Zakon o Bezbednosti I Zdravlju Na Radu Nezvanicno Preciscen Tekst

ПРЕВЕНТИВА У ОБЛАСТИ БЕЗБЕДНОСТИ И ЗДРАВЉА НА РАДУ
Preventiva u oblasti BZR 03.indd 1 29. 3. 2010. 22:45:12

ПРЕВЕНТИВА У ОБЛАСТИ БЕЗБЕДНОСТИ И ЗДРАВЉА НА РАДУ
Аутор
Група аутора
Уредник
Милутин Јелић
Издавач
Техпро
За издавача
Зоран Шукало
Лектор
Миља Лукић
Припрема
Миодраг Белоичић
Штампа
СЗГР „Јован Антић“
Тираж
1000

Група аутора
ПРЕВЕНТИВА
у области безбедностИ
и здрављА на раду
БЕОГРАД
2010

Реч уредника
У друштвима тржишне привреде предузимљиви људи са идејама

и довoљно средстава улазе у авантуру покретања сопственог бизниса.
И Устав Републике Србије гарантује слободу предузетништва: свако
је слободан да се бави било којим пословима, али то мора да ради
на начин да не повређују права других. Нико не може да организује
пословање на начин да угрожава живот и здравље запослених, радну
околину, природне ресурсе или безбедност државе.
Полазећи од тога, послодавцима се у нормативно-правном си-
стему постављају „правила пословања“, односно захтеви у области
заштите људи у процесима рада, заштите животне средине, очувања
природних ресурса и безбедности државе. Послодавци су дужни да
ускладе пословање са овим захтевима, јер у супротним трпе различи-
те санкције које битно могу да поремте њихово пословање.
За разлику од система заштите животне средине, или заштите од
пожара на пример, који су углавном постављени као општедруштвена
брига, заштита запослених од болести и повреда на раду је готово у
целини поверена послодавцима. То јесте на трагу европског законо-
давства, али није одрживо. Послодавац који организује радне процесе
јесте најодговорнији за безбедност људи који их извршавају, али се не
могу амнестирати од одговорности остали друштвени субјекти. Нема
безбедног и здравог рада на радним местима у конкретним радним
процесима код послодаваца ако не постоји изграђен систем опште
превенције. Сви друштвени субјекти треба да понесеу свој део одго-
ворности: државни органи, научно-истраживачке институције, школе,
факултети, здравствене институције, медији, пројектанти, друштвене
организације...

6 Превентива у области безбедности и здравља на раду
Основна идеја ове књиге је да укаже на неопходност шире

друштвене акције у промоцији и развоју укупне друштвене бриге за
превенцију болести и повреда на раду.
Тим стручњака различитих профила који се дуго година баве прак-
тичним проблемима заштите људи у процесима рада је разрадио све
опште мере превенције болести и повреда на раду и указао на основ-
не правце даљег развоја система. Аутори не нуде готова решења, али
указују на проблеме и позивају на акцију како би се у друштву стварао
амбијент за рад достојан човек.
Књига је конципирана тако да је сваки рад посебна ауторска цели-
на, урађена у складу са основном идејом уредника, која је разрађена
у првом раду – Основе превентиве у области безбедности и здравља
на раду.
М. Јелић

Милутин Јелић,
генералштабни пуковник у пензији, пилот, ванр. проф. оператике
Основе превентиве у области

безбедности и здравља на раду
Увод
Заштита људи у процесима рада све више постаје глобални фе-

номен. То је данас област од општег друштвеног значаја којој се у
свим земљама света посвећује све већа пажња. У мери у којој свет
постаје глобалан, јединствени информациони простор са слободним
кретањем људи, роба и капитала, и социјална питања, па и питања без-
бедних и здравих услова рада, постају светско питање о којем све на-
ционалне државе морају да воде рачуна полазећи од истих принципа.
Као што се универзално усмеравају основна питања општих људских
слобода и права човека, или питања функционисања капитала на при-
мер, тако се јединствено уређују и основе заштите људи у процесима
рада, здравствене заштите и заштите радне околине. То се ради на
међународним форумима, првенствено у Међународној организацији
рада, путем конвенција и директива у којима се постављају минимал-
ни стандарди и захтеви обавезујући за све земље чланице које их при-
хвате, односно ратификују. Ти стандарди се транспонују у национал-
на законодавства.
Као један од оснивача Међународне организације рада, наша
земља је од почетка пратила и усвајала њене захтеве и стандарде.
Разумевање суштине тих захтева и одлучност у њиховој стварној
имплементацији зависила је од преовлађујућих идеолошких концепа-
та уређења државе и друштва. Не само да се мењао идеолошки основ

схватања проблема заштите људи на радним местима, већ се мењао и

сам назив заштите људи у процесима рада. Али, како год се ова об-
ласт у нашем законодавству схватала и називала: хигијенско техничка
заштита у најранијем периоду, касније заштита на раду или данас без-
бедност и здравље на раду (БЗР), увек се радило о стварању таквих
услова на раду, у радним процесима, којима се обезбеђује максимално
могућа безбедност од повреда и болести на раду.
И поред несумњивог општег друштвеног значаја безбедности и
здравља на раду, о њој се, изван ужих стручних кругова, говори углав-
ном пригодно, поводом Дана безбедности на раду или након већих
несрећа са смртним последицама. За медије или на пример за васпит-
но образовне процесе ова област као да не постоји. Млади се са за-
штитом у радним процесима сусрећу тек по уласку у свет рада. Зато
је, још увек, кад се помене безбедност на раду прва асоцијација фи-
зичко и техничко обезбеђење.
Чак и у тзв. стручним круговима постоје два супротстављена
схватања суштине безбедности и здравља на раду. Полазећи од још
увек великог броја повреда и болести на раду, тешких услова рада
и општих конвенција о људским правима и слободама, једни (син-
дикати, представници запослених, заштитари из „старих, добрих
самоуправних времена“) у први план истичу права човека, радника
(„човек је наше највеће богатство“) и систем безбедности и здравља
на раду темеље на правима запослених. Други (предузимљиви посло-
давци, савремени менаџери, менаџери за БЗР из успешних светских
компанија које послују у Србији) у први план истичу обавезе и инте-
рес послодаваца да обезбеде безбедне и здраве услове рада, јер „само
здрав радник доноси профит“.
На неки начин, оба схватања су утемељена, јер се у безбедности
и здрављу на раду данас полази од права човека, али се она заснива
на обавезама послодаваца. Сва савремена законодавства у први план
истичу обавезе и одговорности послодаваца да осигурају, и то пре-
вентивно, безбедне и здраве услове рада и права запослених на услове
рада достојне човека.
У суштини, то је област од општег друштвеног значаја која под-
разумева стално унапређење услова рада и радне околине и превенцију
повреда на раду, професионалних обољења и обољења у вези са ра-
дом и унапређење здравља запослених. Или, то је „обезбеђивање так-
вих услова рада којима се, у највећој могућој мери, смањују повреде
на раду, професионална обољења и обољења у вези са радом и који

Основе превентиве у области безбедности и здравља на раду 9
претежно стварају претпоставку за физичко, психичко и социјално

благостање запослених.“1
И поред постављених високих стандарда и обавеза држава да за-
конима уреде ову област, и даље постоје велики проблеми. Директне
и индиректне последица небезбедног рада још увек су огромне. Чак и
у најразвијенијим земљама са највишим стандардима губици се мере
хиљадама људских живота, десетинама хиљада инвалида или трајно
оболелих и билионима долара.2
Управо сви ови проблеми у први план истичу потребу за даљим
развојем система и то првенствено у превентивном аспекту.
Када се данас говори о безбедности и здрављу на раду најчешћа
реч је превенција, односно превентивне мере. Превенција је норма-
тивно уређена Законом о безбедности и здрављу на раду, другим зако-
нима из области рада и сетом подзаконских прописа, и декларативно
се истиче као основна друштвена вредност. У пракси, мало је стварне
акције. Нема сталне опште-друштвене промоције превенције: држава,
с једне стране, напушта позицију носиоца система заштите људи у
процесима рада и постепено дозвољава тржишну утакмицу у овој об-
ласти, а с друге стране, не успева да поведе ширу акцију анимирања
свих друштвених субјеката на унапређењу система; послодавци још
увек недовољно препознају своје законске обавезе и свој профитни
интерес; запослени нису образовани и нису довољно организовани да
се изборе за своја права и да преузму свој део одговорности. А ради
се о озбиљним стварима које треба да сведу „повреде и болести на
најмању могућу меру“. О чему се ту ради? Шта је заправо превенција,
а шта су то превентивне мере?
Боље је спречити него лечити, стара је народна мудрост. За за-
штиту људи у процесима рада то има одлучујући значај. Број повреда
и болести на раду и материјални губици небезбедног рада опомињу да
се превентивне мере за безбедан и здрав рад морају стално предузи-
мати и преиспитивати.
Етимолошки, према Вујаклији3 реч превенција (новолатински
praeventio) значи предусретање, спречавање, предухитравање. Или,
превенирати (латински: praevenire), предупредити, спречити, на вре-
ме осујетити; предвидети, предвиђати; раније обавестити, скренути
пажњу на време. У том смислу се, на пример, дефинише и превентивна
1
Закон о безбедности и здрављу на раду, Сл. гласник РС, бр. 101/05, члан 4.
2
Међународнa организацијa рада процењује да око 2,2 милиона људи годишње умре од
последица лоших услова на радном месту. За санирање последица небезбедног рад троши се
између 2–4% државних бруто производа, односно у Европи око 25 милиона еура.
3
М. Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, (1936–1937) Геца Кон а.д, стр. 934.

медицина као грана медицине којој је циљ отклањање узрока и услова

који би могли изазвати болест. Аналогно томе, можемо рећи да је пре-
вентива у области безбедности и здравља на раду отклањање узрока
који би могли да доведу до болести и повреда на раду и развијање от-
порности организма на утицај штетности и оптерећења у радним
процесима.
Према Закону о безбедности и здрављу на раду Превентивне мера
јесу све мере које се предузимају или чије се предузимање планира на
свим нивоима рада код послодавца, ради спречавања повређивања или
оштећења здравља запослених.4 Сврха овог рада није теоретисање и
полемисање са законским решењима, али треба указати да понуђена
дефиниција сужава схватање превенције.
У својој суштини, превенција је шира од „предузимања мера“. Она
подразумева укупну друштвену акцију на отклањању узрока који би
могли да доведу до болести и повреда на раду. Дефиниција из Закона
наглашава превентивне мере БЗР, што значи да могу постојати и неке
мере БЗР које нису превентивне. А као што смо видели, сва схватања
безбедности и здравља на раду истичу претходно стварање безбедних
и здравих услова. Чак и такозване корективне мере, или истрага акци-
дента (који се догодио) има функцију превенције будућих акцидената.
Значи, треба разликовати превенцију као претходно прилагођавање
система од конкретних мера за БЗР којима се то постиже. Уосталом,
у основним документима МОР и ЕУ говори се о политици, односно
превенцији БЗР и о мерама БЗР. Такође, није јасно шта значи „на свим
нивоима рада код послодавца“. Да ли проблем почиње и завршава се
на мерама заштите људи при обављању конкретних послова, или је
много шири и обухвата и друштвену одговорност на свим нивоима
и одговорност послодаваца за производе и услуге које користе неки
други послодавци. За послодавце није само проблем да заштите своје
раднике на својим радним местима. Они морају да продукују такве
производе и услуге који ће омогућити максималну могућу безбед-
ност неких будућих корисника тих производа и услуга. То је смисао
залагања за БЗР као суштинског елемента квалитета производа. Про-
изводи морају бити тако израђени да задовољавају највише стандарде
квалитета, што се гарантује одговарајућом изјавом и знаком о усагла-
шености.
Значи, под превенцијом подразумевамо све мере које се
предузимају у друштву и у конкретним радним процесима којима се
обезбеђује свођење повреда и болести на најмању могућу меру, одно-
4

сно којима се повећава отпорност запослених на болести и повреде на

раду. То је сложен, законом уређен систем мера које се предузимају на
свим нивоима рада. Разликујемо барем три нивоа превенције:
1. мере државе и других друштвених организација и институ
ција;
2. мере превенције на заштити производа, односно за производњу
таквих производа који ће да омогуће максималну безбедност и
здравље приликом њихове употребе и коришћења;
3. превентивне мере за безбедан и здрав рад у конкретним рад-
ним процесима.
Безбедност и здравље на раду као

превенција друштвених сукоба
У најширем смислу, сам систем БЗР је најопштија мера превенције

друштвених сукоба. Подизањем нивоа заштите људи у процесима
рада смањују се социјалне тензије и сукоби друштвених група (класа)
поводом рада, а самим тим се обезбеђује социјални мир и стварају
услови за унапређење „благостања на раду“.
Систем безбедности и здравља на раду од почетка се структурише
и развија као најопштија социјална мера, као механизам регулисања и
амортизовања друштвених сукоба.
Савремена прича о безбедности и здрављу на раду почиње са
робном производњом. У производњи робе као производа намењеног
тржишту сукобљавају се, на први поглед, непомирљиве супротности:
интереси капитала (капиталисте, послодавца) да за што мање новца
добије што више рада, и најамника (радника, запосленог), да за што
мање рада добије што више новца (надница, плата). Колико год били
непомирљиви, ови интереси су полови јединственог процеса: нема
рада без капитала, нити капитала без рада. Целокупна савремена
историја врти се у том врзином колу везаних, супротстављених инте-
реса рада и капитала. Борба класа око надница и услова рада основа
је већине сукоба, ратова и револуција.
Већ од половине 18. века, најпре у Енглеској, као првој
индустријској земљи, у тзв. фабричком законодавству, препознајемо
покушаје законског уређења заштите људи на раду. То су били пио-
нирски кораци ограничени националним оквирима и у појединим об-

ластима рада. Треба нагласити да су, и у тим условима, послодавци

имали профитни интерес да заштите од болести и повреда на раду
оспособљене, искусне, продуктивне раднике, јер су им они доносили
већи профит.
„Заштита здравља и безбедности на раду улази у онај део индиви-
дуалног радног права које се назива општим условима рада (уз радно
време, одморе и одсуства, примања запослених) а у новијој теорији
европског радног права, интегрални део ширег контекста благостања
на раду (well-being at work), односно уопште квалитета рада.“5
Тек формирањем Међународне организације рада 1919. годи-
не, радно право добија интернационалну димензију. Од тада па до
данашњих дана, МОР је најшири светски социјални форум на којем
се дискутује о проблемима везаним за рад и заузимају минимални
стандарди (захтеви) у друштвеним односима поводом рада. Глобал-
на претња „светске револуције“ с краја Првог светског рата наметну-
ла је глобалан одговор. Суштина је стално трагање за универзалним
мерама превенције друштвених сукоба, односно за таквим уређењем
односа на раду и поводом рада који ће максимално могуће помирити
супротстављене интересе основних друштвених група.
При том, дуго се развијао концепт доминантне улоге државе као
социјалног коректора, амортизера, која је не само уређивала закон-
ски оквир друштвених односа већ је формирањем разних фондова
била и носилац обезбеђивања социјалне правде. Формирају се држав-
ни пензиони фондови, обавезно здравствено осигурање, фондови за
осигурање од болести и повреда на раду и др. Све то плод је бор-
бе класа кроз читав 19. и 20. век. Постепена изградња државе као
социјалног партнера је значајан, могло би се рећи револуционаран
скок у заштити људи у процесима рада.
Друштвени развој с краја 20. и почетком 21. века, међутим, носи
нове изазове и нова сазнања. У систему у којем су сви послодавци
солидарно давали (издвајали) средства и попуњавали фондове, а из
којих су највише узимали они који су најлошије и најнебезбедније
радили, није било праве мотивације за послодавце да превентивно
улажу у безбедан рад. То је нарочито било изражено у нашем систему
социјалистичког самоуправљања заснованом на друштвеној својини,
који је давао максимална права запосленима, али, како су сви били
власници, самоуправљачи, тако су солидарно и сносили последице
небезбедног рада. Другим речима, није постојао послодавац у правом
смислу речи, који би трпео последице повреда и болести на раду и ди-
5
Б. Лубарда, Европско радно право (уџбеник), ЦИД, Београд, 2004, стр. 41–42.

ректно сносио све, па и профитне санкције. Директоре су постављали

партијски комитети којима су и одговарали, а не тржишту. Последице
небезбедног рада плаћају сви солидарно и предузећа нису имала ве-
лике економске мотиве да улажу у безбедне и здраве услове рада. У
томе лежи и један од узрока тешког усвајања профитне логике код на-
ших послодаваца. Самоуправна свест још увек се појављује као коч-
ница, поготово у јавним предузећима у којима и даље руководиоце
постављају партијски комитети.
Полазећи од захтева МОР-а из релевантних конвенција, европско
радно право и национални правни системи чланица ЕУ и држава које
теже прикључењу ЕУ, постепено чине послодавце најодговорнијим за
све последице небезбедног рада, како по сопствено пословање тако и
за социјалну сферу. Штавише, стимулише се добровољна изградња
„правила доброг поступања“ и „социјалне одговорности компанија“,
која понекад служе и као добар маркетинг, али у својој основи имају
укључивање социјалне компоненте у тржишну утакмицу, што може
носити побољшања у заштити људи и животне средине.
Значи, државе, постепено, своју социјалну функцију амортизе-
ра друштвених сукоба преносе на послодавце који се нормативним
решењима обавезују на поштовање одређених захтева и стандар-
да. Националне државе остају социјални партнери, али све више
као креатори општедруштвене климе и нормативно-правног оквира
који треба да обезбеди стално унапређење. Штавише, у ери опште
глобализације и ова функција постепено се интернационализује. Гло-
бално светско тржиште, због развоја конкуренције, захтева једнаке
услове за све привредне субјекте. Зато МОР, Европска унија и друге
асоцијације држава постављају своје минималне стандарде који су
обавезујући за све националне државе које су унутар тих асоцијација
или теже ка њима. Колико социјална питања постају глобална највише
илуструје доношење посебне Декларације МОР-а о социјалној правди
у циљу праведне глобализације, јуна 2008. године. „Она се наслања на
Декларацију из Филаделфије из 1944. године, и Декларацију о фун-
даменталним принципима и правима на раду и њеном праћењу, из
1998. године. Декларација из 2008. године изражава савремену визију
мандата МОР-а у ери глобализације“.6
Ефикасност глобалних договора социјалних партнера и национал-
них социјалних система, чији су неодвојив део и системи БЗР, мери
се степеном социјалних проблема и друштвених сукоба у сфери рада.
Уколико има више социјалних проблема и незадовољства утолико се
6
Декларација МОР-а о социјалној правди у циљу праведне глобализације, 2008. година, увод
www.ili.org/publns, стр. 3.

интензивирају друштвене противречности и сукоби, јављају се про-

тести, демонстрације, штрајкови, побуне. Зато организована друштва
врло пажљиво прате читаву социјалну сферу и правовремено реагују
подешавањем система на највишим националним и међународним
форумима. Редефинишу се циљеви, постављају нови задаци, и по по-
треби подешава структура система. У мери у којој су ефикасни друшт-
вени социјални сензори (јавно мњење, синдикати, политичке партије,
владине и невладине организације и агенције) и та подешавања ће бити
благовремена и успешна, односно друштвени сукоби ће се успешније
контролисати и спречаваће се њихово заоштравање и ескалација. То
је суштина схватања безбедности и здравља на раду као превенције
друштвених сукоба.
Србија хоће у Европу – за то се определила и посебном скуп-
штинском резолуцијом. Услов је задовољити минимум стандарда
Уније, између осталих и у области заштите људи у процесима рада. То
није више везано само за питање хоћемо ли, или нећемо, као држава
бити примљени у политичку унију европских држава. Опредељењем
за слободну тржишну привреду, односно за слободан проток људи,
роба и капитала Европа долази код нас. Ко год жели да користи ев-
ропски капитал, да извози на европско тржиште, да ради и гради у
Европи, мора поштовати европска правила. Отуда проистиче захтев
за усаглашавањем свих друштвених подсистема са европским, па и у
области безбедности и здравља на раду.
Превенција повреда и болести на раду
Међународни правни оквир

Упркос неслућеном техничко-технолошком напретку, који нам је
донео потпуно аутоматизоване технолошке процесе и омогућио бољу
контролу опасности и штетности на раду, губици због небезбедног
рада још увек су велики. Штавише, јављају се нове опасности и штет-
ности. Неке од њих носе нови материјали и нова средства и опрема
за рад, али се јављају и потпуно нови феномени који утичу пре свега
на здравље запослених. Неслућено убрзање и интензивирање проце-
са рада, за оне који га обављају, носи нове опасности, штетности и
оптерећења. Зато је предузимање мера на спречавању болести и по-
вреда на раду и даље обавеза свих држава, послодаваца и запосле-

них. Акције на националном плану усмеравају конвенције МОР-а и

директиве ЕУ у којима се постављају сасвим конкретни захтеви пред
државе, послодавце уопште, као произвођаче роба за тржиште и по-
слодавце као организаторе конкретних производних процеса.
На најопштијем нивоу налажу се мере друштва, државе и дру-
гих органа и институција у области заштите људи, животне средине
и природних ресурса. То је такозвана општедруштвена превенција.
Заснована је, између осталог, и на Конвенцији 155 о заштити на раду,
здравственој заштити и радној околини Међународне организације
рада, из 1981. године. Њом се одређују основни принципи национал-
не политике у овој области који, након ратификације у парламентима
појединих држава, постају део националних правних система. Ту се
каже: „1. Свака чланица треба, у складу са националним условима и
праксом и у консултацији са најрепрезентативнијим организацијама
послодаваца и радника, да формулише, спроводи и периодично
ревидира јединствену националну политику о заштити на раду,
здравственој заштити и радној средини. 2. Циљ ове политике треба да
буде спречавање несрећа на раду, професионалних обољења и оста-
лих повреда на раду које су последица рада или које су повезане са
радом или се дешавају у току рада, сводећи на најмању могућу меру,
колико је то изводљиво, узроке опасности у радној средини“.7
Значи, налаже се државама чланицама да формулишу, спроводе и
периодично ревидирају политику заштите људи у радним процесима,
да донесу одговарајуће прописе и уреде систем БЗР. То је смисао оп-
штедруштвене превенције безбедности и здравља на раду. Треба успо-
ставити нормативно-правни систем, дефинисати обавезе појединих
субјеката система, регулисати надзор, контролу, санкције и др. Можда
најважније у томе јесте стварање безбедносне климе, општег друшт-
веног оквира којим се безбедност на раду и поводом рада промовише
у највише друштвене вредности; да то буде стална брига законодавне,
судске и извршне власти, послодаваца, општекултурног миљеа, об-
разовног система, здравственог система, правног система, система
информисања и других друштвених подсистема. Сви сегменти друшт-
ва треба да препознају своје место и улогу у промовисању и изградњи
ових вредности. Тиме државе обезбеђују социјални мир и благостање,
послодавци стабилније и профитабилније радне процесе а запослени
безбедност, здравље и задовољство на раду. Савремени тренд је да се
то постиже прилагођавањем система БЗР условима тржишта. Посло-
7
Конвенција МОР 155 о заштити на раду, здравственој заштити и радној околини, Службени
лист СФРЈ – међународни уговори, бр. 7/87, члан 4.

давци се, силом законских обавеза, али и препознавањем сопствених

профитних интереса стављају у центар система заштите.
На нивоу послодаваца већ је традиционална обавеза да организују
свој радни простор, околину и своје радне процесе на безбедан и
здрав начин. Обавезни су да предузимају све предвиђене мере како би
смањили повреде и болести својих радника за време рада. Основ за то
је набавка таквих средстава за рад која испуњавају све стандарде без-
бедности и здравља на раду, али и продукција таквих производа који
ће омогућити максимално могућу безбедност будућим корисницима
тих производа.
Нема успешне заштите радника на раду ако производи рада (ма-
шине уређаји, објекти, услуге...) нису безбедни. Зато се данас каже да
су безбедност и здравље на раду саставни део квалитета производа.
Не само што треба да се до производа дође на безбедан и здрав начин,
него се мора обезбедити да производ рада буде тако направљен да
обезбеди безбедност током његове употребе и коришћења. То је суш-
тина данашњих залагања за управљање ризицима, контролу квалите-
та, стандардизацију и сертификацију. Сваки произвођач мора да стоји
иза квалитета свог производа и да гарантује његову безбедну употре-
бу. Зато се у поменутој конвенцији МОР-а даље наводи да национална
политика о заштити на раду, здравственој заштити и радној среди-
ни мора да води рачуна о свим активностима које утичу на БЗР: „а)
пројектовање, тестирање, избор, замена, инсталирање, аранжирање,
коришћење и одржавање материјалних елемената рада (радна места,
радна средина, алат, машине и опрема, хемијске, физичке и биолошке
супстанце и агенси, процеси рада); б) односи између материјалних
елемената рада и лица која обављају или контролишу тај рад и
прилагођавање машина, опреме, радног времена, организације рада и
радних процеса физичким и менталним способностима радника“.8
Даље се налаже да „треба предузети мере, у складу са нацио-
налним законом и праксом, којима би се обезбедило да се они који
пројектују, производе, увозе, обезбеђују или преносе машине, опрему
или супстанције за професионалне сврхе:
а) увере да, ако је то изводљиво, машине, опрема или супстанције
не представљају опасност за безбедност и здравље оних који
их правилно користе;
б) да ставе на располагање информације о правилном инсталирању
и коришћењу машина и опреме и правилном коришћењу
супстанција и информације о опасностима које представљају
8
Исто, члан 5.

машине и опрема и опасним својствима хемијских супстанција

и физичких и биолошких агенаса или производа, као и упут-
ства о томе како избећи познате опасности;
в) да проучавају и истражују или на неки други начин прате на-
учно техничка знања потребна да би се испунили услови из
подставова (а) и (б) овог члана“.9
Производњу безбедних производа и организовање безбедних рад-
них процеса само условно можемо посматрати одвојено, јер су они
потпуно међусобно условљени. Да би послодавац у организацији
своје делатности, у конкретним радним процесима, применио савре-
мене мере безбедности и здравља на раду, мора да набавља средства
за рад на којима су примењене све савремене техничке и ергономске
мере којима се она прилагођавају психофизичким могућностима чо-
века. С друге стране, савремена техничка, ергономска и друга решења
на средствима за рад не могу се достићи без примене организацијских,
здравствених, социјалних, образовних и других мера превенције. На
пример, у процесу пројектовања и изградње технолошког процеса
и опреме за рад потребно је ангажовање лекара – специјалиста ме-
дицине рада и стручњака за БЗР. Они треба да, још у тим фазама,
дијагностикују опасности, штетности или оптерећења која би, у току
њихове експлоатације, код запослених могла да доведу до повреда и
оштећења здравља запослених и предвиде техничке и ергономске мере
којима се елиминишу или умањују ризици. И не само то. Они треба
да предвиде и све остале мере превенције које се за време коришћења
тих средстава морају примењивати ради превенције преосталих ри-
зика.
Овакав приступ превенцији безбедности и здравља на раду који
промовише и стално усавршава МОР, преузет је у документима ЕУ.
Као најразвијенији део света ЕУ даље подиже стандарде у области
безбедности и здравља на раду који се путем обавезујућих упутста-
ва, директива, намећу као минимални за све чланице, али и за земље
кандидате.
Србија се новим уставом доследно определила за основне вред-
ности западне демократије: тржишна привреда, предузетничка
иницијатива, парламентарна демократија, права човека итд. Посебном
резолуцијом, Скупштина Републике Србије је прикључење Европској
Унији прогласила за врхунски „национални интерес и циљ“. Зато су и
у Закону о безбедности и здрављу на раду транспонована сва основна
европска достигнућа у овој области.
9

Превенција безбедности и здравља на раду у нашем

правном систему
Доследно на линији стандарда и захтева МОР-а и ЕУ наш прав-
ни систем промовише превенцију безбедности и здравља на раду и
друштвено одговорно понашање послодаваца. Осим што се у члану 60
Устава Републике Србије грађанима јамчи право на безбедне и здра-
ве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време,
дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду
за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и у
члану 97 одређује да је то надлежност државе, што значи да је треба
законом уредити, посебно је важно уочити регулисање слободе преду-
зетништва у члану 83, који каже: Предузетништво је слободно. Пред-
узетништво се може ограничити законом, ради заштите здравља
људи, животне средине и природних богатстава и ради безбедности
Републике Србије. Значи, свако је слободан да организује било коју де-
латност, али то мора да ради на начин да не нарушава живот и здравље
људи, било да се ради о непосредној заштити запослених у току са-
мог процеса рада, или заштиту здравља људи и природних вредности
у животној средини. Све ово је даље операционализовано посебним
законима: о раду, о безбедности и здрављу на раду, заштити животне
средине, о привредним друштвима и друго.
Закон о безбедности и здрављу на раду послодавца ставља у цен-
тар система БЗР и промовише превенцију као основни принцип за-
штите људи у процесима рада.
Послодавци, односно сви они који запошљавају или радно ангажују,
по било ком основу, једно или више лица, имају недељиву и непреноси-
ву одговорност да се рад тих лица обавља на безбедан и здрав начин.
Послодавац је дужан да одреди запосленом рад на радном месту и у
радној околини у којима су спроведене мере безбедности и здравља
на раду. Послодавац се не ослобађа обавеза и одговорности ни кад их
писаним актом, или на било који други начин, пренесе на друга лица.
Сви запослени код послодавца, од директора до портира, имају права
и извршавају поједине обавезе у овој области. Сви они првенствено
одговарају послодавцу за начин и квалитет извршавања тих обавеза,
али за стање БЗР пред законом одговара послодавац. Запослени пред
законом одговарају, прекршајно и кривично, само за личне конкретне
пропусте и немарности које су угрозиле или су могле да угрозе живот
и здравље запослених. То значи да ће одговорно лице код послодав-
ца евентуално платити прекршајну казну за несавестан рад или бити
осуђено због немарности која су довеле до повреда или смртних по-

следица, али све друге последице плаћа послодавац: прекршајне каз-

не, накнаде по тужбама запослених или чланова породица погинулих,
накнаде 100 % плата за све време привремене спречености за рад, ди-
ректне штете акцидената, штете због застоја у производњи, кашњења
извршења обавеза из уговора или отказа уговора са другим послодав-
цима, губитка нових послова (имиџа) организације, повећане премије
осигурања, трошкове опремања и оспособљавања нових радника и
тако даље.
Не треба заборавити да ће послодавац бити одговоран и за по-
вреде које су настале због неуобичајених и непредвидљивих окол-
ности („више силе“) које не може да контролише: земљотрес, удар
грома, поплаве... ако није деловао превентивно и предузео све мере
којима се отклањају или умањују последице. Не може се ослободи-
ти одговорности од последица удара грома послодавац који уопште
нема, или нема исправну громобранску инсталацију. Или, на пример,
не може се поуздано предвидети где ће се и какав земљотрес дого-
дити. Али, земљотрес је природна појава која се може очекивати и
постоји низ мера којима се могу умањити његове разорне последице:
истраживање и планирање зона градње, архитектонска и грађевинска
решења, дефинисање система спасавања и евакуације, организацијске
и образовно васпитне мере и тако даље.
Објективна одговорност послодавца за стање БЗР у домаћем
правном систему нарочито произлази из одредбе Закона: „Послода-
вац је дужан да обезбеди да радни процес буде прилагођен телесним
и психичким могућностима запосленог, а радна околина, средства за
рад и средства и опрема за личну заштиту на раду буду уређени, одно-
сно произведени и обезбеђени, да не угрожавају безбедност и здравље
запосленог“.10
Осим што дефинише објективну одговорност послодаваца за
стање БЗР, овај став упућује и на обавезу послодаваца да делују пре-
вентивно, односно да учине да радно место буде безбедно пре него што
дозволе рад на њему. Уз то, Закон налаже послодавцима предузимање
мера превенције без наметања финансијских обавеза запосленима,
односно да послодавац мора, у складу са чланом 11, за њихову при-
мену да планира и обезбеди потребна финансијска средства.
Посебно, друго поглавље Закона о безбедности и здрављу на раду
посвећено је превентивним мерама. Додуше, ради се о само једном,
7. члану, који поставља основе превенције на ширем плану, „на свим
нивоима рада“, али треба имати на уму да и већина чланова трећег
10

поглавља Закона, које уређује обавезе и одговорности послодавца, за-

право уређују превенцију, јер налаже мере које послодавци треба да
предузимају ради спречавања болести и повреда на раду у свом рад-
ном простору.
Идеја ове књиге је да разради члан 7 Закона о безбедности и
здрављу на раду. Зато га у овом уводном поглављу наводимо у це-
лини.
Члан 7.
Превентивне мере у остваривању безбедности и здравља на раду
обезбеђују се применом савремених техничких, ергономских, здрав-
ствених, образовних, социјалних, организационих и других мера и
средстава за отклањање ризика од повређивања и оштећења здравља
запослених, и /или њиховог свођења на најмању могућу меру, у по-
ступку:
1. пројектовања, изградње, коришћења и одржавања објеката
намењених за радне и помоћне просторије, као и објеката
намењених за рад на отвореном простору у циљу безбедног
одвијања процеса рада;
2. пројектовања, изградње, коришћења и одржавања технолош-
ких процеса рада са свом припадајућом опремом за рад, у
циљу безбедног рада запослених и усклађивања хемијских,
физичких и биолошких штетности, микроклиме и осветљења
на радним местима и у радним и помоћним просторијама са
прописаним мерама и нормативима за делатност која се обавља
на тим радним местима и у тим радним просторијама;
3. пројектовања, израде, коришћења и одржавања опреме за рад,
конструкција и објеката за колективну безбедност и здравље
на раду, помоћних конструкција и објеката и других средстава
која се користе у процесу рада или која су на било који начин
повезана са процесом рада, тако да се у току њихове употребе
спречава повређивање или оштећење здравља запослених;
4. производње, паковања, превоза, складиштења, употребе и
уништавања опасних материја, на начин и по прописима и
правилима којима се отклањају могућности повређивања или
оштећења здравља запослених;
5. пројектовања, производње и коришћења средстава и опреме за
личну заштиту на раду, чијом се употребом отклањају ризици
или опасности који нису могли да буду отклоњени применом
одговарајућих превентивних мера;

6. образовања, васпитања и оспособљавања у области безбедно-

сти и здравља на раду.
Превентивне мере у поступцима из става 1. овог члана прописује
министар надлежан за рад.
Као што се види, овај члан у одређењу превенције превазилази
саму дефиницију превентивних мера из члана 4 Закона, у којем се
превенција везује за послодавце. Овде се превенција БЗР схвата знат-
но шире и даје јој се општедруштвени контекст. Послодавци се у овом
члану чак и не помињу. Мере из овог члана односе се на све елемен-
те система заштите људи у процесима рада, на све субјекте система
БЗР, без обзира што они нису експлицитно наведени: државне орга-
не, научне и образовно-васпитне институције, пројектантске куће,
производне и грађевинске организације, здравствене организације,
организације које се баве прометом и трговином, читав невладин сек-
тор и друго.
Свим субјектима система заштите једноставно се налаже при-
мена савремених мера и средстава ради умањења ризика. Набројане
су основне мере: техничке, ергономске, здравствене, образовне,
социјалне и организационе мере. Поред ових, може се говорити и
о нормативно-правним мерама, надзору, контроли квалитета и тако
даље.
Све ове мере примењују се у свим фазама егзистенције свих
материјалних елемената рада: у поступку пројектовања, изградње,
коришћења и одржавања објеката намењених за рад (радних места),
технолошких процеса са свом припадајућом опремом, опреме за рад
и средстава и опреме за личну заштиту на раду. Због специфичних
својстава опасних материја, за њих је примена свих набројаних мера
наложена у фазама производње, паковања, превоза, складиштења, упо-
требе и уништавања. Поред тога што је, између осталог, наложена и
примена образовних мера у току пројектовања, изградње, коришћења
и одржавања средстава за рад, посебно је издвојено образовање,
васпитање и оспособљавање у области безбедности и здравља на
раду. То није случајно, и овако формулисана мера упућује на шири
контекст друштвене одговорности за уградњу проблема заштите људи
и животне средине у целокупни васпитно-образовни процес.
Које ће се све мере и средства примењивати у поступцима на-
веденим у Закону регулише министар надлежан за рад одговарајућим
правилницима. Наравно, до доношења нових правилника важе стари,
који су рађени на основу Закона о заштити на раду.

Начелност и недовољна конкретност захтева за предузимањем оп-

штих мера превенције у пракси изазива недоумице у погледу њихове
разраде и дефинисања надлежности. На пример, у Закону о заштити
на раду читав један део закона (чланови 8 до 22) регулишу обавезе
инвеститора, пројектаната и предузећа у примени превентивних мера.
Ту је разрађена обавеза да се уз пројекат израђује и посебан прилог
о безбедности и здрављу на раду, који је требало да верификује над-
лежна институција из области БЗР, и у којем су била документова-
на решења која обезбеђују функционалност и безбедно коришћење
тих средстава. У закону о безбедности и здрављу на раду ове обаве-
зе нема. На који начин ће се сада документовати примењеност мера
превенције у фази пројектовања и изградње? Ту постоји нормативна
празнина коју не могу потпуно да покрију стандарди квалитета нити
Уредба о превентивним мерама за безбедан и здрав рад на привреме-
ним и покретним градилиштима.
Због специфичности проблема заштите на раду на градилишти-
ма, усаглашено са Законом и европским прописима, донета је посебна
уредба Владе Републике Србије о превентивним мерама за безбедан
и здрав рад на привременим и покретним градилиштима. У преам-
були, Уредба је ослоњена на члан 7 Закона, мада се њоме првенстве-
но регулишу превентивне мере током саме градње, за запослене који
учествују у градњи на градилиштима, и дефинишу се надлежности и
одговорности инвеститора, послодаваца и других учесника на гради-
лишту за планирање, спровођење и координацију ових мера. Видели
смо, међутим, да је суштински смисао предузимања превентивних
мера по члану 7 Закона да се средства за рад (материјални елементи
рада) пројектују и изграде тако да буду функционални и безбедни за
било ког корисника. Дакле, пре свега, ради се о одговорности за ква-
литет производа изградње. Рецимо, кад се, услед земљотреса сруше
само неки стамбени објекти, или кад се сруши фабрички димњак (као
недавно у Индији) и погине на десетине људи, само по себи поставља
се питање одговорности за пројектовање и изградњу тих објеката. То
нема везе са координацијом мера БЗР, ношењем или неношењем сред-
става и опреме за личну заштиту током саме градње. Али, има везе
са поштовањем норми, принципа и процедура грађевинске струке
при изградњи оваквих објеката. Ако се сруши мост, или потоне брод,
не може бити одговоран координатор мера БЗР у припреми и током
градње.
Важно је напоменути да су послодавци у обавези да током
коришћења средстава за рад примењује превентивне мере и када
оне, због увођења нове технологије, нису прописане, односно кад не

постоје одговарајући правилници. У тим ситуацијама се примењују оп-

штепризнате мере, односно тзв. добра пракса са сличних технологија
којом се могу отклонити или умањити опасности и штетности, као и
мере које су предвиђене општим правилима за безбедан и здрав рад.
Основ за примену ових мера је техничка документација.
До сада смо, у овом делу, углавном представили опште мере
превенције из члана 7, првенствено оне које су везане за средства за
рад. Ове мере су везане за квалитет производа који се стављају у про-
мет како њихово коришћење не би изазвало негативне ефекте по жи-
вот и здравље људи. То можемо упоредити са ефектима које је по кон-
зументе имала „чувена“ ракија „зозовача“ од које је умрло више људи.
У даљем тексту ћемо представити обавезе послодаваца у процесу
организовања производње (или било које друге врсте делатности) за
предузимање мера превенције. Ради се о организовању радних про-
цеса на безбедан и здрав начин. Суштински, то је примена свих мера у
фази коришћења и одржавања средстава за рад. Наравно, послодавци
и у томе морају да воде рачуна о примени свих мера у претходним
фазама пројектовања и изградње кроз набавку таквих средстава рада
на којима су примењене захтеване мере превенције.
Сваки послодавац који се осмели да користи благодети „слободе
предузетништва“ из члана 83 Устава Републике Србије, дужан је да
процес рада прилагоди могућностима запослених и да обезбеди такве
услове на радном месту и таква средства за рад и заштиту људи који
неће угрожавати запослене. Битно је нагласити да то мора да уради
превентивно, пре почетка рада запосленог, али и при свакој промени
процеса рада који мењају услове рада. То се постиже „избором радних
и производних метода којима се обезбеђује највећа могућа безбедност
и заштита здравља на раду, заснована на примени прописа у обла-
сти безбедности и здравља на раду, радног права, техничких прописа
и стандарда, прописа у области здравствене заштите, хигијене рада,
здравственог и пензијског и инвалидског осигурања, и друго“.11
При конципирању система БЗР, односно у примени мера
превенције треба следити логику размишљања и анализа који дају на-
чела превенције у члану 12 Закона. Она служе као практично упутство
послодавцима и њиховим сарадницима да одреде кораке у смањењу
ризика. Прво начело је да се покуша да се потпуно избегне ризик.
Ако то није могуће, треба га проценити и пројектовати активности на
њиховом отклањању или смањењу према приоритетима. Иста начела
11

користе и пројектанти, односно произвођачи средстава и опреме за

рад. Члан 12 Закона дефинише следећа начела:
–– избегавање ризика на радном месту,
–– процену ризика који се не могу избећи на радном месту,
–– отклањање ризика на њиховом извору применом савремених
техничких решења,
–– прилагођавање рада и радног места запосленом нарочито у по-
гледу избора опреме за рад и метода рада,
–– замену опасних технолошких поступака мање опасним,
–– давање предности колективним над појединачним мерама без-
бедности и здравља на раду,
–– оспособљавање запослених за безбедан и здрав рад и издавање
упутстава за рад на сигуран начин.
Основни, полазни документ за примену превентивних мера при
организовању производних и радних процеса јесте акт о процени ри-
зика који морају да донесу сви послодавци. Дух европских прописа и
општег приступа превентиви у Закону јесте да се документована про-
цена свих ризика по безбедност и здравље на радном месту и у радној
околини треба извршити још у процесу припреме за почетак делатно-
сти, јер се пред послодавце поставља основни захтев да радно место
морају учинити безбедним још пре почетка рада. Управо та процена
треба да буде основа за утврђивање „испуњености прописаних услова
у области безбедности и здравља на раду, пре почетка обављања де-
латности послодавца“ (члан 18 Закона). Зато у европским прописима
стоји обавеза да послодавац буде „у поседу“ процене ризика. У на-
шим условима је била оправдана ова формулација да се „донесе“ акт
о процени ризика јер раније није постојала, па је требало направити
пресек. Остале обавезе послодаваца дефинисане у делу Закона „Оба-
везе и одговорности послодавца“ углавном га упућују које све радње
треба да предузме како би реализовао основни захтев да радно место
буде уређено тако да омогућава максималну могућу безбедност још
пре почетка рада на том радном месту. Ове обавезе условно можемо
систематизовати у неколико група.
Прво, обавеза обезбеђивања и уређивања радног места, као про-
стора у којем запослени борави или има приступ у току рада, и радне
околине на начин да пруже максималне могуће услове за безбедан и
здрав рад: организовање и уређење радног места, праћење услова рад-
не околине и редовно испитивање микроклиме, физичких, хемијских
и биолошких штетности, уређивање система спасавања и евакуације,
заштите од пожара и пружање прве помоћи.

Друго, обавезе које има да би учинио да средства за рад и сред-

ства и опрема за личну заштиту на раду буду безбедна. Послодавац се
обавезује да на овим средствима буду примењена савремена техничка
решења, да за њих поседује техничку документацију (на језику који
запослени разуме), да их редовно одржава у исправном стању, да су
ергономски обликована и прилагођена психофизичким могућностима
запосленог, да се, по потреби, врше и документују претходни и пе-
риодични прегледи и испитивања, да поседује неопходна упутства за
безбедан рад и слично.
Трећа група обавеза односи се на запослене. Они треба да
буду способни, стручно оспособљени за употребу опреме за рад и
оспособљени за безбедан рад, а то значи: оспособљавање за безбедан
и здрав рад, здравствени надзор и контролу здравља, обављање прет-
ходних и периодичних лекарских прегледа за запослене на радним
местима са повећаним ризиком и за обављање појединих послова,
обавештавање, давање инструкција и друго.
Четврто, послодавац се обавезује да уреди систем БЗР кроз
дефинисање права, обавеза и одговорности у области БЗР, организовање
обављања стручних послова БЗР, ангажовање службе медицине рада,
координацију примене мера БЗР са послодавцима са којима дели рад-
ни простор, омогућавање рада представницима запослених за БЗР,
спречавање приступа неовлашћеним лицима у свој радни простор,
вођење евиденције, сарадња и извештавање у области БЗР.
Могло би се закључити да су дух и смисао савремених схватања
у области заштите људи у процесима рада превентивно деловање
свих субјеката система како би се повреде и обољења у вези са радом
свеле на најмању могућу меру. Од држава се очекује да регулативном,
нормативно-правном и контролном функцијом пројектује примену
мера превенције на свим нивоима стварањем опште безбедносне кли-
ме и стављањем послодаваца у центар безбедности и здравља на рада.
Од послодаваца се очекује да применом техничких, ергономских,
здравствених, васпитно-образовних, социјалних, организацијских и
других мера обезбеде да радна места буду уређена на безбедан на-
чин пре него што се запосленом дозволи рад на њима, а да произ-
води њиховог рада буду безбедни за употребу и коришћење за неке
друге раднике. Штавише, они треба да буду социјални стуб друштва,
који својим друштвено одговорним понашањем обезбеђују укупан
социјални мир и просперитет друштва.
Конкретизација обавеза послодаваца који организују проце-
се рада и свих других субјеката система БЗР, од инвеститора, преко

пројектаната, градитеља, произвођача, трговаца, службе медицине

рада, научних и других организација и институција, служби контроле
квалитета и других, разрађена је у наредним поглављима.
Литература
Лубарда, Б. (2004) Европско радно право (уџбеник), ЦИД, Београд.

Декларација МОР-а о социјалној правди у циљу праведне глобализаци
је, 2008. година, увод, www.ili.org/publns.
Директива ЕУ 89/391 о увођењу мера за подстицање унапређења без-
бедности и здравља радника на раду.
Конвенција МОР 155 о заштити на раду, здравственој заштити и
радној околини, Службени лист СФРЈ – међународни уговори.
Вујаклија, М. (1936–1937) Лексикон страних речи и израза, Геца Кон а.д.
Закон о безбедности и здрављу на раду, Сл. гласник РС, 101/05.

Вукоје Станић,
дипломирани инжењер технoлогије
Мере превенције при пројектовању,

изградњи, коришћењу и одржавању
технолошких процеса
Увод
Сваки производни процес у суштини je технолошки процес. Из-

бором технолошког процеса инвеститор жели да задовољи своје про-
фитне апетите. Битна компонента профитабилности је безбедност
процеса за људе који га опслужују и за животну средину. Зато одго-
ворни инвеститори пројектантима и извођачима постављају високе
захтеве. Наравно, има и оних који отпочињу делатност са небезбед-
ним процесима, свесно или несвесно прихватајући ризике могућих
акцидената.
Све државе, у настојању да обезбеде минимум стандарда, за-
конима, правилницима и другим нормативним актима прописују
обавезе и одговорности субјеката у ланцу пројектовања, изградње,
коришћења и одржавања технолошких процеса са припадајућом опре-
мом, објектима и инсталацијама. Вероватно би се у критичком осврту
могло говорити о превеликом броју, неусаглашености, нејасноћи и
колизији прописа. Али, у суштини, пројектанти и извођачи радова
знају шта им је чинити. Уопштене и начелне захтеве из члана 7 За-
кона о безбедности и здрављу на раду реализују применом одредби
одговарајућих правилника и стандарда из области БЗР, планирања и
изградње, индустрије и друго.

Пројекат процеса и постројења мора да задовољи услове који су

дати у програмским и пројектним задацима али и да задовољи про-
писане мере безбедности и здравља на раду са основним циљем да
колективне мере превенције преовладају појединачне – личне.
Како постићи наведени циљ када се ради о новопројектованом
процесу?
–– Максимално сагледати и анализирати изворе опасности и
штетности а потом применити оптимална решења у свим фа-
зама пројектовања процеса и постројења.
–– Познавање материјала, учесника у процесу, односно познавање
њихових карактеристика, основни је предуслов за постизање
ефикасне превентивне заштите како безбедности и здравља на
раду тако и противпожарне заштите и заштите животне сре-
дине.
–– Избор оптималне технологије процеса и његове реализације
кроз остале пројекте, такође представља корак даље у
постизању циља – вишег нивоа превенције.
–– Избор савремене и у пракси испитане опреме и постројења за
одвијање главних операција у пројектованом процесу.
–– У оквиру техничке документације потребно је израдити и пла-
нове текућег и инвестиционог одржавања, као и рокове за ге-
нерални ремонт главне опреме.
Креирање нових технолошких пројеката и пројеката уопште, по-
ред осталог обухвата и област идентификовања и одговора на појаву
ризика и то на самом почетку. Тако је приликом идентификације ри-
зика потребно узети у обзир и различите категорије које могу бити
њихов извор, као што су пре свега веродостојност и свеобухватност
података који проистичу из студије оправданости, а посебно дела
који се тиче избора производног програма а тиме и технологије. Сада
се поставља питање да ли у свим фазама израде документације пре-
вентивне мере безбедности и здравља на раду као и мере заштите
животне средине имају посебан третман или се понавља пракса да је
тренутни профит најбитнији, а све остало ће се решити касније.
Пројекти а тиме и процеси рада у области хемијске, прехрамбе-
не, фармацеутске и металне индустрије, могу се издвојити од осталих
пројеката из неколико разлога.
–– Теже је дефинисати захтеве пројекта, односно програмско-
пројектног задатка и самим тим је теже доћи до жељеног ефек-
та улагања односно оптималног решења погона или фабрике у
целини посматрано са свих аспеката. Истовремено, технолош-

Мере превенције при пројектовању, изградњи, коришћењу и одржавању технолошких процеса 29
ко решење се уграђује даље у све остале струковне пројекте,

било идејне или главне и тако само једна изостављена превен-
тивна мера (као последица непрецизног програмског задатка
или самог технолошког пројекта) може довести до низа по-
грешних потеза или у крајњем случају промашаја.
–– Брза промена технологије условљава и брзу промену ресур-
са – посебно сировина. Већина сировина које учествују у
стварању новог производа горе поменутих групација спадају у
групе опасних материја: токсичне, канцерогене, иритирајуће,
оксидујуће и, по правилу, лако запаљиве.
–– Неопходно је да при изради Пројеката процеса и постројења
поред овлашћених пројектаната (из области технологије,
грађевинарства, машинства, електротехнике, заштите од по-
жара, безбедности и здравља на раду...) учествују и стручњаци
других занимања (хемичари, лекари, фармацеути, еколози,
социолози и др.) како би се пројекат реализовао у свему пре-
ма савременим методама процеса рада а да при том задовољи
планирани профит инвеститора – корисника, с једне стране, и
испуни услове које прописују: Закон о безбедности и здрављу
на раду и Закон о заштити животне средине са друге стране.
Суштинске промене стања улазних компоненти везане су за

природне законе (које не можемо мењати) а који су декларисани у
три основна типа процеса:
Процеси где су заступљене механичке операције (Њутнови за-
кони):
Ft= µ·S·Δw/Δx (µ – вискозитет медијума; Δw/Δx – градијент
брзине; S-површина)
Процеси где су заступљене термодинамичке операције
(Фуријев закон) Qт=λ·S·Δт/Δx (λ – коефицијент проводљивости то-
плоте; Δт/Δх температурни градијент) и
Процеси где су заступљене дифузионе операције, односно пре-
нос масе из смеше материјала (Фиков закон дифузије – на пример,
брзина испаравања материје):
Nτi =-D·S·ΔCi/Δx (D – коефицијент дифузије компоненте „i“
као одраз градијента концентрације ΔCi/Δx у одређеном простору)

Технолошки пројекат процеса и постројења налази се између

услова и података који проистичу из програмског задатка и обавезе
о предаји веродостојних свеобухватних подлога за израду елабората,
студија и на крају струковних пројеката:
–– машинско-монтажног,
–– електротехничког,
–– противпожарног,
–– архитектонско-грађевинског.
Суштина Закона о планирању и изградњи објеката, са стано-

вишта ових разматрања, састоји се у томе да он прописује потребну
документацију коју треба припремити да би се грађевинска дозвола до-
била, при чему се посебно апострофирају генерални и идејни пројекат,
са једне стране, и претходна студија оправданости и студија оправ-
даности, са друге. При томе се претходна студија оправданости везује
за генерални пројекат, а студија оправданости за идејни пројекат.
Студија оправданости неког инвестиционог пројекта ужа је од
студије његове изводљивости. Разлог је у томе што оцена оправдано-
сти има смисла тек када су проблеми физичке, тј. технолошко-техничке
природе повољно решени. Целина сагледавања изводљивости пројекта
пронађена је у споју између техничких пројеката (генералног или
идејног) и студије оправданости.
Треба постићи циљ: студију оправданости не посматрати
искључиво са аспекта улагања у остваривање већег профита а на ра-
чун малог улагања у превентивне мере заштите, односно смањење ри-
зика на минималну меру.
Садржај и ток израде технолошког пројекта

процеса
Фаза припреме података за пројектовање

Програмски задатак (елаборат о намерама) у принципу садржи:
–– документацију о локацији (власнички лист, величина, плански
документи);
–– податке о капацитетима примарне инфраструктуре (вода,
канализација, гасовод, топловод, електрични прикључак, теле-
фон, путеви);

–– категоризацију производног процеса (закони, правилници, ди-

рективе);
–– планирани обим и асортиман производње (спецификација и
карактеристике финалног производа укључујући и амбалажу)
–– прорачун радног времена (број смена, годишњи фонд радних
сати);
–– хемијске формулације – рецептуре за сваки производ сепарат-
но (спецификација, просечни нормативи и биланси сировина
и амбалаже);
–– карактеристике сировина и амбалаже (сигурносни листови –
МСДС).
Фаза пројектовања технолошког процеса у коначном

облику
Опис технолошког процеса складиштења материјала: поступци,
техничка решења и захтеви за испуњење услова за безбедно и ква-
литетно одвијање процеса рада на пријему, складиштењу и издавању
материјала. Складиште може бити независтан – самосталан објекат,
а у хемијској индустрији најчешће је саставни део производног ком-
плекса и у том случају израђује се независтан технолошки пројекат са
садржајем дефинисаним у Закону о планирању и изградњи инвести-
ционих објеката и осталим прописима – правилницима којима се бли-
же прописују услови за изградњу (сагласност за локацију, еколошка
сагласност – студије и слично).
Опис процеса и постројења са схематским приказом сваког
појединог технолошког тока почев од припреме производње, проце-
са мерења и дозирања сировина, главног технолошког процеса, про-
цеса контроле и регулације као и финализације односно филтрирања
и паковања, унутрашњег транспорта, до процеса ускладиштења и
дистрибуције готовог производа. Приказ одабраног технолошког
процеса садржи међусобне везе свих поступака који произлазе из
хемијских формулација или радних операција – реакције компонена-
та, мешање, пренос масе и топлоте (дифузионе и топлотне операције)
и друго.
Прорачун капацитета главне и помоћне опреме, као резултат ода-
бране концепције производње или већ диктираних услова које опрема
мора да задовољи а произлазе из захтева хемијске реакције или радне
операције која се одвија у датој фази процеса. Капацитет често дик-
тира проток материјала, а проток диктира брзину. Повећање брзине

изазива нагомилавање електрицитета, односно наелектрисање непро-

водних материја (по правилу лако запаљивих течности и гасова), и ето
једног од најчешћих узрочника удеса – пожара.
Избор стандардне опреме и израда технолошких листова за про
јектовање или набавку специјалне опреме: спецификационе листе
опреме садрже све техничке податке на основу којих је могуће из-
радити радионичку документацију за израду и монтажу односно на-
бавку. Истовремено, листа опреме представља и документ којим се
одређују све потребне мере за безбедан и ефикасан рад.
Технолошким пројектом одређују се параметри за инструмента
цију која је неопходна за исправно и безбедно одвијање процеса рада
у свим његовим фазама: мерење и регулација протока материјала,
мерење и регулација притиска и температуре, ниво регистрације и
сигнализације параметара ван производне зоне као и сигнализација
опасности и ненормалности у процесу.
Прорачун потрошње техничких и енергетских флуида: техно-
лошка и санитарна вода и канализација, електробиланси, термоби-
ланси, компримовани ваздух, инертан гас и остали помоћни флуиди.
Према билансима потрошње енергије и техничких флуида израђују се
остали – струковни пројекти.
Диспозиција – распоред опреме по линијама производње. Графич-
ки приказ основе и пресека уз образложење изабране концепције тока
процеса производње: хоризонтални, вертикални или комбиновани
тип процеса. Добро распоређена опрема један је од битних фактора
ефикасности производње али и безбедности на раду у сваком погледу
(безбедности радника и противпожарна безбедност).
Чести су захтеви инвеститора да се производња реализује у
постојећем грађевинском објекту који наравно скрива и додатне
потешкоће да се исти успешно прилагоди технолошком процесу. Уз
то, захтева се да адаптација буде јефтина, а да се пројектним решењем
остваре све мере безбедности на раду.
Приказ свих врста отпадног материјала из процеса производње.
Биланс и карактеристике опасног отпада као и свих осталих материјала
који се испуштају у воду, ваздух или земљу, обавезан је прилог анали-
зе – студије утицаја на околину. Опасан отпад нимало се не разликује
од опасне сировине када се ради о превентивним мерама заштите у
једној технологији, чак је већи ниво опасности јер се по правилу не
посвећује довољно пажње за његово безбедно лагеровање и као такав
међу првима је узрочник хемијских удеса или загађења животне и рад-
не средине.

Технолошким пројектом често се обухвата и третман отпадног

материјала, међутим када се искаже техничко решење пречишћавања
и могућност рециклаже, инвестициона улагања најчешће превазилазе
вредност добити, инвеститор се одлучује за варијанту генерисања от-
пада и проблем одлаже до даљег.
Пример: одстрањивање шестовалентног хрома (канцероген) из
радног простора једне галванизационе линије захтева опрему у вред-
ности већој од половине улагања у целу линију и плус улагања у току
производње, с обзиром на то да се раствор хромне киселине преводи
до вишег нивоа и тако генерисан шаље у иностране фирме на коначан
третман!
Фаза израде технолошке подлоге за израду осталих

пројеката
Све технолошке подлоге у принципу представљају основне пре-
вентивне мере (БЗР, ЗЖС, ЗОП) које се морају неизоставно уградити
у све пројекте на које се и односе: грађевински, машински, електро-
технички, противпожарни, еколошки...
Подлоге за израду архитектонско-грађевинског пројекта

–– Опис и графички приказ којим се поред осталог дефинишу
намене и величина, површина, висина, и оријентација према
комуникацијама које повезују остале објекте једног комплек-
са.
–– Прорачун пожарне опасности и пожарног оптерећења (МЈ/м2)
као основ за избор грађевинског материјала.
–– Појединачни захтеви који се тичу избора специјалних
материјала (подови, зидови, лагани кров, карактеристике си-
ровина које се односе на реактивност према грађевинском
материјалу (бетону, челику, дрвету и др.)
–– Диспозиција технолошке опреме са подацима: габарити,
јединично нето и бруто оптерећење са темељ-плановима, про-
дорима и другим подацима.
–– У оквиру синхрон плана – пројеката, технолошки пројекат има
улогу усаглашавања термин-планова или фаза градње.
–– Захтеви за пројектовање потребних помоћних просторија и
садржаја за раднике (собе за раднике, санитарне просторије са
гардеробама и друго).

Технолошке подлоге за израду машинско-монтажних

пројеката
–– Технолошке подлоге за израду пројекта система вентилације
(отпрашивање и одсисавање) у процесима у којима су
заступљене опасне хемикалије представља основ свих пре-
вентивних мера заштите, како са аспекта безбедности и здра-
вьа на раду тако и мера заштите од пожара и мера заштите
животне средине. Посебна пажња у избору података за израду
пројекта вентилације односи се на диспозицију свих места где
се појављују опасне материје са нагласком на њихове важне
карактеристике као што су: густина пара (ваздух =1), брзина
испаравања (етар = 1), напон пара, насипна тежина прахова.
–– Подлоге за израду радионичке документације нестандардне
технолошке опреме а које се састоје од избора материјала из-
раде до прорачуна капацитета-запремине, снаге и типа погона
и броја обртаја и слично.
–– Подлоге и услови за пројектовање инсталација технолошких
флуида (сировине, вода, компримовани ваздух, инертни гас)
као што су избор материјала, типови запорне и регулационе
арматуре, протоци материјала и друго.
–– Технолошки услови за израду енергетских постројења и
инсталација као и услова за обезбеђење услова у радном про-
стору (температура, влажност и друго).
Технолошке подлоге за израду пројекта електромоторног

погона и осталих електротехничких инсталација и
опреме:
–– биланс потрошње електро енергије и диспозиција потрошача
као и места командовања за главну опрему (положај тастера и
сигнализације рада);
–– посебни услови и подаци за израду елабората о зонама опас-
ности као што су: идентификација извора опасности односно
њихова квалификација као трајни, примарни и секундарни, а
све у циљу коректног одређивања граница зона. Специфич-
не физикохемијске и пожарне карактеристике материјала
такође спадају у важне податке за одабир електро опреме и
инсталација односно спровођење превентивних мера у току
пројектовања: тачке паљења, брзине испаравања, густине пара
у односу на ваздух, електропроводљивост – склоност статич-

ком наелектрисању, границе експлозивности, напони пара,

коефицијенти дифузије и друго.
Технолошке подлоге за израду пројеката противпожарне

заштите
–– Прорачун пожарне опасности укључујући све основне и по-
жарне карактеристике технолошког процеса, карактеристике
сировина са посебним освртом на пожарне карактеристике
опасних материја (топлотна моћ, продукти сагоревања материје
у пожару са упозорењима о њиховим опасностима).
–– Опис процеса и постројења са назнаком појединачних скла-
дишних и производних капацитета (запремина, маса), локације
опасних места, опис инсталација техничких и енергетских
флуида.
–– Прилог који садржи диспозицију опреме (складишног или
производног објекта) са нумеричким ознакама позиција на
цртежима основа и пресека.
–– Средства за гашење са укљученим ограничењима (која се сред-
ства могу употребити, а која не, у поступку гашења).
Технолошке подлоге за израду студија и елабората,

у циљу добијања потребних сагласности односно
грађевинске дозволе
Технолошки пројекат у принципу представља основни материјал,
другим речима пројектни задатак за израду:
–– студије заштите животне средине (садржаја који је дефинисан
у предметним законима и правилницима);
–– затим за израду студија о процени ризика од хемијског удеса
(такође према одговарајућем правилнику и Закону о заштити
животне средине);
–– за израду елабората за добијање сагласности за локацију (пре-
ма Закону о заштити од пожара) а који се односи на изградњу
складишта за лакозапаљиве течности.

Напомена:
У периоду интензивне инвестиционе градње – осамдесетих го-
дина прошлог века, Законом о инвестиционој изградњи дефинисан
је обим и садржај техничке документације исто као и у важећем За-
кону о планирању и изградњи објеката с том разликом да се у прет-
ходном експлицитно наглашава да је пројектант објекта обавезан
да у оквиру пројекта прикаже и Посебан прилог заштите на раду а
у важећем овај се појам исказује на следећи начин:
Техничка документација мора уважавати све прописе о:
–– заштити човекове околине,
–– заштити живота и здравља људи,
–– заштити на раду,
–– заштити од пожара, елементарних и других непогода,
–– заштити људи и материјалних добара од ратних дејстава;
уз напомену да је ревизију или мишљење о пројектној документацији
издавао овлашћена институција од Министарства рада и СУП Србије
(или Београда), а сада је та надлежност припала одговарајућим Ми-
нистарствима Републике Србије.
Анализа нивоа превентивних мера

безбедности и здравља на раду постојећих
технолошких процеса
Предузимање превентивних мера на постојећим технолош-

ким процесима заснива се на процени свих опасности, штетности и
оптерећења у току њихове експлоатације, односно на основу процене
ризика на радном месту и радној околини. Начин и поступак процене
прописује специфична регулатива из области безбедности и здравља
на раду и разне методе за израчунавање ризика. У сваком случају, без
обзира који се поступак и метод примењује, процена ризика по без-
бедност и здравље на раду у технолошким процесима треба да обу-
хвати садржаје приказане у виду извештаја у табели:

Технолошки
Извештај...
процес
• Анализа нивоа технолошког поступка по производима
(застарелост и могућност замене савременијом),
ШТА се ради • анализа формулација – рецептура (могућност замене
сировина мање опасним или безопасним),
• ниво контроле квалитета процеса и постројења.
• Поседовање сигурносних листова опасних материја-
МСДС:
• идентитет, стање или просечна залиха,
• агрегатно стање, густина, вискозитет...,
• тачка кључања, брзина испаравања (етар=1), густина
ЧИМЕ се ради пара (ваздух = 1)
• тачка паљења и самопаљења, топлота сагоревања,
• склоност према наелектрисању, границе експлозивно-
сти
• максимално дозвољене количине у радној атмосфери,
• токсиколошке и еколошке карактеристике,
• Опис процеса рада:
• упутство за рад по радним операцијама,
• упутство за руковање са опасним материјама,
КАКО
• упутство за руковање опремом,
се ради
• упутство за узимање узорака опасних материја,
• методе испитивања: улазна и излазна контрола,
• баждарење мерних инструмента и контролне опреме,
• Познавање радних просторија и поштовање њихове
намене,
• одржавање прописаног лагера сировина у радном
ГДЕ се ради амбијенту,
• приступи и несметани пролази до објеката, машина и
уређаја, као и комуникација за излазе у случају нужде
(закрченост саобраћајница и радног простора.
• Ниво обучености радника за рад са опасним
материјама (у свим нивоима стручне спреме односно
квалификација),
• посебна обука за специфичне операције процеса,
КО ради • упознавање са карактеристикама сировина а у циљу
безбедног складиштења, дозирања, понашање истих
на повишеним или високим температурама у процесу
прераде и паковања, као и услови и опрема за заштиту
на раду.

• Микро клима радног простора, температура, влажност

и струјање ваздуха (лето – зима),
• осветљење (природно, вештачко или комбиновано),
• физичке штетности, бука, вибрације,
• зрачења,
УСЛОВИ рада
• системи вентилације: отсисавање и отпрашивање,
• ефикасност опште вентилације,
• ниво и ефикасност локалне вентилације,
• ниво хемијских штетности – мониторинг
• биолошке штетности и друго.
• Опис стања опреме за складиштење опасних сировина,
СТАЊЕ опре-
• опис стања опреме за транспорт и манипулацију,
ме, објекта и
• опис линија производње појединачно по процесима,
инсталација
• опис стања опреме за контролу прописаних параметара
(Аспект
процеса (граничне вредности температуре, притиска,
одржавања)
вакума, концентрација опасних материја и др.).
• Актуелни план заштите од пожара,
• Анализа реализованих и нереализованих мера исказа-
Планови, Про- них у акту о процени ризика
цедуре, • Процедура – Поступак у случају кризне ситуације,
• Тренинзи из области безбедности и заштите на раду и
противпожарне безбедности.
Извештаји: • Евиденције о повредама и тровањима на радним мести-
инциденти, ма,
акциденти, • Евиденције и извештаји о хаваријама средстава за рад,
удеси,........ • Евиденција инцидената, удеса, пожара..........
Остало • Закључак...
Колики је значај ових претходних анализа и процена у току

експлоатације складишних и производних постројења у Републици
Србији види се из мапе инсталираних капацитета. Практично, цела
Србија потенцијално може бити контаминирана штетним и опасним
материјама.

Складишни и производни капацитети штетних и опасних материја у Србији

Пример 1
Анализа безбедности и здравља на раду у процесу где су присут-
не лакоиспарљиве и лакозапаљиве материје (течне и прашкасте ком-
поненте) – производња боја и лакова
Производња боја и лакова као и
производња фармацеутских производа спадају
у индустријске гране са највећим садржајем
опасних хемијских материја, било по основи
штетности или по основи запаљивости.
Физико-хемијске и пожарне карактери-
стике сировина које улазе у састав наведе-
них производњи указују и потврђују наведену
чињеницу, те је из тог разлога веома важно
да сваки радник буде са њима детаљно упо-
знат.
Дугачак је списак Превентивних
мера које је потребно спровести да не дођу
до изражаја те њихове особине. МДК као и
границе експлозивности су познате, а да не
би дошло до њиховог прекорачења основ-
на и ефикасна мера јесте вентилација и
отпрашивање а потом следеће:
––лакозапаљивих течности започети након
повезивања кабла за уземљење. Редовно
вршити контролу спојева (штипаљке и кле-
ме);
––алат: користити неварничећи алат и прибор;
––нагомилавање пара растварача, укључити
локалну и општу вентилацију;
––редослед шаржирања компоненти;
––испаравање растварача затварањем поклопа-
ца мобилне и стабилне посуде миксера;
––строго се придржавати упутства за руковање
и одржавање опреме;
––за паковање готових производа мора бити
контролисана и прописно затворена;
––лагер упакованих производа не сме прећи
дозвољену количину (предати магацину);
––вршити контролу и одржавање а према про-
писаним процедурама – упутствима;
––периодични преглед Ех и сигурносне опре-
ме и уређаја уз обавезно евидентирање;
––радници одржавања и непосредни руковао-
ци машинама и уређајима дужни су да ре-
довно контролишу и евидентирају запажања
у случају да дође до одступања од прописа-
них параметара.

Пример 2
Безбедност и заштита на раду у процесу где су присутне високе
температуре, прашина и отровни гасови – ливне платформе у топио-
ницама руде
Идентификација опасности и штетности:
–– Висока радна температура у околини пећи;
–– Опасност од опекотина (ужарени метал –
1500 ºС);
–– Опасност од распрскавајућих металних че-
стица;
–– Штетности од евентуално присутних га-
сова (угљенмоноксид, сумпордиоксид,
угљендиоксид);
–– Опасност од прашине (кокс, шљака, оксиди
метала);
–– Опасност од експлозије у случају присуства
воде;
–– Опасне површине: канали – рине за течни
метал;
–– Штетности због присуства буке и слабог
осветљења;
–– Опасност од клизања и пада с висине;
–– Опасне површине (газишта, шиљци, рубови
и слично);
–– Рад на висини (пењалице, платформе).
Блок схема процеса ливења челика

Превентивне мере:
–– обавезно ношење детектора опасних гасова –

детекција угљенмоноксида-CO,
–– обезбедити одговарајући број „изолационих
апарата“ или „кисеон. самоспасиоце“,
–– мерења микроклиме, осветљења и физичких
и хемијских штетности – бука, прашина и
гасови, увођење механизованог система за
чишћења ливних канала и одвоз отпадног
материјала,
–– радницима који раде на ливним платформа-
ма обезбедити надокнаду течности,
–– дати на употребу одговарајућа средства лич-
не заштите.
Генерално и једино ефикасно решење превентивних мера зашти-

те у ливницама или топионицама руде преставља инвестирање у си-
стем за отпрашивање и вентилацију.

Радислав Сурдучки,
дипломирани инжењер архитектуре

објеката намењених за радне и помоћне
просторије
Увод
Укупна друштвена акција која се води на спровођењу и унапређењу

безбедности и здравља на раду – отклањању узрока који доводе до
болести и повреда на раду, или превенција, подразумева мере које се
предузимају или чије је предузимање планирано на свим нивоима
рада у циљу стварања безбедних и здравих услова рада.
„Превентивне мере у остваривању безбедности и здравља на раду
обезбеђују се применом савремених техничких, ергономских, здрав-
ствених, образовних, социјалних, организационих и других мера и
средстава за отклањање ризика од повређивања и оштећења здравља
запослених и њихово свођење на најмању могућу меру, у поступку
пројектовања, градње, коришћења и одржавање објеката намењених
за радне и помоћне просторије у циљу безбедног одвијања рада.“1
Безбедни и здрави радни услови остварују се правилном приме-
ном прописаних техничких и других мера у процесу изградње сред-
става за рад, која чине:
–– објекат који се користи као радни и помоћни простор, укљу
чујући и објекат на отвореном простору са свим припадајућим
1
Закон о безбедности и здрављу на раду, Сл. гласник РС, br. 101/05, члан 7.

