Целуларни систем као просторни мултиплекс

Раније смо споменули просторни мултиплекс (Space Division Multipex - SDM) и констатовали да он и не
представља мултиплекс у правом смислу те речи, што је сасвим тачно када су у питању фиксни терминални
уређаји. Међутим, ако посматрамо мобилни ТУ онда је ситуација сасвим другачија.
Особености бежичне везе
Веза између два мобилна учесника једино може бити бежична, остварена посредством ем таласа између
предајника и пријемника. Да би мобилни уређаји били компактни радне учестаности морају бити релативно
високе. Међутим, пошто ем таласи различитих фреквенција се различито понашају у простору са препрекама
(продирање кроз нпр. зидове зграда, дифракција итд.) као оптимум за ову сврху изабран је опсег око 2GHz.
Трећи фактор је ограничена емисиона снага мобилног TU, условљена његовом компактношћу и жељеном
аутономијом.
Сл.23. Каратеристичне области око предајника које означавају квалитет бежичне везе.

Ако посматрамо предајник и пријемник у слободном простору, дакле без

материје (објеката) између њих, са становишта остварења везе
разликујемо:
‚ област преноса, одређену радијусом око предајника, унутар које је
могуће остварити радио-везу са потребним квалитетом (Сл.23),
‚ област детекције, у којој је предајна снага довољно велика па да је
његов сигнал још могуће разликовати од шума. Успостављање везе са
потребним квалитетом, међутим, није могуће.
‚ област интерференције, где се сигнал предајника претапа са
евентуалним сигналима других предајника или са шумом, тако да
пријемник не може да детектује сигнале.
Тако се око предајника може замислити подручје, тзв. ћелија.

Ћелијска организација подручја

У реалности, радио пренос се одвија у простору у коме постоји атмосфера, рељеф, урбане зоне и, поврх свега,
предајници и пријемници се крећу. Све то условљава постојање значајних разлика између бежичног и жичног
преноса сигнала.
Једно подручје у коме је потребно организовати бежични пренос између покретних учесника подели се на
мања подручја – ћелије, у чијим средиштима су предајници, тзв. базне станице. Радијус ћелије може варирати
од реда величине 10m у зградама, стотина метара у градовима па до десетина km у руралним областима, тако
да је облик ћелије ретко када правилан круг, како то сугерише Сл.23, већ зависи од околине, временских
услова итд.
Сл.24. Шематизована представа поделе неког подручја на ћелије. Ради једноставнијег приказа
уместо кружног ћелије имају шестоугаони облик.

У идеализованом случају посматрани регион је подељен на мала кружна

подручја која се преклапају по ивицама, али се, ради једноставности приказа
редовно представљају као шестоугаоници, тј. подела је у облику саћа (Сл.24).
У овом смислу, поставља се питање да ли је боље при организовању мобилне
мреже поставити на хиљаде базних станица широм региона или инсталирати
јаке предајнике чиме би се број ћелија јако смањио.
Предности решења са малим ћелијама су:
- већи капацитет система, зато што имплементација SDM дозвољава
поновно искоришћење радних фреквенција. Ако је један предајник далеко од другога, тј. изван
области интерференције, њему се може доделити иста фреквенција (Сл.25). Што су ћелије мање већа
је густина понављања фреквенција а самим тим и број потенцијалних корисника по km2.
- мања емисиона снага. Проблем снаге није критичан за базну станицу али јесте за мобилни TU, јер
ако је на већој даљини мора имати већу емисиону снагу.
- интерференција је само локална.
- поузданост. Ако се деси испад неке од базних станица то ће угрозити процес преноса у мрежи само у
оквиру малог подручја, што не би био случај код великих ћелија.
Недостаци решења са малим ћелијама су:
- потреба за великом инфраструктуром, да би се повезале многобројне базне станице у јединствен
комуникациони систем (мрежу).
 - преузимање. Мобилни TU морају да остваре операцију преузимања када се помере из једне ћелије у
другу. У зависности од величине ћелија и брзине кретања мобилних TU ово може да се врло често
дешава.
- планирање фреквенција, које је потребно пажљиво извести како би се избегла интерференција
између предајника који користе исте фреквенције.
Циљ је де се никад не користи иста фреквенција унутар области интерференције. Минимализовање
интерференције се може постићи комбиновањем ћелија у одговарајуће структуре, тзв. кластере (Сл.25). На
слици лево три ћелије формирају кластер а на десној њих седам. Видимо да све ћелије унутар кластера
користе различите фреквенције али да се исти скуп фреквенција понавља. Због тога емисиона снага предајник
мора бити ограничена да би се избегла интерференција са суседном ћелијом из другог кластера. Наравно да у
реалнiм условима преноса ова структура изгледа унеколико другачије, тако да је шестоугаони облик узет да
би се, као што је речено, модел једноставније илустровао.

