Универзитет у Нишу

Педагошки факултет у Врању

Мастер студије

Самостални истраживачки рад

Културна мапа Пирота

Црква Рождества Христовог

( Стара Црква)

Ментор: Студент:

Проф. др Сунчица Денић Михаиловић Сања Анђелковић 1м/17

Врање,2018.
Садржај

Увод .............................................................................................................................................................. 3
1. Историја Пирота.................................................................................................................................. 4
2. Пирот „мали Јерусалим“ .................................................................................................................... 5
3. Црква Рождества Христовог или Стара Црква ................................................................................ 9
3.1. Настанак храма............................................................................................................................ 9
3.2. Изглед храма.............................................................................................................................. 10
3.3. Унутрашњост храма.................................................................................................................. 14
3.4. Велика загонетка у Пазарској цркви ....................................................................................... 18
3.5. Библиотека Пазарске цркве...................................................................................................... 19
3.5.1. „Слова“ Даскал Пејча ....................................................................................................... 20
3.6. Иконе у Старој цркви ............................................................................................................... 21
3.7. Гроб деда Нектарија, митрополита пиротског ....................................................................... 25
Закључак .................................................................................................................................................... 27
Литература ................................................................................................................................................. 28

2
Увод

Пирот је мали град на југоистоку Србије са богатом културном традицијом и

бурном историјом. Налази се на значајном путу који повезује Европу са Азијом, који је
у средњем веку био познат под именом Виа милитарис. Пирот је административни центар
највећег округа у југоисточној Србији који са њим чине општине Димитровргад,
Бабушница и Бела Паланка.

Град је подигнут на месту римског утврђења Turres (3. век) и утврђеног

византијског градића Quimedava . У 14. веку спомиње се као Пирот; у 16. и 17. веку био је
лепа и богата турска варош. Пиротски град на Хисару је добро очуван; у кући Христића је
Музеј Понишавља, са колекцијом народних ћилима, по којима је овај крај веома познат.
Очување сопственог идентитета, културног и духовног наслеђа најбоље се манифестује
кроз бројне споменике културе, а посебно кроз манастире и цркве. Пирот је због великог
броја манастира и цркава на тако малом простору познат и под именом “Мали Јерусалим”.
Црква Св. Параскева у Станичењу богата је фрескама. Манастир Поганово, подигнут је у
последњој деценији 14. века, а живописан столеће касније (1499); фреске се убрајају међу
најбоља остварења тога доба. Манастир у селу Темска је из друге половине 16. века;
фреске из 1567. и 1654. године; посебно је вредан монументални конак из 18. века.

Данас је Пирот познат по: свом пиротском говору, ћилиму, пиртоској народној
ношњи, специјалитетима у исхрани (качкаваљ, пеглана кобасица, пиротско јање),
Момчиловом граду, музеју Понишавље, многоброним манастирима и црквама. У овом
раду бавили смо се истраживањем цркве Рождества Христовог, њеним настанком,
изгледом, иконама који се у њој налазе, значају за Пироћанце.

3
 1. Историја Пирота

Пирот је подигнут у III веку на месту некадашњег римског утврђења Тurres. Град се
развио захваљујући путу Виа Милитарис (војнички пут) који је пролазио овим пределом.
У XIV веку је град добио назив Пиргос, а након тога је добио по први пут српски назив
Пирот.

У вишевековној историји, од пропасти Римског царства и доласка Словена на

Балкан, у прошлости пиротског краја разликовали су се периоди византијске, бугарске,
српске и турске управе, под којом је Пирот остао све до краја 1877. године, са изузетком
ратне 1689/1690. када су га привремено заузели Аустријанци.
Прве вести о Пироту под турском влашћу налазимо у описима путовања разних
путописаца са запада, који су већином путовали старим Цариградским друмом, турском
султану. То су били углавном мађарски и немачки посланици.
Пирот је за време турске владавине био важно саобраћајно место на Цариградском
друму, а по потреби и војна постаја и коначиште или сабиралиште турске војске. Војни
мензили су имали простране амбаре у којима су чуване прикупљене намирнице, које су за
турску војску обезбеђиване принудним откупом по околним пиротским селима од раје
која је била обавезна да помаже турску војску у изванредним ратним приликама
(Костић,1973:122).У другој половини XVII века 1761. године основана је Нишавска,
односно Пиротска епархија, са седиштем у Пироту као засебна целина у саставу Софијске
митрополије. Од 1761. године, када је одвојена, постала је архиепископска столица и
имала своје архиепископе све до 1815. године, када је сједињена са ратом опустошеном
Нишком епархијом. Метоси у Пироту и манастири у околини указују на постојање српске
културе и писмености. Ови манастири су били места окупљања српског народа под
Турцима.
Главна обележја старог Пирота и живота његових становника до краја турске
владавине одражавали су у свему укрштање и прожимање старобалканске са турско
оријенталном цивилизацијом. Изглед старе пиротске чаршије, варошке махале, турски
оријентални типови кућа, старе балканске и оријенталне врсте заната, начин трговања и
понуде робе и путника, и целокупна материјална и друштвена култура и менталитет

4
грађана, све је то давало Пироту изглед турско оријенталне вароши још дуго година по
одласку Турака, све до почетка XX века (Петровић 1996:142).
По ослобођењу Пирот добија Позоришну дружину 1889. године, певачко друштво "
Момчило" 1888. године, а Пиротска читаоница, која је основана 70 - тих година XIX века,
наставља свој рад. Пирот је добио јавну библиотеку. Указом краља Петра 27.1.1909.
године, која је остварила евидентан културни допринос ширењу књиге међу грађанима
Пирота. Основане су поред основне и средње школе, најпре Трговачко занатлијска, а
затим Гимназија, а тиме је растао и број писмених људи. У таквим условима почињу и
први кораци штампе и новинарства у Пироту, а упоредо са њим развијало се и
штампарство. Прва штампарија основана је 1894. године. (Петровић 1996).
За време владавине Турака у Пироту су саграђене многде цркве и манастири. Једна
од тих цркава је Пазарска црква о којој ћемо говорити у даљем делу рада.
Пирот је данас мали европски град са богатом културно - историјском традицијом.

