazi najčešće u posljednja 2 mjeseca prije berbe. Kiše u tom
razdoblju također doprinose infekcijama. Do pojave simptoma dolazi u hladnjači, najčešće od siječnja
nadalje. Simptomi se također naglo javljaju kada se plodovi iznesu van na više temperature.
Na uskladištenim plodovima javljaju se svjetlosmeđe okrugle pjege koje kasnije postaju tamnije
smeđe. Do fruktifikacije dolazi ispod kožice kroz koju gljiva prodire na površinu, formirajući prljavobijele
vataste nakupine, često koncentrično raspoređene po leziji. U vlažnoj atmosferi iz pokožice izbijaju acervuli
iz kojih izlaze spore u crvenkasto-narančastoj sluznatoj masi. Unutrašnji dio ploda ima svjetlosmeđu boju,
mekan je i gorkog okusa.
Gljiva inače razara plod uzrokujući trulež tek nakon nekog vremena kad on odleži i fiziološki dozrije u
skladištu. Sve dotle te gljive miruju, bez ikakvih znakova na plodu na koji su dospjele u vegetaciji.
Bolesti podležu osobito Cox orange, Zlatni delicious, Boskoop, Jonagold.

Volovsko oko (Pezicula malicorticis, Gloeosporium malicorticis)

Slika 2

Parazitira češće na plodovima jabuka nego krušaka. Osim na plodovima izaziva i rak – rane na
drvenastim dijelovima spomenutih vrsta. Do infekcije plodova dolazi za vrijeme vegetacije i to kroz
lenticele, ali i rane nastale od insekata i drugih mehaničkih povreda. Bolesti se mogu pojaviti u voćnjaku
kod zakašnjele berbe. Simptomi su slični onima kod gorke truleži. Tkivo napadnuto vrstom G.malicorticis je
na ivici lezije tamnije dok je centralni dio svjetlije smeđ do žut, pa se zbog toga bolest još zove "Bull´s eye
rot" – volovsko oko (sl. 2)

Meka trulež plodova (Penicillium expansum)

Slika 3

Parazitira jabuke i kruške za vrijeme skladištenja. Često se javlja kod jabuka, ali kod krušaka izaziva
veće štete (sl. 3). Do napada dolazi na mjestima oštećenja od insekata, udaraca, ogrebotina, no u povoljnim
prilikama može doći do infekcije i kroz lenticele. Kod kruške su poznati slučajevi ulaska i kroz peteljku. U
takvim slučajevima peteljka postaje tamna i ukočena, a dio ploda uz peteljku trune. Ovakav način zaraze je
čest kod sorata Društvenka i Anjou.

Boja lezije varira ovisno o voćnoj vrsti i stadiju zrelosti, ali je uvijek u početku vodenasto, svjetlije ili
tamnije smeđe-crvenkaste nijanse. Zdravi dio je oštro odijeljen od bolesnog. Unutar toga pojavljuju se u
početku bijele nakupine koje s vremenom postaju zelenkastoplave kad sazriju spore. Natruli plod ima
svojstven, neugodni miris. Osim ove vrste nađena je još i Penicillium crustosum.

Smeđa trulež ploda (Monilinia fructigena, Monilia fructigena)

Smatralo se da je ova vrsta parazit rana i oštećenja. Međutim do infekcije može doći i kroz neoštećeno
tkivo, ali u takvom slučaju sudjeluje veći broj spora uz povećanu relativnu vlagu ili prisutnost kapljica vode.
Samo mali broj spora uspijeva izazvati infekciju pa je broj infekcija uvijek manji kod neoštećenih plodova
nego kod plodova koji su oštećeni. Do zaraze može doći u polju, ali isto tako u hladnjači, od zaraženih
plodova, naročito pri višim temperaturama. Na kožici ploda jabuke i kruške razvije se smeđa pjega ispod
koje je tkivo smeđe. Pjega se širi zahvaćajući veći dio ili čitav plod. Na plodu nastaju koncentrično poredani
žuto-sivi jastučići (sl. 4). Napadnuti plodovi koji ostaju na stablu ili otpadaju i prezimljuju na zemlji glavni
su uzrok zaraze.