Сл.25. Кластеризациа ћелија на основу понављања радних фреквенција – (а) кластер од три ћелије, (b) кластери од седам ћелија, (с)
кластеризација комбинована са секторизацијом антена.

Да би се још више смањила интерференција користе се тзв. секторизоване антене, које зраче у неколико
одвојених угаоних сектора (Сл.26). Тада организација ћелије и кластера изгледа као на Сл.25c.
Сл.26. Дијаграми зрачења секторизованих антена са 3 (лево) и 6 (сектора)
посматран у хоризонталној равни.

На тај начин целуларни систем представља врло комплексни

просторни мултиплекс, наравно са елементима фреквенцијског
мулиплекса, тј SDM-FDM.

Кодни мултиплекс (Code Division Multiplex – CDM)

Имајући у виду да су простор, време и фреквенција димензије у којима се може преносити неки сигнал
разумљиво је да се могу остварити распрезања само по тим димензијама, односно да могу постојати само
SDM, FDM и TDM мултиплексни системи. Међутим, постоји и кодни простор, који проистиче из особине да
се променом кода могу мењати својства дотичног сигнала.
Као што се код нпр. FDM мултиплекса свакоме каналу додељује једна одређена носећа фреквенција, тако се
код CDM мултиплекса свакоме каналу се додељује његов ''лични'' код. Док се код FDM распрезање канала
остварује довољним размаком носећих учестаности али и селективношћу филтара, код CDM то се остварује
коришћењем кодова између којих у кодном простору постоји довољан размак – тзв. ортогонални кодови.
Овај поступак преноса је прво био искоришћен у војним комуникацијама зато што је обезбеђивао високу
сигурност везе, да би се са напретком технологије увео и у цивилне бежичне комуникације.
Типичан пример из свакодневног живота који илуструје CDM је скуп (коктел) са много учесника из
различитих држава света. Разговарајући једни с другима, многи учесници у заједничком простору
успостављају у исто време комуникационе канале, при чему користе исти фреквенцијски опсег (отприлике
300-6000Hz). Ако би свако од њих говорио истим језиком разумевање би било јако отежано (јер учесници
стоје у групама и говоре са ограниченом емисионом снагом), па би SDM био потребан да омогући
комуникацију, што би у таквој прилици било сасвим неприхватљиво. Међутим, чим се употребе различити
језици (у смислу кодова), учесник се може ''подесити'' на тај језик и јасно издвојити комуникацију на том
језику из какофоније свих других језика. (Други језици се овде појављују као позадински шум). Овај пример
објашњава високу сигурност CDM везе: ако је језик непознат сигнал још увек може бити примљен али је
бескорисан за примаоца. Исто тако, ако се користи тајни код (тј. непознати језик) може се успоставити врло
сигуран канал усред простора где то сви могу да чују али нико да разуме.
Овај пример такође лепо илуструје размак између канала (кодова): ако се користе нпр. српски и македонски,
заштита је мала зато што су језици сувише блиски, али ако се користе нпр. српски и мађарски, они су довољно
''ортогонални'' да распрегну комуникационе канале.
То значи да се размак (дистанца) између канала може употребом различитих кодова мењати у широком
опсегу, за разлику од нпр. FDM где је константна и унапред системски одређена, просто зато што је кодни
простор знатно већи од фреквенцијског (наравно посматрајући један опсег у коме се врши пренос сигнала).
Главна мана CDM-а је релативно висока комплексност пријемника, који мора унапред да познаје предајни код
како би могао да издвоји канал са корисним сигналом из позадинског шума састављеног од других сигнала и
шума околине. Поврх свега, пријемник мора бити прецизно синхронизован са предајником да би могао
остварити коректно декодовање.