2. Пирот „мали Јерусалим“

Пирот је значајно место за проучавање историје српске цркве. Био је у духовној

вези за Пећком патријаршијом, али и у вези са српским манастирима Студеницом,
Дечанима, Грачаницом и Хиландаром. Имао је и четири метоха (коначишта за путнике
који су и у сложеним условима турске власти одлазили на ходочашћа у српске манастире).
То су били Хиландарски, Студенички, Дечански и Суковски метох (према Петковић,
1995:4).

Људи из пиротског краја су и у 18. веку имали развијену свест о припрадности

српству, уз помоћ метоха су одржавали српски индетит на подручју које је вазда било на
ветрометини политичких и културних утицаја. Духовна веза са српским најзначанијим
манастирима утицала је на буђење и очување националне свести људи овог краја
(Петковић, 1995:5).

1761. године у Пироту је образована Нишавска епархија Горње Месије, која је била
укунута 1815. Године, али је опет обновљења 1821. године са седиштем у Пироту. Пирот
је почетком 19. века има 12 свештеника, што нам говори да су људи са овог простора
водили рачуна о свом духовном наслеђу.

5
 Очување културног и духовног наслеђа најбоље се манифестује кроз бројне
споменике културе, а посебно кроз манастире и цркве. Због великог броја манастира и
цркава на малом простору Пирот, па је познат и под именом „Мали Јерусалим“. После
ослобођења од Турака, према сачуваним записима, у овом крају је било 13 манастира и 72
цркве. Данас у Пиротском крају има око 45 манастира и цркава, неке од њих су и под
UNESCO заштитом. Цркве и манастири у Пиротском крају:

ЦРКВЕ
Градске
- Црква Рождество Христово у Пироту или Пазарска црква из 18. в.
- Саборна црква у Пироту или Тијабарска црква из 19. в.
Сеоске

- Светог Петра и Павла-Рсовци или Пећинска црква из 13. в.

- Црква Св. Параскеве - Росомач, саграђена 1868. г.
- Црква Св. Архангела Михаила - Паклештица
- Црква Св. Јована Крститеља - Гостуша, обновљена 1835. г. Саграђена је на темељима
старијег храма
- Црква Св. апостола Петра и Павла - Бела, саграђена 1854. г.
- Црква Вазнесење Господње - Завој из 17. в (потопљена због изградње бране ХЕ "Пирот"
- Црква Св. Троjице - Јеловица
- Црква Св. Параскеве - Брлог, саграђена 1878. г.
- Црква Св. Николе - Дојкинци из 15. в.
- Свети Ђорђе - Славиња
- Црква Св. Николе - Крупац из друге половине 17. в.
- Црква Св. Тројице - Извор, саграђена 1883. г.
- Црква Св. Саве - Велики Јовановац
- Црква Св. Архангела Михаила - Пољска Ржана…
МАНАСТИРИ
- Манастир Свети Јован Богослов или Погановски манастир из 14. в. под заштитом је
UNESCO-а
-Манастир Пресвете Богородице - Суково из 18.в.

6
-Манастир Свети Ђорђе - Темска из 14.в.
-Манастир Свети Илија - Рсовци из друге половине 19.в.
-Манастир Пресвете Богородице - Височка Ржана из 18.в.
- Манастир Свети Јован Крститељ - село Крупац из 18.в.
- Манастир Свете Марије Магдалине -
Чиниглавци ,саграђен 1858.г.
- Манастир Свети Никола - Планиница из
16в.
- Манастир Св. Онуфрија - Базовик

Слика 1. Карта Пирота (манастири и

цркве

Неуки стари Пироћанци били су много оданије православљу од својих данашњих

потомака, имали су много снажнији осећај за божанско присуство у централном
хришћанском богослужењу – Светој литургији (Панић,Петровић & Ставрић, 2014:89). Ни
Турска застрашивања, ни страдања нису успела да униште љубав старих Пироћанаца
према Христу. У овом раду покушаћемо да опишемо једну од најлеших цркава у Пироту, а
то је Стара црква. За време празника ова црква је у време турске владавине била
испуњена толико верницима да нико није могао да уђе у двориште цркве . У то време
стари Пироћанци су свакодневно одлазили на литургије. Још од старих времена
најмасовнија и најлепша пиротска литија је ходала на дан градске славе - Свете Тројице.

Колико су стари Пироћанци били посвећени Богу говоре записи да су они недељу
поштовали као нерадан дан, нико није радио јер су поштовали оно што пише у Библији.
Данас овај податак невероватно звучи, јер недељу нико више непразнује. Задивљујуће је и
то да су у том периоду Пироћанци владике дочекивали најсрдачније: украшавали
славолуке, пуцали из прангија, простирали пред њима најдрагоценије ћилиме... Своје

7
епископе су поштовали као самога Христа, а исто тако су поштовали и свештенике.
Свештеника су толико поштовали да су у пролазу скидали капу или устајали када би га
видели. Али исто тако су они знали да искажу своје незадовољство ако свштеник није био
на висини задатка.

Стари преци овог краја славили су велики број празника и светитеља, и поред
великог броја нерадних дана у то време били су веома развијена општина. Њихова љубав
према Богу је била толико велика да су они великодушно даривали своја имања и домове
мастирима и црквама.