инсталацијама (инсталације флуида, грејање, електричне

инсталације и др.);
–– опремa за рад (машине, уређаји, постројење, инсталација, алат
и сл.) која се користи у процесу рада;
–– конструкција и објекат за колективну безбедност и здравље на
раду (заштита на прелазима, пролазима и прилазима, заклони
од топлотних и других зрачења, заштита од удара електричне
струје, општа вентилација и климатизација и сл.);
–– помоћна конструкција и објекат, као и конструкција и објекат
који се привремено користе за рад и кретање запослених
(скела, радна платформа, тунелска подграда, конструкција за
спречавање одрона земље при копању дубоких ровова и сл.) и
–– друга средства која се користе у процесу рада, или су на било
који начин повезана са процесом рада.
Градњу и набавку средстава за рад финансира инвеститор на чије
се име издаје локацијска дозвола, грађевинска дозвола, решење о
техничкој контроли објекта и употребна дозвола за објекат.
Услови за изградњу средстава за рад уређени су Законом о
планирању и изградњи.
Изградња безбедне и здраве радне околине остварује се правил-
ном применом превентивних мера у формирању радне околине коју
чине: радно место, радни услови, радни поступци и односи у процесу
рада.
Начин спровођења и унапређења безбедности и здравља на раду
за лица која учествују у радним процесима, као и лица која се затекну
у радној околини, ради спречавања повреда на раду, професионалних
обољења и обољења у вези са радом, уређен је Законом о безбедности
и здрављу на раду. Активности и носиоци реализације законских оба-
веза приказани су на шеми:

Мере превенције при пројектовању, изградњи, коришћењу и одржавању објеката ... 45
Зоне примене закона
Средства за рад
Објекат или зграда

„Објекат је грађевина спојена са тлом, која представља физич-
ку, функционалну, техничко-технолошку или биотехничку целину
са свим потребним инсталацијама, постројењима и опремом, одно-
сно саме инсталације, постројења и опрема која се уграђује у објекат
или самостално изводи (зграде свих врста, саобраћајни, водопривред-
ни и енергетски објекти, унутрашња и спољна мрежа инсталације,
објекти комуналне инфраструктуре, индустријски, пољопривредни
и други привредни објекти, јавне зелене површине, објекти спорта
и рекреације, гробља, склоништа и слично),“2 или „зградa [која] има
кров и спољне зидове и гради се као самостална употребна целина,
која пружа заштиту од временских и спољних утицаја и намењена
је за руковање, обављање неке делатности или за смештај и чување
животиња, робе, опреме за различите производне и услужне делат-
ности и друго. Објекат се користи као радни и помоћни простор,
укључујући и објекат на отвореном простору, са свим припадајућим
2
Закон о планирању и изградњи, Сл. гласник РС, бр. 72/09, члан 2.

инсталацијама (инсталације флуида, грејање, електричне инсталације

и др.)“3. Из наведеног је јасно да објекат као средство за рад треба да
обезбеди опште услове неопходне за стварање безбедних и здравих
услова рада, али и посебне услове, јер разноврсност процеса рада који
се одвија у објектима, производи посебности које обликују сваки еле-
мент објекта, а све заједно дефинише концепцију објекта.
Делокруг рада инвеститора и послодавца
Опрема за рад
Опрема за рад користи се у процесу рада и најчешће је интеграл-
ни део објекта. Опрему за рад чине: машине, уређаји, постројења,
инсталације, алат и слично, односно готови производи, прибављени и
позиционирани у оквиру објекта у свему по пројекту технолошког про-
цеса рада и пројекту објекта (архитектонском, пројекту конструкције,
пројекту инсталација и др.). Пројекат технолошког процеса рада је
пројекат који дефинише опрему за рад потребну за реализацију про-
цеса рада, и чини основ, односно интегрише се у све фазе пројекта
објекта (претходни радови и пројектовање) и у све нивое пројекта
објекта (генерални, идејни, главни и извођачки пројекат).
3

Конструкција и објекат
„Конструкција и објекат за колективну безбедност и здравље на
раду (заштита на прелазима, пролазима и прилазима, заклони од то-
плотних и других зрачења, заштита од удара електричне струје, општа
вентилација, климатизација и сл.),“4 јесу средства за рад трајног ка-
рактера и чине саставни део изграђеног објекта.
Помоћна конструкција и објекат

„Помоћна конструкција и објекат, као и конструкција и објекат
који се привремено користе за рад и кретање запослених (скеле, рад-
не платформе, тунелске подграде, конструкције за спречавање одро-
на земље при копању дубоких ровова и сл.),“5 јесу средства за рад
која своју функцију превенције безбедности и здравља на ради врше
у фази градње објекта, имају лимитирано дејство и нису саставни део
завршеног објекта.
Обезбеђење средстава за рад – обавезе инвеститора

„Инвеститор јесте лице за чије потребе се гради објекат и на
чије име гласи грађевинска дозвола.“6 Наведена дефиниција само де-
лимично објашњава улогу инвеститора, јер инвеститор је лице које
финансира и за чије се потребе израђује техничка документација за
градњу средстава за рад и за чије се потребе граде средстава за рад
(која чине: објекат, конструкције и објекти за колективну безбедност и
здравље на раду и привремене конструкције и објекти) и који финан-
сира набавку опреме за рад која се уграђује у објекат.
4
Закон о безбедности и здрављу на раду, Сл. гласник, бр. РС, 101/05, члан 4.
5
Исто.
6

Поступак издрадње објекта
Обавезе инвеститора након избора делатности, а пре приступања

изградњи објекта, могу се поделити на имовинско-правне – у које
спада обезбеђење локације, односно катастарске парцеле са ваљаном
имовинско-правном документацијом и активности које резултирају
формирањем грађевинске парцеле са протоколом регулације – и
урбанистичко-техничке услове, односно локацијска дозвола, која са

држи све услове и податке потребне за пројектовање, а нарочито за

израду главног пројекта. Локацијска дозвола добија се уз претходно
прибављену информацију о локацији и прибављању извода из ката-
стра подземних инсталација. Даља обавеза инвеститора је геодетско
обележавање објекта, прибављање елабората геомеханичких истраж-
них радова и израда пројектног задатка и то за израду пројекта тех-
нолошког опремања (пројекат опреме) и пројектни задатак за израду
пројекта објекта.
Израду пројектне документације објекта реализује инвеститор на-
кон избора најповољније пројектне организације – привредног субјекта
овлашћеног за израду техничке документације, при чему инвеститор
именује другу пројектну организацију – привредни субјект овлашћен
за израду техничке документације која врши контролу пројекта.
Контрола пројекта у фази израде претходне студије изводљивости и
студије изводљивости јесте ревизија генералног и идејног пројекта, а
главни пројекат подлеже техничкој контроли пројекта.
Инвеститор на основу локацијске дозволе, усвојене пројектне
документације објекта и изaбраног извођача радова у процедури из-
бора најповољнијег извођача радова, обезбеђује од надлежног ор-
гана грађевинску дозволу на основу које може да приступи градњи
објекта.
Градња објекта се завршава техничким прегледом објекта и
издавањем употребне дозволе за објекат, коју издаје надлежни орган
на име инвеститора, чиме се стичу услови за коришћење објекта и
опреме за рад.
„Инвеститор, односно заступник инвеститора је дужан да у свим
фазама припреме и израде пројекта и фази извођења радова, узима
у обзир начела обезбеђења превентивних мeра, која су утврђења За-
коном о безбедности и здрављу на раду“7 и у том циљу инвеститор
именује координатора за безбедност и здравље на раду у фази изра-
де пројекта и координатора за безбедност и здравље на раду у фази
извођења радова.
Коришћење и одржавање средстава за рад – обавезе

инвеститора и послодаваца
Коришћење објекта је могуће по претходно прибављеној
употребној дозволи, која се издаје пошто се утврди да је објекат подо-
7
Уредба о безбедности и здрављу на раду на привременим и покретним градилиштима,
члан 4.

бан за употребу. Употребна дозвола садржи гарантни рок за објекат и

поједине врсте радова утврђене посебним прописом.
Надлежност инвеститора завршава се реализацијом циклуса
предвиђеног за изградњу објекта и добијањем употребне дозволе.
Редовно одржавање објекта и опреме за рад је у надлежности ко-
рисника објекта и одвија се по дефинисаној процедури из пројектне
документације уз консултативне услуге надзорног органа. Одржавање
објекта подразумева радње које се предузимају у фази експлоатације
средстава за рад (објекат и опрема за рад). Одржавање објекта има
своје нивое и може бити редовно и инвестиционо. Редовно одржавање
подразумева редовне мере и радње на средствима за рад неопходне
за експлоатацију средстава за рад. Појам инвеститора као носиоца
активности везује се за озбиљније захвате при одржавању објекта,
односно при инвестиционом одржавању објекта. Радови на инвести-
ционом одржавању објекта најчешће захтевају и израду пројектне
документације по којој се изводе радови на инвестиционом одржавању
објекта. Инвестиционо одржавање је извођење грађевинско-занатских,
односно других радова зависно од врсте објекта, у циљу побољшања
услова коришћења објекта у току експлоатације објекта.
Према закону,8 послодавац је дужан да обезбеди запосленом рад
на радном месту и у радној околини у којима су спроведене мере без-
бедности и здравља на раду. Изградњом средстава за рад и стављањем
у функцију, ствара се материјална база, односно простор или радна
околина у којој се обавља рад и која укључује радна места, радне
услове, радне поступке и односе у процесу рада.
Изградња објеката
Изградња објекта је комплексан поступак који подразумева

пројектовање и грађење објекта уз обавезну примену важеће тех-
ничке регулативе. Све то треба да обезбеди оптималне услове за
коришћење објекта (као средства за рад) других средства за рад (опре-
ме, конструкција и објеката за колективну безбедност и помоћних
конструкција и објеката) уз најмање трошкове потребне за одржавање
објекта. Изградња објекта јесте скуп радњи који обухвата: претходне
радове, израду и контролу техничке документације или пројектовање
8

објекта, припремне радове, грађење и стручни надзор у току грађења

објекта и изградњу објекта.
Пројектовање објекта врши се на основу услова и података дефи-
нисаних локацијском дозволом. Пројектовањем или израдом технич-
ке документације разматра се и утврђује концепт објекта, разрађују
услови и начин градње објекта и одржавања објекта. Мере превенције
за радне и помоћне просторије (радна места), представљају зону прет-
ходног стварања безбедних и здравих услова рада и основ су за даље
активности на превенцији у области безбедности и здравља на раду.
Инвеститор приступа грађењу објекта, односно извођењу
грађевинских и грађевинско-занатских радова, изради инсталација,
уградњи опреме за рад, након добијања грађевинске дозволе за
изградњу објекта. Грађењу објекта претходе припремни радови кoјим
се стварају услови за квалитетно грађење у свим облицима: грађење
нових објеката, реконструкција, доградња, адаптација и санација. У
процесу грађења реализацију пројекта контролише стручни надзор
за изградњу објекта. По завршетку градње објекта приступа се тех-
ничком прегледу објекта, којим се потврђује да су радови изведени у
свему према грађевинској дозволи и главном пројекту.
Организација изградње (пројектовања и грађења), коришћења и одржавања објекта

Пројектовање објекта
Полазни елементи – претпоставка реализације

пројекта
Израдом пројекта објекта или израдом техничке документације
коју чини скуп пројеката, утврђује се концепт објекта и то кроз све
облике израде техничке документације, у фази претходних радова,
израдом претходне студије изводљивости и студије изводљивости,
у фази пројектовања, израдом генералног пројекта, идејних, глав-
них, извођачких и пројеката изведеног објекта, а у фази контроле –
ревизијом студија изводљивости (генералног и идејног пројекта) и
техничком контролом главног пројекта.
Претпоставка израде пројектне документације објекта је:
обезбеђена локацијска дозвола, обезбеђени услови прикључка на
примарну инфраструктуру, израђен пројекат технолошког процеса и
пројектни задатак инвеститора.
Локацијска дозвола
Локацијска дозвола својим садржајем представља сублимацију
мера превенције безбедности и здравља на раду на средствима за рад
и то на макро плану и основ за реализацију изградње (пројектовање и
грађење), коришћење и одржавање објекта. Мере превенције безбед-
ности и здравља на раду остварују се кроз просторно и урбанистичко
планирање, израдом планских докумената, докумената за спровођење
просторних планова и урбанистичко-техничке документације. Про-
сторни планови садрже принципе и пропозиције заштите уређења и
развоја природе и природних система, дају смернице за просторни
развој и дистрибуцију становништва, која одређује мрежу насеља,
на основу чега се одређује просторни развој привреде. Кроз мере
спровођења просторних и урбанистичких планова, конкретно, планом
детаљне регулације, планира се подела простора на посебне целине и
зоне и одређује намена земљишта, дефинишу трасе, коридори и капа-
цитети за саобраћајну, енергетску, комуналну и другу инфраструкту-
ру са регулационом и грађевинским линијама и правилима уређења
и грађења по целинама и зонама. Правила уређења садрже урбани-
стичке и друге услове за уређење и изградњу површина и објеката, а
правила грађења садрже конкретне параметре грађења.

Правила грађења садрже нарочито:

–– врсту и намену објеката који се могу градити под условима
утврђеним планским документима, односно врстом и наменом
објеката чија је изградња забрањена у појединачним зонама;
–– услове за формирање грађевинске парцеле;
–– положај објекта у односу на регулацију и у односу на границе
грађевинске парцеле;
–– највећи дозвољени индекс заузетости и изграђености грађеви
нске парцеле;
–– највећу дозвољену спратност и висину објекта;
–– најмању дозвољену међусобну удаљеност објеката међусобно
и објеката од границе парцеле;
–– услове и начин обезбеђења приступа парцели и простора за
паркирање возила.“9
Инфраструктура објекта
Услове за прикључак објекта на примарну инфраструктуру
дефинишу јавна комунална предузећа својим условима на осно-
ву којих се раде пројекти инфраструктуре објекта. Након израде
пројекта инсталација објекта јавна комунална предузећа издају са-
гласност на пројекте, односно потврђују примену задатих услова пре
пројектовања.
Пројекат технолошког процеса

Пројекат технолошког процеса ради се на основу усвојене
технологије и пројектног задатка инвеститора, дефинише опрему
за рад и даје неопходне техничке услове који се морају испунити да
би функционисала опреме за рад. Пројекат технолошких процеса је
основ за прибављање опреме за рад, а у пројектантском смислу инте-
грише се са пројектом објекта кроз све садржаје пројекта.
Пројектни задатак инвеститора

Обавеза инвеститора је да сачини пројектни задатак за израду
пројекта технолошких процеса и израду пројекта објекта. Поред из-
9

раде пројектног задатка инвеститор односно заступник инвеститора

дужан је да у свим фазама припреме и израде пројекта узме у обзир
начела обезбеђивања превентивних мера, која су утврђена Законом о
безбедности и здрављу на раду и у том циљу одређује једног или више
координатора за израду пројекта и координатора за извођење радова.
Садржај пројекта
Пројекат објекта намењен за радне и помоћне просторије, као и
објекат за рад на отвореном простору, израђује се на основу наведених
полазних елемената уз примену важећих закона, правилника, уред-
би, стандарда и свих техничких мeра изградње. Тако урађен пројекат
чини основ за техничке мере превенције безбедности и здравља на
раду, које ће се примењивати у фази изградње и експлоатације.
У фази разраде и реализације пројекта формира се концепт будућег
објекта и то кроз претходне радове, израдом претходне студије оправ-
даности и студије оправданости. Саставни део претходне студије
оправданости чини генерални пројекат, а студије оправданости, као
виши степен разраде, идејни пројекат.
Услови у начину градње објекта детаљно се дефинишу кроз изра-
ду техничке документације у процесу сукцесивног повећавања степена
разраде, односно нивоа техничке документације, а све у оквиру задатих
услова и достављених података исказаних у локацијској дозволи.
Облици израде техничке документације су:
–– у фази претходних радова, претходна студија изводљивости и
студија изводљивости, уз обавезу ревизије студија;
–– у фази пројектовања, генерални пројекат, идејни пројекат, глав-
ни пројекат, извођачки пројекат и пројекат изведеног објекта,
уз обавезу техничке контролу главног пројекта.
„Техничка документација за изградњу и реконструкцију објекта
високоградње састоји се од следећих пројеката:
–– архитектонски пројекат,
–– пројекат конструкције,
–– пројекат инсталација (електро, машинске, гасне, водовод и ка
нализација).
Поред наведених пројеката, у зависности од врсте, намене, ка-
рактеристике објекта и пројектног задатка, техничка документација
састоји се од следећих пројеката:
–– пројекат геодетског обележавања објекта,

–– пројекат партерног уређења са пројектом саобраћајница и

синхрон-планом,
–– пројекат осматрања,
–– пројекат лифта и ескалатора,
–– елаборат заштите суседних објеката,
–– елаборат геомеханичких истражних радова и
–– прилог мера о безбедности и здрављу на раду.“10
Код израде главног архитектонског и грађевинског пројекта,
претпоставка је да постоји усвојена концепција објекта, дефинисана
кроз израду претходне студије изводљивости, студије изводљивости,
генералног и идејног пројекта, пројекта технолошких процеса и дру-
гих урбанистичких анализа локације, тако да се пројектовање одвија
у оквиру познатих габарита објекта. Архитектонским пројектом даље
се дефинишу радне просторије и помоћне просторије, њихови односи
у процесу рада и начин функционисања, уважавајући све услове не-
опходне за израду пројеката унутрашњих инсталација: водовода (тех-
ничка, технолошка и хидрантска вода), канализације (фекална, атмос-
ферска, отпадна из процеса рада која захтева посебно пречишћавање),
електро инсталација јаке струје (расвета, сигнално и панично светло,
утичнице, енергетски прикључци за опрему за рад, ТТ инсталације,
ТВ инсталације, инсталације рачунарске опреме, уземљења, дојава
пожара, електронско обезбеђење објекта, резервно напајање за део по-
трошача или за све потрошаче преко дизел агрегата или акумулатор-
ских станица и др.), машинских инсталација (грејање, вентилација,
климатизација, противпожарна заштита и др.) и услове за израду лиф-
това и друге техничке опреме за вертикалну комуникацију у објекту.
Преглед мера превенције при пројектовању
Техничке и друге мере превенције при пројектовању намењене за

радне и помоћне просторије јесу мере које се реализују кроз грађење
објекта. Пуну примену имају при експлоатацији објекта (коришћењу
објекта), олакшавају одржавање објекта и основ су за спровођење
превентивних мера у радној околини и за спровођење превентивних
мера за безбедан и здрав рад на радном месту.
10
Правилник о садржини и начину израде техничке документације за објекте високоградње,
Сл. гласник РС, бр. 15/08, члан 4.

„Радна околина јесте простор у коме се обавља рад и која укључује

радна места, радне услове, радне поступке и односе у процесу рада“11.
Када је радна околина затворен простор, формирају се просторије које
чине радне просторије и помоћне просторије.
„Радно место је простор намењен за обављање послова код по-
слодавца у објекту намењеном за радне и помоћне просторије или у
објекту намењеном за рад на отвореном простору, у коме запослени
борави или има приступ у току рада и који је под непосредном и по-
средном контролом послодавца.“
Радне просторије
„Радне просторије и простор намењен за рад на отвореном јесу
просторије и простор у коме се обављају процеси рада.“12
Радне просторије су скуп радних места дефинисаних кроз кванти-
тет (број и величину радних места) и кроз квалитет (обрада елемената
радних места). Величину радног места одређује пројектована опрема
за рад, са свим функционалним и габаритним параметрима и параме-
три који се морају испунити за безбедан и здрав рад запослених.
Димензије радних просторија

Послови који се обављају у радној Најмања величина слобод-
просторији ног простора
В (м) П (м2) З (м3)
Производни процеси у халама, погонима,
радионицама и слично, где се у процесу рада 2,60 2,00 10,00
не појављују штетности
Производни процеси у халама, погонима,
радионицама и слично, где се у процесу рада 3,00 2,00 12,00
појављују штетности
Пројектантски и административни послови 2,40 3,00 10,00
Производни процеси у објектима у старим
градским језгрима и слично, где се у проце- 2,20 2,00 10,00
су рада не појављују штетности
В – чиста висина просторије
П – површина по једном запосленом, без опреме за рад, осим радног стола
З – запремина по једном запосленом, без опреме за рад
11
Правилник о превентивним мерама за безбедан и здрав рад на радном месту, Сл. гласник
12
РС, бр. 21/09, члан 2.

Примарна комуникација је ширине од мин. 180 цм до 180 цм + ширина транспортног возила +

2 х 40 цм, секундарна комуникација је ширине 100 цм
Помоћне просторије
При пројектовању помоћних просторија примењују се техничке и
друге мере, дефинисане прописима и нормама и то у функцији броја
запослених и услова рада.
У помоћним просторијама се не одвија примарни радни процес,
већ процеси који помажу успешном одвијању примарних радних про-
цеса и заједно стварају неопходне радне услове. Изградњом помоћних
просторија остварују се техничке мере превенције безбедности и
здравља на раду. У помоћне просторије спадају:
Помоћне просторије за одмор и исхрану

–– Просторије за одмор током паузе својом површином и опре-
мом обезбеђују одмор за све запослене, осим запослених који
раде у канцеларијама.
–– Просторија за одмор трудница и мајки које доје својом повр-
шином и опремом мора да задовољи потребе трудница и мајки
које доје.
–– Трпезарија и кухиња са потребним магацинима својом повр-
шином и опремом мора да обезбеди поделу и конзумирање
хране за све запослене. Конзумирање хране може бити у
више смена, што зависи од могућности и потреба у процесу
производње. Кухиња се димензионише према нормама, а опре-
ма се обезбеђује према технолошком пројекту опреме кухиње.
Кухиња може бити за припрему хране или дистрибутивна, када
се храна припрема на другом месту и доноси на поделу. Број
и површина пратећих магацина за кухињу дефинише се према
величини кухиње, типу кухиње и потребама складиштења.

Санитарне просторије
–– Гардеробе својом површином и опремом морају да обезбеде за-
посленима правилно коришћење радне опреме. Пројектовањем
се обезбеђује простор за пресвлачење и ормари за личну гар-
деробу запослених и радна одела, одвојено чиста од прљавих
радних одела.
–– Тушеви, умиваоници и ВЦ кабине број санитарних блокова и са-
нитарних уређаја одређује се према броју запослених, степену
штетности у процесу рада и прописаним нормама. пројектом се
дефинише број санитарних блокова у зависности од величине
објекта, броја радних целина и разноликости радних процеса.
–– Просторије за смештај опреме за текуће одржавање објекта
и одржавање хигијене у објекту, морају да обезбеде и радна
места запосленима на предметним задацима.
Помоћне просторије посебне намене

–– Просторије за пружање прве помоћи својим положајем у окви-
ру објекта, својом величином и опремом морају да омогуће
брзо и ефикасно пружање прве помоћи повређеном у радном
процесу.
–– Просторије за повремено загревање запослених у зимском
периоду користе запослени чије је радно место на отвореном
простору или запослени у затвореном простору чије радно
место у технолошком процесу изискује температуре ниже од
дозвољених за рад запослених. У овим просторијама мора се
обезбедити прописана температура, а својом величином треба
да омогуће смештај корисника.
–– Просторије за пушаче морају својим положајем у оквиру
објекта да обезбеде квалитетну вентилацију, а својом величи-
ном да обезбеде смештај корисника.
–– Гараже по својој локацији могу бити надземне, полуукопане
и подземне, а по величини мале до 400 м2, средње од 400 м2
до 1.500 м2 и велике преко 1.500 м2. Приступ до полуукопа-
них и подземних гаража је преко рампи или теретних лифтова
за возила. Највећи нагиб прилазне рампе износи 12 %, одно-
сно 14 % ако је рампа покривена, односно 10 % ако је рампа
завојна. Теретни лифтови се димензионишу према габариту и
тежини возила за који се пројектују. На 30 возила пројектује се
један теретни лифт.

Техничке просторије
–– Просторија за котларницу или топлотну предајну станицу
димензионишу се према пројектованој опреми – котловима,
који могу бити на чврсто гориво, када се пројектује и угљара,
котлови на течно и гасовито гориво, када се пројектује цистер-
на за течно или гасовито гориво, и на електричну енергију.
Просторија за топлотне предајне станице раде се када се у
објекту врши само дистрибуција топлотне енергије. Котларни-
це и топлотне предајне станице пројектују се према машинској
опреми и условима дефинисаним за ову област.
–– Просторије за електро опрему за трансформаторску стани-
цу, просторије за агрегат и резервно напајање и просторије за
АКУ батерије пројектују се према електро опреми и условима
дефинисаним за ову област.
–– Просторије за уређаје за повећање притиска воде пројектују
се на основу параметара добијених хидрауличким прорачуном
притиска у инсталацијама и усвојених уређаја за повећање
притиска.
–– Канали за уграђивање унутрашњих инсталација димензио-
нишу се према капацитету инсталација. Пожељно је да буду
груписани како би се лакше омогућила контрола и приступ
инсталацијама ради интервенција.
Комуникације
Све радне активности у оквиру објекта захтевају кретање у про-
стору и детерминисаном времену, односно захтевају прегледне и функ-
ционалне везе у радном простору. Изградњом комуникација остварују
се функционалне везе и реализују производни процеси.
Спољне и унутрашње, хоризонталне, вертикалне и косе

комуникације
Условљене су потребама у процесу производње, а намењене су
кретању запослених, возила и транспорту материјала. За хоризонтал-
но кретање користе се пешачке, колске или мешовите саобраћајнице.
За вертикално кретање користе се степеништа и лифтови за запосле-
не, лифтови за возила, лифтови за транспорт материјала и вишена-
менски лифтови.

Основни принципи при пројектовању комуникација јесу преглед-

ност при кретању кроз простор, безбедност кретања, што подразуме-
ва правилно димензионисање саобраћајница (ширина, висина, ако је
у нагибу са прописаним нагибом), прописана носивост конструкције
комуникације, која се доказује статичким прорачуном, сигурност при
кретању (ограде, осветљеност комуникације и друга средства си-
гурности), правилна завршна обрада комуникације која обезбеђује
чврстоћу, трајност, противклизност завршног слоја, по потреби анти-
статичност и лако одржавање.
Све комуникације морају да обезбеде запосленима са инвалиди-
тетом лаку и сигурну приступачност радном месту.
Капије и врата
Капије и врата у физичком смислу су покретне преграде на
комуникацијама, које одвајају и спајају различите радне процесе, радне
и помоћне просторије и као такве имају сложену и разнолику функцију.
Капије се пројектују на местима граница просторних и технолош-
ких целина, најчешће на отвореном простору и служе за регулисање
колског саобраћаја, мешовитог (колско-пешачког), или само пешач-
ког. Капије су места која пружају могућност контроле кретања запо-
слених, возила и материјала.
Врата се пројектују на местима уласка у објекат и у оквиру објекта,
односно по месту уградње могу бити спољна и унутрашња.
Врата и капије по типу могу бити једнокрилне и сложене
(састављене из више крила), могу да се отварају окретањем око вер-
тикалне осовине или хоризонталне осовине и клизна. Отварање врата
може бити ручно и механичко, помоћу разних типова мотора. Основ-
ни принцип при пројектовању врата јесте да задовоље намену и без-
бедност кретања. Врата својим габаритом морају да обезбеде тражену
функцију, обрадом заштиту од спољних утицаја (топлотних, атмосфер-
ских, физичких), да имају прописом дефинисан правац отварања, пре-
гледност при кретању, сагледивост која се обезбеђује пројектовањем
врата од провидног материјала (део или цела врата) и прописно обе-
лежена (сигнална светла или осветљен простор у зони врата).
Степенишни простор
Степенишни простор садржи вертикалне комуникације – степе-
ниште, лифтове и хоризонталну комуникацију.
Степениште се пројектује према прописима и то:
–– светла ширина степенишног крака износи минимум 115 цм;

–– на слободној страни степеништа поставља се заштитна ограда

висине 115 цм;
–– светла ширина степенишног подеста износи минимум 120 цм;
–– ако се на подесту налазе врата која се отварају из степеништа у
друге просторије, ширина подеста износи минимум 130 цм;
–– ако се на подесту налазе врата која се отварају према степе-
ништу, ширина подеста износи 150 цм;
–– ширина пролаза испред улаза у лифт износи минимум 180 цм;
–– однос висине (h) и ширине (b) степеника по формули је 2h + b
= 62 цм до 64 цм.
Кружна и завојна степеништа морају да имају минималну шири-
ну 10 цм на ужем делу степеника.
Степениште у објекту, главно или споредно, пројектује се на
растојању до 30 м. За све објекте, чија је плоча последње етаже на
већој висини од 22 м од коте терена, пројектује се противпожарно сте-
пениште.
Колске саобраћајнице, радне платформе и паркинг

простор
Колске саобраћајнице у оквиру производног комплекса морају да
обезбеде сигуран колски саобраћај, приступ свим објектима, истовар-
ним рампама, платформама, паркинг просторима и приступ против-
пожарним возилима објектима са свих страна. Саобраћајнице се ди-
мензионишу према карактеристикама (величина, тежина, осовинско
оптерећење, полупречник окретања возила и др.) и према интензи-
тету саобраћаја (једносмерне саобраћајнице, двосмерне или са више
саобраћајних трака). Радне платформе се пројектују према радним по-
требама које се одвијају на њима, а паркинг простори према величини
и броју возила предвиђених за паркирање.
Стабилност и чврстоћа објекта

Сви објекти морају да имају структуру и стабилност који одго
варају њиховој намени.
Грађевинским пројектом се дефинише и доказује стабилност
објекта на сопствено и корисно оптерећење, које може бити статич-
но и динамично, а при томе уважавајући зону сеизмичког утицаја на
објекат и расположиве геомеханичке карактеристике тла. При изра-
ди архитектонско-грађевинског пројекта у фази фундирања објекта,

ради се пројекат ископне јаме. Пројекат ископне јаме ради се када

је неповољна структура тла, због безбедности суседних објеката и у
случају процене опасности при извођењу земљаних радова.
Фундирање објекта може бити на темељним тракама, темељима
самцима, темељним плочама а у сложенијим геомеханичким усло-
вима на шиповима. Радови на фундирању објекта могу се изводити
на сувом, уз присуство подземних вода, при чему се уређајима обара
ниво подземне воде и стварају радни услови, и под водом, када се ра-
дови изводе у кесонима, у радном простору са натпритиском.
Конструктивни систем објекта може бити скелетни, панелни и
комбиновани. На објектима веће дужине од 30 м и објектима са раз-
личитом спратном висином, обавезно се пројектују дилатационе
спојнице.
Елаборат геомеханичког испитивања тла је основ за израду
пројекта конструкције објекта. Пројекат конструкције доказује носи-
вост објекта на сва оптерећења и стабилност и чврстоћу објекта на
сеизмичка дејства дефинисана сеизмичким зонама.
Спољашњи утицаји на објекат
Топлотна заштита објекта

Топлотна заштита објекта постиже се термичком изолацијом
спољашњег омотача објекта (подова, фасадних зидова и крова) и за-
штитом фасадних отвора од хладноће, прегревања и продувавања.
Пројектовани спољашњи волумен свих просторија и простора мора
да обезбеди топлотну заштиту у складу са прописима за рационал-
но коришћење топлотне енергије. У оквиру архитектонског пројекта
ради се Елаборат топлотне заштите објекта, који је базиран не про-
рачуну термичких губитака објекта на климатско дејство дефинисано
климатским зонама.
Заштита од атмосферских утицаја

Све површине и спојеви спољашњег омотача објекта трајно се
штите у хоризонталном и вертикалном правцу од продора атмос-
ферске воде и утицаја ветра правилним пројектовањем, променом и
уградњом одговарајућих грађевинских материјала.

Заштита од подземних вода

Објекат и сви простори и просторије у објекту, који могу бити из-
ложени дејству подземних вода у хоризонталном и вертикалном прав-
цу, штите се од продора воде и влаге постављањем хидроизолационог
слоја од проверених грађевинских материјала. Заштита од подземних
вода одређује се у зависности од нивоа подземних вода, агресивности
подземних вода и предвиђеног система одбране непосредне околине
објекта од атмосферских вода.
Заштита од буке
Објекат и сви простори и просторије у објекту који могу бити из-
ложени дејству недозвољене буке, било да је извор буке из окружења
или извор буке која се јавља у радном процесу, штите се у претходном
поступку правилном микролокацијом објекта, а у оквиру објекта пра-
вилним избором материјала. У оквиру пројекта објекта ради се елабо-
рат заштите од буке, који пројектанту архитектонског пројекта дефини-
ше параметре који се морају обезбедити кроз примену одговарајућих
материјала у основној конструкцији објекта или у завршној обради.
Смањење нивоа буке врши се применом одговарајућих материјала и то
при завршној обради свих елемената објекта (подови, зидови, плафони)
посебним заптивним слојем на фасадним отворима и отворима унутар
објекта, а у свему према важећим прописима и дозвољеном нивоу буке.
Заштита од провале и непожељних погледа

Комплекс се штити од провале изградњом одговарајуће ограде.
Постоје радни процеси у оквиру комплекса који се морају штитити
од уласка животиња (копањем испод ограде или прескакањем) и код
таквих случајева гради се ограда која мора да спречи прескакање и
копање испод ограде.
Објекат се штити од провале применом грађевинских материја
отпорних на физички удар, а од непожељних погледа грађењем ви-
зуелних преграда. Заштита објекта врши се и техничким средстви-
ма уградњом алармних уређаја за дојаву провале, рефлектора за
осветљавање простора, камера за снимање и монитора за праћење
штићених зона и друго.
Заштита од пожара
Основна мера противпожарне заштите објекта јесте негоривост
носеће конструкције објекта, која обезбеђује најмању ватроотпорност
од 90 минута. При изради архитектонског пројекта морају се уважити

параметри дефинисани у елаборату противпожарне заштите, где су

одређене противпожарне зоне са противпожарним условима. Против-
пожарне зоне су радни простори заштићени ватроотпорним зидовима
који пресецају кров објекта и виши су за 50 цм од крова. Врата на при-
ступним зидовима у противпожарну зону раде се од ватроотпорног
материјала. Ниво ватроотпорности свих елемената у оквиру против-
пожарне зоне одређује се према прописаним критеријумима.
Дневно осветљење и осунчање објекта

У свим просторијама и просторима где то допуштају производни
процеси треба обезбедити дневно светло и осунчање. Дневно светло
се обезбеђује посредно кроз фасадне отворе. Површина фасадних от-
вора се пројектује у зависности од површине и дубине просторије.
У случајевима велике дубине просторије када преко фасадног отвора
дневна светлост не може да продре у простор, пројектују се кровни
прозори, односно зенитно дневно светло.
Инфраструктура објекта
Електро инсталације
На основу усвојеног архитектонског решења и пројекта тех-
нолошког процеса ради се електро пројекат спољне и унутрашње
инсталације, и то:
–– пројекат трафо станице и далековода,
–– пројекат осветљења објекта и нужног светла са резервним
напајањем,
–– пројекат сигналног осветљења,
–– пројекат инсталације извода за прикључак електро потрошача,
–– пројекат инсталације телефона, интерфона, интернета, ТВ
прикључка, система дојаве пожара, система дојаве других
непожељних утицаја на објекат,
–– пројекат темељног уземљења и громобрани.
Машинске инсталације
На основу усвојеног архитектонског решења и пројекта техно-
лошког процеса ради се машински пројекат спољне и унутрашње
инсталације и то:
–– пројекат спољне мреже топловода и спољни и резервоари за мазут,
–– пројекат спољне мреже гасовода и спољни резервоари за гас,

–– пројекат котларнице или топлотне подстанице,

–– пројекат грејне мреже са грејним телима,
–– пројекат вентилација и климатизација са клима коморама,
–– пројекат мреже компримираног ваздуха и компресорска ста-
ница.
Хидро инсталација
На основу усвојеног архитектонског решења и пројекта технолошког
процеса ради се хидро пројекат спољне и унутрашње инсталације и то:
–– пројекат водоводне мреже спољне и унутрашње за питку воду,
технолошку (обрађену за технолошке потребе) и противпо-
жарну;
–– пројекат канализационе мреже спољне и унутрашње за фекал-
не отпадне воде, отпадне воде из процеса производње које се
морају посебно пречистити у сепараторима пре испуштања и
атмосферска вода са кровова и саобраћајница;
–– пројекат постројења за прочишћавање свих отпадних вода;
–– пројекат постројења за повећавање радног притиска воде.
Противпожарна инсталација
При пројектовању спољне и унутрашње противпожарне инста
лације полазни елементи су величина објекта, број противпожарних
зона, намена објекта. Објекат се споља штити од пожара спољном хи-
дрантском мрежом, ПП возилима или водом из посебно изграђених
ПП резервоара. Систем противпожарне заштите чине: хидрантска
мрежа, ПП апарати, дојава пожара и друго.
У циљу сагледавања комплетне пројектоване инфраструктуре
објекта ради се синхрон план инсталација, кроз који се усаглашавају
сви пројекти спољних и унутрашњих инсталација објекта.
Наведени преглед као мера превенције при пројектовању само је
део прописаних мера, али циљ и није био навести све мере превенције
прописане важећим прописима, већ указати на важност фазе пра-
вилне израде пројектно-техничке документације објекта за даљу
реализацију градње, коришћења и одржавања објекта. Наиме, јасно је
да се све пропуштене мере превенције безбедности и здравља на раду
у фази пројектовања касније теже исправљају у фази градње, умањују
ефикасност комплетне изградње објекта и врло често се негативно
рефлектују и на коришћење и одржавање објекта. Мере превенције
безбедности и здравља на раду у фази грађења представљају кон-
тинуитет мера, као и мере безбедности и здравља на раду у фази

експлоатације објекта, а све заједно доприносе општем унапређењу

безбедности и здрављу на раду свих запослених. Уз синхронизовано
превентивно дејство које чине ергономске, здравствене, образовне,
социјалне и друге мере превенције, техничке мере превенције без-
бедности и здравља на раду на средствима за рад, дају пун допринос
унапређењу услова рада и радне околине.
Закон о безбедности и здрављу на раду, Сл. гласник РС, br. 101/05.

Закон о планирању и изградњи, Сл. гласник РС, бр. 72/09.
Правилник о превентивним мерама за безбедан и здрав рад на радном
месту, Сл. гласник РС, бр. 21/09.
Правилник о садржини и начину израде техничке документације за
објекте високоградње, Сл. гласник РС, бр. 15/08.
Уредба о безбедности и здрављу на раду на привременим и покретним
градилиштима, Сл. гласник РС, бр. 14/2009.

Бранко Радоњић,
дипломирани инжењер ЗНР
Превентивне мере при пројектовању,

производњи, коришћењу и одржавању
опреме за рад
Увод
Производњу средстава за производњу и предмета за потрошњу

човек остварује помоћу различите опреме за рад. У настојању да
унапреди квалитет живота развијао је помоћна средства – опрему за
рад, односно машине, уређаје, постројења, инсталације, алате и сл.
Заокупљен тежњом за бржим развојем стално је усмеравао пажњу ка
профиту, а занемаривао основни сегмент доброг пословања – безбед-
ност и здравље на раду.
Веома брзи технолошки развој доводи до сукоба човека и опреме
за рад. Радећи на машинама људи се повређују. Листа могућих повре-
да толико је дуга да се може рећи да постоји много више повреда на
опреми за рад него што има машина.
Основно начело од кога зависе сама безбедност и здравље на
раду у најужем смислу – на радном месту јесте да се мере превенције
могу спровести у пракси само ако се опрема за рад пројектује, кон-
струише, израђује, користи и одржава применом савремених тех-
ничких, ергономских, здравствених, образовних, социјалних, ор-
ганизационих и других мера и средстава за отклањање ризика од
повређивања и оштећења здравља запослених. Ово практично значи
да су пројектанти, произвођачи, корисници и одржаваоци дужни да

проактивно спречавају повређивање или оштећење здравља запо-

слених.
Другим речима опрема за рад може се користити само:
–– ако је пројектована, конструисана и израђена у складу са про-
писима о безбедности и здрављу на раду, техничким прописи-
ма и стандардима;
–– ако постоји прописанa документацијa на српском језику
за њену употребу, одржавање, транспорт, коришћење и
складиштење, у којој је произвођач, односно испоручилац на-
вео све безбедносно-техничке податке, важне за оцењивање и
отклањање ризика на раду;
–– ако је смештена на радном месту у складу са прописима о без-
бедности и здрављу на раду, техничким прописима и стандар-
дима;
–– ако опремом безбедно рукују стручно оспособљени радници,
који испуњавају одговарајуће посебне услове, ако су ти услови
прописани,
–– ако опремом безбедно рукују радници који су оспособљени за
безбедан и здрав рад; и
–– ако се опрема одржава у исправном стању.
Директиве новог приступа
Унутрашње тржиште Европске Уније (ЕУ) дефинисано је као

подручје без унутрашњих граница, на коме је обезбеђен слободан
проток робе, људи, услуга, информација и капитала. За обезбеђење
слободног протока робе ЕУ је развила одређене механизме. Међу
тим механизмима, када је реч о превентивним мерама на опреми за
рад, значајно место заузима такозвани „Нови приступ“ за одређивање
суштинских техничких захтева за производе и „Глобални приступ“
за утврђивање усаглашености (конформности). Значи да су дирек-
тиве уопштено припремљене као заштита од евентуалног ризика,
првенствено ради безбедности и здравља људи без обзира да ли се
они налазе у улози запосленог, потрошача, корисника или грађанина у
животној околини. Оне имају задатак да спрече пласман на тржиште
и стављање на употребу небезбедних производа. Таквих директива
данас има више од двадесет и покривају знатан део производа широ-

Превентивне мере при пројектовању, производњи, коришћењу и одржавању опреме за рад 69
ке потрошње, индустријских, медицинских и других производа који

морају бити означени CЕ ознаком.
Нова стратегија и техничка регулатива утврђене су 1985. годи-
не Резолуцијом савета о Новом приступу техничкој хармонизацији
и стандардизацији. Хармонизација законодавства је ограничена на
суштинске захтеве које морају задовољити производи за проток у ЕУ,
а техничке спецификације усаглашености производа са суштинским
захтевима. Државе чланице ЕУ не могу да уведу строже критеријуме
од директива Новог приступа, јер национално законодавство члани-
ца ЕУ мора бити идентично са директивама Новог приступа. За ово
разматрање треба поменути Директиву о нисконапонској опреми
73/23/ЕЕЦ, Директиву о машинама 2006/42/ЕЦ; Директиву о опреми
за коришћење у потенцијалним експлозивним атмосферама 94/9/ЕЦ
и друге.
Пројектовање, конструисање и производња

Безбедност и здравље запослених који рукују опремом за рад

обезбеђује се првенствено конструктивним решењима, односно избо-
ром одговарајућег конструкцијског решења и материјала, оклапањем
опасних делова, уградњом одговарајуће опреме (уређаји за заштит-
но блокирање, уређаји за заштиту од електричног удара, зашти-
ту од преоптерећења и др.), херметизацијом технолошког процеса,
аутоматизацијом процеса и даљинским вођењем процеса.
Пројектанти и произвођачи опреме за рад морају узети у обзир да
су технолошки системи у току свог функционисања изложени дејству
различитих утицаја који могу да наруше њихов квалитет. Стања на-
рушеног квалитета су стања отказа система. Стање система које прет-
ходи стању отказа јесте опасно стање или опасност. Вероватноћа
настанка нежељених догађаја и очекивана величина последица тих
догађаја у заокруженом систему и током утврђене дужине временског
интервала, или током неког одређеног процеса, у анализи система
разматра се и дефинише као ризик. Чињеница да се ризиком може
управљати, односно да се вероватноћа појаве ризичног догађаја адек-
ватним управљањем може смањити на прихватљив ниво, говори да

је добро урађена процена ризика предуслов за адекватно планирање

превенције, припреме, реаговања на удес и санацију последица.
Директиве Новог приступа дефинишу основне безбедносне зах-
теве који морају да се анализирају при пројектовању, конструисању и
производњи опреме за рад.
На пример, Директива 2006/42/ЕЦ за машине, не даје конкрет-
на техничка решења за поједине проблеме при конструисању и
производњи машина. Она одређује минималне безбедносне захтеве
које произвођач мора да испуни. Ови захтеви се дају у прилозима Ди-
рективе. На пример у Прилогу I је утврђено:
–– да машина мора бити тако израђена да одговара својој
функцији, да се њом може руковати, да се може подешавати
и одржавати у исправном стању без излагања запослених ри-
зику од повреда и обољења када се те радње извршавају, али
се при томе морају узети у обзир и могуће злоупотребе које се
могу очекивати. Пројектанти и произвођачи морају да преду-
зму мере превенције које елиминишу ризик од повређивања
и оболевања током предвиђеног радног века опреме за рад,
односно транспорта, монтаже, рада, демонтаже и одлагања,
односно њеног уништења;
–– приликом избора најприкладније методе произвођач или његов
овлашћени представник мора да примењује општа начела
по датом редоследу: 1) елиминисати или смањити ризике на
најмању могућу меру, 2) предузети неопходне мере превенције
које се односе на ризике који се не могу елиминисати, и 3)
обавестити кориснике о преосталим ризицима услед било как-
вих недостатака усвојених мера превенције, указати да ли је
потребна било каква посебна обука и утврдити да ли постоји
потреба да се користе средства и опреме за личну заштиту на
раду, укључујући и спецификацију опреме, ако таква потреба
постоји;
–– приликом пројектовања и израде опреме за рад и приликом
састављања упутства, произвођач или његов овлашћени пред-
ставник мора да предвиди не само регуларну – наменску упо-
требу машине, већ и употребу која се рационално може оче-
кивати. Машина мора бити пројектована и израђена тако да
се спречи нерегуларна употреба, уколико би таква употреба
проузроковала ризик. На прикладном месту у упутству мора
се кориснику скренути пажња у које сврхе и на који начин се
опрема за рад не сме користити;

–– опрема за рад мора бити пројектована и израђена тако да се

узме у обзир ограничења којима је изложен руковалац, које се
последице нису могле избећи, односно предвиђене последице
при употреби опреме и средстава за личну заштиту на раду;
–– опрема за рад мора бити снабдевена свом основном и посеб-
ном опремом и помоћним средствима како би се омогућило
њено подешавање, одржавање и употреба без ризика од повре-
да и оболевања запослених.
При пројектовању – конструисању и производњи опреме за рад
морају се разматрати и анализирати све опасности које су наведене у
Прилогу I Директиве о машинама 2006/42/ЕЦ:
–– опасност од губитка стабилности опреме, или делова опреме
за рад,
–– опасност од лома током рада,
–– опасност од пада или избацивања предмета,
–– опасност од оштрих ивица, површина и шиљака,
–– опасност од механичких и других повреда на комбинованим
машинама,
–– опасност од променљивих услова радне околине,
–– опасност од покретних и преносних делова опреме за рад,
–– опасност од неконтролисаних кретања,
–– опасност од електричнe енергијe,
–– опасност од друге врсте енергије,
–– опасност од погрешне монтаже опреме,
–– опасност од екстремних температура,
–– опасност од пожара и експлозије,
–– опасност од буке и вибрације,
–– опасност од зрачења,
–– опасност од емисије опасних материја,
–– опасност од заглављивања предмета у опреми за рад,
–– опасност од клизања, спотицања и падова запослених,
–– опасност од удара грома и атмосферских пражњења.
За анализу опасности и штетности произвођач опреме за рад у

нашој земљи може користити Правилник о начину и поступку проце-
не ризика на радном месту и у радној околини, који даје листу могућих
опасности и штетности.
У Републици Србији Правилником о мерама и нормативима за-
штите на раду на оруђима за рад прописане су превентивне мере за
безбедан и здрав рад. За послодавце који производе опрему за рад

од изузетне важности је да у својим производним процесима створе

безбедне и здраве услове рада. Али њихова друштвена одговорност
знатно је већа због обавезе да пројектују, конструишу и израде так-
ве производе који ће у највећој могућој мери обезбедити безбедност
будућих корисника тих производа.
Документација за опрему за рад
Законом о безбедности и здрављу на раду (чл. 24) прописано је

да послодавац може запосленима дати на употребу опрему за рад
само ако располаже прописаном документацијом на српском језику
за њену употребу, одржавање, транспорт, коришћење и складиштење,
у којој је произвођач, односно испоручилац навео све безбедносно-
техничке податке, важне за оцењивање и отклањање ризика на раду.
Такође, послодавац, пре него што опрему за рад дâ на коришћење,
мора обезбеди све мере за безбедност и здравље које су одређене том
документацијом, у складу са прописима о безбедности и здрављу на
раду, техничким прописима и стандардима.
Ова одредба Закона готово да се не примењује у пракси. За велики
број машина, уређаја, постројења, инсталација, алата и сл. који су у
употреби, послодавци не поседују документацију, а многима није по-
знато шта треба да садржи документација, па се одредба чл. 24 Закона
поистовећује са одредбом чл. 40 ст. 1 тачка 10 којом је прописано да
лице за безбедност и здравље на раду припрема упутства за безбедан
рад и контролише њихову примену. Поистовећивање документације
произвођача опреме за рад са упутством за безбедан рад је погрешно,
јер је документација о употреби, одржавању, транспорту, коришћењу
и складиштењу врло сложена документација, док је упутство за без-
бедан рад мањи извод из те документације која је намењена руковаоцу
на самој опреми и упућује га да користи све неопходне мере за без-
бедан рад. Зато треба објаснити шта документација која прати опрему
за рад треба да садржи.
Сва опрема за рад мора да поседује документацију која треба
да садржи поред назива и адресе произвођача, ознаку која се нала-
зи и на опреми за рад, изјаву о усаглашености, општи опис опреме,
цртеже, дијаграме, описе и објашњења која су неопходна за употребу,
одржавање и поправку и проверу њеног исправног функционисања.
Такође, документација треба да садржи и опис радне станице(а),

односно опис места које ће руковалац, или руковаоци заузимати при

управљању опремом, опис намераване употребе, упозорење које се
односи на начине на које се опрема за рад не сме користити, ако ис-
куства показују да се тако може користити уз недовољну безбедност и
здравље руковаоца и/или других лица.
Упутство за монтажу, постављање и прикључивање, укључујући
цртеже, дијаграме и прикључна средства и шасије или инсталације,
врло је важан део документације, као и упутство које се односи на
правилно постављање и монтажу ради смањења буке или вибрације.
Документација мора да садржи јасно и прецизно упутство о пуштању
у рад опреме и, ако је то неопходно, упутство за обуку руковаоца.
Документација о процени ризика у којој се прецизно указује која
је методологија примењена, саставни је део документације за опрему
за рад. Процена ризика на опреми за рад врши се по стандардизова-
ном поступку.
Са аспекта безбедности и здравља на раду, посматрано из угла
лица за безбедност и здравље на раду и његове обавезе да изради упут-
ство за безбедан и здрав рад, најважније је да документација садржи
информације о преосталим ризицима, односно ризицима који реално
постоје и поред пројектованих мера превенције – заштитних уређаја,
штитника и других усвојених мера. Обавеза произвођача опреме за
рад је да кориснику достави и упутство о мерама превенције које
треба да примењује корисник опреме, укључујући и средства и опре-
му за личну заштиту које треба да користи руковалац опреме. У том
случају, ако произвођач опреме за рад достави кориснику упутство о
превентивним мерама, лице за безбедност и здравље на раду практич-
но поседује упутство за безбедан рад на опреми.
Обимна документација коју саставља произвођач опреме за
рад састоји се из многих упутстава, информација, цртежа, описа,
упозорења, изјава, спецификација, симбола и др. Тако документација
мора да садржи и основне карактеристике алата који се могу поставити
на машину и евентуалне последице због постављања неодговарајућег
алата. Исто тако неопходно је дефинисати услове под којима опре-
ма за рад испуњава захтеве стабилности током употребе, транспорта,
монтаже, демонтаже када је ван употребе, испитивања или кварова
који се могу очекивати. Упутство за транспорт и складиштење опреме
за рад треба да садржи тачан опис радних активности при транспор-
ту и складиштењу, укупну тежину, тежину појединих делова опреме,
димензије опреме, услове у којима се складишти опрема и друге по-
датке неопходне за безбедност и здравље на раду запослених. У циљу
смањења последица у случају хаварија или акцидента на опреми за рад

неопходно је да произвођач у документацији дефинише начине и по-

ступке за могуће ванредне догађаје. Упутство за одржавање опреме за
рад мора да садржи прецизне операције подешавања и одржавања које
корисник треба да обави са прецизно утврђеним роковима, али и неоп-
ходним мерама превенције за безбедно превентивно одржавање и/или
отклањање кварова и сметњи. Спецификација резервних делова који
ће се користити, као и назнаке како они утичу на безбедност и здравље
запослених морају бити саставни део документације. Произвођач
има обавезу да изврши одговарајуће прегледе и испитивања опреме
за рад коју даје на тржиште и у документацији наведе тачно изме-
рене вредности. На пример, ниво буке на специфичним позицијама
око опреме и/или места са којега руковалац управља опремом, или
ниво нејонизујућег зрачења које може изазвати последице лицима са
уграђеним или неуграђеним медицинским уређајима и друго.
Коришћење – руковање и одржавање опреме

за рад
Већ смо истакли обавезу корисника опреме за рад да набављену

опрему смести у простор за рад – радно место, у складу са прописима о
безбедности и здрављу на раду, техничким прописима и стандардима.
Такође, корисник опреме је дужан да стручно оспособљава раднике за
рад на опреми, да их оспособљава за безбедан и здрав рад, обезбеди
примену свих превентивних мера које је документацијом предвидео
произвођач, да врши надзор над радом запослених, да одржава опре-
му у исправном стању, да обезбеди да опремом за рад могу руковати
само запослени који испуњавају одговарајуће посебне услове, ако су
ти услови прописани.
Смештај опреме за рад, односно оруђа прописан је Правилником
о мерама и нормативима заштите на раду на оруђима за рад, а већ је
истакнуто да је произвођач опреме за рад дужан да кориснику доста-
ви Упутство за монтажу, постављање и прикључивање, укључујући
цртеже, дијаграме и прикључна средства и шасије или инсталације,
као и упутство које се односи на правилно постављање и монтажу
ради отклањања или смањења опасности и штетности.
Законом о безбедности и здрављу на раду прописана је обаве-
за послодавца да оспособљава запослене за безбедан и здрав рад.

Оспособљавање за безбедан и здрав рад једна је од најважнијих пре-

вентивних мера од чије адекватне реализације умногоме зависи без-
бедност и здравље запослених на раду.
Ово оспособљавање се обавезно врши код заснивања радног
односа1, код премештаја на друге послове, приликом увођења нове
технологије или нових средстава за рад, као и код промене проце-
са рада који може проузроковати промену мера за безбедан и здрав
рад. Суштина је да запослени у току оспособљавања за безбедан и
здрав рад буде упознат са свим врстама ризика на пословима на које
га одређује и о конкретним мерама за безбедност и здравље на раду, у
складу са актом о процени ризика.
Све Појединачне директиве о минимуму захтева за заштиту
здравља и безбедност, донете у складу и/или у оквиру тумачења чл.
16(1) Директиве 89/391/ЕЕЦ, ближе прописују минимум информација
које се односе на безбедност и здравље, а са којима треба упознати рад-
нике у поступку њиховог обавештавања, као и минимум питања која
се односе на врсте ризика, заштитних мера, активности и понашање
које треба разрадити и ставити на располагање радницима у поступку
њиховог обучавања из безбедности и здравља на раду. Раднике треба
упознати са свим ризицима и превентивним мерама за безбедан рад
на радном месту, односно како безбедно да користе опрему за рад,
средства и опрему за личну заштиту, како да безбедно подижу терете,
како да рукују биолошким или хемијским материјама и тако даље.
Оспособљавање за безбедан и здрав рад уређени су нашим про-
писима сходно Закону о безбедности и здрављу на раду. У већини про-
писа којима су прописане опште и посебне мере заштите на раду које
важе до доношења прописа о превентивним мерама за безбедност и
здравље на раду, на разне начине је утврђена обавеза послодавца да
запосленог упозна, обучи, односно оспособи за безбедан и здрав рад,
на пример:
1
Одредбом чл. 27 Закона прописана је обавеза послодавца да изврши оспособљавање запо-
сленог за безбедан и здрав рад код заснивања радног односа. Треба указати на нелогичност и
мањкавост ове одредбе, јер се под овим подразумева да је послодавац дужан да оспособи само
запослене са којима заснива радни однос, односно само оне запослене са којима закључује уго-
вор о раду у писаном облику на неодређено или одређено време, а да такву обавезу нема према
оним лицима које је за рад ангажовао ван радног односа (по уговору о привременим и повреме-
ним пословима, допунском раду, „на црно“, као и чланове ужег породичног домаћинства) иако
та лица, сходно Закону, имају статус запосленог.
У Закону би требало да стоји обавеза послодавца да изврши оспособљавање запосленог за
безбедан и здрав рад приликом ступања на рад, а као основ за овакву тврдњу може да послужи
одредба чл. 11 ст. 2 Закона којом је прописано да се превентивна мера обезбеђује пре почетка
рада запосленог, те стога треба посматрати да ову обавезу послодавац има код ступања запо-
сленог на рад.

–– у члану 130 ст. 2 Правилника о мерама и нормативима заштите

на раду на оруђима за рад, прописано је да оруђем сме рукова-
ти или га послуживати само радник који је оспособљен за рад
на безбедан начин;
–– у члану 14 Правилника о општим мерама заштите на раду од
опасног дејства електричне струје у објектима намењеним за
рад, радним просторијама и на радилиштима, прописано је да
стручна лица која опслужују електрична постројења морају
бити упозната са мерама заштите на раду и техничком регу-
лативом из своје области рада, затим за пружање прве помоћи
код електричних удара и поступком у случају пожара;
–– у члану 28 ст. 2 тач. 1 Правилника о мерама и нормативима за-
штите на раду од буке у радним просторијама, прописано је да
ће се, кад изложеност радника буци пређе 85 dB(А), предузети
мере са циљем да се обезбеди да радници и/или њихови пред-
ставници у предузећима или установама добију информацију
или, у изузетним случајевима, адекватно образовање у односу
на: могуће опасности по слух, мере које су за такве случајеве
предвиђене, ношење средстава личне заштите и контролу
слуха;
–– у члану 113 Правилника о заштити на раду у пољопривреди,
прописано је да је одговорно лице, које руководи пословима
употребе хемијских средстава, дужно да упозна запосленог са
својствима хемијских средстава, као и да упозори на опасност
у случају неправилног руковања;
–– у члану 71 Правилника о посебним мерама и нормативима за-
штите на раду при преради и обради коже, крзна и отпадака
коже, прописано је да се запослени који при раду долазе у не-
посредан додир са сировом кожом морају, пре ступања на рад,
упознати са опасностима од заразе које могу проузроковати
сирове коже.
Наведени прописи јасно указују да упознавање, обучавање, одно-
сно оспособљавање запослених за безбедан и здрав рад јесте превен-
тивна мера у остваривању безбедности и здравља на раду. Превен-
тивне мере су све мере које се предузимају или чије се предузимање
планира на свим нивоима рада код послодавца, ради спречавања или
оштећења здравља запослених (чл. 4 тач. 5 Закона).
Законом о раду је прописана обавеза послодавца да запосленом
омогући образовање, стручно оспособљавање и усавршавање када то
захтева потреба процеса рада и увођење новог начина и организације

рада. Такође, чл. 130 ст. 1 Правилникa о мерама и нормативима за-

штите на раду на оруђима за рад прописано је да оруђем – опремом
за рад сме руковати или га послуживати само радник који је стручнo
оспособљен за рад на безбедан начин. Исто тако чл. 5 Правилникa о
превентивним мерама за безбедан и здрав рад при коришћењу опреме
за рад утврђена је обавеза послодавца да обезбеди да опрему за рад
може да користи само запослени који је за то стручно оспособљен. И
другим прописима у области безбедности и здравља на раду пропи-
сана је иста или слична правна норма, односно превентивна мера за
безбедност и здравље на раду. Све ово, чини се без посебног разлога,
уводи додатне нејасноће јер се не прави права разлика између тер-
мина „оспособљавање за безбедан и здрав рад“ и термина „стручно
оспособљавање“. Правни основ за стручним оспособљавањем запо-
слених представља чл. 49 Закона о раду којим је утврђена обавеза по-
слодавца да запосленом омогући образовање, стручно оспособљавање
и усавршавање када то захтева потреба процеса рада и увођење но-
вог начина и организације рада. Ако ову обавезу посматрамо сходно
одредби чл. 24 став 2 Закона о раду којом је послодавац дужан да пра-
вилником о организацији и систематизацији послова, поред послова,
утврди врсту и степен стручне спреме и друге посебне услове за рад
на тим пословима, можемо закључити да би један од таквих усло-
ва могао бити и стручна оспособљеност запосленог за руковање или
послуживање, односно коришћење опреме за рад или за обављање
одређених послова. Другим речима, оспособљавање за безбедан и
здрав рад запосленог који треба да рукује сложеном опремом за рад
није довољна превентивна мера, јер запослени мора бити стручно
оспособљен да рукује таквом опремом. Зато је врло важно да посло-
давац процедурално разреши дилеме и пропише начин и поступак
стручног оспособљавања. То се може постићи доношењем нпр. Пра-
вилника о стручном оспособљавању и усавршавању запослених који
би дао одговоре на питања: када се врши стручно оспособљавање,
како се врши и кo предлаже такво оспособљавање, ко доноси план
и програм стручног оспособљавања, ко одређује запослене који ће
се оспособљавати, ко врши оспособљавање, како се врши провера
стручне оспособљености, ко издаје доказ о стручној оспособљености,
ко води одговарајућу евиденцију и тако даље.
Процедурално разрешење многих дилема у области безбедности
и здравља на раду, које се односе на примену превентивних мера при
коришћењу опреме за рад, послодавци морају разрешити сами. Не
може се очекивати да ће држава прописати све правне норме. На при-
мер: Законом о безбедности и здрављу на раду (чл. 14) прописана је

обавеза да је послодавац дужан да општим актом, односно колектив-

ним уговором, утврди права, обавезе и одговорности у области без-
бедности и здравља на раду. Значи да постоји правни основ да дирек-
тор у име послодавца утврди на пример: ко врши надзор над радом
запослених, ко, поред лица за безбедност и здравље на раду, контро-
лише примену превентивних мера за безбедан и здрав рад, шта ће
предузети нпр. пословођа ако радник уклони заштитну направу на ма-
шини, ко ће извршити контролу машине после редовног превентивног
одржавања или после интервенције отклањања кварова или сметњи.
Уместо детаљних и конкретних процедуралних решења, сусрећу се у
пракси многи правилници и/или колективни уговори који уопштено
наводе већ законом утврђене правне норме. Зато се многи захтеви за
покретање прекршајног поступка покрећу против директора, а не на
пример против непосредног руководиоца запосленог, који је по при-
роди ствари био дужан да предузме одговарајућу превентивну меру.
Значај примене превентивних мера при

пројектовању, производњи и коришћењу
У циљу истицања значаја проактивних мера превенције при

пројектовању – конструисању и коришћењу опреме за рад у даљем
тексту даје се практичан пример извора и узрока једне тешке по-
вреде на раду, која се догодила у августу 2008. године. Наиме, запо-
слени је тешко повређен на радном месту при раду на опреми за рад
– двоваљку за хомогенизацију гумене смеше, тако што му је између
два ротирајућа ваљка захваћена десна рука, којом приликом је дошло
до кидања прстију. Послодавац не поседује документацију за пред-
метну опрему, на опреми произвођач није уградио заштитну направу
која спречава приступ у опасну зону, а уграђени заштитни уређај за
заустављање и повратан ход ваљка правилно је функционисао и знат-
но умањио последице повреде на раду.
Основно начело из области безбедности и здравља на раду, када
се ради о ротирајућим и покретним деловима на опреми за рад јесте
да уколико постоји ризик од механичког контакта човека са покрет-
ним деловима опреме и уколико на тај начин може доћи до незгоде,
такви делови треба да буду опремљени штитницима или уређајима

који спречавају приступ у зону опасности или заустављају кретање

опасних делова пре него што део тела запосленог дође у опасну зону.
Ово основно начело утврђено је Директивом Савета Европе о ми-
нимуму захтева за заштиту здравља и безбедност приликом коришћења
опреме за рад (Директива 89/655/ЕЕЦ). Ова директива транспонова-
на је у прописима свих земаља Европе, а у Републици Србији донет
је Правилник о превентивним мерама за безбедан и здрав рад при
коришћењу опреме за рад, којим је утврђено да се примењују превен-
тивне мере за безбедан и здрав рад које су прописане Правилником о
мерама и нормативима заштите на раду на оруђима за рад, уколико
нису у супротности са Правилником о превентивним мерама за без-
бедан и здрав рад при коришћењу опреме за рад.
Имајући у виду комплексност овог приступа неопходно је анали-
зирати неколико чланова Правилника о мерама и нормативима зашти-
те на раду на оруђима за рад.
Чланом 49 ст. 1 овог Правилника утврђено је:
„Заштитне направе морају бити конструисане и постављене на
оруђа тако да се онемогући улазак руку или других делова тела у
опасна места (зоне) за време рада и друга штетна деловања од извора
опасности.“
Чланом 50 став 1 истог Правилника утврђено је:
„Покретни делови оруђа који би могли угрозити безбедност рад-
ника или околине морају бити заграђени заштитним оградама или за-
творени оклопима, штитницима, кућиштем или на други начин.“
Чланом 52 ст. 1 овог Правилника прописано је:
„Заштитне направе на оруђима морају бити израђене и постављене
тако да не ометају рад, односно коришћење оруђа.“
Одредба чл. 49 ст. 1 и чл. 50 ст. 1 наведеног Правилника наво-
ди на закључак да је двоваљак, односно машина на којој се догоди-
ла тешка повреда на раду, морао на себи да има заштитну направу
(заштитна ограда, затворени оклоп, штитник, кућиште и др.) која би
онемогућила улазак руке запосленог у опасну зону између два ваљка
који ротирају један према другоме.
Ако анализирајући чл. 52 ст. 1 овог Правилника и узмемо у обзир
претходно наметнути закључак, а при томе добро познајемо технич-
ка решења, конструкцију двоваљка и радне активности запосленог на
двоваљку, лако можемо закључити да је немогуће са заштитном на-
правом обављати радне активности уваљавања гумене смеше. Наиме,
радник има обавезу да рукама поставља тврду гумену смешу између
два ваљка који се окрећу један према другом. Затим исту смешу која
је прошла између ваљака прихвата рукама, сече је ножем и поново

враћа између ваљака. Пројектовано – конструисано решење машине

је такво да је немогуће било где поставити заштитну направу, а да
се при томе обезбеди несметан рад. Односно, могуће је опасну зону
заштитити заштитном направом, али би тада машина изгубила своју
основну намену и функцију, јер би заштитна направа ометала рад,
односно коришћење оруђа.
Из тих разлога је конструктор машине на истој предвидео,
а произвођач уградио заштитни уређај за хитно заустављање и
ослобађање руку или других делова тела, поступајући по одредбама
члана 62 Правилника о мерама и нормативима заштите на раду на
оруђима за рад који гласи: „На оруђима (двоваљци и др.) којима рад-
ници прилазе због технолошких разлога, у близини опасних места,
морају се уградити посебни заштитни уређаји за хитно заустављање и
за ослобађање радника из опасних ситуација и с повратним окретањем
или размицањем ради ослобађања захваћених делова. Заштитни уређај
из става 1 овог члана може се активирати с радног места руком, но-
гом, главом или телом радника, у складу с конструкцијом и положајем
оруђа, односно врстом потенцијалне опасности од захватања.“
Заштитни уређај који је произвођач поставио на машини нема
функцију заштитне направе, односно овако конструисан и на машину
постављен заштитни уређај нема за циљ да спречи повреду на раду,
већ да умањи последице повреде, јер не спречава додир дела тела
запосленог са покретним деловима машине и не зауставља кретање
опасних делова машине пре него што део тела запосленог дође у опас-
ну зону.
У конкретном случају рад се обављао на двоваљку који је имао
све фабрички уграђене делове, односно уграђени заштитни уређај је
исправно функционисао и знатно умањио последицу повреде. У прак-
си гумарских индустрија у Србији (и бившој Југославији) познати су
случајеви смртних и веома тешких повреда које су се догађале на ис-
тим и сличним двоваљцима.
Имајући у виду основна начела превенције и наведених одредби
из Правилника може се закључити да произвођач двоваљка није про-
извео опрему за рад на којој су примењене све превентивне мере за
безбедан рад, јер покретне делове ваљака није заградио заштитном
оградом или затвореним оклопом, штитником, кућиштем или зашти-
тио на други начин. Уграђени заштитни уређаји за хитно заустављање
и ослобађање радника из опасних ситуација са повратним окретањем
ради ослобађања захваћених делова ни у ком случају није довољна
превентивна мера безбедности на раду, јер се заустављање кретања

опасних делова – ваљака не врши пре него што део тела запосленог
дође у опасну зону.
Пошто је Законом о безбедности и здрављу на раду прописано
да послодавац може запосленима дати на употребу опрему за рад
само ако располаже прописаном документацијом на српском језику за
њихову употребу и одржавање, у којој је произвођач, односно испору-
чилац навео све безбедносно-техничке податке, важне за оцењивање
и отклањање ризика на раду и ако је обезбедио све мере за безбедност
и здравље које су одређене том документацијом, у складу са прописи-
ма о безбедности и здрављу на раду, техничким прописима и стандар-
дима, може се закључити да послодавац није смео да даје на употребу
предметну опрему.
Ово је очигледан пример који указује на значај примене мера
превенције при пројектовању, производњи и коришћењу опреме за
рад. Пројектант, односно произвођач није конструисао и произвео
безбедну машину. Послодавац, односно корисник машине дао је на
употребу – коришћење тако конструисану и произведену машину
на којој нису примењене превентивне мере. У свести многих, а пре
свега свести послодаваца који дају на употребу – коришћење такву
машину постоји само одговорност запосленог, односно радника за на-
сталу повреду на раду. Уобичајени коментар директора, руководиоца
производње, пословође, лица за безбедност и здравље на раду, инспек-
тора рада, судије у судском процесу за накнаду штете, или кривичном
поступку јесте „ кривица је радника – није био пажљив“.
Класични основ одговорности за накнаду штете због повреде на
раду је кривица послодавца, али гледано из угла превентиве и развоја
система безбедности и здравља веома је интересантан и важан ризик
пословања као основ одговорности за повреду на раду. Јер што већи
број повређених радника оствари право на накнаду штете због повре-
де на раду, то је све мања могућност да се будуће опасности остваре.
Ово практично значи да накнада штете има и превентивни карактер,
односно циљ накнаде штете не представља само његову социјалну
природу, већ на неки начин упозорава на будуће накнаде штета и сти-
мулише послодавца да проактивно делује и улаже у мере превенције
како би избегао високе суме накнаде материјалне и нематеријалне
штете повређеном раднику.

Директива 89/655/ЕЕЦ.
Директива 2006/42/ЕЦ.
Директива 94/9/ЕЦ.
Правилник о превентивним мерама за безбедан и здрав рад при
коришћењу опреме за рад.
Правилник о мерама и нормативима заштите на раду на оруђима за
рад, Сл. лист СФРЈ бр, 18/91.
Правилник о начину и поступку процене ризика на радном месту и у
радној околини, Сл. гласник РС, бр. 72/06 и 84/06.

Мр Соња Мишковић,
дипломирани инжењер грађевине

конструкција и објеката за колективну
безбедност и здравље на раду и помоћних
конструкција и објеката
Увод
Велики број повреда и обољења у вези са радом је последи-

ца недовољне примене мера колективне заштите. Непостојање или
нефункционисање система вентилације, климатизације или грејања
на пример постепено нарушава здравље милиона запослених.
С друге стране, највећи број тешких несрећа на раду које се до-
годе у грађевинарству, као најризичнијој делатност, је узрокован лоше
изведеним помоћним конструкцијама и објектима. Урушавање ископа
и подграда, пад грађевинских скела и др. најчешће имају фаталне по-
следице. Да ли им у укупном систему безбедности и здравља на раду
поклањамо довољно пажње?
Закон о безбедности и здрављу на раду, између осталог, предвиђа
обавезу примене свих превентивних мера за безбедан и здрав рад у
фази „пројектовања, израде, коришћења и одржавања опреме за рад,
конструкција и објеката за колективну безбедност и здравље на раду,
помоћних конструкција и објеката и других средстава који се користе
у процесу рада...“1
1
Закон о безбедности и здрављу на раду, Сл. Гласник РС, бр. 101/05, члан 7.