Особине простирања радио-сигнала

У слободном (од материје) простору радио сигнали се простиру праволинијски али уз слабљење које је
пропорционално са 1/d2, где је d удаљеност од предајника, што је лако разумети ако се зна да се од тачкастог
извора шире сферни таласни фронтови. Чак и у том случају примљена снага зависи од радне учестаности која
одређују појачање предајне и пријемне антене. То је тзв. слабљење у слободном простору.
Ситуација се знатно компликује ако између предајника и пријемника постоји материја у било ком облику –
ваздух, киша, снег, прашина, објекти итд., тако да говоримо о слабљењу на траси, што јако утиче на пренос
на великим даљинама (радио-релејне и сателитске везе) али није критично за везе на малим дистанцама (нпр.
мобилне). Међутим, јака киша утиче и на и мобилне системе, зато што апсорбује велики део израчене енергије
тако да долази до прекида везе.
Радио таласи могу продирати кроз објекте, утолико боље што им је фреквенција нижа. Иначе, што је виша
учестаност таласа особине њиховог простирања све више посећају на светлост.
Када се посматрају мобилни системи веза ретко када постоји директна видљивост предајник – пријемник,
поготово у урбаним подручјима.
Тада се јавља један екстремни облик слабљења – блокирање радио таласа или радио сенка, изазвано великим
препрекама. Ако су фреквенције више тада и релативно мали објекти (зид, камион на улици, дрворед) могу
блокирати сигнал. Други ефекат је рефлексија радио таласа од објеката чије су димензије велике у односу на
таласну дужину (зграде, планине, површина земље и сл.). Наравно да рефлектовани сигнал није јак као упадни
јер објекат апсорбује део снаге сигнала. Међутим, важно је запазити да управо рефлексија помаже у преносу
онда када не постоји тзв. (оптичка) видљивост. То је стандардна ситуација за радио пренос у градовима и
планинским подручјима. Тако се сиганал емитован од предајника може неколико пута рефлектовато пре него
допре до пријемника.
Док су претходни ефекти изазвани објектима чије су димензије много пута веће од таласне дужине, расипање
настаје на објектима са димензијама блиским таласној дужини, па од упадног сигнала настаје више расутих
слабијих сигнала. За GSM ред величине је 10cm, што значи да моги објекти могу изазвати расипање. Други
ефекат из ове класе је дифракција на ивицама објеката. Ефекат расипања и дифракције су врло компликоване
расподеле поља где снага сигнала варира у зависности од (тренутне) локације пријемника.

Сл.27. Простирање радио таласа по више путања, мисли се на нормале на

таласни фронт, услед постојања објеката у простору између предајника и
пријемника доводи до дисперзије – ширења емитованог сигнала, каои до
интерференције на улазу.

Описани ефекти при простирању радио сигнала изазивају један

феномен који јако утиче на квалитет преноса у радио каналу.
Радио таласи, емитовани од предајника, могу до пријемника
стићи линијом оптичке видљивости али и после рефлексије од успутних објеката, што представља
простирање по више путања. Зато се на улазу пријемника појављује више реплика емитованог сигнала,
пристиглих после путовања путањама различите дужине, уз различито слабљење (Сл.27), што изазива ефекат
дисперзије емитованог сигнала, односно појаве интерференције на улазу у пријемник, што је типичан ефекат
за радио канале. Није тешко сагледати ефекте ове појаве на пренос импулса (дигиталног сигнала). Ситуација
постаје још тежа ако се предајник и пријемник крећу. За дату расподелу поља (интерференциону слику), коју
формира фиксни предајник и дата диспозиција објеката у пољу његовог зрачења, пријемник при свом кретању
кроз то подручје детектује варијације поља, чиме је одређен и тренутни квалитет везе. Ако се претпостави и
кретање предајника онда је динамичка слика поља врло компликована.
Ове брзе промене поља, тј. пријемне снаге зову се краткотрајни фединг, док његова усредњена вредност
представља дуготрајни фединг, као нпр. израз промене удаљености пријемник – предајник (Сл.28).
 Сл.28. Пример разлике између краткотрајног и дуготрајног фединга,
израженог као промена танутне снаге сигнала на улазу пријемника.

Један од начина да се компензује утицај (дуготрајног) фединга

је промена емисионе снаге предајника, на основу мерења
промене снаге сигнала на пријему и слања те информације
предајнику.
Претходна слика се прећутно односи на ускопојасни пренос,
чији се опсег може, грубо узевши, свести на једну
фреквенцију. Ако се, пак, ради о широкопојасном преносу онда се и месни морфолошки услови мењају у
зависности од фреквенције тако да ће фединг добити карактеристике селективности. Ако се, на пример,
преноси широкопојасни FDM сигнал онда ће групе канала бити различито ослабљене (Сл.29), тако да ова веза,

Сл.29. Приказ утицаја селективног фединга на мултиплексни систем са фреквенцијском и кодном расподелома канала, где се сигнали
преносе поступком проширеног спектра.