Поштовали су многе Свеце, један од њих је и Свети Сава. Током читаве историје
овог дела Србије дух Светога Саве је охрабривао народ да се храбро бори за своју слободу
и веру. И дан – данас Пироћанци о Светоме Сави,пишу и иконопишу фреске и иконе.
Сваке године у галерији Чедомир Крстић о Савиндану буде изложба раздраганих дечијих
радова, а у храмовима дечији рецитали посвећени овом Свецу. Пре неколико година у
оближњем селу код Пирота Великом Јовановцу подигнута је црква посвећена Светом
Сави.

Старим Пироћанцима заветни циљ је био да пред смрт посете Гроб Господњи.
Пироћанци су литијама испраћивани и дочекивани из Свете земље. И данас постоје слике
које приказују златно доба пиротске побожности.

У време поста сви пироћанци су постили, па чак и мала деца. Један путописац је
1634.године био запањен када је у једном пиротском дому видео како се снажно
узнемирила мајка када је њено мало дете узело од гостију парче сира и појело га у посни
дан. (према Панић,Петровић & Ставрић, 2014)

Све ово доказује да су стари Пироћанци, у време ропства под Турском успели да
сачувају своју веру, да изграде многе цркве, једном речју њих је вера одржала у тим
тешким временима. Стара црква је настала управо у овом периоду и представља и дан –
данас једану од најлепших цркава у Пироту.

8
 3. Црква Рождества Христовог или Стара Црква

3.1. Настанак храма

Мало који град у Србији може да се похвали тако дивно исказаном љубављу ка
Рођењу Христовом као што може Пирот. Црква Рождества Христовог или Стара Црква,
налази се у самом центру града, па је Пироћанци зову и Пазарска црква.

Када се говори о Старој цркви у Пироту мора се рећи и несшто о храму који се
налазио на месту данашње Старе цркве. У 14. веку Пирот је имао храм, који се налазио у
десетак метара североисточно од данашње Старе цркве и у коме је свакодневно служена а
литургија. Оно што се зна јесте да је он поседавао мноштво светих моштију, икона, књига
које су касније пренете у новосаграђену цркву. О светињама овог храма драгоцено
сведочанство оставио јагодински трговац Стеван Стевче Михајловић.

Пироћанци су своју велику љубав према Христу показали тако што су 1834. године
подигли величанствени споменик посвећен Божићу – храм Рождества Христовог.

Период када је ова црква саграђена је период турске владавине на овим

просторима, па је то и утицало на сам изглед цркве. Турска власт у том периоду није
дозволила да хришћанска светиња, а поготово српска, буде висока као џамија, па су због
тога издали наредбу да нова црква мора бити ниска, неслутећи да ће тако укупана још
више подсећати на витлејамску пећину (Панић,Петровић & Ставрић. 2014:9).

Стара црква у Пироту подигнута је за време турског султана Абдула Махмута

посред мноштва тадашњих џамија и минарета, а у близини речице Боклуџе која је
протицала кроз центар града. Градња је почела крајем јуна и била окончана релативно
брзо, већ 21. децембра, упркос “чуми” и колери које су се у то време појавиле и “помориле
свет”, како пише на једном књишком запису (према Панић,Петровић & Ставрић. 2014).
Освећење новоподигнутог храма обавио је пиротски митрополит Јероним, један од
оних грчких архијереја који нису остали у добром сећању побожних Пироћанаца због в
неразумљивих служби на грчком и турском језику. Храм је подигнут прилозима самих

9
грађана Пирота. О томе сведочи плоча која се и данас налази узидана изнад главног улаза
у храм а на којој пише:
“У славу Свете, Једносуштне, Животворне и Неразделне Тројице, Оца и Сина и
Светога Духа, подиже се овај божествени храм Рождества Христова, настојањем
господина хаџи Неше Филиповића, господина хаџи Видена Јовановића, господина Ћире
Нешовића, господина Цветка Ћурчибаше, господина Живка Ђаковића, господина Живка
Стаменовића, господина Димитрија Петровића, господина Гоге Ценовића и издашношћу
богобојажљивих хришћана, житеља овог града, лета 1834.” (Панић,Петровић & Ставрић,
2014:9)

Слика 2. Табла из 1834.узидана изнад улаза

у храма

Угледни грађани су тада из својих редова бирали прве епитропе, чуваре Старог
храма. Они су чували црквене ствари, прегледавали рачуне,а након две године су се
бирали нове епитропе. Епитропе су се јављале владики на саветововање, који им је давао
упуства али и упозаравао речима: „Ви од сада постајете с Богом ортаци, пазите да не
турите огањ у џеп!“ (Панић,Петровић & Ставрић, 2014:10)

Због својих, пре свега, историјских и архитектонских вредности 1986. године ова
црква проглашена је културним добром. Храм Рођење Христово као славу слави Божић, 7.
јануара (по новом календару).

3.2. Изглед храма

Први храм који је подигнут 1834.године био је саграђен од слабог материјала и

услед честих поплава и једног пожара који га је у време Нишке буне (1841) оштетио он се
срушио. Пироћанци су решили да на истом месту саграде нови храм од јачег материјала.
Грчки митрополотипа је помогао да се добије царска дозвола за изградњу новог храма и
1856.године је изграђен нови храм. Најлепши опис овог храма је дао Милан Анђелковиић