Slika 4 Slika 5

Osim spomenutih simptoma u skladištu kod jabuka se još javlja i crna ili sterilna monilija – monilia
sterile (sl. 5). Plodovi postaju crni ili tamnoljubičasti, a tkivo ispod kožice je smeđe. Do fruktifikacije gljive
ne dolazi. Uzrok ovoj bolesti je Monilia laxa f.sp. mali i sve je češća u intenzivnim voćnjacima jabuke.
 Krastavost plodova (Venturia inaequalis, Venturia pirina, Fusicladium sp.)

Slika 6

S obzirom da posljednjih godina klimatske prilike pogoduju širenju te bolesti u polju ona se javlja i u
skladištu na plodovima jabuka i krušaka. Do zaraze dolazi u polju, nakon čega se plodovi sa simptomima ili
u stadiju inkubacije unesu u skladište. U slučaju kada se unose zaraženi plodovi na kojima se još ne
pokazuju simptomi, tijekom skladištenja pojavit će se crne pjege na kožici (sl. 6).

Trulež sjemenjače
U zadnje vrijeme na plodovima skupine delišesa, ali i drugih sorata primijećena je učestalija pojava
truleži. Zaraza je uvjetovana građom plodova. Bolest se može pokazati već u polju. Na latentno zaraženim
plodovima koji dospiju u skladište, dolazi do pojave simptoma i kod nižih temperatura. Zaraženo tkivo je
tamnosmeđe i vrlo gorkog okusa. Dio ili čitava sjemenjača prorasla je micelijem tamnosmeđe boje. Katkada
gljiva ulazi i u meso izazivajući suhu ili vlažnu trulež što ovisi o mikroorganizmu koji se nalazi u sjemenjači
(sl. 7a i 7b). Bolest se češće javlja poslije pretjerane gnojidbe dušikom.

Slika 7a Slika 7b

Iz tako zaraženih plodova izolirane su gljive: Trichotecium sp., Fusarium sp., Alternaria alternata,
Pleospora, Phoma sp., Penicillium sp., Aspergillus.

Siva Plijesan (Botrytis cinerea)

Slika 8
Ova gljiva je parazit rana i može se naseliti kako na jsbuke, tako i na kruške, mada se češće javlja na
kruškama. Katkad izaziva i štete u voćnjaku. U skladištu izaziva trulež mesa. Lezije su obično nepravilna
oblika, svjetlosmeđe zahvaćajući sve veći dio ploda, a tkivo postepeno postaje mekano (sl. 8). Nakon
vađenja iz hladnjače na površini zaraženih dijelova nastaje obilna fruktifikacija gljive uz pojavu sive
prevlake. Kada je gljiva zahvatila veći dio ploda mogu se u njemu formirati sklerociji. U skladištu se
dodirom od bolesnih zaraza prenosi na zdrave.
Trulež od plamenjače (Phytophthora spp.)
Uzročnik truleži su P.cactorum i P.syringae koje katkada izazivaju velike štete u hladnjačama. Kožica
zaraženih plodova poprima smeđu boju, a zaraženo meso ispod kožice je također smeđe (sl. 9a i 9b).

Slika 9a Slika 9b
Do infekcije dolazi s plodovima koji su sakupljeni sa zemlje i unose se u hladnjaču. S česticama zemlje
unese se i parazit koji je stanovnik tla.
Posmeđenje kožice ploda – skald
Iako nije gljivična bolest često se javlja na sortama prvenstveno zelene boje kožice, prekasnog ili
preranog termina berbe, čestih izmjena temperature u skladištima, dugog i neodgovarajućeg čuvanja, toplog
i suhog vremena kod berbe. Dosta toga o mehanizmu pojave ove fiziološke bolesti se još uvijek ispituje.
Glavni simptomi su posmeđenje površine kožice u nepravilnim oblicima tijekom skladištenja.

Slika 10

Posmeđenja se javljaju oko lenticela, a mogu preći i u dubinu mesa (sl. 10). Bolest se javlja posebno na
nekim sortama (Granny smith, Macintosh, Stayman winesap). Bolest se ne manifestira u voćnjaku, već
nastaje isključivo nakon određenog razdoblja čuvanja.