You are on page 1of 28

Prenos podataka – Celularne bežične mreže

12. Celularne bežične mreže


Celularni radio je tehnika razvijena sa ciljem da se poveća kapacitet mobilnog radio telefonskog
servisa. Suština celularne mreže se sastoji u korišćenju većeg broja predajnika male-snage, reda 100W ili
manje. S obzirom da je opseg pokrivanja ovih predajnika mali oblast (teritorija) se može podeliti na
ćelije, pri čemu se svaki deo teritorije pokriva od strane jedne antene, tj. predajnika. Svakoj ćeliji se
dodeljuje odgovarajući frekventni opseg. Sa aspekta servisa jedna ćelija se opslužuje od strane jedne
bazne stanice. Baznu stanicu čini po jedan predajnik, prijemnik i upravljačka jedinica. Sa ciljem da se
izbegnu interferencije i preslušavanja svakoj ćeliji se dodeljuje različita frekvencija. Ćelije koje se nalaze
na dovoljnoj udaljenosti jedna od druge mogu da koriste isti frekventni opseg.
Prva odluka i zadatak projektanta kod projektovanja celularne mreže se odnosi na oblikovanje
forme ćelija koje pokrivaju odredjenu teritoriju. Matrične kvadratne ćelije, Slika 1 a), imaju verovatno
najjednostavniji oblik. Ipak ova geometrija nije idealna. Ako je širina ćelije d, tada ćelija ima 4 suseda na
rastojanju d, a 4 na rastojanju 2 d . Kada se mobilni korisnik kreće prema granicama ćelije najbolje je
da sve susedne antene budu na ekvidistantnim rastojanjima. Sa ovakvim pristupom olakšava se tehnika
komutacije korisnika na susednu antenu, kao i izbor antene. Heksagonalni oblik obezbedjuje
ekvidistantne antene. Kao što se vidi sa slike 12.1 b) za radijus heksagona, R, rastojanje izmedju centra
ćelije i centra susedne ćelije iznosi d = 3 R .

R
d d


a) kvadratni oblik b) heksagonalni oblik

Slika 12.1 Celularna geometrija

12.1. Višestruko korišćenje frekvencija

Kod celularnog sistema svaka ćelija ima svoj bazni primopredajnik. Predajna snaga predajnika
pažljivo se kontroliše sa ciljem da za datu frekvenciju zračenja obezbedi pouzdanu komunikaciju, ali uz
istovremeno ograničenje snage zračenja predajnika na toj frekvenciji kako ne bi došlo do smetnje u
prijemu usled zračenja predajnika u susednim ćelijama. Cilj je da se u nekoj od susednih ćelija koristi ista
frekvencija čime se obezbedjuje uslov da se na toj frekvenciji istovremeno obavlja veći broj razgovora. U
praksi, u zavisnosti od očekivanog saobraćaja svakoj ćeliji se dodeljuju od 10 do 50 frekvencija. To znači
da su različiti oblici višestrukog korišćenja frekvencija, u suštini, mogući. Na Slici 12.2 prikazani su neki
268
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

od njih. U principu, ako oblik čine N ćelija, a svakoj ćeliji se dodeli isti broj frekvencija, tada će svaka
ćelija imati k/N frekvencija, gde je k ukupan broj frekvencija koje se dodeljuju sistemu. Parametri na
osnovu kojih se odredjuje višestruko korišćenje frekvencija su:

• D - minimalno rastojanje izmedju centara ćelija koje koriste isti frekventni opseg (nazivaju se
kokanali)
• R - radijus ćelije
• d - rastojanje izmedju centara susednih ćelija ( d = 3 ⋅ R )
• N - broj ćelija u obliku koji se ponavlja (svaka ćelija u obliku ima jedinstven frekventni opseg)
koga nazivamo faktor višestrukog korišćenja (reuse factor)

2
2 7 3
7 3 1
1 6 4
3 6 4 5 2
4 2 5 2 7 3
3 1 2 2 7 3 1
4 2 4 3 7 3 1 6 4
1 2 1 1 6 4 5
4 3 6 4 5 2
2 1 2 5 2 7 3
4 3 4 3 7 3 1
1 2 1 1 6 4
4 3 6 4 5
1 5

a) šema ponovnog korišćenja frekvencije b) šema ponovnog korišćenja frekvencije


za N = 4 za N = 7

269
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

c) crne ćelije označavaju ponovno korišćenje frekvencije za N = 19


Slika 12.2 Oblici višestrukog korišćenja frkvencija

Kod heksagonalnog oblika ćelije moguće su sledeće vrednosti za N


N = I 2 + J 2 + (I ∗ J ), I,J = 0 ,1,2 ,3 ,...
Prema tome, moguće vrednosti za N su 1, 3, 4, 7, 9, 12, 13, 16, 19, 21, ... .
Pri ovome važi sledeća relacija
D
= 3⋅N
R
koja se može izraziti kao

D
= N
d

270
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

12.2. Povećanje kapaciteta

Vremenom, sve veći broj pretplatnika koristi sistem. Pri ovakvom trendu porasta saobraćaj može jednog
trenutka da postane tako gust da se dodje u situaciju kada ne postoji dovoljan broj frekvencija koje se
mogu dodeliti ćelijama. Da bi se uspešno izašlo na kraj sa ovakvom situacijom na raspolaganju su sledeći
pristupi (rešenja):

a) Dodavanje novih kanala - obično kada se za dati region uvodi sistem ne iskorišćavaju se svi kanali.
Prema tome, sa porastom i proširenjem sistema uvode se oni kanali koji prvobitno nisu bili
iskorišćeni.
b) Pozajmljivanje frekvencija - moguće je pozajmiti frekvencije od susednih ćelija sa kojima može
doći do sudara (congested cells). Pozajmljivanje je obično dinamičko.
c) Deoba ćelije - distribucija saobraćaja i topografske osobine ćelije u najvećem broju slučajeva nisu
uniformne, što nalaže potrebu za povećanjem kapaciteta. Rešenje je da se ćelije kod kojih postoji
jako izrazit saobraćaj podele (vidi Sliku 12.3). Obično obim ćelije je od 6.5 do 13 km, dok su male
ćelije obima 1.5 km. Korišćenje manjih ćelija nalaže smanjenje snage zračenja. Kako se mobilni
korisnici premeštaju sa jednog mesta na drugo, oni prelaze iz jedne ćelije u drugu, a to zahteva
prenos poziva (signala) sa jedne bazne stanice na drugu. Ovaj proces se naziva handoff, a češći je
kako su ćelije manje.