Да бисмо уопште говорили о мерама превенције на конструкцијама

и објектима за колективну безбедност и здравље на раду и помоћним
конструкцијама и објектима морамо прво видети о чему се заправо
ради.
У Закону су дате дефиниције ових појмова:
–– конструкција и објекат за колективну безбедност и здравље на
раду (заштита на прелазима, пролазима и прилазима, заклони
од топлотних и других зрачења, заштита од удара електричне
струје, општа вентилација и климатизација и сл.),
–– помоћна конструкција и објекат, као и конструкција и објекат
који се привремено користи за рад и кретање запослених
(скела, радна платформа, тунелска подграда, конструкција
за спречавање одрона земље при копању дубоких ровова и
слично).2
Међутим, уобичајено је да се ови појмови везују само за гради-
лиште као привремене конструкције и објекти, што није сасвим корек-
тно, нарочито кад су у питању конструкције и објекти за колективну
безбедност и здравље на раду, јер се ту ради и о таквим објектима, али
претежно о сталним објектима који имају сврху колективне заштите.
Сусрећемо их у готово свим радним просторима.
С друге стране помоћне конструкције и објекти и привремене
конструкције и објекти су различито дефинисани у прописима о БЗР
и прописима који регулишу планирање и изградњу што често доводи
до различитих приступа у разним пројектима. Цитирана дефиниција
из Закона о безбедности и здрављу на раду упућује на привремене
конструкције и објекте који се инсталирају за потребе извођења радо-
ва (платформе, скеле, подграде...), док су помоћни објекти везани уз
пројектовани радни простор обухваћени у одређењу „објеката који се
користе као радни и помоћни простор“ као што су склоништа, гараже,
подстанице...
Кад се све ово упоредно анализира са прописима из области
планирања и изградње, онда се у првом случају ради о припремним
радовима, а у другом о помоћном објекту који је у функцији главног
објекта из Закона о планирању и изградњи. Мало више координације
у изради прописа вероватно би упростиле и олакшале сагледавање
аспекта безбедности и здравља на раду при пројектовању и изградњи.
Овај рад је покушај указивања на проблеме и могуће правце
решавања.
2
Исто, члан 4

Мере превенције при пројектовању, изградњи, коришћењу и одржавању конструкција и ... 85
Упоредна анализа релевантних прописа

из области планирања и изградње и
Уобичајено је да се објекти за колективну безбедност и изградњу

пројектују у оквиру пројекта припремних радова (где се, нажалост,
води рачуна само о некој почетној фази земљаних и бетонских радова)
или као део елабората о уређењу градилишта где је тежиште како му
и сам назив каже – да се уреди градилиште (најчешће је то у пракси
– само у почетној фази, али се у новије време појављује тенденција
ка континуалном уређивању градилишта), пратећи његову дина-
мичку природу. Неопходно је да се испрати читав „животни циклус
пројекта“. Дакле, није довољно да се уреди градилиште по прописима
у склопу припреме за изградњу, већ је потребно и да се оно користи
и одржава, а затим и уклони (затвори) – по прописима. У том смис-
лу неопходна је интеграција пројекта припремних радова са елабо-
ратом о уређењу градилишта, када су у питању грађевински радови,
тј. потребно је повезивање Закона о планирању и изградњи и Закона
о безбедности и здрављу на раду, и њихових пратећих подзаконских
аката у овом делу у ком имају додирне тачке. За почетак, важно је да
се ускладе неки основни појмови и њихове дефиниције у поменутим
законима.
На пример у новом Закону о планирању и изградњи постоје
следеће дефиниције: „22) објекат јесте грађевина спојена са тлом, која
представља физичку, функционалну, техничко-технолошку или био-
техничку целину са свим потребним инсталацијама, постројењима
и опремом, односно саме инсталације, постројења и опрема која
се уграђује у објекат или самостално изводи (зграде свих врста,
саобраћајни, водопривредни и енергетски објекти, унутрашња и
спољна мрежа и инсталације, објекти комуналне инфраструктуре,
индустријски, пољопривредни и други привредни објекти, јавне зеле-
не површине, објекти спорта и рекреације, гробља, склоништа и сл.);
23) зграда јесте објекат са кровом и спољним зидовима, изграђена као
самостална употребна целина која пружа заштиту од временских и
спољних утицаја, а намењена је за становање, обављање неке делат-
ности или за смештај и чување животиња, робе, опреме за различите
производне и услужне делатности и др. Зградама се сматрају и објекти
који имају кров али немају (све) зидове (нпр. надстрешнице), као и
објекти који су претежно или потпуно смештени испод површине
земље (склоништа, подземне гараже и сл.); 24) помоћни објекат јесте

објекат који је у функцији главног објекта, а гради се на истој парцели

на којој је саграђен главни стамбени, пословни или објекат јавне на-
мене (гараже, оставе, септичке јаме, бунари, цистерне за воду и сл.);
28) припремни радови јесу радови који претходе грађењу објеката и
односе се нарочито на грађење и постављање објеката и инсталација
привременог карактера за потребе извођења радова; обезбеђење про-
стора за допрему и смештај грађевинског материјала и друге радове
којима се обезбеђује сигурност суседних објеката, санирање терена
и обезбеђење несметаног одвијања саобраћаја и коришћење околног
простора.
Овде су припремни радови дефинитивно постављени као статичка
функција која само претходи грађењу – не прати га кроз његов ток.
Пројекат припремних радова по члану 25 нашег Правилника о
техничкој опреми објеката високоградње из 2008. године израђује се,
у складу са Законом о планирању и изградњи (не третирајући Закон
о безбедности и здрављу на раду) ако је пре почетка грађења објекта
потребно извести припремне радове санирања терена и обезбеђивања
суседних објеката, постављања инсталација потребних за извођење ра-
дова, ограђивања градилишта, изградње привремених саобраћајница
у оквиру грађевинске парцеле за допрему материјала и опреме као
и простора за смештај радника, грађевинског материјала и опреме,
организацију градилишта и објеката за смештај људи, монтажу опре-
ме за унутрашњи хоризонтални и вертикални транспорт на градилиш-
ту (кранови, транспортне траке и слично).
Одавде је јасно да у оквиру пројекта припремних радова нема
превентивних мера у остваривању безбедности и здравља на раду у
току извођења радова, нема заштитних ограда на избетонираним но-
вим међуспратним плочама, ограда око лифтовских окана и сл. Ове
мере прописане су у Правилнику о садржају Елабората о уређењу
градилишта из 1992. године, у коме стоји следеће: „Документација
за уређење градилишта израђује се за организацију и технологију
извођења радова, на основу пројектне документације, техничких про-
писа, стандарда и прописа о заштити на раду“. У овом тексту третира-
ни су и стандарди околних држава – бивших југословенских републи-
ка, као и стандарди неких других европских и светских држава.
На пример Црна Гора има Правилник о садржају елабората о при-
премним радовима којим се „уређује ближи садржај елабората, на
основу којег се изводе припремни радови“ а правилник је донет на
основу Закона о уређењу простора и изградњи објеката који је изради-
ло Министарство за економски развој 2008. године. Овај елаборат је

по садржају врло сличан члану 5 нашег Правилника о садржају Ела-

бората о уређењу градилишта из 1992. године.
Босна и Херцеговина има као и Србија Елаборат/Пројекат
уређења градилишта, који укључује: претходна проучавања услова,
припремне радове – грађевинске радове и објекте, инсталације –
нацрте и спецификације, техничку сигурност – ограде, спољну рас-
вету, чуварске кућице и систем ПП заштите, као и схему уређења
градилишта – ситуациони план – приказ по фазама напредовања
радова, план евакуације градилишта, предмер и предрачун радова
уређења и евакуације градилишта, као и елаборат заштите на раду/
здравље и сигурност на радном месту, који треба да садржи мере као
на пример: обезбеђење граница градилишта према околини, уређење
и одржавање саобраћајница, уређење електроинсталација за погон и
осветљење, одређивање врсте и начина извођења грађевинских ске-
ла, мере противпожарне заштите на градилишту, изградња, уређење
и одржавање санитарних чворова на градилишту, организација прве
помоћи на градилишту.
Хрватска има, као и Србија и Босна и Херцеговина, Закон о про-
сторном уређењу и градњи и Закон о заштити на раду. Према важећој
законској регулативи из подручја сигурности и заштите здравља на
раду инвеститори су обавезни да се старају о примени прописаних
техничких решења у подручју сигурности и заштите здравља на раду
како током пројектовања грађевина тако и током њихове изградње,
те на тај начин деле део одговорности с пројектантима и извођачима.
Сходно наведеном битно је за учеснике у градњи, а нарочито извођаче,
уочити прописане односе на градилишту и припремити се на извршења
законских обавеза током грађења онако како то прописује Закон о про-
сторном уређењу и градњи и Закон о заштити на раду.
Нагласак је дат на: појашњењу односа између учесника у
градњи, потребне пројекте, само грађење објеката, посебне случајеве
грађења, пријаву почетка грађења и уређење градилишта, употребу и
одржавање, као и уклањање грађевине.
Правилник о заштити на раду на привременим или покретним
градилиштима (Народне новине број 51/2008), односи се на припрему
градње и усклађивање радова на градилишту по питањима сигурно-
сти и заштите здравља на раду. Одредбама ових прописа обавезују се
инвеститори, пројектанти и извођачи радова на примену правила за-
штите на раду у свим фазама градње, од пројектовања до завршетка
радова на изградњи грађевина.

Привремени објекти на градилиштима у

оквиру схеме организације градилишта као
дела елабората о уређењу градилишта
Привремени објекти на градилишту

Привремени објекти на градилишту су:
1. тесарски погон,
2. армирачки погон,
3. фабрика бетона,
4. писта за преднапрезање армирано-бетонских елемената,
5. погон за израду аб елемената,
6. магацини, складишта, депоније,
7. трпезарија са кухињом (објекат за колективно здравље на
раду),
8. санитарни чвор (објекат за колективно здравље на раду),
9. гардеробе за раднике (објекат за колективно здравље на раду),
10. канцеларије (објекат за колективно здравље на раду),
11. саобраћајнице, паркинзи, пешачке стазе (објекти за колектив-
ну безбедност на раду),
12. плацеви за одржавање механизације, оруђа и уређаја за
извођење радова,
13. објекти електричне енергије, са инсталацијама и водовима,
14. објекти и уређаји за коришћење и одржавање питке, техничке
и отпадних вода (објекат за колективно здравље на раду),
15. објекти, уређаји и инсталације за грејање (објекат за колектив-
но здравље на раду),
16. затечени објекти унутар круга градилишта, опасни објекти
(електрични далеководи, цевоводи под притиском, грађевински
и други објекти подложни паду и слично),
17. граница градилишног подручја (објекат за колективну безбед-
ност на раду),
18. објекти за чување граница градилишта (чуварске кућице,
рампе, капије и слично) (објекат за колективну безбедност на
раду),
19. објекти за пружање прве помоћи на градилишту (објекат за ко-
лективну безбедност и здравље на раду).
Постоје и разни прописи за конструкције и објекте који се при-
времено користе за рад и кретање запослених (скела, радна платфор-

ма, тунелска подграда, конструкција за спречавање одрона земље при

копању дубоких ровова и сл.), као и прописи за оруђа и уређаје за
извођење радова који се постављају на објекат или непосредно уз
њега који прописују: минималну удаљеност од објекта, максималну
границу манипулативне зоне, дохват, висину, начин ослањања на тло
или темељења у тлу или неком другом материјалу, потребу и начин
везивања за објекат, конструктивне мере, мере заштите од пада људи
или предмета са висине, начин монтаже и демонтаже, одржавања и
слично.
При рушењу постојећих објеката, као и при подизању и прено-
су терета на одређену висину, потребно је прорачунати радијус зоне
опасности (најчешће је тај радијус једнак висини објекта који се
руши, односно максималној висини подизања терета). Овакве зоне
потребно је јасно означити на градилишту/радилишту и предвидети
одговарајуће превентивне мере у оквиру зона.
Приликом депоновања материјала на градилишту/радилишту, врло
је важно да се претходно пројектује диспозиција и начин депоновања,
како би се могло управљати преузимањем и употребом депонованог
материјала када се за тим буде указала потреба, на што једноставнији
и безбедан начин. Дешава се у пракси, да се не прорачуна нпр. тежи-
на коју може да поднесе плоча депонована на најмањој висини, па
се преко ње депонује толико плоча, да она најнижа пукне. При том,
могуће је да наступи и превртање терета, што осим материјалне може
проузроковати и озбиљнију штету, посебно у случају када се у близи-
ни налазе радници.
Депоновање материјала је нешто о чему се углавном приликом
пројектовања схеме организације градилишта/радилишта не води
довољно рачуна. Ако се и испројектују коректно депоније материјала
за почетну фазу радова, готово по правилу се занемарују промене до
којих дође у наставку радова (промена локације депоније, промена
врсте материјала који се депонује и сл.), а овакве промене су честе
и готово неизбежне. Поготово је опасно непланирано (претходно не-
прорачунато и непројектовано) депоновање материјала на свеже изве-
деним међуспратним плочама које су још увек ослоњене на металним
подупирачима или депоновање на скелама. Оваквим депоновањима
мора да претходи озбиљан пројекат са статичким прорачуном.
У Директиви Савета Европске заједнице 92/57/EEC од 24. јуна
1992. године, о поштовању минимума захтева за заштиту здравља и
безбедности на привременим или покретним градилиштима (осма
појединачна директива у смислу члана 16, став 1 директиве 89/391/

EEC), Службени гласник Л 245, 26/08/1992, стр. 0006–0022 између

осталог, стоји напомена да:
Кад год је то технички изводљиво, радници треба да буду
заштићени средствима за колективну заштиту од предмета који падају.
Уколико је неопходно, треба да постоје наткривени пролази, или пак
приступ зонама опасности треба да буде забрањен.
Рад на висини у принципу сме да се обавља само уз употребу
одговарајуће опреме или примену средстава за колективну зашти-
ту, као што су скеле, платформе или заштитне мреже. Уколико упо-
треба оваквих средстава није могућа због природе посла, потребно
је обезбедити одговарајући начин приступа месту рада и употребити
причвршћиваче или друге методе заштите.
У члану 2 Правилника о садржају Елабората о уређењу гради-
лишта из 1992. године, стоји следеће:
„Градилиште се припрема, користи, одржава, а објекат гради, ре-
конструише, односно руши уз примену мера заштите на раду према
елаборату за уређење градилишта који има два дела“: општи и по-
себан.
Општи део елабората о припремању, уређењу, коришћењу и
рушењу градилишта са приступним путевима градилишту садржи:
схему градилишта и текстуални део.
Схема организације градилишта

Схема организације градилишта садржи приказ објекта на коме
се изводе радови:
а) радни положај оруђа и уређаја за извођење радова који се
постављају на објекат или непосредно уз њега, са уцртаним
маневарским зонама код покретних оруђа и уређаја;
б) локације привремених објеката са мерама за безбедан прилаз
при коришћењу и одржавању;
в) трасе безбедних саобраћајница за кретање средстава механи
зације и приказ стаза за кретање радника у кругу градилишта
и приступних путева градилишту;
г) приказ плацева за паркирање и плацева за оправку и одржавање
возила и средстава механизације и градилишне опреме са
припадајућим радионицама, магацинима и уређајима и мера-
ма за безбедно коришћење;
д) приказ плацева са депонијама материјала и готових произво-
да за обраду дрвета, минералних сировина, бетонског гвожђа,

справљање бетона, израду бетонских елемената, израду бра-

варских производа и слично;
ђ) приказ складишта монтажних готових елемената, просто-
ра за смештај грађевинског материјала, простора за смештај
рушеног материјала и елемената са оруђима и уређајима за
манипулацију (допрема, складиштење, утовар, отпрема и сл.),
као и мера за безбедност околине и мера за безбедно коришћење
и одржавање градилишних стаза и пролаза;
е) приказ складишта течних горива, техничких гасова и запаљивих
материјала са мерама за безбедно коришћење и одржавање;
ж) приказ објеката, инсталација и водова електричне енергије ви-
соког и ниског напона и расвете на местима рада и кретања
радника дуж трасе градилишног саобраћаја, а у случају
ноћног рада и приказ мера заштите за безбедно коришћење
и одржавање и заштиту радника и средстава механизације од
опасног дејства електричне струје;
з) мрежу питке, техничке и отпадних вода са објектима и
уређајима за коришћење и одржавање и мере за спречавање
приступа непожељних лица;
и) приказ санитарних објеката постављених на локацијама које
обезбеђују безбедан приступ, коришћење и одржавање и мере
за спречавање загађења околине;
ј) приказ објеката и инсталација за грејање са уређајима за
коришћење и одржавање;
к) приказ објеката за смештај, исхрану, рекреацију, пресвлачење,
загревање, сушење одеће радника и слично;
л) ситуацију затечених објеката унутар круга градилишта са
приказом мера обезбеђења радника, возила и средстава
механизације од утицаја или дејства опасног објекта (елек-
трични далеководи, цевоводи под притиском, грађевински и
други објекти подложни паду и сл.), као и мере обезбеђења
ових објеката од радова и градилишног саобраћаја;
љ) границе градилишног подручја, односно круга градилиш-
та са мерама за спречавање приступа беспосленим лицима,
животињама, возилима која не припадају градилишту“.
Веома је важно да се у случају прекида радова не заборави на
члан 7 Правилника о садржају Елабората о уређењу градилишта из
1992. године по коме:
„У случају настанка прекида радова, извођач израђује посебну
схему мера за спречавање прилаза градилишту беспосленим лици-

ма, животињама и саобраћајним средствима која не припадају гра-

дилишту“.
Елаборат о уређењу градилишта/радилишта мора пре свега бити
урађен за конкретан објекат у изградњи/монтажи, са конкретним
условима локације, изабране технологије изградње/рушења – монта-
же/демонтаже и изабране опреме која ће бити коришћена.
Веома је важно познавање геолошких, хидролошких, еколош-
ких и сл. услова локације на којој треба извести радове. Темељењу и
ослањању средстава унутрашњег вертикалног транспорта (кранова,
лифт дизалица, ауто дизалица, скела и сл.) мора да претходи озбиљно
испитивање услова тла испод ослонаца. Наиме, у пракси се дешава-
ло да се велики торањски кран, или стопа дизалице од 80, или чак
120 тона, постави на место бивше септичке јаме, чија плоча није у
стању да понесе толики терет и такви су се случајеви завршавали
превртањем или озбиљним несрећама. Овакви случајеви су нарочито
опасни када се у неким положајима средстава не испољавају никакве
последице, док у одређеним граничним положајима долази до наглог
и потпуног урушавања тла испод ослонаца. Слично важи и за ске-
ле – уобичајено је у пракси да се цеви не ослањају преко стопа које
се претходно прорачунају (фосна, цоловача и сл. одређене дебљине,
удвојена, одређене додирне површине и сл.) већ се само цев, или у
најбољем случају метална стопа скеле, ослони директно на тло.
Добра схема организације градилишта од виталног је значаја за
осигурање безбедности и здравља на раду и за осигурање ефектив-
ности и ефикасности рада на градилишту. Ова схема је такође витал-
на и за управљање пројектом. Она може смањити транспортне токо-
ве између објеката на градилишту и тако смањити трошкове читавог
пројекта.
Пројектовање схеме организације градилишта има значајан утицај
на продуктивност, трошкове и трајање изградње. Пројектовање схеме
организације градилишта укључује: идентификовање, одређивање
величине и позиционирање привремених и сталних објеката у окви-
ру границе градилишта. Ово пројектовање може бити посматрано и
као комплексан проблем оптимизације. Мада је систематична ана-
лиза овог проблема увек тешка због постојања великог броја радова
и пројектних ограничења, проблем се у свету решава математичким
моделирањем из кога су произашле разне оптимизационе технике.

Динамичко планирање схеме организације

градилишта
Динамичко планирање схеме организације градилишта у про
јектима изградње објеката фокусира се на идентификовање локација
и простора привремених објеката на градилишту док се разматрају
динамичке промене у потребама и могућим просторима у току
трајања пројекта. Постојећи модели динамичког планирања схе-
ме организације градилишта генеришу ситуационе планове фаза
изградње хронолошки без разматрања њихових будућих ефеката који
могу водити ка неоптималним неизводљивим решењима. Стога се
развијају модели напред-назад код којих је могуће сагледати квалитет
схеме организације градилишта у раним фазама изградње са проценом
изводљивости у будућим фазама. Овакви модели су способни да гло-
бално оптимизују динамичке схеме организације грађења са циљем
да минимизирају свеукупне трошкове организовања градилишта.
У току радова неретко се дешава да дође до промене пројекта и/
или до промене технологије извођења радова, а да се то не пропрати
променама у елаборату о уређењу градилишта и свим пратећим ела-
боратима, тј. пројектима (пројектом скеле, елаборатом о монтажи/де-
монтажи и зонама рада крана/дизалице, пројектом монтаже елемената
који се уграђују у конструкцију и сл.) и да се не одреде одговарајуће
превентивне мере. У пракси су овакви пропусти често доводили до
великих материјалних, а нажалост и до људских губитака.
Дакле, сваку промену у пројекту и/или технологији извођења ра-
дова мора да прати и промена у елаборату о уређењу градилишта и
плану превентивних мера које овај елаборат предвиђа. У том смис-
лу елаборат о уређењу градилишта мора бити динамичан, тј. мора да
прати промене у току извођења радова.
На основу члана 123 тачка 3 Устава Републике Србије, а у вези
са чланом 7 Закона о безбедности и здрављу на раду, Влада Републи-
ке Србије је почетком 2009. године донела Уредбу о безбедности и
здрављу на раду на привременим и покретним градилиштима. Овом
уредбом приближили смо се динамичком планирању превентивних
мера на градилишту, тј. динамичком планирању схеме организације
градилишта.
Овом уредбом прописују се превентивне мере за безбедан и здрав
рад на привременим и покретним градилиштима, као и у објектима
који се користе као радни и помоћни простор на градилиштима
у којима се припремају, преправљају или обрађују грађевински
материјали, грађевински производи и грађевински елементи, који се

уграђују у грађевинске објекте. Овом уредбом уводе се у праксу неки

нови појмови и нове, нешто измењене дефиниције већ постојећих
појмова, усаглашене са дефиницијама које се примењују у земљама
Европске Уније.
То су овде издвојене као најважније:
–– привремено или покретно градилиште (раније: ,,градилиште“)
јесте простор у којем се изводе грађевински радови и радови
одржавања објеката;
–– координатор за безбедност и здравље у фази израде
пројекта, или краће: ,,координатор за припрему пројекта“
је физичко лице које инвеститор, односно заступник инве-
ститора одреди писменим актом да у току израде пројекта
обавља послове везане за превенцију повређивања на раду.
То значи да учествује у одлучивању за избор архитектонских,
техничких, технолошких или организационих решења, тако
што прибавља све битне информације из области безбедно-
сти и здравља на раду, израђује план превентивних мера, све
у складу са Законом о безбедности и здрављу на раду и адек-
ватно врсти радова који се изводе (обавезе координатора на-
ведене су у члану 11 Уредбе).
Према Уредби, план превентивних мера треба да садржи све оне
податке који утичу на безбедност и здравље радника који обављају
грађевинске радове, опште и специфичне мере за безбедан рад, а
специфичне мере су, за грађевинске радове, дате у посебним пра-
вилницима, на које се позива Закон о безбедности и здрављу на раду.
То су:
–– Правилник о заштити на раду при извођењу грађевинских ра-
дова,
–– Правилник о садржају елабората о уређењу градилишта и дру-
ги правилници који дефинишу правила струке у одређеним
ситуацијама, па самим тим и превентивне мере.
Обавезни подаци у плану превентивних мера (прилог 5 Уредбе)
су, између осталих и:
–– ситуациони план са положајем градилишта, у односу на оста-
ле објекте у окружењу, саобраћајнице;
–– приказ објекта, локације радних и помоћних просторија,
просторија за одмор, за пружање прве помоћи и прилази тим
просторима;

–– радни положај опреме за рад и манипулативни простор са

линијама заштитних ограда;
–– и паркиралишта са простором за одржавање возила;
–– складишта материјала и опасних материја;
–– мрежа питке и техничке воде и отпадних вода;
–– енергетски објекти и инсталације;
–– организација рада и технологија извођења радова;
–– фазе рада и рокови изградње и начин комуникације и
координације учесника у изградњи;
–– обезбеђење градилишта.
,,Координатор за безбедност и здравље у фази извођења
грађевинских радова“ – ,,координатор за извођење пројекта“ је фи-
зичко лице које инвеститор, односно заступник инвеститора, одреди
писменим актом да у току извођења радова обавља послове везане
за превенцију угрожавања здравља и безбедности запослених. То су,
пре свега, примена мера из плана превентивних мера и измена или
допуна плана, и прикупљање података битних за те измене и допуне,
према новонасталим променама на градилишту. Веома важна обавеза
координатора је да усаглашава рад свих послодаваца и других лица
на градилишту са прописаним и планираним мерама за превенцију
угрожавања здравља и безбедности радника. Послови координатора
наведени су у тачки 13 Уредбе.
Све мере морају бити предвиђене и дефинисане планом пре-
вентивних мера који израђује координатор за безбедност и здравље
на раду за пројектовање (оне мере које се морају предвидети у фази
пројектовања) и координатор за безбедност и здравље на раду за
извођење, уколико их није израдио послодавац (оне мере које су опе-
ративног карактера, односно које се односе на сам рад и технолошки
поступак рада – грађења; дакле, уређење градилишта и специфичне
мере за безбедан и здрав рад на градилишту).
У случају било каквих измена у условима рада, које могу утица-
ти на безбедност, па самим тим и на мере за безбедност, те промене
морају се унети и у план превентивних мера, односно, морају се из-
менити или допунити и превентивне мере, и то најмање пет дана пре
почетка рада у измењеним условима, тј. рада, при којем те промене
утичу на безбедност радника.

Процес пројектовања у целокупном

циклусу изградње и експлоатације објекта
Фундаментална слабост сваког пројекта изградње и даљег

коришћења било ког објекта, па и објекта за колективну безбед-
ност и здравље на раду, јесте издвојеност процеса пројектовања у
односу на остале процесе у такозваном ланцу набавке новог објекта.
Ова слабост превазилази се интеграцијом целокупног ланца набав-
ке новог објекта. Процеси пројектовања, изградње, коришћења и
одржавања морају бити тако интегрисани да се обезбеди да објекат
буде изграђен на време, у оквиру буџета, са задовољавајућим квали-
тетом и сигурношћу и коректном функционалношћу. На овај начин
обезбеђује се много већа предвидљивост крајњег исхода оваквог по-
духвата, тј. много већа сигурност да ће се добити објекат захтеваних
карактеристика, односно квалитета, у оквиру планираних трошко-
ва и у планираном року, без новчаних или временских губитака, а
што свакако претпоставља – и без губитака у погледу безбедности и
здравља учесника у подухвату.
Традиционална форма набавке новог објекта, приказана схе-
мом класична организација, на слици 1 датој у наставку текста,
у којој се детаљни (главни) пројекат комплетира (најчешће само
од једне стране без икаквих инпута од других) пре него што се
ангажује тим за изградњу, не обезбеђује погодности за укључивање
добављача и произвођача или подизвођача као консултаната у про-
цесу пројектовања. Оваква форма набавке производи увећање трош-
кова, продужење времена, несигурност исхода и сл. Наиме, у оваквој
организацији нема повратних информација које би утицале на измене
у току пројектовања са сврхом прилагођавања и оптимизације будућег
објекта начину односно. технологији извођења радова, као и начину
његовог будућег коришћења и одржавања тако да се осигура функ-
ционалност и безбедност и здравље учесника у изградњи, коришћењу
и одржавању објекта. Треба имати у виду да се све схеме односе како
на сам објекат у изградњи, тако и на помоћне објекте који служе за
изградњу грађевинског објекта.
пројектовање пројекат извођење објекат коришћење одржавање
квар, потребна
замена, проширење
и сл.
Модел класичне организације

Стога је неопходно примењивати итеративну технику (померањем

напред-назад) постепеног приближавања оптималној солуцији. Ова-
кав начин пројектовања приказан је схемом интегрисана организација
(процеси), где је предвиђено да процес пројектовања прође кроз не-
колико итерација, тако што ће свака нова варијанта пројекта проћи
кроз тест пројектантског надзора чија је функција да кроз праћење
извођења радова и кроз сарадњу са извођачким надзором, који ће над-
зирати и коришћење објекта, сваки пут када у току процеса извођења
дође до неопходне измене, наложи и одговарајућу измену у пројекту
тако да он буде употребљив и у процесу одржавања објекта.
Треба имати у виду да – што више правимо претпоставки и
постављамо ограничења одмах на почетку процеса пројектовања
– већи ће бити почетни трошкови, али ће се смањити ризик од
препројектовања или поправки током процеса изградње. Трошко-
ви промена се увећавају експоненцијално како време напредује и
потенцијална редукција трошкова се смањује преко исте временске
скале. Наилази се на тачку где се достиже оптимум. Дакле, некад се
не може, а некад и не треба предвидети једно једино решење за чи-
тав „животни век подухвата набавке новог објекта“, већ је потреб-
но предвидети фазно решавање, које ће нас приближити оптималној
солуцији.
Финални аспект интеграције је координација активности цело-
купног тима учесника у подухвату. На нивоу када је познато ко је
укључен и каква му је улога додељена, координација постаје главни
проблем менаџмента. Први корак је одржавање уводних састанака за
сваку нову секцију пројектовања како би се успоставили заједнички
циљеви као што је кооперативан рад који ће надаље бити подразуме-
ван. Постављени циљеви морају добити потпуно одобрење уз потпис
свих укључених страна пре преласка на следећи корак (процедура
која важи од концепта до извођачког пројекта). Основа за успешно
савладавање ових проблема је размена информација међу свим учес-
ницима јер „ниједан играч не држи у рукама све карте“.

ПРОЈЕКТО пројектант
ИЗВОЂЕЊЕ ОБЈЕКАТ
ВАЊЕ ски надзор
I верзија
надзор
КОРИШЋЕЊЕ
II верзија тест
III верзија
ОДРЖАВАЊЕ
PROJEKAT
Модел интегрисане организације (процеси)
Схемом интегрисана организација (савремена) учињен је покушај

да се прикаже једна оваква веома развијена интеграција процеса и
учесника у пројектовању са свим осталим процесима и учесницима у
пројекту током читавог његовог трајања.
Оваква схема подразумева и укључивање добављача и произвођача
или подизвођача као консултаната у процесу пројектовања.
I верзија
II верзија
П план и програм
K
пројекто I ОБЈЕКАТ
коришћење
вање извођење
III верзија
примедбе
надзор
консултантске услуге O
одржавање
Модел интегрисане организације (савремена)

Осигурање објеката који служе за изградњу

грађевинског објекта
Постоји још једна веома важна област која се тиче објеката за

колективну безбедност и здравље на раду и помоћних конструкција и
објеката, а уређена је Законом о осигурању и Условима за осигурање
објекта у изградњи/монтажи.
Код осигурања објекта у изградњи предмет осигурања су, осим
грађевинског објекта у изградњи, као и грађевинског, занатског, инста-
лационог материјала и опреме „која је намењена искључиво за уградњу
у осигурани објекат у изградњи“, уобичајено још и – грађевинска
опрема и помоћни објекти „који су обухваћени у предрачунској вред-
ности објекта у изградњи“ и служе за изградњу грађевинског објекта
(помоћне зграде, бараке, дрвене или зидане за складишта, радионице,
ресторани, скеле и слично).
Дакле, везано за Закон о осигурању, дефиниција помоћних
објеката углавном се поклапа са дефиницијом из члана 4 Закона о без-
бедности и здрављу на раду где су „помоћна конструкција и објекат“
дефинисани као „конструкција и објекат који се привремено користе
за рад и кретање запослених (скела, радна платформа, тунелска под-
града, конструкција за спречавање одрона земље при копању дубо-
ких ровова и сл.), док се дефиниција помоћних објеката у Закону о
планирању и изградњи (ЗПИ) битно разликује од претходних. Наиме,
дефиниција помоћних објеката у ЗПИ је планерска (архитектонска),
док су дефиниције помоћних објеката у Закону о осигурању и Закону о
БЗР грађевинске, тј. везане за изградњу објеката. У овом тексту бавимо
се помоћним објектима и конструкцијама у оном смислу у коме су то
објекти који служе као помоћ при изградњи грађевинског објекта.
Код осигурања ових објеката врло је битно да се има у виду и
чињеница да се не може осигурати грађевински објекат, па ни помоћни
објекат „ако на њему није запослен потребан број квалификоване
стручне радне снаге, ако градњом и радовима не руководе и не надзиру
их стручњаци с потребним стручним квалификацијама“.
Објекат у изградњи осигурава се од грађевинске незгоде, нема-
ра неког другог лица, провалне крађе, и др. Грађевинском незгодом у
смислу услова осигурања објеката у изградњи, сматра се „непредвиђен
и од воље извођача радова независтан догађај који има за последицу
уништење или оштећење осигураних ствари због:
1. грешке у извођењу радова;
2. деформације и лома грађевинске монтажне опреме;

3. преноса или превоза на подручју градилишта, грешке у

техничко-рачунским основама, прорачуну, изради нацрта;
4. грешке у конструкцији;
5. грешке у материјалу,
6. пада предмета, удара предмета или удара моторног возила рад-
не машине“.
Грађевинска незгода сматра се непредвиђеном ако извођач радо-
ва, с обзиром на техничко знање и могућности грађевинске технике,
није могао нити је био дужан да предвиди.
Дакле, приликом израде елабората о уређењу градилишта, по-
требно је предвидети све ове ризике и направити јасан и потпун план
мера за спречавање грађевинских незгода јер се „неће сматрати да је
наступила осигурана грађевинска незгода ако је грађевински објекат
(и помоћни објекат) изведен:
1. противно уговору о грађењу и са недостацима;
2. са употребом слабог или неприкладног материјала;
3. кршењем општепризнатих правила грађевинске технике, тех-
ничких прописа, упутстава, норматива, стандарда или одредби
техничке инспекције;
4. пропуштањем потребних мера против нормалних утицаја вре-
менских прилика с којим се морало рачунати према годишњем
добу и месним приликама“.
Осигурање објекта може закључити инвеститор или извођач, од-
носно „сваки посебно за онај део за који има имовински интерес или
уговорну обавезу да спроведе осигурање од уговором предвиђених
опасности“.
Место осигурања је подручје градилишта.
Обавеза осигуравача почиње од тренутка кад осигуране ствари
буду истоварене на простору одређеном за извођење радова (ради-
лиште), односно у стовариштима на градилишту.
Осим услова за осигурање објеката у изградњи, у вези са Законом
о осигурању постоје и услови за осигурање објекта у монтажи:
Предмет осигурања по овим условима су следећи објекти у мон-
тажи:
1. металне конструкције са машинском и електро-опремом или
без ње;
2. машине, машинска и електро-опрема, инсталације и апарати,
као и постоља и темељи, „ако је њихова вредност садржана у
вредности објекта у монтажи“;

3. монтажна опрема и помоћни објекти, „који су обухваћени у

предрачунској вредности објекта у монтажи“ и служе за мон-
тажу (скеле, помоћне зграде, бараке дрвене или зидане за скла-
дишта, радионице, трпезарије), осим ствари „које чине основ-
на средства извођача радова, односно осигураника“;
4. грађевински део, који се ради искључиво за потребе објекта
у монтажи, а „његова је вредност у целости обухваћена у
предрачунској суми објекта у монтажи“.
Ако се посебно уговори и „ако се обрачуна посебна премија,
осигурањем се могу обухватити:
1. већ постојећи објекти на којима се обављају монтаже, поправ-
ке, ремонти, санације и слично;
2. помоћни материјал и алат потребан за извођење монтаже;
3. завршени монтирани објекти и монтажни радови у гарантном
року;
4. монтажна опрема и помоћни објекти који служе за монта-
жу и који уопште нису или нису у целости обухваћени у
предрачунској вредности објекта у монтажи;
5. ствари радника;
6. пословно-техничка документација, укључујући и књигу мон-
таже (осигурање на „таксирану вредност“);
7. постоља и темељи уколико нису садржани у вредности објекта
у монтажи“.
Будући да се у својој пракси грађевински инжењери углавном
срећу са изградњом, адаптацијом, санацијом или реконструкцијом
грађевинских објеката, често остају збуњени када се суоче са фазом
изградње која подразумева озбиљну и тешку монтажу машина и тех-
нолошке опреме или са реконструкцијом већег производног објекта
који у себи има велики број, често веома тешких машина (и по више
десетина тона), које је потребно демонтирати и дислоцирати из објекта
како би исти затим био реконструисан у класичном грађевинском
смислу. Тада настаје дилема да ли се овде ради о градилишту, и ако се
закључи да то није градилиште, да ли је потребно радити елаборат о
уређењу градилишта? Одговор је: овде се заиста не ради о градилиш-
ту на коме се врши изградња објекта у изградњи у класичном смислу
те речи, али се ради о радилишту на коме се врши монтажа (или де-
монтажа) објеката у монтажи, и важе иста правила у вези елабората
о уређењу градилишта (у овом случају радилишта).

У оваквом случају дилема везана за пројекат припремних ра-

дова не би требало да постоји, јер Закон о планирању и изградњи
јасно дефинише објекат као грађевину, али и као „саме инсталације,
постројења и опрему која се уграђује у објекат или самостално из-
води“. Ипак, простор за двоумљење јавља се приликом дефинисања
пројекта припремних радова, где у ЗПИ стоји да то „јесу радови који
претходе грађењу објеката“. Потребно је да се ова дефиниција допуни
тако да узме у обзир осим грађења и рушење, монтажу и демонтажу.
Уговорне клаузуле уговора о грађењу у

функцији безбедности и здравља на раду
Грађевински радови или монтажни радови изводе се на основу

Уговора о грађењу, односно уговора о монтажи. Уговор мора садржа-
ти неколико основних елемената:
1. Уговорне стране (најчешће су то само две стране: инвеститор
или наручилац и извођач или извршилац). Инвеститор је страна
која „повлачи први потез“ и има приоритет у креирању угово-
ра. Инвеститор, када дефинише своју потребу за одређеним ра-
довима или услугом, формира захтев за понудом или расписује
тендер, у коме тачно и прецизно дефинише шта очекује од из-
вршиоца посла. Обично се већ у тој фази формира и нацрт уго-
вора, који се прилаже уз Захтев за понудом, односно постаје
део тендерске документације. Уговор је дакле „најјаче оружје
инвеститора“. Он уговором себи ствара могућност и начин
управљања будућим извршењем радова или услуга.
2. Предмет уговора. Предмет уговора је кратак опис радова или
услуга које треба да се изврше у складу са уговором. Предмет
уговора најчешће се позива на понуду коју је инвеститор до-
био од извршиоца, као одговор на захтев за понудом или тен-
дер. Понуда је увек саставни део уговора.
3. Обим посла (обим радова или услуга које су предмет уговора).
Овде се детаљније описује посао који треба извршити у складу
са уговором. Овај део уговора је „срце уговора“ и треба да га де-
финише онај ко ће, у име инвеститора, руководити радовима или
управљати извршењем услуге. То је особа или тим, код већих уго-
вора писаних на пример на начин како то чини FIDIC – интерна-

ционално удружење инжењера консултаната – то су тимови који

окупљају стручњаке из различитих области и сваки тим за своју
област дефинише који и какав посао жели да изведе извршилац.
4. Рок у коме треба извршити посао. Веома је важно да се дефи-
нише који се датум сматра датумом почетка извршења посла
и који датум је циљни, тј. који ће се датум сматрати датумом
завршетка извршења радова или услуга. Ово је врло важан
елемент уговора, јер се за кашњење у односу на кључне да-
туме, посебно у односу на датум завршетка, предвиђају та-
козвани „пенали“, тј. казнене одредбе изражене најчешће у
процентима од укупне уговорене суме – уговорене вредности
уговора која се у случају кашњења не исплаћује извођачу/из-
вршиоцу. Код комплекснијих и дуготрајнијих послова дефи-
нишу се и још неки кључни датуми у току извршења посла. И
за кашњења у односу на ове датуме такође се могу предвидети
казнене одредбе у виду одређених новчаних износа.
5. Уговорена цена, или уговорена вредност, односно цена за коју
ће бити извршен уговорени посао. Суштински, постоје две
врсте уговорених цена: фиксна или цена по јединици мере и
стварно извршеној количини посла. Најпопуларнији угово-
ри са фиксном ценом су уговори „кључ у руке“, који се че-
сто тумаче на различите начине, али те разлике су, са аспекта
овог текста, само у нијансама. Уговори са ценом по јединици
мере су уговори са прецизно дефинисаним активностима тј.
позицијама уговора којима се врло прецизно описују одређени
послови у оквиру укупног обима посла, који се могу измерити
одређеним мерним јединицама.
6. Начин плаћања. Код комплекснијих уговора, врло је битно да
се дефинише начин плаћања. Најчешће се уговара одређена
сума аванса (сума која се на ризик инвеститора уплаћује из-
вршиоцу унапред у одређеном процентуалном износу од уго-
ворене суме). Ово су обично и дуготрајнији уговори, тако да
се исплата врши месечно на основу процењене (код уговора са
фиксном ценом) или срачунате (на основу извршених количи-
на и јединичних цена) суме, тј. вредности извршених радова у
претходном месецу.
7. Гаранције. Инвеститор и извођач, како би потврдили и оси-
гурали озбиљност уговореног, договореног посла, размењују
одређене банкарске или друге уговорне гаранције.
8. Осигурања. Сваки посао са собом носи и одређене ризике. Да
би се последице ризика предупредиле и смањиле, веома је до-

бро да се уговорне стране осигурају од одређених ризика које

препознају у периоду уговарања. Осигурање је „моћно оружје“
са аспекта безбедности и здравља на раду, о чему је већ било
говора у овом тексту.
9. Раскид уговора. Веома је добро за обе стране да се у угово-
ру предвиде околности у којима нека страна може раскинути
уговор и начин на који ће се раскид уговора што безболније
извести.
10. Надлежност у случају спора. У случајевима када закони
остављају могућност избора надлежне институције у случају
спора између уговорних страна, добро је уговором предвидети
једну надлежну институцију.
11. Прилози уговора – саставни делови уговора. Веома је битно да
се сва документа која чине саставне делове уговора поређају
по приоритету како би се у случају недоумица и несагласности
међу овим документима унапред определило која ће се одредба
сматрати „јачом по приоритету“ и која ће се одредба у таквим
случајевима поштовати. На овај начин унапред се избегавају
неки могући спорови.
Како је инвеститор онај ко диктира правила по којима ће се
одвијати уговорени посао, он је тај који треба да дефинише
приоритет докумената. Овде је веома важно да захтев за по-
нудом или тендер (целокупна тендерска документација) имају
приоритет у односу на понуду!
Дакле, већ у захтеву за понудом или тендеру могу се установи-
ти најбитнији елементи за безбедност и здравље на раду.
У случајевима када инвеститор већ има готов главни пројекат
по коме ће се вршити извођење радова који су предмет
уговарања, онда свакако овај пројекат треба да постане са-
ставни део уговора. Овим се отвара могућност да саставни део
уговора постане и схема организације грађења са јасно уцр-
таним и означеним конструкцијама и објектима за колектив-
ну безбедност и здравље на раду и помоћним конструкцијама
и објектима. На овај начин појачава се обавеза извођача ра-
дова да се стриктно придржава пројектне документације, а
уношењем конструкција и објеката за колективну безбедност и
здравље на раду и помоћних конструкција и објеката у уговор,
ствара се чврст темељ за лакше и повољније осигурање ових
објеката.
Такође је сасвим могуће и пожељно, да инвеститор свој
план превентивних мера за безбедност и здравље приликом

извршења посла који ће се уговорити учини саставним делом

захтева за понуду или тендера, а свакако га може укључити
као посебан прилог уговору, с тим да води рачуна какав му
приоритет међу уговорном документацијом додељује.
Веома је добро да један овакав план, као део уговорне
документације, предвиди и казнене одредбе у виду одређених
новчаних износа као надокнаде инвеститору за неправилности
на градилишту, које повећавају ризик инвеститора, односно у
случају да извођач не поштује правила из плана превентивних
мера за безбедност и здравље на раду.
Уговором, као моћним средством инвеститор може наметнути
правила по којима ће се одвијати уговорени радови или услуге. Како
се тежиште одговорности за безбедност и здравље на раду све више
преноси на њега, он треба све више да и у овој области делује пре-
вентивно, како би смањио ризике и појачао сигурност, односно како
би смањио трошкове услед евентуалних губитака у погледу безбед-
ности и здравља учесника у подухвату, односно пројекту који он и
покреће и финансира. Инвеститор се може додатно обезбедити путем
осигурања, али добар уговор и добар план превентивних мера уз до-
бар елаборат о уређењу градилишта или радилишта, предуслов су и
да га премије осигурања мање коштају и да у случају да се догоди
осигурана незгода лакше и брже наплати осигурање.

Правилник о заштити на раду при извођењу грађевинских радова, Сл.
гласник РС, бр. 53/97.
Правилник о садржају елабората о уређењу градилишта, Сл. гласник
РС, бр. 31/92.
Уредба о безбедности и здрављу на раду на привременим и покретним
градилиштима, Сл. гласник РС, бр. 14/2009.
Правилник о садржини и начину израде техничке документације за
објекте високоградње, Сл. гласник РС, бр. 15/08.

Миломир Лукић,
дипломирани инжењер електротехнике

инсталација
Увод
Разрада мера безбедности и здравља на раду (БЗР) је посебан „при-

лог о БЗР“ сваке техничке документације и он дефинише техничке мере
које треба применити у циљу отклањања опасности и штетности које
се могу појавити током изградње, коришћења и одржавања техничких
система, постројења и инсталација које су предмет пројектовања.
Ако извршимо макар и летимичан преглед ових делова технич-
ке документације, биле оне израђене у скорије време или неколико
деценија уназад, не можемо да не запазимо како је она остала гото-
во непромењена, скоро без икакве пројектантске спремности да се
унапређује и прилагођава стварним потребама и захтевима важеће
техничке регулативе.
Због чега таква, сасвим погрешна пракса, траје и након доношења
Закона о безбедности и здрављу на раду, тешко је пронаћи прави од-
говор.
Још више је за неверицу да и после толико година пројектанти
нису дефинисали тачну форму Прилога, па се прегледом насумице
изабране пројектне документације сигурно може констатовати да
један део пројектаната обрађује мере односно опасности и штетности
које могу настати при извођењу планираних радова, а други то исто,

али у току коришћења пројектованих и изведених техничких система,

постројења и инсталација.
Мало је случајева да се са дужном пажњом приђе овом сегмен-
ту документације, и пројектним решењима направи искорак како
би предметни „прилози“ били на нивоу осталих саставних делова
пројектне документације.
Можда одговор лежи и у самом називу („Прилог о примењеним
мерама...“) што упућује на неки пратећи документ основне
пројектне документације, готово са „необавезујућим“ или тачније
„подразумевајућим“ констатацијама, без икаквих квалитативних
провера и адекватније анализе смишљене за универзалну примену у
готово свим ситуацијама. Формално, све је задовољено, а у ствари
конкретна примена и корист не може се препознати нити установити
њихова права улога и дејство.
Управо из наведених констатација, ово ће бити покушј да се
одређеним разграничењима и додатним објашњењима усмере
размишљања пројектаната ка овој области, јер без правилно одабра-
них мера безбедности и здравља на раду, ни једно техничко решење у
будућности не би требало добити клаузулу подобности за извођење,
употребу и одржавање.
Одговорност је пре свега на лицима која су одговорна за
спровођење мера безбедности и здравља на раду, као и свих других
актера у ланцу вођења активности инвестиционе изградње и инвести-
ционог и текућег одржавања.
Поједностављено а потпуно разумљиво речено, БЗР мора бити
константа на коју се мора мислити непрестано, било да стварамо ново
добро или користимо и старамо се о постојећем, без обзира да ли је
нешто у раду или препуштено забораву. Опасности и штетности могу
се појавити у свим ситуацијама, и зато, и када помислимо да смо овла-
дали свим ризицима, морамо бити савесни и озбиљни како би што
мање места оставили за изненађења и беспотребна кајања.
Техничке мере при пројектовању
Мере безбедности и здравља на раду у последње време евидент-

но добијају све више на значају, али ипак, у фази израде пројектне
документације треба да достигну бар ниво и улогу какву по важности
и значају имају мере заштите од пожара.

Мере превенције при пројектовању, изградњи, коришћењу и одржавању инсталација 109
Шта више, по својој општости и разноликости, оне треба да их и

превазиђу и допринесу још већој свеукупној безбедности и очувању
здравља лица која су запослена или бораве у пословним просторима.
Да би се то обезбедило, један од предуслова је да се мерама
БЗР приступи крајње одговорно и професионално. Ниједно технич-
ко решење не би требало да буде изабрано и усвојено без претходно
прецизно дефинисаних и елаборираних могућих опасности и штет-
ности.
Треба настојати да се констатоване опасности и штетности откло-
не применом одређених мера кроз прецизно дефинисане фазе:
1. пројектовања,
2. извођења радова,
3. коришћења техничких система, постројења и инсталација,
4. одржавања истих.
Уз све то, поред сагледавања могућих опасности и штетности
уз примену мера БЗР, одговарајућим детаљним анализама и потреб-
ним прорачунима, треба обухватити и поузданост, рационалност и
ефикасност сваке од примењених мера у току инсталирања и у пе-
риоду експлоатационог циклуса техничког система, постројења и
инсталација.
Разноликост мера захтева посебан опрез, како се не би дошло у
ситуацију да се исте типизирају и шаблонирају са минимумом ефикас-
ности, или непоузданим ефектима деловања на спречавању могућих
ризичних и штетних појава.
Законом о планирању и изградњи разликујемо више врста инве-
стиционих активности на објекту са припадајућим инсталацијама:
изградњу, реконструкцију, адаптацију или санацију. У зависности
од врсте планираних активности и израде пратеће документације
зависиће и дефинисање одговарајућих мера БЗР за поједине фазе
изградње.
Непосредна изградња новог објекта, система, постројења
или инсталација подразумева припрему терена, простора или
појединачних просторија, пре уградње и инсталирања техничких
система и инсталација. За разлику од тога, у постојећем простору и
објекту свака модернизација инсталација подразумева и претходну де-
монтажу постојеће дотрајале инсталације и опреме, што подразумева
и посебне мере опреза које треба предвидети и спровести за време
реализације таквих демонтажних и пројектованих радова.

Употреба пројектованих и изведених инсталација захтева њи

хово правилно коришћење, уз обезбеђене свих мера заштите, без
могућности појаве небезбедних и штетних појава.
Исто тако, квалитетно планирање редовних периодичних контро-
ла, сервиса, ревизија и ремонта у току експлоатације омогућава мини-
мум ризика од настајања нежељених последица.
Сваки од ових циклуса подразумева и планирање сопствених
мера заштите, које су ипак све међусобно тесно повезане, истовреме-
но допуњујући се и интегришући у јединствен систем заштите.
Но, у пројектној документацији најчешће се наводе типизиране
опасности и штетности уз примену уобичајених општих мера зашти-
те, што у конкретним случајевима не доприноси битном повећању
безбедности и здравља на раду.
Разлози услед којих настаје поједностављивање и упорно занема
ривање и тако предвиђених активности јесу:
–– недовољно припремљен програмски елаборат,
–– недовољно дефинисан пројектни задатак,
–– некоришћење постојеће техничке документације,
–– неуважавање чињеничног стања на локацији,
–– недовољан број извршилаца,
–– недовољно учешће техничке контроле и стручног надзора,
–– нереални рокови реализације пројеката,
–– непоштовање основних правила струке и техничких норматива,
–– лоша процена безбедносне ситуације,
–– фактор новца,
–– самовољно и технички неаргументовано одлучивање мимо
пројектованих решења,
–– нетехничко расуђивање, без прихватања научно потврђених и
доказаних чињеница.
У таквој ситуацији, где се евидентирани проблеми не превазилазе,
а мере БЗР спроводе непотпуно, импровизују се или се чак избегавају
у целости, неминовно долази, пре или касније, до хаваријских појава
са штетним последицама по имовину и лица која учествују у таквим
активностима.
Због тога, имајући у виду могуће последице и узроке који дово-
де до нежељеног исхода, пре одређивања техничких мера заштите у
пројектној документацији веома је битно да се дефинишу следећи по-
даци:
–– потребан број извршилаца,
–– организација градилишта и услови на месту грађења,

–– временски термини рада,

–– транспорт и смештај радника и материјала,
–– логистичка подршка активностима на лицу места, и слично.
Ово би обавезивало све учеснике да поједине активности спро-

воде по пројектованим нормативима, без много импровизација или
према сопственом нахођењу.
Често се питамо шта је то што једну техничку документацију чини
квалитетном, добро испланираном и потпуно јасном и употребљивом
у сваком погледу, неоптерећену „козметичким украсима“ ради ути-
ска, или сувишним подацима, који немају другу функцију осим да
прикрију низ основних недостатака у техничкој документацији.
За потпун и квалитетан приступ пројектовању мера БЗР, основ
је технолошка база података која се мора садржати у технолошком
пројекту, програмском елаборату, пројектном задатку или другом до-
кументу који ближе објашњава потребе и намере инвеститора и цело-
купни обим активности.
Следећи корак био би разграничење мера према фазама
реализације – припремни радови, демонтажно-монтажни, пратећи
радови, као и радови током експлоатационог циклуса коришћења и
одржавања инсталација.
Какве ће мере БЗР бити предвиђене зависи превасходно од:
–– места и врсте извођења радова (под или над земљом, на отво-
реном простору, у објекту, у постројењу, помоћу средстава и
опреме за рад на висини, са инсталацијама изведеним видно
по конструкцији, зидовима, таваници, у спуштеним плафони-
ма, у дуплим подовима, уграђеним под малтер, у грађевинским
нишама, каналима и сл.),
–– услова на месту уградње (у сувим или влажним, у агресивним
или експлозивним срединама),
–– врсте инсталација (електро, машинске, гасне, водоводне, кана-
лизационе и др.),
–– начина извођења (ручно, аутоматски, поступцима сечења,
резања, лемљења или заваривања), и од много других чинила-
ца које је веома тешко специфицирати без познавања конкрет-
них потреба у задатим условима.
Због тога, све даље систематизоване опасности и штетности са
наведеним мерама за њихово отклањање треба сматрати само као
основ за њихову даљу разраду и што правилнију примену у конкрет-
ним ситуацијама.

Суштина истраживања и препознавања ризика по безбедност и

здравље на раду може се сагледати кроз неколико субјеката који су
пратећи елементи већине инсталационих радова. Они су систематизо-
вани без посебног редоследа и нумерације, иако су поједини у тесној
повезаности и узајамној интеракцији.
Дејство електричне струје

Као приоритет у свим разматрањима јесу опасности и штетно-
сти које потичу од утицаја електричних величина, напона и струје и
њихових електростатичких, електромагнетних, топлотних, светлос-
них и других дејстава.
Најзаступљеније међу њима су:
–– превисок напон додира и корака,
–– напонска и струјна преоптерећења,
–– струје кратких спојева,
–– недозвољени пад напона,
–– нестанак мрежног напајања,
–– изостанак једне фазе трофазног система,
–– недовољна осветљеност,
–– статички електрицитет,
–– атмосферска пражњења,
–– заштита од електричног импулса,
Без намере да се свако од ових дејстава потпуно и детаљно

разјасни, јер би то захтевало много простора, у даљем тексту ће се
приказати само начелна упутства и основни параметри који могу
бити од важности за пројектантску разраду и препознавање штетних
и опасних утицаја по безбедност и здравље на раду.
Уопштено речено, електротехнички инсталациони материјал као
и све електричне направе, постројења, уређаји и средства заштите на
раду морају одговарати важећим прописима, стандардима и опште-
признатим правилима заштите на раду.
Избор и уградња електричне опреме и инсталација врши се према
класификацији простора и просторија у односу на спољне утицаје (у
свему према SRPS стандардима N.B2.730, N.B2.751, N.B2.752).
Овај избор је основ за сва даља усаглашавања и правила
пројектовања.

Превисок напон додира и корака

Заштита од електричног удара постиже се применом мера за-
штите од директног додира делова под напоном и мерама заштите од
њиховог индиректног додира.
Директним додиром делова под напоном спречава се постављањем
изолације преко истих, заштитним преградама и кућиштима, или
постављањем елемената под напоном ван дохвата руке. Изолационе
препреке постављене преко делова под напоном могу само разарањем
да се уклоне. Заштитна кућишта и преграде могу се демонтирати само
алатом. Простор дохвата руке потребно је ограничити на 2,5 м.
Заштита од индиректног додира делова под напоном решава се
једном од врста заштите, применом TN, TT или IT система напајања.
Као уређаји за искључивање опасног дела инсталације примењују се
прекидачи, осигурачи (топљиви или аутоматски), заштитни уређаји
диференцијалне струје или специјални уређаји за надзор исправности
електричне изолације инсталације. У случају потребе, примењују се и
додатне мере заштите, предвиђене стандардима.
Из разлога што је тада људско тело посебно осетљиво, посебна
пажња треба да се посвети правилном пројектовању електричних
инсталација у просторијама са кадом и тушем, у свему према SRPS
N.B2.771.
Напонска и струјна оптерећења

Напонска и струјна оптерећења елемената електричне инстала
ције, која се могу појавити у виду трајних и/или пролазних појава,
савладавају се правилним избором електричне опреме и уређаја чије
карактеристике допуштају величину тих напрезања, као и уградњом
заштитних елемената струјног кола (осигурачи, заштитни прекида-
чи, термички окидачи и сл.) којима се изазива аутоматско искључење
електричне енергије у одређеном временском интервалу.
Заштита од струја кратких спојева

Заштита од струја кратких спојева постиже се такође правил-
ним избором електричне опреме и инсталација, тако да не постоји
могућност динамичких и термичких разарања, јер су иста спречена
аутоматским искључивањем електричне енергије у дозвољеном вре-
менском интервалу.

Недозвољени пад напона

Недозвољени (превелики) пад напона спречава се правилним
избором типа и пресека напојних водова према одговарајућем про-
рачуну. Прорачун мора узети у обзир и омску и индуктивну компо-
ненту отпорности каблова, нарочито у случајевима већих пресека
(изнад 16 мм2).
Нестанак мрежног напајања

За обезбеђење погона у случају нестанка мрежног напајања
предвиђају се резервни извори електричне енергије. Најчешће је то
дизел или гасно агрегатско постројење за непрекидан рад до 10 h, или
беспрекидни систем напајања са аку батеријама аутономије 10 до 20
минута, наравно у зависности од оптерећења потрошача прикључених
на електричну инсталацију приоритетних и сигурносних система.
У појединим случајевима, аутономни извори енергије АКУ
батерије (са аутономијом рада до максимално 6 h) могу се уградити
директно у електро потрошаче (нпр. светиљке противпаничне рас-
вете).
Изостанак једне фазе трофазног система

У случају појединих електричних трошила (електромотори) може
доћи до њиховог неправилног рада, са сниженом расположивом сна-
гом, или до оштећења услед прегревања, или до испада из рада, услед
изненадног изостанка једне фазе у трофазном систему. Да се ово не би
десило и да би се радни процес правилно и безбедно одвијао, потреб-
но је сваки електромоторни развод опремити уређајем за детектовање
изостанка једне фазе, који може деловати визуелно или акустичким
алармом и тако скратити време отклањања квара.
Недовољна осветљеност
Недовољна осветљеност избегава се правилним избором и рас-
поредом расветних тела у обухваћеном простору. Посебно треба
нагласити, што ће бити истакнуто и у поглављу одржавања, да се
ниво осветљаја светлећих извора у току експлоатације смањује, што
свакако у току прорачуна треба узети у обзир, поред свих других
критеријума који се односе на ентеријер, намену простора и карак-
теристике светлећег извора. Пројектовање осветљености директно је
везано за распоред опреме за рад и позицију радних места.

Статички електрицитет
Статички електрицитет елиминише се уземљавањем свих метал-
них делова на уземљивач објекта. Изједначење потенцијала метал-
них маса спроводи се углавном преко главне сабирнице изједначења
потенцијала (ГСИП), која се најчешће лоцира уз главни мерни раз-
водни орман и повезује на уземљивач објекта.
Атмосферска пражњења
Објекти се заштићују од атмосферских пражњења громобран-
ском инсталацијом која се састоји из спољашње и унутрашње. На
основу израчунатог потребног нивоа заштите и избора типа громо-
бранске инсталације, иста се изводи класично или помоћу уређаја
за рано стартовање. Остале врсте громобранске заштите такође су
применљиве, али само у посебним случајевима.
Заштита од електричног импулса

Ова врста заштите постала је нарочито актуелна у последњој
деценији, зато што се у електричним инсталацијама налази све
више електронских уређаја који су по својој природи осетљивији
на пренапоне атмосферског или комутационог порекла него што
су то енергетски уређаји. За заштиту од електричног импулса на
располагању су класични или посебни одводници пренапона ком-
биновани са специјализованим уређајима (супресорима) и они се
примењују усклађено са врстом и особеностима конкретне електрич-
не инсталације.
Пратећи утицаји на дејство електричне струје

Постоје и одређени специфични утицаји који, у садејству са елек-
тричном струјом, производи нежељене последице, па се никако не
смеју пренебрегнути и изоставити у анализама које претходе избору
мера заштите. Ово су:
–– механичка, хемијска и топлотна дејства,
–– утицај влаге, воде и прашине,
–– опасност од пожара,
–– експлозивна атмосфера,
–– радиоактивност,
–– микроклиматски утицаји,
–– запрљаност радне средине.

Механичка, хемијска и топлотна дејства

Утицај механичких, хемијских и топлотних дејстава решава се
употребом одговарајуће електричне опреме и инсталација отпорних
на ова дејства.
Свака инсталација инсталирана у срединама са присуством на-
ведених дејстава захтева додатну проверу, имајући у виду да свако од
дејстава може умањити капацитет или функционалност инсталације.
Оно што је сигурно најважније, то је да се у току експлоатације
захтевају посебне мере одржавања, у првом реду да би се смањио ри-
зик од хаварија, а исто тако да се продужи експлоатациони период,
јер је он у сваком случају мањи него када се инсталације постављају у
срединама без предметних утицаја.
Утицај влаге, воде и прашине

Утицај влаге, воде и прашине решава се класификацијом про-
стора и просторија према овим утицајима и избором електричних
инсталација и опреме која одговара тим условима погона.
Најчешћи пропусти по питању ових утицаја су у периоду
експлоатације, када се због непоштовања правила струке проналазе
импровизована решења и дотрајали елементи замењују новим који не
одговарају пројектованим карактеристикама према овим утицајима.
Такође, једна од најчешћих грешака јесте да се у процесу пре-
намене простора или просторије не врши провера карактеристика
постојеће опреме и инсталација према новим спољним утицајима
околине, већ се задржавају електрични уређаји који не одговарају но-
вонасталим условима који владају у новоформираној средини.
Опасност од пожара
Пожарна опасност не може се потпуно избећи и неутралисати,
али се може свести на најмању могућу меру правилним дефинисањем
извора, капацитета, локације, смештаја и дејства инсталације у функ-
ционалном смислу. Услови места постављања инсталација такође су
важан чинилац у одређивању мера за смањење ризика од могућих по-
следица настајања пожара, а основни принципи које треба поштовати
при одређивању ових мера јесу правилно дефинисање поделе објекта у
противпожарне секторе, одређивање степена отпорности на пожар кон-
структивних елемената објекта, стварање услова за безбедну евакуацију
и акцију гашења почетних пожара, инсталирање система опреме и сред-
става заштите од пожара и аутоматизација сигурносних система који
морају задржати своју функционалност и у условима пожара.

Експлозивна атмосфера
Експлозивна атмосфера постоји не само у случајевима смеше
са ваздухом неких течних или гасовитих супстанци већ и појединих
прашкастих материја (брашна, угља...). Због непознавања опасности
и непримењивања адекватних мера БЗР, од ових последњих настају
честе експлозије.
У просторима у којима постоји опасност од експлозије најпре
се пројектом или посебним елаборатом прецизно анализирају и де-
финишу зоне експлозивне опасности и графички се представљају у
хоризонталној и вертикалној пројекцији. У тим просторима постоје
посебни захтеви и за електричне али и за неелетричне уређаје. Што
се електричних инсталација и уређаја тиче, њихова врста и степен
противексплозивне заштите мора бити адекватна врсти и степену ек-
сплозивне опасности, и није дозвољено произвољно одабирање елек-
тричних уређаја.
Опасности услед присуства експлозивне атмосфере елиминишу
се задовољавањем специфичности намене електричне инсталације, од
пројектовања (у смислу дефинисања зона опасности и правилног из-
бора електричних уређаја који одговарају условима у задатим зонама
опасности), до њихове уградње коју изводи обучено стручно особље,
испитивања, сертификовања, обавезних периодичних прегледа, сер-
виса, поправки и замене елемената уређаја или уређаја у целини.
Радиоактивност
Радиоактивност средине и одређених материјала и опреме је
специфичност која није типизирана и која се појављује само у посеб-
ним условима и наменама, и њихово препознавање и дефинисање у
директној је зависности од услова на месту уградње.
Микроклиматски утицаји
Микроклиматски утицаји су по правилу дуготрајне појаве које се
ретко благовремено коригују, тако да се њихово штетно деловање на-
жалост уочава доста касно, када су последице по људе евидентне и
тешко поправљиве.
Загађење простора штетним агенсима који у дејству са електрич-
ном енергијом могу бити узрочници нежељених појава дешава се у
специфичним условима, који нису сталног карактера него више стицај
несрећних околности, када се због непредвиђених дешавања у радној
средини или процесима стекну услови за иницирање загађења или
опасности од избијања пожара, а у одређеним условима и експлозије.

Запрљаност радне средине

Утицај запрљаности радне средине на нежељено дејство елек-
тричне енергије спречава се предвиђањем опреме која је такве
конструкције да се такво дејство своди на најмању могућу меру, као
и перманентним одржавањем и чишћењем угрожених делова опреме,
односно уклањањем наталожене прашине.
Сви смо свесни чињенице да се до сада веома мало пажње по-
лагало сегменту екологије и стварања чисте и здраве радне средине.
Занемаривање ствари које чак не траже улагање већих материјалних
средстава, надамо се да су ствар прошлости, и да ће процедуре, које
све више постају саставни део свих пословних обавеза, допринети да
ова питања све мање оптерећују и ометају основне задатке и циљеве
инвестиционе изградње.
Остали утицаји
Остали утицаји и дејства која могу произвести опасности и штет-
ности при уградњи и коришћењу инсталација, а нису у директној вези
са електричном струјом су:
–– квалитет материјала,
–– распоред инсталација,
–– функционалност инсталација,
–– корозија,
–– мраз,
–– хитне интервенције,
–– вибрације,
–– бука,
–– обученост.
Квалитет материјала
Лош квалитет материјала у техничкој пракси често је присутан
проблем, поготово у пређашњим временима, када заштита сопственог
производа и контрола произвођачких карактеристика, било домаћих
било страних производа, није спровођена у пракси.
Неквалитетност материјала отклања се доношењем јасних и пре-
цизних процедура у производњи и контроли, као и поштовањем свих
стандарда и норматива за предметну област.
У случајевима када домаћи SRPS стандарди не постоје, морају се
поштовати страни, општепризнати у пракси.

Распоред инсталација
Синхрон план пројектованих инсталација је обавезујући, иако у
пракси нису ретки случајеви да се реализацији пројектне документације
прилази без икаквих претходних усаглашавања, па чак и било каквих
претходних договора, што неминовно доводи до непотребних додат-
них радова који повећавају трошкове и доводе до продужења рока
извођења радова. Инвеститору се чак нуде условљена лоша решења за
превазилажење проблема, чиме се проблем само потискује и заташка-
ва, а потом у процесу експлоатације доводи до нежељених појава, чак
и хаварија, или у најмању руку до лошег функционисања инсталација,
што доводи до ланчаних кварова и сталних улагања у нешто што се
не може на тај начин вратити у пројектовано, али грешком неизведено
планирано техничко решење.
Функционалност инсталација
Лоше пројектоване инсталације углавном не пружају карактери-
стике за које су предвиђене, мада је чест случај да се стање додатно
погорша и одступањем од пројектованих решења због евидентних
потешкоћа у реализацији, па несагледавајући све сегменте долази до
погоршања рада инсталације у експлоатацији. Пуна функционалност
инсталације понекад се не може постићи и због нереалних услова да-
тих пројектанту који се у пракси не остварују, па се цео систем уру-
шава и доводи у питање рентабилност улагања и постизање крајњих
ефеката целокупних инвестиционих улагања.
Корозија
Опасност од корозије доводи до евидентног смањења експлоа-
тационог периода функционисања инсталација, повећава трошкове
текућег и инвестиционог улагања и може изазвати нежељене појаве
до хаваријских ситуација са несагледивим последицама.
У том циљу, неопходно је да се дејство корозије материјала
још у фази пројектовања препозна, дефинише и предвиди његова
неутрализација. Уколико је то неминовно, периодичност обнављања са
провером стања треба да се врши у краћим временским периодима.
Делове подземних челичних цевовода (гасовода, водовода...)
најјефтиније је штитити од корозије активним системом катодне за-
штите, наравно поред примене пасивне заштите (обмотавање изола-
ционим тракама). Ефикасност система катодне заштите изражава се
са спасених 9 кг челика годишње по сваком амперу једносмерне елек-
тричне струје уложеном у катодну заштиту.

Мраз
Замрзавање инсталација или медија у инсталацијама као крајњи
резултат производи хаварију са последицама по непосредну функ-
ционалност инсталација, као и средине у којима се те инсталације
постављају. Адекватност заштите инсталација, поготово у спољним
срединама, мора бити доминантна при пројектовању оваквих
инсталација, као и очување потребних карактеристика током радног
периода експлоатације.
Хитне интервенције
Благовремена интервенција у хитним случајевима не може се из-
вршити уколико се не омогући иста, односно ако нису пројектовани
елементи за брзо отклањање насталих нежељених појава (вентили,
тастери, прекидачи, недвосмислени натписи о сврси поред виталних
елемената безбедности, алармни системи и сл.). Периодичну контро-
лу функционалности таквих елемената неопходно је да изврше струч-
на акредитована предузећа уз издавање одговарајућих протокола о
испитивању, а већина ових случајева је и дефинисана одговарајућим
техничким прописима са прописаним процедурама деловања.
Вибрације
Препознавање услова на месту изградње објеката, инсталирања
техничких система, постројења и инсталација, као и њихових карак-
теристика у погледу вибрација јесте обавеза коју пројектант мора
укључити при избору генералних техничких решења, што ће и касније
у фази експлоатације допринети да све обавезујуће процедуре и по-
ступци у технологији функционисања инсталације буду заступљене,
и самим тим отклоњени штетни утицаји и опасности као производ
дејства вибрација.
Бука
У акутном недостатку простора и потражњи све сложенијих и
захтевнијих објеката са припадајућим системима, постројењима и
инсталацијама, проблем буке постаје све израженији. Често се испољи
тек када је објекат већ завршен и свако накнадно решење постаје
неприменљиво без већих улагања. Тада је готово немогуће изнаћи
адекватно и применљиво решење које одговара позитивној техничкој
регулативи и правилима струке.
Сва накнадна парцијална решења, којима се како-тако задовоље
законски нормативи само су премошћење насталих проблема, који

углавном нису трајније отклоњени и изазивају перманентне сметње у

регуларном функционисању инсталираног субјекта.
Обученост
Иако није директно везана за пројектантско решење, ипак
помоћ пројектанта и те како може бити одлучујућа у ефикаснијем и
рентабилнијем одржавању током експлоатације.
Често се пројектантским решењем намеће производ који по
својим карактеристикама сасвим одговара потребама инвеститора,
али по својој логистичкој подршци није најадекватније решење.
Имајући у виду да сваки увезени страни производ не прати
одговарајућа техничка документација нити одговарајућа стручна сер-
висна служба, те пројектоване и изведене инсталације одржавају, или
њима потпуно нестручно рукују неовлашћена стручна предузећа и
лица која нису правилно едукована нити поседују сертификације о
обуци и оспособљености за ту врсту активности.
Техничке мере при изградњи
Према посебној уредби Републике Србије инвеститор и/или пред-

ставник инвеститора је у обавези да у припреми за извођење радова
изради план превентивних мера безбедности и здравља на раду за сва-
ко градилиште.
Извођач радова је у обавези да пре почетка извођења радова изра-
ди Елаборат о уређењу градилишта, и организује рад на градилишту
у складу са њим.
Извор основних података за израду Елабората морао би да се
нађе у пројектној документацији припремљеној за извођење радова.
Но, као што је већ напоменуто, Прилог о планираним мерама безбед-
ности и здравља на раду, формира се на већ устаљеним принципима
са типизираним клишеима који су крајње уопштени и представљају
само полазни основ за њихову примену у конкретној ситуацији.
Због тога Елаборат и не може имати неку приснију везу са Глав-
ним пројектом, већ може само представљати независно сопствено
размишљање и резон извођача радова. У таквим околностима, због
непрецизности и непостојања правих смерница за извођача радова, он

је слободан да понуди своју варијанту решења и према свом искуству

и нахођењу приступа изради Елабората.
У свему томе може бити и добрих проверених решења, али ће оно
право сигурно изостати, нарочито код специфичних детаља изградње,
које је требало сагледати и спецификовати у главној документацији
према којој ће се изградња спроводити.
По правилу, у тако израђеном Елаборату дат је приказ организације
градилишта са структуром механизације и распоредом потребних
субјеката и материјала, као и кадровског потенцијала.
Оно што се најчешће уочава јесте недостатак јасних и прецизних
процедура и наредби за строго поштовање правила струке.
Организационе и техничке мере заштите огледају се кроз
дефинисање следећих елемената:
–– распореда објеката и извршилачких радних места,
–– распореда складиштења опреме и репроматеријала,
–– распореда и функције кранских и дизаличних уређаја,
–– дозвољеног кретања по градилишту,
–– рашчишћавање шута и отпада,
–– осигурања од урушавања,
–– осигурања од пада са висине,
–– осветљености позиција за рад и кретања кроз градилиште,
–– утицаја вибрација, механичких удара и топлотних дејстава,
–– заштите од дејства атмосферских и технолошких вода,
–– заштите од дејства електричне струје,
–– заштите од атмосферских пражњења и статичког наелектри
сања,
–– заштите од истицања токсичних и експлозивних течности и
гасова,
–– обезбеђења места сечења, резања и заваривања,
–– обезбеђења синхронизације радова,
–– обезбеђења услова за испитивање уграђене инсталације,
–– обезбеђења функције уграђених инсталација у пробном раду,
–– обезбеђења стручног надзора у спровођењу мера БЗР.
Често се заборавља да техничке мере БЗР при изградњи објеката

подразумевају поштовање пројектних решења и стручни надзор у
примени основних начела грађевинске струке. Није редак случај
да проблеми у примени мера безбедности и здравља на раду у току
коришћења објеката и инсталација настају управо због лоше градње
објекта.