10
у Шематизму Епархије нишке 1900.године: “Ако и није Стара пиротска црква толико
знатна због своје грађевинске технике, она је знатна због своје прошлости, доба и форме у
којој је подигнута. Сем тога, у овом светом храму, пред скромним ликовима светитеља,
Срби у најцрњим данима претешког ропства добијаху необичну и чудесну силу и моћ, те
могаше у току толиког низа година да изнесу чисту и непомућену свест народну и
сачувати своје име и понос српски... Подигнута је до речице Боклуџе, а на домаку
неколико турских џамија, од којих једна, на 150 метара даљине, и сада постоји. Зидање
ове цркве у средини толиких минарета и нехотице наводи човека на помисао да је у том
крају вароши био у превази турски живаљ, па су увиђавнији Срби - чорбачије, увидели
опасност од тога по своју православну веру хришћанску, па зато и дадоше видљив знак
љубави према истој и загрејаше топлином вере једноверне, да се не поведу за
мухамеданском већином у средини својој. Црква је у облику лађе а стила византијског. Од
тврдог је материјала и ванредно је добро конструисана и озидана а за то су доказ неколике
поплаве од како је црква сазидана и чији су зидови често по неколико дана у води били, па
им ипак ништа није могло наудити. Свод и кров начињени су од слабог материјала -
дрвета, но удешени су тако вешто, да до данас и ту није требала велика оправка што је
такође доказ да је то вешта рука радила и да је здрава и издржљива грађа
употребљена”. Данас нема Боклуџе, нема турских џамија, ни минарета који су као копља
претећи били усправљени свуд око хришћанске богомоље. Из овог описа једино Стара
црква стоји на свом месту, тиха и стамена, баш као вера старих пиротских чорбаџија и
хаџија. „ (Панић,Петровић & Ставрић 2014:11)

Слика 3: Фотографија Старе

цркве у периоду између две
обнове. Овако је храм изгледао
након 1856. а пре 1926. када је
највероватније црква добила
данашњи изглед.

11
 Оно што је интересантно је да је Стара црква имала три трема, један са предње –
западне стране и по један на бочним странама богомоље. Служили су као заклон од
непогода, али и као простор за смештај многобројних хришћана када је о великим
празницима храм био сасвим испуњен.

Слика 4. Стара црква између две обнове. Илустрација чешког етномузиколога Лудвика
Кубе израђена кроајем 19.века. Поглед са северне стране.

1926.године приликом обнове храма ови тремови су уклоњени ,а подигнут је ниво

тла око храма земљаним насипима, а то је урађено из разлога да би храм још више
подсећао на витлејамску пећину. Уместо предњег и западног трема изграђена је припрата
која и данас постоји.

Стара пиротска црква имала је велико двориште у којем су се по ослобођењу од

Турака налазиле четири зграде: митрополија, исповедаоница, крстионица и свештеничка
зграда са библиотеком. Исповедаоница и „крстилница“ биле су саграђене уз саму цркву.
Свештеничка канцеларија и библиотека су се налазиле јужно од крстионице , а на њихово
место је касније саграђена зграда Женске подружнице. Улазну капију у храм 1909.године
саградио је мајстор Матеја, каменорезац из села Темска.

2013.године је била комплетна реконструкција цркве. Приликом реконструкције

дворишта пронађени су темељи неке старије грађевине који највероватније припадају
крстионици. Стара црква у Пироту има велику потребу за помоћним просторијама како
би могла да смести архив, библиотеку и рузницу храма.

12
 Садашњи црквени дом је подигнут крајем 1935.године. У време освештења храма
прослављене су две велике годишњице: седамсто година од смрти Светога Сава и
стогодишњица Старе цркве. Освештења храма обавио је владика нишки Јован Дојкиначки.
Овој свечаности присуствовали су тадашњи ђаци основних школа, гимназије, учитељске
школе, соколи, скаути, оба градска певачка друштва „Момчило“ и „Успење Свете
Богородице“ и многи други.

За време владавине Турака на овим просторима црквена звона се нису градила јер
су сметала Турцима. Прво црквено звоно у Старој цркви помиње се тек после ослобођења
Пирота од Турака. Садашња звонара је саграђена 1906.године. Оно што је занимљиво за
ову звонару је да у њеном темељу поп Дзанга узидао надгробни споменик своје кћери
Костадинке и један пагански споменик из 3.века који је подигло „удружење
Сабизијановаца“.

1934.године црква је на поклон добила велико звоно тешко 427 kg, од Димитрија и
Катарине Илиџановић из Ниша. Друго звоно на храму је поклонило више пиротских
дародаваца. Ова два звона и дан – данас одјекују о
празницима и богослужењима.

Слика 6. Стара црква (данашњи изглед)

Слика 5.: Звонара

13
 3.3. Унутрашњост храма

Унутрашњост Пазарске цркве у Пироту најлеше описују речи владике Јована

Пурића која се налазе у књизи 180 година Старе Пиротске цркве.О овој цркви он је
рекао:“Ако неко жели да својом душом додирне и упозна ту древну, мистичну и
тајноводствену пиротску побожност, он само треба да се спусти низ пар степеника до
припрате и завири у унутрашњост Старе пиротске цркве, чије масовне и широке зидине
једва да пропустају дневну свелост кроз малене бочне прозоре. У том пригушеном
осветљењу трепти она тиха и бескрајна витлајемска радост која отапа и најледенија срца.
Све је на први погледа јако скромно и неугледно, баш као у чувеној пећини Христовог
рођења.“ (Панић, Петровић & Ставрић,2014:18)

Слика 7. Унутрашњост Пазарске цркве

У сваки део цркве може видети уткана љубав пироћанаца према Христу. Оно што
ће вам када уђете у цркву привући пажњу јесте иконостас. Иконостас је рађен дуборезом
који је сличан ономе дуборезу у цркви Светог Спаса у Скопљу. На њему и другим
резбаријама у храму има мноштво занимљивих детаља са разним поучним значењима.
Значења неких детаља која се могу видети на иконостасу су:

 Голубови су слика Духа Светог и незлобивости

 Биљка акант се брзо обнавља и расте, осликава савладавање животних
недаћа
 Јелен је симбол чистоте и спасења

14
 Винова лоза и грожђе представљају Господа Христа у светој Тајни
Причешћа
 Трње и цвет руже осликавају страдање и васкрсење Христово
 Орао симбол духовних и мисаоних висина
 Лира надахнуће и песнички дар
 Ждралови су слика духовоне будности, јер ноћу чувају своје младе стојећи у
води на једној нози док у другој држе камен који има у случају да задремају
испадне и тако их пробуди...