Slika 12.3 Deoba ćelija

d) Sektorisane ćelije - ćeliju delimo na veći broj sektora, pri čemu svakom sektoru se dodeljuje
odgovarajući skup kanala. Standardno se koriste 3 do 6 sektora po ćeliji.
e) Mikroćelije - sa smanjenjem obima ćelija antene se premeštaju sa vrha brda ili visokih zgrada na
manje zgrade pa se na taj način formiraju mikroćelije. Smanjenjem obima ćelije smanjuje se i nivo
snage zračenja predajnika. Mikroćelije su korisne za pokrivanje ulica u velikim gradovima, duž
autoputeva, ili unutar velikih javnih zgrada. Na Slici 12.4 prikazani sui tipični parametri na osnovu
kojih ćelije delimo na makro i mikro.

makroćelija mikroćelija
poluprečnik ćelije 1 – 20 km 0.1 – 1 km
predajna snaga 1 – 10 W 0.1 – 1W
prosečno rasejavanje kašnjenja 0.1 – 10 µs 10 – 100 ns
maksimalna bitska brzina 0.3 Mbps 1 Mbps
Slika 12.4 Tipični parametri za makro i mikro ćelije
271
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

12.3. Princip rada celularnih sistema

Na Slici 12.5 prikazani su glavni gradivni blokovi celularnih sistema. Otprilike na sredini svake
ćelije locirana je bazna stanica (BS). Strukturu BS-a čine antena, kontroler, i veći broj primopredajnika
koji komuniciraju preko kanala dodeljenih toj ćeliji. Kontroler se koristi za upravljanje procesom poziva
izmedju mobilne jedinice i ostatka mreže. U datom trenutku, veći broj mobilnih korisnika može biti
aktivan i da se kreće u okviru ćelije komunicirajući, pri tome, sa BS-om. Svaka BS povezana je sa
mobilnim telekomunikacionim komutatorskim centrom (MTSO - Mobile Telecommunications Switching
Office). Jedan MTSO opslužuje veći broj BS-ova. Obično veza izmedju BS-ova i MTSO-a je žičana, ali je
moguća i bežična. MTSO ima zadatak da ostvari povezivanje izmedju mobilnih jedinica. MTSO je,
takodje, povezan na javnu telefonsku, ili telekomunikacionu mrežu i ostvaruje vezu izmedju pretplatnika
fiksne i mobilne telefonije. Svakom pozivu MTSO dodeljuje govorni kanal, obavlja handoff, i nadgleda
pozive radi potrebe tarifiranja.

Veza izmedju mobilne jedinice i BS-a se uspostavlja po sledeća dva tipa kanala:

a) Kontrolni kanali- koriste se za razmenu informacija koja se odnosi na uspostavljanje i održavanje


veze kao i odredjivanje odnosa izmedju mobilne jedinice i najbliže BS.
b) Kanal za saobraćaj - koristi se za prenos govora i podataka izmedju korisnika.

Bazna primo-
predajna stanica

Prostorija
za
Javna telefonska komutaciju
Bazna primo-
komutaciona u
mobilnoj predajna stanica
mreža
telefoniji

Bazna primo-
predajna stanica

Slika 12.5 Blok šema celularnog sistema

Na Slici 12.6 prikazani su tipični koraci izmedju dva mobilna korisnika kontrolisani od strane MTSO-a.

1. Inicijalizacija mobilne jedinice - kada se mobilna jedinica uključi ona analizira i bira najjači
upravljački kanal za potrebe uspostavljanja veze (setup channel), vidi Sliku 12.6a. ćelije na
različitim frekventnim opsezima repetitivno emituju svima (broadcast) informaciju o različitim
kanalima preko kojih se može uspostaviti veza. Prijemnik bira najjači "setup" kanal i nadgleda taj
kanal. Efekat ove procedure je taj da mobilna jedinica automatski bira BS antenu one ćelije preko
koje će ona raditi. Nakon ovoga sledi handshake procedura izmedju mobilne jedinice i MTSO-a,
koja se ostvaruje preko BS u ćeliji. Handshake procedurom se identifikuje korisnik i registruje
njegova lokacija. Sve dok je mobilna jedinica uključena procedura analize periodično se ponavlja.
Ako mobilna jedinica predje u novu ćeliju ona selektuje novu BS.
2. Poziv iniciran od strane mobilne jedinice- mobilna jedinica inicira poziv slanjem broja jedinice
koju poziva preko unapred selektovanog setup kanala (Slika 12.6b). Prijemnik u mobilnoj jedinici
prvo proverava da li je setup kanal u idle stanju ispitivanjem informacije u forward kanalu (kanal
272
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

od BS ka mobilnoj jedinici). Kada detektuje idle stanje mobilna jedinica može da predaje preko
odgovarajućeg reverse kanala (kanal od mobilne jedinice ka BS). BS nakon ovoga šalje zahtev ka
MTSO-u.
3. Paging - MTSO nakon prethodnih aktivnosti pokušava da ostvari vezu ka pozvanoj jedinici.
MTSO predaje paging poruku ka odredjenim BS-ovima u zavisnosti od pozvanog mobilnog broja
(Slika 12.6c). Svaka BS predaje paging signal po sopstvenom setup kanalu.
4. Prihvaćen poziv - pozvana mobilna jedinica prepoznaje svoj broj nadgledanjem setup kanala i
odaziva se toj BS-i, koja zatim predaje odziv ka MTSO-u. MTSO zatim uspostavlja vezu izmedju
pozvane i pozivne BS. Istovremeno, MTSO bira raspoloživi kanal za prenos govora u okviru svake
BS ćelije i obaveštava svaku BS koja nakon toga obaveštava mobilnu jedinicu (slika 12.6d). Obe
mobilne jedinice se zatim podešavaju na odgovarajuće dodeljene kanale.
5. Ongoing call - dok postoji veza mobilne jedinice razmenjuju govorne signale ili podatke preko
odgovarajućih BS-ova i MTSO-a (vidi sliku 12.6e).
6. Handoff (preuzimanje) - kada mobilna jedinica u toku održavanja veze predje iz jedne ćelije u
drugu kanalni saobraćaj mora da se promeni tako da se sada realizuje preko druge BS koja pripada
novoj ćeliji (Slika 12.6f). Sistem izvodi ove promene bez prekidanja poziva ili promene korisnika.