у суштини, и није квалитетна иако неки канали (групе канала) имају сасвим добар квалитет.
Као што се види, остварење радио канала између мобилног предајника и пријемника представља веома тежак
технички проблем, који се решава на различите начине.
Ако би се сигнал, уместо у уском, преносио у знатно ширем опсегу учестаности тада би утицај селективног
фединга био усредњен па бисмо, независно од промене локалних услова (изазваних кретањем мобилних
станица) стално имали задовољавајући квалитет везе. Проблем је у томе што ако један сигнал заузима врло
широки опсег учестаности онда се чини да у том опсегу за друге сигнале нема места (Сл.29).
Решење представља пренос сигнала са проширеним (експандованим) спектром. Оригинални ускопојасни
сигнал, са спектром у основном опсегу, посебним поступком обраде се трансформише у сигнал са
многоструко ширим спектром. Пошто при томе енергија сигнала остаје (приближно) иста висина његовог
спектра постаје знатно нижа од спектра основног сигнала да више личи на неки шум.
Као что смо напоменули, током преноса овакав спектар ''покупи'' селективни фединг али се при обрнутој
обради у пријемнику његов утицај усредњи тако да увек добијамо изворни (ускопојасни) сигнал а тиме и
канал задовољавајућег квалитета.
Да би се различити сигнали, после експандовања спектра на предаји, могли разликовати на пријему, тј. да би
се у истом (широком) опсегу учестаности могао формирати већи број међусобно распрегнутих канала,
користи се мултиплекс са кодном расподелом канала (CDM).
Описаћемо два поступка за добијање проширеног спектра сигнала.
Проширени спектар са директни низом (Direct Sequence Spread Spectrum - DSSS)
У систему са DSSS дигитални сигнал корисника се множи по
XOR правилу са тзв. прекидном или псеудослучајном
секвенцом, како је приказано у примеру на Сл.30. Као што се
види, сваки изворни бит, трајања tb се ''исецка'' знатно краћим
импулсима секвенце, где је трајање сваког импулса tc. Структура
секвенце се пажљиво бира како би што више личила на случајни
шум. Отуда јој и име - псеудослучајна секвенца. Добијени
Сл.30. Илустрација поступка експандовања спектра (дигиталног) сигнала.
Логичком операцијом XOR дигитални сигнал корисника се помоћу прекидне
секвенце трансформишу у сигнал чији је спектар онолико пута шири колико је
импулс секвенце краћи од трајања бита изворног сигнала.

сигнал има, наравно, знатно шири спектар, где је фактор

ширења одређен односом s=tb/tc. Према томе, ако је ширина спектра изворног сигнала B тада је за пренос
његовог проширеног спектра потребан пропусни опсег sB. Ако овај поступак упоредимо са нпр. амплитудском
модулацијом дигиталног сигнала, где се сваки бит ''пуни'' једнаким синусним импулсима, поступак
експандовања спектра би могао да се зове дигитална модулација.
Док је у нашем примеру фактор ширења 7 (па и секвенца 0110101 није нарочито случајна), цивилни системи
користе факторе између 10 до 100, а војни системи све до 10000.
После дигиталне модулације, тј. ''сецкања'' псеудослучајном секвенцом, експандовани сигнал се модулише на
класичан начин, континуалним носиоцем и емитује (Сл.31).
Тако нпр. за кориснички сигнал са ширином спектра од
1MHz, после еклспандовања помоћу тзв. Баркеровог кода

Сл.31. Упрошћена блок-шема DSSS предајника. Процес обраде обухвата

дигиталну (XOR) и континуалну модулацију.

10110111000), прелази у сигнал са ширином спектра од

11MHz, после чега се модулацијом транспонује у опсег
2.4GHz.
Мада треба да оствари само две операције инвeрзне двема модулационим етапама у предајнику, DSSS
пријемник је знатно сложенији него предајник, јер утицај шума током преноса и вишеструка пропагација
захтевају додатне операције да би се
пријемни сигнал реконструисао.

Сл.32. Блок-шема DSSS пријемника.