Слика 8. и 9. Детаљи на иконостасу

Слика 10. Део иконостаса у цркви

15
 На слици број 10. приказе су иконе са иконостаса, један део су израдили мајстори
из Самокова. То је градић који је нека припрадо Пећкој патријаршији, а данас се налази у
Бугарској. Пироћанци су још једном показали своју велику љубав према православљу
када нису жалили новца за израду ових икона. Неке су поручивали директно из овог
иконописачког града, а неке су рађене у самој цркви. У литератури налазимо имена
иконописаца, а то су, Георгије и Јован Заграф Самоковлија.

У Пироту је за време турске владавине постајао велики број занатлија, који су

били највећи задужбинари ове цркве, они су даривали иконостас иконама. Пиротске
занатлије су с великом побожношћу прослављале своје заштитнике. Светог Атанасија
великог славили су пиротски пекари, ковачи, казанџије, поткивачи и абаџије (мајстори
обраде грубог сукна). Светог Спиридона су славили пиротски ткачи и грнчари. Свете
апостоле Павла и Петра – терзије (кројачи финих тканина и одела), апостола Тому –
пиротски столари, зидари и кацари, Свети Јован Рилски је прослављен од пиротских
самарџија (ткачи разних производа од козје длаке, углавном торба и врећа), пророк Илија
је био чувар самрџија (седлара). Ово је само један од доказа колико су Пироћанци били
велики православци јер је свако од ових занатлија имао икону на иконостасу Старе цркве.
Једино пиротски табаци (табаџије, мајстори за омекшавање тек исткане, оштре тканине)
нису могли да имају икону свог чувара Светог Саве јер у то време је владала велика
нетрпељивост Турака ка бунтовној Србији и свему српском.

У унутрашњости храма налази се шест дрвених стубова који су украшени

резбаријом са ликовима анђела, јелена, птица... Стубови су премазани малтером и због
тога изгледају као да су од камена. На њима се налазе две проповедаонице, мања је
служила за читање апостола, а веће је служила читање јеванђеља и празничних проповеди.
На слици број 11. приказан је изглед ових проповедаоница.

Слика 11.: Две проповеоданице

16
 Поред десне, јужне певнице налази се лепо израђен
владичански сто украшен дуборезом. Свуда унаоколо се налазе
столови тј. седишта за старе и изнемогле хришћане. На њима се налазе
натписи са именом дародаваца и годином када је даривана.

Слика 12.: Владичански сто са предивним пиротским ћилимом на

коме је изаткано Крсно знамење

На бочним зидовима је окачено платно из Јерусалима које су причоажиле старе

пиротске хаџије, као и стара плаштаница и бројне иконе дариване храму. Сасвим високо
са обе бочне стране, исликане су на зиду представе светитеља и празника руком
академског сликара Чедомира Крстића, родом из Пирота. (Панић,Петровић &
Ставрић,2014:24) У ризници храма постоји неколико платна из Јерусалима које су му
пиротске хаџије даривале, а најстарије је из 1837.године.

Слика 13.

Платно „Јерусалим“ из 1925.год.

У древним хришћанским храмовима жене нису у цркви биле заједно са

мушкарцима. Оне су имале посебна женска одељења која су била уздигнута изнад главног
улаза у цркву и познате су биле као „женске цркве“ или „гинекеје“. Касније је ова пракса
укинута, жене су заузеле леви део храма, наспрам иконе Пресвете Богородице, а

17
мушкарци десни део храма наспрам иконе Господа Христа. У књизи 180 година Старе
Пиротске цркве Жељко Петровић говори о постојању „женске цркве“ у Пазарској цркви.
Он наводи да је она постојала још у старом храму из 1856.године, била је избочена изнад
доњег, носећег зида и подупрета дрвеним дирецима. Касније приликом обнове Старе
цркве 1926.године ова горња црквица је проширена заједно са припратом. До женске
цркве на галерији воде два степеништа која се налазе лево и десно од узлаза. Пре изградње
садашње припрате постојало је и треће степениште, где се из дворишта одмах могло ући и
женси део. У самој црквици се налази иконостас, и он је мањи од оног у самој цркви. На
иконама се назиру ликови Господа, Пресвете Богородице, светих апостостола,
еванђелиста.

За потребе изложбе Ризница Старе цркве, која је организована 2014. године

поводом 180 година постојања цркве, мали иконостас је расформиран и иконе су
оштећене. Данас стоје растављене на галерији и нису обједињене и враћене у форму малог
иконостаса. Након што су очишћене постало је јасно да наведене иконе нису дело истог
аутора, да се стилски веома разликују и да су настале у различитим временима.

3.4. Велика загонетка у Пазарској цркви

У Старој цркви постоји једна велика загонетка, а то је мермерна плоча са белим

двоглавим орлом. Ова плача се помиње први пут 1900.године у Шематизму Епархије
нишке где се каже: „Историјски је знатна бела мермерна плоча у овоме храме који се сада
налази испод самог амвона да се не би отирао натпис на истој. На њој је изрезан двоглави
орао са ружом, који представља духовну просвету. Испод грба се налази неки натпис, но
доста је замрачен и неда се прочитати, само се тек може прочитати „Софијана“, а ово је
плоча по предању из Софије донесена, но ко и кад ју је донео не зна се“. (Панић,Петровић
& Ставрић,2014:24) Ова плоча је била заборављена до 1926.године када је цркву задесила
велика поплава и онда су опет пронашли ову плочу. Неки историчари сматрају да ова
плоча представља грб неког Немањића, да је припадала неком средњовековном храму.
Други сматрају да је грб припрадао неком грчком епископу, јер су они имали слична
обележја. Историчар Светислав Петровић је сматрао да је овај орао на загонетној плочи из
манастира Манасије, Каленића и Љубостиње и да потиче из 15.века у да је то печат