M M
T T
S S
O O

a) monitorisanje za najjači signal b) zahtev za povezivanje

M M
T T
S S
O O

c) paging d) poziv je prihvaćen

273
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

M M
T T
S S
O O

e) poziv u toku f) handoff


Slika 12.6 Primer realizacije poziva

Druge funkcije koje se obavljaju od strane sistema su:

7. Call blocking - ako su u toku poziva svi kanali predvidjeni za saobraćaj prema najbližoj BS zauzeti
mobilna jedinica pokušava da uspostavi ponovo vezu, i nakon odredjenog broja neuspešnih poziva
vraća se ton o zauzetosti veze.
8. Call termination - kada jedan od korisnika prekine vezu MTSO se obaveštava o tome i oba kanala
kod BS-ova se oslobadjaju.
9. Call drop - u toku razgovora zbog interferencije ili slabog signala može doći do prekida veze. Ako
BS ne može da održi minimalni nivo signala za odredjeni vremenski period kanal prema korisniku
se prekida i o tome obaveštava MTSO.
10. Calls to/from fixed and remote mobile subscriber - MTSO obezbedjuje vezu prema telefonskoj
mreži sa javnom komutacijom. To znači da MTSO može da uspostavi vezu izmedju pretplatnika
povezanih na fiksnoj i mobilnoj mreži.

274
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

Primer

Kao što smo naglasili kod heksagonalnog oblika ćelije moguće su sledeće vrednosti za N

N = I 2 + J 2 + (I ∗ J ), I,J = 0 ,1,2 ,3 ,...

za I = 2 i J = 1 dobijamo N = 4+1+2 = 7
Cluster obima N = 7 se može kreirati kako je to prikazano na Slici 12.7.

B
B C G
C G A
A D F
D F E B
E B C G
B C G A
C G A D F
A D F E
D F E B
E B C G
C G A
A D F
D F E
E

Slika 12.7 Celularna heksagonalna arhitektura čiji je cluster obima N=7

275
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

Primer

Na Slici 12.8 prikazane su dve osnovne akcije u toku handoff-a.


- U toku prvog koraka, handoff proces upravljanja odredjuje da je handoff postupak potreban
(donosi se handoff odluka i vrši iniciranje procedure za handoff).
- U toku drugog koraka ostatak mreže postaje svestan handoff-a pa se vrši restruktuiranje veze što
rezultira novoj lokaciji mobilne jedinice.

(2)
ro
S ta

(1)

Novo
tačka
utočišta

Slika 12.8 Dve osnovne akcije u toku handoff-a

276
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

12.4. Prva generacija (1G) celularnih mreža


Prve celularne telefonske mreže bazirane su bile na analognom prenosu signala. Jedan od
najpoznatijih sistema iz ove generacije je AMPS (Advanced Mobile Phone Service) razvijen od strane
kompanije AT&T. Ovaj sistem danas se standardno još koristi u Severnoj Americi. Kao što je prikazano
na Slici 12.9 dva opsega širine od po 25 MHz se koriste kod AMPS-a, jedan za prenos od BS-a ka
mobilnoj jedinici (MS) u opsegu od 869 do 894 MHz, a drugi za prenos od MS ka BS-u u opsegu od 824
do 849 MHz.

prenosni opseg bazne stanice 869 – 894 MHz


prenosni opseg mobilne jedinice 824 – 849 MHz
razmak izmedju predajnog i prijemnog 45 MHz
kanala
opseg kanala 30 kHz
broj govornih kanala u potpunom dupleksu 790
broj upravljačkuh kanala u potpunom 42
dupleksu
maksimalna snaga mobilne jedinice 3W
obim ćelije, radijus 2 – 20 km
modulacija, govornog kanala FM. 12-kHz vršna devijacija
modulacija, upravljačkog kanala FSM. 8-kHz vršna devijacija
brzina prenosa podataka 10 kbps
kodiranje radi provere grešaka BCH (48, 36,5) i (40, 28,5)
Slika 12.9 Parametri AMPS-a

Na Slici 12.10 prikazana je struktura 1G sistema. Karakteristike ostalih tipova 1G celularnih


mreža prikazane su na Slici 12.11.

ćelija A

ćelija B

Javna
komutacija

ćelija C

Slika 12.10 Globalna struktura 1G sistema

277
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

AMPS NAMPS TACS NMT450 NMT900 C450

bazna Tx 869-894 869-894 935-960 463-468 935-960 461-466


MHz

bazna RX 824-849 824-849 890-915 453-458 890-915 451-456


MHz

metod FDMA FDMA FDMA FDMA FDMA FDMA


višestrukog
pristupa

modulacija FM FM FM FM FM FM

20 kHz(b)
dodeljeni 30 kHz 10 kHz 25 kHz 25 kHz 12.5 kHz
prostor 10 kHz(m)
radio-
kanalu
222(b)
broj kanala 832 2496 1000 200 1999
444(m)

CODEC NA NA NA NA NA NA

dodela 50 MHz 50 MHz 50 MHz 50 MHz 50 MHz 50 MHz


spektra
Slika 12.11 Tehnološka platforma 1G sistema

12.5. Druga generacija (2G) celularnih sistema


1G celularne mreže, kakva je AMPS, postale su ubrzo veoma popularne što je dovelo do potrebe
za realizovanjem sistema većeg kapaciteta. 2G sistemi su razvijeni sa ciljem da obezbede bolji kvalitet
signala, veće brzine prenosa radi podrške digitalnih servisa, i veći kapacitet.
Ključne razlike izmedju 2G i 1G sistema su sledeće:

a) Kod 2G postoje kanali za digitalni prenos


b) Kod 2G postoji kodiranje korisničkih podataka
c) Kod 2G postoji sposobnost detekcije i korekcije grešaka
d) Pristup kanalu - kod 2G sistema postoji veći broj kanala po jednoj ćeliji, ali se svaki kanal
dinamički dodeljuje većem broju korisnika koristeći TDMA i CDMA pristup.

Osnovne karakteristike različitih 2G celularnih sistema prikazane su na Slici 12.12.