Техничке мере при коришћењу инсталација
Све грешке начињене у току пројектовања и изградње, као и

лоша техничка решења, изазваће у периоду коришћења изграђених
инсталација низ опасности и штетности. Познате и правилом струке
признате методе неће моћи да се примене у свим случајевима, тако
да ће експлоатациони циклус бити оптерећен појачаним надзором,
чешћим кваровима, непринципским манипулацијама и додатним
улагањима за корекцију или побољшање постојећег стања.
У процесу коришћења објекта треба настојати да све већ
предвиђене мере заштите буду поштоване и доследно примењене, без
импровизација и премошћавања.
Нарочито је важно спровођење и поштовање мера заштите од
нежељеног дејства електричне струје, чије непоштовање може изаз-
вати бројне опасности и штетности, што не умањује и значај осталих
мера.
При редовној употреби инсталација, неопходно је доследно спро-
водити:
–– редовне периодичне прегледе и контроле,
–– на законској основи и правилу струке установљене сервисе,
ревизије и ремонте,
–– благовремену замену дотрајалих делова инсталација, само
оригиналним деловима и репроматеријалима,
–– обезбеђење сталности пројектованих карактеристика,
–– обезбеђење стручности у руковању и управљању техничким
системима, постројењима и инсталацијама,
–– обезбеђење оригиналних резервних делова,
–– обезбеђење техничке документације за сваки електрични
уређај и опрему,
–– обезбеђење вођења евиденција о контролним испитивањима
и активностима у току експлоатације, а нарочито у токсично,
пожарно и експлозионо ризичним срединама, у складу са про-
писаном регулативом,
–– обезбеђење јасних процедура за време отказа и прекида у раду
коришћених инсталација,
–– обезбеђење перманентне едукације,
–– обезбеђење техничке документације за све промене на
инсталацијама у току експлоатационог циклуса.

Техничке мере при одржавању инсталација
Процес текућег и инвестиционог одржавања подразумева план-

ске активности које се могу организовати у складу са препорукама
испоручиоца, правилима струке и законској регулативи.
У случају изненадних застоја у раду или потпуних отказа функ-
ционалности инсталација најчешће се неопходне мере не примењују
доследно, и у тим ситуацијама неминовно долази до појава са штет-
ним последицама.
У недостатку правих решења или необезбеђивања потребне опре-
ме и средстава, интервенције на инсталацијама спроводе се по прин-
ципу „само сад и никад више“, што у већини случајева доводи до
непредвидљивих појава са последицама.
Финансијски добитак често је доминантан, па се непоштовање
прописаних процедура и поступака завршава губитком.
Основне потешкоће које се могу јавити у примени мера БЗР при
одржавању уграђених инсталација састоје се углавном у следећем:
–– недостатак техничке документације,
–– недостатак стручности,
–– недостатак резервних делова и репроматеријала,
–– недостатак времена због сталности рада инсталације,
–– лоши услови на месту спровођења радова,
–– неизвршавање целокупног обима посла,
–– недовољна контрола процеса рада,
–– неспровођење основних мера заштите.
Закључак
Безбедност и здравље запослених у радним процесима битно за-

виси од функционалности и поузданости инсталација. Брижан и од-
говоран инвеститор ће, без сумње препознати важност и већ у фази
пројектног задатка знати да подстакне пројектанта на примену пра-
вих, ефикасних и оптималних мера БЗР.
Потом ће знати и да са извођачем уговори квалитетну опрему, а са
надзором радова њену правилну уградњу.

Његов интерес је добра функционалност, погонска поузданост,

безбедност по имовину и особље. На овај начин ће и продуктивност
бити већа.
Дакле, примена мера БЗР није и не треба да буде само обавезујућа
већ и више од тога, исплатива, а самим тим и жељена и добро дошла.


Александар Тарановски,
дипломирани инжењер геотехнике
Мере превенције безбедности и здравља

на раду при пројектовању, изради,
коришћењу и одржавању средстава и
опреме за личну заштиту на раду
Увод
Област управљања СЛЗ регулисана je европским директивама:

Директива 89/656/EEC односи се на минималне безбедносне и
здравствене захтеве у употреби опреме за личну заштиту. Ова опрема
мора имати одговарајуће атесте за дизајн и производњу, мора одгова-
рати ризику посла за који се користи, мора бити у складу са условима
на радном месту, ергономским факторима, здравственим стањем рад-
ника и мора бити компатибилна са опремом са којом се истовремено
користи.
Директива 95/63/EC (настала допунама и изменама директиве
89/655/ EC) прописује минималне безбедносне и здравствене захтеве
у погледу употребе радне опреме коју користе радници у радном про-
цесу. Радна опрема мора одговарати врсти посла за коју се користи и
не сме доводити у опасност безбедност и здравље радника.
Директива 90/270/EEC дефинише минималне здравствене и без-
бедносне захтеве у раду са опремом која у свом склопу има монитор.
Обавезна је анализа утицаја ове опреме на вид, физичко стање и мен-
тални стрес радника.

Директива 89/391/EEC дефинише услове за побољшање безбед-

ности и обавезује запослене да се поред сопствене безбедности брину
и о безбедности других лица која учествују у радном процесу.
Директива 98/24/EC дефинише обавезе у циљу заштите на раду
запослених који раде са хемијским агенсима.
Директивa 89/686/EEC: Опрема за личну заштиту (PPE) се од-
носи на личну заштитну опрему која се користи и за професионалну
(на радном месту) и за приватну употребу (код куће, при бављењу
спортом и другим слободним активностима). Припада групи ЕУ ди-
ректива новог приступа које захтевају стављање CE знака. Директи-
ва прописује суштинске захтеве коју PPE опрема мора да задовољи у
току производње и пре пласирања на тржиште, тј. опште захтеве који
се односе на све PPE производе, додатне захтеве за одређене типове
производа и додатне захтеве по питању одређених ризика.
Директива 93/68/EEC, Директива 93/95/EEC и Директива 96/58/
EC представљају измене и допуне PPE директиве – консолидована, тј.
пречишћена верзија (унете све измене и допуне).
Према Директиви 89/686/EEC извршена је хармонизација стандарда:
а) средства/опрема за заштиту органа за дисање
Ø SCS EN 132: Термини са дефиницијама и пиктограми
Ø SCS EN 133: Класификација
Ø SCS EN 134: Номенклатура компонената
Ø SCS EN 135: Листа еквивалентних термина
Ø SCS EN 144-1: Вентили на гасним цилиндрима – Део 1: Везе
навојака за уметнути прикључак
Ø SCS EN 144-2: Вентили на гасним цилиндрима – Део 2: Допун-
ска спојница
Ø SCS EN 149: Филтрирајуће полумаске за заштиту од честица
– Захтеви, методе, обележавање и испитивање
Ø SCS EN 403: Филтрирајући апарати са капуљачом за
самоспасавање из пожара
Ø SCS EN 404: Филтрирајући самоспасилац
Ø SCS EN 405: Филтрирајуће полумаске са вентилом за зашти-
ту од гасова или гасова и честица
Ø SCS EN 1827: Полумаске без удисног вентила и са филтерима
који се скидају за заштиту од гасова, гасова и че-
стица или само честица – Захтеви, испитивање и
обележавање
Ø SCS EN 12083: Филтери са цревом за дисање
Ø SCS EN 12941: Филтрирајући апарат на моторни погон са шле-
мом или капуљачом

Мере превенције безбедности и здравља на раду при пројектовању, изради, коришћењу и ... 129
Ø SCS EN 12942: Филтрирајући апарат са дуваљком са пуном ма-

ском, полумаском или четвртмаском
Ø SCS EN 13274-5: Методе испитивања – Део 5: Климатски услови
Ø SCS EN 13274-6: Методе испитивања – Део 6: Одређивање
садржаја CО2 у ваздуху за дисањe
продирања честица кроз филтер
запушења прашином доломита
Ø SCS EN 14387: Филтери за гас и комбиновани филтери
б) заштитни шлемови
Ø SCS EN 397: Шлемови за безбедност у индустрији
Ø SCS EN 443: Шлемови за ватрогасце
Ø SCS EN 960: Испитна глава која се користи за испитивање за-
штитних шлемова
Ø SCS EN 13087-1: Заштитни шлемови – Методе испитивања – Део
1: Услови и кондиционирање
2: Амортизација ударца
3: Отпорност према пенетрацији
4: Ефективност система задржавања
5: Снага система задржавања
6: Видно поље
7: Отпорност према пламену
8: Електричне особине
в) заштита очију
Ø SCS EN 165: Заштита очију – Речник
Ø SCS EN 166: Заштита очију – Спецификације
Ø SCS EN 169: Заштита очију – Филтери код заваривања и
одговарајућих поступака – Захтеви за трансми-
тансу и препоруке за употребу
Ø SCS EN 175: Заштита очију – Опрема за заштиту лица и очију
приликом заваривања и сличних процеса

Ø SCS EN 207: Заштита очију – Филтери и штитници за очи од

ласерског зрачења
Ø SCS EN 379: Заштита очију – Аутоматски филтери код
заваривања
Ø SCS EN 1731: Мрежасти штитници за лице и очи за
индустријску и ваниндустријску употребу од
механичких и/или топлотних повреда
Ø SCS EN 1836: Заштита очију – Наочаре за сунце и филтери за
сунчев блесак за општу употребу
г) заштита слуха
Ø SCS EN 352-1: Заштита слуха – Општи захтеви – Део 1: Штит-
ници за уши
Ø SCS EN 352-4: Заштита слуха – Захтеви за безбедност и
испитивање – Део 4: Амплитудно осетљиви
штитници за уши
Ø SCS EN 352-5: Заштита слуха – Захтеви за безбедност и
испитивање – Део 5: Штитници за уши за
редукцију буке
Ø SCS EN 458: Заштита слуха – Препоруке за избор, коришћење
и одржавање – Смернице
Управљање СЛЗ у Републици Србији је регулисано Законом о без-
бедности и здрављу на раду и Правилником о превентивним мерама
за безбедан и здрав рад при коришћењу средстава и опреме за личну
заштиту на раду. Овај правилник дефинише минималне обавезе које
послодавац мора да испуни у обезбеђивању примене превентивних
мера при коришћењу средстава и опреме за личну заштиту на раду.
Област стављања на тржиште средстава и опреме за личну зашти-
ту на раду као и здравствени и сигурносни захтеви нису регулисани
нашим законодавством посебним правилником, за разлику од сусед-
них земаља (пример Хрватске, где постоји законска регулатива која
регулише ову област). Ови прописи су веома значајни јер регулишу
захтеве квалитета, категоришу средства и опрему за личну заштиту
на раду у односу на природу и ниво ризика, дефинишу начин про-
мета, захтеве квалитета, ознаке и поступак за оцену усклађености и
слично.
Анализирајући захтеве из ЕУ директива, нашег законодавства
и законодавства из окружења, у овом раду дајемо основна начела
управљања средствима и опремом за личну заштиту на раду као и

техничке мере при пројектовању, изради, коришћењу и одржавању

средстава и опреме за личну заштиту.
Средства и опрема за личну заштиту

на раду – место и улога у принципима и
стратегији контроле ризика
Принципи контроле ризика

Идентификовање ризика је процес идентификовања потенцијалних
извора штетних активности или потенцијално штетне енергије. Те
опасности не морају обавезно да значе и изазивање опасних појава.
Ризици који прате опасности могу се адекватно контролисати неким
од постојећих механизама за контролу ризика.
Стога је током процене ризика важно одредити и идентифи-
ковати постојеће мере контроле ризика пре него што се покуша
идентификовање последица и вероватноће везане за одређену опас-
ност. Када се то обави, и последице и вероватноћа искомбинују,
добија се мера ризика која може да се упореди са критеријумима који
одређују да ли је ризик прихватљив или не.
Ако се сматра да је ризик прихватљив, онда неће бити захтеване
никакве додатне активности, осим сталног праћења и провере да би се
осигурало да ризик остане на прихватљивом нивоу.
Уколико анализа и процена ризика покажу да је ниво ризика
неприхватљиво висок, онда се морају предузети неке активности.
Сврха постојања контроле ризика јесте да се промене последи-
це и/или вероватноћа истих на такав начин да се ниво ризика сведе
на прихватљив или ниво који се може толерисати. У овом делу се
разматрају стратегије које могу да се користе за контролу ризика.
Стратегије контроле ризика

Сматра се да постоји хијерархија у опцијама контроле ризика.
Називајуући ово хијерархијом, назначава се да постоји један број
опција за контролу ризика, али да су неке боље или пожељније од
других. Хијерархија контроле изгледа овако:

Свака прихваћена мера контроле мора да задовољи следеће

критеријуме:
–– адекватна контрола излагања ризицима,
–– нестварање нових опасности и
–– омогућавање радницима да обављају своје активности без не-
лагодности и ометања.
Најбољи начин контроле опасности на радном месту јесте да се
оне елиминишу.
Стратегија замене захтева замену нечега што је више опасно не-
чим што је мање опасно.
Типови инжењеринг-контрола варирају, а примери за то су:
–– вентилациони системи,
–– одвајање радника и опасности,
–– изолација.
У основи, ова врста контрола је она која мења или утиче на начин
на који радник и опасност могу да дођу у контакт. Стога ова врста
контроле ставља зид између радника и опасности. Радник не може да
дође у контакт са извором енергије који представља опасност.
Четврти тип контрола у хијерархији јесу контроле административ-
ног типа. Административне контроле се односе на оне начине којима
се ризици контролишу процедурама или правилима и прописима.
Последња стратегија контроле ризика је коришћење опреме или
средства личне заштите/средства (СЛЗ). Ово је начин контроле ризи-

ка избором одређеног типа опреме који ће створити препреку између

опасности и радника. На пример, сврха чврстог шлема је да напра-
ви препреку између објекта који пада и радникове главе, као спољни
шлем. Стога СЛЗ не мења ни на који нечин природу опасности које
постоје на радном месту.
СЛЗ може да буде веома ефикасно средство контроле ризика,
ако су идентификовање опасности и процена и анализа ризика већ
извршени на јасан начин. СЛЗ ће бити ефикасан само уколико се
природа ризика јасно разуме и одреди се одговарајући тип СЛЗ. Ово
не мора увек да буде лако; нпр. руковање растварачима подразумева
коришћење заштитних рукавица. Ипак, различити растварачи реагују
са материјама на различите начине, те пар рукавица који може да вас
заштити веома ефикасно од једног растварача, пружа врло лошу за-
штиту од неког другог.
Да би средства личне заштите била континуално ефикасна у кон-
троли опасности, од суштинске је важности да се одржавају у складу
са упутствима произвођача или, у ситуацијама где одржавање није
могуће, да се замени новим. У многим ситуацијама ово може да зах-
тева обиман посао праћења квалитета и перформанси СЛЗ.
Да би СЛЗ био ефикасан, потребна је сарадња особе која мора
да је носи. Стога се води рачуна да ако је СЛЗ изабран као опција
контроле опасности, да особа која мора да је носи буде обучена на
одговарајући начин.
Ова обука би требало да укључи и:
–– разумевање природе опасности и степена ризика,
–– разлоге из којих се тражи употреба СЛЗ,
–– како да се опрема користи на одговарајући начин,
–– одржавање опреме,
–– разумевање и препознавање случајева када опрема мора да се
замени.
Коришћење СЛЗ је најмање пожељна опција контроле опасности.
Као што је раније напоменуто, СЛЗ ствара препреку за опасност и
стога је последња линија одбране од опасности.
Избор опција контроле ризика

Тип контроле који ће се користити у неком сплету околности
зависиће од природе опасности и радног места и расположивости
и адекватности различитих типова контроле; нпр. прекомпоновање

радног места да би се уклонила опасност може да постоји, а у некој

другој ситуацији било би могуће само обезбедити СЛЗ. Код вршења
процене ризика, мора се увек разматрати целокупна хијерархија кон-
троле ризика које је на располагању.
У многим ситуацијама, СЛЗ се бира као опција контроле ризи-
ка јер је најједноставнији и најпогоднији за коришћење. На пример,
може бити само ствар да се оде у складиште и да се задужи респи-
ратор, пар рукавица итд. СЛЗ се често показује као добра мера при-
времене контроле ризика, тј. може да се уведе брзо, и на кратке стазе
биће веома ефикасна.
Чак и ако се СЛЗ бира на кратке стазе, разумљива процена ризика
ће размотрити и друге потенцијалне контроле ризика да би одлучила
да ли би било боље увести други облик контроле ризика убудуће. На
пример, у радном простору где постоје испарења, набавка респира-
тора могла би бити одговарајућа краткорочна мера контроле ризика.
Као дугорочна мера је техничко решење, пројектовање и извођење
вентилације, да би се обезбедило да се испарења извуку са тог места и
да се елиминише потреба за коришћењем респиратора.
СЛЗ може такође да изгледа и као јефтина опција. Ово не мора оба-
везно и да важи! Коришћење СЛЗ за контролисање ризика изискиваће
сталну набавку заштитне опреме и то понекад може бити већи издатак
на те артикле, а тиме се увођење већих промена у радно место може
показати као ефикасније средство контроле ризика.
Концепција/основни принципи
менаџмента
Концепција управљања СЛЗ на компанијском нивоу подразумева

активности које су усмерене на:
–– стварање компанијске стратегије,
–– развој знања, културе и свесности.
Основне поставке везане за управљање СЛЗ на нивоу неке

компаније постављају се још у фази процене ризика. У овој фази се
за све активности и за сва радна места – радне просторе, дефинише
врста СЛЗ као одговор на препознату опасност и процењен ниво ри-
зика као изабрани тип контроле – превентивне мере. На овај начин се
одређени ризици контролишу тј. прави се баријера између запосленог

и ризика као последица опасности и штетности која егзистира у том

простору. Контрола ризика средствима личне заштите само је један
од начина контроле ризика у спречавању могућих повреда. Врста и
класа СЛЗ бира се у односу на природу опасности, добијен ниво ри-
зика и предвидљиве услове употребе. Имајући у виду ове чињенице
можемо закључити да су прилози 1, 2 и 3 Правилника о превентивним
мерама за безбедан и здрав рад при коришћењу средстава и опреме
за личну заштиту на раду само помоћне листе или чек-листе које ће
процењивачима ризика помоћи да ако се одлуче за овај начин кон-
троле ризика у хијерархији контроле, на адекватан начин дефинишу
обим и врсту СЛЗ. Дакле проценом ризика дефинишу се врста, квали-
тет – класа и интервал замене СЛЗ за свако радно место. Ови подаци
представљају основу за планирање количина, динамике набавке као и
буџетирање средстава за СЛЗ на годишњем нивоу.
Поред акта о процени ризика, у коме се дефинишу основни
елементи везани за област управљања СЛЗ, потребно је израдити
још нека документа која олакшавају имплементацију и управљање
СЛЗ. То су:
–– дефинисање компанијске стратегије: компанијска стратегија у
овој области дефинише се кроз БЗР политику и годишњи БЗР
план;
–– дефинисање компанијских правила безбедности и здравља на
раду – једно правило је обавеза употребе СЛЗ;
–– дефинисање процедуре набавке СЛЗ са потребном документа
цијом која прати процес набавке;
–– дефинисање процедуре казни за кршење БЗР правила;
–– дефинисање упутства за коришћење СЛЗ са зонирањем про-
изводног комплекса по технолошким линијама у зависности
од резултата процене ризика – дефинисање места и врсте упо-
требе СЛЗ;
–– дефинисање посебног анекса уговора о раду (Safety Anex) –
садржи обавезе и задужења; обавезно је потписивање писмене
изјаве сваког запосленог о прихватању овог документа.
Годишњи план БЗР (Safety Plan), који је основа за планирање
пројеката, активности, средстава на годишњем нивоу, треба јасно да
садржи и ставке које дефинишу управљање сегментом СЛЗ у оквиру
БЗР менаџмента. Важно је да руководство има увид у све ставке овог
програма и да донесе одлуку, подржи и одобри средства за ове актив-
ности. Следеће ставке уносе се у део плана који третира проблемати-
ку СЛЗ:

–– врсте потребних средстава и захтевани квалитет,

–– количина по врстама СЛЗ, радним местима и укупно,
–– динамика набавке по кварталима са потребним финансијским
средствима,
–– кампање на развоју свесности – постери, постављање табли
са ознакама обавеза, брошуре, развој и постављање упутста-
ва, табли са зонама обавеза ношења СЛЗ и слично – потребна
средства по свакој активности и динамика,
–– кампање на развоју знања – обуке за употребу, одржавање,
преглед, складиштење, начин замене, ограничења у употре-
би , значај, обавезе и задужења, упознавање са упутствима за
ношење СЛЗ или зонама, процедуром набавке и процедуром
казни за кршење БЗР правила – потребна средства са динами-
ком.
Контрола и извештавање су активности на основу којих се
сакупљају in situ подаци, обрађују и о томе извештава руководство.
На овај начин се објективно сагледава степен имплементације, јасно
дефинишу области у којима постоје проблеми и сл. Контролне листе
(чек-листе опсервације посла) као и писмени записи о казнама, подаци
су који се статистички обрађују и на основу добијених података доно-
се се релевантни закључци. Овакве анализе се презентују руководству
и запосленима преко месечних и годишњих извештаја, брошура за за-
послене или путем електронске поште, месечних билтена, локалне
ТВ и слично – дистрибуција на свим нивоима. Ове активности имају
изузетан значај на развој културе и свесности у овој области, као и на
лакшем фокусирању и дефинисању проблема у имплементацији про-
цеса управљања СЛЗ.
Такође, треба имати архивиране записе о извршеној обуци за упо-
требу, одржавање, преглед и складиштење СЛЗ за сваког запосленог,
као и запис о издатим СЛЗ са датумом издавања, датумом следеће за-
мене и потписом запосленог о личном преузимању СЛЗ.

Превентивне мере
Фаза пројектовања, израде и стављање у промет

У фази пројектовања, производње и стављања у промет СЛЗ морају
се поштовати следећа начела и обезбедити спровођење следећих пре-
вентивних мера:
–– СЛЗ се могу ставити на тржиште или почети са коришћењем
уколико осигуравају сигурност и здравље корисника и не ути-
чу на сигурност, заштиту живота и здравља људи, животиња и
биљака, заштиту животне средине и заштиту имовине;
–– СЛЗ средства морају бити у складу са техничким стандарди-
ма, прописима и нормативима земље у којој се производе или
стављају на тржиште. У земљама ЕУ треба да буду усклађена
са стандардима ЕУ;
–– усклађеност производа – СЛЗ у земљама ЕУ. Пре стављања на
тржиште произвођач или његов овлашћени представник мора
израдити одговарајућу техничку документацију, која ће на зах-
тев бити достављена надлежним телима.
СЛЗ при стављању у промет – на тржиште морају имати ознаке
усклађености или означена одговарајућим упозорењем постављеним
на видном месту које указује на неусклађеност са захтевима – технич-
ким стандардима, прописима и нормативима земље у којој се произ-
воде или стављају на тржиште. У земљама ЕУ усклађена са стандар-
дима ЕУ – CE ознака усклађености мора да се састоји од иницијала
„CE“ која има следећи облик:
Ако је CE ознака смањена или повећана морају се поштовати

пропорције које су дате на горњем цртежу. Различите саставнице CE
ознаке морају имати битно исту вертикалну димензију, која не сме
бити мања од 5 мм. Од ове минималне димензије се може одступити

у случају СЛЗ малих димензија. Ознаку усклађености је потребно по-

ставити на сваки комад произведене СЛЗ на начин да је на видном ме-
сту, читљива и постојана све време коришћења које је предвиђено за
та СЛЗ. Уколико то због специфичности производа није могуће, мора
се ознака поставити на амбалажу.
Када се на СЛЗ односе и захтеви других прописа, у том случају
морају подаци о примењеним прописима бити наведени у документи-
ма, ознакама и упутама, које прописи захтевају и приложени уз таква
СЛЗ.
СЛЗ мора пружати одговарајућу заштиту од свих ризика који се
сусрећу за дати тип – класу СЛЗ и врсту опасности и штетности, као
и нивоа ризика за који је СЛЗ намењен.
–– Осигурање здравственог и сигурносног начела – начело
обликовања – пројектовања. Ергономски захтеви и захтеви у
односу на ниво ризика и класу заштите.
–– Ергономија – СЛЗ мора бити обликовано и произведено тако да
у предвидљивим условима употребе за која су намењена корис-
ник може нормално обављати ризичну активност, уживајући
одговарајућу заштиту највећег могућег нивоа.
–– Највећи могућ ниво заштите. Оптимални ниво заштите који
се мора узети у обзир код обликовања јесте онај изнад којег
би ограничења због ношења СЛЗ спречавала жељени учинак у
употреби за време излагања ризику или нормалног обављања
активности.
–– Класе заштите примерене различитим нивоима ризика. Кад
су различити предвидљиви услови употребе такви да се може
разликовати неколико нивоа истог ризика, примерене класе за-
штите морају се узети у обзир у обликовању личне заштитне
опреме.
–– Осигурање здравственог и сигурносног начела – начело
нешкодљивости СЛЗ.
–– Изостанак ризика и других неугодних чинилаца. СЛЗ мора бити
обликована и произведена тако да искључује ризике и друге
неугодне чиниоце у предвидљивим условима употребе.
–– Погодни материјали од којих су састављени. СЛЗ и делови
као и материјали од којих је израђена, укључујући и продукте
њене разградње, не смеју неповољно утицати на хигијену или
здравље корисника. Задовољавајуће површинско стање свих
делова личне заштитне опреме у додиру са корисником. Сва-
ки део личне заштитне опреме у додиру или у потенцијалном
додиру са корисником, кад се таква опрема носи, не сме бити

храпав, имати оштре рубове, избочине или слично што би мог-

ло узроковати претерано надраживање или озледу.
–– Максимална допуштена сметња за корисника. Било која
сметња настала ради личне заштитне опреме у покретима који
треба да се направе, положајима који треба да се заузму и чул-
них опажања, мора се свести на минимум. Лична заштитна
опрема такође не сме узроковати покрете који угрожавају ко-
рисника или друге особе.
–– Осигурање здравственог и сигурносног начела – начело удоб-
ности и потпуне делотворности, постизања потпуне за-
штите
–– Прилагођавање личне заштитне опреме корисниковој
морфологији. СЛЗ мора бити обликована и произведена тако
да олакшава исправно стављање на корисника и да оста-
не на месту у предвидљивом периоду употребе, имајући
на уму околне чиниоце, покрете који треба да се направе и
положаје који треба да се заузму. У ту сврху мора постојати
могућност оптималног прилагођавања личне заштитне опреме
корисниковој морфологији свим прикладним средствима, као
што су одговарајући систем прилагођавања и причвршћивања
или опремљен одговарајућим распоном величина.
–– Лакоћа и чврстоћа обликовања. СЛЗ мора бити што лаганија,
а да то не штети чврстоћи и ефективности обликовања. Осим
одређених додатних захтева које мора задовољавати како би
осигурала прикладну заштиту од ризика. СЛЗ мора бити спо-
собна да издржи утицај околних појава у предвидљивим усло-
вима употребе.
–– Компатибилност различитих класа или типова личне за-
штитне опреме намењене за истовремену употребу. Ако исти
произвођач продаје неколико узорака различитих класа или ти-
пова, како би осигурао истовремену заштиту суседних делова
тела од мешовитих ризика, они морају бити усклађени.
Начело достављања информација од произвођача налаже да, осим
имена и адресе произвођача и/или његовог овлашћеног представни-
ка с пословним седиштем, упутства које произвођач мора састави-
ти и доставити кад се СЛЗ ставља на тржиште, морају садржати све
одговарајуће информације о:
–– складиштењу, употреби, чишћењу, одржавању, сервисирању
и дезинфекцији. Производи за чишћење, одржавање и
дезинфекцију које произвођачи препоручују не смеју имати

неповољан учинак на СЛЗ или на кориснике кад се примењују у

складу с одговарајућим упутствима;
–– резултату техничких тестова – испитивања за проверу нивоа или
класа заштите коју осигурава дотична лична заштитна опрема;
–– прикладном прибору за СЛЗ и својствима одговарајућих ре-
зервних делова;
–– класама заштите које су примерене различитим нивоима ризи-
ка и одговарајућим ограничењима употребе;
–– крајњем року употребе или неке од компонената СЛЗ;
–– врсти амбалаже погодној за транспорт;
–– значењу било каквих ознака;
–– где је прикладно, упућивање на директиве које су примењене;
–– имену, адреси и регистарском броју акредитационог тела које
учествује у фази пројектовања СЛЗ;
–– упутства морају бити прецизна и разумљива и морају бити на
српском језику тј. језику који запослени разуме.
Пре стављања СЛЗ на тржиште, произвођач или његов овлашћени
представник мора израдити одговарајућу техничку документацију.
Техничка документација произвођача састоји се од:
–– детаљних нацрта за СЛЗ по потреби праћених прорачунима и
резултатима прототипских тестова у оној мери у којој је по-
требно за проверу усклађености са основним захтевима;
–– исцрпног пописа основних сигурносних захтева и усклађених
норми или других техничких спецификација које су узете у
обзир у обликовању узорка;
–– описа уређаја за преглед и тестирање који се употребљава
у погону произвођача, погону за проверу усклађености
производње СЛЗ с усклађеним нормама или другим технич-
ким спецификацијама за одржавање нивоа квалитета;
–– подаци наведени у делу информација које доставља
произвођач.
Фаза набавке, коришћења и одржавања

У фази набавке, коришћења и одржавања СЛЗ, морају се поштовати
следећа начела и обезбедити спровођење следећих превентивних мера:
–– Основно начело у обезбеђивању превентивних мера при
коришћењу средстава и опреме личне заштите на раду јесте да
је то обавеза послодавца.

–– Послодавац је дужан да при давању на коришћење средста-

ва и опреме личне заштите на раду запосленом, поштује на-
чело према коме су средство и опрема личне заштите на раду
намењени за његово лично коришћење. Када околности нала-
жу да постоји могућност колективног коришћења мора се во-
дити рачуна о поштовању принципа неугрожавања здравља и
хигијене запослених.
–– Средстава и опреме личне заштите на раду морају да буду:
–– израђена у складу са прописима о безбедности производа,
–– одговарају постојећим условима на радном месту и у радној
околини,
–– да су наменски израђени да отклањају или смањују ризике
на радном месту и да не смеју да повећавају или производе
нове ризике по сигурност и здравље запослених,
–– да одговарају специфичним ергономским условима на рад-
ном месту и здравственом стању запослених,
–– да су тако израђени да их запослени могу правилно и на
једноставан начин користити и после подешавања, поправ-
ке, дораде и слично.
–– Потпуно поштовање процедуре набавке. На основу годишњег
плана расподеле СЛЗ и годишњег плана набавке који је састав-
ни део годишњег плана безбедности покреће се поступак на-
бавке. Шаље се захтев набавној служби у којем се наводи: тачан
назив средстава и опреме за личну заштиту на раду, предвиђену
намену средстава, назив радне јединице и радних места за које
се набавља, тражене карактеристике СЛЗ (перформансе, по-
требан ниво заштите, услови експлоатације – предвидљиви
услови употребе, захтеви за одржавање и трајност у услови-
ма пуне експлоатације), технички стандарди и норме (ЕУ и
домаћи стандарди, атести и сл.) које СЛЗ треба да поседују. На-
бавка се врши тако што се на основу наведених критеријума,
преко одређеног упитника вреднују испоручиоци опреме и на
основу тога бирају најповољнији. Поред критеријума везаних
за квалитет – безбедност и здравље који су већ споменути,
вреднују се и критеријуми који дефинишу рокове испоруке,
цену СЛЗ, могућност рекламације, сервисирања, достављања
валидне документације уз робу и сл. Ове листе се континуи-
рано ажурирају новим подацима, новим добављачима. Понуде
се шаљу добављачима са врха листе, тј. онима који су оцењени
најбоље (траже се понуде од најмање три добављача).

–– Процена ризика. Послодавац је дужан да дефинише СЛЗ

на основу резултата процене ризика од настанка повреда и
оштећења здравља запослених. На основу препознатих опас-
ности и штетности и дефинисаних мера контроле ризика тамо
где су као превентивна мера дефинисане поред осталих мера и
мере коришћења СЛЗ. Послодавац је дужан да сачини преглед
опасности и штетности за који захтевају коришћење средстава
или опреме за личну заштиту на раду – прилог 1, дефинише
врсту СЛЗ – прилог 2, и дефинише послове на којима се захте-
ва њихово коришћење – прилог 3 Правилника о превентивним
мерама за безбедан и здрав рад при коришћењу средстава и
опреме за личну заштиту на раду. Процена се допуњује и мења
увек кад дође до промена било ког елемента које обухвата про-
цена ризика у делу мера који се односе на СЛЗ.
–– Критеријуми који се морају поштовати код дефинисања и при
избору СЛЗ у процесу процене ризика:
–– ризици који не могу да се отклоне или смање другим мера-
ма контроле ризика,
–– особине које морају поседовати СЛЗ да би ефикасно
смањили или отклонили ризике на радном месту и радној
околини / класа заштите,
–– врста и учесталост излагања опасности и штетности,
–– ниво ризика,
–– карактеристике радног места,
–– ефикасност заштите радника у односу на услове у којима
мора да се користи.
–– Обука. Запослени морају да буду упознати са опремом и сред-
ствима личне заштите коју ће користити на свом радном месту.
Минимални садржај обуке је:
–– разумевање природе опасности и степена ризика,
–– разлога из којих се тражи употреба СЛЗ,
–– како да се опрема користи на одговарајући начин,
–– одржавање опреме.
–– разумевање и препознавање случајева када опрема мора да
се замени.
Сва упутства за коришћење и одржавање опреме као и остала
документација за обуку мора бити на језику који запослени разуме.
Обука мора да садржи теоретски и практични део са демонстрацијом
коришћења. Мора да постоји запис о извршеној обуци са доказом о
присуству запосленог.

Пре издавања раднику на коришћења СЛЗ послодавац је дужан да

установи да је опрема исправна и одговара свим траженим захтевима
из области безбедности и здравља на раду и да изда само исправну
опрему или средства за личну заштиту на раду.
У процесу издавања СЛЗ мора се водити рачуна:
–– да опремом и средствима личне заштите буду задужени само
запослени који су прошли обуку за сву опрему и средства лич-
не заштите коју ће користити на радном месту;
–– да опрема и средства личне заштите буду издати радницима по
врсти и типу, класи – према резултатима процене ризика;
–– да се поштује рок замене који је дефинисан актом о процени
ризика;
–– да се сва оштећена опрема и средства личне заштите одмах
расходују и задуже нова – исправна;
–– да се воде записи о датумима и врсти, типу, класи задужене
опреме са доказима о личном задужењу за сваког запосленог.
Приликом одржавања СЛЗ потребно је да послодавац обезбеди
прописно чување, потребне материјале за одржавање које је својим
упутством прописао произвођач и услове за одржавање хигијенског
стања опреме и средстава за личну заштиту на раду.
Приликом коришћења СЛЗ потребно је да:
–– се исправност опреме редовно контролише. Морају да постоје
записи о периодичним прегледима. Периодика прегледа де-
финише се у зависности од врсте опреме и интензитета
коришћења. Сва оштећена опрема замењује се одмах након
прегледа и дефинисања оштећења и неисправности. Преглед
је обавеза запослених који користе опрему и средства личне
заштите на раду. Контрола овог процеса поверава се надлеж-
ном руководиоцу – супервизору;
–– се обезбеди редовно чишћење и одржавање;
–– се обезбеди прописно складиштење и чување опреме када је
запослени не користе;
–– сва опрема која захтева периодичне – екстерне прегле-
де, испитивања и атестирања мора се подвргнути овим
атестирањима за време свог корисног века трајања, у складу
са упутствима произвођача и законским прописима у тој об-
ласти (пример: СЛЗ за заштиту целог тела или његовог дела
од утицаја електричне струје, опрема за заштиту од пада
и сл.). Интервали и датуми прегледа дефинишу се у склопу
годишњег плана прегледа. О резултатима ових прегледа води

се посебна евиденција (Евиденција о извршеним прегледима

и испитивањима средстава и опреме за личну заштиту на раду
– обр. бр. 10).
Када запослени морају да користе више врста СЛЗ због више
опасности и штетности којима су изложени, послодавац је дужан да
обезбеди да та средства и опрема буду међусобно прилагодљиви и
пружају ефикасну заштиту запосленом.
Коришћења средстава и /или опреме за личну заштиту на раду не
сме да проузрокује финансијске обавезе за запослене.
A. British Safety Council guide to Personal Protective Equipment, British

Safety Councile – March 2008 A 50803.
A. British Safety Council guide to Personal Protective Equipment to
Providing Personal Potection, British Safety Councile – April 2006
REF A 50604.
Bird, E. F., Germain L. G., Clark M. D., ,,Practical Loss Control Leadership“
Third Edition, Det Norske Veritas(U.S.A.) Gorgia 2003. Designing
an Effective PPE Program – Sample Personal Protective Equipment
Policy And Program Sample.
Јелић, М, Радојевић, С, Шукало, М, Делић, М, Јанковић, Љ: Прак-
тични водич за избор, набавку и употребу средстава и опреме за
личну заштиту на раду, Техпро Београд 2009.
Ковачевић, Д, Шукало, М: Средства и опрема личне заштите у тех-
ничком законодавству, Техпро Београд 2009.
Personal Protective Equipment (PPE), WSIB Ontario 2003.
Canadian Centra for Occupational Health & Safety 2008.

Јасмина Тубић,
дипломирани инжењер технологије
Превентивне мере при прозводњи,

паковању, транспорту, складиштењу,
коришћењу и уништавању штетних и
опасних материја
Увод
Животна средина је под утицајем енергије разорне моћи, вео-

ма развијене и агресивне или застареле и прљаве технологије, које
осетно нарушавају равнотежу природе и угрожавају живот људи.
Многобројне сировине, полупроизводи и финални хемијски произ-
води носе одређен ризик у производњи, паковању, лагеровању, транс-
порту и истовару, што представља све већу опасност и може да до-
веде до несагледивих и дугорочних последица по људе и животну
средину.
Проблеми употребе у производним процесима, транспорта и
лоцирања опасних материја постају све значајнији, нарочито у пе-
риоду транзиције у привреди, где велики број производних фирми
престаје са својим дугогодишњим начином рада и прозводње и пре-
лази на нове системе рада или чак потпуно престаје са радом. Нажа-
лост, неретко у таквим системима остају „заборављене“ и недовољно
обезбеђене опасне сировине и материје које се више не користе или
којима је прошао рок употребе. Велико је питање како даље поступа-
ти са таквим отпадом, како га безбедно лагеровати, на који начин и где
извршити његово уклањање.

Један од основних проблема у комплексним системима јесте про-

блем анализе и зналачко управљање ризиком који настаје употребом
опасних и штетних материја у производњи, паковању, транспорту,
одлагању.
Закон о безбедности и здрављу на раду у свом члану 7 став 4
наводи да се применом одговарајућих превентивних мера: технич-
ких, ергономских, здравствених, образовних, социјалних, организа-
ционих и других, могу у поступку производње, паковања, превоза,
складиштења, употребе и уништавања опасних материја, значајно
елиминисати или свести у границе прихватљивих ризика могућности
повређивања или оштећења здравља запослених.
Закон о заштити животне средине. Остваривање права чове-
ка на живот и развој у здравој животној средини, која подразумева и
здраву радну средину ставља у сам врх људских права, а уједно и оба-
везу читавог човечанстава да своје радне и животне активности воде
средствима, поступцима и начинима којима ће се омогућити хумано,
здраво и безбедно окружење не само сада, већ и за будућност.
Како су радне активности саставни део животних активности, тако
и управљање ризицима и превентивне мере у циљу отклањања или
смањења од опасности које се могу јавити у процесима производње,
паковања, превоза, складиштења, употребе и уништавања опасних
материја, чине саставни део очувања животне околине, па ће у на-
редном делу овог поглавља поред превентивних мера које предвиђа
Закон о безбедности и здрављу на раду великим делом пажња бити
посвећена управо и законима који се односе на заштиту животне сре-
дине.
Да бисмо могли даље разматрати проблематику у овој области не-
опходно је да се упознамо са најчешће коришћеном терминологијом
и изразима:
–– oпасним материјама називају се материје које могу да изазову
материјалну штету, повређивање људи или да угрозе животну
средину.
Oпасне материје се разврставају у следеће класе:
–– експлозивне,
–– оксидирајуће,
–– отровне,
–– гадне,
–– заразне,
–– корозивне,
–– канцерогене,
–– радиоактивне,

Превентивне мере при прозводњи, паковању, транспорту, складиштењу, коришћењу и ... 147
–– остале материје које су опасне по живот и здравље људи.

–– ризик јесте одређени ниво вероватноће да нека активност, ди-
ректно или индиректно, изазове опасност по живот и здравље
људи, угрози животну средину;
–– удес (акцидент) јесте изненадни и неконтролисани догађај
или низ догађаја, који настаје неконтролисаним ослобађањем,
изливањем или расипањем опасних материја при производњи,
промету, употреби, превозу, преради, складиштењу, одлагању
или дуготрајном неадекватном чувању;
–– загађивач јесте правно или физичко лице које својом
активношћу или неактивношћу загађује животну средину;
–– загађујуће материје јесу материје чије испуштање у животну
средину утиче или може утицати на њен природни састав, осо-
бине и интегритет;
–– загађивање животне средине јесте уношење загађујућих
материја или енергије у животну средину, изазвано људском
делатношћу или природним процесима које има или може има-
ти штетне последице на квалитет животне средине и здравље
људи;
–– животна средина јесте скуп природних и створених вредно-
сти чији комплексни међусобни односи чине окружење, одно-
сно простор и услове за живот;
–– квалитет животне средине јесте стање животне средине које
се исказује физичким, хемијским, биолошким, естетским и
другим индикаторима;
–– емисија јесте непосредно или посредно испуштање загађујућих
материја или енергије из индивидуалних и/или дифузних из-
вора у животну средину и њене медијуме;
–– гранична вредност емисије јесте маса изражена у облику
одређених специфичних параметара, концентрације и/или
нивоа појединачне емисије коју није дозвољено прећи у току
једног или више временских периода, у складу са посебним
прописом којим се утврђују граничне вредности;
–– имисија јесте концентрација загађујућих материја и ниво
енергије у животној средини којом се изражава квалитет жи-
вотне средине у одређеном времену и простору;
–– катастар загађивача јесте регистар систематизованих инфор
мација и података о загађивачима медијума животне средине
са подацима о њиховој локацији, производним процесима,
карактеристикама, материјалним билансима на улазима и из-
лазима сировина, полупроизвода и производа, постројењима

за пречишћавање, токовима отпада и загађујућих материја и

месту њиховог испуштања, третмана и одлагања;
–– активност која утиче на животну средину јесте сваки захват
(стални или привремени) којим се мењају и/или могу про-
менити стања и услови у животној средини, а односи се на:
коришћење ресурса и природних добара; процесе производње
и промета; дистрибуцију и употребу материјала; испуштање
(емисију) загађујућих материја у воду, ваздух или земљиште;
управљање отпадом и отпадним водама, хемикалијама и штет-
ним материјама; буку и вибрације; јонизујуће и нејонизујуће
зрачење; удесе;
–– постројење јесте стационарна техничка јединица у којој се из-
води једна или више активности које су утврђене посебним
прописом и за чији се рад издаје дозвола, као и свака друга ак-
тивност код које постоји техничка повезаност са активностима
које се изводе на том месту и која може произвести емисије и
загађења животне средине;
–– отпад јесте свака супстанца или предмет који власник
одстрањује, намерава или мора да одстрани, а који је сврстан у
категорије отпада утврђене посебним прописом;
–– опасан отпад јесте отпад који по свом пореклу, саставу или
концентрацији опасних материја може проузроковати опас-
ност по животну средину и здравље људи и има најмање једну
од опасних карактеристика утврђених посебним прописима;
–– управљање отпадом јесте спровођење прописаних мера
за поступање са отпадом у оквиру сакупљања, транспор-
та, складиштења, третмана, и одлагања отпада, укључујући
и надзор над тим активностима и бригу о постројењима за
управљање отпадом после затварања;
–– третман отпада обухвата физичке, термичке, хемијске или
биолошке процесе укључујући и разврставање отпада, који
мењају карактеристике отпада са циљем смањења запремине
или опасних карактеристика, олакшања руковања са отпадом
или подстицања рециклаже и укључује поновно искоришћење
и рециклажу отпада;
–– стратешка процена утицаја одређених планова и програма на
животну средину подразумева припрему извештаја о стању жи-
вотне средине, спровођење поступка консултација, уважавање
извештаја и резултата консултација у поступку одлучивања и
доношења или усвајања одређених планова и програма, као и
пружање информација и података о донетој одлуци;

–– процена утицаја пројеката на животну средину јесте пре-

вентивна мера заштите животне средине заснована на изра-
ди студија и спровођењу консултација уз учешће јавности и
анализи алтернативних мера, са циљем да се прикупе подаци
и предвиде штетни утицаји одређених пројеката на живот и
здравље људи, флору и фауну, земљиште, воду, ваздух, климу
и пејзаж, материјална и културна добра и узајамно деловање
ових чинилаца, као и утврде и предложе мере којима се штет-
ни утицаји могу спречити, смањити или отклонити имајући у
виду изводљивост тих пројеката;
–– студија о процени утицаја пројекта на животну средину
јесте документ којим се анализира и оцењује квалитет чи-
нилаца животне средине и њихова осетљивост на одређеном
простору и међусобни утицаји постојећих и планираних ак-
тивности, предвиђају непосредни и посредни штетни утицаји
пројекта на чиниоце животне средине, као и мере и услови за
спречавање, смањење и отклањање штетних утицаја на живот-
ну средину и здравље људи;
–– пројекат у смислу Закона о процени утицаја на животну среди-
ну јесте: извођење грађевинских радова, уградња инсталација,
постројења и опреме, њихова реконструкција, уклањање и/
или промена технологије, технологије процеса рада, сировине,
репроматеријала, енергената и отпада; остале интервенције
у природи и природном окружењу укључујући радове који
обухватају експлоатацију минералних сировина;
–– интегрисана дозвола јесте одлука надлежног органа донета у
форми решења којом се одобрава пуштање у рад постројења
или његовог дела, односно обављање активности чији састав-
ни део чини документација са утврђеним условима којима се
гарантује да такво постројење или активност одговарају про-
писаним захтевима заштите животне средине;
–– оператер јесте свако физичко или правно лице које, у складу
са прописима, управља постројењем или га контролише или је
овлашћен за доношење економских одлука у области технич-
ког функционисања постројења и на чије се име издаје инте-
грисана дозвола.

Правна регулатива – закони и правилници за

регулисање поступака и мера у случају излагања
дејству хемијских материја
Скупштина Србије је 2004. године донелa четири основна закона
у области регулисања мера и поступака у случају хемијских акциде-
ната и они су усаглашени са прописима EU (EIA, CEIA, IPPC, Арху-
ска Конвенција).
–– Закон о заштити животне средине;
–– Закон о процени утицаја на животну средину;
–– Закон о стратешкој процени утицаја на животну средину;
–– Закон о интегрисаном спречавању и контроли загађивања жи-
вотне средине.
Годину дана касније, 2005, донет је Закон о безбедности и здрављу
на раду којим се уређује спровођење и унапређивање безбедности и
здравља на раду лица која учествују у радним процесима, као и лица
која се затекну у радној околини, ради спречавања повреда на раду,
професионалних обољења и обољења у вези са радом (члан 1).
Закон о безбедности и здрављу на раду у свом посебном поглављу
даје значај превентивним мерама у остваривању безбедности и
здравља на раду, и то применом техничких, ергономских, здравстве-
них, образовних, социјалних и других мера и средстава за отклањане
ризика од повређивања и оштећења здравља запослених. Нарочито
је истакнут значај примене ових мера превенције при производњи,
паковању, транспорту, коришћењу и уништавању штетних и опасних
материја.
Законoм о заштити животне средине уређен је интегрални си-
стем заштите животне средине којим се обезбеђује остваривање права
човека на живот и развој у здравој животној средини и уравнотежен
однос привредног развоја и животне средине у Републици (члан 1).
Важну компоненту овог закона чини дефинисање система за-
штите животне средине. Систем заштите животне средине чине мере,
услови и инструменти за управљање природним вредностима и за
спречавање, контролу, смањивање и санацију свих облика загађивања
животне средине (члан 2).
Закон о заштити животне средине пројектован је као кровни про-
пис еколошког права Србије. Законодавно-правни значај овог закона
огледа се пре свега у прописивању обавезе Народној скупштини да до-
несе Националну стратегију коришћења природних ресурса и добара
из члана 12 Закона и Национални програм заштите животне средине

из члана 64 Закона. Према члану 12 овог закона коришћење и заштита

природних вредности обезбеђују се у оквиру Стратегије просторног
развоја Републике и Националне стратегије коришћења природних
ресурса и добара (скраћено: Национална стратегија). Национална
стратегија доноси се за период од најмање десет година, с тим што
Влада једанпут у две године подноси извештај Народној скупштини.
Национална стратегија објављује се у Службеном гласнику РС.
Поред законодавне и извршне власти, Законом о заштити живот-
не средине обавезана су како правна, тако и физичке лица, да ускладе
своје пословање са одредбама овог закона.
Једно од најдужих поглавља у овом закону односи се на мере и
услове заштите животне средине. Превентивне мере оријентисане
су ка планирању и изградњи, затим ка просторном и урбанистичком
планирању (чл. 33 и 34). Новост представља процена опасности од
удеса као саставни део процене утицаја пројекта на животну сре-
дину (члан 38).
У односу на услове заштите животне средине законодавац је по-
клонио пуну пажњу регулисању најпре стандарда квалитета живот-
не средине и стандарда емисија, затим система управљања заштитом
животне средине и најзад, стандардима производа, процеса и услуга.
За стандарде квалитета животне средине и стандарде емисија карак-
теристична су решења граничних вредности (члан 39); општих услова
за рад постројења и обављање активности (члан 40); ограничења ради
примене стандарда, где је предвиђено овлашћење Владе да може, на
одређено време, да ограничи рад постројења и обављање активности
на одређеном подручју (члан 41); упозорења јавности, укључујући и
одговарајућа овлашћења министарства надлежног за животну сре-
дину (члан 42); статус угрожене средине (члан 43). Ту су и законска
решења о стандардима производа, процеса и услуга која се односе на
стандарде у вези са технологијом, процесима, производима, полупро-
изводима и сировинама (члан 51), затим упозорења произвођачима и
дистрибутерима у односу на декларације сировина, полупроизвода
или производа (члан 52), и на начин утврђивања еколошког знака, као
и његова додела и одузимање (чл. 53 и 54). Међу новости Закона о за-
штити животне средине свакако спадају одредбе о мерама заштите од
опасних материја. Протокол из Кјота, као наша међународноправна
обавеза, инспирисала је законодавца да регулише материју супстанци
које оштећују озонски омотач (члан 56). По узору на еколошко право
ЕУ регулисани су увоз, извоз и транзит отпада (члан 57). У склопу
мера заштите од опасних материја ближе је разрађено поступање са
опасним материјама (чланови 58–63).

У оквиру мера и услова животне средине регулисани су програ-

ми и планови управљања животном средином (чл. 64–68). Праћење
стања животне средине поверено је Агенцији за заштиту животне
средине са делокругом да води интегрални катастар загађивача (чл.
74–75), као и одредбе о обавези Владе да једном годишње извештава
Народну скупштину о стању животне средине (чланови 76–77).
Инспекцијски надзор врши министарство, у оквиру делокруга
утврђеног тим законом, али инспекцијски надзор врше и аутономна
покрајина и јединица локалне самоуправе, свако у оквиру послова по-
верених овим законом и прописима донетим на основу овог закона.
Предмет Закона о процени утицаја на животну средину чине по-
ступак процене утицаја за пројекте који могу да имају значајне утицаје
на животну средину, садржај студије о процени утицаја на животну
средину, учешће заинтересованог органа и организација и јавности,
прекогранично обавештавање за пројекте који могу да имају значајне
утицаје на животну средину друге државе, као и надзор и друга питања
значајна за процену утицаја на животну средину (члан 1). За овај за-
кон је карактеристично да Влада РС прописује листу пројеката за које
је обавезна процена утицаја и листу пројеката за које се може тражити
процена утицаја (члан 4). Закон се односи на све носиоце пројеката,
чији су захтеви поднети по ступању на снагу овог закона.
Закон о стратешкој процени утицаја на животну средину је
најкраћи закон међу четири закона из области еколошког права. Об-
ухвата 27 чланова и један прилог о критеријумима за одређивање
могућих карактеристика значајних утицаја и за оцену извештаја о
стратешкој процени. Законом су уређени услови, начин и поступак
вршења процене утицаја одређених планова и програма на животну
средину, ради обезбеђења заштите животне средине и унапређивања
одрживог развоја интегрисањем основних начела заштите животне
средине у поступку припреме и усвајања планова и програма.
Закон о интегрисаном спречавању и контроли загађивања уређује
услове и поступке издавања интегрисане дозволе за постројења и ак-
тивности која могу да имају негативан утицај на здравље људи, жи-
вотну средину или материјална добра, врсте активности и постројења,
као и надзор и друга питања која могу да буду од значаја за спречавање
и контролу загађивања животне средине (члан 1). Тим законом регу-
лисан је поступак издавања интегрисане дозволе, како за постојећа
постројења, тако и за нова постројења, као и поступак праћења
спровођења издатих дозвола.
Један од кључних појмова тог закона јесте интегрисана дозво-
ла. То је одлука надлежног органа донета у форми решења којом се

одобрава пуштање у рад неког постројења или његовог дела, одно-

сно обављање активности чији саставни део чини документација са
утврђеним условима којима се гарантује да такво постројење или
активност одговарају захтевима предвиђеним у том закону.У вези са
појмом интегрисане дозволе, пред државним органом могуће су две
ситуације: или се ради о постојећем постројењу или се ради о новом
постројењу.Разуме се, већу пажњу законодавца привукло је питање
регулисања постојећег постројења него новог постројења, јер се статус
новог решава у поступку издавања интегрисане дозволе.Законодавац
постојећим постројењем сматра оно које је пуштено у рад, у складу са
прописима који су важили до дана ступања на снагу тог закона или за
које је добијена интегрисана дозвола или које, по мишљењу надлеж-
ног државног органа, у потпуности испуњава услове за подношење
захтева за добијање интегрисане дозволе за рад, под условом да такво
постројење буде пуштено у рад најкасније у року утврђеном тим за-
коном, према програму усклађивања грана са одредбама тог закона
(члан 3 тачка 4). Нови појам у овом закону је – појам оператера, чија
је дефиниција наведена у уводном делу поглавља.
Влада је по закону овлашћена да пропише врсте активности и
постројења за које се издаје интегрисана дозвола. Ове врсте актив-
ности и постројења обухватају како нова, тако и постојећа постројења
(члан 4).
За издавање интегрисане дозволе Законом је посебно прописана
подела надлежности међу органима државе (члан 5). Министарство,
надлежно за заштиту животне средине, издаје дозволу у складу са тим
законом за постројења и активности за која дозволу или одобрење за
изградњу и почетак рада, односно извођење или обављање активно-
сти, издаје друго надлежно министарство (члан 5 став 1). На исти на-
чин предвиђена је надлежност за издавање интегрисане дозволе коју
издаје покрајински орган, надлежан за заштиту животне средине, као
и орган јединице локалне самоуправе, надлежан за заштиту животне
средине (члан 5 ставови 2 и 3).
Поступак издавања дозволе детаљно је уређен Законом и обу-
хвата: разматрање захтева; обавештавање органа и организација, као
и јавности; израду нацрта дозволе; образовање техничке комисије и
њено разматрање нацрта дозволе; фазу самог одлучивања о дозволи;
услове који се утврђују дозволом; обавезе оператера; ревизију дозво-
ле; промену оператера; ревизију услова у дозволи; продужење важно-
сти дозволе; престанак важења дозволе; начин обавештавања других
органа, организација и јавности; размену информација о прекогра-
ничном утицају; регистар издатих дозвола (чланови 10–26).

Влада је овлашћена да пропише привремене граничне вред-

ности емисија за ваздух и воду за првих пет година усклађивања
појединих привредних грана са одредбама овог закона (члан 33). За
постојећа постројења и активности оператер је дужан да прибави до-
зволу најкасније до 2015. године у складу са Програмом усклађивања
појединих привредних грана са одредбама овог закона, под условом да
оператер поднесе захтев за издавање дозволе најкасније годину дана
пре рока утврђеног програмом из члана 33 овог закона (члан 34).
Нешто раније донети али још увек актуелни и примењивани за-
кони у овој области су:
–– Закон о поступању са отпадним материјама;
–– Закон о производњи и промету отровних материја;
–– Закон о превозу опасних материја;
–– Закон о заштити од јонизујућег зрачења;
–– Закон о потврђивању Базелске конвенције о контроли преко-
граничног кретања опасних отпада и њиховом одлагању.
Такође донети су и следећи Правилници:
–– Правилник о методологији за процену опасности од хемијског
удеса и загађивања животне средине и мерама за припрему
отклањања последица;
–– Правилник о начину поступања са отпацима који имају
својство опасних материја;
–– Правилник о GVI, методама мерења и критеријумима за
успостављање мерних места и евиденцији података;
–– Правилник о садржини студије о процени утицаја на животну
средину.
Крајем 2009. донет је Правилник о превентивним мерама за
безбедан и здрав рaд при излагању хемијским материјама којим се
прописују минимални захтеви за БЗР које је послодавац дужан да ис-
пуни у обезбеђивању примене превентивних мера ради отклањања
или смањења ризика који могу да настану услед излагања запослених
хемијским материјама на радном месту или при неким другим актив-
ностима.
У процесу приближавања ЕУ сва домаћа регулатива постепено се
усаглашава са захтевима међународних прописа од којих су најважнији:
–– Директива Савета 98/24/ЕC од 7. 04. 1998. о заштити здравља
и безбедности радника од ризика везаних за хемијске агенсе
на раду (четрнаеста појединачна директива у смислу члана 16.
Директиве 89/391/ЕЕC);

–– Одлука OECD S/88/84, S/88/85;

–– Стратегија „Здравље за све до 2000.“ (WHO);
–– Документ Светског самита у Rio de Ženeiru, Бразил 1992 –
AGENDA 21;
–– SEVESO директива;
–– 1979. Конвенција о прекограничном загађивању ваздуха на ве-
ликим удаљеностима;
–– 1991. Конвенција о процени утицаја на животну средину у
прекограничном контексту;
–– 1989. Базелска конвенција о контроли прекограничног кретања
опасног отпада и његовом одлагању;
–– 1992. Конвенција о прекограничним ефектима индустријских
удеса;
–– IPSC – Internatиonal Programme Chemиcal Safety (WHO, ILO и
UNEP).
Превентивне мере при производњи,

паковању, транспорту, складиштењу,
коришћењу и уништавању штетних и
опасних материја
Спровођење превентиве представља значајну активност у цело-

купном послу управљања ризицима. Превентиву чини скуп активно-
сти које се предузимају ради:
–– спречавања настанка природних, технолошких, финансијских
и свих других ризика који угрожавају појединце, привредне и
друге друштвене субјекте и
–– умањења штетних последица оствареног ризика.
И поред превентивних мера настанак ризика не може се избећи,

али се могу смањити и ублажити његове штетне последице.
Посебна научна дисциплина превентивно инжењерство бави се
нарочито применом поступака и начина којима се:
–– утврђује постојање и величина ризика код неког привредног
субјекта,
–– утврђују мере превентивне заштите,
–– прате резултати примењених заштитних мера и поступака.

Акцидентне ситуације у процесима у којима се користе штетне и

опасне материје могу се очекивати:
–– у производним погонима,
–– у складиштима, магацинима,
–– приликом транспорта,
–– приликом употребе – коришћења опасних материја,
–– приликом одлагања – уништавања опасних материја.
Статистички подаци показују да се акцидентне ситуације деша

вају:
–– 40 % у производним постројењима,
–– 35 % приликом транспорта,
–– 25 % у складишним просторима.
Према томе, и превентивне мере које се предузимају ради

спречавања и отклањања ризика и могућих последица услед акци-
дентних ситуација приликом употребе опасних материја предузимају
се у следећим фазама:
–– превентивне мере у фази пројектовања,
–– превентивне техничко-технолошке мере,
–– превентивне мере у фази производње,
–– превентивне мере приликом паковања и означавања производа,
–– превентивне мере у фази складиштења производа,
–– превентивне мере приликом транспорта опасних производа,
–– превентивне мере у току одлагања-уништавања.
Поступање са опасним материјама у производњи, употреби, пре-

возу, промету, преради, складиштењу и одлагању врши се на начин да
се не доведу у опасност живот и здравље људи, спрече повреде на раду,
професионална обољења и болести у вези са радом, али и не угрози
животна средина. Према Закону о заштити животне срединe, правно
и физичко лице које производи, превози, ставља у промет, користи,
прерађује, складишти или одлаже опасне материје дужно је да:
–– изради план заштите од удеса и да најмање сваке три годи-
не врши његово ажурирање или ревизију у складу са проме-
нама у раду постројења, примени технологије или обављању
активности, укључујући и проверу приправности за његово
спровођење;
–– спроводи превентивне и друге мере управљања ризиком од
удеса из плана заштите од удеса;
–– изради извештај о стању сигурности који је доступан јавности
и да најмање сваких пет година, као и у случају промена у

раду постројења или обављању активности, врши ревизију

извештаја о стању сигурности;
–– води евиденцију о врстама и количинама опасних материја.
У случају квара на постројењима или уређајима за заштиту жи-

вотне средине услед чега настаје прекорачење граничних вредности
емисије, дужност правног и физичког лица је да без одлагања о томе
обавести Министарство ЗЖС, надлежни орган аутономне покрајине,
односно орган јединице локалне самоуправе.
У случају удеса правно или физичко лице без одлагања
организује и спроводи планиране мере и поступке реаговања на удес
и ангажује људе и средства у складу са израђеним планом заштите
од удеса укључујући и обавезу обавештавања Министарства, одно-
сно надлежни орган аутономне покрајине и министарства надлежног
за послове заштите од пожара, производњу и промет експлозивних
материја, запаљивих течности и гасова и друге надлежне органе, у
складу са Законом. Обавештење обавезно садржи: околности уде-
са, место, време, присутне опасне материје, непосредну опасност
по здравље људи и животну средину и кратак опис предузетих мера,
као и непосредне мере приправности неопходне да би се спречило
понављање удеса.
Најважнији акт у овој области је Правилник о методологији за
процену опасности од хемијског удеса и од загађивања животне сре-
дине, мерама припреме и мерама за отклањање последица. Њиме су
дефинисане обавезе свих субјеката који се баве производњом, про-
метом и транспортом опасних материја у погледу организовања мера
превенције и приправности у случају акцидента.
Методологија анализе и процене удеса (акцидента) заснивају
се на:
–– идентификацији опасности,
–– моделовању развоја удеса и последица,
–– анализи повредивости,
–– оцени ризика,
–– плановима заштите и превенције од удеса,
–– поступку реаговања на удес,
–– мониторингу постудесне ситуације,
–– мерaма отклањања последица удеса.

Превентивне мере у фази пројектовања

Превентивне мере у фази пројектовања свакако су једна од првих
и најважнијих мера које се предузимају при изради плана, нацрта,
графичке и друге документације за постројења, комплексе, складиш-
та, просторе у којима се планира или већ користе опасне и штетне
материје.
У складу са Законом о планирању и изградњи,који уређује усло-
ве и начин планирања и уређења простора, уређивања и коришћења
грађевинског земљишта и изградњу објеката, предвиђено је доношење
планских докумената, урбанистичких планова којима се регулишу на-
чин и обавезе надлежних органа за просторно, односно урбанистичко
уређење. Процена утицаја на животну средину и мере заштите живот-
не средине саставни су део генералног пројекта, идејног пројекта и
главног пројекта.
Законом о интегрисаном спречавању и контроли загађивања жи-
вотне средине регулисан је поступак издавања интегрисане дозволе,
како за постојећа постројења, тако и за нова постројења, као и посту-
пак праћења спровођења издатих дозвола. О овом закону је већ доста
речено у уводном делу, тако да ћемо вас овде само подсетити да је за
постојећа постројења и активности оператер дужан да прибави до-
зволу најкасније до 2015. године у складу са Програмом усклађивања
појединих привредних грана са одредбама овог закона, под условом
да оператер поднесе захтев за издавање дозволе најкасније годи-
ну дана пре рока утврђеног програмом, а да је издавање интегриса-
не дозволе-саставни део сагласности на пројектну документацију за
новоизграђене објекте. Генералним урбанистичким планом дефини-
сана удаљеност фабрика од насељених места у зависности од врсте и
количине опасних материја које употребљавају. Инвеститор уз свако
ново појединачно постројење мора да поднесе процену утицаја који
би његов рад имао на животну средину.
За успешно предузимање превентивних мера у фази пројектовања
постројења у којима се користе опасне и штетне материје неоп-
ходно је да се прикупе све информације које ће омогућити правил-
но реаговање пројектаната и избор одговарајуће локације, правил-
но димензионисање објеката, избор одговарајућих материјала за
изградњу, постављање одговарајуће инфраструктуре, пројектовање
оптималне вентилационе и клима опреме, избор противпожарне за-
штите, електроинсталационе опреме, уређаја и свих других чинилаца
који ће обезбедити безбедан и здрав рад у пројектованим просторима,
као и здраво окружење и заштићену животну средину.

Приликом предузимања превентивних мера предност се увек даје

решењима која пружају колективну заштиту од дејстава опасних и
штетних материја, па се сходно томе траже решења за замену опас-
них материја потпуно неопасним или мање опасним, а ако се њихова
употреба не може избећи, онда се већ у фази пројектовања траже
одговарајућа решења:
–– пројектовањем одговарајућих процеса рада и контроле про-
цеса, применом одговарајуће опреме и материјала којом се
у највећој могућој мери смањује или потпунo елиминише
ослобађање опасних материја које могу да представљају ризик
од повреда на раду или да проузрокују оштећење здравља за-
послених;
–– примењују се колективне мере безбедности и здравља на изво-
ру ризика, као нпр. одговарајућа вентилација;
–– опрема за рад и структура простора прилагођава се и у складу
је са прописима за безбедност производа које је произвођач
опасних материја дужан да пропише и достави даљим корис-
ницима;
–– пројектовањем радног простора смањује се могућност употре-
бе и међусобне нежељене реакције инкомпатибилних опасних
материјала које могу да угрозе живот и здравље запослених;
–– избором одговарајућих контролних уређајa који алармирају
присуство опасних концентрација хемијских материја;
–– пројектовањем системa и средстава противпожарне зашти-
те који се активирају при појави опасних концентрација
запаљивих течности и гасова или при појави неконтролисаних
извора паљења и ватре у радним просторима;
–– уградњом ватроотпорних материјала, опреме и контролних
уређаја у процесима у којима се користе запаљиве течно-
сти и гасови, као и опреме која је предвиђена за употребу у
потенцијално експлозивним системима.
Правно и физичко лице које производи, превози, ставља у про-
мет, користи, прерађује, складишти или одлаже опасне материје, за
постојеће и нове активности и постројења, доставља Министарству
заштите животне средине, органу аутономне покрајине, односно ор-
гану јединице локалне самоуправе на чијој територији има седиште,
обавештење о:
–– новим постројењима најмање три месеца пре почетка градње
или пуштања у рад;

–– постојећем постројењу у року од најмање годину дана од дана

ступања на снагу Закона о заштити животне средине.
Обавештење садржи податке о:
–– врсти активности и раду постројења, локацији и непосредној
околини постројења;
–– идентификацији, количини и физичком облику опасних мате
рија, као и њиховој категоризацији;
–– стању сигурности;
–– спроведеним превентивним мерама за спречавање удеса и
ограничавање последица;
–– мерама санације које се планирају или предузимају у случају
удеса.
Процена утицаја пројекта на животну средину врши се за
пројекте који се планирају и реализују у простору, укључујући про-
мене технологије, реконструкцију, проширење капацитета или преста-
нак рада који могу довести до значајног загађивања животне средине
или представљају ризик по здравље људи. За рад нових и постојећих
постројења која могу имати негативне утицаје на здравље људи и жи-
вотну средину, прибавља се интегрисана дозвола којом се обезбеђује
спречавање и контрола загађивања животне средине. Такође, правно и
физичко лице које обавља активности у којима је присутна или може
бити присутна једна или више опасних материја у количинама које су
једнаке или веће од прописаних а које могу изазвати удес, дужно је
да у поступку процене утицаја пројекта на животну средину, односно
прибављања интегрисане дозволе, изради процену опасности од удеса.
Процена утицаја пројекта на животну средину обухвата пројекте
из области индустрије, рударства, енергетике, саобраћаја, туризма,
пољопривреде, шумарства, водопривреде и комуналних делатности,
као и све пројекте који се планирају на заштићеном природном добру
и у заштићеној околини непокретног културног добра.
Процена утицаја пројекта на животну средину саставни је део тех-
ничке документације без које се не може приступити извођењу пројекта
и врши се у складу са поступком прописаним посебним законом.
Пројектна документација у којој су обухваћене превентивне мере
заштите од хемијског удеса мора да садржи oпис постројења, односно
комплекса и његове околине, који обухвата:
–– опис локације са картографским приказом у одговарајућој раз-
мери;
–– опис постројења са ситуационим планом;

–– опис технолошког процеса са блок схемама са аспекта

хемијског удеса;
–– попис опасних материја у складу са Правилником о листи опас-
них материја и њиховим количинама и местом у процесу; осо-
бине опасних материја- хемијски назив, CAS и UN број, назив
према међународно признатој хемијској номенклатури IUPAC
(тривијални назив) за сваку од пописаних опасних материја;
физичко-хемијске, токсиколошке и еко-токсиколошке осо-
бине за сваку од пописаних опасних материја, у нормалним
условима рада и опис њихових могућих штетних ефеката на
људе и животну средину, као и последице акутног и хроничног
деловања;
–– особине опасних материја које настају у удесу:физичко-
хемијске, токсиколошке еко-токсиколошке особине за опасне
материје за које се сматра да ће настати услед губитка контро-
ле над хемијским процесом и опис њихових могућих штетних
ефеката на људе и животну средину, као и последице акутног
и хроничног деловања;
–– идентификацију опасности: идентификацију свих критич-
них тачака у постројењу (где се опасне материје производе,
користе, складиште, или се њима на било који начин рукује,
укључујући објекте, опрему, цевоводе, машине, алате, скла-
дишта, интерни транспорт и др.), у односу на могући хемијски
удес;
–– приказ могућег развоја догађаја – сценарио; описе могућих
удеса у редовним и ванредним условима рада постројења, на
основу идентификованих критичних тачака и претходних ис-
кустава; удеса који су се евентуално догодили или су избегнути
у претходном периоду рада постројења, као и опис удеса који
се могу догодити; са последицама насталим у удесима који су
се евентуално догодили на постројењу; са подацима о удесу и
последицама на истим или сличним постројењима код других
домаћих и страних оператера;
–– анализу последица од хемијског удеса која обухвата: моделирање
ефеката и одређивање ширине повредиве зоне; моделирање
ефеката експлозије и пожара; моделирање ефеката испуштања
и ширења гасова, пара, течности, аеросола и прашине опасних
материја; моделирање ефеката продирања и распростирања
течности у земљиште, површинске и подземне воде;
–– ширину повредиве зонe: идентификацију повредивих објеката
и добара на удаљености од 1000 м од границе локације.