18
српства Горњег Понишавља. Светислав Петровић у „Историји града Пирот“ пише да су
ову мермерну плочу Бугари помињали као своју пропаганду, да су је однели из Пирота и
сакрили. Неки сматрају да је овај орао припадао првој тијабарској школи. Коме је
припадала ова плоча биће и даље загонетка за неке будуће истраживаче. Данас се плоча
налази у музеју Понишавље у Пироту, али је оштећена и растављена на два дела. Ова
загонетна плоча је била Пироћанцима толико интересантна да један незнани пиротски
песник испевао стихове (Панић,Петровић & Ставрић,2014:25):

Први оправци старе цркве у Пироту

Тридесет четврте – прошлога столећа

Подигоше цркву побожни нам преци.
Уз мирис тамјана и воштаних свећа
Слушаху се често и Бог и свеци.

У тој богомољи оправка се врши:

Над црквеним подом одјекује пијук,
Па нека се плоча ил опека крши
Док напољу ветар мења снажни фијук.

Сузе радоснице испунише очи

Свих присутних кад на преврнутој плочи
Показа се бели двоглави орао.

Кад је тај знак Српства у невољи био Слика 14. Мермерна плоча са
Досетљив га Србин привремено скрио, дволавим орлом из Старе цркве
Јер би га иначе изгубити могао.

3.5. Библиотека Пазарске цркве

Највећа писана драгоценост коју је поседовала ова црква јесу две србуље
пронађене у женској цркви након ослобођења Пирота од Турака. Једна србуља је на
хартији, а друга на пергаменту од зечије коже. Почетком 14.века србуље су писане на
пергаменту, на основу тога можемо закљути да су ове србуље биле старије од Косовског
боја. Оне су заједно са древним рукописним књигама из манастира Светог Јована
Богослова однете у Београд, где су после фашистичког бомбардовања Народне
библиотеке 6.априла 1941. изгореле.

19
 У библиотеци Старе цркве после ослобођења од Турак било свега 87 књига, већина
њих су биле богослужене књиге, али је имало и оних поучних. Данас ова библиотека има
десетак наслова из 18.века, од њих је најстарији руски илустровани Пролог за март и
април из 1750.године. Из 1760.године постоје две руске књиге Велики Псалтир са
упоредним тумачењем Светих Отаца, као и поуке Гедеона Криновског посвећене руској
царици.

Црквена библиотека садржи и књиге објављиване у 19.веку, има много руских

издања, јелинских уџбеника историје, граматике и природних наука из времена грчких
митрополита. Библиотека поседује и српски Псалтир из 1838.године, два Србљака из
1681.године, Псалтир издат у Букурешту 1824.године са катихизисом у предговору.

Записи на маргинама ових стариних књига имају посебну вредност. Писани су

највише на српском, локалном наречју,а има белешки на бугарском, грчком и турчком
језику (Панић,Петровић & Ставрић,Жељко Петровић,2014:29). Сви ови записи су
дигитализовани 2013.године залагањем чланова православног удружења „Владика
Василије Костић“ из Пирота.

Библиотека Старе цркве је права ризница драгоцених података о историји Пирота,

која може помоћи историчарима, вероучитељима, просветним радницима, истраживачима
и свима другима да боље упознају историју нашег града и да сазнају о великој љубави
Пироћанаца према Господу Христу.

3.5.1. „Слова“ Даскал Пејча

За Пироћанце најдрагоценија књига из ове библиотеке је књига „Слова“ са

беседама Јована Златоустог. Овај драгуљ пиротске писмености исписан је првом
половином 19.века вештом руком чувеног пиротског учитеља Пејче који је у своје време
вршио улогу проподведника у Старој цркви.

Даскал Пејча Ђорговић је родом из села Рудиње, био је чувени пиротски учитељ у
првој половии 19.века Школовао се у Србији где је овладао књижевним занатом. Знао је
грчки језик и био је изузетно вешт калиграф. Вршио је улогу проповедника у Старој цркви
и био њен добротвор. Његова рукописина „Слова“ су прави споменик пиротске

20
писмености из тог периода. Он је свој просветни рад почео двадесетих година 19.века у
својој кући у Тијабари, затим је накратко прешао у Хиладарски метох. 1835.године је
своју школу преселио у зграду Митрополије при Старој цркви где је у пространој
учионици примао зими до 300 ученика, а лети 150 ученика, узраста од 7 до 19 година.

Почетком 20.века „Слова“ је пронашао Владимир Николић у кућној библиотеци

даскал Пејчиног унука, трговца Пере Даскаловића. У овој књизи се налазе беседе које је
Пејча руком штампао и читао у цркви. Књига је повезана, а текст је написам тако вешто да
се једва примећује да је руком рађено. Ова књига је касније даривана цркви.

Слика 15. Даскал Пејчина рукописна

књига

3.6. Иконе у Старој цркви

Радници Старе пиротске цркве су приликом чишћења иконостаса у женској цркви

на галерији храма открили да су иконе на њему знатно старије од самог храма и да су тако,
сасвим извесно, припадале древним градским богомољама о којима данас никаквих
трагова немамо. Ово откриће потврђује и Божићна икона која је Пaзарској цркви дариванa
1794.године тачно 40 година пре изградње ове цркве. Пре самог настанка цркве настале су
и иконе: Светог архангела Михаила, Светог цара Константина и царице Јелене, Светог оца
Николаја, Светог Атанасија Великог... Ове иконе су израђивали уметници који нису
образовани на академијама, већ у мајсторским радионицама, те су као такви били и веома

21
подложни утицајима који су крајем 18. и почетком 19. века били веома разнолики - од
византијске традиције и оријента, па све до ренесансе и барока.