278
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

GSM IS-136 IS-95

godina uvodjenja 1990 1991 1993

metod pristupa TDMA TDMA CDMA


propusni opseg bazne
935-960 MHz 869-894 MHz 869-894 MHz
stanice
propusni opseg
890-915 MHz 824-849 MHz 824-849 MHz
mobilne stanice
razmak izmedju
predajnog i prijemnog 45 MHz 45 MHz 45 MHz
kanala
propusni opseg kanala 200 kHz 30 kHz 1250 kHz

broj dupleks kanala 125 832 20


maksimalna snaga
20 W 3W 0.2 W
mobilne jedinice
korisnici po kanalu 8 3 35

modulacija GMSK π/4 DQPSK QPSK

bitska brzina nosioca 270.8 kbps 48.6 kbps 9.6 kbps

govorni koder RPE-LTP VSELP QCELP


bitska brzina kodiranja
13 kbps 8 kbps 8, 4, 2, 1 kbps
govora
obim okvira 4.6 ms 40 ms 20 ms
1/2 brzine
konvolucione brzine u
kodiranje radi provere 1/2 od konvolucione 1/2 od konvolucione predaji,
od grešaka brzine brzine a 1/3 od brzine u
prijemu

Slika 12.12 Karakteristike 2G celularnih telefonskih sistema

279
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

Primer

i). Na Slici 12.13 u koordinatnom sistemu frekvencija-vreme-amplituda grafički su prikazane


razlike izmedju tehnika: a) FDMA/FDD; b) FDMA/TDD; c) TDMA/FDD sa većim brojem nosioca; i
d) TDMA/TDD sa većim brojem nosioca.

me
vre
uplink downlink
amplituda

f1 f2 f3 f4 f1∗ f 2∗ f 3∗ f 4∗ frekvencija
(a)

korisnik korisnik korisnik korisnik


1 2 3 4
amplituda

downlink

t1 t2 t3 t4 uplink

t1 t2 t3 t4

f1 f2 f3 f4 frekvencija
(b)
me

uplink downlink
vre
amplituda

t4 t4 t4 t4

t3 t3 t3 t3
t2 t2 t2 t2

t1 t1 t1 t1

f1 f2 f1∗ f 2∗ frekvencija
(c)

280
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

me
vre
downlink

amplituda
t4 t4

t3 t3 uplink
t2 t2

t1 t1

f1 f2 frekvencija
(d)

Slika 12.13 a) FDMA/FDD; b) FDMA/TDD; c) TDMA/FDD sa većim brojem nosioca; i d) TDMA/TDD


sa većim brojem nosioca
Napomena: FDD - frequency division duplexing; TDD - time division duplexing

ii). Na Slici 12.14 u koordinatnom sistemu frekvencija-vreme-kôd grafički su prikazane razlike


izmedju tehnika CDMA/FDD i CDMA/TDD.

kôd

CDMA/FDD CDMA/TDD

Downlink Uplink Downlink

Uplink

Korisnik 1
Korisnik 2 vreme
Korisnik 3
Korisnik 4
Korisnik 5
Korisnik 6
Korisnik 7

frekvencija

Slika 12.14 a) CDMA/FDD; b) CDMA/TDD

281
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

Primer

Na nekom konkretnom slučaju definisati pojmove


a) roaming
b) handover (handoff)

Odgovor:

Obično kod bežičnih mreža u okviru zgrade neophodno je da postoji veći broj tačaka pristupa koje
pokrivaju sve sobe. U zavisnosti od čvrstoće materijala od koga su napravljeni zidovi jedna tačka
pristupa, ako želimo da prijem bude kvalitetan, pokriva oblast od 10 do 20 m. Ako korisnik sada šeta
(kreće se po zgradi) sa mobilnom jedinicom, da bi se ostvario dobar prijem, neophodno je da se i bazna
stanica (BS) pomera od jedne tačke pristupa ka drugoj sve sa ciljem da se obezbedi opsluživanje (prijem i
predaja) bez prekida veze. Pomeranje (lutanje) pretplatnika izmedju tačaka pristupa naziva se roaming.
Mobilna jedinica zaključuje da je tekuća veza u datoj tački pristupa (na datoj lokaciji) suviše loša i
počinje sa analizom nalaženja druge tačke pristupa (da se poveže sa drugom baznom stanicom).
Termin handoff (handover) je sposobnost pretplatnika (misli se na mobilnu jedinicu) da održi vezu
dok se pomera sa jednog mesta na drugo (vidi Sliku 12.15).

Opsluživanjećelije A
Celularna bazna stanica Celularna bazna stanica
A A

Opsluživanje ćelije B
Celularna bazna stanica Celularna bazna stanica
A A

Slika 12.15 a) pre handoff -a b) nakon handoff -a

282
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

12.6. GSM
GSM (Global System for Mobile Communication) je evropski standard za digitalne celularne
sisteme koji se koristi za nekoliko različitih frekventnih opsega i to: 900 MHz, 1800 MHz, i 1900 MHz.
Osnovne prednosti ove tehnologije su te što nudi internacionalni roaming, visok kvalitet u prenosu
govornog signala, povećana sigurnost u prenosu informacije, i sposobnost da se implementira veliki broj
različitih servisa.

Kao što je prikazano na Slici 12.16 GSM je organizovan u tri glavna segmenta. To su segmenti:

a) MS (mobile station), tj. mobilna stanica ili mobilna jedinica


b) BSS - podsistem bazne stanice (base station subsystem)
c) NSS - mrežni i komutatorski podsistem (network and switching subsystem)

Na Slici 12.17. prikazano je više detalja koji se odnose na fizičku predstavu arhitekturnih elemenata
GSM-a i odnos izmedju ovih elemenata.
Mrežni & komutacioni
podsistem (NSS)
Mobilna stanica
(MS)
Podsistem bazne VLR HLR
stanice (BSS)
SIM
korisnik PSTN
ME BTS BSC MSC

PDN
AUC EIR

Drugi MSC-ovi

Slika 12.16 Referentna arhitektura GSM-a

283
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

Mobilna
Podsistem bazne Mrežni i komutacioni
stanica
stanice (BSS) podsistem (NSS)
(MS)

MS
BSC VLR AuC
BTS
HLR
MS
OMC
BTS
BSC

EIR
MS Abis MSC

BTS
A Interfejs ka
Um drugim mrežama
PSTN i dr.
Radio interfejs

Slika 12.17 Drugačiji pogled na referentnu arhitekturu GSM-a

A. Mobilna stanica

Čine je elementi ME (Mobile Equipment) i SIM (Subscriber Identity Module).


ME predstavlja hardver koga korisnik kupuje od proizvodjača ili dilera. Hardver sadrži sve
komponente koje su potrebne za implementaciju protokola kojim se ostvaruje interfejs mobilne stanice
(jedinice) sa korisnikom, i bežični interfejs sa BSS-om. ME sadrži zvučnik, mikrofon, tastaturu i radio
modem.
Drugi elemenat MS-a je SIM, pametna kartica koju kupuje pretplatnik, a koristi se radi
identifikacije specifikacija korisnika koje se odnose na njegovu adresu i tip servisa koji se opslužuje (tj.
tip servisa koje on može da koristi). Pozivi kod GSM-a usmereni su ka SIM-u, a ne ka terminalu. Kratke
poruke se takodje mogu memorisati u SIM kartici. SIM kartica sadrži lične podatke o svakom korisniku
koje mu obezbedjuju da ostvari veći broj korisnih aplikacija.
Korisnici koji posećuju različite zemlje u kojima postoji GSM sistem, a ne žele da pozovu svoj
kućni broj zbog visoke tarife, mogu da kupe SIM karticu zemlje koju posećuju. Na ovaj način izbegavaju
visoke tarife koje treba platiti zbog roaming-a kao i visoke troškove biranja i uspostavljanja veze.
Imajući u vidu da SIM kartice čuvaju privatnu informaciju o korisniku, imaju implementiran
mehanizam sigurnosti kartice koji uključuje unošenje četvorocifarskog PIN (Personal Identification
Number) broja čime je informacija na kartici poznata ili dostupna samo onom korisniku koji zna taj broj.