Процена опасности од удеса израђује се на основу посебне

методологије коју прописује министар, по прибављеном мишљењу
других органа и организација и садржи услове за управљање ризиком
који се односе на:
–– спровођење мера превенције, приправности и одговора на
удес,
–– предузимање мера отклањања последица удеса, односно
санације.
Сагласност на процену опасности од удеса даје Министарство за-
штите животне средине.
Техничко-технолошке превентивне мере у фази

производње опасних хемијских материја
Хемијске материје се могу користити у процесима као сировине,
могу се појавити као међупроизвод, нуспроизводи и финални произ-
вод, могу се користити као помоћна средстава за процесе хлађења,
одржавања, чишћења. Присуство хемијских материја у процесима
може бити активно и пасивно, може бити појединачно и удружено са
више компоненти и фактора ризика истовремено. Веома је важно зна-
ти карактеристике хемијских материјала који се појављују у радним
процесима, да би се на време предвидели ризици и опасности које
се могу очекивати при неправилном руковању, удесним ситуацијама
или при концентрацијама које су изнад МДК (максимално дозвољене
концентрације).
Према статистикама, у свету се свакодневно догоди 30-40
хемијских удеса, углавном у производним погонима при чему је
људски фактор најчешћи узрок њиховог настанка. Удеси везани
за фиксне инсталације обухватају експлозије материја у процесу
производње и складиштења, пожаре опасних материја и испуштање
токсичних материја у животну средину. Посебан проблем представља
чињеница да се не може предвидети када ће и где доћи до хемијског
удеса.
Међу акцидентима у производним погонима најзначајнији и
највећих размера је удес забележен у Севезу 1976. год. (крај Мила-
на, Италија) у хемијској фабрици ICMESA (Hoffman la Roche), где
je због прегревања реакторског котла (услед непостојања система
за хлађење) дошло до ослобађања жуте паре која је садржала 2–3 кг
тетрахлордибензо-диоксина (ТХДД).

Компанији је било потребно две недеље да обави анализе, којима

је утврђено знатно присуство диоксина. На удаљености до 2 км од
фабрике, у земљишту је пронађено просечно 1–15 мг/кг диоксина, а
максимална концентрација износила је 51,3 мг/кг, а у мање загађеној
зони око 10 μг/кг. Тек након две недеље уследила је евакуација ста-
новништва из најугроженијег подручја (700 становника). Такође,
предузете су мере спречавања даљег ширења диоксина (уништавање
вегетације, убијање животиња, рушење кућа...).
Такође, велики хемијски удес догодио се у Бопалу 1984, где је
1977. год. америчка компанија у Индији почела градњу фабрике пе-
стицида Union Carbide India Limited – UCIL. У фабрици се произ-
водио пестицид карбарил (севин), који је и пре акцидента изазивао
респираторне тегобе код становника у окружењу фабрике. У произво-
дном процесу користи се веома токсично једињење метилизоцијанат
(МИЦ). Акцидент се десио у ноћи између 2. и 3. децембра, када је
у атмосферу ослобођено oko 40 тона смеше МИЦ -a са фозгеном.
Несрећу је изазвало продирање воде у један од три подземна резер-
воара, што је изазвало повећање притиска и пробијање вентила на ре-
зервоару. Званичан број смртних случајева, након 8 дана, износио је
2.500 (више од трећине била су деца), 2 000 тешко отрованих (трајно
ослепели, тешки поремећаји нервног система...), а према подацима
студије Индијског савета за медицинска истраживања (1986), 25.000
преживелих пати од менталних поремећаја и хроничних респиратор-
них обољења.
Једна од великих катастрофа чије се последице годинама осећају
у читавој Европи јесте чернобилска несрећа која се 26. априла 1986.
године догодила у бившој Совјетској Украјини на северу земље, уз
саму украјинско-белоруску границу. Радиоактивност разношена ве-
тром потом је највише погодила здравље становника суседне јужне
Белорусије, али исто тако и крајњих северних простора Украјине,
југозападнe просторe Русије, чија је граница такође била у непосредној
близини. Облаци радиоактивне прашине зауставили су се тек над
Скандинавијом у северним деловима Европе. Главни узрок несреће
је неодговарајући дизајн совјетског нуклеарног реактора и људска
грешка недовољно стручних људи при покушају успостављања
стабилизације над непредвиђеним радом тада дестабилизираног ре-
актора.

Неки од већих хемијских удеса у производњи у нашој земљи:

Година Локација Опис удеса и последице
У погону Амонијак II, Азотара Панчево, ослобођено је око
1985. Панчево
1000 кг амонијака, том приликом отровано је 19 радника.
У „Првој искри“ у Баричу, у погону ДТИ дошло је до истицања
1990. Барич
мањих количина фозгена.
У „Застави“ у Крагујевцу избио је пожар у лакирници при чему
1990. Крагујевац
је отровано 30 радника.
У индустрији хемијских производа у Прахову дошло је до
1990. Прахово
експлозије реактора, једно лице је погинуло.
Горњи Мила- У Горњем Милановцу у ПИК „Такову“ услед оштећења цевовода
1991.
новац неконтролисано је истицао амонијак.
У фабрици „Грмеч“ у Земуну био је непознати узрок удеса са
1995. Земун
експлозивним материјама, при чему је погинуло 10 радника.
У хемијској индустрији „Милан Благојевић“ погинуло је 5 рад-
1995. Лучани
ника, као последица удеса са експлозивним материјама.
У Метанолском-сирћетном комплексу Кикинда дошло је до
1995. Кикинда
изливања око 150 тона глацијалне сирћетне киселине.
1995. Ибар У водотоку Ибра јавила се повећана концентрација фенола.
Из „Азотаре“ у Суботици 10 тона вештачког ђубрива КАН из-
1996. Суботица
ашло је кроз фабрички димњак.
ТЕ Никола Тесла Аеро загађење изазвано је разношењем пепела током
2002.
Обреновац неправилног функционисања депоније пепела.
2002. Железник Иво Лола Рибар – ливница, пожар у трафо станици.
2002. ТЕ Костолац Изливање веће количине пепела са депоније у водоток.
2004. Раковица Пожар у складишту старих гума.
Изливање 200-300 литара 5-процентног раствора HF и HCl у тер-
ТЕ Никола Тесла
2004. моелектрани током радова на реконструкцији и чишћењу котла и
Обреновац
система блока Б.
Прва Искра
2006. Експлозија у делу наменске производње (3 погинула радника).
Барич
Галеника –
2008. Експлозија пет буради са диметаноатом (40 повређених).
Фитофармација
Панчево – фа-
2008. Експлозија филтера за сушење.
брика скроба
Лештане –
фабрика за
2008. Експлозија смесе за пуњење ракета – 3 повређена радника.
производњу
ракетних горива
Вискоза – Лоз- Пожар који је изазвао неколико пута повећану концентрацију
2008.
ница СО2.
Трајал – Кру-
2008. Пожар у наменској производњи- повређено 7 радника.
шевац
2009. БИП – Београд Исцурела сона киселина из танка запремине 25 тона.

Први Партизан –
2009. У фабрици оружја експлозија – 7 погинулих.
Ужице
Застава –
2009. Пожар у делу монтаже.
Крагујевац
Привредни токови протеклих година нису довели до смањења

опасних индустрија, а још мање до увођења нових технологија које
би смањиле ризик од могућих хемијских удеса. Напротив, последице
ратних и транзитних година оставиле су за собом велике ризике од
напуштених и порушених индустријских објеката који су страдали
за време НАТО бомбардовања (ЦЕР – Чачак, делови Прве Искре –
Барич, Милан Благојевић – Лучани...). Поред тога, неповољан је и до
сада није потпуно идентификован ризик од могућих хемијских уде-
са у бројним новим хемијским погонима „мале“ привреде, који су
заступљени у стамбеним зонама како у околним насељима, тако и у
неким деловима централног подручја града.
Према ранијим проценама ризика од хемијског удеса иденти-
фикована потенцијално опасна постројења на нивоу града Београда
сврстана су у четири групе ризика. На подручју генералног плана гра-
да није присутно ниједно постројење веома високог хемијског ризика,
али је присутно више погона високог хемијског ризика (Дуга, Мессер
– Техногас, Рафинерија „Београд“, Југопетрол – Чукарица, „Фриком“
на Зрењанинском путу, објекти Галеника „Фитофармација“ и „Питу-
ра“ у Земуну), као и погони који су процењени као средње ризични
(око 150).
На листа постројења у Србији у којима се користе опасне
материје – као резултат рада инспекције је 500 предузећа, а многа су
у насељеним деловима престонице и у околини већих градова. Међу
њима, око 25 постројења, оперишу опасним материјама у великим
количинама, које захтевају посебан елаборат процене ризика и план
деловања у случају хемијског удеса.
Превентивне мере у техничко-технолошким и производним про-
цесима у којима се производе и користе опасне и штетне материје,
предузимају се на основу Акта о процени ризика, на основу препозна-
тих опасности и штетности које се јављају у производним процесима
и које могу да доведу до повреда на раду или да угрозе здравље за-
послених посматраних у односу на радно место и радну околину кoја
се анализира или на основу процене опасности од удеса – Елаборат
„Процена опасности од хемијских удеса и од загађивања животне
средине са мерама приправности, превенције и одговора на удес“.

Метод анализе и процене ризика код оба документа има за циљ

да идентификује и процени критичне тачке где потенцијално може
доћи до повреда на раду или да се угрози здравље запослених и где
може доћи до настанка хемијског удеса. То је истраживачки процес
који мора бити стручно и научно заснован са мултидисциплинарним
приступом. Добро урађена процена ризика предуслов је за адекватно
планирање превенције, припреме, реаговања на удес и санације по-
следица. Уједно, ова процена пружа довољно релевантних података
за процес управљања ризиком једним индустријским постројењем
и његовем окружењем. Могућност настанка хемијских удеса ширих
размера, угрожавање живота људи и опасност од трајног нарушавања
животне средине и материјалних добара утицали су на покретање и
усавршавање одређених поступака и активности како би се превен-
тивним деловањем ризик од удеса смањио на најмању меру, а ако до
удеса дође буде припремљен адекватан одговор на удес, како би се
правовремено заштитили угрожени запослени и ефикасно санирала
угрожена територија.
Процена ризика при употреби и излагању хемијским материјама
приликом израде акта о процени ризика одвија се кроз неколико
фаза.
Први корак је одређивање и процена ризика од опасних хемијских
материја:
–– да ли се на посматраном радном месту по било ком основу на-
лазе хемијске материје које могу имати негативне утицаје на
безбедност и здравље запослених;
–– прикупљају се подаци о опасним материјама: врста и назив,
хемијске и физичке карактеристике, подаци везани за могуће
опасности и штетности, поступак и мере санације у случају
опасних појава, поступак пружања прве помоћи угроженима;
–– анализира се технолошки процес у коме се користе опасне
материје;
–– анализира се вероватноћа изложености дејству опасних
материја;
–– степен, врста и време трајања изложености;
–– околности у којима запослени могу доћи или бити изложени
дејству опасних материја;
–– граничне вредности изложености на радном месту (МДК –
максимално дозвољене концентрације) или граничне биолош-
ке вредности – обавезујуће граничне вредности изложености
хемијским материјама на радном месту дате су у Прилогу

1, Правилника о превентивним мерама за БЗР при излагању

хемијским материјама;
–– дејство предузетих превентивних мера или оних које треба
предузети.
На основу препознатих и процењених ризика налаже се примена
превентивних мера:
–– заменом опасних хемијских материја безопаcним или мање
опасним у свим фазама технолошких процеса где је то
могуће;
–– контролисањем и праћењем граничних вредности изложено-
сти на радном месту (МДК) путем мерно-контролне опреме
или организованим испитивањем;
–– избором одговарајућих технолошких поступака, опреме и
СЛЗ;
–– организацијом рада и смањењем броја запослених који су из-
ложени штетним дејствима на минимум;
–– максималним скраћењем изложености у погледу трајања и ин-
тензитета штетних дејстава;
–– предузимањем хигијенских мера и праћењем здравственог
стања запослених;
–– израдом упутстава и радних поступака за безбедно руковање
опасним материјама;
–– едукацијом и оспособљавањем запослених за безбедан и здрав
рад при коришћењу или изложености штетном дејству опас-
них хемијских материја.
Процес процене ризика кроз Елаборат „Процена опасности од
хемијских удеса и од загађивања животне средине са мерама при-
правности, превенције и одговора на удес“, може се поделити према
различитим критеријумима и у зависности од обима комплексности
сагледавања проблема и састоји се из следећих корака:
–– идентификација опасности од удеса,
–– анализа последица,
–– процена ризика (вероватноћа настанка/могуће последице).
Сваки од делова, својим квалитативним карактеристикама, чини

комплекс поступака и активности које се предузимају у циљу процене
ризика и служи као основа за даље усавршавање сазнања из ове об-
ласти.

Идентификација опасности од удеса

Идентификација опасности од удеса представља основу за про-
цес управљања ризиком јер је у овој фази потребно обезбедити све
информације о постројењу у којем потенцијално може доћи до ак-
цидента. Неопходно је прикупити податке о технолошком процесу и
билансима присутних опасних материја. Главни циљ идентификације
јесте да укаже на све слабе тачке у процесу производње, складиштења
и транспорта опасних материја, где може доћи до настанка удеса. У
овој фази прикупљају се сви потребни подаци о опасним активности-
ма и опасним материјама неопходним за анализу последица и про-
цену ризика.
Опасне материје сврстане су сходно Правилнику о методологији
и листи опасних материја која садржи списак именованих и неиме-
нованих материја и које се налазе у количини већој или једнакој од
граничних вредности.
Моделовање развоја удеса и последица

Ова фаза има за циљ да предвиди обим могућих последица уде-
са и величину штете. На основу прикупљених података о опасним
материјама, ризичним активностима и могућим тачкама настанка
удеса у процесу производње и постројењима, потребно је симулира-
ти могући развој догађаја који обухвата сагледавање могућег обима
удеса и последица по живот и здравље људи и животну средину, као
и величину штете.
Анализа повредивости
Анализа повредивости представља веома значајну фазу која тре-
ба да идентификује све „осетљиве“ објекте у околини индустријског
постројења, односно све оно што може бити под неповољним утицајем
неконтролисано ослобођених хемијских материја. Поред повредивих
објеката, у овој фази, потребно је одредити могући обим тј. ниво уде-
са и проценити ширину угрожене области. Циљ је да се добију подаци
о могућим последицама хемијског удеса.
Оцена ризика
Оцена ризика представља четврту фазу у којој следи
квантификовање свих резултата из прве три фазе. Оцена ризика
представља процес којим се одређује ризик на основу вероватноће
настанка удеса и обима могућих последица по живот, здравље људи
и животну средину. Ради лакшег одређивања вероватноће настанка

удеса користи се идентификација опасности, док се обим могућих

последица утврђује на основу моделовања развоја удеса и података
добијених анализом повредивости.
План заштите и превенције од удеса

У овој фази предлажу се активности за отклањање могућности
настанка удеса како би ризик био прихватљив. Под овим се подраз-
умева предузимање превентивних мера као и дефинисање садржаја
планова заштите од удеса. Доношењем планова заштите обезбеђује
се организовање и припрема свих субјеката, опреме и технике ради
адекватнoг одговора у случају удеса уз најмање могуће последице. Да
би планови заштите одговорили постављеном задатку, доносе се на
основу резултата из претходне четири фазе.
Поступак реаговања (одговора) на удес

Овај поступак обухвата скуп мера и активности који се предузимају
на основу резултата фаза анализе повредивости и оцене ризика а у
складу са планом заштите. Ова фаза треба да дефинише све активно-
сти са циљем да се удес заустави и изолује, ограниче његови ефекти и
минимизирају последице, као и да се створе услови за праћење посту-
десне ситуације. Поступак одговора на удес започиње оног тренутка
када се добију прве информације о удесу, које садрже податке о месту
и времену удеса, врсти опасних материја које су присутне, процени
тока удеса, процени ризика по околину, процени обима удеса и обима
последица и друге значајне податке за одговор на удес. Поступак од-
говора на удес мора се одвијати у складу са планом заштите на месту
удеса и у складу са ситуацијом на терену уз координацију свих запо-
слених током трајања опасности.
Методологију, поступак израде и процене ризика у потпуно-
сти дефинише Правилник о методологији за процену опасности од
хемијског удеса и загађивања животне средине и мерама за припрему
отклањање последица.
Обавезе произвођача и корисника који у својим процесима кори-
сте, транспортују и складиште опасне и штетне материје у циљу без-
бедности запослених и посетилаца, заштите живота, имовине и жи-
вотне средине јесте да обезбеде безбедну технологију и радну праксу,
одговарајућу испитану опрему, дају све потребне информације о
хемијским опасностима, организују обуку и дефинишу Програм без-
бедности, Планове и процедуре за реаговање у случају опасности.

Опрема и средства која се у технолошким процесима квалификују

као превентивна мера одговора на удес могу се разврстати у следеће
категорије:
–– пројектована опрема и уређаји,
–– опрема противпожарне заштите,
–– средства за заустављање хемијских удеса и спречавање ширења
негативних ефеката,
–– средства за идентификацију хемијских штетности,
–– средства за неутрализацију хемијских агенаса,
–– заштитна одећа, изолациони апарати, заштитне маске, цедила
и друга средства личне и колективне заштите,
–– медицинска средства заштите.
План обуке, тренинга и провере знања запослених као превентив-

на мера треба да садржи следеће програмске теме:
–– програм обуке за учеснике у одговору на удес,
–– програм обуке у вези са заштитом, детекцијом и деконтами
нацијом,
–– упознавање са карактеристикама опасних материја у хемијском
удесу,
–– принципи заштите од штетних дејстава материја,
–– упознавање са Планом одговора на удес,
–– упознавање са основним елементима из елабората о Процени
опасности од хемијског удеса,
–– упознавање са улогом сваке екипе и појединца,
–– поступање запослених у случају хемијског удеса,
–– програм обуке за запослене који не учествују у одговору на
удес,
–– средства заштите, карактеристике и начин употребе.
Превентивне мере приликом паковања и означавања

производа
Закон о безбедности и здрављу на раду у свом члану 7 став 4 наво-
ди да се применом одговарајућих превентивних мера у фази паковања
опасних материја, могу отклонити могућности повређивања или
оштећења здравља запослених.
Закон о заштити животне средине као превентивну меру прили-
ком паковања и означавања производа (чланови 52–54) налаже обаве-
зу да произвођач или дистрибутер на декларацији сировине, полупро-

извода или производа упозори на загађење животне средине и штету

по људско здравље које производ или његово паковање узрокује или
може узроковати. Упозорење мора садржати упутство за употре-
бу или руковање производом, састојцима и његовим паковањем у
производњи, употреби и одлагању, у складу са важећим стандардима
и прописима за руковање.
Еколошки знак утврђује се за производе намењене општој
потрошњи, изузев производа за исхрану, пиће и фармацеутске произ-
воде који у поређењу са сличним производима мање загађују животну
средину при производњи, пласману, промету, потрошњи и одлагању
или су добијени рециклажом отпада.
Уредбом о превозу опасних материја у друмском и железничком
саобраћају дефинисане су мере које се морају предузети у припреми
опасних материја за превоз при паковању, утовару, истовару, вагању,
утакању, претакању, истакању и другим успутним манипулацијама са
опасним материјама.
Опасне и штетне материје се пакују у одговарајућу оригинал-
ну амбалажу, која је обезбеђена од свих штетних утицаја приликом
манипулација, као и штетних метеоролошких утицаја. За случај
оштећења оригиналне амбалаже или просипања опасних материјала
мора се разрадити процедура за поступање у оваквим ситуацијама. ви
транспорти морају имати одговарајућу ознаку.
Токсично Оксидујућа средства
Експлозивно Запаљива средства
Штетна по животну
Иритирајуће
околину
Штетно Корозивна
Ознаке опасних материјала (међународне ознаке):

Ознаке на амбалажи опасних материја морају бити јасне и

видљиве, а поред сликовног симбола је и текст који ближе одређује
опасност и штетност материје.
Означавање опасних хемикалија у Републици Србији.

Шифра Карактеристика
H1 Експлозивне материје
H3 Запаљиве течности
H4.1 Запаљиве чврсте материје
H4.2 Материје или отпаци склони спонтаном самопаљењу
H4.3. Материје или отпаци који у контакту са водом ослобађају запаљиве гасове
H5.1. Оксидирајуће материје
H5.2. Органски периоксиди
H6.1. Отровне материје
H6.2. Заразне материје
H8 Корозивне материје
H9 Материје које ослобађају токсичне гасове у контакту са ваздухом или водом
H11 Токсичне материје (одложено или хронично)
H12 Екотоксичне материје
Материје које после одлагања могу оштетити друге материје (нпр. процуривањем)
H13
који поседују било коју карактеристику од напред наведених
Свака опасна материја мора поседовати сигурносни лист (MSDS

– Materials safety data sheet) са упутством о посебним мерама безбед-
ности које садржи:
–– идентификацију производа (назив),
–– име произвођача,
–– састав – хемијске особине,
–– категоризацију према степену опасности,
–– могући симптоми услед деловања опасних састојака,
–– опасности/ризик од опасних супстанци,
–– прва помоћ (поступак са лицима која су била у додиру са опас-
ном материјом),
–– назив и адресу органа који морају да се обавесте у случају не-
згоде.
Превентивне мере приликом складиштења производа

Превентивне мере приликом складиштења опасних материја
подразумевају низ активности везаних првенствено на добро
познавање физико-хемијских карактеристика и категоризације

материјала који се лагерује, количина које се лагерују, компатибилно-

сти различитих производа које треба складиштити у истом простору,
димензија складишта, микроклиматских услова (температура, влаж-
ност, осветљеност...); опреме и уређаја који се користе као помоћна
средства у процесу лагеровања, временско трајање лагеровања...
Основа превентивних мера је лагеровање опасних и штетних
производа у оригиналној амбалажи на начин и под условима које
прописује произвођач. На пример уколико се у сладишту лагерију
запаљиве материје неопходно је уређење простора за складиштење
запаљивих течности према Закону о експлозивним материјама,
запаљивим течностима и гасовима и Закону о промету експлозивних
материја и запаљивих течности и гасова.
Предузећа која се баве производњом запаљивих течности и га-
сова, као и предузећа, друга правна лица, државни и други органи и
предузетници који у вршењу своје делатности набављају, држе или
користе експлозивне материје и запаљиве течности и гасове, дужни
су да трајно врше контролу спровођења прописаних услова и мера за
њихову производњу, ускладиштење, коришћење и руковање. Такође
су дужни да својим актом ближе утврде мере и понашања радника у
циљу потпуног обезбеђења од експлозије, пожара и могућности злоу-
потребе (члан 9 Закона о промету експлозивних материја и запаљивих
течности и гасова).
Према чл. 72 Закона о промету експлозивних материја и запаљивих
течности и гасова у објектима у којима се ускладиштавају или држе
запаљиве течности и гасови, као и у њиховој близини односно у зони
опасности, забрањено је производити или уносити отворени пламен,
жар или ужарене предмете, пушити, као и радити алатом који вар-
ничи. Зона опасности је простор у коме постоји могућност стварања
смеше пара запаљиве течности или смеше запаљивих гасова са ваз-
духом, која се може запалити. Зона опасности мора се обезбедити од
приступа возила која при раду погонског уређаја могу избацивати
искре. Предузећа, друга правна лица и предузетник дужни су да на
својим објектима на видном месту истакну натписе или ознаке којима
се упозорава на напред наведене забране.
У прилог тврдњи да је за безбедно складиштење опасних
материјала неопходно добро познавање њихових карактеристика
навешћемо пример превентивних мера складиштења водоник перок-
сида (јако оксидационо средство).
Водоник пероксид се распада у додиру са више врста материјала,
веома бурно реагујићи, при чему се ослобађа велика количина гаса
и ако нема правилног одзрачивања, гас може разнети посуду. Распад

водоник пероксида је егзотермна реакција. У случају да температу-

ра онечишћеног раствора водоник пероксида полако расте, могуће је
прскањем хладне воде по спољашњој страни посуде распад заустави-
ти. Велика пажња потребна је у случају загревања раствора водоник
пероксида. Повећавањем температуре повећава се брзина распада во-
доник пероксида, па се из тог разлога не сме чувати у близини извора
топлоте, нпр. радијатора.
У случају да се водоник пероксид просуо по запаљивим
материјалима (нпр. дрво, папир), може доћи до спонтаног запаљења
и ширења ватре по околини. Ватра коју би проузроковао водоник пе-
роксид треба да се гаси водом, а посуде са водоник пероксидом, које
се налазе у близини ватре, треба расхлађивати водом.
Због тога је код складишта H2О2 потребно омогућити аутоматску
контролу стања (индикација температуре и алармирање).
По могућности држимо водоник пероксид у оригиналној амба-
лажи. Посуде, у којима га транспортујемо, треба да су израђене од
отпорних материјала. Ако смо водоник пероксид узели из оригиналне
амбалаже, а уколико га нисмо у потпуности употребили, не смемо га
тамо више вратити, јер би могло доћи до загађења. Водоник перок-
сидом (H2О2) треба руковати веома пажљиво да се приликом транс-
порта не би просуо. Просут водоник пероксид треба испрати великом
количином воде. После такве интервенције треба такође добро опрати
помоћна средства којима смо се служили код чишћења, као нпр. мет-
ле, крпе... Водоник пероксид не сме се чувати у близини извора то-
плоте, а такође не сме да буде дуже времена изложен светлости. При-
ликом складиштења и руковања водоник пероксидом треба пазити да
не би у H2О2 ушле материје које би могле условити распад водоник
пероксида.
Све посуде (резервоари, амбалажа) морају да имају уграђене еле-
менте за ослобађање натпритисака, који би настао у посудама због
разпада H2О2 односно других узрока. То значи да морамо имати ре-
зервоаре са простим одушком и поклопце за улаз у посуде или надзор,
који морају бити конструисани тако да се у случају брзог распада пе-
роксида отворе описани поклопци односно мембране. Све контејнере
и мање амбалажне јединице треба транспортовати у усправном
положају. Теретом треба пажљиво руковати, спречити могућност уда-
ра и проливања водоник пероксида, а тако и опасне ситуације. Сва
возила која превозе водоник пероксид морају бити опремљена и озна-
чена према АДР прописима а возачи упознати са опасностима које би
се могле појавити код проливања водониковог пероксида.

Превентивне мере током складиштења производа уско су везане

са превентивним мерама које се предузимају приликом транспорта .
Превентивне мере приликом утовара, истовара и

транспорта опасних материја
За регулисање превоза опасних материја у Србији, као основни
прописи примењују се:
–– Закон о превозу опасних материја,
–– Правилник о начину превоза опасних материја у друмском
саобраћају,
–– Уредба о превозу опасних материја у друмском и железничком
саобраћају.
Закон о превозу опасних материја прописује посебне мере безбед-
ности за превоз опасних материја, по гранама саобраћаја: друмском
саобраћају, железничком саобраћају, превоз на унутрашњим плов-
ним путевима, превоз у поморском саобраћају, превоз у ваздушном
саобраћају, пренос у поштанском саобраћају.
Главни токови саобраћаја опасних материја у друмском саобраћају
су: Аутопут, Новосадски пут, Зрењанински пут, Панчевачки пут, Сме-
деревски пут, Авалски пут, Ибарски пут, Обреновачки пут и Кружни
пут.
У железничком саобраћају се главни токови опасних материја
одвијају између следећих станица: Панчево-Београд-Дунав, Београд-
Савски мост, Београд-Ресник, Београд-Дунав-Овча. Батајница-Земун-
Београд, Београд-Шећерана, Батајница-Остружница, Раковица-Ран
жирна-Остружница.
У речном саобраћају транспорт се најчешће обавља трасом Пан-
чево (Рафинерија)-Дунав-Ада Хуја-Ушће-Сава-Југопетрол/Чукарица.
Овде ћемо највише пажње посветити превентивним мерама које
се предузимају за превоз опасних материја у друмском саобраћају, где
се користе различита возила, од аутомобила, преко комбија, камиона,
шлепера. Она се по конструкцији и прибору мање или више разликују
од обичних возила, што зависи од тога коју врсту опасних материја
превозе. Тако је, на пример, за нека возила прописано минимално
растојање између резервоара горива и издувне цеви, а возила за пре-
воз експлозива могу да имају само дизел моторе.
Међународни прописи о транспорту опасне робе мењају се
двогодишње. Тренутно је 41 чланица потписница АДР конвенције,

међу којима је и Србија. АДР роба је дефинисана у девет класа. Свака

АДР роба поред класе коју поседује, такође поседује и свој УН број
по чему се тачно зна која је врста АДР робе и све ово је прописано
Европским споразумом о међународном превозу опасних материја у
друмском саобраћају и Међународним правилником о превозу опас-
них материја железницом.
Превозна средства која врше превоз опасних материја морају да
буду технички исправна, конструисана, израђена, опремљена и обеле-
жена у складу са прописаним стандардима. Опасне материје могу само
да превозе и са њима рукују лица која су за то стручно оспособљена.
Особа која се бави превозом и руковањем опасним материјама после
стручног оспособљавања добија дозволу да може да се бави поме-
нутим пословима на пет година, после чега иде на поновну проверу
знања и дозвола му се продужава на исти период.
За фирме које увозе или имају потребу за увозом АДР робе ве-
ома је важно да у координацији са својим ино партнером обезбеде
правовремене и тачне информације о врсти робе, начинима паковања
као и класи и јединственом УН броју како би транспорт могао да се
организује по прописима не угрожавајући безбедност људи и животне
средине. Такође је веома важно распитати се преко шпедитера и држав-
них институција (царине и министарстава) да ли су за увоз предметне
робе потребне посебне дозволе или нека друга врста документације,
као и да ли роба подлеже прегледима на граници, узорковању и слич-
но. Све ове информације су важне како за самог увозника тако и за ор-
ганизатора транспорта како би се транспорт организовао на ефикасан
и поуздан начин не производећи додатне и неочекиване трошкове.
Превозник опасних материја дужан је да прибави дозволу над-
лежног органа за превоз опасних материја, у складу са Законом о пре-
возу опасних материја
Сва возила која превозе опасне материје морају да прођу проверу
у овлашћеној установи, а то су институт Винча и Машински факул-
тети у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу. На основу провере,
возило добија сертификат и уверење за превоз опасних материја, и то
само за оне врсте за које испуњава услове. Уверење и сертификат важе
12 месеци, након чега возило поново треба да иде на проверу. Наши
АДР сертификати за возила признају се и у иностранству.
Према члану 4 Уредбе о превозу опасних материја у друмском и
железничком саобраћају, предузеће, друго правно лице и предузетник
може да обавља превоз опасних материја у друмском саобраћају ако:
–– је регистровано за обављање делатности превоза опасних
материја,

–– располаже одговарајућим превозним средствима за превоз

опасних материја,
–– има стручно оспособљена лица за обављање превоза,
–– има одобрење за превоз опасних материја,
–– испуњава услове за превоз прописане АДР-ом.
Опасне материје морају бити класификоване и одобрене за пре-

воз у складу са АДР прописима. Користити искључиво паковања,
контејнере и цистерне одобрене за превоз одређене врсте супстанци
прописане АДР-ом.
При превозу опасне материје лице које уравља превозним сред-
ством мора да предузме следеће превентивне мере:
–– уверити се да је опасна материја дозвољена за превоз у складу
са АДР прописима,
–– увери се да је обезбеђена прописана документација за превоз,
–– поседује исправу о превозу опасне материје (товарни лист,
превозница, отпремница итд.) која садржи:
–– назив, класу, редни број опасне материје,
–– бруто и нето количину опасне материје,
–– напомену о испуњености услова за превоз,
–– потпис и печат пошиљаоца.
–– поседује упутство о посебним мерама безбедности које садржи:
–– назив материјала и његове особине,
–– врста опасности,
–– потребна заштитну опрему,
–– поступак са лицима која су била у додиру са опасном
материјом,
–– назив и адреса органа који морају да се обавесте у случају
незгоде.
–– поседује сертификат о исправности возила,
–– возило и терет треба да су обележени одговарајућим знацима,
–– прописана опрема и лична заштитна средства треба да се на-
лазе у кабини возила,
–– поседује исправу о осигурању опасне материје,
–– визуелним прегледом установити да је возило и терет без
видљивих неправилности, алат комплетан, терет без пукотина,
цурења и сличних неправилности,
–– проверити да рок за проверу цистерне, батерија, контејнера и
сличних делова није истекао,
–– одређене опасне материје могу бурно да реагују у међусобном
контакту – због тога поједине супстанце не смеју да буду

заједно у товарном простору возила или контејнера (инкомпа-

тибилне супстанце).
Сва возила која превозе опасне материје морају да буду посебно
обележена. За то се користе две врсте ознака – листице опасности и
табла за обележавање возила, чије су димензије и изглед одређени
правилима АДР-а. Листица има облик „нагнутог“ квадрата и на њој је
симболима приказана врста и степен опасности. Табла за обележавање
је наранџаста, са црним оквиром, и хоризонтално је подељена на два
поља. У горњем се са две или три цифре обележавају врсте опасности,
а у доњем је бројчана ознака материје према номенклатури АДР-а. На
основу података са табле, стручне екипе у случају несреће знају како
треба да поступају, због чега она мора бити направљена тако да пода-
ци могу да се прочитају и ако је табла била 15 минута у пламену. Та-
бле упозорења обавезно се стављају на предњу и задњу страну возила
као и на задњу страну приколице којом се превозе опасне материје.
У горњем делу табле је уписана ознака врсте опасности, и то
коришћењем бројева класа опасних материја. Ознака има две или
три цифре. Ознаке у горњем делу представљају HIN број или Кем-
леров код (прва цифра представља основну опасност, друга и трећа
додатне опасности). Прва цифра: 2-сабијен гас, 3-запаљиве течно-
сти, 4-запаљиве чврсте материје, 5-оксидирајуће материје, 6-отровне
материје, 8-нагризајуће материје, 9-остале опасне материје. Друга
цифра: 0-без значаја, 1-опасност од експлозије, 2-ослобађање гасова
због притиска, 3-запаљивост течности, 4-запаљиве чврсте материје,
5-оксидирајуће деловање, 6-отровност, 8-корозивност, 9-опасност од
спонтане бурне реакције. У доњем пољу табле упозорења налази се
искључиво четвороцифрени број (УН број-Уједињене Нације).
За обележавање опасних материја постоје и ознаке које се стављају
на амбалажу да би скренуле пажњу на опасности при руковању. Ове
ознаке не треба мешати са ознакама за возила, односно не треба их
користити за обележавање возила која транспортују опасне материје.
Превентивне и безбедносне мере при утовару и истовару подра
зумевају поштовање прописаних процедура.
–– Утовар и истовар опасних материја може се вршити само на
местима које одреди надлежни орган и местима која су снабде-
вена прописаним уређајима и опремом и означена знаковима
опасности. На железничким станицама, у лукама и приста-
ништима и на аеродромима на којима се врши утовар или ис-
товар опасних материја надлежни орган у републици, односно

надлежни орган у аутономној покрајини одредиће посебно ме-

сто на коме ће се вршити утовар и истовар тих материја.
–– На месту утовара и истовара забрањен је приступ лицима
која непосредно не учествују при утовару и истовару опасних
материја.
–– Утовар и истовар по правилу се врши дању, или ако се ради
ноћу осветљење мора да буде електрично и урађено тако да не
изазове пожар или експлозију.
–– Прописима о превозу је одређено и како се којом материјом
рукује при утовару и истовару. Већина опасних материја се може
утоварати и истоварати само на посебно припремљеним пун-
ктовима, и према стриктно одређеној процедури, која, на при-
мер, подразумева повезивање возила са уземљењем, како не би
дошло до варничења због статичког електрицитета. Код неких
возила, рецимо, при утовару и истовару запаљивих течности и
гасова не сме да ради грејач кабине. После истовара великог
броја опасних материја, обавезно је чишћење товарног простора.
За сваки превоз опасне материје прави се и план за случај
несреће. Ако до несреће дође, возач треба да поступи пре-
ма том упутству, а једно од основних правила је да што пре о
несрећи обавести полицију.
–– Обавезе примаоца робе: мора потврдити да је примио робу и
уверити се у њену исправност у складу са АДР прописима.
–– Након истовара возила извршити чишћење и по потреби
деконтаминацију возила и контејнера, а затим уклонити знаке
опасности.
Превозна средства и контенере у датим случајевима треба снаб-
девати средствима за учвршћивање и руковање опасне робе. Делове
пошиљки опасне робе и неупакованих опасних предмета треба учв-
стити са одговарајућим средствима, који је способан за задржавање
робе на превозном средству, односно на контејнеру (на пример: каиш
за учвршћивање, зидови који се могу померити, одбојник који се
може померити), да не настану таква померања током превоза која
проузрокују промену смештаја робе пошиљке, или које могу довести
до повреда делова пошиљки. Ако се опасна робу заједно шаље, са дру-
гом робом (на пример: са тешким машинама или сандуцима), на пре-
возном средству односно у контејнеру, сваку робу тако треба учврсти-
ти или паковати да не дође до ослобађања опасне робе. Ослобођење
делова пошиљки треба онемогућити попуњавањем празних простора,
на пример са потпорним дрвима или са одговарајућим блокирањем

и разапирањем. Ако се за разапирање на пример користе појас,

каиш, трака или ужад, ове не смеју сувише да натегну јер би могли
да проузрокују повреду или деформисање делова пошиљки. Делови
пошиљки не смеју да се нагомилавају, изузев ако су за ову сврху фор-
мирани. Ако се за гомилање формираних делова пошиљки различите
врсте гомилају једна на другу, треба узети у обзир међусобну спо-
собност за нагомиловање. У случају потребе делови пошиљки који
су међусобно нагомиловани, повреде доњих делова пошиљки треба
спречити коришћењем помоћних средстава.
Треба поклонити нарочиту пажњу на руковање са деловима
пошиљки током припремања за њихово слање, избора превозног
средства или контејнера са којима намерава да се изврши превоз де-
лова пошиљки, избора метода утовара и истовара, да би се избегла
оштећења на деловима пошиљки њиховим вучењем по поду или не-
правилним руковањем.
Забрањено је:
–– држање материјала и уређаја који могу да изазову пожар,
–– рад са отвореним пламеном (заваривање),
–– пушење и употреба средстава за паљење (шибице, упаљачи),
–– употреба уређаја или средстава који имају ватрено ложиште,
–– рад са алатом или уређајем који варничи,
–– постављање надземних електричних водова.
Превентивне мере овлашћених органа које се односе на преглед

и поседовање одговарајуће документације при транспорту опасних
материјала:
–– административна контрола опасног отпада,
–– издавање дозвала за превоз одређених врста опасних материја
које захтевају посебне мере безбедности као што су експлозив-
не материје, запаљиве течности и гасови, експлозиви, радио-
активне материје,
–– независно од природе робе, царинске процедуре захтевају да
возила и товарни простори буду изведени у складу са одређеним
стандардима, а гранични службеници возила морају провери-
ти да немају скривене просторе,
–– овлашћени органи (царина и МУП) на својим територијама
могу организовати редовну контролу транспорта опасних
материја на путевима,
–– овлашћени органи врше инспекцију робе, возила и докумената
и могу извршити узорковане робе на месту контроле на без-
бедан начин.

Превентивне мере у фази коришћења – употребе

хемијских материја
Хемикалије се користе у свим делатностима и саставни су део
већине животних и радних процеса, присутне су у храни, води, ваз-
духу... Реч је о супстанцама са којима смо свакодневно у додиру,
будући да се налазе у козметици, играчкама, посуђу, средствима за
чишћење, клима уређајима, намештају, одевним предметима, подо-
вима, ламперијама... У радним процесима хемикалије се користе као
сировине, енергенти, помоћна средства. Многе хемикалије настају
у процесима као међупроизводи, нус-производи. У лабораторијама
се користи велики број и разноврсни спектар хемијских материја за
обављање анализа, идентификацију, квалитативно-квантитативне ме-
тоде испитивања. Несумљиво је да смо окружени и изложени дејству
хемијских материја, само је питање да ли су у питању опасне и штет-
не хемијске материје, колика је њихова концентрација и присутност
у простору и процесима које обављамо, да ли је изложеност таква да
може проузроковати здравствене последице, односно повреде на раду,
професионалне болести и болести у вези са радом, да ли је угрожена
животна средина.
Хемијске материје могу узрозити здравље корисника путем
удисања (прашкасте материје, аеросоли, капљичасте течне фазе,
штетни гасови...), гутањем чврстих или течних материја (гушење,
тровање), продором кроз кожу (најчешће течности), опекотине, а до-
лази до оштећења органа за дисање, вида, унутрашњих органа, слу-
зокоже, нервног система, чак може доћи и до фаталних смртних ис-
хода.
Последице дејства хемијских материја могу бити акутне и хро-
ничне. Акутне последице настају услед краткотрајних, најчешће ин-
тензивних излагања штетном дејству опасних материја и последице
су одмах видљиве и изражене.У овим случајевима важно је правовре-
мено указати прву помоћ повређеном и што пре зауставити, изоловати
или уклонити узрок, како би се минимизовале последице.
Хроничне последице излагања опасним материјама настају након
дугог временског периода, тешко их је индентификовати и повезати
са стварним узрочником, јер су настале болести или стања слабијег
интензитета и могу бити у вези са општим здрављем и стањем орга-
низма.
Превентивне мере које се предузимају у фази коришћења опасних
и штетних материја прописују се Актом о процени ризика који су по
Закону о безбедности и здрављу на раду дужни да донесу сви посло-

давци за сва радна места у радној околини у писаној форми. Основ-

на начела превенције прописује Правилник о превентивним мерама
за безбедан и здрав рад при излагању хемијским материјама, и оне
обухватају индентификовање ризика, односно узрочника који може
да проузрокује опасности и штетности по запослене и околину – у
случају употребе хемијских материја то значи индентификовати опас-
не хемијске материје које су присутне у процесу, које се непосредно
користе, које могу настати у некој од фаза процеса или које настају
као крајњи – финални производ, утврдити врсте и количине које се ко-
ристе за дневну, месечну, годишњу употребу, одредити концентрације
присутности хемијских материја у простору, упоредити их и на осно-
ву доступних валидних података о МДК (максимално дозвољеним
концентрацијама) одредити да ли представљају опасност по здравље
запослених.
МДК су максимално дозвољене концентрације опасне материје
у ваздуху, у зони дисања запослених које при нормалним климатском
условима, уз лакши физички рад, током осмочасовног дневног, од-
носно петодневне радне недеље могу бити присутне а да не угрозе
здравље запослених и не оставе штетне последице.
У овој фази примене превентивних мера нарочита одговорност
лежи на послодавцу, односно стручним службама које пројектују и
планирају производне процесе, јер увек треба размотрити могућност
замене опасних хемијских материја које се користе мање опасним или
потпуно безопасним и применити их без обзира на финансијске аспек-
те и привидне уштеде коришћењем опасних материја које су можда
јефтиније. Здрави запослени, здраво окружење, очувана животна сре-
дина и здрава будућност треба увек да су приоритет пословања.
Уколико се не може избећи употреба и коришћење опасних
материја треба извршити избор одговарајућих техничко-технолошких
процеса, опреме, мерно-контролних инструмената, истражити и при-
менити сва доступна техничка решења како би се ефекат штетности,
појава опасности и евентуалне последице у потпуности уклониле или
свеле у дозвољене концентрације које не представљају опасност по
здравље запослених и не угрожавају животну средину.
Организационим мерама број запослених који су изложени
дејству опасних хемијских материја треба свести на минимум, макси-
мално скратити време трајања изложености и минимизовати интен-
зитет дејства. То значи да се на радним местима и у радној околини
морају налазити само дневно-сменске потребне количине опасних
материја које треба користити искључиво према прописаним упустви-
ма, рецептурама, процедурама прописаним техничко-технолошким

документима и придржавајући се мера безбедности прописаних упу-

ствима произвођача опасних хемијских материја (упуства о употре-
би – safetly data sheet). Организационим мерама се одређују запосле-
ни којима је дозвољен рад у угроженом подручју (присутне опасне
материје), обезбеђују им се одговарјућа СЛЗ и безбедносна опрема.
Ови запослени морају бити обучени за акције помоћи, евакуације,
спасавања и санирања штетних утицаја.
Информисаност корисника опасних материја веома је важна у при-
мени превентивних мера у циљу смањења и отклањања могућности
настанка штетних последица њихове употребе. Кориснике опасних
материја треба путем оспособљавања за безбедан и здрав рад оба-
вестити о врстама и карактеристикама материја које користе, о свим
опасностима и штетностима којима могу бити изложени током упо-
требе ових материја, начинима на које опасне материје могу да угрозе
безбедност и здравље запослених. Корисници морају бити упознати
са мерама, и начинима поступања да би се избегла штетна дејства у
акцидентним ситуацијама, као и мерама за пружање прве помоћи и
санирање негативних појава.
Начин информисања може бити путем обавештавања, табле
упозорења, упустава, инструкција, усмено или писмено у зависности
од врсте и нивоа ризика процењених у Акту о процени ризика.
На местима где изложеност хемијском материјама не може бити
спречена другим мерама и средствима примењују се појединачне мере
које укључују средства личне заштите.
Веома важно за праћење стања и услова у радној околини у којој
су запослени изложени дејству хемијских материја јесте испитивање
граничних вредности (видети прилог1 и прилог 2 Правилника о пре-
вентивним мерама за безбедан и здрав рад при излагању хемијским
материјама), које овлашћене установе и правна лица са лиценцом
спроводе редовним испитивањима.
Праћење здравственог стања запослених који су изложени дејству
хемијских материја такође је једна од превентивних мера, где се уз ак-
тивно учешће медицине рада може уочити и правовремено реаговати
у циљу спречавања неповољних утицаја на здравље.
Претходни и превентивни прегледи су обавезни за запослене који
раде на радним нестима која су према резултатима процене утврђена
као радна места са повећаним ризиком од настанка повреда на раду
или оштећења здравља.

Превентивне мере у току одлагања – уништавања

опасних и штетних материјала
Збрињавање и уклањање отпада је крајњи и саставни део циклу-
са производа. Опасна својства производа, технолошких процеса и от-
пада су сваке године све бројнија, а испитивања физичко-хемијских
својстава опасног отпада која могу изводити само стручне институције
о штетности све су опсежнија и дуготрајнија. Важно је одредити удео
опасних материја у отпаду, односно која количина опасне материје
чини нешто опасним и отровним и у којим условима.
Веома је тешко након коришћења у процесима производње или
након употребе опасних и штетних материја наћи прави пут како по-
ступити са амбалажом у којој се налазио опасан материјал, шта ура-
дити са неискоришћеним делом опасних материја , како поступити са
материјалима којима је прошао рок употребе?!
Свакако да је веома лош приступ оставити овакве случајеве за
нека друга времена, лагеровати их у делу постројења, складишта или
магацина без икакве контроле и обележја чекајући да се проблем реши
сам или једноставно опасне и штетне материје послати на депоније
заједно са неопасним комуналним отпадом без икаквог претходног
третмана и евиденције.
Још лошији поступак јесте „идеја“ да се сав опасан и штетан
материјал скупи на једно место, нпр. у контејнер, не водећи рачуна о
карактеристикама ових материјала, могућим хемијским реакцијама,
експлозијама, пожарима, које би могле додатно да угрозе запослене,
радну и животну околину.
Многе произвођаче и кориснике муче питања шта урадити са ис-
трошеним батеријама и акумулаторима, пираленом, отпадом од елек-
тричних и електронских производа, отпадним гумама, флуоресцент-
ним цевима које садрже живу, отпадом који садржи азбест, отпадом
из производње титан-диоксида, отпадима из производње боја и лако-
ва, фармацеутским и медицинским отпадом, отпадом у производњи
ђубрива, ливницама, лабораторијама...
Правилно управљање опасним отпадом поред заштите животне
средине и здравља људи, има за циљ смањење опасности од отпада,
применом најбољих расположивих техника и заменом опасних мање
опасним хемикалијама, смањење опасности од депонованог отпада
за будуће генерације, рационално коришћење сировина и енергије,
успостављање стандарда за третман отпада, ангажовање домаћег
знања и домаћих економских потенцијала у успостављању систе-
ма управљања отпадом, подстицајних механизама за инвестирање и

спровођење активности које прате и управљају токовима, количином

и локацијом отпада, пројектовањем и изградњом постројења за трет-
ман, прераду и искоришћење материјала из отпада и постројења за
одлагање и уништавање отпада, поновно коришћење, рециклажа и
регенерација отпада.
Закон о управљању отпадом један је од најновијих закона који
регулише ову област.
Отпад се генерално дели на контролисани и неконтролисани от-
пад. Контролисани отпад обухвата кућни (отпад из домаћинстава –
комунални отпад), комерцијални и индустријски отпад, укључујући
медицински отпад. Ови отпади могу бити инертни, неопасни или
опасни.
Надлежни органи и организације за управљање отпадом су:
–– Министарство заштите животне средине,
–– надлежни орган аутономне покрајине,
–– надлежни орган јединице локалне самоуправе,
–– Агенција за рециклажу,
–– овлашћена лабораторија за испитивање отпада.
Министар прописује:
–– образац дневне евиденције и годишњег извештаја о отпаду са
упутством за његово попуњавање,
–– методологију за прикупљање података о саставу и количина-
ма комуналног отпада на територији јединице локалне само-
управе.
Извештај о управљању отпадом на територији Републике Србије
саставни је део Извештаја о стању животне средине и подноси се
једанпут у две године Народној скупштини. Произвођач и власник от-
пада, изузев домаћинства, дужан је да води и чува дневну евиденцију о
отпаду и доставља редовни годишњи извештај Агенцији. Агенција за
заштиту животне средине води и ажурира базу података о управљању
отпадом у информационом систему заштите животне средине, у скла-
ду са законом којим се уређује заштита животне средине.
Третман опасног отпада има приоритет у односу на третмане дру-
гог отпада и врши се само у постројењима која имају дозволу за трет-
ман опасног отпада у складу са овим законом. Приликом сакупљања,
разврставања, складиштења, транспорта, поновног искоришћења
и одлагања, опасан отпад се пакује и обележава на начин који
обезбеђује сигурност по здравље људи и животну средину. Опасан
отпад се пакује у посебне контејнере који се израђују према каракте-

ристикама опасног отпада (запаљив, експлозиван, инфективан и др.)

и обележава. Забрањено је мешање различитих категорија опасних
отпада или мешање опасног отпада са неопасним отпадом, осим под
надзором квалификованог лица и у поступку третмана опасног отпа-
да. Забрањено је одлагање опасног отпада без претходног третмана
којим се значајно смањују опасне карактеристике отпада. Забрањено
је разблаживање опасног отпада ради испуштања у животну средину.
Министар прописује начин складиштења, паковања и обележавања
опасног отпада.
Извештај о управљању отпадом садржи податке о: врсти, количи-
ни, пореклу, карактеризацији и класификацији, саставу, складиштењу,
транспорту, увозу, извозу, третману и одлагању насталог отпада, као и
отпада примљеног у постројење за управљање отпадом. Произвођач и
власник отпада чува најмање пет година основна документа и податке
из извештаја (члан 75).
Управљање отпадом организује се на начин који не представља
опасност по здравље људи и животну средину у складу са зако-
ном. Један од првих корака у управљању опасним отпадом јесте
разврставање отпада на одговарајућем месту у свакој од организацио-
них целина, на месту његовог настанка, прописивање одговарајуће
амбалаже у коју ће се отпад одлагати и место у организационој цели-
ни где ће се прикупљати, начин одвожења на привремено складиште,
сам поступак складиштења до момента разрешења, као и одговорно-
сти, овлашћења и потребна документација у поменутом поступку.
Сачињава се Листа отпада (опасног и неопасног) у виду табеле
која садржи следеће податке: редни број, назив отпада, одговарајући
индекс (овај индекс се одређује према Правилнику о условима и начи-
ну разврставања, паковања и чувања секундарних сировина – и Пра-
вилнику о начину поступања са отпацима који имају својства опас-
них материја – место настајања отпада (шифра радног места на коме
настаје отпад), количина отпада на стању (затечена количина отпада)
на нивоу организационе целине, планирана месечна количина отпа-
да на нивоу организационе целине, актуелни начин поступања са от-
падом, наложени начин поступања са отпадом, начин манипулације,
складиштења и означавања опасних материја, мере заштите и мере
које треба предузети у случају просипања, расипања или цурења
опасне материје, спасавање и прва помоћ).
Сви запослени који у свом раду долазе у контакт са опасним от-
падом морају да буду обучени за рад са опасним материјама.
Када се средства за прикупљање опасног отпада на прописаним
локацијама у организационим целинама напуне, врши се њихово

одвожење у складиште опасног отпада, које је привременог карак-

тера. Ово складиште мора да буде формирано у складу са захтеви-
ма Правилника о начину поступања са отпацима који имају својства
опасних материја, што подразумева: простор који је довољан за
смештај најмање двоструке количине опасног отпада који просечно
настаје између два одвожења са складишта, физички обезбеђен про-
стор, поседовање: прилазног пута са проширењем, рампе и путева
за манипулацију унутар складишта, ваге, опреме за гашење пожара,
класификовање опасног отпада у складишту, складиштење опасног
отпада у течном стању у судовима максималне запремине до 200 л
који су израђени од материјала који обезбеђује непропустљивост,
означавање складишта, као и средстава са опасним отпадом на вид-
ном месту, споља и на спољашњем делу посуде, према стандардним
међународним знацима, при чему димензије ознаке морају имати ве-
личину која износи најмање 1/10 површине на коју се ознака ставља,
а ознака судова са опасним отпадом малих димензија мора бити повр-
шине минимално 100 цм².
Пријава отпада који имају својства опасних материја, на основу
прикупљених податка доставља се Министарству за заштиту живот-
не средине – Правилник о начину поступања са отпацима који имају
својства опасних материја.
За све врсте и количине отпада из Листе отпада неопходно је
спровести поступак прибављања Уверења о карактеризацији отпада
и Решења о категорији отпада на основу којег се формира, Документ
о разврставању; једнa копија се доставља Министарству за заштиту
животне средине, једна Агенцији за рециклажу, а једну копију архи-
вира произвођач према Правилнику о начину разврставања, паковања
и чувања секундарних сировина.
Разрешење опасног отпада обавља се предавањем опасног отпада
овлашћеној организацији на даљи поступак, што се регулише Угово-
ром о преузимању опасног отпада.
Отпрема опасног отпада у циљу његовог даљег третмана (реци-
клажа, уништавање или трајно складиштење) обавља се у складу са
поступком из техничко-технолошке документације и поступком који
је прописан законском регулативом у вези са припремом и превозом
опасног отпада и потребне пратеће документације.
Након разрешења одређене количине опасног отпада, попуњава се
Документ о преузимању отпада и, након потписивања организације
која преузима отпад, доставља: Агенцији за рециклажу, Министарству
заштите животне средине и одговорном лицу за управљање отпадом
код произвођача које врши ажурирање Листе отпада.

Лице које врши сакупљање, односно транспорт отпада сакупља

отпад од произвођача или власника и транспортује га до постројења за
управљање отпадом, односно до центра за сакупљање, складиштење,
трансфер станице или постројења за третман или одлагање.
Отпад се транспортује у затвореном возилу, контејнеру или на
други одговарајући начин како би се спречило расипање или испадање
отпада приликом транспорта, утовара или истовара и како би се спре-
чило загађење ваздуха, воде, земљишта и животне средине.
У случају загађења насталог током транспорта, превозник от-
пада је одговоран за чишћењe и отклањање загађења подручја. Пре-
возник отпада транспортује отпад само на одредиште које је одредио
пошиљалац. Ако се отпад не може испоручити на одредиште, пре-
возник враћа отпад пошиљаоцу. Опасан отпад се посебно сакупља и
транспортује. Транспорт опасног отпада врши се у складу са пропи-
сима којима се уређује транспорт опасних материја.
Резиме
Мере и поступци превенције при прозводњи, паковању, транс-
порту, складиштењу, коришћењу и уништавању штетних и опасних
материја имају за циљ да се спречи и смањи вероватноћа настанка
повреда на раду и ризика од угрожавања здравља запослених, актив-
ним учешћем свих лица која у својим радним процесима долазе у
контакт са опасним и штетним материјама, чиме првенствено шти-
те себе као индувудуе, као и живи свет и животну околину у бли-
жем и даљем окружењу, остављајући добру и неугрожену будућност
генерацијама које долазе. Такође, штитећи имовину, опрему и објекте,
стварају се услови за даља улагања, унапређења и иновирања у правцу
обезбеђења што комфорнијих и безбеднијих услова за рад, здравијих
и задовољнијих субјеката друштва.
Да би се ишло напред у корак са савременим методама, поступ-
цима, идејама... подразумева се познавање и примена свих законских
прописа, норматива и стандарда који се односе на ову област.
За примену превентивних мера при прозводњи, паковању, транс-
порту, складиштењу, коришћењу и уништавању штетних и опас-
них материја на нивоу државе велики значај има и рад надлежних
инспекцијских служби. Контрола примене разних мера заштите у
привредним друштвима, јавним установама и другим организацијама
које су предвиђене законским и другим прописима, доприносе

безбеднијем обављању делатности и сигурнијем и здравијем животу

свих грађана.
Закон о безбедности и здрављу на раду, Сл. гласник 101/05.

Закон о заштити животне средине, Сл. гласник 135/04.
Закон о процени утицаја на животну средину, Сл. гласник 135/04.
Закон о стратешкој процени утицаја на животну средину, Сл. глас-
ник 135/04.
Закон о интегрисаном спречавању и контроли загађивања животне
средине, Сл. гласник 135/04.
Закон о експлозивним материјама, запаљивим течностима и гасови-
ма, Сл. гласник СРС, бр. 44/77, 45/85 и 18/89 и Сл. гласник РС, бр.
53/93, 67/93, 48/94 и 101/2005.
Закон о превозу опасних материја, Сл. лист СФРЈ, бр. 27/90.
Закон о управљању отпадом, Сл. гласник РС, бр. 36/2009.
Мирић, М. Технолошки ризици (презентација)
Милићевић, М. Упрвљање ризицима у акцидентним ситуацијама
(презентација).
Правилник о превентивним мерама за БЗР при излагању хемијским
материјама, Сл. гласник РС, бр.106/09.
Правилник о начину превоза опасних материја у друмском саобраћају,
Сл. лист СФРЈ, бр. 82/90.
Правилнику о условима и начину разврставања, паковања и чувања
секундарних сировина, Сл. гласник РС 55/2001.
Правилник о начину поступања са отпацима који имају својства
опасних материја, Сл. гласник РС 12/95.
Илијић, С. Правни информатор – карактеристике закона из области
еколошког права.
Ревија САТ Плус, Велики точкови и Шпедитер; www.spediter.com
Уредба о превозу опасних материја у друмском и железничком
саобраћају Сл. гласник РС, бр. 53/02.

Прим. др сци Јелена Пауновић-Пфаф,
специјалиста медицине рада
Ергономија у превенцији безбедности и

здравља на раду
Увод
Као што је познато у члану 7 Закона о безбедности и здрављу на

раду инсистира се на примени савремених превентивних, техничких,
ергономских, здравствених, образовних, социјалних, организационих
и других мера, како би се отклонио или свео на најмању могућу меру
ризик од повређивања и/или оштећења здравља запослених. Чланом
9 овог закона послодавац се обавезује да обезбеди запосленом рад на
радном месту и у радној околини у којима су спроведене мере безбед-
ности и здравља на раду, а у ставу 4 овог члана стоји: „Послодавац
је дужан да обезбеди да радни процес буде прилагођен телесним и
психичким могућностима запосленог, а радна околина, средства за рад
и средства и опрема за личну заштиту на раду буду уређени односно
произведени и обезбеђени да не угрожавају безбедност и здравље за-
посленог“.
И према Стратегији безбедности и здравља на раду у Републи-
ци Србији за период од 2009. до 2012. године примена превентивних
мера које се предузимају на свим нивоима рада подразумева стварање
таквих услова рада којима се приликом организовања рада и радног
процеса врши процена ризика и њихово отклањање или свођење на
најмањи могући ниво, чиме се у највећој могућој мери стварају преду-
слови за спречавање или елиминисање ризика могућих повређивања,
професионалних обољења и болести у вези са радом, а што омогућује

остваривање услова за пуно физичко, психичко и социјално благостање

запослених. Ово се постиже тиме што се унапред предвиђа могући
ризик и применом мера предострожности спречавају се или своде на
најмању меру негативне последице тог ризика.
Овакав приступ превенције захтева мултидисциплинарни тим-
ски рад. Један од чланова тима треба да је и лекар специјалиста ме-
дицине рада. Може се поставити питање зашто је потребно да се у
тиму стручњака који раде на пројектовању, успостављању технолош-
ког процеса, организације рада и другог, нађе и лекар специјалиста
медицине рада. Улога специјалисте медицине рада у тиму је да се
још у најранијим фазама рада препознају могуће опасности, штет-
ности или оптерећења, која би код запослених могла да доведу до
оштећења здравља. На тај начин се омогућује да се већ у старту и
у свакој фази рада интервенише како би се ризици елиминисали или
свели на најмању могућу меру, односно када је то неопходно предузе-
ле одговарајуће заштитне мере.
Али, и поред тога што се у законским актима инсистира на
превенцији у свим фазама рада, што значи од пројектовања неке ак-
тивности или делатности до финалног производа, у пракси је тимски
рад мало присутан.
О ергономији
Ергономија је наука која има за циљ да прилагоди процес рада,

услове рада, средства рада и производе човеку. Према томе ергоном-
ска проблематика је присутна свуда где је могуће прилагодити усло-
ве, процесе и средства рада и производе анатомским, физиолошким и
психолошким карактеристикама човека.
International labour review 1961. дефинише ергономију као „ при-
мену хуманих биолошких наука у заједници са техничким наука-
ма ради постизања оптималног међусобног усклађивања човека и
његовог рада, чије се користи огледају у успешности у раду и бољем
здравственом стању човека“.
Према Chapanisu „Ергономија је дисциплина која испитује ка-
рактеристике понашања, способности, ограничења и друге каракте-
ристике људи, те откривене информације примењује на дизајн алата,
машина, система, задатака, послова и околине, како би се они могли
продуктивно, сигурно, угодно и делотворно користити“.

Ергономија у превенцији безбедности и здравља на раду 193
Године 2007. прихваћена је дефиниција Интернационалне ер-

гономске асоцијације која гласи: „Ергономија је примена научних
информација о човеку с циљем дизајнирања средстава, система и око-
лине за људско коришћење“.
Ергономија има два циља, а то су: боље здравље људи и већа
продуктивност. Ови циљеви су садржани у дизајну сваке ствари, од
безбедног намештаја до машина којима се лако и безбедно управља.
Применом ергономије смањује се стрес, олакшава радно напрезање
и повећава безбедност, а уређаји и машине користе се ефикасније и
поузданије.
Иако се настанак ергономије везује за брзи развој технике и тех-
ничких средстава, што је карактеристика краја 19. и почетка 20. века,
темељи развоја ергономије налазе се у хеленској цивилизацији, која
је користила ергономске принципе при изради алата, и организацији
радног места. Потврда тога налази се у списима Хипократа где он
описује како треба да изгледа радно место. Сам термин ергономија
први пут је коришћен 1857. године. У 19. веку овим проблемима ба-
вио се F.W. Taylor, пионир „Научног менаџмента“ и Гилберт који је
израдио „Студију времена и покрета“. Тада су алати, машине и рад-
не операција почеле да се прилагођавају човеку. До тада се углавном
човек прилагођавао раду. Даљим развојем, средства рада су била све
савршенија и ефикаснија, а нове технологије доводе до реорганизације
индустријског производног система. Савремене технологије
представљају материјализацију научних сазнања и одговарају ви-
соким научним нивоима развоја. То је довело до аутоматизације
индустријске производње, при чему се аутоматизација све више
усавршава ка све већим и већим супераутоматизованим процесима
производње. Међутим, сада се јавља човек са својим ограничењима и
он постаје лимитирајући фактор техничко-технолошког развоја. Зато
се данас акценат ставља на постизање оптималне животне и радне
способности човека и његову безбедност. Ово се постиже кроз ефекте
организације, рационализације и хуманизације радног процеса. Тех-
нички узевши, неко најсавршеније средство није ергономско ако га
човек својим био-психо-социјалним карактеристикама не може да ко-
ристи ефикасно.
На почетку интензивнијег развоја ергономије, непосредно после
Другог светског рата, основни циљ ергономије био је прилагођавање
машине људском телу и његовим ограничењима. Касније је уочено
међусобно дејство човека и његове физичке, биолошке и социјалне
средине. Зато се данас не може занемарити да човекова психичка и
социјална ограничења, потребе и захтеви могу бити лимитирајући фак-

тор у коришћењу неког средства. Због тога и њих треба уграђивати у

пројектовање техничког средства или техничког система. Ергономија
се углавном схвата као наука која се бави дизајном производа тако
да они најбоље буду прилагођени људском телу. Ипак, она, у сушти-
ни, али и садржајно јесте мулти и интердисциплинарна наука која се
бави системом човек-машина како би се машина прилагодила човеко-
вим био-психо-социјалним ограничењима и захтевима. На тај начин
је употреба машине ефикаснија, безбеднија и поузданија. Резултат
тога је спречавање оболевања, повреда и инвалидитета радника. Под
појмом машина подразумева се сваки материјални предмет са којим
човек долази у додир приликом обављања неког посла, тако да је ма-
шина и тастатура рачунара, обична оловка... али и струг, локомотива,
аутомобил, авион и тако даље.
Ергономија интегрише низ дисциплина, укључујући биологију,
антропологију, генетику, анатомију, физиологију, биометрију, био-
механику, психологију, медицину рада, кибернетику, дизајн и друге.
Знања из свих тих дисциплина користе се како би се дизајнирали про-
изводи који ће бити комфорни, сигурни и употребљиви. Ергономија
узима у обзир човека, његове могућности и способности, као и гра-
нице у којима се неки захтев може поставити човеку. Првобитно се
при примени ергономије у проучавању радне околине сматрало да је
ергономија наука која је ограничена само на проучавање рада и радне
околине. И данас се врло често ергономија посматра на тај начин. Али,
ергономија је много више од тога. У ергономији се проучава човек: чо-
век у радној средини, човек при раду, његово понашање и његов однос
према раду, али и утицај који рад има на човека. Машине и уређаји
конструишу се према потребним радним задацима а механичка опре-
ма се оптимално усклађује могућностима човека. Данас се ергономија
користи свакодневно и у великом броју подручја, мада је једноставно
не примећујемо. Примећујемо више одсуство ергономије, када кори-
стимо производ који нам није ергономски прилагођен. Ергономија
или одсуство ергономије може да се осети свуда у људском окружењу:
на послу (рачунар, столица, сто), код куће (кревет, кухиња, размештај
намештаја) и ван куће (аутомобил, воз, трамвај, улазна врата на згра-
дама) итд. Због тога ергономски принципи треба да се поштују у свим
подручјима људске активности, како у радном процесу, тако и у спор-
ту, одмарању, здрављу и безбедности.

Ергономске мере везане за рад
Проучавањем радног процеса, закључено је како се већи радни

учинак не може постићи самим тиме да се од радника тражи макси-
мално напрезање. Ако захтеви које рад намеће нису прилагођени чо-
веку или машини, долази до поремећаја у систему човек-машина, а
то доводи до застоја производње, било да је поремећај везан за маши-
ну или за човека. Значај ергономије је у томе што она одређује опти-
малне границе оптерећења и оптималне зоне снаге код човека. Због
тога се у сложеном систему човек-машина-околина напредак може
постићи само ако се метод рада, услови рада, машине и радна околи-
на прилагоде човеку, а не само ако се човек прилагођава њима. Сврха
ергономије је:
–– повећање успешности у раду,
–– смањење грешака у раду,
–– повећање продуктивности,
–– повећање безбедности,
–– повећање задовољства у раду.
Применом ергономије смањује се енергетска потрошња, одно-

сно напор радника, тиме што се радно оптерећење и радна околина
прилагођавају способностима радника. На тај начин ублажава се стрес
проузрокован процесом рада. Тиме се обезбеђују добро здравље, без-
бедност и већа продуктивност.
Искуство је показало да ергономски програм мора да нађе своје
место већ у фази пројектовања, а тај програм обухвата четири фазе,
и то:
–– дијагнозу проблема,
–– експериментално тражење решења,
–– примену решења,
–– вредновање ефикасности решења.
Дијагноза проблема је најзначајнија фаза која се постиже

анализирањем радног процеса укључујући средства рада, алате,
материјале који се користе при раду и друго. При томе је потребно
пратити активности и понашање човека који ради. Ово се постиже
студијом времена и покрета која обухвата интензитет и темпо по-
требне физичке активности, дужину радног времена, паузе за одмор
и друго. Затим директним или телеметријским праћењем физиолош-
ких параметара, анализирањем опасних појава и слично. Активна ер-
гономска детекција опасности на раду састоји се у истраживању и

проналажењу опасности пре него што настану могућности да се оне

манифестују, односно пре настанка повреде или других оштећења.
Чим се констатује да је нека опасност присутна, приступа се њеној
елиминацији било да се ради о техничким или људским узроцима.
Активна техничка превентива тежи спречавању техничких узрока
несреће како би се обезбедио безбедан рад. Она почиње са архитектон-
ским концептом индустријских пословних грађевина, конструкцијом
просторија, опремањем саобраћајница, организацијом погона (која
укључује распоред машина, вентилацију, осветљеност, обојеност,
ниво буке, микроклиму и друге елементе радне средине), примену
опште, и ако је неопходно, личне заштите. Осим тога, на проблеме у
радној средини може да укаже и велики број одсуствовања радника са
посла (боловања) или проблеми везани за обуку радника. Они могу да
укажу на велико оптерећење радника, лошу организацију рада, лоше
пројектована средства, методологију рада и тако даље.
Експерименталним тражењем решења може се за сваки процес
рада, конструкцију и друго предвидети какав ће утицај имати у пракси
на здравље и безбедност радника, на продуктивност, на квалитет про-
извода и друге релевантне факторе.
Евидентно је да су механизација и аутоматизација довеле до
смањења многих опасности, али истовремено доводе до манифестације
локалних стресова изазваних оптерећењем појединих мишићних гру-
па, као последице понављања радних операција, рада у принудном
положају тела, понављања истих покрета при раду и друго. Друга
група узрока стреса на раду везана је за темпо рада, замор, сменски
и ноћни рад, неповољне услове на радном месту и у радној околи-
ни (микроклима, бука, осветљење, боје, прашина и друго). Данас су
све бројнији узроци стреса нервна напетост, ментално оптерећење,
монотонија, претерана количина информација које треба примити и
прерадити, осећање одговорности, а код лица која раде у контролним
собама аутоматизованих производних јединица често и осећање изо-
лованости и слично. Поред наведеног, од значаја су и локална клима,
место рада (рад под земљом, под водом или у ваздуху), затим биолош-
ке карактеристике радника, као што су животно доба, пол, исхрана,
сан и друго.
Ергономија се најчешће дефинише као научно поље које обрађује
међусобан однос између човека, машине и средине. Под средином у
којој се одвија процес рада раније се подразумевала само физичка сре-
дина а рад је посматран као процес који обавља изоловани појединац.
Како ергономска истраживања не обухватају само аутоматизовани
рад већ све облике рада, појам средине у којој се одвија рад нужно

се мора схватити шире као физичка и социјална средина. Како се рад

одвија у групи, то радна група и међуљудски односи у њој добијају
значај за ергономска истраживања. Поједина истраживања показују
да међуљудски односи у радној групи могу бити много значајнији чи-
ниоци за безбедност и здравље и продуктивност од физичких услова
рада. Социјална средина је важан подстицај за човека у процесу рада.
Један од значајних проблема човека у аутоматизованом раду јесте од-
суство социјалне средине.
Према томе, иако постоје неограничене могућности за
аутоматизацију и механизацију радних процеса, мора се имати у виду
да су безбедност и здравље на раду зависни од људских капацитета и
друштвеног понашања.
Ергономски услови
Ергомонски услови произлазе из ергономског прилаза

организацији процеса рада који поставља човека на прво место, тиме
што начин обављања рада прилагођава особинама човека. Због тога
су ергономски услови:
–– физиолошки,
–– психо-социолошки,
–– антропометријски.
Физиолошки услови
Физиологија је наука која проучава функционисање појединих
органа живих бића, као и хемијске процесе који се у њима одвијају.
Физиологија рада је посебна грана физиологије која се ограничава
на функционисање организма човека који ради. Једно од подручја у
оквиру физиологије рада јесте изучавање радне способности човека
и различитих утицаја на радну способност. Рационално коришћење
радне способности човека није само ствар хуманости, него и еконо-
мичности. Ако се раднику поверавају послови којима он физиолошки
није дорастао, то значајно утиче на животни и радни учинак тог рад-
ника, те ће током радног века доћи до оштећења његовог организма.
Резултат ће бити његово много чешће оболевање и значајно слабији
радни учинак. Човек на раду подлеже утицају радне средине а да тога

није свестан, зато мора да се узме у обзир и реаговање организма рад-

ника на физичке активности и стресове до којих долази у раду, али
су важни и начин исхране, одевања и други фактори који су везани
за самог радника. При свему томе морају да се знају и физиолошке
границе докле радник може да иде, а што се добија експериментима
и искуством.
Психо-социолошки услови
Од посебног значаја је проучавање сензорне и менталне способ-
ности човека како би се одредило под којим условима најефикасније
и најбезбедније функционише систем човек-машина-околина, и одре-
дио међусобни утицај физичког и менталног рада с једне и фактора
радне средине са друге стране, на радну активност човека.
Поред тога психо-социолошки услови рада код човека везани су
првенствено за постизање осећаја задовољства у раду. На задовољство
човека који ради утиче много фактора који су у највећој мери у вези
са мотивацијом за рад. Психички напор јавља се услед превисоког
менталног оптерећења током одређеног времена, а манифестује се
замором. Монотонија у раду негативно утиче на концентрацију рад-
ника, као и на његово задовољство. Психичко засићење представља
стање које се јавља када је присутан отпор против прихватања или
настављања извођења неке одређене радне активности. Ово засићење
манифестује се у виду раздражљивости, немира и губитка воље за
рад. Стрес се јавља када се радник осећа угроженим услед оптерећења
или опасности којима је изложен у току извођења рада, односно кад
радник сматра да је преоптерећен или када има утисак да не може да
утиче на дату радну ситуацију. Све ово може се елиминисати проме-
ном организације рада.
Антропометријски услови
Антропометријски услови рада односе се на услове које треба обе-
збедити човеку на радном месту, како би се рад који изводи максимал-
но прилагодио антропометријским (димензионим) особинама радни-
ка. Људске димензије варирају зависно од бројних фактора а посебно
у односу на пол, нацију, етничко или географско порекло, мада зависе
и од исхране, животног доба и другог. Ергономија при опреми радног
места, машине, алата, командне табле итд. мора да узме у обзир опти-

малне и граничне телесне димензије, али и функционалне промене.