Први корак је свакако континуална

демодулација, помоћу истоветног
носиоца као на предаји. Док је овај
корак сличан ономе у класичним радио
пријемницима следећа етапа је прави
изазов за DSSS пријемник, који мора да унапред познаје предајну псеудослучајну секвенцу. У ствари, он је
генерише према познатом правилу, али је проблем у томе што пријемна и предајна секвенца морају да буду
прецизно синхронизоване, да би се из предајне исецкане секвенце вратио полазни сигнал. Синхронизација се
остварује корелатором (Сл.32), да би се на крају у колу за одлучивање одредило који је бит послат.
Проширени спектар са скоковима фреквенције (Frequency Hopping Spread Spectrum – FHSS)
У овом систему целокупни расположиви пропусни опсег подељен је на много малих опсега (канала) између
којих постоји заштитни међуопсег. Предајник и пријемник се задржавају у једниом од тих канала кратко
време и онда прелазе (скачу) на нови канал. Према томе, овај систем укључује FDM и TDM. Распоред
прескакања из канала у канал се зове секвенца скакања, док време за које се систем задржава у каналу време
боравка. FHSS има две варијанте, споро и брзо скакање (Сл.33).
Споро прескакање канал-канал. У овом
систему предајник користи један канал током
неколико бита, како је показано на Сл.33, где за
слање прва три бита из дигиталног сигнала
корисника предајник користи фреквенцију f2, да
Сл.33. Дијаграм који илуструје начин прескакања FHSS
система са фреквенције на фреквенцију (канала на канал) у
спорој и брзој варијанти.

би затим скочио на следећу фреквенцију f3 и

послао следећа три бита.
Систем са спорим скакањем је јевтинији и не
мора бити изведен са великом прецизношћу, али није толико имун на ускопојасну интерференцју (фединг) као
систем са брзим скакањем.
У систему са брзим скакањем предајник мења фреквенцију неколико пута у току једног бита, три пута у
примеру на Сл.33. Наравно да је овај систем много комплекснији за имплементацију зато што предајник и
пријемник морају да буду у синхронизму са знатно већом тачношћу, тј. да симултано остварују прескоке
скоро у истим моментима. Зато овај систем много боље превазилази ефекте селективног фединга јер остаје на
једној фреквенцији врло кратко.
Типичан пример за FHSS је Bluetooth који остварује 1600 скокова у секунди и користи 79 еквидистантних
фреквенција унутар пропусног опсега од 1MHz у опсегу 2,4GHz.
Блок-шема на Сл.34 приказује упрошћену структуру FHSS предајника и пријемника. Прва етапа у FHSS
предајнику је модулација дигиталног сигнала простопериодичним носиоцем, као код нпр. FSK или BPSK,
чиме се добија, за мерила рада овог система, ускопојасни сигнал. У следећем кораку остварује се скакање по
каналима на основу секвенце која управља генератором носиоца, заправо синтетише носећу фреквенције на
основу скупа постојећих. Тако настаје сигнал са ефективно проширеним спектром.

Сл.34. Блок-шема FHSS система за пренос сигнала поступком проширеног спектра. Предајник је приказан лево а пријемник десно.

Ако два различита FHSS система користе секвенце прескакања које се никад не преклапају, већ ''беже'' једна
другој, могуће је остварити два потпуно распрегнута FHSS канала, што значи да се ове две везе међусобно не
ометају. Ово захтева координацију свих предајника и њихових секвенци прескакања. Али као код DSSS
система, могу се користити псеудослучајне секвенце прескакања и то без координације. Такве секвенце морају
да испуне одређене услове да би интерференција била минимална. То значи да два предајника могу узети исту
фреквенцију у једном интервалу боравка али је то време сувише кратко у брзим системима да би
интерференција, у глобалу, била значајна.
Пријемник у FHSS систему мора унапред познавати секвенцу прескакања и мора стално бити у синхронизму.
У односу на DSSS системе, експандовање се простије изводи у FHSS. С друге стране, FHSS системи у једном
тренутку користе само део укупног расположивог опсега, док DSSS системи све време користе цео опсег.
Међутим, DSSS су много отпорнији на фединг и простирање по више путева. Њих је, такође, теже
детектовати, а без познавања кодне секвенце са предаје практично и немогуће.
Према томе, ако постоји више корисника, тј. предајника, и сваки од њих има своју псеудослучајну секвенцу ,
такав систем представља CDM.

Dr Ranko Babić