B. Podsistem bazne stanice

Kao što se vidi sa Slike 12.17 BSS čine sledeće dve celine: a) BTS (Base Transceiver Subsystem -
bazični primopredajni podsistem) i BSC (Base Station Controller - kontroler bazne stanice).
Kao prvo, BSS treba da komunicira sa korisnikom preko relativno nepouzdanog bežičnog
medijuma. Ovaj medijum se karakteriše ograničenim propusnim opsegom. Kao drugo, BSS treba da
284
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

podrži potrebe korisnika za mobilnošću, a kao treće da ostvari povezivanje sa ožičanom infrastrukturom
preko daleko pouzdanijih žičanih protokola (veza sa javnom telefonskom mrežom-PSTN). Efikasan
transfer informacija izmedju ova dva protokola (žičani i bežični) zadatak je BSS-a.
Kod ostvarivanja fizičke komunikacije preko etera, blok BTS je partner MS-u. BTS sadrži
predajnik, prijemnik i signalnu opremu. Svi ovi gradivni blokovi fizički su locirani u centru ćelije gde se i
nalazi antena BSS-a. Jedna BSS može da upravlja sa jednom ili većim brojem BTS-a.
Drugi gradivni blok BSS-a je BSC. U suštini, BSC je mali komutator unutar BSS-a i zadužen je za
frekventnim administriranjem kao i handover-om izmedju BTS-ova u okviru BSS-a. Hardver BSC-a u
okviru jedinstvenog BTS-a lociran je na anteni, a kod multi-BTS sistema u komutatorskom centru sa
ostalim hardverskim elementima NSS-a.

C. Mrežni i komutatorski podsistem

NSS je zadužen za rad mreže. On ostvaruje komunikaciju i sa drugim mrežama koje mogu biti tipa
bežične i žičane. Na PSTN (javne telefonske mreže) GSM se spreže preko ISDN protokola. NSS je
najsofisticiraniji gradivni blok GSM mreže i sadrži:
a) jedan hardverski gradivni blok MSC (mobile switching center)
b) četiri softverska elementa, a to su VLR (visitor location register), HLR (home location register),
EIR (equipment identification register) i AUC (authentication center).

MSC je hardverski deo koji komunicira sa PSTN komutatorima koristeći signalni protokol SS-7.
Veoma često MSC koji komunicira sa PSTN se naziva Gateway MSC (GMSC). MSC obezbedjuje mreži
specifičnu informaciju koja se odnosi na status mobilnih terminala.
HLR je softver tipa baze podataka koji manipuliše ažuriranjem računa mobilnog pretplatnika. Ovaj
softver čuva podatke o adresi pretplatnika, tipu usluge, tekućoj lokaciji, stanju na računu, i dr.
VLR je softver tipa baze podataka koji čuva trag o lokaciji pretplatnika u okviru oblasti pokrivanja MSC-
a, tj. njegovom kretanju.
AUC čuva različite algoritme koji se koriste za identifikaciju i šifrovanje pretplatnika. Različite
klase SIM kartica imaju ugradjene svoje sopstvene algoritme, zadatak AUC-a je da skuplja sve te
algoritme i obezbedjuje NSS-u da radi sa različitim terminalima koji potiču iz različitih geografskih
područja.
EIR je takodje softver tipa baze podataka koji upravlja identifikacijom mobilne opreme sa
aspekata kvarova i kradja mobilne jedinice (kada se prijavi kradja telefona, taj telefon, da ne bi pravio
troškove, se isključi).

12.6.1. Aspekti radio veze kod GSM-a

GSM signali od bazne stanice prema mobilnoj jedinici prenose se u opsegu širine 25 MHz koji je
lociran u opsegu od 935 do 960 MHz, i u opsegu od 25 MHz za potrebe prenosa signala od mobilne
stanice do bazne stanice čiji je frekventni opseg lociran od 890 do 915 MHz. Korisnici pristupaju mreži
koristeći kombinaciju FDMA i TDMA. Na svakih 200 kHz postoje radiofrekventni nosioci, što znači da
postoji ukupno 124 kanala tipa potpuni dupleks. Na Slici 12.18 prikazan je FDMA/TDMA/FDD kanal
koji se koristi kod GSM-a.

285
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

960 MHz

Nosioc 1
100 kHz
zaštitni opseg
Nosioc 2 200 kHz

. 1 2 3 4 5 6 7 8
25 MHz
Vremenski slotovi dodeljenji
. korisnicima po jednom nosiocu
.

Nosioc 124
Uplink kanali

935 MHz

Downlink kanali

Slika 12.18 FDMA/TDMA/FDD kod GSM-a

Na Slici 12.19 dat je detaljan format jednog TDMA okvira kod GSM-a.

935 - 960 MHz


124 kanala (200 kHz)
downlink

890 - 915 MHz


124 kanala (200 kHz)
uplink

Strukture viših GSM-okvira

vreme
GSM TDMA okvir
1 2 3 4 5 6 7 8
4.615 ms
GSM time-slot (normal paket)
korisnič korisnič
zaštitni zaštitni
rep ki S training S ki rep
prostor prostor
podaci podaci
3 bita 57 26 1 57 3
1
546.5 µs
bitova bitova bitova

577 µs
Slika 12.19 TDMA okvir kod GSM-a

Kanali se modulišu sa bitskom brzinom od 270833 kbps.


286
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

12.6.2. TDMA format

GSM koristi složenu hijerarhiju TDMA okvira kod definisanja logičkih kanala (vidi Sliku 12.20).

hyperframe
0 1 2 ... 2045 2046 2047 3 h 28 min 53.76 s

superframe
0 1 2 ... 48 49 50
6.12 s
0 1 ... 24 25

multiframe
0 1 ... 24 25 120 ms

0 1 2 ... 48 49 50 235.4 ms

frame
0 1 ... 6 7 4.615 ms
slot
burst 577 µs

Slika 12.20 Formati okvira kod GSM-a

U osnovi, svaki frekventni opseg od 200 kHz se deli na osam logičkih kanala koji su definisani
repetitivnim ponavljanjem vremenskih slotova.
Na najnižem nivou je vremenski slot nazvan paketni (burst) period koji je trajanja
15/26ms=0.577ms. Pri bitskoj brzini od 270833 kbps svaki vremenski slot je trajanja 156.25 bitova.