Динамичка антропометрија од посебног је значаја у ергономији јер
процењује однос између појединих делова тела у покрету и гранич-
них растојања која човек може да достигне својим екстремитетима у
разним положајима. За ергономију су важни подаци који се односе на
снагу, обим и брзину покрета, као и величина отпора људског тела на
различите силе.
Врсте ергономије
Интернационална ергономска асоцијација уопштено је поделила

ергономију на три основна подручја, и то на:
Физичку ергономију која се бави анатомским, антропометричким,
психолошким и биомеханичким карактеристикама људског бића и
њиховим односом према физичкој активности. Као најважније теме
којима се бави јесу положај тела при раду, материјали којима се током
рада манипулише, понављајући покрети при раду, рад који доводи до
оштећења мишићно-скелетног система, организација радног просто-
ра, безбедност и здравље.
Психолошку ергономију – когнитивну, која обрађује менталне про-
цесе као што су перцепција, памћење, резоновање и моторика и како
они утичу на интеракцију људи и других система у раду. Најважније
теме односе се на потребан ментални напор, на доношење одлука,
перформансе вештина, интеракцију човек-компјутер, људску поузда-
ност, радни стрес и обуку како се то може довести у везу са дизајном
човек-машина.
Организацијску ергономију која проучава оптимализацију социо-
техничких система укључујући њихову организациону структуру,
одржавање и процесе. Најважније теме су комуникација, организација
рада, организација радног времена, тимски рад, кооперативни рад,
квалитет менаџмента, рад на даљину.
Осим наведене присутна је и следећа подела ергономије на:
Концепцијску ергономију која се бави обликовањем ергоном-
ских мера у самом почетку конструисања неког радног састава. Она
је најбоља и најјефтинија. Обухвата два поља рада. Подручје хума-
ности да би се смањила оптерећења, смањиле опасности, омогућио
одмор, повећало задовољство и заинтересованост, обезбедило да рад
буде комфоран. То значи смањење оштећења здравља, бољу заштиту,

смањење штетних утицаја околине и олакшање извршења послова.

Други део је подручје економичности, чији је циљ да повећа прециз-
ност, згусне садржај рада, убрза ритам рада, осигура изводљивост,
смањи захтеве, побољша могућности информисања и скраћивање
времена одлучивања, повећање мотивације, побољшање квалитета и
квантитета производа рада.
Системску ергономију која води бригу о начелном усклађивању
производног процеса бринући о функционисању човека и машина
при којима човек не сме бити ни превише ни премало оптерећен. Она
обухвата обликовање организације радног система, укључујући радни
процес, радна места, радну околину, избор и обуку особља. При свему
томе води се рачуна о психофизиолошким могућностима човека.
Корективну ергономију која у току рада врши корекцију уочених
недостатака. Јасно је да је она најнеповољнија и најскупља.
Софтверску која се бави директним или индиректним деловањем
софтвера у процесу човек-машина-радно окружење и обухвата био-
лошке, психолошке и социјалне односе између човека и софтвера.
Циљеви софтверске ергономије јесу да се побољша прихватање нове
технологије, побољша радна мотивација, утиче на развој личности,
постигне оптимално оптерећење код увођења нових технологија,
односно да се повећа производња уз помоћ нових технологија, да
се повећа ефикасност обраде информација итд. Увођењем рачу-
нара човек више не управља машином директно већ индиректно, а
оптерећење се пребацује са физичке на психичку страну човека. Да
би човек био оптимално психофизиолошки оптерећен мора да има
одређен степен слободе при савладавању радних задатака – све је то
задатак ергономије.
Хардверску, то је класична ергономија која се бави прилагођавањем
радног места димензијама човечјег тела.
Последице неергономских радних услова
Лош положај тела при раду може да доведе до краткорочних по-

следица које се најчешће манифестују појавом пролазног бола. Ово је
врло значајно за производњу јер радник због нелагодности коју осећа
при раду и у жељи да је избегне, постиже слабије радне ефекте.
Уколико се не поштују ергономски принципи, човек је изло-
жен низу ризичних фактора чији је резултат развој низа болести

и оштећења првенствено мишићног и коштано-зглобног систе-

ма. Ово је потврђено у хиљадама епидемиолошких истраживања,
лабораторијских испитивања и историјама болести.
Најчешћи узрочници који доприносе развоју обољења су:
–– деловање силе,
–– понављани покрети,
–– принудан положај тела,
–– лоше држање тела,
–– вибрација,
–– контактни стрес,
–– хладноћа.
Од ових узрочника су сила, понављање радне операције и принуд-

ни положај тела најзначајнији за развој здравствених поремећаја рад-
ника. Изложеност чак и једном од њих може да доведе до поремећаја
здравља, али углавном је у питању комбинација више различитих
фактора који делују истовремено. Због њиховог значаја дају се основ-
не карактеристике и механизми деловања неких од њих.
Улагање великог напора у покрет

Велики физички напори повећавају могућност повреде. Лако
је видети колико напора радници улажу у рад гледајући гримасе
њихових лица док подижу, носе или гурају тешки предмет. При томе
се одређени мишићи превише напрежу, што може да узрокује њихово
истегнуће или друга оштећења. Осим мишића, напоран рад може да
оштети и тетиве, зглобове и кичмене пршљенове, а могу да се јаве и
запаљенски процеси. Оштећења при раду где је потребно да се улаже
велики напор, врло су честа, и то најчешће оштећења кичме. Све то
праћено је болом који омета извршење радних активност.
Понављање једног покрета много пута

Многи послови захтевају понављање истог покрета. На пример,
при пословима монтаже, обради података, слагању предмета, пакета
итд. При томе може да се ради увек о истом покрету или различитим
покретима који су врло слични и укључују исте тетиве, зглобове и
мишиће. У овим случајевима најчешће долази до оштећења зглобова,
нарочито ручног зглоба, зглобова прстију, рамена и лактова.

Непрестано извођење покрета без кратке паузе

(недовољан одмор) између два покрета
Послови у којима није предвиђена пауза или одмор између по-
крета или задатака, на пример при дуготрајном држању алата у једном
положају, не остављају довољно времена мишићима за опоравак. Зато
се деловање сила нагомилава и мишићи постају уморни и напрегнути,
и све изложенији повреди.
Принудни положај, статички положај тела, сталан

стрес, вибрације
Присутност свих ових фактора, нарочито ако су у комбинацији
с понављаним покретима или напорима, захтева улагање већег на-
пора него што је нормално за обављање задатка. Ако се не користи
довољно времена за опоравак, брже наступа замор и оштећења лига-
мената, зглобова и мишића.
Извођење послова који захтијевају велика испружања

Ови послови укључују рад изнад главе, стављање предмета на
високе полице, стављање или узимање предмета на покретној тра-
ци, савијање да се узме нешто са дна кутије итд. Кад се ови посло-
ви обављају врло ретко или једном, напор није велики и задатак није
проблем јер тело може да се одмори. Али ако се то ради често и траје
дуже од неколико секунди, повећава се ризик да ће доћи до оштећења
тела и то најчешће раменог и лумбалног појаса.
Радне површине су превисоке или прениске

Већина радних површина стандардних су димензија, које
одговарају радницима просечне висине и они на њима могу да раде
углавном без проблема, али то може да буде проблем за високе и ниске
раднике. Високи радници ће морати да се савију, а ниски да држе руке
подигнуте и лактове одмакнуте од тела. Висина радне површине може
да буде неодговарајућа и ако се радна површина користи за послове за
које није намењена. На пример, обичан сто није намењен за употребу
рачунара, те ће и особа просечне висине морати да држи лактове и ра-

мена уздигнуте, како би користила тастатуру. Ово још више долази до

изражаја ако и столица није подесива. Чак и ако се столица може по-
десити, стопала често остају да висе у ваздуху, што опет није добро.
Дуготрајно седење
Немогућност устајања и кретања при пословима који се обављају
у седећем положају представља статичко оптерећење за кичму,
укључујући и врат и ноге, а посебно за лумбални део кичме. Седење
је још већи проблем ако столице или клупе уопште немају наслон,
или је наслон за леђа неодговарајући. Тада се мишићи леђа напре-
жу, брже се умарају, ремети се држање кичме, појачава се деловање
силе на пршљенове и смањује снабдевеност кичмене мождине крвљу.
Кад мишићи леђа постају болни, радници савијају леђа према напред,
уместо према назад, и погрбе се, а тиме се повећа деловање силе на
пршљенове који врше притисак на нерве и крвне судове, што време-
ном доводи до обољења. Чак и ако постоји наслон и одговарајући на-
слон за леђа, последице статичког оптерећења кичме могу бити при-
сутне и изражене, уколико нема одговарајућег одмора у току рада.
Хоризонтално дохватање
Удаљеност руку од тела врло је важна при раду. Напор потребан
за померање тела појачава се ако су руке удаљене од тела, а последица
тога је повећан притисак на кости и ткива. Зато је веома важно водити
рачуна о максималном опсегу хоризонталног дохватања. Ако су ручи-
ца или предмет рада удаљени од тела, потребно је да се радник истег-
ли, односно да је у принудном положају и тада улаже већу мишићну
снагу. Принудни положај је овде главни ризични фактор, а највећи је
утицај на област рамена, руке и леђа.
Вертикално дохватање
Радници који подижу, спуштају, гурају, вуку или носе предмете
улажу више напора ако је вертикални положај руку на почетку по-
крета изнад или испод 30 степени. Мишићи леђа и рамена веома се
напрежу ако су руке близу пода или изнад рамена, те су изложенији
оштећењима. У идеалном случају руке треба да буду у висини струка

при почетку покрета. Ниски почетни положај захтева савијање или

чучање, као и све могуће последице принудног положаја. Кад је пред-
мет испод колена, потребно је савијање према напред. Кад се пред-
мет подиже изнад нивоа груди, његова тежина пребацује се с јаких
мишића леђа на слабије мишиће рамена и повећава се могућност
њиховог оштећења.
Употреба личних заштитних средстава

При пројектовању личних заштитних средстава важан је ерго-
номски приступ како би у предвидљивим условима употребе, за коју
су ова средства намењена, радник могао без тешкоћа да обавља рад-
не задатке. Лично заштитно средство мора не само да је добра за-
штита од опасности или штетности за коју је намењено, већ и да је
нешкодљиво, да не омета потребне активности, покрете, погледе,
слушност, положаје тела... и да је удобно. Тако на пример коришћење
рукавица при раду – уколико су неприкладне могу да отежају хватање,
а то захтева сувишне покрете и сувишан напор при раду.
Задатак ергономије
Да би се елиминисале напред изнете негативне последице, за-

датак ергономских стручњака је да предвиде такве радне покрете и
положаје тела при раду који ће смањити напрезање. Да се пројектују
радне површине одговарајуће висине, одговарајућа седишта, да су
ручице и папучице које радник користи у току радног процеса до-
ступне без напрезања. Да се олакша пријем и повећа ефикасност
реаговања на видне, слушне и друге сигнале, да се смањи ментално
напрезање, замор, нарушавање будности и друго. Важни су и количи-
на примљених информација, могућност њиховог памћења, прераде и
слично. На пример, ако се ради о радном месту оператера, потребно
је да се тачно установи шта оператер ради, које су његове активности
кад прими одређени сигнал, колико и каквих покрета и других актив-
ности мора да обави. При том је важно да ли је цео радни поступак
аутоматизован, и шта мора непосредно да ради оператер и да се кон-
тролна соба и контролне табле томе прилагоде. Ергономски тим мора
да води рачуна о мотивацији, о понашању запослених у току рада, о

њиховом међусобном споразумевању и брзом реаговању и сналажењу

у изненадним ситуацијама.
Прави ергономски дизајн, односно ергономски принцип креирања
радног места неопходан је као превентива понављајућих оштећења
због напрезања која могу да се развију током времена и могу да до-
веду до привремене или трајне неспособности радника. Други ва-
жан елемент који непосредно утиче и на ниво продуктивности јесте
омогућавање правилног коришћења људске енергије, како би радни-
ци могли да постигну максимални учинак уз минималну енергетску
потрошњу.
Посебан значај ергономија има када су у питању радна места
за људе са посебним потребама (хендикепирани, инвалиди и др.).
Ергономија испитује карактеристике, способности и ограничене
могућности човека и унапређује израду машина, алата и организацију
човекове околине како би људи чије су могућности умањене могли да
раде што рационалније, сигурније и комфорније. Ергономија третира
хендикепирано односно инвалидно лице као здраво уз респектовање
хендикепа. Зато је потребно адекватним организовањем услова за рад
и прилагођавањем средстава за рад (алати, уређаји, машине и др.),
метода и режима рада, чиме се компензује умањење радне способно-
сти, пружити једнаке могућности за запошљавање инвалидног као и
здравог лица, и то по његовом личном избору.
Основни ергономски принципи обликовања

радног места
Ергономски принципи везани за рад обухватају радно место,

радне процесе и услове на раду. То укључује намештај и другу опре-
му за рад, њихов распоред и обојеност, затим осветљеност, буку,
вентилацију, обојеност зидова простора у коме се ради, средства за
рад (машине, алати, возила и сл.), радне операције и радне поступке,
општа и лична заштитна средства.
Основни ергономски принципи обликовања радног места проис-
тичу из циља и задатка саме ергономије.
–– Радно место и средства за рад у зависности од радног процеса
морају бити прилагођени димензијама тела радника.

–– Мора се избегавати непотребно напрезање мишића, зглобова,

тетива, респираторног и кардиоваскуларног система.
–– Сигнали и индикатори морају се бирати, конструисати и
распоређивати у складу са карактеристикама перцепције рад-
ника.
–– Командне уређаје треба бирати, распоређивати и конструиса-
ти тако да одговарају карактеристикама (посебно покретима)
дела тела радника којим се управља. При том се мора води-
ти рачуна о потребној вештини, прецизности, брзини и снази
како би се радна операција обавила.
–– Радна средина мора бити тако обликована да физички, хемијски
и биолошки не утиче штетно на радника, те не угрожава његово
здравље и радну способност. Потребно је напоменути да су
при том осим објективних сазнања до којих се долази разним
мерењима, од значаја и субјективне процене самих радника.
–– Радни процеси морају бити тако обликовани да обезбеђују
здравље и сигурност радника, стимулишу њихову радну спо-
собност и задовољство. Нарочито је од значаја избегавање
преоптерећења или недовољног оптерећења при раду.
Примена ергономије у превентиви
Ергономија се може применити на различитим местима и на

свим нивоима радног процеса. За њену примену су од значаја пропи-
си, стандарди и званични захтеви. Овде ће бити изнети само неки од
многобројних примера примене ергономије.
1. Примена ергономије при пројектовању, изградњи, коришћењу
и одржавању објеката за радне и помоћне просторије, као
и објеката намењених за рад на отвореном простору у циљу
безбедног одвијања посла, од значаја је из разлога што је
унапређење лоше пројектованих објеката обично скупо и рет-
ко даје потпуно задовољавајуће резултате. Зато је потребно
ангажовати ергономски тим у фази пројектовања када је још
могуће извршити измене и унапређења уз много ниже трошко-
ве у односу на накнадне модификације. Савремени принципи
организовања простора (како спољашњег тако и унутрашњег)
управо полазе од пропорција и мера људског тела, и то када је
оно у покрету или када релативно мирује. Зато су за архитекте

релевантни подаци не само о димензијама људског тела већ

и о њиховом међусобном односу, као и о ограничењима која
се јављају због неједнаких физичких величина људског тела,
које директно зависе од животне доби, расе, пола, професије,
социјалног статуса и других фактора. При пројектовању и
организовању простора потребно је обратити пажњу и на раз-
личита психичка и психо-социјална стања људи која настају
као директне последице боравка у неком простору или сва-
кодневног коришћења простора, као и међусобне интеракције
људи у датом простору. Следећи врло важан аспект и полазна
основа у осмишљавању простора јесте људско тело у покрету.
Потребно је узети у обзир могућности и ограничења људског
тела за кретањем и обављањем свакодневних активности које
су везане за кретање. Веома је важно простор прилагодити,
у што већој мери, особама са ограниченим могућностима
кретања, особама које имају неку врсту инвалидитета. Осо-
бе које су физички хендикепиране готово увек користе неке
од помоћних средстава приликом кретања (инвалидска коли-
ца, штап, штаке, покретни дубак, пса водича итд.), те је при
пројектовању објеката за рад неопходно ове особе и њихова
помоћна средства посматрати као јединствену целину.
Ово је делимично регулисано Правилником о превентив-
ним мерама за безбедан и здрав рад на радном месту у коме
су дате димензије радних и споредних просторија – слобо-
дан простор за запослене. И поред тога би требало да чла-
нови тима укључујући и лекара специјалисту медицине рада,
верификују испоштованост норми и захтева у односу на пла-
нирану делатност.
2. Када је у питању пројектовање, изградња, коришћење и
одржавање технолошких процеса рада, ергономија има зада-
так да у старту, значи при пројектовању, усклади хемијске, фи-
зичке, биолошке и друге услове на радним местима, у радној
средини, са прописаним мерама и нормативима за делат-
ност која се обавља на тим радним местима и у том радном
окружењу. При пројектовању технолошког процеса потребно
је предвидети и различите ситуације у којима се људско тело
налази у тренуцима обављања свакодневних активности, у
процесу рада или када се рад обавља у већој или мањој групи.
Ергономија обезбеђује да се постигне минимална монотоност
при раду, оптимално како физичко тако и психичко напрезање

при раду. О свему овоме ергономски тим мора да размишља

када креира организацију рада или радне поступке, као и када
одлучује о средствима и материјама који ће се користити при
раду. Тако на пример при пројектовању просторија и уређаја у
којима раде оператери, ергономски стручњак мора да пође од
чињенице да ефикасност рада оператера зависи од броја, тач-
ности препознавања и брзине реакције на информационе при-
казе и сигнале. То од оператера захтева велику концентрацију,
пажњу и непосредну контролу свих релевантних информа-
ционих приказа који имају већи број различитих параметара.
Оператер мора себи да представи и сагледа у целини стање и
рад система који контролише или којим управља у сваком тре-
нутку. Или, када је у питању процес монтаже, мора да се пође
од чињенице да радник у монтажном систему, током свог рада,
седи или стоји уз монтажни систем, гледа, перципира еле-
менте рада, узима их, преноси, поставља и склапа; посматра,
додирује и управља елементима структуре монтажног система,
активира, укључује, искључује поједине уређаје, опслужује их
елементима предмета рада, повремено се и одмара. На мон-
тажном радном месту не може се дозволити појава било какве
конфликтне ситуације у окружењу човек-монтажни систем.
Ово је делимично регулисано Правилником о превентив-
ним мерама за безбедан и здрав рад на радном месту у коме
су дати само захтеви у вези са температуром на радним ме-
стима у зависности од тежине рада. Тим је већи значај чла-
нова тима, укључујући и лекара специјалисту медицине рада,
да верификују испоштованост ових норми као и усклађеност
свих услова на радном месту са захтевима у односу на делат-
ност која се обавља.
3. При пројектовању, изградњи, коришћењу и одржавању опре-
ме за рад и других средстава која се користе у процесу рада,
ергоном мора да предвиди све мере како би се у току њихове
употребе спречило повређивање или оштећење здравља запо-
слених. Тако на пример при изради ручних колица за транс-
порт робе, између осталог ергономско размишљање односи се
на то како положај радника који њима рукује може да утиче на
перформансе при обављању задатака. При том се анализирају
општи и локални положаји тела, углови савијања и комфор-
ност рада. Мере се ефекти подизања, спуштања, повлачења,
гурања и ношења колица, и какав то може да има утицај на
врат, раме, руке и зглоб шаке радника. Циљ је да пројектована

колица буду ефикасна, да се њима управља са што мање на-

пора и да дуготрајан рад са њима не угрожава безбедност и
здравље радника који њима рукује.
Ово је регулисано Правилником о превентивним мерама за
безбедан и здрав рад при коришћењу опреме за рад, где у чл.
9 стоји послодавац је дужан да обезбеди да се при коришћењу
опреме за рад у потпуности поштују ергономски принципи.
4. Значајна је примена ергономије при пројектовању и производњи
средстава и опреме за личну заштиту на раду. Ова средства
морају да буду ефикасна, односно да штите од штетности за
коју су намењена, да не ометају радне активности запосленог,
да не смањују психофизиолошке функције (сужавање видног
поља, смањена чујности и сл.), да су удобна за коришћење, ле-
пог дизајна и тако даље.
Ово је и нормативно регулисано у Правилнику о превентивним

мерама за безбедан и здрав рад при коришћењу средстава и опре-
ме за личну заштиту на раду, где стоји да је послодавац дужан да
обезбеди запосленом средства и опрему за личну заштиту на раду
која морају да одговарају специфичним ергономским захтевима на
радном месту и здравственом стању запосленог. Послодавац је
дужан да пре избора средства и опреме за личну заштиту на раду
коју планира да дȃ на коришћење запосленом, изврши процену да
ли иста испуњава ове захтеве.
Ево једног примера ергономског сагледавања мишићног напора
при машинској обради предмета као фактора ризика при раду са ма-
шинама (струг, глодалица и сл.). Запажено је да рад са машинама при
машинској обради изазива напрезање скелетно-мишићног система
радника, а то временом доводи до замора, нелагодности и оштећења
скелетно-мишићног система, посебно кичме.
Фактори ризика везани за машину у овом случају су:
–– радни положај, који је најчешће стојећи и представља напор за
коштано-мишићни систем;
–– брзина и прецизност покрета. Покрети који захтевају висо-
ку прецизност извршавају се спорије и подразумевају већи
мишићни напор;
–– вибрације, присутне су опште вибрације, које у дужем времен-
ском периоду утичу на скелетно-мишићни систем и доводе до
његовог оштећења;
–– једноличност посла, која се огледа у понављаним операцијама
рада и доводи до оптерећења појединих мишићних група;

–– употреба личних заштитних средстава, на пример коришћење

неадекватних рукавица може да доведе до губитка прецизно-
сти и смањења вештине покрета руку;
–– радна средина, тако висока температура и влага доводе до брзе
појаве замора, а ниске температуре доводе до утрнућа и тако
даље.
Ако се вредновањем ових ризика оцени да постоји опасност од
изазивања болести или повреде радника (велики или умерени ри-
зик), потребно је предузети мере заштите, а то је најчешће поновно
пројектовање. Ово је свакако и најскупље. Много је једноставније
да се у процесу пројектовања овог радног процеса о свему овоме
размишљало и у старту донела решења за умањење постојећих ризи-
ка, те се вредновањем ризика исти оцени као занемарљив или мали.
Како би осигурале конкурентност на глобалном тржишту, произ-
водне организације постају све свесније важности пројектовања про-
изводних постројења специјално прилагођених способностима људи.
Тај циљ, искоришћење максимума потенцијала запослених у сигурном
и ергономски ефикасном радном окружењу може се постићи потпуним
разумевањем улоге човека, његовог тела и могућности, те то постаје
веома значајан аспект пројектовања. Произвођачи и пројектанти
настоје да развију производе који су у потпуном складу са свим
важећим стандардима о здрављу и безбедности, који су једноставни
за употребу. Дигитална технологија ергономског моделирања може
да помогне пројектанту у одређивању могућих перформанси људи у
контексту радног места или производа, пре него што радно место на-
стане, и касније, током целог животног циклуса производа.
Циљ производне ергономије је да се обезбеди да производни ала-
ти, намештај или било који други артикал за индустријску или личну
употребу ергономски буду прилагођени кориснику. Тиме се спречава
настанак хроничног или акутног оштећења организма радника при
обављању послова или коришћења артикала. Према томе, повреда или
професионална болест може се сматрати негацијом комфора радне
средине, јер се догађају само у неергономским (ненормалним) радним
срединама. Осим тога што правилно ергономско креирање радног
места и средстава за рад има значајну улогу у превентиви повреда,
професионалних обољења и болести у вези са радом, тиме што спре-
чава штетно деловање фактора рада на човека, оно може да доведе до
повећања продуктивности, које се према расположивим литералним
подацима креће од 5,3 % до 25 %.

Као пример производне ергономије може да послужи аутомобил-

ска индустрија или израда канцеларијског намештаја.
У аутомобилској индустрији се под ергономијом подразумијева
оптимално прилагођавање возила човеку, како би се оптерећење
возача и сувозача одржало на најмањој могућој мери. При том се по
могућности у обзир узимају све телесне величине и навике човека
при седењу и вожњи. Да би возач могао неограничено да се посвети
ономе шта се догађа у саобраћају, требало би да су сви командни еле-
менти, као што су прекидачи и полуге, смештени тако да се не могу
заменити, да су прегледни и лако доступни, а у тами осветљени. Ер-
гономски добро уређени ентеријери аутомобила и камиона предуслов
су за удобну и безбедну вожњу.
При изради канцеларијског намештаја посебна пажња се поклања
изради столица. Израђују се столице чија се висина може подешавати,
тако да их, ако се ради о стандардном столу, може користити већина
запослених. Међутим, неће у свим случајевима дати позитивне ре-
зултате. Ако је радна површина стола ниска, дизање столице може да
смањи слободан простор за колена и ноге, а ако је особа ниска, стопа-
ла остају да висе изнад нивоа пода. Све то може да доведе до принуд-
ног положаја који узрокује већи притисак на леђа. Ослонци за стопала
у оваквим случајевима пружају потпору, али не могу задовољити у
свим ситуацијама које посао у канцеларији захтева. Ергономске сто-
лице су обликоване тако да могу да задовоље већину корисника.
Једноставан пример примене ергономије јесте столица за секре-
тарицу. Карактеристике ове столице су:
–– да се висина седишта подешава, како стопала не би висила већ
да се ослањају на под,
–– да има рукохвате како би приликом куцања на тастатури над-
лактице биле ослоњене, како би се руке и рамена мање зама-
рали,
–– наслон столице треба да придржава део кичме у лумбалном
делу,
–– столица треба да има могућност окретања у круг, да би се мо-
гао опслуживати сто који има један рачунарски део а други део
за писање,
–– столица треба да има точкове како се малим одгуривањем нога-
ма може прићи неком ближем орману без устајања, и слично.

Закључак
Као што је истакнуто, основни циљ ергономије јесте да спречи

све што може да штети човеку и што би на неки начин могло да ути-
че на ометање физичког или менталног интегритета човека приликом
вршења неке активности, а чији су резултати: повреде, обољења, за-
мор, конфликти и слично. Задатак ергономије је дизајнирање услова,
средстава, процеса рада и производа да буду комфорни, безбедни, ефи-
касни и чине задовољство човеку. Основно питање које се поставља
јесте колико ергономско усклађивање кошта? Многа истраживања су
доказала да ергономски пројекти нису различити од других (неерго-
номских) и њихове економске користи могу да буду оцењене на много
начина. Један од њих је само кроз посматрање трошкова који настају
као последица повреда а који су застрашујуће велики. Осим традицио-
налног гледишта да резултати примене ергономије утичу на повећање
комфора у току рада, на очување здравља и безбедности како радника
тако и корисника производа, не сме се занемарити ни значајан утицај
ергономије на економију, а који се манифестује повећањем продук-
тивности и смањењем трошкова који настају као последице повреда
на раду, професионалних обољења и болести у вези са радом, а што
заједно има позитиван финансијски ефекат за произвођача, посебно
када се ергономски принципи примењују у фази пројектовања.
Присутан је проблем што не постоји јасна законска обавезност
тимског приступа превентивним активностима. Иако делимично
постоје норме које се односе и на ергономију, оне нису потпуне и уоп-
штене су. То значи да, иако могу да важе за већину пројеката, ипак
постоје и специфичности у свакој делатности коју треба да сагледа
мултидисциплинарни тим чији је члан и лекар специјалиста медици-
не рада. Овај тим од самог пројекта мора да приступи процени ризика
на радном месту и у радној околини а у складу са Правилником о на-
чину и поступку процене ризика на радном месту и у радној околини
где у члану 3 стоји да се процена ризика заснива на систематском
евидентирању и процењивању свих фактора у процесу рада, односно
могућих врста опасности и штетности које могу да проузрокују по-
вреду, оштећење здравља или обољење запосленог. Ово се односи на
организацију рада, радне процесе, средства за рад, средства и опре-
му за личну заштиту на раду, сировине и материјале који се користе
у технолошким и радним процесима и друго, а у свим овим фазама
присутни су ергономски принципи. Према томе, задатак овог тима је
да унапреди (при пројектовању), препозна опасност и штетности,

процени ризик у односу на њих и предложи мере да се он елимини-

ше или смањи, што значи да уради потребне измене и допуне већ на
нивоу пројектовања о чему би требало да води рачуна руководилац
пројекта.
A. Chapanis, Психологија обликовања дизајна, 1985.

Бојановић Р, Неки проблеми међуљудских односа у радној групи и
организацији, Ергономија бр. 1 /1980
Балић О, Појам ергономије, Ергономија бр. 1/1974
Grozdanović M, Aframework for research of economic evaliation of
ergonomic interventions, Economics and organisation, vol 1, br.
9/2001
Енциклопедија заштите на раду медицине и хигијене рада, Ниш
1982.
Закон о безбедности и здрављу на раду.
Kraemer K, Granjean E, Прилагођавање рада човеку – ергономски при-
ручник, Јастребарско 1999.
Л. Пулак, Ергономија, Медицина Хр
Larson BA, Ellexson MT. Blueprint for ergonomics. Work. 2000;15(2):107–
112.
Миленковић Ј, Ергономски аспекти интеграције инвалида рада у рад,
Ергономија бр. 1, 1974.
McSweeney KP, Craig BN, Congleton JJ, Miller D. Ergonomic program
effectiveness: ergonomic and medical intervention. Int J Occup Saf
Ergon. 2002; 8(4):433-49.
Skuzca J, Općenito o ergonomiji, Zagreb 2006.
Ћосић И. и сар, Прилог аутоматизацији поступака пројектовања тех-
ничких монтажних система, Purdue Univesrsity,West Lafayette,
USA
Farnsworth EM. Diagnosis and management of repetitive strain injury.
Adv Nurse Pract. 2001 Aug; 9(8):32-8.
How cantemporary is the antropometric date Australian designers use?,
ASCC jan/2009
Warren N. Work stress and musculoskeletal disorder etiology: The relative
roles of psychosocial and physical risk factors. Work. 2001; 17(3):221-
234.

Whedon CA. Frames of reference that address the impact of physical

environments on occupational performance. Work. 2000; 14(2):165–
174.
www.ericsson.hr
www.healthycomputing.com
www.iskon.hr
www.osha-slc.gov

Слободанка Радојевић,
дипломирани инжењер организационих наука
Организација рада као мера превенције

повреда и болести на раду
Појам организације рада
Организација је скуп активности којима се омогућује и обезбеђује

ефикасно остваривање унапред одређених циљева. Сви облици свес-
ног удруживања и деловања људи у остваривању одређених циљева,
од најсложенијих до најједноставнијих, морају бити организовани.
Из тога произлази и значај организације. У зависности од тога каква
је организација, у конкретним условима, циљеви ће се успешно или
мање успешно остваривати. Значи, остварени циљеви су у директној
корелацији са организацијом, јер добра организација подразумева
остваривање добрих резултата и обрнуто.
Организација укључује структуирање и интегрисање активности
људи у међусобној сарадњи и међузависним односима. Такви односи
дефинишу социјални систем. Стога се може рећи да су организације:
–– циљно оријентисане – људи са својим циљевима,
–– психосоцијални систем – људи делују и раде у групама,
–– технолошки систем – људи користе технолошка знања и тех-
нику,
–– интегрисана структура активности – људи раде заједнички.1
1
Основи организације, ФОН, др Живко Дулановић, др Миленко Џиновић, 1997.

Како је организација доста широк појам, који се може примени-

ти на све аспекте живота, а организационе мере бројне, у овом раду
ограничићемо се на организацију рада као меру превенције повреда
и болести на раду. Одговарајући начин организовања рада омогућује
раст продуктивности, добити и других резултата, али и успостављање
одговарајућих односа.
Када се говори о организацији рада, мисли се на уређење рад-
них поступака и радне околине у којем долази до најмањег трошења
расположивих ресурса, од којих је свакако радникова биоенергија
један од најбитнијих. Ради се о смањењу различитих психич-
ких и физичких оптерећења уз помоћ физиологије, психологије,
социологије, педагогије, технологије, као и примене ергономских
мера. Организација рада повезана је са различитим наукама, од којих
се неке непосредно не баве производним процесом, него начинима
деловања производног процеса на онога који у њему учествује. То је
нов интердисциплинарни приступ организације рада у производном
процесу како би се побољшали квалитет и квантитет радног учин-
ка, али истовремено и побољшао квалитет живота и рада учесника
производног процеса. Такав приступ организацији рада омогућава
објективно потребно трошење радне снаге. Свако трошење радне сна-
ге преко објективне мере непотребно је трошење енергије радника. На
дужи рок то изазива многе штетне последице изражене кроз:
–– смањење радног учинка,
–– опадање мотивације,
–– повећање флуктуације,
–– повећање броја повреда на раду,
–– повећање стопе боловања,
–– повећање стопе инвалидитета.
Организацијом рада настојимо да превентивно делујемо на ове

проблеме. У том смислу, организација рад као мера превенције јесте
општа мера превенције која се примењује у свим фазама живота про-
извода, односно извођења рада, али и као део свих других мера, тј. у
непосредној вези са њима.
Прекомерна и неуједначена оптерећеност, форсирање, фаворизо
вање неких појединаца, недовољне информације, недостатак дневних
и недељних одмора, нејасно дефинисана подела послова, недоста-
так супервизије, несразмера одговорности и овлашћења, расипање
енергије и времена, строгост и претерана критичност надређених, не-
достатак позитивне стимулације, предуго радно време, прекратки ро-

Организација рада као мера превенције повреда и болести на раду 217
кови извршења… ово су само неки од проблема који се могу решити

правилном организацијом рада.
Побољшање организације рада је најефикаснији начин повећања
продуктивности. Побољшања у организацији најчешће не захтевају
додатне трошкове.
За побољшање организација рада потребно је:
–– ергономски обликовати радно место,
–– уклонити сувишне задатке и операције,
–– победити монотонију да би запослени остали будни, живахни
и продуктивни,
–– креирати одговорне и флексибилне послове,
–– смањити број управљачких нивоа,
–– уредити ефикасније делегирање и надзор послова,
–– побринути се да организација производње одговара послов-
ним циљевима.2
Како би се побољшало расположење радника потребно је ство-
рити угодно радно окружење. Често се недовољно пажње посвећује
тоалетима, прибору за прву помоћ, кухињама, гардеробама и оста-
лим ситницама. Коме су оне уопште битне? Радницима дефинитивно
јесу. Радници пију воду, имају ручкове и ужине. Они су ти који перу
руке, иду у тоалет, одмарају се и опорављају од рада. Опремљеност
помоћних просторија у предузећу показује колико предузеће цени
своје раднике, а незадовољство радника може предузеће много кош-
тати.
Непоштовање принципа организације рада може се штетно одра-
зити како на човека који функционише у оквирима система, тако и
на читав систем. На пример, непоштовањем ергономских принципа
организације рада, човек је изложен низу ризичних физичких чинила-
ца, као што су деловање силе, понављани покрети, неудобан положај
тела, лоше држање тела, вибрација, контактни стрес и хладноћа. Као
крајњи резултат, долази до развоја низа болести мишићног и кошта-
ног система. Осим физичких чинилаца, треба обратити пажњу и на
деловање радне околине на психичко стање радника. Тако ће, на при-
мер, радници радије и боље радити под вођством шефа којег цене и
поштују, док ће с друге стране, стални монотони и затупљујући рад
узроковати пад продуктивности радника. Боља организација може до-
вести до трајних побољшања.
2
http://www.zpr.fer.hr/statistic/erg/2005/drobac

Безбедност и здравље на раду као систем
Систем је скуп објеката или елемената повезаних релацијама на

начин да формирају целину ради заједничке сврхе и циља. Систем
има своје елементе. То су саставни делови система, објекти са својим
атрибутима. Елементе можемо посматрати као део система или као
самосталан систем зависно од сврхе посматрања и становишта пре-
ма проблему. Елементи са својим атрибутима у систему су повеза-
ни различитим односима и везама, којима теку материја, енергија и
информације и они држе систем заједно. То су релације. Елементи
са свим својим везама и односима чине структуру система. У систе-
му увек постоје својства која се разликују од својстава елемената и
она управо и дефинишу конкретну функционалну целину. Својства
система су условљена својствима делова, елемената, али целина има
и таква својства која су сасвим нова, сасвим другачији квалитет.
Организациони системи увек обухватају човека и они су увек живи,
егзистирају кроз непрекидно прилагођавање околини и кроз мењање
околине. Непрестано су подложни утицају окружења, али се кроз
интеракцију са окружењем и одржавају стално тежећи ка ефикаснијем
обављању сврхе. Усавршавање система значи успостављање такве ор-
ганизационе структуре која ће најбоље да прати окружење и да најбоље
реагује подешавањем структуре у функцији постизања циља.
Утицај околине на систем називамо улаз. То могу бити новчана,
техничка средства, енергија, информације, оруђа...
Улазне компоненте у систему стављају се у процес међусобне
интеракције, трансформишу се, обављају одређену функцију и
усмеравају ка излазу којим треба достићи циљ. Усмеравање функција
ка циљу врши се коришћењем нагомиланог искуства и знања.
Излаз система су опет неке појаве, процеси, активности којима се
достиже циљ.
Оно што чини сваки конкретни систем, без чега он и не постоји,
јесу: задатак и циљ због којих се организује, снаге (људи и сред-
ства) које ће да изврше задатак и достигну циљ, замисао по којој ће
се устројити систем, функције преко којих ће се извршити задатак и
структура система.
Руковођење је битна функција система. Руковођењем се
успоставља организација и води процес од улаза до излаза, односно
постављених циљева. Управљање је природна функција система, нема
система без управљања или усмеравања. Како ће се одвијати процес

рада, зависи од тога како се усмерава и регулише, односно руководи.

Садржину руковођења у процесима рада чине следеће активности:
–– подела задатака,
–– стручна помоћ и упутства за рад,
–– контрола квалитета рада,
–– регулисање материјалних токова у процесу рада сагласно са
планом постављеном динамиком,
–– спровођење предвиђених метода рада,
–– спровођење мера безбедности и здравља на раду,
–– координација активности и материјалних токова у производњи
и активности предвиђене одговарајућим упутствима за рад.3
Задатак руковођења је да на целисходан начин ангажује радни-
ке да у раду постигну што боље резултате. Током времена развили
су се типови руковођења, који се заснивају на односу руководиоца
и подређених. Који тип руковођења (аутократски, либерални или де-
мократски) ће се примењивати зависи, у великој мери, од културе и
образовања учесника у процесу рада.
Зависно од нивоа посматрања, сваку појаву можемо дефинисати
као систем и као део система. Систем безбедности и здравља на раду на
сваком нивоу је део или подсистем неког ширег друштвеног система.
Систем безбедности и здравља на раду на глобалном нивоу
дефинишу захтеви Међународне организације рада (приказани у
Конвенцијама) и директива ЕУ.
У процесу придруживања ЕУ Република Србија је преузела и у
националне прописе транспоновала ове захтеве, и то у Закон о без-
бедности и здрављу на раду (у даљем тексту: Закон) и односне пра-
вилнике.
Закон даје оквире система, односно минимум који послодавац
треба да испуни, а правилницима се дефинишу конкретни захтеви у
појединим областима.
Што је законски оквир бољи и систем безбедности и здравља
на раду боље организован, то ће и резултати бити бољи. Међутим,
од националног система безбедности и здравља на раду не може се
пуно очекивати без сарадње и координације Министарства рада и
социјалне политике са Министарствима здравља, образовања и спор-
та, економије и регионалног развоја, заштите животне средине и про-
сторног планирања, јер адекватно организовати систем безбедности
и здравља на раду значи третирати га на прави начин и у овим обла-
стима.
3
Управљање развојем кадрова, ФОН, проф. Мирко Петровић.

Савремени тренд је да се послодавци на глобалном, европском

и националном нивоу стављају у позицију основног елемента систе-
ма, односно они су најодговорнији за укупно стање заштите људи
од болести и повреда на раду. Послодавци се обавезују да на нивоу
предузећа организују послове безбедности и здравља на раду тако да
радници буду безбедни и здрави и тако да пословање предузећа као
целине буде што мање оптерећено последицама небезбедног рада.
Организовање послова безбедности и здравља на раду код посло-
давца дефинисано је члановима 37 до 41 Закона.
Послодавац који има до 10 запослених послове безбедности
и здравља на раду може да обавља сам у делатностима трговине,
угоститељства и туризма, занатских и личних услуга, финансијско-
техничких и пословних услуга, образовања, науке и информација,
здравствене и социјалне заштите и у стамбено-комуналним делатно-
стима и не мора да има положен стручни испит.
Када ово није случај, обављање послова безбедности и здравља
на раду поверава се лицу за безбедност и здравље на раду. За лице
за безбедност и здравље на раду послодавац може да одреди једног
или више својих запослених са положеним стручним испитом или да
ангажује правно лице или предузетника са лиценцом.
Начин организовања послова безбедности и здравља на раду
искључиво је избор послодавца, а зависи од:
–– технолошког процеса,
–– организације, природе и обима процеса рада,
–– броја запослених који учествују у процесу рада,
–– броја радних смена,
–– процењених ризика,
–– броја локацијски одвојених јединица,
–– врсте делатности.
Значи, послодавац треба да узме у обзир све ово горе набројано и

да на основу тога одлучи коме ће поверити обављање послова безбед-
ности и здравља на раду. Без обзира на то да ли послодавац изабере
једног или више од својих запослених или ангажује правно лице са
лиценцом, то лице или служба извршавају стручне послове, дефи-
нисане чланом 40 Закона, а сви запослени и све службе у предузећу
дужне су да сарађују по питањима безбедности и здравља на раду и
учествују у обезбеђивању безбедних и здравих услова рада.
Међутим, ништа не значи систем безбедности и здравља на раду
код послодавца, ако сам систем или процес рада није постављен како
треба.

Ако предузеће посматрамо као систем, а безбедност и здравље

на раду као подсистем, тј. један од елемената овог система (поред
производње, набавке, људских ресурса, продаје и др.), битно је да
међу елементима постоје релације и сарадња и да сви елементи имају
по неку функцију из безбедности и здравља на раду. У том смислу, си-
стем безбедности и здравља на раду код послодавца је много шири од
организовања стручних послова у овој области. У систем безбедности
и здравља на раду укључени су сви субјекти (елементи организације)
код послодавца са својим правима, обавезама и одговорностима. Лице
за безбедност и здравље на раду има задатак да подешава систем и
држи га у законским оквирима.
Ако безбедност и здравље на раду посматрамо као организациони
систем, улаз у овај систем чине постојећи ресурси, стање са аспек-
та безбедности и здравља на раду и политика. Кроз функционисање
система унапређујемо политику, циљеве и задатке и подижемо га на
ниво који омогућава да послодавац послује у складу са Законом, а
за запослене се обезбеђују безбедни и здрави услови рада, чиме се
врши превенција и болести на раду. Излаз из система је задат. То су
конкретни захтеви прописани одредбама правилника. Какав ће из-
лаз из система бити, зависи од ресурса којима располаже послодавац
(људских, материјалних, колико је имао идеја, на ком нивоу је органи-
зовао систем безбедности и здравља на раду који ће конкретне улазе
да прати, мења, унапређује). Циљ система је да се поправља стање
поправљањем организације.
Систем безбедности и здравља на раду је битан. Нема праве без-
бедности и здравља на раду и опште превентиве ако други подсисте-
ми нису укључени у то, ако им нису јасно дефинисане обавезе и одго-
ворности у овој области.
Организовање процеса рада
Процес рада састоји се из рада, средстава за рад и предмета рада.

Организовању процеса рада претходи проучавање и пројектовање
процеса рада. Сврха проучавања јесте изналажење оптималних тех-
нолошких и радних средстава и метода рада. Потреба за претходним
проучавањем јавља се из разлога што се у савременим условима исти
циљеви могу постићи на различите технолошке и радне начине. Како
данас постоји велики број стандардних радних процеса и метода рада,

увек је у овима могуће учинити рационална побољшања која доносе

велике материјалне користи. Овим побољшањима требало би осигу-
рати да се елиминише или сведе на најмању могућу меру:
–– понављање једног покрета много пута (монотонија у раду),
–– непрестано извођење покрета без кратке паузе између њих
(недовољан одмор),
–– неудобан положај, статички положаји тела, сталан стрес,
вибрације,
–– извођење послова који захтевају велика испружања,
–– задржавање истог положаја тела дуго времена,
–– подизање и преношење тешких предмета,
–– савијање током мануалних захвата,
–– премештање предмета или људи на велике удаљености.
Одређивање потребних средстава за рад

Одређивање средстава за рад је сложен и деликатан посао, који
се заснива на пројектовању радних и производних процеса. На овом
послу ангажују се тимови стручњака за технологију, машине, без-
бедност и здравље на раду, заштиту животне средине, организатори
процеса рада, стручњаци за енергетику, грађевинарство, одржавање
опреме и сл.
У зависности од потребног радног простора (у који треба рачу-
нати и простор за алат, предмет рада, амбалажу, пролаз средстава
унутрашњег транспорта) и међусобног односа суседних средстава
за рад, средства за рад могу имати линијски, групни или комбино-
вани распоред. Од врсте и броја производних машина и уређаја, као
и њиховог распореда, зависе видови и количине потребне енергије,
флуида, инсталација, потребан број и квалификација радника, ве-
личина простора за рад, величина и локација грађевинских објеката
намењених за радне и помоћне просторије.
На основу овог се може рећи да производне машине, по свом
броју и техничким карактеристикама, условљавају све остале потребе
и значајно утичу на продуктивност рада и разна трошења у процесу
производње, која опет утичу на ниво укупне економије производње.

Уређење радног места

Уређивање или кондиционирање радног места има економске и
социјалне циљеве. Економски циљеви су очување радне способности
радника и повећање учинка рада. Социјални циљеви су заштита од
повреда, очување радниковог здравља и заштита живота.
Свако радно место у организацији има радне задатке. Активност
је усмерена ка заједничким циљевима организације. Радни ефекти
организације зависе од радних ефеката постигнутих на радним ме-
стима у организацији.
За уређење радног места могу се поставити нека правила:
–– радна места морају бити уређена применом мера за безбедан
и здрав рад;
–– у радној околини морају бити одговарајућа температура,
осветљеност, проветравање и одржавање чистог ваздуха, уз
стварање што повољнијег амбијента за рад;
–– на радним местима са више машина, организовати распоред
средстава и рада тако да се што мање времена губи у ходању и
другим помоћним пословима;
–– контролни инструменти и командне ручице треба да су на
одговарајућем видљивом и лако приступачном месту;
–– радно место треба тако да се уреди да се рад изводи са што
мање напора и замарања;
–– за свако место, на које су уводе нови радници или нова средства
за рад, треба их обучити за безбедан и здрав рад и извршити
евидентирање оспособљености на одговарајући начин.4
Из ових правила се види да радно место треба да задовољи пси-
хофизиолошке и економске услове рада.
Управљање кадровима
Кадрови су покретачи и реализатори свих материјалних и
нематеријалних токова у организацији. Они планирају, организују
и контролишу све виталне функције организације. Адаптација
организације на бројне промене у технологији, захтевима тржишта и
сл. не може се постићи без адекватног развоја кадрова.
Да би се повећала радна и пословна ефикасност организације,
руководиоци процеса рада треба посебну пажњу да посвете развоју
4
Основи организације, ФОН, др Живко Дулановић, др Миленко Џиновић, 1997.

кадрова, односно мотивацији, обукама и стручном усавршавању,

селекцији и заштити кадрова.
Организовање радног времена

Временски период, или временски циклус извршења неког рад-
ног задатка, на радном месту, назива се потребно радно време. Време
рада, односно норме рада користе се за разне активности у управљању
процесима рада и расподели дохотка, и то за:
–– утврђивање потребних капацитета средстава за рад и рада,
–– организовање, планирање и контролу извршења производње,
–– одређивање и праћење продуктивности рада,
–– расподелу личних доходака,
–– за калкулацију цене производа.
При постављању стандардних времена рада (норми) треба во-

дити рачуна о замору и потреби радника за одмором у току радног
времена. Ти замори могу бити различити, као што су: физички замор,
тешки услови рада (гасови, притисак и сл.), психички замор, замор
очију и слично.
Суштина је да се радно време организује тако да се оствари мак-
сималан учинак уз оптимално радно ангажовање, које предвиђа про-
писано време за паузе у току рада, дневни, недељни и годишњи од-
мор.
Брига о радницима
Сваки послодавац би требало да покаже да брине за своје рад-
нике, да води рачуна о њима. Уколико се радници осећају добро у
свом радном окружењу радије ће долазити на посао и радиће с више
ентузијазма и љубави према послу. Задовољни радници увек ће бити
и добри радници.
Тако се, на пример, осигуравањем чистих и уредних помоћних
просторија намењених за узимање оброка хране и одмор, подиже мо-
рал и постиже већа продуктивност освежених радника. Уколико, уз
угодан простор, послодавац може радницима да осигура и бесплатну
ужину, радници ће се осећати вреднима, што ће резултирати посеб-
ним осећајем поштовања према послодавцу.
Осим овог примера, брига о радницима види се и кроз друге
социјалне аспекте. Тако послодавац може мотивисати раднике по-

себним бонусима за добар рад, исплаћивањем пригодних додатака за

празнике попут Ускрса, Божића или регреса за годишње одморе.
Циљеви организације рада
Рекли смо већ да је организација скуп активности којима се

омогућује и обезбеђује ефикасно остваривање унапред одређених
циљева.
Циљеви представљају реалан и мерљив скуп излазних резултата,
које организација треба да оствари у дужем или краћем временском
периоду. Циљеви се могу изражавати у облику: квантитета, квалитета,
времена и трошкова. Квантитативни циљеви су доходак (добит), про-
дуктивност и сл., а квалитативни мотивација радника, радни морал,
задовољство радника и др.
Циљеве треба дефинисати за: организацију као целину, поједине
секторе – службе, одељења и појединце – раднике или радне групе.
Циљеви могу имати различите вредности, приоритете и хијерархију.
Основни заједнички циљеви организације су: одржавање тржишне
позиције, повећање дохотка – добити, искоришћење расположивих
потенцијала и повећање продуктивности рада.
Систем безбедности и здравља на раду треба организовати тако
да се постигну циљеви пројектовани одговарајућим правилницима
који се односе на област безбедности и здравља на раду.
Постизањем ових циљева повећава се продуктивност, а организо-
ваним радом превенирају се повреде и болести.
Средства која се улажу у успостављање ефикасног система без-
бедности и здравља на раду не треба посматрати као трошак, већ као
инвестицију. Јефтиније је превентивно улагати него:
–– плаћати боловања,
–– накнаде у случају смрти,
–– веће премије осигурања,
–– одштете запосленима,
–– прекршајне казне,
–– кривично одговарати,
–– губити имиџ због небезбедног рада и слично.

Закључак
Продуктивност, као и степен заштите људи у процесу рада битно

зависе од тога како је постављена организација на општем плану, а
нарочито зависи од организације рада. Још један врло значајан фактор
јесте организовање система безбедности и здравља на раду.
То је значајно за послодавца јер, организовањем ових послова на
прави начин, пословање се обавља у законским оквирима, успоставља
се позитивна клима у колективу...
Сврха овог рада је да се сви покрену на размишљање о значају
организације рада као мере превенције на најширем плану, а нарочито
са аспекта смањења броја повреда на раду и болести.
Закон о безбедности и здрављу на раду, Службени гласник 101/2005.

Међународна организација рада [Интернет] URL: http://www.ilo.org/
public/english/protection/condtrav/
Основи организације, ФОН, др Живко Дулановић, др Миленко
Џиновић, 1997.
Пројектовање организационе структуре (скрипта), ФОН, др Живко
Дулановић, др Јашко Ондреј, 1995.
Теорија система, ПФВ – Београд, Молиш Рајков, 1981.
Управљање развојем кадрова, ФОН, проф. Мирко Петровић, 1995.
http://www.zpr.fer.hr/statistic/erg/2005/drobac

Милутин Јелић,
генералштабни пуковник у пензији, пилот, ванр. проф. оператике
Васпитно-образовне мере превенције

болести и повреда на раду
Појам васпитања и образовања
Развој човека и његове друштвене заједнице почива на

образовању и васпитању. Одавно су умни људи утврдили да вели-
ка тајна усавршавања човечанства лежи у васпитању. Формирање и
усавршавање друштвене заједнице засновано је на развијању способ-
ности човека да акумулира и организовано преноси знања и иску-
ства. Учење на искуствима других вероватно је прва особина човека
као људског бића. Од тренутка када више није морао све да доживи
својим личним и непосредним доживљајем он постаје „господар све-
та“. Усвајањем претходних искустава и трагањем за новим сазнањима
развија се људска култура, а сам процес преношење знања и искустава
обично називамо васпитање и образовање. Васпитање и образовање
данас схватамо као јединствен, сталан и организован систем стицања
нових знања и искустава.
Јединствен је, јер само условно можемо издвојити образовање,
као стицање нових знања и вештина, од васпитања, као усвајања до-
минантних норми друштвеног понашања. Као облик социјализације,
васпитање је усмерено на уобличавање понашања у социјално
пожељном смеру. Обично се каже да је човек васпитан онолико ко-
лико се понаша у складу са усвојеним, доминантним друштвеним
нормама, а образован онолико колико поседује различитих знања.
Специфичан вид образовања представља стручно образовање, одно-

сно оспособљавање које омогућава стицање потребних компетенција,

знања и вештина за обављање конкретних послова на радним мести-
ма. То је заправо непосредно оспособљавање за рад, за практичну де-
латност. Стручно оспособљавање врше средње и више стручне шко-
ле, али и друге институције и послодавци који организују разне врсте
оспособљавања, обуке и усавршавања.
Васпитање и образовање је сталан процес, јер се непрестано
одвија и представља услов опстанка и развоја друштвене заједнице.
То је одувек био стални друштвени процес, који се све више намеће
и као стални индивидуални процес. Перманентно образовање сва-
ког појединца је услов за његово укључивање и одржавање у било
којим радним и друштвеним активностима. Чак и традиционал-
но једноставни послови захтевају континуирано усавршавање. И у
пољопривреди се данас морају непрестано пратити селекције семена,
средстава за прехрану и заштиту биља, развој механизације или ана-
лиза и избор земљишта. Захтев за перманентним образовањем није
више само визионарска крилатица, већ кључни фактор развоја друшт-
ва. Полазећи од тога, UNESCO је покренуо посебно истраживање о
васпитању за XXI век. Резултати истраживања су обрађени у извештају
под насловом „Способност учења – наше скривено богатство“ у којем
се промовише концепт учења „од колевке па до гроба“, који почива на
четири стуба васпитања:1
–– учење ради стицања знања, које претпоставља веома широко
опште васпитање, а у одређеној мери то значи и научити учи-
ти;
–– учење како да се делује, односи се не само на стручну
квалификацију већ и на способност да се прилагодимо новој
ситуацији и да радимо у тиму;
–– учење да се живи заједно, незаобилазно је за развијање
разумевања за друге, те за схватање међусобне и глобал-
не зависности, на пример током заједничких пројеката или
развијања стратегија за мирно решење конфликта;
–– учење за цели живот, подразумева да се учи како да се развије
сопствена индивидуалност са што више аутономије, како да се
процењују и прихватају одговорности.
Суштина ових захтева је да се превазиђу ограничења формалних
образовних система који дају предност стицању знања, а занемарују
1
Према UNESCO-овом документу о васпитању за XXI век „Способност учења – наше
скривено богатство“, Немачка UNESCO комисија, Neuwied, Kriftel; Берлин: Luchterhand, 1997,
стр. 83.

Васпитно-образовне мере превенције болести и повреда на раду 229
остале врсте учења. Истиче се потреба да се васпитање развија у це-

лини, сазнајно, методски и вредносно.
Образовање и васпитање не одвија се стихијно. То је процес који
се у сваком друштву организује као посебан систем. У најширем, овај
систем обухвата укупност развоја и преноса културног наслеђа у свим
областима друштвеног живота, односно чине га неформални и фор-
мални, посебно организован и институционализован друштвени си-
стем.
Формално образовање и васпитање стиче се кроз редовно
школовање на основу одобрених програма образовања и верификује
се националним или међународним сертификатом. Постоје различити
модели уређења система образовања и васпитања. Основни елементи
и функције система најчешће се задржавају у надлежности држава,
организовањем и радом државних васпитно-образовних установа. У
друштвима тржишне привреде и у систему образовања и васпитања
све је присутнија приватна иницијатива. Друштвени системи засно-
вани на приватној својини омогућавају људима који имају средства и
идеје да се, у складу са општом регулативом, профитабилно укључују
у васпитно-образовни процес.
Неформално образовање и васпитање представља све оно што
поједине индивидуе и/или друштвене групе сазнају или примају као
вредносни систем изван формалног, институционализованог система
васпитања и образовања. То су „програми и активности образовања и
учења изван школског система. Реч је о организованим, планираним и
систематизованим програмима који се не завршавају са друштвеном
верификацијом стечених знања и постигнућа у смислу процена науче-
ног, оцена и диплома.“2
У Србији се, у процесу транзиције трага за примереним моделом
уређења система образовања и васпитања. Процес се развија у правцу
да ће држава задржати централно место, али да се све више отвара
простор за тржишну утакмицу и у овој области. Основе система су
уређене законима: Закон о основама система образовања и васпитања;
Закон о средњој школи; Закон о високом образовању; и друго.
Овим законима дефинишу се принципи, циљеви, стандарди,
организација и установе оспособљавања, кадрови и др. У систему
формалног образовања и васпитања одређена су четири нивоа: пред-
школско васпитање и образовање, основно образовање и васпитање,
средње образовање и васпитање и високо образовање, које реализују
предшколске установе, основне и средње школе и високошколске
2
Стратегија каријерног вођења и саветовања у Републици Србији, Прилог 1, „Појмовник“.

установе. Школе и установе оснивају државни органи, али и друга

правна и физичка лица, који могу да организују различите програме
стручног оспособљавања и обуке.
Као и у другим друштвеним областима, и у области безбедно-
сти и здравља на раду, односно у систему заштите људи од болести
и повреда на раду или поводом рада, васпитавање и образовање има
одлучујућу улогу. Успешност система заштите почива на ефикасности
процеса преноса знања и вештина које утичу на безбедност и здравље
на раду и широког усвајања норми безбедносне културе. Значај овог
процеса проистиче из значаја укупног система безбедности и здравља
на раду као фактора економског развоја друштва, социјалног мира и
добробити на раду. Зато би васпитање и образовање у области без-
бедности и здравља на раду требало да буду општедруштвена брига и
неодвојиви део укупног васпитно-образовног процеса.
Васпитање и образовање као мера

превенције БЗР
Увиђајући значај васпитања и образовања у превенцији болести и

повреда на раду Међународна организација рада (МОР), као највиши
глобални форум социјалних партнера, пред послодавце, запослене
и националне државе, поставља минимум стандарда у овој области.
Конвенција 155 О заштити на раду, здравственој заштити и радној
околини у делу Принципи националне политике, захтева од сваке чланице
МОР-а да „формулише, спроводи и периодично ревидира јединствену
националну политику о заштити на раду, здравственој заштити и
радној средини“. Ова национална политика, између осталог, тре-
ба да обезбеди „оспособљавање, укључујући и потребну обуку,
квалификације и мотивације заинтересованих лица, у овом или оном
својству, за достизање одговарајућег нивоа заштите на раду и здрав-
ствене заштите“.3 За нашу тему нарочито је важан захтев из члана 14,
који налаже предузимање мера како би се подстицало укључивање
питања заштите на раду, здравствене заштите и радне средине на
свим нивоима образовања и обуке.4
3
Конвенција 155 о заштити на раду, здравственој заштити и радној околини, Службени лист
СФРЈ – међународни уговори, број 7/87, члан 5.
4

Такође, у делу Конвенције којим се уређују мере на нивоу

предузећа истакнут је захтев „да се радницима и њиховим представ-
ницима у предузећу обезбеди одговарајућа обука у области заштите
на раду и здравствене заштите“.5
Поступајући по захтеву МОР-а, Европска унија (ЕУ) је у својој
основној Директиви о увођењу мера за подстицање побољшања без-
бедности и здравља на раду (89/391EEC), разрадила и образовне мере
превенције безбедности и здравља на раду. Међутим, за разлику од
Конвенције 155, која потенцира значај укључивање питања БЗР на
свим нивоима образовања, државе чланице ЕУ потпуно су занемари-
ле овај захтев и саме себе амнестирале од одговорности за свеукупни
развој система БЗР. У складу са тежњом да се питања безбедног и
здравог рада превале на послодавце који организују конкретне радне
процесе, у овој директиви се, осим у делу нормативног уређења и над-
зора, не препознају обавезе и одговорности државних органа у развоју
укупног система БЗР, па и за укључивање питања заштите на раду
на свим нивоима образовања и обуке. Последица тога је недовољно
и шаролико укључивање питања безбедности и здравља на раду у
школске програме готово свих европских земаља, како је истакнуто и
у извештају Европске агенције за безбедност и здравље на раду. Ди-
ректива искључиво говори о обавези послодаваца у оспособљавању
радника и њихових представника и давању потребних обавештења и
инструкција. Члан 12 је у целини посвећен оспособљавању за безбе-
дан и здрав рад код послодаваца. Њиме је наложен минимум мера који
се даље развија у националним законодавствима чланица и кандидата
за пријем у ЕУ.
У процесу усаглашавања прописа са европским законодавством
Република Србија се својим решењима у области превенције БЗР, па
и у области васпитања и образовања за БЗР налази између захтева
МОР-а и решења ЕУ.
С једне стране, по угледу на европске прописе, оспособљавање за
БЗР на нивоу послодаваца детаљно је разрађено. Послодавцима су јасно
дефинисане надлежности и одговорности у области оспособљавања за
безбедан и здрав рад својих запослених, али и свих других лица која се
затекну у њиховом радном простору. Закон о безбедности и здрављу
на раду, у делу „Обавезе и одговорности послодавца“, као посебно
начело превенције истиче одговарајуће оспособљавање запослених за
безбедан и здрав рад и издавање упутстава за рад на сигуран начин6
и налаже се да је послодавац дужан да оспособљава запослене за без-
5
6
Закон о безбедности и здрављу на раду, Сл. гласник РС, 101/05, чл. 12.

бедан и здрав рад.7 Садржај, начин и поступак оспособљавања за без-

бедан и здрав рад код конкретних послодаваца, на нивоу привредних
субјеката, детаљно је разрађен у трећем делу Закона, који носи наслов
„Оспособљавање запослених“.
С друге стране, опште образовно-васпитне мере превенције само
су декларативно наведене, на начин који никога не обавезује. У по-
себном делу (члан 7) Закона који дефинише „Превентивне мере“8
набројане су све опште мере превенције. Поред техничких, ергоном-
ских, организационих, здравствених и социјалних мера наложене су
и образовне мере у поступку пројектовања, изградње, коришћења и
одржавања свих средстава за рад. Поред тога, у тачки 5 истог члана
се, као посебна мера, налаже превенција још у поступку образовања,
васпитања и оспособљавања у области безбедности и здравља на
раду. Нигде даље у Закону ове мере се не разрађују, а тешко је очеки-
вати да ће „министар надлежан за рад“ да их пропише посебним пра-
вилником, јер систем васпитања и образовања није у његовој надлеж-
ности. Нејасно је које су то образовне мере, ко их и како примењује
у свим овим фазама на средствима за рад и у процесу васпитања и
образовања. Закон заправо поставља високе захтеве, али се не види
ко и на који начин треба да их реализује. Овакве одредбе упућују на
потребу ширег, општедруштвеног приступа проблемима васпитања и
образовања за БЗР. Проблем је управо у томе што само упућују, јер се
ни у Закону о безбедности и здрављу на раду ни у законима у области
васпитања и образовања не уређују обавезе и одговорности конкрет-
них субјеката, тако да је развијање свести и усвајање норми и стан-
дарда безбедносне културе на раду изван надлежности послодаваца,
препуштено стихији.
Ранији Закон о заштити на раду, у члану 4, прецизно је нала-
гао: „Плановима и програмима васпитно-образовног рада основног,
средњег, вишег и високог образовања, као и стручног оспособљавања,
обезбеђује се да ученици, студенти и лица на стручном оспособљавању
стичу одговарајућа знања из материје заштите на раду“.9 То је био
сасвим конкретан и директан захтев према систему васпитања и
образовања, каквог нема у Закону о безбедности и здрављу на раду.
О овоме би барем требало размислити у процесу даље доградње си-
стема БЗР.
7
8
Наслов овог дела Закона на неки начин уноси појмовну збрку, јер се целим Законом уређују
превентивне мере. У овом делу Закона регулишу се само неке опште мере превенције, које нису
директно везане за конкретне послодавце у конкретним радним процесима. Јасније би било да
овај део носи наслов „Опште мере превенције“.
9
Закон о заштити на раду, Сл. гласник РС, бр. 42/91, 53/93, 67/93, 48/94 и 42/98, члан 4.

У Закону о безбедности и здрављу на раду нема захтева ни према

органима који уређују друге друштвене делатности да у својим пропи-
сима регулишу ову област. У томе је битна разлика у односу на систем
заштите од пожара или заштите животне средине, који су пројектовани
као општедруштвена брига. Тако се у области заштите од пожара
одређује: „Органи државне управе, органи јединица локалне самоу-
праве, предузећа, предузетници и физичка лица која обављају делат-
ности којима се обезбеђују остваривање права и потреба грађана, де-
латности од општег интереса и друге делатности и друге организације
и установе у области образовања, здравства, информисања, културе,
у оквиру својих делатности, подстичу, усмеравају и обезбеђују јачање
свести о значају заштите од пожара.
Јачање свести о значају заштите од пожара обезбеђује се кроз
систем образовања и васпитања, научно-истраживачког и техно-
лошког развоја, усавршавања у процесу рада, јавног информисања и
популаризације заштите од пожара“.10
Још експлицитније, као општедруштвени систем, разрађен је
систем заштите животне средине. У Закону о заштити животне сре-
дине, у члану 4, побројани су сви субјекти система заштите живот-
не средине који су, у оквиру својих овлашћења, дужни да чувају и
унапређују животну средину: Република, аутономна покрајина, оп-
штина, односно град (јединица локалне самоуправе), предузећа, друга
домаћа и страна правна лица и предузетници који у обављању при-
вредне и друге делатности користе природне вредности, угрожавају
или загађују животну средину (правна и физичка лица), научне и
стручне организације и друге јавне службе, грађани, групе грађана,
њихова удружења, професионалне или друге организације. Чланом
5 дефинисане су обавезе субјеката у остваривању система зашти-
те животне средине, а чланом 6 експлицитно је наложена обавеза
јачања свести: „Државни органи, научне установе, установе у области
образовања, здравства, информисања, културе и друге установе, као
и други облици удруживања, у оквиру својих делатности, подстичу,
усмеравају и обезбеђују јачање свести о значају заштите животне сре-
дине. Јачање свести о значају заштите животне средине обезбеђује се
кроз систем образовања и васпитања, научно-истраживачког и тех-
нолошког развоја, усавршавања у процесу рада, јавног информисања
и популаризације заштите животне средине“.11 Законом су чак ис-
такнута и удружења грађана као носиоци система заштите животне
средине и обавеза сарадње, координација и усклађивање у доношењу
10
Закон о заштити од пожара, Сл. гласник РС, бр. 111/09, члан 6.
11
Закон о заштити животне средине, Сл. гласник РС, бр. 135/04, чл. 6.