Слика 16. Божићна икона из 1794. и нешто новија икона светог цара Константина и
царице Јелене

Икона „Достојно јест“.

У старој цркви постоје иконе за које Пироћанци кажу да су чудотворне. Једна од

тих икона јесте икона „Достојно јест“. Руски калуђери из Суковског манастира двадесетих
година прошлог века покренули су мисионарске одласке на Свету Гору. Пиротски стари
свештеник поп Таса је 1923. године повео групу Пироћанаца у Хиландар. Том приликом
руско братство је поклонило пиротским богаташима две прелепе копије чудотворних
икона. Једна је била икона Пресвете Богородице – Млекопитатељнице, она је била
намењена Саборној цркви у Тијабари. И другу икону Достојно јест која је била намењена
Старој цркви. Убрзо су добротворци ове цркве изградили Богородичин трон и даривали га
храму, и од тада се ова икона налази у њему и брижљиво чува као највећа светиња.
Пироћанци су исказали велику љубав према овој икони.

Царица Небеска је преко ове иконе убрзо показала своју љубав ка Пироћанцима.
30.јуна 1926.године Пирот је задесила велика поплава. Вода је јурила улицама града и
почела да надире у укопани храм. Стихија је убрзо потопила околне столове, амвон, нижи

22
део иконостаса, степениште и почела да нараста све док је невиљива рука Мајке Божје
није зауставила, тик испод саме иконе „Достојно јест“. Вода је убрзо напустила храм а
богољубиви Пироћанци су прославили Пресвету Богородицу и чудесну помоћ њезину.
(Панић,Петровић & Ставрић ,2014:32)

Пред овом иконом остављено је обиље украса, накита, новчаница што сведоче о
исцељењима, утехама које је Мајка Божија пружила преко ове пиротске иконе

Слика 17.:Икона „Достојно јест“

Слика 18.: Икона „Утештељка“

Чудотворна икона Пресвете Богородице “Отрада и

Утјешеније”

Утешитељка је стигла у Стару цркву на

Благовести 1922. године као поклон пиротског обућара
Сотира Љубеновића који је у Старој цркви био тутор, а
вршио је и улогу појца.

Пресвета Богородица је преко “Утешитељке”

објавила своју милост ка Пироћанцима и пре даривања

23
иконе храму. Она је пратила пиротске борце у чувеном окршају на Тумби 1913. године
када је српска војска победила знатно бројније Бугаре. У борбама се нарочито истакао
пиротски Трећи пешадијски пук, а честитке су стигле и од Степе Степановића, чувеног
војводе који је, по једном сведочењу владике Василија Костића, говорио да су његови
стари дошли из околине Пирота.... (Панић,Петровић & Ставрић ,2014:36)

Пресвета Богородица “Утешитељка” је две године касније, у Првом светском рату,

опет сачувала Пироћанце који су из борбе сви до једног изашли живи и неповређени. И о
томе постоји запис богољубивог Сотира: Ратовали смо са иконом и 1915. на Лесковац са
Бугарима и пола изгину, а нас Пироћанци до једног сачува Мати Божја. Нека по нас наша
деца памте и славе Матер Божју. Иако се “Утешитељка” прославља 3. фебруара, у Старој
пиротској цркви је од самог почетка пракса да се пред њом сече колач на Ивањдан, 7. јула,
у спомен славне победе на Тумби која се управо тог дана догодила милошћу Пресвете
Богородице.
Молитва Пресветој Богородици Утешитељки

Целоме свету надање, Пречиста Дјево, Пресвета Богородице, утехо наша! Не

одбаци нас грешне који се у милост Твоју уздамо: угаси пламен греховни и покајањем
ороси усахла срца наша, очисти ум наш од помисли греховних, прими молбе што ти са
уздахом из душе и срца приносимо. Буди заступница наша пред Сином Твојим и
мајчинским молитвама умири праведни гнев Његов. Исцели душевне и телесне ране,
Владичице, болести наше излечи, умири буру злих напада вражјих, уклони бреме грехова
наших, не дај да сасвим пострадамо и утеши тугу скрушених срца наших, да те славимо
до последњег уздаха нашег. Амин.

Икона Тројеручица

Пироћанци су за ову икону везани, одавнина су јој се молили и веровали у њена

чудеса. Постоје записи који говоре да када је 1838.године куга у Пироту немилосрдно
косила људе, ова икона је изношена и велики број Пироћанаца је долазио да се моли пред
њом да их Владичица Богородица милостиво спасе од беде, рата и бугарске окупације.

24
 О чудотоворној икони говори и Жељко Петровић где каже: Царица Небеска је с
Тројеручицом походикла наш „Богочувани град“ и средином децембра 1997. када је
Пресвета , тихо и неприметно , баш каква је и за живота земаљског била, покренула
велику духовну обнову у граду која је испунила оба пиротска храма, изнедрила младе
појце и хорове, будуће свештенике и калуђере, мисионаре, ставраоце, билтен „Млади
Православац“ и дивне „духовне седенће“ о којима се и дана – данас с радошћу говори.
Тада је копија Тројеручице стигла у Пирот из Хиландара , преко Ниша која је је била њена
прва станица на пропутовању по градовима Србије. Пироћанци су је с литијама дочекали
на Калеу, а затим је отпратили до Саборног храма. Пописању медија у наредних десетак
дана икону је посетило и даривало преко 30.000 житеља Пиротског округа.
(Панић,Петровић & Ставрић 2014:35)

У Пазарској цркви се налази мања копија ове иконе, која се налази на трону код
чудотворне иконе Достојно јест.

Слика 19.