Vremenski slot sadrži sledeća polja:

a) trail bits - obezbedjuje sinhronizaciju prenosa mobilnih jedinica lociranih na različitim rastojanjima
u odnosu na BS
b) encrypted bits - podaci se šifruju u blokovima po 114 bitova, a šifrovani bitovi se smeštaju u dva
57-bitna polja u vremenskim slotovima.
c) stealing bit - koristi se da ukaže da li ovaj blok sadrži podatke ili je "pozajmljen" za potrebe
urgentnog signalnog upravljanja.
d) training sequence - koristi se da prilagodi parametre prijemnika na karakteristike tekućeg puta
propagacije signala i da izabere najjači signal za slučaj višestruke (multipath) refleksije.
e) guard bits - koriste se da obezbede zaštitu usled preklapanja bitova, na prijemnoj strani, sa
informacijom od drugih paketa koji su prisutni na prijemnoj strani zbog različitih puteva prostiranja
signala.

287
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

12.7. Kako celularni telefoni rade ?


Milioni ljudi širom sveta koriste danas celularne telefone (cell phone). U ovom tekstu ukazaćemo
ukratko na osnovne principe njegovog rada.
Jedan od najinteresantnijih principa za celularni telefon je usko vezan sa principom rada kod radio
prenosa. Telefon je 1876. godine, otkriven od strane Alexandar Graham Bell-a, koreni bežičnih
komunikacija su trasirani od strane inventivnih radova na polju radija koje je sproveo Nikola Tesla 1880.
godine, a koji su formalno prezentirani 1894. godine od strane mladog italijanskog naučnika Gugliemo
Marconi-a. Prirodno je bilo očekivati da će ove dve velike tehnologije jednog dana biti kombinovane u
jedinstvenu – celularnu telefoniju.
Pre pojave celularnog telefona, ljudi koji su realno koristili mogućnosti mobilnih komunikacija
instalirali su telefone u svojim kolima. Kod radio-telefonskog sistema, postoji jedna centralna antena koja
je locirana na nekoj visokoj zgradi u okviru grada. Ovaj sistem je bio kapaciteta od 25 kanala. Obično
telefon u kolima je imao snažan predajnik čiji je domet bio od oko 70 km. Mali broj radio-telefonskih
kanala ograničavao je broj korisnika, što je predstavljalo osnovnu slabost ovog sistema.
Ključna novina kod celularnog sistema predstavlja deobu grada na manje ćelije. Ovo omogućava
višestruko korišćenje jedne predajne frekvencije u samom gradu, tako da više ljudi može istovremeno da
koristi celularni telefon. Tako na primer, kod tipičnog analognog celularnog sistema koji egzistira u SAD-
u postoji oko 800 nosećih frekvencija koje se mogu koristiti. Pri ovome svaka ćelija je obično veličine 26
km2, a ćelije su uobičajeno organizovane kao šestougaonici (heksagoni) i formiraju veliku heksagonalnu
rešetku kao što je ona prikazana na slici 12.21.

Slika 12.21 Heksagonalna rešetka


S obzirom da celularni telefoni i bazne stanice koriste predajnike male snage, iste frekvencije se
mogu ponovo koristiti u nesusednim ćelijama. Tako na primer sive ćelije na slici 1. mogu ponovo koristiti
iste frekvencije. Kao što se vidi sa slike 1. svaka ćelija ima svoju baznu stanicu koja je locirana na nekom
stubu i malu zgradu u kojoj je smeštena potrebna radio-oprema.
Jedna ćelija kod analognog sistema, važi za sliku 12.21., koristi sedminu od dostupnih dupleks
govornih kanala. To znači, da svaka ćelija (od 7 u heksagonmalnoj rešetki) koristi sedminu od dostupnih
kanala tako da ona koristi jedinstveni skup frekvencija, i da pri tome ne postoje kolizije:
• ukupno na nivou grada su dozoljene 832 različite noseće radio frekvencije
• svaki celularni telefon koristi dve frekvencije po pozivu – dupleks kanal – pri čemu ukupno
postoji 395 govornih kanala, a ostale 42 frekvencije se koriste kao nosioci za upravljačke kanale
• svakoj ćeliji , sa slike 1., je dostupno 56 govornih kanala
288
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

Drugim rečima, u svakoj ćeliji, 56 korisnika može istovremeno da razgovara koristeći celularni
telefon. Sa druge strane kod digitalnog prenosa, broj dostupnih kanala se povećava. Tako na primer
digitalni sistem zasnovan na TDMA tehnici podržava tri puta veći broj poziva u odnosu na analogni
sistem, tj svakoj ćeliji stoji na raspolaganje oko 168 dostupnih kanala.
Celularni telefoni imaju ugradjene u sebi predajnike male snage. Kod najvećeg broja celularnih
telefona predajna snaga može da bude 0.6 W i 3 W (u odnosu na radio predajni sistem kod kojih je snaga
4W). Bazna stanica se takodje karakteriše malom predajnom snagom. Predajnici male snage imaju
sledeće dve prednosti:
• predaja sa bazne stanice i sa telefona nema veći domet u odnosu na granice ćelije, tako da kao što
se vidi sa slike 1. obe sive ćelije mogu da ponovo koriste iste 56 frekvencije. Iste frekvencije se
mogu ponovo koristiti po gradu van tog dometa.
• potrošnje snage celularnog telefona, koji se obično napaja baterijski, je relativno mala. Mala
snaga znači manje baterije, a to čini da telefon bude malih dimenzija, da se može ručno
manipulisati njime i da bide prenosivi uredjaj.

Celularni pristup zahteva veliki broj baznih stanica u okviru grada. Obično veliki gradovi mogu da
imaju i po stotinu antenskih stubova. S obzirom da veliki broj ljudi koristi celularni telefon cena po
korisniku je relativno niska. U okviru svakog grada postoji centralna služba koja se naziva MTSO
(Mobile Telephone Switching Office). U okviru ove službe obavljena su sva telefonska povezivanja prema
fiksnom postojećem telefonskom sistemu, a takodje upravlja se radom svih baznih stanica u okviru grada
ili regiona.