и спровођењу одлука свих субјеката система, на шта упућује и прво

начело у остваривању заштите животне средине, начело интегрално-
сти.
Овако постављени захтеви у основним законима у области зашти-
те од пожара и заштите животне средине резултирали су и адекват-
ним третманом ових области у другим релевантним законима. Даљом
доградњом нормативно-правног система, како у области заштите
људи у процесима рада тако и у другим делатностима, проблематика
безбедности и здравља на раду мора имати третман какав произлази
из значаја ове области. Први искорак у том правцу представља На-
ционална стратегија развоја система безбедности и здравља на раду
за период 2009–2012. У њој је истакнута значајна улога Министар-
ства просвете у примени превентивних мера у области безбедности и
здравља на раду.
Развој општег система и културе

превенције безбедности и здравља на раду
Као што смо видели, Закон о безбедности и здрављу на раду

на бави се много проблемима развоја општег система и културе
превенције болести и повреда на раду. У центар система заштите за-
послених стављени су послодавци. Они су најодговорнији за стање
БЗР у свом радном простору, али њихово шире друштвено ангажовање
препуштено је њиховој друштвеној (не)одговорности. Осим Управе за
безбедност и здравље на раду, која обавља послове државне управе,
остали државни органи и институције у Закону се и не помињу. По-
следица тога је евидентно игнорисање проблема заштите људи у про-
цесима рада у јавном животу.
Данас у Србији као да постоји бојазан да писање о несрећама и
настрадалима на раду (и уопште о великим социјалним проблемима)
не наруши доминантни друштвени сан. Снови о благодетима капита-
лизма и општем благостању замењени су сновима о срећној звезди на
многобројним државним и парадржавним играма на срећу, које су пре-
плавиле јавни сервис и друге телевизије. У штампаним и у електрон-
ским медијима више се говори и пише о светским дивама, забавама
крем друштва итд. него о највећим трагедијама на раду. О убиствима и
самоубиствима, „великом брату“, псима луталицама и другим глупо-

стима праве се фељтони. Може се разумети да комерцијални медији у

трци за профитом профилишу сензационалистичко јавно мњење, али
шта је са друштвеном одговорношћу, са социјалном одговорношћу
компанија која се промовише као још један друштвени сан? Шта је са
јавним сервисом? Лепо је што нам у редовним емисијама о безбедно-
сти саобраћаја стално сервирају и најновије моделе аутомобила, или
их просто нуде на лутријама, али зашто нема емисија о безбедности на
раду? Послодавци, запослени и уопште грађани, једноставно немају
довољно информација о суштини и значају безбедности и здравља на
раду.
У готово свим анализама БЗР у Републици Србији истичу се два
кључна проблема који узрокују незадовољавајуће стање: послодав-
ци не схватају своју улогу и не разумеју суштину и профитну логи-
ку улагања у безбедне и здраве услове рада и, с друге стране, отпор
и недовољна упућеност радника да примењују прописане превен-
тивне мере. Као узроци ових појава најчешће се наводе недовољно
оспособљавање послодаваца и запослених за примену предвиђених,
специфичних мера превенције. Питање је зашто послодавци и запо-
слени очигледно раде противно својим основним интересима за већим
профитом и за већом безбедношћу.
Праузрок томе је непостојање (опште) културе превенције. По-
слодавци и запослени се са феноменом заштите људи од болести и
повреда на раду сусрећу тек када организују конкретне радне про-
цесе и то на наопак начин. Послодавци обично сматрају да је улагање
у превенцију БЗР само наметнути трошак, а запослени инсистирање
на примени мера БЗР схватају као малтретирање. Овакво њихово
понашање у радном простору и у радним процесима битно је одређено
њиховим претходним сазнањима о друштвеној нужности заштите
људи у процесима рада. Ако тих сазнања нема, разумљиво је да тешко
прихватају обавезу и одговорности, па чак и права.
Прва ствар коју треба учинити јесте суштинска имплементција
захтева МОР-а да је свака држава дужна да формулише, спроводи и
периодично ревидира јединствену националну политику и систем за-
штите на раду и да подстиче укључивање питања заштите на раду на
свим нивоима образовања и обуке. Јединствена национална политика
подразумева адекватно укључивање свих националних институција,
установа и организација. То треба уредити законима и другим
нормативно-правним актима, по узору и на начин како је то учињено
са системом ЗОП и ЗЖС, али и сталном друштвеном акцијом. Пред
Владом Републике Србије, Министарством рада и посебно Управом
за БЗР стоји мукотрпан посао стварања опште друштвене климе у

којој ће се БЗР третирати као општедруштвена вредност коју треба

усвајати и развијати.
Проширење обавеза и одговорности за БЗР на друге органе
и институције ни на који начин не умањује централно место по-
слодаваца и њихову превасходну обавезу да превентивно делују у
обезбеђивању здравих и безбедних услова на раду у свом радном про-
стору и у продукцији безбедних и здравих средстава за рад. Напротив,
послодавци би у таквом општедруштвеном миљеу лакше препознава-
ли свој интерес, а запослени своја права и обавезе. Истовремено, то
би значило и обавезу обезбеђивања финансијских средстава на свим
нивоима за развој општег система и културе превенције БЗР. За сада,
држава не даје паре, медији немају профитни интерес, а послодавци
немају одговорност и нису заинтересовани за било шта изван свог
радног простора.
То се најсликовитије види у медијима. Заштиту природе,
животиња, животне средине и уопште проблеме одрживог развоја ви-
димо у рекламама у електронским и другим медијима, на билбордима
итд. О безбедности и здрављу на раду, сем пригодно, свечарски, пово-
дом обележавања међународног дана или недеље безбедности, говори
се само након већих несрећа и погибија на раду. Чак и тада на начин
да се што пре заборави. Интересовање за проблем постоји само дотле
док је проблем вест. Чим неки проблем престане да буде вест, тра-
га се за новим проблемима односно новим вестима. То јесте логика
тржишног понашања медија, али се у контексту друштвене одговор-
ности мора поставити питање њиховог односа према БЗР.
Општа култура превенције безбедности и здравља на раду није
значајна само са аспекта послодаваца и запослених, који се на тај начин
благовремено уводе у свет безбедног рада. Развијање опште свести о
безбедном и здравом раду ствара претпоставке за адекватно васпитање
у породици, али и за даље друштвено васпитање и образовање. Прва
сазнања о потреби изградње безбедних и здравих навика живота и
рада добијају се у породици. Ту се стичу прве информације о опасно-
стима и штетностима, пажљивом раду и лепом понашању. Васпитачи
у породици и у обдаништима биће успешни онолико колико имају
изграђену свест о значају БЗР. Још на овом нивоу васпитања децу тре-
ба уводити у свет здравља и безбедности. Од потребе редовног прања
руку, преко заједничког рада до пуне социјализације. То није нимало
лак задатак, јер треба парирати дечјој радозналости, али и агресив-
ним медијским и другим насртајима на психу деце који их наводе на
небезбедно понашање. Нормално би било да васпитачица може већ
данас да са децом прати пригодан филм о безбедном и здравом одла-

ску у тоалет, играма у природи, контакту са животињама, заједничком

раду, играма у групи и чувању својих другара. Тако се ствара основа
за укључивање деце у формални васпитно-образовни систем.
Превенција БЗР у систему образовања и

васпитања
У уводној глави ове књиге образложен је значај развијања си-

стема безбедности и здравља на раду као превенције друштвених
сукоба и претпоставке остваривања „добробити на раду“. Такође, у
свим системским документима који, полазећи од савремених свет-
ских и европских стандарда, регулишу образовање и васпитање, на-
глашава се друштвена и социјална компонента овог процеса. Истиче
се да систем образовања и васпитања „обезбеђује да деца, ученици и
одрасли стекну знања, вештине и вредносне ставове који ће допри-
нети њиховом развоју и успеху, развоју и успеху њихових породица,
заједнице и друштва у целини“.12 Оваква начелна опредељења треба-
ло би да резултирају уградњом садржаја из области заштите људи у
процесима рада у читав систем васпитања и образовања.
Међутим, безбедност и здравље на раду у систему васпитања и
образовања у Србији једноставно не постоји!
Ни у једном закону који уређује образовање и васпитање не
помињу се безбедност и здравље на раду. Чак ни у Стратегији развоја
стручног образовања у Републици Србији и Стратегији развоја
образовања одраслих у Републици Србији, које су донете крајем 2006.
године, нема ни трага од заштите људи од болести и повреда на раду.
У стратегијама се упућује на непосредну сарадњу, координацију и
заједничко деловање министарства просвете и министарства надлеж-
ног за рад, па је стога још чудније што се безбедности и здрављу на
раду у тим документима уопште не помиње.
Последица таквих системских опредељења, односно мањкавости,
јесте потпуно занемаривање ове области у наставним плановима и
програмима предшколских установа, основних и средњих школа или
факултета (осим на специфичним студијама БЗР). У њима нема ни
трагова који упућују на БЗР. То је потпуно сива зона за коју као да не
постоје конвенције и декларације о људским правима и слободама,
12
Закон о основама система образовања и васпитања, Сл. гласник РС, бр. 72/09, члан 5.

безбедним и здравим условима рада, уставна и законска регулатива и

др. Чак и у програмима већине такозваних струковних школа, које не-
посредно припремају младе људе за рад, о БЗР готово да нема ничега.
Неколико часних изузетака у којима се чине први кораци увођења БЗР
у наставне планове и програме само потврђују правило.
Улазак безбедности и здравља на раду у нормативна и системска
документа васпитања и образовања и развој опште безбедносне кул-
туре требало би да подстакне осавремењивање наставних планова и
програма на свим нивоима школовања.
Још у предшколском васпитању треба развијати конкретне про-
граме васпитање деце којима ће се уводити у свет заједничког рада и
међусобне заштите.
На нивоу основног образовања безбедност и здравље на раду мора
бити део програма одговарајућих предмета (опште-техничког или
грађанског образовања и васпитања).
У наставне планове и програме свих средњих школа треба, на при-
кладан начин, уграђивати садржаје из ове области. За средње и више
струковне школе, односно све оне школе које припремају младе људе за
прва занимања, то је неоспорно. Оне морају да образују и васпитавају
будуће запослене како да све послове свог занимања организују и
извршавају на безбедан и здрав начин. Ђаци техничких, машинских,
грађевинских, архитектонских, медицинских, економских школа,
или школа за радничка занимања (монтери, вариоци, бравари, мета-
лостругари, пекари, конобари...) требало би да на крају школовање
буду оспособљени да послове своје струке извршавају на безбедан и
здрав начин. То подразумева усвајање основних теоретских знања о
систему БЗР и основним опасностима, штетностима и оптерећењима
на пословима за које се школују, као и практичну оспособљеност за
примену свих мера превенције. У томе је нарочито значајно адекват-
но организовање практичне наставе. У општим средњим школама те-
жиште треба да буде на развијању свести о нужности безбедности
и здравља на раду, друштвеном и социјалном значају очувања радне
способности грађана и безбедне и здраве радне средине.
У савременим трендовима перманентног образовања и васпитања
одраслих као приоритет се поставља њихово стално усавршавање
и обезбеђивање покретљивости у радној популацији. Они се
оспособљавају за праћење техничко-технолошког развоја и проме-
не организације рада на својим радним местима, али и за успешније
парирање турбуленцијама на тржишту радне снаге. Сви програ-
ми преквалификација, стручног оспособљавања, обуке, допунског

оспособљавања и другог, треба да обухвате и садржаје безбедности и

здравља на раду.
Ово нису неки имагинарни захтеви очувања социјалног мира
већ и сасвим конкретни економски захтеви. Требало би извести ра-
чуницу колико нас кошта немарност у школовању деце која већ на
крају школовања имају здравствене проблеме због небезбедног рада
(учења). На пример, данас већини ученика и студената на крају
школовања рачунари представљају основно средство за рад. Да ли им
је неко до завршетка школовања објаснио како треба безбедно и здра-
во да раде за рачунаром? Према садашњим нормативним решењима, и
у пракси, то треба да им објасни тек послодавац са којим склопе први
уговор о раду. Али, ко ће да научи правилима за безбедан и здрав рад
оне људе који никад не заснују радни однос са послодавцем? Заправо,
питање свих питања је: колико онда имамо кривих кичми, болних
леђа, отечених ногу или оштећења вида због немара друштва? Колико
је то изгубљеног профита? И колико све то кошта државу, односно
сваког грађанина?
Високошколско образовање, такође, на специфичан начин треба
да обухвата садржаје из области БЗР. На академским студијама не
ради се превасходно о томе како да се академски грађани оспособе
да сами безбедно и здраво обављају своје послове архитекте, прав-
ника, машинског инжењера, економисте, лекара и друга, већ како да
у оквиру својих делатности унапреде систем БЗР. Ту се истражују и
унапређују знања о општим мерама превенције: техничким, ергоном-
ским, здравственим, организационим итд. У научно-истраживачком,
пројектантском, конструкторском, грађевинском, технолошком и свим
другим сличним пословима морају се сагледавати и узимати у обзир
захтеви и стандарди за унапређење система БЗР, како би се објекти,
средства за рад, технолошки и радни процеси учинили максимално
безбедним и у највећој могућој мери спречиле или свеле на најмању
меру све потенцијалне опасности и штетности.
Посебан проблем је обезбеђивање безбедности и здравља ученика
и студената док су у школама и на факултетима, које није потпуно јасно
дефинисано Законом. У члану 5 Закона, који одређује ко све има право
на безбедност и здравље на раду, наведено је: ученици и студенти када
се налазе на обавезном производном раду, професионалној пракси или
практичној настави (радионице, економије, кабинети, лабораторије и
др.), за које су одговорни послодавци; лица која се налазе на стручном
оспособљавању, преквалификацији или доквалификацији, за које је
одговорна образовна организација. Из ових формулација произлази
да деца у предшколском и ученици основних и општих средњих шко-

ла, као и сви други ученици док су на теоријској настави, немају право
на безбедност и здравље, односно да школе и факултети не одговарају
за безбедност и здравље својих ученика и студената. С друге стра-
не, образовне организације (значи, и школе) одговарају за лица која
се код њих налазе на било ком облику стручног оспособљавања. То
јесте нелогично и изазива недоумице које резултирају евидентном
индолентношћу школа према законским обавезама у предузимању
мера заштите здравља и безбедности ученика. Већина школа ове
послове или није организовала, или их је потпуно формализовала и
маргинализовала.13 Оне који у нејасним законским решењима и па-
тронату државе траже покриће за сопствену неодговорност подсећамо
на први члан и тачку седам члана петог Закона, који кажу да се он
односи на лица која учествују у радним процесима, као и лица која се
затекну у радној околини. Послодавац, односно држава, сноси пуну
одговорност за БЗР ученика и студената државних школа и факулте-
та, али последице небезбедног рада плаћају сви грађани, јер се оне
покривају из буџетских средства. Чак и ако се држава извуче од одго-
ворности, подсећамо директоре школа и друга лица у ланцу одговор-
ности у свим школама, да због пропуста у обезбеђивању безбедних и
здравих услова за ђаке и студенте сносе личну одговорност: моралну,
материјалну и кривичну. На пример, ако се ученик повреди, или по-
гине на влажном и клизавом поду, или услед пада са степеништа без
прописане заштитне ограде, или на неисправним спортским реквизи-
тима у фискултурној сали... утврђује се и лична одговорност.
Недоумице у погледу статуса ученика и студената са аспекта без-
бедности и здравља на раду не би смеле да умањују потребу и значај
њиховог образовања, како за безбедно и здраво обављање будућих по-
слова за које се оспособљавају, тако и за безбедан и здрав боравак
и рад у школи. Начин на који ће се вршити оспособљавање и начин
документовања оспособљавања није регулисан, па га зато у пракси и
нема.
Формално укључивање безбедности и здравља на раду у школски
систем није само проблем Србије. И у најновијем извештају Европске
агенције за безбедност и здравље на раду анализирају се различити
приступи увођења безбедности и здравља на раду у наставне програме
основних и средњих школа у националним образовним системима. По
правилу, ова проблематика се не изучава као посебан предмет, већ се
укључује у наставне садржаје нарочито предмета грађанског, физич-
ког и здравственог образовања и васпитања. Све више се потенцирају
13
Честа је пракса у нашим школама да се ови послови, ако се уопште и организују, поверавају
запосленима изван наставнообразовног процеса (домари, секретари и сл.).

посебни програми који обухватају безбедност и здравље у самим шко-

лама и укључивање ученика у развој и унапређење система безбедног
учења и боравка у школама. У неким школама се бирају представници
и формирају ученички одбори за безбедност и здравље. У извештају
се нарочито потенцира значај едукације наставног особља за моти-
вационо и стручно оспособљавање за наставу о ризицима. Такође,
посебна пажња посвећена је универзитетском образовању, како би
свест о здрављу и безбедности допрла до будућих стручњака у свим
областима. Оцена Агенције је да је БЗР најмање присутан на универ-
зитетима, између осталог и због њихове веће аутономије. Истиче се
потреба да се професорима на одговарајући начин приближи ова про-
блематика.
У сваком случају, и у Србији би требало, примерено националним
условима, уграђивати европске захтеве који потенцирају потребу и
дају смернице за укључивање ове проблематике у наставне програме.
Фактори успеха за суштинску имплементацију ових захтева су:
–– јасно обавезивање и обезбеђивање одговарајућих ресурса;
–– утврђивање циљева за опште прихватање здравља и безбед-
ности на раду у образовању и националној стратегији заштите
на раду;
–– базирање активности на истраживању онога што се дешава у
стварности, што се може заиста постићи, што доноси најбоље
резултате, и тако даље;
–– успостављање тесне сарадње са образовним властима и наро-
чито са телима задуженим за утврђивање наставног програма;
–– одређивање могућности у наставним програмима и настојање
да се утиче на наставни програм како се он мења и развија;
–– прилагођавање предлога и иницијатива главном наставном
програму и садашњој политици и методама учења, укључујући
и интегрисање учења о ризицима кроз обавезни и необавезни
наставни програм; кључне области за интеграцију укључују
смернице за лично здравствено, социјално и грађанско
образовање; учење о ризицима такође треба да буде инкорпо-
рирано у школе које промовишу здравља (програми „здравих
школа“);
–– развијање циљева учења о здрављу и заштити на раду и ри-
зицима за релевантне предмете у оквиру наставног програма
у складу са узрастом и способностима школске деце и мла-
дих; фокусирање циљева учења на развој и разумевање ризи-
ка, укључујући препознавање опасности, процену ризика и
развијање информисаног безбеднијег понашања;

–– обезбеђивање наставних ресурса који одговарају различитим

предметима из наставног програма и различитом узрасту;
–– обезбеђивање професионалне помоћи за предавање о ризи-
цима за наставнике и инструкторе; обука је потребна за на-
ставнике на свим нивоима; разматрање потреба других који
су укључени у образовање, као што су они који учествују у
управљању школом, родитељи итд;
–– развијање школског система квалификације у области здравља
и заштите на раду;
–– развијање партнерства са кључним промотерима учења о ри-
зицима како би се постигао конзистетан приступ и избегло
дуплирање;
–– пробне иницијативе и праћење и преиспитивање напретка;
–– размену искуства и умрежавање рачунарских система;
–– укључивање учења о ризицима у целокупан приступ школе
безбедности и ризика; тај приступ треба да обухвати и безбед-
ну радну средину за ученике и здраву и безбедну средину за
наставнике; повратно повезивање са иницијативама за „здраву
школу“.14
Овакав приступ безбедности и здрављу на раду у школама треба
да допринесе развоју личности, социјалних и здравствених способно-
сти ученика, грађанских вештина, способности процене и управљања
ризицима и тако даље.
Оспособљавање у области безбедности и

здравља на раду код послодаваца
Оспособљавање послодаваца и менаџера

Послодавци су нормативним решењима одређени као носиоци си-
стема БЗР, али у пракси тешко прихватају своје обавезе и одговорност
па зато често трпе и последице небезбедног рада. Нема превенције БЗР
ако послодавци не утврде политику и циљеве, не успоставе адекватну
организацију, не обезбеде средства, не контролишу стање и не пред-
узму корективне мере. Зато је важно њихово стално оспособљавање
14
Извештај Европске агенције за безбедност и здравље на раду, према часопису Заштита
плус, број 36, година IV, „Здравље и безбедност кроз школство“.

за препознавање својих законских обавеза и одговорности, али и за

препознавање својих профитних интереса у стварању безбедних и
здравих услова рада. Кључно је да они прихвате своје централно место
у систему БЗР, недељиву и непреносиву одговорност за стање система
и профитну логику превентивног улагања. То је услов функционалног
организовања послова БЗР и прецизирања улоге свих менаџера у си-
стему БЗР.
Менаџери и непосредни руководиоци одговарају послодавцу али
и пред законом за стање БЗР у оквиру својих овлашћења и функција.
Захтев МОР-а и европских прописа да се и на нивоу предузећа/при-
вредног друштва морају уредити права, обавезе и одговорности у об-
ласти БЗР у суштини значи обавезу прецизног дефинисања одговор-
ности свих менаџера, који у име послодавца извршавају неке обавезе
и имају неке одговорности, с једне стране, и запослених, односно
синдиката и представника запослених за БЗР, са друге стране. Зато
општим актима или колективним уговорима треба разрадити надлеж-
ности и одговорности у овој области, али и обезбедити одговарајућу
едукацију како би се сви оспособили да одговоре својим специфич-
ним обавезама. Менаџере треба оспособљавати да препознају своју
одговорност, уочавају проблеме, планирају и организују активности и
прате стање, како би благовремено предузимали корективне мере.
Поред оспособљавања послодаваца и менаџера за организовање и
стално унапређење система БЗР у конкретним радним процесима, тре-
ба нагласити и потребу специфичног оспособљавања послодаваца и
стручњака различитих профила (инжењера, архитеката, специјалиста
медицине рада, социолога итд.) који се баве пројектовањем, изградњом
и одржавањем објеката намењених за радне и помоћне просторије,
помоћних конструкција и објеката, конструкција и објеката за колек-
тивну безбедност и здравље на раду, технолошких процеса, опреме за
рад, средстава и опреме за личну заштиту на раду, штетних и опасних
материја, речју, свих материјалних елемената рада. Кроз целокупни
васпитно-образовни систем, али и на посебно организованим облици-
ма оспособљавања, они се морају едуковати за примену савремених
техничких, ергономских, здравствених и других решења и продукцију
таквих средстава за рад која ће бити потпуно безбедна по запослене.
Посебну улогу у обезбеђивању безбедних и здравих услова
на раду код послодаваца имају менаџери за безбедност и здравље
на раду. То су лица којима је послодавац поверио обављање струч-
них послова БЗР у складу са Законом и другим релевантним про-
писима. Од њихове оспособљености и мотивисаности битно за-

виси стање БЗР, али треба нагласити да они нису једини одговорни
и да нису одговорни за све, како често покушава да им се наметне.
Данас се стручњацима, односно „стручним лицима“ за БЗР,
сматрају сви они који су положили посебан испит у Министарству
рада и социјалне политике и који по решењу послодавца обављају
стручне послове БЗР. Овакво решење још увек изазива негодовања
у стручној јавности, нарочито инжењера заштите на раду. Међутим,
ако је Закон наложио да сви послодавци (осим изузетака из члана
37) морају да именују менаџере за БЗР, постало је неосновано да то
буду искључиво инжењери ЗНР, па ни условљавање степеном стручне
спреме. Ако послодавац, рецимо, има троје запослених, не мора један
од њих бити инжењер ЗНР. Законско решење је примерено тржишној
логици, али оно може да доведе до друге крајности. Практично, за по-
слове БЗР и у најсложенијим системима и најризичнијим делатности-
ма могу да буду одређена лица са завршеном основном школом.15
Све ово још више намеће потребу сталног стручног усавршавања
менаџера за БЗР. Организовано оспособљавање и припрема кандида-
та за полагање стручних испита, по Закону, није обавезна,16 али на
тржишту постоје разни програми едукације и припреме за полагање
испита. Кандидати, посебно они који раније нису обављали послове
заштите на раду, првенствено су окренути полагању самог испита. Они
добијањем уверења о оспособљености за обављање стручних послова
безбедности и здравља на раду тек улазе у свет заштите и неопходна им
је даља перманентна едукација за организовање послова и управљање
свим ризицима од болести и повреда на раду код послодаваца. Зато су
хвале вредни сви облици усавршавања (саветовања, семинари, радио-
нице, инструктаже, тематска предавања) које организују правна лица
која се професионално баве овим пословима, послодавци, образовне
институције, Управа за БЗР, уније послодаваца, привредне коморе,
синдикати, удружења и др. Нажалост, понекад се на овим скупови-
ма више расправља о самом систему и ломе копља различитих инте-
ресних група у борби за позиције, него што се полазници едукују за
унапређења праксе. За питања доградње система треба организовати
посебне расправе стручних и интересних кругова, а не под фирмом
оспособљавања обезбеђивати публику за своје ставове.
15
С друге стране, за неке условно речено сегменте БЗР, на пример координацију примене
превентивних мера на градилиштима, уредбом Владе Републике Србије, постављени су изузет-
но високи стандарди који ће вероватно да успоре примену уредбе, а можда доведу и до значајне
формализације у обављању послова координатора.
16
За разлику од координатора за градилишта, који морају да прођу програм припремне
едукације, на коју ексклузивно право има Управа за БЗР.

Оспособљавање запослених и представника

запослених за БЗР
Послодавци који организују конкретне радне процесе најзаинте
ресованији су за потпуну оспособљеност својих запослених, јер сами
сносе све економске и друге последице нестручног и небезбедног
рада. На то их обавезује Закон о раду и Закон о безбедности и здрављу
на раду, али и други прописи који регулишу превентивне мере за без-
бедан и здрав рад на радним местима или на појединим пословима. У
Закону о раду17 је наведено: „(1) Послодавац је дужан да запосленом
омогући образовање, стручно оспособљавање и усавршавање када то
захтева потреба процеса рада и увођење новог начина и организације
рада. (2) Запослени је дужан да се у току рада образује, стручно
оспособљава и усавршава за рад“.
Ово упућује на обавезе послодаваца и запослених за перманент-
ним оспособљавањем. Свако стручно оспособљавање мора да сад-
ржи и оспособљавање за рад на безбедан и здрав начин. То нарочи-
то потенцира техничко-технолошки развој и стално усавршавање
организације рада. Нажалост, код нас, посебно у малим и средњим
предузећима, често наилазимо на појаву да запослени раде на посло-
вима за које нису адекватно оспособљени, или да „сви раде све“.
Закон о безбедности и здрављу на раду, у делу „Оспособљавање
запослених“, ближе уређује обавезе послодавца у вези са специфич-
ним оспособљавањем за БЗР. Ту су дефинисане надлежности и одго-
ворност, начин и поступак оспособљавања и обавеза обавештавања и/
или информисања запослених и других лица која се из било ког раз-
лога нађу у радној средини послодавца са ризицима по здравље и без-
бедност. Ово оспособљавање је обавезно у следећим случајевима:
–– при заснивању радног односа (тј. пре отпочињања рада, јер да-
нас постоје различити начини радног ангажовања запослених,
па је ове потребно оспособити при ступању на рад – тзв. прет-
ходно оспособљавање);
–– код премештаја на друге послове, што би требало да подразу-
мева и код премештаја на друго радно место на којем обавља
исте послове;
–– приликом увођења нове технологије или нових средстава за
рад;
–– код промене процеса рада који може проузроковати промену
мера за безбедан и здрав рад.
17
Закон о раду, Сл. гласник РС, бр. 24/05 и 61/05, члан 49

Ако запослени истовремено обавља послове на два или више рад-

них места, послодавац је дужан да га оспособи за безбедан и здрав рад
на сваком од тих радних места.
Суштински смисао оспособљавања за безбедан и здрав рад јесте
упознавање са свим опасностима и штетностима односно ризицима
на свим пословима које запослени извршава на свим радним местима
у радној околини. Ово је нужно и логично, јер опасности, штетности
и оптерећења потичу из радних поступака – активности запосленог у
току обављања послова, из карактеристика простора (радног места)
на којима се ти послови обављају и услова радне околине, као што су
климатски (метеоролошки) и микроклиматски услови, хемијске, фи-
зичке, биолошке и друге штетности. Кроз оспособљавање, сви запо-
слени морају да буду упознати и са конкретним мерама безбедности и
здравља на раду, у складу са актом о процени ризика.
Начин организовања оспособљавања и провера оспособљености
препуштени су послодавцима, али морају да садрже теоријски и прак-
тични део. Одредба да се оспособљавање и провера теоријске и прак-
тичне оспособљености запосленог за безбедан и здрав рад обавља
на радном месту у пракси изазива недоумице. (Да ли је неопходан и
најприкладнији начин теоријске обуке и провере на самом радном ме-
сту, на пример у авиону, дизалици, рударском окну и сл.). Периодичне
провере оспособљености наложене су само за запослене који раде на
радном месту са повећаним ризиком, и то на начин који се утврђује
актом о процени ризика. У компанијама са високим стандардима БЗР
за специфичне, високоризичне послове организује се перманентна
едукација и тренажа, нарочито за радове на висини, у дубини, у затво-
реном простору, у близини напона, са опасним и штетним материјама
и слично. Одговорни послодавци развијају посебан систем интерних
процедура, упутстава и инструкција по којима се врши и документује
оспособљавање. Код нас, оспособљавању се најчешће приступа фор-
малистички, ради испуњавања прописане евиденције.
Смисао прописа је да запослени не би смео да започне само-
стално да ради на радном месту док није проверена његова потпуна
оспособљеност за БЗР. То практично значи да се запослени одмах на-
кон потписивања уговора о раду, или другог начина ангажовања, јавља
менаџеру за БЗР, који је надлежан и одговоран, у складу са чланом 40
Закона, да „припрема и спроводи“ оспособљавање за БЗР. Овде треба
нагласити да он није једини одговоран за целокупно оспособљавање,
јер је то једноставно нелогично и нецелисходно, а и коси се са захтевом
да се оспособљавање и провера оспособљености врше на радном месту.
Али, у сваком случају, менаџери за БЗР су одговорни за организовање

и евидентирање оспособљавања. За теоријско оспособљавање се

може ангажовати било који компетентни извршилац, од искусног за-
посленог до специјализованих институција, и оно се може изводити
на радном месту, у кабинету, учионици или на отвореном. Данас је
све присутније и оспособљавање путем рачунара, помоћу којих се
запослени упознаје са прикладним презентацијама, процедурама и
упутствима за безбедан рад. Битно је да се мора извршити и доку-
ментовати провера оспособљености, усмена, или у писаном облику.
Практично оспособљавање треба спроводити кад год је то могуће на
самом радном месту или на вежбалиштима, тренинг центрима и си-
мулаторима. Провера практичне оспособљености врши се приказом
правилних поступака за безбедан и здрав рад и сталним праћењем
начина обављања послова, а документује се записником о провери
практичне оспособљености или посебном белешком лица које је било
одговорно за практично оспособљавање (непосредни руководилац,
менаџер за БЗР, искусни радник...). Тек након спровођења целокуп-
ног поступка оспособљавања и провере оспособљености, запослени,
лице за БЗР и послодавац потписују евиденцију о оспособљености
(образац број 6).
Много неспоразума и неразумевања изазива обавеза послодавца
који, на основу уговора, споразума или по било ком другом основу,
ангажују запослене од (код) другог послодавца, да и те запослене
оспособи за безбедан и здрав рад, у складу са Законом (члан 29). За
разумевање ове обавезе битан је члан 21, који каже: „Послодавац који
за обављање својих послова ангажује запослене код другог послодав-
ца дужан је да за те запослене обезбеди прописане мере за безбедност
и здравље на раду у складу са овим законом“. Значи, за њих важе све
обавезе које послодавац има за „своје“ запослене, односно за оне које
је непосредно ангажовао. Још јасније је ако члан 29 тумачимо сход-
но члану 1, који налаже „спровођење и унапређивање безбедности и
здравља на раду лица која учествују у радним процесима, као и лица
која се затекну у радној околини, ради спречавања повреда на раду,
професионалних обољења и обољења у вези са радом“, и члана 4,
тачка 1, који као запосленог одређује домаће или страно физичко лице
које је у радном односу код послодавца, као и лице које по било ком
основу обавља рад или се оспособљава за рад код послодавца, осим
лица које је у радном односу код послодавца ради обављања послова
кућног помоћног особља (подвукао М. Ј.).
То практично значи да би послодавци који воде рачуна о свом
пословању и својим профитима посебну пажњу требало да обрате
на привремено и повремено ангажоване запослене и запослене „на

црно“. За све њих сносе потпуну одговорност, а они су по природи

ствари најподложнији повредама и оштећењима здравља. Са аспекта
послодавца, не треба занемарити ни чињеницу да су ове категорије
запослених најмање склоне да у случају болести и повреда праве ком-
промисне договоре са послодавцима.
Саставни део оспособљавања запослених јесте и допунско
оспособљавање, у ситуацијама кад то захтева технолошки поступак,
код пријема другог послодавца у свој радни простор, или када се ради
о женама за време трудноће, запосленима млађим од 18 година жи-
вота и запосленима са смањеном радном способношћу, којима, и по-
ред опште оспособљености за безбедан и здрав рад (која је докумен-
тована у обрасцу евиденције у области БЗР број 6), путем посебних
обавештења треба обезбедити упутства или инструкције у писменој
форми.
Одредбама чл. 31 Закона прецизирају се и обавезе послодаваца у
вези са оспособљавањем за БЗР лица која се затекну у радној околи-
ни: „Послодавац је дужан да свако лице, које се по било ком основу
налази у радној околини, упозори на опасна места или на штетности
по здравље које се јављају у технолошком процесу, односно на мере
безбедности које мора да примени, и да га усмери на безбедне зоне за
кретање“. То се постиже обележавањем опасних места, истицањем
видљивих ознака за БЗР, давањем посебних усмених или писаних
упутстава и инструкција, а по потреби и одређивањем компетентног
пратиоца.
Ове видљиве ознаке за БЗР које упозоравају на опасна места тре-
ба да спрече приступ лицима која нису оспособљена, или нису до-
била посебне инструкције за боравак и рад на тим местима. Такође,
означавањем, ограђивањем и обезбеђењем радног простора спречава
се приступ неовлашћеним лицима. Ако радни простор послодавца
није адекватно обезбеђен, он одговара за сва лица која се ту затекну,
без обзира што није био упознат са њиховим присуством. То је важно
истаћи, јер нису ретки случајеви да се због необезбеђивања радног
простора повређују путници намерници, који затим захтевају, и често
добијају накнаде од послодаваца.
Питање ознака за БЗР је важно, и у ЕУ је уређено Деветом
појединачном директивом 92/58/EEC, о минимуму захтева за обезбе
ђивање ознака за безбедност и/или здравље радника на раду, која
обавезује послодавца да обезбеди ознаке за безбедност и/или здравље
у складу са процењеним ризицима и да их постави на одговарајуће
место. Утврђени су и минимуми захтева које мора да испуни знак за
безбедност и/или здравље и то:

–– који се тичу ознака за безбедност и/или здравље на раду;

–– који се тичу сигналних табли;
–– за ознаке на контејнерима и цевима;
–– за идентификацију и лоцирање противпожарне опреме;
–– за ознаке које се користе за препреке и опасне локације и за
обележавање саобраћајних путева;
–– за светлеће ознаке;
–– за акустичне сигнале;
–– за вербалну комуникацију и
–– за ручне сигнале.
У домаћим прописима у току је усклађивање са европским стан-
дардима кроз израду нових правилника којима се прописују превен-
тивне мере безбедности и здравља на раду у одређеним областима
или делатностима, и усклађују национални стандарди. Ранији ЈУ
стандарди из 1982. године транспонују се у групу СРПС стандарда
„13.100 Безбедност запослених, индустријска хигијена“, тако да сада
носе ознаке:
–– СРПС З.СО.001 – Боје и знакови сигурности – Опште одредбе;
–– СРПС З.СО.002 – Знакови сигурности – Знакови забране;
–– СРПС З.СО.003 – Знакови сигурности – Знакови обавезе;
–– СРПС З.СО.004 – Знакови сигурности – Знакови опасности;
–– СРПС З.СО.005 – Знакови сигурности – Знакови обавештења
који се односе на заштиту или спасавање;
–– СРПС З.СО.010 – Боје и знакови сигурности – Колориметријске
и фотометријске особине материјала.
Закључак
Васпитање и образовање у области безбедности и здравља на

раду у Закону о БЗР истакнуто је као једна од основних општих мера
превенције. Међутим, у овом Закону, као ни у законима који регули-
шу област васпитања и образовања, нису разрађене и конкретизоване
обавезе и одговорности појединих друштвених субјеката. Последи-
ца тога је недовољно присуство проблема БЗР у друштвеном животу
и одсуство организоване друштвене акције на развијању свести на
најширем плану. Безбедности и здравља на раду нема ни у формалном
ни у неформалном систему васпитања и образовања.

У даљој доградњи система образовања и васпитања и других друшт-

вених система мора се наћи начин за укључивање свих субјеката друшт-
ва у развој безбедности и здравља на раду. То не може бити надлежност
и одговорност само министарства надлежног за рад. Јединствена на-
ционална политика подразумева одговорности свих других државних
органа и институција: министарстава надлежних за просвету, здравље,
развој, економију, животну средину, унутрашње послове и друге, као
што је пројектовано у документу Национална стратегија развоја си-
стема безбедности и здравља на раду за период 2009–2012. Управа за
БЗР има тежак задатак да у међуресорској сарадњи у Влади Републике
Србије, преко разних владиних и невладиних савета и агенција под-
стакне широку друштвену акцију на васпитању и образовању у обла-
сти заштите људи на раду и поводом рада.
Мора се схватити и развијати свест о томе да безбедна и здра-
ва животна средина и безбедна и здрава социјална средина, односно
„одржив развој“, почивају на безбедном и здравом раду.
Директива ЕУ 89/391 о увођењу мера за подстицање побољшања без-

бедности и здравља радника на раду.
Закон о безбедности и здрављу на раду, Сл. гласник РС, бр. 101/05.
Закон о основама система образовања и васпитања, Сл. гласник РС,
бр. 72/09.
Закон о раду, Сл. гласник РС, бр. 24/05 и 61/05.
Закон о заштити од пожара Сл. гласник РС, бр. 111/09.
Закон о заштити животне средине, Сл. гласник РС, бр. 135/04
Извештај европске агенције за безбедност и здравље на раду.
Конвенција 155 о заштити на раду, здравственој заштити и радној око-
лини, Службени лист СФРЈ – међународни уговори, бр. 7/87.
Национална стратегија развоја система безбедности и здравља на раду
за период 2009–2012, Службени гласник РС, бр. 32/09.
Способност учења – Наше скривено богатство, Немачка UNESCO
комисија, Neuwied, Kriftel; Берлин: Luchterhand, 1997.
Стратегија развоја образовања одраслих у Републици Србији, www.
mp.gov.rs.
Стратегија развоја стручног образовања у Републици Србији, www.
mp.gov.rs.

Саша Јелић,
социолог
Социјалне превентивне мере

Уводне напомене
Основни предмет овога поглавља су социјалне превентивне мере

у остваривању безбедности и здравља на раду, дакле, мере којима се,
поред осталих, отклања или на најнижи могућ ниво своди ризик од
повређивања или оштећења здравља запослених (Закон, чл. 7, ст. 1).
Полазећи од одређења безбедности и здравља на раду у Закону (чл.
4, ст. 1, т. 4), социјалне мере учествују и у претежном стварању прет-
поставки за пуно физичко, психичко и социјално благостање запо-
слених.
Законско санкционисање безбедности и здравља на раду само је
део корпуса радног законодавства, и то његова релативно нова те-
ковина. Као што Закон не може да се посматра одвојено од бројних
норми које су му претходиле и из којих је на неки начин проистекао,
тако ни било које мере у њему предвиђене – а нарочито социјалне,
дакле: укупне друштвене – нису ништа специфично у односу на све
претходне напоре и стремљења да се људски рад, као известан друшт-
вени однос људи у процесу производње добара и услуга, учини што
достојнијим човека. Ако је сфера рада „царство нужности“ човека
као друштвеног бића, све оно што се чини не би ли се она оплеме-
нила и постала „клица“ озбиљења стваралачке људске слободе може
се збирно одредити као социјалне мере хуманизације рада, а не на-
просто као остваривање безбедности и здравља на раду. Другим ре-

чима, не постоје нити могу постојати неке социјалне мере у сфери

рада које се тичу само (уско схваћене) безбедности и здравља – оне
је увек надилазе. Штавише, сâму ствар треба обрнуто посматрати: це-
локупна безбедност и здравље на раду јесте посебна социјална мера
очовечења рада. У нешто ужем смислу, социјалним се могу назвати
све мере које се на најширем друштвеном плану предузимају не би ли
се створила здрава радна популација и ојачала отпорност радникâ на
повреде и обољења која у вези са радом могу настати, те мере којима
се очувава (стабилизује) друштво од негативних последица небезбед-
ног рада. Рашчлањивање овог темељног становишта је основни циљ
овог поглавља.
Специфичан циљ овога текста је критичко разматрање тзв. друшт-
вено одговорног пословања, које се често неосвешћено, здраво за го-
тово, узима као par excellence социјална мера хуманизовања односа
између људи у сфери рада и, конкретније, као неупитно делотворан
начин да се смањи ризик од повређивања или оштећења здравља за-
послених.
Још једна претходна напомена: кад год се у тексту помињу запо-
слени, у виду се има целокупна радно способна популација – дакле,
не само тренутно него и потенцијално запослени. Достигнути ниво
регулације услова и односа у вези са радом за ове се друге поставља
као (унапред) задати оквир извођења рада, којем они могу само да се
прилагоде, не би ли „уживали“ и његове предности и његове недо-
статке.
Зашто је сфера рада важна и за друштво и за

појединца
Свако је друштво једна више или мање нехомогена и издиферен-

цирана целина која се може структурисати по разним својим састав-
ним елементима и обележјима. Друштво – то је друштвена структура,
а у њеној се основи налази друштвена подела рада (подела укупних
друштвених активности). Основним гранама друштвене поделе рада
могу се сматрати: производња, расподела и размена материјалних
добара; подизање, васпитавање и образовање младог нараштаја;
организовање и одржавање система друштвене моћи; старање о фи-
зичком и психичком здрављу становништва; одржавање и развијање

Социјалне превентивне мере безбедности и здравља на раду 253
друштвене духовне културе; одржавање разних канала унутар друшт-

вене комуникације.1
Друштво је незамисливо без производње одређених добара и
услуга и друштвених односа који се успостављају у материјалној
производњи: та производна сфера и односи унутар ње један су од
функционалних предуслова његовог опстанка. Штавише, материјална
производња друштвеног живота и економски односи најзначајнији
су детерминистички (одређујући) чинилац који устројава све остале
друштвене сфере и укупну друштвену структуру. Сликовито речено,
као што појединца оцењујемо превасходно по ономе што он чини (а
не по ономе што мисли или осећа), тако и друштво карактеришемо у
првом реду по начину на које оно себе материјално (само)репродукује.
Конкретније, у вези са поменутим основним гранама друштвене поделе
рада: структурисање васпитно-образовног система, на пример, непо-
средно је повезано са потребама материјалне друштвене производње.
Број и врста установа (формалног) образовног система, тип, карактер
и обим знањâ и вештина које оне преносе – у непосредној су функцији
одржања постојећег економског система. Те су установе, од основних
до високошколских, неки облик филтера којим се појединци унапред
распоређују у одређене, друштвено потребне производне и услужне
делатности.
Друштвена улога је елементарна индивидуална2 јединица друшт-
вене поделе рада. Под њом се подразумева свака сложена или делимич-
на, трајна или само привремена функција коју појединци преузимају
у укупној друштвеној подели рада; то је очекивано понашање које се
одвија по унапред (друштвено) установљеним обрасцима, у складу
са извесним нормама и вредностима. Ниједан појединац не учествује
у друштвеној подели рада само у једној специјализованој улози, већ
преузима бројне – мужа, оца, пријатеља, члана разних добровољних
друштвених организација итд. Међутим, то не значи да се друштве-
не улоге не могу ранговати по важности, и индивидуалној и укупној
друштвеној. Свакако да је најзначајнија она улога коју појединац
обавља у дужем временском периоду, на коју троши највећи део своје
животне енергије и способности, и која му доноси највећи део до-
хотка (обезбеђује му „егзистенцију“). Та је улога професионална уло-
1
Војин Милић: Друштвена структура и покретљивост Југославије, Филозофски факултет,
Катедра за социологију, Нови Сад, 1996, стр. 23–25.
2
Друштвена улога може бити и колективна, када су носиоци одређених функција извесни
колективитети – друштвене групе, а пре свега различити друштвени слојеви, са посебним (по-
некад супротстављеним) друштвеним интересима у односу на укупан друштвени систем.

га, занимање, које се обавља на радном месту, у оквиру неке радне

организације (у најширем смислу речи).
Професионална улога је најзначајнија и по томе што одређујуће
прожима све остале појединчеве друштвене улоге и на њима утискује
свој трајни печат. Рад као конкретан рад, као занимање на конкретном
радном месту, може се – у већини случајева – само вештачки одвојити
од тзв. слободног времена: ова су два пола у људском животу пове-
зана у јединствену целовитост. Уколико се човек на свом послу не
испољава као стваралачка индивидуалност, ако у том прегнућу не
остварује своје историјски (за)дате потенцијале – и његова је доколица
обележена општим духовним осиромашењем; она тада не представља
позитивну и стваралачку слободу-за, него само негативну слободу-од,
непрестано бежање од нежељеног, у суштини принудног рада. Доко-
лица постаје место заборава отуђеног рада.
У границама задатог капиталистичког начина производње друшт-
веног живота, кључ за очовечење укупне људске егзистенције налази
се првенствено у друштвеним развојем омогућеном хуманизовању
међуљудских односа у сфери рада. Формални, нормативно-правни
израз овог хуманизовања је настанак и развијање радног законодав-
ства.
Кратак осврт на развитак и противречности

капиталистичког радног законодавства
Правни систем као идеолошки апарат владајуће класе. Правни

систем, као државни нормативно-правни оквир, устројава се у бројним
својим аспектима на оним принципима који омогућавају репродукцију
постојећег начина производње целокупног друштвеног живота. Улога
се, међутим, правног система не исцрпљује у његовом непосредном
формалном регулисању постојећег друштвено-економског система –
он је и његов израз, надградња, његова идеологија. Другим речима,
правни систем није једноставно правни систем уопште, него је увек
првенствено правни систем најзначајнијег делатника укупног друшт-
веног структурисања, владајуће класе. Поред своје основне улоге – да
законски уреди различите области друштвеног живота, и то на начин
којем одлучујући печат утискује владајућа класа – свако право има и
идеолошку функцију замагљивања и прикривања темељних друшт-

вених противречности. У капиталистичком друштвеном систему

владајућа класа је капиталистичка, а исходиште основних друштвених
противречности и развоја постојећег система налази се у саодношењу
капиталистичке и радничке класе.
Као што је примећено у претходном одељку, одржавање капитали-
стичког начина производње у првом реду зависи од начина производње
материјалног живота – својинских односа, сфере рада и непосредне
репродукције те сфере преко образовног система. Зато је у највишем
интересу владајуће класе да поменуте друштвене области у потпу-
ности прожме својом обликујућом и усмеравајућом делатношћу, и да
их стави под своју директну контролу, строжу и потпунију од оне коју
спроводи у другим друштвеним сферама. Својинско, радно и образов-
но законодавство правни су израз овог темељног настојања.3
Радно законодавство као социјална мера превенције или
ублажавања друштвених сукоба. Иако је деловање капиталистичке
владајуће класе (конкретизујмо: послодаваца и „њихове“ државе) увек
одређујуће и усмеравајуће, иако правни систем првенствено „служи“
њиховим интересима – одржању постојећег система друштвених од-
носа, потчињене класе су кроз историју, пре свега властитом борбом
али и компромисима између различитих капиталистичких слојева,
освојиле извесне слободе и права и (у апсолутним категоријама)
3
Идеал је сваког права и свих посебних облика његовог испољавања непроменљивост
у властитом вечитом важењу. Позитиван правни поредак изједначава се са поретком уоп-
ште – постојеће је задато и непроменљиво те му се треба (и може) само покоравати. Овакав,
бирократско-конзервативни начин мишљења пропушта да уочи да се иза сваког донесеног за-
кона налазе идеолошке, вољом одређене и интересима повезане друштвене снаге.
Једно опште запажање о улози која се придаје праву у друштвима у тзв. транзицији: у
њима је бирократски конзерватизам, као особен стил мишљења, изразито доминантан модел
структурисања друштвене стварности. У покушају да социјализам „преведу“ у капиталистички
начин производње друштвеног живота, који се узима као безалтернативан циљ вредан достизања,
владајуће класе ових друштава некритички преузимају и неприлагођено примењују различита
(не само) правна решења која су претходно уобличена у друштвима далеко развијенијег капи-
тализма. Без икакве или занемарљиво мало развијене друштвено-структурне основе, усвајају
се европски стандарди и „усаглашавају се“ са европским домаћа законодавства. (Нема никакве
сумње да Европска унија на различите начине приморава „транзицијска“ друштва да се повинују
њеним „добронамерним“ захтевима. Ова би се чињеница могла посматрати као симптом јачања
бирократског конзерватизма владајуће класе те европске суперструктуре.) Правна решења на
Западу, настала дуготрајном борбом различитих друштвених снага, кроз сумње, недоумице и не-
престана преиспитивања, „друштвима у транзицији“ нуде се као готова и избрушена роба (коју
онда само треба трошити). Дакле, ако су правна решења развијеног капитализма настала бор-
бом (идеолошких) интереса различитих друштвених снага, ако су она тамо тек била резултат
компромиса најзначајнијих друштвених актера – при чему су ти делатници свесни изведености
и секундарности тог резултата – овде, на тзв. Истоку, преузета решења и резултати задобијају
примарну (најзначајнију) улогу укупног друштвеног структурисања: управо полазећи од њих,
сматра се, требало би изменити целокупну друштвену основу; право / правни систем / закон,
а не односи друштвених снага са различитим па и супротстављеним интересима, постаје онај
суштински делотворни чинилац који треба да усмерава и обликује друштвене односе и про-
цесе.

побољшале свој друштвени положај. То важи како за лична и поли-

тичка тако и за економска и социјална права и слободе.
У оквиру постојећег капиталистичког друштвеног система
немогућно је укинути отуђени рад;4 али он се ипак, као што показује
развој капитализма, у одређеној мери може хуманизовати. Заиста, нико
не може спорити да данашњи радник има већа права и бољи укупан
друштвени положај од радника средине XIX века, чију беду описује
нпр. Енгелс (Engels) у Положају радничке класе у Енглеској, или Дикенс
(Dickens), у бројним својим делима. Радно законодавство је управо
у том периоду почело да се развија – пре тога никаквим правилима,
сем општим потребама капиталистичке акумулације, сфера рада није
била регулисана. Закони у вези са радом, донети у последњих 150
година, прате укупан развој капитализма као друштвеног система
и одблесак су главног покретача тога развоја – друштвеног сукоба
између капиталистичке и радничке класе. Борба радникâ за властита
права противречна је управо као и капиталистички друштвени развој у
целини. Освајајући слободу за себе, на различите начине и различитим
средствима, пролетаријат је истовремено „брусио“ систем и, у крајњој
линији, доприносио његовом опстојавању.
Радно законодавство се од сâмих својих почетака структурише и
развија као најопштија социјална мера превенције или ублажавања
друштвених сукоба, као механизам њиховог регулисања и
амортизовања. Иста се црвена нит може пратити – у почетку се она,
наравно, испољавала на драстичан начин – од првих закона којима
је било нормирано трајање радног дана и забрањен дечји рад, преко
оснивања (државних) фондова пензијског, социјалног и здравственог
осигурања, до релативно нових закона о заштити (безбедности и
здрављу) на раду.
У својој је суровости рани индустријски капитализам произвео
мноштво сукоба који су повремено доводили готово до потпуне
(само)деструкције система. „Незаситост“ првих капиталиста и ничим
неограничена слобода предузетништва до крајности су поларизовали
друштво. Послодавци су одређивали минималне наднице, колико им је
то омогућавала дневна понуда и потражња радне снаге, и обезбеђивали
радне услове само у оној мери у којој су препознавали свој интерес у
подизању продуктивности рада. Државно-правни оквир регулисања
односâ између људи у сфери рада постојао је само у рудиментарном
облику, тако да су радници били скоро потпуно обесправљени.
4
Овде се никако не импликује да су социјалистички пореци, бивши или садашњи, ослобо-
дили човечанство од отуђеног рада.

Ескалација друштвених сукоба који прете да уруше систем

постепено доводи до укључивања државе у радну сферу, као
социјалног амортизера друштва и заштитника општих интереса
капиталистичке класе (а не посебних интереса појединих слојева
унутар те класе). Радно законодавство почиње да се развија као
социјална мера превенције или ублажавања класних борби. Појављују
се, нешто касније, социјалне теорије наткласне државе, државе која
постепено преузима социјалну одговорност и настоји да усмерава и
контролише основни друштвени сукоб између рада и капитала. Тај
је процес убрзан након Првог светског рата и Октобарске револуције
и низа крвавих социјалних превирања у Европи у годинама које су
уследиле. Сазрела свест о неопходности друштвених промена и страх
од бунта наоружаних радника и сељака, као и настанак првих облика
синдикалног удруживања радника, као нужност су поставили тзв.
социјални дијалог између рада, капитала и државе. На тим је основама
1919. године, у оквиру Версајског мировног уговора, формирана
Међународна организација рада (МОР), која је требало да представља
најшири глобални светски форум унутар којег ће се поменути
социјални дијалог водити. Од тада до данас, МОР (прецизније:
државе-чланице као социјални партнери) ствара општедруштвену
климу и нормативно-правни оквир глобалног радног законодавства:
доносе се бројне директиве, препоруке, конвенције итд., којима се
непрестано усмерава развитак законâ у вези са радом.
Друштвено одговорно пословање као оквир

Савремена решења створена на форумима МОР-а и, све више,

директивама Европске уније, постепено додељују послодавцу
средишњу улогу у систему заштите људи у процесима рада. Законима
се послодавци обавезују да превентивно улажу у област заштите, и
стављају се у позицију да могу непосредно да уоче и профитну логику
инвестирања у безбедност и здравље запослених, у заштиту природне
средине, и у властиту ужу и ширу друштвену заједницу. То је осно-
ва савремених теорија „друштвене одговорности компанија“, које се
данас надограђују препознавањем интереса послодаваца да иду и из-
над (локалним и националним) законима предвиђеног минимума у

побољшавању условâ у поменутим трима областима (што се понекад

назива „добром праксом“ или „добрим поступањем“ компанија).
Друштвено одговорно пословање је шири појам од безбедности
и здравља на раду, и својим га садржајем потпуно обухвата: говор
о друштвено одговорном пословању је, дакле, истовремено и говор
о безбедности и здрављу на раду и свим (превентивним) мерама
којима се оно остварује. (Као што је поменуто на сâмом почетку овог
поглавља, социјалне мере БЗР не постоје самостално, него је читав
систем БЗР социјална мера хуманизовања међуљудских односа и про-
цеса у сфери рада.)
Социјалне мере хуманизовања рада првенствено спроводи држа-
ва – успостављајући и штитећи нормативно-правни оквир (целокупно
радно законодавство) и организујући системску помоћ (кроз бројне
службе, институције, организације) запосленима и незапосленима.
Послодавци су такође ограничени задатим правним системом, мада су
сâми најзначајнији делатник његовог структурисања. Све социјалне
мере које они могу спроводити збирно се данас означавају синтагмом
„друштвено одговорно пословање“.5 Наизглед парадоксно, друштве-
но одговорно пословање је на садашњем степену развитка капитали-
стичких друштвених односа најбољи начин да компаније прошире
свој утицај у друштву, створе стабилне услове пословања и дугорочно
увећају свој профит.
Друштвено одговорно пословање: саморазумевање. Друштвено
одговорно пословање (корпоративна друштвена одговорност) рела-
тивно је нов појам у речнику теорија наука које се баве економским
системом и с њим повезаним појавама. Сваки појам, наравно, само
уобличава оно већ реално постојеће: пливајућу стварност покушава да
замрзне у неколиким одредбама које јој приписује. Дакле, компаније
су већ некако деловале у својој локалној друштвеној заједници и уче-
ствовале у еколошким подухватима свог ширег друштвеног окружења,
да би средином деведесетих година прошлога века такво њихово
деловање добило теоријски назив „друштвено одговорно пословање/
понашање“. Важно је запазити: компаније почињу да се „друштвено
одговорно понашају“ пре него што им је неки економски закон или
теорија доказао да се то и финансијски исплати. Оне су сâме схватиле
оно што се може и овако изразити: на извесном ступњу свога развитка
долазе компаније (извесне величине, делатности, разуђености – труст,
5
Упор.: „Четири су темељна подручја дјеловања подузећа у контексту друштвено одговор-
ног пословања: понашање на тржишту, однос према запосленима, однос према околишу, те од-
нос са друштвом и локалном заједницом у цјелини“ (www.drustvena-odgovornost.undp.hr/show.
jsp?page=78002). Постоји ли неки „однос“ који овде није споменут?

концерн, холдинг6; итд.) до оне тачке развоја кад им се финансијски

исплати улагање у властиту локалну заједницу и учествовање у еко-
лошким пројектима на ширем друштвеном плану.7
Постоје, каже се, три димензије друштвено одговорног пословања:
друштвена, околишна и економска, којима одговарају, редом, „корпо-
ративна брига“ за људе, Планету и профит (троструко „П“, на енгле-
ском: People, Planet, Profit). Разложене, поменуте димензије садрже
следеће аспекте:
1. економска: утицај корпорације на економски развој заједнице,
јавност (транспарентност) компанијског пословања, спречава
ње мита и корупције, донације националним и локалним вла-
стима, упошљавање локалних добављача и радне снаге, итд.;
2. друштвена: поштовање људских и радничких права, учество
вање компаније у решавању разноврсних локалних и друштве-
них проблема (компанија излази у сусрет потребама заједнице),
обучавање и образовање локалне радне снаге, итд.;
3. околишна: компанијско настојање да очува природну средину
у којој делује развијањем и ширењем тзв. чистих технологија
(environmentally friendly technologies), итд.8
Друштвено одговорно пословање не почива на филантропским
основама – оно се компанији вишеструко исплати и у значајној мери
доприноси њеној дугорочној одрживости. Ако се прихвати туризам
да је основни циљ сваког предузећа успешно пословање (а успеш-
ност се мери, као што је познато, оствареним профитом), с великом
вероватноћом се може претпоставити да је друштвена одговорност
један од начина – у новим, измењеним укупним друштвеним усло-
вима9 – да се постојећи компанијски профит (дугорочно) очува или
увећа. Навешће се неколике компаративне предности које компанија
остварује друштвено одговорним понашањем.10
6
Холдинг је скуп трустова под јединственом командом – централизовани трустови чине
холдинг. Труст је, ради разјашњења, вертикална интегрисаност компаније (од сировине до по-
трошача).
7
Како је више пута у тексту наглашено, компаније нису просто усмеравани учесници у
друштвеном животу него друштвену стварност обликују и организују према властитом лику
– тако одлучујуће утичу и на успостављање правног система. Стога би у блиској будућности
требало очекивати и озакоњење друштвено одговорног пословања, које је за сада, ипак, само на
нивоу препорука, стандардâ итд.
8
http://kvaliteta.inet.hr/e-quality/prethodni/19/Jandrasic_K_rad.pdf.
9
Судећи по http://www.drustvena-odgovornost.undp.hr/show.jsp?page=78053, најзначајнији чи-
ниоци који су допринели стварању тих нових услова су: глобализација, развој информационих
технологија, боља организованост цивилног сектора, образованији (?) потрошачи и освешћеније
(?) грађанство, те пораст потражње за социјално осетљивим инвестицијама.
10
Исти извор, као и http://en.wikipedia.org/wiki/Corporate_social_responsibility.

1. Друштвена одговорност је једно од најзначајнијих оруђа у

изградњи тзв. брендова: повезивање „бренда“ са друштвено
одговорним понашањем и с коришћу за друштво позитивно
утиче на продају и на верност купаца (сваки пети потрошач,
каже се, радије купује робу произведену на друштвено одгово-
ран начин).
2. Друштвена одговорност утиче на привлачење и задржавање
квалитетне радне снаге. Сматра се, такође, да у предузећима
која подстичу и ангажују своје запослене на друштвено ко-
рисним пројектима ови постижу већу продуктивност и мање
изостају с посла.
3. Предузећа која својом „проактивном праксом“ премашују за-
коном прописане услове под мањим су надзором државе, а
често добијају и различите олакшице и повлашћени статус у
пословима са државом. Надаље, те компаније од друштва у це-
лини добијају „дозволу за пословање“, односно јавно су пре-
познате као корисни и добри „корпоративни грађани“.
Суштина друштвено одговорног пословања је – у саморазумевању
компанија и у теоријама које га оправдавају – у томе да се у одно-
су на природну средину и друштво иде изнад онога што прописују
законске одредбе – да се стварају обрасци тзв. добре праксе – те у
успостављању стварног дијалога и сарадње између предузећа, државе
и организација из тзв. непрофитног сектора. У том смислу, друштве-
но одговорно пословање је институционализовано. Још 1995. годи-
не основана је организација The European business network for CSR
(Европска пословна мрежа за корпоративну друштвену одговорност),
чија је „мисија“ да промовише друштвено одговорно понашање и, на-
равно, да заступа и штити интересе друштвено одговорних компанија
и шири њихов утицај на општем друштвеном плану.11 Такође, 2005.
годину је Европска унија прогласила годином друштвено одговорног
пословања, а Међународна организација за стандардизацију је покре-
нула развој стандарда ISO 26000, који у свом тексту даје упутства у
вези са друштвеном одговорношћу за све врсте организација.12
Друштвено одговорно пословање: критика. Основни дугорочни
циљ сваке корпорације је профит. Друштвено одговорно пословање је
11
http://www.csreurope.org/pages/en/about_us.html. Занимљивост: Делта холдинг је прва
корпорација из источне Европе која је постала члан овог реномираног удружења (http://www.
deltaholding.rs/code/navigate.php?Id=19#csr_membership).
12
В. Божић-Трефалт: „Безбедност и здравље на раду, законска обавеза и друштвена одговор-
ност“ (Power Point презентација), Министарство рада и социјалне политике (Управа за безбед-
ност и здравље на раду), Београд, октобар 2009.

начин да се профит одржи или увећа. Али не било какав начин: то је

облик стварања вишка вредности примерен новим, измењеним усло-
вима на тржишту. Друштвено одговорним пословањем, компанија
настоји да што обухватније и потпуније прожме властиту околи-
ну, како би лакше могла да је контролише и подреди својим (уским
профитним) циљевима. Следећи елементи конституишу тај основни
сплет услова:
1. вишедеценијско инсистирање на одрживом развоју и потре-
би да се смањи загађивање природне средине (здрава Плане-
та – healthy Planet – једно „П“ из саморазумевајућих циљева
друштвене одговорности корпорација: брига за одрживи развој
је брига за одрживост профитног сектора);
2. претежна људскоправашка оријентисаност главнине корпуса
тзв. цивилног друштва, при чему је говор о људским правима
и слободама у бројним случајевима и доминантан политичко-
идеолошки дискурс „утеривања демократије у кости“ (овде се,
дакле, ради о људима: People – још једно „П“);13
3. а. демократизовање унутаркомпанијских односа, б. отварање
компаније („транспарентност у раду“ – утицај покрета доступ-
ности свих информација од јавног значаја: нека врста „цивил-
не контроле“ корпорација), в. њен улазак у властиту локалну
и ширу друштвену заједницу и излажење у сусрет потреба-
ма (различите врсте) тих заједница, г. сарадња компаније и
са властима (државом, политиком), и са синдикатима, и са
удружењима грађана, и са невладиним организацијама итд.,
дакле: са свима – компромис и солидарност уместо напетости
и конкуренције.14
Овим се елементом, трећим, компанија појављује као идео-
лошки носилац духа својеврсног народног капитализма, друштва у
коме постоји слободно тржиште, али ипак само занемарљиво (или
подношљиво) социјално раслојавање на основу власништва: сви при-
падници друштва практично су (равноправни) власници „друштве-
13
Треће је „П“, наравно, профит сâм; они који пишу (некритички) о друштвеној одговор-
ности обично му сâми додељују (почасно) треће, последње место, иза људи („човек је наше
највеће богатство“ – мисли се на радника, „запосленог“) и природног окружења, нашег јединог
станишта.
14
Дакле, корпорација властитим друштвено одговорним пословањем промовише принцип
солидарности (бриге, помагања, старања итд.), принцип потпуно супротан ономе на којем чита-
во њено опстојавање почива – конкурентској борби на живот и смрт, коришћењем и дозвољених
и недозвољених средстава. Већ се у томе налази велика противречност, и поставља се питање 1)
легитимности таквог понашања (морално, стога у овој сфери безначајно питање) и 2) идеологи-
зованости његове (значајно питање).

ног богатства“, разлике у богатству су нужне, али сваки појединац

својим радом, залагањем и способностима има једнаке шансе да се
попне до врха друштвене лествице. Промовише се идеолошки при-
вид о једнакости свих актера у систему, мада присвајање на основу
власништва и даље остаје приватно (иако је то приватно, због сложе-
ности и диференцираности функција развијене компаније, претежно
организовано на колективан начин).
Теорије о друштвеној одговорности пословања – о социјалној
или душевној корпорацији која делује у интересу публике односно
потрошачâ, која не загађује околину и унапређује локалну и ширу
друштвену заједницу у којој постоји и делује – плитко су гротескне.
Место настанка тих теорија је профитна логика самога капита-
листичког система, а њихови обликоватељи, носиоци и промотори су
компанијске маркетинг и пи-ар службе. (Какви су они идеолози, таква
је и њихова теорија!)
Маркетинг и пи-ар службе оперативни су идеолошки апарат
једне корпорације. Као што ниједна корпорација, ма колико била ве-
лика и значајна, не ствара основне принципе капитал-односа него им
се углавном само прилагођава, тако ни маркетинг и пи-ар службе не
постављају темеље системске идеологије, него (само) покушавају
да ту идеологију конкретизују, да је сведу на (динамично) овде-и-
-сада корпоративног живота. Важи правило: што се више идеологија
приближава (појавном нивоу) стварности – коју, по дефиницији,
искривљује – то она више прелази у апологетику; на одређеном сте-
пену конкретизације, погрешна (искривљена) свест постаје свесна
лаж. Маркетинг и пи-ар службе свесно обмањују тзв. јавност када год
(укупно) пословање корпорације представљају као друштвено одго-
ворно (што не значи да је конкретан гласноговорник такође тога све-
стан – он је само звучник, или мегафон).
У начелу, свако идеолошко мишљење настоји да једну партикулар-
ност, чији је оно идејни израз, успостави као општост (са претензијом
ка универзалном важењу). Маркетинг (корпоративног) капиталистич-
ког система увек делује тако што смера да опште и основне циљеве
капиталистичког начина производње (или појединачне корпорације)
– стварање вишка вредности и профита – тзв. јавности прикаже
као друштвено корисне и оправдане. Јавност, дакако, не постоји
једноставно по себи, у неком вакууму, у некаквом чистом виду (зато
је она претходно означена као такозвана). Преко маркетинг и пи-ар
служби, корпорације и обликују јавно мнење, у складу са властитим
очекивањима и узимајући у обзир постојеће конјунктуре (повољне
прилике да се ситуација што боље искористи за производњу виш-

ка вредности). Дакле, корпорације и стварају за властите замисли

пријемчиво јавно мнење – намећу одређене теме и начин њиховог
обрађивања и решавања, при чему често излазе из свог унутрашњег
организацијског оквира и повезују се са носиоцима политичке моћи
и сфером медија (или властитих или оних на које остварују значајан
уплив: познато је да медији опстају пре свега захваљујући великим
оглашивачима, а не тиражу).
Друштвено одговорно пословање (за сада) претежно почива на
кампањском приступу, са свим негативним конотацијама које по-
менути епитет садржи (те се конотације крећу између синтагми
„кампањски учити“ и „политичка кампања“). Корпорације нису по-
стале осетљивије на проблеме властите локалне заједнице и ширег
друштвеног окружења, да би онда помагале у њиховом решавању, него
су постале осетљивије на слику коју о себи у јавности шире. Никако
није необично то што се „корпоративна филантропија“ испољава пре-
васходно у настојањима компанија да се покажу забринутим за децу,
болесне и сиромашне (што су најчешћи проблеми у чијем „решавању“
друштвено одговорна компанија учествује).
Закључак
Члан 7 Закона посматра социјалне мере као једне од – поред

(савремених) техничких, ергономских, здравствених, образовних,
организационих – превентивних мера у остваривању безбедности и
здравља на раду. Тиме је њихов могућни обухват, по мишљењу пот-
писника овог текста, знатно сужен. Наиме, свака мера која доприноси
хуманизовању међуљудских односа у сфери рада и којом се обезбеђују
човеку достојни радни услови, истовремено је и социјална. Ако је про-
фесионална улога најважнија човекова друштвена улога, ако бављење
на радном месту трајно обележава укупно човеково постојање – како
се у овом поглављу настојало показати – сва средства и начини (па и
закони у вези са радом) који му олакшавају боравак у том „царству
нужности“ могу се назвати социјалним мерама. У том смислу, све
наведене појединачне врсте мера могу бити социјалне, али и дубоко
антисоцијалне, у зависности од тога доприносе ли или не доприносе
самоостварењу човека на властитом радном месту.
У нешто заоштреном облику, ова би се теза могла и на следећи
начин изложити: чини се да је најважније то осећа ли се рад као при-

нуда или као слобода. Ако је, на пример, реч о првом случају, не
може се са сигурношћу рећи да ли би радник који дела у потпуно
законом заштићеном радном окружењу, у којем има гарантована сва
постојећа права и где су примењене све предвиђене мере безбедно-
сти и здравља на раду, свој рад сматрао и (значајно) мање отуђеним.
Ниједна мера, сем оних које воде ка самоостварењу у раду и кроз рад,
није социјална.
Социјалне су само оне мере које питају о смислу, сврхама и
циљевима, и свака мера која томе доприноси или на то трагање под-
стиче је социјална. На пример, социолошко предавање о идеолош-
ком апарату корпоративног капитализма, о облицима и функцијама
индустрије забаве итд. – иако формално образовна мера – (по својој
суштини) социјална је.
Мера која је само средство за остварење иначе неупитних циљева
– никад не може бити социјална.
Ниједна мера није социјална сâма по себи: њена се „социјалност“
мери по томе доприноси ли више принуди или слободи.
Сада је теза јаснија и у блажем (очигледнијем) облику: било која
мера у вези са регулисањем радне сфере која доприноси или под-
стиче очовечење радних односа и услова – социјална је превентивна
мера „стварања претпоставки за пуно физичко, психичко и социјално
благостање запослених“, и „отклањања ризика од повређивања и
оштећења здравља запослених, и/или њиховог свођења на најмању
могућу меру“. И техничке, и ергономске, и здравствене... – уколи-
ко то чине свака у својој области – социјалне су превентивне мере
остваривања безбедности и здравља на раду.
Хуманизовање односâ, наравно, има границе властитог протезања,
а оне су задате постојећим (капиталистичким) начином производње
друштвеног живота. Својим идеолошким апаратом, тај систем настоји
да прикрије чињеницу да границе хуманизовања ипак постоје. Бана-
лан пример баналног идеолошког трика (на нивоу свакодневнице,
идеолошко оспољавање понекад задобија и карикатуралне облике):
ђубретар више није ђубретар, него garbage disposal manager (менаџер
за одлагање смећа). И овде реч настоји да замагли стварност. Међутим,
овај идеолошки неологизам није случајан, он је симптом (а симптом
се може испољавати на разне случајне начине!) нужне системске по-
требе да се стварна стварност прикрије.
Пут ка очовечењу сфере рада, у задатим, капиталистичким окви-
рима, може водити само кроз осамостаљивање радникâ на радном ме-
сту, додељујући им шира и значајнија, па и управљачка овлашћења:
они треба да (осећају да) имају неку аутономност у свом раду. С об-

зиром да осамостаљивање у професионалној улози, као што смо ви-

дели, води ка самосталној укупној људској егзистенцији (независном
живљењу) – што може да се испостави као претња владајућем систе-
му друштвених односа – у реалности капитализам нуди (углавном)
само привид стицања самосталности.
Очигледан и конкретан закључак може се и овако изложити. Прет-
поставимо да радни односи и услови обухватају, без претензије ка
коначности, следеће конститутивне елементе: техничко-технолошку
опремљеност радног места; еколошке услове; висину зараде; темпо
рада; међуљудске односе у раду; аутономност у раду; схватање циља
– рад као слобода. „Социјалност“ одређених мера можемо посматра-
ти уназад – од схватања рада као слободе, као најсоцијалније, преко
међуљудских односа и аутономности у раду, све до конкретних иних
набројаних.
Да би се смањио ризик од повређивања и оболевања на рад-
ном месту или у вези са њим; да би се повећала отпорност радникâ
на повреде и обољења; да би целокупан систем БЗР био социјална
мера очовечења рада – требало би, редом (у друштву, а нарочито у
конкретној радној организацији):
1. учинити све да се рад схвати као слобода, као слободна (само)-
-стваралачка људска делатност;
2. стварно побољшати међуљудске односе унутар радне
организације, и између радника сâмих и радникâ и управних
тела (дакле: не курсеви, семинари, обрасци, форма – него:
стварност);
3. омогућити запосленима самосталност у раду, опремити их
ширим овлашћењима (и управљачким, и власничким) и замис-
лима о циљу радног процеса;
4. све посебне врсте мера (техничке, организационе, здравстве-
не...) схватити као прилог остваривању неког од трију претход-
них услова.
Божић-Трефалт, В.: „Безбедност и здравље на раду, законска обавеза и

друштвена одговорност“ (Power Point презентација), Министар-
ство рада и социјалне политике (Управа за безбедност и здравље
на раду), Београд, октобар 2009.

Милић, В. (1996), Друштвена структура и покретљивост Југославије,

Нови Сад: Филозофски факултет, Катедра за социологију.
Закон о безбедности и здрављу на раду, Службени гласник РС, бр.
101/2005.
http://en.wikipedia.org/wiki/Corporate_social_responsibility.
http://kvaliteta.inet.hr/e-quality/prethodni/19/Jandrasic_K_rad.pdf.
http://www.csreurope.org/pages/en/about_us.html.
http://www.deltaholding.rs/code/navigate.php?Id=19#csr_membership.
http://www.drustvena-odgovornost.undp.hr/show.jsp?page=78053.
www.drustvena-odgovornost.undp.hr/show.jsp?page=78002.