Копија Тројеручице у Старој цркви

3.7. Гроб деда Нектарија, митрополита пиротског

1. новембар 2013. године приликом радова на уређењу дворишта Старе цркве у

Пироту откривена је надгробна плоча у којој је тачно пре 160 година сахрањен у седећем
положају пиротски митрополит Нектарије. У књизи „Српски Јерарси“ пише да је он био
Грк са острва Митилене и да је остао у добром сећању код старих Пироћанаца. Деда

25
Нектарије, како су га од миљоште звали, стигао је у наш град 1836. године, одмах након
Пиротске буне којом су наши преци изиричито захтевали прекид несносне турске
тираније, смену њиховог ајана и прогон похлепног грчког владике Јеронима. Те године у
граду је избила и куга која је однела чак 4.000 живота... (Панић,Петровић &
Ставрић,2014:124)
Деда Нектарије није знао српски ни речи, говорио је грчки и служио се тумачем,
али је хришћане у Пироту чувао и добро се с чорбаџијама слагао, пише Владимир
Николић у свом делу „Стари Пирот“ (према Панић,Петровић & Ставрић,2014). Он сматра
и да је улогу владикиног преводиоца и писара вршио Пејча, чувени пиротски даскал који
је о већим празницима и у храму проповедао.
Занимљиво је и да деда Нектарије, за разлику од других фанариота, није наметао
богослужења на грчком језику већ је у Пироту и околини брижно неговао народна,
"славјанска" богослужења. Годину дана пре своје кончине, деда Нектарије је отворио прву
школу у Пироту, а постоји податак да је те исте године даривао Цркву са 29.000 гроша.
Овај "мирни и кротки човек" (како га описује Милош Обреновић) упокојио се 1853.
године, након седамнаест бурних година проведених на трону пиротске митрополије
оставивши неизбрисив траг на духовност и просвету у нашем граду.
Његова гробница је необична, наликује малом храму у коме је уснули деда
Нектарије постављен у седећем положају окренут ка истоку да ту сачека васкрсење
мртвих и живот будућег века. Наспрам њега је мала лучна увала у зиду, налик апсиди.
Могуће је да је приликом погреба у њој постављена нека икона која се у међувремену
распала (Панић,Петровић & Ставрић,2014:124).

Слика 20.

Гроб деда Нектарија

26
Закључак

Стара или Пазарска црква, како се у народу одомаћило, осликава дух старих
Пироћанаца, њихову љубав и оданост према хришћанству и Господу Христу. Грађена је
од 29. јула до 21. децембра 1834. године, захваљујући добровољним прилозима богатих
мештана. Стара црква има ферман, који је издат из царског Дивана у Цариграду, у време
султана Абдул Меџида ибн Махмуда. Овим документом се одобрава градња цркве и чува
се у цркви.
У време када је грађена стара црква у Пироту, поред Срба највише је било Турака и
нешто мање Јевреја и Рома. У граду је већ било 8 џамија. Ово је, без сумње, редак храм у
овом делу Балкана, у који се улази након силажења низ неколико степеника. Разлог овакве
градње је у томе што православни храм није смео бити виши од турске џамије. Да би се
испоштовала одлука султана као и правило да унутрашњост храма олтаром има дужину од
22м , ширину од 13м и висину од 10м , темеље и саму цркву требало је укопати у земљу.
Тако је храм добио неопходну висину, а с друге стране, оближњој џамији није реметио
доминацију, што је очигледно и била намера султана.Градитељ цркве је био тада познати
мајстор Андреја из Велеса, који је градио цркве и у Нишу, Скопљу, Смедереву, Мостару и
Сарајеву.
Унутрашњост цркве је веома декоративна. Иконостас је изузетно леп, са ликом
Спаситеља и Богородице, апостолима и светитељима. Живопис цркве радио је зограф
Самоковлија па је самим тим рађен у познатом самоковском стилу иконописа. Монаси
Хиландарци, који су живели у Пироту, у коме је Хиландар имао свој метох, такође су се
заузимали као иконописци. Фреске на зидовима храма осликао је пиротски сликар
Чедомир Крстић.У унутрашњости је 6 дрвених стубова, који подупиру свод цркве. Црква
има и две певнице, а око њих су столови за старе и болесне. Црква је имала неколико
вредних и старих рукописаних књига. Овде су нађене и две Србуље - једна писана на
пергаменту(зечија кожа), а друга на хартији.
Стара црква представља значајни културни споменик у Пироту, током своје дуге
историје, 183 година, је рушена, обнављена али и даље стоји у самом центру града и
својом лепотом нас свакодневно подсећа на Господа Христа.

27
Литература

Зебић, Т. (2016), Четири иконе Пазарске цркве у Пироту – Прилог познавање духовног
живота у 18.веку. У: Пиротски зборник 41 (стр. 41 -45), Пирот: Народна библиотека
Пирот

Златковић, Д. (2007), Приповетке и предња из пиротског краја, Пирот: Дом културе

Пирот

Костић, К. (1973), Историја града Пирота, Пирот: Музеј Понишавље Пирот

Костић, М. (2007), Јерусалим Хаџи – Игњатија из 1845. године у цркви Рожедсвта

Христовог у Пироту. У: Пиротскиски зборник 42 (стр. 55 - 72), Пирот: Народна
библиотека Пирот

Лилић, Б. (1998), Оданост Срба Нишављана према вери и традицији, Ниш: Нишка
епархија

Панић, М.; Петровић, Ж.; Ставрић, Б. и С. (2014), 180 година Старе пиротске цркве,
Пирот: Pi – press Пирот

Петковић, М. (1995), Водич: Манастири и цркве у Понишављу, Пирот: Народна

библиотека Пирот

Петровић, С. (1996), Историја града Пирота, Пирот: НИП Хемикалс

28