12.7.1. Od ćelije ka ćeliji

Ukazaćemo sada na to šta se dešava kada se celularni telefon premešta iz jedne ćelije u drugu.
Svaki celularni telefon ima svoj specifični kôd. Kôdovi se koriste za identifikaciju telefona, vlasnika
telefona i pružioca usluga (provajdera).
Recimo da imate svoj celularni telefon, uključite ga i neko pokušava da vas pozove. Scenario
digadjaja koji prati poziv je sledeći:
• kada prvi put uključite telefon on osluškuje za SID na kontrolnom kanalu. Kontrolni kanal je
specijalna frekvencija koju koristi telefon i bazna stanica da bi se ''medjusobno dogovorili'' o
uspostavljanju poziva i promeni kanala. Ako telefon ne može da pronadje (oslušne) svoj kontrolni
kanal on zna da je van-dometa (out of range) i prikazuje na ekranu poruku ''no service''.
• kada primi SID, telefon komparira primljeni SID sa svojim programiranim SID-om. Ako dodje do
uparivanja SID-ova, telefon zna da ćelija sa kojom će komunicirati pripada njegovom sistemu koji
treba da mu pruži usluge.
• zajedno sa SID-om, telefon predaje zahtev za registraciju, dok MTSO čuva trag o lokaciji telefona
u svojoj bazi podataka, na ovaj način MTSO zna u kojoj ćeliji se nalazi telefon kada neko želi da
pozove vš broj.
• MTSO prihvata poziv, a zatim pokušava da vas dobije. On pretražuje svoju bazu podataka da bi
ustanovio u kojoj ćeliji se nalazite.
• MTSO komunicira sa vašim telefonom preko kontrolnog kanala i ukazuje mu koje frekvencije da
koristi, pa nakon što su se telefon i antenski stub prebacili (komutirali) na te frekvencije ostvaruje
se povezivanje. Nakon toga možete da komunicirate sa vašim sagovornikom radio vezom u oba
smera.
• ako se u toku razgovora pomerite na ivicu ćelije, vaša bazna stanica će uočiti da je snaga
primljenog signala smanjena. U medjuvremenu bazna stanica u ćeliji prema kojoj se pomerate
(koja sluša i meri jačinu signala na svim frekvencijama, a ne samo na sedmini njoj dodeljenih)
vidi da se snaga sa vašeg telefona povećava. Obe bazne stanice koordinišu svoj medjusobni rad
preko MTSO-a, i u jednom trenutku, vaš telefon dobija signal preko upravljačkog kanala koji mu

289
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

ukazuje da promeni frekvencije. Ovaj hand off komutira vaš telefon na novu ćeliju. (vidi
sliku12.22.)

Slika 12.22 Hand off efekat


Kao što se vidi sa slike 12.22. u toku putovanja signala se predaje iz jedne ćelije u drugu.
Ukazaćemo sada na značaj nekih osnovnih pojmova koji se odnose na karakteristične kôdove kod
celularnog telefona.
ESN – Electronic Serial Number- jedinstveni 32-bitni broj koji se programira u telefonu kada se
on proizvede u fazi fabrikacije.
MIN – Mobile Identification Number – 10-cifreni broj koji se dobija na osnovu vašeg telefonskog
broja
SID – System Identification Code – jedinstveni petocifreni broj koji se dodeljuje svakom
korisniku od strane specijalne komisije
Dok se za ESN smatra da je neodvojivi deo telefona, MIN i SID kôdovi se programiraju u
telefonu u trenutku kada se on aktivira

12.7.2. Roaming

Ako SID kontrolnog kanala se ne upari sa SID-om koji je programiran u vašem telefonu, tada
telefon zna da je roaming. MTSO ćelije sa kojom ste u roaming-u u kontaktu sa MTSO-om vašeg
pretplatničkog sistema (operatera) proverava svoju bazu kako bi potvrdio da SID telefona koji vi koristite
je važeći. U tom slučaju vaš pretplatnički sistem verifikuje telefon u lokalnom MTSO-u i prati vaš
telefon kako se premešta iz jedne ćelije u drugu. Ono što je najzanimljivije je da se sve to dešava u okviru
nekoliko sekundi.

12.7.3. Celularni telefoni i CB-Civil Band

Da bi razumeli dobre strane celularnih telefona kompariraćemo njega sa CB radio prenosom ili sa
voki-toki-em (walkie-talkie):
• potpuni-dupleks u odnosu na polu-dupleks – oba, voki-toki i CB radio, su uredjaji tipa polu-
dupleks, to znači da kada dva korisnika komuniciraju preko CB radia oni koriste istu frekvenciju,
290
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

pri čemu samo jedan korisnik može da priča. Celularni telefon je uredjaj koji koristi potpuni-
dupleks, što znači da može da se koristi jedna frekvencija za govor, a druga različita za slušanje.
Oba korisnika mogu da govore pri tome istovremeno.
• kanali – voki-toki obično koristi jedan kanal, dok CB radio koristi 40 kanala. Tipični celularni
telefon može da komunicira preko 1664 kanala ili više.
• opseg – voki-toki može da predaje na rastojanju od 1.6 km koristeći pri tome 0.25 W predajnik.
CB radio s obzirom da ima veću snagu može da predaje na rastojanju od 8 km jer koristi 5 W
predajnik. Celularni telefon je operativan u okviru ćelije i može da komutira sa ćelije na ćeliju
kako se pomera iz jedne u drugu. Na ovaj način ćelije pružaju mobilnom telefonu neograničeni
opseg. Neki koji celularni telefon može da vozi svoja kola na deonici od 100 km, a da pri tome
razgovara neprekidno koristeći pristup ćelijske organizacije.

U poludupleks radio prenosu, predajnik i prijemnik koriste istu frekvenciju.


U jednom trenutku samo jedan od njih može biti aktivan kao predajnik.

U potpunom dupleks radio prenosu, oba predajnika emituju na različitim


frekvencijama tako da obe strane istovremeno učestvuju u prenosu.
Celularni telefon koristi potpuni dupleks prenos

Digitalni celularni telefoni koriste istu radio tehnologiju kao i analogni telefoni, ali rade na različit
način. Analogni sistemi ne iskorišćavaju u potpunosti mogućnosti koje postoje u procesiranju signala
izmedju telefona i celularne mreže, naime analogni signali se ne mogu komprimovati, a i sa njima lako

291
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

manipulisati kao što se to radi sa digitalnim signalima. To je razlog zbog čega veliki broj ''kablovskih''
kompanija prelaza sada na digitalni prenos iz razloga što se veći broj kanala može smestiti u okviru datog
propusnog opsega.
Digitalni telefoni konvertuju govorni signal u binarnu informaciju, a zatim vrše njegovu
kompresiju. Kompresija omogućava da 3 – 10 celularnih telefonskih poziva može da zauzme prostor kao
jedan poziv sa analognog telefona.
Veliki broj digitalnih celularnih sistema koristi FSK (Frequency Shift Key) za prenos podataka u
jednom i drugom smeru koristeći AMPS (Advanced Mobile Phone Service). FSK koristi dve frekvencije,
jedna za digitalnu jedinicu, a druga za digitalnu nulu.