Радивој Рајаковић,
дипломирани правник
Нормативно правне мере превенције у

области безбедности и здравља на раду
Увод
Корене савременог нормативно правног уређења друштвених

односа у сфери рада препознајемо у тзв. „фабричком законодавству“
које датира још од 18. века у Енглеској и каснијим Бизмарковим акти-
ма (законима) из друге половине 19. века. То су били први покушаји
уређивања радног права и социјалне заштите. Све до оснивања МОР-а
радно право је било искључиво национални правни одраз борбе доми-
нантних класа. Да би амортизовала друштвене сукобе, свака држава
је уређивала ниво правне заштите у зависности од укупне друштве-
не развијености и политичке и синдикалне организованости радника.
Очигледно, у томе нису биле успешне, јер почетком 20. века долази
до великих социјалних ломова који су уздрмали читав дотадашњи
вредносни систем. С циљем побољшања социјалног положаја рад-
ника и очувања мира, 1919. године, Версајским мировним уговором,
формирана је Међународна организација рада (МОР). Од тог време-
на радно право се изграђује као међународни, глобални систем који
је резултат трипартитног договарања и компромиса социјалних пар-
тнера: послодаваца, радника и држава. Стандарди који се усвоје на
конференцијама МОР-а у виду конвенција, постају обавезујући за
све државе након што их ратификују национални парламенти. Тако
усвојени међународни стандарди транспонују се у национална зако-
нодавства.

Нормативно-правно уређење је основна функција коју у систем

безбедности и здравља на раду (БЗР) задржавају државе или њихове
асоцијације. У циљу превенције, односно спречавања болести и по-
вреда на раду, сетом закона из области рада дефинишу се права и оба-
везе појединих субјеката у систему безбедности и здравља на раду
полазећи од захтева из Конвенције 155 МОР-а о заштити на раду,
здравственој заштити и радној околини. Ова конвенција захтева од
држава, „у складу са националним условима и праксом (...) да форму-
лише, спроводи и периодично ревидира јединствену националну по-
литику о заштити на раду, здравственој заштити и радној средини“.1
У делу конвенције којим се усмерава акција на националном плану
од држава чланица децидно се тражи да ову област уреде законом
или другим прописом, али и да се примена ових прописа осигура
одговарајућим инспекцијским надзором и одговарајућим санкцијама
(чланови 8 и 9 конвенције). На овим основама уређено је и радно
право у Републици Србији у оквиру којег је и право на безбедност и
здравље на раду, с тим што у прокламованој тежњи за прикључењем
Европској Унији целокупни правни систем треба усагласити и са зах-
тевима и стандардима Уније.
Значи, нормативно-правне мере безбедности и здравља на раду
схватамо као укупност обавезујућих нормативних захтева који
су постављени пред поједине друштвене субјекте, као и систем
инспекцијског надзора и санкција у овој области.
По узору на европска решења, у нашем правном систему основна
одговорност за безбедност и здравље на раду лежи на послодавцима.
Послодавац, односно лице које намерава да отпочне са процесом
рада требало би да поседује, макар и најопштија знања о превенцији
БЗР. То се пре свега односи на правне аспекте, како послодавац не би
дошао под удар законских санкција због непредузимања предвиђених
мера превенције. Потребно је ове мере предузимати у фази припреме
за почетак делатности, јер мере превенције БЗР представљају један
од основних предуслова за организовање процеса рада, без обзира на
обим, врсту и време организовања. Најчешће се послодавац са овим
мерама упознаје тек кад наступе нежељене последице које могу бити
разнолике по имовину и запослене. Уместо да превентивно делују, по-
слодавци се доводе у ситуацију да трпе велике и разнолике штетне
последице због небезбедног рада.
Превентивни карактер подразумева да се наведене мере, саглас-
но Закону, примењују пре почетка процеса рада, за време трајања
1
Конвенција 155 о заштити на раду, здравственој заштити и радној околини, Сл. лист СФРЈ
– међународни уговори, бр. 7/87, члан 4

Нормативно правне мере превенције у области безбедности и здравља на раду 269
и по окончању процеса рада. Најзначајнији аспект ових мера јесте

да их сви субјекти без обзира на врсту процеса рада континуално
примењују. Послодавац је обавезан да овим мерама посвети посебну
пажњу приликом доношења одлуке о покретању процеса рада и да их
укалкулише у укупне трошкове производње.
У Закону о БЗР посебно поглавље представљају превентивне
мере у остваривању БЗР. Законодавац је на врло специфичан начин
и то само путем једне одредбе уредио превентивне мере у оквиру
одређених поступака под којима се сматра предузимање савреме-
них, техничких, ергономских, здравствених, образовних, социјалних,
организационих и других мера и средстава за отклањање ризика од
повређивања и оштећења здравља запослених. Навођење поступака у
којима се утврђене мере морају спроводити у циљу заштите здравља
запослених или свођењем могућих ризика на најмању меру, законода-
вац је утврдио само оквир. То значи да су постављени само начелни
захтеви које треба даље да конкретизује министар надлежан за рад. То
је делом и учињено доношењем одређених правилника о превентив-
ним мерама за безбедан и здрав рад. Проблем је што део предвиђених
превентивних мера и поступака није у надлежности министра над-
лежног за рад, а законом нису конкретизоване обавезе других друшт-
вених субјеката у предузимању превентивних мера нити надлежности
других министара (ресора) да их уреде у оквиру својих надлежност.
Значајно је напоменути да државни органи имају обавезу да стално
прате и повремено ревидирају усвојена решења како би благовремено
одговорили сталном развоју и усавршавању технолошких процеса и
свакодневног појављивања нових средстава рада. Нормативно-правни
систем мора да прати реалан живот.
Нормативни-правни оквир безбедности и

здравља на раду у Републици Србији
Област безбедности и здравља на раду садржана је у великом броју

закона, уредби, правилника, одлука и закључака. Према недовољно
сређеној евиденцији, у овој области постоји око 2000 прописа којима
се уређују права, обавезе, одговорности и превентивне мере, што сва-
како указује на сложеност и обимност материје.

У процесу тзв. „гиљотине прописа“, који је у току, свакако тре-

ба водити рачуна да се не ствара својеврсна збрка прописа јер се
дерегулацијом одређени прописи стављају ван снаге, по правилу нижа
подзаконска акта, али се истовремено, по захтеву Европске Уније, до-
носе нови прописи који често нису усклађени са општим правним си-
стемом нити међусобно, а поготово са реалним стањем у држави и
друштву. Прописи са високим стандардима у области безбедности и
здравља на раду лако се преузму из европских докумената, али их је
тешко суштински имплементирати у реалној српској ситуацији. Зато
је важно стално имати на уму захтев МОР-а да се национална поли-
тика у области безбедности и здравља на раду дефинише „у складу са
националним условима и праксом“.2
Код нас већ постаје пракса да се приликом доношења нових пра-
вилника понекад остављају на снази делови старих „који нису у су-
протности“ са новим. То олакшава и убрзава процес усаглашавања,
али уноси и поприличну збрку и несигурност у правни систем. Шта
просечан послодавац да ради са таквом формулацијом? Ко ће да му
растумачи шта јесте, а шта није у сагласности са новим прописом? У
суштини, најчешће се остављају на снази упутствени делови старих
правилника који усмеравају реализацију појединих општих одред-
би. Пракса у европском законодавству је да се то регулише анексима
или прилозима уз правилнике. Зато би било добро да се ти делови
старих правилника који остају на снази што пре преуреде као анекси
одговарајућих правилника.
Систем безбедности и здравља на раду у Републици Србији
утемељен је у Уставу који гарантује право запослених на безбедне и
здраве услове на раду и обавезу државе да законом уреди ову област.
Основе система су постављене у Закону о безбедности и здрављу на
раду, али су неке превентивне мере уређене и другим позитивним
прописима:
1. Свакако, најшири обим превентивних мера садржан је у Зако-
ну о раду и то у чл. 12, 16 и 80. Наведеним одредбама уређено
је да запослени има право на безбедност и заштиту здравља
на раду, заштиту личног интегритета и друга права у случају
болести, смањења или губитка радне способности и старости,
као и право на друге облике заштите складно са законом и оп-
штим актом. Послодавац је дужан да пре почетка обављања
рада обезбеди услове и организује рад на безбедан и здрав
начин уз обавезу обавештавања запосленог о условима рада,
2
Исто

организацији рада и обавезама које произлазе а које се односе

на безбедност и заштиту живота и здравља на раду.
Основно начело садржано у Закону о раду садржано је у пре-
миси да запослени има право на безбедност и заштиту живота
и здравља на раду као прву и најзначајнију обавезу коју по-
слодавац пре почетка рада мора да обезбеди. С друге стране
постоје обавезе запослених да поштују прописе о безбедности
и заштити живота и здравља на раду, како се не би угрози-
ла сопствена безбедност и здравље, као и безбедност других
запослених, или пак лица која се налазе у радној средини.
Утврђена је и обавеза запосленог да обавести послодавца о
свакој врсти потенцијалне опасности која би могла да утиче на
безбедност и здравље на раду.
Неспорна је чињеница да се већ овим прописом као основни
субјект одређује послодавац, као носилац обавеза, с обзиром
на то да је он организатор процеса рада, али и запослени, који
осим права на безбедну и здраву средину има и одговорност да
примењује прописане мере и о свему благовремено извештава
послодавца, како би се предупредиле штетне последице, што
све спада у корпус превентивних мера.
2. Законом о здравственој заштити целовито се уређују пре-
вентивне мере везане за заштиту здравља укупне популације
у Републици Србији и оне су свеобухватне имајући у виду да
су овим превентивним мерама обухваћени: грађани, породице,
послодавци, образовне и друге установе, хуманитарне, верске,
спортске и друге организације, удружења, као и општине, гра-
дови, аутономне покрајине, па и највиши органи Републике
Србије. Бројне су превентивне мере садржане у овом пропи-
су, као и бројне институције (7) које предузимају превентивне
мере за заштиту здравља укупне популације.
Посебно место за реализацију превентивних мера заузима
Завод за медицину рада Републике Србије који прати и про-
учава услове рада, прати и организује спровођење мера, пла-
нира спровођење превентивне заштите запослених, уводи и
испитује нове здравствене технологије, као и примену нових
метода превенције, дијагностике, лечења и рехабилитације.
Значајно место у примени превентивних мера Завод за меди-
цину рада има у предлагању и спровођењу превентивних ле-
карских прегледа запослених који раде на радним местима са
повећаним ризиком.

Овим прописом као и подзаконским актима из ове области

предузимају се превентивне мере на очувању здравља не само
запослених, већ и свих учесника, директних и индиректних
у процесу рада. Праћење здравственог стања становништва
основна је превентивна мера у овој области, с тим да је она по-
себно уређена прописима из области БЗР. Непредузимање пре-
вентивних мера које се односе на заштиту здравља (одбијање
лечења, свесно нарушавање здравља, одбијање употребе про-
писаних лекова и др.) разлог је да надлежни фондови здравља
односно филијале против послодавца, односно запосленог
који злоупотребљава фондове, предузму мере како би накна-
диле штете које им се проузрокују. Чести су примери да фонд
здравственог осигурања, односно његове филијале захтевају
накнаду за пружене услуге за које није било законског основа,
пре свега из разлога што послодавац није предузео или није
доказао да је омогућио примену превентивних мера.
3. Закон о здравственом осигурању такође садржи превентивне
мере везане за осигурање лица у радном односу, као и свих
лица која обављају организоване послове, без обзира да ли се
ради о домаћим или страним лицима.
Превентивне мере односе се на:
–– осигурање за случај болести и повреде ван рада
–– осигурање за случај повреде на раду или професионалне
болести.
Наведени случајеви обавезног осигурања треба као превентив-
не мере да створе одређену сигурност код лица обухваћених
обавезним осигурањем. Наведена превентивна мера осигурања
посебно ће доћи до изражаја доношењем закона којим ће по-
слодавац бити дужан да запослене осигура од повреда на раду,
професионалних обољења и обољења у вези са радом, ради
обезбеђивања накнаде штете, што је уређено чланом 53 Закона
о БЗР. Међутим, ова превентивна мера не примењује се у прак-
си, иако од исте у великој мери зависи примена претходних
превентивних мера које су запослени дужни да спроводе и на
основу којих треба да се створи не само већа правна сигур-
ност, већ и материјална безбедност за све учеснике у процесу
рада, што значи послодавце и запослене.
Предметне превентивне мере које су наведене у овом пропису
представљају основ за бројне злоупотребе осигураних – запо-
слених лица, али и од стране послодавца. Судска пракса сад-
ржи велики број случајева како парничних који се односе на

накнаду штете, тако и кривичних поступака који се односе на

злоупотребе службеног положаја, преваре и фалсификовање
исправа. Доказ наведеног става јесте и чињеница да су грађани
Србије међу најстаријим становништвом у Европи, а истовре-
мено имају и најмлађе пензионере, што је пре свега последица
непримене превентивних мера.
4. Законом о пензијском и инвалидском осигурању такође се
уређују превентивне мере које се односе на право остваривања
материјалне заштите, а истовремено се односе на све запо-
слене, затим лица која самостално обављају делатност, као
и пољопривреднике, а преко њих, посредно, и на чланове
њихових домаћинстава.
Превентивне мере садржане у овом Закону имају за циљ да код
осигураних лица створе предуслов да и у случају нежељених
последица које се нису могле ни на који начин отклонити, а
којима се повређује здравље, ипак обезбеђују неопходну
материјалну егзистенцију.
Наведени Закон, као и одредбе садржане у њему пред-
мет су посебних разматрања, односно преиспитивања пра-
ва, које обављају како домаћи чиниоци, тако и међународне
организације са циљем да се применом прописаних превен-
тивних мера у што дужем временском периоду одложи при-
мена мера садржаних у овом Закону.
Услед непримене превентивних мера, овај Закон, као и подза-
конски прописи, предмет су преиспитивања, а то из разлога што
је дошло до несклада између остварених права и могућности
за њихову реализацију. Ово питање није специфично само за
правни систем Републике Србије, али је код нас овом питању
најмање посвећивана пажња, пре свега из дневнополитичких
разлога, што је довело до тешких последица које се огледају
пре свега у сфери задовољења потреба уживаоца пензија.
Пензија у основи представља резултат радног стажа, а уколи-
ко се ради о инвалдској пензији, она представља последицу
непримене превентивних мера.
5. Приликом разматрања превентивних мера свакако треба да
имамо у виду и захтеве садржане у Закону о планирању и
изградњи који захтева да се већ приликом издавања одобрења
за изградњу, односно у идејном пројекту предвиде основне
мере везане за предузимање превентивних мера. Тако на при-
мер претходна студија оправданости мора обавезно да садржи
процену утицаја на животну средину, заштиту природних и не-

покретних културних добара, начин обезбеђења инфраструк-

туре и слично.
Идентична је ситуација са израдом главног, односно извођачког
пројекта. Они не могу бити прихваћени, тј. не може бити
добијена сагласност уколико немају предвиђене, односно
разрађене превентивне мере приликом изградње и касније
експлоатације. Ове превентивне мере односе се на безбедно
функционисање средстава за рад али и на безбедност свих
учесника у току извођења радова на градилиштима. Извођач
радова дужан је да се придржава утврђених превентивних мера
како би се отклониле штетности и опасности или исте свеле на
најмању могућу меру. Превентивне мере на градилиштима де-
финишу се у посебном плану мера за БЗР у складу са Уредбом
Владе Републике Србије и у складу са елаборатом, сагласно
чл. 18 став 4 Закона о БЗР. Ове мере су садржане и у техничкој
документацији коју израђују овлашћени пројектантски правни
субјекти.
6. Законом о безбедности саобраћаја на путевима, који се у пот-
пуности примењује почев од 10. 12. 2009. године, такође су
уређене превентивне мере везане за БЗР и то пре свега лица
која управљају моторним возилима као професионалном
делатношћу, лица која користе службена моторна возила, као
и корисници регистрованих моторних возила који обављају
пољопривредну делатност, чему до сада у оквиру система
мера БЗР није посвећивана довољна пажња, а чак није вођена
ни посебна евиденција о повредама на раду.
Овим Законом, као претходна превентивна мера уређено је
у чл. 4 став 2 да привредно друштво, друго правно лице или
предузетник који пројектује, гради, реконструише, одржава и
управља путевима, дужно је да то чини на начин који омогућава
безбедно одвијање саобраћаја. Наведеном мером превенције,
због општег стања путне привреде, доводи се у питање приме-
на Закона у целини, а истовремено доводи у питање и концепт
превентивних мера БЗР у овој области.
Навођењем превентивне мере садржане у овом Закону очи-
гледно се доводи у питање нужност испуњења и примене пре-
вентивних мера као основа за решавање укупних односа у об-
ласти БЗР.
Уређене превентивне мере свакако су нужне, како у начелу, тако
и у појединим конкретним радњама, с тим да се објективно
ствара сумња у њихову реализацију имајући при том у виду

да су за њихову примену нужна огромна финансијска средства

са којима учесници у реализацији овог прописа не распола-
жу. Као еклатантан пример ове тврдње може се навести нуж-
ност да се учесницима у саобраћају обезбеди исправна инфра-
структура (чл. 7 став 2 Закона), што је према садашњем стању
за дуги низ година немогуће обезбедити, па се стога покреће
питање могућности примене наведених превентивних мера.
7. Закон о заштити од пожара уређује превентивне мере у циљу
заштите живота људи и околине од пожара, тако што надлеж-
ни органи и грађани уопште предузимају мере за спречавање
избијања и ширења пожара, отклањање и гашење пожара,
спасавање људи и околине угрожених пожаром. Посебно је
значајно напоменути да је примена нових прописа одложена
због потребе доношења подзаконских прописа којима ће се
конкретно уредити примена предвиђених превентивних мера.
Овим прописом предвиђене су бројне превентивне мере
које се спроводе приликом израде инвестиционо-техничке
документације, односно посебног елабората који на целовит
начин уређује њихову конкретну примену.
У превентивне мере везане за заштиту имовине и живота,
спадају и бројне мере које су уређене овим Законом, а које се
односе на сталну контролу и исправност опреме и уређаја, обу-
ченост и образовање лица која учествују у спровођењу превен-
тивних мера у овој области, све у циљу да би се предупредиле
нежељене штетне последице које најчешће имају трагичан ис-
ход.
Начело превенције заштите од пожара обезбеђује се
планирањем и спровођењем превентивних мера и радњи, тако
да се спречи избијање пожара, а да се у случају избијања по-
жара нежељене последице сведу на најмању могућу меру. На-
ведено начело превенције доследно је спроведено кроз Закон,
и то почев од планирања и организовања заштите од пожара, а
посебно, и што је најзначајније, кроз бројне превентивне мере
у планским документима.
Сви плански документи морају да садрже обавезне мере за-
штите од пожара прописане проценом ризика од пожара у
складу са прописима и стандардима везаним за ову област.
Наиме, превентивне мере, када се разматрају планска доку-
мента, полазе од просторног и урбанистичког плана, у којима
морају бити разрађене, затим идејних и главних пројеката које
такође морају бити садржане у овим документима.

Законом су предвиђене и превентивне мере у објектима којима

се обухватају на начин да су прецизно одређене врстом и на-
меном објеката и то већ приликом пројектовања, изградње,
коришћења и одржавања на начин којим се обезбеђују услови
за заштиту живота и имовине. Посебну групу превентивних
мера представљају уређене превентивне мере у природи које
се односе на обављање послова који доводе до употребе отво-
реног пламена, а тиме и могућност избијања пожара.
У превентивне мере спадају:
–– организовање сталног дежурства,
–– образовање осматрачке службе,
–– образовање службе вежбе и обавештавања,
–– прибављање опремљене механизације адекватном опре-
мом,
–– сталном контролом опреме,
–– сталном контролом исправности механизације,
–– контролом ускладиштености усева и других запаљивих
материја.
Значајно је напоменути да се приликом израде пројеката са-
гласно Закону о планирању и изградњи, додатно и као пре-
вентивна мера мора израдити и главни пројекат заштите од
пожара који мора да садржи све организационе, материјалне,
финансијске и техничке превентивне мере. Чињеница је да се
са израдом посебног главног пројекта доводе у питање већ
постојећа решења у Закону о планирању и изградњи, што само
указује на озбиљност и нужност нормативног регулисања пре-
вентивних мера.
Овај пропис свакако као основно начело има примену превен-
тивних мера у које спадају организационе, техничке, кадровске
и едукативне мере. Свакако да су од свих најзначајније мере
сталног подизања свести становништва о опасностима и угро-
жености од избијања пожара. Едукативне мере су незаобилазне
чак и у срединама које располажу много бољим материјалним
и финансијским ресурсима од оних које поседује Република
Србија.
8. На основу Закона о безбедности и здравља на раду, односно
члана 7 који је правни основ за превентивне мере у остваривању
безбедности и здравља на раду, Влада Републике Србије доне-
ла је Уредбу о безбедности и здрављу на раду на привременим
или покретним градилиштима. Предметна уредба има за циљ
да утврди минималне захтеве које инвеститор мора да испуни

већ у фази израде пројеката како би се обезбедила каснија при-

мена мера безбедности и здравља на раду у току градње, на
привременим и покретним градилиштима.
Овом уредбом посебним поглављем уређује се план превен-
тивних мера који је инвеститор, односно његов заступник,
дужан да пре почетка рада на градилишту обезбеди. Иако се
ради о изради техничке документације која се у основи ослања
на прописе о планирању и изградњи, овим планом врши се
превенција ризика од настанка повреда и оштећења здравља
на градилиштима током изградње објеката. При том се полази
од начела превенције, које је у уредби разрађено кроз захтеве
за:
–– одржавање уређености и задовољавајућег нивоа чистоће
градилишта,
–– избора локације радних места,
–– утврђивање услова за рад са различитим материјалима,
–– превентивних и периодичних прегледа и испитивања опре-
ме за рад,
–– планирање и одлагање опасних материја,
–– прописивање услова за уклањање употребљених опасних
материја,
–– складиштење и одлагање, као и одлагање отпада и шута,
–– одређивање времена за извођење појединих врста радова,
–– координацију субјеката и других лица на градилишту,
–– старање о другим активностима које могу утицати на без-
бедност градилишта.
Чињеница је да се о овој Уредби, која још није ступила на сна-
гу, воде бројне расправе којима се жели указати на сложеност
проблема примене превентивних мера на привременим или
покретним градилиштима, као и објективну могућност да се
у одређеном временском периоду за прилагођавање пропису
исте могу обезбедити како у погледу материјалних, формално-
-правних, тако и у погледу људских ресурса за њихову
реализацију.
Поред Закона и наведене Уредбе мере превенције БЗР предвиђене
су и бројним подзаконским прописима и актима, и то: правилници-
ма, одлукама и другим актима, којима се уређују превентивне мере
у појединим областима. До сада су, усаглашено са Законом о безбед-
ности и здрављу на раду, дефинисане превентивне мере за безбедан
и здрав рад на радним местима, на опреми за рад, при коришћењу

средстава и опреме за личну заштиту на раду, уређаја са екрани-

ма, хемијских средстава, при ручном подизању и преносу терета и
при раду са азбестом. Овим правилницима дефинишу се основне
превентивне мере и средства у појединим областима. Они се мало
баве надлежностима, конкретним одговорностима и процедурама у
остваривању предвиђених мера. Сврха ове књиге управо је у томе, да
се у појединим сепаратима разраде и конкретизују мере превенције,
али и разраде процедуре за њихову примену.
Поред наведених специфичних правилника донети су и неки пра-
вилници који дефинишу опште мере превенције:
–– Правилник о начину и поступку процене ризика на радном ме-
сту и у радној околини;
–– Правилник о садржају и начину издавања обрасца извештаја о
повреди на раду, професионалном обољењу и обољењу у вези
са радом;
–– Правилник о поступку утврђивања испуњености прописаних
услова у области безбедности и здравља на раду;
–– Правилник о поступку прегледа и испитивања опреме за рад и
испитивања услова радне околине;
–– Правилник о евиденцијама из области безбедности и здравља
на раду;
–– Правилник о претходним и периодичним лекарским прегледи-
ма запослених на радним местима са повећаним ризиком.
Надзор над применом превентивних мера у области безбедности
и здравља на раду врши Министарство рада преко инспектора рада.
Надлежности инспекцијских органа, као и обавезе послодаваца према
њима дефинисане су у посебном делу Закона о безбедности и здрављу
на раду и у другим прописима који дефинишу инспекцијски надзор.
Нормативно-правне мере обухватају и систем санкција због
непредузимања мера превенције у области БЗР. У области прекршајне
одговорности запрећене су врло високе казне за послодавце, правна
лица и предузетнике, али и одговорност појединаца за учињене про-
пусте: одговорних лица, лица за безбедност и здравље на раду и запо-
слених. За правна лица су, на пример, по укупно 47 основа, запрећене
прекршајне казне од 400.000 до милион динара. Високе прекршајне
казне само су један аспект законских санкција за непредузимање мера
превенције.
Никако не треба занемарити могућу одговорност по тужбама за-
послених због накнада за претрпљене болести или повреде на раду.
Одговорност за насталу штету наступа увек, чак и када се докаже да је

запослени својим свесним радњама скривио наступање штетних по-

следица по њега, само зато што нису биле предвиђене и примењене
превентивне мере, на пример, нема доказа да је био обучен за без-
бедан рад. У том случају суд по принципу објективне одговорности
досуђује новчани износ накнаде штете за претрпљене физичке боло-
ве, претрпљени страх и друго.
Посебно треба истаћи кривичну одговорност због непредузимања
превентивних мера које су довеле до тешких последица по људе и
имовину. Кривична одговорност за организатора – послодавца и друга
лица наступа увек када дође до тежих последица, односно телесних
повреда. Овај поступак по службеној дужности води тужилаштво, а од-
говорност због учињених кривичних дела из чл. 169 (непредузимање
мера заштите на раду) и чл. 280 (изазивање опасности необезбеђењем
мера БЗР) Кривичног законика Републике Србије, увек се утврђује на
начин што се поступак пре свега води против послодавца. Послода-
вац објективну одговорност не може да избегне услед наступања по-
вреде на раду, посебно са тешким последицама, али може да смањи
санкцију уколико докаже да је предузео све уређене превентивне
мере. Нажалост, о значају превентивних мера послодавац постаје све-
стан тек када нежељене последице наступе или када ступи на снагу
оптужница за постојање основане сумње да је учинио кривично дело
за које се може изрећи поред осталог и вишегодишња казна затвора.
Уређење превентивних мера за безбедан и

здрав рад на нивоу послодавца
У циљу спровођења превентивних мера неопходно је да послода-

вац пре отпочињања процеса рада поседује свест о њиховој оправда-
ности и нужности. Уколико се ова свест претпоставља, у том случају,
сагласно прописима, и пословима које обавља послодавац, потреб-
но је да превентивне мере уреди-пропише и да их преко одговорног
лица спроведе. Прописивање превентивних мера подразумева да се
у општим актима уреде мере, лица које ће их спроводити и рокови за
њихову реализацију, као и њихово стално праћење.
Потребно је да већ приликом доношења оснивачког акта (одлука
о оснивању правног субјекта) оснивач-послодавац има у виду и пре-
вентивне мере, с обзиром на то да се овим актом уређује претежна

делатност правног субјекта. Конкретизација превентивних мера врши

се следећим општим актима:
1. Правилником о организацији и систематизацији послова по-
требно је да се уреде превентивне мере као предуслов за
имплементацију описа послова сваког запосленог. Овај општи
акт је основ за израду акта о процени ризика, али је у највећем
броју случајева израђиван без навођења заједничких и посеб-
них превентивних мера, али и одсуства стручњака задужених
за спровођење процеса рада. Управо због непотпуног описа
послова, најчешће долази до израде акта о процени ризика
који није усаглашен са технолошким процесима рада чиме се
унапред искључује примена превентивних мера.
2. Правилником о правима, обавезама и одговорностима у об-
ласти БЗР уређују се превентивне мере као претходне и оп-
ште, а затим се задужују руководиоци и запослени за њихово
спровођење. Наведени акт, којем у досадашњој пракси није
посвећено довољно пажње, има сврху у формално-правном
погледу, као извршење законске обавезе а такође је од битног
значаја за све касније поступке, с обзиром на то да се овим
актом уређују врста превентивних мера, носиоци, рокови и од-
говорност.
3. Актом о процени ризика уређују се специфичне превентивне
мере за отклањање штетних последица свих опасности и штет-
ности по запослене на радном месту и у радној околини. По-
себно су значајне мере за радна места са повећаним ризиком.
Међутим, и код овог акта присутан је углавном формализам, а
не суштински и стручни приступ овој проблематици. У завис-
ности од стручности носиоца посла на изради акта о проце-
ни ризика, уређене су и превентивне мере. Углавном оне нису
уређене на ваљани начин, о чему говоре многобројни примери
у пракси.
4. Одлука о ангажовању запослених на привременим и повре-
меним пословима, замени запослених, уговори о делу и слич-
но, правна су акта која такође нужно морају да садрже пре-
вентивне мере, с обзиром на то да ниједан пропис не познаје
категоризацију учесника у процесу рада. Управо код ових
докумената и при њиховој реализацији у пракси најчешћи
су случајеви не само повреде прописа, већ и саме повреде на
раду.

Послодавци могу да доносе и друга унутрашња акта којима ће

да уређују и конкретизују поједине области или питања безбедности
и здравља на раду: стручно оспособљавање, оспособљавање за БЗР,
истицање знакова забрана и упозорења, провере оспособљености
и слично. При доношењу ових аката послодавци треба да имају на
уму не само своје законске обавезе и одговорност, него и ставове из
одговарајућих колективних уговора. Колективни уговори као резултат
преговора и договора социјалних партнера представљају нормативно-
правну обавезу која повлачи и одређене одговорности.
Закључак
Нормативно-правне мере превенције болести и повреда на раду

значајан су сегмент система безбедности и здравља на раду. Држа-
ва уређује општи, национални оквир система кроз формулисање на-
ционалне политике и законских обавеза субјеката заштите људи у
процесима рада. Полазећи од захтева МОР-а и по узору на решења у
документима ЕУ, наш правни систем у центар БЗР поставља посло-
давца, који је одговоран за предузимање превентивних мера у свом
радном простору. Он се не ослобађа одговорности ни у случајевима
кад својим општим актима пренесе део надлежности на своје запо-
слене. Међутим, послодавац прецизним регулисањем права, обавеза
и одговорности у области БЗР ствара претпоставку за успешно пре-
вентивно деловање.
У недвосмисленом је интересу послодаваца да добро познаје
прописе у овој области и превентивно делује у циљу отклањања или
смањења ризика по безбедност и здравље запослених и других лица у
свом радном простору. Нормативно-правне мере које укључују и над-
зор и санкције у области БЗР само су минимум који послодавцима
намеће држава ради очувања социјалног мира. Основа је економски
– профитни интерес послодаваца за превентивним деловањем, јер
су економске последице небезбедног рада још веће од нормативно-
правних санкција.

Љубиша Ковачевић,
дипл. инж. електротехнике
Контрола квалитета као мере превенције

у области безбедности и здравља на раду
Савремени концепт обезбеђења квалитета
У области безбедности и здравља на раду, превентивне мере се

обезбеђују применом савремених техничких, организационих, обра-
зовних и других мера и средстава за отклањање ризика од повређивања
и оштећења здравља запослених и/или њиховог свођења на најмању
могућу меру /1/. Контрола квалитета производа и процеса представља
скуп мера за планирање и спровођење мера превенције, што се најбоље
може видети из следећих дефиниција:
Контрола квалитета (QC – Quality Control) је систем рутинских
техничких активности чији је циљ мерење и контрола квалитета про-
извода у свим фазама развоја производа. Активности контроле квали-
тета укључују опште методе и стандардизоване процедуре мерења,
испитивања, провере и прорачуне, као и процене мерне несигурно-
сти, техничке анализе и извештавање.
Обезбеђење квалитета (QA – Quality Assurance) је планирани си-
стем процедура које спроводе лица која нису директно укључена у
процес развоја и производње производа. Циљ процедура је да утврде
да ли су задовољени захтеви у погледу квалитета производа и да се ут-
врде неусаглашености које постоје у процесу производње и пратећим
процесима. Обезбеђење (контрола) квалитета је, у већини предузећа,
независна организациона целина, најчешће служба или сектор
чији је основни задатак координација активности на пројектовању,

успостављању и сталном унапређивању система обезбеђења квалите-

та производа/услуге.
На основу наведених дефиниција можемо да закључимо да је
превенција грешака у производним процесима основни концепт си-
стема контроле/обезбеђења квалитета. С друге стране, према одред-
бама Закона о безбедности и здравља на раду послодавац је обавезан
да успостави систем управљања ризиком на радном месту поштујући
следеће основне принципе /1/:
–– избегавање ризика на радном месту,
–– процена ризика који се не могу избећи на радном месту,
–– отклањање ризика на њиховом извору применом савремених
техничких решења,
–– прилагођавање рада и радног места запосленом, нарочито у
погледу избора опреме за рад и метода рада,
–– замена опасних технолошких поступака мање опасним,
–– давање предности колективним над појединачним мерама без-
бедности и здравља на раду,
–– оспособљавање запослених за безбедан и здрав рад и издавање
упутстава за рад на сигуран начин.
Према томе, предузеће треба да успостави систем управљања
ризицима, који ће гарантовати свођење ризика на прихватљив ниво.
Отклањање ризика на радном месту постиже се кроз три основне ак-
тивности:
–– набавка и коришћење безбедне опреме за рад
–– контрола квалитета материјала, производа и технолошких про-
цеса
–– управљање ризицима на радном месту успостављањем систе-
ма заштите здравља и безбедности на раду према стандарду
SRPS OHSAS 18001:2007.
Безбедност опреме, производа и процеса
Безбедност и здравље на раду се, у великој мери, заснивају на без-

бедности опреме за рад и радних процеса, као и коришћених материјала
и производа. Због тога је провера безбедности опреме/производа пре
коришћења једна од важних контролних активности организације, а
истовремено најзначајнија обавеза произвођача опреме/производа.

Контрола квалитета као мере превенције у области безбедности и здравља на раду 285
У законодавству Европске Уније развијен је конзистентан приступ

испитивања и сертификације производа како би се установила његова
безбедност, која се потврђује „CE“ знаком као симболом безбедности
опреме/производа.
Истицање „CE“ знака на опреми/производу регулисано је технич-
ким законодавством Европске Уније које Србија прихвата и преноси у
своје законодавство, и заснива се на механизмима познатим као:
–– Нови Приступ (New Approach) у погледу правила за производе.
Нови приступ почива на документима (Директиве ЕУ) којима
су прописани основни захтеви у вези заштите здравља и без-
бедности људи, домаћих животиња и заштите животне сре-
дине (Essential Health and Safety Requirements) које производ
мора да испуни да би могао да се појави на тржишту Европске
Уније и других земаља које примењују техничко законодавство
ЕУ. Директиве новог приступа садрже опште захтеве за без-
бедност, а ти захтеви се преводе у конкретна техничка решења
у европским хармонизованим стандардима, које је усвојила
Европска организација за стандардизацију (CENELEC за сек-
тор електроиндустрије и CEN за остале индустријске секторе).
Примена европског хармонизованог стандарда је добровољна.
Произвођач може да бира између примене тог стандарда и дру-
гог поступка којим би доказао да је његов производ усаглашен
са суштинским захтевима датим у релевантној директиви Но-
вог приступа;
–– Глобални Приступ (Global Approach) у погледу оцењивања
усаглашености производа, што обухвата испитивање,
контролисање и сертификацију производа. Глобални или оп-
шти приступ успоставља основне смернице и детаљне поступ-
ке за оцењивање усаглашености (испитивање, контролисање и
сертификација) производа. Оцењивање усаглашености обавља
се у складу са дефинисаним модулима и спроводи га произвођач
или компетентно именовано тело за оцењивање усаглашено-
сти (Notified Body) и односи се на фазу пројектовања, или на
фазу производње или на обе фазе. Само они производи који
су усаглашени са захтевима одговарајуће директиве могу да
се пласирају на тржиште и ставе у употребу. Такви производи
су означени прописаним (облик, величина) „CE“ знаком, који
представља потврду да је производ испитан и сертификован
по поступку предвиђеном директивом и да је, према томе, без-
бедан по здравље људи и околину.

Практична примена ових принципа своди се на:

–– примену поступака испитивања и сертификације опреме/про-
извода (оцењивање усаглашености)
–– успостављање критеријума за коришћење ових поступака
–– одређивање организација која спроводе ове поступке и
–– коришћење „CE“ ознаке. „CE“ знак је доказ да је производ уса-
глашен са релевантним основним захтевима директиве и да је
производ прошао одговарајућу процедуру оцењивања усагла-
шености.
Поступак наношења „CE“ ознаке на производ може се
поједностављено посматрати кроз десет кључних корака, и то:
–– корак 1 – одређивање директиве (или више директива) која се
односи на производ,
–– корак 2 – провера валидности директиве, тј. датума ступања
на снагу,
–– корак 3 – дефинисање процедуре оцењивања усаглашености
коју треба применити,
–– корак 4 – дефинисање хармонизованих стандарда који се одно-
се на производ,
–– корак 5 – провера да ли производ задовољава захтеве дирек-
тива,
–– корак 6 – утврђивање потребе ангажовања овлашћеног тела за
оцењивање усаглашености (Notified Body),
–– корак 7 – припрема техничке документације,
–– корак 8 – припрема и доказивање изјаве о усаглашености,
–– корак 9 – провера постојања додатних захтева у земљи где се
врши пласман производа,
–– корак 10 – стављање CE ознаке на производ.
Техничка документација коју од произвођача захтевају директиве

Новог приступа мора да садржи информације којима се доказује уса-
глашености производа са релевантним захтевима директиве. Садржај
техничког документа одређен је примењеном директивом. По пра-
вилу, документација треба да обухвати пројектовање, производњу
и функционисање производа. Који детаљи ће бити укључени у
документацију зависи од природе производа и од тога шта се сматра
неопходним за показивање усаглашености производа са битним зах-
тевима релевантне директиве.
Техничка документација обично садржи следеће целине:
–– листа директива и стандарда које се односе на производ,

–– технички опис производа,

–– прорачуни,
–– опис процедуре примењене за испитивање производа,
–– процена ризика,
–– техничко упутство,
–– графичка документација,
–– литература.
Процедура оцењивања усаглашаности одређује модуле који се
примењују у поступку оцењивања, а избор модула зависи од врсте
производа и дефинисана је примењеном директивом. На слици је
приказана процедура оцењивања усаглашености за средства личне
заштите.
Поступци оцењивања усаглашености у зависности од категорије ЛЗС
Директивама Новог приступа намеће се обавеза произвођачу или

овлашћеном представнику са седиштем у ЕУ, да сачини EC изјаву
(декларацију) о усаглашености када се производ пласира на тржиште.
Зависно од поступка, ЕЦ изјава о усаглашености мора да докаже или
да производ задовољава битне захтеве директива које се примењују
или да је производ усаглашен са типом за који је издат сертификат о
EC испитивању типа и да су задовољени битни захтеви релевантних
директива.
ЕЦ изјава о усаглашености треба да садржи све релевантне
информације како би се идентификовале директиве у складу са којима
је она издата, као и произвођач, овлашћени представник, овлашћено

тело ако је то применљиво, производ, и где је то погодно, позивање на

хармонизоване стандарде или друге нормативне документе. Садржај
EC изјаве о усаглашености се прописује, од директиве до директиве,
у складу са производима на које се она односи. Стандард EN 45014
сачињен је са циљем да обезбеди опште критеријуме за изјаву о уса-
глашености, а може да се користи као упутство за коришћење ди-
ректива Новог приступа. У складу са стандардом, изјава може бити
у облику документа, налепнице или нечег сличног, и треба да сад-
ржи довољно информација које омогућавају да сви производи који су
њоме обухваћени могу да се доведу у везу са њом.
EC изјава о усаглашености за средства личне заштите има следећи

изглед:
Произвођач или његов овлашћени представник у Заједници:(1)
......................................................................................................................
......................................................................................................................
изјављује да је ново ЛЗС описано овде(2)
......................................................................................................................
......................................................................................................................
у сагласности са одредбама Директиве 89/686/ЕЕЦ и, где је то случај,
са националним стандардом који представља транспоновани хармо-
низовани стандард бр............ (за ЛЗС поменута у члану 8(3))
идентичан је са ЛЗС које је предмет EC сертификата о усаглашености
бр................................... издатог(3)(4)…........................................................
......................................................................................................................
предмет је процедуре описане у члану 11 тачка А или тачка Б(4) Дирек-
тиве 89/686/ЕЕЦ под надзором нотификованог тела(3)
......................................................................................................................
......................................................................................................................
Место........................., датум........................ потпис(5)...............................
(1)
Пословни назив и пуна адреса; овлашћени представник мора да наведе пословни назив и
адресу произвођача
(2)
Опис ЛЗС (модел, тип, серијски број итд.)
(3)
Назив и адреса овлашћеног тела
(4)
Обрисати неприменљиво
(5)
Име и функција лица овлашћеног да потпише у име произвођача или његовог овлашћеног
представника

ЕЦ изјава о усаглашености мора се сачинити на једном од зва-

ничних језика ЕУ. Ако директиве ЕУ не садрже даље одредбе у вези
са језиком изјаве, захтеви држава чланица да се користи неки посебан
језик морају се оценити, од случаја до случаја. Међутим, када су у
питању производи за које се захтева да их прати ЕЦ изјава о усаглаше-
ности, она мора да буде на званичном језику земље у којој се произ-
вод користи. У овим ситуацијама произвођач, овлашћени представник
или дистрибутер, треба да обезбеди превод. Поред тога, треба да се
обезбеди и примерак изјаве на изворном језику.
Испитивање производа према

хармонизованим стандардима
Суштински захтеви директива, које производ мора да испуни да

би био безбедан, дефинисани су прилично уопштено, како би се очу-
вала њихова универзалност и трајност, с обзиром на тренд сталних
и динамичних технолошких промена. Овакав начин формулисања
захтева може, посебно код малих произвођача, да створи проблем у
разумевању суштинских захтева. Да би се такви проблеми решили,
директиве уводи прагматичан начин за доказивање усклађености са
суштинским безбедносним захтевима. Наиме, дат је мандат Европ-
ским телима за стандардизацију (CENELEC и CEN) да донесу стан-
дарде (који су у принципу са необавезном применом), који ће на тех-
нички начин исказати суштинске захтеве. Постоје два услова које ти
стандарди морају да испуне:
–– да покривају све суштинске безбедносне захтеве који су реле-
вантни за дати производ;
–– да у сваком тренутку одсликавају тренутно стање најновијих
техничких знања, издавањем нових верзија стандарда.
Такви стандарди који се проглашавају објављивањем у Службе-
ном листу Европске Уније познати су као хармонизовани стандарди.
Хармонизовани стандарди су ограничени на конструкцију и реле-
вантна испитивања која се спроводе на опреми. На тај начин је уведе-
на у праксу тзв. „претпоставка усаглашености“ из које произлази да
усаглашеност са хармонизованим стандардима значи и усаглашеност
са суштинским захтевима директиве. Усаглашеност опреме са захте-

вима хармонизованих стандарда доказује се испитивањем производа

у специјализованим испитним лабораторијама.
Приликом израде стандарда постоји стална сарадња CEN-a и
CENELEC-а да би се избегла евентуална понављања. Главне актив-
ности односе се на:
–– ревизију и, где је неопходно, модификацију постојећих стан-
дарда како би били у складу са суштинским захтевима дирек-
тиве;
–– израду нових стандарда, са приоритетом за оне тзв. хоризон-
талне стандарде који се односе на шире групе производа.
Израда електричних стандарда поверена је CENELEC-у, с обзи-
ром на вишегодишње искуство (преко техничког комитета CLC/TC31)
у изради стандарда који се односе на електричне уређаје.
Неелектрични стандарди су у надлежности CEN-а, а за потпу-
но испуњење мандата добијеног директивом указала се потреба за
формирање потпуно новог техничког комитета (нпр. за ATEX дирек-
тиву основан је технички комитет CEN/TC305).
У пракси је тешко утврдити безбедност неког нестандардизова-
ног производа ако не постоје одговарајуће референце у односу на коју
ће се то обавити. У појединим секторима није оправдано, ни практич-
но ни економски, стандардизовати све типове производа јер се стално
развијају нови типови, а најчешће уникати (нпр. у сектору производње
машина). У неким областима развој нових производа тако је убрзан
да неки производи претичу стандардизацију. У појединим секторима
није ни могуће да се изводи стандардизација због различитих окол-
ности.
Везано за овај проблем, Европска комисија је код CEN-а покре-
нула развој генеричких хармонизованих стандарда који омогућавају
систематичан приступ и дају смернице за:
–– идентификацију опасности,
–– оцену ризика због тих опасности,
–– оцену прихватљивости одабраних безбедносних мера.
Тако је настао низ генеричких стандарда за оцену ризика као што

су, на пример:
–– ISO 14121-1:2007 – Безбедност машина – Оцена ризика – Део
1 Принципи (Замењује стандард ЕН 1050:1996, за подручје
безбедности машина);
–– EN ISO 14971:2000/AC:2002, за подручје медицинских пома-
гала;

–– EN 1127-1:1997 i EN 13463-1:2001, за подручје против експло-

зивне заштите, и тако даље.
Поред ових основних стандарда за оцену ризика у Директивама
Новог приступа користе се и следећи ISO и EN стандарди:
–– ISO/IEC Гуиде 73:2002: Менаџмент ризика – Речник;
–– EN 1050:1996 Безбедност машина – Принципи процене ризика
(Повучен);
–– ISO/TR 14121-2:2007 Безбедност машина – Оцена ризика –
Део 2: Практична упутства и примери метода;
–– EN ISO 14971:2001 Менаџмент ризика – Медицински уређаји;
–– ISO 14798:2006 Лифтови, елеватори – Оцена ризика и
методологија редукције;
–– ISO/IEC 16085:2006 Информационе технологије – Процеси
животног циклуса софтвера – Менаџмент ризика;
–– ISO/TS 16732:2005 Инжењерство заштите од пожара – Упут-
ство за оцену ризика од ватре;
–– EN 1127-1:1997 Експлозивна атмосфера – Заштита и превенција
од експлозија – Део 1: Основни концепти и методологија;
–– EN 13463-1:2001 Неелектрична опрема за потенцијално ек-
сплозивну атмосферу – Део 1: Основне методе и захтеви.
Као што је већ наведено, стандард ISO 14121:2007 заменио је
стандард EN 1050:1996. Овај стандард (типа А) дефинише опште
принципе за конзистентну (доследну) и систематичну процедуру за
оцену ризика. Сам по себи, овај стандард не обезбеђује претпостав-
ку о усаглашености са битним захтевима за безбедност и заштиту
здравља. Примена стандарда омогућује:
–– систематичан приступ код идентификације опасности, опасних
догађаја и оцењивања ризика да не дође до штетних догађаја
који угрожавају безбедност и здравље људи, безбедности имо-
вине и животну и радну средину;
–– објективну оцену/процену ризика, на основу које је могуће
одлучити да ли су прихваћене мере безбедности одговарајуће
или не;
–– хармонизовано упутство за документовање поступка
оцењивања ризика (значајан део техничке документације);
–– компатибилност са хармонизованим стандардима (и обрнуто)
на подручју машина.

Систем заштите здравља и безбедности

на раду – захтеви стандарду SRPS OHSAS
18001:2007
Захтеви стандарда OHSAS 18001:2007

Један од важних задатака превентивних мера јесте избегавање
ризика на радном месту и процена ризика који се не могу избећи.
Другим речима, организација треба да успостави систем управљања
ризицима, који ће гарантовати свођење ризика на прихватљиви ниво.
Један од добрих алата за ефикасно управљање ризиком јесте систем
заштите здравља и безбедности на раду дефинисан стандардом SRPS
OHSAS 18001:2007.
Документ SRPS OHSAS 18001:2007 је применљив за било коју
организацију која жели да:
–– успостави систем управљања заштитом здравља и безбедно-
сти на раду да би елиминисала или свела на минимум ризик за
запослене и друге заинтересоване стране које могу бити изло-
жене OH&S ризицима проистеклим из њених активности;
–– примени, одржава и континуално побољшава систем управља
ња заштитом здравља и безбедности на раду;
–– осигура усаглашеност са сопственом политиком заштите
здравља и безбедности на раду;
–– демонстрира другима ту усаглашеност;
–– затражи сертификацију/регистрацију свог система управљања
заштитом здравља и безбедности на раду од стране екстерне
организације;
–– изврши самоодређивање и декларисање усаглашености са
овим OHSAS документом.
Сви захтеви документа SRPS OHSAS 18001:2007 намењени су
организацијама различитих делатности и величина, ниво примене за-
виси од политике заштите здравља и безбедности организације, при-
роде и комплексности активности и нивоа ризика на радном месту и
у радној средини.
Елементи система управљања заштитом здравља и безбедности
на раду према SRPS OHSAS 18001:2007 су на слици:
–– политика заштите здравља и безбедности на раду,
–– планирање мера за смањење ризика,
–– примена мера заштите,

–– контрола мера,
–– преиспитивање (анализа) система БЗР које изводи руковод-
ство.
Стално побољшавање
Преиспитивање које Политика OH&S

обавља руководство
Планирање
Проверавање и Увођење и
корективне мере спровођење
Слика 1 – Елементи система управљања заштитом здравља и безбедности на раду
За пробематику разматрану у овом поглављу посебно битан еле-

мент овог система јесте проверавање и корективне мере који обу-
хвата следеће механизме:
–– Праћење и мерење перформанси система заштите здравља и
безбедности на раду,
–– Провера система OHSAS,
–– Преиспитивање система од стране руководства.
Документација система OHSAS – пример процедура

SRPS OHSAS 18001:2007 захтева успостављање документова-
ног система заснованог на примени писаних процедура, од којих су
значајније:

Процедура 1. Управљање ризиком

Ова процедура треба да задовољи захтеве тачке OHSAS 18001,
4.3.1 Планирање ради идентификовања опасности, оцене ризика и
управљања ризиком.
Организација мора да успостави и одржава процедуре за
идентификовање опасности, оцењивање ризика и примену потребних
мера управљања. То мора да обухвати:
–– рутинске и нерутинске активности;
–– активности целокупног особља које има приступ радном ме-
сту (укључујући подуговараче и посетиоце);
–– опрему на радном месту, независно од тога да ли припада
организацији или неком другом.
Процедура треба да дефинише поступке и одговорности за:
–– идентификацију опасности;
–– одређивање ризика повезаних са идентификованим опасно-
стима;
–– вредновање ризика (одређивање нивоа ризика и да ли се могу
или не могу толерисати);
–– мерења која треба пратити и управљања ризиком, посебно ри-
зика који се не могу толерисати;
–– неопходна контролна мерења као елемент оперативне контро-
ле система;
–– вођење записа из свих процедура.
Подлоге за израду процедуре:

–– законски и други захтеви у вези са заштитом здравља и безбед-
ности на раду;
–– политика заштите здравља и безбедности на раду;
–– запис о инцидентима и акцидентима;
–– резултати провера система управљања заштитом здравља и
безбедности на раду;
–– информације добијене на основу консултација са запосле-
нима у вези са заштитом здравља и безбедности на раду,
преиспитивања и активности побољшавања на радном месту;
–– информације о најбољој пракси, типичним опасностима пове-
заним са организацијом, инцидентима и акцидентима наста-
лим у сличним организацијама;
–– информације о уређајима, процесима и активностима органи
зације.

Процедура 2. Праћење закона и прописа

Ова процедура треба да задовољи захтеве тачке OHSAS 18001,
4.3.2 Законски и други захтеви.
Захтев OHSAS 18001: Организација мора да успостави и одржава
процедуру за идентификацију и приступ одговарајућим законским и
другим захтевима у области заштите здравља и безбедности на раду
који су за њу применљиви.
Организација мора да обезбеди да те информације буду ажурне.
Она мора да упозна своје запослене и друге релевантне заинтересова-
не стране са потребним информацијама, као и са законским и другим
захтевима.
Процедура обухвата следеће:
–– процедуре за идентификовање и приступ информацијама;
–– идентификацију захтева који се примењују;
–– захтеве (стварни текст, закључак или анализу, где је то могуће)
на располагању на локацијама о којима треба одлучити у
организацији;
–– процедуре за праћење увођења контрола у складу са новим
прописима о заштити здравља и безбедности на раду.
Подлоге су подаци о:
–– детаљима о процесима реализације производа или услуге
организације;
–– идентификацији опасности, процени ризика и резултатима
управљања ризиком;
–– најбољој пракси (тј. о законима, упутствима индустријских
асоцијација);
–– законским захтевима/државним прописима;
–– списку извора информација;
–– националним, страним, регионалним или међународним стан-
дардима;
–– интерним захтевима организације;
–– захтевима заинтересованих страна.
Процедура 3. Дефинисање и праћење циљева и програма

заштите здравља и безбедности на раду
Ова процедура треба да задовољи захтеве стандарда OHSAS
18001 4.3.3 Циљеви и 4.3.4 Програм(и) управљања заштитом здравља
и безбедности на раду.

Захтев 4.3.3. Организација мора да утврди и одржава документо-

ване циљеве у вези са заштитом здравља и безбедности на раду у свим
релевантним функцијама и на свим нивоима унутар организације.
Циљеви морају бити квантификовани кад год је то могуће.
При утврђивању и преиспитивању циљева, организација мора да
разматра своје законске и друге обавезе, опасности и ризике у оквиру
свог делокруга везане за заштиту здравља и безбедност на раду, своје
технолошке опције, финансијске, оперативне и пословне потребе и
становишта заинтересованих страна. Циљеви морају бити конзистент-
ни са политиком заштите здравља и безбедности на раду, укључујући
и обавезу сталног побољшавања.
Процедура обухвата документоване и мерљиве циљеве у вези
са заштитом здравља и безбедности на раду за сваку функцију у
организацији.
Подлоге обухватају следеће:
–– политику и циљеве који су релевантни у односу на пословање
организације у целини;
–– политику заштите здравља и безбедности на раду, укључујући
посвећеност сталним побољшањима;
–– резултате идентификације опасности, процене ризика и
управљања ризиком;
–– законске и друге захтеве;
–– технолошке могућности;
–– финансијске, оперативне и пословне захтеве;
–– мишљења запослених и заинтересованих страна (видети
4.4.3);
–– информације са консултација са запосленима у вези са зашти-
том здравља и безбедности на раду, из преиспитивања и ак-
тивности побољшавања на радном месту (те активности могу
бити реактивне или проактивне природе);
–– анализе перформанси у односу на раније установљене циљеве
у вези са заштитом здравља и безбедности на раду;
–– раније записе о неусаглашеностима у вези са заштитом здравља
и безбедности на раду, несрећама, инцидентима и оштећењима
имовине;
–– резултате преиспитивања руководства (видети 4.6).

Програм(и) управљања заштитом здравља и безбедности на

раду обухватају документацију која се односи на:
–– одговорност и овлашћење именованих за постизање циљева у
релевантним функцијама и нивоима организације;
–– средства и временски период у којем циљеви треба да буду
остварени.
Програм(и) управљања заштитом здравља и безбедности на раду
мора се преиспитивати у редовним и планираним интервалима. Тамо
где је то потребно, програм(и) управљања заштитом здравља и без-
бедности на раду мора се кориговати у вези са променама активности,
производа, услуга или радних услова у организацији.
Процедура 4. Консултације и комуникације у OHSAS

систему
Ова процедура треба да задовољи захтеве стандарда OHSAS
18001 тачке 4.4.3 Консултације и комуникација.
Захтев OHSAS 18001. Организација мора да има процедуре за
обезбеђење преношења информација у вези са заштитом здравља и
безбедности на раду до запослених и од њих, као и ка другим заин-
тересованим странама. Укључење запослених и начин консултација
морају бити документовани, а заинтересоване стране обавештене. За-
послени морају да:
–– буду укључени у развој и преиспитивање политика и процеду-
ра за управљање ризицима;
–– буду консултовани тамо где постоје било какве промене које
утичу на здравље и безбедност на радном месту;
–– познају чињенице које се односе на здравље и безбедност;
–– буду информисани о томе ко је представник (представници)
запослених именован од руководства (видети 4.4.1).
Процедуром треба обухватити:
–– формалне консултације руководства и запослених преко одбо-
ра за управљање заштитом здравља и безбедности на раду и
сличних тела;
–– укључивање запослених у идентификацију опасности, проце-
ну ризика и управљање ризицима;
–– иницијативе за поспешивање консултација запослених о
питањима заштите здравља и безбедности на раду, преиспити
вању и побољшању активности на радном месту, као и поврат-
не информације руководству у вези са тим питањима

–– списак запослених у пројекту заштите здравља и безбедности

на раду, са дефинисаним улогама и механизмима комуникације
са руководством, укључујући, на пример, укључивање у
истраживања несрећа и инцидената, инспекције заштите
здравља и безбедности на раду на терену, итд.;
–– изјаве о заштити здравља и безбедности на раду за запослене и
друге заинтересоване стране, нпр. уговараче или посетиоце;
–– огласне табле које садрже податке о перформансама заштите
здравља и безбедности на раду и друге важне информације о
заштити здравља и безбедности на раду;
–– билтене о заштити здравља и безбедности на раду;
–– постере са програмима о заштити здравља и безбедности на
раду.
Процедура 5. Управљање отпадом

Ова процедура је дефинисана да би се задовољио део захтева
стандарда 4.4.6 Контрола над операцијама.
Претпоставка је да су остали захтеви задовољени процедурама
QMS.
Захтев OHSAS 18001. Организација мора да идентификује оне
операције и активности које су повезане са утврђеним ризицима на
које је потребно применити управљачке мере. Организација мора да
планира те активности, укључујући и одржавање, како би се обезбе-
дило да се одвијају под утврђеним условима.
Контрола над операцијама обухвата:
1. Набавка или пренос робе и услуга и употреба екстерних ре-
сурса.
–– одобрење да се набаве или пренесу опасне хемикалије,
материјали и супстанције;
–– расположивост документације за сигурно руковање маши-
нама, опремом, материјалима или хемикалијама у време ку-
повине или потребу да се набави оваква документација;
–– испитивање и периодично поновно испитивање компетент-
ности уговарача у вези са заштитом здравља и безбедности
на раду;
–– одобрење да се креирају дозволе у вези са заштитом здравља
и безбедности на раду за ново постројење или опрему.
2. Опасни радни задаци.
–– идентификација опасних задатака;
–– претходно одређивање и одобрење методе рада;

–– претходну квалификацију особља за опасне радне задатке;

–– приступ системима где се ради и процедуре којима се кон-
тролишу улаз и излаз особља са опасних радних локација.
3. Опасне материје.
–– идентификација инвентара и локација за складиштење;
–– обезбеђење сигурног складиштења и контроле приступа;
–– снабдевање и приступ подацима о сигурности материјала
или другим релевантним информацијама.
4. Одржавање сигурног постројења и опреме.
–– снабдевање, контрола и одржавање постројења и опреме у
организацији;
–– снабдевање, контрола и одржавање СЛЗ опреме;
–– инспекција и испитивање опреме у вези са заштитом
здравља и безбедности на раду, као и високоинтергисаних
система као што су:
–– системи за заштиту операција,
–– обезбеђење и физичка заштита,
–– системи за гашење,
–– опрема за детекцију ватре и дима,
–– опрема за руковање (кранови, виљушкари, дизалице и
остале машине за подизање терета),
–– извори радијације и заштита,
–– основна опрема за праћење,
–– локални испусни вентилациони системи,
–– медицинска одељења и опрема.
Процедура 6. Спремност за ванредне ситуације

Ова процедура треба да задовољи захтеве 4.4.7 Приправност за
реаговање у ванредним ситуацијама и одговор на њих.
Захтев OHSAS 18001. Организација мора да успостави и одржа-
ва планове и процедуре за идентификовање могућих инцидентних
ситуација и ванредних ситуација и начина одговора на њих, као и за
превенцију и ублажавање могућих болести и повреда у вези са тим
случајевима.
Организација мора да преиспитује своју спремност за ванредне
ситуације, као и планове и процедуре одговора на њих, посебно након
догађања инцидената или ванредних ситуација.
Организација мора периодично да испитује ове процедуре тамо
где је то погодно.

Процедура треба да овухвати:

–– процедуре о акцидентима и неусаглашеностима,
–– записе о неусаглашеностима,
–– регистар неусаглашености,
–– записе из истраживања,
–– ажурне записе о идентификацији опасности, процени ризика и
управљању ризицима,
–– податке из преиспитивања руководства,
–– доказе о испитивањима ефективности предузетих корективнх
и превентивних мера.
Подлоге:
–– документовани планови и процедуре за ванредне ситуације,
–– листа опреме за ванредне ситуације,
–– записи о испитивању опреме за ванредне ситуације,
–– записи о практичним вежбама, преиспитивањима практичних
вежби,
–– препоручене активности произашле из преиспитивања,
напредовања у односу на достигнућа препоручених активно-
сти.
План за ванредне ситуације. План за ванредне ситуације треба да
истакне активности које треба предузети у моменту када се утврђена
ванредна ситуација појави и он треба да обухвати следеће:
–– идентификацију потенцијалних несрећа и ванредних ситуа
ција;
–– идентификацију особе која ће руководити ванредном ситуа
цијом;
–– детаље активности које треба да предузме особље током ван-
редне ситуације, укључујући и оне активности које треба да
предузме екстерно особље које се налази на месту на којем
се појавила ванредна ситуација, као што су уговарачи или по-
сетиоци (од којих се, на пример, може захтевати да пређу на
одређено место за састанак);
–– одговорности, овлашћења и дужности особља са специфич-
ним улогама током ванредне ситуације (нпр. контролори ва-
тре, особље за прву помоћ, специјалисти за нуклеарно цурење
или изливање токсичних материја);
–– процедуре за евакуацију;
–– идентификацију и локацију опасних материја и захтевану хит-
ну активност;

–– везе са екстерним службама за ванредне ситуације;

–– комуникацију са законодавним институцијама;
–– комуникацију са суседима и јавношћу;
–– заштиту виталних записа и опреме;
–– расположивост неопходних информација током ванред-
них ситуација, нпр. нацрти постројења, подаци о опасним
материјама, процедуре, радне инструкције и телефонски бро
јеви за контакт.
Опрема за ванредне ситуације. Потреба за опремом за ванред-
не ситуације треба да се идентификује, а опрему треба обезбедити у
адекватним количинама. То треба испитивати у утврђеним интервали-
ма да би се осигурала стална исправност.
Примери опреме за ванредне ситуације:
–– алармни системи,
–– осветљење и напајање за случај опасности,
–– средства за евакуацију,
–– склоништа,
–– критичне изолационе вентиле, склопке и искључивачи,
–– опрема за гашење пожара,
–– опрема за прву помоћ (укључујући прскалице за случај опас-
ности, станице за испирање очију, итд.),
–– опрема за комуникацију,
–– опрема за контаминацију,
–– опрема за рад у зони смањене концентрације кисеоника.
Практичне вежбе треба изводити према унапред одређеном рас-

пореду. Где је то могуће и изводљиво, треба охрабрити учешће екстер-
них служби у практичним вежбама.
Процедура 7. Управљање акцидентима, инцидентима и

неусаглашеностима
Ова процедура треба да задовољи захтеве дате у 4.5.2 Акциденти,
инциденти, неусаглашености, корективне и превентивне мере.
Захтев OHSAS 18001. Организација мора да успостави и одржава
процедуре за дефинисање одговорности и овлашћења за:
–– поступање и истраживање: акцидената, инцидената и неуса-
глашености;
–– предузимање мера за ублажавање последица акцидената, ин-
цидената или неусаглашености;
–– иницирање и спровођење корективних и превентивних мера;

–– потврђивање ефективности предузетих корективних и превен-

тивних мера.
У овим процедурама мора се захтевати да се све предложене ко-
рективне и превентивне мере преиспитају током процеса оцене ризи-
ка пре њиховог спровођења.
Свака корективна или превентивна мера предузета да би се ели-
минисали узроци актуелних и потенцијалних неусаглашености мора
одговарати величини проблема и бити пропорционална датом ризику
везаном за заштиту здравља и безбедност на раду.
Организација мора унети и забележити све промене у докумен-
тованим процедурама које резултирају из корективне и превентивне
мере.
Типични улази обухватају:
–– процедуре (уопштено);
–– план за ванредне ситуације;
–– резултате идентификације опасности, процене ризика и
управљања ризицима;
–– извештаје из провера система управљања заштитом здравља и
безбедности на раду;
–– извештаје о несрећама, инцидентима и/или опасностима;
–– извештаје о одржавању и услугама.
Процедуре
Процедуре треба да обухвате следеће:
–– одговорности и овлашћења особа које су укључене у приме-
ну, извештавање, истраживање, „follow-up“ процесе (прове-
ре затварања мера) и праћење корективних и превентивних
мера;
–– тренутну акцију коју треба предузети по уочавању неусагла-
шености, несреће, инцидента или опасности, што треба да
буде познато свим странама;
–– записивање – треба користити одговарајућа средства да би се
забележили стварна информација и резултати тренутне ис-
траге и даље детаљне истраге. Организација треба да осигура
праћење процедура у циљу: записивања детаља о неусаглаше-
ностима, несрећама или опасностима, дефинисања места за
одлагање записа, као и одговорност за њихово складиштење;
–– истраживање – процедуре треба да дефинишу како ће се во-
дити процес истраживања;
–– корективне мере;

–– превентивне мере;
–– „follow-up“ процес.
Анализе неусаглашености, акцидената и инцидената. Идентифи-

ковани узроци неусаглашености, акцидената и инцидената треба да
буду класификовани и редовно анализирани. Учесталост несрећа и
ниво понављања треба израчунати у сагласности са прихватљивом
индустријском праксом у сврху поређења.
Треба спроводити класификовање и анализирање следећих пода-
така:
–– учесталост повреда/болести или ниво понављања који могу
довести до губитка времена;
–– локација, врсте повреда, делови тела, укључене активности,
укључене агенције, дан, доба дана и слично;
–– врста и количина имовинске штете;
–– непосредне и основне узроке.

Садржај
Реч уредника................................................................................................ 5
Милутин Јелић, генералштабни пуковник у пензији, пилот,
ванр. проф. оператике
Основе превентиве у области безбедности и здравља на раду. ................. 7
Вукоје Станић, дипломирани инжењер технoлогије
Мере превенције при пројектовању, изградњи, коришћењу и
одржавању технолошких процеса. ............................................................. 27
Радислав Сурдучки, дипломирани инжењер архитектуре

одржавању објеката намењених за радне и помоћне просторије.............. 43
Бранко Радоњић, дипломирани инжењер ЗНР
Превентивне мере при пројектовању, производњи, коришћењу и
одржавању опреме за рад. ........................................................................... 67
Мр Соња Мишковић, дипломирани инжењер грађевине

одржавању конструкција и објеката за колективну безбедност и
здравље на раду и помоћних конструкција и објеката............................... 83
Миломир Лукић, дипломирани инжењер електротехнике
одржавању инсталација.............................................................................. 107
Александар Тарановски, дипломирани инжењер геотехнике

Мере превенције безбедности и здравља на раду при
пројектовању, изради, коришћењу и одржавању средстава и
опреме за личну заштиту на раду............................................................... 127
Јасмина Тубић, дипломирани инжењер технологије

Превентивне мере при прозводњи, паковању, транспорту,
складиштењу, коришћењу и уништавању штетних и опасних материја.. 145
Прим. др сци Јелена Пауновић-Пфаф, специјалиста медицине рада

Ергономија у превенцији безбедности и здравља на раду.......................... 191
Слободанка Радојевић, дипломирани инжењер организационих наука
Организација рада као мера превенције повреда и болести на раду......... 215
Милутин Јелић, генералштабни пуковник у пензији, пилот,
ванр. проф. оператике
Васпитно-образовне мере превенције болести и повреда на раду............. 227

Саша Јелић, социолог

Социјалне превентивне мере безбедности и здравља на раду.................... 251
Радивој Рајаковић, дипломирани правник
Нормативно правне мере превенције у области безбедности и
здравља на раду............................................................................................ 267
Љубиша Ковачевић, дипл. инж. електротехнике

Контрола квалитета као мере превенције у области безбедности
и здравља на раду......................................................................................... 283

ЦИП - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
331.45/.46(035)
ПАУНОВИЋ-Пфаф, Јелена, 1937-
Послодавац и безбедност и здравље на раду
/ Јелена Пауновић-Пфаф. - Београд : Техпро,
2010 (Београд : „Јован Антић“). - 135 стр. :
илустр. ; 24 цм
Тираж 1.000. - Библиографија: стр. 131-133.
ИСБН 978-86-909119-5-0
а) Заштита на раду - Приручници
ЦОБИСС.СР-ИД 172928012

Zakon o Bezbednosti I Zdravlju Na Radu Nezvanicno Preciscen Tekst

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Zakon o Bezbednosti I Zdravlju Na Radu Nezvanicno Preciscen Tekst

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ПРЕВЕНТИВА У ОБЛАСТИ БЕЗБЕДНОСТИ И ЗДРАВЉА НА РАДУ

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 1 29. 3. 2010. 22:45:12

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 2 29. 3. 2010. 22:45:12

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 3 29. 3. 2010. 22:45:12

У друштвима тржишне привреде предузимљиви људи са идејама

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 5 29. 3. 2010. 22:45:12

Основна идеја ове књиге је да укаже на неопходност шире

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 6 29. 3. 2010. 22:45:12

Основе превентиве у области

Заштита људи у процесима рада све више постаје глобални фе-

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 7 29. 3. 2010. 22:45:12

схватања проблема заштите људи на радним местима, већ се мењао и

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 8 29. 3. 2010. 22:45:12

претежно стварају претпоставку за физичко, психичко и социјално

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 9 29. 3. 2010. 22:45:12

медицина као грана медицине којој је циљ отклањање узрока и услова

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 10 29. 3. 2010. 22:45:12

сно којима се повећава отпорност запослених на болести и повреде на

Безбедност и здравље на раду као

У најширем смислу, сам систем БЗР је најопштија мера превенције

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 11 29. 3. 2010. 22:45:12

ластима рада. Треба нагласити да су, и у тим условима, послодавци

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 12 29. 3. 2010. 22:45:12

ректно сносио све, па и профитне санкције. Директоре су постављали

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 13 29. 3. 2010. 22:45:12

интензивирају друштвене противречности и сукоби, јављају се про-

Превенција повреда и болести на раду

Међународни правни оквир

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 14 29. 3. 2010. 22:45:12

них. Акције на националном плану усмеравају конвенције МОР-а и

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 15 29. 3. 2010. 22:45:12

давци се, силом законских обавеза, али и препознавањем сопствених

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 16 29. 3. 2010. 22:45:12

машине и опрема и опасним својствима хемијских супстанција

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 17 29. 3. 2010. 22:45:12

Превенција безбедности и здравља на раду у нашем

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 18 29. 3. 2010. 22:45:12

следица, али све друге последице плаћа послодавац: прекршајне каз-

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 19 29. 3. 2010. 22:45:12

поглавља Закона, које уређује обавезе и одговорности послодавца, за-

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 20 29. 3. 2010. 22:45:13

6. образовања, васпитања и оспособљавања у области безбедно-

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 21 29. 3. 2010. 22:45:13

Начелност и недовољна конкретност захтева за предузимањем оп-

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 22 29. 3. 2010. 22:45:13

постоје одговарајући правилници. У тим ситуацијама се примењују оп-

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 23 29. 3. 2010. 22:45:13

користе и пројектанти, односно произвођачи средстава и опреме за

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 24 29. 3. 2010. 22:45:13

Друго, обавезе које има да би учинио да средства за рад и сред-

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 25 29. 3. 2010. 22:45:13

пројектаната, градитеља, произвођача, трговаца, службе медицине

Лубарда, Б. (2004) Европско радно право (уџбеник), ЦИД, Београд.

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 26 29. 3. 2010. 22:45:13

Мере превенције при пројектовању,

Сваки производни процес у суштини je технолошки процес. Из-

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 27 29. 3. 2010. 22:45:13

Пројекат процеса и постројења мора да задовољи услове који су

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 28 29. 3. 2010. 22:45:13

ко решење се уграђује даље у све остале струковне пројекте,

Суштинске промене стања улазних компоненти везане су за

Preventiva u oblasti BZR 03.indd 29 29. 3. 2010. 22:45:13

Технолошки пројекат процеса и постројења налази се између

држи све услове и податке потребне за пројектовање, а нарочито за