12.7.4. Tehnologija za celularni pristup

Postoje tri standardne tehnologije koje se koriste kod standardnih celularnih mreža za prenos
informacije.:
• Frequency Division Multuple Access (FDMA)
• Time Division Multiple Access (TDMA)
• Code Division Multiple Access (CDMA)

Mada ove tehnologije mogu zvučati veoma izazovno da bi se stekao potpuni osećaj o njima
neophodno je da se razjasni značenje svake reči koja se javlja u njihovom nazivu.
Prva reč ukazuje na to koji se metod pristupa (access method) koristi. Druga reč deoba (division)
ukazuje na to da se pozivi dele u zavisnosti od toga koji se metod pristupa koristi, na sledeći način:
• kod FDMA svakom pozivu se dodeljuje posebna frekvencija (frequency)
• kod TDMA svakom pozivu se dodeljuje odredjeni deo vremena (time) ne menjajući pri tome
frekvenciju
• kod CDMA svakom pozivu se dodeljuje jedinstveni kôd (code) koji se proširuje u raspoloživom
frekventnom opsegu
Zadnji deo svakog imena se odnosi na višestruki pristup (mulpitle access). Ovo znači da više od
jednog korisnika može da koristi svaku ćeliju.
FDMA deli spektar na različite govorne kanale putem deobe na delove jednakog propusnog
opsega (uniform chunks of bandwidth). Da bi bolje razumeli FDMA analiziraćemo rad radio stanice.
Svaka stanica predaje svoj signal na različitoj frekvenciji u okviru dostupnog opsega. FDMA se
uglavnom koristi za analogni prenos (analog transmission). I pored toga što se ova tehnika može
koristiti za prenos digitalne informacije, FDMA se ne smatra kao efikasan metod za digitalni prenos.

292
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

Kod FDMA svaki telefon koristi različite frekvencije za predaju i prijem signala

TDMA je metod pristupa koji se koristi od strane Electronics Industry Alliance and the
Telecommunications Industry Association za Interim Standard 54 (IS-54), i Interim Standard 136 (IS-
136). Koristeći TDMA jedan uzak opseg (narrow band) širine 30 kHz i trajanja 6.7 ms se deli prostorno-
vremenski na tri vremenska slota (three time slots).
Uzak opseg ukazuje na ''kanale'' u tradicionalno smislu reči. Svaka konverzacija koristi radio
prenos za trećinu vremena. Ovo je moguće jer govorni podaci koji su konvertovani u digitalnu
informaciju se komprimuju tako da je za njihov prenos potrebno značajno manje prostora za predaju.
Zbog toga TDMA ima tri puta manji kapacitet u odnosu na analogni sistem koji koristi isti broj kanala.
TDMA sistem može da rade u frekventnom opsegu na 800 MHz (IS-54) ili 1900 MHz (IS-136).

293
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

TDMA deli frekvenciju na vremenske slotove.

TDMA se takodje koristi kao tehnologija pristupa kod GSM-a (Global System for Mobile
Communications). Ipak GSM implementira TDMA na nešto različit i nekompatibilan način u odnosu na
IS-136. Treba shvatiti to tako kao da su GSM i IS-136 dva operatvina sistema koja rade na istom
procesoru, kao na primer Windows i Linux koji se izvršavaju na Intel Pentium 4. GSM sistemi koriste
šifrovanje (encryption) kako bi učinili telefonske pozive pouzdanijim. GSM, u Evropi i Aziji, radi na
opsezima od 900 MHz i 1800 MHz , a u Americi na opsegu 1900 Mhz. On se koristi kod digitalnih
celularnih telefona PCS zasnovanih sistema (Personal Communications Service-PCS). GSM takodje
predstavlja osnovu za IDEN (Integrated Digital Enchanced Network) koji predstavlja popularni sistem
uveden od strane Motorola.
GSM je internacionalni standard u Evropi, Australiji, i najveći deo Azije i Afrike. U ovim
zemljama korisnici celularnog telefona mogu da kupe jedan telefon koji će biti operativan u bilo kojoj
zemlji gde se taj standard pordžava. Da bi se povezali na specifični provajder usluga (operater) u ove
različite zemlje GSM korisnik treba da promeni samo SIM (Subscriber Identification Module) karticu.
SIM kartice su u suštini prenosivi diskovi koji se mogu umetati i vaditi iz GSM celularnih telefona. One
čuvaju informaciju o svim podacima koji se odnose na povezivanje kao i identifikacione brojeve koji su
neophodni za pristup pojedinom bežičnom provajderu usluga (operater).
CDMA koristi sasvim različit pristup u odnosu na TDMA. CDMA nakon digitaliziranja podataka,
prošurije ih (spreads it out) po celom dostupnom propusnom opsegu. Veći broj poziva se preklapa
(overload) medjusobno po kanalu pri čemu se svakom pozivu dodeljuje jedinstvena kôdna sekvenca.
(iunique seqvece code). CDMA predstavlja oblik proširenog spektra, što znači da se podaci šalju u
manjim paketima uz pomoć većeg broja dostupnih frekvencija koje stoje na raspolaganju u datom
trenutku u specificiranom frekventnom opsegu.

294
Prenos podataka – Celularne bežične mreže

Kod CDMA svaki telefonski podataka ima svoj jedinstveni


kôd

Svi korisnici predaju u istom širokopojasnom (wide-band) delu spektra. Svaki korisnički signal
se raspodeljuje u okviru celokupnog opsega pomoću jedinstvenog kôda za proširenje (unique spreading
code). Na prijemnpoj strani isti jedinstveni kôd se koristi za vraćanje signala u prvobitnu formu. S
obzirom da CDMA sistem treba tačno vremenski da markira svaki deo signala, on obaveštava GPS sistem
o ovim promenama. U odnosu na AMPS, kod CDMA, od 8 do 10 nezavisnih poziva se može ostvariti
preko istog kanala. CDMA tehnologija je osnova za Interim standard 95 (IS-95) koji radi u frekventnim
opsezima od 800 i 1900 MHz.
U idealnom slučaju TDMA i CDMA tehnike su transparentne jedna drugoj. U praksi snažniji
CDMA signali premošćavaju prag šuma TDMA prijemnika, dok snažniji TDMA signali mogu da
uzrokuju preopterećenje i loš rad kod CDMA prijemnika.

295

You might also like